Friedrich Ebert Stiftung

Univerzitet Socijaldemokratije

završni esej:

Situacionistička Internacionala
kulturna strategija za revoluciju svakodnevnog života

Vesna Adić

Beograd, Decembar 2010

Godina 1968. svima je dobro poznata kao turbulentna godina protesta, koji se se osetili širom
sveta i svoj odjek doživeli i u bivšoj Jugoslaviji. Većina ljudi uz ove proteste vezuje i epitet
„studentski“ jer su u mnogim zemljama upravo studenti vodili ispoljavanje opšteg
nezadovoljstva zbog rata u Vijetnamu, trke u naoružanju, ekonomske krize i rastućih socijalnih
razlika. Međutim, u ovim nemirima učešća su uzimali i drugi slojevi stanovništva, posebno
radnici, koji su u Francuskoj pokrenuli niz štrajkova, zaposeli fabrike širom zemlje, blokirali
ulice i umalo srušili vladu Šarla de Gola. Francuska se stoga može posmatrati kao epicentar
protesta, a Pariz kao svetionik koji je davao najviše smernica, ideja i predloga strategija otpora.
Najplodnija grupacija koja je ideološki i strateški pripremila francuske proteste, Situacionistička
Internacionala, ostala je malo poznata avangardna skupina, čija se upozorenja, međutim, i danas
mogu smatrati relevantnim, a ciljevi potpuno neostvarenim.

Gledani očima „normalnih ljudi“ Situacionisti su bili grupica otpadnika, delinkventskog

ponašanja, koja je živela i delovala na ulici, često sa one strane zakona, bojkotujući zvanični
sistem obrazovanja i zapošljavanja, i proklamujući nužnost revolucije. Kroz periodičnu
publikaciju „Potlač“, eksperimentalne filmove, ulične skandale i grafite, a kasnije i obimnije
publikacije, revolucionari su preispitivali i izvrgavali ruglu sve tradicionalne oblike ljudskog
življenja i izražavanja, smatrajući da se oni samo povinuju vladavini Robe, Kapitala i Spektakla.
Uključujući i period preteče Situacionista, Letrističke Internacionale, u kojoj su aktivni gotovo
isti protagonisti, ova avangardna pojava bila je aktuelna na istorijskoj pozornici od 1952. do
1972. kada se raspušta konsenzusom između vodećih članova. Danas prelistavajući „Društvo
spektakla“ Gi Debora (1967) ili „Revoluciju svakodnevnog života“ (1967) Raula Vanegema, koji
se mogu smatrati programskim delima, znači suočiti se sa profetičkim upozorenjima koja su već
60-ih ukazivala na vladavinu masovnih medija, virtuelnog života, otuđenja i drastičnog
smanjenja slobodnog vremena. Iako ovo nisu stvari koje su samo Situacionisti uočili, ono što ih
čini originalnim jeste sasvim drugačiji koncept revolucije od onih koji se tradicionalno vezuju za
levicu.

Naime, u borbi za bolje i pravednije, besklasno društvo, Situacionisti nisu nikada pokušali da
oforme partiju, a podjednako su se klonili i univerziteta, kao i sindikata, trvdeći da svaka
institucija već postojećeg sistema sadrži klopku koja potencijalnog reformatora vraća na poziciju
pasivnog posmatrača, i stoga nije efikasna u pružanju otpora. SI je isticala nužnost
raskrinkavanja same baze mehanizama koji oblikuju naše želje i potrebe u skladu sa zakonima
tržišta, kao jedini delotvorni oblik borbe protiv „kapitalizma kao opšteg sistema dominacije i
degradacije“1. Umesto stranačkog aktivizma, Situacinosti su kao polje delovanja odabrali
kulturu, shvaćenu kao „kompleks estetike, osećanja i običaja – uticaj jedne epohe na njen
svakodnevni život“ u kojoj su sebi pripisali ulogu revolucionarnih kulturnuh radnika. Osnovna
ideja aktivizma u kulturi bila je da treba izvršiti „ekspanziju života“ i ukinuti „ne samo
eksploataciju čoveka, već i sve one strasti, kompenzacije i navike koju je ta eksploatacija

1
Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, trobroj 164-165-166 (posvećen SI), Čačak 2008, 15-16
proizvela“2. Stoga su Situacionisti zahtevali radikalnu promenu naizgled trivijalnih
svakodnevnih situacija i objavili bitku za prevlast nad slobodnim vremenom, smatrajući da svaki
„obično“ proveden čas „običnog“ čoveka nabijen političkom težinom i potencijalom. Tehnike
koje su predlagali imale su biti primenjene na svakodnevne radnje kao što su prolazak ulicom,
dokolica kod kuće, uređenje krajolika, redefinisanje međuljudskih odnosa. Osim radnji koje
čovek svakodnevno obavlja, smatrali su veoma značajnim ambijent u kome ih obavlja, kao i
zvučno i vizuelno okruženje. Situacionisti su želeli poručiti da, dokle god boravimo u
građevinama koje svojom dekoracijom ili namenom veličaju određene klase na uštrp drugih,
dokle god kretanjem kroz grad primamo konzumentske poruke sa velikih reklamnih bilborda, a
po pristizanju kući upijamo propagande sadržaje sa TV-a i radija, ne možemo uočiti u čemu leži
suština našeg potlačenog položaja. Naša beda biva zataškana navedenim sadržajima, a želje i
potrebe oblikovane tako da u potrazi za „srećom“ stanovnici urbanih sredina kreću u šoping, sa
uobičajenom težnjom da kupljenim proizvodima oponašaju popularni imidž nametnut mas-
medijima. Već je 1967. Debor pisao o tome da fizički izgled polako postaje lažna suština ljudske
egzistencije:

„Prvi stupanj u dominaciji ekonomije nad društvenim životom ispoljava se kao očigledna
degradacija BITI u IMATI: ljudsko ostvarenje više se ne izjednačava sa onim što neko JESTE,
već sa onim što IMA. U sadašnjem stadijumu, kada društvenim životom potpuno dominira
akumulirana ekonomska proizvodnja, dolazi do opšteg pomaka od IMATI ka IZGLEDATI:
Sveukupno “imanje” sada mora da obezbedi prestiž i da postigne krajnji cilj kroz svoj pojavni
oblik“3

Naravno, ovom mainstream scenariju subkulturne grupe teže se suprotstaviti, ali smo i tu svedoci
da dolazi do brze rekuperacije takvih težnji. Ovo je takođe sled događaja koju su Situacionisti
uočili, skrećući pažnju da svaka avangarda biva munjevitom brzinom komodifikovana,
postvarena i komercijalizovana, te u kulturnoj i političkoj ponudi epohe nisu poštedeli kritike ni
ono što se smatralo naprednim, kao što su npr. nadrealizam u umetnosti, egzistencijalizam u
filozofiji i sl. Debor je povodom toga izjavio: „Jedina istorijski opravdana taktika je
ekstremistička inovacija“4

Koje su to ekstremističke inovacije Situacionističke Internacionale? I pored izričite tvrdnje da

one ne pružaju trajna rešenja, glavni protagonisti SI su u svojim publikacijama i nastupima
predlagali određene tehnike kojima se pre svega trebalo upravljati „kreiranjem situacija“. Prva i
osnovna karakteristika situacionističkog ponašanja bila je propaganda vrednosti novog sveta koji
SI zastupa, pa se smatralo da svi aspekti interaktivne društvene stvarnosti i ličnog izražavanja
moraju biti njome zahvaćeni – „Literarno i umetničko nasleđe čovečanstva treba u celosti
upotrebiti za ciljeve gerilske propagande“.5 U umetničkom nasleđu posebno je bila važna

2
Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, trobroj 164-165-166 (posvećen SI), Čačak 2008, 72
3
Gi Debor, Društvo spektakla, prevod na srpski sa http://www.crsn.com/debord/index.php, 17
4
Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, trobroj 164-165-166 (posvećen SI), Čačak 2008, 57
5
Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, trobroj 164-165-166 (posvećen SI), Čačak 2008, 58
arhitektura koja je shvaćena kao sredstvo kojim će se menjati opšte predstave o prostoru i
vremenu – „Potrebno je konstruisati nove ambijente koji će u isti mah biti proizvod i oruđe novih
oblika ponašanja“6 Situacionistički grad bio bi eksperimentalnog karaktera sa četvrtima
specijalizovanim za određene vrste događaja, osećaja ili zvukova. Njihov raspored bio bi
prethodno dobro proučen novom situacionističkom disciplinom „psihogeografijom“ koja bi
kombinacijom geografije, ekologije i psihoanalize odredila koje parcele zemljišta bi bile
pogodne kakvom arhitektonskom rasporedu, vizuelnoj ili zvučnoj senzaciji.

Osnovna tehnika korišćenja preimućstva ovakvog grada bila bi „brzi prolazak“ koji je smatran
jednim od osnovnih principa SI. On se nije odnosio samo na brzo kretanje u prostoru, već i na
odnos prema životu i međuljudskim odnosima. Situacionisti su odbacili tradicionalno shvatanje
morala, a trajnost, sigurnost i pojam večnosti smatrali su bezvrednim. Bili su uvereni da je nagon
za igrom uvek živ u čoveku, i da ih on, primoran da živi u statičnim zajednicama, u sporom i
slabo promenljivom krajoliku, iživljava kupovinom automobila, tehničkih novotarija i drugih
igračaka za odrasle, što je opet pogodovalo kapitalističkom poretku. Igru treba prebaciti u
svakodnevni život odraslih a sprovoditi je tehnikom brzih prolazaka kroz situacionistički grad i
odnose u njemu. „Odajući se prolasku, jedna ili više osoba se tokom dužeg ili kraćeg
vremenskog perioda odriču svojih veza, poslova, zabava, kao i svih drugih uobičajenih motiva za
kretanje i delovanje, prepuštajući se uplivima okoline i susretima koji ih tamo očekuju.“7 Ta
prolazna iskustva trebalo je da kvalitativno preobraze gradske četvrti u uzbudljive celine, pri
čemu bi se vodilo računa da emotivni učinci eksperimentalnog grada budu vedri i ohrabrujući.
Konstruisanje ovakvih naselja, koji su prema Situacionistima mogli iznedriti čoveka sasvim
drugačijih prohteva i shvatanja, u SI terminologiji nazivalo se Unitarni urbanizam.

S obzirom na to da je u centru svih zbivanja ovakvog grada „običan“ čovek, koji u igrama
učestvuje direktno, pod vedrim nebom, na ulici ili u javnom prostoru, uočljiva je borba protiv
otuđenja i sedenja pred ekranima ili projektorima, za koju su se Situacionisti vrlo zalagali.
Pasivno konzumiranje bilo kakvih sadržaja bila je glavna stvar protiv koje su se oni borili. Taj
stav su nazivali borbom protiv Spektakla, i s tim u vezi propagirali kulturne sadržaje koji su
gledoca ostavljali bez mogućnosti da se sa nekim „glavnim likom“ identifikuje. Projekcija
situacionističkog filma podrazumevala je smenjivanje crno belih ekrana sa snimljenim iseckanim
tekstom koji čitaju mnogi glasovi, dok istovremeno publika biva vređana i gađana iz nevidljivih
izvora zato što je uopšte pristala na ulogu publike. Po mišljenu Gi Debora „neki od najuspelijih
revolucionarnih eksperimenata u kulturi nastojali su da onemoguće psihološko poistovećivanje
gledalaca sa glavnim junakom, ne bi li ih tako podstakli na akciju i probudili u njima želju da
nešto izmene u sopstvenom životu.“ Svi mogu biti umetnici, poručivali su iz SI, trudeći se da
demistifikuju neke stare kategorije...“U besklasnom društvu više neće biti slikara, već samo
situacionista, koji će se, između ostalog, baviti i slikarstvom“.8
6
Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, trobroj 164-165-166 (posvećen SI), Čačak 2008, 72

7
Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, trobroj 164-165-166 (posvećen SI), Čačak 2008, 54
8
Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, trobroj 164-165-166 (posvećen SI), Čačak 2008, 76
Naravno, da bi se ovakve ideje uopšte mogle sprovesti u delo, bilo je potrebno najradikalnije
moguće rušenje starog poretka. Situacionisti se nisu libili izazivanja revolucionarnog prevrata i
bili su direktni inspiratori pobuna i učesnici u protestima 1968. Njihovog delovanja se odrekla i
Komunistička partija Francuske, a javna glasila tumačila su SI kao ispostavu obaveštajnih službi
Istočnog bloka. Posle burnih događaja iz revolucionarnih godina, članovi SI odlučuju da grupu
rasformiraju 1972. kako ona ne bi podlegla još jednom usisavanju preživele avangarde od strane
vladajućeg sistema, koje bi je lišilo snage i pretnje, a time i plodnosti za buduće naraštaje. Rekli
bismo danas da je ovo samoubistvo grupe veoma srećan izbor jer se njihove poruke nisu ni
najmanje izlizale. Naprotiv, one i dalje služe da nas ubodu prstom u oko upozoravajući da smo
samo još dublje potonuli u opsednutost novcem i fizičkim izgledom; da nam umesto realnih
susreta društvi prave ljudi sa ekrana kao u Bredberijevom „Farenhajtu 451“; da obraćamo sve
manje pažnje na krajolik i njegove mogućnosti, ekološki ga devastirajući, dok sređujemo svoje
virtuelne vrtove u paralelnom svetu u kome plaćamo svaki minut svog boravka.