Celephaïs U snu je Kuranes posmatrao grad u dolini, i morsku obalu iza njega, i snežni vrh koji gleda na more,

i veselo obo- jene galije koje isplovljavaju iz luke prema udaljenim predelima gdje se more susreće s nebesima. U snu je takođe dobio svoje ime
Kuranes, jer dok je bio budan ljudi ga zvaše drugim imenom. Možda je bilo prirodno da si izsanja novo ime; jer on je bio posljednji od svoje porodice, i sam usred ravnodušnih miliona Londonaca, stoga nije bilo mnogih s kojima bi razgovarao i koji bi ga
podsetili ko je on bio. Njegov novac i posedi su nestali, i nije mario za stanje ljudi oko sebe, vec je radije sanjao i beležio svoje snove. Oni kojima bi pokazao šta je zapisao su se smejali, pa je s vremenom držao svoje beleške za sebe,a na kraju i prestao pisati.
Što se više povlacio iz sveta oko sebe, to su divniji bili njegovi snovi; i bilo bi sasvim uzaludno pokušati ih preneti na papir. Kuranes nije bio moderan, i nije razmišljao poput ostalih pisaca. Dok su oni težili strgnuti sa života krasno vezenu halju mita, te prikazati
u goloj ružnoći gadnu stvar koja jeste stvarnost, Kuranes je tražio samu lepotu. Kada su istina i iskustvo podbacili da je otkriju, potražio ju je u mašti i iluziji, te ju je zatekao na vlastitom pragu, sred maglovitih sećanja priča i snova iz detinjstva. Ne postoji puno
pojedinaca koji znaju da im se čuda otvaraju u pričama i vizijama njihove mladosti; jer kao deca slušamo i sanjamo, smišljamo samo poluoblikovane misli, dok kao odrasli ljudi nastojimo zapamtiti, zatupljeni smo prozaičnim otrovom života. Ali neki od nas se
bude u noći s čudnovatim priviđenjima začaranih brda i vr- tova, fontana koje pevaju na suncu, zlatnih litica koje nadvisuju mrmljiva mora, ravnica koje se protežu do uspa- vanih gradova od bronze i kamena, i misterioznih družina junaka koji jašu okićene bele
konje uz rubove gustih šuma; i tada znamo da smo pogledali natrag kroz belokosne dveri u taj svet čudesa koji je bio naš pre no što smo postali mudri i nesretni. Kuranes je nabasao sasvim nenadano na svoj stari svet iz detinjstva. Sanjao je kuću u kojoj je
rođen; veliku ka- menu kuću prekrivenu bršljanom, gde je trinaest generacija njegovih predaka živelo, i gde se nadao da će umreti. Bila je mesečina, i iskrao se u mirisnu letnu noć, kroz vrtove, niz terase, pored velikih hrastova u parku, i uz dugi beli drum do
sela. Selo se činilo vrlo staro, izjedeno po rubovima poput Meseca pred zalazak, i Kuranes se pitao skrivaju li šiljati krovovi malih kuća san ili smrt. Po ulicama su bili buseni dugih trava, a prozorska okna na obe strane su bila ili polomljena ili su zlokobno
gledala. Kuranes nije zastajkivao, već je užurbano krenuo dalje kao da ga neki cilj zove. Nije se usudio ne pokoriti zovu iz straha koji bi se mogao pokazati iluzijom nalik nagonima i težnjama budnog života, koji ne vode nikakvom cilju. Tada biva privučen niz
ulicu koja je vodila iz sela prema liti- cama kanala, te je naišao na kraj svih stvari - na ponor i bezdan gde su selo i sav svet iznenada padali u potmulu prazninu beskraja, gde je čak i nebo bilo prazno i neosvjetljeno izmrvljenim mesecom i sjajnim zvezdama. Vera
ga je terala dalje, preko ponora ravno u taj jaz, gde je lebdeo dole, dole, dole; pored mračnih, bezobličnih, nesanjanih snova, slabašno osvijetljenih sfera koje su možda bile delimično sanjani snovi, i cerekajućih krilatih stvari koju su se naizgled rugale sanjarima
svih svetova. Tada kao da se otvorio procep u tami ispred njega, i ugleda grad u doli- ni, izrazito blještav daleko, daleko ispod, s pozadinom od mora i nebesa, i snegom okrunjenom planinom blizu obale. Kuranes se probudio tog trena kada je ugledao grad, ali
ipak znade iz svoga letimičnog pogleda da to nije ništa drugo do Celephaïs, u dolini Ooth-Nargai pored Tanarskih brda, gde mu je duša obitavala svu večnost jednoga sata u letnje poslepodne, davno prošlo, kada se iskrao od dadilje i kada je dopustio toplom
morskom povetarcu da ga uljuljka u san dok je posmatrao oblake s litice blizu sela. Protestvovao je, kada su ga pronašli, probudili, i odneli kući, jer kako su ga budili baš je bio spreman otploviti u zlatnoj galiji ka onim primamljivim predelima gdje se more
susreće s nebesima. I sada se jednakim negodovanjem budio, jer je pronašao svoj veličanstveni grad posle četrdeset umornih godina. Ali tri noći posle, Kuranes je ponovo pohodio Celephaïs. Kao i pre, sanjao je prvo selo koje beše uspavano ili mrtvo, i onaj
bezdan niz koji čovek mora lebdeti u tišini; tada se procep opet pojavio, i ugleda blistave minarete grada, i vide graciozne galije usidrene u modroj luci, i motrio je ginko stabla planine Aran kako se njišu na morskom povetarcu. Ali ovoga puta nije bio ugrabljen
natrag, i nalik krilatom biću polagano se spuštao iznad trav- natog brežuljka dok konačno njegove noge nežno ne dotaknuše tlo. Uistinu se vratio u dolinu Ooth-Nargai i u divan grad Celephaïs. Dole niz brežuljak kroz mirisne trave i jarko cveće, kročio je
Kuranes, preko mehuričastog Naraxa i malenog drvenog mosta gde je urezao svoje ime pre toliko godina, i kroz šaputavi gaj prema velikom kamenom mostu
pokraj gradskih dveri. Sve je bilo kao pre, niti su mramorne zidine izgubile boju, niti su ulašteni bronzani kipovi iznad njih potamneli. I Kuranes uvidi da ne treba strahovati dokle god stvari koje poznaje ne išceznu; jer su čak i stražari na bedemima bili isti, i
jednako mladi kako ih se i sećao. Kada je ušao u grad, pored bronzanih vrata i preko pločnika od oniksa, pozdraviše ga trgovci i goniči deva kao da nikada nije ni otišao; i bilo je isto i kod tirk- iznog hrama Nath- -Horthatha, gde su mu orhidejama ovenčani
sveštenici kazali da u Ooth-Nargaiju ne postoji vreme, već samo trajna mladost. Tada je Kuranes šetao Ulicom stubova prema morskom bedemu, gdje se okupl- jaše trgovci i mornari, i strani živalj iz predela gde se more susrece s nebesima. Tamo je ostao dugo,
gledajuci preko jarke luke gde su mreškanja svetlucala ispod nepoznatog sunca, i gde su lagano jezdile galije iz dalekih mesta. Posmatrao je i planinu Aran kako se kraljevski uzdiže iz obale, s nižim padinama zelenim od njišuceg drveća i belim vrhom koji
dodiruje nebo. Više no ikada je Kuranes želeo zaploviti galijom prema dalekim mestima o kojima je čuo tolike neobične priče, i ponovo potraži kapetana koji ga je hteo povesti sa sobom tako davno pre. Pronašao ga je, Athiba, kako sedi na istom kovčegu punog
začina na kome je sedeo i pre, a Athib kao da nije primećivao da je išta vremena proteklo. Tada se njih dvojica ukrcaše na galiju u luci, i davši naredbe veslačima, otisnu se van u talasasto Cerenersko more koje vodi ka nebesima. Nekoliko su dana jezdili preko
ustalasane vode, dok konačno ne stigoše do horizonta, gdje se more susreće s nebesima. Ovde galija nije ni na tren zastala, nego je odlebdela s lakoćom u plavetnilo neba među runaste oblake ružicastih nijansi. A daleko je dole ispod kobilice Ku- ranes mogao
videti strane zemlje i reke i gradove neprolazne lepote, kako leže tromo na suncu koje kao da nikada ne slabi ili nestaje. Naposljetku mu Athib reče da se njihovo putovanje bliži kraju, te da će uskoro ući u luku Seranniana, ružičastog mramornog grada oblaka,
koji je sagrađen na onoj eteričnoj obali gde zapadni vetar struji u nebo; ali kad je najviša od gradskih izrezbarenih kula došla u vidokrug začuo se zvuk negde u svemiru, i Kuranes se probudi u svom londonskom potkrovlju. Mesecima nakon toga je Kuranes
zalud tražio čudesni grad Celephaïs i njegove prema nebu upućene galije; i iako su ga snovi nosili na mnoga prekrasna i nečuvena mesta, niko na koga bi naišao mu nije mogao reći kako da pronađe Ooth-Nargai, pokraj Tanarskih brda. Jedne je noći leteo iznad
mračnih planina gde je vidеo slabašne, usamljene logorske vatre razmaknute na velike razdaljine, i čudnovata, dlakava krda sa zvonima na predvod- nicima; a u najsurovijem delu te brdovite zemlje, toliko udaljenom da ga je svega nekoliko ljudi moglo ikada
vide- ti, uočio je odurno drevan kameni bedem ili nasip koji je krivudao grebenima i udolinama; pregolem da bi ga podigla ljudska ruka, i takve dužine da se nijedan kraj nije mogao nazreti. Sa druge strane toga bedema u sivoj zori došao je do zemlje
staromodnih vrtova i trešnjinih stabala, a kada je sunce izašlo ugledao je takvu lepotu crvenog i belog cveća, zelenog lišca i tratina, belih staza, dijamantnih potoka, modrih jezerca, rezbarenih mostova, i pago- da crvenih krovova, da je na trenutak zaboravio na
Celephaïs u potpunom uzbuđenju. Ali ponovo ga se setio kada je zakoračio niz belu stazu prema pagodi crvenog krova, te bi upitao stanovnike te zemlje o njemu, da nije pron- ašao kako tamo nema ljudi, već samo ptice i pčele i leptiri. Druge neke noći se
Kuranes uspeo vlažnim, kamenim, spiralnim i beskrajnim stepenicama, i prišao prozoru u tornju koji je gledao na moćnu ravnicu i reku osvijetljene punim mesecom; a u tihome gradu koji se protezao od obale reke mislio je da primjećuje nekakav značaj ili
razm- ještaj što je poznavao od pre. Sišao bi i upitao za put prema Ooth-Nargaiju da nije nekakva strašna polarna Svet- lost prsnula iz nekog udaljenog mesta pored horizonta, otkrivajuci ruševnost i drevnost grada, i žabokrečinu reke pune trske, i smrt koja se
spustila na tu zemlju, koja tu vlada otkako se kralj Kynaratholis vratio kući sa svojih osvajanja i pronašao osvetu bogova. Stoga je Kuranes besplodno tražio čudesni grad Celephaïs i njegove galije koje jedre ka Serannianu na nebu, u međuvremenu videvši mnoga
čuda i jednom jedva pobegao Prvosvešteniku koji se ne opisuje, koji nosi žutu svilenu masku preko lica i obitava posve sam u predistoriskom kamenom samostanu na ledenoj pustinjskoj zar- avni Leng. Vremenom je postao toliko nestrpljiv od sumornih
dnevnih intervala da je počeo kupovati droge da bi povećao svoja razdoblja spavanja. Hašiš je puno pomogao, te ga jednom poslao u predeo svemira gdje oblici ne postoje, vec gdje sjajni gasovi proučavaju tajne postojanja. I ljubičasto obojeni gas mu je rekao
da je ovaj predeo svemira izvan onoga što nazivaju beskonacnost. Gas nije pre čuo za planete i organizme, već je jednostavno iden- tifikovao Kuranesa kao spodobu iz beskonačnosti gde postoje materija, energija, i gravitacija. Kuranes je sada bio nestrpljiv da se
vrati u minaretima okovan Celephaïs, te poveća svoju dozu droga; ali s vremenom ostade bez no- vaca, te nije mogao kupiti narkotike. Onda je jednog letnjeg dana bio izbačen iz potkrovlja, i tumarao besciljno
londonskim ulicama, lutajuci preko mosta na mesto gdje su kuće bivale sve ređe I ređe. I tamo je ostvarenje kon- ačno došlo, te susretne povorku vitezova koji su došli iz Celephaïsa da ga povedu tamo zauvek. Bejahu to naočiti vitezovi, zaseli na crvenkastosive
konje i ogrnuti sjajnim oklopima s pelerinama od neobično ukrašenih tkanina od zlata. Toliko mnogobrojni bejahu, da ih je Kuranes zamalo zamenio za vojsku, ali mu njihov vođa objasni da su poslati u njegovu čast, budući da je on stvorio Ooth-Nargai u
svojim snovima; zasluga za koju je postavljen za vrhunsko božanstvo te Zemlje od sada pa doveka. Tada su dali Kuranesu konja i postavili ga na čelo povorke, te svi zajahaše veličanstveno kroz udoline Surreya i dalje prema pokrajini gde su se Kuranes i nje- govi
preci rodili. Bilo je to vrlo čudno, ali kako su jahači napredovali činilo se kao da galopiraju natrag kroz vreme, jer kada god bi prošli kroz selo u sumraku videše samo onakve kuće i sela kakve su Chaucer ili ljudi pre njega mogli videti, a katkada videše vitezove na
konjima sa malim grupam slugu. Kada se smračilo putovali su hitrije, dok uskoro nisu išli neverojatno brzo kao da lete vazduhom. U mutnoj zori stigoše do sela koje je Kuranes poho- dio živa u detinjstvu, a usnula ili mrtvoga u snovima. Sada je bilo živo, i
seljaci ranoranioci uljudno pozdravljaše dok su jahači kloparali niz ulicu i skrenuli na put koji završava u bezdanu snova. Kuranes je pre ušao u taj bezdan samo noću, i pitao se kako će izgledati danju; stoga je posmatrao sa nestrpljenjem dok se kolona
približavala nje- govom rubu. Baš kako su galopirali povišenim tlom prema ponoru, zlatni blesak se pojavi odnekuda sa istoka i sakrije sav krajolik svojim sjajnim zavesama. Bezdan je sada bio vrijući haos ružičaste i azurne divote, i nevidljivi glasovi zapevaše
trijumfalno dok se pratnja vitezova sjurila preko ruba i zalebdela graciozno pored bleštavih obla- ka i srebrnastih odsjaja. Beskrajno dole jahači lebdeše, njihovi atovi grabeći etar kao da galopiraju preko zlatnog peska; a tada se svetleća isparavanja razmaknu da
otkriju još veće bleštavilo, bleštavilo grada Celephaïsa, i morske obale iza njega, i snežnog vrha koji gleda na more, i šareno obojene galije koje isplovljavaju iz luke ka dalekim predelima gde se more susreće s nebesima. I odonda Kuranes kraljuje zemljom Ooth-
Nargai i svim susednim regijama sna, te naizmenično stoluje u Cele- phaïsu i u od oblaka sazdanom Serannianu. Još uvek onde vlada, i vladaće sretno zauvek, premda su se ispod lit- ica u Insmutu talasi kanala posprdno igrali s telom skitnice koji je posrćuci
prošao polunapuštenim selom u zoru, igrali posprdno, te izbacili na stene blizu bršljanom prekrivenih Trevorskih tornjeva, gde je lično tašt i naročito neugodan pivar milioner uživao u kupljenoj atmosferi izumrloga plemstva.