Beli brod

Beli brod Ja sam Bazil Elton, čuvar svetionika na Nort Pointu, koji su pre mene
čuvali moj otac i moj deda. Daleko od peščanih obala nalazi se svetionik iznad mokrih,
sluzavih stena koje se vide kada je plima niska, ali se ne vide kada je plima visoka.
Pored tog vodiča su vekovima plovile divne barke svih sedam mora. U vreme moga
dede bilo ih je puno; u vreme mog oca ne tako puno; i sada ih ima tako malo da se
ponekada osećam strahovito usaml- jen kao da sam poslednji čovek na planeti. Sa
dalekih obala dolaze te stare bele lađe; sa dalekih istočnih obala gde sija toplo sunce i
gde se vije slatki miris u čudnim baštama i hramovima veselja. Stari morski kapetani
su često dolazili do moga dede i pričali mu o onim stvarima koje je kasnije prepričavao
mom ocu a otac mi ih je pričao u dugim jesenjim noćima kada je vetar sablas- no
urlao sa istoka. I čitao sam puno o tim stvarima, uopšte o puno stvari sam čitao, u
knjigama koje sam dobio kada sam bio mali i ispunjen čuđenjam. Ali puno čudesnija
od nauke starih Ijudi i nauke iz knjiga je tajna nauka okeana. Plavi, zelen, siv, beo ili
crn; gladak, naboran ili valovit; okean nije tih. Svih dana sam ga posmatrao i
osluš- kivao i znao sam ga sasvim dobro. Isprva mi je pričao samo jasne male priče o
mirnim plažama i obližnjim lukama ali je godinama postajao pri- jateljskiji ka meni i
govorio mi o dmgim stvarima; o stvarima čudnijim i udaljenijim u prostom i vremenu.
Poneka- da u sumrak, sivo isparenje sa horizonta se razdelilo i omogučavalo mi da
pogledam iza njega; a ponekada noću, duboke vode mora su postajale prozime i
fosforescentne, i omogućavale mi da pogleđam ipod njih. A tih pogleda je bilo dosta,
na načine koji su postojali i na načine koji su mogući, kao što je puteva koji jesu; jer
okean je puno stariji od planina i krcat je snovima vremena. Tamo na jugu se nalazio
beli brod koji je obično dolazio kada je pun mesec bio visoko na nebu. Sa juga je
dolazio klizeći glako i tiho preko mora. I kad god je more bilo mimo ili nemimo, kad je
vetar bio prijateljski ili nepri- jateljski, uvek je klizio glatko i tiho, dolazeći iz daleka a
njegovi dugi nizovi vesala su se pokretali ritmički. Jedne noći sam na palubi opazio
čoveka, sa bradom i izgledalo je kao da me poziva da se ukrcam za nepoznate
obale. Puno puta pre toga sam ga viđao pod punim mesecom a nikada me nije
pozvao. Mesec je sijao veoma sjajno te noći, kada sam odgovorio na poziv i pošao ka
brodu, hodajući preko vode mostom od mesečevih zraka. Čovek koji me je pozvao
izreče dobrođošlicu mekim jezikom koji mi je bio poznat a časovi su bili ispunjeni
tihom pesmom veslača, ciok smo klizili ka misterioznom jugu pod zlatnim i srebmim
zracima punog meseca. I kada je dan osvanuo, mmen i sjajan, opazih zelenu obalu
dalekih zemalja, svetiu i lepu i meni nepoznatu. Od mora su se izdizale terase zelenila,
razbacano dr\reće i tu i tamo bi se pokazali svetli beli krovovi i kolonađe čudnih
hramova. Kada priđosmo bliže zeienoj obali čovek sa bradom mi ispriča o toj zemlji,
zemlji Zara, gde su boravile sve misli i svi snovi o lepoti koje su dolazile do ljudi
nekada a zatim zaboravljene. I kada sam ponovo pogledao na terase video sam da je
istina to o čemu je govorio, jer je preda mnom bilo puno stvari koje sam neka- da
video kroz maglu iza horizonta i u fosforescentnim dubinama okeana. Tu su se takođe
nalazili oblici i fantazije čudesnije nego ijedne za koje sam znao; vizije mladoga poete
koji je umro pre nego što je svet saznao o čemu je on sanjao i mislio. Ali mi nismo
zalcoračili strmim livadama Zara, jer rečeno mi je da onaj ko se usuđi da to učini,
nikada se neće vratiti na svoju prvobitnu obalu. Dok je beli brod tiho plovio pored
terasa hramova Zara, na daljem horizontu smo primetili tomjeve moćnog grada; i
čovek sa bradom mi reče, ,,To je Talarion, grad hiijadu čuda, u kojem borave sve
misterije sa kojima se čovek uzalud borio.'’ I pogleđah ponovo izbliza i videh da je taj
grad veći nego bilo koji grad koji sam znao ili o kome sam sanjao ranije. Tornjevi
njegovih hramova su se zabijali u nebo, tako da nije bilo čoveka koji bi mogao primetiti
njihove vrhove; a daleko iza horizonta protezali su se sivi zidovi, preko kojih su se
mogli primetiti samo nekoliko krovova, sablasnih i zlosutnih a ipak ukrašeni bogatim
ukrasima i zavodljivim skulpturama. Silno sam čeznuo da uđem u taj fascinantni ali
odbojni grad, i zakiinjao sam čoveka sa bradom da pristanemo uz kameni mol kraj
velike izgravirane kapije Akariel; ali sam nežno izrekao svoju žeiju, kazavši, ,,U
Talarionu, gradu hiijadu čuda, mnogi su prošli ali se niko nije vratio. Unutra koračaju
samo demoni i ludačke stvari koje više nisu ljudi, a uiice su bele od nepokopanih
kostiju onih koji su se usudili da pogledaju na eiđolon Lathi, to kraijevstvo iznad
grada.” Tako da je beli brod prošao pored zidina Talariona i nekoiiko dana je pratio
ptice koje su letele na jug, čije bi se
sjajno perje prilagodiio nebu, kada bi se na njemu pojavile. Onda smo došli do lepe
čudesne obale sa cvećem svakakvih boja, a tamo daleko unutra mogii smo videti
os- unčano rastinje i razgranato drveće pod ekvatorskim suncem. Dalje od sidrišta čule
su se pesme i zahvati lirske harmonije, sa kojima se mešao smeh, tako nežan da sarn
požurio veslače napred željan da vidim tu scenu. A čovek sa bradom nije izgovorio ni
reč ali me je preplašeno posmatrao dok smo se približavali obaii. Iznenada dunu vetar
sa cvetnih livada i lisnatog drveća i donese miris zbog kojeg zadrhtah. Vetar je postao
jači i vazduh se ispuni smrtonosnim mirisom grada zatečenog bolešću i nepokopanih
kostiju. I mi brzo otplovismo od te proklete obale i čovek sa bradom konačno
progovori, kazavši, ,,To je Ksura, obala ne- dokučivih zadovoljstava.” Tako da je beli
brod još jednom pošao za pticama na nebu, preko toplih blagoslovenih mora, koje je
milovao mirisni vetar. Dan za danom i noć po noć smo plovili i kada je mesec bio pun
slušali smo nežne pesme veslača, slatke kao one daleke noći, kada smo zaplovili sa
naše obale. I bila je mesečina kada smo se konačno usidrli u luci SonaNil, koju je
štitilo dvostruko predbrđe od kristala koje se izdizalo iz mora i sastajalo se u blistavom
luku. Ovo je obala veselja i koračali smo po zelenoj obali preko zlatnog mosta od
mesečevih zraka. U zemlji SonaNil nije postojalo vreme niti prostor, ni patnje ni smrt; i
tu sam boravio puno vremena. Zeleno rastinje i pašnjaci, raznobojno i mirisno cveće,
plavi i raspevani potoci, bistre i hladne fontane i otmeni i veličanstveni hramovi,
tvrđave i gradovi Sona-Nila. Nisu postojale granice te zemlje, jer se iza svakog lepog
vidika izdizao drugi još lepši. Širom zemlje i među mnoštvom gradova mogli ste se
kretati među srećnim ljudima, od kojih smo sve dobijali neiskvarenorn zahvalnošću i
nepomućenom srećom. Za vreme eona koje sam tu boravio lutao sam blaženo kroz
vrtove gde su neobične pagode virile iz gomile grmlja i gde su beli zidovi bili oivičeni
de- likatnim cvećem. Penjao sam se uz blago brdo odakle sam mogao videti početak
lepe panorame, sa tomjevima gradova ugneždenih u dolinama punim zelenila i sa
zlatnim kupolama gigantskih gradova koji se blistaju na beskrajno udaljenom
horizontu. A za vreme mesečine sam posmatrao iskričavo more, kristalna predbrđa i
mimu luku u kojoj je ležao usidren Beli brod. Bilo je to za vreme punog meseca jedne
noći neke pradavne godine Tarpa, kada sam primetio prizivajući oblik nebeskih ptica i
kada sam osetio prve znake nemira. Onda sam govorio sa čovekom sa bradom i rekao
mu o svo- jim novim žudnjama, da želim otići za daleku Katurilu, koju nije videlo puno
ljudi, ali za koju sam ja verovao da leži iza bazaltnih vrhova na zapadu. To je zemija
nade i u njoj sijaju savršeni ideali o svemu što znamo i neznamo; i što je bar većina
ljudi znala. Ali mi je čovek sa brađom rekao, ”Čuvaj se tih opasnih mora za koje Ijudi
kažu da se u njima krije Katurila. Ovde u SonaNilu nema patnji niti smrti ali ko zna šta
leži iza bazaltnih vrhova na zapadu?” Ipak sam pri sledećem punom mesecu ukrcao na
Beli brod i sa hrabrim čovekom sa bradom ostavih srećnu luku zbog mora kojima
nisain putovao. Ptice sa nebesa krenule su pre nas i vodile su nas ka bazaltnim
vrhovima na zapadu, ali ovog puta veslači nisu pe- vali tihe pesme pod punim
mesecom. U mislima sam često stvarao sliku nepoznate zemlje Katurile sa
njenim neobičnim rastinjem i palatama i pitao sam kakva me nova zadovoljstva
čekaju. „Katurila,” rekao sam sam sebi, „je ostavština bogova i zemlja nebrojenih
gradova od zlata. Njene tvrđave su od aloe i sandalovine, kao i rairisni vrtovi Kamorina
a među drvećem lepršaju vesele ptice sa slatkim pesmama. Na zelenim i cvetnim
planinama Ka- turile su hramovi od ružičastog mermera, bogato izgravirani i divno
obojeni i u svojim dvorištima imaju hladne fontane od srebra, koje predu ushićujućom
muzikom, mirisnom vodom koja dolazi reke Narg koja izvire u pećini. A gradovi
Katurile su opasani zlatnim zidovim a njeni pločnici su talcođe od zlata. U vrtovima tih
gradova su neo- bične orhideje i mirisna jezera čija korita su od korala i žada. U noći
su ulice osvetljene veselim svetiljkama način- jenih od trobojnih oklopa komjača i
svuda odzvanja od mekog poja pevača i svirača na luti. Kuće u gradovima Ka- turile su
sve izrađene nad mirisnim kanalima vode svetog Narga. Kuće su od mermera i porfira
a krovovi od blistavog zlata koje reflektuje sunčeve zrake i povećava divotu dajući
im božanski izgled sa dalekih vrhova. Najlepša od svega je palata monarha Dorieba, za
koga neki kažu da je polubog a dugi da je Bog. Palate Dorieba su visoke i imaju puno
mermemih tornjeva na svojim zidovima. U njegovim širokim ulicama je pomešano
mnoštvo toga i tu su nagomilani trofeji eona. A krovovi načinjeni od čistoga
zlata, postavljeni na visoke tomjeve od mbina i azura imaju izgravirane figure bogova i
heroja tako da se onom, ko pogleda u te visine čini da posmatra živi Olimp. Krov
palate je od stakla, pod kojim teku vešto osvetljene vode Narga, u kojima su
raznobojne ribice nepoznate iza obala lepe Katurile.” Tako sam sain sa sobom
razgovarao o Katurili ali čak iako me je čovek sa bradom upozorio da se vratim na
srećne
obale Sona-Nila; jer SonaNil je poznat ljudima, dok niko nikada nije video Katurilu. I
trideset i prvog dana kako smo pratili ptice opazili smo bazaitne vrhove na zapadu. Bili
su ovijeni maglom tako đa ljudi nisu mogli videti kroz nju niti videti te vrhove za koje
su neki govorili da dosežu do samih nebesa. A čovek sa bradom me je ponovo
zaklinjao da se vratim nazad ali nisam ga. poslušao; jer sam iza magliČastih
bazaltnih vrhova zamišljao da dolaze tonovi pevača i svirača na luti; slađe od najslađih
pesama Sona-Nila i zvučale su kao pohvale meni samom; pohvale meni koji sam
putovao pod punim mesecom, i boravio na obali veselja. Tako je uz zvuke melodije
Beli brod uplovio u maglu između bazaltnih vrhova na zapadu. A kada se magla
podigla i muzika prestala, primetili smo da nema zemlje Katurile, već samo
uskovitlanog neumornog mora na kojern se naša bespomoćna barka rnučila prema
nepoznatom cilju. LJskoro nam do ušiju dopre uđaljena tutnjava obrušavanja vode i
pred našim očima se pojaviše daleki horizonti sa divovskim slapom monstruoznog
vodopada, gde su se okeani sveta obrušavali u ambis ništavila. Onda mi je čovek sa
bradom rekao, sa suzama na obrazu, „Odbacili smo lepotu obala Sona-Nila, koji
nikada više nećemo videti. Bogovi su veći od ljudi i oni su pobedili.” I zatvorio sam oči
pred slomom za koji sain znao da sledi, prestao sam gledati na nebeske ptice koje su
mahale svojim po- drugljivim plavim krilima nad rubom bujice. Iz tog ponora izbijala
je tama i čuo sam vrištanje ljudi i spodoba koje nisu ljudi. Sa istoka su se podigli
olujni vetrovi i naježih se dok sam puzao na ploči vlažnog kamena koji se dizao pod
mojim stopalima. Onda čuh drugi sudar i otvorih oči i videh da sam na platformi
svetionika odakle sam zaplovio pre mnogo eona. Dole u tami su se ocrtavali oblici
broda koji se sudario sa okrutnim stenama i kada pogledah preko praznine videh da se
svetlo ugasilo po prvi put od kada moj deda vodi računa o njemu. I u kasnijim noćnim
satima, kada sam ušao u kulu i videh kalendar na zidu, koji je tu stajao na datumu
kada sam otpovio. Sa zorom sam se spustio niz kulu i potražih ostatke broda na
stenama ali sve što sam našao bilo je samo ovo: neobična mrtvaptica čijabojaje bila
azurna kao nebo i jedan polomljen jarbol, belji od vrhova talasa ili planina snega. Posle
toga mi okean više nije pričao svoje tajne i iako je pun mesec još puno puta zasijao na
nebu, beli brod više nikada nije došao.