„DEKAMERON – KNJIGA O LJUBAVI:“

Književnost u znaku ljubavi:

- U doba Kavalkantija, a i „prvog“ Dantea, poezija koja se bavi samim pojmom ljubavi
bila je blisko povezana sa „naukom o duši“ i svim njenim prirodnim i etičkim
implikacijama. Kako je to još pedesetih godina primetio Kristeler, veze između pesnika
„slatkog novog stila“ kojim započinje zlatno doba italijanske književnosti, i filozofa s
Univerziteta u Bolonji, pre svega, gde se rasprave podstaknute u mnoigm aspektima
revolucionarnim tekstovima Aristotelovim, koji su u zapadnu kulturu došli preko
arapskih tumača i prevoda (Averoes) i koji su iz temelja uzdrmali statično poimanje
hrišćanskih, teoloških vrlina, izazvavši sveopštu potrebu za tumačenjem i komentarima i
podelivši svet intelektualaca na dve jasno izdvojene struje, na radikalne aristotelovce, tzv
averoiste, i one koji su pokušali da izmire aristotelizam i teologiju, čiji vrhunac
predstavlja Summa Tome Akvinskog, bile su više nego plodonosne.
- „Prirodnjačko“ Kavalkantijevo viđenje ljubavi, gde se ona posmatra sa gotovo
fiziološkog stanovišta i prati njen poguban uticaj po intelekg, ali i fizičko ustrojstvo
zaljubljenog, i ono Danteovo, koje od mladalačkog, dolčestilnovističkog slavljenja
anđeoske gospe, koja je sredstvo duhovnog uzdizanja, preko gospe oličenja filozofija,
vrhunac pronalazi u Beatriči kao alegoriji teologije u Komediji, označivši tako na
najblistaviji mogući način kraj epohe sholastike i njenog pokušaja da izmiri filozofiju,
dakle razum, i teologiju, ljubav prema znanju i veru, ljubav prema ženi i ljubav prema
bogu.
- Bokačo će na različite i često ingeniozne načine pokušavati da u svoje toliko drukčije,
no ipak komplementarno delo, ugradi osnovne postavke svojih slavnih prethodnika,
Dantea prvenstveno, kao i da ih izmiri i spoji s novom zvezdom i u književnom i
filozofskom smislu, koja se u godinama njegovog književnog šegrtanja pomaljala na
liteterarnom nebu – Frančeskom Petrarkom.
Nastanak Dekamerona:
- Dugo je vremena, naročito pozitivistička kritika, tvrdila da je Bokačo u jednom
trenutku svojega života doživeo „moralnu krizu“, da se uplašen za svoj spas odrekao
Dekamerona i da je čitavo njegovo stvaralaštvo iz te druge faze određeno promenom za
koju se, kao najeklatantniji primer, navodi Bokačov Korbačo kojim je autor želeo da se,
kako se tvrdilo, odrekne člitavog svojeg prethodnog stvaralaštva u znaku „ljubavi“.
Dekameron – knez Galeot:
- Istim rečima to odlučno ponavlja i u explicitu, završnim i zaključnim redovima dela.
Autoru je, kako se vidi iz navedenog, stalo da jasno i nedvosmisleno istakne nekoliko
elemenata koji upravljaju čitanjem ponuđenog teksta: njegovo delo, na prvom mestu,
valjda doživljavati kao knjigu, osmišljenu i promišljenu celinu koja se na potpun i iscrpan
način bavi nekim problemom, te samim tim podrazumeva i podele i segmente koji se daju
razumeti samo zajedno sagledani, budući da pojam knjige ukazuje na formu izlaganja, a
ne na proizvod koji prosto sadrži određeno izlaganje, na šta smo mi možda danas navikli.
Ta će knjiga, kako nam se dalje kaže, govoriti on astanku, stvaranju nečega, tokom
perioda od deset dana, jer je termin Dekameron više nego očigledan kalk i aluzija na
srednjovekovne traktate posvećene priči o postanju, nastanku sveta, Hexaememeron, od
kojih je u svesti ondašnje publike svakako bio najprisutniji onaj Svetog Ambrozija istog
naslova. Povrh toga, ovaj, sada već slobodno možemo reći „traktat o postanju“ neće biti
nikakve eshatološke ili teološke već laičke prirode, budući da element koji ga dodatno
određuje, prezime, tekst pred nama nerazlučivo vezuje za prethodnu tradiciju laičke,
ljubavne književnosti/poezije, pozivajući se na više nego jasan parodijski i antifrastični
način na Danteovu Komediju, preciznije na V pevanje Pakla is tih koji izgovara
Frančeska da Rimini. „Svodnik je knjiga i njen pisac bio.“
- Osnovno određenje dela je konačno zaokruženo i moglo bi da glasi: pred nama se
nalazi knjiga u formi traktata koja govori o ljubavi, napisana je za uživanje i zabavu, a
kroz čitanje (ne zaboravimo da Paolo i Frančeska čitaju) te i takve knjige mi, čitaoci,
odagnavši muku, uživajući i naučivši nešto, postajemo, odnosno potvrđujemo sami sebe i
vlastitu egzistenciju.
Novele namenjene zaljubljenim gospama:
- Bokačo postavlja znak jednakosti između definicije Dekamerona kao knjige o ljubavi
namenjene olakšanju muka zaljubljenih i njihovom uživanju i instance autora, i na gotovo
eksplicitan način sep oziva na već ustaljenu shemu svoje literarne, romansirane
biografije.
- Sadržaj dela koji nam autor iznosi na kraju uvoda samo potvrđuje prethodno uvedene
pretpostavke: knjiga će se sastojati od 100 novela, ili favola, parabola, istoria koje će
tokom deset dana za vreme kuge pripovedati družina od sedam gospi i tri mladića.
Struktura se dodatno usložnjava jer sve svoje prerogative autor prebacuje na deset
pripovedača koji će u samome narativnom tkivu vršiti funkciju koju on vrši na planu
čitave knjige, dok će se kao konkretan plod tog narativizovanog myse en abyme literarnog
stvaranja pojaviti novele čija ponuđena definicija već dovoljno govori o njihovom
karakteru.
- U želji da istakne sve inovativne aspekte vlastigog dela, autor će se istim ovim temama
koje je načeo u „Uvodu dela“ vratiti i u „Uvodu u IV dan“ gde će, u tipino retorski
ustrojenoj odbrani od navodnih napada, eksplicitno i navesti sve „problematičn“, odnosno
ponešto drugačije osobine svoga teksta, od toga da se „trudi da se dopadne gospama“, do
ukazivanja na osobenu formu knjige i žanra koji svakako pripadaju „pravoj“, uzvišenoj
književnosti.
- U Zaključku autora, u klasičnom opraštanju od dela, nastavlja da se brnai od mogućih
napada i još jednom, samo na drugačiji način, ponavlja već prethodno iznete stavove, što
nam pored ostalog i daje za pravo da u kontinuitetu iščitavamo ova dva metatetkstualna
elementa izlaganja.
Noseća priča Dekamerona – 'lieta brigata' u vrtu:
- Uvodom u prvi dan autor se povlači iz dela i prepušta mesto naratoru koji nas uvodi u
glavni tok priče Dekamerona, u takozvanu okvirnu ili noseću priču. Ona je već uveliko
poznata i, budući jednostavne postavke, da se izreći nekolikim rečima: u Firenci vlada
kuga i družina od sedam devojaka i tri mladića odlučuje da ode izvan grada, na imanja
gde u vrtu tokom 10 dana pripoveda 100 novela, da bi se nakon dve nedelje života
izolovanog od ostatka sveta ponovo vratila tamo odakle je i krenula. Ipak, ova naizgled
jednostavna priča predstavlja vrlo složeno intertekstualno i interdiskurzivno tkanje koje
na konkretan način u narativnoj formi otelotvoruje interpretativna načela na koja će autor
u metatekstualnim delovima ukazati.
- Taj najlepši italski grad, kakav je Firenca, upravo zbog toga postaje pozornicom
poništavanja svih dometa civilizacije i društva gde se ljudi, bez obzira da li su se odlučili
za raskalašnost ili potpunu izolovanost, ili da pak slede neki srednji put, od racionalnih
bića pretvaraju u animali bruti, poništavajući sve dosegnute vrednosti i uništavajući i ono
što bi im pomoglo da se ponovo vrate u svoje prirodom dato im stanje – sećanje. Završna
slika masovnih grobnica i pokopanih tela bez ikakvog imena ili znaka predstavlja
kulminaciju totalnog uništenja u kojem čoveka više nema, a ono što je stvorio, od palata
do pripitomljenih životinja, nastavlja da postoji i bez njega.
U trenutku kada je, poigravajući se iskustvenim, pokazao da je kuga zapravo
poslužila kao preduslov da se dočara potpuni nestanak društva koje je čovek izgradio na
određenim vrednostima, odnosno osobeni „pakao na zemlji“, narator na tim ruševinama
počinje da „gradi“, dovodi nas u još jedno (kvazi)realno mesto, crkvu Santa Marija
Novela, i upoznaje nas sa grupom od sedam mladih devojaka koje odmah bivaju
predstavljene drugačijima u odnosu na prethodno opisani kontekst urušenog grada – one
su i dalje zajedno „ili zato što su bile u prijateljskim odnosima, ili susede ili rođake, od
kojih nijedna nije bila starija od 28 i nijedna mlađa od 18, svaka mudra i plemenite krvi,
lepoga tela i vrla i ljupko časna.“
- Svrha putovanja družine je njihova moralna „obnova“ u skladu sa racionalnim
zakonima prirode.
Protagonisti „noseće priče“ Dekamerona kao nosioci njegove dijalogične postavke:
- Laureta se, kao književno-pesnički lik par exellence, postavlja i kao ona koja uvek vodi
računa o normativnoj vrednosti književnog stvaranja, o pravilima na kojima ono počiva,
pozivajući u svojim uvodima u novele na poštovanje zadate teme i utvrđenih koordinata
pripovedanja, i postavljajući se kao centripetalna sila u odnosu na „lutanjima“
nastrojenog Dionea.
- U trenutku kada Dioneo, u zaključku I dana, zatraži da se izuzme iz pravila po kojem se
ima pripovedati na zadatu temu, a zbog koje će milosti uvek morati da govori poslednji,
dijalog, koji se vće u prvom danu uspostavio među članovima družine i između naratora i
intradijegetskih naratora, postaje načelo i diskursivne organizacije makrocelina oličenih
temama/danima jer će se u njima na kraju po pravilu čuti i nekakav drugačiji glas. A to
što privilegija, odnosno izuzetak suštinski postaje „pravilo“ već jasno ukazuje o kakvoj
će se narativnoj „slobodi“ raditi – njegove će novele biti neminovni ne toliko tematsko-
motivski, koliko strukturno-narativni odgovor na sve što je pre njih ispripovedano.
„Svet ispripovedanog“ na primeru I dana Dekamerona:
- Bilo je raznih pokušaja da se iznađe neizrečeni zajednički imenitelj I dan, od „gorkog
prozivanja velikaša i njihovih grehova“, do „uzdizanja domišljate i inteligentne reči“.
Prvo se tumačenje poziva na uglavnom učitanu osnovnu strukturnu opoziciju između 1.
novele o ser Čapeletu, „najgorem čoveku koji je ikada postojao“, i poslednje o Grizeldi
koja biva tumačena kao figura Christi, iz koje proizlazi „uzlazna“ moralna parabola
čitavog Dekamerona koja bi kretala od „najgoreg“ I i do „najuzvišenijeg“ X dana.
- Odmash se u 1, već pominjanoj noveli o „ser“ Čapeletu koji postaje „san“ Čapeleto,
Bokačo kroz Panfila vraća na već u uvodu uveden osnovni filozofsko.-teološki problem
razuma, ovozemaljskog i onostranog, služeći se govorom najviše zvanične, crkvene
kulture oličenim strukturno-stilskim modelom hagiografije i ispovesti.
Sa svojom hagiografskom shemom život-smrt- čuda ovog „anti-sveca“, prva
novela se istovremeno bavi i parodijskom i ironičnom obradom najuzvišenijeg
srednjovekovnog žanra iz sfere narratio brevis, legendom, kako bi se potvrdila kao nova
forma koja sledi vlastita pravila.
„Piacevoli e aspri casi d'amore“ (Prijatni i gorki ljubavni slučajevi):
- Auerbah, u želji da pokaže da su novele IV dana u Dekameronu prvenstveno određene
njihovim pustolovnim i sentimentalnim, nikako tragično-realističnim karakterom, osvrće
se i na 1. novelu o Gizmondi i Gviskardu.
- Ona, poput nekakve antičke, a ne srednjovekovne junakinje, potpuno svesno donosi
odluku da nakon ubistva njenog Gviskarda, izvrši samoubistvo, jer je ubeđena da će se
upravo tim činom potvrditi njene reči i svima, a poglavito ocu, postati očigledno njeno
pravo na ljubav.
- Ako je zbog strasti Frančeska bila kažnjena i na ovome svetu, tako što je zajedno s
ljubavnikom muž ubija, i što je mnogo gore, na onom gde podnosi večite muke,
Gizmondina je ljubav posredstvom smrti stkla pravo da na ovom svetu postane javno
prihvaćena (svi su se sažalili nad njihovom ljubavlju), i da se upravo zato što je u
ovozemaljskom kontekstu potvrđena kao „prava“ nastavi i u onostranom.
- Novela o „slavuju“: Odgovarajući da nije moguće patiti od vrućine u mesecu maju,
majka jednsotavno pokazuje da u svojim godinama nije u stanju da shvati potrebe kćeri
tipične za njenu dob, i da simbolična značenja njenih reči doživljava doslovno: „Vrućina“
nije ništa drugo do strast, dok je maj po svekolikoj ljubavnoj književnoj tradiciji
označavao pravi početak proleća i doba zaljubljivanja.
- Jedina razlika između Alatijel na početku prvog i Alatijel na početku drugog putovanja
je u tome što je kao žena stekla uvid u ogromnu potencijalnu moć svojeg postojanja kao
objekta, odnosno svoga tela i njegove lepote, ogolivši naličje muškoga sveta i vlastite
uloge u njemu.
- Zahvaljujući erotskim iskustvima svoga tela, koja na njoj, za razliku od muškaraca
„nikakvog traga“ ostavila nisu, kako nam se kaže na kraju, i zahvaljujući naučenoj reči
koja nadilazi i sublimira to iskustvo u sistem prihvatljivih i prihvaćenih pravila. To što je
hipokrizija, kao i laž, učitana u taj sistem i što se više kao takva i ne doživljava, ne može
biti problem s kojim će se nositi Alatijel, već možda publika koja će čitati „njenu“ i priču
„o njoj.“
Doktrinarna pravila ljubavi u novom kontekstu – 8. i 9. novela V dana:
- Bokačo se, kroz likove Nastađa Onestija i Federika Alberigija ponovo poigrava nekim
od osnovnih postulata „plemenite ljubavi“, učitavajući ih i posmatrajući u kontekstu
vlastitog dela i vremena.
Novele počivaju na istoj shemi – dvojica plemenitih mladića u svojoj ljubavno-
erotskoj qu te (traganju), tipičnoj za postavku dvorsko-viteške književnosti, pokuašvaju
da zavrede ljubav svojih gospi, i nakon klasičnog trenutka krize i najave mogućeg
tragičnog ishoda, neočekivanim preokretom događaja uspevaju da dobiju zavređenu
nagradu i ostvare svoju ljubav.
Ljubav vs znanje – „novella dello scolaro“, VIII,7:
- Novela se, po surovosti dvostruke prevare koja u njoj biva opisana, najpre udovice koja
ismeva studenta, pa studenta koji ismeva i kažnjava udovicu, uveliko razlikuje od svih
prethodnih i potonjihh toliko da će i sve članice družine na kraju Pampinejinog
pripovedanja morati reći da se student pokazao veoma krutim i surovim.
- Čitava novela odvija se između dve Pampinejine opaske koje otvaraju i zatvaraju svet
ispripovedanog: prva na početku kojom ona saopštava svojim družbenicama da će im
ispripovedani slučaj biti od koristi jer će naučiti da ne ismevaju olako drugoga, i druga na
kraju, data u vidu pouke, da se te iste njene gospe posebno čuvaju od ismevanja i varanja
studenata, učenih ljudi. Tako čitav ispripovedani događaj biva određen isključivo
pojmom inteligencije i omeđen dvama ključnim suprotstavljenim elementima – učenost
vs ne-učenost, koji označavaju spoznaju i mudrost, s jedne strane, i neznanje i
ograničenost, sa druge. A budući da se, kao i čitav Dekameron, i ova novela obraća
„zaljubljenim gospama“, ključni element u izbijanju tog sudara i određivanju oba pojma
predstavlja sama ljubav i njeno poimanje.
Slučaj Grizelde, X, 10 – Kako se završava Dekameron:
- Kako bi i „brak“ postao apsolutni pokazatelj njegove individualne vrline, on mora
počivati na postulatima „plemenitosti“ i „ljubavi“, pa se Gvaltijeri vraća nekim od pravila
teksta koji ga je i iznedrio, birajući za ženu siromašnu devojku koja je na njegovom
imanju s ocem živela i bavila se najnižim poslovima, on se hvata u koštac s jednim od
najizazovnijih segmenata teksta de amore Kapelanusa koji govori o ljubavi između
plemića i žene iz narode, plebejke.
Sama Grizelda, pak, kao lik stiče pravo da uđe u svet priče samo zahvaljujući
ovakvoj odluci Gvaltijerija i od samog početka biva konotirana kao objekat i sredstvo
realizacije njegovog racionalnog plana.
- Niz od tri gradacijski date probe ili iskušenja kojima biva izložena Grizelda: prva se
sastoji u navodnom ubistvu ćerke, druga u navodnom ubistvu sina, i treća finalna, u
Grizeldinom odbacivanju i vraćanju u očevu kuću. I odista, Grizelda u sva tri izuzetno
surova slučaja ni na koji način ne pokazuje da se odrekla svoje prvobitne odluke: narator
insistira u svim segmentima priča u kojima se opisuje njena reakcija na postojanosti, na
njenoj krajnjoj potčinjenosti Gvaltijeriju kojeg neprestano i isključivo zove „moj
gospodaru“.