Grob

Zbog okolnosti koje su dovele do mog utamničenja unutar ovog utočišta za ludake,
svestan sam da će moja trenutna situacija stvoriti prirodne sumnje o autentičnosti
mojeg iskaza. Nesrećna je činjenica da je većina čovečanstva suviše ograničena u
svojim mentalnim vizijama da strpljivo odmeri i razmisli o ovom retkom fenomenu,
kojeg vide i osećaju samo psihički vrlo osetljivi ljudi, pošto leži van uobičajenog
iskustva. Ljudi veće inteligencije znaju da nema veće razlike između stvamog i
nestvamog; da se sve stvari dešavaju kako oni misle, samo voljom osetljive
individualne psihe i mentalnih medija kroz koje mi stvaramo zaključke o njima. Ali
proza- ički materijalizam uglavnom osuđuje kao ludilo bljeske supervida koji probija
uobičajeni veo očitog empricizma. Moje ime je Džervas Dadli i od najranijeg detinjstva
sam bio sanjalica i vizionar. Bio sam dovoljno bogat za potrebe svakodnevnog života i
zbog svog temperamenta nevezan za formalne nauke i zabave sa svojim
poz- nanicima. Boravio sam u carstvu dalekom od vidljivog sveta, provodivši svoju
mladost i adolescenciju među drevnim i malo poznatim knjigama i lutajući poljima i
vrtovima u blizini kuće svojih predaka. Ne mislim da je ono što sam čitao u tim
knjigama ili ono što sam video u tim poljima i vrtovima baš ono što ostali dečaci ovde
čitaju ili rade; ali moram vam reći nešto o tome, pošto detaljniji razgovor može samo
potvrditi one užasne kletve u vezi moje inteligencije koje sam ponekada načuo iz
potajnih šapata posluge oko mene. To je dovoljno za mene da budem obavešten o
događajima ne analizirajući uzroke. Rekao sam da sam boravio van vidljivog sveta ali
nisam rekao da sam tamo bio sam. Nema ljudske osobe koja bi to mogla; jer kada
nema svog saputnika u životnom putu čovek neizbežno traži društvo stvari koje nema
ili ne živi još dugo. U blizini moje kuće se nalazi neobičan šumarak u čijim sam
mračnim dubinama proveo najveći deo vre- mena; čitajući, razmišljajući i sanjajući.
Niz njegove mahovinom prekrivene kosine sam napravio svoje prve ko- rake u
detinjstvu a oko njegovih groteskno krivih hrastova su upletene moje prve dečačke
fantazije. Dok sam dolazio da posmatram igru šumskih vila oko tog drveta, često sam
posmatrao njihove igre pod prodirućim zraci- ma opadajućeg meseca, ali ne bih sada
govorio o tim stvarima. Želim vam reći samo o usamljenom grobu u najmračnijem
gustišu na brdima; napušteni grob Hajdovih, stare i slavne porodice čiji je poslednji
direktni po- tomak položen u cme uvale mnogo decenija pre mog rođenja. Podrum o
kome govorim je načinjen od starog granita, istrošenog i izbledelog od magli i vlage
kroz mnoge gen- eracije. Ukopana u brda njegova građa je vidljiva samo iz blizine,
vrata su teška i glomazna ploča, od kamena sa zarđalim gvozdenim šarkama i čvrsto
su zatvorena na neobičan sablasni način pomoću teških gvozdenih lanaca i katanaca,
u skladu sa običajima od pre pola veka. Boravište porodice čiji potomci su ovde
stavljeni u ume su nekada nastanjivali kosinu na kojoj je grob ali prošlo je dosta
vremena od kada su pali kao žrtve plamena koji je izbio od udara munje. O toj
ponoćnoj oluji koja je uništila taj slavni zamak, najstariji stanovnici regiona
ponekada govore šaputavim i nesigumim glasom, aludirajući na nešto što oni zovu
božanski bes. Te priče su kasnijih god- ina neznatno povećle ionako jake fascinacije
koje sam osećao za grobnicu u tami šume. Samo je jedan čovek poginuo od vatre.
Kada je poslednji od Hajdovih pokopan na ovo mesto u senkama i tišini, tužna uma je
stigla iz udaljene zemlje u koju se porodica preselila pošto je zamak spaljen. Nije
ostalo nikoga dovoljno hrabrog da položi cveće na granitni spomenik i da savlada
senke koje su se čudno izduživale oko vodom ispranog kamenja. Nikada neću
zaboraviti popodne kada sam prvi put zakoračio pored poluskrivene kuće smrti. Bila je
sredina leta, kada alhemija prirode pretvara raznolike predele u jednu živu i homogenu
masu zelenila. Kada su i sećanja na lepe noći zatrovana ustalasanim morima vlažnog
zelenila i javljaju se nežni nedefinisani mirisi tla i vegetacije. U takvom okruženju misli
gube svoje stanovište; vreme i prostor postaju trivijalni i nestvami a eho
zaboravljene prošlosti preistorije upomo kuca na vrata zatočene podsvesti. Ceo dan
sam lutao kroz mistično rastinje na proplanku, razmišljajući o nečemu o čemu nema
potrebe govoriti i zaokupljen mislima o stvarima za koje nemam imena. U svojih deset
godina video sam i čuo mnogo čuda nepoz- natih većini i na neki način sam bio čudno
star. Kada sam, probijajući se svojim putem između dve gomile šipka, iznenada naišao
na ulaz u podmm, nisam imao pojma šta sam našao. Tamni granitni blok, vrata tako
neobično zatvorena i pogrebni ispisi nad lukom u meni nisu probudili asocijacije na
žalost ili užasni karakter mesta. O grobovima i grobnicama sam znao i zamišljao dosta
toga ali sam obzirom na moj neobični temperament, čuvan od ličnog kontakta sa
grobljem i grobnicama. Neobična kamena kuća na šumskoj padini za mene je bila
samo izvor interesovanja i špekulacije a njena hladna, vlažna unutrašnjost u koju sam
uzalud zurio kroz otvor tako mučno prazna, za mene nije sadržala nagoveštaje smrti ili
propadanja. Već je u tom trenutku radoznalosti rođena
luda nerazumna želja koja me je dovela na granice pakla. Potaknut glasom, koji mora
da je dolazio iz užasne duše šume odlučih da uđem u prizivajuću tamu uprkos teškim
lancima koji su sprečavali moj prolaz. U nestajućem dnevnom svetlu naizmenično
sam dnnao zarđale prepreke, uz poglede koje sam bacao na široka kamena vrata
i pokušavao da provučem moje mršavo telo kroz prostor koji se ukazao. Ali nijedan
moj plan nije naišao na uspeh. Isprva radoznao, sada sam bio uzbuđen; i kada se u
nagomilanoj tami vratih kući ja sam proklinjao stotinu bo- gova iz gaja koji su na neki
način sprečavali da jednog dana načinim ulaz u tamne, hladne dubine koje me
nečim pozivaju. Doktor sa čelično sivom bradom, koji je svaki dan dolazio do moje
sobe prilikom jedne posete je rekao da ta odluka označava početak tužne fiksne ideje.
Ali ostaviću završni sud svojim čitaocima, kada budu sve znali. Meseci koji su protekli
posle mog otkrića su potrošeni u uzaludnim naporima da otvorim komplikovan
katanac ili da bar i najmanje otvorim ulaz i u pažljivo vođenoj istrazi koja se odnosila
na istoriju građevine. Uz tradicionalno prijemčive uši malog dečaka puno sam naučio
iako je moja uobičajena tajnovitost prouzročila da nisam nikome rekao ništa o svom
otkriću. Možda je vredno spomenuti da nisam bio sasvim iznenađen ili zaplašen
shvativši prirodu podmma. Moje prvobitne ideje koje su se odnosile na život i smrt su
uticale da na maglovit način povežem hladnu glinu sa telom koje diše. Osećao sam da
je velika i sablasna porodica iz spaljenog zamka na neki način predstavljena u
kamenom prostom koji sam želeo da istražim. Promumlane priče o sablasnim
ritualima i bezbožnim zabavama proteklih godina u drevnom holu su mi dali nov
i snažan interes za grob, pred čijim vratima sam sedeo satima svakog dana. Jednom
sam ubacio sveću unutar skoro otvorenog ulaza ali nisam mogao videti ništa osim
odraza vlažnih kamenih stepenica koje vode nadole. Miris je bio odbojan ali me je ipak
privlačio. Osetio sam kao da to znam od ranije iz prošlosti pre svih sećanja, čak dalje i
od trenutka kada sam zaposeo telo u kojem sam sada. Godinama, pošto sam prvi put
opazio grob, lutao sam preko crvotočnih prevoda Plutarhovih života u
policama ispunjenim knjigama mog doma. Čitajući o životu Tazeusa bio sam vrlo
impresioniran time da te stranice govore o velikom kamenu ispod kojeg je dečak heroj
našao znake svoje sudbine, onda kada je postao dovoljno star da može podići tu veliku
težinu. Legenda je imala takav efekat da je povećala moju strpljivost da uđem u
podrum, jer me je naterala da osetim da još nije vreme. Kasnije, rekao sam sebi,
porašću i biti snažan i biću dovoljno pametan i moći ću lako otvoriti zakatančena
vrata; ali je bolje da do tada radim ono što je izgleda volja sudbine. U skladu sa time,
moja posmatranja vlažne kapije postaše manje upoma, i većinu svog vremena sam
provodio u dmgim pod- jednako neobičnim poslovima. Ponekada sam se noću dizao
vrlo tiho, iskradajući se napolje da šetam tim crkven- im grobljem i mestima pokopa
od kojih su me čuvali moji roditelji. Sta sam tamo radio ne mogu reći, jer
nisam siguran u realnost nekih stvari, ali znam da bih dan posle takve noćne šetnje
zapanjio ljude oko sebe znanjem o stvarima koje su zaboravljene pre mnogo
generacija. Bilo je to posle jedne takve noći, kada sam šokirao dmštvo jasnim
pojmovima o pokopu bogatog i slavnog Skvir Brevstera, stvaraoca lokalne istorije, koji
je pokopan 1711. i čiji je kraljevski spomenik koji je imao ugraviranu lobanju i ukrštene
kosti, bio smrvljen do praha. U trenutku dečije imaginacije ja sam izjavio ne samo da
mu je vlasnik pogrebnog zavođa, Gudman Simpson, ukrao srebrom okovane cipele,
svilene pantalone i odelo od satena da ne bi istmlelo,pre pokopa, već i to da se sam
Skvir, još ne sasvim mrtav okrenuo dva puta u svom zatrpanom kovčegu dan posle
pokopa. Ali ideja o tome da uđem u grob nikada nije napuštala moje misli a uskoro
pošto sam zaista bio stimulisan neoče- kivanim geneološkim otkrićem da je moj
predak po majci imao bar i najmanju vezu sa porodicom Hajd, za koju se
pretpostavljalo da je izumrla. Poslednji od loze mog oca bio sam takođe ja, a onda i
poslednji od te stare i misteriozne porodice. Počeo sam osećati kao da je taj grob moj i
počeo sam gledati unapred ne sa nestrpljenjem u vreme kada ću moći proći kroz ta
kamena vrata i niz te vlažne stepenice u tamu. Sada sam stekao naviku da vrlo pažljivo
osluškujem pred neznatno otvorenim vratima, birajući moje omiljeno doba usred
ponoćne tišine za čudna bdenja. Vremenom sam odrastao i načinio sam mali otvor na
guštari ispod mahovinom obraslog pročelja brda, dopuštajući okolnoj vegetaciji da
okruži i nadvisi prostor kao zidovi i krov šumskog stana. Taj stan je bio moj hram,
zaključana vrata moj kovčeg i tu sam mogao ležati opružen na mahovinastom tlu,
razmišljajući o čudnim stvarima i sanjajući neobične snove. Noć prvog otkrića je bila
žestoka. Verovatno sam zaspao od umora jer sam imao nejasni osećaj buđenja kada
sam čuo glasove. O tim glasovima i akcentima ne usuđujem se da govorim; o
njihovom sadržaju neću govoriti; ali mogu reći da predstavljaju bezbožne razlike u
rečniku, izgovoru i načinu izražavanja. Sve senke dijalekta Nove En- gleske, od
nezgrapnih slogova puritanskih kolonista do jasnih retorika od pre pedeset godina su
se predstavili u
tim senovitim razgovorima, iako sam ja tek kasnije primetio te činjenice. Vremenom je
zaista moja pažnja od toga bila odvučena drugim fenomenom, fenomenom tako
prolaznim da se ne bih mogao zakleti u njegovu stvamost. Jedva sam to primetio kada
sam se budio, svetlost je brzo zagasla u utonulom groblju. Ne mislim da sam
bio zapanjen ili preplašen, ali znam da sam se posle te noći dosta i trajno promenio.
Pošto sam se vratio kući otišao sam sada puno svesniji do natmlog kovčega na tavanu
gde sam našao ključ koji je sledećeg dana lako otvorio prepreku koju sam tako dugo
uzalud pokušavao savladati. Bilo je meko svetlo kasnog popodneva, kada sam prvi put
ušao u podmm na napuštenom proplanku. Bio sam očaran a srce mi je lupalo
ushićenjem koje ne mogu opisati. Kada sam zatvorio vrata za sobom i spustio
se mokrim stepenicama pod svetlom samo jedne sveće izgledalo mi je da znam put.
Mada je sveća treperila zbog gustog isparenja na tom mestu osećao sam se
jedinstveno kao kod kuće u tom zagušljivom grobljanskom vaz- duhu. Pogledavši oko
sebe primetih mnoge mermerne ploče na kojima su bili kovčezi ili ostaci kovčega. Neki
od njih su bili zapečaćeni i netaknuti ali su drugi skoro nestali, ostavivši samo srebme
mkohvate i ploče usamljene među neobičnim gomilama prašine. Na jednoj ploči sam
pročitao ime Ser Džefrija Hajda, koji je došao iz Saseksa 1640. i umro je ovde nekoliko
godina kasnije. U jednom upadljivom udubljenju je bio dobro očuvan kovčeg, koji je
nosio ime koje me natera i da se nasmejem i da zadrhtim. Neki čudan nagon me
natera da se popnem na široku ploču da ugasim sveću i legnem u prazan kovčeg. U
sivo svetlo zore izađoh iz podruma i zaključah katanac na vratima iza sebe. Već
odavno nisam bio mladić iako je samo dvadeset i jedna zima smrzavala moje telo.
Seljani koji su ustali rano primetili su moj povratak kući i gledali me čudno, i čudili su
se zbog znakova bestidne zabave koje su oni videli na nekome ko je bio poznat
kao trezan i usamljen. Nisam se pojavio pred svojim roditeljima dok se nisam
prepustio dugom i osvežavajćem snu. Od tada sam posećivao grob svake noći;
posmatrajući, slušajući i čineći stvari kojih se ne mogu prisetiti. Moj na- glasak uvek
osetljiv na okolne uticaje, je bila prva stvar koja je podlegla promenama; i moj
iznenada stečen arhaizam u dikciji je uskoro bio vrlo primetan. Kasnije je u moje
ponašanje ušla primetna čvrstina i lakoumnost dok nesvesno ne stekoh učenost
svetskog čoveka, uprkos svoje usamljenosti celoga života. Moj nekada tih jezik posta
brbljiv uz laku uljudnost Česterfilda ili bezbožnog cinizma Ročestera. Pokazivao sam
neobičnu učenost ni malo nalik na fantastičnu, svešteničku nauku nad kojom sam
zurio u mladosti. Prekrio sam uvodne listove mojih knjiga lakim improvizovanim
epigramima koji su imali naznake Gaja, Priora i živahnost veličanstvenih
umova . Jednog jutra za vreme doručka skoro zapadoh u nezgodu deklamirajući na
jasnom i tečnom akcentu bahanaliju iz osamnaestog veka, deo georgijanske igre koje
nikada nije zabeležena u knjigama, koja je izgledala nekako ovako: Ovde dođi momče i
vrč piva ponesi I pij ga sve dok te ne onesvesti Na tanjir stavi gomilu mesa i
začina Jelo i piće su radost jedina Sa punom čašom nazdravi Smrt će uskoro da se
najavi Kad umreš, na svog kralja i cum zaboravi Anakreonac, kažu, crven nos ima Ali
šta je crven nos ako ti sve štima Bože uništi me. Radije ću biti dok trajem crven Nego
kao ljiljan beo i odavno satrven Zato Beti moja devo Dođi poljubi me evo U paklu bolju
od tebe niko nije snevo Mlad Hari vešt i sposoban svakako Izgubiće periku i zaspati
pod stolom tek tako Ali napunite vrčeve i nemojte se obazirati Bolje je pod stolom,
nego pod zemljom ležati Zato se veselite i rugajte Žednim usnama gutajte Nećete se
smejati kada pod zemlju otputujete U paklu je tužno, tamo ne mogu koračati
I proklet da sam, ne mogu ustati, niti pričati Onda vlastelin reče Beti da ga od stola
odbije Hoće poći kući jer mu ovde draga nije Pružam ruku prijateljima svojim Jer
nisam sposoban da stojim Ali sam srećan što postojim Nekako u to vreme sam
poprimio svoj strah od vatre i groma. Ranije sam bio ravnodušan ka takvim stvarima a
sada sam od njih osećao neizrecivi strah i uzmicao sam u na- jskrivenije uvale u kući
kada god su nebesa zapretila električnim pražnjenjima. Moje omiljeno boravište za
vreme dana je bio minirani podmm u dvorcu koji je bio ukopan i u mašti sam mogao
stvoriti sliku kakva je ta građevina bila u svojoj prvobitnoj lepoti. Jednom prilikom sam
preplašio nekog seljanina jer sam ga doveo slučajno u praznu podzemnu ćeliju, za čije
postojanje sam samo ja izgleda znao, uprkos činjenici da je bila nevidljiva i
zabo- ravljena već puno generacija. Konačno je došlo do onoga čega sam se dugo
plašio. Moji roditelji, uzbuđeni zbog promenjenih manira i izgleda svog jedinog sina,
počeli su pratiti moje kretanje u nekoj vrsti špijunaže koja je pretila da rezultuje
katastrofom. Nikome nisam rekao o svojim posetama groblju, čuvajući svoju tajnu u
svrhu nekog religioznog cilja još od svog detinjstva. Sada sam bio primoran da
povećam pažnju u pretećem lavirinm šumskog rastinja, kako bih mogao izbeći
moguće pratioce. Moj ključ od podruma čuvao sam privezan na užetu oko vrata i
njegovo posto- janje je bilo poznato samo meni. Iz groba nikada nisam iznosio stvari
kada sam izlazio van zidina. Jednog jutra sam izašao iz vlažnog groba i učvrstio lance
vrata drhtavim rukama, kada u obližnjem sasušenom grmlju opazih užasnuto lice
posmatrača. Sigurno je kraj bio blizu jer je moje boravište otkriveno i otkriven je
ra- zlog mojih noćnih odsustvovanja. Covek mi nije prišao tako da sam požurio kući u
želji da čujem šta bi mogao saopštiti mom zabrinutom ocu. Da li će biti ispričano o
mojim kratkim boravcima iza zakatančenih vrata? Zamis- lite moje neočekivano
ushićenje kada sam čuo da je špijun obavestio moje roditelje opreznim šapatom da
sam proveo noć u boravištu van groba. Moje pospane oči se fiksiraše na pukotinu gde
su se zaključana vrata sastavl- jala pritvorena. Ali kakvim čudom je posmatrač mogao
biti obmanut? Nisam ubeđen da me je zaštitila natprirodna sila. Ohrabren tim
okolnostima od neba poslatih, počeh praviti bolje otvore da uđem u podrum, siguran
da se niko ne može osvedočiti o mom ulaženju. Nedelju dana sam osećao potpuni
ukus te zabave među kosturima koju ne moram opisivati, kada su se desile te stvari i
počela je moja patnja u ovom prokletom prebivalištu tuge i mono- tonije.Nisam se
usudio izaći napolje te noći jer je tutnjava gromova odzvanjala u oblacima, a pakleno
svetlucanje se dizalo iz smrdljivih močvara na dnu doline. Zov mrtvih je bio drugačiji.
Umesto groba na padinama brda nalazio sam se u spaljenom podrumu na grebenu
padine čiji me je demon zaštitnik pozivao svojim nevidljivim prstima. Kada sam
izronio iz isprepletanih grobova na ravninu pred ruinama u magličastoj mesečini
opazih stvar, koju sam uvek nekako nejasno očekivao. Zamak, već vekovima nestao,
još jednom je povratio svoju skladnu veličinu do ushićujuće vizije. Svaki prozor bio je
osvetljen mnoštvom sveća. Po dugom putu kotrljala se kočija bostonske vlastele, dok
je pešice išla brojna napuderisana pratnja iz susednih zamkova. Pomešah se sa
tom gomilom iako sam znao da pre pripadam domaćima nego gostima. U prolazu je
svirala muzika, čuo se smeh i u svakoj ruci je bilo vino. Prepoznao sam nekoliko lica,
iako bi ih poznao lakše da nisu bili smežurani ili izujedeni smrću i raspadanjem. Među
tom bučnom i nemamom gomilom ja sam bio najbučniji i najusamljeniji.
Vesele bogohulnosti su u bujicama sipale sa mojih usana i u šokantnim provalama
sam pomislio da nema božijih niti prirodnih zakona. Iznenada prasak groma, koji se
čuo čak i pored buke ove svinjske zabave, raspuknu sam svod i u bučnom dmštvu se
javi šapat straha. Crveni plameni jezici i zapah vreline progutaše kuću. Svita,
zahvaćena užasom od naišle nes- reće koja je nadmašila granice nekontrolisane
prirode, pobeže vrišteći u noć. Ostao sam sam, uvalivši se u svoju stolicu od grobnog
straha, kakav ranije nikada nisam osetio. A zatim još jedan užas zahvati moju dušu.
Moje telo, spaljeno do pepela, rasturiše četiri vetra. Mogao sam nikada da ne uđem u
grob Hajdovih. Zar kovčeg nije bio pripremljen za mene? Zar nisam imao pravo da se
odmorim od večnosti među potomcima Ser Džefrija Hajda? Da! Tražiću pravo na svoju
smrt, čak iako će moja duša lutati, tražeći kroz eone drugo telesno boravište
sa imenom koje će biti upisano na praznoj ploči u podrumu. Džervas Hajd nikada
neće podeliti sudbinu Palinurusa! Kada fantom plamteće kuće izblede otkrih da vrištim
i da se očajnički otimam iz ruku dvojice muškaraca, od kojih je jedan bio špijun koji
me je pratio do groba. Kiša je lila nadole u bujicama a na južnom horizontu je blještalo
od
munja koje su prošle iznad naših glava. Moj otac, čije lice je bilo oivičeno tugom,
stajao je kraj nas dok sam vikao svoje zahteve da budem ostavljen u grobu, često
opominjući moje tamničare da budu pažljiviji sa mnom. Pocmeli kmg na podu
uništenog podruma govorio je o žestokom udam sa nebesa; i sa tog mesta je gmpa
radoznalih sel- jana sa fenjerima pazila na malu kutiju drevnog obožavanja, koju je
grom izbacio napolje. Odustavši od svojih uzaludnih i sada besmislenih opiranja
opazih posmatrače dok su gledali u blago i bio sam spreman da podelim njihovo
otkriće. Kutija, čije ojačanje je bilo slomljeno od udara koji ga je iskopao, sadržao
je puno papira i stvari od vrednosti ali ja sam gledao samo jednu stvar. Bilaje to
porcelanska minijatura mladog čoveka sa vrlo kovrdžavom perikom i imao je inicijale
„Dž.H.” Lice mu je bilo takvo, da kada sam ga pogledao imao sam utisak da se
posmatram u ogledalu. Sledećeg dana su me doneli u ovu sobu sa zakrčenim
prozorima ali bio sam informisam o mnogim stvarima od jednog ostarelog
prostodušnog sluge, koga sam voleo još od detinjstva i koji je kao i ja voleo groblje.
Ono šta sam se usudio da ispričam o mom iskustvu unutar podruma dovede me
jedino do žalosnog smeha. Moj otac, koji me je često posećivao izjavio je da nikada
nisam prošao kroz okovani portal i kleo se da zarđali katanac nije bio dotaknut pedeset
godina, kada ga je on ispitao. Čak je rekao da celo selo zna za moje putovanje do
groba i da sam često viđan kako spavam u građevini kraj tog mrkog mesta, a moje
poluotvorene oči su fiksirane u pukotinu koja vodi u unutrašnjost. Protiv takve izjave
nisam imao opipljivih dokaza koje bih ponudio pošto je moj ključ za podmm izgubljen
u borbi te užasne noći. Čudne stvari o prošlosti, koje sam naučio za vreme svojih
noćnih puto- vanja sa mrtvima, on odbaci kao posledice mog života u samoći gde sam
naučio svašta među drevnim tomovima porodične biblioteke. Da nije bilo mog starog
sluge Hirama bio bih sasvim uveren u svoje ludilo. Ali Hiram, lojalan prošlosti,
verovao mi je i terao me je da objavim bar deo moje priče. Pre nedelju dana je
otvorio katanac koji je zaključavao vrata groba neprestano zatvorenog i sa fenjerom se
spustio u mračne dubine. Na ploči u uvali je našao stari ali prazan kovčeg čija
potamnela ploča je imala samo jednu reč : Džervas. U tom kovčegu i u tom podrumu,
obećali su mi da ću biti sahranjen.