VENAC NESPOKOJA

31. март 2011. у 22:28

Vreme je da progovorim o Smrti i Životu.

Žena je sama sebi dovoljna dok se oblači,

ali u noći istine, kad joj se telo svlači,

njena nagota traži tad neku drugu nagotu.

Stvari uvek teže jedna drugu da objasne.

Mada te ne poznajem, svoju ti tajnu otkrivam.

Ako je tebi kažem, lakše je od drugih skrivam.

Mojoj noći potrebne su tvoje oči jasne.

Neka ti pogled odmara u dalekim horizontima.

Ne misli ništa. Istina se otkriva samo prostima.

Naše je da slušamo ono što nam talas veli.

Mi smo deo večnog puta. I putnici večiti.

U životu odveć tihi a u smrti rečiti.

Dve obale jednog mora velika voda deli.

II

Dve obale jednog mora velika voda deli.

Teško je prizvati one koji su sa druge strane.

Umesto seansi, pripitomite crne gavrane.

Oni će preneti sve što reći budete hteli.

Reči su teške i u vodi svaka lako tone.

To znaju putnici u čamcu crne aveti,

oni što su zauvek draž nebeske plaveti

zamenili za večnu noć koja nema sutone.

Moj se krvotok uliva u veliku vodu

na mestu gde se talasi sreću s talasima,

gde smo se ja i Život i Smrt prvi put sreli.

Ako je verovati mom izmišljenom brodu

na svakoj od obala jedan deo mene ima.

Poznaje ih obe samo ptica koja se seli.

III
Poznaje ih obe samo ptica koja se seli.

U zamahu krila snaga je njene radoznalosti

i odsustvo straha pred vladavinom sveprolaznosti

o kojoj propoveda, ko drugi, do oblak beli.

Let se nikad ne završava. Pad je konačan.

Ako jednom odustaneš od puta istine

biće ti suđeno od one iste visine

kojoj si nekada stremio sam i očajan.

Ja lebdim iznad stvarnosti koju s vama delim.

S perom u ruci u one se prostore selim

gde je svaka stvar sačuvala svu svoju vrednotu.

Ako si ona čija reč veo tajne probija,

onda se znamo, jer ti si jednako kao i ja -

duša koja ne razdvaja Istinu i Lepotu.

IV

Duša koja ne razdvaja Istinu i Lepotu

podseća me na divlju zver u surovoj pustari

koja je jednom izabrala da sama ostari

i da umre zadovoljna u slobodnom pokretu.

Pustinje se šire i već su svuda oko nas.

Retke su oaze koje nam pružaju odmor.

Ljudi, bilje i zverinje čekaju na pomor

i bezvoljno tonu u pesak ne pustivši glas.

Neke se duše sa svojom nemoći ne mire

i znaju da je, dok im se polja zanimanja šire,

pitanje početka jedino pravo pitanje.

Igrajući se prstima u masi meke gline,

oblici kazuju tek deo ukupne istine -

Prvo su rođene ruke. Igrom poče vajanje.

Prvo su rođene ruke. Igrom poče vajanje.

Ni iz čega izniknu sve što nas okružuje.

Svet nas svojom nedorečenošću zadužuje

da bolesni i strastveni nastavimo stvaranje.

Ako postoji želja, sve se nađe na dohvatu.

Produžetak sveta cvate na rubu naše svesti

i kasno je za povratak kad se duša osvesti

jer sama sebe gubi u stvaralačkom pothvatu.

Nije čovek stvoren prema nekom božjem obliku.

Bog je taj koji je otelovljen u ljudskom liku.

Ako nije tako, sav je trud našeg puta sumanut.

Deca se igraju vatrom i igraju se u blatu,

iako ne znaju priču još od starih nam poznatu -

Telu od zemlje i vode život je vatrom udahnut.

VI

Telu od zemlje i vode život je vatrom udahnut.

Idući uvek napred, uzalud traži sopstveni trag,

jer prvim je korakom nepovratno pređen sveti prag,

čime je čovek iz svetlosti u svet tame pomaknut.

Davno nam je dano da razlikujemo Dobro od Zala

i da drhtajima svog srca razumevamo Lepo,

al' tajna života i smrti, kojoj sam često tepo,

nakon svih stihova i dalje je nepoznata ostala.

Hteo sam da budem luk i zategnuta strela,

a evo me ranjena i izlomljena tela,

kako se u čuđenju pitam čime sam ja to taknut,

šta me tera da i dalje neprimetan osmeh imam,

da s licem u ogledalu stih za novu pesmu smišljam -

Lobanja je inspiracija, čas prazninom nadahnut.

VII

Lobanja je inspiracija, čas prazninom nadahnut.

Kaplja otrova na našim ramenima okoštala.

Preko nje se sva težina silnog neba stropoštala,

a naš san u korenu kose bi nebeskim obasut.

Jednako prazna i kad je mrtva i kad je živa,

odjekuju u njoj tajne poruke što ih prima,

niotkuda, niotkoga, nepoznate rečima,

jedino noću dok se u njenoj praznini sniva.

Videh u snu zmiju kako izlazi iz mrtva tela.

U svakom od vas me ima. Na greh ja sam vas navela

i zalud vam beše svo vaše kasnije kajanje.

Dobro - rekoh - dođi. U moju se lobanju useli.

Prazna je i sa zmijom je koju već nosim podeli.

Nije li klupko zmija pravi simbol za stvaranje?

VIII

Nije li leglo zmija pravi simbol za stvaranje?

Zamršeno klupko koje se samo zapetljava,

a istinu o sebi onog časa rasvetljava

kad svaka skine košulju k'o žena pred spavanje.

Drvo života iz dubine sokove crpi.

Ako ga ogoliš, ono tada sokove pušta

i kroz svoja usta, od nas skrivena i nemušta,

kazuje što zna o tajnama sopstvene smrti.

Juče sam s takvog drva jeo slatke plodove

siguran da nema sreće trajnije od ove,

jer videh sebe kako rastem i postajem snažan.

Danas sam slab i nemoćan, ni nalik onom ranije,

zaustavljen pitanjem što u sebi odgovor krije -

Kroz staklo smrti gledan, biva li život nevažan.

IX

Kroz staklo smrti gledan, biva li život nevažan.

Kad jednom mrtav baciš oko na sebe živa

oslepeće te boja svetlocrna i siva

kao u katedrali, sjaj izlomljen i vitražan

Pogledaj samo na šta se sve vreme traći.

Prođeš li rukom ispod površine mulja

kroz kojeg sada i tvoj život snažno kulja,

kaži mi da l' ćeš išta vredno tamo naći.

Možda jedan oblutak izglačan i beo,

trenutak na kojeg se ceo život sveo,

neko drago lice ili događaj tebi važan.

Stegni ga šakom... jako i ne puštaj ga.

Čuješ li svoj glas... ćuti i ne slušaj ga.

Za onog što je vredan, sumnja kaže da je lažan.

Za onog što je vredan, sumnja kaže da je lažan.

O bilo čemu da se radi sasvim je svejedno,

al' treba da znaš - lažan svet i pravi svet su jedno

i vrede onoliko kol'ko si sam sebi važan.

Do samog sebe meni je valjda najmanje stalo,

jer sam sanjar koji u snu gubi svoje lice,

jer sam sanjar koji u snu ima oblik ptice

zloslutno crne nad onim što je budno ostalo.

Noćas sam Feniks. Noćas čudnom vatrom gorim!

Lice mi plamen! I s plamenim licem zborim-

Ako tvojim rukama sav svoj pepeo ostavim

neka ga vetar pomešanog s vodom rasprskava

na one zemlje gde nikad niko ne vaskrsava.

Ja bih da mrtav vidim nebo i sve zaboravim.

XI

Ja bih da mrtav vidim nebo i sve zaboravim,

zbog svih lepih žena koje nikad nisam imao,

zbog uvreda koje sam mesto darova primao

i zbog sebe kakvog nisam mogao da ostvarim.

Mogu li tragedije imati svoje junake

kad na kraju sva lica bivaju poražena.

Jer smrt je neumitna. Ljubav samo tražena.

Istina je početak i kraj tragedije svake.

Varam li se... il' stvarno počinje agonija.

Zajedno smo u krugu i Smrt i Život i Ja.

Borba se vodi, al' ta će borba brzo stati

jer sam voljan kočijom bez kočijaša poći

u utrobu zemlje i u ledno krilo noći

s verom da nikad ništa neće da me vrati.

XII

S verom da nikad ništa neće da me vrati,

razdeliću sebe u ono podne onoga dana

kad sve bude puno značenja a ja budem obmana

što se još milošću vremena drhtavo klati.

Biće me svuda i nigde me biti neće.

Praznina puna drugih i sebe same prazna.

Zaslužena nagrada i obećana kazna.

Put ništavila i onaj što na put kreće.

Seti se prijatelju da ćeš i ti umreti

i znaj da smrt nije kraj, smrt su novi susreti.

Da l' sa sobom il' sa Bogom, teško je to znati,

jer dok apsolutno smrću postajemo,

božansko se cedi, (a mi ostajemo)

oblikom čoveka koji trpi, koji pati.

XIII

Oblikom čoveka koji trpi, koji pati,

zatvaraju se duše minulih stoleća,

jer ih mame ljubavi davnašnjih proleća

i miris cvetova koje tek trebaju dati.

Svojim sam ljubavima oduzimao ime.

Imale su oblik nedovršenih skulptura,

boju akvarela prelivajućih kontura,

ton tišine i ukus kakav imaju rime.

Ovde se ne voli. Ovde... jedno sam sa Svim.

Misao o Drugom nestala je, al' ne sasvim,

jer pre toga moram u jednom snu da se pojavim

kao lik što se rajskim vrtovima kreće,

kao glas uzrokovan titrajima sreće -

Divni su predeli u kojima mrtav boravim.

XIV
Divni su predeli u kojima mrtav boravim.

Stihovi kroz koje dišem moja su šetališta,

ove pesme što ih pišem moja su svetilišta.

Žrtvovan životu, svoju bih smrt da proslavim.

U kakve sam duboke ponore ponirao

da bih bio blizu onom što duša sluti.

I laži su bolje nego li kad se ćuti

jer sa svakom sam rečju stvarno umirao.

Mrtav izmeđ' živih.............

Živ sam izmeđ' mrtvih.....

Lica bleda...........................

U šap'tu se razvlače.........

Reči koje kraj znače.......

Vreme je da......................

XV

Vreme je da progovorim o smrti i životu.

Dve obale jednog mora velika voda deli.

Poznaje ih obe samo ptica koja se seli.

Duša koja ne razdvaja Istinu i Lepotu.

Prvo su rođene ruke. Igrom poče vajanje.

Telu od zemlje i vode život je vatrom udahnut.

Lobanja je inspiracija, čas prazninom nadahnut.

Nije li leglo zmija pravi simbol za stvaranje.

Kroz staklo smrti gledan biva li život nevažan?

Za onog što je vredan sumnja kaže da je lažan.

Ja bih da mrtav vidim nebo i sve zaboravim

s verom da nikad ništa neće da me vrati

oblikom čoveka koji trpi, koji pati.

Divni su predeli u kojima mrtav boravim.

(jedne noći - 1992.)