ВИСКОКА ЕКОНОМСКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА

ПЕЋ У ЛЕПОСАВИЋУ

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Методе и технике струковног истраживања

МЕТОДЕ СПЕЦИЈАЛИСТИЧКОГ ИСТРАЖИВАЊА

Ментор: Студент:

Проф. др Бојана Јокић Љиљана Васић

Бр. Индекса 16/96

Лепосавић, 25.11.2019 године.

Садржај
1. УВОД ............................................................................................................................................... 1
2. ЛОГИЧКИ ДЕО МЕТОДА ................................................................................................................ 2
2.1. ЗАЈЕДНИЧКА СВОЈСТВА ОСНОВНИХ МЕТОДА .......................................................................... 3
2.2. АНАЛИТИЧКЕ ОСНОВНЕ МЕТОДЕ .............................................................................................. 4
2.2.1. МЕТОДА АНАЛИЗЕ ............................................................................................................... 4
2.2.2. МЕТОДА АПСТРАКЦИЈЕ ....................................................................................................... 5
2.2.3. МЕТОДА СПЕЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ .............................................................................................. 6
2.2.4. ДЕДУКЦИЈА КАО ОСНОВНА МЕТОДА ................................................................................. 8
2.3. СИНТЕТИЧКЕ ОСНОВНЕ МЕТОДЕ ............................................................................................... 9
2.3.1. СИНТЕЗА КАО ОСНОВНА МЕТОДА ...................................................................................... 9
2.3.2. КОНКРЕТИЗАЦИЈА КАО ОСНОВНА МЕТОДА .................................................................... 10
2.3.3. ГЕНЕРАЛИЗАЦИЈА КАО ОСНОВНА МЕТОДА ..................................................................... 10
2.3.4. ИНДУКЦИЈА КАО ОСНОВНА МЕТОДА .............................................................................. 10
3. ТЕОРИЈСКИ ДЕО НАУЧНОГ МЕТОДА........................................................................................... 11
4. МЕТОДЕ И ТЕХНИКЕ ПРИКУПЉАЊА ПОДАТАКА....................................................................... 12
4.1. ИЗВОРИ И ОСНОВНИ КРИТЕРИЈУМИ КЛАСИФИКАЦИЈЕ ПОДАТАКА .................................... 12
4.2. ОДРЕЂЕЊА МЕТОДА И ТЕХНИКА ПРИКУПЉАЊА ПОДАТАКА............................................... 13
5. ЗАКЉУЧАК .................................................................................................................................... 14
ЛИТЕРАТУРА ......................................................................................................................................... 15
 1. УВОД

Под методом подразумевамо начин на који се долази до сазнања о предмету који

одређена наука проучава. Методологија подразумева јединство:

 Логичких начела и правила

 Теоријских знања
 Практичних радњи и техничких средстава која се примењују и истраживачкој
делатности

Први део обухвата логичка правила која се користе у поступку научног сазнања.

Други део обухвата претходна теоријска знања о педмету који се истражује. Та

знања нису коначна, већ претходна знања која нам помажу да дођемо до нових
егзактнијих сазнања. Овај део је специфичан јер зависи од предмета који одређена
наука проучава.

Трећи део научог метода, који се често назива техником истраживања чине
методе и технике које се користе у истраживачкој пракси. Ту спадају, у првом реду,
методе, поступци и инструменти којима се врши прикупљање искуствене грађе, њено
сређивање и њихово упоређивање. Неки од тих метода и поступака су универзални,
примењују се у свим наукама, док су други специфични. Друштвене науке у својој
истраживачкој пракси често користе научне методе које се примењују и у природним
наукама, као што су, на пример, посматрање, експериментисање, мерење, и др.

1
 2. ЛОГИЧКИ ДЕО МЕТОДА

Према савременим теоријским искуствима у процесу истраживања користе се

разноврсне методе. Методе научног рада се могу класификовати и класификују се
применом разних критеријума.

Према критеријуму основности и општости постоје основне методе које су

истовремено и опште.

Основне методе су саставни део сваког логичког мишљења и у основи су свих

метода научног рада. Њихова основност чини их општим. Самим тим што су основне
методе у основи сваког логичког мишљења, сваког облика смисленог мишљења и
сазнања, укључујући и научно, оне су и опште методе научног рада.

Из методолошке лектире произлази да се у основне методе убрајају: анализа и

синтеза; апстрација (апстраховање) и конкретизација; специјализација и
генерализација; дедукција и индукција.

Из теоријско-емпиријских налаза произлази да се основне методе не могу и не

смеју одређивати само као "методски поступци". То је због тога што оне имају све
битне чиниоце и битна својства метода. Наиме, основне методе имају своју логичку и
научну основу, структуру, предмет, норме и процедуру.

Оно што задаје додатне тешкоће у схватању основних метода јесте и чињеница да
се став, суд и закључак односно образовање појмова, судова и закључивање узимају
као основни облици мишљења. Како је дефинисање у научном образовању појмова
битан поступак, чак научна процедура којом се формира систем судова о битним
одредбама предмета појма и да су основне врсте закључивања индуктивно и
дедуктивно закључивање, стално се обнавља питање разликовања индукције и
дедукције као облика мишљења односно процедура закључивања, с једне стране, од
индукције и дедукције као метода сазнања и научног сазнања.

У основне методе сазнања, односно у основне методе научног рада нису

уврштене аналогија и компарација.

То је због тога што аналогија и компарација реалне ствари појма, суда или
закључка, подразумевају већ у неком степену оформљене појмове, ставове, закључке
који се могу стављати у међусобни однос. Међутим, сматра се, на основу емпиријских
верификација, да се аналогија и компарација јављају већ у моменту опажања предмета
и мишљења, а то значи и утврђивањем идентичности (истости), сличности и разлика
опаженог предмета мишљења и познатих предмета мишљења. А, истине ради, ваља
казати да су то само почетни, најпростији и најнижи нивои аналогије и компарације
који се не односе на појмове, ставове и закључке. Компарација ће због своје важности
бити посебно обрађена кроз компаративну методу.

2
 На основу реченог у основне методе научног сазнања и научног истраживања
убрајамо:

 анализу,
 синтезу,
 апстракцију (апстраховање),
 конкретизацију,
 спецификацију,
 генерализацију,
 дедукцију,
 индукцију.

2.1. ЗАЈЕДНИЧКА СВОЈСТВА ОСНОВНИХ МЕТОДА

Основне методе, према теоријско-методолошким налазима, имају нека заједничка
својства и чиниоце, међу којима су најважнији:

 предмет који се овим методама истражује је сложена целина односно чине га

односи између делова и целина, општег и посебног;
 ове методе су у основи свих метода научног сазнања и по томе су основне и
најопштије;
 оне се налазе у међузависности и прожетости високог степена;
 њиховом употребом се стиче научно сазнање о чињеницама стварности,
њиховим одликама, као и о појмовима, ставовима, судовима и закључцима;
 природа и својства предмета истраживања захтевају специфичну примену
ових метода, а оне показују високи степен адаптабилности односно
употребљивости;
 све ове методе немају исти статус у процесу истраживања. Неке се чешће
јављају као почетне, неке као завршне. У друштвеним наукама, ретко када се
примењује само једна од основних метода, а најчешће се користе све методе.
Готово да нема случаја у науци у којима се у истом истраживању не
употребљавају анализа, синтеза, апстракција, специјализација, дедукција,
индукција и генерализација. У методолошким истраживањима све основне
методе се употребљавају у једном истом истраживању;
 све ове методе имају велики гносеолошки значај. Међутим, све оне не
омогућавају исти степен истинитости сазнања. Неке од њих (индукција)
претежно омогућавају стицање вероватног сазнања, а неке (дедукција)
претежно извесног или нужног сазнања.

Основне методе могу се одредити према разним критеријумима. Из методолошке

лектире произлази да су уобичајени критеријуми:

 својства предмета истраживања,

 својства примене у истраживањима, и
 припадност методолошким односно логичким правцима.

3
 Према својствима предмета истраживања разликујемо:

 експерименталне предмете, и
 неексперименталне предмете (односно експерименталне и неексперименталне
методе).

Експерименталне методе су оне које се могу употребити у истраживању предмета

који су подобни за истраживање експеримента. У њих свакако спадају методе којима
се може остварити непосредан физички контакт са предметом – реалном ствари. То су
анализа и синтеза, апстракција и конкретизација и индукција, па у одређеном смислу и
специјализација, али не дедукција и генерализација које би смо могли сматрати
неексперименталним методама.

Према својствима примене у истраживању може се говорити о аналитичким и

неаналитичким синтетичким методама.

У аналитичке спадају методе у чијој је основи анализа. То су, уз анализу, још и

апстраховање (апстракција), спецификација и дедукција. А, неаналитике синтетичке
методе методолошко - теоријског сазнања су конкретизација, генерализација и
индукција у чијој основи је синтеза. Схватање индукције као набрајања ставова и као
уређеног поретка и за непотпуну индукцију установљава одређена правила за
остваривање – постизање неопходне основаности. Према тим правилима индуктивно
сазнање односно индуктивни закључак је утолико основанији и поузданији уколико:

 се заснива на више података разних квалитета, квантитета временских и

просторних одредаба појаве и процеса;
 да се премисе (изворни ставови индукције о појединачном) односе на битна
својства предмета;
 закључак је само вероватан, ма колико чланова скупа обухватамо (осим ако не
обухвати све чланове).

Ова правила се не односе у потпуности на тзв. каузалну индукцију. Њиховом

применом у процесу научног рада индукција даје основу за предвиђања веома
сложених догађаја са сазнајном вредношћу потпуне (или готово потпуне) истинитости
односно веома високог стпена вероватноће.

2.2. АНАЛИТИЧКЕ ОСНОВНЕ МЕТОДЕ

2.2.1. МЕТОДА АНАЛИЗЕ
По свој суштини анализа је растављање предмета истраживања на његове
саставне делове, односно на чиниоце структуре, функција, веза и односа на одређеном
простору у одређеном времену.

Општи предмет анализе је увек сложена целина. Та целина не може имати мање
од два дела која су међусобно повезана и налазе се у међусобним односима.

4
 Према предмету истраживања, тачније према обухвату предмета истраживања,
може се говорити о:

 потпуној или тоталној, и

 о парцијалној односно секвенцијалној анализи.

Потпуна или тотална анализа подразумева свестрану анализу свих чинилаца

предмета, његових својстава, интерних и екстерних односа и функција у укупном
времену трајања и укупној распрострањености тог предмета.

Парцијална или секвенцијална анализа обухвата само део, аспект, својство,

одредбу, временску или просторну јединицу неке целине која се сама може посматрати
као ужа и несамостална целина.

Процедура примене анализе у улози основне методе захтева:

 општу и операционалну идентификацију сложене целине као предмета

истраживања.
 избор радњи и средстава којима ће се анализа остварити у складу са
избором концептуалних полазишта;
 мисаоно и (или) физичко растављање предмета анализе;
 констатовање чинилаца предмета анализе (чинилаца структуре и састава,
функција, веза и односа у времену и простору);
 констатовање односа између чинилаца;
 квалификацију и евидентирање сазнатог и конституисање сазнања о
поздансоти информација на основу претходног.

Сложеност, развојност, идентичност и противречност, применом наведене

процедуре, не само што нису више препрека већ су доступни продуктивни основи
научног сазнања анализом – основи сазнања о поузданости информација на основу
анализе.

2.2.2. МЕТОДА АПСТРАКЦИЈЕ

У методолошкој литератури постоје знатне разлике у поимању, објашњењу и

прихватању апстракције. Те разлике се испољавајуу:

 схватању апстракције као сазнајног процеса;

 схватању њеног односа – првенствено са конкретизацијом, али и са другим
основним методама, и
 схватању основа и поступака апстраховања.

Схватања о апстракцији као сазнајном процесу у научном раду отварају следеће

дилеме: да ли је апстракција само један од мноштва процеса сазнања међу којима неки

5
нису ни довољно одређени или је то метода, методски поступак или један од облика
мишљења.

Основна научна метода апстракције има утврђени методски поступак -

апстраховање. У процесу научног рада поступак апстраховања је мисаони поступак,
који је усмерен на предмет (опште и посебно) и који се одвија по одређеним
правилима.

Овај поступак следи анализу предмета и открива у анализом добијеним деловима

предмета одредбе, својства, садржаје, облике, моменте итд. одређеног степена
општости односно посебности. Наравно, ове општости не морају да буду ни
универзалне, ни апсолутне већ се могу ограничавати на групу процеса и (или) на
одређене просторне и временске јединице.

2.2.3. МЕТОДА СПЕЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ

У основи специјализације, као аналитичке основне методе, су, према резултатима

савремених методолошких истраживања, поступци анализе односно сазнавања
посебног и појединачног у општем при чему је опште схваћено као целина састављена
од делова који су сви међусобно повезани извесним заједничким својствима, али су
међу њима задржане евидентне разлике на основу којих се може идентификовати
њихова посебност у одређеном поретку.

Из истраживачких генерализација процеса произлази да је специјализација

схватање посебног у општем преко посебног, а као облици специјализације наводе се
класификација и дихотомија.

Научно-истраживачка пракса упућује нас на закључак да спецификација заиста

јесте заснована на поступцима растављања, раздвајања, деобе једне целине (једног
општег) на његове делове и да је то сазнање делова посредством целине, али и сазнање
целине помоћу делова. Као и код анализе и у специјализацији чланови се сазнају преко
целине деобом на чланове, а целина и чланови (узев појединачно) преко свих, односно
осталих чланова. Битна разлика специјализације према анализи и апстракцији јесте
сврставање - разврставање чланова према одређеном принципу у основан поредак.

Разврставање-сврставање у одређени поредак, као специфичност спецификације,

не дозвољава нам да у спецификацију уврстимо, поред класификације (и дихотоимије)
и дедукцију, мада и она спада у основне аналитичке методе. Дедукција није подела на
разврставање већ је њен битан поступак много сложенији: то је извођење новог суда
или закључака из премиса, већ постојећих судова или закључака. У науци дедукција
јесте извођење новог суда из теорија и већ постојећих судава.

Класификација и дихотомија су два облика специјализација, и оба она, према

методолошким налазима, имају строго разрађена правила мисаоне процедуре као
поступака и инструмената у разним облицима, укључујући и физичке.

6
2.2.3.1.Класификација

Класификација је специјализација предмета појма или става тако што се класа или
један општи појам или став рашчлањава и разврстава по одређеном критеријуму.
Сагласно томе класификација је систематска доследна и потпуна подела по општости и
сложености предмета класификације.

У истраживачкој пракси има ситуација у којима се класификација не врши само

поделом општег већ толико сазнатог да се на основу постојећег сазнања може утврдити
критеријум - принцип поделе и вршити рашчлањавање, него се класификација врши
сажимањем односно на основу сазнања појединих чланова од њих се формира поредак,
тј. класификација.

Предметност (предмет класификације са својим својствима) услов је за

формирање применљивог принципа - критеријума класификације;

 свака класификација је систематска

 свака класификација је вишечлана (има више од два члана
 сви чланови класификације морају имати једно заједничко својство
 Класификација мора да изрази прелазе чланова из једних у друге
и њихове међусобне удаљености и удаљености од општег појма, иако су
обухваћени његовим обимом и садржајем. Ово је захтев коме је често
веома тешко удовољити због велике сложености и разноврсности
друштвених појава.

Класификација се може односити на суштину, садржај, форму, квалитет,

квантитет, простор, време, односе или на више одредаба одједном. То нас упућује на
закључак да се може говорити о једноставним и сложеним класификацијама,
једнослојним и вишеслојним, једностепеним и вишестепеним класификацијама које се
јављају у истраживачкој пракси. Класификација, нарочито квантитативна, може се
сматрати једним од почетних облика мерења.

Битна правила класификације су:

 предметност и одређеност предмета класификације по критеријумима

облика и садржаја појма и додатним критеријумима зависним од својстава
предмета;
 јединственост класификације, што значи да су сви чланови класификације
идентификовани по истом критеријуму (принципу) и по истом поступку,
да сви садрже исто основно битно обележје које је битна одредба основног
појма, односно скупине која се разврстава;
 релативна посебност сваког члана класификације с тим да посебности буду
истог реда и исте врсте, тј. да те посебности члану класификације не
одузимају основна својства која су карактеристична за све чланове;

7
  критеријум класификације и њена примена морају да обезбеде потпуност
поделе односно обухват свих чланова - делова који чине целину на коју се
класификација примењује;
 између чланова изражавањем њихових разлика треба да буде обезбеђена
што приближнија (ако није могуће иста) удаљеност од општег појма
(целине) и међусобно.

2.2.3.2. Дихотомија
У процесу научног рада посебан облик специјализације и истовремено
класификације јесте дихотомија. То је веома раширен методски облик у свакодневном
говору и предмет-језику у коме позитивне одредбе у исказима веома често бивају
супротстављене негативним одредбама. Међутим, погрешно је схватање да је
дихотомија једноставно двочлана класификација, тј. да је једина разлика између
класификације и дихотомије у броју чланова. Превиђа се да је, по дефиницији,
класификација деоба, рашчлањавање једног у коме сваки члан има и нешто битно по
чему је члан тог једног.

Односи између класификације и дихотомије у истраживачкој пракси разрешавани

су формирањем двеју основних врста класификација:

 дивизије, која удовољава свим стандардним захтевима и правилима

класификације,
 партиципације, која садржи и члан са негативном одредбом.

Међутим, ни истраживачка, ни конкретна пракса се нису одрекле употребе

дихотомије са једним позитивно одређеним чланом, као ни дихотомија са два
позитивна одређена члана.

2.2.4. ДЕДУКЦИЈА КАО ОСНОВНА МЕТОДА

Из научне литературе која промишља, анализира, објашњава и разумева
питањалогике произалзи да је дедукција схватана и разматрана као облик
закључивања, првенствено силогистичког. Дедукцијом се аналитички мисаоно -
логички из премиса – већ формираних закључака по утврђеној процедури изводе нови
закључци.

У методолошкој литератури постоји изузетно велики број различитих

дефиниција, схватања и тумачења дедукције. Сва се она могу, уз неопходна сажимања
и поједностављења, сврстати у две основне групе. Прву од њих чине
формалноелементарно логичка, а другу дијалектичка схватања дедукције.

Међутим, у зависности од тога да ли се схвата непосредна или посредна веза

између општег (предмета, својства, одредбе) и посебног - појединачног и сама
дедукција у може бити двојака:

8
  непосредна, чији предмет чине јединства различитих, супротних и
противречних одредаба или веза, дата једним судом из кога се непосредно
може извести други суд, и
 посредна, чији предмет чини јединство три или више предмета –
предметних одредаба, од којих је однос двају предмета - предметних
одредаба, као познат, дат у премисама, док се трећи однос закључује
посредством прва два.

Из казаног може се извести закључак да је дедукција, заправо, анализа и

специјализација већ схваћеног општег у схватање посебног и појединачног, или,
извођење посебних и појединачних истина на основу знања о општим истинама –
законима.

2.3. СИНТЕТИЧКЕ ОСНОВНЕ МЕТОДЕ

Под синтетичким основним методама подразумевамо и разумевамо оне које се
заснивају на синтези, те чији су методски поступци разни облици примене синтезе
односно поступака спајања, припајања, повезивања, обједињавања итд.

2.3.1. СИНТЕЗА КАО ОСНОВНА МЕТОДА

Синтеза, по дефиницији, јесте спајање више чинилаца у једну целину. Као
основна метода научних сазнања синтеза је схватање - сазнање сложених целина преко
њихових појединачних и посебних делова, њиховим спајањем, тј. њиховим стављањем
у разне могуће односе и везе. Две су типичне ситуације:

Прва, када констатујемо много разног појединачног, при чему ово појединачно,
разно, које може да буде и супротно и противречно, спајамо у нову целину. Тако, на
основу сазнања о појединачном, о њиховим функцијама, односима и везама, о
њиховим квалитетима и квантитетима, образујемо нову, до тада непостојећу целину и
о њој стичемо научна сазнања.

Друга, када је једна целина подвргнута анализи којом су сазнати њени делови,
односи и везе између њих. Ове делове је могуће поново спојити у целину која је
претходно постојала, а могуће је, на основу сазнања о деловима, те делове ставити у
другачије односе и везе, нека њихова својства унеколико изменити или унети и нове
чиниоце и тако добити измењену или потпуно нову целину. У овој (другој) ситуацији
анализа предмета истраживања претходи синтези.

Предмет синтезе могу бити појмови, ставови, судови, закључци, друштвени и

природни реалитети, али не у истој мери и на исти начин. Уопште узев, да би се неки
чиниоци могли спојити у одређене целине, неопходно је да имају одговарајућа
својства. Не може свако појединачно да постане непосредно део било које сложеније и
општије целине, већ само одређене, одговарајуће.

9
2.3.2. КОНКРЕТИЗАЦИЈА КАО ОСНОВНА МЕТОДА
Научни поступак конкретизације се састоји у констатовању апстрактног појма, па
потом додавањима једне или више ознака, приближавање тог апстрактног конкретном,
дакле, појму који је ближи или најближи појму који најнепосредније означава.

2.3.3. ГЕНЕРАЛИЗАЦИЈА КАО ОСНОВНА МЕТОДА

Генерализација је синтетичка основна научна метода, синтетичка основна метода
којом се сазнаје опште на основу појединачног. Поређењем метода конкретизације и
генерализације можемо констатовати да се истовременим поступком (систематичким)
могу засновати разни предмети. Док се конкретизацијом сазнаје посебно, појединачно
и конкретно, генерализацијом се, на основу појединачног и конкретног, сазнаје опште.
У методолошкој литератури се наилази на схватање да се генерализацијом формирају
општи ставови на основу појединачних, тј. да се генерализација остварује
уопштавањем ставова.

Према методолошкој литератури поступак генерализације је мисаоно

уопштавање, а не и физичко обједињавање. То је битна разлика између генерализације
као основне методе и претходно одређених синтетичких (синтетизирајућих) основних
метода.

Генерализација се не може сматрати експерименталном методом. Она је теоријска

метода - њоме се сазнају општи појмови.

Две су методске основе генерализације:

а) поимање, и

б) индукција.

2.3.4. ИНДУКЦИЈА КАО ОСНОВНА МЕТОДА

Међу методолозима постоје многе несагласности и недоумице о својствима,
научно сазнајним могућностима и значају индукције. Наиме, једни под индукцијом
подразумевају облик закључивања, други методски поступак, трећи облик основне
генерализације, четврти метод анализе, итд. Придавана јој је улога најосновније и
најопштије методе односно сазнајног поступка који је у основи целокупног сазнања, а
одрицана јој је и свака поузданост сазнања.

Индукција је, у најбољем случају, само врста или облик мишљења - закључивања,
односно само мисаоно-логички садржај закључивања од појединачног и посебног на
опште.

10
 3. ТЕОРИЈСКИ ДЕО НАУЧНОГ МЕТОДА

Овај део научног метода, односно теоријско-методолошки приступ садржи

основне теоријско- методолошке правце и општенаучне методе.

Из резултата теоријско-емпиријских истраживања произлази да у науци, посебно

друштвеним наукама не постоји јединствен методолошки приступ који би био
општеприхваћен. То је последица различитог схватања суштине друштвених појава,
процеса и односа, као и њихове епистемолошке (сазнајне) природе.

Према методолошким сугестијама у основне методолошке правце убрајају се:

позитивизам, историзам и дијалектика. У оквирима и на основу позитивизма
конституисани су: структурализам, функционализам и бихевиоризам.

Према методолошкој и широј научној лектири под општенаучним методама се

сматрају оне методе које се, као целине, користе или се могу користити за стицање
научног сазнања у свим наукама и свим научним дисциплинама. То су:

1. хипотетичко-дедуктивна метода,

2. статистичка метода,

3. метода моделовања,

4. аксиоматска метода,

5. аналитичко-дедуктивна метода,и

6. компаративна метода.

Све општенаучне методе не могу се подједнако употребити, као и да се не

употребљавају у свим истраживањима, да се неке могу применити сасвим самостално,
а да се друге међусобно повезују и подразумевају истовременост употребе, да се неке у
неким наукама могу користити само изузетно и уз велике тешкоће итд. Исто тако, ако
се има у виду целина процеса истраживања, укључујући све фазе од избора и
артикулисања проблема и предмета истраживања па до закључивања на основу
резултата истраживања и практиковања сазнања стеченог истраживањем, све
општенаучне методе могу се применити, али не подједнако у свим фазама. Највећа су
одступања у фази прикупљања података. Због тога се методе прикупљања података,
мада се неке од њих могу користити у било ком истраживању за прикупљање података,
не сматрају општенаучним.

11
 4. МЕТОДЕ И ТЕХНИКЕ ПРИКУПЉАЊА ПОДАТАКА
Методе и технике прикупљања података су трећи део научног метода. Реч је, како
им само име каже, о оним методама којима се користимо у прикупљању података.
Технике истраживања представљају систематско и сврсисходно јединство поступака и
инструмената. Међутим, овај део начуног метода подразумева: оцену, сређивање,
обраду података и закључивање на основу њих. У том погледу постоји повезаност и
међузависност између метода прикупљања и метода обраде података.

У објективној стварности постоје и на различите начине се манифестују

многобројне чињенице. Природни предмети бића, природни, психички и друштвени
процеси, активности, односи итд. и њихови делови (сложени или елементарни),
окружују човека, одигравају се уз његово учешће или без њега, одигравају се у њему,
при чему су неки од њих уграђени у садржај његове свести а неки остају ван ње.
Оправдано је, са становишта потреба истраживања, то назвати реалним чињеницама.
Може нам се приговорити да осим реалних постоје и идеалне чињенице, оне које су
духовне, које су отелотворене у стварима. Не улазећи у аргументацију потребну за
оспоравање овог става, сматрамо да је свест људи реалност која живи са њима - а
понекад, садржана у њиховим творевинама, и наџивљава их. Све што се посредством
реалних манифестација може опазити, па према томе и научним методама, искуствено,
сазнавати и проверавати, сматраћемо реалним чињеницама.

4.1. ИЗВОРИ И ОСНОВНИ КРИТЕРИЈУМИ КЛАСИФИКАЦИЈЕ ПОДАТАКА

За почетак сваког научног рада битна је подела на:

1. искуствене изворе (искуство субјекта);

2. научне изворе података;

У најширем смислу научни извори података су сва дела настала коришћењем

метода научних истраживања. Ови извори се деле на: теоријске - оне који чине фонд
верификованих сазнања и на хипотетичко-емпиријске - оне који су тек у фази хипотеза
које се истражују или су резултат емпиријског истраживања, али још нису постали
саставни део теорије.

По природи грађе изворе података можемо разврстати на:

творевине материјалне културе

творевине духовне културе,

непосредно понашање.

12
4.2. ОДРЕЂЕЊА МЕТОДА И ТЕХНИКА ПРИКУПЉАЊА ПОДАТАКА
Прикупљање података је карактеристика сваког научног, а могло би се рећи и
уопште сваког истраживања. То подразумева у свим ситуацијама истраживања анализу
и синтезу, индукцију, класификацију, специјализацију и генерализацију, апстракцију,
дедукцију и конкретизацију и даље, то подразумева у свим ситуацијама коришчење
општенаучних метода моделовања, хипотетичко-дедуктивне и статистичке, самостално
или, што је у процесу научног истраживања чешће и оправданије, у пуној међусобној
повезаности. У одређеним случајевима врло је употребљива и аксиоматска метода са
чијом се употребом сусрећемо чешће него што се претпоставља.

Два основна начина сакупљања података су:

 непосредним чулним опажањем (чулом вида, слуха, осета - додира, мириса

и укуса);
 посредством других - посредством опажања и исказа других о
појави/процесу који је предмет истраживања.

У процесу научног истраживања ова основна подела трпи значајне девијације.

По правилу ови се начини комбинују.

У начине прикупљања података непосредним чулним опажањем убрајају се

посматрања и експеримент, а у посредне испитивање и анализа документа.

При разматрањима и класификацији метода прикупљања података треба увек

имати у виду битне чиниоце дефиниције "података". То су:

 манифестованост (манифестација која се може запазити);

 значење које се може утврдити;
 место у процесу односно систему мишљења.

Битни чиниоци дефиниције појма "податак" указују нам да ниједан чулни опажај
није податак сам по себи, већ је то тек када добије значење у логичком и
теоријскометодолошком мишљењу.

13
 5. ЗАКЉУЧАК

Приком израде специјалистичког рада потребно је испоштовати, поред осталог, и

методе које се односе на сам процес израде рада односмо логичке, теоријске и методе
прикуљања података.

14
ЛИТЕРАТУРА

15