О топонимима у свету и изворном значењу речи

СРБИН
Ево још једном и Румунија, али овог пута има више (када
сам убацио од Делфинеле: Sabrana, Sorbanus, Sarabus,
Sarba, Sorbae, Sarabi, Sibrium, Sabrarae) као и
Украјина...или(нама) схватљивије У-крајина. Пишем ако се
не види, јер сам морао да смањим слику да не би искакала
из екрана, видног поља, то јест развлачила страницу:
Сербовка, Сербо-Слободка, Сербиновка, Сербановка,
Сербичани, Сербинов, Сербка,… и оно скроз десно пише
Сербин – и налази се у Русији! Набрајање је ишло од
севера ка југу, односно од горе ка доле.

А Румунијa, такође од севера ка југу: Сарби, Сербанести,

Сербостести, Сербени, Сербан Вода (или Вођа, има неку
чвакицу па не знам које је то слово), Сарба, Сарбести,
Сербанеза, Сербоени, Сарби Магура, Сарбени, Сарби
Сфинтести. Укупно једанаест топонима! Ја сам пријатно и
(не)очекивано изненађен. У следећем посту ћу поставити и
слике Пакистана, Ирана, Пољске, Русије, Турске… па чак и
Шведске,… мада сам за Шведску мало скептичан, али
можда се јави неко ко је одатле па нам каже, дал то нешто
значи на Шведском језику.

ИМЕ СРБИН ИЗ СУНЦА ИСТИЧЕ• Пољска – од Срба

Пољана – изгледа да никако другачије не може бити, наравно, под
условом да узмемо у обзир и ове топониме који се виде на слици
доле. Оно што је мени интересантно, је то што су ово и данас важећи
географски називи, дакле нису тамо из неког средњег или старог
века, јер користим прилично нов Атлас за претрагу географских
појмовапод називом »New Millennium« од Rand-а McNilli-ија. Значи реч је
о Атласу из 21. века, а не тамо нешто из праисторије. Ови топоними
засигурно потврђују све претходно наведено у вези оних наших
предака "који су живели и радили у пољу" те стога за себе узеше,
или добише, назив »Пољани« - касније од тога испадоше Пољаци.

Набрајање од севера ка југу: Сарбск, Сарбиа, Сарбиа

(опет), Сарбиево (веома слично називу Сарајево),
Сарбирово, Сербов, Сарбиево (поново), Сарбка, Сарбиново
(веома слично изразу Србиново), Серби, Сербирово,
Сарбице, Сербин (веома слично "термину" Србин). Е сад, ја
нисам никада био у Пољској, али овако гледајући преко
Атласа – Пољска ми дође некако равна. Не знам само јел
препуна поља, али немам разлога да сумњам у супротно.
Оно што је сигурно – то је да је корен израза »Серб-и-ја«
дубоко ухватио корена у овој Земљи. Није ми само јасно
како из Србског семена (имена) исклијаше Пољани
(Пољаци) и ко је ту у тој чорби био мирођија? Било би
добро да – ако неко може да ископа и овде постави – шта
кажу сами Пољаци о свом пореклу и докле њихово сећање
сеже. Ја сам се већ изморио од јурцања по овом атласу...
иначе бих то сам учинио,... а и нешто сам преморен ових
дана.
•Иран – ево само слике, доста се јасно виде називи
па да их не набрајам. Иран, Арја, земља Аријеваца...
препуна је нама познатих топонима који имају везу и
са именомкојим се ми зовемо - Срби. На тим
просторима људи и данас поздрављају сунце
испруженом руком горе ка небу... као да тиме нешто
желе да кажу, или још боље – да на нешто укажу! И
врло интересантна коинциденција... Римљани који
населише земље Етрасенске (Етрурске) исто се беху
тако поздрављали. Нисам по вокацији историчар, па
ћу зато ово препустити професионалцима – мада ми
је историја одувек била велика љубав и учитељица
живота. Из ње сам научио да "јак увек влада
слабијима" и да "историју увек пишу победници"
...као и низ других ствари!
• Пакистан – Сербал, Сарбала, Сарбаб, Сарбанд,
Сабрал, Сабра, Сораб. У суседном Афганистану
имамо: Сарбагхан и Сарбан Калај. У Индији, у
провинцији Раџастан (у слоговима: Ра-џа-стан)
имамо топоним Сарбан. Заиста фасцинантно, али не
и неочекивано – Афганистан, Пакистан,
Раџастан...сви имају на крају као суфикс израз
»стан«. Стан од стани (стој) или (привремено)
станиште – на путу од Индије до Европе.
• Турска– У данашњој Турској имамо три идентична
топонима Сербан. Да ли овде може бити да је то
кованица од две речи Серб-и-ја и титуле Бан... и из
тога добисмо Сер-бан (Сербан) ?!? Мени је лично
била интересантна и подударност топонима док сам
ово све тражио. Тако нпр. у Пакистану имамо
Сарбан, а код нас у Србији Шарбан! Па онда у
Афганистану Сарбан, па веома слично Сарбанак у
Ирану, као и Сарбанд у Пакистану... и као што
Делфинела рече – надомак Техерана имамо и данас
топоним Сарбандан.
• Русија – земља велика у којој Сунце (Ра) увек сија...
односно никада не залази, од Камчатке, преко
Сибира па све до источне Европе. Ко зна колико је то
временских зона? У Русији сам нашао барем
неколико топонима Сараево... веома слично нашем
»Сарајево« у данашњој Босни и Херцеговини. Као
што се да приметити разлика је у само једном слову
(слову »ј«). Остало просудите сами:

Пошто се слабије виде називи, побројаћу их овог

пута од истока ка западу: Сарбала, Сарбојан, Сарбие
(крајњи север Казахстана), Сербиновка, Сарбај,
Сарбај (опет), Сараево, Сарабкино, Сарабикулово,
Сарбај (има и код нас у Србији под називом Шарбај,
као и у Пакистану Сарбај), Сарбаево, Серба, Сарбаи,
Сарбала, Сараево, Сарбаи (опет), Сараево (опет),
Сербилово, Сербино-Ведењапино, Сараево (опет),
Серболово, Сербино... и Сербин! Овај последњи
топоним је нарочито упечатљив. Ово бисмо сада
могли назвати историо-географија, или можда
географска историја – То потврђује само следеће:
пошто су неки од ових назива стари и по неколико
хиљада година, то значи да је миграције ипак било,
од Индије (Инђије) ка Европи, али да она никако не
може да се смести у тамо неки VIII векнове ере, већ
је путешествије сигурно трајало неких 6 до 7.000
година, а да је Балкан, као и велики део Европе већ
био насељен прото-Сербима много хиљада година
пре него што то тврди званична историја. Нек ме
неко исправи ако грешим. Но, како год било термини
»Рас« и »Срб« беху много стари, старији и од оних
којима је сада пет хиљада и нека година, они који
свету подарише разорног гимнастичара, а нама
сећање на наше претке ускратише. И још само један
цитат... из предговора Велесовој књизи, написан од
стране др Радивоја Пешића, страна шеста: "Sloveni
su narod koji o sebi govori kao o potomcima svojih
bogova. Bogovi su bili njihovi preci, učitelji i
roditelji."Овај цитат написах да не би испало да само
ја тврдим да су наши богови заправо били наши
преци. Манастир Високи Дечани крије праву истину о
томе ко су били заправо наши богови и зашто их ми
и данас славимо.

•Шведска – овде сам већ остао без текста, али када

се мало замислим и сетим се Викинга, Варјага... они
беху исто носили шлемове са воловским, бивољим
роговима,... баш као и неки наши (Цар Лазар на
пример). Овде не тврдим да су Швеђани Срби, или
пореклом од Срба, већ само износим занимљиве и
збуњујуће топониме... све сами Сорби, Сорбин и
Сербен! Ако има ко из Шведске да нам ово мало
детаљније разјасни, а ако не – онда испаде тачно
оно што је Чедо написао: Срби беху од Северног до
Средоземног мора. Временом се одродише од свога
правог имена и постадоше: Пољаци, Руси, Чеси,
Словаци, Хрвати, некакви Бошњаци, а сад и (гле
идиотизма) Црногорци! Црна Гора је и добила име
јер се из муке (црне) Срби пред Турцима у њу
повукоше! Но да не причам даље, ево и слике па
гледајте модерну Шведску са њеним топонимима:

Шведска, Свиден, или Свериге

Свиден: Сви-ден, »Сви« знамо шта је, а »ден« би
могао бити дан. Свериге: Све-риге... »Све« нам је
опет разумљиво кроз наш језик... а оно Риге? Прави,
они историјски прото-Срби беху плаве косе и плавих
очију... баш као што већина Швеђана и Швеђанки
(као и Руса) данас изгледа. Да не дужим даље...
гледајте, читајте, мислите... и на крају реците ваш
суд о свему овоме.

ЧЕСТО СМО УПОЗОРАВАНИ ДА НЕ ЧИТАТАМО

ЈЕРЕТИЧКУ ЛИТЕРАТУРУ, ЧИТАЛО СЕ СВАШТА И
ВЕРОВАЛО У СВАШТА. ДОСТА ЈЕ БИЛО ГЛУПОСТИ.
ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ПРАВЕ СТВАРИ.

Да би имали праву слику и прешли у поређење

срБског са другим језицима,заборавимо бечко-
берлинске књиге и пођимо са Радованом
Дамјановићем од Србије и његовим тумачењем
имена -СРБИ-

"Ово је можда најтеже питање о коме је писано

много, али је ипак речено мало. Зато сматрам да ту
има места и за мене. За улазак у овај проблем
неопходно је "пресвлачење", одбацивање свег
сувишног да би смо могли да заронимо пратећи ову
понорницу у једну зону која се налази ван наученог,
у област одређену рођењем и ту онда више не
помажу деклинације, гутурали, хронолошке таблице,
речју позната датотека.
Полазимо у земљу архетипског препознавања зато -
вежите се, заронићемо. Можда је одређено да се
тајна Срба и српског имена уопште, не може
одгонетнути на овом свету, јер би у том случају оно и
нестало: а српско име несумњиво представља тајну
и то од самог његовог постанка.
О Србији и српском имену се зато и не може
говорити озбиљно, а да се не закачи подручје
мистерије и чак езотерије па због тога никада овде и
нећу све обзнанити јер србождерима хоћу да
одмогнем, а не помогнем. Са наше фигуре скинућу
тек онолико одеће колико је потребно да се разазна
линија тела а да се притом организам не прехлади.
Решење етимологије и семантике српског имена
нераздвојиво је од многобројних варијанти назива
забележених по целом простору Средоземља и
такође велике распрострањености на сва три околна
континента. Систематско претраживање
Евроафразије и детаљно убицирање није циљ ове
књиге, а тиме још избегавам досадно прегледање
„бесконачних" спискова сличних речи које би
неминовно наметнуле „смарачки" ефекат
телефонског именика. Задржао сам се зато на оним
облицима који стоје у директној вези са осталим
сличицама овде или су сами толико важни да их је
немогуће заобићи. Структура примарне свести
захтевала је неколико имена за један појам
(веверица, корњача), а код личних и племенских
назива то је готово правило. Добар а кратак пример
овоме који је успут и потпуно документован јесте
римско име: јер у рату су Римљани били војници, код
куће грађани, а тек за странце Римљани! Врло је
тешко одредити тренутак када је Срб или Србин у
семантичком и етимолошком смислу постао нејасан
самим Србима, али једно је сигурно, то се није
догодило само једном, у једном тренутку, и на једном
месту. Процес заборављаља јавио се више ****, али
и на овако клизавом терену ипак постоје чвршћа
подручја, а такво је на пример конструкција самог
имена српског грађења реци - стандард нашег
сазвучја.
Сам етникон Србин може да буде стар и десет
хиљада година, а у том слуцају је немогуће продрети
у његову семантику; па ипак да погледамо шта нам је
на располагаљу.
Теорија цикличних глобалних и регионалних
катаклизми потврђена је и геолошки и археолошки,
а поред тих метода као посредни докази су и њихови
трагови у предањима практично свих цивилизација.
Овде сам ипак остао код опредељеља за колико
толико „легитимне" поступке који могу да помогну
бар што се тиче раздобља од последњег великог
отапања ледника па до данас. Морам још и да се
осврнем на један појам, синтагму која гласи -
етнопсихичка константа, ако тако нешто постоји, а ја
верујем у то, онда је трагове Срба и српског имена,
језика у опште, могуће тражити и изван граница леда
у прошлости даљој од 1о ооо година.
Претпоставки је много али се на жалост без њих не
може. У таквој једној поставци просто ми се намеће
идеја о биолошко-психичкој матрици нашег народа
која премошћује технолошке успоне и падове
цивилизација. Та матрица или константа, како
хоћете, определила је и усмерила Србина у старини,
да именује предмете и појаве око себе и оне које
први пут види, да их именује онако како су „ то
тисућима лета раније чинили његови преци. Наравно
без свести да су се тако звале и пре. Тај инстинкт,
тај говорни српски логаритам" крући у форми језика
миленијумима кроз нашу свест учествујући у
одржавању етнопсихичке константе из које опет
извиру сви наши капацитети везани за поимање
добра и зла, лепог и ружног. Морална и естетска
начела проткана су кроз ту матрицу и са спољним
утицајима кроз генерације чине оно што зовемо
карактер. Можда се и нас данашњи „профил" мења,
односно променио, у односу на рецимо
средњевековног Србина, али „отклон", та
дивергенција у односу на неког непостојећег
становника планете остаје мање више иста. Ми, Срби
смо дакле и слични и различити у односу на неке
наше претке али зато увек другачији од несрба ! Баш
као што и треба да буде мистерија и авантура
почиње од самог имена Срб.

Ова мистерија, сигуран сам била би много мања да

је у питању било који други живи народ, али кад је
реч о нама, е онда је све дискутабилно и без икакве
потребе изложено дивљачком хиперкритицизму,
који се потом преображава у намерно замагљиваље
и фалсификовање.
Примера за ову моју тврдњу има безброј али ћу овде
извући један заиста беспризоран и стар око две
хиљаде година. Ради се о Птоломејевом опису
народа који живе између Кавказа, Црног, Азовског и
Каспијског мора, где се помињу и Срби и то као
СЕРВОИ. За ту неку "науку" још је ето на нашу велику
срамоту питање, имају ли ти Срби везе са данашњим
Србима. Овакав став бечко-берлинске школе боље
рећи кухиње ме не изненађује, али да се српска
"историографија" још увек држи те швапске
доктрине је заиста срамота.
Претворили су тако читав филозофски факултет у
„школу за пачиће мале" где се од среде до петка у
скамијама ори:" Срби су дошли на Балканско
полуострво крајем шестог и почетком седмог века!"
Док сви , "пачићи " добро не утуве лекцију. За њих је
Константин Порфирогенит и алфа и омега прве
приче о Србима. Немојте им никако помињати Србе
пре средњег века јер они се држе извора и само
извора, као пијан плота. А шта је Птоломеј, питаћете,
је ли то извор. Па вероватно је штампарска грешка,
одговориће вам, ако вас тога удостоје!
Погледајмо сад саму реч Србин, шта она значи и
како настаје. Па првом месту треба стално држати на
уму да у релативно великом временском распону од
више миленијума и на такође релативно врло
широком простору Евроафразије, овај појам има
различита значења. До сада се некако показало да
је при образовању иницијалне групе највећег броја
основних речи главну улогу изгледа имала
ономатопеја; а овај принцип подражавања стоји пак
у директној вези са етнопсихичком константом. јер
управо она и развијеност говорног апарата,
способност имитирања, опредељују "изглед"
сазвучја односно наречи. Психолошко биолошка
матрица одређује начин преламања спољне
сензације и њено претварање у именовани појам на
"изласку" из бића. Та матрица рецимо утиче да и
узвик бола буде јао а не - аућ.
После "одлеђивања" ти неки први Срби почели су да
именују нови амбијент пратећи једноставно ефекте
које су те сензације производиле у њиховом
унутрашњем свету. Сматрам да је тај минимум али и
основа Срб могла да настане двојако: прва - да је
дата односно наслеђена од раније и ту се скоро
ништа не може, јер је ово тамно име доцније кроз
еоне мењало значења услед многих разлога
појављујући се некад и као етникон.
Друга могућност неодвојива је заправо од прве јер у
ствари може да представља једну или неколико
њених фаза. Ево о чему се ради: ако прихватимо да
је постојао обичај, као код многих племена о
употреби више назива, а да је по неко име из
култних разлога представљало и највећу тајну, онда
су и Срби могли да имају више народних имена а
Србин је било једно од њих. Један од праваца
реконструкције по принципу ономатопеје текао би
овако: наоружани део групе (в.цовск). именовао је и
стварао речник за спољни свет, а како се овде ради
о времену "отапања леда" група је могла да буде
само ловачка, а никако сељачка. Оно што је одвајало
ловца од жене, детета и старца није само
физиологија, већ оружје, јер онај који поседује
оружје је ловац - ратник. За ову причу у овом периоду
у опште није важан тип и изглед тог оружја (в.
квирит) је ли оно од камена, кости, метала; чак је ли
тупо (маљ), или оштро: копље, нож, секира. Битно је
само како су ловци доживљавали, чули и изговарали
ефекте тог оружја, чија је првенствена намена била
уништавање животиња. Овде може више да нам
помогне старо "српско божанство" уништитељ зиме -
Зимаргл, онај који рга зиму. Тако стигосмо до групе
рг која стоји у језгру речи рог, а од које и долази
оружје јер прво "оружје" изгледа и беше од рогова а
истим се таквим роговима међусобно ргају бизони и
јелени, у борби за место у крду. Нећу сад пратити ову
групу кроз сва саречја, али од ње рецимо постаје
ругло - гадно као рана; и ругање - ругати се рањеном
срганом непријатељу. Тај пар сродан је захваљујући
"ЕПК" чиниоцу групи рб где такође доминира "пасје
слово" (у осталом каква је разлика између резати и
режати ) ликвида или р.
Група рб се налази у многим основама али је
најкарактеристичнија она грб што даје посредно
зграбити и грепсти - парати ноктима, а све ово је
итекако блиско поступцима везаним за лов. Морамо
да дођемо и до сиктавог гласа који стоји у сеци и
секира, настао подражавањем ефекта сечења
ваздуха и погођеног циља, обично животиње -сссек.
Могуће да је човек који је носио то оружје, вероватно
у (најстарије време) кратко ловачко копље од рга -
рога и добио име по њему са придодатим иницијалом
који подражава само сечење и тако кроз срг настаде
срб. Срб је дакле првобитно било сечиво што сече и
рга - кида, гребе.

Клима се наравно мења, векови пролазе, а ловци

мењајући поднебље мењају и начин живота. После
ловачке дошла је и пољопривредна фаза, кад то
копље постаје срб (срп), којим се рби - коси жито, па
и дан данас се користи израз одрубити и још чешће
порубити. Плодне долине ваљало је бранити и срп ће
сад постати поново оружје али са основном наменом
убијања људи, правим правцатим српом над главама
непријатеља витла фараон на египатској фресци. То
српасто оружје ипак у историјско време ће
прославити Персијанци, а дан данас сечива врло
слична египатским и персијским користе Индуси и
Непалци. Од ове, у ствари персијске сабље, где је
оштрица баш као код правог српа на унутрашњем
луку развила се "нормална" сабља која сече
спољном страном, европски језици кроз своје
називе за сабљу сведоце да је то некад била наша
српа, односно срба, справа за одрубљиваље. Зато је
Жупанић добрим делом у праву. Кад код кавкаских
народа налази реч сер и сур у значењу човек, и ту
тражи порекло српског имена, али види се да је то
једна можда „средња" фаза и може да се односи и
на народе који су, прихватајући назив за оружје,
именовали тако и све оне који га носе, јер оружје,
видели смо, могу да поседују само људи - ратници.

Даљи развој имена Срб догађа се у периоду

раслојавања и стварања кастинског система можда
негде између трећег и другог миленијума старе ере,
али је свака хронологија крајње несигурна и врло је
могуће да се долазак "белаца" у Индију догодио
много раније и у неколико великих таласа.

Индијски еп Ргведа(откуд и овде група рг) сачувао

нам је име ратника јунака Србинде - Србенде, а што
се мене тиче скоро и не видим разлику бар у
гласовном смислу између њега и Сарпедона
СРПЉАНИНА кога Хомер помиње као Зевсовог сина,
а Херодот као Минојевог брата, њега убија Херакло
ни мање ни више до у Сароском (српском)заливу, а
рт остаје по њему Сарпедон. Србенда (Србинда),
припада очигледно ратничком делу - (касти) народа и
зато је он Срб (наоружани - ратник) али је и
припадник целе заједнице Винда или Инда, отуда му
је и цело име Срб Инда!

Близак пример овоме налазим у средњевековној

Србији где се кроз друштвену хијерархију чувају
остаци кастинског система, ту је назив себар остао
етимолошки нерешив само зато што нису хтели да га
повежу са појмом Срб и Србин. Ево о чему се ради:
ти наши себри су остаци - ратничке касте који су у
њеном раслојавању и разграђивању остали
слободни поседници малих парцела раздвајајући
дакле сиротињу, меропахе, работнике, на туђим
имањима, од властеличића и властеле. Тако је у
Рашкој средњег века постојао етникон за читав
народ - Србин (који се није односио на занемарљив
проценат несрба), и сродан али ипак класни назив
себар за свакако најбројнији слој људи. Коме није
јасно како је Србин прешло у себар нек се упита
како је од точак настало котач, а од лижица жлица!
Слично растурање родовског система у Британији ће
од практично исте основе створити сер, а из ове ће
класе изнићи читаво племство на острву. У многим
словенским језицима Срб и Србин представљају
слободног човека, а Елезовићев речник нам чува у
привидном турцизму -сербез- практично исто
значење, безбрижно, весело, слободно.. које је
вероватно настало од старијег облика србеж! Можда
је баш тај неизрециви број саречја које се гранају из
српског имена натерао Будимира да погреши и
полазиште тражи у облику симбу које је опет могао
врло лако да настане и од погрешног изговора у
(античким Србима), придруженим племенима.
Прихваћена у кастински систем нека племена попут
можда Сигина постајала су оно што би смо данас
назвали логистика - древни сервисери бојних кола и
највећма ковачи који су снабдевали ратнички слој
новим оружјем. Прихватајући име племена
заштитника и господара у овом случају , могуће Србе
они га мењају на Сибина па најзад у Сигини.
Овакво племе с оне стране Дунава Сигине спомиње
Херодот, а није искључено да су и "Келти" Синги
оснивачи Београда баш ти Сигини. Ту се негде
решава и можда проблем циганског имена.
Лигури изнад Марсеја називаху трговце торбаре
сигини а, тадашњи Кипрнима, опет, рецимо сигина је
врста копља. У историјско време дакле види се
дошло је до мењања првенства "кокошке и јајета"
односно онога шта је по чему или коме названо.
Стоји зато сасвим вероватна могућност да
придружени народ после одвајања од народа вође у
овом случају Срба задржи њихово име, односно име,
предмета (врхови копаља и сечива у опште) које су
највише производили. Тако један римски мозаик из
четвртог века (дакле на самом крају античке епохе)
приказује гладијатора док кратким копљем убија
неку велику мачку, могуће пантера, а изнад је
натпис СЕРПЕНИИВ .
Ову глосу латински речници не познају и наравно не
тумаче; зато ћу је глатко прочитати серпенијус
-"српљаник" (по аналогији копље - копљаник); а то је
по свој прилици врста гладијатора попут "самнита"
на пример па је и овај серпенијус дакле онај који се
бори "по српски" кратким копљем, баш као што
гладијатор рецимо Трачанин не подразумева неког
борца из Тракије већ онога који се бори трачким
стилом и трачким оружјем!
По истим тим срповима - сечивима видели смо више
миленијума раније, могли су и Срби да добију име.
На овој "розети" види се гранање саречја из
нуклеуса срб и бројна истовремена повезаност
самих изданака, ту је и неколико празних места која
наглашавају аспект тајне и неизговорљивости пред
странцима.
Оно што је најбитније кад је у питању однос српског
према класичним језицима - грчком и латинском, је
непостојање почетне ср групе у фондовима тих
језика!
Хоћу да кажем да је због тога сваки покушај
бележења реци иницијалног ср типа од стране
античких писаца био увек импровизација и
адаптација. Управо то је капиталан доказ да је
фалсификовање српских речи било правило без
обзира да ли су то класични аутори чинили намерно
или случајно. Зато сам углавном упућен на "њух", да
не кажем инстинкт код прегледања "сумњивих"
глоса, оних које су могле да припадају почетном ср
типу.
Било би добро да се овај проблем завршава ср
групом али њега проширују у недоглед практично све
српске речи поготово оне без "правих" вокала: прст,
крст, врт, смрт, трг. Одавно је примећено да код
бележења имена нарочито топонима класични
језици једноставно нису "записали" иницицијални
ср тип, али и остале стандардне облике српских
речи. Зато је једно од највећих питања шта су и како
писали историчари и картографи.

Птоломејев атлас из другог века наше ере такође

избегава ср групу и вокализује наше типове речи.
Два века касније и сачувани римски итинерер
познатији као Појтингерова табла наставља у истом
маниру. У ова оба извора почетна група отишла је у
лепезу: сар, сур, сер, сир... где су се потрошили
практично сви самогласници па и двогласја, као у
примеру Сауромати.
Ови Сауромати су у ствари Сармати, народ који у
антици насељава широке просторе на северним
обалама Црног мора, читав полукруг од падина
Кавказа до ушћа Дунава, са Азовом и Доном као
централном зоном (в.полис). Тацит говорећи о
бављељу Клаудијевих легионара половином првог
века, на реци Хипанису, (данас Кубан) спомиње
краља по имену Зорсин (што ћу бити слободан да
прочитам као Син Зоре или Зоре Син), а тај Зорсин је
владар Сирака (Србака ?) које сматрају за сарматско
племе; заиста је сувише овде подударности да би
могле да се узму за случајне.

Ако занемаримо пак накнадна тумачења, мудровања

и конструкције и држимо се само сачуваних карти и
ретких описа савременика, налазимо у антици
неколико Сарматија. Почињале су негде код
Београда и представљале сав тај неодређени
простор (по ширини) с леве стране Дунава све тамо
до његовог ушћа, па онда даље црноморском и
азовском обалом скроз до Кавказа.
Ту прву Сарматију, гледано од Београда могао бих да
преведем као „сарматска пустиња" или можда,
"пустара Сармата". Птолемејев атлас и Појтингер су
крцати топонимима потенцијалног ср типа. Да
погледамо онда само неке називе на том прастаром
српском етничком простору између Саве и Драве
који улази у средњи век с наслеђеним називом -
Славонија. Ту је рецимо Серонис (на Драви) а само
пар километара низводно ка Осеку лежи и ВЕРБИС
што ћу мртав ладан да прочитам као Сербис, у ствари
Србац; а Сервитио на Сави (данас Босанска
Градишка) има такође свог парњака у оближњем
низводном месту ВРБАТЕ које ћу опет да процитам
као Србате, а знате ли зашто? Зато што се то место и
данас зове Српче.
Идемо даље до још једног стандардног примера
манипулације подацима који је временом претворен,
наравно намерно, у забуну века. Ради се о томе да је
доведено до бесмисла стање - заправо догма, о томе
како су првобитни грчки и романски називи
"пословељени" по нашим просторима. Сутоморе се
тако тобоже развило из романског Сантамарија.
Оваквих је примера безброј али се на етрурском
узорку као и пелашком. Уосталом, потврђује да сами
називи могу да "обрну неколико крутова" којом
приликом се губи тај осећај првенства. Стоморје је
рецимо могло тако латинизацијом и то тек у касној
антици да постане Сантамарија, а потом опет и
Сутоморе што је практично враћање првобитном
имену.
Обећао сам да нећу овде да правим телефонски
именик па остављам да ми се верује на реч да је
Евроафразија простор крцат оваквим примерима а
онај ко сматра да измишљам, нека прелиста изворе -
шта друго.
Сарамати су дакле Србадије или Србатије, нешто што
би одговарало изразу Славоније од којих ће "Грчите"
сачинити Склавиније. Опет сам увучен у круг
наметнуте, измишљене - етимологије где је присутно
једно готово езотеријско изједначавање појмова
кроз ту параетимологију; јер пошто су још у антици
покренули причу - и то посредно, преко Сервија
Тулија - о Србима који су робови. наставили су у
средњем веку истим правцем кад су Словени
постали Скиави - робље. Оно што је занимљиво у
целом замешатељству је да ова два појма од којих је
Србин вероватно старији, добијају у различитим
временима и од различитих народа исто значење -
роб, што је стварно невероватно! Да све буде лепше
најстарији поздрави сервус и ћао (овај други од
славо, па скиаво и ђаво), сведоче да значење није
роб веч може да се тумачи као човече и брате.
Прихвати ли се овакав став онда излази да су и сами
странци и бивши Срби индиректно изједначавали
појмове Србин и Словен, дајући им исти смисао у
параетимологији! Тако на чудан начин неколико
лажи даје целу једну истину, ето и то је могуће.
Опет говорити о изразу роб, а одвојити га од појма
Србин, није могуће, шта је сад то, зар сам постао
контрадикторан, јесам ли коначно успео да сам себи
скочим у уста? Не, јер роб изворно не значи оно што
обично подразумевамо, у смислу развијене антике
где је он "говорећа животиња". Његово најстарије
значење је је члан породице, потомак, дете, а доказ
томе је опет средњевековно српско сталешко
устројство, где отроци (најнижи слој) чине "танку"
класу робова. Само њихово порекло овде није
толико битно, да ли су рецимо настали од ратних
заробљеника или некако другачије; битно је да код
неких Словена отрок значи и дете. У суштини роб је у
родовској заједници члан породице и долази под
патрија потестас исто као и најстарији "слободан"
син. У овом аспекту, дакле, роб се приближава појму
Србин кроз значење човек и ратник - рођак. Тако
заробити у изворном смислу више значи узети под
власт некога, а тек временом овај је појам спуштен
ка нивоу ствари кроз израз роба - ствари, предмети.
Какво је то име у овом светлу Саксонца Робина Худа
или Скота Роба Роја. Симпатично је что Робин има
исти наставак ин као и Србин. Роб Рој је за мене
"дете клана" или члан клана - роја (мноштва као код
пчела) а од овог -рој- долази и број (избројано
мноштво) па и строј (устројено мноштво).
Две највеће народне делије у Енглеза и Шкота имају
тако српска имена - пардн мај френц! Али ми зуримо
даље. Останимо ипак још начас у северњачкој зони
која такође врви топонимима и сваким другим
"нимима" потенцијалног ср типа. Да видимо како
Руси кажу деца, -риб-јата, не личи ли то на роб (риб)
и рој (јато), јато - риба, деце, робова (рибова). У
североисточној области Европе ср групу вокализују
на "и" и на "у" - значи сир и сур, често и са чудним
"у" као у Минхен. Каже се у осталом рубеж граница
(в.Рубикон) па рубље и рубашка. Барата се
могућношћу да срб долази и од боје, па је нађена
инверзија рус (црвен) - сур(б), то није немогуће
(в.рерв). Али ми се ипак чини да је боја само
последица сечења - црвена, тако да ова тврдња
остаје, али без права првенства. Боја рђе је црвена
али и смеђа, видимо дакле да се под рудом (риђом) у
једном периоду подразумевала руда гвожђа,
првобитни срп после неметалне фазе је морао да
буде од неке ковине која се лакше обликовала, као
бакар на пример, али и сребро и злато; да, зашто да
не, па до скора су се ови метали као велико грумење
налазили по потоцима и спрудовима многих река, а
по сибирским практично до јуче. Сребро кога има
ипак више од злата могло је у једном раздобљу да
постане основни метал за драгоцена сечива, све до
оног тренутка кад су савладане легуре међу којима
је и бронза. Да ли пролазак металургије кроз епохе
има трага и у хеленској традицији о добима, односно
врстама људи?
По тој некој идеји Срби, би били сребрни или како
Руси вокализују -Сереб (ново руски серби).
Монументални рељефи из периода Хетитског-
Хититског царства, (од1450. до 1180. године пре
Христа) и то на неколико локалитета садрже тако
веровали или не, "комплет" најважнијих српских
симбола.
Што се тиче самих српова они су можда по најбоље
приказани у рељефу каменог светилишта
Јазиликаје, источно од Анкаре, датованог у половину
13. века пре Христа, где се поред осталих фигура
налази и сцена поворке дванаест младих ратника
који преко десног рамена носе ослоњене велике,
изгледа дворучне српове.
Прва асоцијација због њихове безбрадости, а
истовременог извесног достојанства у ставу, била ми
је на римске ликторе, којих највиши државни
магистрат има баш дванаест. И можда зато што се не
зна кога представљају ови момци, могли су
археолози да узму слободу и назову их "дванаест
богова" (?), мени ипак највише личе на краљеву
гарду или упрошћен приказ његове војне силе.
Српови на њиховим раменима су по свој прилици
прави борбени, сециво као што се види је велико,
као код косе, а судећи по дугачкој дршци могло се
држати и с обе руке, макар приликом прехвата и
посебних удараца. Ово сечиво морало је да буде и
прилично тешко. Због шиљатих капа са "рогићем"
постоје тумачења да су у питању нека нижа
божанства (јер имају мали број шиљчића на капама).
Било како било они носе праве шумадинске опанке-
сиљкане, а на истом рељефу исклесана су још два
наша заштитна знака двоглава птица (вероватно
орао) и оцила као детаљ у хијероглифском натпису.
Сличан моменат с оцилима налази се на још
неколико краљевских инсигнија. Па шта је онда још
потребно да се ови српаси у сиљканима и читав
рељеф уопште повеже са Србима. Да ли можда фали
неки од симбола? Наравно нешто увек недостаје, али
за хетитски рељеф од пре 33 века ово је, сматрам,
сасвим доста.

Увек, наравно, постоји питање: Срби у ком смислу?

Јер зна се, одавно постоји код неколиких писаца
теза о Србима који нису Словени, и који су такође
предали тамо неким неодређеним Словенима српско
име које им је потом и остало, (пошто је временом та
малобројна група завојевача претопљена), а језик је
међутим остао словенски. Они су ове паралеле
исконструисали вероватно користећи историјске
примере Франака, Руса и поготово Бугара. Данашњи
Французи, узмимо њих, поносе се галским
пореклом, а носе име германских завојевача;
слични токови беху код Руса, али и Бугара код којих
је процес претапања трајао најдуже (в.рерв). Тако би
значи добро легла прича о Србима који, ето, нису
Словени. Овде се наравно маневрише по сивом
подручју недовољне дефинисаности, а све у сврси
главног задатка: потискивања Словена и Срба у
сваком аспекту. Манипулација тече даље и одавно је
усвојена деветнаестовековска доктрина о народима
и нацијама; а данас са становишта новог светског
поретка све је окренуто тумбе јер амерички израз
-неишн- подразумева у ствари припадност држави а
никако народу. Овде може да помогне поглед на
пасош краљевине Црне Горе у коме је јасно била
одређена народност - српска, држављанство -
црногорско, а вера је могла да буде рецимо и
мухамеданска за истог човека. Ето и тако је могло,
али после овако једноставно и лако дефинисаних
категорија дошао је век у коме су своје деонице на
жалост, имали и највећи "српски" умови, кумујући
оној трагичној глупости о "три племена која чине
један народ" - наравно, Југословенски. Био је то
балкански увод за нешто што је требало да постане
"неишн" нашег типа. Овде се добро за оне којима
није јасно како Србин може да се роди у Трсту цео
век проведе тамо и опет да буде Србин - уклапа
прича о крмачи која је имала навику да се праси у
штали, је ли она опрасила због тога телиће или
можда ждребиће?
Припадност народу је пре свега је ствар биологије, а
временом и свега другога.
Народност односно припадност српском народу, а не
круни - дакле држави, била је јасно одређена још у
средњем веку, кад је упоредо постојало неколико
српских држава (Раска, Босна, Дукља...) и све је ово
наравно тврдо запечаћено и доказано изворима али
је намерно криво тумачено, да би се све уклопило у
задати калуп "неишн" типа. Народност је код нас
јасно издвојена као категорија још много пре 14.
века (в.Босна), а у Душановом Законику одлично
видимо разлику између етничког и државног у
смислу данашњег појма држављанства. Србљи
је онај облик за који знамо из Душановог Законика,
а први падеж множине био је изгледа Србље. Видело
се на примеру неколико топонима како су класични
језици адаптирали наше речи.
Прилагођавање је ишло толико далеко да је
прерађена рец губила сваку етимолошку логику,
просто речено: саречја настала од деформисаних
српских облика постала су Грцима и Латинима
временом потпуно неразумљива у смислу исходишта
- етимологије; а задржавала су само значење везано
искључиво за употребу. Трагови иницијалног ср типа
налази се и у изразу сермо СЕРМО - говор, језик,
наречје, уопште, све што је везано за било какво
изражавање речима: од уличног оговарања до
научног дописивања.
Плинијево дело ДВБИВСВ СЕРМО "Колебања језика"
извршиће можда утицај и на латински средњег века
где се сермо одржало и у значењу проповеди. Ако је
сермо настало од срб, а јесте, јасно је да Италици
говор прихватају од оних што слове: Словена, Срба
(в.Етрурци), а логичка - етимолошка веза може да се
успостави једино преко српског језика јер ње нигде
нема у латинском, да не помињем талијански. Сермо
и Сермати (Сармати) иду тако руку под руку, а пошто
ни у грчком .."вокабулару" нема почетне ср групе, ту
је поред назива острва Серифа и сва сила сличних
адаптација. Персеј (в.Порсина) је одрастао баш на
Серифу, а главно оружје бејаше му баш срп. Овај срп
поклонио му је лично Хермес. Интересантно је да
промена срб у серф (сериф) постоји и то
документована у "турском" изговору имена града
Србице на реци Бистрици, оној која одваја
Македонију од Тесалије јер они кажу Серфидзе, а
Грци исто место зваху Сервиа. Око српског имена
јављају се етимолошке и семантичке вртешке што
спајају бар по три језика: грчки, латински и српски.
Онај ."српджија" (српчија) Сарпедон изгледа да је
Персејев брат по оружју, па да се онда још мало
задржим око сечива, јер Грци доњу оштрицу копља
називају - сауротер- али и гуштера зову САYРОС.
Веза са латинским гуја се успоставља преко
српског, змија - СЕРПЕНС- да не кажем српенс, јер
српско гуштер настаје од гујдстер - гујина ћерка. Тек
тако се у овом кругу наизменично допуњују три
језика баш по принципу што нема у излогу има у
радњи; односно што не покаже грцки, казаће
латински, а српски ће све повезати. Премосћивали
су Хелени .."неизговорљиву" празнину између "с" и
"р" не само са "ау" већ и уз помоћ разних других
гласова. Овде ми је посебно леп пример уметања
двогласа "еи" у реци СЕИРЕН сирен(е), а и латински
пример "надевања" ср групе даје леп узорак као овај
"сестра од стрица" (и од тетке) која се каже
СОБРИНА, није ли то Србина која даде и Сабину и
Сабрину? А зашто се разборито каже СОБРИЕ
(братски) или како би брат саветовао? Ипак што се
тиче облика на сер који је унео највише забуне због
"ропске" параетимологије (што је еуфемизам за
глупачку етимологију) треба рећи да је израз
СЕРВАТОР, са значењем , чувар, избавитељ,
спаситељ, сасвим близак оном изворном ратник,
српин-Србин.
Кроз ратничку функцију развило се саречје везано
за службу и служење (баш као што се каже "служи
војску"), па СЕРВИО служити, показује ширење
значења у смислу тежити ка нечему и имати нешто
на уму - у смислу обавезног. Тако СЕРВО поред
чувати значи и посматрати небеска знамења, лепо је
заиста видети како је и опсерваторија (астрономска)
изникла на нашем ср пару.
У облику СЕРА доцни, касни, налазим полазиште у
значењу стари преко израза СЕРА АРБОР старо дрво
или СЕРИ АННИ- дубока старост; да, Срби бејаху
стари, бејаху стари у Италији - старинци, а поред
српа предали су новим народима и тестеру (СЕРРА) -
се-ру, која се у то доба вероватно мало разликовала
од српа. Кроз израз везати затвара се још један
круг, у разумевању, слагању, преко вед, вез -змање
(веза, повезивање) па су тако Срби опет они који
поседују знање, вид - Венди, Венети и Винди. Та
група ср енергетски је идентична са групом рс из
које изниче Расена, тако да се просто намеће снагом
сопствене логике. Како у осталом друкчије објаснити
латински облик СЕРИЕС - ред, низ, врста, поворка
али и племе и народ, док кроз нашу оптику и
значење човек (и рођак) од кога и настаје народ; у
осталом име "грчког" града Сера или Сереза може
да има смисла такође само уз враћено "б" које су
Хелени негде затурили. Једно делање повлачи друго
па тако уметање вокала у ср групу често производи и
њен нестанак, јер ето неки предвокалско "с" мењају
у "з" и тако су Срби (на једном месту) прво постали
Сораби, па Зорбен и најзад чак некакви Зеруани.
Увек се на овом примеру сетим Ентони Квина у Грку
Зорби; па зар нисмо сви гледали тај филм о Грку
Србину.