Питање 1. и 2.

Античка филозофија обухвата филозофска мишљења и системе који су се развили

на широком медитеранском простору прожетом античком грчком и римском културом
у периоду од 7. века старе ере до пропасти античког света почетком 6. века нове ере.

Космолошки период – раздвајање религије (митологије) од филозофије. крај 7.

века п. н. е.

Јонски филозофи – представници Талес (говори да је праматерија вода),

Анаксимен (пратвар је ваздух), Анаксимандар – сви објашњавају свет чисто
материјалистички.

Хераклит – праелемент свега што постоји јесте ватра. Све на свету изгара и поново
се рађа.

Питагора – „Заправо, све што се спознаје има број. Није, наиме, могуће без њега
ништа ни замислити ни спознати“.

Елејска школа

Атомисти – најзначајнији Демокрит

Софисти

Сократ – противник проучавања природе и њених закона. Заинтересован у првом

реду за етичку проблематику, која је као „етичка“ била угрожена софистичким
тумачењем моралних норми.

Платон – основао Академију. Сократов ученик. Главно дело зове се Држава. У

својој политичкој теорији Платон подржава неку врсту интелектуалне аристократије.
Људска душа није саставни део људског тела, већ она по рођењу улази у тело, док је
претходно боравила у царству идеја.

Аристотел – ученик Платона, учитељ Александра Македонског. „Једина стабилна

држава је она у којој су сви једнаки пред законом.“ Филозофским путем „доказује“
постојање Бога.

Хеленистичко-римски период – шири се захваљујући освајањима Александра М.

Стоици

Скептици

Неоплатонизам

Римска филозофија, Цицерон најпознатији

После тога долази хришћанство.