О њеној приватној ситуацији JELENA BALSIC

Потиче из владарске породице – родитељи су јој били кнез Лазар и кнегиња Милица, пореклом од
рода Немањића, светородне династије која је владала Србијом од друге половине дванаестог до
седамдесетих година четрнаестог века. Рођена је између 1366. и 1371. године као трећа кћер. Имала је
сестре Мару, Драгану, Теодору и Оливеру и два брата – деспота Стефана Лазаревића, будућег владара
Србије и Вука. Верује се да је Јелена стекла одлично образовање на родитељском двору у Крушевцу,
тадашњој престоници. На њен развој утицала је учена монахиња Јефимија, Миличина рођака, која је
са њима живела.

Јелена се удала за зетског господара Ђурђа Страцимировића Балшића 1386. или 1387. године и са
њим имала сина јединца Балшу III. Након Ђурђеве смрти 1403. године, управљала је земљом и тиме
се сврстала у ред жена – владарки, којих је било и у српском средњем веку – краљица Јелена
Анжујска, царица Јелена, кнегиња Милица. Владавина Јелене Балшић обележена је ратовањем
против Венеције (1405–1409), јер је желела да под окриље Зете врати градове Скадар и Дриваст, које је
Венецији уступио Ђурађ. За предају Јелене и Балше Млечани су обећали велику награду, која је
достигла 2.000 дуката. На преговоре у Венецију с дуждем отишла је Јелена сама, не желећи да излаже
сина опасности. Пленила је борбеношћу и одлучношћу, енергијом и памећу. Мир је склопљен октобра
1409. с тим да свака страна задржи оно што је имала пре њеног одласка у Млетке.

По други пут удала се 1411. за Сандаља Хранића, босанског војводу, једног од највећих великаша
босанске државе и најмоћнијег суседа Дубровника, где је имао палату и где су он и Јелена остављали
новац, накит и посуђе на чување.

Године 1435. Јелена је по други пут остала без мужа – претходно је 1421. изгубила и сина Балшу.
Повукла се на острво Горицу (Брезовицу, Бешку) у Скадарском језеру, где је подигла
манастир. Последње године живота (1435–1443) провела је у овој својој задужбини, занимајући се за
монаштво и проучавајући религиозну литературу.

Желела је да почива у Дубровнику, али није добила дозволу да у граду подигне православну цркву.
Умрла је почетком 1443. године и сахрањена у својој задужбини.

О њеној професионалној ситуацији

Дала је важан допринос културном животу прве половине петнаестог века. У том периоду, поред
књижевног центра у Деспотовини, развило се и једно мало духовно средиште у Зети, у манастирима
Скадарског језера. Његова појава везује се за Јеленину активност, као и за везе Зете с Моравском
Србијом с једне и Светом Гором с друге стране.

Јелена Балшић заузима место у историји књижевности због своје преписке с Никоном Јерусалимцем,
сачуване у рукописном Горичком зборнику из 1441/42. године, који се сада чува у Архиву САНУ, под
бројем 446. Зборник је састављен по Јелениној жељи и добио је име по њеној задужбини на
Скадарском језеру. Изузетно је важан јер представља једино познато сведочанство о њеним
књижевним склоностима. Поред тога, то је најзначајнији књижевни састав средњовековне Зете и
сведочи о присуству и учвршћењу византијске духовности на овој територији.

Горички зборник писан је руком Јелениног духовника Никона Јерусалимца и представља врсту мале
средњовековне енциклопедије у којој су заступљени списи из географије, геометрије, космографије,
затим житија, монашка правила и путопис. Описан је и као лична енциклопедија једне племкиње,
приручна књига са претежно црквеном проблематиком, али и егзактним знањем. Горички
зборник припада типу ауторског зборника, који сведочи о образовању и интересовањима
наручиоца. Несумњива је његова исихастичка оријентација – монашка правила, која је Никон унео
у Зборник, написана су у духу исихастичке литературе, а познато је да је Никон припадао овом
православном духовном покрету.

Проучаваоци књижевности српског средњег века нарочиту пажњу посветили су преписци Јелене
Балшић и Никона Јерусалимца. У Горичком зборнику постојале су три Јеленине посланице, од којих
је, данас, на жалост, у целини сачувана само једна, насловљена Отписаније богољубно. У овом писму
Јеленино обраћање Никону обојено је поверењем и присношћу, она тражи његово мишљење о
начинима устројства монашког живота – идиоритмији и општежићу, као и о милостињи и још неким
духовним питањима. О темама које је заокупљају говори са пуно емоција, показујући и добро
познавање религиозне литературе.

На основу Никонових одговора, ипак, могућно је наслутити садржину друге две, само делимично
сачуване Јеленине посланице. На тај начин, иако посредно, можемо да пратимо ширину њених
интересовања. И Никонови и Јеленини састави у овом зборнику посвећени су монашкој и теолошкој
проблематици. Јелену је, на пример, занимало зашто се клањамо иконама и крсту, који су „дело руку
људских“, на шта се надовезао Никонов трактат о поштовању светих који су насликани на иконама.
Многобројне су теме о којима они једно другом пишу: о лику идеалног владара, о индивидуалном и
заједничком животу монаха, о проблему васпитања новог човека, или, како Никон резонује: на који
начин „свући старога човека и обући новога“. Нарочито се много задржавају на појединостима о
стварању света, о Адаму, као и на широком спектру других тема. Поред духовних савета, Јелена је од
Никона тражила и обавештења из области које су красиле тадашњег српског ученог човека. Није
познато да ли је Јелена примила монаштво – о томе је свакако размишљала, али је утврђено да
структураГоричког зборника није као код уобичајених књига за читање у женским манастирима.

Зна се да је за једну Јеленину књигу которски златар Андрија требало да изради корице са ликом
Спаситеља 1441. године. Уговор о изради корица био је судски оверен, али је касније поништен, није
познато због чега.

Поред посланица, од текстова везаних за Јелену Балшић треба поменути мировни уговор који је
потписала с Венецијом 1409, као и тестамент писан 1442. године. Из тестамента се види да је ова умна
и образована жена поседовала библотеку.

О Јеленином ктиторству сведочи натпис из 1440. године над порталом манастира на Горици, који је
посвећен Богородици. Намењен је за Јеленино гробно место, што је навела у тестаменту. Помиње се и
као ктиторка цркве Светог Ђорђа, такође на Горици, док је по некима то могао би бити Ђурађ II
Страцимировић Балшић. Манастир у Горичанима у Зети, близу Скадарског језера, можда је једна од
њених задужбина. Брчели, манастир у области Вирпазара, има цркве посвећене Рођењу Богородице и
Светом Николи. Доњи манастир, по предању, задужбина је Јелене Балшић.

Целокупном својом делатношћу Јелена се указује као представница просвећеног српског друштва
онога времена. Учествовањем у јавном животу, ктиторском делатношћу и књижевним радом, она се
надовезује на већ развијену традицију изузетних жена из српске прошлости.

Основни извор за библиографију:

Светлана Томин, Библиографија радова о Јелени Балшић (између 1366. и 1371 – 1443), Књиженство,
часопис за студије књижевности, рода и културе, 2012: http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php. ISSN
2217-7809

Хронологију живота и рада и библиографију направила Светлана Томин, јул, август 2012.

Радови ове ауторке

 Монографије
 Monumenta Serbica. Spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii edidit Fr. Miklosich (1858)
 Споменици сръбски од 1395. до 1423. то ест писма писана од републике Дубровачке Кральевима,
Деспотима, Войводама и Кнезовима Сръбскием, Босанскием и Приморскием (1858)
 Споменици српски (1862)
 Listine o odnošajih izmedju Južnoga Slavenstva i Mletačke republike (1875)
 Стари српски записи и натписи (1902)
 Старе српске повеље и писма (1929)
 Antologija stare srpske književnosti (XI–XVIII veka) (1960)
 Стара српска књижевност (1966)
 Морфологија ћириличких натписа на Балкану (1974)
 Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога (1977)
 Списи о Косову (1993)
 Манастири на тлу Црне Горе (1995)
 Писах и потписах. Аутобиографске изјаве средњег века (1996)
 Писци словенског средњег вијека (1996)
 Стара српска књижевност. Хрестоматија (2000)
 Стара српска књижевност (2001)
 Aнтологија старе српске поезије (2005)

Чланци и други саставни делови

 Извадци листинах и повељах босанских (1852)
 Прилози к српској историји XIV и XV века (1871)
 Отписаније богољубно (1958)

Рецепција

Рецепцијa током живота ауторке

Рецепцијa након њене смрти

 Стари српски књижевници (XIV-XVII века). Расправе и чланци, научна студија (Ђорђе Сп. Радојичић
- 1942)
 Кћери кнеза Лазара. Историска студија (Миодраг Ал. Пурковић - 1957)
 Историја Црне Горе (Сима Ћирковић - 1970)
 Српска књижевност у средњем веку (Милан Кашанин - 1975)
 Историја старе српске књижевности (Димитрије Богдановић - 1980)
 Историја српског народа
 Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба (Момчило Спремић - 1994)
 Исихазам српске књиге (Милорад Лазић - 1999)
 Никола Јерусалимац. Вријеме - личност - дјело.
 Скривени свет Владимира Ћоровића : ка успостављњу цјеловитости његовог научног, књижевног и
едиционог корпуса (између истраживања и реконструкције) (Боривоје Маринковић - 2006)
 Бистру воду замутиле : свађа кћери кнеза Лазара (Јелка Ређеп - 2006)
 Књигољубиве жене српског средњег века (Светлана Томин - 2007)
 Мужаствене жене српског средњег века (Светлана Томин - 2011)
 Хилендарска завеса деспотице Еуфимије (Светозар Томић - 1911)
 Избор патријарха Данила III и канонизација кнеза Лазара (Ђорђе Сп. Радојичић - 1940)
 О смерној Јелени и њеном Отписанију богољубном (Ђорђе Сп. Радојичић - 1958)
 Две посланице Јелене Балшић и Никонова "Повест о јерусалимским црквама и пустињским
местима" (Ђорђе Трифуновић - 1972)
 Козмографски и географски одломци Горичког Зборника (Нинослава Радошевић - 1981)
 Житије светога Симеона Мироточивога од Никона Јерусалимца (Бошко Бојовић - 1987)
 Посланице Јелене Балшић (Милица Грковић - 1995)
 Some observations on the Hesychast Diaspora in the Fifteenth Century (E. Economou - 1998)
 Сандаљева удовица Јелена Хранић (Ђуро Тошић - 2004)
 Народна песма о породу Јеле Милошеве из Лубурићеве заоставштине (Соња Петровић - 2004)
 Идеје исахазма у преписци Јелене Балшић и Никона Јерусалимца (Владимир Баљ - 2010)
 Духовна делатност и задужбинарство Јелене Балшић (Силвана Милошевић - 2010)

Ауторке које је читала

Copyright © 2011 Електро