R.E.

Hauard SEJAČI GROMA

-prevod na srpski jezik-

Robert Ervin Hauard (Robert Ervin Howard, 1906–1936) je bio američki

pisac fantastike, kratkih horor, vestern i detektivskih priča. Njegova najpoznatija
tvorevina je, svakako, lik Konana Somerijanca ili Konana Varvarina, ali je pored
toga za sobom ostavio preko tri stotine priča i više stotina pesama različite
tematike.
Bio je jedan od redovno objavljivanih pisaca u časopisu Weird Tales i
njegovom ogranku „Orijentalne priče“ (Oriental Stories). „Orijentalne priče“ su
podrazumevale istorijske i fantastične priče čija se radnja dešavala, kao što ime
kaže, u orijentalnom svetu. Poslednji brojevi su izlazili pod imenom „Leteći ćilim“
(Magic Carpet). Ubrzo je pod uticajem velike ekonomske krize nestalo sredstava
za finansiranje magazina i „Leteći ćilim“ je prestao da izlazi.
U zimu 1932. je u časopisu objavljena priča Roberta Ervina Haurda „Sejači
groma“. Radnja se dešava na Bliskom istoku 1243/1244. i prati izmišljenu ličnost
Crvenog Kala O'Donela, irskog kralja koji je zbog izdaje ostao bez trona. On na
svom putu ka Jerusalimu, koji je tada u rukama Krstaša, stiže u Egipat. Kroz svoje
avanture, Kal vodi čitaoca ka Jerusalimu i dalje na istok i upoznaje ga sa
dešavanjima u to vreme. Mada je on izmišljena ličnost u stilu Roberta Hauarda,
istorijske okolnosti i istorijske ličnosti u priči su verno opisane. Poseban odnos
Crveni Kal ima sa Bajbarsom, budućim sultanom Egipta, kog je Haurad opisao baš
kao što ga opisuju arapske legende, narodne priče i pesme.
U nastavku sledi prevod priče koja je više puta objavljivana na od 1932. i
smatra se jednim od klasičnih Hauardovih dela. Jedan od najboljih načina da se
probudi interesovanje za istorijske događaje i ličnosti je upoznavanje sa
činjenicama kroz romantizovanu verziju junaka i davnih vremena.

SEJAČI GROMA

Siloviti vetar, ruševine i plamen.

Konjanik podrhtava od snažnog veselja.
Smrt se prikrala u jezivoj nagosti
da nadgleda nad crnilom razbacana tela.
A Jahač ostade miran u svom sedlu,
pod olujom što lađe na morsko dno šalje,
bled od osmeha na usnama mrtvog kralja,
na svom belom konju tad odjaha dalje.
- Balada o Bajbarsu

PRVO POGLAVLJE

Dokoličari u krčmi podigoše glave ka figuri koja je stajala na dovratku. Bio

je to visok, krupan muškarac iza čijih leđa su treperele sene koje su stvarale baklje i
čuo se žamor bazara. Od odeće je imao jednostavnu tuniku, par kožnih dokolenica
(1), ogrtač od kamilje dlake koji mu je padao sa širokih ramena i sandale na
stopalima. Uprkos izgledu miroljubivog putnika, kratka, prava i oštra sablja mu je
visila o pojasu. Masivnu, mišićavu ruku beše ispružio i čvrsto stiskao njome
hodočasnički štap dok je stajao na dovratku raskoračenih nogu. Goli listovi su bili
maljavi i snažni poput stabala drveta. Duge, crvene uvojke je uvezao
jednostavnom, plavom krpom, a na koščatom, natmurenom licu su sevale
čudnovate, plave oči. Njihova neobuzdana i svojevoljna razdraganost se ogledala i
u osmehu koji mu je titrao na usnama.
Pogledom je prešao preko dugačkih, šiljatih lica morepolovaca i odrpanih
gostiju koji su kuvali čaj i svađali se neprestano, da bi ga zadržao na čoveku koji je
sedeo osamljen uz krčag vina za grubo otesanim stolom. Takvog čoveka posmatrač
kraj vrata nikada ranije nije video – bio je visok, stasit, snažnih pleća, građen poput
opasnog, okretnog pantera. Oči su mu bile hladne i plave poput leda, a griva zlatne
kose prožete crvenilom ih je dodatno istacala. Posmatraču kraj vrata se ta kosa
učinila poput plamena. Čovek za stolom je nosio laku košulju od srebrne
verižnjače, dugi, tanki mač mu je visio na boku, a na klupi pored njega su ležali
romboidni štit i laki šlem.
Pridošlica, maskiran u putnika, je odlučno odmariširao napred, zastao preko
puta čoveka kog je posmatrao, naslonio šake na sto i podrugljivo se osmehnuo dok
je govorio na jeziku koji čovek za stolom nije razumeo. Videlo se da je tek nedavno
stigao na Istok.
Zato se okrenuo ka jednom od stalnih gostiju i pitao ga na normanskom
francuskom: „Šta kaže nevernik?“
„Kažem“, ponovio je putnik na francuskom, „da čovek ovih dana ne može da
uđe ni u egipatsku krčmu da ne zavrze o hrišćansko pseto.“
 Još nije izgovorio rečenicu do kraja, a ovaj je već ustao. Varnice su sevnule u
očima kada je putnik spustio ruku na mač. Kretao se brzo poput bljeska letnje
munje. Levom rukom je zgrabio pridošlicu za tuniku na grudima, a u desnoj držao
isukanu sablju. Putnik shvati da je zatečen goloruk. Mač mu je i dalje do pola bio u
koricama. Ali blagi osmeh nije napustio njegove usne dok je skoro detinjsto zurio u
oštricu koja mu je sevala pred očima, oduševljen i očaran.
„Pagansko pseto“, zarežao je mačevalac. Glas mu je bio poput oštrice koja je
parala tkaninu. „Poslaću te u pakao bez poslednje ispovesti!“
„Koji te je panter okotio kad se krećeš poput mačke u lovu?“, pitao je ovaj
radoznalo i smireno kao da mu život nije visio o koncu. „Iznenadio si me. Nisam
znao da Franci (2) smeju da potežu mač u Damijeti.“
Frank je zurio u njega gnevno. Vino koje je popio mu se ogledalo u titravom
i opasnom sjaju u očima gde su se svetlost i senke neprestano igrale.
„Ko si ti?“, pitao je.
„Putnik Harun“, nacerio se drugi. „Odloži svoj mač. Tražim oproštaj za
podrugljive reči. Izgleda da još uvek ima Franaka starog kova.“
Promenivši raspoloženje, Frank je nestrpljivo vratio mač u korice. Okrenuo
se ka klupi i pokazao rukom ka stolu i krčagu vina.
„Sedi i osveži se. Ako si putnik, sigurno si pun priča.“
Harun ga nije poslušao istog trenutka. Prešao je pogledom po krčmi i dao
znak krčmaru koji se dogegao, namrgođen do njih. Dok je prilazio putniku, krčmar
je iznenada povio leđa i umalo nije uskliknuo. Harunove oči istog trenutka postaše
nemilosrdne. „Šta je, domaćine, prepoznaješ li u meni svog dugogodišnjeg
poznanika možda?“
Glas mu je ličio na režanje tigra, a nesretni krčmar je zadrhtao kao bolesnik
sa groznicom. Izrogačene oči su se zagledale u široku, snažnu ruku koja je
dodirivala dršku bodeža.
„Ne, ne, gospodaru“, uspeo je da kaže. „Tako mi Alaha, ne poznajem vas.
Nikad vas ranije nisam video. Daće Alah da vas više nikad i ne vidim“, dodao je za
sebe.
„Onda mi reci šta Frank radi ovde u verižnjači i sa mačem“, naredio je Harun
strogo na turkijskom (3). „Psi Mlečani smeju da trguju u Damijeti i Aleksandriji, ali
plaćaju za tu privilegiju tako što moraju da se ponize i trpe uvredu hodajući
nenaoružani. Ni jedan od njih se ne usuđuje da poteže oštricu ovde – posebno ne na
vernika.“
 „On nije Mlečanin, dobri Harune“, odgovorio je krčmar. „Juče je stigao na
mletačkoj galiji, ali ne razgovara sa trgovcima ni sa kaurskom posadom. Ponosito
korača ulicama, ne skriva svoje oružje i roguši se na svakoga ko mu se ispreči na
putu. Kaže da ide u Jerusalim, ali nije mogao da nađe ni jedan brod koji ide ka
Palestini, pa je došao ovde. Planira da pređe ostatak puta kopnom. Vernici tvrde da
je lud i niko ne želi da ga uznemirava.“
„A uistinu su ludi pod Alahovom zaštitom“, reče Harun. „Ovaj ipak nije
potpuno lud, rekao bih. Donesi vino, pseto!“
Krčmar se pognuo u dubokom pozdravu i požurio da ispuni putnikovo
naređenje. Poslanikova zabrana o konzumiranju alkoholnih pića se uz druge
pravoverne odredbe nije poštovala u Damijeti gde su se mnoge nacije okupljale i
gde su Turkijski narodi stajali rame uz rame sa Koptima i Arapi sa Sudancima.
Harun je seo preko puta Franka i uzeo pehar vina koji mu je doneo
poslužitelj.
„Sediš među neprijateljima kao da si šah Istoka, gospodaru“, osmehnuo se.
„Alaha mi, imaš držanje kralja.“
„Ja jesam kralj, neverniče“, zarežao je drugi. Vino koje je pio mu je podarilo
nesmotreno i nadmeno ludilo.
„A gde je tvoje kraljevstvo, maliče (4)?“ Pitanje nije bilo podrugljivo. Harun
je video mnogo propalih kraljeva među šljamom koji je plovio ka Istoku.
„Na tamnoj strani meseca“, odgovorio je Frank uz grohotan i gorak smeh.
„Među ruševinama svih nerođenih i zaboravljenih carstava koje nagriza sumrak
minulih vremena. Kal Ruad O'Donel, kralj Irske – ime ti ništa ne znači, Harune sa
Istoka, ali ne znači ništa ni zemlji koja mi je pripadala po rođenju. Moji neprijatelji
sede na visokom položaju, moji saveznici leže hladni i nepomični, slepi miševi
opsedaju moj oronuli zamak, a ime Crvenog Kala već bledi iz sećanja ljudi. Dopuni
mi pehar, robe!“
„Imaš dušu ratnika, maliče. Da li te je izdaja porazila?“
„Da, izdaja“, rekao je Kal, „i obmana žene koja mi se opsedala dušu dok
nisam oslepeo od ljubavi i na kraju bio odbačen poput slomljenog piona. Da, ledi
Elinor de Kursi, sa crnom kosom poput ponoćnih seni nad Loh Dergom i sivim
očima poput...“, ućutao je iznenada kao čovek koji se budi iz transa. Tvrdoglave oči
su se planule.
„Nebeskih mi sila!“, zarežao je. „Ko si ti da tebi otvaram dušu? Vino me je
izdalo i odvezalo mi jezik, ali ja...“ Latio se mača, a Harun se nasmejao.
 „Nisam ti nikako naudio, maliče. Usmeri svoj ubilački duh ka nekom
drugom. Tako mi Erlika (5), ponudiću ti test koji će ti ohladiti krv!“
Dok je ustajao, video je koplje koje je ležalo pored pijanog mornara. Obišao
je oko stola dok su mu oči bezbrižno svetlucale i ispružio masivnu ruku kako bi
zgrabio sredinu koplja okrenuvši šijlati vrh napred.
„Uhvati koplje, maliče“, rekao je uz smeh. „Nikada se nije našao niko ko je
bio dovoljno snažan da istrgne štap iz moje ruke.“
Kal je ustao i zgrabio koplje. Savio je prste oko drške tako da je skoro
dodirivao Harunove. Onda su, raskoračenih nogu i savijenih ruku u laktovima, dva
čoveka odmerila snage. Bili su skoro jednaki; Kal je bio malo viši, a Harun malo
krupniji. Medved protiv tigra. Kao dve statue, stajali su i napinjali se, a ni jedan se
nije pometrio ni makac. Koplje je stajalo nepomično između dve jednake sile. Onda
se začuo iznenadni prasak i snažno drvo je puklo nateravši oba čoveka da se
zateturaju unazad. Svaki je držao svoju polvinu drveta koje se razdvojilo po sredini
od zastrašujuće sile.
„Hai!“, viknuo je Harun dok su mu oči sevale, a zatim potamnele od
iznenadne brige.
„Alaha mi, maliče“, rekao je, „ovo nije dobro! Među dvojicom ljudi jedan
uvek mora biti gospodar drugom inače će obojica doživeti lošu sudbu. Ovo znači
da ni jedan neće poraziti drugog i na kraju ćemo se uništiti međusobno.“
„Sedi i pij“, odgovorio je Gel (6) i bacio u stanu slomljeno koplje dohvativši
pehar vina. Naizgled je zaboravio svoj bes i sanjarenja o izgubljenom kraljevstvu.
„Nisam dugo na Istoku, ali znam da takvih kao što si ti nema među nehrišćanima.
Zasigurno nisi kao ni jedan Egipćanin, Arapin, ni Turčin kog sam sreo.“
„Rođen sam daleko na istoku, među šatorima Zlatne horde, u stepama
azijskih visoravni“, rekao je Harun. Veselo raspoloženje mu se vratilo dok se
spuštao na svoju klupu. „Ha! Skoro sam bio odrastao čovek kada sam saznao za
Muhameda, neka je mir na njega. Hai bogatyr, svašta sam bio! Nekada davno sam
bio tatarski knez, sin gospodara Subotaja koji je bio desna ruka Džingisa Kana. Bio
sam i rob kada su Turkmeni protutnjali istokom i odveli mladiće i devojke iz
Horde. Na tržnici robova u Kairu sam prodat za tri srebrnjaka, Alaha mi, a
gospodar me je dao u vojsku robova, Bahairize, jer se plašio da ću ga zadaviti. Ha!
Sad sam putnik Harun, hodočasnik ka svetom mestu. Ali sam pre nekoliko dana
radio za Bajbarsa, odneo ga đavo!“
 „Ljudi na ulicama kažu da je taj Bajbars pravi vladar Kaira“, rekao je Kal
radoznalo. Mada je tek stigao na Istok, to ime je čuo mnogo puta.
„Ljudi lažu“, odgovorio je Harun. „Sultan vlada Egiptom, a Šadžar ad-Dur
(7) vlada sultanom. Bajbars je samo general Bahairiza i pravi je tikvan!“
„Bio sam njegov sluga!“, uzviknuo je iznenada i grohotom se nasmejao.
„Dolazio sam i odlazio po njegovom naređenju, smeštao sam ga u krevet, budio se
kad i on, sedeo sa njim za sastancima. Stavljao sam hranu i piće u usta te budale.
Ali pobegao sam! Tako mi Alaha, večeras neću morati da trpim budalu Bajbarsa!
Slobodan sam čovek. Đavo odneo i njega i sultana i Šadžar ad-Dur i Saladinovo
carstvo! Večeras sam svoj čovek!“
Podrhtavao je od uzbuđenja koje mu nije dopuštalo da bude miran i tih;
delovao je nasilno i ludački veselo dok je bujao od života i radovao se slobodi.
Grohotom se smejući, zatresao je sto lupivši otvorenim dlanom po njemu i zarežao:
„Alaha mi, maliče, moraš da mi pomogneš da pobegnem od šupljoglavca Bajbarsa,
đavo ga nosio! Nosite ovaj bućkuriš, psi! Donesite kumis (8)! Nazarenski (9)
gospodar i ja planiramo da ordžimo takmičenje u piću kakvo krčme u Damijeti nisu
videle stotinama godina!“
„Ali moj gospodar je već ispraznio pun krčag vina i već je polupijan!“, rekao
je neprimetni sluga kog je Kahal našao na pristaništu – nije da ga je bilo briga, ali
je želeo da onaj za kog radi prođe najbolje u svakom okršaju. Njegov orijentalni
instinkt ga je naterao da se umeša.
„Tako dakle!“, zaurlao je Harun i dohvatio pun krčag vina. „Neću da
prevarim ni jednog čoveka! Vidi, ispijam ovo malo vina kako bismo bili jednaki!“
Nakrenuo je vino i lupio praznim krčagom o sto.
Poslužitelj krčme je doneo kumis. Prevrelo kobilje mleko u kožnim
povezima, umotano i zapečaćeno, je bilo zabranjeno piće koje su donosili karavani
iz turkmenskih zemalja, kako bi iskušavali plemiće u palatama i zadovoljavali
želju ljudi iz stepa među plaćenicima i Bahairizima.
Pehar po pehar sa Harunom, Kal je ispijao nepoznatu, beličastu, kiselu
tečnost. Nikada ranije proterani irski princ nije naišao na takvog družbenika u piću.
Između ogromnih gutljaja, Harun je potresao zidove pocrnele od dima svojim
gromoglasnim smehom i uzvikivao škakljive priče koje su odisale kairskom,
veselom i lascivnom šalom. Pevao je arapske ljubavne pesme, zatim uzdisao
šapatom palminog lišća i šumom svilenih velova. Uzvikivao je pesme jahača na
jeziku koje niko u krčmi nije razumeo, a koje su vibrirale u ritmu mongolskih
kopita i sudarenih mačeva.
Mesec je zašao, a žamor Damijete je utihnuo u tmini neposredno pre zore,
kada se Harun teturavo podigao oslanjajući se na sto kako bi održao ravnotežu.
Umorni rob je ustao da dospe vina. Krčmar, polužitelji i gosti su hrkali po podu ili
su se iskrali iz krčme odavno. Sa Harunovog jezika se prolomio ratni poklič.
Zaurlao je koliko mu je grlo dopuštalo u bezbirižnom veselja. Na licu su mu stajale
kapljice znoja, a vene na slepoočnicama su natekle i pulsirale od napora. Divlje,
neobuzdane oči su poskakivale nestašno.
„Da nisi kralj, maliče“, zarežao je hvatajući se za mačugu, „izbatinao bih te!
Krv mi kulja kao turkmenskom pastuvu i tera me da nekoga počastim snažnim
udarcima, tako mi Alaha!“
„Onda zgrabi svoj štap, čoveče“, odgvorio je Kal dok se dizao. „Neki me
nazivaju budalom, ali niko nikada za mene nije rekao da bežim od udaraca, bili oni
od čelika ili drveta!“
Podigavši sto, zgrabio je jedan nogar i povukao ga snažno. Drvo se razletelo
na sve strane i grubo tesani nogar je ostao u gvozdenoj ruci.
„Evo moje toljage, lutalice!“, zarežao je Gal. „Neka lomljenje lobanja počne.
Ako te tvoj Prorok voli, nek ti sakrije glavu svojim plaštom!“
„Mir s tobom, maliče!“, viknuo je Harun. „Ni jedan kralj još od malika Rika
nije pristao na okršaj toljagama sa lutalicom bez gospodara!“ Uz gromoglasan
osmeh, zamahnuo je.
Borba je bila kratka i svirepa. Vino koje su popili im je pomutlio vid i
oslabilo ruke. Noge su im možda klecale, ali im tigrovska snaga nije bila oduzeta.
Harun je napao prvi kao što medved napada, a sreća, više nego veština, je pomogla
Kalu da izbegne siloviti zamah. Ipak, udarac ga je zakačio iznad uveta i vid mu se
ipunio svetlosnim blicevima dok je padao unazad na polomljeni sto. Kal se uhvatio
za ivicu stola levom rukom i uzvratio divljački i vešto tako da Harun nije stigao da
se sagne ili odmakne. Krv je prsnula, toljaga se rasprsla u Kalovoj ruci, a putnik se
sručio kao panj i ležao nepomično.
Kal je odbacio nogar prezrivo i odmahnuo snažno glavom kako bi je
razbistio.
„Ni jedan od nas neće poraziti drugog... Izgleda da sam ipak izvojevao
pobedu.“
 Zastao je. Harun se protegao na podu, a njegovo hrkanje i ispunilo vazduh.
Kalov udarac mu je otvorio lobanju i oborio ga, ali je neverovatna količina
alkohola koji je Tatarin popio prouzrokovala da ostane na podu gde je pao. Kal je
znao da će ako ne izađe na hladan vazduh odmah i on pasti nesvestan pored
Haruna.
Opsovavši za sebe, šutnuo je svog slugu i probudio ga. Uzeo je svoj štit,
šlem i ogrtač i isteturao se iz krčme. Bele skupine zvezda su visile iznad ravnih
krovova Damijete i ogledale se u crnim, laptavim talasima reke. Psi i prosjaci su
spavali na prljavim ulicama, a u crnim senama zabačenih uličica nije bilo čak ni
lopova. Kal se popeo na osedlanog konja kog je pospani sluga doveo i krenuo na
njemu kroz krivudave, tihe ulice. Hladni ventar, vesnik zore, je rasterao pospanost
od vina dok je uzmicao od izukrštanih uličica i bazara. Zora se još uvek nije
zabelela na istoku, ali njen oštar miris je visio u zraku.
Jahao je pored blatnjavih kolibica kraj kanala za navodnjavanje, pored
bunara sa njihovim dugim, drvenim đeramima i načičkanih palmi. Iza njega je
ostao uspavani drevni grad, pun seni, misteriozan i primamljiv. Pred njim se
protezao pesak Džifara.

DRUGO POGLAVLJE

Beduini Crvenom Kalu nisu prerezali grlo na putu od Damijete do Askalona .

Sudbina ga je sačuvala za nešto drugo, pa je bezbrižno jahao, uz pratnju svog
bednog sluge, preko pustinje. Ni strela, ni sablja ga nisu takle, mada ga je ganjala
skupina pljačkaša u belim halatima (10) koji su lebdeli za njim. Pratili su ga kao
čopor vukova do pred samu kapiju hrišćanskog utvrđenja.
Na svom hodočašću ka Jerusalimu, tokom toplih, prolećnih dana, 1243.
godine, Crveni Kal je jahao kroz nemirne i opasne zemlje. Crvenokosi princ je
naučio puno o krajevima koji su za njega pre početka putovanja bila samo
izmaglica nepovezanih imena i događaja. Znao je ranije da je car Fridrih II dobio
Jerusalim od nevernika bez borbe. Sada je saznao da Sveti grad dele sa
muslimanima. I za njih je Jerusalim bio sveti grad – zvali su ga Al Kuds, Sveti, jer
je odatle, po njima, Muhamed uzdugnut na nebo i tu će na Sudnji danu sedeti na
sudu ljudskih duša.
Kal je saznao i da su krstaške zemlje samo senka herojske prošlosti.
Boemund VI je vladao Antiohijom i Tripolijem. Na jugu su Hrišćani držali
teritorije sve do Askalona sa nekoliko gradova dalje od obale kao što su Hebron,
Vitlajem i Ramla. Sumorni zamkovi templara i vitezova Svetog Jovana su se
pomaljali poput pasa čuvara nad zemljom, a neustrašivi vojnici-monasi su nosili
oružje dan i noć, spremni na juriš ka bilo kom kraju kraljevstva u slučaju opasnosti
od paganske invazije. Ali koliko će još dugo moći da izdrže ti bedemi i ljudi duž
obale pod rastućim pritiskom paganske zaleđine?
U razgovorima unutar zamaka i krčmi, dok je jahao ka Jerusalimu, Kal je
opet čuo Bajbarsovo ime. Ljudi su govorili da je sultan Egipta, naslednik velikog
Saladina, slepo zaljubljen i potpuno u vlasti devojke robinje Šadžar ad-Dur. Vlast
su sa njom delili vojni zapovednici Kurd Aj Beg i Bajbars s nadimkom Panter. Taj
Bajbars je bio đavo u ljudskom obličju, govorili su ljudi – sladio se vinom i uživao
u ženama, ali um mu je bio oštar poput monaškog. Njegovi uspesi u bojevima su
postali tema brojnih epova koje su stvarali arapski pesnici. Snažan i ambiciozan
čovek.
Bio je komandant plaćenika, prčali su ljudi, koji su bili prava snaga egipatske
vojske. Neki su ih zvali Bahairizima, neki Belim robovima sa Reke, Mamelucima
(11). Ove trupe su uglavnom činili turski robovi koji su dobijali činove i obučavani
su samo za rat. Bajbars je bio običan vojnik koji je napredovao zahvaljujući sirovoj
snazi svojih mišica. Mogao je da pojede celu pečenu ovcu za obrok, pričali su
arapski putnici, i mada je vino bilo verski zabranjeno, bilo je poznato da je mogao
svakoga da nadmaši u piću. Pričalo se i da je mogao da polomi kičmu čoveku
golim rukama u naletu besa, a kada bi jurišao kroz bojno polje vitlajući svojom
teškom sabljom svi su padali pred njim.
Ako bi to đavolovo otelotvorenje krenulo sa juga sa svojim koljačima, kako
bi mu se krstaške države suprotstavile? Kako bi mu se krstaški gospodari
suprotstavili bez pomoći koju je intrigama razjedinjena i ratom rasturena Evropa
prestala da šalje? Špijuni su se uvlačili među Franke, otrkivali njihove slabosti, a
pričalo se i da je sam Bajbars uspeo da uđe u Boemondovu palatu prerušen u
lutajućeg pripovedača. Taj egipatski vojskovođa mora da je bio u rangu sa samim
izvorom sveg zla. Govorilo se i da je voleo da zalazi među narod prerušen i
nemilosrdno je ubijao svakoga ko bi ga prepoznao. Čudan stvor – svojeglav,
kapriciozan i svirep poput tigra.
No ljudi nisu pričali toliko o Bajbarsu, ni o sultanu Ismailu, muslimanskom
gospodaru Damaska, koliko o pošasti sa misterioznog Istoka koja je pretila da
zaseni sve okolne neprijatelje.
 Kal je slušao priče o nepoznatim, novim, strašnim ljudima sa Istoka –
Mongolima ili Tatarima kako su ih sveštenici zvali. Kleli su se da su to isti oni
demoni o kojima su govorili proroci iz davnih vremena. Prošlo je tek nekoliko
godina od kada su poput peščane oluje provalili sa istoka i uništavali sve što im se
našlo na putu. Islam je drhtao pred njima, a kraljevi su postali prah. Njihovog
gospodara su ljudi nazivali Subotaj. Kal se setio da je lutalica Harun njega nazvao
svojim gospodarem.
Zatim je horda skrenula sa svoje putanje i Sveta zemlja je pošteđena.
Mongoli su se vratili u nepoznati svet Istoka i poneli sa sobom svoje barjake sa
divljim svinjama na njima, lakovane oklope, talambase i zastrašujuće lukove, te su
ih ljudi gotovo potpuno zaboravili. Ali u poslednje vreme su lešinari opet kružili
nad istokom, a vesti bi se s vremena na vreme provukle kroz brdovite, kurdske
predele. Turkmanski klanovi su jurišali i razbijali mongloske trupe. Šta ako
razjarena horda krene ka jugu? Subotaj je poštedeo Palestinu, ali ko je znao šta je
na umu Mangu Kana koji je po Arapima bio novi poglavar nomada.
Ljudi su tako pričali dok je Kal jahao kroz prijatno, prolećno vreme ka
Jerusalimu trudeći se da zaboravi prošlost i izgubi se u sadašnjosti. Upoznavao je
duh i običaje zemlje i ljudi kroz koje je prolazio i učio nove jezike sa lakoćom koja
je bila svojstvena Keltima.
Putovao je u Hebron i u veliku katedralu Device u Vitlajemu, klečao je pored
kripte gde su gorele sveće koje su označavale mesto rođenja Gospoda Hrista. Jahao
je ka Jerusalimu čiji su zidovi bili porušeni, a unutra su se glasovi mujezina mešali
sa pojem sveštenika pored Grobnice. Te zidove je uništio sultan Damaska nekoliko
godina ranije. Iza Puta suza je video vitke stubove ulaza u Al Aksu i rečeno mu je
da su ih hrišćanske ruke sagradile. Pokazali su mu džamije koje su nekada bile
hrišćanske kapele i rekli da je Omarova džamija koja je prekrivala sivi kamen
najznačajnija Muhamedancima – sa te stene se Prorok uzdigao na nebo. Tu je u
doba Izraela stajao Avram, stajao je Starozavetni kovčeg i hram iz kog je Hrist
oterao trgovce i zelenaše. Ta stena je vrh planine Morije, jedne od dve planine na
kojima je sagrađen Jerusalim. Ali sada ga je muslimanska Kupola na Steni skrivala
od hrišćanskih pogleda, a derviši sa isukanim mačevima su stajali dan i noć da
spreče prolazak nevernicima – mada je grad zvanično pripadao hrišćanima. Kal je
shvatio koliko je oslabila franačka moć u Krstaškim krajevima.
Jahao je brdima oko Svetog grada i stajao na Maslinovoj gori gde je stajao
Tankred pre skoro sto pedeset godina dok je prvi put posmatrao Jerusalim. Sanjario
je o starim vremenima kada su prvi ljudi stigli sa Zapada koji su osnaženi verom
goreli od žara da osnuju Božije kraljevstvo.
Sada su ljudi ubijali susede na Zapadu i jaukali pod potpeticama ambicioznih
kraljeva i pohlepnih papa. U svojim ratovima i vapajima zaboravili su okosnicu na
kojoj su se ostaci izbledele slave držali svojih slabašnih granica.
Kraj prolećnih pupoljaka, letnje vreline i jesenje pospanosti, jahao je Crveni
Kal – išao je na slepo hodočašće koje ga je vodilo dalje od Jerusalima. Cilj nije
mogao ni da nasluti. U Askalonu se zadržao neko vreme, u Tiru, Jafi i Akri.
Posećivao je zamkove Viteških redova. Valter od Brijena mu je ponudio deo
kraljevstva koje je propadalo, ali Kal je odbio i nastavio dalje. Tron koji mu je
pripadao mu je otet i nikakva zemaljska slava nije mogla to da mu nadoknadi.
Tako je u pupoljcima koji su nagoveštavali novo proleće stigao do zamka
Renoa D’Ibelina daleko od granice koja je obeležavala Krstaške države.

TREĆE POGLAVLJE

Gospodar Reno je bio rođak veoma moćne krstaške porodice d’Ibelina koja
je posedovala zamkove na obali, ali je ostao uskraćen za plodove njihovih
osvajanja. Lutalica i avanturista kog su kroz život vodili njegov oštar um i oštrica
mača, dobio je više udaraca nego zlata. Bio je visok, mršav čovek sa sokolovim
okom i nosem predatora. Verižnjača mu je bila izlizana, a somotni ogrtač ostareo i
pohaban. Dragulja odavno nije bilo na drškama njegovog mača i bodeža.
Viteški posed je odisao siromaštvom. Suvi rovovi koji su okruživali zamak
su bili popunjeni na više mesta, a spoljašnji zidovi su bili tek gomile kamena koji
se krunio. Korov je je rastao po dvorištu i preko zatrpanog bunara.
Prostorije u zamku su bile prašnjave i prazne, a ogromni, pustinjski paukovi
su pleli svoje mreže po kamenu. Gušteri su trčakrali preko polomljenih zastava dok
je bat oklopljenih stopala jezivo odjekivao kroz tu prazninu. Nije bilo bezbrižnih
seljana koji su nosili žitarice i ispijali vino po pustim dvorištima i nije bilo veselih
paževa koji su pevali duž prašnjavih hodnika. Duže od veka je posed stajao
napušten dok d’Ibelin nije dojahao preko Jordana i učinio ga plačkaškim imanje.
Gospodar Reno je pod pritiskom siromaštva postao vođa bandita koji su pljačkali
karavane muslimana.
A sada je u zapuštenoj kuli imanja koje je propadalo, vitez u svojoj
pohabanoj odeždi ispijao vino sa svojim gostom.
 „Priča o izdaji koja te je zadesila mi nije potpuno strana, dobri gospodaru“,
rekao je Reno neočekivano. Još od pijanstva u Damijeti Kal nije pričao o svojoj
prošlosti. „Neke glasine o dešavanjima u Irskoj su stigle i do ovih pustih krajeva.
Kao jedan propali avanturista drugome želim ti dobrodošlicu. Ali voleo bih da
čujem priču sa tvojih usana.“
Kal se nasmejao ogorčeno i otpio dobar gutljaj vina.
„Tu priču je najbolje brzo ispričati i još brže zaboraviti. Oteli su mi
nasledstvo pre rođenja, pa lutam i preživljavam zahvaljujući svom maču. Engleski
lordovi su se pretvarali da se saosećaju sa mojim namerama da povratim irski tron.
Rekli su mi da će se, ako im budem pomogao u borbi protiv O'Nilovih, oni odreći
odanosti Henriju od Engleske i služiće mene kao moji baroni. Tako su se zakleli
Vilijam Fizdžerald i njegovo plemstvo. Nisam potpuna budala. Nisu me ubedili
tako lako, ali ledi Elinor de Kursi, sa svojom crnom kosom i ponosnim,
normanskim očima koja je glumela ljubav prema meni... Pakao!“
„Zašto da otežem priču? Borio sam se za njih – osvojio tron za njih. Prevarili
su me i odbacili. Borio sam se za tron sa manje od hiljadu ljudi uz mene. Njihove
kosti trunu pod padinama Donegala. Bolje da sam i ja tamo poginuo – ali moji
vojnici su me nesvesnog odvukli sa bojišta. A onda me se rođeni klan odrekao.“
„Podneo sam sve – pošto sam presekao grlo Vilijamu Ficdžeraldu među
njegovim pristalicama. Nećemo o tome više govoriti. Moje kraljevsto je sada poput
oblaka i mesečine. Tražim zaborav za izgubljenu ambiciju i duh mrtve ljubavi.“
„Ostani ovde i pljačkaj karavane sa mnom“, predložio je Reno.
Kal je slegnuo ramenima.
„Ne bih dugo poživeo, bojim se. Sa četrdeset pet naoružanih ljudi nećeš moći
još dugo da braniš ovu ruinu. Video sam da je stari bunar odavno presušio i urušio
se, a rezervoati su polomljeni. U slučaju opsade bi imao samo cisterne koje si
izgradio i napunio vodom sa blatnjavih, prolećnih izvora izvan zidina. Potrajale bi
tek nekoliko dana u najboljem slučaju.“
„Siromaštvo nagoni ljude na očajnička dela“, priznao je Reno iskreno.
„Godrfi, prvi gospodar Jerusalima, je izgradio ovaj zamak kao predstražu u danima
kada se njegova teritorija protezala dalje od Jordana. Saladin je protutnjao ovuda i
delimično ga oštetio. Od tada je dom samo slepim miševima i šakalima. Ja sam od
njega napravio svoju jazbinu iz koje pljačkam karavane koji idu za Meku, ali plen
je oskudan.“
 „Moj sused, šejh Sulejman ibn Omad će me svakako uništiti ako se predugo
zadržim, mada sam se do sad uspešno izbegavao njegove konjice i odbijao
iznenadne napade. Zakleo se da će obesiti moju glavu u svojoj kuli, besan zbog
mojih napada na hodočasnike ka Meki koje on po dužnosti mora da zaštiti.“
„Imam još jednu ideju na umu. Pogledaj, nacrtao sam mapu na stolu vrhom
svog bodeža. Evo ga zamak. Ovde na severu je El Omad, trvđava šejha Sulejmana.
A sad pogledaj ovo – daleko na istoku je ova krivudava linija. To je reka Eufrat
koja izvire u brdima Male Azije i teče kroz ravnice da bi se na kraju spojila sa
Tigrom i ulila se u Bahr el Fars – Persijski zaliv – ispod Basre. Dakle, pratim
Tigar.“
„Ovde sam obeležio mesto pored reke Tigra. Tu je Mosul koji pripada
Persijancima. Iza Mosula je nepoznata zemlja pustinja i planina, ali među tim
planinama je grad koji se zove Šahazar (12), mesto na kom sultani skrivaju blago.
Tu gospodari Istoka šalju svoje zlato i dragulje kako bi ih čuvali, a gradom vlada
kult ratnika koji su se zakleli da će to blago čuvati. Kapije su zapečaćenje dan i noć
i karavani ne putuju kroz grad. To je tajno mesto bogatstva i zadovoljstva, a
muslimani pokušavaju da sakriju vesti o njemu od hrišćanskih ušiju. Moja ideja je
da napustim ovde ruševine i krenem na istok u potrezi za tim gradom!“
Kal se osmehnuo diveći se tom veličanstvenom ludilu, ali je odmahnuo
glavom.
„Ako je tako dobro čuvan kao što tvrdiš, kako može šačica ljudi da gaji nadu
da će ga osvojiti, čak iako uspeju da prođu neprijateljsku zemlju do njega?“
„Jer ga je šačica Franaka već osvojila“, odgovorio je d'Ibelin. „Pre skoro pola
veka, avanturista Kormak Fic Džefri je opljačkao Šahazar među planinama i odneo
neviđeni plen sa sobom. Ako je on uspeo, može i neko drugi. Naravno, to je ludost;
velike su šanse da će nam Kurdi prerezati grkljane pre nego što stignemo do
Eufrata. Ali jahaćemo mudro i pošto su muslimani zauzeti Mongolima, mala grupa
jahača možda bude uspela da se provuče. Stići ćemo pre vesti o našem dolasku i
uletećemo u Šahazar poput vihora. Lorde Kale, da li bi trebalo da sedimo skrštenih
ruku i čekamo da Bajbars napusti Egipat i sve nas pobije ili da se kockamo sa
šansama i oplačkamo gnezdo grabljivica pred nosem muslimana i Mongola?“
Kalove hladne oči su bljesnule i nasmejao se grohotom dok se skrivenom
ludilu u njegovoj duši dopadala predložena besmislica. Njegova glatka šaka se
spustila na potamneli dlan Renoa d'Ibelina.
 „Propast se nadvila nad Krstaškim zemljama, a smrt je ista zatekla čoveka na
ludačkom pohodu ili u borbi prsa u prsa! Jašemo na istok i samo Đavo zna kakva
nas propast čeka!“
Sunce jedva da je zašlo kada se Kalov sluga, koji ga je pratio verno u svim
prethodnim lutanjima, iskrao iz urušenih zidina i odjahao ka Jordanu, goneći svog
oronulog konjića nemilosrdno. Ludilo njegovog gospodara je prevazišlo njegove
dužnosti, a život mu je bio drag, makar u kaljuzi kaisrkih ulica.
Prve zvezde su treperele na nebu kada su Reno d'Ibelin i Crveni Kal krenuli
niz padinu na čelu svojih vojnika koji su bili okaljeni, uzdržani borci. Većina ih je
bila rođena na Istoku, ali je bilo i nekoliko veterana i Normandije i rajnske oblasti
koji su sledili svoje gospodare u Svetu zemlju i ostali tu. Bili su dobro opremljeni –
pokriveni košuljama od veriga i čeličnim šlemovima i nosili su romboidne štitove.
Jahali su na arabljanskim konjima i visokim, turkmanskim pastuvima, a višak konja
ih je pratio. Brojni pastuvi koje su uhvatili bili su razlog zašto je u Renoovom umu
sazrela ideja o pljačkaškom pohodu.
D'Ibelin je odavno naučio lekciju Istoka – uspeh pohoda je zavisio od
stizanja do cilja pre vesti o pljački, a za to su bili potrebni najbolji konji. Svesni da
je čitav plan ludost, Kal i Reno su jahali u nepoznatu zemlju, daleko na istok, iznad
koje su lešinari neprestano kružili.

Napomene:
1) Kratke kožne pantalone koje su bile korisne zbog jahanja na konju.
2) Muslimani su zapadnjake tokom Krstaških ratova nazivali Francima bez obzira odakle su
dolazili.
3) Turkijski jezici su deo altajske porodice jezika i dele sa nekoliko podgrupa. Brojni narodi
govore turkijskim jezicima koji su se mešali vremenom i uticali jedni na druge. Danas su
najbrojniji Turci i Uzbeci. U ovu grupu spadaju i Turkmeni, Kirgizi, Kazahi, Tatari, Ujguri,…
4) Malik (‫ )ملك‬- kralj na arapskom; upravitelj i poglavar strane zemlje
5) Erlik je bog mrtvih i podzemnog sveta u turkijskoj i mongolskoj mitologiji.
6) Geli su keltska etnolingvistička grupa.
7) Šadžar ad-Dur (‫ )شجر الدر‬je sultanija u Egiptu pred kraj ajubidske dinastije.
8) Kumis je mlečni proizvod od konjskog mleka koji sadrži alkohol.
9) Nazarenima su muslimani nazivali hrišćane.
10) Halat (‫ خَ ْل َعت‬na persijskom) ili čapan na turkijskom je široki ogrtač dugih rukava koje nose i
muškarci i žene u različitim oblicima.
11) Na arapskom ‫( مملوك‬mamlūk) u jednini i (‫ )مماليك‬mamālīk u množini.
12) Grad koji je izmislio pisac po svemu sudeći.
ČETVRTO POGLAVLJE

Bradati stražar na osmatračnici iznad kapija El Omada je zaklonio šakom

svoje sokolje oči od sunca. Na istoku je oblak prašine rastao, a onda se iz oblaka
izdvojila crna tačka i brzo se približavala. Mršavi Arapin je znao da je to usamljeni
konjanik koji juriša ka njima. Uzviknuo je u znak upozorenja i istog trenutka su se
druge mršave figure pojavile uz njega. Tamnoputi prsti su zatezali lukove i
pripremali zašiljena koplja. Gledali su kako im se konjanik približava sa
odlučnošću čoveka koji je rođen da vlada i pokorava.
„Frank“, zarežao je jedan. „Konj mu je na izdisaju.“
Gledali su napeto kako usamljen jahač nestaje od pogleda u suvoj dolini i
ponovo se pojavljuje na drugoj, bližoj strani dok su kopite klaparale preko
prašnjave površine. Zategao je uzde i zaustavio se pred kapijom. Mršava ruka je
prislonila koplje do uveta, ali je i dalje čekala znak od glavnog strelca. Frank pod
njima je pola sišao, a pola pao sa svog umornog konja i teturao se ka kapijama
oslanjajući se oklopljenom rukom na sedlo.
„Tako mi Alaha i samo Alaha!“, rekao je bradati stražar u čudu. „Ovaj
Nazaren je lud!“ Naslonio se preko grudobrana i viknuo: „O mrtvače, šta radiš pred
kapijama El Omada?“
Frank je pogledao ka njima dok su mu oči sijale od žeđi i vrelih pustinjskih
vetrova. Verižnjača mu je bila bela od peska, a usne osušene i ispucale. S mukom
je progovorio.
„Otvori vrata, psu, bolest te pojela!“
„To je Kizil Malik – Crveni kralj – koga ljudi zovu Ludak“, šapnuo je jedan
strelac. „Jahao je sa lordom Renoom, kažu pastiri. Zagovaraj ga dok odem po
šejha.“
„Dojadio ti je život, Nazarenu“, doviknuo je stražar, „pa si došao pred
neprijateljsku kapiju?“
„Zovi mi gospodara zamka, pseto“, zarežao je Gel. „Ne pregovaram sa
slugama, a konj mi umire.“
Visoka, vitka figura šejha Sulejmana ibn Omada se pojavila među
stražarima. Ostareli gospodar je progovori tiho:
„Alaha mi, ovo je neka klopka. Nazerenu, zašto si ovde?“
Kal je obliznuo bele usne suvim jezikom.
 „Kada divlji psi jurišaju na njih, panteri i bivoli beže zajedno“, rekao je.
„Propast juriša sa istoka na muslimane i hrišćane. Donosim upozorenje – pozovi
svoje vazale i ojačaj kapije inače će te sledeći izlazak sunca zateći mrtvog na
zgarišti svoje tvrđave. Pozivam se na gostoprimstvo iscrpljenom putniku, a i konj
mi umire.“
„Nije klopka“, zarežao je šejh sebi u bradu. „Frank donosi vesti – istok je
poharan, a možda su Mongoli stigli i do nas. Otvorite kapije, psi, i pustite ga
unutra.“
Kroz otvorene kapije, Kal je s mukom vodio svog umirućeg pastuva.
Njegove reči su mu obezbedile ugled kod Arapa.
„Postarajte se za mog konja“, promrmljao je, a usrdne ruke su izvršile
naređenje.
Kal se doteturao do kamena za uzjahivanje i svom težinom se svalio na njega
uhvativši se šakama za glavu. Sluga mu je doneo krčag vode koju je žedno ispio.
Čim je spustio krčag, shvatio je da je šejh sišao sa tornja i da je stajao pred njim.
Sulejmanovo oštro oko je odmeravalo Gela od glave do pete. Primetio je umor na
njegovom licu, prašinu koja mu se nakupila na verižnjači i sveže ogrebotine po
šlemu i štitu – pocrnela krv se skorela na koricama mača što je bio znak da nije
imao vremena da obriše oštricu nakon borbe.
„Borio si se hrabro i pobegao hitro“, zaključio je Sulejman naglas.
„Da, tako mi svetaca!“, nasmejao se gorko princ. „Bežao sam da i noć bez
odmora. Ovaj konj je treći koji je propao poda mnom.“
„Od koga si bežao?“
„Od horde koja mora da je izjahala iz samog Pakla! Divlji jahači sa visokim,
krznenim kapama i vučijim glavama na barjacima.“
„La ilaha illa Alah (1)!“, uzviknu Sulejman. „Horezmijanci koji beže pred
Mongolima!“
„Jasno je bilo da su bežali od neke veće najezde“, ogovorio je Kal. „Dopusti
mi da ispričam sve kako je bilo. Lord Reno i ja smo jahali ka istoku sa svim
njegovim ljudima tražeći legendarni grad Šahazar...“
„Dakle, to je bio cilj pohoda!“, prekinuo ga je Sulejman. „Spremao sam se da
sravnim sa zemljom to leglo pljačkaša kada su mi pastiri javili da su banditi
odjahali tokom noći i umakli kao pravi lopovi. Mogao sam da krenem za vama, ali
sam znao da hrišćani koji jašu ka istoku srljaju u svoju propast – a niko ne može da
promeni Alahovu volju.“
 „Tako je“, osmehnuo se Kal lukavo. „Jahali smo na istok u sopstvenu
propast, kao slepci koju jurišaju ka oluji. Probili smo se kroz kurdske zamlje i
prešli Eufrat. Iza njega, daleko na istoku, videli smo dim i plamen, a lešinari su
kružili po nebu. Reno je rekao da se Turkmeni bore protiv Horde. Ali nismo sreli
izbeglice. Zapitao sam se zašto – sada mi je jasno. Ubice su se obrušile na njih
poput talasa u noći i nikome nisu dopustili da pobegne.“
„Kao ljudi koji jašu u snu u svoju smrt, jahali smo u susret nadolazećoj oluji
koja se sručila na nas iznenada i pogodila nas poput munje. Odjednom se začuo bat
kopita preko prevoja i krenuli su za nama – stotine njih! Pošast jahača koji služe
kao izvidnica hordi. Nije bilo šanse za beg – naši ljudi su poginuli na mestu.“
„A lord Reno?“, pitao je šejh.
„Mrtav!“, rekao je Kal. „Video sam kako mu sablja razdvaja šlem i lobanju.“
„Neka mu milostivi Alah poštedi dušu paklene vatre koja je namenjena
nevernicima!“, pobožno je uzviknuo Sulejman koji se bio zakleo da će ubiti
nesrećnog lorda koji je večito tragao za uzbuđenjima.
„Borio se do smrti“, odgovorio je razjareni Kelt. „Bogami, pagani su padali
kao zrelo grožđe pod kopitama naših konja pre nego što su svi stradali. Sam sam
uspeo da pobegnem.“
Šejh, koji je ostario na ratištu, zamišljao je scene koje su se krile iza
jednostavnih rečenica – nalet horde, urlike, krznom ogrnute konjanike i njihove
varvarske ratne pokliče i Crvenog Kala koji poput vetra smrti juriša kroz vrtlog
sevajućih oštrica. Zamišljao je kako mač u njegovoj ruci zviždi kroz vazduh dok
konji i jahači padaju pred njim.
„Prestigao sam gonioce“, rekao je Kal, „i dok sam jahao preko brda,
pogledao sam unazad i video veliku, crnu masu horde koja se rojila poput
skakavaca preko zemlje i ispunjavala nebo žamorom svojih doboša. Turkmeni su se
podigli na noge dok smo jurišali kroz njihove zemlje i pustinja je oživela od
konjanika – ali čitav istok je goreo i plemena nisu imala vremena da ulove
usamljenog jednog jahača. Pretio im je mnogo jači neprijatelj. Uspeo sam da se
provučem i kroz njih.“
„Konj mi se srušio poda mnom, ali sam ukrao pastuva iz krda koje je čuvao
turkmenski dečak. Kada ni on više nije mogao da izdrži, ukrao sam jednog od
putujućeg Kurda koji je sjahao verujući da pomaže putniku na samrti. I sad
govorim tebi, kog ljudi nazivaju Čuvarem Staze – čuvaj se inače će ovi demoni
protutnjati preko tvojih ruševina kao što su i preko leševa Turkmena. Mislim da
neće pokušati da te opkole – oni su poput vukova u divljim stepama. Prešli su
Eufrat. Iza mene je sinoć nebo bilo crveno kao krv. Jahao sam što sam brže mogao,
ali mora da su mi za petama.“
„Neka dođu“, odgovorio je besno Arapin. „El Omad je izdržao napade
Nazarena, Kurda i Turaka – stotinama godina ni jedan neprijatelj nije kročio među
ove zidine. Maliče, ovo je vreme kada se hrišćani i muslimani moraju ujediniti.
Zahvaljujem ti se na upozorenju i molim te da mi pomogneš da odbranim zidine.“
Ali Kal je odmahnuo glavom.
„Neće ti biti potrebna moja pomoć. Ja imam drugog posla. Nisam jahao do
smrti tri plemenita pastuva da bih spasio svoj bezvredni život – inače bih ostavio
telo kraj Renoa d'Ibelina. Moram da idem dalje. Jerusalim je na putu ovih đavola sa
uništenim zidinama i manjkom straže.“
Sulejman je prebledeo i uhvatio se za bradu.
„Al Kuds! Ovi paganski psi će pobiti i hrišćane i muslimane i oskrnaviti
sveto mesto!“
„Zato“, ustao je Kal hitro, „moram da ih upozorim. Ovi Horezmijanci su
stigli tako izenadno da sigurno nikakva vest o njima nije doprla do Palestine. Na
meni je da prenesem upozorenje. Daj mi konja i pusti me da idem.“
„Ne možeš više ništa da učiniš“, usprotivio se Sulejman. „Već si premoren –
još sat vremena i pao bi u nesvest iz sedla. Poslaću nekoga od mojih ljudi
umesto...“
Kal je odmahnuo glavom. „To je moja dužnost. Spavaću sat vremena – jedan
sat ne može da napravi veliku razliku. Onda ću nastaviti dalje.“
„Dođi u moje odaje“, rekao je Sulejman, ali tvrdoglavi Gel je odmahnuo
glavom.
„Ovo su i ranije bile moje odaje“, rekao je i spustio se na oskudnu travu u
dvorištu. Prebacio je plašt preko sebe i zaspao čvrstim snom od iznemoglosti i
umora. Spavao je samo sat vremena kada se sam probudio. Hrana i vino su bili
postavljeni pred njega pa je jeo i pio halapljivo. I dalje je delovao iscrpljeno ali je u
tokom kratkog odmora prikupio skrivenu snagu. Kao čovek od čelika u dobu u kom
čelik vlada, fizičku robusnost je upotpunio dinamičnom, duševnom energijom
kojom je prevazišao sebe i koja mu je pomogla da izdrži ono pred čime su mnogo
snažniji poklekli.
Dok je jahao kroz kapije na hitrom arabljanskom pastuvu, stražar sa
osmatračnice je viknuo i pokazao ka istoku gde se stub dima uzdizao ka plavetnilu
neba. Šejh je podigao ruku u znak pozdrava dok je Kal jahao ka Jerusalimu u
galopu kojim je gutao milje pred sobom.
Beduini u svojim crnim šatorima su ga u neverici posmatrali, a pastiri
oslonjeni na svoje štapove drhtali od straha pred njegovim povicima. Prvo bi začuli
bat kopita, videli bi oklopljenu ruka kako maše iz daljine, zatim bi im konjanik
doviknuo upozorenje i onda bi se bat kopita izgubio u daljini. Za njim su
prestravljeni ljudi kupili sitnu svojinu i bežali glavom bez obzira skrivajući se od
nadolazećeg neprijatelja.

PETO POGLAVLJE

Mesec je zalazio kada je Kal projurio kroz mrinu vodu Jordana i uskomešao
u njoj sliku zvezdanog neba koje se ogledalo u reci. Sunce je već počelo da se
pomalja kada se konj sručio pred kapijama Jerusalima koje su se otvarale na putu
ka Damasku. Kal se uspravio teturavo, i sam polumrtav. Zurio je u ruševine
oštećenih zidina i jauknuo na sav glas. Požurio je pešice ka gradu, a grupica tihih
Sirijaca ga je radoznalo posmatrala.
Bradati, vojnik Flamanac mu se približio vukući koplje za sobom. Kal je
zgrabio pljosku vina koja je visila vojniku na o pojasu i ispraznio je naiskap.
„Vodi me do patrijarha“, rekao je zadihano. „Propast jaše na hitrim kopitama
ka Jerusalimu... Avaj!“
Slabašni jauk od čuda i straha se začuo među narodom – Kal se okrenuo i
osetio kako mu se grlo vezuje od užasa. Još jednom je na istoku ugledao plamen i
dim – džinovske tragove koje je za sobom ostavljala rušilačka horda.
„Prešli su Jordan!“, viknuo je. „O svi Božji sveci, kako smrtnici mogu da
jašu tom brzinom? Prestižu i sam vetar – neka je prokleta slabost koja me je
naterala da protraćim sat vremena...“
Reči su mu zastale u grlu dok je gledao uništene zidine. Zaista sat vremena
nije puno značio jer je propast grada bila sigurna.
Kal je jurio ulicama za vojnikom i primetio je da se vesti već šire poput
požara. Jevreji su jadikovali u svojim plavim domovima; na ulicama i na
krovovima kuća su žene kršile bele prste i naricale. Visoki Sirijci su pakovali
svojinu na magarce i bili pokretači horde koja je u rasulu jurila kroz zapadnu kapiju
posrćući pod teretom pokućstva koje su nosili sa sobom. Grad se zgrčio i drhtao
opijen užasavajućom pretnjom koja se primicala sa istoka. Nisu znali ko su ljudi
koji su jurišali ka njima i nije ih ni zanimalo – smrt je smrt ko god da je donosi.
Neko je uzviknuo da Tatari dolaze. Muslimani i Nazareni su drhtali. Kal je
zatekao patrijarha unezverenog i bespomoćnog. Kako je sa šačicom vojnika mogao
da brani grad bez zidina? Bio je spreman da pogine pokušavajući. Više od toga nije
mogao. Mule su okupile narod i po prvi put u istoriji su muslimani i hrišćani
ujedinili snage da bi branili grad koji su i jedni i drugi smatrali svetim. Mase ljudi
su jurišale u džamije i katedrale, a neki su sedeli sklupčani na ulicama i otupelo u
predaji čekali napad. Ljudi su dozivali Jehovu i Alaha. Neki su propovedali čudo
koje će spasiti Sveti grad. Ali na nemislosrdnom, plavom nebu se nije pojavio
plamteći mač, samo dim haranja, plamen pokolja i na kraju oblak prašine koji su
dizali jahači.
Patrijarh je okupio svoju jadnu skupinu vojnika, vitezova, naoružanih
hodočasnika i muslimana pred Damašćanskom kapijom. Sve je bilo uzaludno bez
zidina, ali imali su nameru da se suoče sa hordom i daju svoje živote, bez nade i
bez straha.
Kal je skoro zaboravio na svoj umor opijen od iščekivanja bitke. Sedeo je na
cvenom pastuvu koji mu je dat i uzviknuo je kada je iznenada ugledao visokog,
krupnog vojnika na hitrom turskom konju.
„Harune, svih mi svetaca!“
Drugi su se okrenuli ka njemu, a Kal se pokolebao. Da li je to mogao biti
Harun? Čovek je nosio verižnjaču i šiljati šlem turskih vojnika. Na mišićavoj
desnoj ruci je nosio okrugli štit sa šiljcima, a na pojasu mu je visila duga, široka
sablja koja je bila daleko teža od prosečne muslimanske oštrice. Harun je bio
uredno obrijan, a taj čovek je nosio zakrivljene turske brkove. Ali njegov lik...
ozbiljno, tmurno lice i te goruće, plave oči...
„Svih mi svetaca, Harune“, rekao je Kal srdačno, „otkud ti ovde?“
„Alah me ubio ako sam Harun“, odgovorio je vojnik dubokim, gromkim
glasom. „Ja sam vojnik Akbar i došao sa na hodočašće u Al Kuds. Pomešao si me
sa nekim.“
Kal se namrštio. Nije imao ni Harunov glas, a opet je bio siguran da ne
postoji još jedan par takvih očiju. Slegnuo je ramenima.
„Nemoguće je da... kuda ćeš?“
Čovek je krenuo negde.
 „U brda!“, odgovorio je vojnik. „Nikakve vajde od nas nema ako umremo
ovde. Najbolje ti je da pođeš sa mnom. Sudeći po oblaku prašine, čitava horda jaše
ka nama.“
„Da bežim pre napada? Nikad!“, prasnuo je Kal. „Idi ako se plašiš.“
Akbar uzviknu: „Tako mi Alaha i samo Alaha! Čoveku je bolje da legne pre
koračajućeg slona nego da mene naziva kukavicom! Ostaću na bojištu dok
poslednji Nazaren bude na njemu!“
Kal se okrenuo od njega nakratko, iznerviran razmetljjivim ponašanjem.
Uprkos gnevu, Gelu se učinilo da se slabašni sjaj zapalio u neustrašivom oku kao
da ga je sve što se zbivalo zabavljalo. Onda je Kal zaboravio na njega. Jauci su se
oglasili sa krovova kuća gde su bespomoćni ljudi stajali i čekali nadolazeću
propast. Horda se pojavila u vudokrugu, iz izmaglice u klisuri Jordana.
Nebo je podrhtavalo u ritmu bubnjeva, a zemlja se tresla pod grmljavinom
kopita. Brzina kojom su se približavali je otupela umove žrtava. Sa stepskih
visoravni u Aziji ovi varvari su bežali pred Mongolima kao što cvet čička beži pred
povetarcem. Opijeni krvlju pobijenih plemena, desetina hiljada njih se obrušilo na
Jerusalim gde je preko hiljadu bespomoćnih duša klečalo drhteći od straha.
Kal je prepoznao odvratna obličja koja su ga proganjala u priviđenjima
delirijuma dok se njihao na sedlu tokom svog dugačkog puta – visoki, mršavi
pastuvi na kojima su čučale široke figure jahača u vučijim kožama i verižnjačama –
koščata, tamna lica i oči koje su sevale kao kod besnih pasa pod visokim, krznenim
kapama ili šiljatim šlemovima. Na barjacima su bile prikazane glave vukova,
pantera i medveda.
Strmoglavo su jurili putem koji je vodio za Damask goneći konje preko
srušenih zidova, provlačeći se kroz urušene kapije neverovatnom brzinom i na
kraju se sudarili se grupicom branilaca koja je obola konje da im izađe u susret.
Sudarili su se sa njima, slomili ih, rasturili, pregazili i preko raskomadanih tela,
napali srce grada koji je bio osuđen na propast.
Crveni pakao je zavladao ulicama Jerusalima gde su bespomoćni muškarci,
žene i deca trčali i vrištali pred ubicama koje su jahale ka njima, zavijali poput
vukova i probijali decu kopljima vitlajući okolo telesima kao barjacima. Pod
kopitama su padala tela u agoniji, a krv je kuljala iz utroba. Tamne, krvave ruke su
kidale odeću sa devojaka koje su vrištale od užasa i razvaljivale zaključana vrata i
prozore iza kojih se krio prestravljeni plen. Svi vredni predmeti su bili odnešeni.
Vrisci su se uzdizali ka nebu koje je bilo zavijeno u dim dok su žrtve mučene
čelikom i vatrom kako bi predale svoja sitna blaga. Smrt je jurišala zavijajući kroz
ulice Jerusalima, a ljudi su proklinjali svoje bogove dok su umirali.
U prvom talasu napada, branitelji koji nisu odmah stradali, bili su razdvojeni
jedni od drugih i tako razbacani ostali potpuno zbunjeni. Silina prvog udara je
pastuva Crvenog Kala odnela poput snažne poplave. Zatekao se u uskoj uličici gde
je bio odbačen kao parče drveta u vrtlogu bujice. Izgubio je patrijarha iz vida i bio
je siguran da će zateći njegovo telo među pregaženima na Damašćanskoj kapiji.
Mač mu je bio crven do drške, duša gorela od bojnog poleta, a um pomućen
od besa i straha dok su krici pokolja u gradu dopirali do njegovih ušiju.
„Ostaviću leš pred Grobnicom“, zarežao je i okrenuvši se pohitao uz ulicu.
Jahao je niz usku, krivudavu ulicu i izašao na Put suza kada je prvi Horezmijanac
naišao u jurišu. Sa sablje mu je kapala krv. Crveni pastuv je ramenom zakačio
varvarske uzengije, a Kalov mač je sevnuo poput munje. Glava Horezmijanca je
poletela sa ramena u grimiznom luku, a Gel je uskliknuo likujući.
U tom trenutku je stigao drugi, brz poput vetra i Gel je prepoznao Akbara.
Vojnik je jahao ka njemu i vikao: „Pa, dobri gospodaru, jesi li i dalje odlučan da
nas obojicu žrtvuješ?“
„Tvoj život je tvoj – moj je moj!“, uralo je Kal dok su mu oči sevale.
Video je da je grupica konjanika stigla do Grobnice drugom ulicom. Sjahali
su i dovikivali se na svom varvarskom jeziku prskajući sveti kamen kapljicama krvi
sa svojih oštrica. U crvenoj izmaglici, Kal ih je pokosio kao snežna lavina borovu
šumu. Zviždeći mačem, lomio je štitove i šlemove, sekao vratove i razbijao
lobanje; pod kopitama napadača koji je urlao, kotrljala su se tela smrskanih glava.
U svom ludilu Kal je bio svestan da nije sam. Akbar je išao za njim; njegov snažan
glas je nadjačavao krike, a teška sablja u levoj ruci se probijala kroz verižnjače,
meso i kosti.
Ljudi pred Grobnicom su ležali na krvavoj gomili kada se Kal obuzdao i
razbistrio crvenu izmaglicu pred očima odmahnuvši glavom. Akbar je uzviknuo
nešto na stranom jeziku i potapšao Kala snažno po ramenima.
„Bogda, bogatyr (2)!“, urlao je dok su mu oči poskakivale. Kal je sada bio
siguran da je taj čovek Harun. „Boriš se kao pravi junak, Elrika mi! Hajde, maliče.
Prineo si plemenitu žrtvu svom Bogu. Neće te sigurno kriviti što si pokušao da
spasiš sebe. Alahovih mi gromova, čoveče, ne možemo sami da udarimo na deset
hiljada!“
 „Idi ti“, odgovorio je Kal, dok je otresao crvene kapljice za mača. „Ovde ću
da umrem.“
Akbar se nasmejao. „Ako želiš da uzalud da pogineš ovde, to je tvoja stvar!
Pagani ti možda budu bili zahvalni, ali tvoja braća sigurno neće kada iznenada
budu napadnuti! Konjanici su mrtvi i leže po ulicama. Samo smo ti i ja preživeli
napad. Ko će upozoriti franačke barone?“
„Mudro zboriš“, rekao je Kal. „Idemo.“
Njih dvojica su galopom odjurili niz ulicu u trenutku kada se horda pojavila
na drugom kraju. Stojeći van srušenih zidina, Kal se okrenuo i ugledao visoki
plamen. Prekrio je lice rukama.
„Božijih mi rana!“, jauknuo je. „Pale Grobnicu!“
„I skrnave džamiju Al Aksa, siguran sam“, rekao je Akbar smireno. „Ono što
je zapisano, mora tako i da bude. Ni jedan čovek ne može da pobegne od svoje
sudbine. Sve stvari su prolazne, čak i najveće svetinje.“
Kal je odmahnuo glavom. Duša ga je bolela. Jahali su kroz skupine begunaca
koji su vrištali i hvatali se za njihove uzengije, ali Kal je stegao srce. Ako je
planirao da upozori barone, nije smeo da se optereti bespomoćnima.
Zvuk paljevine i pokolja je zamirao u daljini, ali se dim i dalje dizao iznad
brda kao nemi svedok užasa. Akbar se kratko nasmejao.
„Alaha mi“, uzviknuo je udarivši po luku sedla, „ovi Horezmijanci su opaki
borci! Jašu kao Tatari i zamahuju sabljama kao Turci! Voleo bih da ih ja vodim u
bitku. Radije bih se borio uz njih nego protiv njih.“
Kal nije odgovorio. Njegov čudni saputnik mu je delovao kao Faun,
bezdušno, mitsko biće koje se svojim divovkim smehom podsmevalo svemu što je
ljudsko – stvorenje koje je pripadalo svetu ljudskih snova i priviđenja.
Akbar je iznenada progovorio. „Ovde se rastajemo, maliče. Tebe put vodi u
Askalon, a mene u El Kahira.“
„Zašto u Kairo, Akbare ili Harune ili kako god da se zoveš?“, pitao je Kal.
„Imam posla sa velikim praznoglavcem Bajbarsom, neka ga đavo nosi!“,
viknuo je Akbar, a gromoglasan smeh je odjekivao uz bat kopita.

Nekoliko sati kasnije je Kal, terajući svog konja što je brže mogao, sreo dva
putnika – mršavog viteza u verižnjači preko celog tela i sa šlemom kroz koji su mu
se videle samo oči i njegovog jedinog pratioca, krupnog, crvenobradog deliju koji
je nosio zašiljeni šlem, verižnjaču u vidu krljušti i sekiru. Nešto se pobunilo u Kalu
dok je gledao neustrašivo, zbunjujuće lice pa se zaustavio.
„Čoveče, gde sam te sreo ranije?“
Neustrašivi, ledeni pogled se sreo sa njegovim.
„Odina mi, ne bih znao. Ja sam Vulfgar Danac, a ovo je moj gospodar.“
Kal je bacio pogled ka tihom vitezu na čijem štitu nije bilo obeležja. Kroz
rešetke na viziru, oči iz senke su ga posmatrale – dragi Bože! Kal je zadrhtao od
iznenađenja. Ostao je unezveren, a hiljadu misli mu se rojilo u glavi. Nagnuo se
napred pokušavajući da proviri kroz vizir, ali vitez se povukao unazad kao što bi
žena uradila u takvoj situaciji. Tim potezom je ukorio Kala pa je ovaj pocrveneo.
„Molim za oproštaj, gospodaru“, rekao je. „Nisam nameravao da budem
nepristojan.“
„Moj gospodar se zakleo da neće progovoriti niti otkriti svoj lik dok ne
ispuni misiju koja je pred njim“, rekao je grubo Danac. „Poznat je ka Maskirani
vitez. Putujemo ka Jerusalimu.“
Kal je tužno odmahnuo glavom.
„Ni jedan hrišćanin ne može tamo. Nevernici iz dalekih stepa su preskočili
zidine i Sveti grad leži u ruševinama koje se dime.“
Danac je zinuo u čudu.
„Jerusalim? Osvojen?“ Zurio je bledo. „Gospodaru, to ne može biti! Kako je
Bog dopustio da Sveti grad padne u ruke nevernika?“
„Ne znam“, rekao je Kal ogorčeno. „Putevi Gospodnji i Njegova beskonačna
mislosti mi nisu znani – ali ulice Jerusalima se kupaju u krvi svog naroda, a
Grobnica je garava od paganskog plamena.“
Zamišljen, Danac se uhvatio za svoju crvenu bradu i pogledao u gospodara
koji je ćutke sedeo u sedlu.
„Odina mu“, zarežao je, „šta da radimo sad?“
„Ništa ne možete da uradite“, odgovorio je Kal, „osim da se vratite u
Askalon i upozorite ih. Krenuo sam tamo, ali ako ćete vi da se vratite, ja ću
potražiti Voltera de Brijena. Recite gospodru Askalona da je Jerusalim pao u
paganske ruke Turaka iz dalekih stepa koji su poznati kao Horezmijanci i koji broje
oko deset hiljada ljudi. Recite mu da se spremi za rat i ne štedite konje na putu do
Askalona.“
Kal je projahao pored njih i uputio se ka Jafi.
Napomene:
1) „Nema boga osim Alaha“ ili „Nema boga sem jednog Boga“ je deo šehade kojim se svedoči
Božije jedinstvo. Na arapskom: ‫ال إله إالا هلل‬
2) „Bogda bogatyr“, Bajbars uzvikuje nekoliko puta. Pošto objašnjenja uz priču nema, ne
možemo da znamo šta je pisac verovao da ta fraza znači. Na osnovu baze podataka o etimologiji
turkijskih i mongloskih jezika (CGI scripts: Starostin, S. 1998-2003; Bronnikov, G. 1998-2003;
Krylov, P. 2005-2009), bogda znači „sveti“ ili „mudar“, a bogatyr „heroj, ratnik, junak“.
Pretpostavljamo da Bajbars uzvikuje „svetog mi ratnika“ ili u slobodnijem tumačenju „svih mi
heroja“. Prevodiocu drugo značenje nije poznato. Bogatir (na ruskom богатырь) je takođe vitez,
ratnik, junak, lutalica i snažna osoba u srednjovekovnim ruskim pričama. Reč vodi poreklo iz
starog turkijskog jezika.

ŠESTO POGLAVLJE

Kal je zatekao Valtera od Brijena u Ramli duboko zamišljenog u Beloj

džamiji nad grobnicom Svetog Đorđa. Polusvestan od umora, Gel je ispričao sve u
nekoliko jasnih, kratkih reči. Čak je i njih, teške poput olova, jedva prevalio preko
beživotno pocrnelih usana. Skoro da se onesvestio kada su ga ljudi odveli u odaje i
položili na krevet. Tu je prespavao ceo dan.
Probudio se u napuštenom gradu. Prestravljen narod Ramle je pokupio svoju
imovinu i pobegao putem ka Jafi, uzvikujući da se kraj sveta primakao. Ali Valter
od Brijena je odjahao na sever. Ostavio je nekoliko vojnika da pomognu Kalu i
otprate ga do Akre. Gel je jahao kroz prazne ulice kojima je odzvanjao bat kopita i
osećao se poput duha u gradu mrtvih. Vratnice zapadne kapije su se nemarno
njihale, a koplje je ležalo na barjacima, kao da je straža pobacala oružje i pobegla u
panici.
Kal je jahao kroz polja datula i šumarke smokve koje su se skrivali u
senkama zidova. Kada je izašao na poljanu, ugledao je uspaničenu masu naroda
koja se teturala pod težinom spakovanih dobara, jadajući se na umor i žeđ. Čim su
izbeglice videle Kala, počeli su da vrište kao da su se pred njima našle ubice.
Odmahnuo je glavom i probio se kroz njih. Bilo mu je logično da Horezmijanci
neće udariti na more, pa bi put mogao da ih navede i na Ramlu. Dok je jahao
osmotrio je horizont, ali nije video ni dim ni oblak prašine.
 Skrenuo je sa puta za Jafu dok su mu se misli rojile i krenuo ka severu. Priča
se već prenosila od usta do usta poput požara. Sela su bila napuštena, a narod se
povlačio u gradove na obali ili u utvrđenja na brdima. Hrišćansko kraljevstvo se
našlo saterano uz more dok se spremalo za napad sa istoka.
Kal je ujahao u Akru gde su se oslabljene snage Krstaškog kraljevstva već
okupljale – vitezovi u verižnjačama i baroni sa svojim vukolikim vojskama. Sultan
Ismail od Damaska je poslao izaslanike kako bi što pre sklopili savez. Predlog je
bio brzo i lako prihvaćen. Vitezovi svetog Jovana iz njihovog velikog, sumornog
Krak de Ševelijea i templari u crvenim šlemovima i s neurednim bradama su se
okupljali iz svih delova kraljevstva kao natmureni, tihi psi čuvari Krstaških
zemalja.
Preživeli su pristizali u Askalon i Jafu – jadan, izmoren narod koji je goloruk
izbegao baklje i mač i podneo teret bekstva. Pričali su užasavajuće priče. Sedam
hiljada hrišćana, uglavnom žena i dece, je nestalo u pustošenju Jerusalima. Sveti
Grob je ostao crn od plamena, oltari u gradu su polupani, a hramovi su sagoreli u
požaru. Muslimani su stradali sa hrišćanima. Patrijarh je bio među izbeglicama –
od smrti su ga spasile hrabrost i odanost bezimenog vojnika iz okoline Rajne koji je
krio da je smrtno ranjen, dok na kraju nije kazao: „Gle, vide se tornjevi Askalona,
gospodaru. Pošto vam više nisam potreban, prileći ću i zaspati, jer sam uistinu
umoran.“ Preminuo je u prašini na putu.
Stigle su glasine i o hordi Horezmijanaca. Nisu se dugo zadržali u
porušenom gradu, već su nastavili dalje, kroz pustinju juga, ka Gazi, gde su
konačno podigli šatore i smirili se. Naznake i nejasne vesti su pristizale sa juga pa
je Volter od Brijena poslao po Kala O'Donela.
„Dobri gospodaru“, rekao je baron, „moje uhode mi kažu da grupa
Mameluka stiže iz Egipta. Cilj je jasan. Žele da osvoje gradove koje su
Horezmijanci opustošili. Ali šta još? Postoje naznake i da će doći do saveza između
Mameluka i nomada. Ako se to dogodi, možemo slobodno pre bitke da se
ispovedimo jer se živi nećemo vratiti.“
„Ljudi iz Damaska su kivni na Horezmijance jer su oskrnavili sveta mesta,
kako muslimanska tako i hriščanska, ali ovi Mameluci su turkijske krvi i ko će
znati šta je Bajbarsu, njihovom vođi, na umu.“
„Gospodaru Kale, hoćeš li otići Bajbarsu i pregovarati sa njim? Rođenim
očima si video šta se desilo Jerusalimu i možeš da mu kažeš istinu kako su pagani
oskrnavili Al Aksu i Grob. Ipak je i on musliman. Barem bi mogao da saznaš da li
planira da se udruži sa tim đavolima.“
„Sutra, kada nam se pridruži vojska iz Damaska, krenućemo na jug protiv
neprijatelja, ali mogao bi i on da nas napadne. Pođi pre nas kao izaslanik pod
zastavom primirja i povedi sa sobom koliko god želiš ljudi.“
„Daj mi zastavu“, rekao je Kal. „Jahaću sam.“
Izjahao je iz kampa pre zalaska sunca bez mača na lakom, običnom konju,
noseći zastavu u znak primirja . Od oružja je imao ratnu sekiru zakačenu o sedlo za
svaki slučaj ako banditi ne budu poštovali zastavu dok bude jahao na jug kroz
polunapuštene zemlje. Kretao se u pravom smeru zahvaljujući lutajućim, arapskim
pastirima koji su znali sve što se dešava pod nebeskim svodom. Pošto je prošao
pored Askalona, saznao je da je Bajbars prešao Džifar i podigao kamp jugoistočno
od Gaze. Blizina Horezmijanaca ga je učinila dodatno opreznim, pa je skrenuo što
dalje na istok kako bi izbegao pagansku izvidnicu u slučaju da ispituju teren. Nije
verovao da će mu simobli primirja biti korisni sa varvarima.
U usnulom sumraku je ujahao u egipatski kamp koji je bio smešten oko
bunara tek kilometar i po od Gaze. Postajao je sve sumnjičaviji dok je posmatrao
njihovo oružje, brojnost i disciplinu. Sjahao je pokazujući zastavu mira i prazno
mesto na kaišu gde je inače visio mač.
Divlji Mameluci u svojim srebrnim verižnjačama i sa čapljinim perjem na
šlemovima su se okupljali oko njega ćutke, kao da su planirali da oprobaju svoje
zakrivljene sablje na njegovom mesu, ali su ga ipak ispratili do prostranog,
svilenog paviljona u sred kampa.
Crni robovi sa sabljama širokog sečiva su bili raspoređeni oko ulaza, a
iznutra je snažan, neobično poznat glas grmeo u pesmi.
„Ovo je šator emira, čuvenog pantera Bajbarsa, neverniče“, zarežao je
bradati Turčin.
Kal je odgovorio nadmeno, kao da je sedeo na tronu okružen svojim
podanicima: „Vodi me svom gospodaru, pseto, i najavi me uz dužno poštovanje.“
Grdosija u punoj stražarskoj opremi je tiho spustio pogled i uz jedvačujan
pozdrav pošao da izvrši naređenje. Kal je ušetao u svileni šator i čuo kako vojnik
uzvikuje: „Gospodar Kizil Malik, izaslanik barona od Palestine!“
U velikom paviljonu je gorela samo jedna ogromna sveća na lakiranom stolu
i rasipala svoju zlatnu svetlost; poglavari Egipta su se izležavali na svilenim
jastucima gosteći se zabranjenim vinom. Prizorom je dominirala visoka, krupna
figura u raskošnim, istočnjačkim, svilenim pantalonama, satenskom prsluku i
širokom opasaču od zlatnih niti. To je bez sumnje bio Bajbars, svirepo čudovište sa
juga. Kal je zadržao dah – pramenovi crvene kose... koščato, tamno lice... te goruće
plave oči...
„Dobrodošao, lorde Neverniče“, zagrmeo je Bajbars. „Kakve nam vesti
donosiš?“
„Ti si bio putnik Harun“, progovorio je Kal polako, „a u Jerusalimu si bio
vojnik Akbar.“
Bajbars se zatresao od smeha.
„Alaha mi!“, gremlo je. „Ostao mi je ožiljak na glavi kao uspomena na onu
noć u Damijeti! Boga mi, dobro si me udario.“
„Dobar si glumac“, rekao je Kal. „Ali čemu ta prerušavanja i obmane?“
„Pa“, počeo je Bajbars, „ne verujem ni jednoj uhodi, sem sebi. To je jedan
razlog. Drugi je to što mi takvi trenuci čine život vrednim življenja. Nisam te lagao
one noći u Damijeti kada sam ti rekao da slavim beg od Bajbarsa. Alaha mi, sva
dešavanja na ovom svetu su teret na Bajbarsovim plećima, ali putnik Harun je ludi
veseljak, buntovnik otvorenog uma i lutalica. Igram uloge da bih pobegao od sebe.
Trudim se da se istinski uživim u lik koji izaberem. Sedi da pijemo!“
Kal je odmahnuo glavom. Svi njegovi dobroosmišljeni diplomatski planovi
su pali u vodu. Odlučio je da ne okoliša i da odmah pređe na stvar.
„Moram da te pitam nešto i onda je moj zadatak gotov, Bajbarse“, rekao je.
„Došao sam da otkrijem da li planiraš da se udružiš sa paganima koji su oskrnavili
Grob i Al Aksu.“
Bajbar je pio i razmišljao, mada je Kal znao da je Tatar odavno doneo
odluku.
„Al Kuds će biti moj“, rekao je lenjo. „Očistiću džamije. Tako mi Alaha,
Horezmijanci će to uraditi za mene na najpobožniji način. Biće od njih dobri
muslimani. I krilati ratnici. Sa njima ću da sejem gromove. Ko će da žanje oluju?“
„Ali borio si se protiv njih u Jerusalimu“, podsetio ga je Kal ogorčeno.
„Da“, priznao je iskreno emir. „Da nisam prerezali bi mi grlo kao bilo kom
Franku. Nisam mogao da kažem: 'Stanite psi, ja sam Bajbars!'“
Kal je pognuo svoju lavlju glavu znajući da nema svrhe da se raspravlja.
„Onda je moj zadatak gotov. Zahtevam da budem bezbedno sproveden iz
tvog kampa.“
 Bajbars je odmahnuo glavom cereći se. „Ne, maliče, žedan si i umoran.
Ostani ovde kao moj gost.“
Kalova ruka je odsutno krenula ka praznim koricama. Bajbars se osmehivao,
ali oči su mu svetlucale između polusklopljenih kapaka dok su robovi oko njega
potezali svoje sablje.
„Zarobićeš me iako sam izaslanik?“
„Došao si bez poziva“, osmehivo se Bajbas. „Ja pregovore nisam tražio. Di
Zaro!“
Visoki, suvonjavi Venecijanac u crnom somotu je istupio.
„Di Zaro“, rekao je Bajbars, šaljivim tonom, „malik Kal je naš gost. Sedi na
konja i jaši poput vetra do Franačkog utvrđenja. Reci da te je Kal poslao tajno. Reci
da lord Kal vrti budalu Bajbarsa oko malog prsta i da planira da ga odvrati od
bitke.“
Venecijanac se osmehnuo odvratno i izašao iz šatra, izbegavajući Kalov
prezrivi pogled. Gel je znao da su italijanski trgovci često sarađivali sa
muslimanima, ali retko koji je padao toliko nisko kao taj otpadnik.
„Pa, Bajbarse“, rekao je Kal slegnuvši ramenima, „nastavi da izigravaš pseto,
ja ti ne mogu ništa. Nemam mač.“
„Drago mi je zbog toga“, odgovorio je Bajbars iskreno. „Dođi, ne boj se. Zla
kob te je navela da se isprečiš na put Bajbarsu i njegovoj sudbini. Ljdi su moje
oruđe – na kapijama Damaska sam znao da su oni divlji jahači čelik koji će biti
iskovan u muslimanske sablje. Alaha mi, maliče, da si mogao da me vidiš kako
poput vetra jašem ka Egiptu i marširam opet preko Džifara bez trunke odmora!
Jahao sam do logora tih pagana uz mule koje uzvikuju prednosti islama! Ubedio
sam njihovog divljeg Kuran Šaha da će biti bezbedan jedino ako primi islam i
prihvati savez!“
„Ali ne verujem u potpunosti vukovima, pa sam postavio svoj šator daleko
od njih. Kada Franci dođu, sukobiće se sa našim ujedinjenim snagama. Biće silno
iznenađeni ako Di Zaro odradi svoj posao kako valja!“
„Izdaja me u očima mog naroda čini psetom“, rekao je Kal, očajan.
„Niko te neće nazivati izdajnikom“, rekao je Bajbars samouvereno, „jer
uskoro neće postojati niko od njih. Oni su samo sene minulih vremena, a ja ću
očistiti zemlju od njih. Budi spokojan!“
 Pružio mu je pehar i Kal ga je prihvatio. Srknuo je odsutno i počeo da šeta
nervozno po šatoru kao što ljudi šetaju kada su zabrinuti i očajni. Mameluk ga je
posmatrao osmehujući se prikriveno.
Onda je Bajbars progovorio: „Bio sam tatarski princ, bio sam rob, i sada sam
opet princ. Šaman Kuran Šaha mi je tumačio zvezde – rekao mi je da ću biti sultan
Egipta ako pobedim u bici protiv Franaka!“
Emir je verovao svojim vojskovođama toliko, mislio je Kal, da je ispred njih
otvoreno govorio o takvim ambicijama. Gel je odgovorio: „Franke nije briga koje
je sultan Egipta.“
„Da, ali su bitke i leševi palih boraca stepenice koje koristim da se popenjem
do trona. Svaki rat koji dobijem, povećava moju moć. Sad mi Franci smetaju, pa ću
ih se rešiti. Ali šamanovo proročanstvo je čudno – mač mrtvog kralja će mi zadati
strašnu ranu kada Franci krenu na nas...“
Krajičkom oka Kal je primetio da se u svojoj naizgled besciljnjoj šetnji
prbližio stolu na kom je stajala velika sveća. Podigao je pehar ka usnama, a onda je
brzim pokretnom zgloba, prosuo vino na plamen. Zatitrao je i ugasio se, ostavivši
šator u potpunoj tami. U isto vreme je Kal izvukao bodež koji je skrivao pod
miškom i kao oslobođena opruga, poleteo ka mestu na kom je Bajbars sedeo.
Naleteo je na nekoga u tami, potegao bodež i zario ga u meso. Bolni vrisak se
prolomio u žamoru glasova, a Gel je oslobodio svoje oružje i pobegao. Nije imao
imao vremena za još jedan zamah. Ljudi su vikali i padali jedni preko drugih dok je
čelik zveckao. Kal je krvavom oštricom napravio dugačak procep u svilenom zidu
šatora i jurnuo ka svetlucavim zvezdama, dok su muškarci vikali i trčali ka
paviljonu.
Iz njega se čula dernjava koja je Gelu bila znak da je njegovo sečivo u tami
pronašlo meso koje nije bilo Bajbarsovo. Trčao je hitro ka konjima, preskačući
konopce koji su držali šatore i stapajući se sa senama hiljade uzrujanih figura. Kroz
vrevu se ka njemu približavao stražar na konji. Oštrica mača mu se presijavala od
svetlosti vatre. Kal je skočio poput pantera i našao se iza sedla. Mameluk nije
uspeo ni da jaukne kada mu je bodež prerezao grkljan.
Pošto se leš našao na zemlju, Gel je smirio konja, a onda odjahao dalje na
njemu. Kao vetar je jurio kroz uzavreli kamp, a slobodan vazduh pustinje mu je
šamarao lice. Poterao je konja što je brže mogao i čuo je kako žammor potere
zamire iza njega. Negde na severu se nalazila hršćanska vojska koja se spremala za
napad i Kal je jahao ka njima. Nadao se da će presresti Venecijanca na putu, mada
je otišao mnogo pre njega. Ljudi koji su jahali za Bajbarsa, kretali su se poput
vihora.
Franci su izlazili iz logora u zoru kada je Venecijanac dojahao u njihove
redove i počeo da širi priču o bekstvu. Zahtevao je da vidi Valtera de Brijena.
Pred baronovim polusklopljenim šatorom, Di Zaro je jedva disao. „Gospodar
Kal me šalje, sinjor. Zagovara Bajbarsa. Dao je reč da se Mameluci neće pridružiti
Horezmijancima i požuruje vas da krenete...“
Prolomio se bat kopita niotkuda – usamljenom jahaču je kosa lepršala poput
krvavog vela dok se grimizna zora rađala. Pred De Brijenovim šatorom premoreni
pastuv je pao na kolena. Kal je skočio na zemlju i pojurio poput osvetničkog
bljeska. Di Zaro je jauknuo i prebledeo, zaleđen od nadolazeće propasti. Kalovo
sečivo mu se zarilo u srce i Venecijanac se sručio licem ka zemlji, mrtav, pred
stopala Valtera de Brijena. Baron je skočio na noge, unezveren.
„Kale! Kakve vesti donosiš, tako ti Boga?“
„Bajbars je udružio snage sa paganima“, odgovorio je Kal.
De Brijen je pognuo glavu.
„Pa... nikom od nas nije suđeno da živi večno.“

SEDMO POGLAVLJE

Kroz turobno sivilo prašnjave pustinje puzela je vojska Otremera (1) ka

jugu. Crno-beli barjaci templara su se vijorili uz krst patrijarha i crne zastave
Damaska na blagom povetarcu. Nije bilo kralja da ih predvodi. Car Frederik je
proglasio Jerusalim kraljevstvom i pobegao na Siciliju gde je kovao zaveru protiv
pape. De Brijen je odlučio da predvodi barone i delio je komandu sa Al Mansurom
iz Hamana, vojnim poglavarom Damaska.
Podigli su logor nadomak muslimaksih predstraža, a vetar koji je duvao cele
noći sa juga je donosio zvuk bubnjeva i zveket cimbala. Izviđači su doneli izveštaje
o kretanjima unutar horezmijanske horde. Javili su da su im se Mameluci pridružili.
U sivilu zore, Crveni Kal je izašao iz svog šatora pod punom opremom.
Vojska se kretala svuda oko njega, pakovala šatore i oblačila oklope. Na slaboj
svetlosti, Kal je primetio kako se kreću poput utvara. Visoki patrijarh je ispovedao i
blagoslovio ljude. Gospodar hrama je poput diva stajao među svojim natmurenim
ratnicima. Zlatni šlem Al Mansura ukrašen perjem se kretao među njima. Ukočio se
kada je video mršavo obličje u veružnjači koje se probijalo kroz rulju u pratnji
grdosije koji je nosio sekiru na ramenu. Zbunjen, odmahnuo je glavom – zašto mu
je srce tuklo neobičnim ritmom svaki put kada bi ugledao Maskiranog viteza? Na
koga ga je podsećala ta mršava figura? Kakve uspomene mu je budila? Osetio je
kako se oko njega svija veo priviđenja.
U tom trenutku je poznato lice stupilo pred Kala i zgrabilo ga u zagrljaj.
„Alaha mi!“, uzviknuo je šejh Sulejman ibn Omad. „Zahvaljujući tebi sam
sačuvao svoje utvrđenje! Došli su poput vetra, ti psi, ali našli su zatvorene kapije i
strelce na svakom zidu. Posle jednog napada, otišli su dalje tražeći lakši plen! Jaši
danas uz mene, sine moj!“
Kal je pristao. Dopadao mu se srdačni, mršavi, pustinjski soko. Tako je Gel
među svetlucavim perjanicama i šlemovima Damaska jahao u bitku.
U zoru su krennuli, ne više od dvanaest hiljada ljudi, u susret Mamelucima i
nomadima – petnaest hiljada ratnika, ne računajući lako naoružane plaćenike.
Centar desnog krila su držali templari kao i uvek. Jahali su pre svih ostalih. Petsto
natmurenih, čeličnih ljudi je pratilo oko trista vitezova Svetog Jovana i Tevtonaca
sa jedne strane i šačica barona sa patrijarhom i njegovim gvozdenim žezlom sa
druge strane. Sve ukupno, njihovih ratnika je bilo oko sedam hiljada. Ostatak
vojske se sastojao od konjice iz Damaska koja je jahala u centru i ratnika emira iz
Keraka koji su držali levo krilo – to su bili Arapi uskih lica koji su bili bolji u
jahanju nego u borbama prsa u prsa.
Pustinja pred njima je pocrnela od najezde neprijatelja. Doboši su stavrali
tutnjavu i buku. Ratnici Damaska su pevali i pojili, ali ljudi Krsta su stajali ćutke,
kao oni koji znaju da jašu u smrt. Kal, koji je jahao pored Al Mansura i šejha
Sulejmana, je dopustio pogledu da luta preko turbnih, sivih oklopa i verižnjača da
bi mu se pogled zadržao na onom što je tražio. Srce mu je još jednom čudnovato
zaigralo kada je ugledao mršavog Maskiranog viteza, koji je jahao kraj patrijarha.
Pored viteza je štrčao rogati šlem Danca. Kal je opsovao sebi u bradu, potpuno
zbunjen.
Obe vojske su koračale napred. Mračna pošast pustinjskih jahača se izdvojila
iz mamelučkih redova. Horezmijanci su jahali u formaciji, a Kal je video kako se
Krstaši pripremaju za sudar ne usporivši ni na trenutak. Divlji jahači su leteli ka
kopljima i vešto klizeli preko peska; onda su iznenada promenili pravac poput
veštog mačevaoca. Skrenuvši u svojoj formaciji u savršenom redu, prošli su ispred
vitezova i sudarili se u jurišu sa barjacima iz Damaska.
 Strategija koja se rodila u Bajbarsovom umu je zbunila saveznike. Arapi su
vikali i spremali se za juriš, ali ih je potpuno zatekao ludački bes i omamljujuća
brzina napada.
Jašući poput ludaka, Horezmijanci su odapinjali svoje lukove i ispaljivali
strele u kasu, a oblaci perjanica su padali pred njima. Kožni opasači i laka
verižnjača Arapa je bila beskorisna protiv tih zviždućih projektila. Prvi redovi
ratnika iz Damaska su padali poptu zrelog grožđa. Al Mansur je uzvikivao
komande za protivnapad, ali Arapi su bespomoćno gledali u čeljusti smrtonosnog
sudara. U sred zabune, napadači su ušli u njihove redove. Kal je video krupne,
zdepaste figure i tamna lica. Sablje koje su ludački vitlale po vazduhu su bile
daleko šire i teže od damašćanskih. Osetio je još jednom koliko je bilo nemoguće
odoleti napadu Horezmijanaca.
Njegov krupni, crveni pastuv je posustajao pod napadom, a sablja je
prozujala kroz vazduh pre nego što je potresla njegov štiti. Propeo se na
uzengijama i sekao levo i desno. Osetio je pod svojim mačem verižnjače i ugledao
bezgalava tela kako padaju iz sedala. Sablje su sevale na sve strane i svetlucale na
sunčevim zracima, a damašćanski redovi su se razdvajali i urušavali se. Čovek za
čovekom je padao. Arapi bi se bolje držali da nisu bili zatečeni i poraženi kišom
strela koju je pratio nalet zakrivljenih sablji.
Kal je hitao unazad sa ostalima, trudeći se da ostane na konju dok je
zamahivao i sekao. Čuo je starog Sulejmana ibn Omada kako uzvikuje i proklinje
pored njega, dok je mačem vitlao kao sjajnim obručem smrti iznad glave.
„Psi! Pseći sinovi!“ Vikao je stari soko. „Da ste izdržali još koji trenutak,
pobeda bi bila vaša! Alaha mi, pagani, pritisli ste sa svih strana? Pa? Ha! Nosite
glave na rukama u Pakao! Oj, deco, jašite uz mene i lorda Kala! Sine moj, ostani uz
mene. Bitka je već izgubljena, moramo da se gubimo odavde.“
Sulejmanovi vojnici su okružili njega i Kala. Šačica očajnih ljudi je probijala
put kroz rulju, čisteći put pred sobom od vukolikih obličja koja bi im se isprečila. Iz
krvave borbe su izjahali u otvorenu pustinju. Damašćanski klan se dao u beg, a crne
zastave su se neslavno vijorile za njima. Ipak, sramota im se nije mogla pripisati.
Neočekivani napad ih je pokosio, kao kada vodena bujica poruši branu.
Na levom krilu se emir Keraka povlačio. I njegovi redovi su padali pred
zviždućim strelama i letećim sečivima plemenskih jahača. Mameluci se do tada
nisu borili uopšte. Onda su krenuli napred. Kal je video džinovsko obličje Bajbarsa
koje galopira pred svojim trupama, otima plen nomadima iz ruku i popunjava
upražnjena mesta. Jahači u vučijim kožama su leteli preko peska osnaženi
mamelucima u njihovim srebrnim veržnjačama i šlemovima sa čapljinim perjem.
Oluja je tako brzo udarila, da Franci nisu stigli da rasporede voje trupe kako bi
ojačali centar. Saveznici Arapi su bili razbijeni i u begu. Ali Krstaši su nastavili da
jašu napred.
„Sad tek stiže pravi pokolj“, režao je Sulejman. „I samo je jedan mogući
ishod. Alaha mi, moja glava neće visiti na paganskim sedlima. Put ka pustinji je
otvoren sad. Sine moj, da li si lud?“
Kal je jurnuo ka bici oslobodivši se ruke šejha koji je želeo da ga zaustavi.
Preko poljane prekrivene leševima, jahao je ka sivim oklopima koji su nastavljali
svoj pohod. Ujahao je u redove baš u trenutku kada je rog oglasio početak napada.
Uz duboki, grleni poklič, vitezovi krsta su jurišali da se sukobe sa hordama kroz
oblak sečiva i perja. Pognutih glava, koplja im nisu mogla ništa. Vitezovi su
koračali u svoj poslednji okršaj. Stvorivši zemljotres, dve vojske su se sudarile.
Ovog puta su Horezmijanci posustali.
Dugačka koplja templara su probijala njihove redove i rasturala ih na
komade, dok su napadači obarali konje i jahače. Za petama monaha-ratnika, grmeo
je ostatak hrišćanske vojske, zamahujući sabljama. Zaprepašćeni obrtom, divlji
jahači u vučijim kožama su se povukli unazad zavijajući i preteći svojim
smrtonosnim sabljama. Ali dugi mačevi Evropljana su cepali kovano gvožđe i čelik
kako bi lomili lobanje i cepali grudi. Konjske kopite su gazile preko tela dok su
vitezovi probijali put ka srcu horde. Plemenski pokliči su postali urlici očaja dok se
masa vojnika povlačila.
Pošto je Bajbars video da gubi vođstvo, reagovao je hitro i iskoristio
uzavrelu borbu prsa u prasa kako bi poterao svoje Mameluke poput iza leđa
Krstaša. Neumorni, sveži Baharizi su napali, a Franci su se našli opkoljeni sa svih
strana. Uspaničeni Horezmijanci su se pribrali i sa novim naletom samopouzdanja,
napali iznova.
Okruženi sa svih strana, hrišćani su padali brzo, ali su se borili do poslednjeg
daha. Leđa uz leđa, u prstenu koji se polako skupljao oko kamenitog brežuljka na
koji je bio postavljem patrijarhov krst, poslednje snage Krstaškog kraljevstva su
pružale otpor do kraja.
Dok crveni pastuv nije pao mrtav, Crveni Kal se borio u sedlu, a onda se
pridružio prstenu ljudi. U naletu besa koji ga je obuzeo, nije osećao bol od
zadobijenih rana. Vreme je izbledelo u večnosti nagomilanih tela i zamahujućeg
čelika. Haotična, divlja obličja su padala i umirala. U crvenoj izmaglici je video
figuru u zlatnoj verižnjači kako se kotrlja pod njegovim mačem i znao je, u
kratkom trenutku trijumfa, da je ubio Kuran Šaha, kana horde. Setivši se
Jerusalima, zgazio je umiruće lice svojim oklopljenim stopalom. Borba se nastavila
dalje. Pored Kala, pao je Gospodar hrama, senešal Askalona i gospodar Akre.
Tanki prsten branilaca je posustajao pred neprkidnim napadima. Krvi ih je
zaslepela, vrelina sunca ih je nemilosrdno pržila, gušili su se u prašini, zadobivši
bezbroj rana. Ali i sa slomljenim mačevima i nazubljenim serkirama, nastavljali su
da odolevaju. Bajbars je na okupljene branioce slao iznova i iznova svoje ubice dok
nije video kako se njihova snaga gasi.
Sunce je tonulo ka horizontu kada je, zapenivši od besa koji je ugušio njegov
gromoglasan smeh, naredio konačni napad na šačicu umirićih ratnika, razbio ih
potpuno i rasturio njihova tela po poljani.
Tu i tamo su usamljene vitezove ili umorne grupice, kao ostatak oluje, ubijali
urlajući jahači koji su pustošili poljanu.
Kal O'Donel je hodao ošamućen među mrtvima držeći okrnjeni, grimizni
mač u svojoj umornoj ruci. Izgubio je šlem, ruke i noge su mu bile posečene na
više mesta, a ispod oklopne košulje je bila rana iz koje je krvi tekla sporo.
Iznenada je podigao glavu.
„Kale! Kale!“
Protrljao je drhtavom rukom oči. Sigurno ga je stigao delirijum od bitke. Ali
glas se opet čuo u agoniji.
„Kale!“
Bio je blizu kamenitog brežuljka gde su mrtvi ležali na gomilama. Među
njima je bio i Danac Vulfgar. Brci su mu se podrugljivo osmehivali, a brada
prkosno svetlucala čak i u smrti. Moćnom rukom je i dalje držao sekiru koja je bila
polomljena i natopljena krvlju, a gomila leševa pod njim je svedočila o snazi
njegovog besa.
„Kale!“
Gel je pao na kolena pored mršave figure Maksiranog vitera. Podigao je šlem
i oslobodio bujne, crne kovrdže i sive, duboke, svetlucave oči. Nije uspeo da
suzdrži prigušeni jauk.
„Svih mi svetaca! Elinor! Sanjam... ovo je ludilo...“
 Mršava, oklopljen ruka ga je zagrlila oko vrata. Oči su mu se zamaglile od
slepila koje je postajalo sve jače. Kroz verižnjaču je krv iz rane pod oklopom i dalje
mirno tekla.
„Nisi lud, Crveni Kale“, prošaputala je. „Ne sanjaš. Došla sam ti konačno,
mada te nalazim pred smrt. Ogrešila sam se o tebe i shvatila sam koliko te volim
tek kad sam te izgubila. Ah, Kale, rođeni smo pod slepom zvezdom vodiljom.
Oboje tragamo za ciljevima u vatri i magli. Volela sam te i nisam to znala dok nisi
otišao. Otišao si, a nisam znala gde.“
„Tada je ledi Elinor de Kursi umrla i umesto nje je rođen Maskirani vitez.
Zaklela sam se nad krstom. Samo je jedan verni sluga zano moju tajnu i jahao je uz
mene ako treba i na kraj sveta...“
„Da“, promrmljao je Kal, „sećam se. I u smrti ti je bio veran.“
„Kada sam te srela pod Jerusalimom“, prošaputala je s mukom, „srce mi je
prepukolo u grudima i sručilo se u prašinu pred tvojim stopalima. Nisam se usudila
da otkrijem ko sam. Oh, Kale, zaklela sam se na gorko iskupljenje! Umirem danas
za krst kao vitez, ali ne tražim oproštaj od Boga. On može da radi sa mnom šta želi.
Ali od tebe mi oproštaj treba, a ne usuđujem se da ga tražim!“
„Opraštam ti“, rekao je Kal. „Ne muči se više zbog toga, devojko; ipak to
nije bio toliki greh. Vera, sva ljudska dela i snovi su nestalni i slabi poput mesečeve
izmaglice. I ovaj svet, koji je ovde i danas okončan, ne znači ništa.“
„Onda me poljubi“, rekla je kroz uzdah boreći se svim snagama protiv
nadolazeće tame.
Kal je spustio ruku pod njena ramena, podigavši je ka svojim pocrnelim
usnama. Uz poslednje napore, ukrutila se u njegovom naručju, dok su joj oči sijale
čudnim svetlom.
„Sunce zalazi i donosi kraj sveta!“, jauknula je. „Ali ja vidim krunu od
crvenog zlata na tvojoj glavi, Crveni Kale, i sedeću pored tebe na tvom tronu slave!
Živeo Kal, poglavar Ulanda; živeo Kal, ardri na Eireann (2)...“
Sručila mu se na ruku dok joj je krv kuljala na usne. Kal ju je spustio na
zemlju i uspravio se poput čoveka koji sanja. Okrenuo se ka padini i teturao se u
naletima vrtoglavice. Sunce je tonulo ka obodima pustinje. Za njega je sav bol
izbledeo u izmaglici krvi kroz koju su se nejasne sene mešale poput duhova u
raskošnom svetu utavra. Uzavreli žamor se pojačavao kao zdravica kralju. Učinilo
mu se da su se svi glasovi stopili u jedan gromoglasni uzvik. „Živeo Kal Ruad,
ardri na Eireann!“
 Odmahnuo je glavom da razbistri um i nasmejao se. Krenuo je niz padinu, a
grupica jahača ga je okružila uz zveket kopita. Luk je ispalio strelu koja mu je
probila verižnjaću. Uz osmeh ju izvukao i krv je preplavila njegov oklop. Koplje je
poletelo ka njegovom grlu, ali ga je uhvatio levom rukom i zamahnuo mačem. Sivi
vrh oštrice je rasporio jahačevu verižnjaču, a njegov urlik se prolomio, dok je Kal
izbegavao mač sa druge strane i odsecao ruku koja ga je potegla. Vrh koplja se
odbio od njegove verižnjače, a tanki, sivi mač je poput zmije poleteo i polomio
šlem i lobanju. Jahač je pao iz sedla.
Kal je spustio vrh mača ka zemlji i zametnuo golu glavu dok su se konjanici
rojili oko njega. Jedan koji se izdvojio je jahao na belom konju i grhotom se
nasmejao. Pobednik se suočio sa poraženim. Iza Kala je sunce zalazilo u more krvi,
a njegova kosa je, nošena sve jačim povetarcem, hvatala poslednje zrake sunca.
Bajbarsu se učinilo da Gel nosi krunu od crvenog zlata.
„Pa, maliče“, nasmejao se Tatar, „oni koji se nađu na putu Bajbarsovoj
sudbini, završe pod kopitama mog konja. Preko njihovih tela se uspinjem do svog
carstva!“
Kal se nasmejao. Krv mu je krenula na usta. Kao lav je zamahnuo glavom i
podigao mač u znak pozdrava kralju.
„Gospodaru istoka!“, glas mu je odzvanjao poput doboša, „dobrodošao u
družinu kraljeva! U slavu, večni plamen, zlato i mesečevu izmaglicu, raskoš i smrt!
Bajbarse, kralj te pozdravlja!“
Skočio je i napao kao tigar. Ni Bajbarsov pastuv koji je njištao i propinjao se,
ni naoružani ratnici, ni njegova brzina, nisu mogli da pomognu Mameluku tada.
Samo ga je smrt spasila – smrt koja je uzela Gela u sred skoka. Crveni Kal je umro
u vazduhu i njegovo telo se sručilo na Bajbarsovo sedlo – mač mu je ispao iz mrtve
ruke, ali je dovršio svoju putanju i ranio Bajbarsovo čelo rascepivši mu očnu
jabučicu.
Njegovi ratnici su vikali, sjativši se oko njega. Bajbars se srozao u sedlo od
agonije dok mu je krv kuljala između prstiju kojima je pritiskao ranu. Dok su
njegove vojskovođe uzvikivale naređenja i hitali da mu pomognu, on je podigao
glavu i video jednim okom, koje je bol pomutio, crvenog Kala kako leži pod
stopalima njegovog konja. Osmeh je bio na Gelovim usnama, a sivi mač je u
komadićima ležao pored njega, polomljen nekim pukim slučajem, razbivši se o
kamen pored kog je njegov vlasnik pao.
„O mudrosti, u ime Alaha“, zaurlao je Bajbars. „Ja sam mrtav čovek.“
 „Ne, nisi mrtav, moj gospodaru“, rekao je jedan od vojskovođa. „To je rana
od mrtvog kralja i dovoljno je opasna, ali razmisli o tome: ovime je franačka vojska
uništena. Baroni su zarobljeni ili pogubljeni, a patrijarhov krst je u našim rukama.
Ono Horezmijanaca što je preživelo, spremno je da služi tebi kao novom gospodaru
pošto je Kizil Malik ubio njihovog kana. Arapi su pobegli, a Damask bespomoćan
čeka na tebe. I Jerusalim je naš! Bićeš sultan Egipta.“
„Osvojio sam sve“, odgovorio je Bajbars, uzdrman po prvi put u svom
divljem životu, „ali sam poluslep. Uzalud je ubijati ljude tog soja. Vratiće se opet,
iznova i iznova, jahaće do smrti zbog nemira koji je u ljudskim dušama od postanka
vremena i tako će biti doveka. Šta nam ova pobeda sad znači? Ne možemo da
pokorimo sve njih. Na kraju će, za godinu ili za hiljadu godina, doći opet da se bore
sa islamom i jahaće ulicama Jerusalima još jednom.“
Preko grimiznog bojnog polja, spustila se drthava noć.

KRAJ

1) Otremer od francuskog outre-mer je ime kojim se oslovljavaju sve krstaške teritorije i države
koje su osnovane.
2) Na irskom ardri na Eireann znači „veliki kralj Irske“ ili „slavni kralj Irske“.