Аматеризам у култури

Василије Тапушковић

Историја српске културе била би другачија, што значи сиромашнија, ако бисмо изоставили
културни аматеризам. Учешће аматера у укупним културним достигнућима Србије веома
је значајно. Аматеризам - то је особена хроника о одушевљеном стваралаштву у свим
подручјима културе и уметности.

Аматеризам је увек присутан људски ентузијазам, а његова највећа снага лежи у томе што
сваке године проширује круг чланова његових друштава и њихових поштовалаца, што
сваке године расте породица аматера. Тешко је навести и једног аматера који не размишља
о томе да ту предивну љубав према лепоти, уметности и другарству не пренесе и на сина
или кћер.

Аматеризам у многим срединама успоставља први контакт с уметношћу, с узбудљивим

светом и тајнама које сваког човека уводе у културно стваралаштво и уметничко дело.
Аматеризам, даље, знатно доприноси успеху српске културе у иностранству и има
значајну васпитну улогу.

Зато аматеризам, као чин слободног избора и креативног потврђивања појединаца и група
у друштву, као став према животу, заслужује најширу пажњу историчара и социолога
културе, поготово стога што се у оквирима аматерског покрета налазио и налази велики
број изразитих талената. Тај принос аматеризма трајним остварењима српске културе
може се открити и кроз чињеницу да су многи истакнути професионални уметници своју
прву афирмацију доживели у аматерским колективима. У том смислу, културни
аматеризам не исказује се као засебан и себи довољан културни активитет, већ као
комплементарна делатност која налази своје место уз професионализам и представља
драгоцен извор стваралачких снага културе и уметности уопште.

За театролога, први писани траг о глуми налазимо крајем дванаестог и почетком

тринаестог столећа у Крмчији или Номоканону светог Саве. Пишући то дело Сава
Немањић записа и то да се глумом не могу бавити свештена лица. године 1901. после
бројних школских секција, формира се у Београду Радничко позориште (редитељ: чувени
српски књижевни критичар Јован Скерлић), а на Београдском универзитету Академско
позориште (редитељ, касније доајен српског позоришта: Мата Милошевић).

За етнолога, трагове аматеризма налазимо у предањима и легендама што се преносе с

колена на колено - у том да је народ одвајкада певао, играо и музицирао - уз обреде, на
народним светковинама, славама и прелима.

За историчара аматеризма, тек у 19. веку у новонасталој српској држави, створени су

услови за несметан развој културе, у коју се укључују и аматери. Аматерске активности
ослањају се на аутентичне изворе народне културе и стваралаштва. Поново се бројне
песме и игре уживо изводе и живе. Отргнуте од заборава и извучене из старих записа,
преузимају их млађи и снажнији гласови, вештије и разиграније ноге и руке. Ствара се
широк круг будућих стваралаца, настављача и интерпретатора изворне народне културе,
игре и мелоса.

У 19. веку и почетком 20. музицирало се јавно или у кућама. Аматери у певачким
друштвима наступају на приредбама, где се поред хорова појављују солистичке вокалне и
1
инструменталне нумере и ансамбли, оркестри и позоришни комади. Познат је био
аматерски гудачки квартет у кући професора Љубише Вуловића, затим доктора Душана
Путника. Спомен заслужују Академско музичко друштво, основано средином 90-их година
прошлог века, и Волонтерски гудачки квартет, основан у првим годинама двадесетог века.
Колегијум музикум, прво српско музичко удружење, основан је 1925. године. Његови
чланови били су универзитетски професори, доценти, асистенти, студенти.

За љубитеље хорског певања значајан је податак да су први хорови у Србији запевали у

првој половини 19. века, најпре у Панчеву, 1838. године, затим у Новом Саду, Вршцу,
Кикинди, Руми, Београдско певачко друштво 1853, а хорови у Неготину и Шапцу одмах
потом. Већ у другој половини 19. века круг хорских центара проширио се на још
тридесетак градова, при чему Београд постаје прави европски центар хорског певања, са
чак седам хорова. Бележимо податак: први универзитетски хор "Обилић" основан је 1884.
године. Београдско радничко певачко друштво запевало је 1883. године, а Типографско
певачко друштво "Јакшић" две године касније. Из ових дружина 1904. године настаје једно
од првих културно-уметничких друштава у Србији - КУД "Абрашевић".

За сладокусце, вреди навести податак да су аматерски хорови Србије у свом репертоару

(поред програма а капела) имали дела и квалитет на којима би им позавидели и
професионалци. Врхунска извођења у земљи и иностранству доживела су дела Реqуием В.
А. Моцарта и Ђ. Вердиа, затим Стабат матер А. Дворжака и Ђ. Росинија, Мессе х-мол Ј.
С. Баха, Ромео ет Јулиетте Х. Берлиоза, Белсхаззар'с Феаст В. Валтона, Александар
Невски С. Прокофјева, Памјати Сергеја Есенина Свиридова, Цармина Бурана и Цатулли
Цармина К. Орфа, Мессе солемнис Л. В. Бетовена, Симфонија оријента Ј. Славенског,
Всеношное бдение С. Рахмањинова и многа друга.

За социолога културе, аматеризам као појам драгоценог беочуга у култури Србије, и по

квалитету и по масовности, настаје након Другог светског рата. Готово да нема ни школске
ни сеоске, ни градске средине у којој не ради и не ствара аматерска дружина. Већ 1948.
године формирана је најпре Савез културно-просветних па затим културно-уметничких
друштава и, најзад, 1972. године - Савез аматера Србије.

У овом тренутку најраспрострањенији облици су сеоске групе изворног фолклора, којих

има 1500, затим 897 ансамбала народних игара, 65 хорова у градовима 220 аматерских
позоришта и драмских секција, 130 ликовних клубова, са преко 5000 чланова, 86 фото-
кино клубова и 71 књижевни клуб. Укупно у свим овим колективима, не рачунају ли се
школски хорови и ваннаставне активности по школама, у Србији делује око четири
стотине хиљада аматера.

За хроничаре културе значајан је података да су аматери Србије приредили у иностранству

преко пет хиљада концерата на свим континентима, којима је присуствовало око 15
милиона људи. Годишње око 60 ансамбала гостује у иностранству, на турнејама и
међународним фестивалима, највише у Европи. Велики број гостовања, на свим
континентима, наводио је многе на то да аматере прогласе за изворне амбасадоре културе.
Њихове програме увек дочекују и испраћају спонтани аплаузи одушевљених гледалаца.
Судећи и по критикама и по наградама, с којима су се враћали с гостовања, програми
српских аматера били су велики уметнички доживљај, него што се не заборавља.
Бележимо податке да је Хор "Обилић" 1937. године у Минхену освојио назив најбољег на
свету. Затим је Хор "Бранко Крсмановић", који је на Београдском универзитету након
Другог светског рата наставио његову традицију, освојио у Арецу 1955. године прве
награде у три категорије. Фестивал је након тога променио пропозиције и више се није

2
могло наступати у свим категоријама. "Крсмановић" је освојио 1956. године прво место и у
Ланоглену, а Друштво београдских студената 1957. године у Москви и 1959. године у Бечу
освојило је пет златних и три сребрне медаље на светским омладинским фестивалима.
Фолклорни ансамбл "Иво Лола Рибар" освојио је 1961. године Златну огрлицу у Дижону, а
1965. је тај успех поновио и на фестивалу свих победника, такође у Дижону. Прва места на
светским фестивалима у Арецу, Ланоглену, Барселони, Горицији, Женеви, Шпирталу и
Нарпелту освајали су хорови "Бранко Цветковић", "Јосиф Маринковић" из Зрењанина,
"Колегијум музикум", Београдски мадригалисти, "Колегијум канторум", "Светозар
Марковић" из Новог Сада, Хор "66 девојака" из Шапца, "Хор девојака" из Зајечара. На
Међународном такмичењу БИ-БИ-СИ-ја хорови "Лола Рибар" и "Војислав Вучковић" из
Ниша освајали су прве награде. Прво место освојило је и позориште "Дадов" у Монте
Карлу 1965. године, а наступи позоришних аматера из Београда у Истамбулу, Нансију и
Ерлангену били су истински догађај.

За сва времена, можда и за Гинисову књигу рекорда, остаће забележена најдужа турнеја
фолклорног ансамбла "Бранко Крсмановић". Од новембра 1963. до јула 1964. године
ансамбл је на турнеји око света гостовао у Индонезији, Хонг Конгу, Јапану, на Хавајима, у
Мексику, Костарики, Панами, Колумбији и Венецуели. Путовало се авионима, бродовима,
возовима, аутобусима. За то време одржана су 184 концерта, којима је присуствовало око
три милиона гледалаца.

За поклонике аматеризма, податак да у Србији данас има 47 културно-уметничких

манифестација из свих подручја аматерског деловања речито говоре о традицији,
бројности и квалитету. Најпознатије су, свакако, међународне смотре "Мокрањчеви дани"
у Неготину, "Хорске свечаности" у Нишу, Београдска ревија аматерских малих сцена
(БРАМС), затим смотре стваралаштва националних мањина и етничких група Мађара,
Румуна, Словака, Украјинаца, Рома...

Успони и падови аматеризма могу остати забележени или непримећени од савременика,

али и бити нетачно протумачени и неправедно заборављени. Аматеризам често остаје само
у памћењу слушалаца и у мало забележених речи. Текстови о наступањима српских
аматера једини су доказ њиховог рада. Они су, међутим, својом делатношћу и
доприносима учинили много више - показали су се неопходним и драгоценим у српској
култури.