Jugoslavija PDF

Jovo Bakić
JUGOSLAVIJA: RAZARANJE I NJEGOVI TUMAČI

Pravna biblioteka
Edicija
Studije
Urednik edicije
Prof. dr Jovica Trkulja
Glavni i odgovorni urednik

Slobodan Gavrilović
Jovo Bakić
J ugoslavija: razaranje
i njegovi tumači
© JP Službeni glasnik, 2011
Sadržaj
Predgovor. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
1. Teorijsko-interpretativni okvir za objašnjenje razbijanja

Jugoslavije i za saznajno-sociološko razumevanje
različitih pokušaja objašnjenja njenog nestanka. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
1.1. Takmičenje, sukob oko moći i ostvarenja hegemonije
– čvorni pojmovi politike. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
1.2. Cilj istraživanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18
1.3. Takmičarski odnosi velikih sila u XX veku i njihov značaj
za nastanak, održanje i nestanak Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21
1.4. Primena interakcionističke teorije na objašnjenje dinamike
nacionalističkog takmičenja u višenacionalnoj Jugoslaviji. . . . . . . . 28
1.5. Saznajno-sociološka kritika različitih objašnjenja
nestanka Jugoslavije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
2. Sociološko-istorijsko objašnjenje procesa nestajanja

i čina razbijanja Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41
2.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41
2.2. Unutrašnji činioci dugog trajanja – suprotstavljene
nacionalne ideologije Srba i Hrvata i suprotstavljene
vizije jugoslovenstva. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42
2.3. Unutrašnji činioci srednjeg trajanja – pokušaj
institucionalizovanja nacionalnog pitanja
u obliku socijalističke etnofederacije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49
2.4. Unutrašnji činioci kratkog trajanja – interaktivna igra srpske,
slovenačke i hrvatske vlade kao nosilaca nacionalnih ideologija. . . . 81
2.5. Spoljni činilac kao dovoljan uslov nestanka Jugoslavije. . . . . . . . . 89
2.6. Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105
3. Ratovi za jugoslovensko nasleđe i rat za ideološku hegemoniju . . . . . 109

3.1. Osnovni pojmovi i metod analize diskursa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109
3.2. Okviri predstavljanja stvarnosti SFRJ u angloameričkoj
štampi 1. januar 1990. – 25. jun 1991.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117
3.3. Okvir predstavljanja „Zapada“ u Politici
1. januar 1990. – 25. jun 1991. godine. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119
3.4. Imperija zadaje udarac, 26. jun 1991.
– 21. novembar 1995. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120
6 Jovo Bakić Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači
3.5. Nacionalistički diskurs u Srbiji. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 130

3.6. Intermezzo: 1996–1997.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132
3.7. Kosovo: završni čin jugoslovenske tragedije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135
4. Predviđanja kraja Jugoslavije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139

4.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.2. Neakademska predviđanja kraja Jugoslavije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.3. Predviđanja izgleda Jugoslavije na opstanak polovinom
osamdesetih godina XX veka u angloameričkoj
i jugoslovenskoj društveno-naučnoj misli. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142
4.4. Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 156
5. Prvobitna ideološka hegemonija: sukob civilizacija,

balkanizam i kritika balkanističkog diskursa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159
5.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159
5.2. Jugoskeptična hipoteza: ideološke funkcije okvira
sukoba civilizacija i balkanističkog diskursa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160
5.3. Borba za ideološku hegemoniju: kritike okvira sukoba
civilizacija i balkanističkog diskursa iz okvira agresor–žrtva
i upotrebom humanitarno-imperijalističkog diskursa. . . . . . . . . . 180
5.4. Balkan uzvraća udarac – balkanska postmodernistička
dekonstrukcija balkanizma. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189
5.5. „Mit o etničkom sukobu“ i antinacionalistička
kritika balkanizma. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201
6. Srbocentrična hipoteza: ideološka hegemonija

o raspadu Jugoslavije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221
6.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221
6.2. Neposredno i izričito pripisivanje odgovornosti Srbiji
za „raspad“ Jugoslavije i rat. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 222
6.3. Posredno pripisivanje odgovornosti Srbima
za raspad Jugoslavije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 267
7. Srbocentrični diskurs samoviktimizacije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 279

7.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 279
7.2. Teorijska etnocentričnost i ideološka samoviktimizacija. . . . . . . . 280
8. Odstupanja od ideološke hegemonije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 301

8.1. Jugoslovenstvo – propuštena prilika za spas Jugoslavije. . . . . . .301
8.2. Ideologija jugoslovenstva i odumiranje države. . . . . . . . . . . . . . . . 301
8.3. Propast Jugoslavije kao neuspeh socijalističke
modernizacije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 310
Sadržaj 7
9. Nacionalizam, spoljni činilac i nestanak Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . 319

9.1. Uvod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 319
9.2. Nacionalizam kao glavni činilac raspada Jugoslavije . . . . . . . . . 321
9.3. Odnosi Slovenije i Srbije; raspad Jugoslavije i strani činilac. . . . . . 329
9.4. Višefaktorska analiza kroz istoriografsku pripovest. . . . . . . . . . . 333
10. Uokviravanje rata u BiH. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 343

10.1. Uvod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 343
10.2. Noel Malkolm o Bosni i Hercegovini: britanski
konzervativni imperijalizam, balkanski islam,
višeetničnost i konstrukcija nacije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 343
10.3. Rat u BiH: viktimizacija Bošnjaka i demonizacija Srba. . . . . . . . . 385
10.4. Uvod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 385
10.5. Višeetnička Bosna i sekularizovani muslimani
kao ideal – objektivnost kao žrtva ideala. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 386
10.6. Demonizacija Srba i viktimizacija Bošnjaka
– nauka kao propaganda. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 412
10.7. Muslimani Balkana su večite žrtve
– Zapad je saveznik Srba. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 434
10.8. BiH i Bošnjaci kao saznajno-etički i politički štit
Hrvatske – Hrvatska kao jemac BiH. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 442
10.9. Bosna i sociologija – moral i saznanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 490
10.10. Saznajno vredni doprinosi proučavanju rata u BiH . . . . . . . . . . . 508
11. Levičarski izazov ideološkoj hegemoniji o kraju Jugoslavije . . . . . . . . . 527

11.1. Levičarsko-anarhistička kritika američkog
imperijalizma i tumačenje nestanka Jugoslavije. . . . . . . . . . . . . . 527
11.2. Uvod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 527
11.3. Levičari i kraj hladnog rata. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 529
11.4. Levičarsko tumačenje „razbijanja“ Jugoslavije. . . . . . . . . . . . . . . . 532
11.5. BiH i Kosovo kao pokazatelji „novog militarističkog
humanizma“ u službi američkog imperijalizma . . . . . . . . . . . . . . 540
11.6. Značenje i značaj „razbijanja SFRJ“ za uobličavanje
levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida . . . . . . . . . . . . 554
11.7. Uvod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 554
11.8. Ko je razbio SFRJ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 559
11.9. Bosna i Hercegovina – građanski rat ili srpska agresija;
koncentracioni logori, silovanja kao ratna strategija,
genocid. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 568
11.10. Priroda srebreničkog pokolja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 580
11.11. Kosovo – humanitarna intervencija
ili imperijalna agresija SAD. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 584
12. Ka uporednim istraživanjima nestanka višenacionalnih

država i oružanih etničkih sukoba. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 593
12.1. Uvod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 593
12.2. Uporedno-istorijska ili uporedno-institucionalistička
istraživanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 594
12.3. Objašnjenje prisustva etničkog nasilja
prilikom nestajanja SFRJ i odsustva nasilja
prilikom nestajanja SSSR i ČSSR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 618
12.4. Etnički progon i genocid – uporedna istraživanja . . . . . . . . . . . . 626
13. Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 639
Izvori. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 655
Navođena i analizirana literatura. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 657
Nenavođena relevantna literatura. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 681
Summary�� 711
Recenzija rada: Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 733
Predgovor
Navršava se dvadeset godina od kraja Jugoslavije. Autor ove studije

prvih dvadeset godina života proveo je u različitim krajevima Jugoslavije
(rođen u Beogradu, a živeo u Nišu, Prizrenu, Sarajevu, Podgorici i Beogradu),
a u drugih dvadeset proučavao je njen nastanak, trajanje i nestanak. No,
ne radi se samo o zainteresovanosti građanina za razloge nestanka države
u kojoj se osećao dobro i kojoj je bio privržen, već i o saznajno-sociološ-
koj zainteresovanosti za „jednu od najuzavrelijih naučnih debata ne samo
u jugoslovenskim državama naslednicama, već i u zapadnoj akademskoj
zajednici“ u kojoj su „rivalska objašnjenja“ bila „povezana sa rivalskim politi-
kama, dodatno polarizujući naučno mišljenje i često im dajući visoko politi-
zovan karakter“ (Dragović Soso, 2008: 1). Knjiga koja se nalazi pred čitaocem
proizvod je višegodišnjeg rada, započetog još diplomskim radom iz 1996. u
kojem sam analizirao sadržaj pisanja strane štampe tokom prve tri godine
ratova za jugoslovensko nasleđe. Većim delom, međutim, reč je o prerađe-
noj, skraćenoj i dopunjenoj doktorskoj disertaciji Razvoj tumačenja procesa
nestajanja Jugoslavije koja je odbranjena u februaru 2009. pred komisijom u
čijem su sastavu bili sociolozi prof. dr Todor Kuljić (mentor) i prof. dr Mladen
Lazić, kao i istoričar dr Predrag Marković, naučni savetnik. Njima dugujem
blagodarnost za veoma korisne primedbe koje su pomogle da tekst izgleda
bolje no što je bio u originalu. Pomoć u nabavci literature i veoma drago-
cene kritike su mi, čitajući različite delove studije, uputile i moje kolege: soci-
olog prof. dr Đorđe Stefanović sa Univerziteta Halifaks (Halifax) u Kanadi,
istoričar doc. dr Miloš Ković, istoričar dr Stanoje Bojanin, naučni saradnik,
sociolozi prof. dr Vladimir Ilić i prof. dr Vladimir Vuletić, stručnjak za Balkan
dr Rinna Kullaa, istoričar dr Vladimir Unkovski Korica, kao i dr Gordana Đerić,
viši naučni saradnik, prof. dr Pål Kolstø, te prof. dr Stef Jansen i prof. dr Ger
Dejzings. Naravno, autor ovih redaka nije sve kritike prihvatio, pa manjka-
vosti u radu idu isključivo na njegovu dušu.
Neki delovi ove knjige već su se pojavljivali u naučnoj periodici i zborni-
cima radova, pa dugujem zahvalnost izdavačima što su dozvolili objavljivanje
i u ovoj celovitoj studiji. Radi se o sledećim radovima, manje ili više izmenje-
nim u ovoj knjizi: „Činioci predviđanja kraja Jugoslavije“, Sociologija, vol. LII, str.
121–147; „Osvrt na srbocentrično viđenje raspada SFRJ u delu Džejmsa Gaua“,
Teme, vol. XXXIV/no. 1, str. 389–394; „Bosna i sociologija – moral i saznanje:
Kritički osvrt na knjigu: Keith Doubt: „Sociologija nakon Bosne“ Sociološki pre-
gled, vol. XLIII/no. 1, str. 125–134; „Srbocentrična hipoteza o raspadu SFRJ u
delu Sabrine Petre Ramet“, Sociologija, vol. LI/no. 1, str. 93–104; „Značenje i
značaj ’razbijanja SFRJ’ za uobličavanje levičarskih ideologija posle pada Ber-
linskog zida“, str. 139–179, u: (ur.) Ivica Mladenović i Milena Timotijević, Slo-
boda, jednakost, solidarnost i internacionalizam: izazovi i perspektive savremene
levice u Srbiji, Friedrich Ebert Stiftung, Beograd; „Levičarsko-anarhistička kri-
tika američkog imperijalizma u tumačenju nestanka Jugoslavije“, str. 227–256,
u: (ur.) Sreten Vujović, Društvo rizika: promene, nejednakosti i socijalni problemi
u današnjoj Srbiji, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta, Beo-
grad, 2008; Bakić Jovo i Pudar Gazela, „Ratovi za jugoslovensko nasleđe i rat za
simboličku hegemoniju“, u: (ur.) Gordana Đerić, Intima javnosti, str. 249–279.
Fabrika knjiga i Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd.
Tokom pisanja studije autor je celu školsku 2003–2004. godinu proveo na
Univerzitetu Oksford, koristeći stipendiju Chevening Scholarship of the FCO/OSI;
takođe, u leto 2006. boravio je na letnjem seminaru War, Conflict and Identity
koji je finansirala Kokkalis fondacija, a tokom tri godine (2007–2009) bio je
deo tima na istraživanju Spinning out of control: Rhetoric and Violent Conflict.
Representations of ’self-other’ in the Yugoslav successor states koje su finansirali
Norwegian Research Council i Norwegian Center for International Coopera-
tion in Higher Education (174860); dok je tokom jesenjih meseci 2009. boravio
u sklopu programa Erasmus Mundus na Univerzitetu Helsinki u svojstvu IMESS
naučnika. Naposletku, tokom mesec i po dana u letnjim mesecima 2010. bora-
vio je i na Univerzitetu Masačusets. Svuda je imao velike koristi od saradnje sa
kolegama i korišćenja izvrsnih biblioteka. Naposletku, ali nikako ne i posled-
nje po značaju, učešće na dva istraživačka projekta Ministarstva nauke Repu-
blike Srbije (Društveni akteri i društvene promene u Srbiji 1990–2010, eviden-
cioni broj 149005 i Izazovi nove društvene integracije u Srbiji: koncepti i akteri,
evidencioni broj 179035) znatno je pomoglo istraživanje, baš kao i ljubazno
osoblje Univerzitetske biblioteke u Beogradu.
Na kraju, postoje ljudi koji više nisu među živima a predstavljali su mi
inspiraciju u različitim aspektima ličnog, profesionalnog ili javnog života.
Radi se o mojim pradedovima: Luka Bakić (1872–1920, „borac sa puškom u
ruci za oslobođenje Srba, Hrvata i Slovenaca i to protivu Turske 1912, Bugar-
ske na Bregalnici 1913, Austro-Ugarske i Nemačke 1914–1918“, natpis na spo-
meniku) i Đuro Drljević (1882–1974, jedan od ustanika u Topličkom ustanku)
sa crnogorske strane, te Milen Veljković i Milorad Đurković, sa srbijanske
strane, koji se iz Prvog svetskog rata nisu vratili. Uz Luku se i njegov sin Jovo
(1896–1984) borio kao „borac đak dobrovoljac za oslobođenje i ujedinjenje
svih Jugoslovena 1912–1918“ (reči koje je dao da se upišu na spomenik), dok
je sin Đura Drljevića, Savo (1912–1994), učestvovao u antifašističkoj borbi
za Jugoslaviju u Drugom svetskom ratu. Od svih ovih ljudi upoznao sam tek
Predgovor 11
dvojicu na kraju pomenutih, kao i prađeda Đura u ranom detinjstvu, dok sam
o ostalima samo slušao. Slično tome, sociologa Vojina Milića sam jednom
u životu video, ali sam iz njegovih knjiga mnogo naučio; a sa Desimirom
Tošićem sam nažalost samo nekoliko puta pričao, ali iz tih razgovora, nje-
govih javnih nastupa i knjiga imao šta da naučim o Jugoslaviji, građanskoj
čestitosti i hrabrosti. Sve ove ličnosti bile su na svoj način odane idealu Jugo-
slavije, iako su neke od njih istovremeno bile srpski nacionalisti, a druge kri-
tičari srpskog nacionalizma. Njihovim senima se i ovom prilikom klanjam, a
sledeće retke posvećujem budućim naraštajima koji se jedino mogu boriti
za stvarnost umniju od ove.
U Beogradu
20. maja 2011.
Jovo Bakić
1. Teorijsko-interpretativni okvir za objašnjenje
razbijanja Jugoslavije i za saznajno-sociološko
razumevanje različitih pokušaja objašnjenja
njenog nestanka
Kako da nađemo smisao u Kratkom dvadesetom veku, što će reći u

godinama od izbijanja Prvog svetskog rata do kolapsa SSSR-a, koje,
kako sada možemo videti u retrospektivi, sačinjavaju koherentan
istorijski period koji se sada završio?
Erik Hobsbaum
1.1. Takmičenje, sukob oko moći i ostvarenja

hegemonije – čvorni pojmovi politike
Kada se stvara ili nestaje neka država, onda je posredi politički proces par
excellence. Svaka država je uvek povezana sa moći kao središnjim pojmom poli-
tike, a „sve političke tvorevine“ upotrebljavaju silu, iako sa promenljivom jačinom
i različitim načinima upotrebe, te različitom „ekspanzivnošću“ prema spoljnom
svetu (Veber, 1976: II: 15). To sledi već i iz teorijskog određenja države kao poli-
tičke organizacije sa karakterom ustanove čiji upravni aparat s uspehom polaže
pravo na monopol legitimne fizičke prinude i monopol oporezivanja prihoda i
imovine zarad održanja poretka. Političko delanje ima za cilj da utiče na upravlja-
nje nekom političkom grupom, a naročito na prisvajanje, prinudno oduzimanje ili
novu raspodelu ili dodeljivanje izvršne vlasti (Veber, 1976: I: 38; Elijas, 2001: 390).
Prema tome, neka država nastaje i održava se ako je njen upravni aparat
sposoban da upotrebljava legitimnu, tj. od građana uglavnom prihvaćenu, fizičku
prinudu na precizno ograničenom prostoru i nad ljudima koji naseljavaju taj pro-
stor. Tada država vrši legitimnu vlast u odnosu na stanovništvo usredsređeno
na tu ograničenu teritoriju i uživa „unutrašnji suverenitet“. Istovremeno, među-
tim, da bi došlo do potpunog priznanja legitimnosti neke države i njene vlasti,
potrebno je i međunarodno priznanje („spoljni suverenitet“) (Held, 1997: 124).
To čini veoma bitan segment postojanja države još od 1648, a naročito sa jača-
njem međunarodnog prava, uprkos svim njegovim ograničenjima i ideološkim
zloupotrebama, te eroziji državnog suvereniteta posle dvaju svetskih ratova,
i posebno otkad je globalizacija uhvatila maha s krajem Hladnog rata.1
1 Slučajevi „humanitarnih intervencija“, otcepljenja Kosova i gruzijskih provincija Južna Ose-

tija i Abhazija mogu svedočiti o ponovnom slabljenju značaja međunarodnog prava i UN
kao njegovog logičnog oslonca u XXI veku.
Političke zajednice, njihove elite u prvom redu, stalno se međusobno

porede, jer kako je to još pre trista godina primetio nemački merkantilistički
pisac Fon Hornik (von Hornigk), „da li je neka država moćna i bogata ili nije,
ne zavisi od obilja ili sigurnosti njene moći, i bogatstva, već prvenstveno od
činjenice da li njeni susedi poseduju više ili manje toga od nje“ (cit. pr. Kenedi,
1999: 17). U politici stoga vladaju takmičarski odnosi, a često i sukobi u cilju
sticanja i uvećanja moći shvaćene kao izgleda „da se u okviru jednog dru-
štvenog odnosa sprovede sopstvena volja uprkos otporu, bez obzira na to
na čemu se zasnivaju ti izgledi“ (Veber, 1976: I: 37). Maks Veber (Max Weber)
određivao je takmičenje kao „miroljubivi sukob“ ili kao „miroljubivi pokušaj
zadržavanja kontrole nad mogućnostima i prednostima željenim od drugih“.
Pošto uvek ima više takmaca u igri za sticanje moći, neminovni su sukobi koji
katkad završavaju ratovima. Društveni sukob, pak, definisan je kao društveni
odnos koji se namerno izvršava protiv otpora drugih delatnika, bilo da se radi
o pojedincima ili o grupama (Kalberg, 1994: 75).
Razume se, dinamika moći utiče na strukturisanje takmičarskih odnosa
između različitih političkih zajednica: „buđenje pretenzija za prestiž na bilo kom
mestu – što je, normalno, posledica akutnog političkog ugrožavanja mira – na
osnovu neizbežne ’dinamike moći’ odmah izaziva konkurenciju svih drugih
mogućih nosilaca prestiža“ (Veber, 1976: 16). Ličnost, društvena grupa ili država
koji uspešno nametnu svoju volju i izađu iz sukoba kao pobednici usredsre-
đuju stečenu moć koristeći je u drugim takmičenjima prema drugim delatni-
cima, a katkad i protiv njih u međusobnim sukobljavanjima. Stoga nije čudo što
je već odavno, iako ponešto zaoštreno, primećeno da političko delanje odre-
đuje „razlikovanje između prijatelja i neprijatelja“, jer tek „ono daje ljudskim
radnjama i motivima politički smisao“ (Šmit 1943, cit. pr. Kuljić, 1983: 40–41).
Na unutrašnjopolitičkom planu odvija se, nezavisno od granica, takmi-
čenje organizovanih i manje ili više legitimnih političkih grupa – bilo da su
u pitanju političke stranke u parlamentarnom sistemu, bilo klike oko vladara
u različitim sistemima nepodeljene lične vlasti ili etnički određene političke
elite u višenacionalnim jednopartijskim socijalističkim federacijama – za sti-
canje moći. Jednako tako, u međunarodnim i globalnim razmerama u posled-
nje vreme odvijaju se borbe za prestiž na osnovu moći između nacionalnih
država ili nadnacionalnih saveza takvih država, pa i transnacionalnih organi-
zacija (Vuletić, 2006), a ove „pretenzije za prestižom odvajkada predstavljaju
vrlo uticajan elemenat u nastanku ratova“ (Veber, 1976: II: 15–16).
Takmičenje među državama odvijalo se kroz istoriju putem jačanja pri-
vrede, trgovinskih odnosa (gde je bilo i saradnje osim takmičenja), sklapanje
saveza (što je, takođe, uključivalo dvostran odnos saradnje i takmičenja), i kroz
diplomatska i ratna sukobljavanja. Suština je bila kako uvećati sopstvenu moć,
koristeći je za sticanje prestiža moći na međunarodnom planu, i različite vrste
prebendi za dinastije, političko-privredne elite, birokratiju i vojsku, a kadšto i
Teorijsko-interpretativni okvir za objašnjenje razbijanja Jugoslavije ... 15
građane, na unutrašnjem planu. Nije daleko od pameti da su višenacionalne

federacije mogle ponoviti isti obrazac takmičenja i sukobljavanja unutar višena-
cionalne političke zajednice, a tada bi se, u krajnjem slučaju sukobljavanja, ume-
sto o međunarodnom ratu radilo o građanskom ratu sa etničkom pozadinom.
Veber velikim silama smatra upravo „one političke zajednice koje se u
datom trenutku pojavljuju kao nosioci prestiža moći“, kadre da „pripisuju sebi
i uzurpiraju za sebe zainteresovanost za političke i ekonomske procese nekog
velikog opsega, koji danas većinom obuhvata celu površinu planete“ (Veber,
1976: II: 17). Kada je neka sila „u stanju da nametne svoju volju i svoj poredak
drugim važnijim silama, (i) ostaje bez ozbiljnijeg izazova“, pa u svetu vlada
nametnuto „stabilno stanje društvene distribucije moći“, onda je na delu hege-
monija te sile u svetskom sistemu (Valerštajn, 2005: 29).
Na sličan način, kada je neka nacionalna grupa, tj. njena elita, u stanju da se u
datoj višenacionalnoj političkoj zajednici pojavi kao „nosilac prestiža moći“ i „uzur-
pator zainteresovanosti za političke i ekonomske procese“ u toj političkoj zajed-
nici u tolikom stepenu da drugima „nametne svoju volju“ ostajući „bez ozbiljni-
jeg izazova“, jer vlada „stabilno stanje društvene raspodele moći“, onda je na delu
hegemonija te nacionalne grupe u nekoj višenacionalnoj političkoj zajednici.
Do „slobodne konkurencije“ za moć uopšte, pa i u višenacionalnoj političkoj
zajednici, dolazi onda kada je „potražnja usmerena na mogućnosti koje nisu u
posedu nekog pojedinca ili grupe izvan takmičarskog kruga“ (Elijas, 2001: 427).
Uopšte, takmičenje za ostvarenje monopola na moć traje na svim nivo-
ima političkog života i u svim istorijskim periodima:
„Sve dok se ne pojavi apsolutno dominantna moć, koja bi definitivno nad-
mašila sve suparnike i tako zauzela monopolistički položaj u ovom sistemu
ravnoteže, slabije jedinice pokušavaju da ustanove blok prema toj jedinici koja
je, udruživanjem brojnih područja, najbliža sticanju prevlasti. Formiranje jed-
nog bloka izaziva stvaranje drugog; i ma kako dugo ovaj proces trajao, sistem
kao celina uvek teži čvršćem spajanju sve većih područja oko jednog središta,
da bi se stvarna moć odlučivanja vezala za sve manji broj jedinica i konačno
za jedan jedini centar“ (Elijas, 2001: 405).
Takmičenje i sukobljavanje kao pokretač društvenih promena primetili su i
odlično objašnjavali sociolog Norbert Elijas (Elias) kada je reč o srednjovekovnim
političkim zajednicama2 i uopšte (Elijas, 2001), kao i istoričar „uspona i padova
2 Elijas je zabeležio da je već Stogodišnji rat (1337–1453) između Engleske i Francuske uka-
zao na pojavu koja će do punog izražaja doći u Tridesetogodišnjem ratu (1618–1648):
„čitav evropski kontinent pretvara se u sistem međuzavisnih zemalja, sistem s poseb-
nom dinamičkom ravnotežom, unutar kojeg svako pomicanje snage, posredno ili nepo-
sredno utiče na svaku jedinicu, svaku zemlju“ (Elijas, 2001: 423). Drugim rečima, stvarala
se struktura takmičarskih odnosa u Evropi koja se uvek iznova restrukturisala sa svakim
novim pretendentom na osvajanje monopola moći. U tim sukobima počeli su se poma-
ljati i novi identiteti i nove političke zajednice, jer „veće jedinice koje polako izrastaju iz tih
velikih sila“, Pol Kenedi, koji navodi da je „ratoborno suparništvo“ između raznih
evropskih kraljevina i gradova-država, kao i odsustvo vrhovnog autoriteta u Evropi
XVI veka, podsticalo na „stalno traganje za vojnim poboljšanjima, koje je delovalo
u plodotvornoj uzajamnoj vezi sa sve novijim tehnološkim i komercijalnim izu-
mima koji su takođe nastajali u ovoj takmičarskoj, preduzetničkoj sredini“, a činje-
nica da je bilo„manje prepreka za promene“ uticala je na evropska društva da uđu
u „naviše okrenutu spiralu ekonomskog rasta i uvećane vojne efikasnosti, koje
će ih vremenom dovesti ispred svih drugih regiona planete“ (Kenedi, 1999: 12).
Nažalost, na ovom mestu pravilnost iz međunarodnih odnosa ne važi i
za višenacionalne političke zajednice, jer njih takmičenja koja se doživljavaju
kao nepoštena, po pravilu, parališu i onemogućuju da se razvijaju, pošto svu
energiju potrebnu za društveni razvoj ulažu u neproduktivna sukobljavanja.
No, možda još važnije, takmičenje velikih sila u globalnoj kapitalističkoj areni
i u nekom regionu može taj region ostaviti u strukturno podređenom poli-
tičkom i privrednom položaju. Tako, britanski sociolog Džon Olkok (John All-
cock) tvrdi da sukob i drobljenje političkog prostora na Balkanu predstavljaju
njegove odlike samo zbog toga što je „region bio arena u kojoj su veći sukobi
evropskih sila bili usredsređeni“ (Allcock, 2000: 24).
Razume se, velike sile se kroz istoriju menjaju. Ona koja je juče bila velika
sila, npr. SSSR, danas ne mora više ni postojati, a može tek postepeno slabiti,
npr. Velika Britanija. Tako, pretendentkinje na prestiž moći bile su od 1660. do
1815. Francuska, Britanija, Rusija, Austrija i Pruska, dok su Španija i Holandija,
rivalke iz prethodnog perioda, pale u drugi plan (Kenedi, 1999: 13).
Treba primetiti da su SAD, nastale tek antikolonijalnim ratom 1775–1783,
kojim su se odvojile od svoje metropole Velike Britanije, za nešto više od jed-
nog veka postale hegemona sila kapitalističkog sveta blagodareći raznolikim
činiocima: prostranstvu zemlje udruženom sa retkom naseljenošću i velikim
mogućnostima za useljavanje preduzetnih i nemirnih duhova, ali i genocidu
nad prvobitnim stanovništvom Severne Amerike (Mann, 2005); vrednoći i
štedljivosti protestantskih useljenika (Veber, 1997), njihovom takmičarskom
potencijalu, preduzimljivosti i dotad neviđenoj primeni naučno-tehnoloških
dostignuća na prostranoj teritoriji, ali i pohlepi, te izrabljivanju robovskog rada
pravdanog rasizmom; geografskoj „sjajnoj izolovanosti“ u još većoj meri nego
što je to bio slučaj s nekadašnjom metropolom, a što je omogućavalo usme-
ravanje državnog novca u privređivanje i flotu umesto u opremanje jake sta-
jaće vojske;3 imperijalističkom eksploatisanju bogatstava Južne Amerike, što
borbi, današnja Francuska i Engleska, u svesti ljudi koji ih stvaraju isto su tako malo pri-
sutne kao što je za nas (Elijas je studiju pisao u prvoj polovini 1930-ih, prim. aut.), na pri-
mer, politička jedinica ’Evropa’“ (Elijas, 2001: 423–424).
3 Uprkos utrostručenju redovne vojske SAD posle 1900, ona „je još uvek izgledala bezna-
čajna, čak i u poređenju sa evropskim zemljama srednje veličine kao što su Srbija ili Bugar-
ska“, dok je manje od 1% BNP izdvajano za odbranu (Kenedi, 1999: 283).
je omogućio hegemoni položaj SAD na zapadnoj hemisferi postignut prime-

nom Monroove doktrine obrazovane 1823. godine. Tako su SAD do I svetskog
rata već postepeno preuzimale ulogu hegemona u svetskom kapitalističkom
sistemu od Velike Britanije, što se konačno ostvarilo 1919, posle „ekonomskih
gubitaka i poremećaja kod starijih Velikih sila“ uzrokovanih I svetskim ratom
(Kenedi, 1999: 278).
Počev od Francuske revolucije jačaju nacionalizmi velikih i malih nacija, a
imperijalna pregnuća velikih sila veoma često su predstavljala nastavak naci-
onalističkih težnji za uvećanjem prestiža moći ne samo države, već i njenog
etničkog jezgra koje joj je stajalo u osnovi (Smith, 1995). Vremenom su držav-
nici velikih sila počeli shvatati da se nacionalno pitanje može koristiti i kao sred-
stvo slabljenja, pa čak i razbijanja rivalskih višenacionalnih imperija ili manjih
višenacionalnih država koje stoje na putu ostvarenja interesa neke velike sile.
Pa ipak, ako su velike sile želele razbiti neku političku zajednicu, morale su
imati i ideju o tome šta će umesto nje stvoriti. Primećeno je, primerice, kako je
„Habzburško carstvo (je) posedovalo negativnu prednost u tome što nijedna od
ostalih velikih sila – čak ni onda kada je bila u neprijateljstvu sa Habzburškim car-
stvom – nije znala šta da stavi na njegovo mesto“ (Kenedi, 1999: 194). Ova činje-
nica ima dalekosežan značaj, jer jasno ukazuje na dve stvari: prvo, da se radilo o
Carstvu u kojem je tekla etnička utakmica koja ga je iznutra slabila u vreme kada
je nacionalizam postajao vladajuće načelo legitimacije države u Evropi; i drugo,
da nijedna velika sila dugo vremena nije mogla zamisliti nijednu drugu političku
tvorevinu umesto nje. Otuda od strane bilo koje velike sile nije bilo pokušaja raz-
bijanja Carevine, koja je vršila funkciju pacifikacije i kosmopolitizacije prostora
omogućujući relativnom stabilnošću lagani napredak kapitalističkih odnosa.
Istina, malena Srbija, dobrim delom u iznudici koju joj je nametnulo
neprijateljstvo moćnijeg suseda, davala je sve od sebe pokušavajući posle
1903. da jugoslovenstvom privuče ne samo Srbe već i druge Južne Slovene,
u pokušaju razbijanja K und K monarhije (Bakić, 2004), ali ona je bila daleko
od položaja velike sile, iako je izazivačkim ponašanjem navodila „Ćesara“ da
napadne i tako napravi fatalnu grešku. Pa ipak, da li će i kada neku državu,
u ovom slučaju Habzburšku monarhiju, konačno razbiti,4 odlučuju tek velike
sile, a ne unutrašnji nacionalizmi kao što su jugoslovenski, čehoslovački ili ita-
lijanski pannacionalizam, iako su je ovi prethodno nesumnjivo oslabili, pa su
predstavljali i neophodan uslov u procesu nestajanja Monarhije.
Sveruska komunistička partija (boljševici) predvođena Vladimirom Ilji-
čem Lenjinom iskoristila je nacionalno pitanje u Carstvu prilikom dolaska
na vlast, a sovjetska socijalistička imperija ga je koristila, služeći se lokalnim
4 Zaista, „Bizmark, koji je bio odlučan u tome da izbaci sav austrijski uticaj iz Nemačke, rev-
nosno je čuvao Habzburško carstvo čim je kapituliralo 1866. godine. Sve dok je postojala
takva situacija, carstvo bi preživljavalo – iz milosti“ (Kenedi, 1999: 195).
komunističkim partijama, kao taktičko sredstvo razbijanja postojećih višenaci-

onalnih država, između ostalih i Kraljevine SHS (Jugoslavije) u periodu 1924–
1935, koje ne odgovaraju interesima Sovjetskog Saveza (Bakić, 2004; Connor,
1984). Druge velike sile su takođe koristile nacionalno pitanje u ostvarivanju
svojih interesa – nacistička Nemačka i fašistička Italija tokom II svetskog rata,
te Nemačka posle sloma hladnoratovskog poretka. Ima pokazatelja, takođe,
da su SAD koristile nacionalno pitanje u borbi protiv socijalističkog lagera i
Sovjetskog Saveza per se, iako ne i protiv socijalističke Jugoslavije.
Prema tome, složena interakcija između konteksta dinamičko-takmičarski
strukturisanih međunarodnih odnosa, s jedne strane, i konteksta dinamičko-takmi-
čarski strukturisanih međunacionalnih odnosa u višenacionalnoj zajednici kakve
su bile Kraljevina SHS (Jugoslavija) i socijalistička etnofederacija Jugoslavija (DFJ,
FNRJ i SFRJ) s druge strane, predstavlja predmet ovog rada. Osim toga, usled izu-
zetno velike pažnje koju je u društveno-naučnoj i istoriografskoj misli pobudio
nestanak socijalističke Jugoslavije, u poređenju npr. sa nestankom Čehoslovačke
pa čak i SSSR-a, predmet ovde preduzetog istraživanja predstavlja teorijsko-meto-
dološka i saznajno-sociološka kritika različitih teorijskih stanovišta o nestanku SFRJ.
1. 2. Cilj istraživanja
Cilj studije koja se nalazi pred čitaocem jeste dvostruk: 1) prvi zadatak je
da se ponudi sociološko-istorijsko objašnjenje procesa nestajanja SFRJ i nje-
nog konačnog razbijanja, s ciljem povezivanja spoljnih i unutrašnjih činilaca,
tj. takmičenja za hegemoniju na nivou međunarodnih odnosa i takmičenja
za hegemoniju na nivou višenacionalne federacije, i ukazivanja na mogući
opštiji značaj povezivanja ova dva nivoa takmičenja za širi uporedno-istorijski
okvir proučavanja nastajanja, održanja i nestajanja višenacionalnih država;
2) drugi zadatak odnosi se na analiziranje, teorijsko-metodološko i saznajno-
-sociološko kritikovanje studija koje su kao cilj imale bilo razumevanje i objaš-
njenje kraja Jugoslavije bilo objašnjenje posebnih pojava koje nije moguće
analizirati bez negativnih posledica po kvalitet saznanja, a da se autor ne
osvrne na nestanak SFRJ, kao što su rat u BiH, etnički progoni tokom ratova
za jugoslovensko nasleđe, napad NATO-a na SRJ i sl. Treba primetiti da se i
na ovom nivou saznajno-sociološke analize radi o takmičenju, ali ovog puta
za ostvarenje ideološke hegemonije u tumačenju nestanka jedne države.
Prema tome, studija ima tri noseća teorijska stuba vezana prethodno
određenim temeljnim pojmovima takmičenja, sukoba, moći i hegemonije:
1. Razumevanje takmičarskih odnosa velikih sila u XX veku, i naročito po zavr-

šetku Hladnog rata, te njihove povezanosti sa međunacionalnim odnosima u
višenacionalnoj političkoj zajednici Jugoslaviji;
2. Primena interakcionističke teorije etničke vezanosti na nacionalne odnose u

Jugoslaviji, sa posebnim naglaskom na rivalitet nacionalističkih ideologija Srba
i Hrvata u poslednja dva veka, a naročito u političkoj zajednici Jugoslaviji;
3. Saznajno-sociološka kritika ideologije u različitim pokušajima objašnjenja
nestajanja Jugoslavije ima za predmet ne samo utvrđivanje borbe za ideo-
lošku hegemoniju u misli o nestanku Jugoslavije već i, s jedne strane, objašnje-
nja nacionalističkih tumačenja kraja Jugoslavije, kada je u pitanju srpska, hrvat-
ska ili bošnjačka misao o nestanku SFRJ, a sa druge strane objašnjenja različitih
varijanti neoimperijalističkih tumačenja raspada, odnosno protivimperijalnih
objašnjenja razbijanja Jugoslavije. Naravno, posebno će se izdvajati radovi
koji su u manjoj ili većoj meri nadilazili ideološka iskrivljavanja teorijske misli.
Na ovom mestu potrebno je napraviti i kratka pojmovna razjašnje-

nja. Nestanak jedne države odnosi se na konstataciju činjeničnog stanja
da država koja je postojala više ne postoji. U ovom radu se taj pojam kori-
sti kada se želi konstatovati činjenica da Jugoslavija više ne postoji, ne ula-
zeći u razmatranje uzroka koji su doveli do tog ishoda. Proces nestajanja
države upućuje na to da se radi o dužem procesu, koji čak može biti ugra-
đen u same temelje tek nastale države, koji traje dugo i ne može se odre-
diti kada će biti završen, jer o konačnom nestanku države zapravo odlučuju
velike sile. Otuda je opravdano govoriti o razbijanju Habzburške monarhije
ili Jugoslavije kao višenacionalnih država, pošto su obe nestale voljom moć-
nijih međunarodnih činilaca.
Takođe, pošto su Kraljevina SHS i Čehoslovačka nastale upravo kao
zamena Habzburške monarhije, onda se za njihov nastanak ima zahvaliti na
prvom mestu volji velikih sila, jer da one prethodno nisu odlučile da Habz-
burška monarhija mora nestati, dve slovenske višenacionalne države ne bi
nastale, uprkos postojanju, u širim slojevima doduše ne preterano ukorenje-
nog, jugoslovenskog (Bakić, 2004; Sekulić, 2004; Banac, 1988) i čehoslovačkog
nacionalizma, već bi tek Srbija bila nagrađena izvesnim teritorijalnim prošire-
njima (prevashodno u BiH, verovatno i u Vojvodini, a možda i u južnoj Dalma-
ciji radi izlaska na more, ali je krajnje neizvesno kuda bi išla granica – Janković
1969: 82), a Česi i Slovaci dobijanjem (kon)federalne jedinice, što bi u oba slu-
čaja verovatno tek delimično ispunjavalo nacionalističke snove.5
5 Posebno je pitanje da li bi Habzburška monarhija sa slovenskom većinom mogla biti restruk-

turisana u višenacionalnu federaciju koja bi odražavala tu demografsku činjenicu, što bi,
potencijalno, onemogućilo Nemačku da je koristi kao saveznika u budućnosti. Radi se tek
o „misaonom eksperimentu“. Da li bi npr. Sloveni, jednom kada bi osvojili političku moć,
bili složni, ili bi prevagu ipak odnela težnja za nacionalnom afirmacijom koja bi ubrzo pre-
rasla u nacionalizam Slovaka, Slovenaca i Srba usmeren protiv hegemonog nacionalizma
Čeha i Hrvata. Tada bi etničko takmičenje i savezništva Mađara i Srba ili Slovenaca i Srba, pri-
merice, mogli ponovo odneti prevagu nad različitim oblicima panslavizma.
Shvatanje suprotno razbijanju neke zemlje jeste raspad, koje insistira

da su se npr. Habzburška monarhija ili Jugoslavija raspale same od sebe, da
velike sile nisu u tome igrale značajniju ulogu, te da su samo konstatovale sta-
nje prethodno nastalog raspada. U konkretnim slučajevima Austro-Ugarske i
Jugoslavije, međutim, može se govoriti o tome da je proces nestajanja trajao
dugo, u slučaju Jugoslavije od samog njenog nastanka, te da se može govo-
riti i o procesu raspadanja koji traje, ali sam čin nestanka neke države u oba
slučaja presudno je zavisio od interesa tadašnjih velikih sila, tj. odnosa snaga
među njima. Utoliko, one su odlukom da podrže unutrašnje snage koje su
radile na razbijanju ovih država, u prvom slučaju prevashodno većinu Srba,
Čeha i Slovaka, a zatim i deo Hrvata, na prvom mestu u Dalmaciji, a potom
i manji deo u Hrvatskoj i Slavoniji, i u drugom slučaju većinu Hrvata i Slove-
naca, odlučujuće doprinele razbijanju obeju država.
Na isti način, svojom odlukom da podrže nastanak nezavisne BiH, u
sklopu razbijanja SFRJ, uprkos velikoj verovatnoći da će u njoj izbiti rat i da
država neće biti u stanju da kontroliše teritoriju u priznatim granicama, baš
kao što uostalom za to nije bila sposobna ni Hrvatska u trenutku priznanja,
velike sile su rešile da – favorizujući separatističke nacionalizme Slovenaca
i Hrvata, te podstičući nacionalističke separatizme Bošnjaka i Makedonaca
– ne poštuju isključivo zahteve separatističkih nacionalizama Srba u novo-
priznatim državama, što je naposletku doprinelo i etničkom progonu Srba
iz Hrvatske i održanju BiH po milosti SAD i EU, pa makar i kao nefunkci-
onalne države.
S ovim u vezi je i nazivanje ratova koji su pratili nestanak Jugoslavije.
Ovde se predlaže naziv „ratovi za jugoslovensko nasleđe“. Nasleđe se odnosi
u prvom redu na teritorije (razume se, sa svim materijalnim bogatstvima na
njima) i na ljude koje treba obuhvatiti državnim granicama, ali i na ostvare-
nje političke hegemonije na prostoru bivše Jugoslavije.
Budući da je režim Slobodana Miloševića, uprkos izričitom negiranju da
se Srbija nalazi u ratu, aktivno i neposredno učestvovao u borbama za jugo-
slovensko nasleđe protiv secesionista iz Hrvatske, a da je posredno bio veoma
aktivan i u građanskom ratu u međunarodno priznatoj nezavisnoj BiH (što isto
tako važi i za režim Franje Tuđmana), te da je u jednom trenutku odustao od
borbe za Jugoslaviju, jer je sa secesionistima iz Slovenije ulazio u sporazume
kako bi hrvatske secesioniste lakše sprečio da sa sobom povedu i one koji nisu
bili voljni da priznaju unutrašnji suverenitet Hrvatskoj, onda se rat ne može
označiti čisto secesionističkim, niti, pak, čisto građanskim, već je najprecizniji
naziv „ratovi za jugoslovensko nasleđe“.
U ovim ratovima su glavni ciljevi bili ostvarenje nacionalističkih ideala suve-
reniteta, nezavisnosti i što veće bezbednosti novostvorenih država u kojima će
stoga „naša nacija“ biti u što ubedljivijoj većini, te kada su Srbija i Hrvatska u
pitanju, ostvarenje političke hegemonije na prostoru bivše Jugoslavije.
1.3. Takmičarski odnosi velikih sila u XX veku i njihov značaj

za nastanak, održanje i nestanak Jugoslavije
Studija koja je pred čitaocem kao jedan od ciljeva ima objašnjenje uti-
caja velikih sila na nastanak, očuvanje i razbijanje višenacionalne Jugoslavije.
Ova studija slučaja treba, između ostalog, da ukaže na koji način su se odvi-
jala nacionalna takmičenja i sukobljavanja u Jugoslaviji, te kako su ona utiša-
vana ili podsticana, zavisno od interesa različitih velikih sila tokom XX veka.
Prvi teorijski stub ove studije upravo i jeste shvatanje da u međunaci-
onalnim odnosima, sporovima i ratovima između relativno malih i nemoć-
nih delatnika na prostoru bivše Jugoslavije, baš kao i na bilo kojem drugom
poluperifernom ili perifernom prostoru, presudnu ulogu igraju vodeće ili
centralne sile svetskog kapitalističkog sistema koje se ravnaju prema njiho-
vim interesima i vrednostima, često pravdajući prve potonjima, u borbi za
očuvanje ili osvajanje hegemonije.6 Male države s relativno niskim vredno-
stima društvenog proizvoda i iznutra ophrvane problemima koji nezavisno
od vrste teškoća (privredne, političke, kulturne) uvek usled višeetničnosti,
a u slučaju SFRJ usled višenacionalnosti, bivaju protumačeni u etničkom
(nacionalnom) ključu, ne mogu ni teorijski ostvariti svoja nastojanja ako
su ona u suprotnosti sa interesima najmoćnijih svetskih sila u datom tre-
nutku. Prema tome, jedini način da se ostvare ideali i interesi manjih i slabi-
jih država, onako kako su obrazovani od strane elita, jeste da se usklade sa
interesima i vrednostima koje, blagodareći volji najmoćnijih u „međunarod-
noj zajednici“, preovladavaju unutar krugova političkih, privrednih i intelek-
tualnih elita koje se neretko preklapaju.
Kada su u pitanju južnoslovenske zemlje, one su se vekovima nalazile u
sastavu dveju imperijalnih sila, Osmanskog carstva i Habzburške monarhije,
u kojima nisu mogle biti samostalne, iako su (kada je Habzburška imperija u
pitanju) učestvovale u etničkom takmičenju u okviru kulturnog, privrednog
i političkog života (Tejlor, 1990). Ove dve sile su, naime, podelile celo Balkan-
sko poluostrvo između sebe, pa su bile i regionalne sile u centralnoj i jugo-
istočnoj Evropi. Njihovo trajno nasleđe bio je granični položaj južnoslovenskih
nacija sa obe strane imperijalnih granica i nestabilna granica koja se značajno
menjala (Allcock, 2000: 213), što je uticalo na seobe stanovništva različite kon-
fesionalne i etničke pripadnosti. Jedno od nasleđa imperijalnih granica jeste
i ratnički „graničarski mentalitet“ ili oslobodilačka politička kultura koju su
baštinili Srbi (i Crnogorci), Hrvati, Bošnjaci i Albanci.
6 Kraljica Viktorija je, primerice, u jednom memorandumu upozorila svoje ministre povo-
dom Velike istočne krize na Balkanu: „Ovo nije pitanje očuvanja Turske nego prevlasti
Rusije ili Britanije u svetu!“ (Ković, 2007: 269). Razume se, male balkanske nacije doživ-
ljavane su u vladajućim krugovima velikih sila, pa i na britanskom dvoru, tek kao pioni i
sprovodnici ili, pak, smetnje sprovođenju njihovih interesa.
No, bez obzira na nacionalne martirologije i slavne mitove o antemurale

christianitatis, u slučaju Hrvata,7 ili na mitove o žrtvovanju Srba za hrišćansku
ali „nezahvalnu Evropu“, njihov položaj počeo je da se menja tek onda kada
je moć tih sila počela značajnije opadati u odnosu na druge velike sile u XIX
veku,8 što je omogućeno i uticajem Francuske revolucije na javljanje i jača-
nje nacionalizma i posledično slabljenje Habzburškog carstva Meternihovim
pokušajima da slomi pokrete za nezavisnost (Kenedi, 1999: 192), a što je u
povratnoj vezi omogućilo podizanje uspešne nacionalno-socijalne revolucije
Srba protiv Osmanske imperije i nade Hrvata da mogu postići bolje instituci-
onalno ustrojstvo u okviru Habzburške monarhije9 (Bakić, 2004).
Jugoslavija (prvobitno Kraljevina SHS) jeste država koja je trajala, sa
četvorogodišnjim prekidom tokom II svetskog rata, nekih 70 godina, što je
relativno kratko vreme, jer države, po pravilu, traju znatno duže. Njeno traja-
nje gotovo se poklopilo sa trajanjem „kratkog XX veka“. Parafrazirajući Hobsba-
uma, kako naći smisao postojanju Jugoslavije, višenacionalnoj državi koja je
kratko trajala i kojoj su ratovi u „vremenu netrpeljivih“ i „dobu ekstrema“ pred-
stavljali babicu i dželata?
Dvadeseti vek je započeo porazom, smanjenjem i poniženjem Nemačke
u I svetskom ratu i rasturanjem takođe poražene Austro-Ugarske kao cen-
tralnoevropske regionalne sile. Austro-Ugarsku su demontirale sile pobed-
nice sa idejom da nestane saveznik Nemačke iz I svetskog rata. Treba zabe-
ležiti da čuvenih Vilsonovih 14 tačaka, nastalih 8. januara 1918. kao „sredstvo
afirmacije izbijanja jedne velike sile na vrh svetske politike“, prvobitno nisu
sadržale mogućnost samoopredeljenja za Slovene Habzburške monarhije kao
ideološkog opravdanja za rasturanje Austro-Ugarske i stvaranje Jugoslavije
i Čehoslovačke. Tek je „tokom 1918“ došlo do toga da su SAD „slovenskim
narodima Austro-Ugarske priznale mogućnost da stvore nezavisne države“,
7 Tipičan slučaj hrvatskog antemurale christianitatis mita može se naći na Vikipediji, gde se,
između ostalog, tvrdi kako je „vrhovni kapetan Nikola Jurišić“ 1532. „sa samo 700 Hrvata
zaustavio 140.000 Sulejmanovih vojnika na njihovom vojnom pohodu za Beč“, te kako je
„ban Nikola Šubić Zrinski“ 1542. „s 400 Hrvata spasio Peštu od sigurne propasti“ (http://
hr.wikipedia.org/wiki/Antemurale_Christianitatis, pristupljeno 10. VIII 2008).
8 „Iako istoričari sada govore o ’ekonomskom usponu Habzburškog carstva’ u periodu od
1760. do 1914, činjenica je da se u prvoj polovini XIX veka industrijalizacija dogodila samo
u izvesnim zapadnim regionima, kakvi su Češka, alpske zemlje i okolina samog Beča, dok
je veći deo Carstva ostao relativno netaknut. Dakle, iako je sama Austrija napredovala,
Carstvo kao celina palo je iza Britanije, Francuske i Pruske mereno industrijalizacijom po
stanovniku, proizvodnjom gvožđa i čelika, kapacitetom parnih mašina itd.“ (Kenedi, 1999:
193). Takođe, vojni budžet Carevine nije držao korak s vojnim budžetima drugih velikih
sila, a oružane snage nisu bile na visini drugih velikih sila (Kenedi, 1999: 194), što se poka-
zalo i u sukobima sa srbijanskom vojskom početkom I svetskog rata.
9 O imperijalnim okvirima Habzburgovaca i Osmanlija kao određujućem činiocu oblikova-
nja srpskog i hrvatskog nacionalizma i njihovog rivaliteta u XIX veku pisano je opširnije
na drugom mestu, pa nema potrebe za ponavljanjem (Bakić, 2004: 55–69).
čime su „dalje ojačale svoj uticaj u liberalnoj javnosti Evrope“ (Mitrović, 1998:
23–25), koja je tada, valja primetiti, bila načelno pronacionalistički usmerena,
pošto se nacionalizam čak i posle užasa I svetskog rata smatrao povezanim sa
liberalizmom, dok u imperijama sa srednjovekovnim poreklom, sa izuzetkom
Velike Britanije, nije bilo previše liberalizma. Jednostavno rečeno, Vašington
je po ulasku u rat, 17. aprila 1917, nastupao „veoma ambiciozno, sa željom
da bude arbitar, pa umnogome i tvorac novog sveta, što je značilo uzimanje
vodećeg, a u ponečem i hegemonističkog mesta u svetu“, pa je morao „povesti
i ideološku borbu da bi sebi obezbedio prestiž“, a za to mu je najbolje poslu-
žila politika tzv. trajnog mira u kojoj je načelo samoopredeljenja igralo bitnu
ulogu (Mitrović, 1998: 25–26).
Ova postepena promena stava koja se, kako se vidi, dešavala pri samom
kraju I svetskog rata svedoči o tome da je rasturanje Austro-Ugarske i stvara-
nje Jugoslavije i Čehoslovačke u najboljem slučaju tek delimično bilo zajem-
čeno uspesima srbijanske vojske ili ispunjavanjem zahteva jugoslovenskog
nacionalizma, jer da je tako bilo, onda bi i severna Albanija, pošto ju je okupi-
rala srbijanska vojska, kao i Istra na osnovu zahteva jugoslovenskih naciona-
lista, pripale Jugoslaviji. Naprotiv, vojska se iz severne Albanije morala povući
pod pritiskom velikih sila, a Istra, Kvarnerska ostrva, Zadar i Lastovo pripali su
nepouzdanom savezniku, ali regionalnoj sili – Italiji.
Da je doista tako bilo svedoči i način odlučivanja na Konferenciji mira kra-
jem oktobra 1918. godine. Bio je to, naime, „skup pobedničkih država na kome
pored pobeđenih nisu mogle učestvovati ni neke neutralne zainteresovane
zemlje“, a naročito ne Sovjetski Savez. Sem toga, same učesnice bile su pode-
ljene na dve grupe. Veća grupa bila je sačinjena „od malih i srednjih zemalja,
imala je samo ograničena prava; njihovi predstavnici mogli su jedino da pod-
nose predloge i daju obaveštenja, da učestvuju na plenarnim sednicama i –
prihvataju odluke. Štaviše, često nisu bili ni obavešteni o toku problema za
koje su bili neposredno zainteresovani“. Razume se, u ovu grupu spadali su
predstavnici Srbije. Manju grupu činile su, pak, velike sile: SAD, Velika Brita-
nija, Francuska, Japan i Italija. „Sva rešenja su stvarno donosile samo te sile, a
najvažnije konačne odluke držala je u rukama samo nekolicina najistaknuti-
jih pojedinaca njihovih delegacija“ (Mitrović, 1998: 27).
Prema tome, nesporni i veliki uspesi srbijanske vojske i narastajući jugo-
slovenski nacionalizam, te zahtevi pobedničke vlade u Beogradu i poraženog
Narodnog vijeća u Zagrebu su u najboljem slučaju predstavljali neophodan uslov
za stvaranje Kraljevine SHS, a u najgorem, junačko i nepotrebno prolivanje krvi
sa srpske strane, ravno onom crnogorske vojske pred Skadrom 1913. bez odgo-
varajućeg ishoda, i sa hrvatske strane diplomatsko spasavanje onoga što se spa-
siti može. Uostalom, Česi i Slovaci su Čehoslovačku dobili, iako se vojnički uči-
nak dobrovoljačkih jedinica niukoliko nije mogao meriti sa učincima srbijanske
vojske. No, oni su imali Masarika, na Zapadu,10 uglednog praškog univerzitetskog

profesora sociologije i političara, koji je obavio značajan diplomatski posao za
svoje sunarodnike, ali i za pretke pisca ovih redova od kojih su se muški članovi
porodice listom „s puškom u ruci borili“, a neki i život dali za „oslobođenje i ujedi-
njenje svih Jugoslovena“.11 Pa ipak, diplomatski napori Čeha, i pojedinih Hrvata,
Srba i Slovenaca, te ratni napori i učinci Srba ne bi bili dostatni za obrazovanje
Kraljevine SHS i Republike Čehoslovačke da nije bilo diplomatske procene vode-
ćih političara i njihovih savetnika pobedničkih velikih sila, Francuske, Velike Brita-
nije i SAD, da Austro-Ugarsku treba razbiti. Na taj način, mislilo se da je Nemačka
oslabljena za jednog moćnog saveznika u budućnosti ako bi pokušala da pro-
meni svoj ponižavajući položaj nakon I svetskog rata i vrati se u red velikih sila
u nameri da promeni neravnotežu snaga uspostavljenu Versajskim poretkom.
Upravo ono što je bilo uzrok razbijanja Austro-Ugarske bilo je i uzrok
nastanka Jugoslavije. Ona je trebalo da predstavlja važnog saveznika Velike
Britanije i, naročito, Francuske u obuzdavanju ponovnih ambicija Nemačke.
Srpska vojska i njeni uspesi predstavljali su svedočanstvo da bi, možda, još
veća država značila još jaču vojsku, a to je upravo ono što je silama pobedni-
cama trebalo. Utoliko, stvaranje države Južnih Slovena može se opisati kao
„lokalno prilagođavanje hitnim potrebama šireg evropskog rešenja“ (Allcock,
2000: 230). Umesto Austro-Ugarske u centralnoj Evropi su stvorene mala
Austrija i umanjena „trijanonska Mađarska“, zemlje čiji će ogorčeni i omalo-
važeni građani, a naročito elite, sanjati rušenje Versajskog sistema, te Čehoslo-
vačka, Jugoslavija, uvećana Rumunija i nanovo postojeća Poljska za koje je bila
namenjena uloga podupirača Versajskog sistema Francuske i Velike Britanije,
sila status quoa na kontinentu. Ovaj sistem država imao je dvostruku funkciju:
osim sprečavanja Nemačke da ponovo ugrozi interese rivalskih imperijalistič-
kih sila, radilo se i o sprečavanju eventualnog prodora „boljševičkih hordi sa
Istoka“ koje bi mogle da ugroze ne samo geostrateški „prestiž moći“ Francu-
ske i Velike Britanije u Evropi, već i kapitalistički društveno-ekonomski sistem,
te liberalni, tj. višestranački parlamentarni politički sistem.
Razume se, sve dok je versajski sistem trajao za Jugoslaviju nije bilo zime,
iako su Hrvati s pravom bili hronično nezadovoljni u njoj, zato što je „Francu-
skoj odgovarao srpski unitarizam“ (Bakić, 2004; Kuljić, 1998). Kako je, međutim,
nacistička Nemačka jačala narušavajući Versajski sistem ne samo vraćanjem
Sara 1935, već i okupacijom Sudeta i pripajanjem (Anschluss) Austrije u martu
1938. čime je izbila na severozapadne granice Jugoslavije, tako su i izgledi
Jugoslavije za opstanak postajali tmurniji, što je bezuspešno pokušano da se
amortizuje stvaranjem Banovine 1939. godine (Bakić, 2004; Kuljić, 1998). Raz-
bijanje Jugoslavije, i u tom sklopu stvaranje velike (uprkos italijanskoj okupaciji
10 Radilo se i o velikom prijatelju Srba i Jugoslavije.

11 Navedene formulacije doslovce su prenete sa spomenika pradedi i dedi pisca ovih redova.
Dalmacije) i formalno nezavisne Hrvatske, te velike Albanije i male Nedićeve

Srbije,12 bio je sastavni deo stvaranja „novog evropskog poretka“ hegemonih
sila na kontinentu, u prvom redu Nemačke.
Nakon II svetskog rata SAD su utvrdile položaj hegemone sile kapitalisti-
čkog sveta,13 ali je i SSSR postao rivalska sila, hegemona u socijalističkom sve-
tu.14 „NATO alijansa je vojno učinila ono što je Maršalov plan činio ekonomski;
produbljavala je podelu Evrope na dva tabora iz 1945. godine, a samo tradici-
onalni neutralci (Švajcarska, Švedska), Frankova Španija15 i izvesni posebni slu-
čajevi (Finska, Austrija, Jugoslavija) nisu bili ni u jednom ni u drugom“ (Kenedi,
1999: 426). Obema globalnim silama, a globalne su pošto su bile u stanju da
intervenišu bilo gde na kugli Zemljinoj sa sigurnošću da ih nijedna druga sila,
sem druge globalne, ne može ograničiti, odgovaralo je postojanje Jugosla-
vije, jer su na taj način bile onemogućene teškoće, pa i mogući isuviše opa-
sni sukobi oko njene podele.
Partizanski pokret je na osnovu snage na terenu i borbenog učinka bio
onaj antifašistički pokret koji je od 1943. počeo uživati podršku ne samo
Staljina, već i zapadnih saveznika. Otuda je i posle rata bilo u interesu svih
pobedničkih velikih sila da se Jugoslavija, uprkos užasnom građanskom ratu
i državno vođenom genocidu ustaša nad Srbima, te nekolikim genocidnim
pokoljima četnika nad muslimanima, obnovi na federalističkim osnovama.16
12 U rivalskoj strukturi srpskog i hrvatskog nacionalizma, veća Hrvatska od Srbije bila je

dovoljna nadoknada za gubitak Dalmacije i samo formalnu nezavisnost, posebno u doba
kada turizam i prihodi koji od njega zavise nisu još uvek bili aktuelni, a važnost Hrvatske
u „novom poretku“ cenjena ispred važnosti Srbije.
13 „ (...) laissez-faire sistem neminovno radi u korist one zemlje koja je na najboljoj takmičar-
skoj poziciji – u ovom slučaju, neoštećenih, hiperproduktivnih Sjedinjenih Država – a na
uštrb onih koje su bile slabije opremljene za takmičenje – nacija opustošenih ratom, sa
izmenjenim granicama, masama izbeglica, izbombardovanim kućama, zastarelom maši-
nerijom, dugovima koji su ih uništavali, izgubljenim tržištima“ (Kenedi, 1999: 405).
14 Ovde se ne prihvata stav Imanuela Volerstina (Immanuel Wallerstein) da je SSSR bio tek
pomoćna sila Sjedinjenih Država: „SSSR se može smatrati podimperijalističkom silom Sjedi-
njenih Država zato što je garantovao poredak i stabilnost unutar svoje zone pod uslovima
koji su uvećali sposobnost Sjedinjenih Država da održe svoju hegemoniju“ (Valerštajn, 2005:
19). Čini se da ovakav stav, nezavisno od njegove saznajne vrednosti, objektivno služi ide-
ološkom amortizovanju činjenice da su društva realnog socijalizma u Evropi doživela poraz.
15 Ipak, treba primetiti da je Frankova Španija s obzirom na način na koji je nastala i na činje-
nicu da je kapitalistička zemlja sa izvesnim profašističkim sklonostima nesumnjivo pri-
padala najizraženijim antikomunističkim zemljama u Hladnom ratu, a da su SAD prema
najrazličitijim desničarima, pa i fašistima, bile dosta blagonaklone upravo zbog njihovog
antikomunističkog usmerenja.
16 Bilo je doduše i ideja o obnovi Austro-Ugarske, koje su gajili čak i veliki državnici kao što
je Čerčil (Churchill), koje su bile motivisane tradicionalnim strahom od snažne slovenske
države na Balkanu na koju bi se Rusi mogli osloniti. No, to su, ipak, bila manjinska mišlje-
nja, zacelo i zbog toga što bi pobednički SSSR radije video na Balkanu Jugoslaviju pod
komunističkim režimom negoli neku reformisanu Austro-Ugarsku. Tim pre što su ruske i
Na taj način stvorena je struktura međunarodnih odnosa koja je pogodovala

održanju Jugoslavije, a Josip Broz Tito je, posle izuzetno rizičnog raskida sa
Staljinom17 i težnji ovoga da ga „planom Višinski“ skine s vlasti (Bekić, 1988:
34–35, cit. pr. Kuljić, 1998: 259), zadržavši socijalističko društveno-ekonom-
sko uređenje, vodio izuzetno umešnu spoljnu politiku nesvrstavanja u bilo
koji od dva vojna bloka – bilo NATO bilo Varšavski ugovor. Pri tome, SFRJ je
sa Indijom predvodila umereno krilo nesvrstanih koje se zalagalo za saradnju
sa Zapadom, za razliku od tvrdog arapsko-kubanskog krila (Campbell, 1967:
78, cit. pr. Kuljić, 1998: 274).
Ova strateški mudra spoljna politika jednake distance prema oba vojna
saveza obezbedila je Jugoslaviji ne samo izuzetan međunarodni ugled pot-
puno nesrazmeran veličini i objektivnom značaju zemlje (Kuljić, 1998: 229–
283), što se ogledalo i u vojnoj i drugoj nepovratnoj ekonomskoj pomoći SAD
(Kuljić, 1998: 260; Madžar, 1990), već je osiguralo Jugoslaviju od pokušaja raz-
bijanja bilo sa Zapada bilo sa Istoka, a to je sa svoje strane pomagalo da se
postigne legitimitet kako prema međunarodnoj zajednici tako prema sopstve-
nim građanima. Ipak, treba imati u vidu i činjenicu da je Hladni rat uopšte, a
ne samo u slučaju SFRJ, pogodovao isticanju u prvi plan „države kao nezavi-
snog suverenog aktera u međunarodnim odnosima“ čiji se suverenitet „nije
dovodio u pitanje“ (Vuletić, 2006: 172), što je Brozu zacelo olakšavalo posao.
Nacionalistički pokreti koji su se, ipak, sporadično pojavljivali za života
Josipa Broza, npr. Maspok 1971. ili albanske nacionalističke demonstracije
1968, stoga nisu imali realnih šansi na uspeh zbog strukture međunarodnih
odnosa u Hladnom ratu i nespornog legitimiteta Jugoslavije u međunarodnim
odnosima. Nijednoj od dve najveće sile nije odgovaralo da demontira bombu
u svetlu potencijalne opasnosti koja bi mogla nastupiti za svetski mir. Drugim
rečima, one su se takmičile, pa kadšto i sukobljavale, ali nisu bile spremne
da se oštrije, naročito ne oružano, sukobe oko Jugoslavije, jer to je moglo da
bude suviše opasno. Utoliko je Hladni rat značajno doprineo održanju Jugo-
slavije (Ullman, 1996: 13), a iz takmičenja velikih sila za hegemoniju u svetu
Broz je uspevao da izvuče puno koristi za sebe i za Jugoslaviju.
Trebalo bi imati na umu da je Jugoslavija, uprkos činjenici da nije pripa-
dala socijalističkom lageru, ipak spadala u socijalistička društva, a da je soci-
jalizam krajem osamdesetih godina XX veka doživeo poraz barem u Evropi,
sovjetske pretenzije na Balkan bile, takođe, postojane (Kuljić, 1998: 275), a Crvena armija
prisutna i u Jugoslaviji.
17 Jedino je njemu pošlo za rukom da održi nezavisnost posle raskida sa Sovjetskim Save-
zom bez sovjetske invazije (Kenedi, 1999: 442), a u tome je zacelo pomogla činjenica da
su SAD i Velika Britanija 2. IX 1949. poručile Staljinu „da bi napad na Jugoslaviju imao
ozbiljnih posledica“, a komunističkim vođima Jugoslavije – biblijski – „ko traži, daće mu
se“ (Bekić, 1988: 57, cit. pr. Kuljić, 1998: 257). Moguće je da je u svemu ovome imala uti-
caja i poznata podela sfera uticaja u Jugoslaviji u odnosu 50:50 između Čerčila i Staljina.
ako ne u celom svetu. Utoliko ne može biti slučajno da su sve višenacionalne

socijalističke etnofederacije – SSSR, ČSSR i SFRJ – nestale sa geografske karte.
Kao da se njihovim slomom još jednom potvrdila pobeda kapitalističkog nad
socijalističkim svetom. Naime, liberalne višenacionalne tvorevine su preživele,
a socijalističke nisu, što nije bez značaja imajući u vidu da obe ideologije, libe-
ralizam i socijalizam, proistekle iz prosvetiteljstva, gaje veru u načelnu moguć-
nost višenacionalnog organizovanja političkih zajednica, iako postoji svest da
je to najčešće teže negoli u nacionalnoj državi. U takmičenju sklonoj svesti
liberalnih takmaca, neuspehom da prežive socijalizam višenacionalne fede-
racije svedoče da je on bio inferioran sistem.
Pa ipak, ono što se desilo juče višenacionalnim državama socijalističkog
sveta, može se koliko sutra dogoditi višenacionalnim državama liberalno-kapi-
talističkog sveta. Naime, unutrašnja nacionalistička dinamika višenacionalnih
država možda ne može sama dovesti do kraja neke države, ali u sadejstvu sa
izvesnim spoljnopolitičkim činiocima može dobiti tu snagu. Šta bi, recimo, bilo
da SAD ili Nemačka počnu aktivno da podržavaju separatizme Baska u Španiji
ili Flamanaca u Belgiji, a da ne govorimo o Kurdima u Turskoj ili u Iraku? Da li
bi takvo delanje globalne ili regionalne sile moglo odlučujuće doprineti raz-
bijanju i ovih liberalnih ili autoritarnih kapitalističkih višenacionalnih država?
Dakako, pošto se trenutno radi o saveznicima SAD i Nemačke, ne može se
očekivati aktivna podrška takvim rešenjima, ali treba imati u vidu da je proces
globalizacije uzrok istovremenog slabljenja već slabih ili nestabilnih država i
jačanja onih najjačih (Vuletić, 2006: 170), a višenacionalne države su po pra-
vilu nestabilnije usled takmičenja i sukobljavanja na nacionalnoj osnovi od
nacionalnih država, pa se ove države mogu nalaziti u procesu nestajanja, iako
sa nepredvidivim trajanjem, kao što uostalom i svedoče slučajevi Španije i,
naročito, Belgije.
Bez sumnje, kako se proces globalizacije ubrzao raspadom socijalistič-
kog lagera i socijalizma, tako je izazov održanju Jugoslavije postao jači. Poma-
ljala se nova struktura međunarodnih odnosa sa SAD kao jedinom globalnom
silom i nekolikim regionalnim silama. Nesreća Jugoslavije nalazila se u činje-
nici da je jedna od regionalnih sila bila nedavno ujedinjena Nemačka, koja je u
uslovima gubljenja značaja Jugoslavije za globalnu politiku, pa time i za SAD,
prigrabila ovlašćenje za rešavanje regionalnih problema. Ona je, pak, imala
neposredne i posredne interese za razbijanje SFRJ (Lazić, 1994). Docnije će,
sa ratom u BiH i na Kosovu, Srbija i Crna Gora doći u problem sa drugom regi-
onalnom silom, neformalnom zaštitnicom muslimana na Balkanu – Turskom.
Grubo rečeno, u oba slučaja su SAD, kao globalna sila, imajući i svoje
posebne interese, podržale regionalne sile, a protivnici regionalnih sila su
zbog upornog otpora postali i protivnici globalne sile. Paradoksalno, male
nacije i njihove elite gladne suvereniteta nakon sticanja nezavisnosti bivaju
lakše „podvrgnute zakonima tržišta“ i svođenju suvereniteta na beznačajnost
(Vuletić, 2006: 177, 187), a mišljenje da će se u EU uživati veća samostalnost

i ravnopravnost, te igrati značajnija uloga negoli u Jugoslaviji naprosto je
neodbranjivo u svetlu demografskih činjenica, tj. bazičnog političkog odnosa
većina–manjina (jer da li će npr. četiri i po miliona Hrvata biti ravnopravnije
sa 82 miliona Nemaca no što je bilo sa 9 miliona Srba?), pa se gotovo može
govoriti o Hegelovom lukavstvu uma kojim vara nacionaliste malih nacija.
1.4. Primena interakcionističke teorije u objašnjenju dinamike

nacionalističkog takmičenja u višenacionalnoj Jugoslaviji
Drugi teorijski stub na koji se oslanja ova studija odnosi se na primenu

interakcionističke teorije etničkih odnosa na nacionalne odnose u SFRJ. Pristup
koji naglašava kontekst u kojem se vrši međusobno opštenje članova različitih
etničkih grupa ili nacija naziva se interakcionistički. Oblikovao ga je norveški
antropolog Fredrik Bart (Frederik Barth) u klasičnoj i veoma uticajnoj studiji
Etničke grupe i granice: društvena organizacija kulturne razlike (Ethnic Groups
and Boundaries: The Social Organisation of Cultural Difference). Prema njemu,
osećanje i svest o etničkoj vezanosti nastaju i održavaju se kontinuiranim pro-
cesom dihotomizacije između članova i nečlanova grupe, pri čemu je neop-
hodno da ova vezanost bude izražena i potvrđena u društvenom odnosu. Za
pristalice pristupa osobeno je odbacivanje svakog insistiranja iskonskog shva-
tanja nacije na unutrašnjim kvalitetima etničkih svojstava kao što su npr. jezik,
religija, pismo, običaji i tradicija, kolektivno sećanje, boja kože i položaj očiju
i sl., kao određujućih činilaca neke etničke vezanosti ili etničkog identiteta.
Naprotiv, ova etnička svojstva jesu samo resursi koji se daju politizovati
umešnim delanjem nacionalista, bilo da je reč o intelektualcima ili o držav-
nim nacionalnim ustanovama kao što su školski sistem, vojska, popisni sistem,
nacionalna štampa, nacionalni industrijski sistem, itd. Ono što je, međutim,
odista važno odnosi se na kontekste u kojima se etničke razlike javljaju, a ovi
konteksti ne moraju biti vezani samo za moderno industrijsko društvo, kao
što smatraju modernisti (Bakić, 2006; Gelner, 1997; Hobzbaum 1996), već i za
ranije kao i docnije periode. Kao veoma važni činioci javljanja i jačanja već
postojećih etničkih veza mogu poslužiti različite vrste međuetničkih susre-
tanja: ratovi, politička nestabilnost višeetničkih imperija ili drugih političkih
zajednica, promena međunarodnih okolnosti, društvena potčinjenost izve-
snih društvenih grupa u odnosu na neke druge u nekom društvu, takmičenje
različitih društvenih grupa za retka dobra, radilo se o ekonomskim, političkim
ili kulturnim, trgovina sa različitim etničkim grupama i sl. U svakom slučaju,
nisu najbitnije same etničke grupe, već međuetnički konteksti u kojima delat-
nici u međuodnošenju određuju svoje etničke identitete (Putinja, Stref-Fenar,
1997: 122–124).
Doista, još je Maks Veber uočio da gotovo „svaka vrsta zajedničnosti i

suprotnosti habitusa i navika može postati povod za nastanak subjektivne
vere u to da između grupa koje se uzajamno privlače ili odbijaju postoji srod-
stvo ili tuđost po poreklu“. Vera u srodstvo po poreklu, smatrao je Maks Veber
nekada i smatra Entoni Smit danas, „bez obzira da li ima ikakve objektivne
osnove“, može imati značajne posledice, „posebno za obrazovanje političkih
zajednica“ (Bakić, 2004: 33; Veber, 1976: I: 326–327; Smit, 1998: 41). Utoliko,
međutim, ima razloga da se u interakcionistički pristup proučavanju etničke
vezanosti i nacije uključi jedno šire, po poreklu etnosimbolističko shvatanje
međuetničkih odnosa (Smith, 2000) koje podrazumeva poređenje i takmiče-
nje između etničkih zajednica i kada je posredi njihova kolektivna prošlost, tj.
kolektivna sećanja. Ovo stoga što takmičenje nije samo važno sa stanovišta
ideološke upotrebe prošlosti za pravdanje zahteva sadašnjosti, već je bitno i
za osećaj dostojanstva pripadnika nacije u sadašnjosti.
Najveći doprinos interakcionističke teorije, po Filipu Putinja (Philippe
Poutignat) i Žoslin Stref-Fenar (Jocelyne Streiff-Fenart), sastoji se u stavljanju
naglaska na nastajuće i procesualne aspekte etničkih grupa. U tom smislu,
najbitnija značajka etničke grupe jeste granica koja je odvaja, i time joj odre-
đuje identitet, od drugih etničkih grupa. Osnovni problem koji etnička veza-
nost postavlja pred interakcioniste jeste u utvrđivanju kako se javljaju etničke
različitosti i odvojenosti, te kako to utiče na zasnivanje posebnih kultura (Puti-
nja, Stref-Fenar, 1997: 125–127). F. Bart ističe kako se u svakom posmatranom
slučaju etničke granice održavaju zahvaljujući ograničenom skupu kulturnih
crta. Pri tome, trajnost etničke grupe u situaciji susreta sa nekom drugom
zavisi od postojanosti izabranih kulturnih crta, dok se njena sopstvena posto-
janost može pratiti kroz promene koje ona trpi blagodareći menjanju pome-
nutih kulturnih crta koje određuju granicu (Bart, 1997: 258).
Važno je, takođe, uočiti da pomenuta granica „ni u čemu ne vrši pri-
nudu“ nad najvećim delom kulturnog sadržaja koji je povezan sa pripadni-
cima neke etničke grupe, već se taj sadržaj može menjati „bez ikakve odlu-
čujuće veze s održavanjem granica etničke grupe“. Tako, „kada ocrtavamo
istoriju jedne etničke grupe u vremenu, nipošto ne znači da istovremeno i
u istom smislu ocrtavamo istoriju ’jedne kulture’: elementi sadašnje kulture
neke etničke grupe ne proizlaze takvi kakvi su iz posebnog skupa koji je tvorio
kulturu dotične grupe u nekom prethodnom razdoblju“. Istovremeno, među-
tim, grupa ima neprekinuto organizaciono postojanje omeđeno granicama
koje određuju pripadnost grupi uprkos promenama kulturnog sadržaja (Bart,
1997: 258–259). Izučavati etničku vezanost znači imati na umu sve raspoložive
identitete u datom istorijskom momentu u nekoj višeetničkoj situaciji, te opi-
sati značajnost tih identiteta u različitim situacijama međuetničkog dodira.
Situaciona analiza etničkih vezanosti povezuje se sa izučavanjem proizvodnje
i upotrebe naziva pomoću kojih se članovi višeetničkih društava identifikuju
i međusobno razlikuju, kao i sa izučavanjem strategija i taktičkih izbora kojima

pribegavaju da bi u međuetničkim odnosima prošli što je moguće bolje.
Jedna od mogućih strategija koja se postavlja pred pojedinca jeste i promena
samoga identiteta (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 131).
Prema mišljenju potpisnika ovih redaka, teorija etničkog takmičenja savr-
šeno se uklapa u interakcionističku teoriju. Ona samo posebno naglašava
racionalni i takmičarski aspekt međuodnošenja različitih društvenih grupa –
dakle, pomenute strategije i taktičke izbore kojima se pribegava u međuet-
ničkim odnosima – više od nekih drugih aspekata interakcionističke teorije.
Početkom devedesetih godina XX veka Sara Belanže (Belanger) i Moris Pinar
(Pinard) uneli su značajne novine u teoriju etničkog takmičenja, dodatno je
prilagođavajući zahtevima interakcionizma.18 Po njima, etničko takmičenje
dovodi do sukoba „ako i samo ako“ se ono doživljava kao nepošteno; sem
toga, nepoštena utakmica vodi sukobu ukoliko ne postoji međuzavisnost
među etničkim grupama koja bi donosila korist obema stranama. Na kraju,
autori, izbegavajući dotadašnji metodološki individualizam teorija etničkog
takmičenja i teorija racionalnog izbora uopšte, vele da se takmičenje mora
odvijati između grupa, a ne među pojedincima, dok dobra oko kojih se grupe
takmiče moraju biti kolektivna (npr. politička prava i regionalne etničke moći,
regionalne ili etničke zastupljenosti u privredi, grupni status koji se odnosi na
kulturu i jezik, itd.), a nikako ne individualna (Belanger, Pinard, 1991: 448–450).
Naposletku, ostale hipoteze za vođenje istraživanja bile bi sledeće: tamo
gde postoji nekoliko grupa, netrpeljivost će posebno gajiti članovi najveće
ili dominantne grupe usled moći koja izvire iz njene mnogoljudnosti (Hod-
son, Sekulić, Massey, 1994: 1537–1538). Sa druge strane, kako veličina i snaga
najvećeg takmičara (centra ili jezgra) narasta, tako pokušaji organizovanog
otpora tom centru bivaju uspešniji ako su organizovani oko identiteta većih
razmera (Ragin, 1979: 622–623). Očevidno, sve hipoteze mogu se testirati na
slučaju strukturisanja međunacionalnih odnosa u višenacionalnoj Jugosla-
viji – kako kapitalističkoj unitarnoj Kraljevini tako socijalističkoj etno(kon)-
federativnoj republici.
Naglasak na takmičenju veoma je opravdan, jer se različite etničke grupe,
čak i kada međusobno sarađuju, nalaze u manjoj ili većoj meri u odnosima
takmičenja. Drugim rečima, odnosi partnerstva i saradnje mogu ići ruku pod
ruku sa odnosima takmičenja, a opažaj nepoštenog takmičenja može ovo pre-
obraziti u sukobljavanje. S druge strane, privredni i racionalni aspekt isuviše
je naglašen kod uobičajene primene teorije etničkog takmičenja kao pod-
vrste teorija racionalnog izbora. Ona, međutim, kao teorija srednjeg obima,
18 O postojećim teorijama etničke vezanosti, pa i o instrumentalističkim teorijama u koje

se teorija etničkog takmičenja najčešće svrstava opširnije je pisano na drugom mestu
(Bakić, 2006).
upravo zato što se nalazi na nižem nivou apstraktnosti od interakcionističke

teorije, ovu unekoliko konkretizuje i dopunjava. Interakcionistička teorija je
dovoljno opšta da u sebe uključi sve aspekte teorije etničkog takmičenja. Da
je to tako potvrđuju i mišljenja Regina (Ragin), Henena (Hannan) i Medrana
(Medrano) koji smatraju upravo F. Barta osnivačem teorije etničkog takmiče-
nja. Dakle, uprkos protivljenju E. Smita, te Putinja i Stref-Fenar da povežu ove
dve vrste teorija, čini se da ima dovoljno razloga da se teorija etničkog takmi-
čenja, posebno poboljšana novinama koje su uneli S. Belanže i M. Pinar, sma-
tra jednim oblikom interakcionističkih teorija.
Glavna zamerka interakcionistima odnosi se na relativnu zapostavljenost
izučavanja etničkih svojstava koja služe kako za postavljanje granica među etnič-
kim grupama i posledično stvaranje i učvršćivanje etničkih identiteta, tako i za
politizovanje etničkih vezanosti i njihovo nacionalističko korišćenje u kulturnim,
ekonomskim i političkim takmičenjima. Mišljenje autora ovih redova jeste da
se uključivanjem ovih sadržaja u interakcionistički pristup etničkoj grupi i veza-
nosti može poboljšati njegova sposobnost objašnjavanja pomenutih pojava.
Ovde navedena mišljenja F. Barta jasno pokazuju da ima prostora za usavrša-
vanja interakcionizma prihvatanjem opravdanih primedbi etnosimbolističkog
pravca (Bakić, 2006). Uopšte, ovaj pristup se čini najinkluzivnijim od svih pristupa
etničkoj vezanosti, jer pokazuje osetljivost na vremensku dimenziju i posebno na
longue durée, što je sasvim izostavljeno u uobičajeno prilično neistorično uobli-
čenim instrumentalistički usmerenim teorijama etničkog takmičenja, na čemu
s pravom insistiraju etnosimbolisti i teorije mnogovekovnog postojanja nacije
(Bakić, 2006; Armstrong 2004; Smith, 2003; 2000; 1998; 1996; 1995; Connor, 1993;
Armstrong 1982), kao i istoričnost i osetljivost na razlike među istorijskim epo-
hama na kojima s pravom istrajavaju modernisti, a što je izostavljeno kod mno-
govekovaca i iskonaca (Bakić, 2006). Ono, međutim, što pomenuti pravci nemaju
u dovoljnoj meri, a interakcionistički ima, jeste upravo poklanjanje pažnje kon-
tekstu međusobnih odnosa različitih etničkih grupa. Tome bi, međutim, što je
izričita težnja ove studije, trebalo dodati i povezanost strukture međunacional-
nih rivalskih odnosa u višenacionalnoj političkoj zajednici sa strukturom među-
narodnih odnosa u nekom konkretnom istorijskom trenutku.
Ako se u instrumentalističkim teorijama radi samo o instrumentalnoj, tj.
ciljnoj racionalnosti, onda se u interakcionističkim teorijama, koje s lakoćom
mogu u sebe uključiti ciljnu racionalnost instrumentalista, radi i o preostalim
vrstama delanja. U tom smislu, nacionalizam je ona ideologija koja zadaje
osnovni vrednosno-racionalni cilj delanja grupama koje se poistovećuju sa
nekom nacijom. Ovaj cilj se da svesti na zahtev za podudaranjem političkih i
etničkih granica19 (Gelner, 1997: 11). Primarnom i sekundarnom socijalizacijom
19 Sledi se gelnerovsko poimanje nacionalizma koje sasvim odgovara evropskim shvata-

njima, ali može biti neodgovarajuće za kolonijalne i prekookeanske nacionalizme. Kada je,
se kroz manje ili više izmišljene ili nanovo protumačene tradicije (Hobsbom,
Rejndžer, 2002) prenosi s kolena na koleno ne samo nacionalni identitet, već
i s njim povezane predrasude i stereotipi prema sebi i Drugome (Bakić, 1999;
Tajfel, 1981), kao i nacionalističke težnje, što izaziva jaku osećajnu privrženost
naciji, koja vrhuni u spremnosti da se pojedinac žrtvuje zarad njene dobro-
biti, ali u ponekim slučajevima i da učini zločine u njeno ime. Ovo žrtvovanje
uključuje prevashodno izvesna odricanja u materijalnoj sferi i svakodnevnim
udobnostima, ali u krajnjim situacijama rata može se odnositi čak i na život;
spremnost na zločin je promenljiva, od pljačke i sporadičnog maltretiranja
Drugog, do silovanja, etničkog progona, ubijanja zarobljenika i civila, pa čak
i do spremnosti na pokušaj zatiranja (genocid) „manje vrednih“ nacija.
Pošto je nacionalistički ideal retko moguće u celosti ostvariti, onda se radi
o približavanju tom idealu: bitno je ostvariti onu političku zajednicu u kojoj će
„naša“ etnička zajednica biti u većini, makar i relativnoj, i izbeći onu političku
zajednicu u kojoj će naša etnička zajednica ostati u manjini; sem toga, što veća
mera samostalnosti nacionalne države, to bolje. Institucionalna ustrojstva neke
višenacionalne političke zajednice umnogome služe ovakvim, tj. nacionalistič-
kim ciljevima. Iz ustavnih uređenja ovakvih zajednica čitaju se odnosi moći
među njenim nacijama. Istovremeno, svaka povreda nacionalnog dostojan-
stva, svako nacionalno poniženje koje može proizaći iz opažaja takmičenja kao
nepravednog, doživljavaju se veoma emotivno, pa iz takvog doživljaja može
katkad slediti i iracionalno delanje, spremnost da se uđe u nedovoljno promi-
šljene akcije, ali može uslediti i ciljno-racionalno delanje koje za cilj ima pro-
menu postojeće ravnoteže snaga u višenacionalnoj državi. No, ovo ciljno-racio-
nalno delanje ne mora uvek biti umno, tj. može kadšto doneti masovne nesreće
ljudima druge nacionalnosti, pa i pripadnicima sopstvene nacije.
Ono što je važno shvatiti jeste da nacionalizam predstavlja istovremeno
nezavisnu i zavisnu promenljivu u višenacionalnim zajednicama u kojima
postoje rivalske nacionalne ideologije. Nacionalizam kao nezavisna promen-
ljiva znači da nacionalisti mogu koristiti različite argumente u cilju pravdanja
nacionalističkog zahteva za što većim podudaranjem političkih sa etničkim
granicama. Nekad su ti argumenti kulturni, i obično se oni prvi pojavljuju zato
što ih je najlakše opravdati brigom za održanje navodno ili stvarno ugrože-
nog nacionalnog identiteta; nekad ekonomski, koji mogu biti naročito ubed-
ljivi u slučajevima kada stvarno postoje nelogičnosti u privrednom sistemu
zemlje koje se mogu tumačiti sistemski na štetu neke nacije; a nekad, najče-
šće kada se nacionalistički pokret oseti dovoljno snažnim da nastupi sasvim
otvoreno, politički, kada postoji široko prihvaćena i duboko ukorenjena nacio-
nalistička samosvest, pa se nastupa sa nemaskiranih nacionalističkih pozicija,
međutim, reč o balkanskim nacionalizmima, onda gelnerovsko poimanje savršeno odgo-

vara, pa se stoga ovde i koristi.
tražeći sve veći stepen suverenosti i nezavisnosti od višenacionalne zajed-

nice (Hroch, 1978). Nacionalizam je zavisna promenljiva u višenacionalnim
političkim zajednicama od važeće strukture međunarodnih odnosa i njihove
promene. Svaka bitna promena u međunarodnim odnosima se mora odra-
ziti i na višenacionalne države, bilo da pomažu njihovo održanje ili da omo-
gućuju njihovo razbijanje.
Rečju, interakcionizam, kako je ovde shvaćen, obuhvata instrumentali-
stičku teoriju etničkog takmičenja koja se odnosi na racionalnu stranu etnič-
kih odnosa u sadašnjosti i budućnosti, što se ogleda u takmičenju pojedi-
naca za materijalna dobra, ugled i moć, ali i takmičenju nacionalnih zajednica
oko kojih su obrazovane konstitutivne jedinice federacije za političku moć,
kolektivni status, što često obuhvata i takmičenja oko dostojanstva određe-
nih etničkih svojstava kao što je npr. jezik ili religija i takmičenje oko kolek-
tivnih sećanja, i materijalnu dobrobit svake od njih, te naposletku pokušava
da objasni način na koji unutrašnji nacionalni takmaci za moć u Jugoslaviji
odgovaraju na izazove koje pred njih stavlja kontekst međunarodnih odnosa.
1.5. Saznajno-sociološka kritika različitih objašnjenja

nestanka Jugoslavije
Treći teorijski stub ove studije jeste uobičajeni saznajno-sociološki uvid

da opažaj nekog događaja uopšte, pa i nestanka SFRJ i ratova za jugosloven-
sko nasleđe posebno, zavisi u velikoj meri od društvenog položaja posma-
trača, teoretičara ili istoričara. Naime, ako ima mišljenja u sociologiji sazna-
nja da čak i prirodno-naučno saznanje zavisi od nekih „etničkih posebnosti“
(Milić, 1986: 458), onda mora biti sasvim jasno da će objašnjenje kraja Jugo-
slavije biti, možda, prevashodno određeno etničkom pripadnošću istraživača.
Ovo se naročito odnosi, iako nije ograničeno, na zemlje naslednice Jugosla-
vije u kojima preovladava „oslobodilačka naučno-politička kultura“ u kojoj
se isključivosti i nacionalna rivalstva na „naučnom“ planu međusobno snaže
(Kuljić, 2002: 463).
Uopšteno, i ponešto grubo rečeno, nacionalno opredeljenje posmatrača
na prostoru bivše SFRJ ima najveći značaj za opažaj celog istorijata Jugosla-
vije, pa i na opažaj njenog nestajanja, kao i ratova u kojima se proces nesta-
janja okončao. Hrvatski sociolog, politikolog ili istoričar će, po pravilu, zastu-
pati ono gledište o Jugoslaviji, njenom nastajanju, trajanju i nestajanju, koje se
u različitim ideološkim varijantama javlja među etničkim Hrvatima. Danas se
ono javlja u protivstavu prema Jugoslaviji kako bi se hrvatsko jugoslovenstvo
pokazalo kao sporedna idejna struja u okviru hrvatskog nacionalizma (Kuljić,
2002: 464). Na sličan način, među srpskim teoretičarima i istoričarima pre-
vladavaju različite ideološke varijante koje se mogu naći i u srpskom javnom
životu, sa osnovnom neistoričnom idejom o Jugoslaviji kao „kobnoj srpskoj

zabludi“. Najpozitivniji stav prema Jugoslaviji imaju Bošnjaci, jer oni su u soci-
jalizmu izgradili nacionalni identitet, pa makar i pod religijskim imenom, iako
je i kod njih odnos prema Jugoslaviji ponešto zamagljen potrebom legitimi-
sanja relativno mladog bošnjačkog nacionalnog identiteta i nedavno stvo-
rene a krajnje nestabilne države.20
Nova društvena stvarnost, koju stvaraju posebne društvene elite neza-
visnih nacionalnih država zasnovanih na etnonaciji, traži i etnički zasnovanu
društveno-integrativnu misao koja je namerno suprotstavljena „misli protiv-
ničkih etničkih grupa“ (Milić, 1986: 457). U tom svetlu, jedan istraživač kon-
verzije vodećih istoričara istraživačkog predmeta „Jugoslavija“ ukazao je na
zanimljivu činjenicu: „Zakasnelo razočaranje raspadom Jugoslavije je izvor
Petranovićevog revizionizma, za razliku od donekle trijumfalističkog Bilan-
džićevog revizionističkog pravdanja hrvatske suverenosti“ (Kuljić, 2002: 458).
Ovde treba uočiti pravilnost: hegemoni srpski doživljaj kraja Jugoslavije doživ-
ljaj je razočaranosti izazvane porazom, a hegemoni hrvatski doživljaj praćen
je ponosom zbog činjenice da je Hrvatska iz Jugoslavije izašla kao pobednica.
Ovaj osećajni stav, utemeljen na racionalnom uvidu u stvarnost, nesumnjivo
mora uticati na tumačenje kraja Jugoslavije, ali i njenog nastanka, te trajanja.
Treba imati u vidu da društvene elite novonastalih nacionalnih država
pred istoriografe i sociologe kao prevashodni zadatak postavljaju pravdanje
postojanja novostvorenih političkih zajednica, ukoliko žele društvenu pro-
mociju, moć i ugled, te odgovarajuće materijalne nagrade. U takvim nastoja-
njima saznajna funkcija društvene nauke bledi u odnosu na društveno-inte-
20 Izgleda da se pred I svetski rat većina bosanskih muslimana osećala Turcima, usled snaž-
nog poistovećivanja sa Osmanskom imperijom, a uprkos činjenici da je u samom Carstvu
smatrano da su Turci samo siromašni seljaci iz Anadolije, dok bi se drugi uvredili da ih tako
nazivaju (Mazower, 2000: 51). Odrazi tog mišljenja javljaju se kadšto i danas. Tako je pogla-
var bosanskih muslimana Reis-ul-ulema Mustafa ef. Cerić nedavno izjavio kako ne može
da prepozna „koji je Bošnjak, a koji Turčin, jer svi ste isti kao da vas je jedna majka rodila.
Ovdje moramo biti jedno, ne možemo dvoje i zato predlažem da svi mi ovdje budemo
Turci. Nas ovdje zovu Turcima, mi vičemo da nismo i sve što više vičemo da nismo, oni sve
više viču da jesmo. I mi jesmo Turci, po našem povijesnom sjećanju, povijesnom određe-
nju, identitetu islama koji su nam Turci donijeli. Ali mi smo i Bošnjaci“ (http://dnf.blogger.
ba/arhiva/2006/09/03), pristupljeno 10. VIII 2008. U ovom navodu zorno se uočava kakva
je snaga interakcionizma: spoljašnje imenovanje („nas ovdje zovu Turcima“) utiče i na unu-
trašnje prihvatanje određenog naziva („i mi jesmo Turci“). Istovremeno, izbor je unekoliko
racionalan, premda na prvi pogled deluje potpuno nerazumno s obzirom na to da se Turci
i Bošnjaci međusobno ne mogu razumeti zbog ogromne razlike u jeziku, jer ako su Boš-
njaci Turci, onda se neće osećati tako bespomoćnima u sukobljavanju sa Srbima i Hrva-
tima, prema kojima se nalaze u manjini i od kojih su slabiji. Moćna, iako udaljena Turska
služi kao uteha i političko sredstvo zastrašivanja etnički bliskih ali neprijateljski usmere-
nih komšija. To podseća na ono crnogorsko: nas i Rusa dvesta miliona. Na stranu sad to
što i samih Rusa ima svega 143 miliona u Rusiji i oko 25 miliona u okolnim republikama.
grativnu. Stoga može biti sasvim u skladu sa uobičajenim ljudskim slabostima,

iako je „neotmeno načelo da je bolje izdati svoje uverenje nego svoju naciju“
(Kuljić, 2002: 450). Oni akademski poslenici koji su umakli etničkom određe-
nju otuda zaslužuju posebnu pažnju, pod uslovom da ih ima i da se ne radi
o sentimentalnoj i intelektualno jalovoj nostalgiji za vremenima koja nikada
nisu postojala u jugoslovenskoj utopiji. Potrebno je porediti stvarnost Jugo-
slavije sa stvarnošću novih država na istoričan, višeslojan i iznijansiran način
da bi se mogao izricati vrednosni sud o prednostima i manama Jugoslavije u
odnosu na savremena društva.
U ovom smislu se, možda, mogu uočiti i podele između različitih genera-
cija istraživača, iako ih autor ove studije ne očekuje s obzirom na epidemiju
„antitotalitarne konverzije“ čiji je sastavni deo među intelektualcima bivše
Jugoslavije i antijugoslovenstvo (Kuljić, 2002: 421). U tom kontekstu se vikti-
mizovanje autora u socijalizmu kao ličnosti (Kuljić, 2002: 422) udružuje sa vik-
timizovanjem nacije kojoj neko pripada, gde kao rezultat nastaje nesumnjivo
nezdrava dupla viktimizacija, što neminovno otežava ispunjenje kako ideala
uravnotežene zrele ličnosti, tako i epistemološkog zadatka težnje ka objektiv-
nosti, jer se intersubjektivna proverljivost traži, po pravilu, u toru sopstvene
nacije. Istovremeno, težnja za pravdanjem osvete koja se vrši u ime nacije
može se razumeti upravo u ovom kontekstu, iako ni žrtva nema moralno
pravo na osvetu, jer tada se pretvara u dželata (Kuljić, 2002: 427–428).
Zapadni posmatrači, pak, prihvataju u manjoj ili većoj meri „srpski“, „hrvat-
ski“ ili „bošnjački“ opažaj južnoslovenske stvarnosti zavisno od toga koji je
u datom trenutku bliži trenutnim spoljnopolitičkim interesima i vrednosno-
-moralnim osećajima elite njihovih društava. U tom kontekstu važno je uočiti
koje mesto neki akademski poslenik zauzima u društvenoj organizaciji nauč-
nog rada, te naročito koliko su se naučnici različite nacionalne pripadnosti
iz bivše Jugoslavije probijali na važna mesta u društvenoj organizaciji nauč-
nog rada na Zapadu. Nije isto ako neko predaje na Jejlu i Oksfordu, ili ako je
zaposlen na nekom malom i manje uglednom univerzitetu. Takođe, nije sve-
jedno da li se knjiga objavljuje kod uglednog izdavača ili ne, te da li se kraće
studije objavljuju u vodećim časopisima ili u nekim časopisima nižeg ugleda.
Naposletku, veoma je bitno utvrditi da li se i koliko često neki naučnici zovu
da prilože svoja istraživanja zbornicima radova o nekoj temi koje objavljuju
poznate izdavačke kuće.
Jednako kao među srpskim, hrvatskim ili bošnjačkim stranama u sukobu,
zapadni posmatrači zanemarivaće pitanje odgovornosti svojih vlada kada
to zahtevaju racionalno pojmljeni interesi ili će, pak, postati veoma kritični
prema vladama pod uslovom da su njihova moralna čuvstva pod udarom, a
da, takođe, kritika ne potkopava vitalne interese njihovih zemalja, već da, šta-
više, promena politike može biti u njihovom interesu – što aktuelna državna
politika prenebregava.
Ne treba smetnuti s uma činjenicu da istraživači iz manjih zemalja koji

imaju ambicije da se dobro plasiraju na tržištu naučnog rada na Zapadu,
možda, još i više vode računa o interesima zvanične spoljne politike jedine
globalne sile, naročito u svetlu činjenice da dolazi do obrazovanja jedne nad-
nacionalne društvene elite na globalnom nivou koja putem tela kao što su
MMF, Svetska banka, NATO, EU, NAFTA i sl. vrše društvenu integraciju na glo-
balnom nivou u neoliberalnom ključu slavljenja kapitalizma (moći tržišta) i
imperijalnom ključu ideologije ljudskih prava.21
U toj viziji kapitalističkog sveta bez granica gde jedna imperijalna sila i
nadnacionalna elita organizuju društvo planete, poseban zadatak ima druš-
tveno-integrativna misao koja postiže cilj „u onoj meri u kojoj njegovo usva-
janje podstiče pojedince i grupe da dobrovoljno prihvate i izvršavaju oba-
veze što proističu iz njihovog položaja u društvu i(ili) njegovom užem delu.
Idejno razvijena društveno-integrativna misao, u kojoj su sjedinjene funk-
cije opravdavanja i organizovanja, predstavlja spoj političke misli i etike“
(Milić, 1986: 518).
Prema tome, globalna društvena elita ima potrebu da se njeni interesi i
praktično-politički potezi opravdaju, kao i da obezbedi dobrovoljnu „posluš-
nost“ onih kojima interesi mogu biti i različiti od volje ove elite, a društvena
nauka je, preko ambicioznih pojedinaca koji teže društvenoj promociji, često
umišljajući da upravo oni polažu temelj društvene integracije (Milić, 1986:
516), ali nekad i stvarno učestvujući u tome, tu da oblikuje društveno-inte-
grativnu misao koja će to učiniti, deleći praktično-političke pouke i etičke
pohvale i pokude, verbalne zabrane i kazne. Činjenica da je „perspektiva
Zapada postala (je) središte iz kog tumačimo istoriju, pa i našu vlastitu“ (Smo-
lar, 2000, cit. pr. Kuljić, 2002: 472) ima dalekosežne posledice, makar bila istina
da i sam Zapad sadrži više mogućih perspektiva, jer ukazuje na potencijalnu,
ako ne i stvarnu kolonizaciju naučnog saznanja. Otud je kritika ideologije
naučnih radova, koja će pažljivo razdvajati vredne teorijsko-istraživačke dopri-
nose od društveno-integrativnih funkcija, koji dolaze sa Zapada uopšte, a onih
o kraju Jugoslavije i društvima država-naslednica posebno, jedan od najbit-
nijih poslova koje sociolog može danas obavljati.
Valja u tom smislu uporediti misao o Jugoslaviji u socijalističkom periodu
sa onom o kraju Jugoslavije. Hipoteza je da se ove misli veoma razlikuju, da je
misao o Jugoslaviji devedesetih godina XX veka misao koja je najviše iskriv-
ljavala ono što se na prostoru SFRJ dešavalo zbog prevage društveno-inte-
grativne funkcije saznanja o Jugoslaviji na Zapadu nad saznajnom funkcijom,
21 Autor ove studije smatra zaštitu ljudskih prava svakog pojedinca na svetu veoma bitnom,
ali ne veruje da oni koji ljudska prava masovno krše, npr. u Iraku, Avganistanu, u zlogla-
snom Guantanamu ili u „humanitarnim intervencijama“ iskreno brane ljudska prava u
nekom drugom delu sveta.
što je posebno došlo do izražaja u trenutku neposredne pristrasne uključe-

nosti ovih zemalja u rešavanje sukoba u Jugoslaviji.22 Rečju, ideološki su se
često pravdala nastojanja zapadnih vlada da se Jugoslavija razbije po njihovoj
zamisli, umesto da se pristupi izučavanju neophodnih i dovoljnih uslova koji
su vodili kraju Jugoslavije. Treba utvrditi da li su i u kojoj meri različita istra-
živanja kraja Jugoslavije uzimala u obzir moguće alternative, bilo da se radi
o potrebi očuvanja Jugoslavije, njenog restrukturisanja, ili da se radi o raci-
onalnosti njenog razbijanja po etničkim umesto po republičkim granicama.
Lakmus test ideologizovanosti misli o kraju Jugoslavije za nesrpske autore
jeste da li se koristi poređenje Jugoslavije i BiH, baš kao što je za srpske autore
bitno videti da li porede Austro-Ugarsku i Jugoslaviju. Misao koja je posvećena
BiH, a da zapostavlja pitanje Jugoslavije, neizostavno je i bezuslovno ideolo-
gizovana misao koja ispunjava društveno-integrativne funkcije znanja u sre-
dini u kojoj je nastala, u načelu nebitno da li u bosanskohercegovačkoj, ame-
ričkoj ili nekoj drugoj. Naposletku, treba videti da li i u kolikoj meri posle pada
režima Slobodana Miloševića dolazi do promene u teorijskim shvatanjima
kraja Jugoslavije i pojava kojima je bio praćen, kao što su ratovi i masovni
ratni zločini. Uopšte, jedan od zadataka studije odnosi se i na utvrđivanje
razlika, ako ih ima, između istraživanja koja su prevladavala tokom devede-
setih godina XX veka i onih posle 2000. godine.
Nije nevažno ni pitanje predviđanja kraja Jugoslavije i naknadne pameti
koja ex post facto objašnjava njen nestanak. U sklopu problema predviđa-
nja kraja Jugoslavije, posebno je pitanje da li se kraj zemlje predviđa zato što
se on želi ili zato što su uočene objektivne slabosti i napetosti koje bi mogle
22 Tom Galager (Tom Gallagher) sa Univerziteta Bredford (Bradford) smatra da je tokom

Hladnog rata nedostajalo vrhunsko saznanje (high-grade knowledge) o Jugoslaviji, pošto
su nedostajali fondovi čijim sredstvima bi istraživanja bila finansirana, za razliku od kre-
mljologije koja je usled hladnoratovskog značaja koji je uživao SSSR dobijala ogromna
sredstva. Otud, jedna jugoslavologija nije nastala kao pratilja sovjetologije ili kremljolo-
gije. Navodi se i zanimljiv podatak da je jedino univerzitetsko odeljenje za proučavanje
Jugoslavije u Bredfordu u Velikoj Britaniji ukinuto zbog budžetske štednje i kresanja izda-
taka za univerzitete vlade Margaret Tačer (Thatcher) početkom osamdesetih godina XX
veka. U činjenici da su se Jugoslavijom bavili stručnjaci za međunarodne odnose Galager
je, sledeći D. Konverzija (Konversi), video razlog što je, po njegovom mišljenju, naglasak
pogrešno stavljan na razbijanje Jugoslavije spolja umesto na unutrašnji raspad (Gallagher,
2004: 155). Uz ponešto cinizma, a imajući u vidu poplavu pisanja veoma različitog kvali-
teta o Jugoslaviji po njenom nestanku sa karte, može se zaključiti da novac, iako utiče na
obim pisanja o nekom predmetu, ipak nije presudan činilac koji određuje kvalitet pisanja.
Štaviše, imajući u vidu ideološka iskrivljavanja na koje intelektualni konformizam i sleđe-
nje modnih trendova u nauci, novac, politička moć i slava utiču, verovatno je da nedo-
statak takvih činilaca tokom hladnoratovskog perioda utiče na viši nivo hladnoratovske
nauke u odnosu na posthladnoratovsku nauku o Jugoslaviji. Suprotno mišljenje Galage-
rovom, a slično ovom koje se zastupa u studiji pred čitaocem iznela je Valeri Bans (Vale-
rie Bunce) (Bunce, 1997: 345–346).
dovesti do kraja socijalističke Jugoslavije. Takođe, da li je nesklonost Jugosla-

viji pomogla da se sagledaju njena ograničenja ili je, možda, briga dobrona-
mernog ili ideološki zainteresovanog posmatrača za Jugoslaviju pomogla da
se uoče činioci nestajanja? Naposletku, bitno je i pitanje koliko su predviđa-
nja bila kondicionalna, tj. da li su autori istoriju shvatali kao otvorenu prema
različitim mogućnostima ili su kruto tvrdili da je samo jedan ishod nemino-
van. Po pravilu su ona predviđanja koja nude nekolike mogućnosti razvoja
neke pojave, specifikujući potrebne uslove za nastanak različitih ishoda i pro-
cenjujući verovatnoću zbivanja svakog od „scenarija“, saznajno vrednija od
onih koja postuliraju samo jednu mogućnost.
Jedno od pitanja na koje treba dati odgovor jeste i u kojoj meri je aka-
demska misao o kraju Jugoslavije bila pod uticajem medijske slike o njemu.
Koliko su preovlađujući okviri predstavljanja stvarnosti i diskursi uticali na
misao svakog od pojedinih istraživača? Da li su oni bili svesni njihovog posto-
janja, da li su pokušavali da se odupru ili su mislili da je njihovo važenje ne-
upitno? Jedna od hipoteza istraživanja jeste da većina istraživanja koja je
želela da se nazove naučnim nije daleko odmakla od već postojećih medijskih
predstava. Akademsko i novinarsko su se na predmetu kraja Jugoslavije susre-
tali, prožimali i stapali u jedno, što ukazuje da se radi o društvenoj nauci koja
ispunjava prevashodno društveno-integrativnu funkciju. Ako je tako, onda
treba odgovoriti na pitanje zašto je ova funkcija znanja dobila prioritet nad
onom koju nauka u prvom redu treba da ispuni – saznajnom.
Takođe, potrebno je odgovoriti i na pitanje da li su u vezi opšta ideološka
usmerenost pojedinog istraživača i njegovo manje ili više teorijsko objašnje-
nje ili razumevanje kraja Jugoslavije. Na osnovu prethodno izvedene analize
štampe, može se pretpostaviti da su konzervativni i liberalni autori (ovi drugi,
u koje treba uključiti i socijalne demokrate, tj. leve liberale, u većoj meri, zato
što su bili veći ljubitelji „višeetničke BiH“ i „Bošnjaka, najviše Zapadu okrenutih
muslimana na svetu“, od konzervativaca kojima su bile bliže „katoličke i pro-
zapadne, bogate“ Slovenija i Hrvatska), po pravilu, tumačili kraj Jugoslavije u
skladu sa uspostavljenim pravoverjem u štampi i u javnom mnjenju dotičnih
zemalja, što znači da su redovno optuživali Slobodana Miloševića lično i srp-
ski nacionalizam kao uzročnike svih zala koja su snašla Jugoslaviju, da su pre-
viđali sličnosti između Jugoslavije i BiH, te da su smatrali hrvatski nacionali-
zam tek drugorazrednim činiocem; dok su levičari, anarhisti i komunisti imali
veoma različit pristup proučavanju kraja Jugoslavije koji se temelji na prida-
vanju uzročne težine spoljnopolitičkom i ekonomskim činiocima.
Imajući u vidu saznajno-sociološki aspekt analize predstavljanja pro-
cesa nestajanja Jugoslavije, autor studije dužan je da jasno i nedvosmisleno
navede sopstvena ograničenja u preduzetom istraživanju. Svest o sopstvenoj
ograničenosti jeste neophodan, iako ne i dovoljan uslov njenog prevazilaže-
nja. Ova ograničenja se odnose na identitetske sastavnice ličnosti stvaraoca.
Dolepotpisani, naime, deli nacionalni identitet sa jednom od sukobljenih

strana u procesu nestajanja SFRJ i u ratovima za njeno nasleđe – srpskom.23
Premda kritičar srpskog nacionalizma, a naročito njegovih krajnjih oblika,
sigurno je da nije imun na interese svoje nacije, onako kako ih, kao pripad-
nik generacije koja je u svojim dvadesetim godinama doživela kraj socijali-
stičkog sistema i Jugoslavije koja je nestajala u ratu, sam shvata.
On se trudio u okvirima svoje moći da se bori protiv autoritarnog više-
stranačkog socijalizma Slobodana Miloševića i rata. Kao kritički ili levi libe-
ral veoma rano je, još polovinom devedesetih godina XX veka, dok je radio
diplomski rad o pisanju strane štampe o nestajanju SFRJ, ostao bez iluzija o
dotad u njegovoj svesti idealizovanom Zapadu uopšte, i naročito o štampi
koja je izveštavala o ratu i intelektualcima koji su javnosti objašnjavali uzroke
njegove. Utoliko, autor je sada u ideološkom smislu skoro manhajmovski slo-
bodnolebdeći intelektualac željan probijanja svih ideoloških ograničenja,
nezavisno od ideologije koja se kritikuje. No, dok je probijanje opštih ide-
oloških ograničenja lakše izvodljivo, dotle je borba protiv nacionalističke ide-
ologije malo složenija, jer tu je, osim ideologije, uključen i nacionalni identi-
tet kao takav. Otuda je analitičko odvajanje i razlikovanje nacionalnog iden-
titeta od nacionalizma kao ideologije veoma važno.
Razume se, činjenica da su se ratovi za jugoslovensko nasleđe odvijali
upravo u vreme autorovog školovanja za sociologa umnogome je odredila
njegov teorijsko-istraživački profil. Trebalo je razumeti zašto je nestala zemlja u
kojoj se rodio i živeo dvadesetak godina. U sveopštem bujanju nacionalizama,
na šta ni sam nije bio imun, ipak je postajalo sve lakše uočiti pristrasnost prema
naciji kojoj se pripada. Kadšto je ona, naročito u tumačenju nacionalnih interesa
krajnjih desničara, imala karikaturalne obrise. To je pisca ove studije gonilo da se
specijalizuje u izučavanju nacionalizma i nacije, te da teorijska znanja koja je ste-
kao pokuša primeniti na razumevanje i objašnjenje glavnih uslova koji su doveli
do nestanka „države koja je dvaput postojala“ (Lampe, 2000) i dvaput u krvi
nestajala tokom XX veka. Teorijska znanja, privrženost naučnoj etici i saznajno-
-sociološka svest o uslovima vlastite ograničenosti trebalo bi da autora, koliko
je to moguće, zaštite od „izdaje intelektualaca“ (Benda, 1996), tj. nacionalne pri-
strasnosti. U tom smislu, pre no što da neki sud o zahtevima nesrpskih strana,
on će, osim primene teorijskih znanja, uvek pokušati da se postavi u kožu pri-
padnika tih nacija, tj. da iz njihovog položaja sagleda društvenu stvarnost. Tek
nakon takvog uživljavanja moguće je ponuditi neki odgovor na važna pitanja
koja se tiču suprotstavljenih shvatanja nacionalnih interesa.
23 Otud je moguće da se kadšto probija i lični ton, jer se raspravlja o nečemu što dotiče ne
samo intelektualnu radoznalost, već i ličnost istraživača. No, to ne bi trebalo da utiče na
intersubjektivnu proverljivost njegovih iskaza, već bi, štaviše, trebalo da olakša njihovu
saznajno-sociološku kritiku.
Jasno je, međutim, da i nacionalizam ima svoje objektivno važenje i

subjektivni smisao, te da obavlja izvesne funkcije u određenom istorijskom
trenutku na nekom prostoru. Tako, ako se jedan ili više nacionalizama favo-
rizuju u odnosu na neki drugi, onda je nužno uvideti koji su objektivni inte-
resi moćnih delatnika koji vrše takvo favorizovanje, i kojim se argumentima to
pravda u društveno-integrativnoj misli koja se švercuje pod imenom nauke, te
koje funkcije različiti nacionalizmi imaju u međusobnim odnosima i u odno-
sima sa najmoćnijim delatnicima u globalizovanom svetu u datom trenutku.
Sem toga, valja utvrditi koliko se retorika koja pravda interese nekog nacio-
nalizma razlikuje od delanja koje se sprovodi u ime određenog nacionalizma.
2. S
ociološko-istorijsko objašnjenje procesa
nestajanja i čina razbijanja Jugoslavije
Pobedničke sile posle Prvog svetskog rata su bile za jugoslovensko

ujedinjenje koje je isključivalo svesrpski projekt. Obnova druge Jugo-
slavije bila je moguća zahvaljujući međunarodnoj ulozi koju su Jugo-
slaviji namenile velike sile. Na ruševinama SFRJ velike sile nisu ni pomi-
šljale da pomažu stvaranje ’Velike Srbije’.
Branko Petranović
2.1. Uvod
U svakom pokušaju objašnjenja složenih društvenih događaja, a naro-

čito procesa u koje spada nastajanje i nestajanje višenacionalnih političkih
zajednica, potrebno je razotkriti činioce koji do njih dovode. Mladen Lazić je
na heuristički veoma plodan način analitički razvrstao uslove koji su u manjoj
ili većoj meri mogli doprineti nestajanju Jugoslavije (Lazić, 1994). Na najap-
straktnijem nivou, razlikuju se spoljni i unutrašnji uslovi koji su doprineli da
politička zajednica Južnih Slovena više ne postoji. Potom se na brodelovski
način unutrašnji činioci razvrstavaju kombinovanjem vremenske i strukturne
dimenzije društvenog života u cilju stvaranja klasifikacije uslova. U vremenske
činioce spadaju oni dugog („istorijski“), srednjeg („sistemski“) i kratkog („kon-
junkturni“) trajanja, a u strukturne politički, privredni, kulturni i socijalno-psi-
hološki činioci.
Tako se dobija klasifikacijska shema od 12 unutrašnjih uslova koji su uti-
cali na nestanak Jugoslavije. Ovde će biti izloženi prvo najbitniji unutrašnji
činioci nestajanja Jugoslavije koji zajedno čine splet neophodnih uslova za
nestanak SFRJ. U okviru njih se najviše pažnje poklanja činiocima srednjeg tra-
janja zato što oni posreduju između onih dugog i kratkog trajanja, tako što
na poseban način uobličavaju činioce dugog trajanja, i tako što iz njih nepo-
sredno proizlaze oni kratkog trajanja. Osim toga, njima se pažnja naročito
poklanja zato što su ponešto zanemareni od savremenih autora koji, po pra-
vilu, znatno više pažnje poklanjaju činiocima kratkog trajanja, tj. pojedinim lič-
nostima koje su delale na političkoj sceni tokom devedesetih godina XX veka.
Politički činioci su, takođe, posebno izdvojeni zato što je unutrašnja nape-
tost u Jugoslaviji dolazila prevashodno zbog suprotstavljenosti u XX veku do
kraja razvijenih nacionalističkih ideologija Srba i Hrvata, a nacionalizam je u

svom razvijenom obliku prvenstveno politička pojava. U tom smislu, kulturni
i privredni činioci, ukoliko su bili ugrađeni u rivalsku strukturu međunacional-
nih odnosa, iako realno postojeći, služili su pravdanju suštinski nacionalistič-
kih zahteva za podudaranjem etničkih i političkih granica, odnosno težnji za
što većom samostalnošću i suverenošću kao političkim ciljevima.
Analiza treba da pokaže koliko je strukturni položaj delatnika u devedese-
tim godinama XX veka zavisio od prethodnog perioda u socijalističkoj Jugo-
slaviji, kao i od trajnije strukturisanosti srpsko-hrvatskih odnosa u zavisno-
sti od njihovih nacionalističkih ideologija kao struktura dugog trajanja, koje
su prethodno uticale na oblikovanje strukturisanosti nacionalnih odnosa u
socijalističkoj Jugoslaviji (Bakić, 2004). Ovaj splet unutrašnjih činilaca činio je
neophodni uslov nestajanja Jugoslavije.
Spoljni činioci se, međutim, sa izuzetkom srpskih i levičarskih proučava-
laca razbijanja Jugoslavije, te Pola Šaupa, redovno potcenjuju u objašnjenjima,
iako čine dovoljan uslov nestanka Jugoslavije pošto je „Jugoslavija stvorena,
održavana, i konačno razorena, u velikoj meri, blagodareći delanju velikih
sila određenog vremena i kao posledica promena međunarodnog okruže-
nja“ (Shoup, 2008: 348). Utoliko će se posle analize neophodnih uslova nesta-
janja Jugoslavije raščlaniti delanje dovoljnih spoljnih uslova njenog razbijanja.
2. 2. Unutrašnji činioci dugog trajanja – suprotstavljene

nacionalne ideologije Srba i Hrvata i suprotstavljene
vizije jugoslovenstva
Problem je prevashodno u tome što čak iako se društveni i

posebno politički sistemi menjaju, nacije opstaju.
Milovan Đilas
Ovde se raspravlja samo o onim uslovima koji su najvažniji za nestanak

SFRJ. Polazi se od shvatanja da su Prva Jugoslavija (Kraljevina SHS/Jugosla-
vija) i Druga Jugoslavija (socijalistička) delile u osnovi istu ključnu strukturnu
suprotstavljenost, iako su se strukturni uslovi u socijalističkoj federaciji une-
koliko razlikovali u odnosu na Kraljevinu blagodareći umnožavanju i insti-
tucionalnom priznavanju nacija. Ipak, bazični strukturni odnos rivalskih srp-
skog i hrvatskog nacionalizma, kao ideoloških dugotrajnih struktura, ostao
je u osnovi nepromenjen zato što su dve nacije bile najbrojnije među Jugo-
slovenima. Drugim rečima, one su predstavljale okosnicu mogućih koalicija u
Jugoslaviji, s tom razlikom što je hrvatska nacionalna elita blagodareći umno-
žavanju federalnih jedinica na preko četiri mogla okupiti oko sebe brojniju
koaliciju no što je to bio slučaj pre II svetskog rata.
Sociološko-istorijsko objašnjenje procesa nestajanja i čina razbijanja Jugoslavije 43
Pošto su hrvatski istoričar (Banac, 1988) i hrvatski i srpski sociolozi (Seku-

lić, 2004, 1997; Bakić, 2004), bez obzira na međusobne razlike,24 već ranije
pokazali na koji su način srpski i hrvatski nacionalizam bili strukturno suprot-
stavljeni i kako su društveni nosioci tih nacionalizama koristili ideju jugoslo-
venstva kao produžetak ovih užih nacionalizama,25 na ovom mestu će tek
ukratko biti ponovo predstavljeni strukturno rivalski odnosi srpskog i hrvat-
skog nacionalizma u okviru ideologija jugoslovenstva kako pre 1918, tako
i u Kraljevini SHS (Jugoslaviji).26 Ono što je važno imati na umu jeste činje-
nica da se ideologija jugoslovenstva kao nacije instrumentalistički koristila
od strane hrvatskih nacionalista tokom većeg dela XIX veka, a srpskih tokom
većeg dela XX veka (Bakić, 2004; Lampe, 2000). Na isti način, srpski nacionalisti
su uglavnom odbijali jugoslovenski nacionalizam, pa i minimalno jugosloven-
stvo, tokom XIX veka, dok su hrvatski nacionalisti odbijali jugoslovenski naci-
onalizam, a taktički (najčešće zbog bezbednosnih potreba ili međunarodne
nenaklonjenosti užim hrvatskim nacionalističkim rešenjima) prihvatali mini-
malno jugoslovenstvo tokom XX veka (Bakić, 2004; Lampe, 2000).
Takođe, geostrateško slabljenje Austro-Ugarske potkopalo je političke
snage u Hrvatskoj koje su joj bile privržene, dajući vetar u leđa srpskoj vari-
janti jugoslovenstva, čiji se trijumf po kraju I svetskog rata može tumačiti i
kao „odraz srpskog geostrateškog uspjeha“ (Sekulić, 2004: 21). Taj geostra-
teški uspeh legitimisao je srpske zahteve i njihovu verziju jugoslovenstva pred
tadašnjim najmoćnijim silama koje su dobile rat i koje su svojom voljom potvr-
dile legitimnost srpske varijante jugoslovenstva. One su, poštujući podvige
srpske vojske, u proširenoj državi videle „proširenje baze srpske vojske u slu-
čaju eventualnih budućih sukoba“, a u Jugoslaviji jemstvo protiv nemačkog
Drang nach Osten (Sekulić, 2004: 22), ali i boljševičkog izvoza revolucije. Jugo-
slavija je zajedno sa Čehoslovačkom i velikom Rumunijom činila sanitarni kor-
don kako protiv revizionističkih namera Nemačke, tako i protiv komunističkih
namera SSSR-a (Bakić, 2004: 542–543). Da ta legitimacija od najvećih svetskih
sila, međutim, nije dobijena, Jugoslavija ne bi bila stvorena. Od tada, među-
tim, ona u Nemačkoj i Austriji važi kao „veštačka versajska tvorevina“, što će se
Jugoslaviji osvetiti već u II svetskom ratu. Istovremeno, međutim, italijanske
24 Sva trojica se slažu da su se koncepti i ideološki temelji ujedinjenja znatno razliko-

vali među srpskom i hrvatskom političkom elitom, te da iz suprotstavljenosti srpskih i
hrvatskih nacionalističkih ideologija „potječe trajan sukob u Jugoslaviji“ (Bakić, 2004;
Sekulić, 2004: 25). No, dok Sekulić naglašava da su od nastanka Jugoslavije srpska i
„nesrpske“ elite bile u sukobu, Bakić misli da su neke nesrpske elite umele biti u savezu
sa srpskom prilikom izolacije Hrvata u Prvoj Jugoslaviji, a prvenstveno se tu radi o JMO
i SLS (Bakić, 2004).
25 Od stranih autora najbolje su ovaj odnos uočili Denison Rusinov (Denison Rusinow), Voker
Konor (Walker Connor) i Džon Lempi (John Lampe).
26 „Srpsko-hrvatsko rivalstvo bilo je rak-rana predratne države“ (Connor, 1984: 330).
i austrijske pretenzije upućivale su slovenačke i hrvatske političke elite na Jugo-

slaviju, pa je i njihova želja za izbegavanjem sudbine italijanske ili austrijske
pokrajine ubedila mnoge hrvatske i slovenačke političare da su Srbi, ipak, slabiji
protivnik od Italijana, a Jugoslavija prihvatljivija politička zajednica od Italije27
(Wachtel, Bennett, 2009: 27; Bakić, 2004; Sekulić, 2004). Štaviše, kad su u pita-
nju Slovenci, njima je Jugoslavija u to doba značila i odbranu od tvrdnji kraj-
njih hrvatskih nacionalista da se radi tek o „kranjskim Hrvatima“ (Bakić, 2004).
Prvo je potrebno uočiti da su Srbi i Hrvati uhvaćeni u relativno složenu
strukturu međuetničkih odnosa, pošto su se Srbi istočno od Drine izborili za
poluzavisnu državu već u prvoj polovini XIX veka, dok su se Srbi zapadno od
Drine u BiH nalazili pod vlašću Osmanskog carstva do 1878, a posle u Habzbur-
škoj monarhiji zajedno s onima u oblasti Vojne krajine (formalno ukinute 1881) i
u hrvatskim varošima koji su se tamo nalazili odranije. Ono što se danas naziva
Hrvatskom bilo je u stvari poznato kao Trojedna kraljevina28 koja nije bila celo-
vita, već su Hrvatska i Slavonija bile pod ugarskom upravom, a Dalmacija i Vojna
krajina pod austrijskom, s tim što je u potonjoj do 1881. važio poseban režim.29
Pravoslavni seljaci u Krajini su gledani s podozrenjem od strane katolič-
kih plemića kojima nisu bili potčinjeni, a mađarske vlasti su umele manipulisati
Srbima zarad držanja hrvatskih političara u šahu, što je stvaralo dodatnu omrazu.
Uz sve to, vođena od 1844. Garašaninovim Načertanijem, koje je samo uobličilo
postojeće nacionalističke težnje, politička elita Srbije gajila je pretenzije na uje-
dinjavanje svih Srba na Balkanu, a niz vojnopolitičkih pobeda (balkanski ratovi,
I svetski rat) činio je Srbiju sve privlačnijim centrom okupljanja ne samo Srba,
već i drugih Južnih Slovena, sa izuzetkom Bugara (Bakić, 2004; Sekulić, 2004: 21).
27 No, revizionistička škola hrvatske istoriografije danas se slaže da je Jugoslavija bila

„umjetna državna tvorevina“ (Bilandžić, 1999: 55, cit. pr. Kuljić, 2002: 456).
28 Džon Fajn dovodi u pitanje pojam „Trojednica“, jer veli da je Hrvatska obuhvatala uglav-
nom severnu Dalmaciju između Cetine i Istre oko Velebita, te da odatle potiču i svih 12
hrvatskih plemićkih porodica na koje verovatno neopravdano Fajn ograničava naziv
„hrvatski“ (Fine, 2006: 76) – od kojih neke, npr. Čudomirići i Lasničići, možda, nisu posto-
jale već su dodate iz želje da se ispuni mitski broj 12, što Fajnovoj pažnji začudo izmiče –
koje su navodno potpisale ugovor sa ugarskom vlašću 1102. (isto: 68), a da je Slavonija
najčešće bila pod vlašću Ugarske, te da nije jasno, čak, ni da li je Tomislav ikada uspeo
ujediniti ove dve pokrajine (isto: 20–21). Štaviše, Fajn izraz „Trojedna kraljevina Hrvatska,
Dalmacija i Slavonija“ smatra „mitom“, jer „ova kraljevina, ako je ikad postojala, morala je
postojati pre 1500. u srednjem veku“, ali „nekako, u mojem detaljnom ispitivanju srednjeg
veka, nikada nisam našao dokaze o njenom postojanju“ (isto: 177).
29 Seljaci su, za razliku od drugih delova Imperije, bili slobodni, bez obaveza prema plemi-
ćima, a zauzvrat su vršili vojnu službu za Habzburšku monarhiju. Fajn, ponešto prete-
rano, smatra da „nema dokaza koji bi pokazali postojanje ’hrvatskog osećaja’ u bilo kojem
obimu u bilo kojem vremenu tokom srednjeg veka“, pa ni do kraja XVIII stoleća (Fine,
2006: 7–8). On veli da „pre 1918. – ili, ako želimo da uključimo Zadar i Istru, pre 1945. –
nije postojala nikakva hrvatska država koja bi obuhvatila svu Hrvatsku, Dalmaciju i Sla-
voniju zajedno“ (isto: 16).
Ovakva struktura razmeštenosti hrvatske i srpske nacije govori o oblikova-

nom specifičnom trouglu u kojem se nalaze nacionalna manjina (Srbi u Hrvat-
skoj), nacionalizujuća država u nastajanju (Hrvatska) i nacionalna matica pomenute
nacionalne manjine (Brubaker, 1996). Od samog početka su odnosi u trouglu bili
bremeniti teškoćama. Po interakcionističkoj teoriji, većina teži da gaji veću netrpe-
ljivost prema manjini, što znači da bi Srbi gajili veću netrpeljivost prema Hrvatima
u celoj Jugoslaviji, ali i da bi Hrvati gajili veću netrpeljivost prema Srbima naselje-
nim u Hrvatskoj. Otuda i česta politička zaoštravanja odnosa između Srba i Hrvata
u Hrvatskoj, kao i povremeni izlivi gneva u pogromaškim pohodima hrvatskih pra-
vaša protiv Srba izazvani netrpeljivošću prevashodno sitnih hrvatskih trgovaca
prema bogatijim srpskim rivalima u hrvatskim varošima.30 Jugoslovenstvo je od
strane hrvatskih nacionalista neretko bilo shvatano kao poluga pomoću koje će
rešiti kako probleme vlastite nacionalne integracije tako i probleme u ovom trou-
glu. Naime, ako Srbi u Trojednici postanu Jugosloveni, onda su oni i teritorije koje
naseljavaju izgubljeni za pretenzije Srbije. Zato je bilo potrebno da se dođe do trija-
lističkog rešenja i jugoslovenske federalne jedinice utemeljene na hrvatskom držav-
nom pravu. Istovremeno, ovako homogenizovani Jugosloveni u okviru K und K
monarhije mogli bi ravnopravnije da se suprotstave hegemoniji Nemaca i Mađara.
Srbi su 17. X 1905. u Zadarskoj deklaraciji31 pristali da podrže zahteve Hrvata u
Habzburškoj monarhiji pod uslovom da oni izričito zajemče ravnopravnost hrvat-
skog i srpskog naroda, da se jezik zove hrvatski ili srpski, a da se na opštinama okače
kako hrvatske tako i srpske zastave. Pošto su tadašnje glavne hrvatske stranke,
sa izuzetkom u to vreme manjih Hrvatske pučke seljačke stranke i Čiste stranke
prava, na to pristale,32 stvorena je Hrvatsko-srpska koalicija koja je igrala glavnu
ulogu u hrvatskom političkom životu sve do 1918. i stvaranja Kraljevine SHS.
Hrvatska ideja jugoslovenstva u XIX veku bila je uglavnom vezana za okvir
Habzburške monarhije, jer je tu hrvatska elita mogla da dominira, oslonjena
na u Habzburškoj monarhiji legitimnu ideju o „povijesnom državnom pravu“,
što se očitovalo u činjenici da su Hrvati bili brojniji od habzburških Slovenaca
i Srba, te da su za razliku od njih imali sabor i bana. Prema tome, hrvatski naci-
onalisti su mogli mirne duše biti iskreni jugoslovenski pannacionalisti, jer se u
osnovi habzburškog jugoslovenstva nalazio hrvatski nacionalizam ideološki
utemeljen u hrvatskom „povijesnom državnom pravu“, koje je, uz etničku bli-
skost, jedino moglo poslužiti Južnim Slovenima kao ideološka osnova prava
na treću federalnu jedinicu pod vođstvom hrvatske elite u K und K monarhiji.
Otuda je trijalističko uređenje Habzburške monarhije u kojoj bi treća federalna
30 Najpoznatiji, ali ne i jedini, jeste trodnevni pogrom u Zagrebu 1902, izazvan tekstom u
zagrebačkom Srbobranu koji je objavio, pod inicijalima N. S., Nikola Stojanović iz Sarajeva.
Hrvatski nacionalisti su, međutim, ispod inicijala prepoznali Stojana Novakovića, što je
bio razlog da stradaju zagrebački trgovci srpskog porekla (Bakić, 2004).
31 http://hr.wikipedia.org/wiki/Hrvatsko_dr%C5%BEavno_pravo Pristupljeno 15. VII 2008.
32 Radilo se o priznavanju Srbima statusa „političkog“ ili „konstitutivnog“ naroda u Hrvatskoj.
jedinica bila „jugoslovenska“ bila nacionalistički ideal velike većine Hrvata s

biračkim pravom sve do 1918. i kraja Habzburške monarhije. Utoliko su i brojni
Hrvati, s izuzetkom dosledno antisrpske Čiste stranke prava, u tom periodu
bili u manjoj ili većoj meri jugoslovenski pannacionalisti.
Treba, takođe, primetiti da su se već u to vreme javili strani naučnici i publi-
cisti koji su proučavali društveni razvoj Habzburškog i Osmanskog carstva, kao i
malih poluzavisnih balkanskih država, stavljajući se, po pravilu, na stranu poje-
dinih balkanskih nacija kao ljubimaca (Todorova, 1998: 211). Tako su Pol Šaup33
(Paul Shoup), Marija Todorova i Džon Olkok (John Allcock) zabeležili da je Robert
V. Siton-Votson (Seton-Watson) mislio da bi „trijumf pansrpske ideje“, tj. srp-
ske varijante jugoslovenstva, označio „pobedu istočne nad zapadnom kultu-
rom, te da bi to bio fatalan udarac progresu i modernom razvoju“, usled čega
je „putujući Škotlanđanin“ pre I svetskog rata smatrao da je očuvanje Habzbur-
ške monarhije i njeno trijalističko preuređenje u korist hrvatske varijante jugo-
slovenstva „ne samo verovatno nego i nužno“ (Allcock, 2000: 218; Todorova,
1998: 207; Shoup, 1968: 6–7). Docnije ga je Frano Supilo tokom I svetskog rata
privukao jugoslovenskoj ideji van okvira K und K monarhije (Allcock, 2000: 224),
pa je promenio mišljenje zastupajući ideju o uklanjanju Habzburške monarhije
i stvaranju Jugoslavije kao federacije na osnovama hrvatske varijante jugoslo-
venstva (Ković, 2010: 81–106). Prema tome, vodeći stručnjak za bivšu Habzbur-
šku monarhiju i buduću Jugoslaviju na engleskom govornom području uokvira-
vao je sukobom civilizacija i objašnjavao balkanističkim diskursom svoj predmet
istraživanja. Imajući na umu njegov uticaj na javno mnjenje,34 političku elitu i na
njegove učenike u narednim decenijama, ova činjenica se ne može potceniti.
Mnogi Srbi i Slovenci „u okviru“, međutim, podozrevali su da Hrvati hoće
da ih asimiluju pod firmom jugoslovenstva. August Cesarec je naveo kako su
se pre I svetskog rata nadmudrivali Stjepan Radić i Svetozar Pribićević, pa je
potonji 1902. čvrsto stajao na stanovištu da su Srbi i Hrvati „istovjetan“ narod,
ali je i naglašavao da će se „hrvatski Srbi boriti za ravnopravnost naroda srp-
skoga s narodom hrvatskim“, dok je Radić, pohvalivši godinu dana docnije Pri-
bićevića „radi tog povratka na stanovište istovetnosti narodne“, ipak zaključio
da „čim je narod srbski s narodom hrvatskim istovjetan, znači to da je samo
jedan narod, o ravnopravnosti može se govoriti među dvama narodima ili
više njih“ (Cesarec, 1923). No, posle 1918. stvari su se preobrnule: Pribićević je
stalno opominjao kako unutar jednog naroda ne može postojati hegemonija
i neravnopravnost, a Radić je postao opštepriznati vođ hrvatskog naroda koji
je zahtevao ili ravnopravnost Hrvata sa Srbima ili raspad južnoslovenske poli-
tičke zajednice (Bakić, 2004: 78–79).
33 Njegova knjiga o komunizmu i jugoslovenskom nacionalnom pitanju citirana je u 62 studije.

34 Osim Sitona-Votsona, Supilo je pridobio i Henrija Vikema Stida (Henry Wickham Steed),
urednika političke rubrike dnevnika The Times (Allcock, 2000: 224).
Ukoliko se od Srba i Slovenaca ne bi tražilo da postanu Jugosloveni s

hrvatskim etničkim pečatom, oni bi mogli pozdraviti takvo jugoslovenstvo,
jer bi sami bili jači prema njemu nego što su bili prema Mađarima ili Austri-
jancima, ali bi svaki jugoslovenski nacionalizam bio neminovno od Srba i Slo-
venaca „u okviru“ sumnjičen da ima hrvatske asimilacionističke pretenzije, pa
su utoliko oni tada bili zagovornici minimalnog ili realnog jugoslovenstva.
Jugoslovenstvo u Srbiji, međutim, bilo je suprotstavljeno Habzburškoj
monarhiji kao takvoj u tolikoj meri da je smatrano mogućim tek van njenih
okvira. Štaviše, pošto se jugoslovenstvo „u okviru“ suštinski suprotstavljalo
srpskom nacionalističkom idealu, naročito posle 1878. i 1908, prema takvom
jugoslovenstvu nesumnjivo se gajilo neprijateljstvo s istočne strane Drine.
Srpska varijanta jugoslovenstva je stoga bila uperena ka stvaranju neza-
visne i što veće države Južnih Slovena u kojoj bi Srbi predstavljali većinu.
To je, što se srpske elite tiče, značilo isključivanje Bugara. Hrvatska elita bi,
pak, Bugare rado prihvatila u varijanti Jugoslavije kao nezavisne države, jer
tada Srbi ne bi predstavljali većinu.35 Hrvatsko-bugarska koalicija, posebno
s obzirom na tadašnje manjim delom nejasno i većim delom probugarsko
nacionalno opredeljenje makedonskog stanovništva, bila bi ili premoćna ili
izjednačena u moći sa srpsko-slovenačkom koalicijom (Bakić, 2004).
Kao što je hrvatski istoričar jugoslovenskog opredeljenja Bogdan Krizman
pokazao, svest o suprotstavljenosti srpske i hrvatske varijante jugoslovenstva
pojavila se u prepoznatljivom obliku već tokom diskusije tadašnjeg potpukov-
nika srbijanske vojske Dušana Simovića36 i hrvatskog jugoslovenski usmere-
nog političara Ivana Lorkovića37 prilikom diskusije o tome da li će se ujedinja-
vati Država SHS, koja će se prostirati do Dunava i Drine, sa Srbijom i Crnom
Gorom, ili se ta država neće nikad ni priznati (Bakić, 2004; Krizman, 1961).
Nije slučajno da su hrvatski birači rano prepoznali da je jugoslovenstvo u
Kraljevini SHS zapravo u funkciji relativnog jačanja Srba u odnosu na Hrvate.
Otuda su rezultati prvih izbora pokazivali da većina Hrvata nije bila usmerena
jugoslovenski: HPSS pod vođstvom Stjepana Radića dobila je 52,55% glasova
u Hrvatskoj – Slavoniji u kojoj se jedino i takmičila, a ako se tome dodaju gla-
sovi autonomaša (5,23%) i frankovaca (2,48%), onda ispada da je tri petine
birača bilo protiv srpske varijante jugoslovenstva, ako ne i protiv Jugoslavije.
U Dalmaciji je podrška ujedinjenju bila jača, jer za Jugoslavenski klub je glasalo
28% birača (u Hrvatskoj – Slavoniji tek 3%) (Sekulić, 2004: 24). Pa ipak, i pored ove
činjenice, kao i pisanja vođa Hrvatskog bloka predvođenih Stjepanom Radićem
35 Drugi balkanski i I svetski rat isključili su mogućnost uključivanja Bugarske u Kraljevinu

predvođenu Karađorđevićima.
36 Potonji vođ antinacističkih pučista 27. III 1941. godine.
37 Bio Jugosloven do stvaranja Kraljevine SHS, a potom se vratio hrvatskom nacionalistič-
kom idealu.
međunarodnim činiocima da odobre stvaranje „istinski suverene Hrvatske“ ili

„priznanje hrvatske države u zajedničkim granicama međunarodne zajednice
Srba, Hrvata i Slovenaca“, hegemoni međunarodni činioci tog doba, na prvom
mestu Francuska, nisu obraćali pažnju na položaj Hrvata u Kraljevini (Bakić,
2004: 500; Stanković, 1995: 162). Tada je Francuskoj i Velikoj Britaniji Kraljevina
SHS (Jugoslavija) predstavljala strateški interes, pa nestanak Jugoslavije nije
dolazio u obzir, iako je bilo jasno da Hrvati nisu priznavali da je međunacionalna
utakmica u Kraljevini poštena, što uistinu nije ni bila, te da je to dovodilo stabil-
nost i snagu države u pitanje.
Takođe, ne može biti slučajno da od hrvatskih političara sa uporištem u
biračkom telu niko nije bio za manje od pet federalnih jedinica, dok se najče-
šće zagovaralo sedam do osam federalnih jedinica, osim ako se nije zagova-
rala, još poželjnija sa stanovišta hrvatskog nacionalizma, konfederacija teri-
torija zapadno od Drine i Dunava sa Srbijom, Crnom Gorom i Makedonijom
kao drugom konfederalnom jedinicom, a da su od srpskih političara samo vođ
marginalne Narodne seljačke stranke Dragoljub Jovanović i malobrojni srp-
ski komunisti pristajali da Jugoslavija bude federalno organizovana s više od
četiri federalne jedinice. Svi ostali, ako su uopšte pristajali na federaciju, bili su
za tri etnički određene federalne jedinice ili, sporazumno, za četiri federalne
jedinice, gde bi BiH („klasične srpske zemlje“ vs. „povijesna hrvatska zemlja“),
bila ta jedinica koja bi se stvorila za ublažavanje takmičenja srpskog i hrvat-
skog nacionalizma (Bakić, 2004).
Ključno je bilo pitanje ko će imati većinu u Jugoslaviji, tj. ko će biti moć-
niji. Ako bi bilo manje od pet federalnih jedinica, onda bi srpska elita imala
većinu, jer bi Srbi, u koje su se svojevoljno ubrajali Srbijanci, Crnogorci, bosan-
ski Srbi, hrvatski Srbi, i nesvojevoljno većina Makedonaca, odnosili prevagu
nad Hrvatima. U etnički zasnovanoj tročlanoj federaciji, Srbi bi, uz pomoć Slo-
venaca koji su u Kraljevini po prvi put dobili mogućnost usavršavanja na lju-
bljanskom univerzitetu i mogućnost izražavanja na maternjem jeziku, lako
mogli nadglasati Hrvate. U četvoročlanoj federaciji, pak, Srbi i Hrvati mogli bi
biti u ravnoteži, jer bi Bosna i Hercegovina, u kojoj su tada Srbi činili relativnu
većinu s 44% stanovništva, predstavljala taj jezičak na vagi. No, i u tom slu-
čaju je vrlo verovatno da bi Srbi na osnovu brojnosti pretezali i da bi njihova
hegemonija bila tek ublažena.
Ako bi, međutim, u Kraljevini bilo više od četiri federalne jedinice, onda bi
hrvatska nacionalna elita mogla okupiti oko sebe druge nesrbe i imati hege-
moniju.38 Ne treba zaboraviti da su tada Srbi činili tek relativnu većinu s 34,9%
38 Kako je primetio D. Rusinov, u skladu sa postavkama interakcionista, analizirajući posle-

ratnu strukturisanost nacionalnih odnosa u Jugoslaviji, „jedino su hrvatski anticentralisti
mogli polagati pravo na tako veliku i ujedinjenu oblast koja bi mogla zahtevati pažnju.
Ostali su morali da se ograniče na ulogu neophodnih saveznika“ (Rusinow, 1978: 248).
stanovništva Vojvodine (1921, dok ih je deset godina docnije bilo 37,8%, a

1948. 50,4%), te da bi Hrvati (8,1%) zajedno s Nemcima (22%) i Mađarima
(24,4%) imali većinu u njoj (Samardžić, 2002: 119; Đurić, Ćurčić, Kicošev, 1995).
Takođe, Hrvati su se mogli nadati da bi Crnoj Gori, kao zasebnoj federalnoj
jedinici, bili bliži njeni interesi od interesa srpstva, kao i da bi Makedonija,
ako bi bila proizvedena u federalnu jedinicu, bila u savezu s onima koji su joj
pomogli da to postane protivno željama asimilacionistički usmerenog centra.
Naposletku, BiH kao federalna jedinica, uprkos relativnoj većini Srba, mogla bi
biti protiv Srbije bar u izvesnim slučajevima ako ne uvek, jer su katolici i musli-
mani bili u većini nasuprot relativne većine pravoslavaca.
Kao što se zorno iz izloženoga vidi, strukturni takmičarski odnosi srpskog i
hrvatskog nacionalizma određivali su za koje i kakve će se institucionalne oblike
političke zajednice Južnih Slovena njihove nacionalne političke i kulturne elite
zalagati. Od toga je delimično odstupala hrvatska privredna elita pošto je u
unitarnom državnom obliku mogla koristiti prednosti koje je uživala na obje-
dinjenom tržištu, a pod firmom jugoslovenstva mogla je nesmetano obav-
ljati poslove u Srbiji (Bakić, 2004). Frustracije hrvatske političke i kulturne elite,
međutim, sve više su okretale njihove pripadnike ka užim hrvatskim rešenjima.39
Tek je Sporazum iz 1939. doveo do restrukturisanja odnosa srpskog i hrvat-
skog nacionalizma. Ono što je važno ovde primetiti jeste činjenica da je do tog
restrukturisanja došlo svega pet dana pred izbijanje II svetskog rata, te da se
može slobodno tvrditi da srpska politička elita na tako nešto ne bi pristala da
se nije radilo o tom ključnom spoljnopolitičkom podsticaju. Jednostavno, rat se
nalazio na vidiku, i bilo je potrebno jačati Jugoslaviju kako se ne bi raspala pri
potencijalnom napadu na nju, a za to su Hrvati bili neophodni. No, bilo je dockan.
2.3. Unutrašnji činioci srednjeg trajanja – pokušaj institucionalizovanja

nacionalnog pitanja u obliku socijalističke etnofederacije
Nacionalno pitanje u višenacionalnoj državi može biti rešeno u naj-

boljem slučaju u jednom posebnom periodu, u okviru jedne posebne
političke i društvene strukture.
Milovan Đilas
Predratna KPJ je, po samom obrazovanju 1919, kako je ranije predočeno

(Bakić, 2004: 528–567; Gligorijević, 1992; Vlajčić, 1987; Pešić, 1983; Shoup,
1968: 20), bila odana Jugoslaviji, pa čak i realnom jugoslovenstvu do kraja
39 Obojica vođa H(R)SS, Stjepan Radić i Vladko Maček, boravila su izvesno vreme u zatvoru
Kraljevine SHS (Jugoslavije), a prvi je i ubijen u Skupštini. Na simboličkoj ravni, to se moglo
tumačiti kao zatvaranje i ubijanje – krajnje poniženje – cele nacije.
1923, tj. sve dok su srpski kadrovi u njoj vodili glavnu reč.40 Čim je, međutim,
došla Staljinova direktiva o potrebi razbijanja Jugoslavije 41 i njegova kritika
shvatanja nacionalnog pitanja „druga Simića“ (partijsko konspirativno ime
Sime Markovića), došlo je i do opadanja uticaja tzv. desne frakcije u kojoj su
većinu činili Srbi i koja se zalagala za realno jugoslovenstvo (nada da će se
prosvetom i napretkom društva od tri tada prepoznatljive etničke zajednice –
Slovenaca, Hrvata i Srba – stvoriti jedinstvena jugoslovenska nacija u buduć-
nosti42) u korist leve frakcije u kojoj su većinu činili Hrvati i Slovenci43 (Bakić,
2004: 534; Connor, 1984: 165; Avakumović, 1964: 62), koja će od 1926. vla-
dati strankom, i koja se zalagala za razbijanje Kraljevine i docnije ujedinjenje
„radničko-seljačkih republika“ (Bakić, 2004; Gligorijević, 1992; Connor, 1984).
Zaista, slovenački i hrvatski kadrovi, pod pokroviteljstvom uticajnih
bugarskih komunista u Kominterni (Petranović, 1993: 79), vladali su KPJ posle
1926, i naročito posle 1928, u vreme dok je ona bila, uz ustaše i VMRO, najogor-
čeniji protivnik Jugoslavije.44 Partija se tada zalagala za „samostalnu hrvatsku,
40 Kadrovi iz Socijaldemokratske partije Srbije masovno su ušli u Komunističku partiju, dok

su slovenačke i hrvatske socijaldemokratske partije bile podeljene. Dobar deo je ostao u
različitim socijalističkim strujama (Bakić, 2004; Gligorijević, 1992; Shoup, 1968: 19).
41 Kao što je Voker Konor (Walker Connor) zabeležio u klasičnoj studiji o shvatanju nacije u
marksističko-lenjinističkoj teoriji i strategiji (citirana u 143 studije), marksisti-lenjinisti su
umešno koristili nacionalne sukobe u borbi protiv neprijatelja i u svrhe izvođenja socija-
lističke revolucije. Naročito je Lenjin, po Konoru, od 1914. pa sve do smrti 1924. bio zao-
kupljen razmišljanjem „kako da se bori protiv nacionalizma kad je to neophodno, a kako
da njime manipuliše u interesu međunarodnog pokreta kad god je to moguće“ (Connor,
1984: 6, 31). No, i na drugoj strani je postojala svest o taktičkoj važnosti upotrebe naciona-
lizma u borbi protiv neprijatelja, pa je Zbignjev Bžežinski (Zbigniew Brzezinski) još 1950.
u neobjavljenoj master tezi smatrao da bi nacionalizam mogao doći glave Sovjetskom
Savezu, pošto se radi o „višenacionalnoj imperiji u dobu nacionalizma“, iako je mislio da
će se to desiti mnogo kasnije no što se uistinu dogodilo (http://en.wikipedia.org/wiki/
Predictions_of_Soviet_collapse). Pristupljeno 20. VII 2008.
42 Činjenica da je Marković verovatno bio bliži od Staljina Marksovom i Lenjinovom viđe-
nju da je razvoj nacija prema dobrovoljnoj „asimilaciji kako napredan tako neizbežan“
(Connor, 1984: 37), nema mnogo značaja za praktičnu politiku. Uostalom, ovaj strateški
marksističko-lenjinistički plan je samo naizgled bio u protivrečju sa taktičkim korišćenjem
nacionalnih nesuglasica u korist prve socijalističke zemlje na planeti.
43 Bilo je tu i Srba – npr. Triša Kaclerović, srpski Jevrejin Moša Pijade – ali oni su činili manjinu
(Bakić, 2004: 534; Avakumović, 1964: 62). Gligorijević, pak, precizira da se može prihvatiti
da je „uporište ’leve’ frakcije bilo ponajviše u Hrvatskoj, odnosno u Dalmaciji, a da je upo-
rište ’desne’ frakcije bilo poglavito u Srbiji“, ali da nije sasvim ispravno poistovećivati levu
frakciju sa hrvatskim komunistima a desnu sa srpskim (Gligorijević, 1992: 206).
44 Uistinu, Konor je potkrepio ovakav stav citatom Staljina: „Štaviše, u međuvremenu je Komin-
terna na najnedvosmisleniji način naredila KPJ ne samo da trpi, već i da stvara nacionalna
neprijateljstva: ’Cela partija mora širiti njenu propagandu i agitovati do krajnjih granica
da ubedi radne mase potčinjenih nacija Jugoslavije da razaranje pansrpske buržoazije
jeste jedini put prema rešenju nacionalnog pitanja. Strah od paljenja nacionalnih strasti ne
treba da sprečava Partiju od pozivanja masa punom snagom o ovom najvažnijem pitanju’“
(Connor, 1984: 141). Nasuprot Staljinu, Marković je smatrao da pošto nacionalizam nastaje
srpsku, slovenačku, bosansku, makedonsku, crnogorsku, vojvođansku rad-

ničko-seljačku republiku“ i „za federaciju radničko-seljačkih republika na Bal-
kanu“ (Bakić, 2004: 558).45
Neki hrvatski komunisti, kojih je u partiji bilo sve više, tokom tridesetih
godina su se počeli isticati žestokim nacionalizmom (Bakić, 2004: 559; Gligo-
rijević, 258–270; Shoup, 1968: 42), uprkos činjenici da je marksizam kao ide-
ologija propisivao da komunisti moraju ostati iznad nacionalizma, jer je to
njihova određujuća osobina (Connor, 1984: 11), i da je, ipak, nacionalizam
uglavnom korišćen u taktičke svrhe kako bi se što pre došlo do ostvarenja
strateškog cilja, tj. socijalističke revolucije46 (Shoup, 1968: 57). Tek 1935, zahva-
ljujući novoj direktivi Staljina, KPJ počinje zagovarati antifašističku politiku
Narodnog fronta u kojem je trebalo objediniti sve antifašističke snage u okviru
Jugoslavije47 (Bakić, 2004; Connor, 1984).
No, jugoslovenstvo je od tog trenutka u ideologiji KPJ promenilo sadržaj
u odnosu na srpsku varijantu realnog jugoslovenstva koju su zagovarali Sima
Marković i Filip Filipović. Sada se oblikovalo minimalno jugoslovenstvo hrvat-
ske usmerenosti, pošto se zagovarala Jugoslavija koja bi imala više od četiri
federalne jedinice (u gornjem navodu je npr. navedeno sedam potencijalnih
federalnih jedinica), a umesto realnog jugoslovenstva, po kojem je trebalo oče-
kivati stapanje južnoslovenskih nacija u budućnosti, prihvatilo se minimalno
jugoslovenstvo koje je izričito odbacivalo mogućnost stvaranja jugosloven-
ske nacije, pa makar i u dalekoj budućnosti,48 već se zagovarala Jugoslavija kao
u kapitalizmu i nacionalno pitanje treba rešavati u okvirima kapitalizma, jer će u protivnom

„klasna borba ostati mrtvorođenče zasenjeno demagoškim pozivima rivalskih nacionalnih
grupa“ (Shoup, 1968: 25). Sima Marković zaslužuje priznanje za ispravno predviđanje.
45 Klasna borba, Uvodnik, g. III/br. 9, X 1928. godine.
46 Staljin je bio jasan: „Da izbegnemo sve nesporazume, moram reći da se pravo na sece-
siju ne sme razumeti kao obaveza, kao dužnost da se otcepi... Neki drugovi okreću ovo
pravo na secesiju u obavezu, i zahtevaju od Hrvata, na primer, da se oni otcepe po svaku
cenu. (istakao, W. C.) Ova pozicija je pogrešna, i mora biti odbijena. Ne smemo pomešati
jedno pravo sa jednom obavezom“ (Connor, 1984: 140). Pa ipak, to nije sprečilo uticajnog
bugarskog komunistu Georgi Dimitrova da se založi za rasturanje Kraljevine SHS: „Nije-
dan ozbiljan komunistički posao neće na Balkanu biti izvodljiv dok se Jugoslavija ne ras-
padne. Jugoslaviji se mora omogućiti raspad putem naše pomoći tamošnjim separatistič-
kim pokretima“ (Connor, 1984: 166).
47 Zanimljivo je da Miroslav Krleža u to vreme kritikuje nacionalnu politiku KPJ „nazivajući
pozive na samoopredeljenje i secesiju ’platonskim sloganima’, i predlažući politiku koja će
približiti komuniste hrvatskom seljaku i proširiti svest hrvatskog seljaka ka borbi za prava
jugoslovenskog seljaštva kao celine“ (Shoup, 1968: 43). U skladu s tim, Šaup zaključuje da
su u to vreme, sredinom tridesetih, hrvatski komunisti bili više projugoslovenski usme-
reni od slovenačkih (Shoup, 1968: 43).
48 Lenjin je nedvosmisleno pisao: „Mi smo za velike države i za zbližavanje, pa čak i sjedinjava-
nje nacija. (...) Cilj socijalizma nije ... samo da zbližava nacije, već i da ih stapa. (...) Proletari-
jat podržava sve što doprinosi uklanjanju nacionalnih razlika... sve što pravi odnose među
nacionalnostima sve bližim, sve što vodi stapanju nacija, ... stapanju svih nacija u jedno
višenacionalna država u kojoj će svaka etnonacija imati svoju federalnu jedi-

nicu, a BiH i Vojvodina sa relativnom većinom Srba u to vreme bile su izuzeci
od etničkog pravila kojima je kao višeetničkim teritorijama, takođe, dopušteno
samoopredeljenje do otcepljenja (Budding, 2008: 95). I pravilo i izuzeci stvo-
reni su u cilju onemogućavanja „velikosrpske hegemonije“.49
Upravo je tu i takvu viziju nadnacionalnog jugoslovenstva zagovarao i
sprovodio Josip Broz Tito od 1937. kada se našao na čelu KPJ. On je, među-
tim, i „ponajviše učinio na uspostavljanju jedinstva komunističkog pokreta
time što je u Partiji suzbijao uticaj HSS i hrvatskog nacionalizma (smenivši
prvo rukovodstvo KP Hrvatske), a oslobađajući se uticaja klerikalaca otupio
oštricu slovenačkom separatizmu“ (Gligorijević, 1992: 332). Istovremeno, pla-
šeći se hegemonije Srba u Jugoslaviji želeo je umanjiti njihovu snagu, pa je
zauvek prihvatio odranije osmišljen komunistički nacionalni inženjering –
Makedonce su već dvadesetih, a Crnogorce najdocnije početkom tridesetih
godina Komunistička internacionala i KPJ prepoznale kao nacije (Bakić, 2004;
Kuljić, 1998; Petranović, 1993; Gligorijević, 1992).50 Doista, kao što je pomalo
ironično zaključio Pol Šaup, iako su „danas jugoslovenski komunisti uveliko
kritični prema Staljinu zbog njegovog neprijateljstva prema jugoslovenskoj
državi, moraju priznati da je ’ispravna’ pozicija o nacionalnom pitanju bila
dostignuta tek pod njegovim vođstvom“ (Shoup, 1968: 37).
Odgovor KPJ, od 1937. pod vođstvom Josipa Broza,51 na Sporazum Cvet-
ković–Maček bio je spočetka pozitivan, kako se ne bi zameralo hrvatskim
više jedinstvo. (...) Proletarijat ... pozdravlja bilo koju i svaku asimilaciju nacionalnosti – sa
izuzetkom onih koje se sprovode silom ili na osnovu privilegija“ (Connor, 1984: 42). Uto-
liko, jugoslovenski komunisti su skretali sa lenjinističkog pravoverja ka renerovskom austro-
marksizmu, s tom razlikom što su od Lenjina zadržali zagovaranje etnofederalizma, dok su
austromarksisti bili naklonjeni neteritorijalnim etničkim rešenjima (Budding, 2008: 94).
49 O značenju pojmova jugoslovenski (pan)nacionalizam, integralno jugoslovenstvo, jugo-
slovenski nacionalizam u užem smislu i realno jugoslovenstvo, koje je autor preuzeo od
Ljubodraga Dimića i dodatno ih precizirao, kao i o minimalnom jugoslovenstvu ranije je
detaljno pisano (Bakić, 2004: 85–86; Dimić, 1996).
50 Naravno, velika je razlika između nacionalnog osećanja u Makedoniji i u Crnoj Gori u tom vre-
menu, jer dok su makedonski ili bugarski nacionalizmi nadvladavali srpski u Makedoniji, u Crnoj
Gori je postojao samo srpski nacionalizam (Bakić, 2004: 554–556; Petranović, 1993: 35–37).
51 U prvom Politbirou koji je Josip Broz sastavio bili su on kao Hrvat, Crnogorac Đilas, Srbin
Ranković i tri Slovenca (Kardelj, Miha Marinko i Franc Leskošek). Sledeći put, 1940, Brozu su
u Politbirou pravili društvo Kardelj, Ranković, Đilas, Srbin iz Hrvatske Rade Končar, i Crno-
gorac Ivan Milutinović, što je neke autore navelo da zaključe da je po prvi put u međurat-
nom periodu došlo do pojave istinski jugoslovenske strukture partijskog vođstva, iako nije
bilo nikoga iz Makedonije (Lampe, 2000: 207; Shoup, 1968: 47). Docnije je u Makedoniju
lično Broz poslao makedonskog komunistu iz Pariza Metodija Šatorova Šarla, imenujući ga
i članom Politbiroa, izgleda baš zbog činjenice da je ovaj bio izrazito probugarski usmeren,
kako bi KPJ postala popularna u Makedoniji. Tek s početkom rata, zbog neaktivnosti make-
donskih komunista u podizanju ustanka, Šarlo je dospeo pod udar kritike vođstva KPJ. Do
rata im njegovo otvoreno probugarsko opredeljenje nije smetalo (Shoup, 1968: 52–53).
težnjama, „iako ne i topao“. No, u proglasu od 1. V 1940. Sporazum je podvr-

gnut oštroj kritici, pošto „uopšte nije poklonio pažnju nacionalnim pravima
Crne Gore, Makedonije, i Slovenije“ (Connor, 1984: 145). Radilo se o kopiranju
sovjetskog modela rešavanja nacionalnog pitanja pomoću stvaranja etnički
određenih republika i autonomija.
Doista, Josip Broz je na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ održao govor u
kojem je nacionalni problem nazvao „hroničnom boljkom Jugoslavije“ i dota-
dašnja vođstva KPJ optužio što nisu ponudila lek. Štaviše, okrivio je Simu Mar-
kovića i Josipa Čižinskog (Milana Gorkića) da su se „pokazali isto tako usko
šovinistički i pansrpski kao da su najcrnji reakcionari“, te da su oni krivi što nisu
„preuzeli vođstvo nad masama“, već su „stvorili Mačeka i Pavelića“, te „VMRO
i makedonske separatiste“. Sve što je, po Brozu, trebalo raditi jeste prihvatiti
model „nacionalne autonomije, uslov za socijalnu revoluciju; raznovrsnost
nacionalnih kultura – uslov za političko jedinstvo“, dakle, recept koji je „veliki
učitelj, sam Staljin“ propisao (Connor, 1984: 146).
Ovaj Brozov govor važan je da se uvidi koliki je značaj pridavan nacional-
nom pitanju u KPJ pred početak II svetskog rata, te da je na njega, kad je Josip
Broz u pitanju, gledano prevashodno taktički, u smislu njegovog instrumenta-
lizovanja da bi se došlo na vlast, a nikako ne strateški, u smislu istinskog zago-
varanja nacionalizma. Vidljivo je da je u uspešnom rešenju nacionalnog pita-
nja, koje je ispravno shvaćeno kao rak-rana Kraljevine, nađen ključ za uspeh
komunističkog društvenog projekta:
„Mi nismo zainteresirani za buržoaski ideal Otadžbine koji treba braniti, već za
svetsku revoluciju koju treba sprovesti. Zapamtite ovo. Najveća revolucija za
jugoslovensku državu – revolucija za koju sam siguran da će je masa naroda
prihvatiti – biće revolucija koja će doneti nacionalnu jednakost Srbima, Hrva-
tima, Slovencima, Makedoncima, Crnogorcima. I to, drugovi, omogućiće sa svoje
strane veću socijalnu revoluciju koju mi planiramo i za koju je Sovjetski Savez naš
slavni model“ (Connor, 1984: 147).
Prema tome, Josip Broz je imao plan da preko delimičnog zadovolje-

nja raznovrsnih nacionalizama u Jugoslaviji omogući izvođenje socijalističke
revolucije. U tom smislu se radilo i na stvaranju nacija, kao što su Crnogorci
i Makedonci,52 a docnije i Muslimani53 (Kuljić, 1998: 172; Connor, 1984: 334).
52 „Granica sa Srbijom je povučena na takav način da blisko prati predloge koje je pre rata
napravila VMRO (...) Takođe, Makedonci su bili slobodni da tumače njihovu prošlost na
daleko više nacionalistički, i manje marksistički način no komunisti u drugim republikama“
(Shoup, 1968: 164–165).
53 Jedan autor je s pravom zaključio da je SKJ stvorio makedonsku crkvu 1967. odvajajući je
od SPC, te da je podsticao „muslimansku etnogenezu kao sredstvo regulisanja takmičenja
između Srba i Hrvata u Bosni i Hercegovini. Izgleda da je bilo malo, ako uopšte, ozbiljnog
Načelna suprotstavljenost SKJ religiji i njeno korišćenje u svrhe stvaranja nacije

samo potvrđuje izvestan pragmatizam koji je SKJ imao u sprovođenju prak-
tične politike. U potonjem slučaju, radilo se o pragmatičnoj želji da se muslimani
među nesvrstanima privuku na svoju stranu, a u prvom, da se i uticaj Bugara u
jugoslovenskim poslovima oslabi. Pa ipak, to nije i kraj priče, jer kako stvaranje
Makedonske pravoslavne crkve nasilnim odvajanjem od SPC u cilju simbolič-
kog utemeljenja makedonske nacije, tako i stvaranje muslimanske nacije koja
je i imenom asocirala na religiju bilo je u funkciji strukturnog slabljenja snage
Srba u federaciji, pošto se smatralo da će se na taj način doći i do nacionalne
jednakosti i ravnopravnosti u Jugoslaviji. Čini se da se nije mislilo da bi to moglo
dovesti i do preteranog slabljenja koje bi se doživelo kao poniženje, te da bi iz
nacionalne frustracije mogla uslediti srpska nacionalistička reakcija.54
Na prostoru od nacističke Nemačke, drugih revizionističkih sila i domaćih
nacionalista razorene Jugoslavije, komunisti su organizovali otpor okupato-
rima, doduše tek posle napada nacističke Nemačke na komunistički SSSR. Ovaj
redosled jasno ukazuje da im je odanost prvoj zemlji socijalizma u to doba
bila ispred odanosti zajedničkoj državi Južnih Slovena. Pa ipak, shvativši da
im borba protiv okupatora na bazi svejugoslovenskog otpora pruža najviše
nade za izvođenje socijalističke revolucije, oni su organizovali hrabru antifa-
šističku oslobodilačku borbu u okviru građanskog rata s etničkom podlogom.
Što se vođstva KPJ tiče, ono je izgradilo jasnu „okosnicu nacionalne politike:
Jugoslavija ravnopravnih naroda, obaranje tzv. velikosrpske hegemonije, uva-
žavanje prava nacionalnih manjina i obračun sa nacionalšovinizmom, antijugo-
slovenstvom i separatizmom“ (Petranović 1993: 62), ali izgleda da je postojala
razlika između uglavnom projugoslovenski opredeljenog vođstva KPJ i „duboko
provincijalnih“ članova raspoređenih po dubini partije (Shoup, 1968: 99–100).
Ova činjenica je propagandu morala okrenuti zasebnim nacijama, 55
umesto Jugoslovenima, u tolikoj meri da je npr. CK KP Hrvatske „nastavio
razmišljanja o mogućem alternativnom pokušaju gradnje čisto regionalnog i građan-

skog identiteta i, u odsustvu bilo kakve mogućnosti označavanja Bosanaca kao posebne
jezičke zajednice, religija je bila ponovo prepoznata kao snabdevač odgovarajućeg sim-
boličkog jezgra grupnog identiteta“ (Allcock, 2000: 298–299). Može se samo nagađati na
kakav bi odgovor naišao izazov kalajevske gradnje bosanskog nacionalnog identiteta
među bosanskohercegovačkim Srbima koji su, iako značajno proređeni, taman izašli kao
pobednici iz pokušaja ustaškog genocida koji se nad njima sprovodio samo zbog toga
što imaju srsku nacionalnu pripadnost.
54 Ima autora koji smatraju KPJ pred II svetski rat „jedinom istinskom jugoslovenskom par-
tijom“, kojoj je delimična „ravnodušnost“ prema nacionalnom pitanju omogućila da ga
bolje sagleda i pravičnije rešava, uzimajući u obzir sve nacionalnosti (Shoup, 1968: 57,
59). Čini se, ipak, da je Šaup precenjivao kako komunističku ravnodušnost prema nacio-
nalnom pitanju, tako i pravičnost njegovog rešavanja.
55 „Do 1944. Politbiro CK KPJ nastojao se svakoj nacionalnosti Jugoslavije obraćati u smislu
njezinih pojedinačnih težnji. Tijekom 1944. i u periodu neposredno poslije rata, nagla-
sak je prebačen na novu državu i njezine težnje. Tito je zacrtao liniju u januaru 1944,
s kritikovanjem pojma jedne jugoslovenske države još u kasnoj 1944. godini“,56

uprkos tome što je Josip Broz ranije već javno stavio do znanja da je „cilj jedin-
stvene Jugoslavije van diskusije“ (Connor, 1984: 170). No, i sam Broz se uvek
iznova obraćao „našim narodima“ ili „narodima Jugoslavije“, a katkad i pose-
bice Srbima, Hrvatima, Slovencima, Muslimanima, Crnogorcima, Makedoncima
umesto Jugoslovenima (Connor, 1984: 155). Štaviše, kako bi se privuklo što
više boraca u partizanske redove ponovo je, premda tek krajem 1942, uveden
pojam nacionalnog samoopredeljenja u program KPJ, iako ga nije bilo još od
1937. godine (Connor, 1984: 156–157).57 Pa ipak, u slučaju Josipa Broza radilo se
o veštom laviranju između nacionalističke stvarnosti Jugoslavije, ličnih politič-
kih ambicija i ispravno procenjenih interesa velikih sila Antifašističke koalicije.58
Samoopredeljenje je, razume se, proglasio i AVNOJ, ali u obliku koji je
nagoveštavao da je ovo pravo već iskorišćeno, jer se u uvodu Odluke o federa-
tivnom uređenju navodi da se ona donosi „(N)na osnovu prava svakog naroda
(...) kada je također pozvao na veći centralizam i kontrolu: ’Izmijeniti u svakom pogledu ton
štampe i agitaciju u tom smislu da se svim pitanjima prilazi sa stanovišta jedne nove, samo-
stalne državne tvorevine, koja nije ničija filijala, nego djelo borbe naših naroda (...)“ (Banac,
1990a: 103–104). U ovom navodu, osim pozivanja „na veći centralizam i kontrolu“, može se
prepoznati i jedna težnja ka većoj samostalnosti od Moskve, što Banac nije primetio.
56 Andrija Hebrang, „istinski popularan u Hrvatskoj“ (Banac, 1990a: 103), isticao je da je
ZAVNOH novi Sabor Hrvatske, „obećavajući više samostalnosti posle rata no što je bilo
ponuđeno Sporazumom iz 1939. ’od srpske klike iz Beograda’.“ Činjenica da je suviše pri-
čao o toj „samostalnosti“ i, kako je Broz govorio, ’njegovoj sopstvenoj telegrafskoj agen-
ciji’ dovela je naposletku do smene Hebranga sa čela ZAVNOH-a (Irvine, 2008: 154; Lampe,
2000: 223–224). Osim toga, Hebrangu i CK KP Hrvatske zameralo se što su se „oborili“ na
Dalmaciju, a razlog se nalazio u činjenici da „Dalmacija pokazuje mnogo veću povezanost
sa Jugoslavijom, nego što je pokazuje ostala Hrvatska“ (Banac, 1990a: 102). Takođe, kada
je ZAVNOH 20. IX 1943. proglasio pripajanje Istre, Rijeke, Zadra i Kvarnerskih ostrva „matici
zemlji Hrvatskoj“, Josip Broz je to kritikovao, jer Hrvati „prisvajaju suverenitet koji pripada
samo Jugoslaviji“: „Proklamaciju je morao potpisati i AVNOJ, a predsjedništvo ZAVNOH-a
da supotpiše. Inače to neće imati važnosti pred stranim silama i znači separatizam protiv
kojega su svi saveznici“ (istakao aut.) (cit. pr. Banac, 1990a: 100). Prema tome, za razliku od
hrvatskih nacionalista, a nacionalisti uopšte neretko pokazuju neku vrstu parohijalnosti
i nerazumevanja spoljne politike, Josip Broz je veoma dobro znao koja i kakva su ograni-
čenja za ostvarenje hrvatske nezavisnosti nakon II svetskog rata.
57 To je u decembru 1942. učinio sam J. Broz u članku „Nacionalno pitanje u svetlu Narod-
nooslobodilačke borbe“: „Odana principu da svaki narod ima pravo na samoopredeljenje,
Komunistička partija se borila protiv takve nacionalne politike velikosrpskih hegemoni-
sta tokom čitavog perioda borbe za opstanak Jugoslavije. Komunistička partija Jugosla-
vije se suprotstavila na najodlučniji način represiji nad Hrvatima, Slovencima, Makedon-
cima, Crnogorcima, Albancima i drugima. (...) Komunistička partija nikad nije i nikad neće
napustiti princip koji su postavili naši veliki učitelji, Marks, Engels i Lenjin, princip da svaka
nacija ima pravo na samoopredeljenje, uključujući otcepljenje“ (Connor, 1984: 158).
58 Samo je Ruzvelt, zgranut ustaškim pokoljima Srba i Jevreja, u nekoliko navrata izrazio rezerve
prema vaspostavljanju Jugoslavije posle II svetskog rata, i razmišljao o protektoratu nad
Hrvatskom, ali to nije pretočeno u operativnu politiku, jer su SAD prepustile balkansku
i jugoslovensku politiku dogovoru Velike Britanije i SSSR-a (Petranović, 1993: 68, 159).
na samoodređenje, uključujući pravo na otcepljenje ili na ujedinjenje sa dru-

gim narodima, i u skladu sa istinskom voljom svih naroda Jugoslavije, osve-
dočenom u toku trogodišnje zajedničke narodno-oslobodilačke borbe koja je
skovala nerazdruživo bratstvo naroda Jugoslavije“.59 Ovde je prilično precizno
navedeno na osnovu kojeg prava se „skovalo nerazdruživo bratstvo naroda
Jugoslavije“. Glagol „skovati“ ukazuje na čvrstinu federacije, pridev „nerazdru-
živo“ na činjenicu da je „pravo na samoodređenje“, „uključujući i otcepljenje
ili na ujedinjenje sa drugim narodima“ neopozivo iskorišćeno u ovoj drugoj
varijanti, a imenica „bratstvo“ jasno ukazuje zašto je „ujedinjenje sa drugim
narodima“ dobilo prevagu nad „otcepljenjem“. Reč je bila o „etničkoj slično-
sti“ utemeljenoj u slovenstvu, što je isključivalo neslovenske građane buduće
federacije, koja je kvalifikovala Južne Slovene da uđu u političku zajednicu, ali
se istovremeno naglašavalo da je posredi sličnost, a ne istovetnost, jer govo-
rilo se o narodima, a ne o narodu.
Radilo se, očevidno, o shvatanju etničke bliskosti, ideološki ukorenjene u
panslavizmu i proleterskom internacionalizmu (Kuljić, 1998: 276), iako nikako
ne i o istovetnosti Južnih Slovena, što se navodno pokazalo i u narodno-
oslobodilačkoj borbi: „Narodi Jugoslavije nikada nisu priznali i ne priznaju
raskomadanje Jugoslavije sa strane fašističkih imperijalista i dokazali su u
zajedničkoj oružanoj borbi svoju čvrstu volju da ostanu i dalje ujedinjeni u
Jugoslaviji.“60 Pomalo ironično, umesto ovakve formulacije, jedan autor je pri-
metio da bi stvarnosti II svetskog rata na prostoru Jugoslavije pre odgovarala
sledeća formulacija prvog člana Odluke: „Narodi Jugoslavije su svojom spre-
mnošću da učestvuju u međuetničkim genocidnim sukobima s njihovim suse-
dima dokazali čvrstu volju da ostvare nezavisne države“61 (Connor, 1984: 160).
Prema tome, unutrašnji činioci razvijeni u dinamici etničkih sukobljava-
nja tokom II svetskog rata trebalo je da ne dovedu do restrukturisanog javlja-
nja Jugoslavije posle rata. No, jedini pokret i vojska koji su delali na celom pro-
storu bivše Jugoslavije tokom rata i bili sastavljeni od u manjoj ili većoj meri
pripadnika svih nacija imao je tu sreću da je nova restrukturisana Jugoslavija
odgovarala interesima svih najmoćnijih država, a u to vreme naročito Sovjet-
skom Savezu, čije su trupe već u jesen 1944. prodirale na prostor Jugoslavije.
59 Uvod u Odluku Drugog zasedanja AVNOJ o izgradnji Jugoslavije na federativnom prin-

cipu, http://www.arhiv.sv.gov.yu/a100008g.htm, pristupljeno 21. VII 2008. godine.
60 Prvi član Odluke Drugog zasedanja AVNOJ o izgradnji Jugoslavije na federativnom prin-
cipu, http://www.arhiv.sv.gov.yu/a100008g.htm, pristupljeno 21. VII 2008. godine.
61 Partizanska vojska nije u većoj meri učestvovala u međuetničkim razračunavanjima,
iako, kao što su ovde navedeni Bakarićevi izveštaji Vrhovnoj komandi svedočili, nije
bila toga sasvim pošteđena. U istom smislu, Konor je citirao Đilasa: „Tako, u jednom
napadu na jedno muslimansko selo, izdata su unapred naređenja partizanima da ’ubiju
sve odrasle muškarce, proteraju stanovništvo, i spale kuće’“ (Connor, 1984: 169). Etnički
progoni tokom ratova za jugoslovensko nasleđe devedesetih godina XX veka nalikuju
ovom obrascu.
Međunarodna podrška tadašnjih najmoćnijih zemalja restrukturisanoj Jugo-

slaviji, kako bi se izbegla teškoća njene podele između zapadnih saveznika i
SSSR-a, teškoća koja bi mogla odvesti i u III svetski rat, odlučujuće je dopri-
nela njenom stvaranju. Bez te podrške, nastanak, tj. restrukturisana socijali-
stička Jugoslavija bila bi nemoguća.
Uostalom, i posle I svetskog rata volja sila pobednica bila je presudna za
stvaranje Kraljevine SHS, ali su jačanje poraženih sila i njihova težnja za pro-
menom nametnutog Versajskog poretka, putem korišćenja postojećih među-
nacionalnih sukobljavanja, odlučujuće doprineli rastakanju Jugoslavije 1941.
godine. U protivnom, da se ove sile nisu pojavile, Kraljevina je mogla još dugo
potrajati, uprkos nezadovoljstvu njome velike većine prvenstveno Hrvata i
Albanaca, a onda i drugih.62 Na sličan način, nepostojanje moćne sile koja bi se
zalagala za nestanak Jugoslavije, uz istovremeno postojanje sila koje su bile za
nastanak restrukturisane Jugoslavije u okviru stabilne strukturisanosti među-
narodnih odnosa između dva bloka koja je favorizovala stabilnost država čla-
nica međunarodnog sistema, omogućio je život socijalističkoj Jugoslaviji posle
II svetskog rata, sve do trenutka dok nije nestao Berlinski zid.
Utoliko, unutrašnja takmičenja i sukobljavanja nacija u višenacionalnoj i
relativno maloj političkoj zajednici (koja ne predstavlja regionalnu silu) mogu
dovesti do nestanka te države tek kada to spoljnopolitičke okolnosti dozvole.
Uostalom, uporedni primeri nestanka SFRJ i nastanka i održavanja BiH to naj-
bolje potvrđuju. Prva država nestala je po milosti najmoćnijih sila, a druga je
nastala i održala se po milosti njihovoj uprkos nefunkcionalnosti koja je prati.
Spoljnopolitički činioci su, prema tome, važniji za nastanak malih i relativno
nemoćnih višenacionalnih država od volje građana tih država. Naravno, tačno
je i da ako građani ili nacije neke političke zajednice žele da žive zajedno, onda
niko spolja ne može tu zajednicu razbiti, osim ako ne koristi grubu vojnu silu:
„I dok bi moralo biti jasno da su unutrašnji činioci sukoba imali priori-
tet, jer bez njihovog delovanja međunarodni akteri ne bi imali oslonac za
vlastita pregnuća (a bilo bi apsurdno dokazivati da su konflikti, koji iza sebe
imaju dugu ’predistoriju’, bili jednostavno – uvek ponovo! – spolja proizve-
deni), isto je tako evidentno da je već sam čin međunarodnog priznanja Slo-
venije, Hrvatske, i Bosne i Hercegovine ne samo suštinski preokrenuo karak-
ter sukoba – pretvorivši ih iz građanskih ratova u međudržavne – nego je ipso
facto konačno fiksirao i njihove ishode“ (Lazić, 2005: 44).
Pitanje je, međutim, na koji se prioritet misli. Da li se misli na determini-
stički prioritet, u smislu neophodnih i dovoljnih uslova, ili na vremenski priori-
tet? Naime, unutrašnji činioci, tj. rivalski nacionalizmi, imaju vremenski prioritet,
62 Štaviše, vlada Milana Stojadinovića, koju su podržavale vodeće slovenačka i musliman-

ska stranka, počela je po prvi put od 1918. voditi zemlju ka bržem privrednom razvoju i
stabilnosti (Lampe, 2000: 177, 181–185, 187–188).
tj. javljaju se pre nego što spoljašnji mogu delovati, ali ne i deterministički.
Oni su neophodan, ali ne i dovoljan uslov nastajanja i nestajanja višenacio-
nalnih političkih zajednica relativno male moći (države koje ne igraju ulogu
regionalnih sila) (Thomas, 2003: 4).63
Načelno i apstraktno, naravno, tačno je da od dobre volje građana bilo koje
države, pa i one višenacionalne, zavisi njen legitimitet, te da li će i koliko ona
trajati. Ipak, kada u jednoj zemlji postoji hronično takmičenje i sukobljavanje na
nacionalnoj osnovi koje se ispoljava u stalnim raspravama oko ustavnog ure-
đenja međunacionalnih odnosa i promena ustava,64 sporadičnim masovnim
okupljanjima kojima se izražava nezadovoljstvo ustavnim položajem različitih
naroda, te blokiranjem društvenog razvoja usled zaokupljenosti energije gra-
đana nacionalnim pitanjem,65 a zajednica, ipak, opstaje sve dok se ne umeša
strani činilac, jasno je da unutrašnji činioci nastajanja i nestajanja Jugoslavije
imaju manju uzročnu snagu od spoljnih. Potonji predstavljaju zapravo dovo-
ljan uslov nastajanja, održavanja i nestajanja Jugoslavije, dok prvi predstavljaju
neophodan, ali ne i dovoljan uslov njenog nestajanja. Važenje ovog nalaza u
drugim slučajevima nastajanja i nestajanja višenacionalnih zajednica relativno
male moći koje ne spadaju ni u regionalne, a kamoli u globalne sile trebalo bi
ispitati u uporedno-istorijskim istraživanjima šireg opsega.
Po završetku II svetskog rata, KPJ je nastavila politiku koju je vodila pred
II svetski rat, koja je jasno razlikovala jugoslovensku državu i različite nacije koje
su u njoj udružene, pa je Josip Broz kao jedno od najvećih dostignuća naveo i
činjenicu „stvaranja nerazrušivog bratstva i jedinstva između raznih nacionalno-
sti Jugoslavije... i stvaranje jedne jake državne zajednice sačinjene od različitih
nacionalnosti Jugoslavije koje sve uživaju jednaka prava“ (Connor, 1984: 171).
63 Indijac Radžu Tomas (2003), profesor međunarodnih odnosa na univerzitetu Market

(Marquette) u Viskonsinu (Wisconsin), veli da 100 nuklearnih bombi čini jedino jemstvo
da moguće proglašenje nezavisnosti muslimanskog Kašmira niko neće priznati (Thomas,
2003: 4). Kina, Indija i Rusija, mnogoljudne nuklearne sile, mogu bez problema zaštititi
interese državne celovitosti, dok Jugoslavija, Srbija ili Gruzija to nisu u stanju.
64 Od 1921. do 1974. promenjeno je šest ustava, od kojih je poslednji bio nalik konfederal-
nom ugovoru, doduše nenormalno dugačkom, i jedan konfederalni ugovor 1939. godine,
(Lampe, 2000: 8), što znači da je prosečno, ne uzimajući u obzir II svetski rat, skoro svakih
sedam godina menjan osnovni zakonski akt.
65 Izuzetak od pravila predstavlja period kada je opasnost od Sovjetskog Saveza uticala na
skupljanje svih energija za odbranu od njega, a blagodareći pomoći SAD i zapadnih save-
znika, i za razvoj države i društva. To su npr. godine između 1950. i 1956. koje se po iner-
ciji nastavljaju i do 1960, u kojima društvo Jugoslavije beleži jednu od najviših stopa pri-
vrednog rasta i jednu od najviših stopa društvene pokretljivosti na svetu (Milić, 1996b:
189; Madžar, 1990). Doista, tek što je neposredna opasnost od napada SSSR-a minula,
međunacionalna sukobljavanja su se nesmetano nastavila. Razlog što hrvatski naciona-
listi unutar SKJ, sa važnim izuzetkom Andrije Hebranga, većinom nisu hteli da učestvuju
na Staljinovoj strani (Banac, 1990a: 146) verovatno se nalazi u činjenici da su tamo već bili
tradicionalni rusofili, u prvom redu iz Crne Gore, a onda u manjoj meri i iz Srbije.
Štaviše, prvi ustav iz 1946. dodelio je suverenost republikama, dok su

potonji ustavi, ipak, suverenost povezivali sa narodom (Milosavljević, 2002:
177, 186; Connor, 1984: 223), izbegavajući na taj način, sve do ustava iz 1974,66
zamke konfederalizma, izražene takođe i u nešto jačoj fiskalnoj vlasti repu-
blika no što je to bio slučaj u sovjetskom modelu (Rusinow, 1978: 17), sadržane
u prvom ustavu. Radilo se o „nadnacionalnoj federaciji, po ugledu na sovjet-
sku, pod centralnom partijskom kontrolom. No, kada su republike dobile ili
otele značajnu vlast od centra, ravnoteža moći u federaciji postala je kruci-
jalno pitanje. Vratili su se rivalski zahtevi i protivzahtevi, poznati iz međurat-
nog perioda u Prvoj Jugoslaviji“ (Lampe, 2000: 7).
Konor smatra da je suverenost dodeljena republikama u prvom ustavu
usled dva razloga: a) u nameri da se Jugoslavija učini privlačnom za priklju-
čenje Bugarske, usled čega se važenje slogana bratstvo i jedinstvo protezalo i
na Bugare (Marković, 2000: 238), i Albanije kao (kon)federalnih jedinica; 67 b)
zbog oponašanja sovjetskog ustava koji je sadržao isto rešenje (Connor, 1984:
223). Ex post facto, može se primetiti da je ovakvo etnofederalističko rešenje
koje stvara federalni sistem sa nacionalnim državama kao federalnim jedini-
cama predstavljao dobrovoljni subverzivni čin prema samoj državi (Marković,
2004: 29; Bans, 2004; Vujačić, 1996; Connor, 1984). Ipak, primetno je da ovaj
ustav nije u svemu sledio sovjetski uzor, jer nije bilo upozoravanja na pravo
na samoopredeljenje do otcepljenja.68
No, problem sa razgraničenjem republika veoma je rano pokazao koliko su
komunistima, ipak, bile važne nacionalne pripadnosti69 i nacionalne teritorije:
66 Ustav iz 1974. – „neobično dugačak, (406 članova)“, verovatno najduži ustav na svetu
(Lampe, 2000: 313; Rusinow, 1978: 326), „verbalističan i konfuzan tekst, koji je ostavljao
neodoljiv utisak da mu je svrha više da sakrije nego da otkrije“ (Dimitrijević, 1996: 450)
– naginjao je usled veta federalnih jedinica konfederalnom određenju Jugoslavije, a uz
to je stvorio „najkomplikovaniji“ sistem „višestrukih posrednih izbora“ koji je „ikada viđen
bilo gde u XX veku“ (Lampe, 2000: 313; Dimitrijević, 1996: 450, 453). No, put od federa-
cije ka konfederaciji započet je još ustavnim amandmanima 1967. godine.
67 Josip Broz sa saradnicima želeo je da Bugarska uđe kao sedma federalna jedinica rav-
nopravna s drugih šest u Jugoslaviju, dok su Bugari, inače tradicionalno najveći zastu-
pnici ideje o balkanskoj federaciji, a njihovi komunisti balkanske komunističke federacije
pred rat, želeli konfederaciju između dve ravnopravne konfederalne jedinice, s paritet-
nom zastupljenošću u zakonodavnom i izvršnom telu vlasti. Osim ovih teško premostivih
razlika između, uslovno govoreći, hrvatske i bugarske varijante jugoslovenstva, Britanci i
SSSR su, u odvojenim razgovorima, obavestili Južne Slovene o svom oštrom neslaganju
sa idejom unije (Shoup, 1968: 126–127).
68 Zanimljivo je da se ni sami ustavopisci, Kardelj i Pijade, nisu slagali oko tumačenja suvere-
nosti republika i pitanja samoopredeljenja, jer je prvi smatrao da su sve republike suverene,
a drugi da su se tokom rata narodi neopozivo opredelili da žive zajedno, pa je suverena
federacija (Gabrič, 2004: 430).
69 Istina, Josip Broz je u prvom govoru u Zagrebu, 21. maja 1945, ovako opisivao značaj
međurepubličkih granica: „Te granice /.../ treba da budu nešto kao one bijele crte na jed-
nom mramornom stubu. Granice federalnih jedinica u federativnoj Jugoslaviji nisu granice
„Momentalno, nacionalna osećanja su izronila na površinu unutar Partije,

naročito između Srba i Hrvata oko smeštanja autonomnih oblasti Vojvodine
i Srema.70 Pre rata su hrvatski komunisti71 izražavali težnju za autonomijom
Vojvodine, posmatrajući je odvojenim regionom (kao što je Bosna i Hercego-
vina)“ (Shoup, 1968: 117). No, Glavni narodnooslobodilački odbor Vojvodine
„jednoglasno je glasao za priključenje Srbiji“ (Shoup, 1968: 118), ali uz odusta-
janje od Baranje, sa obrazloženjem da taj deo predratne Vojvodine „privredno,
geografski i nacionalno gravitira Hrvatskoj“ (Banac, 1990a: 111).
Opasnost od Sovjetskog Saveza posle 1948. uslovila je potrebu jačanja
federalnog centra nasuprot federalnim jedinicima (Dimić, 2000: 463), te „jugo-
slovenskog socijalističkog patriotizma“ (Petranović, 1993: 112), pa je to i bio
razlog da se u Ustavu iz 1953. uopšte ne pominje ne samo pravo na samoo-
predeljenje, već da se i ukida suverenost republikama i prenosi na narod. Ipak,
ovo taktičko naglašavanje socijalističkog jugoslovenstva nasuprot posebnim
jugoslovenskim nacijama mnoge je navelo na zaključak da su Josip Broz i
SKJ pokušavali da izgrade jugoslovensku naciju tokom pedesetih godina. No,
Branko Petranović ubedljivo pokazuje da zalaganje za „monolitnu Jugoslaviju“
ne znači i zalaganje za jugoslovensku naciju (Petranović, 1993: 39; Petrano-
vić, 1988: 73), jer Broz je bio nedvosmislen: „Voljeti svoju naciju, Hrvatsku ili
Srbiju, ne znači negirati opću našu zemlju – Jugoslaviju. Naprotiv, voljeti svoju
federalnu jedinicu – znači voljeti monolitnu Jugoslaviju (…) Nije Rijeka samo
razdvajanja, nego granice spajanja /.../. To znači natjecati se u dobru, pomoći braći, jer
sada su braća razgraničena ali su ipak pod jednim krovom. To je zajednička kuća, jedna
cjelina, ali unutra ima svaki da gospodari na svome“ (J. B. Tito, Govori i članci, t. 1, n.d.,
312, cit. pr. Marković, 2000: 239, http://www.cpi.hr/hr-7888_1-3-2_radionica_o_tvorbi_
etnickih_i_nacionalnih_identiteta_u_juznoslavenskome_prostoru_iz_povijesne_per-
spektive.htm, pristupljeno 21. VI 2008; Connor, 1984: 231; Shoup, 1968: 116). No, i iz
ovog navoda je jasno da o nekom nacionalnom jugoslovenstvu, pa čak ni o realnom, ne
može biti govora, jer krov je metafora za državu, a braća čine metaforu za nacije. One
su srodne, ali su zasebne nacije koje „gospodare na svome“ u okviru „zajedničke kuće“,
tj. države. Ostaje se, prema tome, u okvirima minimalnog socijalističkog jugoslovenstva
hrvatske usmerenosti.
70 Sporazumom Cvetković–Maček 1939. opštine Ilok, Šid, Vinkovci, Vukovar i Županja sa
31% Srba pripale su Banovini Hrvatskoj, dok su Irig, Sremska Mitrovica, Stara Pazova i
Zemun s 64% Srba ostali izvan Banovine. ZAVNOH je, s jedne strane, u junu 1943. u pri-
vremenom nastavnom programu za osnovne škole Srem posmatrao kao oblast Hrvat-
ske, a sremski komunisti, s druge, smatrali su „da su oni pravo jezgro partije u cijeloj Voj-
vodini – koja se, po njihovu shvaćanju sastojala od Srijema (ili bar njegova istočna dijela),
Bačke, Banata i Baranje“, pa su se požalili „Politbirou CK KPJ zbog hrvatskih pokušaja da
ih se pridruži KPH“. CK KPJ je, pak, procenio da cela rasprava treba da bude prigušena iz
straha da bi njome mogli biti „odgurnuti hrvatski elementi od narodno-oslobodilačke
borbe“ (Banac, 1990a: 110–111).
71 U tome hrvatski komunisti nisu bili usamljeni u Hrvatskoj, jer je porast broja federalnih
jedinica slabio relativnu moć Srbije i snažio relativnu moć Hrvatske koja je bila prirodno
središte okupljanja koalicije protiv najmoćnijeg delatnika.
hrvatska, nego i jugoslovenska. Nije Beograd samo srpski, nego i jugosloven-

ski“ (Petranović, 1988: 73). Prema tome, radilo se o nadnacionalnom minimal-
nom jugoslovenstvu koje je trebalo da obezbedi državni okvir nesmetanom
razvoju različitih južnoslovenskih nacija.
Kako je, međutim, opasnost od SSSR-a jenjavala,72 tako su se posebnim
nacionalizmima vrata ponovo otvorila, savezna država je mogla da odumire
a republike da jačaju, pa je i pravo na samoopredeljenje, makar u njegovom
„potpuno iskorišćenom i nepovratnom obliku“, bilo vraćeno u ustave iz 1963.
i 1974. godine (Dimitrijević, 1996: 453; Connor, 1984: 224).
No, ne treba zaboraviti da je u partijskoj državi još važnije od ustava kako
su odnosi između saveznih i republičkih saveza komunista regulisani. U tom
smislu, od dalekosežne je važnosti da je odluka da republički partijski kongresi
prethode saveznim doneta već 1964, dok je Ranković još uvek bio na položaju
(Shoup, 1968: 213): „ (...) republičke partije bi pisale svoje političke platforme i
imenovale svoje dužnosnike, uključujući predstavnike u centralnim organima,
čiji bi sastav bio samo potvrđen od kasnijeg saveznog kongresa“ (Rusinow,
1978: 228). Prema tome, „konfederalizacija“ partije nastupila je pre konfede-
ralizacije države, što je u skladu sa teorijskim očekivanjima o partijskoj državi.
U tom smislu je i Kardelj neposredno po padu Rankovića utvrdio da su
jugoslovenske republike nacije samosvojne kulture, te da bi trebalo da izgrade
sopstvene nacionalne privrede kako bi održavale te kulture (Vucinich, 1969:
266, 274, cit. pr. Stefanović, 2009). Otuda je bilo potrebno da se moć imenova-
nja direktora u preduzećima sa saveznog prenese na republički nivo (Bilandžić,
1986: 41, cit. pr. Stefanović, 2009). Zatim je, u skladu s logikom nacionalizma,
sledilo stvaranje jedinica Teritorijalne odbrane koje su kasnih šezdesetih stav-
ljene pod nadzor republičkih vlasti (Bilandžić, 1986: 24, cit. pr. Stefanović, 2009).
Uistinu, nije postojala strateška namera stvaranja jugoslovenske nacije,
kako se to često smatra,73 iako je bilo neobaveznog flerta sa realnim jugoslo-
72 Šaup, čije mišljenje deli i Pavković (Pavković, 2001), zabeležio je da je već 1958. došlo do
pritiska republika na federalni centar, pa je „jugoslovenska ideja ili napuštena ili bezna-
dežno uhvaćena u intelektualna, politička ili ekonomska rivalstva“ (Shoup, 1968: 223). Neki
drugi podržavaoci teze o tome da su jugoslovenski komunisti zagovarali jugoslovenski
nacionalizam smatraju da je do okretanja od jugoslovenstva došlo 1962. (Banac, 1990b:
153), a treći 1964. godine (Marković, 2000: 247). Ova neslaganja ukazuju da je „konstruk-
cija“ Brozovog jugoslovenskog nacionalizma na klimavim nogama.
73 Autor ovih redaka slaže se sa argumentom koji je iznela Olivera Milosavljević: „I istovre-
meno, onda kada je zaista imao mogućnost da sve svoje ideje i realizuje, 40-ih i 50-ih
godina 20. veka, Tito nije stavio Jugoslovene ni u popis stanovništva“ (Milosavljević, 2002:
180). Ovaj argument presudno opovrgava tvrdnje D. Jovića (2003), A. Pavkovića (2001),
P. Markovića (2000), A. Đilasa (1990), I. Banca (1990b) kao i stranih istoričara i politikologa
(Connor, 1984; Shoup, 1968) da su jugoslovenski komunisti i Broz lično ikada, pa i pedese-
tih godina, hteli stvoriti jugoslovensku naciju u bližoj budućnosti, jer su popisi jedno od
najefikasnijih tehničkih sredstava koje državi, uz vojsku i školstvo, stoje na raspolaganju za
stvaranje nacija. Čini se, stoga, da su ovde pobrkani zahtevi za jačanjem „jugoslovenskog
venstvom koje je u daleku budućnost pomeralo „stapanje“ južnoslovenskih

nacija ili njihovo nestajanje posle socijalizma u komunizmu74 (Marković, 2000;
Banac, 1990b; Connor, 1984; Shoup, 1968). Uostalom, čak i jedan zastupnik
teze da je takva namera postojala, ipak, priznaje da su „sa svakim korakom
preduzetim prema asimilaciji, davana ponovna uveravanja da nema pokušaja
uklanjanja nacija i njihovih kultura“75 (Connor, 1984: 433). Na drugom mestu
on će, protiveći se teorijski pogrešnom pojmu „nacionalni komunizam“ koji se
sinonimno odnosio i na titoizam, još tačnije dijagnostikovati stvari:
„Tako su ’titoizam’ i ’nacionalni komunizam’ postali gotovo zamenjivi ter-
mini posle 1948. No, jasno je da bi ’državni komunizam’ bio daleko tačniji opis
onoga što je Tito težio da očuva. Tokom njegovog života, nacionalni komuni-
zam, u obliku hrvatske, slovenačke i srpske varijante, bio je glavna pretnja tito-
izmu, prevazilazeći u ovom pogledu čak i moskovsku verziju proleterskog inter-
nacionalizma. U svojoj nepomirljivoj borbi da očuva svoj državni komunizam
protiv ovih unutrašnjih snaga, Tito je neupitno delao pre kao internacionalista
socijalističkog patriotizma“, jednog internacionalnog ili „nadnacionalnog identiteta“ u funk-

ciji jačanja nadnacionalne države, sa zahtevima „za stapanjem u jugoslovensku naciju“
(Budding, 2008: 101; Milosavljević, 2002; Lampe, 2000: 261; Rusinow, 1978: 135). Radilo se
tek o antistaljinističkoj taktičkoj „kratkotrajnoj kampanji za ’jugoslovenstvo’ određenom
kao jedan panjugoslovenski patriotizam, kultura, i privreda koji bi delali kao nadnacio-
nalni i ujedinjujući kišobran nad raznolikim nacionalnim identitetima, kulturama, i privre-
dama zemlje“ (Rusinow, 1985: 135).
74 Od svih navoda verovatno je Banac predočio najjači Brozov citat u smislu jugoslovenskog
nacionalizma iz obraćanja stranim novinarima 1952. koji podseća na realno jugosloven-
stvo Sime Markovića iz dvadesetih godina XX veka: „Voleo bih da doživim dan da vidim
Jugoslaviju koja bi postala stopljena u jednu čvrstu zajednicu, kada ne bi više predstavljala
formalnu zajednicu, već zajednicu jedne jugoslovenske nacije, u kojoj bi naših pet naroda
postali jedna nacija...Ovo je moja najveća težnja. Vi imate sličan proces ustanovljenja jedne
nacije u Americi, gde je jedna nacija stvorena od engleske i drugih nacija“ (Banac, 1990b:
152). Pa ipak, izjava je data stranim novinarima u jeku antistaljinističke potrebe za homoge-
nizacijom protiv moćnog neprijatelja. Sem toga, već 1957, dve godine nakon dolaska Hru-
ščova u Beograd, Kardelj je objavio svoju raspravu Razvoj slovenačkog nacionalnog pitanja
koja je postala „’mali katehizam’ za nacionalno pitanje u Jugoslaviji“, napisavši i novi pred-
govor u kojem je upozorio na opasnost „birokratskog centralizma“ i obnove „starog šovini-
stičkog ’integralnog jugoslovenstva’, kao jedne tendencije negiranja postojećih južnoslo-
venskih naroda uperenu u afirmisanje neke vrste nove ’jugoslovenske nacije’“. Razume se,
Kardelj je odbacio „apsurdnost takvih tendencija“ koje „nužno potkopavaju istinski brat-
ske odnose među nezavisnim narodima Jugoslavije“, i upozorio da se „ostaci velikosrpskog
nacionalizma“ povezuju sa unitarizmom pod krinkom jugoslovenstva (Gabrič, 2004: 446;
Jović, 2003: 134–135; Banac, 1990b: 152–153). Ipak, teško je verovati da se radilo o Kar-
deljevom izazovu Brozu, kako to heroizirajući slovenačkog komunistu tumači Banac („Od
1954. do 1961. Kardelj je vodio usamljenu borbu protiv oživljenog antireformskog cen-
tralizma i unitarizma.“), već se pre radi o upozorenju srpskim Jugoslovenima da ne koriste
antistaljinističku iznudicu za propagandu jugoslovenskog nacionalizma.
75 U programu SKJ iz 1958. govorilo se kako o rastu „socijalističke jugoslovenske svesti“ tako
i o „uobičajenim uveravanjima da ne postoji namera da se uklone nacije i njihove repu-
blike“ (Connor, 1984: 434).
no kao nacionalista, a u njegovoj borbi protiv Moskve da očuva državni komu-

nizam, daleko je lakše na delu prepoznati snage egocentrizma negoli snage
etnocentrizma“ (Connor, 1984: 550).
Dakle, ako je tačno da je „državni komunizam“ bolji termin od „nacionalnog
komunizma“, te da Josip Broz nije bio nacionalista nego internacionalista, a izve-
sno je da je tako, onda nema ni govora o tome da je Josip Broz ikada želeo da
preko socijalističkog jugoslovenstva izgradi novu jugoslovensku naciju, već je samo
hteo da izgradi što jači jugoslovenski socijalistički patriotizam. No, osim umesnih
terminoloških određenja, autor je jasno prepoznao i šta je bila glavna strukturna
opasnost za sam opstanak Jugoslavije – nacionalizam u hrvatskoj, slovenačkoj
i srpskoj varijanti koji su jedan drugog podgrevali i hranili. Zamerka autoru,
kao uostalom i verovatno svim angloameričkim autorima koji se bave ovom
temom, mogla bi se uputiti zbog korišćenja termina „komunizam“, jer in stricto
sensu on nikada nigde nije postojao. Radilo se o različitim vrstama socijalizma.
Primećeno je da je u periodu između dva ustava, 1963–1974, obeleže-
nom liberalizacijom društvenog života, podmlađivanjem76 i decentralizaci-
jom države i partije77 u drugoj polovini šezdesetih, te posledičnim rastom
nacionalizma, naročito hrvatskog (Maspok ili Hrvatsko proljeće)78 i albanskog
(demonstracije 1968),79 dosta eksperimentisano sa ustavnim rešenjima putem
ustavnih amandmana.
Nadležnost Veća republika i pokrajina znatno je proširena amandmanima
iz 1967. i 1969. koji su favorizovali republike u odnosu na federaciju, a pokra-
jine u odnosu na Srbiju, i po kojima je pomenuto Veće postalo najbitnije,
dok su amandmani iz 1971. dodatno produbili ove tendencije i predstavljali
„najiznenađujućije udaljavanje od uobičajenog marksističko-lenjinističkog
naglaska na centralizovanom odlučivanju“, što je formalno prenosilo istinski
suverenitet na republike80 (Budding, 2008: 102–103; Budding 2004: 74–75;
76 60% članova republičkih i pokrajinskih novih centralnih komiteta partija imali su manje
od 40 godina, a 15% manje od 30 (Rusinow, 1978: 256), što je svedočilo da se radilo ne
samo o nacionalnom sukobljavanju, već i o generacijskom jazu, pa i sukobu u SKJ.
77 U drugoj polovini šezdesetih već se nije moglo govoriti o „monolitnoj partiji u Jugosla-
viji“, a „centralna vlast bila je gotovo sasvim paralisana neslaganjima između republičkih
partijskih barona“ (Connor, 1984: 565; Rusinow, 1978: 195).
78 Hrvati su, na osnovu svoje veličine, bili logičan centar okupljanja koalicije protiv unitarne
federacije (Rusinow, 1978: 248), tj. za „federiranje federacije“ do svođenja na konfedera-
ciju. Ideološki je ovakvo zalaganje pravdano kao uverenje da je napuštanje „centralizma“
bilo „jedini način za konačno rešenje nacionalnog pitanja“ (Rusinow, 1978: 247). Time se,
međutim, svesno ili ne, otvaralo srpsko nacionalno pitanje.
79 Povodom albanskog nacionalnog blagdana, Dana zastave, klicalo se Enveru Hodži uz spa-
ljivanje jugoslovenskih zastava, i čula se parola „Kosovo republika!“ (Petranović, 1988: 389).
Imajući u vidu privrednu razvijenost tadašnje Albanije i Kosmeta, jasno je da ekonomski
činioci niukoliko nisu presudni u stvarima nacionalizma.
80 Konfederalizacija je na predsedništvu SKJ u aprilu 1970. jasno prepisana kao lek za
jugoslovenske tegobe, jer je u usvojenoj rezoluciji stajalo da su republike i pokrajine
Dimitrijević, 1996: 449; Petranović, 1988: 396–397; Connor, 1984: 225; Rusi-
now, 1978: 225, 228, 268), dok je proces odlučivanja u federalnom centru zavi-
sio od dogovora republika i pokrajina koje su imale pravo veta, i najčešće je
bio blokiran, a pravo je čudo da je uopšte radio (Petranović, 1988: 396–397,
415; Rusinow, 1978: 286). Istovremeno, tzv. deetatizacija, „što je bio tobožnji
cilj reformi iz 1960-ih“, važila je tek za savezni nivo vlasti, dok je u stvari poja-
čana „stara simbiotička veza između lokalnih i republičkih (nacionalnih) poli-
tičkih elita i ’njihovih’ preduzeća i menadžera“ (Rusinow, 2008: 144).
Iako je barem delimično u pravu bio Konor kada je polovinom osamdese-
tih tvrdio da bi prenos vlasti na federalne jedinice bio istinit tek u nekom dru-
gom sistemu vladavine u kojem bi ustav bio istinski najviši zakon države, a ne
„trenutno ubeđenje Tita i nekolicine bliskih saradnika“ (Connor, 1984: 225),
ipak se može zaključiti da je postepeno povlačenje ratnih kadrova (Kardelj
umire 1979, a Broz 1980) sa političke scene SFRJ ostavilo prostor da se dođe do
istinskog važenja ovog ustava, tj. prenosa istinskog suvereniteta na republike
i pokrajine, koje su već amandmanima izjednačene sa republikama u svemu
osim u imenu, te da je savezna vlada bila nemoćna da se izbori sa privrednim
problemima usled realne konfederalizacije države (Rusinow, 1978: 228, 268).
Sem toga, ustavna debata na prelazu šezdesetih u sedamdesete godine
vodila se u relativno demokratizovanoj atmosferi u kojoj javne odluke nisu
bile donošene u obliku dekreta odozgo. To je uticalo na slobodniji stil pisanja
novinara, javnost je reagovala nacionalizmom, a izvesni političari su započeli
demagoški flert s ovom silom koja je donosila popularnost (Rusinow, 1978:
282). Svaka oduševljeno pozdravljena demagoška parola u jednoj republici,
međutim, izazivala je sličan odgovor u drugoj; ako ne u vlasti,81 onda među
nacionalistički usmerenim intelektualcima koji su postepeno širili svoj uticaj.
Dakako, srpski i hrvatski predlozi i komentari predloga su se po pravilu
isključivali. Dok je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Mihailo Đurić, podr-
žan od tadašnjih asistenata Koste Čavoškog i Vojislava Koštunice, govorio o
„početku kraja Jugoslavije“82 i izražavao zabrinutost za položaj Srba izvan
nosioci suvereniteta, a da je Jugoslavija tek „institucionalizovani dogovor i saradnja

među republikama“. Nadležnosti ovog „institucionalizovanog dogovora i saradnje“ bile
bi odbrana, spoljni poslovi, te uređenje jedinstvenog tržišta i etničke ravnopravnosti
(Rusinow, 1978: 279).
81 Nikezić je, čini se, bio svestan ne samo opasne srpsko-hrvatske nacionalističke rivalske
dinamike, već i da Josip Broz ima ulogu vrhovnog arbitra u nacionalnim odnosima, pa
stoga nije nasedao kako na izazove hrvatskog nacionalizma, tako ni na Brozove izazove
da ispolji srpski nacionalizam, kao u onoj prilici kada ga je Broz kušao pitanjem šta „srp-
sko rukovodstvo“ zamera Hrvatima, a ovaj mirno odgovorio da im ne zamera ništa (Pero-
vić, 1991: 303, cit. pr. Kuljić, 1998: 212). Radilo se o nesvakidašnjoj i sasvim izuzetnoj poli-
tičkoj mudrosti i otpornosti na nacionalizam.
82 Sva trojica su isterani sa Pravnog fakulteta, a Đurić je osuđen na dve godine, od čega
je odležao devet meseci (Dragović Soso, 2002: 83, 85). Treba primetiti da Đurić nije bio
Srbije, Hrvatski tjednik, formalno časopis za kulturu, a stvarno politički časo-

pis navodno kulturne ustanove, Matice hrvatske,83 koji je ubrzo po osnivanju
sa svojih 100.000 primeraka po tiražu pretekao Vjesnik, zalagao se za određiva-
nje Hrvatske kao „nacionalne države hrvatskog naroda“, na šta je Mika Tripalo
odgovorio da Hrvatska „nije samo to, van svake sumnje, već takođe i država
Srba u Hrvatskoj i nacionalnih manjina Hrvatske“84 (Lampe, 2000: 307; Rusi-
now, 1978: 283–284, 293).
No, već je tokom trajanja maspoka trijumvirat Tripalo–Kučar–Pirker u sve
većoj meri postajao „mlađi partner“ Matici hrvatskoj (Rusinow, 1978: 297), tj.
hrvatskim nacionalistima koji su zahtevali: zasebnu monetarnu politiku koju
vodi Narodna banka Hrvatske; mesto Hrvatske u UN; određivanje Hrvatske
kao nacionalne države isključivo Hrvata s pravom samoopredeljenja „uklju-
čujući pravo na otcepljenje“; obrazovanje posebne hrvatske vojske, te upo-
trebu isključivo hrvatskog zvaničnog jezika, tvrdeći pri tome da ni ispunjenje
svih tih zahteva „nikako ne bi značilo da je borba za puni hrvatski suvereni-
tet odista dobijena i završena“ (Irvine, 2008: 165; Lampe, 2000: 308; Stokes,
1993: 227–228; Rusinow, 1978: 305, 389). Džil Irvajn (Jill Irvine) uočila je da
su minimalna jugoslovenska nastojanja hrvatskih Jugoslovena otelotvorena
u (kon)federalizmu, po pravilu, bila suočena sa hrvatskim nacionalizmom
kojem nikakva, pa ni labava Jugoslavija, nije bila po volji:
„problemi koje je proizvodio labavi federalni model ostajali su isti od 1943. preko
1971.85 do 1991; hrvatski komunisti koji su podržavali ovaj model suočavali su
se s teškoćama u odnosima sa Srbima u Hrvatskoj (koji su počinjali da govore o
autonomiji ili odvajanju od Hrvatske), ali i sa drugim snagama hrvatskog nacio-
nalizma (koje nisu mogli lako kontrolisati) i sa vođima drugih republika (koji su
se protivili mogućim zahtevima vezanim za njihovu teritoriju). U ovom smislu,
dinamika Hrvatskog proleća nije samo dosezala do osnivačkog perioda jugoslo-
venske socijalističke države, već je pružala jedan pregled i nagoveštaj raspada
druge Jugoslavije 1991“ (Irvine, 2008: 151).
usamljen, jer je npr. profesor Pravnog fakulteta Živomir Đorđević predviđao da će, možda,
u „doglednoj budućnosti na ovom tlu biti formirano šest ili osam nezavisnih država. Podra-
zumeva se da ja to ne želim, ali to ne treba isključiti“. Otuda je, po njemu, trebalo zaštititi
„interese Srbije“, pošto je ona „postojala pre socijalizma i postojaće i posle socijalizma“, jer
„klase i društvena uređenja se menjaju, ali narod i zemlja ostaju“ (Budding, 2004: 94). Uz
priznanje za ispravno predviđanje na osnovu pravilnog tumačenja kardeljevskih ustav-
nih amandmana, treba primetiti da je u stvari iskazan jedan iskonski nacionalistički stav
koji naciju i njenu državu smatra večnom.
83 Matica hrvatska je sve više podsećala na političku stranku (Rusinow, 1978: 294).
84 Bakarić je, takođe, takvu ideju, baš kao i koncept „masovnog nacionalnog pokreta“, krstio
„ideološki sumnjivom i politički opasnom“ (Rusinow, 1978: 388).
85 Ne iznenađuje što se tokom Hrvatskog proleća pokušalo s rehabilitacijom Hebranga
(Irvine, 2008: 155), baš kao ni činjenica da je rehabilitovan dvadeset godina docnije.
Prema tome, već tada su hrvatski nacionalisti bili na putu da preuzmu

vlast od hrvatskih minimalnih Jugoslovena koji su zahtevali tek „hrvatsku
lisnicu u hrvatskom džepu“ i pravili plan „kroatizacije“ obrazovanja prema
kojem bi 75% nastave istorije i književnosti moralo da pokriva hrvatske teme,
čemu se, plašeći se asimilacije i tražeći federalizaciju Hrvatske, suprotstavilo
kulturno društvo Srba u Hrvatskoj „Prosvjeta“ (Irvine, 2008: 157, 166–168).
Nacionalizam se potvrdio kao „snažnija pokretačka snaga od zvanične ideo-
logije i prakse ’samoupravnog socijalizma’“, pa je na javnim skupovima razma-
trana i mogućnost promene granica kako bi se u Hrvatsku uključile Hercego-
vina i Boka Kotorska (Rusinow, 1978: 298, 305). Naposletku, studentski vođ,
Dražen Budiša, proglasio je studentski štrajk, predviđajući udar Josipa Broza
protiv Maspoka, u nadi da će se radnici pridružiti studentima „suočavajući
Josipa Broza sa građanskim ratom ako pozove vojsku“, ali radnici nisu odgo-
vorili na poziv, što je Broz nazvao „sretnim“ (Rusinow, 1978: 306), a Geil Stouks
(Gale Stokes), pišući znatno docnije, „dvadeset godina preuranjenim“ (Stokes,
1993: 228). Dvadeset godina docnije međunarodne prilike bile su iz temelja
promenjene, konfederalizacija se produbila, a nije bilo ni harizmatskog poli-
tičkog vođe sa svejugoslovenskim autoritetom kakav je bio Josip Broz.
Tako, ako ne ranije, ono na prelazu šezdesetih u sedamdesete godine
nacionalizam ili „trijumfalni regionalizam zasnovan na etničkim ljubomo-
rama“ (Rusinow, 1978: 271) bio je najistaknutija opasnost po opstanak Jugo-
slavije. „Nacionalno pitanje, uvek barem drugi predmet razgovora u bilo kojoj
razmeni mišljenja sa najurbanijim, politizovanim Hrvatima, bilo je sada bez
greške prvi i opsesivni predmet“86 (Rusinow, 1978: 291). Štaviše, poredeći
odnos različitih marksističko-lenjinističkih vlada prema nacionalnom pitanju,
Konor je zaključio da je Jugoslavija spadala u „najpotpuniji slučaj ogrezlosti
partijskog aparata u nacionalizmu“, državu u kojoj je nacionalizam „pretvorio
partiju u glavno bojište etnonacionalne borbe“:
„Uz date širinu i dubinu etničkih neprijateljstava koja su se pokazala tokom II svet-
skog rata i premoćni položaj Srba (posebno Srba iz Hrvatske) u partizanskom
pokretu i sledstveno u posleratnoj partiji, nije iznenađujuće da partija, kao upori-
šte vrhovne moći, bude zarobljena u stalnom nacionalnom takmičenju. Srbi, koji
preovlađuju u centralnoj partijskoj strukturi, bi videli u partiji sredstvo osiguranja
86 Pokazivano je „detaljno znanje o vrstama eksploatacije ili o broju Srba među direkto-
rima hrvatskih preduzeća, komandantima hrvatskih vojnih jedinica ili onih koji se mogu
naći u hrvatskim fabrikama, na hrvatskim železnicama ili u zagrebačkim policijskim sna-
gama“ (Rusinow, 1978: 291–292). Bili su česti i „nacionalni ekscesi“: razaranja reklama
s ćiriličnim natpisima, politička borba da se neki direktor otpusti zato što je Srbin, neredi
posle pobede fudbalskog tima nad nekim srpskim timom, ulične tuče po etnički mešo-
vitim selima, nošenje šahovnice i sl. (Rusinow, 1978: 292). Docnije je Josip Broz naročito
kritikovao ova etnička prebrojavanja (Rusinow, 1978: 299).
da hrvatski nacionalizam ne postane opet pretnja. Hrvati bi opažali njihovu repu-

bličku partiju kao uporište za odbranu od srpske prevlasti“ (Connor, 1984: 555).
Po očekivanju, nacionalistička opijenost primećivala se i među nekomu-

nistima.87 Tako, Denisonu Rusinovu, kojem je još krajem sedamdesetih bilo
jasno,88 pa iako je previđao značaj spoljnog činioca, da će „sudbina Jugosla-
vije, kao i uvek“ biti „konačno određena od strane Srba i Hrvata, zajedno ili u
međusobnom suprotstavljanju“ (Rusinow, 1978: 248), nije promakla naciona-
listička atmosfera u Zagrebu povodom pada A. Rankovića:
„Za bilo koga ko je bio u Zagrebu u leto 1966, suočavajući se sa euforijom u

Zagrebu oko pada Rankovića i skoro univerzalnom tendencijom da se to tumači
prevashodno kao pobeda hrvatskih interesa, bilo je očevidno da to mora zahte-
vati jednu grupu izuzetno trezvenih i sposobnih vođa da zaustave takav razvoj
i kanališu oduševljenje u zvanično željenom pravcu pokretanja daljih reformi“
(Rusinow, 1978: 194).
Činjenica da je nekih sedamnaest godina docnije, precizno 1983, sahrana

predratnog krojača, poratnog šefa tajne policije i jedinog Srbina u najužem
vrhu komunističke vlasti čije je ime bilo vezano za centralističku federaciju u
87 Šezdesetosmaška pobuna na Univerzitetu u Beogradu primećena je i po odsustvu nacio-

nalizma, što je bilo odstupanje od pravila: „Primetno odsustvo, bar na Univerzitetu u Beo-
gradu, normalno preovlađujuće teme etničkog nacionalizma u bilo kojem sloganu, zahtevu
ili govoru tokom štrajka bilo je jednako značajno. To je bio, možda, prvi put u pedeset godina
od stvaranja Jugoslavije da etnička vezanost nije igrala ulogu u nekom važnom političkom
događaju“ (Rusinow, 1978: 234). Nažalost, verovatno je to bio i poslednji put da se tako nešto
desi u Jugoslaviji, te da se na izazov hrvatskog nacionalizma ne odgovori srpskim nacionaliz-
mom i vice versa. Vojin Milić je o tome svedočio krajem juna 1968. u članku „Uspavana samo-
svest nastavnika Zagrebačkog sveučilišta ili njena duboka kriza“: „A ovi (beogradski studenti,
prim. aut.) – koje su samo dan kasnije razni Đodani (ekonomista Šime, maspokovac i docniji
član HDZ, prim. aut.) i Veselice (braća Marko i Vladimir, maspokovci, a docnije vođi Hrvatske
kršćansko-demokratske stranke, prim. aut.) na studentskom mitingu u Zagrebu bezočno kle-
vetali gnusnim insinuacijama o povezanosti studentskog pokreta s rankovićevcima i pakle-
nim podmetanjima ovom pokretu namere da izazove bratoubilački rat (Vidi M. Veselica, „Kro-
nika političke bitke“, Vjesnik u srijedu, 19. VI, str. 5) – izrazili su kao odgovor na pozdrave iz
Zagreba tako spontano, iskreno i mladalački zanosno svoje osećanje srpsko-hrvatskog i jugo-
slovenskog bratstva, kako u životu nikad i nigde ranije nisam doživeo“ (Bakić, 1997a: 592).
88 Njegova knjiga, objavljena prvi put još 1977, o razvoju jugoslovenskog društva između
1948. i 1974. citirana je u 50 studija (svi podaci o citiranosti u ovoj studiji dobijeni su preko
servisa google scholar i potiču iz 2008; sada su sigurno promenjeni, ali ovde je bitan odnos
citiranosti između različitih knjiga a ne sami broj citiranja; naravno, biće zanimljivo pra-
titi da li ima promena u citiranosti tokom vremena), što nije naročito velika citiranost,
s obzirom na temeljitost istraživanja i relativno mali broj naučnih studija o Jugoslaviji do
početka devedesetih. Izgleda da se zaključci njegove studije nisu slagali sa hegemonom
slikom nestanka SFRJ, te otud i ne preterano često citiranje.
Beogradu bila pretvorena u nacionalnim osećanjima nabijen masovni poli-

tički skup najbolje govori da je život u socijalističkoj Jugoslaviji bio zasićen
nacionalističkim osećanjima, jer je samo zbog činjenice da se radilo o jedi-
nom Srbinu među najbližim Brozovim saradnicima, doduše jako cenjenog i
zbog toga što je Albance na Kosovu držao u zaptu, stvoren od jedne prosečne,
ali autoritarne i čvrstorukaške ličnosti nacionalni simbol oko kojega se treba
okupljati, odnosno protiv kojega se treba boriti u nacionalnim takmičenjima.
Mnogi Hrvati i Srbi, podjednako, doživljavali su Rankovića ne kao komuni-
stu, niti kao okrutnog šefa komunističke tajne policije, već kao Srbina u vla-
sti. Nacionalna pripadnost kao takva bila im je dovoljna za negativnu ocenu
u prvom slučaju, a pozitivnu u potonjem.
Uopšte, „svako nezadovoljstvo i svaka žalba, svaki opažaj nepravde, repre-
sije ili relativne deprivacije bili su predstavljeni kao nacionalno pitanje“, „pod-
sećajući na staru Jugoslaviju i pre nje na Habzburšku monarhiju“, iako je „lek-
cija jugoslovenske istorije bila da zlo koje je sada poznato jeste uistinu bolje
od onoga koje je ranije upoznato – bratoubilaštva, raspada države, strane
dominacije, i pokušanih uzajamnih genocida – koje bi moglo da se ponovi
ako bi osigurači izrađeni u posleratnom sistemu bili izvađeni“ (Rusinow, 1978:
272). Sve to, iako u obliku nacionalističkih izazova i odgovora prisutno svuda
u Jugoslaviji, dobilo je najakutniji oblik u Hrvatskoj.
Upravo 1968, u vreme narastanja Maspoka, temeljiti proučavalac nacio-
nalnih odnosa u socijalističkoj Jugoslaviji, Pol Šaup, zaključio je da bi „govo-
riti o srpskoj hegemoniji u Jugoslaviji, ili povlačiti druge paralele sa situaci-
jom koja je postojala pre II svetskog rata, bilo sasvim pogrešno“ (Shoup, 1968:
121–122). Pa ipak, nacionalizam se počeo razvijati kroz kulturu, privredu, a
završio je u jasno izraženim političkim zahtevima. Kulturne, privredne i poli-
tičke pritužbe bile su u funkciji ideološkog pravdanja dugotrajnih nacionali-
stičkih zahteva.89
Osmi kongres SKJ 1964. otvorio je prvi put posle II svetskog rata naci-
onalno pitanje (Petranović, 1993: 112), dve godine docnije na Brionskom
89 Ima autora koji smatraju da su nacionalne pritužbe bile načelno različite u periodu pred
II svetski rat i posle II svetskog rata, pošto se pred II svetski rat radilo „o borbi za nacio-
nalna prava“ u okviru koje je ekonomski argument činio tek deo, dok se posle II svetskog
rata radilo prevashodno o privrednim rivalstvima koja su doprinosila rastu nacionalizma
u socijalističkoj Jugoslaviji (Shoup, 1968: 227). Čini se, ipak, da autor greši u oba slučaja,
jer u prvom periodu se nije na prvom mestu radilo o nacionalnim pravima, već o borbi
za ostvarenje nacionalističkih ideala, a u socijalističkoj Jugoslaviji se radilo o korišćenju
privrednih pritužbi za pravdanje nacionalističkih potraživanja koja su imala ne samo pri-
vredno, već celovito nacionalno značenje i značaj. Dakle, radi se o nacionalističkom kori-
šćenju različitih argumenata – privrednih, kulturnih, političkih – zarad jačanja nacional-
nog identiteta, podizanja nacionalne uzrujanosti i ostvarenja u osnovi političkih ciljeva
nacionalističke ideologije za što većom samostalnošću i suverenošću, a ne o samostal-
nom važenju kulturnih ili privrednih činilaca.
plenumu Ranković je smenjen, a Matica hrvatska je na kulturnom polju zapo-

čela u proleće 1967. delanje čiji je cilj bio razdvajanje hrvatskog od srpskog
jezika koji su već nekih stotinak godina, s izuzetkom perioda NDH, smatrani
jednim jezikom. U tom cilju, ona je, uz sadejstvo još osamnaest književnih
i filoloških udruženja, uputila 15. III 1967. Saveznoj skupštini Deklaraciju o
nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika koju je potpisalo 14090 uglednika,
među kojima i Miroslav Krleža, član CK SK Hrvatske i vodeći hrvatski književ-
nik. Tražilo se poništenje tzv. Novosadskog dogovora iz 1954. kojim su hrvat-
ski i srpski lingvisti potvrdili gotovo stogodišnji razvoj jedinstvenog srpsko-
hrvatskog književnog jezika.
Po načelu etničke utakmice, pritužba se stavljala na navodnu činjenicu
da je rečnik Matice srpske iz 1967. u svim slučajevima u kojima su se srpska i
hrvatska varijanta razlikovale potonju predstavljao kao dijalekt standardnog
srpskog oblika, te je stoga rečnik osuđen, a Novosadski dogovor odbačen.
Zahtevalo se učenje hrvatskog jezika u školama Hrvatske i njegovo uvođenje
u spisak zvaničnih jezika, među kojima su bili srpskohrvatski, makedonski i slo-
venački (Miller, 2002: 605–606; Crampton, 2002: 131–132; Lampe, 2000: 305–
306; Shoup, 1968: 195). Dakako, primećeno je i da su se sredstva masovnog
opštenja u tom sukobu dveju Matica ponašala navijački (Lampe, 2000: 306).
Tačno četiri dana nakon toga su srpski književnik i član CK SK Srbije,
Antonije Isaković,91 i nekomunistički književni kritičar i dramski pisac, Bori-
slav Mihajlović Mihiz, predstavili kao odgovor na Deklaraciju svoj Predlog za
razmišljanje na sednici Udruženja književnika Srbije. Ovaj Predlog je od 300
prisutnih pisaca potpisalo njih četrdeset dvoje (21 član SK). U Predlogu je, kako
Nik Miler (Nick Miller) primećuje, sarkastično naglašeno da je Deklaracija „zna-
čajan i epohalan dokument“, te da je „neotuđivo pravo“ svakog naroda da zove
svoj jezik kako nađe za shodno. Pošto su to utvrdili, tražili su pravo i za Srbe u
Hrvatskoj i u BiH da govore srpskim jezikom i koriste ćirilicu, te da imaju vla-
stite izdavačke kuće, prosvetna društva, da opšte sa predstavnicima vlasti na
srpskom jeziku, kao i da srpski uče u školi. Takođe, kako je Deklaracija na pri-
tisak Josipa Broza i saradnika povučena iz prometa, tako je i Predlog skinut s
dnevnog reda92 (Budding, 2004: 90; Miller, 2002: 605–608). Kultura je, prema
očekivanju interakcionističke teorije, poslužila nacionalnom takmičenju.
Jednostavno se, ne jezik per se, već nacionalno ime jezika smatralo bitnim
obeležjem nacije bez kojeg nacionalisti izgleda ne bi mogli hrvatstvo smatrati
90 D. Rusinov i Nikolas Miler (Nicholas Miller) tvrde da ih je bilo 130, a od njih je 80 pripadalo
SKH (Rusinow, 2008: 140; Miller, 2002: 606).
91 Isaković je podelio sudbinu Krleže: obojica su bili prinuđeni da napuste CK SK svojih repu-
blika (Miller, 2002: 610).
92 Oni koji nisu hteli da povuku svoj potpis ispod njega, npr. Borislav Mihajlović Mihiz, Matija
Bećković, Dušan Radović i Brana Crnčević, bili su izbacivani s posla (Miller, 2002: 610).
celovitom etničkom vezanošću,93 a na taj stav srpski nacionalisti odgovorili

su naglašavanjem značaja jezika za održanje identiteta Srba u Hrvatskoj i u
BiH. Doista, Hrvati su se masovno odazvali na zov njihove elite za etničkim
takmičenjem na polju kulture i zahtevali su dostojanstvo ne toliko njihovog
nacionalnog jezika, koliko njihovog nacionalnog imena, što je iritiralo srpske
takmace, jer oni su u zajedničkom jeziku videli nadu za postojanje jugoslo-
venstva srpske varijante. Dobar deo Hrvata je, pak, u tome prepoznao jednu
od manifestacija zle volje federacije i hegemonističkih namera Srba. Danas se
to u hrvatskoj istoriografiji tumači mahom u antitotalitarnom ključu: „Sve u
svemu, Matica hrvatska imala je viziju oslobađanja hrvatskog naroda i tadaš-
nje Hrvatske iz zagrljaja i okova totalitarnoga i represivnog komunističkog
sustava“ (Jandrić, 2002: 422). Tako se hrvatski nacionalizam spaja u istorio-
grafskoj proizvodnji nekritičkog kolektivnog sećanja sa antikomunizmom koji
ideološki pravda i normalizuje njegova ispoljavanja.
Nasuprot tome, kako je pažljivi posmatrač društvenog razvoja Jugoslavije
primetio, tih je godina među Hrvatima došlo do „neke vrste kolektivne naci-
onalne paranoje o naporima da se ’denacionalizuju’ i drže u statusu drugora-
zrednih građana“, a „tendencija da najveći deo hrvatskih nacionalističkih vođa
dolazi naročito iz mešovitih oblasti ili zajednica bila je nanovo uočljiva 1970–
71“94 (Rusinow, 1978: 272–273, 274), čime se jasno iskazivala tendencija da su
upravo višeetničke sredine izvor jače međuetničke interakcije Srba i Hrvata,
ogorčenijeg etničkog takmičenja za uglednije društvene položaje koji pribav-
ljaju veću moć, i veće etničke netrpeljivosti, iako je tamo, po očekivanju, bilo i
više međuetničkih brakova, pa iako u padu tih godina (Petrović, 1985: 63), što
svedoči i o postojećem potencijalu za međuetničku saradnju.
Na privrednom polju, dešavali su se slični procesi nacionalnog takmiče-
nja. Mikroekonomski problemi kombinata „Belje“ npr. dobili su 1971. razmere,
„kao što se to već dešava u Jugoslaviji“, „velike lokalne srpsko-hrvatske političke
93 U Deklaraciji je, između ostalog, stajalo: „Načelo nacionalnog suvereniteta i potpune rav-
nopravnosti obuhvaća i pravo svakoga od naših naroda da čuva sve atribute svoga nacio-
nalnog postojanja i da maksimalno razvija ne samo svoju privrednu, nego i kulturnu dje-
latnost. Među tim atributima odsudno važnu ulogu ima vlastito nacionalno ime jezika
kojim se hrvatski narod služi, jer je neotuđivo pravo svakoga naroda da svoj jezik naziva vla-
stitim imenom, bez obzira radi li se o filološkom fenomenu koji u obliku zasebne jezične vari-
jante ili čak u cijelosti pripada i nekom drugom narodu“ (istakao aut.) (http://www.ihjj.hr/
oHrJeziku-jeziku-pov-deklaracija.html, 20. VII 2008). Prema tome, nije sporeno jedinstvo
jezika sa stanovišta lingvistike, već je iz nacionalnih razloga traženo da se jezik zove naci-
onalnim imenom. Nije bio u pitanju jezik, već ime jezika kao obeležje nacionalnog dosto-
janstva. Isti šablon primenjen je docnije na bošnjački i crnogorski jezik.
94 Studentski vođi, Dražen Budiša, budući vođ HSLS, i Ante Paradžik, budući vođ pravaša, bili
su npr. iz Drniša, odnosno iz Hercegovine (Rusinow, 1978: 294). Uopšte, primećen je per-
sonalni kontinuitet vođa Hrvatskog proljeća 1971. i svih hrvatskih nekomunističkih stra-
naka 1991 (Irvine, 2008: 149).
svađe“ (Rusinow, 1978: 205). Ne treba se onda čuditi što su i makroekonomske

odluke bile pod uticajem „etničkih i regionalnih predrasuda svih onih koji su
bili upleteni u investiciono odlučivanje“, što je imalo negativne posledice po
međuregionalni protok kapitala, stvaranje svejugoslovenskog tržišta i težnje
manje razvijenih područja da privuku nedostajući kapital (Rusinow, 1978: 207).
Gejl Stouks (Gale Stokes) primetio je da bi dilema da li investirati pri-
hod od turizma u razvijenijim oblastima gde je postojala veća verovatnoća
da će se kapital efikasno uložiti i doneti dobit ili u siromašnim područjima
koja su vapila za razvojem, ali nisu bila naročito efikasna u investiranju kapi-
tala bila teška čak i u zemljama koje su monoetničke, a kamoli u višenacio-
nalnoj Jugoslaviji gde su neke nacije živele u visokorazvijenim republikama,
a neke u nerazvijenim, pa je svaka ekonomska odluka mogla imati posledice
po međunacionalne odnose (Stokes, 1993: 224). Otuda i ispravan zaključak
Petranovića da je Maspok „neočekivano ovladao Dalmacijom“, jer više nije
bilo opasnosti od Italije, a turizam je izazvao prosperitet praćen nacionalnim
egoizmom (Petranović, 1988: 407). Pa ipak, pritužbe Hrvatske, koja je u dru-
goj polovini šezdesetih zarađivala turizmom, doznakama gastarbeitera95 i izvo-
znom industrijom 40% deviznog priliva u SFRJ, da se prelivanjem drugima ona
potkrada96 (Rusinow, 1978: 208), bile su unekoliko opravdane.
Dakako, to je doprinosilo osećanju velike većine Hrvata da se u SFRJ radi o
nepoštenoj utakmici na privrednom planu. No, postojao je i jedan optužujući
ton pun antisrpskih stereotipa, jer metonim za sve „zastarelo, centralističko i
autoritarno bio je Beograd“ (Rusinow, 1978: 249), tj. Jugoslavija, Srbija i Srbi.
Predratna „srpska buržoazija“, koja jedva da je postojala, već se pre moglo
govoriti o srpskoj političko-činovničkoj eliti koja je u uslovima nepoštenog
takmičenja nametala hegemoniju (Bakić, 2004: 290, 357–358), u hrvatskoj
nacionalističkoj svesti bila je hipostazirana, spajala se sa savremenim srpskim
95 Bilo ih je 1969. čak 800.000, tj. 22% zaposlenih u SFRJ (Rusinow, 1978: 251).
96 Ove pritužbe bile su prilično opravdane, što je i Broz docnije pri smenjivanju „hrvatskog
rukovodstva“ priznao, pošto je u turizmu moglo tek 20% zarađenog – a u drugim sekto-
rima još manje – da ostane, dok je četiri petine moralo da se proda bankama, od kojih je
pet najjačih bilo u Beogradu, za dinare. Potom bi banke prodavale tvrdu valutu uvozni-
cima, ali i onima od kojih su je prethodno kupile (Rusinow, 1978: 207–208, 308). Hrvat-
sko vođstvo, oličeno u Miki Tripalu i Savki Dabčević Kučar, tražilo je „čiste račune“, braneći
se od napada za nacionalizam „neobičnom tvrdnjom“ da su u Hrvatskoj hrvatska nacija
i radnička klasa identični, pa je borba za hrvatske nacionalne interese borba za interese
radnika (Stokes, 1993: 227), i gde bi svaka republika znala šta doprinosi federaciji i šta
od nje dobija, pa bi na osnovu toga mogla odlučivati o budućim doprinosima (Rusinow,
1978: 249). Treba uočiti zanimljivu činjenicu da su u Prvoj Jugoslaviji najjače banke bile
u Zagrebu uprkos srpskoj političkoj prevlasti (Lampe, 2000: 152–153), dok su u Drugoj
Jugoslaviji srpske banke bile premoćne (Lampe, 2000: 307) uprkos politički nezavidnoj
poziciji Srbije kao federalne jedinice. Džon Olkok smatra da je smeštanje moćnih banaka
u Beograd posle II svetskog rata bilo zasnovano na velikom obimu saradnje zagrebačkih
banaka sa „nacističkim Rajhom“ (Allcock, 2000: 63–64).
„čvrstorukašima“, „dogmatskim komunistima“, „neostaljinistima“ uhvaćenim

u večitoj težnji sprovođenja „srpske hegemonije“ i „eksploatacije“ vrednih,
naprednih i bogatih Hrvata. No, ni Srbi nisu ostajali dužni, pa su Hrvati bili
optuživani kao „šovinisti, separatisti i, najstrašnije od svega, kao ustašonostal-
gičari“ (Rusinow, 1978: 249–250, 273).
Razume se, ovi stereotipi dodatno su „potvrđeni“ kada su dve naftne krize,
1973. i 1979, jedna za drugom pogodile strukturno neprilagođenu privredu
SFRJ, izazvavši socijalne probleme koji su se neminovno odražavali na kvalitet
svakodnevnog života građana. Jugoslovenstvo i srpstvo, spojeni metonimom
„Beograd“, zacelo su morali snositi krivicu za sve navedeno,97 samo što onda nije
bilo javnih ispoljavanja hrvatskog nacionalizma, jer su nacionalisti došli pod
udar Brozovog režima, pa su se vođe Matice hrvatske našle u zatvoru,98 njen
rad je zabranjen,99 a SK Hrvatske je od vrha po dubini i širini čišćen od hrvat-
skih nacionalista.100 Zavladao je gotovo dvodecenijski period „hrvatske šutnje“.
97 Nezaposlenost u društvenom sektoru SFRJ stabilno je rasla od 13,8%, koliko je iznosila

1977–1981, do 16,3% u 1985. Tokom 1985–1986, rastuća stopa nezaposlenosti u SFRJ izno-
sila je preko 20% u svim republikama, izuzev Slovenije, koja je imala punu zaposlenost, i
Hrvatske, u kojoj je nezaposlenost sve vreme bila ispod 10%. Realne zarade zaposlenih u
društvenom sektoru, tj. životni standard „čiji je prethodni rast utišao većinu regionalnih pri-
tužbi i legitimisao komunističku vladavinu“, opale su punih 25% između 1979. i 1985. Infla-
cija je već 1986. probila granicu od 100%, a agregatna inflacija između 1979. i 1985. prešla
je 1000% što je bilo neuporedivo više od evropskog proseka koji je iznosio manje od 50%
(Palairet, 2008: 223; Dragović Soso, 2002: 108; Lampe, 2000: 299, 322; Vudvord, 1997: 77).
Uzgred, ustav iz 1974. i ZUR iz 1976, 671 član dugačak pravni akt izašao iz radionice E. Kar-
delja, nazvan „malim ustavom“, bili su doneti da zamene oslanjanje na tržište tzv. društve-
nim dogovorima i samoupravnim sporazumima kojima je SK na lokalnom ili republičkom
nivou iskazivao moć. Takođe, trebalo je oslabiti „tehnokratske“ strukture u preduzećima,
a ojačati moć radnika. Umesto toga, osnažene su republičke i opštinske strukture SK, pa
je npr. dodela kredita po političkim ili ličnim kriterijima lokalnih vlastodržaca pojedinim
preduzećima značajno pridonela rastu inflacije tokom sedamdesetih. Sistem samouprav-
nog sporazumevanja i dogovoranja insistirao je na saglasju umesto preglasavanja, pa je
sistem odlučivanja doveden do potpune blokade (Budding, 2004: 101; Jović, 2003: 211–
212; Lampe, 2000: 316–317; Allcock, 2000: 91–92). Ustavna decentralizacija odlučujuće je
doprinela zaduživanju republika, banaka i preduzeća koje nije mogla kontrolisati bilo koja
savezna ustanova. Ishod je bio nagomilani dug od 20 milijardi dolara do 1982. (Lampe,
2000: 322), što bi, prema jednom proračunu koji je uzeo u obzir stalni gubitak vrednosti
dolara, odgovaralo dugu od čak 45 milijardi dolara u 2003. godini (Gagnon, 2004: 60).
98 Neki članovi Upravnog ili Izvršnog odbora Matice hrvatske, svi članovi SKH (Miller, 2008:
191), bili su osuđeni na duže kazne: Marko Veselica na sedam godina zatvora, Šime Đodan
na šest, Vlado Gotovac na četiri, Franjo Tuđman na dve (Jandrić, 2002: 431). Posle pada
Berlinskog zida, predvodili su antikomunističke i antijugoslovenske stranke: Tuđman i
Đodan su predvodili HDZ, Gotovac je bio u HSLS, Veselica je s bratom vodio HKDU.
99 Imala je 42.000 članova 1971, prema navodima tužilaštva u optužnici M. Veselice (Jandrić,
2002: 428).
100 Preko 1.000 članova SKJ bilo je izbačeno iz partije, a od toga 90% Hrvata. No, i u SK Srbije
je do 1973. izbačeno, podnelo ostavku ili smenjeno nešto više od 1.000 članova (Lampe,
2000: 310).
Pa ipak, ovakvo delanje federalnog centra na čelu sa Josipom Brozom i

njemu privrženih hrvatskih kadrova predvođenih Vladimirom Bakarićem koji
je Maspok dobrim delom idejno pokrenuo 101 da bi ga se, kad je video da
je stvar otišla predaleko, odrekao,102 te da bi zatim deo zahteva SK Hrvatske
ostvario uz podršku Broza i Kardelja ustavom iz 1974. (Kuljić, 1998: 211), zacelo
je služilo kao dokaz većini Hrvata da je federacija prema njima nepravedna, jer
je nasilno uklonila njihovo legitimno vođstvo (Stokes, 1993: 228; Ramet, 1984:
112–113), što je spremalo erupciju nacionalizma kada za to dođe pravi trenu-
tak, tj. kada više ne bude straha od represije socijalističkog režima.
Istovremeno, pomenuti (kon)federalni ustav bio je znak da su pobor-
nici srpske varijante jugoslovenstva izgubili bitku, uz sumnju da je srbijansko
101 Rusinov je M. Tripala, S. Dabčević Kučar i Peru Pirkera smatrao „Bakarićevim učenicima
kojima je manjkala veština i osećaj za ravnotežu njihovog učitelja“ (Rusinow, 1978: 259).
Bakarić je nazvan učiteljem zato što je u svoja dva govora (partijskim vođima 13. XII 1969.
i na 10. sednici CKSK Hrvatske 15–17. I 1970) opravdao skretanje ka hrvatskom naciona-
lizmu tobožnjom činjenicom da u SK Hrvatske nikad nije bilo hrvatskog nacionalizma, već
samo jugoslovenskog, pošto su pre no što su postali komunisti hrvatski kadrovi navodno
bili „jugoslavenski nacionalisti“. Otuda je Bakarić izvukao zaključak da je jedina opasnost
za hrvatske komuniste bio jugoslovenski nacionalizam, a ne hrvatski. U skladu s tim, na
10. sednici, za koju postoji osnovana sumnja da ju je sam Bakarić planirao, javno je osuđen
hrvatski komunista Miloš Žanko, koji je u seriji članaka u Borbi ponudio „detaljnu i doku-
mentovanu analizu uvećanih delatnosti hrvatskih nacionalista“, a naročito Matice hrvat-
ske. Tada je, takođe, javno rečeno da je neophodno da se Hrvatska „homogenizuje“ u borbi
protiv „unitarizma“, što je značilo da treba stvoriti masovni pokret komunista i nekomuni-
sta Hrvatske, uz traženje saveznika u drugim republikama (Rusinow, 1978: 276–277, 386).
Sem toga, Bakarić je u više navrata tokom šezdesetih govorio o „potrebi za većom pred-
stavljenošću njegove republike u oblikovanju spoljne politike“, što je, prema Šaupu, „pozi-
cija koja je odavala stav koji je odudarao čak i od liberalnih zapadnih pojmova federalizma,
da se ne govori o pravima oblasnih vlasti u jednom unitarnom sistemu“ (Shoup, 1968: 222).
Pomenuta „homogenizacija“ i masovnost pokreta jako podsećaju na ono što je docnije
činio Slobodan Milošević. Razlika je u činjenici da je u pokušajima stvaranja saveza sa dru-
gim republikama i procenama mogućeg u datom trenutku Bakarić bio znatno uspešniji
od Miloševića, kao i u tome što je u prvom slučaju Broz, premda ponešto ostario, bio živ i
zdrav, nameran da vlast ne ispusti dok se sa dušom ne rastavi. Koliki, pak, značaj ova sed-
nica ima za društveno-integrativnu misao današnje Hrvatske najbolje se vidi iz činjenice
da ju je Dušan Bilandžić ocenio kao prekretnički „povijesni događaj“, posvetivši joj posebno
poglavlje u svojoj knjizi (Bilandžić, 1999: 557–568, cit. pr. Kuljić, 2002: 461).
102 Moguće je da je u ovom odricanju igrala ulogu i Tripalova nesmotrena inicijativa da se
Bakarić poštedi zamornih položaja, na šta je Broz dodao ceduljče Kardelju na kojem je sta-
jalo: „Bevc, ovi će nas razvlastiti“ (Kuljić, 1998: 210). Očito, generacijski sukob se donekle
preplitao sa nacionalnim sukobljavanjem. O Bakarićevom viđenju Jugoslavije dragoceno
je svedočanstvo hrvatske komunistkinje i Jugoslovenke Milke Planinc: „Sjećam se kakav
sam šok doživjela kad je Vladimir Bakarić, iskusan političar, rekao u Belgiji negdje sredinom
šezdesetih da federacija nije vječna i da mi sad preuređujemo Jugoslaviju, a da ćemo vidjeti
dokle će ona izdržati kao zajednička država (istakao aut.). Meni je ta izjava bila veliki šok.
Pitala sam se: ‘Kako to Vlado govori? Zar on stvarno misli da bi moglo biti i nešto drugo,
osim Jugoslavije?’ Mi smo mislili da je nacionalno pitanje u biti riješeno, i da će se nesu-
glasice koje su postojale riješiti ekonomskim razvojem“ (Jović, 2003: 131).
komunističko vođstvo Nikezić–Perović počišćeno, uprkos njegovoj pojača-

noj antinacionalističkoj retorici, zbog nacionalne simetrije (Kuljić, 1998: 217;
Stokes, 1993: 228), a ne zbog onoga što je zvanično navođeno kao razlog,103
što je stvaralo sve jače nezadovoljstvo u Srbiji, koje je sa nemirima na Kosovu
1981. i sve jačim što prinudnim što ekonomski motivisanim iseljavanjem Srba
(Budding, 2004; Petrović, Blagojević, 1989), te drastičnim opadanjem njiho-
vog učešća u stanovništvu Kosova sa svakim novim popisom, socijalnim pro-
blemima izazvanim neuspesima na privrednom planu104 i neravnopravnim
položajem u federaciji, kao i u odnosu prema sopstvenim pokrajinama, pre-
rastalo u samosažaljivi105 i sve netrpeljiviji nacionalizam.
„Bakarićevi učenici“ su sa slovenačkim vođstvom bili u savezništvu iz
privrednih razloga, dok je makedonsko u savezu učestvovalo iz nacionalnih
razloga baziranih na kulturi, pošto bi ga privredni razlozi neminovno približili
redistributivnom federalnom centru (Rusinow, 1978: 250.)106 Dakle, nacionali-
sti katkad naglašavaju ekonomske, katkad kulturne, katkad političke, a najviše
vole kada mogu upotrebiti sve vrste argumenata.107 Sve zavisi od konkretnog
103 Nedovoljna okrenutost vrha SK Srbije radničkoj klasi i preterano oslanjanje na intelektu-
alce, liberalni odnos prema štampi i inteligenciji, i prodor tehnokratizma u privredu, ume-
sto dosledno sprovođenog radničkog samoupravljanja (Kuljić, 1998: 217).
104 U centralnoj Srbiji nezaposlenost je iznosila 17–18% u periodu 1981–1990 (Vudvord,
1997: 70).
105 Jedan od omiljenih načina iskazivanja nacionalnog samosažaljenja u Srbiji bio je ovaj:
Hrvati i Slovenci, kadšto i Makedonci, odreda su „nezahvalna braća“, jer „mi smo ih oslobo-
dili“, a „oni to ne umeju da cene“ i „vidi, kako nam vraćaju“, čak i „genocid nad nama spro-
vode“. Osećanje nacionalnog poraza u takmičenju sa Hrvatima, a u osamdesetim godinama
i sa Slovencima, gonilo je mnoge da razmatraju kako da se položaj Srbije i Srba izmeni.
106 Činjenica da je u tadašnjem srbijanskom vođstvu, predvođenom Markom Nikezićem i Latin-
kom Perović, prevladavala anticentristička atmosfera svedoči o potpunom odsustvu srpskog
nacionalizma među vodećim srpskim komunistima tog doba, što je, po Rusinovu, bilo uzro-
kovano ili ideološkim ubeđenjima ili interesima (Rusinow, 1978: 250). Sem toga, Nikezić nije
verovao da bi međunarodne okolnosti dopuštale izdvajanje neke republike iz Jugosla-
vije (Kuljić, 1998: 215), iako se izjasnio protiv decentralizujućih ustavnih amandmana 1971.
(Lampe, 2000: 310), a imajući u vidu prethodno navedenu zabelešku o generacijskom jazu
i sukobu unutar SKJ – drugi čovek SK Srbije, Latinka Perović, rođena je 1933, što znači da je
imala manje od 40 godina kada je pala u nemilost J. Broza – ovakav stav tadašnjeg „srpskog
rukovodstva“ postaje još jasniji. Zanimljivo je, međutim, da se filozof Mihailo Marković 1971.
zalagao za hrvatsku varijantu minimalnog jugoslovenstva, jer „postoji realna šansa da se u
okviru jedne labave konfederacije sadašnji nacionalni sukobi smire – ukoliko se ne želi raspad
zajednice ili obrnuto intervencija ’stranke reda’“ (Marković, 1971: 823, cit. pr. Kuljić, 1998: 215).
107 Treba uočiti i nacionalističku manipulaciju jugoslovenskog partijskog vrha. Primerice,
serija kritičkih članaka o ekonomskoj politici, koje su objavili jugoslovenski usmereni i
veoma ugledni profesori ekonomije, Hrvat Branko Horvat, koji je tada živeo u Beogradu,
i Slovenac Aleksandar Bajt, u zagrebačkom Vjesniku, izazvala je pitanje u Borbi: zašto su
sve te kritike objavljene u Zagrebu kada profesori žive u Ljubljani i Beogradu (Rusinow,
1978: 230). Propagandna ispostava partijskog centra manipulisala je nacionalizmom u
cilju kompromitovanja uglednih kritičara.
stanja stvari, ali pravilo važi: najčešće su nacionalistički zahtevi na početku

odenuti u kulturno ruho, zatim se presvlače u privrednu odoru, da bi završili
razgolićeni u političkim zahtevima za što većom samostalnošću, suverenošću
i podudaranjem etničkih sa političkim granicama (Hroch, 1978).
Odranije započeti proces decentralizacije SKJ nastavljao se, pa je počet-
kom maja 1971, na nagoveštaje da se neki zalažu „za savez šest nezavisnih repu-
bličkih partija“, Broz primetio da „postoji samo jedan Savez komunista Jugo-
slavije i samo jedna jugoslavenska radnička klasa“ (Connor, 1984: 537–538),
te da SKJ „ima pravo da preduzme ideološko-političku akciju u svejugoslo-
venskom okviru“ (Rusinow, 1978: 309). Štaviše, o ozbiljnosti situacije najbolje
svedoče sledeće reči Josipa Broza konzervativnom bostonskom dnevniku The
Christian Science Monitor: „Da se nismo pokrenuli, za šest meseci bi, možda,
došlo do pucanja i izbijanja građanskog rata“108 (Connor, 1984: 516). Doista,
slične reči Josip Broz je uputio i „hrvatskom rukovodstvu“ na sastanku 4. jula
1971. u Zagrebu: „(...) Odnosi između Srba i Hrvata su loši, i ’u nekim selima
se zbog nervoze Srbi obučavaju i naoružavaju. ... Da li želimo ponovo 1941?
To bi bila katastrofa“ (Rusinow, 1978: 299). No, međunarodne okolnosti bile
su iz temelja drugačije nego 1941. ili 1991, što se najbolje vidi iz sledećih Bro-
zovih reči na istom sastanku:
„Drugi posmatraju. Da li ste svesni da bi drugi odmah bili prisutni ako bi ovde
bio nered? Ali ja ću pre povratiti red s našom armijom nego što ću dozvoliti
da drugi to urade... Mi smo izgubili ugled u inostranstvu i teško ćemo ga vra-
titi. Oni već spekuliraju da ’kad Tito ode, cela će stvar propasti’, i neki ozbiljno
na to čekaju. Unutarnji neprijatelj ima mnogo podrške sa strane. Velike sile će
upotrebiti bilo kog vraga koji će raditi za njih, bilo da je on komunista ili ne (...)“
(Rusinow, 1978: 299).
Dakle, upravo je međunarodni kontekst ono što je i sam maršal koristio

kao najuverljiviji argument. Pomenuo je na sastanku da ga je Brežnjev zvao
s upozorenjem da su Sovjeti spremni da „bratski pomognu“, baš onako kao što
108 Da se ne radi o preuveličavanju koje bi, možda, bilo motivisano i potrebom za dobijanjem
kredita, svedoče iste reči koje je Broz upotrebio u govoru jugoslovenskim sindikatima sre-
dinom decembra 1971. (Rusinow, 1978: 311), kao i izveštaji kako se „u etnički mešovitim
oblastima“ naoružavaju obe strane u „iščekivanju fizičkog obračuna“ (Irvine, 2008: 168;
Petranović, 1988: 407; Rusinow, 1978: 298), a sam Bakarić je zloslutio u januaru 1970. da
„prva ozbiljna kriza, svjetska ili unutrašnja, koja bi uzdrmala iznutra ili izvana Jugosla-
viju učinila bi da se ponovi ona 1941, da propadne Jugoslavija“ (Kuljić, 1998: 208). Probu-
đena je, dakle, već 1971. „dilema bezbednosti“ koja će do punog izražaja doći dvadeset
godina docnije. Komunističko dekretirano sećanje pokušalo je sprečiti sećanje na među-
etnički rat (Kuljić, 2002: 482), ali dok je u javnoj sferi to bilo moguće, u privatnoj nije, jer
niko nije mogao zabraniti roditeljima, dedama i babama da socijalizuju mlade naraštaje
onako kako su hteli, bez obzira na direktive tek naizgled svemoćne partije.
su uradili u Čehoslovačkoj tri godine pre toga. Rekao je, takođe, da neće ovo
što je tada rekao govoriti javno, pošto spoljni svet očekuje da se „proces ras-
padanja Jugoslavije“ zaustavi, a ako bi on progovorio javno „govorilo bi se da
je Jugoslavija postala neodrživa“109 (Rusinow, 1978: 299–300). Tada je nesta-
nak Jugoslavije bio nemoguć, prema tome, upravo zbog toga što barem jedna
od dve tadašnje globalne sile to nije htela da dozvoli po cenu upotrebe sile,
uprkos jasno izraženoj separatističkoj želji hrvatskih nacionalista i oružanim
pripremama Srba u Hrvatskoj da se secesionizmu suprotstave silom. Neop-
hodni uslovi za nestanak Jugoslavije bili su prisutni, ali dovoljan uslov nije.
Očevidno, kada bi nacionalizmi zapretili samom održanju Jugoslavije,
Josip Broz bi se vraćao idealima socijalističkog jugoslovenstva, shvaćenog
uvek u smislu patriotizma i proleterskog internacionalizma, kako bi počistio
protivnike Jugoslavije i njegove vlasti. Tako je i u septembru 1972, posle opšir-
nih čistki republičkih rukovodstava, napisao poznato pismo svim organiza-
cijama SK u kojima je izdao direktivu da se svi moraju odlučno suprotstav-
ljati „ideološkoj i političkoj dezintegraciji SKJ, njegovom pretvaranju u labavu
koaliciju republičkih i pokrajinskih organizacija i podeli radničke klase prema
nacionalnim i republičkim kriterijima“ (Connor, 1984: 538). Kako se precizno
izrazila Odri Bading (Audrey Budding), Ustav iz 1974. i ovo pismo označili su
„kombinaciju državne decentralizacije i partijske kontrole“, pa su „prikladno
opisan(i) kao ’konsocijativni autoritarizam’“ (Budding, 2004: 100).
No, jedan od problema autoritarnog delanja koje prezire institucije nala-
zio se u činjenici da Josip Broz nije bio besmrtan. Naime, institucionalno se
nacionalizmima izlazilo u susret, i samo su ih spoljni činioci, maršalov lični
autoritet110 i oslanjanje na JNA mogli držati pod kontrolom. Kada je Josip Broz
preminuo, JNA je ostala jedino institucionalno uporište, tj. savezna institu-
cija koja nije pravljena po sistemu delegiranog republičkog ili pokrajinskog
legitimiteta već je legitimitet crpla iz same savezne države, i jedini potenci-
jalni institucionalni spasilac Jugoslavije. Njen hendikep, međutim, nalazio se
u činjenici da je ona ostala duboko ideologizovana vojska111 i posle pada Ber-
linskog zida. Kao takva, nije imala šanse da privuče na svoju stranu one koji su
sazrevali u hladnoratovskoj atmosferi straha od „komunizma“ i mržnje prema
109 Događaji su se, međutim, odvijali tako da su hrvatski nacionalisti postajali sve snažniji,
pa je i Broz naposletku morao da se obrati javnosti kako bi obrazložio čistku „hrvatskog
rukovodstva“ (Rusinow, 1978: 308).
110 Bakarić je Broza upozoravao u vreme Maspoka da „se može desiti da se u Karinu tuku dva
sela i kad on dođe da će svi izići na ulice i pozdraviti ga, a kad on prođe – opet se nasta-
viti tući“ (Dragosavac, 1985, cit. pr. Kuljić, 1998: 208).
111 U okviru partijskih struktura, JNA je, verovatno kao protivteža sve većoj samostalnosti
republičkih i pokrajinskih partijskih organizacija, na 9. plenumu CK SKJ 1968. dobila pravo
da šalje svoje delegate u predsedništvo SK, a partijski kongresi u JNA su od tada održa-
vani paralelno sa republičkim i pokrajinskim (Rusinow, 1978: 255).
komunistima. Štaviše, sve za šta se ona zalagala, pa i socijalistička Jugoslavija,

bilo je osuđeno na neprijateljstvo SAD i cele Evrope. U situaciji kada je spolj-
nopolitička podrška bila presudna za opstanak Jugoslavije, i kada je SSSR bio
zaokupljen svojim nestajanjem, ova činjenica imala je dalekosežan značaj.
Srbi su se, međutim, sve više osećali ugroženima Ustavom iz 1974. koji je
zagovarao konfederativno načelo „jedna federalna jedinica, jedan glas“. Takva
ocena dobija na značaju naročito u svetlu činjenice da su pokrajine unutar
Srbije imale pravo veta na odluke unutar Srbije (u Skupštini Srbije), a da ova
nije imala pravo veta na odluke pokrajinskih vlasti na teritoriji pokrajina (Pešić,
1996b: 31), pa je i komunističko vođstvo Srbije već 1977. priredilo tzv. Plavu
knjigu u kojoj se zagovarala ustavna promena u skladu sa klasičnom devizom
većinske demokratije „jedan čovek, jedan glas“ i dovođenje pokrajina pod
ustavnopravnu nadležnost Srbije (Jović, 2003: 201–202; Pešić, 1996b: 31–32).
Od tada pa do dolaska na vlast Slobodana Miloševića 1987, dakle, preko
jedne decenije, komunistička vlast Srbije, predstavljena bledim političkim lič-
nostima Dragoslava Markovića, Petra i Ivana Stambolića, bezuspešno je poku-
šavala da nagovori druge komunističke vlasti da pristanu na dogovornu pro-
menu ustava kroz institucije sistema. Da li se tome treba čuditi ako je istina
da je prevashodna svrha stvaranja pokrajina, naročito kada je u pitanju Vojvo-
dina, upravo i bila u tome da se ne dozvoli Srbiji da bude nesrazmerno veća
od Hrvatske, te da se dođe do ravnoteže između Srba i Hrvata u Jugoslaviji
(Connor, 1984: 334)? Utoliko, srpska politička i intelektualna elita su nemi-
novno postojeće institucionalno ustrojstvo sagledavale u nepovoljnom sve-
tlu, kao frustrirajuće zaprečavanje poštenog nacionalnog takmičenja.112
Osim toga, ove frustracije su se povezivale sa starim osećanjem srpskih
nacionalista da su republičke granice nepravedno povučene, jer je 26,3% Srba
po II svetskom ratu ostalo van granica Srbije, što je bio najveći procenat u
poređenju s drugim nacijama (Connor, 1984: 331). Sem toga, pokrajine su
bile samo u Srbiji napravljene, iako je navodno bilo ideja o davanju speci-
jalnog statusa Srbima u Hrvatskoj pri završetku II svetskog rata, kako bi se
umirili njihovi strahovi izazvani ustaškim genocidnim pokoljima113 (Shoup,
1968: 112–113). Dovoljno je reći da su i posmatrači sa strane, niukoliko prosrp-
ski usmereni,114 umeli doći do zaključka da su se granice republika povlačile
112 Autoru nije poznato da li se neko iz srbijanske političke ili intelektualne elite protivio što
je tokom sedamdesetih u budžetu posle zdravstva i pre obrazovanja najveća stavka za
neekonomske delatnosti u budžetu SFRJ od preko 20% bila za društveno-političke orga-
nizacije (Allcock, 2000: 87).
113 Zna se da je Moša Pijade predlagao kulturnu autonomiju za Srbe u Hrvatskoj i „neposredne
veze sa Srbijom u stvarima kulture“, ali to je bilo odbijeno (Lampe, 2000: 232; Banac, 1990a:
110; Shoup, 1968: 112).
114 Voker Konor se začudio što komunisti posle II svetskog rata nisu raselili „prezrene“ Srbe
iz Hrvatske u Vojvodinu, propuštajući tako „odličnu priliku da značajno smanje, ako ne i
s ciljem „slabljenja relativne brojčane prednosti Srba“, te da je Jugoslavija

„jedinstvena među marksističko-lenjinističkim državama“ po „crtanju granica
republika kao sredstvu slabljenja najvećeg etničkog elementa u državi“, pošto
su u SSSR-u i u drugim socijalističkim državama „crtanja granica upotreblja-
vana zarad slabljenja manjina i posledičnog uvećanja moći najveće grupe“.
Umesto toga, KPJ je „odlučila da smanji verovatnoću posleratnog povraćaja
srpske hegemonije rasipajući srpsku brojčanu prednost kroz broj različitih
upravnih jedinica“ (Connor, 1984: 333). U tom smislu, granice Habzburškog i
Osmanskog carstva prema Srbiji pred I svetski rat, kao i granice njihovih uprav-
nih oblasti bile su komunistima kao poručene kada su crtali granice među
republikama (Pavković, 2001: 133).
Prema Konoru, međutim, BiH je predstavljala tek „anomaliju“ unutar
„inače etnički određenog sistema republika, što je takođe bilo u vezi sa srp-
sko-hrvatskim rivalstvom“ (Connor, 1984: 332). Umesto da je KPJ napravila
Srbiju republikom u kojoj bi živelo 91%, a ne 73,7% Srba, „bilo putem podele
Bosne i Hercegovine bilo putem njenog potpunog presađenja u Srbiju“, BiH
je poslužila tek slabljenju moći Srba unutar SFRJ (Connor, 1984: 333). Do-
ista, ne iznenađuje da je ZAVNOH „jednom rezolucijom (Hebrang je bio među
njezinim autorima) priznao ’slobodnu Bosnu i Hercegovinu’“ (Banac, 1990a:
109),115 jer to je bilo u najboljem interesu hrvatskih komunističkih takmaca
da iskorene, srpsku manjinu u Hrvatskoj putem raseljavanja“. Kao jedino objašnjenje za

nepreduzimanje ovakvog koraka Konor navodi da se na taj način „hrvatski secesionistički
sentiment“ držao pod kontrolom (Connor, 1984: 332). Konorovo teorijsko mnogovekovno
shvatanje etničke vezanosti vodilo ga je potrazi za u što većoj meri etnički zasnovanim
rešenjima. Imajući u vidu etnički progon Srba iz Hrvatske u ratovima za jugoslovensko
nasleđe, njegovo rešenje ne deluje toliko nehumano.
115 Ne čudi ni činjenica da Banac nije naveo Konorovu knjigu u bibliografiji, jer Konorovi
zaključci nikako ne odgovaraju hegemonom shvatanju nacionalnih odnosa u SFRJ uop-
šte i problema razgraničenja posebno u hrvatskoj stručnoj i široj javnosti. U tom svetlu ne
iznenađuje da se Banac podrobno bavi činjenicom da Sandžak nije bio proglašen federal-
nom jedinicom uprkos tome što je još u novembru 1943. osnovan ZAVNOS „kao ustupak
Muslimanima, koji su godine 1931. tvorili 43,9% pučanstva cijele regije, i koji su bili opće-
nito protupartizanski raspoloženi“ (Banac, 1990a: 104–105). „S muslimanskog stajališta, naj-
bolje bi bilo da se Sandžak ujedinio s Bosnom i Hercegovinom, kojoj je pripadao u okviru
Otomanskog carstva prije Berlinskog kongresa (1878). Tada bi Sandžak postao autonomna
pokrajina u okviru Bosne i Hercegovine. Ako to rješenje ne bi uspjelo, Muslimani bi bili
skloni vidjeti ga nepripojenog, ili pak cjelovito pripojenog bilo Srbiji, bilo Crnoj Gori. Prema
muslimanskom stajalištu, najgora je bila podjela Sandžaka između Srbije i Crne Gore, što
je i učinjeno poslije balkanskih ratova 1912–1913“ (Banac, 1990a: 105). Potom se veli:
„U februaru 1945. Predsjedništvo AVNOJ-a ocijenilo je da Sandžak nema ’nacionalnu pod-
logu’ za autonomiju. Autonomni Sandžak bi predstavljao ’izlišno i neracionalno drobljenje
srpske i crnogorske celine kao i Jugoslavije uopšte’. Pošto je na vrhu sve odlučeno, ubrzo
je uslijedila ’likvidacija aktualnog položaja Sandžaka’. (...) Izgledi Vojvodine nisu bili tako
sumorni“ (Banac, 1990a: 106). Očito, Banac je, sasvim u skladu sa hegemonim shvatanjem
u hrvatskom nacionalizmu, smatrao da što se više federalnih jedinica stvori na tlu Srbije,
za hegemoniju, koji se nakon ustaških pokolja Srba u II svetskom ratu i ima-

jući u vidu tadašnju relativnu većinu Srba u BiH nikako nisu mogli nadati pri-
pojenju Hrvatskoj, uprkos tome što Banac to navodi kao mogućnost sve „do
konca 1943“ uporedo s mogućnošću da se BiH pripoji Srbiji u svojstvu pokra-
jine (Banac, 1990a: 109).
Opažaj neravnopravnog položaja u pravno-političkom sistemu SFRJ, poja-
čan i uozbiljen naglim privrednim opadanjem posle Brozove smrti – stopa
rasta u SFRJ bila je u petogodištu 1981–1985. deset puta usporena u odnosu
na prethodno petogodište kao i u odnosu na ceo period 1948–1985, a životni
standard se srozao krajem osamdesetih na visinu onog iz šezdesetih (Cohen,
1995: 73, 45) – morao je dovesti do frustriranosti kako u partijskom vrhu, tako
u intelektualnim krugovima, pa i u širim društvenim slojevima Srbije koji su
pratili komplikovanu političku scenu SFRJ (Cohen, 1995: 52–53).
Koliko su, pak, političke teškoće odnosile prevagu nad ekonomskim naj-
bolje svedoče reči potpredsednika u vladi Ante Markovića, Slovenca Živka
Pregela: „Potpredsednik Pregl naglasio je da iako sadašnja kriza ne bi mogla
biti prevaziđena bez ’dubokih promena u političkom sistemu’, privredna
reforma mora imati prvenstvo ’zato što se u mnogo većoj meri slažemo
o ekonomskim pitanjima u zemlji nego o tome kako harmonizovati poli-
tičke razvoje’“ (Cohen, 1995: 68). Takođe, nije slučajno što je baš politiko-
log iz Kanade, koja se sama suočavala i suočava sa problemom separatizma
Kvebeka, primetio da sudska vlast odlučujuće zavisi od legitimnosti režima:
to bolje, tj. raste verovatnoća nametanja hrvatske hegemonije u Jugoslaviji. Nimalo izne-
nađujuće, drugačije je predstavljao mogućnost stvaranja federalnih jedinica u Hrvatskoj:
„Potkraj 1942. Moša Pijade je predložio stvaranje srpske autonomne pokrajine u Hrvatskoj,
čemu se Tito odmah usprotivio. Poslije, tijekom rasprava 1945. o ustavu, skupina dalma-
tinskih unitarista tražila je da Dalmacija postane posebna federalna jedinica. Hrvatski i slo-
venski komunisti nisu se slagali u vezi s povlačenjem hrvatsko-slovenske granice u Istri. Ali
daleko najneugodniji sukob oko granica u toku rata odnosio se na pitanje Srijema, povi-
jesnog područja Hrvatske i Slavonije“ (istakao aut.) (Banac, 1990a: 110). Radi se verovatno o
jedinstvenom slučaju proglašavanja autonomaša unitaristima. Tako se stara etiketa koju su
hrvatski nacionalisti koristili za sve koji se nisu slagali sa decentralizacijom Jugoslavije sada
kačila onima koji su tražili decentralizaciju Hrvatske. Upotrebio se paradoks u cilju zama-
gljivanja činjenice da se nikako ne prihvata ni pomisao da sama Hrvatska može biti decen-
tralizovana na „povijesne regione“. Naime, ako je Sandžak, teritorija na kojoj je srednjove-
kovna Raška nastala, Banac bi mogao reći „povijesna srpska teritorija“, postao srbijanski ili
crnogorski tek 1912, blagodareći njihovim vojnim uspesima, onda je i Dalmacija postala
ujedinjena s Hrvatskom i Slavonijom takođe blagodareći uspesima srbijanske vojske, ali i
jugoslovenskom nacionalizmu, tek 1918, a formalno tek 1939. Oba puta, upravo u Jugo-
slaviji. No, Banac zaslužuje priznanje što nije prećutao podatak da je po popisu iz 1931. u
Lici, na Baniji i Kordunu bilo 58,5% Srba (Banac, 1990a: 110). Odatle, međutim, poznati bra-
nilac ljudskih prava nije izvukao zaključak da bi bilo uputno, ako već smatra da 43,9% san-
džačkih Muslimana treba da dobije federalnu jedinicu, da gotovo tropetinska većina Srba
iz ove tri oblasti u Hrvatskoj dobije bar kulturnu autonomiju, ako ne i teritorijalnu koja bi
verovatno bila primerenija s obzirom na stradanja u NDH.
„Sudovi mogu pomoći političkim vođima u očuvanju saveznog ustrojstva,

ali sudska vlast i sudske sankcije konačno zavise od političke volje i političke
podrške“ (Cohen, 1995: 177). Bila je to pouka iz jugoslovenskog slučaja za
Kanađane, ali i za liberale koji iznad svega poštuju podelu vlasti. Što se tiče
pouka za sociologiju, može se reći da su politički činioci od presudne važnosti
u konačnici kada god se radi o nastanku ili opstanku države, jer država je pre-
vashodno politička pojava, što znači da zavisi od odnosa moći između suprot-
stavljenih političkih delatnika.
Tako je, u skladu sa srpskom oslobodilačkom političkom kulturom
(Kuljić, 1998) koja zahteva jakog i junačnog vođu u vremenima krize (Cohen,
1995: 53) i autoritarnom strukturom ličnosti koja preovladava na prosto-
rima Jugoslavije (Lazić, 2005: 53), došlo i do tražnje za jednim jakim politič-
kim vođom koji bi mogao promeniti ustavnopravni položaj Srbije na insti-
tucionalni ili vaninstitucionalni način. Razume se, on je morao manipulisati
nacionalizmom, jer kako je ispravno 1984. zaključio Voker Konor, nacionali-
zam je jačao u svim marksističko-lenjinističkim društvima, dokazavši se kao
„mnogo jača snaga od marksizma“ (Connor, 1984: 584), a „nacionalno pitanje
u Jugoslaviji bilo je najvažniji politički problem za komuniste, premda ono
nije uvijek bilo smatrano strateškim problemom za revolucionarni pokret“
(Banac, 1990a: 117).
Utoliko, ne samo što je u pravu Mira Radojević kada tvrdi da su tvorci
Ustava iz 1946. ovaj stvorili „na osnovama straha od premoći Srba i potrebe
trajnog onemogućavanja srpske hegemonije“ (Radojević, 2003: 203–204), već
je ustavna istorija socijalističke Jugoslavije svedočanstvo o naporima hrvat-
skih i slovenačkih komunista predvođenih Kardeljom da onemoguće svaku
pomisao ostvarenja takve hegemonije. Takva težnja je sasvim u skladu sa oče-
kivanjima izvedenim iz interakcionističke teorije etničkog takmičenja, ali je,
po očekivanju, naposletku dovela do toga da srpska politička i intelektualna
elita ustavni položaj Srbije u SFRJ opažaju neravnopravnim, što je neminovno
vodilo snaženju srpskog nacionalizma.
Po očekivanju, pojava jakog političara u Srbiji koji manipuliše srpskim
nacionalizmom u cilju recentralizacije federacije, dok privreda stabilno i brzo
nazaduje, morala je brinuti i plašiti Slovence i Hrvate, odvraćajući ih od Jugo-
slavije još i više no što je to već bio slučaj zbog potrebe izdvajanja sve većih
sredstava za nerazvijene (Kosovo, BiH, Crna Gora, Makedonija), koja su uz to
neefikasno korišćena, usled potrebe finansiranja vojske i policije na Kosovu
posle pobune 1981. godine (Cohen, 1995: 47).
Da je socijalistički sistem potrajao duže, nacionalno sukobljavanje bi
se pravdalo kombinovanom komunističkom i nacionalističkom retorikom;
pošto to nije bio slučaj, tek tu i tamo bilo je komunističke retorike, a nacio-
nalizam je otvoreno zadobio ideološko preimućstvo. Očito, stvari su se obr-
nule, umesto socijalističke po sadržaju, a nacionalne po obliku, kako je to
lenjinizam zahtevao, politika republičkih komunističkih prvaka u Jugoslaviji

bila je, kako je vreme odmicalo, sve više nacionalna po sadržaju, a socijali-
stička tek po obliku. Istovremeno, SKJ je patio od
„... duple krize legitimnosti: vertikalne, zato što su članovi partije i građani izgu-
bili poverenje u sposobnost partijske elite da reši teškoće u zemlji i održi teritori-
jalnu celovitost Jugoslavije, i horizontalne, pošto je osam republičkih i pokrajin-
skih partijskih organizacija i elita izrastalo sve samostalnije i nevoljnije da primeni
odluke donete na nivou cele države koje su bile iskovane među njihovim pred-
stavnicima u saveznim telima“ (Cohen, 1995: 47).
2.4. Unutrašnji činioci kratkog trajanja – interaktivna igra srpske,

slovenačke i hrvatske vlade kao nosilaca nacionalnih ideologija
Svaka promena društvenog i političkog poretka menja odnose

među nacijama. I obrnuto: nacije, promenljive u svojim težnjama
i potencijalima, utiču na menjanje sistema.
Milovan Đilas
Kako se o pojedinostima činilaca kratkog trajanja naširoko raspredalo

u većini domaćih fascinacija likom i delom pokojnog Slobodana Miloševića,
i naročito stranih objašnjenja sukoba u Jugoslaviji, ovde će biti tek skici-
rana dinamika sukoba krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina
XX veka u SFRJ, upućivanjem na njihovu povezanost sa činiocima srednjeg i
dugog trajanja.116
Slobodan Milošević je za širu javnost postao poznat 1987. kada se obra-
tio gnevnim kosovskim Srbima koji su se sukobili sa policijom rečima: „niko
ne sme da vas bije!“ Ove reči koje je TV Beograd nekoliko dana uzastopce
ponavljala na vestima doprinele su veoma mnogo njegovoj popularnosti.
Konačno se pojavio komunistički političar koji ne čita s teškoćama pripre-
mljene govore, već se otvoreno i neposredno obraća građanima,117 pa je čak
spreman i da ih zaštiti od napada policije. Podržan propagandnim sposob-
nostima direktora TV Beograd, Dušana Mitevića, Milošević je u formalnom
smislu bio prvi moderan političar na prostorima SFRJ. Štaviše, on se polo-
vinom osamdesetih predstavljao i kao reformista u ekonomskom smislu,
116 O detaljima će više reči biti u analizi diskursa i ideologije različitih teoretičara i istoričara
koji su činiocu ličnosti pridavali najviše značaja u analizi nestanka SFRJ.
117 Oni koji su to u Srbiji bili kadri raditi, uglavnom su uklonjeni početkom sedamdesetih.
Piscu studije su u živom sećanju ostali srbijanski komunistički gerontokrati koji su intelek-
tualnom nedoraslošću izazivali osećaj mučnine. U poređenju s njima, Milošević je pred-
stavljao istinsko osveženje na učmaloj političkoj sceni Srbije.
tražeći veće oslanjanje na tržište a manje državnog upravljanja privredom

(Crnobrnja, 1996: 85), barem dok mu je savetnik bio Mihailo Crnobrnja.118
Pre pada Berlinskog zida bio je, čini se, nada američkih i evropskih poli-
tičara i diplomata da bi mogao kao moderan komunistički političar dovesti i
do centralizacije pojedinih ekonomskih funkcija na centralnom nivou, i tako
učiniti SFRJ održivom i funkcionalnom državom (Stokes, 2008: 338), što je
tada bio interes SAD i EZ. No, ova „promiloševićevska faza američke spoljne
politike“ završila se padom Berlinskog zida i dolaskom Zimermana na polo-
žaj američkog ambasadora. On je, u dogovoru sa Iglbergerom, zaključio da
SFRJ nije važna kao nekada, pa je stavio u prvi plan poštovanje ljudskih prava,
često boraveći na Kosovu (Shoup, 2008: 338–339).
Gotovo slučajno stečenu popularnost (na Kosovo Polje otišao je zato što ga
je tadašnji politički zaštitnik, kum, a docnije njegova žrtva, pokojni Ivan Stambo-
lić, već zamoren zahtevima kosovskih Srba zamolio da to učini umesto njega),
Milošević je iskoristio da sakupi ogromnu političku moć koju je spočetka upo-
trebljavao u cilju obaranja s vlasti Ivana Stambolića i Dragiše Pavlovića, dvojice
umerenih političara od kojih je prvi aktivno i bezuspešno radio na promeni polo-
žaja Srbije u odnosu na sopstvene pokrajine i položaj u federaciji,119 i promene
ustavnopravnog položaja Srbije, za šta je uživao plebiscitarnu podršku Srba, ako
ne svih građana Srbije. Ono što je više od jedne decenije sprečavano, izazivajući
frustracije, Milošević je izmenio u toku jedne godine, jer je već 28. III 1988. uklju-
čio pokrajine u ustavnopravni sistem Srbije, zaobilazeći i gazeći postojeće insti-
tucije i izazivajući nacionalističku euforiju u Srbiji, a zabrinutost i strah zbog te
euforije i promenjenih odnosa snaga u federaciji u drugim republikama. Pome-
nuti datum je užurbano proglašen praznikom državnosti Srbije, pošto se sma-
tralo da je ona konačno postala cela i ravnopravna sa drugim republikama u SFRJ.
„Mitinzi istine“ (organizovala ih je vlast Srbije uz pomoć službi bezbed-
nosti i masovno učešće zaposlenih građana koji su dobijali slobodan dan,
sendviče i jogurt kako bi na njima učestvovali), „događanje naroda“ (apolo-
getska sintagma Milovana Vitezovića koja je upućivala na demokratičnost
dešavanja), ili ironično nazvana vojvođanska „jogurt revolucija“ (po upotrebi
dobijenog jogurta za gađanje pripadnika autonomaške političke strukture), i
besomučna propaganda preko TV Beograd i najuticajnijeg dnevnika Politika
o „genocidu“ nad Srbima na Kosovu i o „antibirokratskoj revoluciji“120 u Srbiji
118 Školovan u SFRJ i u SAD, kao sin jednog od sposobnih Brozovih ambasadora Bogdana
Crnobrnje, predavao na FPN, bio ministar u vladi SR Srbije, poslednji ambasador SFRJ u
sedištu EEZ, zatim profesor na McGill univerzitetu u Kanadi, pa predstavnik stranih inve-
stitora u Srbiji, danas je dekan FEFA.
119 Izgleda da su ga upravo zbog toga slovenački i hrvatski političari smatrali srpskim nacio-
nalistom (Silber, Litl, 1996: 39).
120 U staroj socijalističkoj terminologiji ovo je trebalo da znači da narod spontano širi revolu-
ciju zbacivanjem „birokratskih“, tj. od naroda otuđenih „rukovodstava“ pokrajina, a poten-
cijalno i republika u Jugoslaviji.
sa tendencijom njenog izvoza u druge republike, nacionalno su naelektrisali

većinu Srba, a početni uspesi Miloševićeve politike mnogima su vratili ose-
ćaj nacionalnog ponosa umesto dotadašnjeg osećaja nacionalne poniženo-
sti, pa čak i etničke ugroženosti. No, rast nacionalizma, izražen kroz želju da
se i u Jugoslaviji „urede odnosi“ kao i u samoj Srbiji, po načelima „antibirokrat-
ske revolucije“, doveo je do nužne reakcije u drugim republikama u kojima se
počela osećati etnička pretnja od Srba, kao najveće nacije u SFRJ, i njihovog
ambicioznog mikroimperijalistički usmerenog „vožda“.
U Sloveniji je taj otpor bio najorganizovaniji i najizraženiji, jer se tamo,
u relativno slobodnoj atmosferi, nacionalizam intelektualne elite razgoreo
negde u isto vreme kao i u Srbiji, već od prve polovine osamdesetih (Dra-
gović Soso, 2002; Milosavljević, 1996). Treba, međutim, uočiti i da je slove-
načko komunističko vođstvo jasno već 1981. stavilo srbijanskom do znanja
da nema promene postojećeg (kon)federalnog ustrojstva, bez obzira na tada-
šnje molbe iz Srbije da se srpskom pitanju pristupi blagonaklono, pa je tada
mlađani komunista Kučan tvrdio da je „neophodno da se održi odlučivanje
konsenzusom u saveznim organima kako bi se ’garantovala jednakost i suve-
renitet republika i pokrajina’.“ Naredne godine je i CK SK Slovenije uputio upo-
zorenje drugim federalnim jedinicama da će ’svaki pokušaj promene bilo čega
u postojećem sistemu predstavljati ozbiljnu opasnost za jedinstvo’ (Dragović
Soso, 2002: 112).
Rečju, maloljudnoj Sloveniji konfederalni sistem odgovarao je više od
federalnog, jer njen glas se računao jednako kao i glas najmnogoljudnije repu-
blike, a pošto se, po važećim pravilima Ustava iz 1974, sam sistem mogao
menjati jedino i njenom voljom, nije bilo šanse da dođe do njegove promene
institucionalnim putem. Naime, kada se jedan nacionalizam delimično zado-
volji prelaskom iz relativno centralizovane u decentralizovaniju zajednicu,
onda nema institucionalnog vraćanja nazad, ma koliko to bilo racionalno (a
MMF je bezuspešno pokušavao da utiče na vraćanje izvesnih ekonomskih
funkcija federaciji kako bi se omogućilo normalno funkcionisanje privrede
SFRJ121 – Vudvord, 1997: 65), već može samo dalje ka potpunijem zadovoljenju
nacionalističkih apetita ili, pak, ka uspešnoj vaninstitucionalnoj recentralizaciji
sistema. Pa ipak, Slovenija nije mogla razbiti Jugoslaviju, jer za tako nešto nije
imala snage. Njeno protivljenje federalizaciji konfederacije nije činilo dovo-
ljan uslov nestanka Jugoslavije, dok je moglo činiti neophodan uslov samo u
situaciji kada nastupa zajedno sa Hrvatskom.
121 U tom cilju su najmoćnije kapitalističke zemlje predvođene SAD preko MMF-a još 1981. dode-
lile 2,1 milijardu dolara, što je bio dotad najveći zajam koji je neka zemlja dobila od MMF-a
(Shoup, 2008: 337); s krajem Hladnog rata situacija se dramatično izmenila, jer socijalistička
Jugoslavija više nije bila ljubimica kapitalističkih sila. Ranih osamdesetih je Iglberger ohra-
brivao američke banke da pozajmljuju novac Jugoslaviji, a s padom Berlinskog zida tome se
protivio Kongres i albanski lobisti na čelu s Bobom Doulom (Bob Dole) (Shoup, 2008: 356).
U Hrvatskoj, pak, gde je režim bio komunistički konzervativniji, vladala je

tzv. hrvatska šutnja. Hrvatsko komunističko vođstvo taktički je prepustilo slo-
venačkom da obavlja posao za oba, procenjujući usput motive i ciljeve kako
slovenačkog, tako i „srpskog rukovodstva“. Bilo je jasno da novi vođ Srba ne želi
da vlada samo Srbijom, već i da bude novi, ali srpski Tito, iako je Ustav iz 1974.
napravljen tako da spreči pojavu novog Tita pošto bi ga neminovno vezao za
posebnu republiku ili naciju (Gordy, 2008: 284). To je značilo da bi i SFRJ bila
restrukturisana u skladu sa nekom vrstom srpske varijante jugoslovenstva, tako
da odgovara srpskim nacionalnim interesima i Miloševićevim ličnim političkim
ambicijama i stranačkim političkim interesima. Takva perspektiva izgledala je
Hrvatima zastrašujuće i neprihvatljivo, naročito onda kada su se počeli kori-
stiti mitinzi kao neinstitucionalno sredstvo pritiska u cilju promene sistema.
Ponešto pojednostavljeno rečeno, Slovenci u Prvoj Jugoslaviji nisu bili uz
Hrvate u secesionističkim delanjima, već su, štaviše, redovno pravili koalicije sa
Srbima kojima su Hrvate izolovali, upravo zarad očuvanja Jugoslavije koja im je
jemčila javnu upotrebu jezika, univerzitet, kulturnu samosvojnost, učešće u uprav-
ljanju državom, relativnu bezbednost u odnosu na Italiju i Austriju kao jače susede
– sve ono što ranije nisu imali u Austro-Ugarskoj (Bakić, 2004). No, sa sve većom
decentralizacijom Jugoslavije posle rata, a naročito s Ustavom iz 1974, te Osimskim
sporazumima (1975. potpisani, a 1977. su ih parlamenti Italije i SFRJ ratifikovali),122
kojima su zajemčene spoljne granice Jugoslavije, a time i Slovenije, Slovenci su
mogli samopouzdanije nastupati, potpuno svesni da im Jugoslavija više nije neop-
hodna u očuvanju nacionalnog identiteta i granica u socijalističkoj Jugoslaviji dobi-
jene države. Ona je za njih imala sve manje prednosti i sve više mana, naročito u
svetlu srpske težnje da vrati odnose na srpsku varijantu jugoslovenstva koja im više
uopšte nije odgovarala, pošto je neminovno značila čvršću federalnu državu koja
bi lišila Sloveniju nekih elemenata suvereniteta koji su već bili osvojeni.
Dinamika nacionalističkog sukobljavanja po sistemu izazov–odgovor uklju-
čivala je niz događaja u drugoj polovini osamdesetih: Memorandum SANU (IX
1986) i, četiri meseca nakon što je ukraden i bez pristanka SANU nezakonito
objavljen u Večernjim novostima, odgovor slovenačkih intelektualaca naslovljen
Prilozi za slovenački nacionalni program u Novoj reviji (I 1987)123 (Dragović Soso,
122 Nije slučajno što se (kada se u pretraživač Google ukucaju reči Osimski sporazumi) na
prvom mestu pojavi tekst na slovenačkom jeziku u Vikipediji.
123 Doduše, prema Dejanu Joviću, stvari stoje nešto drugačije, tj. Memorandum je trebalo da
bude odgovor na slovenački nacionalni program: „U jesen 1986. broj (Nove revije, prim.
aut.) bio je spreman za štampu. No, kad je Memorandum SANU došao u javnost, uzroku-
jući vrlo negativne reakcije u srpskoj i jugoslavenskoj politici, urednici su odlučili odgoditi
objavljivanje za januar 1987“; „u kasnijim interpretacijama, međutim, dominirao je zaklju-
čak da je Nova revija bila samo reakcija na Memorandum. To je netočno. Spomenka Hri-
bar (jedna od urednica posebnog izdanja) i sama kaže da se izdanje pripremalo godinu
i pol, što znači od sredine 1985. Slovenski i srpski nacionalni program nastali su para-
lelno i istodobno. Prije bi se moglo reći da je inicijativa Slovenaca potakla Memorandum,
2002: 158; Milosavljević, 1996a: 64); Miloševićeva privredna blokada Slovenije;

njegovi nasilni i nepromišljeni pokušaji organizovanja „mitinga istine“ u Slove-
niji i paranoidne zabrane takvih mitinga u Ljubljani, te histerične reakcije u Srbiji
na te zabrane; upadi u monetarni sistem SFRJ različitih republika, ali naročito
Miloševića u cilju potplaćivanja birača pred prve višestranačke izbore u Srbiji;
donošenje ustavnih odredbi republika koje nisu u skladu sa saveznim ustavom,
u čemu su prednjačile Slovenija i Srbija; izbacivanje Srba iz novog ustava Hrvat-
ske i tzv. balvan-revolucija Srba koja je presekla Hrvatsku na pola, uz jednostrano
proglašenje SAO Krajine; potkopavanje napora Ante Markovića i Saveznog izvrš-
nog veća, u čemu su se isticale zajedničkim naporima Slovenija, Srbija i Hrvatska.
Dejan Jović je ispravno uočio da je u periodu 1987–1991. Slobodan Milo-
šević bio istovremeno u ulozi vlasti u Srbiji i u ulozi opozicije prema save-
znim vlastima, što je sa stanovišta političke taktike, u kojoj Milošević nije imao
premca, veoma zahvalna pozicija. Tako je, paradoksalno, mogao da igra ulogu
alternative institucijama koje su izgubile podršku sa položaja vlasti (Jović,
2003: 417–418). Takođe, Jović je dobro uočio i razlike između slovenačkog
nacionalizma („izolacionistički“ i „obrambeni“) i srpskog („ekspanzionistički“
i „napadački“), ali i sličnosti u njihovoj snazi uoči kraja SFRJ (Jović, 2003: 425).
U Hrvatskoj, međutim, ako bi HDZ pobedio, tamošnji Srbi bi puno razloga
za brigu i strah imali, jer su „hadezeovci“ već u predizbornoj kampanji najavlji-
vali da će menjati nacionalnu ravnotežu u policiji i u državnoj birokratiji, pošto
su verovali da su Srbi tamo prezastupljeni, te da će vratiti šahovnicu koja je,
iako istorijski grb Hrvatske, ostala u tragičnom sećanju narodu koji je pod tim
simbolom masovno ubijan. Osim toga, obećavali su da će Srbima oduzeti
ustavom priznati status „konstitutivnog“ naroda Hrvatske, koji su oni uživali od
1905. do 1918,124 a koji su izgubili 1941. sa za njih tragičnim posledicama, da
bi ga povratili Ustavom iz 1946. Posebno zloslutno bilo je obećanje hrvatskim
biračima na praznoj konzervi sa oslikanom šahovnicom i rečima „čist hrvat-
ski zrak“ koja je deljena u predizbornoj kampanji, jer takva metafora mogla je
Srbe podsetiti samo na genocid kroz koji su njihovi preci prošli u NDH.
Kada je HDZ došao na vlast, predizborna obećanja su se počela ispu-
njavati, što je u kombinaciji sa netaktičnim i kadšto netrpeljivim izjavama
Tuđmana125 moglo samo zabrinuti i zastrašiti Srbe čiji su preci već jednom
posebno nakon sastanka u Mraku (novembar 1985). Ćosić kaže da je i sam bio impresio-
niran jasnoćom i formuliranošću slovenskog nacionalnog programa“ (Jović, 2003: 427).
124 Pošto je Kraljevina SHS bila unitarna država, onda nije bilo ni potrebe da se potencira „kon-
stitutivnost“ Srba u Hrvatskoj. Srbi, Hrvati i Slovenci posmatrani su kao tri „plemena“ jed-
nog naroda, tj. kao politički „troimeni narod“.
125 Poznate su izjave da je srećan kako mu žena nije ni Jevrejka ni Srpkinja, ili ona koju je
dao u julu 1990. kako „uprkos sličnostima u jeziku, ne možemo biti zajedno. Ništa sada
nije ostalo od jugoslovenske ideje“ (Cohen, 1995: 163). Kako biti zajedno u Hrvatskoj,
ako ne može u Jugoslaviji, pitanje je koje se logično nametalo.
nastradali u NDH. Zaposleni Srbi u Hrvatskoj bili su prinuđeni da popunjavaju

tzv. domovnice, tj. izjave odanosti Hrvatskoj, ukoliko su želeli zadržati posao,
pokrenuti privatni posao, dobiti zdravstveno osiguranje, penziju, pasoš ili
vozačku dozvolu. Pri svemu tome, insistiralo se na simboličkim znacima suve-
reniteta, pošto je iskalac domovnice morao pokazati znanje „hrvatskog jezika
i latinice“ i pokazati „prihvatanje hrvatske kulture“ (Mann, 2005: 382). Različiti
oblici šikaniranja postali su deo svakodnevice Srba u Hrvatskoj, a naročito ih
je moralo boleti kada su slušali da se radi samo o lišavanju privilegija, dotad
uživanih zbog pripadnosti Savezu komunista.
Navedeni oblici maltretiranja i Miloševićevo manipulisanje probuđenim
strahovima i osvetničkim željama hrvatskih Srba doveli su do njihove pobune,
tzv. balvan-revolucije. Bezbednosne službe Srbije i izvesni oficiri JNA delili su
oružje Srbima u Hrvatskoj. Takođe, bezbednjaci u tesnoj saradnji sa naciona-
lističkim grupacijama besprizornih ili besperspektivnih ljudi iz podzemnog
okruženja, npr. Arkanom, kao i novim krajnje desnim strankama, Šešelje-
vim Srpskim četničkim pokretom (Srpska radikalna stranka) i Jovićevom Srp-
skom narodnom obnovom,126 namerno su izazivali sukobe u etnički mešovi-
tim mestima u Hrvatskoj s namerom da hrvatska vlast nervozno odgovori, e
da bi onda JNA reagovala protiv nje (Cohen, 2002: 190). Srbima u Hrvatskoj
moralo je izgledati da su uz pomoć jakog vođe Srbije i nadmoćne sile JNA u
premoćnom položaju u odnosu na Hrvate, te da je došao trenutak da se od
njih odvoje, a po mogućnosti, i osvete. U tome su im pomagale „male bande
fanatika“ i pljačkaša, regrutovane od prethodno pomenutih stranaka, koje
su sejale užas i strah među Hrvatima, a docnije Bošnjacima i Albancima, u
cilju njihovog proterivanja kako bi se ostvarila etnički što istovrsnija terito-
rija, pošto u svesti nacionaliste samo takva teritorija može biti u potpunosti
bezbedna za održanje buduće države. Sve vreme radila je logika bezbedno-
sne dileme: ako nećemo mi njih, oni će nas.127
126 Odredi „Beli orlovi“ i „Dušan Silni“. Jedan od „nacionalističkih fanatika“ bio je reditelj i profe-
sor FDU Dragoslav Bokan, poreklom sa Banije, koji je komandovao jednim od odreda. Šešelj
je, pak, poreklom iz Hercegovine, a Željko Ražnatović Arkan sa Cetinja. Đorđe Božović Giška,
komandant Srpske garde koju je osnovao SPO, bio je takođe poreklom iz Crne Gore. Arkan
se trudio da baštini tradiciju srpske vojske iz I svetskog rata, a Giška ravnogorskih jedinica
iz II svetskog rata. Šešeljevi i Bokanovi ljudi su, pak, više podsećali na od Draže Mihailovića
odmetnute četničke jedinice, a neki od njih su neodoljivo prizivali slike četnika iz propagan-
dnih Bulajićevih filmova, pružajući hranu protivničkoj propagandi i gradnji antisrpskih ste-
reotipa u svetu. Povezanost barem nekih od ovih ljudi i formacija, ako ne svih, sa SDB Srbije
upućuje i na verovatno učestvovanje srbijanske službe bezbednosti u stvaranju ovih stra-
naka u cilju kontrole opozicije i srpskog nacionalizma kako bi se njima moglo manipulisati.
127 Čini se da je ova logika nacionalističkih izazova i odgovora, te bezbednosna dilema koju
su oni stvarali, bila značajnija za jačanje nacionalizma, osećaja ugroženosti i javljanja
posledične agresivnosti prema Drugome negoli autoritarnost na kojoj posebno insistira
Mladen Lazić (Lazić, 2005: 49), jer subjektivni osećaj ugroženosti ne mora zavisiti od auto-
ritarnosti, već je najčešće utemeljen u opažaju realne etničke pretnje.
Sa hrvatske strane su slični pojedinci i grupe preduzimali slične mere.

Tako, poznat je slučaj Tomislava Merčepa i Branimira Glavaša, koji su imali
potporu u Gojku Šušku, kojeg će za dobre usluge Tuđman nagraditi položa-
jem svemoćnog ministra odbrane Hrvatske, i Vladimiru Šeksu, visokom duž-
nosniku HDZ i donedavnom predsedniku Hrvatskog sabora. Šušak i Glavaš
su čak, kako se osnovano sumnja, organizovali ubistvo šefa osječke policije
Josipa Rajhla Kira (Mann, 2005: 388), samo zato što je pokušavao da se suprot-
stavi hrvatskim nacionalistima, među koje su se uključili i lokalni pljačkaši, te
očuva mir. Kirova nastojanja da sprečava etničke progone Srba iz Osjeka i oko-
line bila su tako sasečena, a njegova sudbina jasno je pokazala ostalim Hrva-
tima koji bi se od vlasti podržanim zločincima suprotstavili kakva ih sudbina
čeka. Za osječke Srbe posle toga nije bilo spasa. Razume se, ovakvo delanje
„sa hrvatske strane“ moralo je pojačati uverenje „srpske strane“ da ih u neza-
visnoj Hrvatskoj može čekati u najboljem slučaju oštra diskriminacija, a u naj-
gorem – genocidni pokolj nalik onome iz Drugog svetskog rata. Rečju, „male
grupe radikala na obema stranama“, koje su, valja naglasiti, vlasti Hrvatske,
Srbije i lokalne krajinske vlasti ili organizovale i podsticale ili trpele umesto da
ih beskompromisno zatvaraju i sudski gone, „čineći akte međusobnog izaziva-
nja, mogle su pokrenuti lokalna etnička čišćenja“ (Mann, 2005: 383).
Nasilna reakcija Srba na započetu diskriminaciju, razume se, morala je pro-
izvesti ogorčenje Hrvata, pošto je npr. bila ugrožena i turistička sezona u Hrvat-
skoj, te devizni prilivi koji od turizma stižu u Hrvatsku. Osim toga, i još važnije,
radilo se o svojevrsnom nacionalnom poniženju i „etničkoj pretnji“ bezbedno-
sti države, izazovu nacionalnom dostojanstvu Hrvata, pošto su Srbi – a u Kra-
jini je nezaposlenost omladine prelazila 30% što je uz diskriminatorne mere
hrvatske vlasti besposlene teralo u nacionalističku pobunu (Mann, 2005: 383)
– ponovo odigrali staru ulogu „remetilačkog čimbenika“ u hrvatskom politič-
kom životu. Izazivalo je to, po definiciji interakcionističke teorije etničke veza-
nosti, agresivne reakcije sa hrvatske strane. Koloplet agresivnih akcija i reakcija
se zahuktavao, a sredstva masovnog opštenja pripremala su predstojeći rat i
dolivala ulje na vatru putem manipulisanja kolektivnim sećanjima i širenjem
priča o zverstvima koje je vršila ona druga strana (Tompson,128 1995). Tako se
ušlo u opasnu zonu sukoba koji bi mogao prerasti u otvoreni rat:
„(...) opasnost je pretila zato što su predstavnici dveju etničkih zajednica polagali
suverena prava, moralno ubedljivo i dostižno, na istu teritoriju. Jedna je pred-
stavljala većinu stanovništva u postojećoj državi (Hrvatskoj, prim. aut.); druga
je činila većinu u posebnoj graničnoj oblasti (Srbi u Krajini, prim. aut.), a slabiju
stranu podržala je matica (Srbija, prim. aut.) iza sledećih vrata“ (Mann, 2005: 382).
128 Tompson je veoma objektivno prikazao rad sredstava masovnog opštenja u Srbiji i Hrvat-
skoj, ali ne i u BiH.
Kao što je Majkl Men (Michael Mann) primetio, strateško polaganje

suprotstavljenih prava na suverenitet nije lako zadovoljiti i radi se o igri nul-
tog zbira, jer načelno samo jedna strana može imati suverenitet nad terito-
rijom. Doduše, moglo se pokušati sa nekim vidom podeljenog suvereniteta
što bi, međutim, podrazumevalo spremnost Hrvatske da Srbima vrati status
„konstitutivnog naroda“, te da se stvori neka vrsta autonomije u većinski srp-
skim oblastima (Mann, 2005: 382). Tadašnja hrvatska vlast bila je daleko od
tog rešenja, a Milošević nije podržao Jovana Raškovića koji je na tome radio.
Naprotiv, Tuđman i Milošević su prećutnim dogovorom, rešivši se zajedničkim
naporima Raškovića (Mann, 2005: 388), takvu mogućnost otklonili. Može se,
dakle, govoriti i o tome da su sami glavni igrači potencirali igru nultog zbira.
Radilo se o beskompromisnoj politici: ili pukovnik ili pokojnik.
Strategije su bile suprotstavljene i beskompromisne, a taktika se razlikovala u
jednom veoma važnom elementu: dok je Tuđman zbog relativne vojne slabosti od
početka morao voditi propagandu prema inostranstvu, kako bi za nacionalističke
ciljeve obezbedio spoljnopolitičku podršku, Milošević je uglavnom zapostavljao
taj element propagandnog rata, a i kada nije bio je hendikepiran činjenicom da
je o njemu već bila izgrađena slika kao o tvrdokornom komunisti129 koji je dobio
višestranačke izbore, kao i činjenicom da je srpskoj strani sve naklonjenija JNA bila
otvoreno komunistička sila koja je bila vojnički znatno jača od antikomunističkih
protivnika koji su se usled same antikomunističke usmerenosti, a zbog prisustva
duboko ukorenjenih hladnoratovskih okvira u svestima onih koji su odrastali i sta-
rili u doba Hladnog rata, smatrali demokratama. Otuda je Slobodanu Miloševiću i
vođima prekodrinskih Srba bila bliska ideja o preventivnom udaru; trebalo je isko-
ristiti ogromnu prednost u vojnoj sili, dok se ona još uvek poseduje (Mann, 2005:
389).130 Naime, nemogućnost da se pridobije međunarodna javnost terala ih je da
se, nesvesni one stare narodne poslovice da um caruje a snaga klade valja, više osla-
njaju na silu131 no na diplomatiju i propagandu. U tome je bilo i nacionalističkog
samozavaravanja, jer „kakvu god ugroženost Srbi osećali, preko polovine njih nije
želelo da rizikuje živote da bi joj se oduprli“ (Mann, 2005: 390).
Bilo je, prema tome, uz iracionalna nacionalistička nadgornjavanja i inaće-
nja i dosta racionalnih odgovora na izazove „etničke pretnje“ i tzv. bezbednosnu
129 Britanske i američke novine često su koristile izraz hard line communist (tvrdokorni komu-
nista), a nemačka štampa Panzer-Kommunismus (tenkovski komunizam) da bi odredile
ideološki profil Slobodana Miloševića.
130 „Ako jedna strana uživa prednost koja neće biti prisutna docnije i ako bezbednost može
najbolje da se ostvari napadačkim vojnim delanjem u bilo kojem slučaju, onda će vođi
naginjati napadu tokom trajanja ove prilike“ (Posen, 1993: 109).
131 Neslavne reči Slobodana Miloševića izgovorene na sastanku s predsednicima opština
Srbije pred početak rata glasile su: „Ako moramo da se tučemo, tući ćemo se. Nadam se
da neće biti toliko ludi da se tuku protiv nas. Jer ako ne znamo da radimo i privređujemo,
bar znamo da se tučemo“ (Silber, Litl, 1996: 145).
dilemu (Posen, 1993; Mann, 2005: 376). Ako se Srbi naoružavaju kako bi spre-
čili „oslobođenje Hrvatske od srbo-komunističke Jugoslavije“, i ako žele oduzeti
Hrvatskoj njenu teritoriju, onda i mi moramo to uraditi, sigurno su razmišljali
hrvatski vođi. Ako su Hrvati izabrali na vlast krajnje nacionaliste koji će, možda,
ponoviti ono što nam se desilo u II svetskom ratu, onda se moramo naoružati
kako im to ne bismo dozvolili. Ako hoće da se otcepljuju, daleko im lepa kuća,
ali neka ne vode nas, jer znamo kako smo se proveli prošli put kada je Hrvat-
ska bila nezavisna, pa zato ostajemo s našom braćom preko Drine, morali su
razmišljati Srbi. Ako smo već znatno jači, hajde da udarimo prvi i naplatimo im
dugove iz prošlosti.
Doista, Hrvatska (kao i Slovenija) nezakonito se naoružavala u inostran-
stvu, najviše u Mađarskoj i u Austriji, baš kao što su se prekodrinski Srbi na-
oružavali iz magacina JNA i SDB Srbije. I jedni i drugi su razmišljali na koji način
da odgovore na etničku pretnju koja se nad njima nadvijala. Ušlo se u začarani
krug izazova i odgovora između pripadnika susednih nacija. Na svaki nacio-
nalistički izazov morao je slediti odgovor, a svaki odgovor morao je biti žešći
od izazova da bi bio shvaćen ozbiljno, kao verodostojan izazov u sledećem
krugu na koji je rival morao odgovoriti još žešće.
Odatle do rata, ako bi izostala dobronamerna, usklađena i pravovremena
reakcija spolja, bio je mali korak do kojeg su osećaj etničke pretnje i bezbed-
nosna dilema, kao i lančani niz nacionalističkih izazova i odgovora, uz stalna
što spontana što medijski podstaknuta sećanja na II svetski rat i genocidna
iskustva, morali voditi.
2.5. Spoljni činilac kao dovoljan uslov nestanka Jugoslavije
Tuđman i hrvatski nacionalisti išli bi putem ostvarenja neza-

visne Hrvatske i bez pojave Miloševića, ali njihove šanse za
podršku u zemlji i Evropi bile bi neuporedivo manje.
Admiral Branko Mamula
Kada, pri uslovima stalnih međunacionalnih takmičenja koja su zbog

nesaglasja oko pravila igre prerasla u otvorena sukobljavanja, relativno poli-
tički nemoćnu višenacionalnu političku zajednicu, koja ne spada ni u regio-
nalne ni u globalne sile, ne podržava snažno nijedna globalna ili regionalna
sila, u smislu da joj je održanje takve države životni interes, te da je spremna
i ratovati zarad njenog održanja, a da, istovremeno, postoji globalna ili regi-
onalna sila koja je zainteresovana za njeno razbijanje, ta država će biti razbi-
jena. Na primeru Jugoslavije ova hipoteza se ispoljavala na sledeće načine:
a) posle I svetskog rata, Kraljevina SHS stvorena je na osnovu izražene
želje većeg dela predratnih političkih elita njenih naroda, iako je želja većine
Hrvata za Jugoslavijom, ne računajući Dalmaciju u kojoj je strah od Italije

gonio i mnoge Hrvate prema njoj, ako se uzmu u obzir rezultati izbora za Usta-
votvornu skupštinu (Sekulić, 2004: 24) i pisma Stjepana Radića međunarod-
nim forumima da se prizna hrvatska nezavisnost od „jedne turske“ politike
(Bakić, 2004: 500; Stanković, 1995: 162), bila u najmanju ruku upitna, ali i na
osnovu interesa sila pobednica da naprave sanitarni kordon prema poraženoj
Nemačkoj i boljševičkoj opasnosti sa Istoka. Da nije bilo tih interesa, motivisa-
nih strahom od mogućeg preporoda tek poražene i ponižene Nemačke i „na-
jezde divljih boljševika iz Azije“, ne bi bilo ni države Južnih Slovena;
b) kada je Stjepan Radić umro posle atentata, a kralj Aleksandar uveo dikta-
turu, Zapad je bio „nem zato što, kao što je britanska ambasada izvestila, jedin-
stvena Jugoslavija najbolje služi međunarodnim interesima“;132 takođe, „kada
su Vladko Maček i Ante Trumbić posetili Prag i Pariz na izmaku 1928, tražeći pri-
znavanje odvojene hrvatske države, nisu naišli na odgovor“ (Lampe, 2000: 164),
nesumnjivo zbog toga što je Jugoslavija kao deo Male Antante činila neodvo-
jivi element Versajskog sistema (Bakić, 2004: 525); tek je u atmosferi aneksije
Sudeta, pripajanja Austrije Nemačkoj, raspada versajskog sistema i nagoveštaja
II svetskog rata došlo do konfederalnog sporazuma Cvetković–Maček, iako je i
nakon Sporazuma Maček u razgovorima s Berlinom i Rimom pominjao nezavi-
snu Hrvatsku kao konačni cilj (Bakić, 2004: 527; Boban, 1965: 292);
c) kada je, međutim, Hitler rešio da napadne Jugoslaviju zbog puča
27. III 1941. u Beogradu, Jugoslavija je lako razbijena,133 a ustaše, nalazivši se
za vreme Stojadinovića koji je održavao dobre spoljnopolitičke odnose sa
silama Osovine pod strogim nadzorom italijanske vlade, pristigli su iz Italije
već četiri dana posle napada, i sedam dana pre formalne kapitulacije Jugo-
slavije, da proglase NDH, uz blagoslov nadbiskupa Stepinca i radijski poziv
Mačeka pučanstvu da poštuje i sluša nove vlasti;
d) posle II svetskog rata i užasnih pokolja koji su vrhunili u genocidnom
delanju ustaša nad srpskim i četnika nad muslimanskim življem, teško da bi
došlo do obnavljanja države pod vođstvom komunista da ona nije podržana
od svih tada bitnih međunarodnih činilaca, tj. SAD i zapadnih saveznika, i
posebno SSSR-a; ova država nije se raspala tokom Maspoka, između ostalog
zbog toga što je postojao izražen interes bar jedne od dve globalne sile, SSSR-
a, da se ona očuva, pa makar pružanjem „bratske pomoći“;
132 Treba uočiti kako se nesvesno u diplomatskom izveštaju ideološki brka interes Ujedinje-
nog Kraljevstva sa „međunarodnim interesom“. Razume se, to ne znači da Jugoslavija nije
mogla koristiti interesima međunarodnog mira, ali diplomata je prevashodno mislio na
interes sopstvene zemlje, što nije neobično za diplomatiju jedne države. No, imperijali-
stičko mišljenje uglavnom ne pravi razliku između interesa svoje zemlje i univerzalnih
vrednosti kojima u stvari ove interese pravda.
133 „Bez Hitlerovih ratnih planova, međutim, ta nezadovoljstva (Sporazumom Cvetković–
Maček iz 1939, prim. aut.) možda ne bi razorila državu“ (Lampe, 2000: 194).
e) Jugoslavija je, posle sukoba Tito–Staljin 1948, predstavljala virus name-

njen socijalističkom lageru, pa je kao takva odgovarala interesima SAD, jer se
verovalo da se i druge zemlje socijalizma mogu navesti na odstupanje, ako
ne od socijalizma, onda bar od sovjetskog modela razvoja socijalizma i nepo-
sredne političke kontrole Sovjetskog Saveza; sa druge strane, vođi Sovjet-
skoga Saveza su vremenom shvatili da im Jugoslavija odgovara kao, ipak, soci-
jalistička zemlja, pa makar bila i revizionistička; posle pada Berlinskog zida
SFRJ je izgubila strateški značaj kao moguća „arena sukoba Istoka i Zapada“
(Shoup, 2008: 340), pa nijedna velika sila nije htela odlučno založiti svoj autori-
tet u očuvanje Jugoslavije – SSSR zato što je bio zaokupljen problemima sop-
stvenog opstanka, a SAD zato što ih Jugoslavija više nije preterano zanimala,
pošto očevidno više nije „najbolje služila međunarodnim interesima“ – i Jugo-
slavija je, prepuštena u okviru liberalizacije političkog života nesputanim naci-
onalističkim sukobljavanjima i, još bitnije, antijugoslovenskom delanju nove
regionalne sile, Nemačke, u ratu nestala;
f ) višenacionalna država koja je sedamdeset godina postojala (Jugosla-
vija) nije branjena ni sa približnom odlučnošću kao ona (BiH) koja je tek pri-
znata 6. (EU) ili 7. (SAD) IV 1991; pitanje je da li bi većina građana SFRJ u slu-
čaju referenduma na saveznom nivou bila za nestanak Jugoslavije (Crnobrnja,
1996: 200), baš kao što je većina u BiH bila stvorena strateškim izborom Boš-
njaka, koji su želeli državu u kojoj bi bili relativna većina s izgledima da u per-
spektivi postanu i apsolutna, i taktičkih interesa bosanskih Hrvata, koji su se
pridružili Bošnjacima s računicom da se kroz izvesno vreme otcepe i od BiH;
kad je u pitanju SFRJ, EU i SAD insistirale su na doslednom poštovanju ustava
te političke zajednice koji je nalagao da nijedna republika ne sme biti pregla-
sana, pa je i načelo većinske demokratije „jedan čovek, jedan glas“ bilo napu-
šteno u korist konfederalnog načela „jedna republika, jedan glas“; u BiH su,
naprotiv, EU i SAD ohrabrile nacionalno preglasavanje jednog „konstitutivnog
naroda“ od tri takva u političkoj zajednici, iako je to bilo protivno važećem
ustavu te političke zajednice (Crnobrnja, 1996: 200–201), i branilo se načelo
većinske demokratije „jedan čovek, jedan glas“, umesto konsocijativnog „jedna
etnička zajednica, jedan glas“; za Jugoslaviju niko sa strane nije hteo ratovati,
a za BiH je NATO, kao vojna organizacija namenjena isključivo odbrambe-
nim akcijama u slučaju da je neka zemlja članica napadnuta, prosuo bombe
po bosanskim (i hrvatskim) Srbima (docnije i nad onima u Srbiji, kada je tre-
balo izboriti samostalnost kosovskim Albancima), kako bi ostvario ideal „jedin-
stvene višeetničke Bosne“, iako nijedna članica NATO nije bila napadnuta.
Dakle, spoljnopolitički činilac bio je dovoljan uslov kako za nastanak tako
za nestanak višenacionalne Jugoslavije ili višenacionalne BiH.134 Naravno, to
nikako ne znači da nisu bili bitni unutrašnji činioci – takmičenje i sukobljavanje
134 Višeetničnost Srbije, pak, znatno je umanjena oduzimanjem Kosova.

nosilaca suprotstavljenih nacionalističkih ideologija, koji su se u raznim ideolo-

škim oblicima i instititucionalnim ustrojstvima, kako pre tako i posle II svetskog
rata, sve vreme s promenljivom jačinom odvijali, što se vidi iz prethodnog opisa
i analize neophodnih uslova nestajanja Jugoslavije. Naprotiv, oni su činili neop-
hodne uslove bez kojih dovoljni uslovi ne bi ni mogli ispoljiti uzročno dejstvo.
Bez dejstva neophodnih uslova, u ovom slučaju radi se o sukobljavanju
nosilaca rivalskih srpskih i hrvatskih nacionalističkih ideologija, neka pojava,
u ovom slučaju nestanak Jugoslavije, nikad se ne pojavljuje. Ipak, samo takmi-
čenje i sukobljavanje nisu dovoljni i za nestanak Jugoslavije, jer se pokazalo
da je u slučajevima kada je ovo sukobljavanje bilo ogorčeno i na ivici rata,
spoljnopolitičko okruženje, tj. jedna ili više velikih sila, odlučno (čak i pret-
njom upotrebe sile) sprečavalo njen nestanak. Uz dejstvo dovoljnog uslova,
u ovom slučaju nepovoljnog spoljnopolitičkog okruženja u smislu nepostoja-
nja nijedne regionalne ili globalne sile koja bi odlučno stala u odbranu Jugo-
slavije i postojanja neke sile, u ovom slučaju Nemačke, koja se aktivno zalaže
za njeno razbijanje, neka pojava, u ovom slučaju razbijanje višenacionalne
Jugoslavije, uvek se pojavljuje (Milić, 1996a: 319).
U već pomenutom članku Mladena Lazića, spoljni činioci podeljeni su na
one neposredne i one posredne zainteresovanosti (Lazić, 1994: 156). Njima
se mogu dodati činioci tek informativne zainteresovanosti. Primerice, jedna
velika sila kao što je Kina bila je tek informativno zainteresovana za sukob u
bivšoj Jugoslaviji. Ona je odatle izvlačila pouke na koji način SAD i EU poku-
šavaju da regulišu sukobe u višenacionalnoj državi koja ne ulazi u njenu sferu
strateškog interesovanja, i kakve ciljeve mogu imati u takvim sukobima, ali
nije bila ni najmanje zainteresovana da se u sam sukob meša, bilo da podržava
nestanak Jugoslavije, bilo da se odlučno njemu protivi. Ona je, dakle, davala
verbalnu podršku održanju SFRJ, ali bez previše oduševljenja. Drugi primer
je SSSR koji, zaokupljen unutrašnjim problemima izazvanim slomom socija-
lizma, nije mogao odlučno zaustaviti razbijanje SFRJ na onaj način na koji je
to uradio dvadeset godina ranije. Upravo ovaj mogući raspad SSSR-a, među-
tim, imao je ključni značaj za politiku SAD prema načinu na koji treba reša-
vati krizu u SFRJ. Tu su u igru ušli posredni interesi, a naročito tzv. demonstra-
cioni efekat135 (Lazić, 1994: 156). Pre no što je bilo jasno da SSSR uskoro neće
postojati, kako Lazić naglašava:
„prednostima raspada globalnog konkurenta suprotstavljao se strah od katakliz-

mičkog haosa do kojeg bi taj raspad mogao dovesti (stoga se otvoreno podr-
žavalo samo sitno ’čerupanje’ baltičkih država). No, kada je Rusija (usponom
135 Teorijsku ideju o demonstracionom efektu Mladen Lazić je preuzeo od Rajnharda Ben-
diksa (Reinhard Bendix) i Čarlsa Tilija (Charles Tilly) (Bendix, 1978; Tili, 1997: 106) i stvara-
lački je primenio.
Jeljcina) zatvorena u svoje ’republičke’ granice, njihovo održavanje je, na pri-

meru Jugoslavije, ustoličeno kao tvrdi princip međunarodnog prava“136 (Lazić,
1994: 157).
Dakle, razbijanje SFRJ po republičkim granicama za SAD imalo je efekat

pokazne vežbe za SSSR, jer se tako sprečavalo stvaranje neke buduće „velike
Rusije“. Otud, naravno, i razlog zbog kojeg se u slučaju Jugoslavije nije pri-
beglo primeni većinske demokratije i zašto se u slučaju delova Jugoslavije,
pa čak i u slučaju Jugoslavije u malom, tj. BiH, ona primenjivala, iako je bila
u suprotnosti s važećim ustavom BiH. Unutrašnje granice država morale su
biti nepovredive, a spoljašnje nisu: međunarodno pravo kršeno je ni prvi ni
poslednji put.
Samoopredeljenje Srba koje bi proizvelo „veliku Srbiju“ nije bilo prihvat-
ljivo iz dva razloga za SAD: nije se smeo dozvoliti presedan za stvaranje „velike
Rusije“, i trebalo je sprečiti samu pomisao da bi u odnosu na svoje susede iz
bivše Jugoslavije veća i moćnija pravoslavna zemlja na Balkanu mogla biti
tačka oslonca za buduće nastupanje neke ojačane Rusije.
Sem toga, pošto je Nemačka zadobila svojom nedvosmislenom podrš-
kom secesiji137 klijente na Balkanu i istakla svoju kandidaturu ne samo za
ulogu regionalne sile, već preko vođstva EU i za ulogu globalne sile, ame-
rička politička elita rešila je da to onemogući tako što će iz korena prome-
niti dotadašnju politiku nepriznavanja Slovenije i Hrvatske i preuzeti vodeću
ulogu u daljem razbijanju SFRJ od Nemačke138 (Vudvord, 1997: 193). Zato je,
čim je postalo jasno da je obezbeđeno da se SSSR raspadne po republičkim
granicama, bilo rešeno da BiH bude priznata (Cohen, 2002: 189), uprkos tome,
a može biti i baš zbog toga što je rat kao posledica bio predvidljiv. Za prizna-
vanje BiH postojao je svakako i jedan poseban razlog: velike sile Zapada nisu
bile oduševljene mogućnošću stvaranja nejake muslimanske državice frustri-
ranih građana, pritešnjene između Srbije i Hrvatske, ili podelom BiH između
njih, jer to bi stvorilo moguće uporište islamskom fundamentalizmu, pa i tero-
rizmu ne samo na Balkanu, već i u ostatku Evrope.
136 U tom smislu valja uočiti arbitrarnost primene međunarodnog prava koje se poštuje kada
su interesi najmoćnijih delatnika u međunarodnoj politici usklađeni s njim, a ne poštuje
onda kada nisu.
137 U ovom radu se ne ulazi u probleme opravdanosti secesije i razlitih teorija o secesiji kojima
se bavi politička filozofija. O tome je pisao Aleksandar Pavković (Pavković, 2008; 2003).
138 Lorens Iglberger (Lawrence Eagleburger), nekadašnji ambasador SAD u Beogradu i prija-
telj Slobodana Miloševića koji je zbog navodnih prosrpskih sklonosti dobio od protivnika
nadimak „Lorens od Srbije“, nije krio da su SAD bile zabrinute zbog „izbijanja Nemačke u
prvi plan, ispred SAD“ (cit. pr. Vudvord, 1997: 193) Zanimljivo je usput primetiti da Iglber-
ger ima nemačko etničko poreklo, ali su očigledno i njemu, kao i američkom senatoru
Džordžu Vojinoviću u slučaju bombardovanja Srbije, američko nacionalno opredeljenje i
s njim usklađeni imperijalni interesi odnosili prevagu nad etničkom vezanošću.
Haos u evropskom dvorištu svakako je zaustavljao ambicije EU da postane

globalna sila, prinudivši je da se bavi jednim sukobom koji nije mogla ni za-
ustaviti ni kontrolisati. Po svedočenju zapisničara sa sastanka u State Depart-
mentu, Džejms Bejker i Lorens Iglberger smatrali su da „treba pustiti Euro-
pljane ’neka se oprže’“; navodno je Iglberger govorio: ’Oni će to zabrljati (...)
i dobiti dobru lekciju kako treba s drugima podijeliti teret’ (Simms, 2003: 43).
Uopšte, šta je rat na nekom udaljenom području u kojem ginu neki strani ljudi
u odnosu na jasan dobitak osiguranja neprikosnovene pozicije globalne sile?
U tom poslu SAD su dobile svoje klijente: Bošnjake i Albance, a docnije i Crno-
gorce. Štaviše, u jednom trenutku, početkom 1994, kada je sklopljen spora-
zum o bošnjačko-hrvatskoj federaciji i vojnom savezu protiv Srba u RSK i RS,
i Hrvati su preuzeti kao klijenti od Nemaca. Naposletku, sa petooktobarskim
promenama,139 Srbija je takođe ušla u red klijentskih država SAD, iako je ona
zbog bombardovanja NATO-a i posledičnog gubitka Kosova najmanje privr-
ženi klijent i zacelo bi želela što više da bude u sferi od SAD što manje zavi-
sne EU, kad je u pitanju proevropska politička elita, ili u sferi interesa Rusije,
kad je u pitanju rusofilska i evroskeptična politička elita.
Takođe, demonstracioni efekat igrao je veliku ulogu kod odluke da se pri-
zna BiH, te da se potom pomažu bosanski muslimani (Bošnjaci) i Albanci pro-
tiv Srba. Trebalo je, naime, pokazati svim muslimanima sveta da SAD nisu isla-
mofobska sila, već da je potrebno samo biti musliman po njihovom ukusu,
usklađen sa njihovim interesima, i one će se svom silom, pa ako treba i bom-
bama, obrušiti na neprijatelje muslimana (Bakić, 1998; Lazić, 1994), o čemu je
otvoreno govorio i Lorens Iglberger na Londonskoj konferenciji avgusta 1992
(Petranović, 1993: 140).
Osim toga, Srbi, predvođeni delom političke elite koja je odlučila, koliko
dostojanstveno toliko tvrdoglavo, vlastoljubivo i glupo, da se suprotstavi jedi-
noj globalnoj sili posle kraja Hladnog rata, predstavljali su idealnu metu za
kažnjavanje: mali i slab neprijatelj predvođen „komunistom“, odlična zamena
za moćni „komunistički SSSR“, morao je biti kažnjen zbog davanja primera
drugim potencijalnim neprijateljima SAD u svetu (Bakić, 1998; Čomski, 1995;
Lazić, 1994).
Naposletku, NATO paktu se morala naći svrha postojanja, između osta-
log, i zbog toga da se EU onemogući u razvijanju vlastitih vojnih snaga. Bilo
je potrebno dokazati da je NATO „jedini garant mira i bezbednosti u svetu“
putem kojeg je „eliti moći“ u SAD moguće da kontroliše čitav svet.140 Za tako
139 Pisac je u okviru svojih moći aktivno učestvovao u uličnim dešavanjima, sasvim siguran
da je uklanjanje Miloševićevog režima bio neophodan, iako ne i dovoljan uslov da druš-
tvo Srbije krene putem privrednog i demokratičnijeg razvoja.
140 „State Department objavio je u decembru 1993: ’Savez se mora suočiti s povijesnim izbo-
rom. A izbor jest: ili prigrliti nova rješenja ili riskirati pad u beznačajnost’“ (Simms, 2003: 84).
Pentagon je, pak, još ranije sačinio dokument čiji su delovi objavljeni u The New York Times
nešto, rat u BiH bio je kao poručen.141 Otud i priznanje BiH pre no što je celo-
kupno rešenje za državnu organizaciju prostora bivše Jugoslavije nađeno, baš
kao i sporadična zalaganja za bombardovanje snaga bosanskih Srba: „Malo
je poznato, iako nije tajna, da je James Baker u maju i junu 1992. ozbiljno raz-
mišljao o vojnoj intervenciji protiv bosanskih Srba“ ili Srbije, a čak je i tobo-
žnji „Lorens od Srbije“ (Shoup, 2008: 356–357) „1994. predlagao zračne udare
na samu Srbiju, da bi se vratila narušena vjerodostojnost NATO-a i Zapada“
(Simms, 2003: 44). Svi ovi potezi i nastojanja bili su u funkciji obezbeđivanja
hegemonije SAD u svetu, jer prvenstveno od njihove volje zavisi upotreba
NATO u konkretnim situacijama:142 „’Bude li NATO morao dobivati naloge od
Ujedinjenih Nacija’, požalio se Bob Dole, ’ne vidim razloga da više postoji’“
(Simms, 2003: 106).
Nemačka je, pak, pokazala neposrednu zainteresovanost za nestanak
Jugoslavije, ali je, takođe, imala i neke posredne interese. Naime, tokom Hlad-
nog rata ona je važila za „privrednog džina i političkog patuljka“. Ova nesraz-
mera između privredne i političke moći je sa krajem Hladnog rata i ujedi-
njenjem dve Nemačke postala bespredmetna. Moglo se bez kompleksa ići u
osvajanje političke moći, a Jugoslavija je, ophrvana hroničnim nacionalnim
sukobljavanjima, a bez jače i odlučne podrške bilo SSSR bilo SAD, predstavljala
idealnu metu za pokazivanje ojačalih političkih mišića. Bio je to za Nemačku
„simbolički test moći“ (Lazić, 1994: 156; Petranović, 1993: 138–139).
Težeći promeni odnosa političkih snaga u Evropi, što je predstavljalo
neposredni interes Nemačke, ona je nastojala da osigura brzo širenje uticaja
stvaranjem „bloka klijentskih država unutar i izvan Evropske unije“143 (Lazić,
1994: 156), rizikujući, čak, kvarenje odnosa sa Francuskom koja je usamljena
u martu 1992. Vodič za planiranje odbrane u kojem je naglašeno da „jedini mogući kurs koji
SAD treba da sledi jeste potpuna svetska dominacija, vojna i politička… nijedna druga zemlja
nema prava da teži ka liderskoj ulozi, čak ni kao regionalna sila“ (cit. pr. Simić, 2010: 57).
141 Američki ambasador pri NATO, Robert Hanter (Robert Hunter), ovako je sredinom 1993.
objasnio interes za upotrebu sile protiv bosanskih Srba i Srbije: „Imali smo (...) novi NATO
koji je trebao imati zaštitničku moć i ulogu, a neće imati zaštitničke moći i uloge pokaže
li se nesposobnim da se obračuna s jednim malim ratom dolje na Balkanu“ (Simms, 2003:
85). Potkraj 1993. i početkom 1994. poimanje da je „u Bosni dovedena u pitanje vjerodo-
stojnost NATO“ postalo je opšteprihvaćeno (Simms, 2003: 87).
142 Svesna toga, francuska vlast se trudila da osujeti američke planove kroz blokadu oživlja-
vanja aktivne uloge NATO: „U decembru 1994, u jeku bihaćke krize, američki službenici su
tvrdili da su u posjedu dokaza, dobivenih elektronskim prisluškivanjem, koji upućuju na
to da ’Pariz namjerno potpaljuje napetosti oko Bosne da bi zabio klin između Britanije i
SAD’ i da bi ’Francuska rado vidjela rasap NATO, kako bi ga nadomjestio Savez europske
sigurnosti’. (...) ’Sukob u Bosni’, rekao je u jeku bihaćke krize Alain Juppé, francuski mini-
star vanjskih poslova, ’pokazuje nužnost da se krene naprijed mimo NATO-a i američkih
garancija’“ (Simms, 2003: 88).
143 Izvan EU su nekadašnji sovjetski sateliti, socijalistička sirotinja, predstavljali idealnu metu
za prikazivanje privredne moći i njeno pretvaranje u politički kapital.
i ujedinjenjem Nemačke strukturno oslabljena pokušavala da održi Jugosla-

viju celovitom,144 uprkos gubljenju hegemone uloge u EZ posle ujedinjenja
Nemačke (Sutu, 2001: 12). Ujedinjenjem Nemačke i razbijanjem SFRJ završena
je „faza u kojoj je francusko-nemački par imao odlučujuću ulogu u Evropi“
(Sutu, 2001: 13), a Francuska je žrtvovala Jugoslaviju, prepustivši Nemačkoj
ulogu evropskog hegemona, zbog „mira u kući“, tj. dobrih odnosa sa Nemač-
kom i budućnosti EU.
Slovenija i Hrvatska, koje su izrazile težnju za napuštanjem SFRJ, bile su
idealni kandidati za nemačke klijente, jer bi se, između ostalog, time ostva-
rila i vek duga težnja mnogih Nemaca za uklanjanjem jedne „veštačke ver-
sajske tvorevine“ koja je istorijski od nastanka bila usmerena protiv interesa
Nemačke, i čiji je nastanak bio uzročno povezan ne samo sa Versajem kao
simbolom nemačkog poraza, već i s nestankom Habzburške monarhije, što je
predstavljalo neprebolnu ranu mnogim Austrijancima, o čemu najbolje sve-
doče brojni članci, a naročito uvodnici izričito antijugoslovenske, antikomuni-
stičke i antisrpske sadržine,145 npr. Hansa Raušera (Hans Rauscher),146 Johana
Georga Rajsmilera (Johann Georg Reissmueller,147 Die Frankfurter Allgemeine
Zeitung) i Karla Gustava Štrema148 (Karl Gustav Stroem, Die Welt) u svenemač-
koj konzervativnoj štampi Austrije i Nemačke (Bakić, 1997b; 1998; 1999).
Otuda i davanje prednosti reči „razbijanje“ umesto „raspad“ u objašnjenju
onoga što je naposletku zadesilo Jugoslaviju, iako se može reći da je delanje
unutrašnjih činilaca raspada omogućilo uzročno dejstvo spoljašnjih činilaca
razbijanja Jugoslavije. Naime, o raspadu bi se radilo da se Jugoslavija raspala
sama od sebe, usled delanja čisto unutrašnjih činilaca. Ovde je, međutim,
pokazano da su unutrašnji činioci činili samo neophodne, ali ne i dovoljne
144 „(…) Pariz (je) dugo verovao u opstanak države čak i posle Titove smrti, dok su nemačke
tajne službe izgleda igrale na kartu hrvatske nezavisnosti od 1971, tako što je SR Nemačka
nametala svojim partnerima prevremeno priznavanje, bez i najmanje garancije, Hrvat-
ske u decembru 1991, učinivši time ionako vrlo tešku krizu bespovratnom. (…) Od 1919.
Francuska je u ime, pre svega, otpora nemačkom proboju u istočnu Evropu, zatim u ime
stabilnosti, podržala relativno značajne multietničke države (kao Čehoslovačku i Jugo-
slaviju), dok je Nemačka pre podržala ponovno spajanje regiona na etničkoj osnovi. (…)
Moramo konstatovati da je s raspadom Jugoslavije i Čehoslovačke nemačka koncepcija
izgleda trenutno prevagnula“ (Sutu, 2001: 364–365).
145 „Komunisti“, „Jugosloveni“, „pravoslavci“ i „Srbi“ homogenizovani su i stopljeni u jedinstve-
nog neprijatelja „Zapadne civilizacije“ koju su predstavljali „katolički, prozapadni, bogati i
demokratski Slovenci i Hrvati“ (Bakić, 1999; 1998). Zanimljivo je da je, prema svedočenju D.
Rusinova, na koje se pozvao Džejms Gau (James Gow), u danima posle smrti Josipa Broza
u nekim austrijskim novinama osvanuo naslov „Narod nije na ulicama“ (Gow, 1997: 14).
146 Trenutno je kolumnista Der Standard, ali je u vreme ratova za jugoslovensko nasleđe bio
kolumnista Der Kurier. (http://de.wikipedia.org/wiki/Hans_Rauscher). Pristupljno 28. VII
2008. godine.
147 On je ne samo kolumnista, već i saizdavač FAZ-a.
148 Poreklom je iz Austrije, a napisao je i knjigu o Josipu Brozu.
uslove nestajanja države Južnih Slovena. Oni su doprinosili slabljenju Jugo-

slavije, pripremajući je za odlučno i uspešno razbijačko delanje spoljnog čini-
oca. Drugim rečima, delanje spoljnih činilaca u cilju razbijanja Jugoslavije, u
prvom redu regionalne sile Nemačke, kojoj se nije htela odlučno suprotsta-
viti jedina preostala globalna sila SAD,149 bilo je uspešno blagodareći prethod-
nom delanju unutrašnjih činilaca raspada SFRJ.
Doista, nemačko insistiranje na priznanju Slovenije i Hrvatske i primorava-
nje EZ da je sledi ne može biti precenjeno u objašnjenju tragedije koja je zade-
sila bivšu Jugoslaviju.150 Primerice, Radžu Tomas (Raju Thomas) navodi reči
službenika indijskog ministarstva spoljnih poslova o politici međunarodnog
priznanja u kontekstu razbijanja Jugoslavije: ’Da smo mi (Indija) mala zemlja
poput Jugoslavije, one (Zapadne sile) bi sa nama verovatno učinile isto’ (Tho-
mas, 2003: 4). U tom smislu, otcepljenje Slovenije i reagovanje velikih sila na
149 Bilo je suprotstavljanja zvanične politike SAD, Velike Britanije i Francuske, ali ono je bilo
daleko od odlučnog suprotstavljanja koje bi zbog Jugoslavije moglo voditi barem ozbilj-
nom zahlađenju odnosa. Štaviše, konzervativnoj vladi Džona Mejdžora (John Major) važnije
je bilo da dobije izuzeće od potpisivanja Socijalnog poglavlja (Social Chapter) Mastrihtskog
sporazuma, no odluka o održanju ili razbijanju jedne balkanske države: ona je sa Nemač-
kom trampila priznanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske za pravo da ne sprovodi obaveze
iz Socijalnog poglavlja prema zaposlenima u Velikoj Britaniji (Simms, 2003: 15, 89; Benett,
1998: 179). Francuski stručnjak za krivično pravo Rober Badenter (Robert Badinter), svoje-
vremeno ministar pravde u Miteranovoj (Mitterrand) vladi i predsednik Ustavnog suda Fran-
cuske, sa svoje strane, proglasio je Jugoslaviju državom „u procesu raspadanja“, upotreblja-
vajući dotad nepoznatu sintagmu u međunarodnom pravu. On je time zapravo „opravdao
uklanjanje granica jedne suverene države (Jugoslavije), proglašavajući istovremeno granice
država naslednica (republika) nepovredivim. Kombinovani efekt bio je u odricanju pravnog
postojanja Jugoslaviji, izvlačenju tla pod nogama Srbima, i pravljenju linija na mapi objek-
tom diplomatije“ (Benson, 2004: 164). Radilo se o još jednoj potvrdi da je međunarodno
pravo služinče političkih interesa najmoćnijih delatnika u međunarodnim odnosima. Zani-
mljivo je, međutim, da su javnosti svih zemalja koje su odgovarale na pitanje Evrobarome-
tra da li treba „očuvati teritorijalnu celovitost Jugoslavije“ ili „poštovati demokratiju i samo-
opredeljenje (uključujući moguću nezavisnost republika)“, sa izuzetkom Rumunije i Grčke
u kojima je relativnu većinu osvojilo prvo rešenje, prednost dale potonjem izboru, a da su
javnosti Velike Britanije i Francuske za 10% prednjačile ispred Nemačke (73% : 63%) u korist
„demokratije“ (Cohen, 1995: 235). No, Koen skreće pažnju da je postojala razlika između
nemačke menadžerske elite i nemačkog društva u celini kada se radilo o podržavanju secesi-
onizma, jer samo je 15% nemačkih vrhunskih menadžera bilo za očuvanje Jugoslavije prema
18% „običnih“ Nemaca (Cohen, 1995: 236). Može se samo spekulisati da li je odlučnu ulogu
u oblikovanju menadžerskog mnjenja igrao list krupnog kapitala Die Frankfurter Allgeme-
ine Zeitung ili su postojali neki drugi razlozi koji su, možda, određivali pisanje samog lista.
Naposletku, valja primetiti i da je potvrđena stara istina da način postavljanja pitanja može
presudno uticati na dobijeni odgovor, jer ako je „demokratija“ povezana sa „nezavisnošću
republika“, „mir“ je mogao biti povezan sa „očuvanjem teritorijalne celovitosti“. Zanimljivo
je pitanje da li bi prevagu u evropskom javnom mnjenju odneo „mir“ ili „demokratija“.
150 Nemačka je „božićni poklon“ Hrvatskoj uručila 19. XII 1991, nezavisno od drugih članica
EZ, kao i Island (tada nije bio član EZ), a još ranije su je priznale od SSSR otcepljene i tada
nepriznate baltičke republike i Ukrajina.
njega izuzetno je znakovito. Naime, snage dobro opremljene i obučene slo-

venačke TO napale su, uz minimalne vlastite gubitke (19 poginulih), i tri puta
veće gubitke (56 poginulih) zakonite vojne sile, JNA, koja je imala zadatak
da povrati granične prelaze od slovenačkih snaga u „akciji održavanja reda“.
Očigledno, kontraobaveštajna služba (KOS) jeste zakazala, i vodeći oficiri
JNA nisu dobro procenili situaciju151 ostavljajući vojsku u kasarnama i osuđu-
jući je na presecanje struje, vode i telefonskih veza u njima (Hadžić, 2004: 108).
Oni su, čak, unapred telefonski obaveštavali, bilo predsednika Milana Kučana
bilo predstavnike vlade Slovenije, kuda će se kretati bojevom municijom ne-
opremljene jedinice JNA (što je slovenačkim zvaničnicima takođe rečeno) koje
bi potom bile dočekivane u zasedi. Doista, kako su primetili Silberova i Litl,
„sila, koja se sprema da ’izvrši invaziju i okupira susednu zemlju’ (kako su tvr-
dili Slovenci), ne objavljuje svoj plan invazije dan uoči početka vojne opera-
cije“ (Silber, Litl, 1996: 174, 175–176). Naprotiv, pet godina pošto je rat zavr-
šen, Slovenija priznata i Jugoslavija rasturena, dva nimalo prosrpska britanska
novinara zaključili su: „Slovenija je objavila rat JNA, a ne obrnuto“ (Silber, Litl,
1996: 178). No, u trenutku otcepljenja zaključak zapadnog javnog mnjenja
dijametralno se razlikovao:
„Televizijske slike, emitovane širom sveta, stvarale su utisak da je reč o odvaž-

nom malom narodu – u tradiciji Čehoslovačke – zapadno orijentisanom, demo-
kratski nastrojenom, koji se bori za oslobođenje od reakcionarnog nereformisa-
nog komunističkog monolita koji je dve godine od pada Berlinskog zida još uvek
bio spreman da upotrebi silu da bi nametnuo svoju volju“ (Silber, Litl, 1996: 180).
Zasluge za to idu u velikoj meri hladnoratovskim predrasudama zapad-

nih novinara, intelektualaca i političara,152 i u ne maloj meri ministru informisa-
nja u vladi Slovenije, Jelku Kacinu, koji je maestralno vodio ratnu propagandu
u nekom zamračenom ljubljanskom podrumu, gde je na konferencijama za
štampu stalno stranim novinarima, naviknutim na hladnoratovske stereotipe,
nudio priče, koje su želeli čuti,153 o „agresiji komunističke armade na malenu,
151 „Oni su računali da će neposredna ratna opasnost zavedene narode otrezniti, a vojnu
intervenciju svesti na odstranjivanje nosilaca vlasti. Iz loše procene nužno su sledili
pogrešni zadaci i nedostižni ciljevi“, što je Kadijevića i Adžića teralo da „pod pritiskom
događaja i svojih loših procena ad hoc definišu zadatke JNA“ (Hadžić, 2004: 108).
152 Majkl Hehter (Michael Hechter), teoretičar racionalnog izbora i etničke segregacije, piše
da je kao dete u školi imao „obavezne vežbe vazdušnih napada“ komunističkog neprija-
telja (Hechter, 2000: 2).
153 Noviji sukob između Gruzije i Rusije oko Južne Osetije dobro ilustruje o čemu je reč:
„U The Sunday Times, ruski tenkovi su ’divljali’ Južnom Osetijom, dok su se gruzijski pro-
sto ’pomerali’.“ Peter Wilby, „Georgia has won the PR War“, The Guardian, 19. VIII 2008. Ne
radi se tu samo, pa ni prvenstveno o izgubljenoj bici u odnosima sa zapadnom javnošću
za rusku stranu, kako misli inače pronicljivi i nepristrasni tekstopisac, već je reč o duboko
demokratsku i slobodoljubivu Sloveniju“. Kako bi ove priče bile što uverlji-

vije, stalno su puštane sirene za vazdušnu opasnost, iako je vazduhoplovstvo
uglavnom mirovalo (Vudvord, 1997: 165). Ironično, bauk komunizma kružio
je u glavama njegovih protivnika i posle pada Berlinskog zida, a Jugoslavija i
mir na prostorima koje je ona obuhvatala predstavljali su žrtvu borbe protiv
lažnog bauka. Da se poštovalo međunarodno pravo od strane najmoćnijih
svetskih sila, koje veli da je jednostrana secesija nelegitiman i nelegalan čin,
JNA bi bilo priznato ne samo da izvrši ustavnu obavezu, već bi bila i međuna-
rodno podržana u vraćanju Slovenije u ustavni poredak SFRJ.154
Pa ipak, televizijske slike, tzv. CNN efekat,155 ne bi bile toliko efikasne da nije
bilo odlučne političke volje nove regionalne sile, Nemačke, da proces rastura-
nja Jugoslavije usmerava, propagira i nameće drugima nemački odnos prema
njemu, ako ne i ritam priznavanja republika.156 Danas se zna da je Genšer (Hans
Dietrich Genscher) bio u telefonskoj vezi sa Milanom Kučanom sve vreme rata,
a već 2. VII 1991, nedelju dana po jednostranom proglašenju nezavisnosti, ukr-
cao se na voz u Gracu, polazeći u Sloveniju da simbolički i moralno pruži podršku
slovenačkoj nezavisnosti, ohrabrujući tako hrvatske secesioniste da i oni odluč-
nije krenu slovenačkim putem, razbijajući Jugoslaviju i doprinoseći propagiranju
nasilnih akata. Došlo je tada do borbi JNA i slovenačke TO, pa se voz vratio nazad
u Austriju. Razume se, Genšer je to iskoristio u propagandne svrhe, oštro napa-
dajući JNA i pružajući podršku slovenačkoj nezavisnosti (Silber, Litl, 1996: 183).
ukorenjenim okvirima predstavljanja stvarnosti i diskursima koji sadrže stereotipe o prvo-

bitno pravoslavnom, a onda i komunističkom Drugome koji tvrdoglavo opstaju hranjeni
i podgrevani interesima sadašnje političke i medijske elite na Zapadu, naročito u SAD
(Bakić, 1999). Analiza novinskih uvodnika The New York Times i The Washington Post poka-
zala bi a priori pristrasnost protiv Rusije.
154 Dilemu o uvođenju diktature jedan autor je ovako izrazio: „Diktatura bi možda sačuvala
jedinstvo zemlje, no cena bi bila previsoka. Građanski rat bi rezultirao raspadom i cena bi
bila još viša“ (Obrenović, 1992: 115).
155 Radi se o naivnoj tvrdnji da televizijske slike odlučujuće deluju na oblikovanje spoljne
politike vodećih zemalja sveta.
156 Prema analizi generala Vuletića, načelnika Vojnoobaveštajne službe (VOS) Generalštaba JNA,
„u slučaju nove intervencije JNA u Sloveniji (posle početnog neuspeha JNA, prim. aut.) i Nje-
mačka i Austrija (će) vrlo oštro reagirati i pozivati na vanjsku intervenciju, da će se Francu-
ska ponašati umjerenije, Velika Britanija da se, prema zadnjim izjavama Herda, priklanja nje-
mačkoj osudi JNA radi svojih interesa u integraciji Evrope, SSSR je nemoćan, a SAD neće da
se miješaju. Vuletić je na kraju procijenio, da se svjetsko javno mnjenje lomi i da će sve ovi-
siti od nas samih i naših konačnih uspjeha u Sloveniji. Sve će nam se tolerirati ako uspijemo“
(Mamula, 2000: 214–215). Zanimljivo je da je i načelnik KOS-a general Aleksandar Vasiljević,
poput generala Vuletića, predlagao da se odlučno nastupi prema Sloveniji i „da se hrvatskom
rukovodstvu postavi zahtjev da skine blokade (kasarni, prim. aut.) ili će se suočiti s napadom
JNA, koja se grupiše na granicama Hrvatske što oni znaju, zastrašeni su i postavljaju pitanje
što to treba značiti“ (Mamula, 2000: 214). No, Borisav Jović je stavio veto na tzv. Plan B, koji je
podrazumevao snažan napad na Sloveniju (Mamula, 2000: 222). Ovakvo ponašanje Miloše-
vića i Jovića moglo se protumačiti kao odustajanje srpskog političkog vrha od Jugoslavije.
Ovde treba primetiti da se ne radi o nekakvim Genšerovim ličnim

težnjama, jer dan pre toga kancelar Kol (Kohl) takođe je izrekao jasnu podršku
„samoopredeljenju Slovenije i Hrvatske“ pravdajući to nemačkim samoopre-
deljenjem, a sam Genšer nalazio se pod udarom kritike bavarske Hrišćansko-
socijalne unije, pa čak i opozicione Socijaldemokratske partije, sve dok se pri-
državao usvojene zajedničke politike EU o održanju jedinstvene Jugoslavije
(Hawel, 2006; Axt, 1993).
Predsednik Slovenije Milan Kučan i vlada koalicije DEMOS izvršili su tih
dana zločin protiv mira,157 uz aktivnu podršku u prvom redu Nemačke, a
zatim i drugih velikih sila, tj. EU158 u celini, SAD,159 te uz blagoslov Slobodana
Miloševića,160 i ideološku opterećenost,161 neodlučnost i nesposobnost vrha
157 Uz već pomenuto, jedinice slovenačke TO uzele su strane vozače kamiona kao taoce,
dok su njihovim kamionima preprečile saobraćajnice i onemogućile saobraćaj između
Zapadne Evrope i Bliskog istoka (Vudvord, 1997: 165).
158 „Genšer je optužio JNA ’da je u Sloveniji izgubila glavu’. (...) Toj optužbi se pridružio i Daglas
Herd. U Parlamentu, on je naglasio da je JNA ta koja je ubrzala raspad Jugoslavije“ (Silber,
Litl, 1996: 183).
159 „U Sjedinjenim Američkim Državama, predsednik senatskog komiteta za spoljne poslove
Klerborn Pel podsticao je predsednika Buša da podrži nezavisnost Slovenije i Hrvatske u
slučaju da jugoslovenska ’odmetnička vojska ne obustavi svoju samovoljnu agresiju’. Vođ
republikanaca Bob Dol je po običaju otišao još dalje, tražeći od Buša da ’primora’ Beograd
da ’zaustavi svoj nasilnički napad na demokratiju i ljudska prava’“ (Silber, Litl, 1996: 183).
Istovremeno, ambasador Zimerman je generalu Kadijeviću, po priloženom stenogramu,
tvrdio da je izveštavao američku vladu „da JNA tamo vodi defanzivne borbene operacije“,
te „da je prvi čin sile“ napravila slovenačka vojska (Kadijević, 2010: 226).
160 Milošević je imao četiri uzastopna plana za rešenje krize SFRJ. Po prvom, jugoslovenskom
mikroimperijalističkom, hteo je da bude srpski Tito, tj. da nametne svoju vlast celoj Jugo-
slaviji. Kada je video da to ne može da uradi, još krajem juna 1990. sa Borom Jovićem
je raspravljao o „’izbacivanju’ Slovenije i Hrvatske iz Jugoslavije“ (Jović, 1996: 161), da bi
već, prema svedočenju Milana Kučana, 24. januara 1991. krenuo u dogovor sa Kučanom
da Slovenija što pre napusti SFRJ (Silber, Litl, 1996: 128), kako bi imao ojačanu poziciju u
sukobu sa Hrvatskom. Plan je opet bio suštinski mikroimperijalistički, pošto se nadao da
će ostvariti nekakvu „krnju Jugoslaviju“ u kojoj će uz većinu Srba na Balkanu biti Bošnjaci
i Makedonci („Bez Hrvatske i Slovenije Jugoslavija će imati oko 17 miliona stanovnika, a
to je za evropske prilike dovoljno“, zapisao je Bora Jović u dnevniku), te ostale nacionalne
manjine na tom prostoru. Kada ni to nije bilo u izgledu, prešao je na treći čisto naciona-
listički plan zaposedanja vojnom silom granica veće srpske države (Jović, 1996: 161, 311,
325, 345, 350; Silber, Litl, 1996: 181, 185). Naposletku, morao se zadovoljiti zajednicom
Srbije i Crne Gore (iz koje je napadom NATO na SRJ 1999. izdvojeno Kosovo), uz nadu
da će, ipak, jednog dana biti omogućeno svesrpsko ujedinjenje i vraćeno Kosovo. Dejan
Jović je pregnantno ocrtao Miloševićev plan ovladavanja Jugoslavijom: „Njegov je pro-
gram sada (nakon 8. sednice, prim. aut.), prvi put, izgledao jasno i onima na najnižoj lje-
stvici društvene hijerarhije, a on ga je provodio odlučno: najprije jedinstvo srpske Par-
tije, potom jedinstvo Srbije, pa jugoslavenske partije, pa Jugoslavije. Taj je program dakle
imao četiri faze – Milošević je sada završio prvu: u trećoj će biti zaustavljen, a u četvrtoj
poražen“ (Jović, 2003: 396).
161 Zanimljivo je pitanje, ali nije moguće na njega odgovoriti, da li bi nekomunistička vojna sila
Jugoslavije imala odlučniju podršku SAD? Takođe, da li bi nekomunistički političar umesto
JNA. Slovenija je napustila SFRJ ostavljajući probleme države, u kojoj je pro-

vela 70 godina i u kojoj je stekla nacionalnu afirmaciju o kojoj su slovenački
nacionalisti 1917. mogli samo sanjati, daleko iza sebe. Tadašnji ministar spolj-
nih poslova Slovenije, Dimitrij Rupel, bio je dovoljno rečit i precizan:
„Postojale su dve teorije o vezama između bivših jugoslovenskih republika.

Prema jednoj, Slovenija i Hrvatska su predstavljale sijamske blizance, bile po
mnogo čemu srodne. Mislim da je to bio stav i Vatikana i Nemaca. Nismo se
suprotstavili takvom mišljenju jer smo bili svesni da sami nikada ne bismo mogli
da stvorimo kritičnu masu potrebnu za samostalni odlazak. Sa Hrvatskom smo,
međutim, predstavljali skoro polovinu zemlje. Prema drugoj teoriji koja je, po
mom mišljenju, mnogo bliža istini, Hrvatska i Srbija su sijamski blizanci. Imaju
isti jezik, i imaju isto srce, a to je Bosna i Hercegovina. Njih vezuje Bosna“ (Silber,
Litl, 1996: 186).
Doista, ministar Rupel je ovim rečima pokazao da sociološka znanja nisu

isparila tokom bavljenja praktičnom politikom. Istovremeno, pokazao je i pri-
mer diplomatske razboritosti, jer nije hteo da narušava ideološke iluzije koje
su prikrivale interese nemačke i vatikanske diplomatije, pošto su išle na ruku
slovenačkim secesionističkim interesima, iako se nije slagao sa pomenutim
određenjem situacije u Jugoslaviji. Jednostavno, Slovenci nisu imali „kritičnu
masu za samostalni odlazak“ iz SFRJ, jer bi se to moralo posmatrati kao sece-
sija, a Jugoslavija može postojati i bez Slovenije, pre negoli bez Bugarske. No,
bez Hrvatske ili Srbije, nijedna država nema pravo da se naziva Jugoslavijom,
jer je jedinstvo Srba i Hrvata, već i zbog geografskih razloga smeštenosti u
središtu Južnih Slovena neophodno za njeno postojanje. Bosna i Hercego-
vina koje se nalaze podeljene između te dve nacije i Bošnjaka, i u kojima se
govori isti jezik kao u Srbiji i Hrvatskoj, kičma je bilo koje zamislive Jugosla-
vije. Sada su, međutim, Srbi i Hrvati krenuli da se dele, pa je lordu Karingtonu
već posle prvog sastanka bilo jasno da će ova kičma biti polomljena, tj. da će
se kao žrtva srpsko-hrvatskog razgraničenja pojaviti BiH:
„Kada sam prvi put razgovarao sa predsednicima Tuđmanom i Miloševićem,

postalo mi je jasno da njih dvojica imaju uzajamno prihvatljivo rešenje, odno-
sno da izvrše podelu. Nameravali su da podele Bosnu. Srpska (područja) bi išla
Srbiji, hrvatska (područja) Hrvatskoj. I nisu mnogo brinuli, nijedan od njih, šta
će biti sa muslimanima. A, što se Slovenije tiče, nije im bilo mnogo stalo do nje“
(Silber, Litl, 1996: 213).
Miloševića mogao da se nada američkoj podršci? Da li bi Slobodan Milošević, da je podr-

žavao program A. Markovića, uživao podršku SAD? Po Joviću, SAD su želele da „Jugosla-
vija opstane, ali da bude proamerička“ (Jović, 1996: 340), što deluje prilično ubedljivo.
Nacionalni egoizam carovao je na svim stranama: lokalnim – slovenač-

koj, srpskoj, hrvatskoj – ali, i regionalnoj, nemačkoj, te globalnoj, američkoj.
Da li se treba čuditi što se o sudbini BiH, iako je postojala svest o važnosti tog
„srpsko-hrvatskog srca“, nije previše vodilo računa? No, otkud onda briga za
nju nakon što je rat otpočeo? Cinizam i licemerje nisu nove pojave u među-
narodnoj politici.
Kao što se vidi, za Sloveniju je tek u društvu sa Hrvatskom secesiju bilo
moguće ostvariti, pod uslovom da neka velika sila to snažno podrži. Rupel je
jasno ukazao na one od kojih je Slovenija dobila presudnu pomoć u secesio-
nističkim namerama. Slično tome, jasno se pokazuje i da je Mladen Lazić bio
u pravu kada je utvrdio da su Nemačka i Vatikan162 gajili neposredan interes za
rasturanjem Jugoslavije. Prva radi izgradnje sistema klijentskih država u cilju
promene odnosa političkih snaga u EZ, a Vatikan zato što mu nije išlo u prilog
da podržava državu u kojoj su katolici u manjini, zbog čega se svojevremeno
bezuspešno protivio i nestanku Austro-Ugarske i stvaranju Jugoslavije (Živo-
jinović, 1980), pošto bi u njoj njegov uticaj bio neminovno ograničen (Bakić,
1999; 1998; Lazić, 1994: 156).
Hrvatska je, pak, uvidevši ohrabrujuće ponašanje u prvom redu
Nemačke163, ali i drugih političkih delatnika u EZ tokom borbi u Sloveniji, a sve-
sna da će morati da se suoči sa secesionizmom Srba u Hrvatskoj koje će vero-
vatno pomagati JNA, primenila za razliku od Slovenije taktiku oslanjanja na
„zapadnu diplomatsku i vojnu podršku onome što su Hrvati smatrali svojim
’moralnim’ pravima kao pripadnici zapadne civilizacije, kao demokrati, i kao
žrtve“ (Vudvord, 1997: 169). Doista, sve ovo što je Vudvordova primetila, autor
ove studije prepoznao je u izveštajima, analizama i komentarima zapadne
štampe. Drugim rečima, hrvatska propaganda postigla je pun pogodak, a to
je bilo moguće samo zbog činjenice da su među zapadnim novinarima posto-
jali odranije prisutni hladnoratovski okvir sa antikomunističkim diskursom,
okvir sukoba civilizacija sa balkanističkim diskursom, i okvir agresor–žrtva sa
humanitarno-imperijalističkim diskursom.164 No, i tu je svenemačka konzer-
vativna štampa davala ton, naročito kada je posredi bilo kombinovanje sva
tri okvira (Bakić, 1999; 1998; 1997b).
Brionskim sporazumom o obustavi vatre, postignutim 7. VII 1991, EEZ je
priznala vojnu pobedu Slovenije, a Slovenija i Hrvatska su „de facto postale
subjekti međunarodnog prava, čime je njihov put ka kasnijem priznavanju
državnosti bio otvoren“. Takođe, „malim koracima preduzimanim ubrzo jedan
162 Pomoć Vatikana, iako ne spada u velike sile, nije beznačajna, jer radi se o centru svetskog
katoličanstva.
163 Hrvatska je, štaviše, pozivala Nemačku da ostvari svoje interese razbijanjem Jugoslavije: „Već
u proleće 1990. Tuđman (isto i Savka Dabčević Kučar) jeste Hrvatsku odredio kao državu
preko koje će se ’interes ujedinjene Nemačke preneti na jugoistok’“ (Obrenović, 1992: 126).
164 O tome više u poglavlju Ratovi za jugoslovensko nasleđe i rat za ideološku hegemoniju.
za drugim, Evropska zajednica i OEBS su potpomagali propast savezne vlade;

to su bili povlačenje podrške Markovićevoj vladi, optuživanje armije za agre-
siju i preuzimanje uloge Predsedništva države u svojstvu sagovornika sa repu-
blikama“ (Vudvord, 1997: 167).
Secesionisti su, prema tome, imali pomoć regionalne sile, uprkos verbal-
nom protivljenju globalne sile koja joj je u pitanju SFRJ prepustila diplomatsku
inicijativu,165 samom činjenicom što se legalnoj vladi, u kojoj su još uvek sedeli
predstavnici Slovenije i Hrvatske, pomoć uskraćivala i što se vojna sila pod
njenom komandom smatrala agresorom na teritoriji na kojoj je imala pravo
da dela protiv narušioca saveznog ustavnog poretka koji su izvršili zločin pro-
tiv mira. Nasuprot ovome, kada su se legitimni srpski predstavnici povukli iz
vlade Alije Izetbegovića, isti ti činioci i dalje su nastavljali da ovu vladu sma-
traju legitimnom i legalnom. U prvom slučaju, kao rezultat delanja EZ, više-
nacionalna Jugoslavija je propala, a u drugom slučaju, kao rezultat delanja
SAD i EZ, višenacionalna BiH je očuvana, pa makar posle rata i u prilično dis-
funkcionalnom stanju.
Lord Karington, ovlašćeni pregovarač EEZ koji je od nje dobio zadatak
da „postigne sveobuhvatno mirovno rešenje“ u „roku od dva meseca“, prizna-
jući da „smo svi bili prilično nesvesni koliko će to biti teško ostvariti“, pošao je
7. IX 1991. od pretpostavke da se, izlaskom Slovenije iz SFRJ i ratom u Hrvat-
skoj „Jugoslavija već raspala“ (Silber, Litl, 1996: 212–213). Time je priznao svr-
šen čin secesije, ali je, ipak, smatrao i da se ne sme nijedna republika priznati
„dok se ne pronađe ustavno rešenje na nivou Jugoslavije, koje bi bilo prihvat-
ljivo za sve republike“ (Silber, Litl, 1996: 213), pošto bi „prerano priznanje Slo-
venije i Hrvatske od strane Evropske zajednice ’nesumnjivo donelo slom kon-
ferencije’ kojoj je predsedavao, a ’vrlo verovatno i predstavljalo varnicu koja
bi zapalila Bosnu i Hercegovinu’“ (Vudvord, 1997: 182). Njegov pristup imao
je nesumnjive prednosti u odnosu na neposredno priznanje nezavisnosti Slo-
venije i Hrvatske pre no što se nađe sveobuhvatno rešenje za Jugoslaviju, jer
bi obezbedio dobijanje jemstava za one koji ostaju manjine u priznatim repu-
bličkim granicama, koje bi se priznale zbog potrebe kontrolisanja raspada
SSSR-a, kao i zbog veće verovatnoće lokalizovanja ratnog požara i nedozvo-
ljavanja njegovog širenja na BiH, Kosovo ili Makedoniju.
Milošević i saradnici nisu, međutim, razumeli da međunarodna politika ima
preimućstvo nad međunarodnim pravom, a da su jači otkad je sveta i veka dik-
tirali rešenja slabijima, pa nisu prihvatili sveobuhvatni plan koji je lord Karing-
ton predložio 16. oktobra 1991. i koji bi sprečio širenje rata, a Srbima u BiH i
Hrvatskoj omogućio da „po sopstvenom izboru koriste nacionalna obeležja
165 Protivljenje nije bilo snažno, jer ostaje na verbalnom nivou: protivimo se načelno, ali ćemo
prihvatiti rezultate do kojih dođete. Sem toga, protivljenje je dolazilo iz izvršne vlasti, dok
je u zakonodavnoj preovladavao negativan stav prema „komunistima“ u Srbiji.
i zastave, pravo na drugo državljanstvo koje bi dobili pored državljanstva

matične republike, kao i na sistem obrazovanja koji ’poštuje vrednosti i
potrebe’ Srba. Konačno, dato im je pravo na sopstveni parlament, sopstvenu
administrativnu strukturu, uključujući regionalne policijske snage, i sopstveno
sudstvo“ (Silber, Litl, 1996: 215).
Milošević nije imao humanističkog nerva da prepozna vrednost mira kao
vrhovnog dobra, kao ni državničkog dara da prepozna šta je moguće u datoj
situaciji, s obzirom na međunarodne okolnosti, ako neće da naškodi intere-
sima države i građana, i naposletku, iskazao je nacionalnu i socijalnu neod-
govornost prema Srbima uopšte i građanima Srbije koje je zastupao. Naime,
vodio se isključivo potrebama ostanka na vlasti, pošto bi ga opozicioni poli-
tičari prozivali za poraz nacionalne politike i napuštanje Srba izvan Srbije i, s
obzirom na snagu srpskog nacionalizma u to vreme, postojala bi velika vero-
vatnoća da padne s vlasti. Zato je tvrdoglavo nastavio s politikom „svi Srbi u
jednoj državi“, iako nije imao nijednog spoljnopolitičkog saveznika, dok je Fra-
njo Tuđman, vođen iskrenim nacionalizmom, želeći da ostvari jedinstvo što
više Hrvata u okviru Hrvatske,166 ipak prvenstveno vodio računa o unapređiva-
nju klijentskih odnosa sa patronima – prvobitno regionalnom silom u Evropi,
Nemačkom, i docnije globalnom silom, SAD.
Otud su njih dvojica postizali „džentlmenske sporazume“ na račun BiH,
ratujući istovremeno za „veliku Srbiju“, tj. što više Srba pod jednim državnim
krovom, odnosno „veliku Hrvatsku“, tj. što više Hrvata pod jednim državnim
krovom, na uštrb srpskog stanovništva u Hrvatskoj i hrvatskog u RSK. BiH je,
pak, služila kao moneta za potkusurivanje u čemu su vođeni iskrenim i jakim
nacionalizmom većinski učestvovali Srbi i Hrvati te republike,167 dok su se
Bošnjaci, vođeni idejom ostvarivanja hegemonije u BiH,168 pouzdali u pomoć
patrona SAD koje su iskoristile rat u BiH za preuzimanje inicijative u ratovima
za jugoslovensko nasleđe od Nemačke:
166 Najverovatnije su briga za strateške interese bezbednosti i istorijski nacionalistički roman-

tizam Tuđmana vodili svojatanju BiH, pa je i posle izbora javno govorio kako „Hrvatska i
Bosna“ čine „geografsko i političko jedinstvo, i uvijek su činili zajedničku državu u povije-
sti“ (Tuđman, cit. pr. Cohen, 1995: 97). Ne treba imati previše mašte pa zaključiti kako su
takve reči delovale na bosanskohercegovačke Srbe čiji su preci već jednom prošli kroz
pakao nezavisne Hrvatske tokom II svetskog rata.
167 O ratnoj epizodi u BiH, kroz kritiku uticajnih publicističkih i naučnih dela, biće više reči u
posebnom delu ove studije.
168 Izetbegović je priznao da bi rat „mogli izbeći da smo ostali u Jugoslaviji“ (Cohen, 1995:
244). Prema Dobrici Ćosiću, Izetbegović mu je kazao da nije verovao Slobodanu Milo-
ševiću, te da zato nije mogao prihvatiti federaciju Srbije i Crne Gore (Cohen, 1995: 269,
cit. pr. Duga, No. 531, 9–22. VII 1994). Bez obzira na to da li se Izetbegoviću veruje ili ne,
u najmanju ruku je čudno da se ispoljavala spremnost na rušenje države radi jednog
čoveka. Naime, ako se država prihvata, onda će se režim jednog čoveka pre ili docnije
promeniti; ako se država, međutim, ne prihvata, onda će jedan čovek služiti kao izgo-
vor za njeno rasturanje.
„Zimerman (Warren Zimmermann, poslednji ambasador SAD u SFRJ, prim. aut.)

pripisuje bosanski rat uglavnom ’srpskoj agresiji’, ali propušta da objasni zašto
su Sjedinjene Države sledile Izetbegovića u ’žurbi za priznanjem’. (...) Zimerman
i mnogi drugi posmatrači sličnog mišljenja propuštaju da razmotre važnost srp-
ske paranoje u slučaju koji vodi do rata, i posebno strah za srpsku zajednicu u
budućoj Bosni koju kontrolišu Muslimani i Hrvati“ (Cohen, 1995: 269).
2.6. Zaključak
Jasno je da Jugoslaviji uslovi postojanja u XX veku nisu bili naklonjeni,

jer ona je obrazovana kako na osnovu želje Srba, Hrvata i Slovenaca, tj. dela
njihove elite, tako voljom sila pobednica u II svetskom ratu, dok su poražene
velike sile Versajskim sporazumom koji je ozakonio Kraljevinu SHS ponižene, a
neke poput Austro-Ugarske prestale su da postoje, izdeljene i svedene na rang
malih i relativno nemoćnih država. Otuda su one, a prevashodno Nemačka,
Austrija i Mađarska, posmatrale Kraljevinu SHS (Jugoslaviju) i Republiku Čeho-
slovačku kao neprijatelje. Kada su ove sile ojačale tokom tridesetih godina XX
veka, izgledi za postojanje Jugoslavije srazmerno su se pogoršali.
Srbi i Hrvati kao osovina Jugoslavije već su se odlikovali masovnim naci-
onalizmima u trenutku stvaranja Kraljevine SHS. Ideologije jugoslovenstva
stoga su najčešće služile kao produžeci užih nacionalizama. Pošto je srpski
nacionalizam ujedinjenjem svih Srba na Balkanu u okviru Kraljevine ostva-
rio svoj cilj i pošto su Srbi predstavljali relativnu većinu od skoro dve petine
svih njenih građana, jugoslovenstvo je predstavljalo logičan nastavak srpskog
nacionalizma, jer mogla je postojati nada da će se u jugoslovenstvu, oboje-
nom prevashodno srpskom nacionalnom ideologijom, pretopiti neki Srbima
jezički ili religijski bliski nesrpski narodi.
Kako hrvatska varijanta jugoslovenstva nije mogla da se ostvari, Hrvati
su se sve više okretali isključivo hrvatskom nacionalizmu koji se protivio srp-
skoj varijanti jugoslovenstva. Posebno važno bilo je osećanje da se hijerarhij-
ski odnos Hrvata i Srba iz nekadašnje Trojednice preokrenuo, jer od nekada
glavne nacije u Trojednici, iako drugorazredne u Habzburškoj monarhiji, Hrvati
su postali drugorazredna nacija u Kraljevini SHS.
Usled nejasno određenih pravila igre, naročito prilikom donošenja Vidov-
danskog ustava, Hrvati su nacionalno takmičenje sa Srbima doživljavali kao
nepravedno, pa su Jugoslaviju većinom prihvatali pod moranjem, iz straha
od italijanskih posezanja za Dalmacijom i za bezbednost uopšte, sve do 1939.
kada je u samo predvečerje II svetskog rata napravljen Sporazum o državi
koji je Srbe ostavio veoma nezadovoljnim, a hrvatski nacionalizam delimično
zadovoljenim. II svetski rat označio je i kraj Kraljevine, a zločinstva ogromnih
razmera stavila su hipoteku nad zajedničkim životom u posle rata stvorenoj
socijalističkoj Jugoslaviji. Ipak, ona je stvorena na osnovu komunističkog jugo-

slovenstva koje se federalističkom strukturom od šest do osam federalnih
jedinica uglavnom poklapalo sa predratnom hrvatskom varijantom jugoslo-
venstva (Bakić, 2004: 528–567). Sukob sa Staljinom, međutim, ponešto je pri-
krio tu činjenicu zato što je bilo neophodno ojačati saveznu državu naspram
republika kako bi se napadu Sovjetskog Saveza moglo parirati. Kako je opa-
snost od Sovjetskog Saveza splašnjavala i naposletku minula, tako je i hrvat-
ska varijanta jugoslovenstva mogla doći do punog izražaja.
Stoga je od sredine šezdesetih Jugoslavija prolazila kroz proces „fede-
riranja federacije“ koji se okončao u de facto konfederaciji. Srbija se našla
u podređenom položaju pošto je bila nadglasavana od svojih sopstvenih
pokrajina, a njene inicijative za ustavnim promenama bile su sistematski blo-
kirane. Razume se, to je izazvalo nacionalne frustracije. Istovremeno, među-
tim, hrvatski nacionalisti bili su nezadovoljni prethodnim periodom koji je
trajao do druge polovine šezdesetih, pa su period liberalizacije iskoristili za
iskazivanje nagomilanih nacionalnih frustracija, bilo da su se one odnosile
na naziv jezika, jer smetnju je predstavljala činjenica da se od Novosadskog
dogovora 1954. jezik nazivao hrvatskosrpskim umesto hrvatskim, bilo da su
se ticale privrednih odnosa u Jugoslaviji, gde se smetnja odnosila na činje-
nicu da su devize zarađene u turizmu odlazile golemim svojim delom u beo-
gradske banke od kojih je naknadno u slučaju potrebe iste te devize trebalo
otkupljivati.
Utoliko su nacionalističke težnje Hrvata i Srba, izazivane obostranim opa-
žajem da se nacionalno takmičenje odvija nepošteno i na njihovu štetu, izve-
sno jačale od polovine šezdesetih, a sa jemčenjem nepromenljivosti granica i
ljudskih prava u okviru tzv. Helsinškog procesa počev od 1975, što se prepli-
talo sa donošenjem (kon)federalnog Ustava 1974, Slovenija se počela osećati
sve samopouzdanijom, pa je i srpska varijanta jugoslovenstva, nekada pri-
hvaćena kao najmanje loše rešenje za slovenačko nacionalno pitanje, postala
sasvim neprihvatljiva. Rečju, dostignuti stepen samostalnosti nije se mogao
smanjivati već samo povećavati, bez obzira na državni okvir u kojem će se
to dešavati.
Spoljnopolitičke okolnosti koje su se javile neočekivanom propašću
socijalizma i ujedinjenjem Nemačke više nisu išle na ruku Jugoslaviji. Ona
više nije predstavljala potrebu bilo socijalističkih bilo kapitalističkih sila.
Njene ideološke uzdanice, samoupravljanje u unutrašnjoj politici, čime se
naglašavao poseban put u odnosu na sovjetski realni socijalizam, i nesvrsta-
vanje u odnosu na postojeće blokove u spoljnoj, izgubile su raison d’être. Od
institucionalnih spasilaca Jugoslavije u času pada Berlinskog zida bili su na
raspolaganju JNA i SKJ. Potonja institucionalna uzdanica raspala se godinu
dana docnije, a JNA je jedina opstala, ali sa ogromnom hipotekom ugleda
komunističke vojne sile. Ovaj „ugled“, kojeg vodeći generali ne samo što nisu
pokušali da se reše već su na njemu insistirali, svakako će otežati, ako ne i

onemogućiti, ideološko-propagandnu borbu za Jugoslaviju na umnogome
još uvek hladnoratovskom i antikomunističkom Zapadu.
Štaviše, ovu slabost umela je da iskoristi nanovo ujedinjena Nemačka, uz
satelitsko asistiranje Austrije i Vatikana, zarad razbijanja Jugoslavije. Jedno-
stavno, Jugoslavija je rastočena pritiskom spolja i nacionalističkim sukobima
iznutra. Ona nije imala dovoljno snage da se suprotstavi spoljnim pritiscima,
iako je bila dovoljno snažna da unutrašnje pobune protiv države suzbije oru-
žanom silom. Potonju, međutim, u ime prava naroda na samoopredeljenje
nisu htele da podrže velike sile. Za većinu Srba ova je činjenica utoliko bol-
nija, ukoliko ista logika nije primenjena na Hrvatsku i BiH, a docnije jeste na
Kosovo i Metohiju. BiH se i dalje smatra poželjnom višeetničkom političkom
zajednicom, iako se priznavalo da je ista takva, ali veća država koja je među-
narodno priznata postojala već sedamdesetak godina, rastočena usled pri-
znavanja navodne činjenice da narodi koji žive kako u SFRJ tako u BiH više ne
mogu živeti zajedno.
U tom procesu razbijanja Jugoslavije Nemačka je odigrala ključnu ulogu,
budući da nijedna druga sila nije u održanju Jugoslavije našla ostvarenje svo-
jih životnih interesa. Ona je pritiscima i ustupcima naposletku privolela svoje
partnere u EZ da priznaju nezavisnost Slovenije i Hrvatske. SAD, jedina glo-
balna sila u tom trenu, rešila je da posle sloma Varšavskog ugovora sačuva
ugroženi NATO169 posredstvom kojeg su SAD uključene u evropske poslove
i posredstvom kojeg se bivše evropske imperije uključuju u neoimperijalne
poduhvate, i da preuzme vođstvo od Nemačke koja, sa ostvarenjem slove-
načke i hrvatske nezavisnosti, više nije imala konja u balkanskoj trci. Američka
politička elita procenila je da joj je Nemačka, čije je samopouzdanje poraslo,
potrebna za sprovođenje njene politike u Evropi, a Turska, regionalna sila na
Bliskom istoku, za osiguranje američke hegemonije u tom delu sveta. Usled
toga, a i zbog potrebe da se Nemačkoj jasno stavi do znanja na koje mesto
u hijerarhiji svetskih sila može računati, SAD su odlučile da preuzmu glavnu
ulogu u rešavanju problema nasleđa Jugoslavije. Otud podrška jedinstvu BiH
i neprijateljstvo prema Srbiji koja je ovo jedinstvo, na osnovu prethodno izra-
žene želje bosanskohercegovačkih Srba, dovodila u pitanje.
Treba uočiti ključnu ulogu spoljnog činioca u vezi s nastankom, održa-
njem ili nestankom Jugoslavije u različitim periodima. Ako se nijedna od naj-
moćnijih sila u određenom trenutku nije zalagala za održanje Jugoslavije,
169 U novembru 1991, na sastanku u Rimu, pet meseci nakon proglašenja nezavisnosti Slo-
venije i Hrvatske i pet meseci pre priznanja nezavisnosti BiH, NATO je usvojio „novi kon-
cept strategije“ u kojoj glavni izvor opasnosti nije SSSR, već „nestabilnosti koje mogu
izrasti iz ozbiljnih privrednih, društvenih i političkih teškoća, uključujući etničke rivali-
tete i teritorijalne svađe sa kojima se suočavaju mnoge zemlje srednje i istočne Evrope“
(Ullman, 1996: 24).
a neka velika sila radila u smeru njenog razbijanja, pri hroničnom stanju naci-
onalističkih sukobljavanja u njoj, Jugoslavija je ostajala razbijena. To se dogo-
dilo devedesetih godina XX veka. Ako se najmoćnija sila u datom trenutku
namerila da razbije Jugoslaviju, pa i ratom ukoliko je neophodno, pod uslo-
vom da druge sile nisu bile spremne da je odlučno brane, ona je nestajala. To
se desilo u II svetskom ratu. Ako je svim vodećim silama jedinstvena Jugosla-
vija odgovarala, onda je ona opstajala, uprkos nacionalističkim sukobljava-
njima. To je bio slučaj u hladnoratovskom periodu. Takođe, ako bi jedna gru-
pacija velikih sila koja bi se zalagala za opstanak Jugoslavije bila znatno jača
od druge, onda bi Jugoslavija opstajala, kao što je bio slučaj u dvadesetim
godinama XX veka, pa i tokom Hladnog rata, uprkos javnim pozivima veli-
kim silama iz Hrvatske ili Makedonije da se Jugoslavija rasturi. U svakom slu-
čaju, odnos spoljnih sila međusobno i njihov odnos prema Jugoslaviji bio je
od odlučujućeg značaja, što važi i za njenu naslednicu BiH, a i za njenu pret-
hodnicu Habzburšku monarhiju, uprkos činjenici da je potonja i sama spa-
dala u velike sile.
3. R
atovi za jugoslovensko nasleđe
i rat za ideološku hegemoniju170
Lakomislena pretpostavka da je svako ko je protiv komunizma

samim tim i demokratski nastrojen iznenadila bi Hitlera (a imajući
na umu njegova gledišta o demokratiji, verovatno i uvredila), ali je
prolazila uglavnom bez osporavanja u atmosferi koja je vladala
nakon Hladnog rata u Sjedinjenim Državama.
Robert Hejden
3.1. Osnovni pojmovi i metod analizе diskursa
Okvir tumačenja stvarnosti jeste društveno-saznajna struktura koja je

unapred data čitavim generacijama, društvenim klasama, pa i čitavim naci-
jama, i utiče na društveno delanje. On označava „oblast iskustva u posebnoj
kulturi“ (Chilton, 2004: 51). Uokviravanje (framing) pretpostavlja odabir nekih
aspekata stvarnosti i zanemarivanje drugih, te isticanje prvih kao naročito
značajnih u kontekstu opštenja putem definisanja problema, njihovog uzroč-
nog tumačenja, moralnog vrednovanja i preporučivanja praktičnog tretmana
(Entman, 1993: 52). Radi se o saznajnim obrascima oblikovanim kroz višegene-
racijska iskustva različitih društvenih grupa. Svakom okviru tumačenja stvar-
nosti odgovara jedan ili više diskursa kojim se on izražava.
Diskurs se određuje kao oblik društvenog delanja izražen govorom i
pisanjem. Ovim određenjem je naglašen društveni kontekst (institucionalni,
situacioni, društveno-strukturni) u kojem se odvija opštenje putem govora
i pisanja. Diskurs je istovremeno društveno uslovljen i sam uslovljava druš-
tvenu stvarnost (Wodak, Busch, 2004:108). Ponekad se diskurs, na Fukoovom
tragu, tumači u smislu u kojem se ovde govori o okviru tumačenja stvarnosti, a
tekst se koristi u smislu u kojem se ovde koristi termin diskurs (Wodak, Busch,
2004:109). Ipak, diskurs treba neposrednije vezati sa izražavanjem misli, dok
sama još neizražena misao zaslužuje da bude određena nekom još neizgo-
vorenom strukturom, tj. okvirom. Putem diskursa se okvir tumačenja stvar-
nosti ostvaruje u javnosti. Činjenica da ga drugi masovno i neupitno prihva-
170 Blagodarim koleginici Gazeli Pudar koja je napravila izvode iz domaće štampe, od kojih
su neki citirani u ovom poglavlju, i učestvovala u pisanju ovog poglavlja.
taju i šire ukazuje na to da je društveni okvir tumačenja stvarnosti već ranije

postojao. Naravno, ovim se ne ukida analitički važna razlika između apstrak-
tnog diskursa i njegove tekstualne konkretizacije.
Kako bi uticaj diskursa bio što jači i dalekosežniji, primenjuju se različite
diskurzivne strategije. One su opšte zamisli o načinima na koje se na retor-
ski što ubedljiviji način da uokviriti stvarnost u cilju što ubedljivijeg uticanja
na javnost, tj. oblikovanja javnog mnjenja. Retorska sredstva poput meta-
fora, alegorija, metonimija, eufemizama, hiperbola, različitih epiteta i naroči-
tih glagola nezaobilazno je analizirati kako bi analiza diskursa bila što proboj-
nija, dalekosežnija i efikasnija.
Naravno, analiza stereotipa jeste nezamenljiva kopča između analize dis-
kursa i analize odnosno kritike ideologija zato što stereotipi predstavljaju naj-
verovatnije najvažnije gradivne elemente određenih diskursa i okvira. Stere-
otip je pojednostavljena mentalna slika neke kategorije ličnosti, institucija ili
događaja koju deli, u suštinskim crtama, veliki broj ljudi. Pod etničkim ste-
reotipima podrazumeva se deo saznajne komponente odnosa prema nekoj
etničkoj grupi koji se odlikuje relativnom uprošćenošću i krutošću shvata-
nja o njenim značajkama, i pri čemu su ova shvatanja rasprostranjena u veli-
kom delu neke etničke grupe (Tajfel, 1981: 131, 143; Rot 1989: 392). Stereo-
tipizacija se može istraživati iz socijalno-psihološke perspektive (opažanje,
suđenje, zaključivanje, društvena kategorizacija pojedinaca, analiza motiva
pojedinca) u kojoj je naglasak na potrebi snalaženja pojedinca u haotičnoj
društvenoj stvarnosti, i iz sociološke perspektive koja se zanima za ideološko-
-funkcionalnu stranu procesa, tj. za uklopljenost stereotipa u određene ideo-
logije, povezanost sa interesima društvenih grupa i njihovu društvenu funk-
ciju. Socijalno-psihološko istraživanje stereotipa ume zapostaviti istorijsku
stranu, a sociolozi mogu ostati nesvesni prirode psihičkih procesa kojima se
stereotipizacija vrši.
Suštinska značajka stereotipizacije, sa stanovišta socijalne psihologije,
nalazi se u uveličavanju nekih razlika između grupa koje su na izvestan način
klasifikovane, ali i u minimizovanju nekih razlika unutar takvih grupa (Tajfel,
1981: 31, 104). Za javljanje i održavanje stereotipa bitno je da se udeo ekstre-
mnih pojedinaca u društvenoj grupi precenjuje (Tajfel, 1981: 144–146). Isto-
vremeno, postoji sklonost da se zapažanja o negativnom ponašanju pripad-
nika drugih etničkih grupa pripišu celoj grupi, dok se negativci iz naše grupe
poimaju kao izuzeci, po obrascu „crna ovca u familiji“ (Quatrone, Jones, 1980:
141–152). Sa stanovišta sociologije, međutim, suštinska odlika stereotipiza-
cije bila bi planska ideologizacija, koju sprovodi neki od centara društvene
moći, kako bi se ostvarili posebni društveni interesi čijem ostvarenju stoje na
putu neke društvene grupe, u ovom slučaju etničke. U uslovima oštrih etnič-
kih sukobljavanja, etnički stereotipi predstavljaju prvi korak ka etničkom nar-
cizmu koji iracionalno precenjuje sopstvenu etničku grupu i potcenjuje onu
Ratovi za jugoslovensko nasleđe i rat za ideološku hegemoniju 111
ili one s kojima je u sukobu. Ovo može voditi obezličenju pripadnika supar-
ničke etničke grupe, pa čak i obeščovečenju. Otud tvrdnja Gordona Olporta
(Allport) o etničkim stereotipima kao prvom koraku ka genocidu, iako pojed-
nostavljena, nije sasvim preterana (Mihailović, 1998: 413; Tajfel, 1981: 241).
Ukoliko su interesi izvesnih društvenih grupa postojani kroz duge periode
vremena, onda će i stereotipi koje stvaraju ove grupe postati sadržaj sve-
sti ne samo generacije koja je stvorila određeni stereotip, već će biti sadržaj
svesti i budućih naraštaja, prenosiće se s kolena na koleno putem primarne
i sekundarne socijalizacije. Uopšte, pokazalo se da su stereotipi vrlo dugo-
trajna pojava. Naravno, u analizi se ne smeju zanemarivati ni motivi moćnih
i uglednih pojedinaca, kao ni iracionalna strana dugo opstajućih stereotipa.
U ovom eksplorativnom delu studije analizira se kako su okviri tuma-
čenja stvarnosti praćeni pripadajućim diskursima upotrebljavani u štampi
SAD, Velike Britanije i Srbije pre sukoba Srbije sa Zapadom, tj. do 25. VI
1991. i tokom sukoba, tj. od 25. VI 1991. do 5. X 2000. godine. Istovremeno,
koriste se saznanja o pisanju štampe Nemačke, zbog uloge koju je imala
u razaranju Jugoslavije, koje je autor dobio ranijim istraživanjem (Bakić,
1999; 1998; 1997b).
Ciljano su iz mnoštva članaka birani krajnji slučajevi bliski idealnom tipu
pojedinih okvira i diskursa čijom je primenom osvajana ideološka hegemo-
nija – gramšijevski shvaćena u smislu nametanja na osnovu posedovanja druš-
tvene moći izvesnih okvira predstavljanja stvarnosti i pratećih diskursa kojima
se preko simbola i pojmova konstruiše društvena i međunarodna stvarnost
– u globalnoj ili srpskoj javnosti. Ostvarenje uzorka je olakšano činjenicom
da je autor studije polovinom devedesetih analizirao sadržaj preko 10.000
novinskih napisa u periodu 1991–1993. u štampi SAD, Velike Britanije, Austrije,
Nemačke, Italije i Rusije (Bakić, 1999; 1998; 1997b). Ideje intertekstualnosti,
koju je predložila Lene Hansen sledeći Juliju Kristevu, i interpersonalnosti jesu
metodski vodiči istraživanja. Intertekstualnost se odnosi na učestalost citira-
nosti nekog teksta ili ideje u tekstovima drugih (Hansen, 2006: 55), a interper-
sonalnost na odobravajuće pominjanje imena drugih autora radi pojačanja
ubedljivosti sopstvenih tvrdnji.
Uticajnost autora utvrđuje se i svedočenjem moćnih pojedinaca. Tako,
glasnogovornik NATO-a, Džejmi Šej (Jamie Shea), izričito pominje liberalnog
Entonija Luisa (Anthony Lewis) i konzervativnog Vilijema Sefajera (William
Safire), kolumniste The New York Times, kao pojedince koji su vršili jak priti-
sak na administracije Džordža Buša starijeg (George Bush) i Bila Klintona (Bill
Clinton), te NATO da kazne bosanske i/ili srbijanske Srbe.171
171 „Mediji su lupali po nama; ako mi sami i nismo sebi pripisivali vodeću ulogu, činili su to
mediji. Pa iako, znate, političari kažu da ih nije briga što tamo piskara neki Chip Hogan
u Washington Timesu, ili Will Safire u New York Timesu, ili Anthony Lewis ili bilo tko drugi,
Osim toga, novinski članci intelektualaca koji su objavljivali knjige obi-

mnih tiraža u više izdanja za manje od deset godina, takođe se mogu analizi-
rati. Recimo, intelektualna zvezda Oksforda (All Souls College), konzervativni
poliglota Noel Malkolm (Noel Malcolm), zamenio je Roberta Keplena (Robert
Caplan) na mestu najomiljenijeg Klintonovog poznavaoca Balkana.172 Objav-
ljivao je tekstove i u različitim novinama, pa je zanimljivo osmotriti njegov
doprinos u približavanju teme kraja Jugoslavije angloameričkom čitaocu.
Izdvojili su se autori u vodećim štampanim medijima u svetu koji su
nametali ideološku hegemoniju. The New York Times, glasilo američke političke
elite, Tomas Fridmen (Thomas L. Friedman),173 i dvojica pomenutih kolumni-
sta, te britanski levoliberalni list The Guardian174 i novinar Ed Vuliami (Ed Vulli-
amy) izabrani su zarad analize diskursa,175 jer je u angloameričkim liberalnim
glasilima,176 naročito s izbijanjem rata u BiH,177 nastala najizrazitija kampanja
demonizacije Srba, kako u BiH tako u Srbiji. Humanitarno-imperijalističkom
argumentacijom kritikovane su konzervativne vlade Mejdžora (Major) i Buša
(Bush) starijeg i uticalo se na liberalne vlade Blera (Blair) i Klintona (Clinton).178
Uz uvodnike i kolumne pomenutih autora, analizirani su izveštaji novin-
skih agencija na samom početku neoružanih sukoba u Sloveniji i Hrvatskoj,
kada SFRJ nije bila u žiži novinarske pažnje, pa nema uvodnika i komentara,
jer se i u agencijskim kratkim vestima složena stvarnost svodi na jasne i ne-
dvosmislene okvire i identitete: dobri demokrati vs. zli komunisti; bogati zapad
vs. siromašni istok; katolička Evropa vs. pravoslavni (muslimanski) orijent. Uop-
šte, komunistički pedigre Slobodana Miloševića, kojega biraju na vlast pravo-
slavni Srbi u zajedničkoj težnji da vladaju katoličkim ili multietničkim suse-
dima, predstavljao je ideološku prečicu za razumevanje nestanka SFRJ i ratova
za jugoslovensko nasleđe. U vodećem dnevniku Srbije Politika analiziran je,
ali to udara pa udara...“ Slično, James Rubin: „’Novine su nas dnevno sapunale zbog Bosne’“
(Simms, 2003: 83, 46).
172 Steven R. Weisman, „Coming to Terms With Kosovo’s ‘Old’ Hatreds“, NYT, 12. VI 1999.
173 Uticajni podržavalac svih skorašnjih ratova SAD.
174 Kolumnista Frensis Vin (Francis Wheen): „Najuobičajenija optužba jeste da sam se zastu-
pajući vojnu akciju protiv Srbije pridružio ‘Gardijanovim foteljaškim generalima’.“ Francis
Wheen, “Peeps from a pipsqueak“, The Guardian, 14. IV 1999.
175 Brendan Sims (Brendan Simms) s posebnim odobravanjem ističe pisanje Vuliamija, Vule-
kota i Hjuga Janga (Hugo Young) (Simms, 2003: 243, 244).
176 Liberalni magazin The New Republic predstavlja primer pisanja američkih liberala. U Nader
Mousavizadeh (ed.) The Black Book of Bosnia: the consequences of appeasement. (New
York: A New Republic Book, Basic Books, 1996) preštampani su svi tekstovi o BiH do
1996. godine.
177 Do rata u BiH, najizrazitiju antisrpsku kampanju su vodili konzervativni austrijski i nemački
dnevnici, npr. Frankfurter Allgemeine Zeitung, Welt, Kurier, Neue Kronen Zeitung, Standard.
Kada su, međutim, SAD odlučile da se SFRJ mora raspasti po republičkim granicama,
angloamerička liberalna štampa preuzela je antisrpsku štafetu (Bakić, 1999; 1998; 1997b).
178 Oštrici kritike nisu ni one izmicale kada je procenjivano da popuštaju Srbima.
pak, nacionalistički diskurs srpskih intelektualaca koji su se trudili da nametnu

ideološku hegemoniju u Srbiji na planu odnosa Srba i Zapada. Analiziran je i
diskurs Velike Srbije, lista antizapadne krajnje desne Srpske radikalne stranke.
Sovjetski Savez je 1991. nestao sa svetsko-istorijske scene, a evropski soci-
jalizam je bio poražen već dve godine ranije padom Berlinskog zida. No, ide-
ološka svest izgrađena kroz pedeset godina Hladnog rata nije bila mrtva 1990,
kao što nije mrtva ni danas. Ideološki opažaj i tumačenje sveta spadaju u
dugotrajne strukture (F. Brodel) koje služe za pojedinčevo snalaženje u ha-
otičnoj i teško sagledivoj društvenoj stvarnosti. Osim ovog saznajno-orijen-
tacionog značenja i značaja za pojedinca, još je važnija činjenica da ideolo-
gije imaju i društveno značenje i značaj:
„Ideologije su bazični okviri organizovanja društvenog saznanja koje dele članovi

društvenih grupa, organizacija ili institucija. U ovom pogledu, ideologije imaju
kako saznajnu tako društvenu prirodu. One suštinski delaju kao mesto sretanja
saznajnih predstavljanja i procesa koji se nalaze u osnovi diskursa i delanja, sa
jedne strane, i društvenih položaja i interesa društvenih grupa, sa druge“ (Van
Dijk, 1995: 18–19).
One pomažu da se oblikuju identiteti društvenih grupa na taj način što

stvaraju Drugog s kojim se treba takmičiti, pa i sukobljavati kao sa potencijal-
nim neprijateljem, jer se taj Drugi diskurzivnom strategijom uvek negativno
predstavlja kao počinilac, kriminalac, nosilac opasnih tendencija, a može oliča-
vati i samo zlo. Nasuprot njemu, Mi smo uvek na strani dobra, čime se zapravo
pravda naša želja da zadržimo ili uvećamo moć. Kad se ove značajke uvide,
analiza diskursa prerasta u analizu ideologije (Van Dijk, 1995: 22, 23; Wodak,
2006b: 14), tj. u prvi korak kritike ideologije.
Ne čudi stoga što su malobrojni političari u Istočnoj Evropi koji su posle
pada Berlinskog zida odlučili da, ipak, ostanu verni levičarskoj ideologiji u biv-
šoj Jugoslaviji morali na sebe navući gnev onih u SAD i EZ koji su celog života
vodili ideološku borbu protiv komunista u svojoj zemlji i u međunarodnoj
političkoj areni.179 Pobednici primenjuju diskurzivnu strategiju trijumfaliza-
cije. Ona objašnjava poraz socijalizma kao nužnu posledicu njegove inferior-
nosti u odnosu na kapitalizam koji je „najbolji od svih mogućih svetova“. Svoj-
stvo ideološkog mišljenja jeste da prevaziđenim kategorijama opisuje, tumači
i vrednuje novonastalu stvarnost (Manhajm, 1968: 79). Činjenica da je „nepri-
jatelj“ nesravnjivo manje opasan nego SSSR („imperija zla“) mogla je samo
povećati neprijateljstvo, jer neprijateljstvo nemoćnog uvek je poželjnije od
neprijateljstva onog koji nam može napakostiti. Mali neprijatelj se saznajno i
179 Tu spadaju političari, novinari i brojni intelektualci, pa čak i oni koji su nekad bili komuni-
sti da bi u jednom trenutku konvertirali.
društveno prikazuje (reprezentuje) kao neočekivani i čudnovati ostatak pora-

ženog Zla. Nije mu se smelo dozvoliti da ometa stvarnost i ideologiju koja je
pravda posle sloma velikog neprijatelja.
Isto tako, oni u Srbiji koji su ostali verni idealima socijalizma bili su po ide-
ološkoj inerciji protiv kapitalizma i imperijalističkih sila, a u njihovom delanju
nazirali su zaveru protiv socijalističke vlasti. Dakle, hladnoratovski okvir morao
je biti živ i u Srbiji, uprkos činjenici da je Srbija tokom Hladnog rata pripadala
zemlji koja nije bila deo Varšavskog ugovora, kod delova političke i medijske
elite, samo sa drugačijim ideološkim predznakom i ideološkim otporom tri-
jumfalizmu neprijatelja koji se može ispoljavati u diskurzivnoj strategiji rela-
tivizacije, npr. u isticanju da svetski socijalizam nije poražen, jer je u najvećoj
zemlji na svetu još živ.
Kada se ovaj i ovakav hladnoratovski okvir predstavljanja, tumačenja i
vrednovanja stvarnosti (frame) po načelu dobri demokrati vs. zli komunisti180
isključivo koristi u pokušajima saznanja i objašnjenja složene stvarnosti, onda
je čitalac ili slušalac suočen sa hladnoratovskim okvirom najčešće liberalne
provenijencije (Bakić, 1999; 1998; 1997b). Valja, međutim, primetiti da pome-
nuti okvir predstavljanja stvarnosti nije bio jedini koji se mogao upotrebiti u
tumačenju mogućih sukobljavanja u nekadašnjim socijalističkim etnofedera-
cijama. Naime, i sam hladnoratovski okvir bio je često nakalemljen na još stariji
okvir sukoba civilizacija (Bakić, 1999; 1998; 1997b). Po njemu, postoji jasno raz-
graničenje između Zapada, protestantsko-katoličkog, kapitalističkog i demo-
kratskog, i Istoka, pravoslavno-muslimanskog, socijalističkog i autoritarnog.
Ovaj obrazac mapiranja geopolitičke stvarnosti pretežno primenjuju konzer-
vativci u društvima tzv. Zapada.181
U okviru potonjeg okvira predstavljanja stvarnosti mogu se razlikovati ori-
jentalistički182 i balkanistički183 diskurs sa pripadajućim stereotipima o istočnjacima
180 Dobri (humani) levičari vs. zli kapitalistički eksploatatori (imperijalisti) po srbijanskom
hladnoratovskom obrascu tumačenja stvarnosti.
181 Kao i konzervativci u društvu Srbije, samo sa drugačijim vrednosnim predznakom. Ovde je
Zapad, takođe, protestantsko-katolički, ali je i zatočenik potrošačkog mentaliteta, pokva-
ren, hladan i lažno demokratski, dok je pravoslavni Istok oličenje pravednog, toplog i istin-
ski demokratskog sveta.
182 Onako kako je odredio Edvard Said (Edward Said) u klasičnoj studiji Orientalism (Said,
1979).
183 Onako kako ga je odredila Marija Todorova u knjizi Imagining the Balkans (Todorova, 1997).
Ovde se brani stanovište da je teorijski opravdano govoriti o orijentalizmu i balkanizmu
kao o odvojenim diskursima, jer se oni zasebno primenjuju na različite balkanske nacije
koje su međusobno sukobljene. Stanovište koje balkanizam smatra tek varijacijom na
orijentalističku temu veoma ubedljivo zastupa Milica Bakić Hayden (Bakić Hayden, Hay-
den, 1992; Bakić Hayden, 2006), ali se iz razloga heurističke plodnosti pisac ovih redova
opredeljuje za analitičko razlikovanje orijentalizma i balkanizma, bez obzira na njihovo
neretko preklapanje u stvarnosti. To što umeju biti suprotstavljeni dovoljan je razlog da
se smatraju odvojenim diskursima.
i Balkancima, kao i autostereotipima o zapadnjacima. Naime, orijentalistički

diskurs prevashodno bi se odnosio na azijski istok i nehrišćanske veroispo-
vesti, dok bi se balkanistički diskurs odnosio pre svega na pravoslavne Bal-
kance.184 Dominacija jednog ili drugog odnosila bi se na to da li se u jav-
nosti različitih zapadnih zemalja kao glavni neprijatelj doživljava Rusija, ili
neka islamska zemlja, odnosno islam per se.185 Grubo govoreći, ukoliko se
kao glavni neprijatelj doživljava Rusija, onda će se balkanski pravoslavni hri-
šćani kao „agenti Rusije“ doživljavati negativnijima od balkanskih muslimana,
a ako se glavnim neprijateljem smatra neka od muslimanskih zemalja, onda
će prema balkanskim muslimanima kao „agentima islama“ biti veći odijum
javnosti nego prema pravoslavcima.
Zanimljivo je, takođe, da oba navedena diskursa koriste i sami Srbi i ostali
Balkanci, orijentalistički kada treba pokazati kako je susedna nacija orijentalna
i inferiorna u odnosu na nas „Evropljane“, a balkanistički kada se s osećajem
inferiornosti i samopotcenjivački poredimo sa velikim zapadnim društvima i
kulturama.186 Tu se radi o svojevrsnoj „identifikaciji s agresorom“, pa se prihva-
taju definicije stvarnosti elita politički nadmoćnih država kao sopstvene. Osim
toga, oba ova diskursa koristila su se i u argumentaciji zašto su ratovi devede-
setih izbili, te zašto se Jugoslavija raspala, i zašto će se naposletku i BiH zacelo
u budućnosti raspasti. Oni uokviruju i pravdaju teze „večne mržnje“ među Juž-
nim Slovenima i posledične nemogućnosti zajedničkog života u istoj „veštač-
koj“ političkoj zajednici.
Treba, međutim, uočiti i postojanje okcidentalističkog diskursa među Bal-
kancima koji koriste oni koji se suprotstavljaju izvesnim zapadnim zemljama
184 Već se tokom Velike istočne krize 1875–1878. u javnosti Velike Britanije mogla primetiti
podela na „Ruse“ i „Turke“ u vezi s podržavanjem balkanskih muslimana, odnosno bal-
kanskih pravoslavnih hrišćana. Štaviše, između ove dve grupe su izbijale i ulične tuč-
njave, npr. na Trafalgar skveru 29. decembra 1877. (Ković, 2007: 307). Prvima je ideolog
bio Gledston (Gladstone), kome su „Turci“ u džingoističkom imperijalnom i antiruskom
zanosu polupali prozore na kući (Ković, 2007: 311), a drugima Dizraeli (Disraeli). Kra-
ljica Viktorija je držala Dizraelijevu stranu, pa je umela reći da su „Turci mnogo bolji od
istočnih hrišćana“ (November 27th 1876, The Diaries of Edward Henry Stanley, 15th Earl
of Derby (1826–93). Between September 1869 and March 1878, 347, cit. pr. Ković, 2007:
244). Takođe, smatrala je da pravoslavci „jedva zaslužuju ime hrišćana“ (W. F. Monype-
nny and G. E. Buckle, The Life of Benjamin Disraeli, Earl of Beaconsfield, I–II, New York
1929, cit. pr. Ković 2007: 266).
185 U ovom kontekstu je irelevantan slučaj u kojem je Kina ili neka druga nehrišćanska i
neislamska država označena neprijateljem.
186 Mnogi Hrvati, međutim, u odnosu prema Srbima koriste i balkanistički diskurs, jer sebe
ne smatraju Balkancima, a Hrvatsku poimaju kao antemurale christianitatis („predziđe
kršćanstva“) u koje se ubraja samo katoličanstvo i stoga integralni deo Zapada, tj.
Evrope (Wodak, Busch, 2004: 115). Slično je i sa Srbima („uvek smo krvarili za hrišćan-
sku Evropu, a ona nam nikad nije pokazala zahvalnost“) koji, ipak, balkanističkom dis-
kursu pretpostavljaju orijentalistički kada se porede sa balkanskim muslimanima.
ili Zapadu per se. Ovaj diskurs, iako suprotstavljen orijentalizmu i balkanizmu,
nastao je u okviru istog okvira sukoba civilizacija. Sukob civilizacija smatra se
pokretačkom snagom istorije, ali se ne priznaje nadmoć Zapada koji se sma-
tra „trulim“, moralno izopačenim, ogrezlim u kriminalu i potrošačkom men-
talitetu. U Srba se on ispoljava u okviru radikalne desnice i radikalne levice.
Prva negira vrednosti EU i naročito SAD, i želi se okrenuti Rusiji, Kini i Indiji, a
druga negira vrednosti zapadnog kapitalizma i parlamentarne demokratije i
želi povratak socijalističkih vrednosti i normi.187
Naposletku, kad god posmatrač gleda neki sukob, bilo neposredno bilo
posredstvom sredstava masovnog opštenja, on iskazuje tendenciju procenji-
vanja ko je slabiji a ko jači u sukobu i na čijoj je strani pravda. U te svrhe kori-
sti se okvir agresor vs. žrtva (Bakić, 1999; 1998; 1997b). Ovom okviru su naro-
čito skloni socijalni demokrati i levi liberali. U sukobima oni traže pravednog
i slabijeg da bi se stavili na njegovu stranu, braneći tako načela humanosti i
ljudska prava. Ovom okviru odgovara humanitarno-imperijalistički diskurs koji
nudi vojnu logiku rešavanja problema da bi se odgovorilo na situaciju ugro-
ženosti ljudskih prava (Pawlowska, 2005: 487). Ako su prethodna dva okvira
jasno i isključivo ideološke prirode, potonji može biti kako ideološke tako
i utopijske naravi.188 Ideološke je naravi naročito onda kada se kombinuje
sa prethodnim diskursima, i u funkciji je imperijalističkog nastupanja. Tada
se koriste svi mogući argumenti koji se mogu navesti, bez obzira na logički
sklad njihove eklektičke upotrebe, a cilj je pokretanje vojne moći imperije u
cilju odbrane interesa najmoćnijih elita. Utopijske naravi može biti upotreba
okvira agresor–žrtva u onim slučajevima kada se zamišlja jedan još neostva-
reni i daleki svet koji bi bio uređen po pravilima neprikosnovenosti prava
svake ličnosti i sledstvene opšte zaštite ljudskih prava na globalnom, regio-
nalnom, nacionalnom ili lokalnom nivou.
Ovaj okvir sa humanitarno-nacionalističkim diskursom javlja se i u Srbiji
kao patetični i samosažaljivi način doživljavanja srpske istorijske sudbine u
neprestanom sučeljavanju sa jačim i najjačim svetskim silama kroz istoriju.
Viktimizacija i monopolisanje statusa žrtve nameću se kao najvažnije dis-
kurzivne strategije u okviru ovog diskursa. Primenjuju ih nacionalisti naj-
različitijih ideoloških boja: od konzervativaca pravoslavnog nadahnuća do
levičarskih kritičara imperijalizma. Potonji humanitarističkim moralizira-
njem pravdaju sopstveni nacionalizam, pošto ovaj inače nije lako opravdati
u okviru bazično internacionalističke usmerenosti.
187 Konzervativni Bošnjaci vrednostima zapadne civilizacije pretpostavljaju vrednosti islama.

188 Utopijsko se ovde poima, takođe, u manhajmovskom smislu upotrebe kategorija koje
svojim sadržajem, značenjem i značajem prevazilaze postojeću stvarnost. Dakle, dok u
slučaju ideologije pojmovi kaskaju za stvarnošću, dotle u slučaju utopije stvarnost kaska
za pojmovima.
U svim navedenim okvirima tumačenja stvarnosti i pripadajućim diskur-

sima jasna je diskurzivna strategija manihejske podele sveta na Dobro i Zlo.
U toj strategiji glavni zadaci su da se neprijatelj prikaže kao satana, demo-
nizuje i dehumanizuje, a da se sopstveni identitet uspostavi kao neupitno
dobar, posvećen odbrani temeljnih vrednosti civilizacije. Naime, ako se nepri-
jatelj uspe predstaviti kao oličenje apsolutnog zla, onda se identitet onoga
koji se protivi takvom neprijatelju doživljava kao neupitan. Istovremeno, sata-
nizovani i dehumanizovani neprijatelj postaje legitiman predmet uništenja.
Osim rečenog, treba imati na umu da se ovi različiti diskursi nalaze među-
sobno u takmičarskim odnosima, jer predstavljaju stvarne društvene inte-
rese kojima služe kao sredstva ideološkog pravdanja. Jezik, naročito njegova
javna upotreba, uvek je vezan sa nosiocima društvene moći i ovu moć izra-
žava. U upotrebi je uvek i svuda gde se vodi borba za moć ili gde se neki nosi-
lac društvene moći izaziva (Wodak, Busch, 2004:109).
U vidu se ima ideološki uticaj različitih diskurzivnih praksi na uspostav-
ljanje određenih odnosa moći između različitih delova sveta, velikih sila i
različitih nacija, kao i između različitih političkih elita i društvenih slojeva
(Wodak, Busch, 2004: 109). Takođe, valja biti svestan da su moćni delatnici,
naročito u pogledu spoljnopolitičkih tema, u situaciji da veliki deo vesti u
sredstvima masovnog opštenja a priori oblikuju, čime se novinar suočava sa
unapred zadatim viđenjem situacije na terenu (Van Dijk, 1985: 72).
3.2. Okviri predstavljanja stvarnosti SFRJ u angloameričkoj štampi

1. januar 1990. – 25. jun 1991.
U ovom periodu su tekstovi o bivšoj Jugoslaviji bili još uvek srazmerno

retki. Ne može se govoriti da postoji bilo kakva medijska kampanja prema
nekoj od tada još neoružano sukobljenih strana u socijalističkoj Jugoslavi-
ji.189 Pa ipak, stav prema stranama u sukobu bio je prećutno, ako ne i izričito
izražen. Hladnoratovski okvir tumačenja stvarnosti ispoljavao se u diskursu
koji je navodno imao cilj tek u obaveštavanju javnosti. Tu je naročito zna-
čajno izveštavanje agencija kakve su npr. AP, UPI, Reuters, AFP itd. U ova-
kvom izveštavanju isticale su se naročito AP i UPI. U izveštaju potonje od
15. I 1991. pisalo je:
189 Za razliku od toga, svenemačka štampa, tj. austrijska i nemačka štampa konzerva-
tivne usmerenosti, pokazivala je od početka jasnu antijugoslovensku usmerenost, pa
je tako 75% svih antijugoslovenskih članaka u Tanjugovim „crvenim biltenima“ iz janu-
ara 1991. otpadalo na austrijsku i nemačku štampu, a za prvih šest meseci ove godine
udeo antijugoslovenskih članaka u austrijskoj i nemačkoj štampi nije pao ispod 57%
(Bakić, 1997b: 404).
1) Slovenija i Hrvatska zalažu se da se Jugoslavija pretvori u konfederaciju neza-

visnih država kako bi se izbegla dominacija Srbije, najveće republike u kojoj
vladaju komunisti.
2) Sve tri republike odbijaju da priznaju savezne vlasti.
U prvoj rečenici se oblikuje svet diskursa upućivanjem na strane u sporu.

Vođstva prvih dveju republika, međutim, ne označavaju se ideološkim ozna-
kama. Nasuprot tome za Srbiju se kaže da njom vladaju komunisti. Upravo
ovom činjenicom da Srbijom „vladaju komunisti“ objašnjava se i pravda želja
Slovenije i Hrvatske, implicitno demokratskih, da se „Jugoslavija pretvori u
konfederaciju nezavisnih država“, jer je to navodno jedini način da se izbegne
dominacija komunističke Srbije. Istovremeno, pretvaranje SFRJ „u konfedera-
ciju nezavisnih država“ u stvari je samo eufemizam za nestanak države koja
je postojala 70 godina. U drugoj rečenici, međutim, tvrdilo se da sve tri repu-
blike ne priznaju savezne vlasti, čime se odgovornost za raspad države pre-
bacuje na sve tri strane. Time se naizgled ostavlja utisak uravnoteženosti, ali
ta rečenica ostaje bez značaja s obzirom na ono što je izraženo prethodnom.
Hladnoratovski okvir predstavljanja stvarnosti još uvek je bio na snazi. Valja,
takođe, uočiti da se za Srbiju kaže kako je najveća republika u bivšoj Jugosla-
viji, dok se veličina Slovenije i Hrvatske uopšte ne komentariše. Najveća repu-
blika kojom vladaju komunisti odista je mogla predstavljati opasnost u očima
javnosti koja je pedeset godina povezivala veličinu i ideologiju Sovjetskog
Saveza kao pretnju „slobodnome svetu“.
Uticaju ovakvog hladnoratovskog uokviravanja jugoslovenske stvarno-
sti koje su koristile AP, UPI i Reuters bile su izložene ne samo američka i bri-
tanska, već i globalna javnost s obzirom na činjenicu da izveštaje ovih agen-
cija koriste najrazličitije novine u svim delovima sveta.190 Takođe, treba uočiti
da se ostale republike u bivšoj Jugoslaviji, Bosna i Hercegovina, Makedonija
i Crna Gora uopšte ne pominju, kao da nisu u sastavu države, čime se pojed-
nostavljuje problem s kojim je bila suočena država Južnih Slovena. Time se
pokazuje da je dosledno primenjivana i diskurzivna strategija prećutkivanja u
cilju pojednostavljivanja sukoba o kojem je pisano. Radi se o definisanju pro-
blema odabiranjem onoga što je značajno.
190 Ipak, treba primetiti i da su vlasti Srbije, kao i JNA, davali povoda ovakvom pisanju o njima.
Valja se prisetiti tajnog dokumenta koji je početkom februara 1991. „procureo“ u jav-
nost, a da ga niko nije demantovao, u kojem se zagovarala „socijalistička federacija“ kao
najbolje rešenje za Jugoslaviju. Razume se, ovakav utisak bio je pojačan zadržavanjem
komunističkih simbola, tj. crvene petokrake na kapama JNA, kao i na zastavi Srbije. Druge
republike su taj simbol zamenile čim je stara vlast poražena na višestranačkim izborima.
Naposletku, varanje na izborima i demonstracije 9. III 1991. su u tom uverenju učvrstile
sve one koji su imali neke sumnje o ideološkom opredeljenju predsednika Srbije. No, to
ne spori gorenavedenu analizu hladnoratovskog okvira.
3.3. Okvir predstavljanja „Zapada“ u Politici

1. januar 1990. – 25. jun 1991.
Tokom ovog perioda u štampi Srbije bilo je znatno zastupljenije nega-

tivno, katkad i ratnohuškačko pisanje o suprotstavljenim nacijama unutar
bivše Jugoslavije negoli o Zapadu ili o posebnim nacijama Zapada. Štaviše,
neretko su do početka rata novinari Politike pokušavali da predstave čitaocu
kako politika Slobodana Miloševića uživa diplomatsku prednost u zemljama
EZ i u SAD pred politikom Slovenije i Hrvatske.191
Ipak, bilo je i negativnog predstavljanja izvesnih evropskih nacija. U inter-
vjuu Politici 30. IX1990. pod naslovom „Zatočenici nestale monarhije“ istori-
čar Slavenko Terzić192 je na pitanje „Istorijski gledano, čije idejno nasleđe je
danas najprisutnije na jugoslovenskom prostoru?“, ponudio sledeći odgovor:
1) Najprisutnije su ideje iz kompleksa austro-ugarskog idejnog nasleđa iza koga

je uvek stajala vatikanska politika.
2) Austro-Ugarska je decenijama pripremala osvajački pohod na Balkan.
3) Još od vremena prvog srpskog ustanka kada je procenjivano da bi nezavisna
Srbija mogla biti jezgro za okupljanje srpskog i svih južnoslovenskih naroda.
4) Taj versko-politički koncept, kako Austro-Ugarske odavno nema, jasno je pre-
poznatljiv ovih dana u izjavama čelnika Hrvatske demokratske zajednice o
‘hrvatskom povijesnom prostoru’ koji bi uz Bosnu i Hercegovinu trebalo čak
da obuhvati i teritoriju Stare Raške (današnjeg Sandžaka).
5) Takve konstrukcije nisu samo lišene svakog osnova, nego objektivno guraju
Muslimane u sukob sa Srbima i dovode ih u poziciju izvršitelja političkih kon-
cepcija koje su odavno stvorene u Beču i Vatikanu.
U okviru sukoba civilizacija prepliću se okcidentalististički i orijentalistički

diskurs. Religija je u funkciji omeđavanja dubokih civilizacijskih razlika nemi-
novno preobraženih u političko neprijateljstvo. Istoričar naizgled (1) samo
konstatuje koje je idejno nasleđe najrazvijenije na prostoru Jugoslavije, nera-
skidivo ga vezujući za vatikansku politiku prilogom za vreme „uvek“. U nega-
tivan kontekst stavlja ne samo davno iščezlu Austro-Ugarsku već i Vatikan,
aktivnog sudeonika međunarodne politike. Domaći katolici se istorijskom
191 Jedno ranije istraživanje je pokazalo da se Politika odlikovala profesionalnijim i urav-

noteženijim pisanjem od drugih medija bliskih vlastima (Skopljanac-Brunner, et. all,
1999: 175).
192 Miloševićev svedok odbrane u Haškom tribunalu. Bizaran detalj vezan za njega jeste da
je izdao potvrdu vođi radikalne desnice Srbije, Vojislavu Šešelju, da je Srbin. Naime, ovaj
je tražio od SANU da mu izda ovu potvrdu, jer su politički protivnici ovom hercegovač-
kom Srbinu sporili srpstvo pošto navodno nema Šešelja Srba, već samo Hrvata. Bila je to
jedna od tragikomičnijih scena iz inače tragičnih devedesetih u Srbiji.
analogijom stavljaju u funkciju tuđinskih „osvajačkih pohoda“, ukazivanjem

da je HDZ naslednik Habzburga na Balkanu. Naposletku se kritikuju (4) težnje
pripajanja BiH Hrvatskoj, jer pretvaraju muslimane u oruđe katolika. Metoni-
mijska upotreba Beča (5) pomera naglasak sa prošlosti na sadašnjost. Kon-
zervativni ideološki naglasak stavljen je na urotu katolika protiv pravoslavnih
Srba, dok je muslimanima namenjena uloga pasivnog sredstva stavljanjem
u akuzativ, kojim se iskazuje objekat u srpskom jeziku. Implikacija se izvodi
diskurzivnom strategijom istorijske analogije i priloga za dugotrajno vreme:
uvek (1), decenijama (2), još od vremena (3), odavno (5).
3.4. Imperija zadaje udarac

26. jun 1991 – 21. novembar 1995.
Britanski konzervativac Noel Malkolm, docniji pisac dve od nekoliko naj-

uticajnijih knjiga u protekle dve decenije o Balkanu193 i predsednik Bosanskog
instituta u Londonu, a tada kolumnista The Daily Telegrapha i saizdavač The
Spectatora, izneo je svoje viđenje problema Jugoslavije 29. jula 1991. u časo-
pisu The National Review pod naslovom „Jugoslavija na prelomnici“:194
1) Moguće je biti antikomunista a ne biti antifederalista, ili biti antifederalista, a

ne biti protiv Srba; ali posle najnovijih događaja, velika većina Hrvata i Slove-
naca su bezrezervno i antikomunisti i antifederalisti i antisrbi.
2) Ideja da bi prisiljavanje ove dve zemlje da se vrate u federalni politički sistem
zapravo povećalo 'stabilnost' regiona pripada oblasti praznoverja, a ne raci-
onalnoj politici.
3) Jedini način da se u ovom trenutku povrati išta što nalikuje stabilnosti jeste da
Zapad što pre prizna Hrvatsku i Sloveniju i da ih podstakne da na miran način
završe prekinute pregovore o izlasku iz Jugoslavije.
4) Evropska zajednica i Sjedinjene Države i dalje predstavljaju ogroman moralni
autoritet za Slovence i Hrvate, koji očajnički žele da misle o samima sebi kao
o potpunim zapadnjacima.
5) Ali ako nastavimo da odbacujemo njihove zahteve za nezavisnošću, samo
ćemo oslabiti prozapadni aspekt njihovog nacionalizma i tako pomoći da se
oni pretvore u kivne, osvetnički opsednute izolacioniste, čega zapadni politi-
čari treba najviše da se plaše.
Iako se načelno priznaje (1) da su antikomunizam, antifederalizam i

antisrpstvo odvojeni u teoriji, očevidno to ne važi i u praksi. Hladnoratovski
193 Bosnia: A short history, NY: NYP. (1994); Kosovo: A short history (1998), NY: NYP.
194 N. Malcolm, „Yugoslavia at Breakpoint“, The National Review, 29. VII 1991.
diskurs podržava raspad SFRJ, te Slovence i Hrvate protiv komunističkih

Srba.195 Zbog nedostatka takve podrške (2) kritikuju se zapadne vlade diho-
tomijom racionalno–neracionalno (praznoverno), što je okvir ukorenjen od
doba prosvetiteljstva. Malkolm se (2, 3) usredsređuje na stabilnost, jednu od
najvažnijih vrednosti konzervativaca, te na Zapad apeluje da što pre prizna
Hrvatsku i Sloveniju, kako bi se ona očuvala. Sa dozom balkanističke ironije (4)
gleda na Slovence i Hrvate, jer kaže da oni „očajnički žele da misle o samima
sebi kao o potpunim zapadnjacima“, čime se podrazumeva da to nisu. Naprav-
ljen je most između hladnoratovskog i okvira sukoba civilizacija („prozapadni
aspekt nacionalizma“), (5) pa se prepliću i dva diskursa, antikomunistički i bal-
kanistički. U prvom planu je rasturanje „socijalističke federacije“196 podržava-
njem onih koji „o sebi žele da misle da su u potpunosti zapadnjaci“, zarad čuva-
nja „stabilnosti“. BiH i Kosovo, o kojima je ovaj autor nekoliko godina docnije
napisao dve povelike knjige, nisu ovom prilikom ni rečju pomenuti.
Pred samo uvođenje sankcija SRJ 31. V 1992, Komnen Bećirović, novinar i
bivši profesor srpskohrvatskog jezika i književnosti Univerziteta Nansi (Nancy),
u Politici je objavio tekst „Zapad i Srbi“.
1) Događajima u Bosni širi se jugoslovenska tragedija, kao i antisrpsko raspolo-

ženje, koje je, posle zauzimanja žestokog stava američke vlade protiv Srbije,
zahvatilo ceo zapadni svet, a sada se prenosi i na islamski.
2) Tereti se, vređa se, izopćuje se i prikiva na sramni stup međunarodne zajednice,
uz pozive da se uništi, jedna od najstarijih i najslavnijih nacija Evrope, srpska
nacija čija se istorija poistovećuje sa borbom za slobodu i ljudsko dostojanstvo!
3) I kao vrhunac besmisla, naziva se varvarskim narod koji je, u dva velika sukoba
stoleća, dao težak danak od tri miliona poginulih za odbranu civilizacije od
germanskog ropstva i od nacističkog varvarstva!
195 Koliko je etiketa „komuniste“ bila važna pokazuje Entoni Luis (Anthony Lewis) u vreme
opsade Dubrovnika u kolumni naslovljenoj „Gde je bes?“: „Tragedija koja je zadesila Jugo-
slaviju neposredna je posledica ambicija srpskog komunističkog vođe Slobodana Milo-
ševića. U protekle četiri godine on je pokušavao da nametne srpsku dominaciju – i svoju
sopstvenu – federalnoj Jugoslaviji. Kada je bio u mogućnosti, surovo se obračunavao sa
protivnicima, na primer sa albanskom većinom u srpskoj pokrajini Kosovo. Miloševićeva
želja da se dokopa moći stvorila je u drugim republikama opoziciju, istovremeno i etničku
i demokratsku – antikomunističku po svom karakteru“ (A. Lewis, „Where is the outrage?“,
NYT, 4. XI 1991). Antikomunistički diskurs uobličen je diskurzivnom strategijom persona-
lizacije. Antikomunizam se bezrezervno smatrao jemstvom demokratičnosti, pa su pro-
tivnici „srpskog komunističkog vođe“ smatrani demokratama.
196 Sva krivica je u potpunosti pripisana komunisti Miloševiću i srpskom nacionalizmu:
„Upravo je ovo nesimetrično preživljavanje komunističke političke tradicije, uz koju je
išla i veštačka simulacija srpskog nacionalizma zbog sopstvenih unutrašnjih pobuda, pro-
uzrokovalo sadašnje nacionalističke sukobe.“ Nacionalizam je, dakle, dobar ako je proza-
padni, a loš ako ga koriste nacionalisti.
4) Istovremeno se hvale, ohrabruju i nagrađuju najverniji jugoslovenski save-

znici toga zla, Hrvati, bosanski muslimani i kosovski Albanci, čiji su zločini pro-
tiv Srba tokom Drugog svetskog rata, kako svojom strahotom, tako i razme-
rama, zgražavali i same Nemce!
5) Na nesreću, čini se da su jako germansko osećanje osvete i nasledna hrvat-
ska, muslimanska i albanska mržnja prema Srbima, postali merila zapadne
politike u Jugoslaviji.
Stvoren je svet diskursa: Srbi su suprotstavljeni i Zapadu, na čelu sa SAD,

i islamskom svetu. Zapada se u nacionalnu megalomaniju (2), tipičnu za male
nacije. Diskurzivna strategija pravdanja Srba (2) delegitimiše Zapad, jer kakav
može biti onaj ko, metaforično govoreći, naciju – otelovljenje opštih humanih
ideala – „prikiva na stub srama“. Na stereotip o Srbima kao varvarima odgovara
se viktimizacijskim preterivanjem (3) – Srbi su dali „tri miliona poginulih“.197
Antinemački stereotipi, jaki u srpskoj javnosti, delegitimizuju Drugog kao oli-
čenje porobljivača i „nacističkog varvarstva“. Istorijska analogija sa svetskim
ratovima čini neprijatelja istorijski nepromenljivim i demonizovanim, što nali-
kuje pisanju nekih nemačkih konzervativaca o Srbima.198 Diskurzivna strategija
197 Skoro duplo više od stvarno velikih žrtava jednog malog naroda.
198 Johan Georg Rajsmiler je pisao: „Danas je opasno biti katolički sveštenik u ovome kraju. Čet-
nici su ih uzeli na zub (…) Najčešće napadaju dva puta: ujutru trezni, a poslepodne pripiti
(…) Srpski četnici razumeju se u ubijanje, a ponekad još i sakate svoje žrtve (…) Tako pro-
laze Hrvati na Baniji. Da li svi tamošnji Srbi primenjuju nasilje i da li su okrutni? Ne, neki pro-
klinju teror protiv Hrvata“ (J. G. Rajsmiler, „Srpski teror na Baniji“, FAZ, 24. VII 1991). Oko mesec
dana docnije, pisao je da su „srpski četnici“ nekim Hrvatima „iskopali oči, a jednome su izva-
dili srce“, te da „srpska politika tlačenja“ poseduje i „elemente genocida“ zbog čega bi „civi-
lizovani svet“ trebalo da „pošalje u Jugoslaviju borbene snage koje bi okončale agresiju i
pokolj“, jer „treba sačuvati hrvatski narod i zemlju“ (J. G. Rajsmiler, „Mora se okončati krvo-
proliće“, FAZ, 27. VIII 1991). Okvir agresor–žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs koji se
nije libio upotrebe reči genocid, te propagandnih opisivanja užasa, bili su u funkciji uticanja
na javno mnjenje i vladu da se povede rat protiv negativnim stereotipima (pijani, nasilni,
okrutni, verski netrpeljivi) demonizovanih Srba. Treba uočiti i diskurzivnu strategiju spasa-
vanja obraza ispoljenu pitanjem „da li svi primenjuju nasilje i da li su okrutni?“, i odgovorom
da „neki“ nisu takvi. Radi se o istom modelu kao kod rasističkog diskursa „nisam rasista, ali…“
Austrijski Kurier 26. X 1991. pod naslovom „Srbi“ koristio je orijentalistički diskurs: „(…) Mnogi
smatraju da je namerno razaranje čitavih gradova i jedne čitave kulture varvarski, neevrop-
ski, orijentalni čin. Ponekad, ’slike o neprijatelju’ nisu sasvim pogrešne (…) 32% Austrijanaca
smatra da Srbi ’svojim ponašanjem izazivaju neprijateljski stav’ (…)“ Tako je, zapravo, konzer-
vativni list potpirivao ionako već raširen neprijateljski stav prema Srbima, kao „orijentalnim
varvarima“ i „neevropljanima“. U periodu jul 1991. – mart 1992. čak 56% svih neprijateljskih
tekstova prema Srbima u Tanjugovim biltenima poticalo je iz austrijske i nemačke štampe,
što je daleko više od bilo koje druge zemlje (Bakić, 1998: 8). No, blagodareći ratu u BiH to se
izmenilo, pa je 47% stanovnika „zapadne Evrope“ imalo „vrlo negativnu sliku o Srbima“ u maju
1993, a „bar od kasne 1992. javnosti Francuske, Britanije, Italije, i obično Nemačke podrža-
vale su intervenciju u Bosni“ (Sobel, 1996: 151–152). Zanimljivo je, međutim, da je nemačka
podrška vojnoj akciji protiv Srba bila stalno manja od britanske i francuske, nesumnjivo
manihejske podele sveta (4) pravda nas i demonizuje njih. Nacionalni identi-
teti su (5) esencijalizovani i nepromenljivi. Izbija fatalizam, jer je autor svestan
da se Zapad ne može pobediti. Ipak, proglašen je neprijateljem i istorijskom
analogijom predstavljen naslednikom germanskog Zla.
Međutim, sa izbijanjem rata u BiH, štafetu najtežih napada na Srbiju pre-
uzela je od svenemačke konzervativne štampe američka liberalna štampa.
State Department je 14. aprila u saopštenju koje je prenela agencija USIS dao
smernice „međunarodnoj zajednici“ o poželjnom izveštavanju i tumačenju
rata u BiH.199 U sleđenju smernica su se naročito isticali najuticajniji listovi
američke političke elite The New York Times i The Washington Post (Bakić 1999;
Bakić, 1998; Bakić 1997b), a već sutradan 15. IV 1992. se u NYT pojavio uvod-
nik metaforičnog naslova „Zaustavite balkanskog kasapina“. Nadimak kojega
se Slobodan Milošević nikad nije oslobodio ukazuje na izuzetan značaj tek-
sta sa stanovišta intertekstualnosti.200
1) Slobodan Milošević, jaki čovek Srbije i uništitelj Jugoslavije, možda i nije toliko
nemilosrdan i bezobziran kao Sadam Husein.
2) Ali njegova drska agresija prema novoj, nezavisnoj republici Bosni i Hercego-
vini zahteva ozbiljan i odlučan odgovor.
zbog istorijskih razloga, a sve javnosti su davale prednost upošljavanju snaga NATO nad
jednostranim delanjem nacionalnih oružanih snaga (Sobel, 1996: 154–155).
199 „Međunarodna zajednica treba da smatra da su srpsko i ‘jugoslovensko’ vojno rukovod-
stvo odgovorni za agresiju i destabilizaciju uperenu protiv BiH“ (Tanjug Press crveni bil-
ten). Nasuprot mišljenju o tzv. CNN-efektu, po kojem sredstva masovnog opštenja odre-
đuju politiku, ovde se izričito smatra da je politika ta koja usmerava novinare u domenu
spoljne politike. Tako, državni sekretar Džejms Bejker (James Baker) „u aprilu 1992. dao
(je) uputstva svojoj sekretarici za sredstva masovnog opštenja, Margaret Tatvajler (Mar-
garet Tutwiler), da razgovara sa bosanskim ministrom spoljnih poslova Harisom Silajdži-
ćem ‘o važnosti upotrebe zapadnih sredstava masovnog opštenja za izgradnju podrške
u Evropi i Severnoj Americi za bosansku stvar’. Bejker je, takođe, naložio Tatvajlerovoj da
‘razgovara sa njenim vezama na četiri televizijske mreže, The Washington Post i The New
York Times kako bi pokušala da dobije više pažnje usmerene na priču’. (…) Bosanci su pre-
duzeli ovu vrstu napora da utiču na sredstva masovnog opštenja koje je predložio Bejker,
plaćajući dve firme za odnose sa javnošću da pritiskaju za njihovu stvar kongresmene,
stvaraoce politike (policymakers), sredstva masovnog opštenja, i druge pripadnike elite
uobličitelja javnog mnjenja“ (Burg, Shoup, 2000: 202).
200 Balkanski kasapin je često ponavljana metafora. Ovde se navodi tek nekoliko primera.
Recimo u uvodniku NYT 8. VII 1992 („Hrvatska, kasapinov šegrt“), ili u članku Tima Džude
(„Bankar Herd finansira beogradskog kasapina“) gde je fraza izmenjena, pa je umesto poli-
tički nekorektnog Balkana uskočio metonimijski korektni Beograd, tj. radilo se o meto-
nimijskoj „balkanizaciji Srba“. Susedi Srbije se izmeštaju sa Balkana, napose BiH koja je
„primer multikulturnog, trpeljivog i kosmopolitskog ’Zapada’“, dok su Milošević i Srbija
oličenje mračnog i nasilnog Balkan(c)a (Hansen, 2006: 113–114, 180). Osim toga, Ed Vuli-
ami, Rori Kerol i Piter Bomont su objavili „Kako sam zarobio balkanskog kasapina“, Obser-
ver, 1. VII 2001, a Ian Trejnor „Nema dimne zavese za ’balkanskog kasapina’“ (Guardian, 28.
II 2004), naposletku, CNN je 12. III 2006. javio da je „’Balkanski kasapin’ nađen mrtav“.
3) Ako međunarodna zajednica odmah ne preduzme mere protiv njega, može

doći do smrti hiljada ljudi.
4) Sjedinjene Države i evropske sile mogu mnogo učiniti da zaustave pokolj:
odbiti zahtev Srbije da nasledi Jugoslaviju, pojačati ekonomski embargo
prema Srbiji i pojasniti Srbima da će se suočiti sa godinama međunarodne
izolacije ako dozvole g. Miloševiću da i dalje divlja.
5) Čak su i neutralni posmatrači zabrinuti zbunjujućim, beskrajnim građanskim
ratom.
6) Opet, sasvim je jasno da sve to potiče od srpskog nacionalizma koji mamuza
g. Milošević, poslednji evropski komunistički tiranin.
7) Kada je gvozdena zavesa pala, odbio je konfederaciju koja je mogla održati
Jugoslaviju zajedno.
8) Pribegao je nasilju bezuspešno pokušavajući da ne dozvoli Sloveniji i Hrvat-
skoj da se odvoje.
9) A sada se bezobzirno okomio i na gradove u Bosni sa većinskim musliman-
skim stanovništvom.
10) Bosanski narod – 44 odsto Muslimana, 31 odsto Srba i 17 odsto Hrvata – žive
jedni pored drugih.
11) Na desetine hiljada tih ljudi sada rame uz rame beži pred artiljerijskom paljbom.
12) Nasuprot podelama koje uzrokuje g. Milošević, demokratski izabrane bosan-
ske vođe različitih etničkih pripadnosti obrazovale su koaliciju u pokušaju da
zadrže jedinstvo Jugoslavije.
13) Ta koalicija emituje vesti neopterećene razdražujućim nacionalizmom koji je
otrovao atmosferu susedne Srbije.
14) Ona se odvojila od Srbima predvođene Jugoslavije tek pošto su Slovenija i
Hrvatska objavile nezavisnost.
15) Sjedinjene Države i Evropska zajednica tek treba da pošalju dovoljno snažnu
poruku g. Miloševiću: Odlazi.
Diskurzivna strategija personalizacije („jaki čovek“ Srbije i „uništitelj Jugo-

slavije“) i retoričko sredstvo poređenja sa Sadamom Huseinom, godinu dana
posle napada SAD na Irak, najavljivali su sudbinu Srbije. Svet diskursa se (2)
navođenjem svih delatnika potpuno uspostavlja: negativci vrše radnju, pozi-
tivci je trpe. Diskurzivnom strategijom prinude ubeđuje se da se u cilju zaštite
žrtve „drske agresije“ negativcu mora „ozbiljno i odlučno odgovoriti“. Huma-
nitarnim razlozima se (3) pravda intervencionizam, tj. imperijalizam SAD i EZ
(15), koje su eufemistički nazvane „međunarodnom zajednicom“. Uvodničar
tek na tren priznaje (5) da se radi o „zbunjujućem“, „beskrajnom građanskom
ratu“, što se odmah potom (6, 7, 8, 9) hladnoratovski relativizuje diskurzivnom
strategijom personalizacije, pa se (6) satanizovani „komunistički tiranin“ meta-
forično („mamuza“) dovodi u vezu sa srpskim nacionalizmom. Takođe, dovodi
se u vezu (7) trenutak padanja „gvozdene zavese“ i njegovo, iz konteksta se
zaključuje, komunističko prkosno odbijanje za Jugoslaviju navodno spasono-

sne konfederacije, čime se okrivljuje za kraj SFRJ. Naposletku, prepoznat je i
kao isključivi krivac za ratove u Sloveniji, Hrvatskoj i u BiH, jer (8) „pribegava
nasilju“ i (9) „bezobzirno se okomljuje“.
Tako je Srbija prepoznata kao agresor, dok je BiH predstavljena kao naci-
onalna višeetnička i višereligijska država-žrtva (10) putem jednine „bosanski
narod“ u kojem, ipak, (9) većinu čine muslimani, ali svi solidarno živeći „jedni
pored drugih“, i bežeći (11) „rame uz rame“ od agresije susedne Srbije. „Bosan-
ski narod“ „demokratski“ bira na vlast (12) „bosanske vođe“, čime im se pribav-
lja demokratski legitimitet, naročito i (13) zato što su nezaraženi nacionaliz-
mom koji je „otrovao“ Srbiju, (12) pokušali da „zadrže jedinstvo Jugoslavije“.
BiH je predstavljena kao idiličan, ograničen i miran prostor iz kojeg su ljudi
agresijom spolja prinuđeni da beže. Dakako, upravo je najgrotesknija tvrdnja
da je koalicija predvođena Radovanom Karadžićem, Alijom Izetbegovićem i
Stjepanom Kljujićem ispoljila takvu otpornost na nacionalizam.
Logično pitanje koje sledi odnosi se na objašnjenje činjenice da Bošnjaci
u Srbiji nisu „etnički čišćeni“, dok je u BiH tako nešto bilo na delu. Kako to da je
S. Milošević „etnički čistio“ susedne zemlje, a nije sopstvenu? Navodi se (14)
da su „oni“, tj. tri etničke zajednice u BiH odlučili da se odvoje iz Jugoslavije
tek pošto su se Slovenija i Hrvatska odvojile, ali se prećutkuje da su se zapravo
samo dve etničke zajednice opredelile za takvu opciju, dok jedna, srpska, nije
glasala za otcepljenje od „Srbima predvođene Jugoslavije“. No, ovi problemi se
nisu objašnjavali, naročito se prećutkivalo protivustavno preglasavanje jedne
od etničkih zajednica; a umesto toga, u poslednjoj rečenici (15) se imperativno
i dvosmisleno nalagalo SAD i EU da „moraju“ da upute S. Miloševiću „dovoljno
jaku poruku“: „Odlazi!“ Da li se radilo o naredbi da napusti vlast ili BiH? Bilo kako
bilo, u hladnoratovskom okviru i u okviru agresor–žrtva preplitali su se anti-
komunistički sa humanitarno-imperijalističkim diskursom, a tekst je obliko-
van diskurzivnim strategijama: personalizacije, prinude, prećutkivanja i laganja.
Mesec i po dana od početka rata u BiH, nekadašnji pisac govora Ričarda
Niksona (Richard Nixon), Vilijam Sefajer (William Safire, 1929–2009), s odobra-
vanjem je citirao E. Luisa, stvarajući interpersonalnost kao diskurzivnu mrežu
važnih osoba koje javno govore o istoj temi na sličan način s ciljem da utiču
na javnost i vlast, tj. stvore ideološku hegemoniju. Trebalo je kolektivno kazniti
Srbe.201 Konzervativac je podržao liberala na predstojećim izborima upravo
zbog njegovog stava o BiH i Srbiji:
201 William Safire, „Punish the Serbs“, NYT, 21. V 1992. S odobravanjem je citirana i Džin Kirk-
patrik (Jeane Kirkpatrick), nekadašnja savetnica Ronalda Regana (Ronald Reagan 1911–
2004). Sem toga, dobitnik Pulicerove nagrade upitao je predsedničke kandidate šta će
preduzeti da zaustave „srpsku agresiju“. Zadovoljio ga je samo odgovor Bila Klintona, iako
se sam zalagao za strože mere.
1) Srbi imaju reputaciju da su surovi.

2) Sada ih predstavlja – a ne ugnjetava – njihov sopstveni diktator Slobodan
Milošević.
3) Izvinite, ali zakon džungle je ukinut.
4) Više niko ne bi smeo da se izvuče ako počini varvarstvo u ime osvete.
Dakle, već u maju 1992, (1) retoričkim sredstvom ironije Drugi je obezli-
čen i dehumanizovan. Delimično u neskladu s uobičajenim načinom pisanja
u listovima američke elite, (2) vođa i narod su poistovećeni. Srpski „diktator“
ima demokratski legitimitet. Dehumanizacija (3) je postignuta i metaforičnom
optužbom o „zakonu džungle“, a obezličenje stereotipom (1) „surovi“ i (4) upu-
ćivanjem na vršenje varvarstva zarad osvete. Konzervativac nije imao potrebe
da se politički korektno skriva iza krinke razlikovanja „loših vođa“ i „zavedenog
naroda“. Srbi su „balkanizovani“, ali je, u skladu sa okvirom agresor–žrtva, govo-
reno i o „krvavoj invaziji Srbije na susede“ pred kojom se „Džordž Buš sakrio pod
sto“. Metafora o kukavičluku Buša starijeg trebalo je da ga diskvalifikuje za obav-
ljanje funkcije predsednika. Diskurs je imperijalistički, a humani razlozi su pone-
što skrajnuti; pre se radi o čuvanju obraza preostaloj globalnoj sili.202
Među brojnim novinarima i kolumnistima koji su se utrkivali u neprija-
teljskom prikazivanju Srba kao Drugih, posebno mesto zauzima dvostruki
dobitnik Pulicerove nagrade, predavač na Univerzitetima Kolambija (Colum-
bia) i Harvard, liberalni kolumnista i nekadašnji oštri protivnik rata u Vijetnamu
Entoni Luis. U tekstu „Yesterday’s Man“ (3. VIII 1992)203 primenio je humani-
tarno-imperijalistički diskurs oblikovan diskurzivnim strategijama prinude
202 Sefajer se redovno zalagao za nepopustljivost prema Srbiji. Nije verovao da je sukob Milo-
ševića i „njegovih etničkih čistača“, bosanskih Srba, stvaran, pa je tražio bombardovanje
Srbije da bi se učinila „poslušnom prema svetskom poretku“ („The Rift That Never Was“,
NYT, 3. V 1993). Redovno je objavljivao članke i u International Herald Tribune („Bosnia:
the answer is to give bombing a chance“, 10. VIII 1993, gde se ironično parafrazira mirov-
njačka himna „give peace a chance“; istog dana u istom listu je i E. Luis objavio tekst „Will
the West Stop Playing Fool With Serbian Aggressors?“).
203 U ovo vreme je Roj Gatmen (Roy Gutman) izašao sa pričom o konclogorima, za koju je
docnije dobio Pulicerovu nagradu, a ITN je objavio potresne snimke iz Omarske. Otuda je
avgust 1992. bio mesec sa najjače izraženim antisrpskim pisanjem u američkoj i zapadno-
evropskoj štampi. Recimo, 4. avgusta NYT je objavio uvodnik „Milošević nije Hitler, ali…“
To podseća na Van Dajkov (Van Dijk) opažaj da kada neko „spasavajući obraz“ ne želi da se
predstavi u javnosti kao rasista, voli da počne rečenicu sa „nisam rasista, ali…“ Formalno
retorički, prema tome, negacija u prvom delu rečenice služi potvrdi da se, ipak, radi o
pojavi koja se u prvom delu rečenice negirala: „G. Milošević je tek drugorazredni Hitler.
Londonska konferencija ne bi smela postati drugorazredni Minhen.“ Dakle, Milošević je tek
manje zlo od prethodnika, ali je istorijskom analogijom prikazan kao još jedno oličenje Zla.
Istovremeno, „nižerazredni Minhen“ je predstavljao metonimičnu istorijsku analogiju koja
je trebalo da onemogući podelu BiH po uzoru na Čehoslovačku 1938. godine. Uopšte, u
periodu april 1992. – decembar 1993. udeo neprijateljskih članaka prema Srbima u štampi
na delanje i istorijske analogije putem izjednačavanja Srba iz devedesetih

s nacistima, a Bošnjaka s Jevrejima iz II svetskog rata. Na početku članka
posvećenog etničkom progonu u BiH, dat je opis zbivanja s podacima ko je,
gde, koga i kada prognao, čime je uspostavljen svet diskursa (Chilton, 2006:
54). Koristi se okvir II svetskog rata, diskurs holokausta, a pojavio se i novi Nevil
Čemberlen (Neville Chamberlain):
1) Predsednik Buš je pravi pravcati Nevil Čemberlen time što odbija da se suoči
sa problemima u Jugoslaviji.
2) On se ustezao i priklanjao Evropi koja je, opet, njega smatrala vođom, i odbi-
jao da se založi za međunarodnu akciju, iako svako zna da je to jedini način
da se zaustavi srpska agresija.
3) Predsednik Buš uporedio je Sadama Huseina sa Hitlerom.
4) Protivim se takvim analogijama zbog toga što obezvređuju holokaust.
5) No, ako takvo poređenje treba da se upotrebi, ono bolje pristaje srpskom vođi,
Slobodanu Miloševiću, izumitelju ‘etničkog čišćenja’.
U predizbornoj godini je (1) Džordž Buš stariji (George Bush) optužen za

kukavičluk i nazvan čovekom prošlosti, a Klinton, koji je, kako se eufemistički
veli, „pozvao na akciju u Jugoslaviji“ je pohvaljen. Autor je primenio „druš-
tveno normalizovanje ličnih modela“ (Van Dijk, 1995: 32) posredstvom tvrd-
nje da (2) „svako zna“ da je upravo eufemizam „akcija u Jugoslaviji“, tj. rat protiv
Srbije, lek za sve boljke. Ovo retoričko sredstvo često se koristi kada manjkaju
argumenti. Ovde je kolumnista svoje viđenje Srba, balkanske i svetske situa-
cije nametao na osnovu svoje moći i kulturno ukorenjenih okvira (II svetski rat,
agresor–žrtva) kao društveno relevantno. Bolje opravdanje za rat protiv neke
zemlje (3) ne može se naći od istorijske analogije s Hitlerom. Ipak, iznet je stav
(4) protiv istorijskih analogija koje obezvređuju Holokaust. Nije najvažnije što
nekadašnji autoritarni predsednik Srbije (5) nije izumeo „etničko čišćenje“, ni
termin ni praksu. Važnija je relativizacija stava o obezvređivanju Holokausta
izvršena putem diskurzivne strategije spasavanja obraza, jer Milošević nije
uzgredno poređen s Hitlerom, već je ceo tekst tome posvećen.
U pobedničkim zemljama II svetskog rata može se uočiti postojanje
posebnog obrasca tumačenja stvarnosti koji se može nazvati okvir II svet-
skog rata. Ovaj obrazac predstavljanja i tumačenja stvarnosti često koristi
humanitarno-imperijalistički diskurs i pripadajuće diskurzivne strategije i reto-
rička sredstva. Radi se u stvari o podokviru saznajno-etički bazičnijeg okvira
agresor–žrtva.
SAD i u štampi Nemačke u Tanjugovim biltenima gotovo se izjednačio. Doduše, ako bi

se austrijska i nemačka štampa posmatrale zajedno, onda bi svenemačka štampa i dalje
imala primat kada je u pitanju antisrpski stav (Bakić, 1998: 15).
Ovaj okvir i pripadajući humanitarno-imperijalistički diskurs karakteri-

sao je veliki deo liberalne i socijaldemokratske štampe u SAD i u EU. Ugledni
američki liberalni časopis The New Republic veliku pažnju je poklanjao ratu u
BiH od 1992. do 1995. godine. Tu se npr. moglo pročitati u najranijem uvod-
niku uredništva posvećenom BiH „Spasiti Bosnu“ („Rescue Bosnia“, August
17&24, 1992) da će Buš stariji, „još uvek predsednik i vođ slobodnog sveta“,
napadom na protivkandidata Klintona povodom BiH „ohrabriti same Srbi-
jance (very Serbians) koji pokušavaju da iskrvave, izubijaju (pound) i izgladne
narod Bosne do kapitulacije“.
Na taj način je komplikovani građanski rat u BiH u koji su bile umešane
obe susedne zemlje, Srbija i Hrvatska, bio predstavljen kao čista agresija samih
Srbijanaca. Upotrebljavaju se reči jakog osećajnog naboja, a pretpostavlja se
imaginarna nepodeljena građanska nacija BiH. Svet diskursa je jasno i nedvo-
smisleno podelio ljude na zloćudne agresore i nedužne žrtve, a uloga „pred-
sednika i vođe slobodnog sveta“, sintagma koja odaje hladnoratovski okvir
predstavljanja stvarnosti, jeste da zaštiti deetnizovanu žrtvu. Takav svet dis-
kursa omogućava i bezostatno poistovećivanje sa nedužnim žrtvama, a onda
i zalaganje za kažnjavanje zlih etnizovanih dželata.
Klasičan primer humanitarno-imperijalističkog diskursa može se naći u
uvodniku (10. maj 1993) u The New Republic „Odmah zaustavite Srbiju“ (Stop
Serbia Now). Sam naslov je diskurzivno saobražen strategiji prinude.
1) Ono s čim smo sada, međutim, suočeni jeste nova drama: mogućnost ne samo
novog srpskog napredovanja na bosansko-muslimansku teritoriju (i Makedo-
niju i Kosovo), već i sa užasnom mogućnošću genocida u onim oblastima koje
Srbi već kontrolišu.
2) Pretnja je kako moralna tako strateška.
3) Oni koji tvrde da je ovaj region bez ikakvog strateškog značaja jednostavno
greše.
4) Uključenost Rusije i Grčke, pokretanje islamskih država u odbranu muslimana,
destabilizacija Turske, mogućnost masovnih seoba na obodu Evrope, sve to
ugrožava stabilnost Evrope kao celine.
5) Kao i mnogo puta dosad, fiksacija na zajedničko delanje sa saveznicima one-
mogućava snažnu akciju.
6) OUN se pokazuje bezubom; Britanci i Francuzi su jednako strašljivi sada kao
što su bili i u mnogo većoj ali sličnoj krizi tridesetih godina XX veka. Ruske
simpatije prema Srbiji sprečavaju pomoć Bosni. (Ima nešto zaista nepri-
jatno u iznenadnoj obnovi nežnosti velikog ruskog naroda prema velikom
srpskom narodu. Da li je to ono što je navodno kraj Hladnog rata trebalo
da donese?
7) Ako Sjedinjene Države mogu delati samo u saglasju sa drugim silama, one jed-
nostavno neće delati uopšte.
8) Dakle, moramo delati sami; ali moramo delati. Predsednik Klinton treba da
isporuči ultimatum Miloševiću i njegovim naduvenim surogatima: da do izve-
snog datuma svi napadi prestanu; da genocidni akti moraju odmah prestati
(uključujući ono što bi se moglo nazvati 'strateško silovanje'); da pregovori
moraju odmah početi kako bi se napravila odbranjiva i snažna bosanska
država na ruševinama Bosne i Hercegovine; i da će, ako se ovo ne preduzme,
embargo na oružje biti jednostrano podignut i počeće nespecifikovane vojne
akcije protiv srpskih vojnih meta iz vazduha i sa mora.
9) Ako se zapadni saveznici i OUN mogu s ovim složiti, neka tako i bude.
10) No, ako ne mogu, Klinton treba da stisne petlju i da ide bez njih.
11) Postoje vremena kada Amerika, sama, ima obavezu da zauzme stav i dela
tamo gde se samoproglašeni anđeli plaše i da kroče.
Rat u BiH se (1) predstavlja kao sasvim neravnopravna borba, gde su Srbi
aktivna strana, dok Bošnjaci pasivno trpe radnju. Preti se ne samo mogućnošću
srpskog „daljeg napredovanja na teritoriju bosanskih Muslimana“, već se dodaju
Kosovo (dok se prećutkuje činjenica da je ono formalno i stvarno deo Srbije) i
Makedonija, što stvara sliku o izuzetno agresivnoj državi i oprobanom korišće-
nju slike kontejnera i prodora u ograničeni prostor. Štaviše, pominje se i strah od
„genocida na teritoriji koju Srbi već kontrolišu“. Radi se, dakle, o primeni diskur-
zivne strategije demonizacije Drugog, jer ovaj ima veliku moć koju koristi za terori-
sanje svih suseda. Ovakva etička pretnja treba da motiviše SAD da interveniše, jer
se sve odigrava pred njihovim očima, što je izraženo upotrebom zamenice „mi“.
Tvrdi se (2) da se ne radi samo o moralnom izazovu, već i o strategijskom,
čime se pojačava argumentacija u cilju prinude na preduzimanje sile pro-
tiv Drugog. Veli se (3) da oni koji negiraju „strateški značaj tog regiona jed-
nostavno greše“, pa se (4) navode nekolike strateške pretnje Zapadu: uključe-
nost Rusije i Grčke na strani Srba, muslimanskih država u odbrani muslimana,
destabilizacija Turske, te mogućnost masovnih seoba na rubu Evrope (kontej-
ner), što sve zajedno ugrožava stabilnost Evrope.
Izražava se (5) ponešto neočekivan stav američkih liberala o spoljnoj
politici SAD da „fiksacija na zajedničko delanje ograničava uverljivu akciju“.
Prema tome, nije samo Buš mlađi (G. W. Bush) praćen konzervativcima sklon
jednostranom vojnom delanju, već i liberali u nekim situacijama, kao što su
one kada su UN metaforično „bezube“, u kojima su „Velika Britanija i Fran-
cuska preplašene kao u daleko većoj ali sličnoj krizi iz tridesetih“ (upotreba
istorijske analogije), te kada „ruske simpatije za Srbiju sprečavaju pomoć
Bosni“, „vole da jašu sami u poteri za odmetnicima“, čime se priziva slika
boraca za pravdu iz starih vesterna koji umeju zaobići zakon ako je to nužno
za ostvarenje pravde. Američka nacija se ovom metaforom poistovećuje sa
ovim pravdoljubivim junacima. Zanimljiva je, takođe, i ironija koju u rečeni-
cama u zagradi ispoljavaju urednici časopisa nazivajući ruski i srpski narod
„velikim“, kao i sledstveno retorsko pitanje da li u takvoj „nežnosti Rusije

prema Srbiji“ treba da se ispolji kraj Hladnog rata.
Upotrebljava se (8) diskurzivna strategija prinude na delanje upotrebom
imperativnog glagola (morati) i upotrebom za to odgovarajuće zamenice i retor-
skim sredstvom ponavljanja: Mi moramo delati sami; ali mi moramo delati. Potom
se putem glagola trebati (should) imperativno traži od Klintona da „izruči ultima-
tum Miloševiću i njegovim naduvenim surogatima“, čime se ironičan stav izra-
žava prema vođima bosanskih Srba. Zatim se navode akcije koje ultimatum treba
da sadrži uz njihovo pravdanje navodnim „genocidom“ i „strateškim silovanjima“.
Imperijalno nestrpljenje zahteva, dakle, svršen čin pred koji treba staviti kako
„evropske saveznike“, tako i Miloševića.204 Zaključak: „postoje vremena kad Ame-
rika, sama među nacijama, ima obavezu da stisne petlju i dela, tamo gde samo-
zvani anđeli ne smeju ni da kroče“. Sve u svemu, humanitarni imperijalizam je
ovde bio obogaćen i jasnim strateškim razlozima; ironične opaske na račun Rusa
i Srba jasno su ukazivale na imperijalnu, dok je ironija upućena „samoproglaše-
nim anđelima“, tj. „evropskim saveznicima“ ukazivala na hegemonističku moti-
vaciju. Sve do 21. novembra 1995. i Dejtonskog sporazuma ovakav obrazac pisa-
nja liberalne američke i konzervativne svenemačke štampe bio je dominantan.
3.5. Nacionalistički diskurs u Srbiji:

26. jun 1991. – 21. novembar 1995.
Avgustovska medijska kampanja protiv Srba 1992. pogodila je Dobricu

Ćosića koji se tada nalazio na mestu predsednika SRJ205 i on je napisao neke
retke u svojem dnevniku koji su izražavali veliku ljutnju. Dana 8. avgusta 1992.
zapisao je sledeće:
204 Zanimljivo je da je Klintonov „glavni stručnjak za ispitivanja javnog mnjenja, Stan Greenberg,
(...) rekao Klintonu kako se iz tih rezultata (istraživanja javnog mnjenja, prim. aut.) može zaključiti
da je Bosna predmet o kojemu je moguće oblikovati javno mnjenje“ (Simms, 2003: 45). Uistinu,
javnost SAD, baš kao i ona Velike Britanije, pokazuje relativno jake imperijalne impulse, jer kad
god bi „predsednik zapretio ili učestvovao u neposrednoj savezničkoj akciji u Bosni, veći udeo
Amerikanaca je tipično pre odobravao nego se protivio njegovom rešavanju situacije“ (Sobel,
1996: 147, 149). Pregled različitih istraživanja javnog mnjenja SAD o ratu u BiH pokazuje da
dok je velika većina građana SAD pratila preko sredstava masovnog opštenja dešavanja u BiH
(84%–85%), tek 1%–4% smatralo je rat u BiH najvažnijim pitanjem američke politike, dok ga
je znatno veći deo smatrao najvažnijim spoljnopolitičkim problemom (11%–18%). Sem toga,
velika većina je smatrala vojnu akciju evropskom ili širom međunarodnom, a ne američkom
odgovornošću (Sobel, 1996: 146), pa je i jednostrano američko bombardovanje podržavalo od
20% do 27%, dok je „savezničko bombardovanje“ podržavalo tri petine građana SAD (Sobel,
1996: 147–148). Utoliko je i NATO neophodno sredstvo imperijalnih težnji društvene elite SAD.
U januaru 1993, prema Galupu, relativna većina od 37% smatrala je da glavni razlog za vojnu
akciju predstavlja „moralna odgovornost da se zaustavi etničko čišćenje“ (Sobel, 1996: 146).
205 Milošević ga je postavio s ciljem da razbije međunarodnu izolaciju Srbije i Crne Gore. On je,
međutim, imao ambiciju da u saradnji sa Milanom Panićem smeni Slobodana Miloševića,
1) Divljačka, gebelsovska kampanja u Americi, Evropi i Britaniji protiv Srba i

Srbije.
2) Nikada čitav svet tako klevetnički, s tolikom mržnjom, s tolikim lažima, nije
napadao jedan narod, kao što se to čini u ovim danima sa srpskim narodom.
3) Antisemitizam nikad nije imao tolike razmere kolike ima srbofobija danas.
4) Da srpski 'nacizam' sa 'etničkim čišćenjem' i 'koncentracionim logorima' bude
ubedljiv za demokratsku publiku Zapada, staraju se i mnogi Jevreji – intelek-
tualci, osobito francuski.
5) Jevrejski intelektualci sa sindromom holokausta najlakše se kupuju da naju-
bedljivije lažu za nove osvajače sveta.
6) Jevreji, pripadnici naroda, žrtve islamskog fanatizma i hrišćanskih pogroma,
žrtve germanskog nacizma, optužuju za 'nacizam' Srbe, koji su, kao i oni, isto-
rijske žrtve (Ćosić, 2004: 117).
Metaforom (1) „gebelsovska kampanja“ u okviru II svetskog rata delegiti-

miše se današnji protivnik, a Srbi se prikazuju žrtvama. „Čitav svet“, hiperbo-
lično, napada Srbe, u akuzativ stavljeni pasivni objekt nepravednog delanja.
Nacionalisti (3) su uvek patnje njegovog naroda neuporedive i najveće. Traži
se monopol na žrtvu. Pošto se Jevreji smatraju narodom-žrtvom,206 onda insi-
stiranje da su Srbi u položaju koji je još teži može biti izrečeno samo u cilju što
jače viktimizacije Srba. Jevrejski intelektualci, osobito u Francuskoj (Ćosić bez
sumnje misli na francuske „nove filozofe“ koji su se doista isticali u sejanju anti-
srpskog raspoloženja) smatraju se pasivnim, ali potkupljivim sredstvom pri-
dobijanja javnosti u rukama aktivnih „novih osvajača sveta“, što je metafora
za SAD kao delegitimizovanog Drugog. Tekst pripada okviru žrtva–agresor, a
diskurs je samosažaljivi nacionalistički.
Srbijanska štampa je u ovom periodu sa zebnjom prenosila pisanja i izjave
međunarodnih činilaca. No, zvanično glasilo krajnje desne Srpske radikalne
stranke neprestano je vodilo ksenofobičnu kampanju protiv svega što je dola-
zilo sa strane. Njima je izolacija odgovarala, pa je npr. u tekstu iz juna 1994. pod
naslovom „Soroslend“ pisalo: „Pored komunista, koji opet pomaljaju (ne samo)
glave već i ispršene grudi, Soros-fond je još jedna internacionalistička ala koja
ali ih je ovaj politički nadigrao uz pomoć Srpske radikalne stranke. Isečak iz dnevnika
uvršten je u analizu uprkos tome što nije objavljen u novinama. Razlog se nalazi upravo
u činjenici da Ćosić tako nešto nije javno rekao, već je zapisao prvo za sebe, a tek posle
pada Miloševića s vlasti objavio u knjizi. To svedoči da iskreni samosažaljivi nacionalizam
živi i kada se ne koristi u propagandi. Ćosićeve izjave novinama bile su znatno odgovor-
nije i umerenije.
206 O monopolisanju statusa žrtve i političko-medijskoj zloupotrebi Holokausta u SAD i
Izraelu kritički su pisali Norman Finkelstin (Norman Finkelstein) i Noam Čomski (Noam
Chomsky), obojica levo usmereni Jevreji. Jevrejski nacionalisti su ih zato proglasili anti-
semitima. Slično tome, kritičar srpskog nacionalizma u Srbiji odmah se proglašava „izdaj-
nikom srpstva“.
preti ovom narodu i njegovoj državi. Uz šiptarsku, na Kosovu i Metohiji, na putu

smo da dobijemo još jednu paralelnu državu na sopstvenom tlu – Soroslend“.
Zbog Miloševićeve blokade Republike Srpske, radikali su napadali SPS
kao „komuniste“ i, homogenizujući neprijatelje koje jedino internacionalizam
nije razdvajao, spojili ih sa „Soros-fondom“. Krajnji nacionalizam je progovo-
rio o „alama“, bajkovitim čudovištima koja ugrožavaju Srbe. Upotrebom prvog
lica množine „smo“ i prisvojnom zamenicom „sopstvenom“ ističe se etničko
poimanje tla bez obzira na ljude koji na njemu žive. Uz Miloševićevu vlast,
Albance i Sorosa, neprijateljem je označena i Nemačka:207 „Cilj mu nije (ratu),
iako na prvi pogled tako izgleda, ni očuvanje celovitosti bivše BiH, ni spa-
savanje od propasti ’muslimanske nacije’, nego čak njeno svesno i perfidno
žrtvovanje radi ostvarenja vekovnog komatoznog nemačkog sna o uništenju
Srbije i srpskog naroda kao poslednje prepreke nemačkoj težnji za prodorom
ka istoku i njenom izbijanju na naftom bogata topla mora.“
Tako se istorijskom analogijom došlo do izjednačavanja geopolitičke situ-
acije danas sa onom pred I svetski rat. Istorija i nacionalni neprijatelji su sta-
tični i nepromenljivi. Muslimani su tek instrument u nemačkim rukama, a Srbi
se megalomanski smatraju važnijim no što jesu, jer je demonizovani „vekovni“
neprijatelj desetak puta brojniji. Nažalost, u sredini sa rasprostranjenim anti-
nemačkim stereotipima i u uslovima totalne izolacije i blokade i takvi stavovi
mogu se ozbiljno shvatiti.
3.6. Intermezzo: 1996–1997.
Tokom 1996. i 1997. nije bilo ratova na Balkanu i trajalo je zatišje u odno-
sima Srbije i Zapada, pa su se i članci posvećeni temi proredili. Naravno, bilo
je onih koji su se opsesivno bavili „genocidom“ u BiH. Takav je bio npr. Ed
Vuliami,208 novinar The Guardian, koji je 10. VI 1996. u The Nation pod naslovom
„Srednji menadžeri genocida“ pisao: „Omarska je bila koncentracioni logor na
severozapadu Bosne koji su držali Srbi, i u njemu su ponižavani i ubijani bosan-
ski Muslimani i Hrvati. Čini se neverovatnim da je čitav niz takvih logora – koji su
prizivali duh Trećeg rajha – mogao da postoji u srcu Evrope, skriven od pogleda
tri meseca, gde je na hiljade ljudi pobijeno, a preživeli su bili kost i koža, krvavi
od mučenja, živeći tu jadno i bedno, u stravičnom užasu.“ Kroz okvir II svet-
skog rata, istorijskom analogijom i upotrebom osećanjima nabijenih reči opi-
suje se i vrednuje tragedija koja je zadesila Bošnjake i Hrvate. Metafora „u srcu
Evrope“ ukazuje na njenu ranjivost i na značaj BiH, te moralnu nepodnošljivost
nedavnog dešavanja. Međutim, pisac nije pomenuo da su postojali slični logori
207 Dragoljub Milanović, „Drang nach Osten“, Velika Srbija, oktobar 1994. godine.
208 Objavio je 1994. knjigu Season in Hell: Understanding Bosnia’s War u izdanju Simon & Shu-
ster, New York/London.
namenjeni „poniženju i ubijanju“ Srba, npr. bošnjački Čelebić i hrvatski Dretelj.

Nacisti su prepoznati u homogenizovanim i obezličenim Srbima.209 Od njih se
zahteva suočavanje s prošlošću nalik nemačkom nakon II svetskog rata. Da li je
preterano od levog liberala zatražiti suočavanje s prošlošću najmoćnijih nacija
imperijalne prošlosti ili ambicija? Umesto toga, izražava se žal nad činjenicom
da Srbi nisu poraženi, jer to onemogućava suočavanje s prošlošću.210
1) Ovde je na delu isto pitanje, koje se stalno iznova postavlja: može li jedna
vrhuška ovakvim kovitlacom nasilja vući za nos inače ljubazan, 'kapljici' sklon
narod?
2) Ovde, u Omarski, u senci tog užasnog rudnika, svi su znali za njegovo posto-
janje, i niko se nije bunio.
3) Vojnici i ljupke devojke pijuckaju kafu u Viski-baru, tu gde se glavna ulica seče
sa prugom koja vodi do rudnika.
4) Tokom četiri meseca, dok su slobodno šetali neuglednim ulicama, ovi ljudi
su bili tek metrima udaljeni od urlika i sakaćenja.
5) Gledali su konvoje etničkog čišćenja kako odlaze na put bez povratka.
6) I ja sam bio deo tog konvoja od 1.600 nesrećnih bosanskih muslimana koji
su deportovani; saterani smo kao stoka preko planina pred uperene puške,
a srpski vojnici obuzeti mržnjom pljuvali su nas dok smo prolazili, ili bi nas
samo nonšalantno posmatrali s puta.
7) Ljudi u omarskom Viski-baru slušali su Madonu na džuboksu i samo bi posma-
trali kako kamioni puni ljudi ulaze u logor Omarska, a izlaze prazni.
8) A sada, u ovom ledenom gradu, kažu nam: ’Ovde nije postojao nikakav logor
– nikada.’
9) Kada je nešto moglo da se učini, pretvarali smo se da ne znamo ništa.
10) Danas, kada gotovo da nema šta da se uradi, želimo da znamo sve. Takav je
mračni trijumf tih srednjih menadžera genocida.
Pijani Balkanac (1) jedan je od omiljenih stereotipa na Zapadu. Koristi

se (1, 2) generalizacija, moćno retoričko sredstvo s ciljem stereotipizacije i
homogenizacije neprijatelja kao oličenja zla. Metafore i osećanjima prezasi-
ćeni jezik („urlici i sakaćenja“, „konvoji etničkog čišćenja“, „put bez povratka“)
pojačavaju utisak o onima „koji su znali a nisu se bunili“. Lično svedočenje (6)
pojačava ubedljivost priče; poistovećenje s ljudima u nevolji izražava se zame-
nicom mi. Pominjanje Viski-bara (3, 7) suprotstavlja patnju ljudi u obližnjem
209 Navedena je čudnovata izjava Nikole Koljevića da je „osnovni problem s Bošnjacima“ to

što su oni „psihološki“ i „istorijski“ „ili gospodari ili sluge“, te da sada žele ponovo da gos-
podare. Jednako je bizarna i protivteza novinara da je to „opis Srba“, a ne muslimana. Prvi
se bavio kolektivnim psihologiziranjem, esencijalizacijom i obezličenjem Bošnjaka, a drugi
Srba. Teze nije moguće ni opovrći ni dokazati, već služe isključivo diskvalifikaciji nacija.
210 „Neporaženi, Srbi biraju da ’sakriju stvarnost od sebe samih’.“
logoru moralnoj otupelosti izazvanoj mržnjom onih koji u blizini uživaju u

provodu. Uloge su podeljene po stereotipnim etničkim linijama. Citiranjem
lokalnih Srba (8) pravi se analogija sa negacionizmom i revizionizmom Holo-
kausta. Insistiranje na prostornoj bliskosti BiH i Zapada u funkciji je „buđenja
savesti“ zapadne javnosti; kao da prostorna i kulturna bliskost određuju kada
Zapad treba da reaguje. Imenica „svet“ u stvari je narcistički eufemizam za
Zapad, tj. SAD i EU, jer ideološka svest posebno smatra opštim. Naglašava-
njem potpunog nesklada saznanja i delanja postiže se retorska efektnost.
Tvrdnja o „trijumfu srednjih menadžera genocida“ (11), sadržana i u naslovu,
odnosi se na vođstvo Srpske. Namerno prećutani zaključak jeste da se „glav-
nim menadžerom genocida“ smatra Milošević, „garant mira na Balkanu“. Impli-
citno se Zapadu (9, 10) zamenicom mi prebacuje saučesništvo u genocidu.
Tadašnji opozicionari u Srbiji, pa čak i neki podržavaoci vlasti pokušavali
su 1996. i 1997. da EU predstave u lepšem svetlu, iako je među potonjima bilo
ponešto bojazni i sumnji u dobre namere Zapada: „U ovom trenutku, kada je
za nama satanizacija SRJ i neuporedivo objektivniji prilaz političke javnosti EU
prema ovdašnjim zbivanjima, što ističu i naši zvaničnici, od prvorazredne je
važnosti odgovor na pitanje – koje uslove Savet Evrope postavlja SRJ za pri-
jem u punopravno članstvo. U tim koordinatama bi se jasnije videlo da li smo i
dalje izloženi ucenama i pritiscima ili je reč o objektivnom pristupu koji važi za
sve zemlje pa i za SRJ“.211 Drugi je znatno moćniji od SRJ, satanizuje, ucenjuje,
pritiska. Reč je o okviru žrtva–agresor u kojem su Srbi tek pasivni objekt akcija
moćnog Drugog, ali nema otvorenog neprijateljstva, pošto se traži članstvo u
Savetu Evrope. Prema onom od kojeg se zavisi nije pametno gajiti neprijatelj-
stvo. Jedino su radikali dosledno insistirali na antizapadnom stavu.212 No, čak i
njihovo neprijateljstvo prema Drugome odražavalo je nemoć, što je npr. bilo
ispoljeno u članku „Šta posle katastrofalnog poraza Srpstva“ (decembar 1996):
1) Najveće sile ovoga sveta izrazito su neprijateljski nastrojene prema Srbima i

Srbiji.
2) Prosto se međusobno takmiče ko će nam više napakostiti.
3) Bombarduju srpsku decu ubeđeni da čine najveće dobročinstvo čovečanstvu.
4) Medijski su nas toliko satanizovali da je u svetskoj javnosti Hitler dobrodušno
dete u odnosu na ’srpskog nečoveka’.
211 D. Kabadajić, „Rastegljivi kriterijumi“, Politika Ekspres, 26. IV 1996. godine.

212 U Velikoj Srbiji (januar 1996) u tekstu pod naslovom „Srpski Gorbačov“ pisalo je: „Beo-
grad je pretvoren u prljavi, zadimljeni SALUN. Beograd se guši u porocima i kiču ’mejd
in USA’.“ Naslov je poredio Miloševića sa Gorbačovom, a Beograd je metaforično u
okcidentalističkom diskursu poređen sa američkim salunom. Milošević se doživljavao
kao američki agent koji razbija srpstvo kao što je Gorbačov „razbio Rusiju“, a „poroci“ i
„kič“ su obeležja svega što je proizvedeno u SAD. Podrazumeva se da „američki jeftin kič“
guši „bogatu srpsku kulturu“.
Srbi i Srbija stavljaju se u pasivni odnos prema moćnom Drugom o kojem

se govori u množini kao o „najvećim silama ovoga sveta“. Njima se pripisuje
„izrazito neprijateljski“ odnos prema Srbiji i Srbima, čime se insistira da su svi
Srbi kao nacija i Srbija kao država pasivne i nepokretne mete ovog neprija-
teljstva moćnih Drugih. Upotrebom hiperbole veli se da se oni „takmiče ko će
nam više napakostiti“, čime se radi na viktimizaciji nacije koja je suočena sa
nepravednim moćnicima. Tvrdi se da „bombarduju srpsku decu“ što je aluzija
na bombardovanje srpskih položaja i komunikacija u BiH. Istovremeno, kori-
sti se ironija tvrdnjom da su moćni Drugi „ubeđeni da čine najveće dobročin-
stvo čovečanstvu” time što „bombarduju srpsku decu”, čime se Drugi demo-
nizuje i dehumanizuje. U četvrtoj rečenici se koristi i hiperbola sa ironičnom
funkcijom, jer se veli da je blagodareći medijima Drugih „Hitler dobrodušno
dete” prema 'srpskom nečoveku'. Ovim se pripisuje neprijatelju da je u medi-
jima preko „satanizacije” izvršio dehumanizaciju Srba, iako je sam autor članka
uradio u tekstu upravo to za šta optužuje moćne Druge, tj. demonizovao ih
i dehumanizovao. U okviru žrtva–agresor insistira se diskurzivnom strategi-
jom viktimizacije na pasivnom stavu Srba koji trpe radnju i objekat su nepri-
jateljstva, medijskih manipulacija i bombardovanja.
3.7. Kosovo: završni čin jugoslovenske tragedije
Počev od 1991. često preporučivana opcija, tj. bombardovanje Srbije, od

ljudi različitih ideoloških opredeljenja postala je 24. III 1999. stvarnost. Stoga
nema potrebe da se naročito citiraju brojni tekstovi koji su govorili u prilog
tome. Ipak, članak kolumniste NYT Tomasa Fridmena (Thomas L. Friedman)
zaslužuje da bude analiziran.213
Ovo su naši izbori:

1) Tući Srbe sve dok ne nauče da vole Kosovare.
2) Napasti Kosovo i zauzeti ga zauvek.
3) Pobeći glavom bez obzira, i zauvek nositi žig srama.
4) Bombarduj i ubeđuj, i nadaj se da će se iz pepela Kosova pomoliti neko prljavo
i komplikovano diplomatsko rešenje.
5) Oh, tu je i peta mogućnost: sklopi ruke i pomoli se da Klintonov tim zna nešto
što ti ne znaš.
Činjenica da u Kosovare (1) spadaju i Srbi jednako kao Albanci često se

previđa, a albanizacija pojma „Kosovar” zapravo vrši funkciju etničkog čišćenja
u jeziku, ako ne i u stvarnosti. Naime, ako se jedino Albanci zovu Kosovarima,
213 T. L. Friedman, „Bomb and call in George Mitchell“, NYT, 2. IV 1999. godine.
a Srbi se izuzimaju iz tog naziva, onda se Srbi a priori posmatraju kao građani
drugog reda na Kosovu, pa se podstiče i njihovo iseljavanje. Istovremeno, kori-
sti se rečnik koji animalizuje čitave narode. Kao da se radi o životinjama koje uče
klasičnim uslovljavanjem, Srbe treba (reč koja je u originalu izostavljena, ali se u
stvari podrazumeva) tući dok ne nauče da vole Kosovare. Dakle, batinama će se
postići klasično uslovljavanje ljubavi Srba prema Albancima. Ako je ironija, nije
umesna. Preporučuje se i (2) stvaranje kolonije u XXI veku. Prilog za vreme „za-
uvek” podrazumeva da je najmoćnija uloga SAD zajemčena za sva vremena. Pri-
log se ponavlja i u trećoj rečenici, ali u drugom kontekstu. Naime, u slučaju da
SAD „preseku i pobegnu nosiće zauvek mrlju”. Upotrebljena je metafora koja izra-
žava moralnu nedozvoljivost ove opcije. Zanimljivo je da prva opcija nije povla-
čila nikakav „žig srama”. Imperija može pokazati bezdušnost, ali ne i malodušnost.
Pridevi (4) prljavo i komplikovano u funkciji su metafore za „diplomatsko rešenje”,
čime se u prvi plan ističe moralna problematičnost i praktična složenost takvih
rešenja. Prećutno, bombardovanje je moralno čistije i bezmalo jednostavno. Ipak,
manje je humano, jer metaforično pretvara Kosovo u „pepeo”. Implicitna kritika
Klintonove vlade (5) žovijalnog je karaktera, a članak odiše imperijalnim diskur-
som u svom najčistijem vidu, bez ikakvih humanitarnih natruha.
U Srbiji su aktivnosti Vilijema Vokera (William Walker), šefa posmatračke
misije OEBS-a na Kosovu, Konferencija u Rambujeu i bombardovanje doveli
do talasa antizapadne histerije. Tako je u Politici (3. II 1999) objavljeno i saop-
štenje Udruženja književnika Srbije pod naslovom „Rasistički, pravoslavofo-
bični i antisrpski akt”:
1) Dok Evropa nije obolela na smrt, njeni najveći bardovi su, u ime humanizma,
branili srpski narod, srpske svetinje starije od prvog šiptarskog pomena u isto-
riji i srpsku kulturu koja je čuvala dostojanstvo korena evropske civilizacije.
2) Pa ipak, savremeni varvari hoće da na tlu hrišćanske Evrope stvore, uz Albaniju
i Tursku, još dve militantne antihrišćanske države, Bosnu i Kosovo.
3) Iako su brojne svetske agencije (izmakle kontroli bankokratije) pokazale da
u selu Račak (15. januar 1999) Vojska Jugoslavije i srpska policija nisu izvršile
nikakav masakr – što je pokušao da inscenira američki egzekutor i čovek bez
svojstava Vilijem Voker – Kontakt grupa ultimativno traži da Haški tribunal vodi
istragu o tom pitanju u jednoj suverenoj državi (Srbiji i Jugoslaviji).
4) Kontakt grupa (kao gaulajterska garda) ultimativno zahteva suspenziju pri-
padnika Vojske Jugoslavije i srpskog MUP.
5) U maniru esesovske pravne tradicije Kontakt grupa, takođe, ultimativno zah-
teva u završnoj napomeni da se izvrši usklađenje srpskog i saveznog pravnog
okvira sa prelaznim sporazumom o Kosovu...
U naslovu teksta jasno je navedena tema, a to je ultimatum Kontakt

grupe SRJ, dat 28. januara posle kontroverznog događaja u Račku (15. I 1999).
Akt je nazvan „rasističkim, pravoslavofobičnim i antisrpskim”. Reči nabijene

osećanjima prosto su vrištale sa papira. Prvo se (1) metaforično govorilo da je
Evropa bolesna na smrt. Potom se (2) određivala kao „hrišćanska Evropa” čime
se sa omeđenog geopolitičkog prostora isključuju svi koji nisu hrišćani. Radilo
se, dakle, o orijentalističkom diskursu primenjenom na Bošnjake i Albance.
Narcistički se srpska kultura smatra čuvarem „dostojanstva korena evropske
civilizacije”. Iz teksta izranja konzervativna ideologija, jer se hrišćanstvo sma-
tra „korenom evropske civilizacije”. Evropa se više žali, no što joj se zamera, jer
je „na smrt obolela”.
Kao glavni neprijatelj prepoznati su (2) „savremeni varvari”, tj. SAD za koje
vlada stereotip o nekulturi i neobrazovanosti. Srpski nacionalizam se, pak,
povezivao sa izrazito islamofobičnim stavom u okviru sukoba civilizacija. Para-
doksalno, književnici su iznosili znatno povoljnije mišljenje o uglavnom seku-
larizovanoj zapadnoj Evropi no o religijski umnogome posvećenim SAD, iako
im je diskurs zasićen religijskim konzervatizmom. Koristeći metaforu Roberta
Muzila, nazvali su (3) Vokera „čovekom bez svojstava” i „američkim egzekuto-
rom”. Nedostojno intelektualaca, pribegavalo se stereotipu o američkoj naci-
onalnoj bezosećajnosti i nemoralnosti da bi se objasnilo ponašanje jednog
obaveštajca i diplomate koji je obavljao zadatak u službi imperije.
Pomenut je i (3) izraz „bankokratija” koji je još početkom XX veka u srp-
ski društveni život uveo Jovan Skerlić, književni kritičar, socijalni demokrata,
pobornik ujedinjenja Južnih Slovena i veliki ljubitelj ideja prosvetiteljstva i
sekularnog Zapada, koji se protivio kako uticaju religije, tako i uticaju novca i
srbijanskih malobrojnih kapitalista u politici. Ironično, sada su njegovu kova-
nicu koristili konzervativci koji su u prvi plan isticali nacionalističku i konfe-
sionalnu isključivost. Kontakt grupa (Rusija, SAD, Velika Britanija, Francuska,
Nemačka, Italija) poredi se (4) sa „gaulajterskom gardom”, čime se zapadne
zemlje i Rusija poistovećuju sa nacistima iz II svetskog rata. Dakle, konzerva-
tivni okvir sukoba civilizacija povezivao se sa okvirom II svetskog rata. Retor-
ski se to (5) ponavljanjem pojačavalo, pa se govorilo da je Kontakt grupa „u
maniru esesovske pravne tradicije” postavila SRJ ultimatum. Nije pomagalo
ni to što su četiri članice Kontakt grupe bile nosioci Antifašističke koalicije iz
II svetskog rata, srpski književnici iz UDK su ih sve poistovetili sa najokorelijim
nacistima. Diskurzivnim strategijama samoviktimizacije i satanizacije Neprija-
telja primao se ultimatum najmoćnijih zemalja na svetu.
***
Cilj ovog dela studije sastoji se u analizi hegemonih diskursa u sredstvima
masovnog opštenja nekih zapadnih zemalja i Srbije. Nipošto se ne tvrdi da su
prikazani svi postojeći diskursi koji prikazuju odnose Zapada i Srbije.
Studija nije imala za cilj ni da hipotetički ispita neku hipotezu. Ono što
je bio istinski cilj preduzetog istraživanja jeste otkrivanje određenih okvira
tumačenja stvarnosti i pripadajućih diskursa, te prepoznavanje diskurzivnih

strategija i retoričkih sredstava koja se koriste u predstavljanju stvarnosti.
Društveni sukob je u žiži interesovanja, jer ovaj je izvor politike koji dopri-
nosi saznajnoj dihotomizaciji, a ova u povratnoj vezi uslovljava društvena
sukobljavanja. Utoliko je diskurs analiziran uvek u sklopu konkretnog druš-
tvenoistorijskog konteksta, što je sine qua non uspešnosti analize konkret-
nog teksta. Time je analiza diskursa neraskidivo povezana sa analizom ideo-
logija kao struktura koje dugo traju i mogu zaprečavati kako istorijski razvoj,
tako i razvoj mišljenja o određenim pojavama.
Prepoznato je nekoliko dominantnih okvira tumačenja stvarnosti i pri-
padajućih diskursa na Zapadu u odnosu na tumačenje raspada Jugoslavije
uopšte i posebno u odnosu prema Srbima. Oni su se često kombinovali, ali
su analitički razdvojeni da bi se lakše istraživali. Pokazalo se da su u različi-
tim periodima različiti okviri tumačenja stvarnosti bili dominantni: hladno-
ratovski okvir i antikomunistički diskurs bili su dominantni u liberalnoj i soci-
jaldemokratskoj štampi u periodu do početka rata u BiH; u konzervativnoj
štampi Nemačke ovaj obrazac i diskurs kombinovan je sa obrascem sukoba
civilizacija i orijentalističkim diskursom; sa početkom rata u BiH, u liberalnoj
i socijaldemokratskoj štampi počinje dominirati okvir agresor–žrtva sa pri-
padajućim humanitarno-imperijalističkim diskursom, ali se oni često kom-
binuju sa okvirom II svetskog rata, a kadšto i sa hladnoratovskim okvirom.
Vremenom je u posmatranoj štampi okvir agresor–žrtva postao dominan-
tan, kao i humanitarno-imperijalistički diskurs, iako je među konzervativ-
cima bilo i čisto imperijalističkog diskursa koji se nije zamarao humanitari-
stičko-moralističkom frazom.
U Srbiji su, pak, dominantni bili okvir sukoba civilizacija i prateći okciden-
talistički diskurs koji se kombinuje sa orijentalističkim kada je u pitanju odnos
prema muslimanima, te okvir žrtva–agresor praćen samosažaljivim i patetič-
nim nacionalističkim diskursom, kada je u pitanju odnos prema moćnom Dru-
gom, tj. „Zapadu”, iako su kako jedan tako i drugi umeli slabiti u jačini kada su
se odnosi Srbije sa SAD i EU popravljali. Razume se, viktimizacija Srba i demo-
nizacija uz dodatak dehumanizacije Zapada, a naročito SAD, vidljivi su sve
vreme i naročito u pisanju glasila Srpske radikalne stranke, čime se, uzgred, ne
izdvaja preterano iz opšteg antiameričkog hora radikalnih desničara Evrope.
Naposletku, zadatak narednog dela studije jeste da utvrdi koliko se aka-
demska viđenja kraja Jugoslavije i ratova za njeno nasleđe razlikuju od ovde
analiziranog novinarskog, tj. koliko su se gotovi okviri i diskursi primenjivali
kao prečice ili dopune manje ili više temeljitog naučnog istraživanja.
4. Predviđanja kraja Jugoslavije
Mnogi Hrvati se danas osećaju potlačenima i jako su

antisrpski usmereni.
Pedro Ramet (1984)
4.1. Uvod
Tokom ratova za jugoslovensko nasleđe, a naročito tokom rata u BiH,

nastao je niz publicističkih radova koje su pisali „legionari trenutka“, novinari,
ali i poneki naučnici. Ovu poplavu štiva koje je tek retko prevazilazilo inače
nizak nivo novinarskog pisanja o Jugoslaviji, dugogodišnji istraživači Jugosla-
vije nazvali su instant istorijom (Stokes et. all, 1996). Pitanja nalikuju onima o
raspadu evropskog socijalizma (Kuljić, 2002: 245–287): da li je Jugoslavija bila
zemlja terora i manipulacije, baš kao što je socijalizam bio u osnovi takav tota-
litarni društveni sistem; da li je Jugoslavija mogla preživeti kraj socijalizma; da
li je mogla postojati kao demokratska država ili samo kao autoritarna; da li se
njena istorijska funkcija svodila isključivo na balansiranje između kapitalistič-
kog i sovjetskog bloka, tj. na razblažavanje socijalizma i ubacivanje u socijali-
stički lager virusa revizionizma i neposlušnosti Sovjetskom Savezu?
Zanimljiva su i pitanja da li su strane obaveštajne službe predviđale nesta-
nak Jugoslavije, te da li je među onim istraživačima koji su bili dugogodišnji
istraživači Jugoslavije bilo i onih koji su predvideli nestanak predmeta istraži-
vanja, tj. njegovo umnožavanje putem stvaranja više država umesto jedne, i
da li su se uzroci kraja Jugoslavije koje su prepoznali sredinom osamdesetih
poklapali sa uzrocima o kojima su pisali ex post facto. U radu se posebna pažnja
posvećuje glavnim činiocima koji utiču na predviđanje nestanka Jugoslavije:
ideološkoj usmerenosti pisca, vrsti profesionalnog usmerenja, te nacionalnoj
ili etničkoj pripadnosti i vrednosnom odnosu prema predmetu istraživanja.
4.2. Neakademska predviđanja kraja Jugoslavije
Prema jednom prilično pouzdanom izvoru, uobičajen scenario za početak

III svetskog rata koji se razrađivao u štabu NATO-a tokom Hladnog rata odnosio
se na hipotetički sovjetski napad na Jugoslaviju kao odgovor na neki oblik

nestabilnosti u njoj (Shoup, 2008: 336–337). Ovo ukazuje da su vojno-obave-
štajne strukture zemalja NATO bile dobro upoznate sa unutrašnjim protivrečno-
stima SFRJ, te da su bile veoma zainteresovane za održavanje virusa među soci-
jalističkim zemljama u što boljem stanju kako bi se izbegla ovakva mogućnost.
Kad su obaveštajne službe u pitanju, razumljivo je da nije uvek poznato
kada su i koje od njih predviđale kraj Jugoslavije. Ipak, barem posle nestanka
SFRJ moglo bi se očekivati da se obelodane predviđanja o nestanku te zemlje,
iako u njih valja barem delom sumnjati, pošto su posle bitke svi generali
pametni. Treba, međutim, imati u vidu da su procene obaveštajnih službi o
tako značajnim stvarima, kakva je nesumnjivo nestanak neke države, načelno
veoma oprezne, te da se retko izriču jednoznačne prognoze. Naprotiv, one naj-
češće slede naučnu logiku po kojoj je moguće da bi pod određenim uslovima
moglo doći do određenih ishoda sa izvesnim stepenom verovatnoće. Bilo
kako bilo, osim predviđanja CIA koje je procurelo u javnost krajem novembra
1990214 i koje je bilo „neuobičajeno čvrsto i oštro za takav jedan dokument“, po
rečima jednog vladinog zvaničnika, nije poznato da li je još neka obaveštajna
služba u svetu predvidela nestanak Jugoslavije, iako ne bi bilo veliko iznena-
đenje da jeste, uprkos činjenici da se većina službenika Ministarstva spoljnih
poslova SAD nije slagala sa procenom CIA.
Prema svedočenju nekih zvaničnika vlade SAD koje je Bajnder citirao,
osnovni nalazi izveštaja CIA bili su da je „jugoslovenski eksperiment propao,
da će se zemlja raspasti“, te da je „verovatno da će to biti propraćeno etnič-
kim nasiljem i nemirima koji mogu voditi do građanskog rata“. Zvaničnici su,
takođe, naglasili da „nije apsolutno predviđeno da bi moglo biti građanskog
rata, ali je rečeno da je to veoma verovatno“, te da je izvesni zvaničnik bio
„zaprepašćen oštrim terminima“ upotrebljenim u izveštaju. Takođe, Slobo-
dan Milošević je prepoznat u izveštaju kao glavni krivac za „jugoslovenske
teškoće“, kako za započinjanje poslednje represije nad kosovskim Albancima
tako i za potpaljivanje srpskog nacionalizma.
Naposletku, navedeno je da su se vodeći stručnjaci u SAD za Jugoslaviju,
Stiven Berg sa Brandais (Brandeis) Univerziteta, Denison Rusinov sa Univer-
ziteta u Pitsburgu, te Čarls Jelavić (Charles Jelavich) sa Univerziteta Indijana,
zajedno sa „prijateljem Jugoslavije“ Lorensom Iglbergerom (Lawrence Eagle-
burger), tadašnjim zamenikom državnog sekretara, složili sa ovakvim predvi-
đanjem američkih obaveštajaca, tj. sa procenom da Jugoslaviji nema spasa.
Izveštaj se završavao rečima: „Malo toga Sjedinjene Države i evropski save-
znici mogu učiniti da sačuvaju jugoslovensko jedinstvo. Jugosloveni će takve
napore razumeti kao protivne demokratiji i samoopredeljenju“ (Shoup, 2008:
214 David Binder, „Evolution in Europe; Yugoslavia seen breaking up soon”, The New York Times,
28. XI 1990.
Predviđanja kraja Jugoslavije 141
341).215 Prema tome, obaveštajci su političarima savetovali da sačekaju i vide

šta će da se desi u unutarjugoslovenskim sukobima. Pre pada Berlinskog zida
takva uzdržanost bila bi krajnje neverovatna.
U Nemačkoj je, pak, bilo izričitih predviđanja o kraju Jugoslavije naj-
docnije krajem decembra 1990. godine. Njih je, što je veoma važno, iznosio
Johan Georg Rajsmiler (Johann Georg Reissmueller), saizdavač najuticajnijeg
dnevnika krupnog kapitala i konzervativne intelektualne elite Nemačke, Fran-
kfurter Allgemeine Zeitung (Bakić, 1999; 1998; 1997b). Primera radi, u uvodniku
„Kad se Jugoslavija raspadne“ moglo se pročitati i sledeće:
„SFRJ će potonuti: to niko ne može da spreči (...) južnoslovenska kraljevina srp-

sko-vizantijskog kova (...) na papiru je savez ravnopravnih naroda i njihovih repu-
blika (...) u stvarnosti ona je instrument velikosrpske prevlasti (...) JNA ugrožava
narode u zemlji koji su odbacili boljševizam i koji se otimaju srpskoj prevlasti.
Većina jugoslovenskih ambasada jesu velikosrpske ispostave. Šta treba Hrvati i
Slovenci, bosanski Muslimani i Albanci da osećaju za takvu državu? Slovenci već
odavno ne smatraju da im Jugoslavija pruža zaštitu već u njoj vide opasnost.
(Hrvati) svojevremeno takođe su sledili južnoslovenskog fantoma i za to platili
još mnogo skuplje od Slovenaca. (...) Da li će većinsko stanovništvo u BiH uvek
biti spremno da dozvoli srpskoj manjini u ovoj republici kao i republici Srbiji da
određuje njegovu državnu egzistenciju? (...) Mnogo toga govori u prilog činje-
nici da bi Jugoslavija mogla da se raspadne na više delova a ne samo na dva (...)“
Prognoza je izričita i isključiva: Jugoslavija ne može opstati, jer to niko

ne može sprečiti, pa, prećutno stavljeno do znanja, ni intervencija sa strane.
Time je jasno iskazan stav da se očekuje raspad a ne razbijanje Jugoslavije.
Pa ipak, stvarajući i oblikujući javno mnjenje u Nemačkoj, naročito konzer-
vativno, tokom dugog niza godina, Rajsmiler je u stvari aktivno učestvovao
u ideološkoj pripremi razbijanja SFRJ, i potonjem pravdanju tog čina (Bakić,
1999; 1998; 1997b).
Da je to tako, svedoče i retorički ukrasi poput „južnoslovenska kraljevina
srpsko-vizantijskog kova“ gde se republika pretvara u kraljevinu u cilju nagla-
šavanja autoritarnosti državnog uređenja, a specifikacija „srpsko-vizantijskog
kova“ treba da asocira publiku na široko rasprostranjene stereotipe o Vizantiji
kao orijentalističkom, autoritarnom, nasilnom i lukavom Drugom u odnosu
na nas koji smo oličenje demokratičnosti, dobronamernosti i javnosti u radu.
Jugoslavija se nije mogla prihvatiti zato što su njene ambasade „velikosrpske
ispostave“, što je paušalna tvrdnja, a njena vojna sila komunistička i veliko-
srpska ustanova za ugrožavanje nesrba, što u to vreme zacelo nije bilo tačno
215 Ima naknadnih mišljenja da izveštaj CIA „nije bio dovoljno pesimističan“, pošto se tada
„Jugoslavija već bila raspala“ (Shoup, 2008: 341).
pošto je vrh JNA bio u celosti odan titoističkom idealu socijalizma, te ide-
alu bratstva i jedinstva, dok je pretvaranje JNA u srpsku vojsku teklo poste-
peno tokom rata 1991. i 1992,216 dok je potpunu kontrolu nad vojskom auto-
ritarni režim Miloševića ostvario tek pred rat na Kosovu 1999. (Hadžić, 2004:
85; Gow, 2003: 51–58), koja je bila u funkciji izjednačavanja same ideje Jugo-
slavije sa idejom velike Srbije. Otuda je logično da svi nesrbi odatle treba da
beže glavom bez obzira, te da dođe do raspada SFRJ. Čovek se dvadesetak
godina pošto je ovo napisano ne može oteti utisku da je konzervativna sve-
nemačka misao o Jugoslaviji i velikosrpskom nacionalizmu uspostavila ide-
ološku hegemoniju ne samo na nemačkom govornom području već pri kraju
1991, te da ona traje do dana današnjeg.
4.3. Predviđanja izgleda Jugoslavije na opstanak

polovinom osamdesetih u angloameričkoj
i jugoslovenskoj društveno-naučnoj misli
U zimu 1990. u renomiranom časopisu Američke akademije nauka Daeda-

lus, američko-hrvatski istoričar Ivo Banac, liberalni profesor na jednom od naj-
prestižnijih svetskih univerziteta Jejl (Yale), upitao se: „S obzirom na prošlost,
može li rast pluralističke demokratije vezane za nacionalnu državnost preva-
zići kako nacionalističku tako i komunističku težnju za centralizmom i unita-
rizmom“ (Banac, 1990: 141)? Iz ovakvog pitanja ispada jasno da se predviđao
kraj Jugoslavije, pošto se pretpostavljalo da je „rast pluralističke demokratije
vezan za nacionalnu državnost“. Ipak, treba uočiti da je liberalni istoričar bio
u potpunosti svestan da i pored te vezanosti lako može da se desi da nacio-
nalistička zameni socijalističku autoritarnost.
Ono, međutim, što je problematično jeste dovođenje u vezu nacionali-
stičke težnje „za centralizmom i unitarizmom“ sa komunističkim nastojanjima.
Naime, federalizam u Jugoslaviji, bar od polovine šezdesetih godina XX veka
pa sve do trenutka kad Banac piše članak niukoliko nije bio ni centralistički ni
unitaristički, ali je spadao u autoritarne sisteme. Otuda je tvrdnja o apriornoj
216 U martu 1992. penzionisano je „20 uglavnom nesrba ili jugoslovenski usmerenih generala“,
a u maju 1992. usledilo je penzionisanje „sledećih 38“ (Gow, 2003: 58). Doista, 58 gene-
rala koji su nesrbi ili „jugoslovenski usmereni“ od 150 generala, koliko ih je bilo 1991. u
isto vreme, činilo je 38,6% ili skoro dve petine, što je prilično veliko učešće za jednu voj-
sku koja „ugrožava“ sve one koji se „protive srpskoj prevlasti“. Treba se setiti, primerice, da
su oba komandanta vazduhoplovstva tokom rata u Sloveniji i Hrvatskoj bili Hrvati, gene-
rali Anton Tus do 8. V 1991, kad je prebegao hrvatskoj vojsci i postao njen glavnokoman-
dujući (21. IX 1991–22. XI 1992) da bi potom bio vojni savetnik F. Tuđmana i ambasador
Hrvatske u NATO, i Zvonko Jurjević, koji je ostao odan Jugoslaviji i JNA do kraja, a u Hrvat-
skoj je za njim raspisana poternica zbog navodnih ratnih zločina (http://www.vojska.net/
eng/biography/t/tus/anton/ ; http://www.mup.hr/4161.aspx, pristupljeno 30. VII 2008).
„komunističkoj težnji za centralizmom i unitarizmom“ u najboljem slučaju proi-

zvoljna, a u najgorem – namerno sročena tako da zavede hladnoratovsku svest
čitalaca. Banac je na pomalo hladnoratovski način povezivao borbu za nacio-
nalno potvrđivanje sa borbom protiv socijalističkog sistema:
„Ova vrsta odbrambenog nacionalnog programa bila je uvek usmerena protiv

sovjetske nadmoći, ali takođe i protiv raznovrsnih lokalnih meta. U Čehoslovač-
koj bila je usmerena protiv češke nadmoći, u Jugoslaviji protiv premoćne pozicije
Srba (...) Masovni (grass-roots) nacionalni pokreti i uzbuđenja su obično praćeni
periodima demokratizacije, ali su sadržali i potencijal restauracije crta presocija-
lističkih nacionalnih ideologija sa svim njihovim pripadajućim osobinama, uklju-
čujući isključivi integralni nacionalizam. Naprotiv, nacionalni program elita, opće-
nito je naginjao prema ’birokratskom nacionalizmu’.“ (Banac, 1990: 147).
Prvo što je potrebno uočiti jeste činjenica da se srpska nadmoć stavlja

u istu ravan sa češkom i sovjetskom, iako su Srbi i Srbija, po rečima najvećeg
autoriteta za nacionalizam u socijalističkim zemljama Vokera Konora, bili izu-
zetak kada su u pitanju socijalističke federacije, pošto je i broj federalnih jedi-
nica i crtanje granica bilo na štetu Srba, što sasvim odudara od ruskog slu-
čaja u SSSR i drugih slučajeva socijalističkih država u kojima se favorizovala
većina u odnosu na manjine (Connor, 1984: 333). Istovremeno, masovni naci-
onalistički pokreti su a priori oslikani kao odbrambeni, iako bi, recimo, hrvat-
ski Srbi s punim pravom mogli tvrditi da su prema njima takvi pokreti, od pra-
vaštva XIX veka preko ustaštva iz II svetskog rata i, u manjoj meri, Maspoka
iz vremena socijalističke Jugoslavije do hrvatskog nacionalizma devedesetih
godina XX veka, bili agresivni. Ipak, autor zaslužuje priznanje za prepoznava-
nje nacionalističke tendencije za vraćanjem u prošlost i kopiranjem reakci-
onarnih crta ranijih izbijanja nacionalizma.
Bilo kako bilo, čini se da je krajem devedesetih postojalo saglasje među
konzervativnim svenemačkim sredstvima masovnog opštenja (Bakić, 1999;
1998; 1997b), vodećim stručnjacima za SFRJ u SAD i među obaveštajcima SAD
da su dani Jugoslaviji odbrojani. Potonji su predviđali da će se Jugoslavija ras-
pasti polovinom 1991; dakle, upravo u vreme kada su Slovenija i Hrvatska pro-
glasile nezavisnost. Ipak, radilo se o predviđanjima na kratak rok, a znakovito
je da su se pojavila tek godinu dana posle pada Berlinskog zida. Da li bi ame-
rički obaveštajci i stručnjaci tako bespomoćno izveli zaključak o beznadežno-
sti Jugoslavije da je Berlinski zid bio još uvek stabilan? Da li bi se, možda, tada
pojavile i preporuke šta da se radi da bi se sprečio raspad SFRJ? Da li bi takav
bio zaključak SSSR? Konačno, zašto takav zaključak nije izvučen kada je u pita-
nju BiH, odnosno, zašto nije postojalo saglasje oko takvog zaključka? Napo-
sletku, da li bi i dugogodišnji stručnjaci za Jugoslaviju samo bespomoćno kon-
statovali izvesnost raspada ili bi došlo i do saveta kako da se on predupredi?
Međutim, ima autora, poput Pedra Rameta (1984) i Džordža Šeflina (1985)
(George György Schoepflin), koji su još tokom osamdesetih godina predvideli
da će se Jugoslavija raspasti, za razliku od, recimo, Rusinova i Berga koji su
tada smatrali da za nju, uprkos svim teškoćama s kojima je suočena, ipak ima
nade. Prvopomenuti su smatrali da su unutrašnje suprotnosti takve da moraju
dovesti do raspada Jugoslavije. Prećutno se pretpostavljalo da od spoljašnjih
uslova ne zavisi da li će Jugoslavija opstati, pa se utoliko nikako ne može govo-
riti o predviđanju razbijanja SFRJ. Istovremeno, prepoznavane su strukturne
protivrečnosti srpskog i hrvatskog nacionalizma i njihovih zahteva kao i insti-
tucionalna paraliza koja je zahvatila SFRJ blagodareći Ustavu iz 1974. godine.
Tako je Džordž Šeflin, politikolog i Britanac jevrejskog porekla rodom iz
Mađarske, koji zemlju svog rođenja predstavlja u Briselu kao poslanik Evrop-
ske narodne partije, zaposlen na londonskoj Školi za slovenske i istočnoevrop-
ske studije (School of Slavonic and Eastern European Studies), ispravno prime-
tio još u martu 1985. u poglavlju knjige koju je uredio Ramet, da „politizacija
kulturnih crta, suština nacionalističkih ideologija, ustrajava otvoreno ili pri-
kriveno“ u SFRJ, te da su koreni nacionalizma daleko „dublji“ no što to pret-
postavlja zvanična marksistička ideologija koja ga uvek traži u privrednim
nejednakostima, zato što je „nejednak razvoj bio, u najboljem slučaju, jedan
činilac među mnogim odgovornim za opstanak i ponovno javljanje nacio-
nalizma. Do Titove smrti, stapanje prikrivenog nacionalizma sa republičkim
institucijama bilo je dalekosežno i verovatno nepovratno“ (Schoepflin, 1985:
315). Autor je, takođe, primetio da različita institucionalna ustrojstva od 1918.
do trenutka pisanja njegovog teksta nisu uspevala da „zadovolje odlučujuću
većinu Jugoslovena“, da je teško očekivati da se nađe neko rešenje koje će
uspeti u onome što prethodna nisu, pa je zaključio da su izgledi Jugoslavije
„prilično turobni“ (Schoepflin, 1985: 321). Može se samo pretpostavljati u koli-
kom je stepenu istorijska sudbina Habzburške monarhije uticala na Šeflinovo
zaključivanje o Jugoslaviji.
Šeflin je smatrao da bi „demokratska Jugoslavija uvek bila gotovo nemo-
gućna“ (cit. pr. Čavoški, 2006: 78), u čemu se slagao sa Ivom Bancem koji je
smatrao da je neuspeh obe Jugoslavije „strukturno neizbežan“ (Budding, 2004:
108), i da „u Jugoslaviji postkomunizam takođe znači postjugoslovenstvo“ (cit.
pr. Čavoški, 2006: 79), što znači da se o Jugoslaviji razmišljalo iz ukorenjenog
hladnoratovskog okvira i uz korišćenje antikomunističkog diskursa.
Treba, naposletku, primetiti da je Šeflinova analiza teškoća sa kojima se
suočavala Jugoslavija bila uokvirena predviđanjem da će se i socijalizam ras-
pasti, pošto je izgubio sposobnost uvođenja inovacija u društvu. Njegova ana-
liza socijalizma bila je uveliko normativna sa stanovišta klasične konzerva-
tivno-liberalne ideologije tokvilovskog tipa, a analiza Jugoslavije nastavljala
se na takvu analizu socijalizma. Ipak, u samom odnosu prema Jugoslaviji nije
se moglo prepoznati neprijateljstvo ili zlovolja, već su se hladno konstatovali
problemi Jugoslavije koje je bilo teško prevazići u uslovima institucionalne

blokade. Dok je Ramet, kako će se videti, raspad Jugoslavije smatrao manje
ili više pozitivnim ishodom, Šeflin je vrednosno neutralno zaključivao da je
raspad najverovatnije rešenje jugoslovenske krize.
Denison Rusinov (1985) i Stiven Berg (1986) (Steven Burg), iako sasvim
svesni pomenutih nacionalnih suprotnosti i institucionalne paralize politič-
kog sistema koja proizvodi privredne neracionalnosti, smatrali su da Jugosla-
vija može opstati, pod uslovom da se sprovedu neophodne reforme političkog
sistema i institucija privrednog sistema. Takođe su unutrašnji uslovi smatrani
očevidno važnijim od spoljašnjih, ali se smatralo da su istorijske mogućno-
sti otvorene, te da ima razloga za verovanje da većina Jugoslovena želi da se
teškoće prebrode. Ovi autori gledali su na predmet svog istraživanja sa sim-
patijama i optimizmom, želeći da se problemi prevaziđu. U društvenoj stvar-
nosti osamdesetih nalazili su, osim zabrinjavajućih činjenica, i elemente koji
bi mogli doprineti prevazilaženju krize jugoslovenskog društva.
U proleće 1984. Pedro Ramet,217 politikolog, sin Španca i Austrijanke koji
se dugo pre nestanka Jugoslavije bavio ovom zemljom,218 objavio je članak
„Jugoslavija i pretnja unutrašnjih i spoljašnjih nezadovoljstava“ (Yugoslavia
and the threat of internal and external discontents) u kojem je izričito predvi-
deo da će se Jugoslavija u krvi raspasti. Godinu dana docnije, Denison Rusi-
nov objavio je studiju „Nacionalna politika i ’nacionalno pitanje’“ (Nationalities
policy and ’National Question’) u knjizi koju je uredio Pedro Ramet (Yugosla-
via in the 1980s), u kojoj je, takođe, ukazano na velike teškoće koje nacionalno
pitanje izaziva u Jugoslaviji, ali je, ipak, iskazana i nada da Jugoslavija pose-
duje unutrašnju snagu da se odupre centrifugalnim tendencijama.
Autori su se, prema tome, slagali u dijagnozi stanja u kojem se Jugoslavija
nalazila sredinom osamdesetih godina XX veka. Tako, Ramet je pisao kako je
„stabilnost sistema koji je uspostavio Savez komunista Jugoslavije potresena
i, može se tvrditi, u opadanju“, te da „se delanje političkih institucija znatno
razlikuje u praksi od onoga što je predviđeno teorijom“, a da su „čistke iz 1971–
1972. u stvari produbile hrvatski nacionalizam“, pa je „govor o ’bratstvu i jedin-
stvu’, prema tome, čista maskarada“ (Ramet, 1984: 103).
217 Autor(ka) je od decembra 1990, kada je promenio rodni identitet, zvanično poznat(a) pod
imenom Sabrina Petra Ramet.
218 „Počela sam proučavanje Jugoslavije 1977, dok sam se još uvek nalazila na posledi-
plomskim studijama – a etnički odnosi u toj zemlji su me počeli uzbuđivati još dok
sam obavljala istraživanje za master rad o zemlji moje majke, Austro-Ugarskoj“ (Ramet,
1996: XXI). Važno je uočiti da je upotrebljen glagol „uzbuditi“ u nesvršenom obliku, što
ukazuje na dugotrajnost jednog prilično jakog osećanja, te da je kao zemlja autorkine
majke prepoznata upravo i isključivo Austro-Ugarska, a ne i neka od zemalja nasled-
nica (što bi moglo precizirati o kojem kraju Habzburške monarhije se radi). Ove činje-
nice bi mogle ukazivati na autorkin izuzetno pozitivan vrednosni odnos prema nesta-
loj političkoj zajednici.
Na privrednom planu konstatovano je da je dug Jugoslavije per capita

duplo veći od poljskog, da su devizne rezerve istanjene, a da su „zapadni ban-
kari izrazili duboku zabrinutost oko odsustva centralne kontrole nad zaduživa-
njima Jugoslavije i masivnom decentralizacijom privrede što je urodilo nedo-
statkom usklađenosti između privrednih planova federalnih jedinica“ (Ramet,
1984: 107). Takođe, navedene su hronične nestašice goriva, deterdženta, kafe,
lekova i druge robe, te rastuća nezaposlenost (Ramet, 1984: 108), a zabeležene
su i reči slovenačkog istoričara Dušana Bibera iz oktobra 1983, koji je grupi
istoričara na sastanku u Zagrebu kazao da ako se nastavi trenutni razvoj situ-
acije „pretvorićemo se u drugi Liban“ (Ramet, 1984: 109).
Kao glavni uzrok ovog stanja autor je video „ozbiljnu podeljenost partije
bar od 1961“ koja je „paralisala aparat i postala izvor današnjeg haosa u jugo-
slovenskoj privredi i socijalnoj politici“ (Ramet, 1984: 110). Ustanovio je da su u
političkom smislu srbijanska i slovenačka partija liberalne, a hrvatska i bosanska
„čvrstorukaške“, dok su u privrednom smislu slovenačka, hrvatska i srbijanska
partija sklone privrednim reformama (Ramet, 1984: 110–111). Osnovna pretnja
prepoznata je uopšte u nacionalizmu, i posebno u srpsko-hrvatskim odnosima:
„Stvarna opasnost za Jugoslaviju je u tome da će ako privredno opadanje i politička

kriza dovedu do građanskih nemira, nacionalni činilac odjedared postati odlučujući.
Otvoreno se priznaje da je pokrajina Kosovo u pobuni (ili ’kontrarevoluciji’, kako par-
tijski glasnogovornici eufemistički vele). Više od 80 posto žitelja pokrajine su sada
etnički Albanci. Najveći deo želi otcepljenje, razvoj od kojeg vođi ove višeetničke
zemlje strahuju, pošto bi raspirio raspad zemlje i doveo do kraja vlasti SKJ. (...) Na
skorašnjem desetom kongresu Saveza socijalističke omladine Hrvatske, priznato
je da je hrvatska mladež inficirana žestokim secesionističkim nacionalizmom. Vođi
Saveza su optužili hrvatske sveštenike za ovakvu situaciju. Srbi su preplavljeni nacio-
nalizmom od nereda na Kosovu. Muslimani Bosne i Hercegovine doživljavaju islam-
sko buđenje. (...) Iz geografskih i demografskih razloga, srž jugoslovenskog nacional-
nog problema ostaje srpsko-hrvatski odnos, tj. hrvatsko nezadovoljstvo političkim
status quo-om. (...) Mnogi Hrvati se danas osećaju potlačenim i jako antisrpski usme-
renim.219 Prema jednom emigrantskom izvoru, onoliko koliko se Srbi i Crnogorci,
isterani s Kosova, naseljavaju u Hrvatskoj uz obalu između Šibenika i Zadra, toliko
to Hrvati osećaju kao novu demografsku pretnju, koja bi se mogla izroditi u nacio-
nalističke incidente u bliskoj budućnosti“ (Ramet, 1984: 112–113).
Ono što treba imati na umu kada je ovaj navod u pitanju jeste da Ramet
piše o nacionalnim odnosima u SFRJ pre no što je Slobodan Milošević došao
219 „Autorovi razgovori na Pagu u avgustu 1978. i u Zagrebu u julu 1983“ (Ramet, 1984: 113).
U ovom aspektu stranac je nesumnjivo bio u prednosti u odnosu na domaće istraživače.
Njemu su se nacionalne pritužbe mogle otvoreno reći, bez straha od ikakvih posledica.
na vlast, i boji ih prilično crnim bojama. Ako je to tačno, onda Milošević nije
mogao biti glavni uzročnik onoga što se Jugoslaviji desilo, već tek kataliza-
tor koji je ubrzao tok stvari u jednom pravcu. Dok se analizi nacionalizama
na Kosovu, u Srbiji i u BiH uglavnom nema šta prigovoriti, dotle je analiza
stanja u Hrvatskoj problematična i znakovita u smislu razotkrivanja autorove
pristrasnosti. Naime, sasvim je tačno da je srpsko-hrvatski odnos ključ pro-
blema bivše Jugoslavije, ali je veoma problematično da li se i zašto se „mnogi
Hrvati danas osećaju potlačenim i jako antisrpski usmerenim“. Naime, nase-
ljavanje Kosovaca, Srba i Crnogoraca između Šibenika i Zadra nije moglo
biti masovno, ukoliko ga je uopšte i bilo, ali je tvrdnja iz krajnje sumnjivog
izvora koji se u članku neštedimice citira, hrvatskog emigrantskog časopisa
Nova Hrvatska, uzeta zdravo za gotovo. Sumnjivo je, takođe, autorovo shva-
tanje Maspoka, tj. Hrvatskog proljeća, kako ga on, sledeći hrvatske nacio-
naliste, isključivo naziva:
„Kasnih šezdesetih i početkom sedamdesetih izgledalo je izvodljivo da Jugo-

slavija može naći miran put do etničke harmonije na konfederalnoj bazi. Ovo je
protivrečna tvrdnja, pošto najveći broj posmatrača, ipak, teže prihvatanju režim-
skog objašnjenja da su se hrvatski nacionalisti ’oteli kontroli’ i da nije bilo ’realne’
alternative represiji. No, režimsko objašnjenje predstavljalo je veliko pojedno-
stavljenje. Hrvatsko partijsko vođstvo, tada predvođeno Savkom Dabčević Kučar
i Mikom Tripalom, bilo je suštinski umereno, i tražilo je mirne metode reformi-
sanja sistema izlazeći u susret osnovnim zahtevima hrvatskog stanovništva. Oni
su bili skloni hrvatskom nacionalizmu“ (Ramet, 1984: 113).
Kada bi neko ovako predstavio „srpsko rukovodstvo“ u drugoj polovini

osamdesetih, sigurno bi bio proglašen srpskim nacionalistom ili izrazito pro-
srpski usmerenim istraživačem. U vreme pisanja, ovakav stav Rameta sva-
kako nije bio većinski, a Maspok se mahom smatrao nacionalističkim pokre-
tom koji je mogao razbiti Jugoslaviju. Konfederalizovanje federacije, lek koji
je predlagao, bilo je upravo način za bezbolno razmontiranje države, pošto bi
se savezna država pretvorila u savez država. Sjedinjenim Državama i savezni-
cima, međutim, nije tada bilo u interesu da se razbija država Južnih Slovena,
koja se još uvek smatrala veoma korisnom u borbi „Zapada“ predvođenog
Sjedinjenim Državama protiv socijalističkog lagera predvođenog Sovjetskim
Savezom. Naprotiv, trebalo joj je pomoći kako bi prevazišla teškoće s kojima
se susretala. Ranije je sam Ramet citirao „zapadne bankare“ koji su tražili vraća-
nje privredne moći federalnom centru, što je izričito protivrečilo Rametovom
podržavanju „umerenog“ hrvatskog nacionalizma i konfederalizacije SFRJ. Kad
se ima sve rečeno u vidu, ne čudi što je autor polovinom osamdesetih ostao
s ovakvim stavom u manjini. No, on je upravo iz ovakvog stava izvukao dale-
kosežna predviđanja:
1. Gušeći hrvatske, slovenačke i makedonske liberale, partija je osudila jedinstveni

reformski eksperiment i odsekla najbolju šansu sistema za samopopravljanje.
2. Neposredan rezultat bio je u produbljivanju otuđenja naroda od partije, naro-
čito u Hrvatskoj, Bosni, i na Kosovu, i produbljivanje nepoverenja između Srba i
nesrba, posebno Hrvata i Albanaca.
3. Kao rezultat partijske kratkovidosti u ovoj krizi, verovatno je samo pitanje vre-
mena kada će se još jedno krvoproliće dogoditi između Srba i Hrvata (Ramet,
1984: 114).
Ovaj navod višestruko je značajan, jer otkriva dubinsku pristrasnost

autora napisa. Prvo što pada u oči (1) jeste činjenica da se uz „hrvatske, slo-
venačke i makedonske liberale“ ne navode i srpski „liberali“ u SK, iako su i oni
tada „počišćeni“. Štaviše, jedino srpski „liberali“ nisu tada pokazivali ni trunku
nacionalizma (Perović, 2003; Rusinow, 1978), dok se u ostalim slučajevima
radilo o svojevrsnom preplitanju nacionalističkih i, sa stanovišta vođstva SKJ,
komunistički nedovoljno pravovernih gledišta, u smislu davanja više slobode
preduzećima i većeg uticaja tržištu u odnosu na plan (Rusinow, 1978).
No, autor zaključuje kako je takvo delanje „partije“ urodilo (2) gubitkom
njenog legitimiteta „naročito u Hrvatskoj, Bosni, i na Kosovu“, iako je samo u
prvoj od navedenih, bar do 1981, došlo do čistke u partiji, dok u drugima nije.
Dakle, Slovenija i Makedonija se ne navode u ovom kontekstu, iako je tamo
došlo do čistke, a BiH i Kosovo se navode, iako tamo nije bilo čistki, ili su bile
daleko malobrojnije. Uostalom, autor ih nije pomenuo.
Očevidno, radilo se o (3) naglašavanju problema sa Srbima: gde god su
prisutni oni, tu su i nacionalni problemi između njih i „nesrba, posebno Hrvata
i Albanaca“. Jedini problem sa takvom tvrdnjom u drugoj rečenici jeste u činje-
nici da ona ne sledi logično iz prve, niti iz prvog dela druge. Jednostavno, nisu
se poštovala pravila formalne logike, zaključak nije sledio iz premisa. Napo-
sletku, (3) kao uzrok sledećeg rata između Srba i Hrvata, a prećutno i kraja
Jugoslavije, prepoznata je čistka maspokovaca iz partijskog aparata SK Hrvat-
ske. Ako je tada autor bio u pravu, onda Slobodan Milošević ne može snositi
odgovornost za bilo šta što se desilo posle njegovog dolaska na vlast iz pro-
stog razloga što tada on nije zauzimao nijednu značajnu funkciju u partijskom
aparatu. Uostalom, autor ga nigde u članku nije pomenuo. U ovom opažaju
jugoslovenske stvarnosti vođstvo SKJ okrivljeno je za budući rat između Srba i
Hrvata. Secesionistički nacionalizam značajnog dela Hrvata okupljenih u Mas-
poku bio je a priori oslobođen svake odgovornosti.
Kod Rameta je izgleda bila prisutna namera da opravda nacionalističke
težnje za razbijanjem Jugoslavije. Na saveznoj državi je a priori bila krivica za
budući rat, pa čak i za raspad Jugoslavije, pošto se zagovarala konfederacija
kao tobožnji vid njenog očuvanja u cilju pravdanja separatističkog naciona-
lističkog delanja. Docnije je autoritarni i ambiciozni Slobodan Milošević, koji
je svojom robusnom, netrpeljivom a harizmatičnom pojavom privlačio nega-

tivnu pažnju posmatrača, poslužio kao idealna meta za sve neprijatelje, u prvo
vreme Jugoslavije, a potom Srba i Srbije. Tada je i Sabrina Petra Ramet dobila
zapaženu ulogu u akademskom pravdanju razbijanja Jugoslavije pozivanjem
na rušilačko dejstvo tadašnjeg predsednika Srbije (Bakić, 2009: 98–99).
U navedenom članku, međutim, nije se zagovaralo hitro razbijanje Jugo-
slavije, već se Ramet zalagao za „pragmatički“ pristup, pošto je „trenutno (at
this time) čvrsta zapadna podrška Jugoslaviji najzdravija politika za Zapad“,
shodno činjenici da bi „ne pomažući Jugoslaviji Zapad obeshrabrio druge
komunističke ili leve režime koji bi mogli poželeti da izmaknu Moskvi ali im
manjkaju resursi, kao što su Angola ili Irak“ (Ramet, 1984: 120). Otuda, sasvim
u skladu sa konzervativno-liberalnom pragmatičnom proračunatošću, Ramet
je, koristeći eufemizam Zapad u cilju predstavljanja interesa SAD, savetovao da
„Sjedinjene Države nisu u poziciji da oslikaju moguće ’utopije’ za njihove prija-
telje. One, međutim, mogu obezbediti pouzdanu podršku onima koji, poput
Jugoslavije, konstruktivno doprinose međunarodnoj stabilnosti“ (Ramet,
1984: 121). Drugim rečima, Jugoslavija je imala smisla za konzervativne libe-
rale do onog trenutka dok postoji rival na globalnoj sceni, SSSR, jer eufemi-
stički rečeno, „doprinosi međunarodnoj stabilnosti“, tj. američkim strateškim
interesima, a sa slabljenjem SSSR, oni su izgubili interes i za održanje Jugosla-
vije. U konkretnom slučaju Rameta, s krajem Hladnog rata, s raspadom socija-
lističkog lagera i potonjim raspadom SSSR, te posledičnim prestankom opa-
snosti od socijalizma, ne samo što Jugoslavija nije više neophodna, već ona
postaje i suvišna kao nesavršena tvorevina koja je zamenila verovatno savr-
šeniju Habzburšku monarhiju, pa je trebalo pomoći secesionističkim pokre-
tima u okviru nje da izbore nezavisnost od omraženog Beograda i potpadnu
pod uticaj drugih sila.220
Nasuprot ovakvim zaključcima, iz slične početne analize, istoričar Rusinov,
bivši obaveštajac američke mornarice, poreklom verovatno Jevrejin iz Rusije koji
je otišao u Veliku Britaniju i postao neka vrsta britanskog liberala, zaključio je da
Jugoslavija ima šanse da se izvuče iz problema, uprkos mračnim predviđanjima
Rameta. Oprezno i skrupulozno, Rusinov je zaključio da „nije bio u mogućnosti
da skupi dovoljno pokazatelja koji bi opravdali tvrdnju da je savremena situ-
acija već analogna (onoj iz 1971–1972, koju je autor „iz prve ruke“ posmatrao,
prim. J. B.) i da je slična kriza (ali bez Tita da je razreši) verovatno na pomolu“221
(Rusinow, 1985: 132). Smatrao je da se izveštaji o nacionalističkim incidentima
220 U članku su pedantno pobrojane sve nacionalističke i separatističke organizacije različi-

tih južnoslovenskih nacija u svetu (Ramet, 1984).
221 Značaj Josipa Broza isticao je i Šeflin posebno naglašavajući činjenicu da je sistem izgra-
đen Ustavom iz 1974. bio sistem koji je podrazumevao nekog s Titovim autoritetom na
vrhu. U protivnom, institucionalni sistem odlučivanja bio bi zakočen potrebom da se jed-
noglasno donose odluke o isuviše velikom broju pitanja (Schoepflin, 1985: 313).
u stvari odnose na banalne stvari, iako je bio svestan da je i do Maspoka vodio

niz „banalnih incidenata koji su bili slično bagatelisani i prema tome trpljeni,
ohrabrujući eskalaciju“. Smatrao je, takođe, da rastući broj Jugoslovena, prema
popisu iz 1981. bilo ih je 1.219.024 ili 5,4%, daje nadu da bi Jugoslavija mogla
da postane čvršća zajednica no što je bila polovinom osamdesetih (Rusinow,
1985: 132–133, 160). No, uprkos simpatijama za predmet istraživanja, Rusinov
nije bio jugoslovenski idealista, već je jasno prepoznao u kolikom problemu se
SFRJ nalazi i šta treba uraditi da bi mogla opstati:
„Na duži rok, ako ga bude bilo (istakao aut.), stabilnost Jugoslavije će prevashodno
zavisiti od obuhvata do kojeg će institucije i elite, same uveliko oblikovane uza-
stopnim pokušajima odgovora na nacionalno pitanje, dokazati sposobnost izmi-
renja upornih sukoba između partikularističko-nacionalnih i panjugoslovenskih
interesa i zahteva u jednom promenljivom i trenutno težem privrednom i politič-
kom okruženju kod kuće i u svetu. Gledano na ovaj način, postoje dve povezane
dimenzije koje stvaraju krug koji bi mogao ili ne biti začaran: uticaj nacionalnog
pitanja na institucionalno uređenje i delanje, i uticaj potonjeg na nacionalno
pitanje“ (Rusinow, 1985: 133).
Doista, nema tačnije dijagnoze stanja u kojem se nalazila Jugoslavija,222

kao i razloga zbog kojih je to tako.223 Posebno treba naglasiti tačnost zapaža-
nja da su institucije i elite bile oblikovane pokušajima odgovora na nacionalno
pitanje, jer se najčešće smatra da su institucije te koje su presudno doprino-
sile nacionalizmu dok se ne uviđa da su same institucije bile obrazovane na
bazi socijalističkog nacionalizma. Nažalost, ispostavilo se da jugoslovenske
republičke elite nisu želele da poslušaju ono što je održanje Jugoslavije za-
htevalo, a da niko moćan sa strane nije hteo odlučno da im ukaže na neop-
hodnost određenih koraka kako bi se predupredila tragedija u koju se srljalo.
222 „Republike sada imaju skoro toliko mnogo kontrole nad njihovom privrednom srećom
i kulturnim identitetima kao i suverene države u Evropskoj ekonomskoj zajednici (tj. ne
sasvim suverenu kontrolu)“ (Rusinow, 1985: 141).
223 Na drugom mestu u studiji, Rusinov je poredio privredni sistem u Jugoslaviji sa merkan-
tilizmom do kojeg je dovelo institucionalno uređenje pod uticajem rešavanja nacional-
nog pitanja: „Regionalni vođi su prevashodno zaštitnici i promoteri njihovih regionalnih
privreda, koje se smatraju nacionalnim a ne samo regionalnim po prirodi. Oni su podržani
i poslušani – i priznati kao nacionalni vođi njihovih nacija, što je moćna zamena za slo-
bodne izbore ili ’harizmu’ u uspostavljanju vlasti – u zavisnosti od procene koliko dobro
obavljaju taj posao“ (Rusinow, 1985: 143). On je primetio da se takmičenje između nacija
u SFRJ obavljalo u znaku nultog zbira takmičenja (zero-sum interregional competition), tj.
dobitak jednog delatnika, po pravilu, značio je gubitak drugog, što je nadomeštano zadu-
živanjem u inostranstvu u cilju ispunjavanja „megalomanskih zahteva“ republičkih ruko-
vodstava i stišavanja sukoba. Takva strategija, međutim, postala je neodrživa pod utica-
jem spoljašnjih činilaca kao što su naftni udari i recesija privrede na Zapadu, baš u vreme
kada je počinjala era bez „doživotnog predsednika“ (Rusinow, 1985: 143).
Dobronamerni istraživači Jugoslavije poput Rusinova ili Stivena Berga

(Steven Burg) ukazivali su na probleme, precizno ih otkrivajući, ali oni nisu
mogli uticati na jugoslovenske elite da povlače poteze u pravcu održanja
Jugoslavije. Stiven Berg je npr. vršio poređenje situacije koja je dovela do
partijskih čistki 1971–1972. i one koja je prethodila izbijanju nacionalističkih
sukobljavanja petnaestak godina docnije:
„Dok sadašnji nivo međunacionalnih napetosti još uvek nije dostigao onaj iz
kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, ima važnih paralela koje zaslužuju
pažnju i delanje vođstva. Ranije je proteklo pet godina pre no što je dozvoljeno
da se istovremeni rast međunacionalnih napetosti među masama i međuregio-
nalnih sukoba između političkih vođstava međusobno osnaže i, konačno, unište
sposobnost partije da održi društveni mir unutar regiona (pod regionima Berg
podrazumeva republike i pokrajine, prim. aut.) ili održi nivo ujedinjenosti među
njima. Politički poredak bio je uspostavljen tek kada je Tito intervenisao u kasnoj
1971. godini. (...) Tito je mogao tako odlučno delati zbog njegovog ogromnog
ličnog autoriteta, zbog toga što je bio podržan koalicijom partijskih vođa koji su
dolazili iz većine regija i nacionalnosti, i najvažnije, zato što je bio u mogućnosti
da zapreti uverljivom pretnjom, u cilju ugušenja nacionalističkog nezadovoljstva
ili bilo kojeg drugog odstupanja, vojnom akcijom. Štaviše, mogao je to da pre-
duzme zato što je takvo delanje, kad je njime predvođeno, predstavljalo jasan
pokušaj održanja postojećeg poretka, pre negoli napor da se on preobrazi. Nije-
dan jugoslovenski vođ ne bi mogao danas ponoviti Titovo delanje bez menja-
nja, ili naizgled menjanja sistema u jednom od pravaca (federacija ili konfedera-
cija, prim. aut.) o kojima se danas raspravlja“ (Burg, 1986: 173).
Kako se vidi, oba autora su jasno prepoznala značaj koji je Josip Broz kao
integrativni činilac SFRJ imao. Istovremeno, ukazano je na razloge zbog kojih
je on imao takvu ulogu, te zašto polovinom osamdesetih nije bilo političkih
vođa koji bi mogli uživati isti autoritet. Naime, niko od njih nije mogao raču-
nati na višenacionalnu koaliciju iza sebe, i to iz svih ili gotovo svih nacija, a
vojna sila predstavljala je poslednji neopovrgljivi argument. Liberalni protiv-
nici Jugoslavije, međutim, mogli bi primetiti da Jugoslavija zacelo nije zaslu-
živala da opstane ako je zavisila od volje i autoriteta jednog čoveka, bio on
Josip Broz Tito ili neko drugi.
Pa ipak, šta bi bilo da je neki od moćnih spoljnih činilaca, koje Berg uop-
šte ne pominje, dao odlučnu, bezostatnu i bezuslovnu podršku ili pretnju
Anti Markoviću da upotrebi JNA u cilju slamanja otpora nacionalista, na ona-
kav način na koji je Brežnjev podržao Josipa Broza ili mu pripretio (Rusinow,
1978: 299–300)? Nije li Franjo Tuđman dobio podršku za delimično zadovolje-
nje hrvatskog nacionalizma kada su mu SAD dale odrešene ruke da „u roku od
deset dana“ slomi otpor vojske RSK,224 podržavajući ga i avijacijom,225 i izvrši

zajedno sa vojskom BiH stratešku promenu odnosa snaga u BiH? Zar nije i JNA
mogla dobiti odrešene ruke da u roku od deset dana slomi otpor Slovenije,
osim ako navodne Bejkerove reči „nežno udaranje po prstima“226 Slovenije nije
značilo baš to, da bi se potom ispostavilo da je slovenačka TO dala po prstima
JNA? Da li bi SAD podržale, razume se prećutno, brzu i efikasnu akciju komuni-
stičke JNA protiv Slovenije, uprkos jakom protivljenju Nemačke, a onda i pro-
tiv drugih nacionalističkih snaga, uključujući i Miloševića?227
Politikolog Berg, međutim, uviđao je još 1986, u vreme dok je Slobodan
Milošević bio predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda i
nije bio političar od kojega puno zavisi, da se, umesto zajedničkog traženja
izlaza iz institucionalne blokade u procesu odlučivanja na saveznom nivou
koji je jedino mogao dovesti do stvaranja pretpostavki za privredno ozdrav-
ljenje, sukob unutar političke elite jugoslovenskih republika pojačava (Burg,
1986: 173). Radilo se o institucionalnom snaženju već postojećih nacionalnih
takmičarskih energija:
224 Prema svedočenju Hrvoja Šarinića, nekadašnjeg šefa Hrvatske obaveštajne zajednice koji
se 13 puta sreo sa Slobodanom Miloševićem od 1993. do 1995, SAD su dale Hrvatskoj naj-
više 10 dana za trajanje operacije „Oluja“. Dokumentarni film Oluja nad olujama, prikazan
na Hrvatskoj televiziji 1, 5. VIII 2008. Operacija „Oluja“, međutim, trajala je samo tri dana.
225 Prema svedočenju generala vojske RSK, Milisava Sekulića, NATO avijacija je uništila sve
radio-relejne centre onemogućavajući na taj način uspostavljanje komunikacija između
komande i jedinica, te jedinica međusobno. Takođe, NATO je stavio na raspolaganje Hrvat-
skoj vojsci svoju tehniku koja je omogućavala prisluškivanje svih telefonskih razgovora
između srpskih političara i vojnika. Dokumentarni film Pad Krajine, prikazan na RTS 1, 4.
VIII 2008. godine.
226 Navodno je Branko Mamula izjavio u razgovoru sa Lorom Silber (Laura Silber) i Alenom
Litlom (Allan Little) da je Džejms Bejker (James Baker) u svojstvu američkog državnog
sekretara to savetovao Anti Markoviću (Silber, Litl, 1996: 169). U memoarima Branka
Mamule, međutim, o ovome nema ni reči (Mamula, 2000).
227 O tome se danas može samo nagađati. Da li bi vojna diktatura sa jasnim mandatom
spremanja društva za višestranačke izbore na saveznom nivou, a tek potom i na repu-
bličkim, te ograničenim rokom trajanja omogućila da se zemlja ne razbije ili da se bar
omogući miran raspad po opšteusvojenim pravilima? Sigurno je da bi u tom slučaju
posle pada Berlinskog zida antikomunisti napali režim kao komunistički i totalitarni. Pa
ipak, bolja bi bila čak i dvogodišnja diktatura od građanskog rata i etničkih progona koji
su potrajali duplo duže. No, diktatura bez spoljne podrške nije predstavljala realistično
rešenje (Kadijević je putovao kod sovjetskog ministra odbrane, generala Jazova, 13. III
1991. da ga upita da li bi SSSR podržao vojni udar. Pošto je SSSR bio preokupiran svo-
jim brigama, a Kadijeviću ni na pamet nije palo da ide u SAD, od udara se odustalo, jer
JNA nije imala „jaku spoljnu silu“ iza sebe. – Hadžić, 2004: 118), i moguće je da bi posle
nje rat bio još ogorčeniji. Nijedna strana sila nije htela odlučno stati iza Jugoslavije i
njene komunističke vojske posle sloma Berlinskog zida. Jedino je nekomunistička voj-
ska mogla uživati izvesnu prećutnu podršku SAD posle pada Berlinskog zida za takav
korak, a taj zahtev bio je preteran imajući u vidu komunističku ideološku opterećenost
ondašnjeg vrha JNA (Hadžić, 2004: 118).
„Ovo odbijanje kompromisa proizvod je dugotrajnih tendencija prema privred-

noj autarhiji na nivou republika i pokrajina, ali i na regionalnom i opštinskom
nivou. Ove tendencije su proizvele neprestano takmičenje za resurse u jugoslo-
venskoj politici. Takmičenje se odvijalo kako unutar republika – između razvijenih
i manje razvijenih opština – tako i između republika i pokrajina. Sukob između
opština unutar pojedinačne republike bio bi zataškan ujedinjujućim efektima
nacionalizma. Međutim, uzajamno isključivi i čak suprotstavljeni karakter naci-
onalizama u Jugoslaviji teži da uveća sukobe među republikama i pokrajinama“
(Burg, 1986: 178).
Ono što je posebno zanimljivo jeste Bergovo uverenje da su „svi zna-

čajni sporazumi“ na privrednom planu ranih osamdesetih postignuti „pre-
vashodno – čovek se nalazi da u iskušenju da kaže isključivo“ blagodareći
stranom uticaju „na vođstvo iz zemalja stranih poverilaca zapadnih političkih
podržavalaca“228 (Burg, 1986: 178). Da li se ovaj uticaj na privrednom planu
mogao protegnuti i na politički plan? Verovatno da, ali bi ponosnoj Jugosla-
viji u to vreme bilo teško nametnuti neku vrstu protektorata.
Naposletku, samo godinu dana docnije od objavljivanja ovog Bergovog
članka, u novembru 1987, kada se Slobodan Milošević već pojavio kao hariz-
matični vođ i pobednik na VIII sednici CK SK Srbije, ambasador Velike Britanije
u Grčkoj je tamošnjem jugoslovenskom ambasadoru preneo ocenu tadašnjeg
ministra inostranih poslova u vladi Margaret Tačer, Džefrija Haua (Geoffrey
Howe), da je vlada u Londonu i sam ministar „jako, jako zabrinut“ kretanjima
u Jugoslaviji, naročito zbog Kosova, centrifugalnih tendencija u Sloveniji, a
„ponekad i u Hrvatskoj“, kao i zbog privrednih prilika. Izrazio je interes „za čvr-
stu, nezavisnu i nesvrstanu Jugoslaviju kakva je bila u Titovo vrijeme“, što se
povezuje „s jakom federacijom i centralnom vlašću“ (Mamula, 2000: 146). No,
tada je Berlinski zid još čvrsto stajao, a socijalistička, ali nesvrstana Jugosla-
vija bila virus u socijalističkom lageru, pa su izgleda konfederalističke tenden-
cije, a otvoreno separatističke da se ne pominju, Slovenije i Hrvatske gledane
s više sumnjičavosti no one koje su želele učvrstiti saveznu državu. Samo dve
godine docnije stvari će se iz temelja izmeniti.
Rusinov se potpuno slagao sa Bergovom klasifikacijom struja u politič-
koj eliti SFRJ, pa su „liberalne reformatore“ u vreme pisanja njihovih tekstova,
1985. i 1986, prepoznali u SK Srbije, a naročito u Gradskom komitetu kojim je
228 Navedene su promene zakona o konvertibilnosti valuta, kao i zakoni o autonomiji

Narodne banke Jugoslavije koji su doneti 1983. i 1984, pa čak i usvajanje stabilizacionog
programa iz 1983. Razlog za ovu popustljivost strancima autor je nalazio u strahu da se
ne ostane bez finansijske pomoći (Burg, 1986: 179). Pa ipak, nije li se radilo o pokazate-
lju pojačanog uticaja moćnih kapitalističkih krugova na SFRJ? Ako je ovaj uticaj uistinu
bio povećan, onda bi ovi krugovi mogli uticati na daljnje snaženje saveznog centra posle
sloma Berlinskog zida, da im je ovo bilo u interesu.
upravljao u to vreme Slobodan Milošević,229 među ekonomistima, bankarima

i poslovnim ljudima, kao i među režimskim i disidentskim društvenim nauč-
nicima i intelektualcima, te pojedinim političarima u drugim republikama u
kojima „je njihov uticaj manje važan zato što im nedostaje podrška njihovih
tamošnjih partija“. Oni su „liberalni reformatori“ zato što: podržavaju razumne
mere jačanja federacije putem uvođenja većinskog glasanja umesto konsen-
zualnog kako bi se izbegla paraliza odlučivanja na saveznom nivou; podrža-
vaju stabilizacione programe na saveznom nivou; tržišnu privredu, i njeno
uključenje u kapitalistički svetski sistem.
Prva tačka je „liberalima“ pribavljala podršku „konzervativaca“ koji su
želeli „oštru centralizaciju“, ali ih je, i zbog ove podrške „konzervativaca“, uda-
ljavala od treće grupe u partiji, „konfederalista“ u Sloveniji, Hrvatskoj i Vojvo-
dini, kao i „bar nekih elemenata u bosanskom rukovodstvu“, koji su svi želeli
zadržavanje ili uvećanje autonomije i ekonomske moći u odnosu na centar, a
posebno se bojali „konzervativaca“, sa uporištem u JNA, boračkim organiza-
cijama i u rukovodstvima nerazvijenih republika, poznatim po zalaganju za
„centralistička“, „primitivno egalitarna“ i stanovišta neprijateljski usmerena
prema tržišnoj privredi i njenom uključivanju u svetski kapitalistički sistem 230
(Burg, 1986: 187–188; Rusinow, 1985: 156). No, izgledi „liberala“ nisu bili bajni:
„Tako, ’liberalni reformatori’ jesu najslabija ’tendencija’ u vođstvu. Njihov ograničeni

uspeh do sada se uveliko mogao objasniti kao rezultat spoljnjih pritisaka (istakao aut.).
No, ovi pritisci ne mogu potisnuti regionalne privredne, političke i ideološke čini-
oce koji su postrojili domaće političke snage protiv reforme. Srbijanski ’liberali’ su
suštinski izolovani među regionalnim vođstvima, i suočeni čak sa ogorčenom opozi-
cijom unutar sopstvene organizacije. Male su, stoga, šanse da stabilizacioni program
i propisane privredne reforme budu ikada potpuno sprovedene“ (Burg, 1986: 188).
Kako se vidi, nacionalni odnosi su, čak i u ovoj vizuri koja uviđa složeniju
ideološku podelu koja, prema piscu ovih redova, ipak, tek površinski prikriva
229 Tada je Milošević, iako se poimence ne pominje u člancima Rusinova i Berga, uobičajeno
smatran modernim prozapadnim reformistom, s bankarskim stažom u SAD. Uostalom u
njegovom timu sedeo je kao ekonomski savetnik i Mihailo Crnobrnja, docniji ambasa-
dor u EEZ, univerzitetski profesor u Kanadi i pisac jedne od boljih knjiga o „Jugosloven-
skoj drami“ (1994), pa predstavnik stranih investitora u Srbiji i profesor na FEFA. Bio je tu,
takođe, i Jurij Bajec, član Miloševićevog tima za privrednu reformu iz 1988. i savetnik pre-
mijera Mirka Cvetkovića dvadesetak godina docnije.
230 Berg je posebno visoko vrednovao značaj kritike društva brojnih sociologa, i naročito
knjigu Josipa Županova Marginalije o društvenoj krizi, što ovoj profesiji služi na čast, te eko-
nomiste koji su učestvovali u stvaranju programa „Krajgerove komisije“, dok je za politiko-
loge kazao da „čak“ i oni „koji su dugo patili pod teretom preterane bliskosti u odnosima
sa režimom i bili duboko podeljeni po regionalnim linijama, odskora doživljavaju opre-
zno oživljavanje kritičke misli“ (Burg, 1986: 188).
dublje nacionalne razlike, uslovljavali vidljivu institucionalnu blokadu odluči-

vanja koja je doprinosila privrednom slabljenju zemlje. Ovi slabi izgledi „srbi-
janskih liberalnih reformista“, usled činjenice da „konsenzualno odlučivanje
favorizuje one koji se protive promenama“ naveli su, međutim, Berga da se
zapita da li će Jugoslavija nestati. Shvatio je da ovakav ćorsokak vodi konfe-
deralizaciji i ’balkanizaciji’ sličnoj onoj s kraja šezdesetih, u čemu se takođe
slagao sa Rusinovom. Zaključio je da taj „proces već traje, te da je trenutno to
najverovatniji tok događaja u bliskoj budućnosti“. Štaviše:
„ne bi se, možda, moralo dugo čekati pre no što se zemlja jednostavno raspadne
– mirno, ako se postigne prava ’konfederacija’, ili nasilno, ako nacionalističke
suprotstavljenosti eskaliraju. Jedino bi intervencija vojske – najverovatnije kao
podrška ideološkim konzervativcima u njihovom delanju u političkom vođstvu
– mogla preokrenuti potonji razvoj. Stvarna mogućnost ovog ishoda, međutim,
snažan je podsticaj političkom delanju odvraćanja“ (Burg, 1986: 189).
Dakle, Berg je bio sasvim svestan, baš kao i Rusinov, mogućeg „raspada
Jugoslavije“ i nisu dopuštali da ih eufemizam konfedera(liza)cije zavara, već su
jasno prepoznali da se radi o mirnom razmontiranju SFRJ. Obojica su smatrali da
je to čak i najverovatniji ishod institucionalne blokade odlučivanja na saveznom
nivou. Pa ipak, liberalni američko-jevrejski intelektualac se nadao da postoji
mogućnost očuvanja Jugoslavije. Tu mogućnost nalazio je u koaliciji između
„konzervativaca“, kao najjače struje, i „liberala“, kao najslabije u SKJ. Naime, oni
su u jačanju funkcija federacije mogli naći najmanji zajednički imenitelj, a u hitnoj
privrednoj iznudici, „konzervativci“ bi, pošto nemaju sopstveni program, smatrao
je, mogli prihvatiti spreman program „liberala“. No, iako bi ova koalicija postala
premoćna, bilo je jasno Bergu, ona bi samo dodatno osnažila strahove i otpore
„konfederalista“ iz Hrvatske i Slovenije, što bi onda primoralo „liberale“ da se
„pouzdaju u autoritarna sredstva kako bi dostigli svoje ciljeve“ (Burg, 1986: 190).
Prema tome, Berg je raščlanio moguće ishode trenutne situacije sasvim
u skladu sa ozbiljnim naučnim radom prema kojem se pod delovanjem nekih
uslova može očekivati izvesna posledica. Ako bi se nastavilo onim putem
kojim se krenulo na prelazu šezdesetih u sedamdesete, a naročito od smrti
Josipa Broza Tita, mogla bi se očekivati mirna konfederalizacija, tj. kraj SFRJ;
ako bi nacionalističke strasti eskalirale, to bi vodilo građanskom ratu; a ako bi
došlo do koalicije „liberala“ i „konzervativaca“ moglo bi doći do jačanja fede-
racije, ali pod autoritarnom vlašću. Jedini činilac kojeg je potcenio jeste spolj-
nopolitički, jer se sa promenom međunarodnog okruženja menja i verovat-
noća nastupanja svakog od navedenih izbora. Verovatnoća trećeg rešenja, čije
je ostvarenje neminovno moralo da uključi konzervativne komuniste, smanji-
vala se sa urušavanjem socijalizma kao sistema i slabljenjem SSSR kao vele-
sile, a rasla je verovatnoća jednog od prva dva navedena izbora.
4.4. Zaključak
U procenjivanju predviđanja sloma socijalizma Valeri Bans (Valerie Bunce)

već je uočila pravilnost da su desničari „rutinski predviđali kraj socijalizma“, ali
da se češće radilo o onoj narodnoj „što je babi milo, to joj se snilo“ negoli o
„brižljivom argumentovanju baziranom na činjenicama“, te da su, štaviše, ti
isti analitičari često „zastupali politike zasnovane na premisama o unutrašnjoj
dugotrajnosti i zlu komunističkih sistema“ (Bunce, 1997: 363). Nešto slično se
može kazati i za predviđanje kraja Jugoslavije.
Naime, iz navedenih primera predviđanja jasno se vidi da su nade i oče-
kivanja društvenih naučnika neminovno vezani sa predviđanjima kraja Jugo-
slavije: iz negativnog odnosa Rameta prema Jugoslaviji sledilo je bezostatno
pravdanje hrvatskog nacionalizma i osuda srpskog, te predviđanje „raspada“
Jugoslavije; na isti način, iz pozitivnog odnosa Rusinova i Berga prema pred-
metu istraživanja sledilo je oprezno predviđanje o mogućem održanju Jugo-
slavije, iako se priznavalo da je situacija, izazvana nacionalnim takmičenjima
koja su prečesto prelazila u sukobljavanja i institucionalnu paralizu koja je
onemogućavala donošenje odluka i time dodatno pojačavala već posto-
jeće nacionalne sukobe, teška. Potonji su izražavali stav da država verovatno
neće biti kadra da izađe iz pomenutih teškoća, ali su izražavali nadu da će,
ipak, uspeti da ih prevaziđe, a prvi je samo naizgled bio u pravu, jer njegov
zaključak nije sledio iz premisa, već iz zle volje. Kad je Šeflin u pitanju, nje-
govo ispravno predviđanje „turobnih“ izgleda Jugoslavije bilo je u velikoj meri
vezano za kombinovanje predviđanja raspada socijalizma sa problemima koje
je u Jugoslaviji izazivao nacionalizam uz institucionalnu blokadu odlučivanja
i gubljenje smisla jugoslovenstva za njene republike.
Treba primetiti da su strani stručnjaci za Balkan i bivšu Jugoslaviju češće
bili svesni mogućnosti nestanka Jugoslavije od južnoslovenskih sociologa,
politikologa ili istoričara, a da su hrvatski ili slovenački stručnjaci očevidno bili
uspešniji prognozeri od srpskih ili bošnjačkih. Primera radi, od sociologa Jugo-
slavije samo je Josip Županov predvideo da bi do nasilnog raspada Jugoslavije
moglo doći, dok se od Rameta saznaje da je takvo mišljenje još 1983. iskazao
slovenački istoričar Dušan Biber.231 Ivo Banac je takođe izražavao uverenje da
je Jugoslavija moguća samo u autoritarnom sistemu, a nikako ne i u višestra-
načkoj demokratiji, u čemu se ogledala u najmanju ruku dvostruka rezerva –
rezerva jednog liberala prema autoritarnom poretku i rezerva jednog Hrvata
231 Dejan Jović, pak, navodi da je „od 35 vodećih hrvatskih sociologa, pravnika, politologa i
ekonomista anketiranih u oktobru 1989. samo (je) jedan rekao da će se Jugoslavia ras-
pasti (vidi anketu Slavena Letice u Danasu, 17. oktobar 1989) Danas će, naravno, svi tvr-
diti da su znali da će se to dogoditi, i da se zapravo moralo dogoditi. Toliko o moguć-
nosti da se predvide događaji, ili – barem – o kvalificiranosti društvenih znanosti da ih
predvide” (Jović, 2003: 91).
prema političkoj zajednici u kojoj Hrvati ne čine većinu (Banac, 1990; 1988).
Izgleda da južnoslovenski teoretičari i istoričari, a naročito Srbi i Bošnjaci, nisu
hteli da poveruju da je za njih negativan ishod moguć, već su se zavaravali, pa
je i njih, ako ne nepokolebljiva vera u Jugoslaviju, onda nada u bolju budućnost
sprečavala da se racionalno suoče sa upozoravajućim znacima sunovrata. Neki
od hrvatskih istraživača su zacelo imali negativan odnos prema Jugoslaviji,232
pa im je to pomagalo da predvide i njen nestanak. Naposletku, nada i htenje,
predviđanje i delanje često idu ruku pod ruku.
Kada je u pitanju ideološka usmerenost istraživača čini se da su američki
liberali koji su bili manje hladnoratovsko-antikomunistički ostrašćeni gajili
pozitivniji stav prema Jugoslaviji od konzervativnih liberala koji su iskazivali
izrazitiju hladnoratovsku logiku, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što
ih je jugoslovenska višeetnička stvarnost mogla podsetiti na američku druš-
tvenu stvarnost. Takođe, liberalni jevrejski intelektualci u SAD i Velikoj Britaniji
koji su se dugo bavili Jugoslavijom pokazivali su unekoliko razumljivu sklo-
nost, imajući u vidu jevrejska iskustva sa nacionalizmima većine kroz istoriju
kao i moguću prosrpsku sklonost, zbog zločina NDH, ka višeetničkim reše-
njima kao etički nadmoćnim u poređenju sa uskim etnonacionalističkim vari-
jantama preuređenja jugoslovenskog prostora. Čini se, međutim, da su oni
uviđali i da su opasnosti građanskog rata sa etničkom osnovom mnogo gora
alternativa od Jugoslavije koju odlikuje autoritarni socijalizam, ali sa izvesnim
demokratskim i tržišnim tendencijama,233 koji se nipošto ne može izjednača-
vati sa totalitarnim poretkom. No, one koji su izričito ili prećutno gajili habz-
burške (Ramet) ili nemačke (Rajsmiler) resantimane prema Jugoslaviji i Srbima,
ni opasnost nestajanja Jugoslavije u građanskom ratu nije sprečavala da izri-
čito predvide željeni raspad, kao pitanje neminovnosti i podesnog trenutka.
Planiranje podesnog trenutka, kao i neke epizode stranog uplitanja u
prošlosti, pokazuju, međutim, da je spoljni činilac bio presudan za održanje
ili nestanak Jugoslavije, jer on u krajnjem slučaju određuje da li će i kada ona
postojati. Zanimljivo je, međutim, da nijedan od ovde pomenutih istraživača
nije došao do takvog zaključka; ni Ramet koji je sam izričito procenjivao kada
je trenutak raspada podesan za „Zapad“, tj. SAD; niti Rusinov koji je čitaoce
obavestio o Brežnjevljevoj ponudi „bratske pomoći“ Josipu Brozu prilikom
232 Autoru ove studije nije iznenađujuće da je Letica predvideo „raspad“ SFRJ, jer je Tuđma-
nov docniji savetnik to silno želeo, ali je teško poverovati da je prosvećeni socijalista Josip
Županov, uopšte kritičan prema nacionalizmu, bio protivnik Jugoslavije, dok za Banca,
kao iskrenog i gorljivog liberala, autor pretpostavlja da bi, možda, bio za Jugoslaviju da
je verovao da ona može biti liberalna, tj. višestranačka i parlamentarna demokratija koju
nacionalno sukobljavanje Srba i Hrvata neće stalno unazađivati.
233 Rusinov i Berg su sa odobravanjem pominjali zalaganje pojedinih komunista za višekandi-
datske liste, u čemu su prednjačili komunisti u SK Srbije, a već je ranije pomenuta „obnova
društvenih nauka“ s kritičkom funkcijom.
Maspoka, što je ovaj upotrebio kao argument u raspravi sa „hrvatskim ruko-

vodstvom“, ukoliko maršal nije u stanju da se s izazovom separatizma sam
izbori; niti Berg koji je ukazao na presudni značaj spoljnih pritisaka u jačanju
makroekonomskih funkcija savezne države u SFRJ; niti Šeflin koji spoljni čini-
lac skoro i nije imao u vidokrugu.
Može se samo pretpostaviti da politikolozi SAD i Velike Britanije koji su
se specijalizovali za izučavanje udaljenih regiona nisu skloni kritičkom raz-
matranju uticaja spoljne politike zemalja kojima pripadaju na predmet nji-
hovog istraživanja, već su usredsređeni na unutrašnje odnose u regionu. Nji-
hova funkcija je prevashodno u analizi unutrašnjih odnosa u nekom regionu
i savetovanju politika koje se mogu efikasno preduzeti zavisno od ciljeva veli-
kih sila koji se tamo žele postići, a ne u kritici ovih i ovakvih neretko imperija-
lističkih politika. Naposletku, primer BiH, još jedne države koju razdiru naci-
onalizmi konstitutivnih nacija i institucionalna blokada, i koja uprkos tome
opstaje, zorno pokazuje da se spoljni činilac ne može potceniti kada je u pita-
nju nastanak, održanje i nestanak malih višenacionalnih država.
5. P
rvobitna ideološka hegemonija:
sukob civilizacija, balkanizam
i kritika balkanističkog diskursa
Umesto demokratske Zapadne Evrope i komunističke Istočne

Evrope, od sada će postojati Evropa i Balkan.
Robert D. Keplen
5.1. Uvod
U ovom poglavlju se analiziraju dva najuticajnija dela i nekoliko pratećih

koja su primenjivala okvir sukoba civilizacija i balkanistički diskurs, a predo-
čava se i njihova kritika. U osnovi konzervativni okvir sukoba civilizacija, te
prateći orijentalistički i balkanistički diskursi bili su kritikovani iz dva izvora.
Prvo izvorište predstavljao je okvir agresor–žrtva i humanitarno-imperija-
listički diskurs putem kojih se kritikovao okvir sukoba civilizacija i balkani-
zam, iako često nedosledno, pa je bilo i dosta slučajeva da su kritičari nesve-
sno primenjivali ono što kritikuju. Nosioci ovakve kritike su uglavnom, iako
ne i isključivo, levi liberali i socijalni demokrati na Zapadu, kritični prema nji-
hovim vladama zbog nepreduzimanja vojne akcije protiv bosanskih Srba i
Srbije. Drugo izvorište kritike predstavljali su postmoderni dekonstruktivi-
sti balkanističkog diskursa koji su većinom bili rođenjem ili bračnim vezama
povezani sa Balkanom, a dugogodišnjim boravkom sa Zapadom.
Posebno je važno naglasiti da se radi samo o najuticajnijim autorima i
delima, što nikako ne znači da su oni i oblikovali ovaj okvir i diskurs, pošto
su oni nastali znatno ranije. Dva autora i dela koja se ovde nešto opšir-
nije analiziraju jesu Sukob civilizacija Semjuela Hantingtona (Samuel Hun-
tington) i Balkanski duhovi Roberta Keplena (Robert Kaplan). Cilj analize
sastoji se u prepoznavanju društveno-integrativnih i ideoloških funkcija
koje imaju u kapitalističkim društvima SAD i EU posle završetka Hladnog
rata i poraza socijalizma i SSSR kao glavnog neprijatelja, te u odvajanju
saznajnih od društveno-integrativnih funkcija okvira sukoba civilizacija i
balkanističkog diskursa.
5.2. Jugoskeptična hipoteza: Ideološke funkcije okvira

sukoba civilizacija i balkanističkog diskursa
Harvardski konzervativni profesor političkih nauka i savetnik različitih

američkih,234 ali i vlada drugih zemalja od kojih su neke tokom sedamdesetih
godina XX veka spadale u desničarske autoritarne režime,235 Samjuel Hanting-
ton, objavio je članak „Sukob civilizacija?“ u letnjem broju časopisa Foreign
Affairs 1993, kao odgovor na Fukujaminu tezu o „kraju istorije“, da bi tri godine
docnije objavio i istoimenu knjigu.236 Okvir sukoba civilizacija, međutim, postoji
znatno duže, baš kao i pripadajući orijentalistički, okcidentalistički i balkani-
stički diskursi. Hladni rat je uticao da se ovaj okvir i diskursi ponešto povuku u
pozadinu, zasenjeni hladnoratovskim okvirom i antikomunističkim diskursom,
da bi po okončanju Hladnog rata isplivali ponovo na površinu. Hantington je,
međutim, već postojeći okvir predstavljanja stvarnosti nanovo izričito obli-
kovao („reartikulisao“), trudeći se da ubeđivanjem stručne i šire javnosti okvir
sukoba civilizacija u objašnjenju „sledećeg obrasca sukoba“ stekne ideološku
hegemoniju. Prema tome, ne radi se toliko o izražavanju stvarnosti, koliko o
ideološko-diskurzivnom predstavljanju, tumačenju i iskrivljavanju beskrajno
složenih odnosa u njoj. Utoliko, Hantington je prvenstveno konzervativni ide-
olog američkog imperijalizma, a tek potom i društveni naučnik.237
U konkretnom slučaju, trebalo je osmisliti posthladnoratovsku stvarnost
u kojoj su se našle SAD i EU. Komunistički neprijatelj se izgubio iz vidokruga,
pa je pretila opasnost da se antikomunistički saveznici u nedostatku nepri-
jatelja međusobno posvađaju. Otuda se izumevanje nove integrativne ideo-
logije na temeljima vekovima stare dihotomizacije nametalo kao imperativ:
„Linije raseda između civilizacija biće borbene linije budućnosti. Zašto? Razlike
između civilizacija su suštinske i odnose se na istoriju, jezik, kulturu, tradiciju i,
što je najvažnije, religiju. Različite civilizacije imaju različito shvatanje odnosa
između čoveka i Boga, građanina i države, roditelja i dece, slobode i vlasti, jed-
nakosti i hijerarhije. Te razlike su proizvod vekova. One neće brzo nestati“ (Hun-
tington, 1993: 25).
234 Između ostalih, savetovao je Lindona Džonsona (Lyndon Johnson) i opravdavao masivno
bombardovanje južnovijetnamskih sela kako bi se snage Vijetkonga poterale u gradove
tokom kasnih šezdesetih, Wikipedia: http://en.wikipedia.org/wiki/Samuel_P._Huntington,
pristupljeno 10. VIII 2008. godine.
235 Wikipedia: http://en.wikipedia.org/wiki/Samuel_P._Huntington, pristupljeno 10. VIII 2008.
godine.
236 Knjiga je citirana u 3.491 publikaciji, što je ubedljivo najveća citiranost neke knjige u ovoj
studiji.
237 Nadmoć društveno-integrativne funkcije političke nauke nad njenom saznajnom funkci-
jom vidljiva je mutatis mutandis kod većine stranih i domaćih politikologa.
Prvobitna ideološka hegemonija: sukob civilizacija, balkanizam ... 161
Ideja civilizacije zasnovane prevashodno na religiji nametala se konzerva-

tivcu kao najlogičniji izbor, posebno u svetlu činjenice da je diskurs o „sukobu
rasa“ – koji još pedesetih godina ne bi izazivao naročito neprijateljske reak-
cije – bio sada usled političke nekorektnosti nedostupan (Hejden, 2003: 167),
jer radi se o staroj ideji koja svoje korene ima u srednjem veku. Utoliko, ona
nije samo konzervativna, u smislu zadržavanja kapitalističkih odnosa moći u
društvu i globalnom svetu, već može ići i ka izvesnoj reakcionarnosti, ponov-
nom bacanju natprirodnih čari na svet koje su sile racionalizacije, oslobođene
prosvetiteljstvom, svojevremeno raščarale. Uistinu, Hantington smatra da je
„desekularizacija sveta životna činjenica kraja XX veka“, pa nastojanja Zapada
da širi „svoje civilizacijske vrednosti“, kao što su liberalizam i demokratija, pod
imenom univerzalnih vrednosti, a uz očuvanje vojne premoći i eksploatacije
privrednih resursa mogu samo pobuđivati neprijateljstvo ostalih civilizacija.
Prema tome, radi se o svojevrsnoj kritici imperijalističkog liberalizma sa
pozicija imperijalističkog konzervatizma, uz izvesne reakcionarne natruhe.
Otuda nije slučajno što se glavni neprijatelj prepoznaje u „islamskoj civiliza-
ciji“ čije su granice „krvave“. Utoliko, bosanski muslimani su, putem diskurzivne
strategije prećutkivanja, prepoznati kao svojevrsni agenti islama u Evropi, što
podseća na konzervativne srpske nacionaliste kada razmišljaju o „zelenim
transverzalama“ i opasnostima islama uopšte, a posebno na Balkanu i po Srbe.
Hantington je sukob u bivšoj Jugoslaviji posmatrao upravo iz okvira
sukoba civilizacija, ali su orijentalistički diskurs prema bosanskim Muslima-
nima, a balkanistički prema pravoslavnim Srbima upotrebljeni na posredan
način: „Sada, po okončanju ideološke podele Evrope, ponovo izranja kulturna
podela Evrope na zapadno hrišćanstvo sa jedne, i pravoslavno hrišćanstvo i
islam sa druge strane“ (Huntington, 1993: 29–30). U stvari, kao što je prime-
tila Milica Bakić Hayden, u kratkom XX veku „ideološki Drugi“ prosto je „zame-
nio geografsko/kulturnog orijentalizovanog Drugog“, dok je „simbolička geo-
grafija istočnjačke inferiornosti“ ostala netaknuta (Bakić Hayden, 2006: 35).
Ova činjenica objašnjava relativno često preplitanje okvira sukoba civiliza-
cija i hladnoratovskog okvira u brojnim novinskim, pa i akademskim teksto-
vima.238 Za razliku od pravoslavnih i muslimana, katoličke Slovenija i Hrvat-
ska su, kako Hantington kaže, prema „Zapadu orijentisane“, pa prema tome, i
dobrodošle u zapadni civilizacijski krug:
238 Hantington je i sam to činio: „Narodi severno i zapadno od te linije (koja odvaja katoličko-
-protestantski Zapad od islamsko-pravoslavnog Istoka, prim. aut.) dele zajednička iskustva
evropske istorije – feudalizam, renesansu, reformaciju, prosvetiteljstvo, Francusku revo-
luciju, Industrijsku revoluciju; uopšte su privredno razvijeniji od naroda na istoku; i mogu
sada očekivati uvećano učešće u zajedničkoj evropskoj privredi i učvršćivanju demokrat-
skih političkih sistema. (...) Somotska zavesa kulture zamenila je gvozdenu zavesu ideolo-
gije kao najznačajnija linija podele u Evropi. Kao što događaji u Jugoslaviji pokazuju, ne
radi se samo o liniji razlike; to je nekada linija krvavog sukoba“ (Huntington, 1993: 30–31).
„Na severnoj granici islama sve jače izbija sukob između pravoslavnih i musli-
manskih naroda. Tu spada krvoproliće u Bosni i Sarajevu, tinjajuće nasilje između
Srba i Albanaca, zategnuti odnosi između Bugara i njihove turske manjine, nasi-
lje između Oseta i Inguša, neprekidno međusobno ubijanje Armena (Jermena)
i Azera i zategnuti odnosi između Rusa i muslimana u Centralnoj Aziji (...)“
(Huntington, 1993: 33).
Kao što se da videti, u okviru sukoba civilizacija teško može biti mesta
za države kroz koje protiču civilizacijske granice određene religijskim razli-
kama. Utoliko, u Hantingtonovoj konzervativnoj slici sveta, višecivilizacij-
ske države moraju se raspasti, radilo se o Jugoslaviji ili o Bosni i Hercegovini.
Ako ništa drugo, autoru se, za razliku od velike većine drugih proučavalaca
ratova za jugoslovensko nasleđe koji su primenjivali različite aršine na Jugo-
slaviju i BiH, ne može sporiti doslednost. On je smatrao da je „prirodno“ da
„grupe ili države koje pripadaju jednoj civilizaciji koja se našla u ratu sa naro-
dom druge civilizacije“ pokušavaju „pridobiti podršku ostalih pripadnica
svoje civilizacije“. Stoga, nije čudno što Hrvate podržavaju katolici, bosan-
ske muslimane drugi muslimani u svetu, a Srbe Rusi i ostali pravoslavci. No,
u vezi s ovim je danska postmodernistkinja Lene Hansen uočila unutrašnju
protivrečnost:
„Povezivanje bosanskih Muslimana sa islamom – na ključnu pretnju civilizova-

nom svetskom poretku ukazala je Hantingtonova tvrdnja da islam ima ’krvave
granice’ – napravljeno je čak iako je Hantington priznao da civilizacijska/religij-
ska svest izranja oko religijskih granica zapadnohrišćanske, pravoslavne, i islam-
ske civilizacije kao proizvod tekućeg sukoba – naročito u slučaju muslimanskog
identiteta bosanskih Muslimana – a ne kao njegov uzrok (istakla L. H.) (...) Ova
razlika između identiteta kao proizvoda i kao uzroka naglašava nestabilnost
unutar Hantingtonovog diskursa: civilizacije su posmatrane, s jedne strane, kao
celine sa nepromenljivim (essential) identitetima i stoga kao nezavisna promen-
ljiva posthladnoratovskih sukoba. Ipak, s druge strane, ako se civilizacijski iden-
titet pojavio kao rezultat drugih procesa, na primer ratova, onda on nije nepro-
menljiv niti je nezavisna promenljiva, već je, što je važno, zavisan od političkog
delanja (...)“ (Hansen, 2006: 168).
Zaista je tačno da su pomenuta savezništva određena religijskom pri-

padnošću postojala, i to se ne sme prenebregavati, pošto su takve postojeće
tendencije opasne po budućnost sveta koji bi mogao završiti u sukobljavanju
rivalskih fundamentalizama. Pa ipak, u Hantingtonovoj misli puno je puko-
tina, od kojih je gornja koju je uočila Hansenova tek jedna u nizu. Naposletku,
zašto bi takve uistinu postojeće tendencije bile jače od nekih drugih, takođe
postojećih tendencija?
Recimo, prvo što upada u oči jeste činjenica da su se pomenuti Oseti239

sukobili i sa Gruzinima, a da im je u tom sukobu pritekla u pomoć Rusija. Sve
tri države su većinski pravoslavne. Prema tome, ne može biti ni reči o civili-
zacijskom sukobu, već se radi o klasičnom nacionalističkom sukobu u kojem
Oseti u Južnoj Osetiji, de iure pokrajini Gruzije, žele da se priključe Sever-
noj Osetiji, pokrajini u sastavu Rusije. Oni bi time ostvarili uobičajeni naci-
onalistički cilj: ujedinjenje etnički istovrsnog življa i njegovo brojčano jača-
nje, doduše u okviru Rusije, pošto u ovom trenutku nisu u stanju da ostvare
punu nezavisnost.
Drugo, vidljiva je u Hantigtonovoj misli težnja da se svet uobliči po meri
uske „elite moći“ u američkom društvu. Po njemu, svet je podeljen na osam
civilizacija: Zapad, slovensko-pravoslavnu, konfučijansku, islamsku, japansku,
hindu, latinoameričku i „eventualno“ afričku. Ovakva podela osigurava glo-
balnoj sili u privrednom opadanju, SAD, da usled vojne moći igra hegemonu
ulogu u okviru Zapada, a posredstvom partnerskih odnosa sa EU i u čitavom
svetu. Kao jedan od kratkoročnih ciljeva za EU navodilo se da treba da primi u
okrilje ona društva Istočne Evrope i Latinske Amerike koja su „kulturno bliska“,
kako bi se na taj način moć Zapada uvećala (Huntington, 1993: 49). U stvari,
kako je jedna kritičarka primetila, ova podela civilizacija ima funkciju prikri-
vanja bazičnije podele u kapitalizmu na bogate i siromašne, jer ako je katoli-
čanstvo tako nadmoćna civilizacija per se, zašto onda ne uključiti čitavu Latin-
sku Ameriku u Zapad (Todorova, 1998: 230)?
Sa Rusijom i Japanom, po Hantingtonu, treba održavati prijateljske
odnose, dok se vojna moć potencijalno neprijateljskih civilizacija, prevas-
hodno konfučijanske i islamske („Islam ima krvave granice“, veli Hantington,
1993: 35), mora ograničavati, a između njih treba podsticati sukobe. Na taj
način se SAD i EU osigurava preimućstvo u takmičenju, a SAD obezbeđuju
sebi produžavanje hegemonije u svetu. U samim društvima Zapada, pak, ohra-
bruje se konzervativno okretanje religiji i snaženje položaja katoličke ili pro-
testantskih crkava u cilju pravdanja privilegovanog položaja društvenih elita
i odgovarajućeg položaja njihovih nacija u globalizovanom svetu. U tom sve-
tlu treba posmatrati i misionarsku ulogu ovih nominacija u drugim zemljama
ili, što bi rekao Hantington, civilizacijama.
Treće, zašto ne bi, ipak, rivalstvo unutar Zapada, ono između SAD i EU,
nateralo potonju da postane i vojna sila, a ne samo privredna i politička? Zašto
ne bi npr. EU, u kojoj postoje visokosekularizovana društva poput holandskog
ili češkog u kojima ni dve petine građana nije religiozno, sklapala sve čvršća
239 Smatraju se naslednicima persijskog (sarmatskog) plemena Alana. Govore jednim obli-
kom persijskog jezika i većinom su pravoslavne veroispovesti (oko 61%), iako postoji i
„značajna muslimanska manjina“. Wikipedia: http://en.wikipedia.org/wiki/South_Osse-
tia, pristupljeno 10. VIII 2008. godine.
privredno-politička partnerstva međusobno i sa Rusijom, ukoliko bi potonja

posvećivala više pažnje privredi a manje vojnim akcijama? Nisu li, naposletku,
Rumunija, Bugarska, Kipar i Grčka već članice EU? Zašto bi uopšte izvesno
buđenje religioznosti spadalo u nepovratne procese? Moguće je i da će se
sekularizacija nastaviti u EU, te da se i u SAD može javiti reakcija na deseku-
larizaciju. Naposletku, s normativnog stajališta, moguće je i da sekularizacija
osigurava najbolji način sapostojanja sve brojnijih muslimana u društvima
EU sa njihovim starosedelačkim sugrađanima. U protivnom, ako je Hantin-
gton kojom nesrećom u pravu, civilizacijski sukobi će besneti u EU, kao što se
mestimično već dešava.
Ipak, nije li zadatak razumnih pojedinaca koji imaju moć da snaže huma-
nije procese i tendencije, a da se suprotstave nečovečnima? U društvenom
svetu, naime, dosta toga zavisi od slobodne volje pojedinaca i društvenih
grupa, iako postoje i različiti više ili manje moćni determinizmi nezavisni
od nje. No, Hantington je iz ideoloških razloga jednu postojeću tendenciju
posle Hladnog rata proizveo u jedinu. Štaviše, sukobom civilizacija pravdao
je zanemarivanje međunarodnog prava i upotrebu duplih standarda u među-
narodnoj politici: „Zapad, navode (muslimani povodom rata u BiH, prim. aut.),
upotrebljava duple standarde. Svet sukobljenih civilizacija, međutim, neiz-
bežno i jeste svet duplih standarda: ljudi primenjuju jedan standard za njima
srodne države i različiti standard za druge“ (Huntington, 1993: 36). Pa ipak,
NATO je bombardovao Srbe u BiH 1995. i Srbiju 1999, a oba puta je to uči-
nio u korist većinski muslimanskog stanovništva, zvanična Rusija nije spre-
čila takva nastojanja, a zvanična Grčka učestvovala je u akcijama NATO (Dra-
gović Soso, 2008: 4).
Pomalo je paradoksalno da je upravo Robert Keplen, američki publici-
sta jevrejskog porekla, u svojoj knjizi Balkanski duhovi (Balkan Ghosts), prvi
put objavljenoj 1993, najpregnantnije izrazio balkanistički diskurs uobličen
u okviru sukoba civilizacija koji je preovladavao npr. i u konzervativnoj sve-
nemačkoj štampi najdocnije otkad je rat počeo (Bakić, 1999; 1998; 1997).
Keplenova knjiga u žanru putopisa jedna je od najcitiranijih među knjigama
o Balkanu i ratovima za jugoslovensko nasleđe,240 što svedoči o njenoj inter-
tekstualnosti, a do 2002. prodato je 300.000 primeraka (Hansen, 2006: 155).
„Slavu“ je stekla, između ostalog, i zato što je, uprkos odsustvu bilo kakvog
predloga za vođenje praktične politike prema ratovima za jugoslovensko
nasleđe, navodno uticala na Klintona da se ne meša u rat u BiH,241 ali i usled
veoma dobrih kritika koje je dobila npr. u The New York Times koji je Balkanske
duhove izabrao za jednu od najboljih knjiga godine (Hansen, 2006: 149, 151).
240 Citirana je u 223 knjige ili članka.

241 O tome je nekoliko reči rečeno u poglavlju o Malkolmovom razumevanju istorije i rata
u BiH.
Ona je bila prilično uticajna kad je u pitanju američka politika u prvo

vreme, ali je, takođe, upravo zbog toga, navukla gnev američkih i evropskih
liberala, pa se i veliki broj citiranja umnogome odnosi na blaže ili oštrije kri-
tike i ograđivanja od putopisa u celini ili bar od zloglasne sintagme o „večitoj
mržnji“ (age-old hatred) na Balkanu. Uostalom, sledeća najcitiranija knjiga o
ratovima za jugoslovensko nasleđe u celini ili u delovima bila je Malkolmova
Bosna: kratka istorija čije je pisanje, barem delimično, bilo motivisano potre-
bom da se odgovori na tezu o „večitoj mržnji“. U neku ruku, postalo je pitanje
lepih akademskih manira onih koji pišu o ratovima za jugoslovensko nasleđe
da se na početku knjige ritualno negativno odrede prema shvatanju Balkana
koje je ponudio Keplen. Kritike i napadi motivisani su najčešće, s jedne strane,
razlozima trenutne političke korektnosti, a s druge strane napadima na evro-
atlantsku odbojnost prema upotrebi bombi u cilju zaustavljanja „srpske agre-
sije“ na „Bosnu“, „etničkog čišćenja“ i „genocida“. Naposletku, tu su i uglavnom
postmodernističke kritike balkanističkog diskursa najčešće vezane za autore
koji potiču sa balkanskog podneblja koji su pokušali da uzdrmaju ideološku
hegemoniju stereotipa o Balkanu kao regionu u kojem divljaju sve sami pri-
mitivni, grubi, pijani, prljavi, nasilni i iracionalni muškarci.
Popularnost ove knjige u prvo vreme po objavljivanju i njena docnija pro-
kaženost više govore o konformizmu stručne i šire javnosti, no o samoj knjizi
koja predstavlja jedan putopis koji bi bio sasvim prosečan da na Balkanu u to
vreme nije besneo rat, da nisu nedostajala znanja o njemu među prosečnim
„potrošačima“ vesti na Zapadu, i da Keplen nije ispoljio tendenciju za egzo-
tizacijom predmeta istraživanja i heroizacijom sopstvene ličnosti izjavom da
poseduje „strast prema Balkanu“ (Kaplan, 2004: XI) još od početka osamdese-
tih, kada je obavljao novinarske poslove u regionu, što je naišlo na spremnost
čitalaca da u egzotizaciji uživaju i da se sa junakom priče poistovećuju. Tome
je pomogla i autorova proročka pretencioznost ispoljena u predgovoru:
„I dok su danas naslovi u medijima uglavnom o Bosni, sutra mogu biti o nekom
drugom delu Balkana, s obzirom na to da je čitavo poluostrvo ušlo u kataklizmi-
čan period koji će trajati mnogo godina. Bez obzira na to, ništa od onoga što sam
napisao ne treba uzeti kao opravdanje, koliko god bilo blago, za ratne zločine
koje su počinile trupe etničkih Srba u Bosni i Hercegovini koje najiskrenije osuđu-
jem. Tokom osamdesetih sam pokušavao – obično bez uspeha – da zainteresu-
jem urednike i širu javnost na zlo koje se spremalo na Balkanu“ (Kaplan, 2004: X).
Egzotizacija Balkana odvija se njegovim predstavljanjem kao Drugog koji je

mračan, tajnovit i po prirodi nasilan. Retki su oni koji poseduju znanja o njemu,
ali tu je neustrašivi pustolovni autor spreman da prosvetljuje javnost. On je još
osamdesetih znao šta „se sprema“, ali „urednici i šira javnost“ nisu slušali pozna-
vaoca i proroka koji nanovo prorokuje da se „ušlo u kataklizmičan period koji će
trajati mnogo godina“, što navodi na pomisao da se radi o nečemu poput pri-
rodne katastrofe na koju se ne može uticati. Racionalni ljudski planovi i delanje
nemaju prođu na Balkanu, bilo da se radi o egzotičnim urođenicima bilo o spolj-
nom racionalnom svetu. Pa ipak, autor se ne da zavesti sopstvenim predviđa-
njima, već moralno osuđuje „ratne zločine koje su počinile trupe etničkih Srba
u Bosni i Hercegovini“, čime se samo jedna strana u sukobu smatra krivom, što
je u nesaglasju sa osnovnom postavkom o iracionalnosti i iskonskoj nasilnosti
regiona. Naime, ako je ceo region nasilan i iracionalan, onda je pitanje odgovor-
nosti za zločine raspoređeno na svim stranama i ne može se utvrditi ko je kriv.
No, već su „svi znali“ krivce, pa je i autor morao da ih osudi.
Prethodno pomenute proročke vizije Keplenove zasnivale su se na
navodno dobrom poznavanju balkanske prošlosti. Kako bi se, međutim,
osnovna teza o mračnom, iracionalnom i iznad svega nasilnom Balkanu,
prema kojem se osećala „strast“, što bolje potkrepila, navedene su neke u naj-
boljem slučaju nehotične poluistine, a u najgorem, velike i opasne laži:
„Balkan je bio prvi Treći svet, mnogo pre no što su zapadnjački mediji iskovali
taj naziv. (...) Šta god da se dogodilo u Bejrutu ili drugde, dogodilo se pre toga,
veoma davno, na Balkanu. Balkan je iznedrio prve teroriste u XX veku. (...) Uzima-
nje talaca i masovni pokolji nevinih bili su uobičajeni. Čak i fanatizam iranskog
sveštenstva ima svog balkanskog prethodnika. (...) Istorija XX veka ponikla je na
Balkanu. Ovde su ljudi bili odvojeni siromaštvom i etničkim suparništvom, što ih
je osudilo na mržnju. Ovde je politika bila svedena gotovo na nivo anarhije koja
je s vremena na vreme Dunavom uzvodno doticala u Centralnu Evropu. Naci-
zam, na primer, svoje poreklo može da pronađe na Balkanu. U ćumezima Beča,
plodnom tlu za etnička trvenja bliska južnoslovenskom svetu, Hitler je naučio
kako da mrzi na tako zarazan način“ (Kaplan, 2004: XXI).
U neku ruku, radi se o orijentalizaciji Balkana, jer se Balkan predstavlja Ori-

jentom još pre no što su „zla“ Orijenta došla na dnevni red politike Zapada.
Balkan je prethodio Bejrutu, a utisak ubedljivosti i dugotrajnosti postiže se
prilogom za vreme „veoma davno“. Gotovo da se ponavlja arhetip bajke –
„bilo jednom davno“ – koji se uvek odnosi na nestvarne događaje. Potom se
netačno navodi da je Balkan iznedrio prve teroriste (misli se na VMRO), iako
su se npr. ruski teroristi svakako pre pojavili, da su uzimanje talaca i masovni
pokolji bili „uobičajeni“, kao da toga nije bilo i nema na Zapadu (Baskija u Špa-
niji, severna Irska) u, možda, još većoj meri, pa se čak i fanatizmu iranskog sve-
štenstva nalazi uzor na Balkanu, iako bi se, možda, moglo otići i do inkvizitor-
ske Španije XVI veka ili do kalvinističke Ženeve.
Naravno, vrhunac predstavlja tvrdnja da i nacizam ima istorijski izvor na
jugoistoku Evrope, pošto je njegov uzrok u „etničkim trvenjima u južnoslo-
venskom svetu“ i Hitlerovom upoznavanju tog zla u Beču. Marija Todorova je
ovu tvrdnju nazvala „sramnom“ (Todorova, 1998: 99), jer se veliki deo odgo-
vornosti za II svetski rat zapravo prenosi na Balkan i njegove žitelje, dok se
složeni odnosi u kapitalističkom društvu onog vremena, nemački poraz u
I svetskom ratu, nametnute reparacije i povređeno nacionalno dostojanstvo,
strah od boljševizma među kapitalistima i u političkoj eliti, pa čak i antisemi-
tizam242 ostavljaju po strani.
Autor nije bio svestan funkcije onog što je napisao, već ga je motiv samo-
promocije posredstvom egzotizacije Balkana naveo da napravi nepravdu ne
samo stanovnicima Poluostrva, već i žrtvama nacizma, pošto je potonji sasvim
banalizovan, a njegov uzrok pronađen tamo gde se zacelo nije nalazio. Koliko
je nacizam balkanizovan u svesti ovog Jevrejina koji prema Balkanu oseća
„strast“ svedoči i podatak da je bio, ironično rečeno, „razočaran“ strankom
krajnje desnih austrijskih Slobodara, koji su umesto antisemitizma utonuli u
„razuzdanu potrošnju“. Stoga je zaključio: „Balkan više ne počinje na bečkim
kapijama, čak ne ni na klagenfurtskim“ (Kaplan, 2004: XXIII).
Prema piscu, Evropa i „potrošačko društvo“, s jedne strane, i nacizam, s
druge, nisu imali mnogo zajedničkog, dok su Balkan i nacizam potpuno izjed-
načeni. Balkan je „zamrznut“ u vremenu, odoleva promenama, nije sposoban da
uči. Kako je Lene Hansen primetila, teškoće balkanističkog argumenta vezane za
objašnjenje užasa II svetskog rata u Evropi premošćavaju se tako što se veli da
se „nemački nacizam“ desio u Evropi, ali da nije evropska pojava, već je suštinski
strana identitetu Zapada, između ostalog i zato što je Zapad sposoban da uči na
greškama, rešavajući sukobe dijalogom i proračunom a ne mržnjom. Za razliku
od takve slike o Zapadu, Balkanci se uvek iznova prepuštaju „večitim mržnjama“,
nesposobni da uče na svojim greškama (Hansen, 2006: 108–109). Rečju, Balkan
je Evropi potreban kao Drugi e da bi ona imala bolje mišljenje o samoj sebi.
No, za razliku od većine onih koji su pisali o ratu u BiH i na Srbe svaljivali
svu krivicu, Keplen je – poznat kao pisac, prema formulaciji na koricama knjige,
koji „nije štedeo nijednog pojedinca i nijednu naciju“ – imao negativne junake
diljem Balkana: uz Miloševića i Srbe, tu su bili i nadbiskup Stepinac i Hrvati.243
Provejavao je stav da su Hrvati s početka devedesetih, potomci onih koji su
tokom II svetskog rata proganjali Srbe, Jevreje i Rome, slični svojim precima.
242 Tako je i nesumnjivi uticaj gradonačelnika Beča i otrovnog antisemite, Karla Ligera (Karl
Lueger), na Hitlera potpuno zanemaren u odnosu na tobožnji uticaj Južnih Slovena.
243 Keplen je Srbe, takođe, smatrao agresorima, ali je ipak dosta pažnje posvetio negativ-
nom pisanju o Hrvatima. Razlog je ležao u hrvatskom odnosu prema Holokaustu: „Trage-
dija Hrvatske bila je u tome što se njen moderni nacionalizam stapao s vremenom kad je
u Hrvatskoj dominirao fašizam, što je primoravalo njegove pobornike da petljaju s naci-
zmom. Hrabra i nedvosmislena ocena prošlosti neophodna je da bi se te niti razmrsile.
Zašto su Ukrajinci postupili na jedan a Hrvati na drugi način? Zato što Ukrajincima 1991.
i 1992. nisu bombardovani gradovi, a oni kao narod nisu bili izloženi brutalnostima u ne-
izazvanom agresivnom ratu. Rat u Jugoslaviji – borba za opstanak – odložio je samopre-
ispitivanje istorije Holokausta u Hrvatskoj. Ali to mora doći“ (Kaplan, 2004: 16).
Navođeno je da Stepinac, primerice, uživa u savremenoj Hrvatskoj ugled

sveca, iako je svega šest dana po proglašenju NDH, 16. aprila 1941, otišao u služ-
benu posetu poglavniku Paveliću, a 28. aprila u pismu katoličkom kliru izrazio
nesumnjivu nacionalističku uzbuđenost.244 Navođeno je, takođe, da je Stepi-
nac bio antimasonski, pa i antijudaistički, iako ne i antisemitski usmeren. Citi-
rane su, isto tako, reči Stele Aleksander (Stella Alexander) da se Stepinac plašio
komunizma „više od svega (naročito više od fašizma); i bilo mu je teško da shvati
da je bilo šta izvan granica Hrvatske, uvek izuzimajući Svetu stolicu, bilo zaista
stvarno“. Keplen je navodio da je Stepinac, „u vreme kad su jedinice ustaških
fašista u susednoj Bosni bacale srpske žene i decu s litica, a trupe Adolfa Hitlera
marširale Sovjetskim Savezom, gradile logore smrti i činile sva moguća zver-
stva“, izjavljivao kako se „čitav civilizovani svet bori“ protiv „užasnih opasnosti
komunizma koji sada ugrožava ne samo hrišćanstvo, već sve pozitivne vrednosti
čovečanstva“. Naposletku, zaključio je da je do rane 1942. Stepinac podržavao
ustašku vlast i njena zlodela, ali da je, kako se ustaški teror nastavljao nesma-
njenom žestinom, od tada počeo da se suprotstavlja vlastima, iako nije pokidao
sve veze s njima (Kaplan, 2004: 8–14). Otuda je sledilo i poređenje između Štro-
smajera i Stepinca u korist prvonavedenog prelata, te savet papi Jovanu Pavlu II
da ako već želi da poseti Hrvatsku, onda treba da se pokloni pre njemu no Ste-
pincu, uvažavajući na taj način kolektivna sećanja Srba, Jevreja i Roma „za koje
je Stepinac učinio premalo, i prekasno“ (Kaplan, 2004: 21).
Bilo je to umesno upozorenje, koje se, međutim, izgubilo u poplavi osuda
knjige Balkanski duhovi. Bez obzira što Keplen baš i nije bio u pravu kada je
tvrdio da je Štrosmajerova ideja bila protivna Habzburškoj monarhiji i u korist
srpske varijante jugoslovenstva koja je zagovarala nezavisnu Jugoslaviju, 245
te da je upravo takvom idejom privukao Hrvate (Kaplan, 2004: 20), zaslužuje
244 Tekst je glasio: „Vremena su takva da više nije jezik taj koji govori, već je to krv sa svojim
tajanstvenim vezama s domovinom, u kojoj smo videli svetlost Božju... Da li je potrebno
reći da krv teče brže u našim venama, da srca u našim grudima tuku jače:... nijednog
poštenog čoveka to ne može vređati, jer je ljubav prema sopstvenom narodu upisana u
Božjim zakonima. Ko nas može prekoriti ako i mi kao duhovni pastiri damo svoj dopri-
nos ponosu i radovanju naroda, ...ovde nije teško videti Božjih ruku delo“ (Kaplan, 2004:
12–13). Valja primetiti da je Stepinčevo shvatanje nacije bilo iskonsko, sasvim u skladu sa
konzervativnom romantičarskom ideologijom, na osnovu krvi.
245 Naprotiv, Štrosmajer je bio zagovornik „jugoslovenstva u okviru“ Habzburške monarhije
i bio joj je veran katolički i hrvatski sin. Samo u jednom trenutku, kada je 1867. naprav-
ljena Austro-Ugarska, i godinu dana docnije Ugarsko-Hrvatska nagodba, Štrosmajer je
nakratko razmišljao o izlasku Hrvatske iz K und K monarhije i njenom priklanjanju viziji
Jugoslavije na bazi Načertanija. No, bio je to kratkotrajni izraz malodušnosti. Uskoro se
đakovački biskup vratio „jugoslovenstvu u okviru“, a okupaciji BiH od strane „žuto-crne
monarkije“ 1878. ne samo da se nije suprotstavljao, već ju je, u nadi da će se sa više Juž-
nih Slovena lakše ostvariti federalističko preuređenje Habzburške monarhije, kao i velika
većina hrvatskih političara pozdravio, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo srpskih politi-
čara u Srbiji i u Austro-Ugarskoj (Bakić, 2004: 75–78; Lampe, 2000: 60).
pažnju njegova odocnela naklonost Jugoslaviji. U vreme kada za Jugoslaviju

nije bilo pohvalnih reči niotkuda ovakav intelektualni nekonformizam zaslu-
žuje pažnju i priznanje. Jevrejskog intelektualca je hrvatski nacionalizam pove-
zan u velikoj meri sa zlokobnim nasleđem II svetskog rata terao na pozitivan
odnos prema Jugoslaviji kao državi koja je, barem u teoriji ako ne u praksi,
obuzdavala nacionalizme.
Keplen je, iako retko, u ponečemu bio u pravu, smatrajući da se, „upr-
kos zverstvima koja su tamo počinjena nad muslimanskim stanovništvom“,
„etnički sukob u Bosni (se) najbolje može objasniti kao produženje srpsko-
-hrvatskog spora“ (Kaplan, 2004: IX). Nažalost, kada su kritičari prosipali prljavu
vodu, koje je ruku na srce bilo mnogo, sa njom je često odlazilo i dete, pa je
tako ova tačna dijagnoza ratova za jugoslovensko nasleđe bila često izgu-
bljena iz vida u docnijim objašnjenjima. No, Keplen je istovremeno ispoljavao
tendenciju preterivanja i karikaturalnog prikazivanja stvarnosti BiH:
„Ali, Bosna je uvek bila svetlosnim godinama udaljena od Zagreba. Zagreb je

urbana, etnički jednoobrazna zajednica u ravnici, dok je Bosna močvara etnički
izmešanih sela u planinama. Bosna je ruralna, izolovana i puna podozrivosti i
mržnje do te mere da prefinjeni Hrvati iz Zagreba to jedva mogu da zamisle.
U Bosni je srpsko-hrvatski čvor jači i složeniji. (...) Bosna je, međutim, imala sofi-
sticirani urbani centar – Sarajevo, gde su Hrvati, Srbi, Muslimani i Jevreji tradici-
onalno živeli zajedno u razumnom skladu. Ali, sva okolna sela bila su puna div-
ljačke mržnje koju su podsticali siromaštvo i alkoholizam“ (Kaplan, 2004: 16–17).
Korišćena je, kako se vidi, hiperbola o „svetlosnim godinama“ udaljeno-

sti BiH od Zagreba, iako između Sarajeva i Zagreba razlike nisu velike, što
se može pročitati već na sledećoj strani. Isto tako, razlika između Slavonije
i bosanske Posavine uopšte nije tako velika kao što se prikazuje, baš kao ni
razlika između Hercegovine i dalmatinske Zagore. Upadalo se u netačnosti,
stereotipne površnosti i protivrečnosti iz puke želje da se čitaoci impresioni-
raju i šokiraju. Bosna i Hercegovina predstavljene su kao najdivljačnije i naj-
nasilnije središte opšte balkanske mržnje. Istovremeno, Zagreb se prikazivao
kao urbana i etnički jednoobrazna sredina, iako to nije do kraja bilo tačno, jer
je u njemu živelo i dosta Srba koji su doduše masovno morali pod pritiskom
da se isele početkom rata. Bosna je, pak, ruralna i pored Sarajeva, Banja Luke,
Mostara i Tuzle koji su urbani centri. Koristili su se i epiteti koji su pojačavali
dejstvo imenica: kao da „mržnja“ sama za sebe već ne zvuči dovoljno jako, tre-
balo je ispred nje dodati da se radi o „divljačkoj mržnji“. Naposletku, Sarajevo
je imalo svoje mahale mržnje poput Vratnika, ali i oaze višeetničkog sklada
poput centra grada, a u nekim selima je, možda, etnička mržnja bila margi-
nalna pojava, što ni Keplen ni autor ovih redaka ne mogu znati jer u njima
nisu živeli niti ih istraživali.
Ovakav karikaturalni prikaz stvarnosti BiH napravio je znatnu štetu, jer

je u nekim slučajevima izazvao a u drugim opravdao odlazak velikog broja
proučavalaca BiH u drugu krajnost. Kao što je prikazano u posebnom delu
ove studije, pomenuti su se utrkivali da izgrade potpuno nestvarne opise BiH
kao beskonfliktnog raja, „višeetničke zajednice“ koja „treba da bude model za
Evropu“, a onda i rata u njoj kao nesumnjive „agresije“ Srbije. Bilo je dovoljno
da istaknu kako se njihov pristup iz temelja razlikuje od Keplenovog, pa da
steknu legitimitet, bez obzira na saznajnu vrednost njihovog dela.
Takođe, ovakav način prikazivanja BiH skretao je pažnju istraživača sa
značajnih struktura koje dugo traju, kao što je npr. nacionalizam različitih
etničkih zajednica i njihova rivalska strukturisanost. Keplenov amaterski stav
prema istoriografiji ponukao je mnoge, od njega po površnosti ne mnogo
različite istraživače, da odstupe od istraživanja prošlosti u kojoj su politička
grupisanja po etničkoj liniji, sukobljavanja koja su sledila iz politizovanja etnič-
kih svojstava, baziranih na duboko ukorenjenim religijskim razlikama i nepo-
verenju, a kadšto i mržnji, činila suštinski element društvenog života BiH.
Treba, međutim, primetiti da je u američkom liberalnom magazinu The
New Republic Keplen zauzeo stav o potrebi aktivnog pomaganja Bošnjaka,
iako se izričito pozivao na konzervativni okvir sukoba civilizacija, hvaleći Han-
tingtona da je „opisao ono što sam već dugo osećao“: „U eri sukoba civiliza-
cija, odbrana muslimanskih enklava Bosne i stvaranje od njih primera višeet-
ničkog mira i slobodnog tržišta biće jednako odbrani i pravljenju primera od
Berlina posle II svetskog rata. Evropa nije određena Mastrihtom, već onim što
će se dogoditi na Balkanu“ (Kaplan, 1993: 16, cit. pr. Hansen, 2006: 155). Kako
se vidi, na delu je bio demonstracioni efekt: muslimane sveta trebalo je uve-
riti da SAD i EU nisu islamofobične, a pisac je koristio istorijsku analogiju sa
Berlinom kojom je povezivao hladnoratovski sa okvirom sukoba civilizacija.
U tom sklopu se orijentalistički naglašavalo da „Balkan – osim u vreme Hladnog
rata – jeste Bliski istok“, a da su bosanski muslimani „najpozapadnjačeniji (the
most Westernized) i najrafiniraniji građani njihovog regiona“ (Kaplan, 1993: 16,
cit. pr. Hansen, 2006: 156, 165). Ovo kombinovanje različitih okvira i diskursa
samo naizgled je „odveć neskladno“ (Hansen, 2006: 156), jer ono što ujedinjuje
različite okvire i diskurse unutar Keplenovog poimanja Balkana jeste uviđanje
značaja ovog regiona sa stanovišta interesa velike sile čiji je građanin i sa sta-
novišta vrednosti i identiteta Zapada vis-à-vis Balkana.
Nasuprot nepovoljnim prikazivanjima istorije Srba, Keplen je doprino-
sio izgradnji srpskih nacionalističkih mitova, bez sumnje i zbog toga što je
pratio kazivanja njegove zvezde vodilje kroz Balkan, srbofilske sifražetkinje
Rebeke Vest (Rebecca West). Otuda i tvrdnje da se „od svog osnivanja, Srbija
(se) nalazila među najcivilizovanijim državama Evrope“, kao i da se Stefan
Nemanja potpisivao, a Fridrih I Barbarosa ostavljao otisak palca, dok „iz Milu-
tinovih zlatom opervaženih rukava kao da je kapala muževnost“, jer „poput
kralja Henrija VIII Tjudora, Milutin je žudeo za ženama, ženeći se i odbacu-

jući supruge u skladu sa seksualnim sklonostima i imperijalističkim ambi-
cijama“. Pa ipak, „srpski kralj je u nekim stvarima bio civilizovaniji od svog
engleskog pandana Tjudora: on bi samo oterao prethodne žene, nikad ih
nije ubijao“ (Kaplan, 2004: 23). Dakle, srpski vladari su u civilizovanosti nad-
mašivali nemačke i engleske; utoliko, bez obzira na merila civilizovanosti i
sumnjivu istinitost priče o potpisima, na ovom mestu se Keplen uzvisio iznad
balkanističkog diskursa po kojem je postao poznat.246 No, površnost je, ipak,
predstavljala neizlečivu bolest ovog pisca:
„Za mati Tatjanu (monahinja na Kosovu, prim. aut.) i mnoge druge Srbe, Titova
Jugoslavija predstavljala je – kao i bivše Tursko carstvo – samo još jednu antisrp-
sku zaveru. To je bilo zato što je jugoslovenski nacionalizam, kako ga je odredio
Tito (polu-Hrvat, polu-Slovenac), značio podrivanje moći brojčano nadmoćnijih
Srba, radi umirivanja ostalih grupa, naročito Hrvata i Albanaca. (...) Komunizam
je dodao so na ovu ranu. Nalagao je da se Srbi moraju stideti svega što je u nji-
hovoj kolektivnoj prošlosti bilo pre Tita; da su ličnosti poput Milutina, Dušana i
Lazara bile ’imperijalisti’; da su Srbi zajedno s Lazarom ubijeni na Kosovu polju
bili krivi za ’reakcionarni nacionalizam’“ (Kaplan, 2004: 29).
Porediti „Tursko carstvo“ sa „Titovom Jugoslavijom“ sasvim je neumesno, i

samo su izrazito religiozne i nacionalizmom opijene osobe mogle da ga prave.
No, smatrati to raširenim uverenjem među uveliko sekularizovanim Srbima
bilo je nesumnjivo pogrešno. Osim toga, Brozov navodni „jugoslovenski naci-
onalizam“ i „Tursko carstvo“ umesto Osmanskog odavali su potpunu nebrigu
oko pojmova. Naposletku, autoru koji je odrastao u socijalističkoj Jugoslaviji,
a školu pohađao ne samo u centralnoj Srbiji već i u Prizrenu i u Sarajevu,
deluje potpuno neverovatno da je bilo ko nazvao kneza Lazara i junake iz
Kosovske bitke zagovornicima „reakcionarnog nacionalizma“, a srpske kraljeve
i cara Dušana „imperijalistima“. Takva priča mogla je proisteći samo iz krajnje
nacionalističkih umova koji čak ni u vreme divljanja nacionalizma krajem
246 U suprotnosti prema Keplenu, a motivisan željom da Srbe unizi kad god može, Noel Mal-
kolm (Noel Malcolm) pisao je o okruženju kralja Milutina: „Iako je jedan vizantijski zvanič-
nik koji je posetio Milutina 1299. bio zapanjen njegovom odeždom (pokrivenom dragu-
ljima, biserima i zlatnim vezom) i njegovim nameštajem (napravljenim potpuno od svile
i zlata), ipak je izvestio: ’mnogo je rđavih i zlih ljudi oko njega; ljudi ovih regija su varvari,
grubijani i neznalice’“ (Malcolm, 1998: 47). Malkolm je mogao obavestiti publiku da su za
visokocivilizovane Vizantince zapadnjaci uopšte bili mahom „varvari“, pa se Srbi za njih nisu
mnogo razlikovali od drugih zapadnjaka, ako nisu bili, ipak, civilizovaniji s obzirom na bli-
zinu vizantijskog civilizacijskog središta. Primerice, upotreba viljuške je među pripadni-
cima viših slojeva Vizantije bila uobičajena već u XI veku, a tek od XV veka počinje se upo-
trebljavati u višim slojevima Italije, pa Francuske, a naposletku i Engleske (Elijas, 2001: 117).
Nažalost, protiveći se orijentalizmu, Malkolm se bavio sistematskom balkanizacijom Srba.
osamdesetih nisu bili u toj meri rasprostranjeni. No, ovakva pripovest pred-
stavljala je uvod u potpuno lažno protumačene reči Slobodana Miloševića i
stapanje dva događaja u jedan: „Godine 1987. jedan ambiciozan lider srpske
Komunističke partije, Slobodan Milošević, došao je u ovaj kraj 28. juna, na
godišnjicu Lazarevog poraza. Uperio je prst u daljinu – ono što je mati Tatjana
označila kao tamo napolju – i, kao što legenda danas kaže, zarekao se: ’Nikad
više vam to neće uraditi. Nikada vas više niko neće poraziti’“ (Kaplan, 2004: 29).
Dva mitinga koje su delile dve godine stopljeni su u jedan: miting na
Kosovu polju 1987, koji nije bio 28. VI, kada je Milošević kazao da „niko ne
sme da vas bije“, što je bila spontana reakcija na tabačenje okupljenih kosov-
skih Srba od strane policije, i miting 28. VI 1989, na 600-godišnjicu Kosovske
bitke, kada je Milošević govorio, između ostalog, da su „mnoge bitke još pred
nama, a da ni oružane nisu isključene“. No, po gotovo mitskom obrascu koji je
pisac svesno ili ne primenjivao, dva mitinga su stopljena u jedan, a reči su dra-
matično izmenjene, jer se od reakcije na konkretan događaj prešlo na nacio-
nalistička uveravanja da „vas više niko neće poraziti“, što Milošević nikad nije
rekao. Pa ipak, stvarnost je falsifikovana do besmisla:
„U tom trenutku, dok je masa grmela, počeo je srpski revolt protiv jugoslovenske
federacije; uskoro je (bočno) zahvatio i ostale republike. Jedan za drugim, Srbi su
skupljali snagu da uklone strašnu Titovu ikonu iz svojih kuća i prodavnica, zame-
njujući je slikom bucmastog Miloševića s dečjim likom. Jedini komunistički lider u
Istočnoj Evropi kasnih osamdesetih koji je uspeo da sebe i svoju partiju spase od
propasti učinio je to direktnim pozivanjem na rasnu mržnju“ (Kaplan, 2004: 30).
Pre svega, valja ovde uočiti jednu pripovednu dramatizaciju uokvirenu

hladnoratovskim okvirom, jer govori se o „strašnoj Titovoj ikoni“, „masi koja je
grmela“ „komunističkom lideru“ koji poziva na „rasnu mržnju“. Dakle, rast srp-
skog nacionalizma povodom Kosova iskorišćen je da se zajedno s Hrvatima i
Srbi predstave kao krivci za raspad SFRJ. Načelno, to nije netačno, ali je obra-
zac „srpski revolt protiv jugoslovenske federacije“ iz temelja pogrešan. Vlast
Srbije nije nikad javno nastupala na taj način, već se uvek, barem u javnosti i
rečima ako ne delima i u tajnosti, zalagala za reformisanje federacije u smislu
jačanja njenih funkcija na uštrb postojećih funkcija republika.
Takođe, Miloševiću je potpuno neopravdano pripisana „rasna mržnja“.
Jednostavno, nema nijedne rečenice ikada javno izgovorene koja bi se Milo-
ševiću mogla naći u kojoj je propovedao bilo šta slično. Kako je Dejan Jović
primetio, Miloševićev govor na Kosovu polju („niko ne sme da vas bije!”) nije
bio nacionalistički, već je, štaviše, kritikovao svaki nacionalizam. U tom kon-
tekstu se navodi da je Keplenov stav kako je Miloševićev govor bio „direktan
poziv na rasnu mržnju” ušao i u hašku optužnicu protiv njega (Jović, 2003:
380), što dosta govori o samom Haškom tribunalu, premda ne treba zaboraviti
da su svi sudovi i politička tela (Allcock, 2009: 347). Kad je reč o Keplenu, osim
što je bio zarobljenik okvira sukoba civilizacija i balkanističkog diskursa, bio je
i zatočenik hladnoratovskog okvira i antikomunističkog diskursa, zarobljen u
granicama teorija o totalitarizmu: „A ako je suditi po onome u šta se Miloše-
vić pretvarao početkom 1989, komunizam će sa svetske pozornice otići otkri-
ven u onom što je stvarno bio: fašizam, ali bez sposobnosti fašizma da učini
da vozovi stižu na vreme“ (Kaplan, 2004: 56). Doista, radilo se o jednom kon-
zervativnom liberalu koji je kombinovao različite okvire i diskurse u propa-
gandističke svrhe.
Razume se, nije samo Keplen pisao na ovaj način. Balkanizam je bio
veoma duboko ukorenjen i široko rasprostranjen diskurs mnogo pre no što
su se Balkanski duhovi pojavili. U svenemačkoj konzervativnoj štampi okvir
sukoba civilizacija i balkanistički diskurs su prevladavali početkom devede-
setih s ciljem pravdanja razbijanja Jugoslavije (Bakić, 1999; 1998; 1997), a i
ozbiljni istraživači, kao što je Volfgang Hepken (Wolfgang Hoepken), umeli
su zaključiti kako su obe jugoslovenske države propale zato što nisu uspele
da ovladaju ’zlobnošću nacionalnih suprotnosti’ između Srba i Hrvata koji su
pripadali ’potpuno različitim civilizacijskim krugovima’ (cit. pr. Čavoški, 2006:
78). Ako je nemački istraživač u pravu, onda se ne samo BiH, već i EU crno piše.
No, sukob civilizacija i balkanizam nisu odlikovali samo pojedine nemačke
autore, pa je tako jedan od svedoka optužbe pred Tribunalom u Hagu, Džejms
Gau (James Gow), smatrao da je civilizacijska podela na Balkanu uspostavljena
još pre dolaska Slovena na Balkan, usled podele Rimskog carstva na zapadni i
istočni deo, pošto je „moderna linija između latinice i rimske crkve na Zapadu,
te ćirilice i pravoslavne crkve na Istoku odgovarala ovoj staroj liniji razdvaja-
nja Rimske od Vizantijske imperije“ (Gow, 1992: 3).
Jedan drugi Britanac, autor knjige Hrvatska: nacija naterana247 u rat (Cro-
atia: A Nation Forced in War, 1997),248 novinar i spoljnopolitički urednik u The
Independent, Markus Taner (Marcus Tanner), određivao je Hrvatsku „graničnom
zemljom“, jer leži „na geografskoj granici između Srednje Evrope i Balkana“, i
smatrao je da kulturna podela proishodi još iz X i XI veka, dok se odvijala borba
između latinskog i slovenskog klira oko jezika na kojem će se odvijati misa.
Konačno, borba je završena pobedom latinske struje kada se hrvatski kralj
Petar Krešimir IV „jasno odlučio“ za „veliku civilizacijsku snagu Rima pre negoli
da se vrati slovenskim kliricima“ koji su nosili bradu, ženili se i služili na staro-
slovenskom jeziku (Tanner, 2001: 10–11), poput susednih pravoslavnih Slovena.
Diskurzivnom strategijom prećutkivanja, Sloveni se smatraju onim „polu-
varvarskim“ elementom, sve dok su pod nepomenutim uticajem Vizantije ili
slabim uticajem Rima, dok je tek jaki uticaj Rima nešto što ih u potpunosti
247 Upotrebljeni glagol nedvosmisleno oslobađa Hrvatsku svake odgovornosti.

248 Citirana u 74 različite publikacije.
civilizuje. Taj stav se ogleda i u opisima Dubrovnika koji leži „između Zapada i
poluvarvarskih, ali mineralima bogatih kraljevina Bosne i Srbije, kao i između
Evrope i Levanta“, te u tvrdnji kako su „Mlečani, takođe, bacali oko na rastuću
industriju (rudarstvo, prim. aut.) ali su se nećkali da uđu u divljinu Bosne i
Srbije, pošto su nekoliki putnici koji su se oprobali obično donosili užasna
svedočanstva nasilja i pljačke“ (Tanner, 2001: 25).
Taner je, takođe, opisivao kako je zagrebački „vazduh zasićen sećanjem
na uređen, prosperitetan svet Habzburške monarhije“, pa je otud bilo oprav-
dano što Hrvatska želi da se razlikuje od suseda na istoku koji nisu imali dra-
goceno iskustvo života u K und K monarhiji pre I svetskog rata:
„Uvek je bila prisutna opasnost da ostatak Evrope može zaboraviti na njih ili
– još gore – zameniti ih sa narodom na istoku i jugu. Uzmite bilo koju skoraš-
nju knjigu hrvatskih vlasti, čak i turističku brošuru, i izbrojte broj navođenja reči
poput ’zapadni’, ’katolički’, ’Srednja Evropa’ ili čak ’civilizacija’. Pokušajte da izgo-
vorite reč ’Balkan’ u razgovoru sa nekim Hrvatom i sačekaće vas neizbežni pro-
test: Hrvatska nije deo Balkana, već deo Zapada!“ (istakao M. T.) (Tanner, 2001: xi).
Osim što korektno oslikava hegemoni i duboko nacionalistički balka-

nistički diskurs ukorenjen u sukobu civilizacija u Hrvatskoj, na šta su pažnju
kritički skrenuli Robert Hejden (Hayden) i Milica Bakić Hejden još početkom
devedesetih (Bakić Hayden, 1992), ovaj navod svedoči i o njegovom prihva-
tanju uz tek blagu zadršku. Stvaraju se čak i mentalne slike etničko-civiliza-
cijske odvojenosti u prostoru: „Ljudi u ovoj graničnoj zemlji uvek su svesni
da iza njihove uske teritorije u obliku bumeranga, iza te reke, s druge strane
te planine, njihov svet prestaje i onaj istočno-pravoslavnih Srba ili bosan-
skih muslimana počinje“ (Tanner, 2001: xi). Tako ispada da Srba u okviru
tog „bumeranga“ nikada nije ni bilo, iako su u XIX i u prvoj polovini XX veka
činili četvrtinu stanovništva Hrvatske i Slavonije. Unekoliko, ovakvim pisa-
njem pravda se etnički progon onih koji nisu katolici iz „pogranične zemlje“,
jer se stvara privid večite geografske odeljenosti Hrvata i njihovih inover-
nih, ali suštinski jednojezičnih suseda „na istoku i jugu“. Britanac je izgleda
smatrao da navodne civilizacijske razlike treba da budu što nedvosmisle-
nije izražene u prostoru.249
Ako se uzme u obzir da se u izdanju Yale University Press pojavila i knjiga
pod nazivom Srbi: Istorija, mit i razaranje Jugoslavije (Serbs: History, Myth and
the Destruction of Yugoslavia, 2000)250 novinara The Times i The Economist
249 Tanerovo podleganje čarima hrvatskog nacionalizma primetio je i Dž. Fajn (Fine,
2006: 114).
250 Citirana je u 130 različitih publikacija, što ukazuje da postoji prilična znatiželja za „objaš-
njenje“ ponašanja „Srba“.
s akademskim pretenzijama, Tima Džude,251 istoj izdavačkoj kući koja je obja-

vila i knjigu o Hrvatskoj iz pera Markusa Tanera kojem se u predgovoru autor
izričito zahvaljuje, onda stvari postaju ozbiljnije, jer se u njoj pravdaju etnički
progoni Srba:
„Veliki egzodus krajinskih Srba 1995. nije bio nešto jedinstveno u istoriji Srbije
ili Balkana i svakako neće biti poslednji. Od ukupne predratne populacije od 23
miliona u ratu u bivšoj Jugoslaviji između 1991. i 1995. raseljeno je najmanje tri
i po miliona ljudi. Rat na Kosovu izmestio je stotine hiljada ljudi 1998. i više od
1.250.000 tokom i posle vazdušnih napada NATO na Jugoslaviju 1999. godine.
Evropa nije videla tako nešto još od kraja Drugog svetskog rata. Ali ono po čemu
se istorija Balkana, a posebno istorija Srba, razlikuje od ostatka Evrope jeste to
što se kod Srba uvek radilo o seobama. Srbi su se, kao deo slovenskih plemena,
doselili na Balkan u VI veku naše ere. Pobeda Turaka u XIV veku dovela je do veli-
kih preokreta. Srpski ustanci u XVII, XVIII i početkom XIX veka takođe su doveli do
velikih pomeranja Srba i drugih naroda. Zbog borbi u Balkanskim ratovima 1912.
i 1913. stotine hiljada ljudi s juga Balkana napustile su domove“ (Džuda, 2003: 5).
Dakle, kada su Srbi prognani odnekud, stiče se utisak iz gornjeg navoda,

to nije tragedija, jer kod njih se „uvek radilo o seobama”. Takvo jednostavno
„objašnjenje” upotrebom priloga za vreme koji se odnosi na najduže trajanje
od iskona („uvek“) predstavlja zapravo puko pravdanje i normalizaciju naj-
većeg etničkog progona u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Očito, izbe-
gli nevoljnici koji su slučajem poznati pod nazivom Srbi posmatraju se dru-
gačije u odnosu na iste takve nevoljnike koje su neki drugi ljudi prognali.
Pretpostavlja se da za Balkance uopšte i Srbe posebno „seobe” ne predstav-
ljaju problem, jer oni su na to navikli. Imajući u vidu da su i Hrvati morali
bežati ispred Osmanlija nameće se pitanje da li bi za Džudu, Tanera i odgo-
vorne u njihovoj izdavačkoj kući bilo prihvatljivo da je napisano kako se kod
Hrvata „uvek radilo o seobama“, pa otud njihov progon iz RSK nije ništa neo-
bično. Pisac ovih redaka izrazito se protivi takvoj vrsti zaključivanja, jer etnički
251 Na jednom drugom mestu Džuda se protivio kako argumentu „drevne mržnje“ tako i
argumentu „srpske agresije“, ali je istovremeno, sasvim u skladu sa balkanističkim diskur-
som pisao da su i jedan i drugi argument „rođeni u svestima naučnika zatvorenih u kule
od slonovače i lenjih urednika koji veruju da ako racionalni argument ima smisla u Novoj
Engleskoj ili na ’Fleet Street’ (metonim za britansku nacionalnu štampu, prim. aut.), onda
će imati smisla i na Balkanu“ (Judah, 1997: 23). Očevidno, prema Džudi, racionalni argu-
menti nemaju nikakvu ulogu u prosuđivanju iracionalnih Balkanaca, za razliku od racio-
nalnih britanskih novinara i Amerikanaca sa Istočne obale. Doista, u pravu je Robert Hej-
den kada tvrdi da „suština problema nije u tome da li su pogrdna pominjanja ’Balkana’
kleveta ili, pak, pohvalna pominjanja ’Zapada’ neistinito veličanje“, već se prigovor odnosi
„na moć takvih etiketa da ometaju percepciju događaja i da na taj način sprečavaju delo-
tvoran odgovor na njih“ (Hejden, 2003: 19).
progon koji podrazumeva napuštanje kuća, imanja, poslova i uobičajenog sva-

kodnevnog života članova porodice ne može biti čovečno rešenje, pa radilo
se o Bošnjacima, Hrvatima, Srbima ili pripadnicima bilo koje druge nacije.
Treba još primetiti da se radi o klasičnom balkanističkom diskursu, a naci-
onalna vezanost se razumeva kao iskonsko svojstvo, jer govori se o Srbima
iz VI veka. Po istoj logici bi se i germanske nacije mogle usled Velike seoba
naroda smatrati naročito seobama sklone, a šta tek reći za Jevreje, Armene
i druge dijasporične nacije, čiji su pripadnici usled progona i različitih nevo-
lja često i masovno tokom istorije bili u neprilici da se sele? Da li to znači da
su svi oni seobama naročito skloni ili se, ipak, pre radi o činjenici da su morali
više od drugih da se potucaju od nemila do nedraga.
Engleski novinar koji je među prvima napisao knjigu252 o jugosloven-
skim ratovima, Miša Gleni (Misha Glenny), pod nazivom Pad Jugoslavije: Treći
balkanski rat (The Fall of Yugoslavia: The Third Balkan War, 1992), koja je doži-
vela tri izdanja do 1996,253 takođe je prigrlio balkanistički diskurs koji je otkri-
vao starije putopisne imperijalne okvire. Primerice, prvi dodir sa nekim od
učesnika tzv. balvan revolucije u Kninu opisao je ovako: „Ljudi koji su sta-
jali ispred mene imali su seljačka lica. Okrugla, sa velikim očima i gustom,
nemarno podšišanom kosom – bili su to demoni sa oružjem, ali ne i Ajnštajni.
Tokom sledeće godine privikao sam se na te neodređene, ruralne crte“ (Gleni,
2002: 26). Opisujući Lazara Macuru, jednog od tada vodećih krajiških politi-
čara, pisao je sledeće: „Macura ima upečatljivo lice sa snažnom, četvrtastom
vilicom i prilično zastrašujućim crnim očima, i sa neprijatnom navikom da
se, apokaliptički prodorno, duboko zagleda u nekoga. (...) On je jedini čovek
koga sam sreo u Kninu koji nikada ne nosi oružje“ (Gleni, 2002: 28). Takođe,
pominjao se i „čudni džin“, „šef straže“, koji je „odmeravao“ pisca pripovesti
„od glave do pete, crnim očima nad koje su se nadvile neljudski guste obrve“
(Gleni, 2002: 27). Naposletku, nakon balkanističkih pripovednih opisa usle-
dilo je i političko objašnjenje:
„Krajiški Srbi smatrali su da je fašizam iznad svega državni sistem koji promoviše
opaki hrvatski nacionalizam, pa su oživljavanje hrvatskog nacionalnog osećanja
u bilo kom obliku ipso facto tumačili kao povratak fašizma. Luka Split, na samo
četrdeset milja od Knina, postala je novi centar militantnog hrvatskog nacio-
nalizma, i upravo su u tim oblastima, daleko od prijatne zagrebačke centralno-
evropske svesti, mnogo radikalniji Hrvati započeli politički eksperiment koji je
naprosto potvrđivao pogrešno uverenje Srba da se fašizam budi iz dremeža i da
oni zbog toga moraju da ustanu na oružje“ (Gleni, 2002: 29).
252 U vreme pisanja knjige bio je oženjen Srpkinjom, ali to u sadržaju knjige nije prepo-
znatljivo.
253 Citirana je u 190 publikacija, što je veoma visoka citiranost.
Tako, Gleni je najpre pripovedno opisao kninske Srbe na balkanistički,

posprdan i dehumanizujući način, kao ljude „seljačkih lica“, „demone sa oruž-
jem, ali ne i Ajnštajne“, „neodređenih ruralnih crta“, „čudne džinove“ koji
odmeravaju crnim očima nad kojima se nadvijaju „neljudski guste obrve“.
Najobrazovanije tamošnje ljude opisao je, takođe, u skladu sa balkanistič-
kim kanonom, jer radilo se o „četvrtastoj vilici“, što je doduše bilo tačno, te
„zastrašujućim crnim očima“, što je već u funkciji autorovih dramskih efekata
a ne ocrtavanja stvarnosti, i sa „neprijatnom navikom“ da „apokaliptički pro-
dorno“ gledaju u nekoga.
Očevidno, gomilanjem prideva kao što su „neprijatno“, „apokaliptički“,
„zastrašujuće“, „seljački“, „ruralno“, „neljudski“, te upotrebom imenice „demon“,
autor je stvarao jedan svet diskursa u kojem se susreću sve sami opasni, egzo-
tični, demonizovani pa i dehumanizovani likovi sasvim strani zapadnom čita-
ocu, ali zato tako preteći prema Gleniju koji je, uz sve navedeno, retoričkom
strategijom lažno skromnog predstavljanja za sebe tvrdio da je kukavica, „upr-
kos opasnostima kojima sam se izlagao“ (Gleni, 2002: 27). Taj svet diskursa bio
je dovršen uvođenjem razlike između „prijatne zagrebačke centralnoevrop-
ske svesti“ i ovih zastrašujućih individua koji su činili neki gotovo poluljudski
ili tragikomični254 svet.
Zamka padanja u antisrpsku pristrasnost, koju drugi zapadni autori Gle-
nijevog profila uglavnom nisu uspevali preskočiti, tek donekle je izbegnuta,
pošto se unutar balkanističkog diskursa povlačila razlika između Zagreba,
tj. hrvatske Srednje Evrope i Splita, tj. hrvatskog Balkana. Pa ipak, radilo se o
tek delimičnom izbegavanju zamki, jer jasno je da balkanizovani, pa i gotovo
animalizovani Krajišnici ne mogu uživati naročite simpatije u sukobu sa sred-
njoevropskim hrvatskim metonimom Zagreba. Sem toga, ostajalo se u jed-
nom imperijalnom okviru sukoba civilizacija (Srednja Evropa vs. Balkan) koji
se služio balkanističkim diskursom. Slaba je uteha što je on pravio razliku i
unutar nacija, a ne samo između njih, jer radilo se, ipak, o stereotipiziranim
razlikama koje su naglašavane upotrebom metafora: „Posle svake provoka-
tivne odluke Zagreba, narod Knina sve je jače privlačilo srce tame, vođstvo
Socijalističke partije Srbije (SPS) i princ Milošević“ (Gleni, 2002: 31). Tako je
Milošević metaforično upoređen sa samim đavolom,255 dok se za Tuđmana,
254 Za Milana Martića je utvrdio da „ni karikaturista ne bi bolje nacrtao tako komičnog slo-
venskog policajca seljaka“ (Gleni, 2002: 34). Piscu ovih redaka nije najjasnije kakav stere-
otip može postojati u Velikoj Britaniji o „komičnim slovenskim policajcima“ i da li uopšte
postoji ili se, možda, Gleni trudio da ga stvori.
255 „(...) Milošević je prizvao duhove nasilja i oslobodio ih da bi od uspavane močvare
kakav je Balkan bio posle rata napravili patološki nestabilan region kakav je bio
tokom prve polovine dvadesetog veka“ (Gleni, 2002: 47). Tako, diskurzivna strate-
gija personalizacije služi iskazivanju balkanističkog diskursa u jednom imperijalnom
okviru, jer ličnost Miloševića pretvara „uspavanu močvaru“ – što je Balkan u vreme
ipak, smatralo kako mu je „politička orijentacija bila (je) autoritarna, ali ne i

otvoreno nedemokratska“ (Gleni, 2002: 29). Ako ništa drugo, Gleni nije zavr-
šio u potpunom manihejstvu, poput mnogih drugih autora za koje je Milo-
šević bio otelotvorenje Zla, a svaki njegov protivnik, na osnovu puke činje-
nice da se njemu protivi, oličenje Dobra.
Po očekivanju, međutim, balkanistički diskurs služio je piscu da opiše
„princa tame“: „Miloševićev uspeh leži u besramnom korišćenju najdelotvor-
nijih sredstava balkanske politike: obmane, podmićivanja, ucene, demago-
gije i nasilja“ (Gleni, 2002: 52). No, Gleni je, takođe, umeo kombinovati okvire
sukoba civilizacija i hladnoratovski okvir, tj. balkanistički i antikomunistički
diskurs: „Da su Milošević i Markovićeva mogli da propovedaju neku stvarnu
ideologiju, to ne bi bio srpski nacionalizam već balkanski staljinizam“ (Gleni,
2002: 52). Tako je liberalni britanski ideolog imperijalizma vodio ideološki
rat protiv ideoloških protivnika i čitavih simboličko-geografskih oblasti: nije
bilo dovoljno reći „komunizam“, već je „staljinizam“ upućivao da se radi o
krajnje levom, najautoritarnijem i najnasilnijem komunizmu, ali ni to nije
bilo dovoljno, jer i „staljinizam“ još strašnije zvuči kad mu se doda pridev
„balkanski“. Kao što je Keplen hotimično Hitlera smestio među Balkance u
Beču koji su ga tobože naučili mržnji, tako i Gleni nehotice navodi čitaoca
na pomisao da bi i Josif Visarionovič Džugašvili postao pravi i još nasilniji
Staljin da je kojim slučajem odrastao na Balkanu. Ovako, Miloševiću ostaje
da dostigne i prestigne uzora.
Džejms Gau je, pak, tvrdio da su „rani rimski ili vizantijski religijski i kul-
turni imperijalni žigovi ostali“ utisnuti na Južne Slovene koji su „poticali iz
oblasti oko Kijeva u Ukrajini“ (Gow, 1992: 3). Zanimljivo je da stručnjak za
vojna pitanja ovako precizno ume locirati mesto odakle potiču Južni Sloveni.
Doista, okolina Kijeva zvuči veoma precizno, pa iako je, možda, proizvod
piščeve mašte. Da „kulturna linija razdvajanja“ i „kulturni žigovi“ nisu pome-
nuti slučajno, svedoči i sledeći navod:
„Stanovnici uopšte bogatijih oblasti, istorijski i kulturno vezanih za Srednju

Evropu dosledno su se opredeljivali za veću decentralizaciju vlasti, uz eko-
nomsku i političku liberalizaciju; političari u siromašnijim istočnim i južnim
delovima zemlje težili su povratku autoritarnom centralizmu i konzervativ-
nijoj ekonomskoj i političkoj kontroli. Čak i tokom Titove prevlasti, Hrvati i
Slovenci su se zalagali za ostvarenje onih tržišnih mera koje su postojale na
papiru, dok su Srbi i Crnogorci podržavali ostatke komandne ekonomije“
(Gow, 1992: 8).
mira – u „patološki nestabilan region“, što je balkansko manje ili više uobičajeno sta-
nje iz prošlosti. Liberalni imperijalista, pak, sve to posmatra sa nadmoćnom ironijom
i sarkastičnim humorom.
Tako je okvir sukoba civilizacija i balkanistički diskurs radio u delu

Gaua i pre no što su ih Hantington i Keplen „proslavili“, a nastavio je nesme-
tano da radi i dalje, jer se gotovo identičan pasus gornjem javlja i u studiji
objavljenoj posle pada Miloševića (Gow, 2003: 37); prema tome, od „vre-
mena Dioklecijana“ pa do Broza i njegovih naslednika postojala je kul-
turna linija koja razdvaja Zapad od Istoka. Štaviše, Gau je i „liberalizaciju“
krajem šezdesetih vezao za „severozapadne republike“ (Gow, 1992: 24).
Tako se sasvim prenebregavala činjenica da je upravo u to vreme o kojem
Gau piše „srpsko rukovodstvo“ predvođeno Markom Nikezićem i Latin-
kom Perović bilo među verovatno liberalnijim komunističkim vođstvima
u Jugoslaviji. No, to za pisca nije bilo važno, već je stvarnost Jugoslavije
uokviravao sukobom civilizacija rečima da je u Brozovom periodu „armija
postala još jedan deo ’užasne istine’ jugoslovenske različitosti“ (Gow, 1992:
8). Tako se kulturnom različitošću u stvari pravdao nestanak Jugoslavije ili,
preciznije rečeno, razbijačko delanje pojedinih država u EZ u „krizi legiti-
mnosti Jugoslavije“.
Za treću, pak, religijsku grupaciju na Balkanu, muslimane, veli se da
„svi (Gau misli kako na Bošnjake tako i na Albance, prim. aut.) potiču od
predaka koji su preobraćeni iz katolicizma“ (Gow, 1992: 3), što ne odgo-
vara činjenicama. Doista, već na sledećoj stranici, Gau obaveštava čita-
oce da su i neki pripadnici „jeretičke sekte bogumila progonjeni od njiho-
vih sunarodnika hrišćana tako žestoko da su srećno i brzo prigrlili islam“
(Gow, 1992: 4). Jedino su, kako se čini, pravoslavni bili čvrsto privrženi svo-
joj veri, pa nisu uopšte preobraćani na islam, što očevidno ne može biti
istinito, ali Gauu je, izgleda potrebno da Srbima uskrati svaku pomisao
da istorijskim argumentima pravdaju zahteve za delovima BiH. U tome se
ogleda činjenica da nisu samo Srbi ili Balkanci ti koji su potonuli u isto-
riografske tvrdnje i dokazivanja, neretko krivotvoreći prošlost, već da u
tome aktivno sudeluju i zapadni navijači. Istine radi, u studiji iz 2003. isti
autor je pomenuo da „skorašnja istraživanja pokazuju da je preobraćenje
Slovena u muslimane preovlađujuće došlo iz istočnopravoslavnog i rimo-
katoličkog stanovništva regije“ (Gow, 2003: 33), što predstavlja znak da je
Gau spreman da radi na sebi.
Ono na čemu Gauu treba odati priznanje jeste njegovo dosledno i
nekonformističko ostajanje u intelektualno jalovom i neinspirativnom
okviru sukoba civilizacija. Naime, većina drugih autora se konformira poli-
tički korektnom diktatu koji brani da se čitav Balkan i sve njegove nacije pri-
kazuju balkanističkim diskursom u okviru sukoba civilizacija. Naravno, to
ne znači da je čitav diskurs tek tako nestao, već je za jedan balkanski narod
napravljen izuzetak. Srbi su balkanizovani bez pardona, pošto se pomoću
njihove balkanizacije moglo pokazati da su ostali, Hrvati i Bošnjaci, isti kao
mi, Evropljani i Zapadnjaci.
5.3. Borba za ideološku hegemoniju: kritike okvira sukoba

civilizacija i balkanističkog diskursa iz okvira agresor–žrtva
i upotrebom humanitarno-imperijalističkog diskursa
Međunarodni sukobi koji se oduže često stvaraju više pobor-

nika jedne strane nego naučnika; ako je istina prva ratna žrtva
u novinarstvu, objektivnost je prva žrtva u nauci.
Robert Hejden
Okviri sukoba civilizacija sa balkanističkim i orijentalističkim diskursom

bili su veoma popularni među nemačkim, britanskim, francuskim i u manjem
delu američkih političara na početku ratova za jugoslovensko nasleđe (Han-
sen, 2006; Simms, 2003). Oni su stekli popularnost zato što su već dugo posto-
jali i nudili jugoskeptično objašnjenje koje je pravdalo nevoljnost velikih sila
da se Jugoslaviji pomogne da preživi. Malo docnije, kako se rat zahuktavao,
oni su i dalje zastupani, iako sve žešće napadani od zastupnika srbocentrične
hipoteze (o kojoj će više reči biti docnije), zato što su omogućavali izbegava-
nje zahteva za vojnom intervencijom na strani Hrvata i, naročito, bosanskih
Muslimana, koju su sve češće i sve jače zagovarali zastupnici okvira agresor–
žrtva i korisnici humanitarno-imperijalističkog diskursa.
Argumentacija „balkanista“ mogla bi se svesti na lakonski stav: „to su sve
Balkanci“, što bi trebalo da znači da su svi jednako loši i da svi prave zločine
u građanskom ratu, pa otuda nema potrebe za vojnim „humanitarnim inter-
vencijama“ protiv „srpske strane“ u „građanskom ratu“. Zanimljivo je da se ta
argumentacija u velikoj meri podudarala sa srpskom odbranom od napada
da snage bosanskih Srba vrše „masovna zlodela“ u BiH. S druge strane, kul-
turni determinizam uokviren sukobom civilizacija jasno je upućivao ko je od
Balkanaca, ipak, manje loš.
Kao što je ovde već primećeno, Hantingtonova misao unekoliko je kriti-
kovala liberalni imperijalizam. Takođe, irski neokonzervativni istoričar Brendan
Sims (Brendan Simms), profesor na Kembridžu (Cambridge) i kopredsednik nato-
filskog Društva „Henri Džekson“ (The Henry Jackson Society),256 primetio je u knjizi
izdatoj 2001. kako je „ideja da bi Britanija trebala dati svoj doprinos nametanju
univerzalnih vrednota radi njih samih izazvala“ kod Daglasa Herda (Douglas
Hurd), ministra inostranih poslova Ujedinjenog Kraljevstva, „neku vrstu konzer-
vativnog antiimperijalizma“ ispoljenog, po rečima Simsa, u protivljenju name-
rama da se NATO pretvori u svetskog policajca (Simms, 2003: 7). Prema tome,
Sims je kao neokonzervativni imperijalista smatrao da NATO treba da obavlja
funkciju svetskog policajca. Tako je moralističko pravdanje imperijalizma činilo
256 O Društvu „Henri Džekson“ opširnije je pisano u poglavlju Značenje i značaj „razbijanja
SFRJ“ za uobličavanje levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida.
onaj vezivni materijal koji je spajao leve liberale257 i neokonzervativce. Doista,

meta Simsovih napada nije bio liberalizam, kao što bi se očekivalo od konzer-
vativca, već tradicionalna konzervativna politika protiv preteranog imperijalnog
uplitanja tamo gde nisu ugroženi „vitalni nacionalni interesi“:
„Ključ za razumijevanje vanjske politike britanske vlade početkom devedese-

tih godina, a posebno njenog stava prema Bosni, krije se u duboko konzerva-
tivnom filozofskom realizmu nosilaca te politike. (...) To je bilo najjače izraženo u
retorici Malcolma Rifkinda, ministra obrane za većine trajanja sukoba. U svome
prvom govoru kao ministar vanjskih poslova u ljeto 1995. prigrlio je Palmersto-
novo načelo da ’promicanje britanskih interesa treba da bude jedini cilj britan-
skog ministra vanjskih poslova’“ (Simms, 2003: 5).
Irac je, što ne bi trebalo preterano da iznenadi, bio alergičan na „promi-

canje britanskih interesa“ kao ideje vodilje palmerstonovskog tradicionalnog
britanskog konzervativnog imperijalizma. Umesto toga, on je, poput savre-
menih levih liberala, isticao važnost univerzalnih etičkih načela, slaveći „gled-
stonovski univerzalizam Margaret Tačer“ (Margaret Thatcher) i „vilsonizam
mnogih Amerikanaca“ (Simms, 2003: 6). U tome je njegova sličnost, uz sve
razlike koje proishode iz britansko-irske suprotstavljenosti, sa drugom dvoji-
com medijski izuzetno uticajnih neokonzervativaca – Englezom Noelom Mal-
kolmom258 i Škotom Najalom Fergusonom259 (Niall Ferguson) – koji nastav-
ljaju liniju dizraelijevskog antiruskog, pa stoga i antipravoslavnog odnosno
antisrpskog kad je Balkan u pitanju, a proturskog, pa stoga i promusliman-
skog odnosno probošnjačkog britanskog imperijalnog konzervatizma (Ković,
2007). Otuda i njegova kritika balkanističkog diskursa, jer potonji je odgova-
rao onima koji su želeli izbeći vojno uplitanje NATO-a u „balkanski sukob“. 260
257 Opširnije o levoliberalnom imperijalizmu pisano je u poglavlju Značenje i značaj „razbi-

janja SFRJ“ za uobličavanje levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida.
258 Malkolmu je kao izuzetno uticajnom autoru posvećeno čitavo poglavlje u ovoj studiji.
259 Neokonzervativna medijska zvezda, istoričar koji predaje na Harvardu i Oksfordu, a ima
veze i sa Huver institutom (Hoover Institution) Stenford (Stanford) univerziteta. http://www.
niallferguson.org/ Pristupljeno 10. VIII 2008. U popularno-istoriografskoj emisiji Vek ratova
posvećenoj XX veku na skandinavskom VIASAT History Channel, Ferguson je, uz upotrebu
mnoštva hladnoratovskih stereotipa, rekao kako će, možda, i Kinezi „poput Miloševića“
jednog dana iskoristiti nacionalizam u cilju izazivanja sukoba koji bi mogao prerasti i u
III svetski rat (emisija odgledana 23. VIII 2008). Dakle, istina je ono što je u interesu moć-
nih, pa se i unapred može odrediti ko je kriv za mogući sukob između Kine i „Zapada“ u
budućnosti: potonja celina nikada nije kriva za ratove u kojima učestvuje, jer ona izgleda
a priori ne može biti kriva. Na delu je bio orijentalizam uokviren sukobom civilizacija i kom-
binovan sa hladnoratovskim okvirom, jer komunisti su ti koji manipulišu nacionalizmom,
dok „zapadne demokratije“ nikad za tim ne posežu.
260 Slično je primetio i jedan britanski novinar i univerzitetski predavač, iako je gajio ponešto
ambivalentan odnos prema okviru sukoba civilizacija: „Balkan je zemlja istorijskih mitova
Doista, u jednoj pohvalnoj kritici knjige stajalo je sledeće: „Mogla bi postojati

nada da bi rad poput ovog mogao konačno označiti smrt intelektualno lenjog
mita o ’balkanskom mentalitetu’.“261
Koliki je značaj nacionalne pripadnosti na intelektualno stvaranje ne
samo na Balkanu, najbolje svedoče upravo sledeće ponešto ogorčene Sim-
sove reči, koji kroz čitavu knjigu napada Daglasa Herda zato što je poredio
izvesne crte sukoba u BiH sa severnom Irskom. „Takve usporedbe imaju u Veli-
koj Britaniji dug pedigre“262 (Simms, 2003: 8), primetio je, a zatim nastavio:
„’Vjerujem’, tumači Hurd, ’da je bit sukoba bio u nespremnosti bosanskih Srba...
da u zemlji zvanoj Bosna žive s nesrpskom većinom, odvojeni od Srbije’. Uspo-
redba je bila uznemirujuća, jer je kazivala da četiri godine kasnije ministar vanj-
skih poslova još nije bio shvatio razliku između otcjepljenja – ili otcjepljenja unu-
tar otcjepljenja – i kampanje etničkog čišćenja kojoj je svrha bila stvoriti etnički
čistu Veliku Srbiju. Bosanski Srbi nisu bili Carsoni,263 nisu bili ni balkanski Zapadni
Virginijci, kojima je bilo stalo do očuvanja Unije, niti je Slobodan Milošević bio
Lincoln“ (Simms, 2003: 8–9)“
Funkcija ovih reči bila je dvostruka. Prva se sastojala u pravdanju secesi-

onističkog nacionalizma per se i u satanizovanju Srba, jer se njima ne priznaje
da su secesionistički nacionalisti u Hrvatskoj i u BiH, već im je cilj „etničko
čišćenje“ kako bi se ostvarila „etnički čista Velika Srbija“. Ponavljanje sintagme
„etničko čišćenje“ ima funkciju demonizacije Srba u okviru agresor–žrtva. No,
ovaj okvir se odmah zatim preplitao sa balkanističkim diskursom iz okvira
sukoba civilizacija, jer da li je moguće zamisliti „balkanskog Karsona“ ili „bal-
kanske zapadne Virdžinijce“? Očigledno, potcenjivanje žitelja Balkana, ako ne i
njihova dehumanizacija, iako ne svih već samo Srba, toliko je golemih razmera
da je Simsu nemoguće zamisliti da je nacionalizam Srba imalo sličan irskom.
– mitova koji su održavali nacionalne identitete živim tokom vekova tuđinske vlasti, ali su,
ipak, mitovi. Međutim, nisu svi balkanski mitovi drevni“ (Bennett, 1995: 6). Ipak, Benet je
znatno češće upotrebljavao okvir agresor–žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs.
261 Prikaz Majkla Redmana (Michael Redman), postdiplomca na Kembridžu, koji se nije naža-
lost istakao preteranom intelektualnom vrednoćom i samostalnošću, već je pisao hvalo-
spev profesoru. http://www.richmondreview.co.uk/books/unfinesthour.html, pristupljeno
10. VIII 2008. godine.
262 Sims, očito nesvestan strukturnih ideoloških sličnosti između sebe i Dizraelija, doduše kada
je Balkan u pitanju a ne i Irska, izričito Herda i Rifkinda poredi sa Lordom Bikonsfildom usled
činjenice da je i ovaj umeo kadšto porediti Irsku i BiH tokom Velike istočne krize.
263 Herd je poredio alsterske unioniste i njihovog vođu Karsona (Carson), koji su želeli da se
otcepe od Irske u cilju ostajanja u Ujedinjenom Kraljevstvu taman onako kako su irski
nacionalisti želeli da se otcepe od Ujedinjenog Kraljevstva, sa srpskim nacionalistima koji
su želeli da se otcepe od Hrvatske i BiH da bi ostali ujedinjeni sa drugim Srbima, taman
onako kao što su se ove dve republike otcepile od Jugoslavije.
Druga funkcija trebalo je da izvrgne ruglu Daglasa Herda zato što je imao sme-
losti da poredi „balkanske“ Srbe sa ljudima na „Zapadu“. Nije isključeno da je
upravo strukturna sličnost položaja Srba u Jugoslaviji sa položajem Engleza
u Ujedinjenom Kraljevstvu olakšala Herdu da shvati težinu položaja Srba pri-
likom nestanka SFRJ. Na isti način, međutim, to je ražestilo Irca u tolikoj meri
da se kroz celu knjigu provlačila netrpeljivost prema engleskom aristokrat-
skom konzervativnom intelektualcu i diplomati kakav je Daglas Herd.264 Sva-
kako, Slobodan Milošević nije bio Linkoln, u tome je Sims sasvim u pravu, ali
bojati se, jedino u tome – a tu istorijsku analogiju Herd nije ni pravio.
Srbi u BiH, kao i u Hrvatskoj, međutim, imali su prvenstveno želju da
ostanu sa drugim Srbima u državi. No, mrzovolja velikih sila prema njihovim
zahtevima, koja se ogledala u odluci da se Jugoslavija razbije po republič-
kim granicama, te golema nadmoć u posedovanju artiljerijskih oruđa, kao i
bezuslovna vera u parohijalnom nacionalizmu ogrezlih i kadšto nedovoljno
bistrih srpskih prekodrinskih političara u Srbiju i tadašnjeg srbijanskog pred-
sednika učinili su da srpski ciljevi budu ostvarivani silom koja je prečesto pro-
izvodila nehumane posledice u vidu masovnih etničkih progona iz Podrinja,
Posavlja i Pounja, kao i iz RSK. Naravno, cilj nije bio u stvaranju „etnički čiste
Velike Srbije“, jer da jeste, onda bi etnički progoni bili rasprostranjeni i u samoj
Srbiji,265 već se sastojao u strateškom osiguranju veoma dugih granica nove
države, što nipošto ne može pravdati nehumanost etničkog progona, i naro-
čito ne ubistva kojim je često praćen, u kojem je civilno stanovništvo strada-
valo.266 No, Sims se, istovremeno, i protivio balkanizmu primenjujući diskur-
zivnu strategiju demonizacije Srba u okviru agresor–žrtva:
„Carringtonova strategija bila je zasnovana na krivim procjenama i na krivoj tak-

tici. Od samog početka on je za nasilje više-manje podjednako krivio sve suko-
bljene strane. Oni su svi, tvrdio je, poslije ’nemogući ljudi ... sve jedan gori od
drugoga, s jedinom razlikom što Srba ima više’ (istakao B. S.). Po njemu, za rat
u Hrvatskoj ’zapravo je kriv Tuđman’, zato što je proglasio nezavisnost a da nije
264 Bilo je, međutim, i suprotstavljenosti Britancima uopšte: „(...) u Londonu su s dubokom
sumnjičavošću gledali na povećanu važnost što je u Wašingtonu pridavana irskom lobiju i
irskim glasačima. Ipak, najveća kost razdora bijaše Bosna“ (Simms, 2003: 48). Otud je Sim-
sov irski neokonzervatizam bio prevashodno proatlantski, tj. pro-NATO i proamerički.
265 Bilo je etničkih progona prvenstveno Hrvata u Sremu, što je organizovala Srpska radi-
kalna stranka uz instrumentalizaciju nevoljnika koje je proterala Tuđmanova vlast. Ipak,
uz svu nedozvoljivost takvog ponašanja za koju nikad nije dockan da se utvrdi krivična
odgovornost počinilaca, treba konstatovati da obim etničkih progona ne samo u apso-
lutnom, već i u relativnom smislu nije uporediv sa onim koji su sprovodile Hrvatska i
RSK nad tamošnjim Srbima, odnosno Hrvatima, što verovatno zavisi od relativne uda-
ljenosti od ratnih dejstava.
266 O tome je više rečeno u delu o BiH, kao i u poglavlju Značenje i značaj „razbijanja SFRJ“
za uobličavanje levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida.
dao odgovarajuće garancije srpskom stanovništvu. Carringtonu je sasvim izma-

kla specifična predumišljena narav srpskog etničkog čišćenja, kao i odgovornost
Beograda“ (Simms, 2003: 14).
Balkanizam se prećutno odbacivao, jer se nije verovalo lordu Karingtonu

da su „svi oni nemogući ljudi, sve gori jedan od drugoga“, što je mirisalo na
balkanistički diskurs, ali se zato govorilo o „predumišljenoj naravi srpskog
etničkog čišćenja“, dok se sasvim zanemarivao etnički progon kojem su bili
izloženi Srbi u gradovima Hrvatske mnogo pre „Oluje“ i „Bljeska“, baš kao i
progon u pomenutim operacijama. Metonim Beograd opet se pominjao
kao izvor svih zala. Zato je Karington napadan što „uporno nije htio vidjeti
ikakve razlike između osnovne dinamike stremljenja prema Velikoj Srbiji,
bosanske samoobrane i hrvatskog separatističkog oportunizma“ (Simms,
2003: 16). Na taj način neokonzervativac je naoko prećutno kritikovao bal-
kanistički diskurs, primenjujući okvir agresor–žrtva, što mu nije, međutim,
smetalo da primenjuje balkanistički diskurs na Srbe, ali i na ideološke pro-
tivnike u samoj Velikoj Britaniji: „No, Glenny je možda najizrazitije pokazao
svoj bizantizam i moralno izjednačavanje kad je poklonio punu vjeru ideji
da Bosanci sami granatiraju vlastite ljude“ (Simms, 2003: 212). Tako, nisu
samo Srbi balkanizovani, već se to isto dogodilo balkanističkom diskursu
sklonom britanskom novinaru.
Gornja konstrukcija bosanskohercegovačke stvarnosti otkriva zapravo sla-
bost piščeve pozicije i prohrvatsku pristrasnost, pošto se sasvim zanemaruje
činjenica dogovora Miloševića i Tuđmana u Karađorđevu o podeli BiH, pa se
načelno jednaki odnos Srbije i Hrvatske prema slabijem susedu opisuje kao
„stremljenje prema Velikoj Srbiji“ i „hrvatski separatistički oportunizam“.267 Pot-
puno je zanemarena činjenica taktičkog glasanja Hrvata za nezavisnost BiH
od SFRJ. Takođe, sporna je i kvalifikacija Bošnjaka isključivo kao žrtvi, iako su
se bošnjački civili nesumnjivo najčešće nalazili među žrtvama rata u BiH, jer
često su i paravojne, a neretko i zvanične jedinice bošnjačke strane prema
srpskim i hrvatskim civilima nastupale u svojstvu dželata. No, Sims je ovakav
267 Na drugom mestu je stvar dovedena do apsurda: „Kad je jednom postalo jasno da neće
doći ni do kakve zapadne vojne intervencije, bosanski Hrvati osjetili su se ohrabrenim da
porade na vlastitom separatističkom projektu. Zapravo, bili su gotovo prisiljeni na to kad
su se muslimanske žrtve neobuzdane srpske agresije u sjeverozapadnoj i istočnoj Bosni
stale slijevati u mješovite predjele srednje Bosne i zapadne Hercegovine. Ne samo da se
agresija očito isplatila, već bi i nezaustavljeno raspadanje bosanske države ostavilo Hrvate
da dijele ostatke ostataka s rastućom i sve radikalnijom muslimanskom većinom“ (Simms,
2003: 26–27). Tako, kad Hrvati strahuju od islama, onda je to gotovo opravdano, a orijen-
talizam se iznenada pomalja na horizontu, ali srpski strah je zacelo izgovor za stvaranje
„velike Srbije“. Dvostruki aršini primenjivani su bez zazora, jer tražila se u sklopu humani-
tarno-imperijalističkog diskursa „vojna intervencija“ za očuvanje BiH, dok su Jugoslaviju
ovako ili onako rasturili Srbi.
stav smatrao pristrasnošću prema Srbima za koju je optuživao Karingtona,268

a sam je izričito pravdao sva bošnjačka odbijanja mirovnih planova: „Sasvim
jednostavno, Bosanci su se borili jer su dobro znali: ako se ne bore, bit će istri-
jebljeni“ (Simms, 2003: 53). Time je stvarnost rata u BiH diskurzivnom strategi-
jom viktimizacije Bošnjaka u okviru agresor–žrtva krivotvorena, a diplomatski
napori Evropljana i predstavnika UN Sajrusa Vensa (Syrus Vance) za zaustav-
ljanje rata obesmišljeni.
Doista, Sims je pobrojao zavidan broj poznatih novinara, kolumnista,
političara i istraživača koji su primenjivali okvir agresor–žrtva, humanitarno-
-imperijalistički diskurs, te diskurzivne strategije viktimizacije Hrvata i Boš-
njaka, i demonizacije Srba. Preneti su napadi kolumniste The New York Times,
Entonija Luisa, na Džona Mejdžora kao „sasvim pristojne imitacije Nevila Čem-
berlena“ koji „nema kičmu da se odupre srpskim masovnim ubicama“; citi-
ran je Patrik Glin (Patrick Glynn), stručnjak za kontrolu naoružanja, koji je
optužio Zapad da „ne vidi temeljnu razliku između ’dobrih momaka’ i ’zlih
momaka’, te ne priznaje bit i smisao politike Srbije – da je to smišljena agre-
sija, na koju treba odgovoriti silom. Rezultat je smrt jedne nacije i težak uda-
rac svjetskom poretku“; navođeno je da su Džozef Bajden (Joseph Biden),
Bob Doul (Bob Dole), Donald Ramsfeld (Donald Rumsfeld), Pol Volfovic (Paul
Wolfowitz), Džon Mekejn (John McCane) i Henri Kisindžer (Henry Kissinger)
bili pristalice vojne intervencije protiv Srba, potonji čak „za njihove sloven-
ske eskapade ili najkasnije za vrijeme rata u Hrvatskoj“, dok „Richard Nixon,
najprepredeniji republikanski realist, malo prije smrti javno je razmišljao –
pošteno, iako krivo – nije li Zapad tolerantniji prema genocidu nad muslima-
nima nego što bi bio da ista zlodjela netko čini kršćanskoj manjini. Žalosna
činjenica je da je Zapad pokazao još manje zanimanja za katoličke Hrvate kad
su bili žrtve Velike Srbije u godini 1991“ (Simms, 2003: 74–75, 77).
Tako je ovaj neokonzervativni irski podržavalac „univerzalnih vrednosti“,
blagodareći Niksonovom izazovu, još jednom pokazao sklonost prema okviru
sukoba civilizacija, koji je doduše kombinovao sa preovlađujućim okvirom
agresor–žrtva i humanitarno-imperijalističkim diskursom, jer do žrtava kato-
ličkih Hrvata mu je, ipak, najviše stalo. Hrvati su, čini se, ubrojani u evropsku
civilizaciju na bazi njihove verske pripadnosti, dok je Srbima ostalo da pri-
padaju omraženom Balkanu, iako se to verovatno zbog političke korektno-
sti javno ne izgovara. Na delu je diskurzivna strategija prećutkivanja u okviru
sukoba civilizacija i balkanističkog diskursa. Ono što je stajalo iza nenačelne
kombinacije međusobno u velikoj meri suprotstavljenih okvira i diskursa
jeste preplitanje nekoliko politika do kojih je irskom neokonzervativcu bilo
268 Karington je jedan od problema video upravo u „demonizaciji Srba“, a izrazio je i uvere-
nje da je Alija Izetbegović bio „odgovoran za neka zvjerstva kako bi privukao pozornost
Amerikanaca. Bio je užasna bijeda od čovjeka“ (cit. pr. Simms, 2003: 16).
naročito stalo: američke podrške Ircima u sukobu sa Velikom Britanijom, insi-

stiranja na kažnjavanju Srba, te potrebe neokonzervativca da se NATO pre-
tvori u svetskog policajca.269
Doista, autor je s odobravanjem citirao nekadašnjeg generalnog sekre-
tara NATO-a, Nemca Manfreda Vernera (Manfred Woerner), koji je „u jednom
neformalnom razgovoru“ osudio „propust da srpski agresor nije bio protje-
ran s osvojenih područja“, jer se tako daje „prešutna dozvola Srbima da pobi-
jede – a krivnja će pasti na NATO“ (Simms, 2003: 82). Na taj način je vojni savez
obrazovan za potrebe suprotstavljanja Varšavskom ugovoru na čelu sa moć-
nim Sovjetskim Savezom, diskurzivno suprotstavljen „Srbima“ kao zloćudnom
agresoru, iako su potonji bili neuporedivo slabiji protivnik. No, zaustavljanje
rata u BiH se planerima NATO učinilo kao idealna prilika za nalaženje nove
uloge vojnom savezu. Kako je to britanski ambasador u NATO, Džon Vest (John
West), formulisao: „’Bosna je’, kaže, ’bila zaista važna i trebalo ju je dovesti u red
– imamo taj Savez, pa ako sve zabrljamo ... nitko više neće vjerovati u NATO’“
(Simms, 2003: 83). Naposletku, da ne bi bilo zabune šta je Sims smatrao pra-
vednim rešenjem sukoba u BiH, nije ostavljeno mesta ni najmanjoj sumnji:
„U Daytonu su Amerikanci bijedno odstupili od načela jedinstvene i etnički

raznolike Bosne. Tako je godina 1995. doživjela u isti mah dva suprotna trijumfa:
zdrave američke vojne strategije i duboko nezdrave europske političke strate-
gije. Umjesto da se pojača vojni pritisak i zauzme Bosna sve do Drine, američki
pregovarač Richard Holbrooke – na zaprepaštenje svih na terenu i na vlastito
naknadno duboko žaljenje – već osvojenu vojnu prednost bacio je kroz prozor“
(Simms, 2003: 272).
Amerikanofilija i evroskepticizam susretali su se u neokonzervativnoj

misli irskog istoričara napoleonske ere. Istovremeno, ukazala se i sva nehu-
manost ove ideologije, barem u tumačenju ovog njenog predstavnika, pošto
se diskurzivnom strategijom prećutkivanja stavljalo do znanja da s obzirom
na poznatu sudbinu hrvatskih Srba etnički progon bosanskih Srba predstav-
lja pravedno rešenje rata u BiH. Time se iskazuje i potpuna ispraznost fraze
„etnički raznolika Bosna“, jer izgleda da po Simsovom shvatanju ona može biti
etnički raznolika i bez bosanskih Srba.270
269 Sa odobravanjem je citiran Holbruk (Holbrooke) koji je pisao da je „jedan od najvećih poli-
tičkih izazova“ za vreme rata u BiH bio „kako očuvati Atlantski savez ... Trebalo je u partner-
stvu sa savezom raditi na brojnim drugim zadaćama – na proširenju NATO-a, na zajednič-
koj politici prema bivšem Sovjetskom Savezu, Srednjem istoku i Iranu, prema terorizmu
i ljudskim pravima, okolišu i organizovanom kriminalu – ali sve je počela dovoditi u pita-
nje Bosna“ (Holbruk, cit. pr. Simms, 2003: 81).
270 Simsovu knjigu je oduševljeno pozdravio bošnjački pobornik višeetničke raznolikosti:
„Moram, takođe, priznati da sam posle Bosne izgubio veru u Razum, nauku, i kritičku svest.
Razume se, nije Sims bio jedini autor koji je nedosledno kritikovao okvir
sukoba civilizacija. U njegovom društvu nalazi se i autorka koja nije poput
njega odskora pridošlica u istraživanju istorije Jugoslavije. Sabrina Petra
Ramet je takođe u jednom od svojih dela (Ramet, 2005: 2) naglašavala oda-
nost „univerzalnim moralnim načelima“, što je sasvim u skladu i s kritikom
izrečenom primeni okvira sukoba civilizacija271 u njenim skorašnjim knjigama
(Ramet, 2006: 7; 2005: 3).272 Stef Jansen je, međutim, primetio da je Rametova
„paušalno“ i bez kritičkog odstojanja prihvatila omiljeno sredstvo orijentali-
zovanja balkanskih seljaka, smatrajući da nacionalistički ratovi predstavljaju
„pobedu sela nad gradom“ (Jansen, 2005: 114).
Takođe, u jednoj ranije napisanoj studiji, Balkanski Vavilon, čiji je naslov već
upućivao na nemogućnost sporazumevanja među Jugoslovenima zbog kultur-
nih razlika, ona je doista, kako je i Robert Hejden (Hayden) primetio (Hejden, 2003:
16–17), upotrebila kulturni determinizam, tj. okvir sukoba civilizacija da bi objasnila
„raspad Jugoslavije“: „Jugoslavija je bila, takođe, višekulturna zemlja, i kulturne razli-
čitosti često su u stvari bile tako velike da različite grupe nisu mogle međusobno
da se razumeju. Teškoća Srba i Slovenaca da razumeju jedni druge bila je delom
posledica velikih razlika koje su razdvajale njihove kulture” (Ramet, 1996: 2); takođe,
Rametova je tvrdila da su „na najfundamentalnijem nivou narodi Jugoslavije izgu-
bili sposobnost da se međusobno razumeju – zato što ne razumeju međusobne
vrednosti i brige ili međusobne opažaje“ (Ramet, 1996: 29). Ove izmene okvira
predstavljanja stvarnosti i odgovarajućih diskursa svedoče da je autorka zapravo
sledila modu. Kada je početkom devedesetih hegemon bio okvir sukoba civilizacija
i balkanistički diskurs, autorka je, možda, i učestvovala u stvaranju takve hegemo-
nije, jer njena knjiga Balkanski Vavilon bila je među prvim napisanim 1992. godine.
Kako je docnije, sa odmicanjem rata u BiH, došlo do ideološke hegemonije okvira
agresor–žrtva iz kojeg se neretko kritikovao okvir sukoba civilizacija, Rametova
se prosto prilagodila i sledila novu hegemonu misao o kraju Jugoslavije. Nije
joj bilo teško, jer podela uloga između „dobrih i loših momaka“ ostala je ista.
No, onda, nešto se desilo što je ozbiljno umerilo moju sumnju: jedna knjiga je objavljena:
Najnečasniji trenutak. Britanija i razaranje Bosne od Brendana Simsa vraća veru u muškarce
i žene od znanja” (Sokolović, 2004).
271 Rametova je samo za srpsko-albanski sukob na Kosovu smatrala da je poseban slučaj koji
zaslužuje naziv „drevna mržnja“, ali je naglašavala da se radi o izuzetku (Ramet, 2006: 7).
272 „Jedna od nesrećnih zabluda koja se primila među nekim ljudima otkad je rat za jugoslo-
vensko nasleđe otpočeo jeste ona koja pokušava da jugoslovenski slom dovede u vezu
sa ’drevnim mržnjama’. Ako pod ’drevnim’ neko podrazumeva period pre pada Rima, onda
je pojam sasvim apsurdan, pošto se Sloveni nisu čak ni naselili na Balkansko poluostrvo
u to vreme. No, čak i ako se uzme manje bukvalno značenje, čak i pojam ’veoma stare’
mržnje nosi sa sobom probleme. U stvari, region je verovatno imao više odnosa saradnje
no sukoba pre stvaranja države 1918, pa nije bilo ni posebnih ’mržnji’ pre tog vremena“
(Ramet, 2006: 7). Prema Rametovoj, dakle, Jugoslavija je prouzrokovala mržnju među Juž-
nim Slovenima. Da li to znači da je ne bi bilo da Jugoslavija nije stvorena?
Treba uočiti da ako su reči Rametove iz njene prve faze tačne, onda bi kul-
turne razlike između Kipra, Malte, Nemačke, Velike Britanije, Litvanije i Bugar-
ske, primerice, morale da dovedu do nestanka Evropske unije. Bugari, Malte-
žani i Englezi u kulturnom smislu imaju zacelo manje toga zajedničkog no što
su imali Slovenci i Srbi, i vrlo je verovatno da ne razumeju brige, ako ne i vred-
nosti onih drugih. Sem toga, ako je Rametova u pravu, kako će se onda odr-
žati BiH i zašto se održava, ako već nema zajedničke kulture?
Naposletku, da li se „univerzalistički okvir sa njegovim naglaskom na uni-
verzalnim normama i univerzalnim ljudskim pravima“ može pomiriti sa kultur-
nim determinizmom koji prebiva u okviru sukoba civilizacija? Rametova oči-
gledno misli da može, jer se čak i poziva na Balkanski Vavilon u knjizi u kojoj
se zalaže za „univerzalistički okvir“ (Ramet, 2005: 2). Valja se, takođe, zapitati
da li balkanistički diskurs odgovara „univerzalističkom okviru“: „Uprkos svo-
joj srpskoj krvi, Aleksandar (Karađorđević, pretendent na presto, prim. aut.)
čitav svoj život proveo je u Engleskoj i bio, u stvari, iznad svega jedan prefi-
njeni engleski džentlmen“ (Ramet, 1996: 30). Tako, dakle, srpska krv skoro da
nekog onemogućava da postane džentlmen. Jedino bi čitav život proveden
u Engleskoj mogao, možda, promeniti stvari. Pohvala jednom Srbinu neho-
tice je označila pokudu naciji iz koje je potekao. Ograničenja balkanističkog
diskursa bila su isuviše jaka da bi se lako prevazišla. No, nije to jedini primer
robovanja okviru sukobu civilizacija i balkanističkom diskursu:
„Srbija, na primer, vratila se jednom patrimonijalnom sistemu i svedočila o oživ-

ljavanju etničkog šovinizma i muškog šovinizma koji su poduprli ovaj povratak.
(...) Crna Gora, koju vode podržavaoci Miloševića bila je, u stvari, kolonija Srbije
(kao što je i ostala 1995). Bosna, podeljena u tri rivalske etničke grupe, bila je ras-
polućena međuetničkim sukobom i nepoverenjem i utonula u korupciju. Jedna
lokalna doskočica veli da je Bosna kombinovala austrijsku birokratiju sa osman-
skom sporošću i neefikasnošću – što je pogubna kombinacija“ (Ramet, 1996: 31).
Tako, Srbija gaji patrimonijalizam još tamo krajem osamdesetih i počet-

kom devedesetih, što je gotovo anticipacija poplave teza o „sultanističkom“
režimu ovdašnjih politikologa krajem devedesetih. U oba slučaja radilo se
pre o satanizovanju političkog protivnika negoli o opisu i objašnjenju prirode
režima. Tu je balkanizam spolja prethodio onom unutrašnjem. Međutim, kada
je BiH u pitanju dolazi do zanimljivog obrta, jer tu već autorka pozajmljuje
samoorijentalizaciju predstavljajući je publici koja je već naviknuta na orijen-
talizam. Tako su balkanizam i orijentalizam reprodukovani i pozajmljivani u
oba smera: sa Zapada na Balkan, ali i sa Balkana na Zapad.
Ima, međutim, autora koji kombinuju kritiku balkanističkog diskursa sa
korišćenjem istog na istoj stranici, pa čak i u istoj rečenici: „Njen (radi se o
Jugoslaviji, prim. aut.) raspad nije bio neizbežan proizvod dugotrajnih etničkih
mržnji, iako su ove bile prisutne ispod površine i pomagale da jugoslovenski

ratovi dobiju njihov divljački karakter“ (Sell, 2003: 4). Na istoj stranici su pomi-
njana i „tradicionalna sredstva balkanskih tirana, uključujući policijski pendrek
i metak ubice“. Radi se umnogome o retoričkom sredstvu lažnog predstavlja-
nja, po principu „nisam rasista, ali...“, jer prvo se kaže da nešto nije onako kako
se tvrdi, da bi se to odmah potom opovrglo.
5.4. Balkan uzvraća udarac – balkanska postmodernistička

dekonstrukcija balkanizma
Vrlo je malo antropologa koji bi danas smatrali da su proučavanja

’nacionalnog karaktera’ razložna, ali i pored toga objašnjavanje ste-
reotipima ostaje uobičajeno u novinarstvu i politici.
Robert Hejden
Nije slučajno što se najžešća kritika balkanizma, zapravo njegova dekon-

strukcija javila tokom devedesetih godina XX veka, kada se balkanizam, skraj-
nut tokom Hladnog rata usled vladavine hladnoratovskih diskursa antikomu-
nizma odnosno antikapitalizma, ponovo svom silinom vratio na intelektualnu i
političku scenu Zapada kako bi se posredstvom njega „objasnio“ nestanak Jugo-
slavije i „nasilje na Balkanu“. Takođe, ne može biti slučajno što su balkanizam
podvrgli dekonstrukciji postmodernisti, vešti u toj disciplini, a najmanje može
iznenađivati činjenica što su tom poslu bili posvećeni istoričari, antropolozi i
teoretičari književnosti koji su rođeni na Balkanu a žive na Zapadu. Oni su bili
prosto predodređeni za takav posao. Deo identiteta bio im je neraskidivo vezan
za Balkan, a drugi deo za Zapad. Ova samo naizgled shizoidna situacija bila je
saznajno veoma plodna za rekonstrukciju i dekonstrukciju diskursa balkanizma.
Ovim intelektualnim poslenicima nije bilo teško da uvide jednostrano-
sti, grube greške, namerne previde i nepravde, kao i slučajne omaške koje su
se javljale u medijskom i akademskom tekstu i u diskursu ljudi koji su se bal-
kanizmom služili. Naposletku, oni su bili Balkanci, pa su se bez većih teškoća
snalazili na Zapadu, družili se i zasnivali porodice sa zapadnjacima, predavali
na univerzitetima i nisu se osećali naročito drugačijima samo zato što dolaze
sa Balkana, a svakako se nisu osećali manje vrednima od svojih koleginica i
kolega, prijateljica i prijatelja, pa su stoga želeli da kritički razmatraju „zablude
drugih o nama“, ali i „naše“ nekritičko usvajanje tih zabluda e da bi se ušlo u
„proces samo-otrežnjenja, samo-spoznaje i, najzad, samo-svesti“ (Bakić Hay-
den, 2006: 22–23). Naime, „tek promenom stava prema sebi možemo dopri-
neti da to i drugi učine prema nama“ (Bakić Hayden, 2006: 26). Istovremeno,
kroz kritiku diskursa orijentalizma i balkanizma, neki od autora su ponudili i
sopstvena objašnjenja nestanka Jugoslavije.
Milica Bakić Hejden, diplomac Filološkog fakulteta u Beogradu (engleski

jezik) na kojem je i magistrirala (svetska književnost sa teorijom književnosti),
doktorirala je na prestižnom Univerzitetu u Čikagu na Odseku za južnoazijske
jezike i civilizacije, a predaje na Odseku za religijske studije Univerziteta u Pits-
burgu, bila je prva koja je u saradnji sa svojim suprugom Robertom Hejde-
nom (Robert Hayden) pisala o „orijentalističkim varijacijama na temu ’Balkan’“,
smatrajući da se ista logika koju je Said otkrio u diskursu orijentalizma (Said,
1978) „prepoznaje i u drugim kontekstima, uključujući i balkanski“ (Bakić Hay-
den, Hayden, 1992: 22).273
Dve godine docnije, ugledna bugarska istoričarka Osmanskog carstva,
koja je studirala istoriju i englesku filologiju na Univerzitetu u Sofiji na kojem
je posle doktoriranja jedno vreme i radila, profesorka na Univerzitetu Ilinois
u Urbani-Šempein (Urbana-Champaign) i poliglotkinja (govori osam jezika),
Marija Todorova, dala je svoj doprinos smatrajući da je balkanizam poseban
diskurs, a ne samo varijacija orijentalizma. Ona je 1997. potpunije shvatanje i
istorijski razvoj balkanističkog diskursa objavila u poznatoj i izuzetno mnogo
citiranoj274 knjizi Imaginarni Balkan (Imagining the Balkans).
Godinu dana posle objavljivanja ove knjige, Vesna Goldsvorti (Goldswor-
thy), rođena Beograđanka, diplomac beogradskog Filološkog fakulteta, magi-
strirala i doktorirala na Univerzitetu u Londonu, predaje englesku književnost
na Univerzitetu Kingston u Londonu, objavila je knjigu Izmišljanje Ruritanije:
imperijalizam mašte (Inventing Ruritania: the imperialism of the imagination,
1998).275 Naposletku, sledeći trag koje su pomenute naučnice i spisateljice
postavile, javlja se čitav niz uspešnih Balkanaca koji najčešće rade na američkim
univerzitetima, koji su osvetlili različite aspekte balkanizma (Bjelić, Savić, 2003).
Ovde prvopomenuta autorka, Milica Bakić Hayden, navela je da joj se želja
za „višestranošću pristupa balkanskom fenomenu“ javila usled „neprihvatljive
jednostranosti sa kojom je Balkan opisivan tokom osamdesetih godina pre
svega u ’domaćim’ tj. bivše-jugoslovenskim medijima (prvenstveno slovenač-
kim i hrvatskim, prim. aut.), da bi onda u toku ratova kojim se raspadala jugo-
slovenska država to dobilo na svojoj žestini i u stranim medijima na Zapadu“
(Bakić Hayden, 2006: 9). No, kako ona, tako i Marija Todorova naglašavaju da
njihov pogled nije antizapadni, te da ne nameravaju da obrazuju neki okciden-
talistički diskurs, jer je sam Zapad beskrajno raznovrstan, i ne može se svesti
na samo jednu stranu, već treba uspostavljati „dijalog na osnovu uzajamnog
poznavanja i uvažavanja“ (Bakić Hayden, 2006: 10; Todorova, 1998: 10).
273 Članak je citiran u 75 bibliografskih jedinica. Nedavno se pojavila knjiga na srpskom jeziku
sa objedinjenim radovima o „balkanističkim varijacijama na temu orijentalizma“ (Bakić
Hayden, 2006).
274 Citirana je u 386 bibliografskih jedinica, što je, posle Hantingtonove knjige Sukob civiliza-
cija, najveća citiranost među ovde analiziranim studijama.
275 Navedena u 71 bibliografskoj jedinici.
Todorova naročito ističe svoj „marginalni status“ koji proističe iz dvo-

strane pripadnosti Balkanu i Zapadu, koji na osnovu „intelektualnog izgna-
ništva“ pruža epistemološku prednost, jer omogućava posmatranje obe sre-
dine sa promenljive razdaljine, iz naizmeničnih perspektiva, i jasnije uviđanje
stereotipa koje gaje jedna o drugoj (Todorova, 1998: 11–12). Naposletku, one
su svesne nedostataka sredine iz koje dolaze, te naglašavaju da ne žele bal-
kanske narode poštedeti „njihove odgovornosti zbog toga što se svet prema
njima takođe ponaša neodgovorno“ (Todorova, 1998: 12), a balkanske inte-
lektualce žele uputiti na kritičko sagledavanje i vrednovanje prostora sa koga
potiču „razlučujući ono čega se pametan stidi, od onoga čime se lud, nažalost,
ponosi“ (Bakić, Hayden, 2006: 11).
Obe ističu Balkan kao Drugog u uobrazilji Zapada, koji potonjem omo-
gućava da ima lepšu sliku o sebi. Balkan se poima kao „necivilizovani Drugi“
u odnosu na „Civilizaciju“. S tim u vezi, Bakićeva primećuje da nije slučajno
što je civilizacija „neologizam XVIII veka“, nastao u „doba zapadno-evropske
kolonijalne ekspanzije“, te da se „pojam ’civilizovanog sveta’, koji je Zapad sam
sebi pripisao u doba prosvetiteljstva“, s kojim se nekako poklopilo i javljanje
„vampirskih epidemija“ na Balkanu (Longinović, 2003: 58), i koji je sadržao
ideje progresa, uljudnosti i racionalnosti, određivao „u odnosu na ’zaostalost’
istočne Evrope“,276 ’balkansko nasilje’, te ’sanjivu maštu’ Orijenta (Bakić Hay-
den, 2006: 55). Uistinu, Norbert Elijas (Elias) je primetio:
„Temeljna antiteza u kojoj se izražava samosvest Zapada u srednjem veku jeste

ona između ’hrišćanstva’ i ’paganizma’, ili, tačnije, između pravovernog, rim-
sko-katoličkog hrišćanstva s jedne, i paganizma i jeresi, uključujući tu i grčko-
istočno hrišćanstvo, s druge strane. U srednjem veku zapadno društvo je u ime
krsta vodilo kolonizatorske i osvajačke ratove, kao što ćemo ih kasnije voditi u
ime civilizacije. Uprkos posvetovljenju kroz koju je sama reč ’civilizacija’ prošla,
u njoj se još uvek oseća daleki odjek latinskog hrišćanstva i viteško-feudalnog
276 Otuda su disidentski intelektualci iz socijalističkog lagera Istočne Evrope potencirali da

njihove zemlje, Poljska, Čehoslovačka i Mađarska uopšte ne pripadaju Istočnoj Evropi,
već staroj habzburškoj Centralnoj Evropi (Mitteleuropa). Radilo se o simboličkom begu
iz Istočne Evrope, poistovećene sa privrednom zaostalošću, socijalizmom i hegemoni-
jom Sovjetskog Saveza, begu koji je zvanično podržao i State Department (Todorova,
1998: 244), na način veoma sličan begu Balkanaca sa Balkana, tj. naglašavanju poli-
tičara sa Balkana i šire javnosti da njihove zemlje nisu nimalo balkanske (Tuđman je
npr. imao 1997. predizborni slogan „Tuđman a ne Balkan“ – Goldsvorti, 2003: 52), već
takođe srednjoevropske, što se dešavalo tokom devedesetih, a dešava se nešto manje
napadno i danas. Tako su se nacionalizmi srednjoevropljana, kako veli još jedan post-
modernista sa Balkana koji predaje slovensku književnost na Univerzitetu Viskonsin-
Medison (Wisconsin-Madison), smatrali ’anđeoskim’, a nacionalizmi ’Srba’ i „njihovih
balkanskih neprijatelja“ su obeleženi kao „demonski“ (Longinović, 2003: 59; Todorova,
1998: 244, 269).
shvatanja krstaških pohoda. Sećanje da su viteštvo i rimsko-latinska vera obele-

žili određeni stadijum u razvoju zapadnog društva, a kroz koji su prošli svi veliki
narodi Zapada, sigurno nije nestalo“ (Elijas, 2001: 101).
Prema tome, može se konstatovati da su krstaški ratovi bili uvod u kolo-

nizatorske ratove, da su osvajački ratovi zapadnih nacija bili pravdani „civili-
zatorskim misijama“ među „divljacima“ ili, u izvedbi Habzburške monarhije,
kulturtraeger ideologijom, dok se u ime humanosti za sopstvenu javnost
eufemizmom „humanitarna intervencija“ pravdaju „udari sa distance“ – što
je vojno ime za kaznena bombardovanja, sa za agresora bezbednih daljina
i visina, koje preduzima današnja hegemona sila sa saveznicima protiv rela-
tivno nemoćnih država čiji su vođi dovoljno smeli i nedovoljno promišljeni
da im se suprotstave.
Kada je u pitanju razlika između balkanizma i orijentalizma, Bakićeva sma-
tra da je opravdanije govoriti o orijentalizmu, pošto je Balkan upravo određen
kao prelazna oblast u hijerarhiji između Istoka i Zapada, ili kako Goldsvorti-
jeva navodi, „kao ’još-ne’, odnosno, kao ’nikad-u-potpunosti’ evropsko“ (Gold-
svorti, 2003: 46), te da su Balkanci „prelazni oblik sastavljen od Istočnjaka i
Zapadnjaka ...od ljudi koji nisu više Orijentalci ali nisu još Evropljani“ (Bakić
Hayden, 2006: 57). Argumentacija Bakićeve ide sledećim tokom:
„Istina je da su mnogi balkanski identiteti izgrađeni u neposrednoj suprotno-

sti prema stvarnom (istakla, M. B. H.) orijentalnom ’drugom’, tj. otomanskim Tur-
cima koji su osvojili region sa istoka. S druge strane, evropske zemlje na zapadu
su ovaj deo već bile mapirale kao ’vizantijski’ a to znači ’drugačiji’ u odnosu na
Evropu. (...) Premda je vrlo važno moći prepoznati i kontekstualizovati tu speci-
fično balkansku retoriku kao balkanizam, pitanje je da li bi se do formulacije tog
pojma uopšte došlo bez šireg orijentalističkog okvira sa kojim on deli suštinsku
epistemološku logiku i retoriku. Stoga, i u tom smislu, smatramo da je balkani-
zam moguće videti kao ’varijaciju na orijentalističku temu’ koja izdvaja Balkan
kao deo Evrope koji je bio pod otomanskom, i stoga orijentalnom vlašću, i kao
takav drugačiji od Evrope ’u užem smislu’. I upravo zbog toga što Balkan i danas
ima muslimansku populaciju u mnogim svojim zemljama, moguće ga je ne samo
balkanizovati nego i orijentalizovati (...)“ (Bakić Hayden, 2006: 58).
Neporecivo, logika orijentalizma, onako kako ju je i Said izneo, prenosi

se i na balkanizam. Pa ipak je, kao što i sama Bakićeva priznaje, „vrlo važno“
da se prepozna i kontekstualizuje „specifično balkanska retorika kao balka-
nizam“. Ima smisla primenjivati kritiku balkanizma kada je reč o balkanskim
hrišćanima, naročito pravoslavnim, a orijentalizma kada se radi o balkan-
skim muslimanima, kao što se uostalom i čini u ovoj studiji. Doista, značajno
je da je ’muška’ retorika vezana za Balkan, a ’ženska’ za Orijent, bez obzira
što Bakićeva s pravom smatra da su „i jedna i druga“ deo iste „epistemološke

logike“ (Bakić Hayden, 2006: 58).
Analitičko razlikovanje balkanizma i orijentalizma omogućava da se uvidi
na koji način se oni ideološki koriste na Zapadu kada treba odabrati „favorita“
na Balkanu. Na prethodno odabrane „loše momke“ primenjivaće se odgovara-
jući diskurs: tokom devedesetih primenjivan je diskurs balkanizma, jer Srbi su
bili „loši momci“, a u nekoj budućoj situaciji, ako bi muslimani bili prepoznati
kao „loši momci“, primenjivao bi se orijentalizam. Ranije je već naglašeno da
ko će biti „loš momak“ prvenstveno zavisi od procene da li je veća opasnost
za interese EU i/ili SAD u datom trenutku prepoznata u Rusiji ili u Turskoj, ili
islamskom svetu kao takvom.
Takođe, piscu ove studije se čini da se Balkan u ponečem smatra i gorim
od Orijenta, jer „Balkan više nije ništa drugo do metafora za sukob, neuljud-
nost i nasilje“ (Goldsvorti, 2003: 51), a u odnosu na Istok ima i „dodatne odlike
okrutnosti, neotesanosti, nestabilnosti i nepredvidivosti“ (Todorova, 1998:
209), dok se Istoku makar priznaje da je iznedrio neke civilizacije, pa iako
se često neopravdano smatraju „nižim“ ili „inferiornim“, „iracionalnim“, „žen-
sko submisivnim“ ili „sanjivim“ (Bakić Hayden, 2006: 59). Balkanci su oni koji
su bliži i sličniji „nama“, „Zapadnjacima“, a nikako „nam“ i „im“ ne uspeva da
sasvim liče na nas, tj. da ih „civilizujemo“ kako eufemistički volimo da kažemo.
Naposletku, „muškost“ diskursa o balkanizmu podseća na „muškost“ diskursa
o zapadnjacima. No, Balkanci su ostali nasilni kakvi su bili „naši“ preci i to ne
tako davno. Dok „mi“ napredujemo, „oni“ ostaju takvi kakvi smo „mi“ nedavno
bili, a što želimo što pre zaboraviti. Unekoliko, Balkanci su ono što kod „sebe“
ne volimo ili se barem na rečima trudimo da ne budemo, pa otud:
„zapadnjačko ’užasavanje’ nad dešavanjima na Balkanu sadrži i nekakav drhtaj

uzbuđenja koji je teško priznati: priliku da se ponovo ostvari imperijalistički san
o iscrtavanju granica i ’upristojenju buntovnih urođenika’ a da pritom niko ne
bude optužen za rasizam (jer svi su ljudi o kojima govorimo – beli); dotok siro-
vog materijala za širenje industrije savesti (koja se očituje u obilju višenacio-
nalnih nevladinih organizacija i interesnih grupa); šansu da se dobije prelazna
ocena na ’ispitu istorije’, ispitu koji se, kako je to rekao britanski premijer Toni
Bler (Blair), bavi ’pragom Evrope’; ili naprosto mogućnost da se rat iskusi izbliza“
(Goldsvorti, 2003: 47).
Bakićevoj, međutim, nije promakla druga strana medalje, tj. činjenica da

balkanizam ne koriste samo zapadnjaci, već ga upotrebljavaju kao ideološko-
-retoričko sredstvo takmičenja i sukobljene strane u samoj bivšoj Jugoslaviji.
Ona je uočila da u „reprodukciji orijentalizma“ balkanski katolici smatraju pra-
voslavce orijentalcima, dok sebe doživljavaju Evropljanima; balkanski pravo-
slavci, pak, smatraju muslimane orijentalcima, a sebe svrstavaju u Evropljane;
dok balkanski muslimani sebe doživljavaju Evropljanima i umeju se, mada ne

uvek, kao što pokazuju izjave nekih njihovih zvaničnika, distancirati od nee-
vropljana (Bakić Hayden, 2006: 60).
Upravo u ovoj nesaglasnosti između uobičajenog ideološkog gradira-
nja, gnežđenja i hijerarhijskog reprodukovanja orijentalizma na Balkanu i ide-
ološke upotrebe balkanizma na Zapadu leži ideološki koren neshvatanja i
sukoba između srpskog nacionalizma i ideološke hegemonije velike većine
levih liberala, pa i nekih neokonzervativaca u SAD i EU. Dok se srpski nacio-
nalisti islamofobičnim orijentalizmom neštedimice služe u sukobima sa Boš-
njacima i Albancima, ubeđeni da „brane hrišćansku Evropu“, dotle je „posle
Drugog svetskog rata otvoreno napadanje drugih, ne-belih rasa, drugih, ne-
hrišćanskih vera i neevropskih društava postalo problematično“ (Todorova,
1998: 321), da bi u devedesetim poštovanje „političke korektnosti“ postalo
stvar lepog vaspitanja. Zato je balkanizam, kako ističe Todorova:
„vremenom postao zgodna zamena za emocionalno pražnjenje koje je ranije

pružao orijentalizam, pošto je oslobodio Zapad optužbi za rasizam, kolonijali-
zam, evrocentrizam, i hrišćansku netrpeljivost prema islamu. Uostalom, Balkan
se nalazi u Evropi, Balkanci su belci, uglavnom su hrišćani, pa se zato projekto-
vanjem sopstvenih frustracija na njih mogu zaobići uobičajene rasno ili verski
obojene insinuacije“ (Todorova, 1998: 323).
Otud se orijentalizam srpskih nacionalista našao na meti naročito levih

liberala, ali i ponekih neokonzervativaca, što potonje doduše nije sprečilo da
primene balkanizam u predstavljanju i objašnjavanju sukoba Srba sa balkan-
skim katolicima, dok su se prvi uglavnom usredsredili na primenu okvira agre-
sor–žrtva i humanitarno-imperijalističkog diskursa. Politička korektnost tre-
nutka veli da sadašnji zapadnjaci ne smeju ponavljati greške predaka ako žele
zadržati postojeće i steći nove prijatelje među islamskim državama, prema
kojima su tako često bili i jesu nepravedni, i zato moraju naročito oštro pre-
korevati i kažnjavati one koji na orijentalizmu i nadalje istrajavaju, pokušava-
jući i njih da uvuku u „sukob civilizacija“, a pravoslavni Balkanci, prevashodno
Srbi, uspešno su se kvalifikovali za metu (samo)prezira i gneva.
Posebno treba zaboraviti, potisnuti tu nasilnost „naših predaka“, koju pre
volimo da nazovemo hrabrošću kada je se prisetimo, a Balkanci nas na „to“
uporno i drsko podsećaju. Otud stalna lamentiranja da se „to“ ponovo dešava
„na tlu Evrope“ posle II svetskog rata. Upravo ta relativna prostorna blizina
jeste ono što užasava, jer podseća da „mi“, „Evropljani“, možda i nismo za sva
vremena izbegli opasnostima nacionalnih netrpeljivosti, rata i različitih stra-
hota. Strah od „nas“ samih, koji smo „civilizovano“ potisli svoju agresivnost i
zadovoljstvo koje ubijanje pričinjava (Elijas, 2001: 263), pretvara se u agresiju
prema Balkancima koji su nam, ipak, slični. Naposletku, beli su, pa makar i
Sloveni; većinom hrišćani, makar i pravoslavni; jeste da su neki muslimani, ali

su relativno sekularizovani, a svi zajedno žive u Evropi. Pa ipak, tako su „iraci-
onalni“, „ratoborni“, „nasilni“ i čine tolika „zverstva“, baš kao „naši“ dedovi. Ovo
društveno potiskivanje agresivnosti i nasilnih reakcija „nalazi svoj društveno
dopušteni izraz u sportskim nadmetanjima“ i posebno dolazi do izražaja u:
„’posmatranju’ (boks mečeva, na primer), u zamišljenom poistovećenju s malim

brojem boraca kojima je dat izvestan i precizno određen prostor da ispolje svoju
nasilnost. Ovo iživljavanje poriva u posmatranju drugih kako se bore, ili, čak,
samo u slušanju (na radiju), jeste posebno obeležje civilizovanog društva. Ono
određuje i razvoj književnosti i pozorišta, a posebno utiče na ulogu filma u našem
svetu“ (Elijas, 2001: 263).
Zaista, Elijas je dobro uočio osobine „civilizovanog društva“ još polovi-

nom tridesetih godina, u predvečerje II svetskog rata u kojem je ono poto-
nulo u najgora varvarstva. Danas, kada su sredstva masovnog opštenja doži-
vela neslućeni napredak, voajerske potrebe (Goldsvorti, 2003: 46) civilizovanih
ljudi u civilizovanim društvima zadovoljavaju se gledanjem televizije i traga-
njem po internetu gde se mogu naći različiti prizori nasilja.277 Ratni dopisnici,
komentatori vodećih dnevnika i nedeljnika najmoćnijih i civilizovanih zemalja
sveta, urednički komentari, velike televizijske mreže, npr. CNN i BBC, spadaju
u simbole ove industrije zabavnog prikazivanja nasilja.278 Štaviše, kako Gol-
dsvortijeva ispravno primećuje: „Tvrdimo da se gnušamo rata a ipak roman-
tizujemo profesionalne inostrane dopisnike i snimatelje koji nam omoguća-
vaju da učestvujemo u tom iskustvu“ (Goldsvorti, 2003: 46).
Naime, čitaoci novina i gledaoci televizije u civilizovanim društvima
„žele bombe, tenkove i bilans žrtava. Mora da im se kaže ko su dobri, a ko
loši momci. Vesti su, setite se, deo industrije zabave“.279 Na nesreću, i aka-
demske studije o Balkanu uopšte, o Jugoslaviji posebno a o Bosni i Hercego-
vini naročito, ili preciznije, intelektualne tvorevine koje su pisane sa takvim
277 Valja se prisetiti da su nekada javna pogubljenja poput vešanja ili giljotine predstavljala
omiljenu zabavu. Elijas je smatrao da su već u njegovo vreme „posmatračka zadovolj-
stva“ kad je u pitanju nasilje predstavljala „u poređenju s posmatračkim zadovoljstvom iz
prošlosti“ jedan „krajnje ublažen oblik zadovoljavanja agresivnih i sadističkih težnji“ (Eli-
jas, 2001: 264). U tom svetlu treba sagledati i uživanje u posmatranju prikazivanja dale-
kih ratova u današnjim civilizovanim društvima.
278 Tako je u novembru 1993. Piter Dženings (Peter Jennings), sada već pokojni i izuzetno
mnogo nagrađivani voditelj TV ABC, neustrašivo hodao „po karti ratom zahvaćene zemlje,
koju su (Jugoslaviju, prim. aut.) u naslovu emisije opisali kao ’Zemlja demona’ (’The Land
of Demons’)“ (Bakić Hayden, 2006: 57).
279 Peter Wilby, „Georgia has won the PR War“, The Guardian, 19. VIII 2008. Autor u članku veli
da u reči koje privlače pažnju zapadnih sredstava masovnog opštenja spadaju: „civilne
žrtve“, „nuklearno“, „humanitarno“, „okupacija“, „etničko čišćenje“.
pretenzijama, nisu preterano česte, osim kada Balkan postane „pozornica

rata ili nasilja“. Tek tada dolazi do navale novih istorija, istraživanja, memo-
ara, dnevnika, svedočenja, izveštaja (Goldsvorti, 2003: 46, 54–55). Utoliko,
instant istorija (Stokes et. all, 1996: 148) spada, takođe, u jednu vrstu indu-
strije zabave koju neretko pišu novinari sa prikrivenim ili otvorenim aka-
demskim ambicijama, poput Noela Malkolma (Noel Malcolm), Miše Glenija
(Misha Glenny), Tima Džude (Tim Judah), Markusa Tanera (Marcus Tanner)
ili naučnici čija misao ne ponire u stvarnost dublje od novinarske.
Osim toga, balkanski hrišćani su tako netrpeljivi prema muslimanima
uprkos činjenici da su „njihovi muslimani sekularizovaniji od svih ostalih“.
„Mi“ smo, pak, tako trpeljivi prema „našim muslimanima“ (iako oni nisu čak
ni beli) koji nikako ne poštuju „blagodeti“ i „naše gostoprimstvo“, već se ušan-
čuju u islamu navodno se „braneći od ’nas’“, tj. od „civilizacije“, pa čak „beže“ i
u „fundamentalizam“ i „islamski fašizam“, a „pribegavaju i terorizmu“. No, eto,
ti „Srbi“, najgori, „najpijaniji i najnasilniji“ od svih Balkanaca, zapravo otelo-
tvorenje Balkana, „teraju“ i ove trpeljive balkanske muslimane u „ekstremi-
zam“, pa su zato naročito opasni.
Zaista, kao što je vidljivo u analiziranom pisanju mnogih autora u ovoj
studiji, Srbi su „agresori“ koji „balkanistički“ aktivno vrše radnju, a muslimani
su, u skladu sa postavkama o „letargičnom“ i „ženskom Orijentu“, tek „bespo-
moćne žrtve“, pasivni objekat koji radnju trpi. Otuda ne čudi da je, kako su
ispravno primetile Vesna Goldsvorti i danska postmodernistkinja Lene Han-
sen, jedino Srbija ostala „balkanizovana“:
„Termin ’Balkan’ je u akademskim raspravama često zamenjivan ’politički korek-

tnim’ terminom ’Jugoistočna Evropa’, zato što je postalo nemoguće definisati
jednu zemlju kao balkansku a da se pritom ne mora ponuditi i obrazloženje.
Zapravo, jedina zemlja na ovom poluostrvu koja je redovno definisana kao bal-
kanska – uz očigledne simboličke konotacije – bila je Srbija pod vlašću Slobo-
dana Miloševića“ (Goldsvorti, 2003: 52).
Istovremeno, kao što je uočila Goldsvortijeva, „metaforička slika polu-

ostrva koje podseća na bure baruta (naročito kada se prizove zajedno sa ide-
jom o ’drevnoj mržnji’), postaje veoma korisna kada spoljni svet treba rastere-
titi krivice za stvaranje krize na Balkanu“ (Goldsvorti, 2003: 45). Uistinu, funk-
cija balkanizma u SAD i EU prvenstveno je u skretanju pažnje sa uloge vodećih
sila u potpaljivanju požara. U tome se autor ove studije sa Goldsvortijevom
u potpunosti slaže, ali ipak ne bi mogao podeliti mišljenje da se tako Balkan
predstavlja „kao izvor nestabilnosti, odnosno, kao pretnja spoljnjem svetu, a
ne kao njegova žrtva“ (Goldsvorti, 2003: 45).
Naime, time se upada u okvir agresor–žrtva, gde je agresor „spoljni svet“,
što je eufemizam za najveće sile, a žrtva su navodno bespomoćni Balkanci.
Ovakav okvir, zapravo, oslobađa odgovornosti same balkanske nacije i nji-

hove pripadnike. Kao što je pokazano u uvodnom delu studije, spoljne sile ne
bi mogle zloćudno delati sa takvim uspehom da im prethodno sami Balkanci
svojim sukobljavanjima nisu otvorili put. Osim ovog saznajnog plana, postoji
još jedan praktični zbog kojeg nije uputno primenjivati okvir agresor–žrtva
da se objasni odnos velikih sila i Balkana: na taj način se podstiče fatalizam
među samim Balkancima, u smislu toga da su uvek bili i da će uvek biti žrtve
velikih, umesto da se kod njih razvija samosvest koja bi ih učinila otpornim
na zloćudne aspekte međusobnog, pa i šireg međunarodnog sukobljavanja.
Imajući ovo u vidu, potrebno je predstaviti i misli postmodernističkih
kritičara balkanizma o nestanku Jugoslavije. Iako se oni, po pravilu, ne bave
podrobno ovom temom pošto ih prevashodno zanima stereotipizirani diskurs
o Balkanu, ipak su mestimično ulazili i u probleme kraja države Južnih Slovena,
jer taj kraj i rat koji je usledio su u velikoj meri obeležili sam balkanistički dis-
kurs tokom devedesetih godina. Tako, Milica Bakić Hayden primećuje da se još
tokom osamdesetih balkanistički diskurs javio u govoru političara i intelektua-
laca iz severozapadnih republika. Ukazala je na opasnost za održanje višenaci-
onalne države kada se nacionalizam kao „težnja za izgradnjom novih političkih
identiteta“, kako misle kritičari nacionalizma, ili „proces obnove ’prvobitnih’ iden-
titeta“, kako smatraju sami nacionalisti, poveže sa „starim linijama razgraničenja“,
jer tada se „’pravi’ identitet, lični ili grupni, tražio u pre-jugoslovenskoj prošlosti“
(Bakić Hayden, 2006: 61). Primetila je, takođe, da su „religijske/kulturne esen-
cije“ najčešće izdvajane kao osnova ’pravog’ identiteta (Bakić Hayden, 2006: 62):
„Ove naizgled bezazlene religijske oznake jugoslovenskih naroda dobile su vre-

menom dodatni značaj kao objašnjenje dramatičnog raspada zemlje, čija se dina-
mika delom hranila realnim izgledima za stvaranje ujedinjene Evrope. Ujedi-
njenje, naravno, ali s kim? Ko se računa kao Evropljanin? Ovo pitanje u bivšoj
Jugoslaviji ispoljilo se u tenziji između ’centra’, ili zapadne Evrope, i ’periferije’
koju čine ostale evropske zemlje na njenim marginama. Osamdesetih godina,
geografska blizina ovom ’centru’ smatrala se poželjnijom lokacijom u odnosu na
one delove zemlje koji nisu bili u sferi zapadnoevropskih uticaja. Tako su sa sta-
novišta ’severnih republika’, Slovenije i Hrvatske, vekovi pod habzburškom vlašću
postali prednost za sadašnji ’ulazak u Evropu’. Istorijske okolnosti koje su dopri-
nele industrijskom razvoju zapadne Evrope Slovenci i Hrvati tumačili su kao pro-
izvod vlastitih kvaliteta, pri čemu je naglašavano učestvovanje u kulturnim kru-
govima Mittel Europe, a prećutkivano kako se učestvovalo – kao jednaki partneri
ili drugačije. Način učestvovanja u još-neujedinjenoj-Evropi nije bio jasno odre-
đen; umesto njega čule su se izjave o pripadnosti Evropi. To je samo pojačalo već
uvreženo shvatanje na severu i zapadu Jugoslavije o južnjačkom ’balkanskom
teretu’ koji usporava, a možda i sprečava ne-balkanske delove zemlje da budu
ono što ’stvarno’ jesu – Evropljani“ (Bakić Hayden, 2006: 62–63).
Očevidno, autorka smatra da kulturni determinizam nije opravdan, ali

se ipak ne sme smetnuti s uma da je u dobroj meri uticao, ako ne na samo
nacionalističko delanje, onda na ideološko pravdanje tog delanja političkih
i kulturnih elita na severozapadu SFRJ. To znači da je on morao imati odre-
đenog uticaja, kao što uistinu i jeste (Bakić, 1999; 1998; 1997) u javnostima
većinski ili bar značajno-manjinskih katoličkih članica EEZ, tj. da je Hanting-
ton bio barem manjim delom u pravu, jer se civilizacijski samoopažaj unu-
trašnjih secesionista poklopio sa pravcem razbijačkog delanja Nemačke, a
u okviru nje naročito bavarske katoličke CSU, i Vatikana koji vrši uticaj na
demohrišćanske katoličke partije u društvima koja su bilo većinski ili zna-
čajno-manjinski katolička.
To što Slovenija i Hrvatska nisu bile jednaki partneri u Habzburškoj
monarhiji, a doista nisu, ne menja njihov opažaj da su sudelovali u vanredno
značajnom evropskom civilizacijskom poduhvatu,280 kako naknadno tumače
Habzburšku monarhiju. U tom svetlu nije nemoguće da i Jugoslaviju počnu
za dvadesetak godina, ako ne i ranije, doživljavati (naročito Slovenci koji su
se iz nje izdvojili lagano) kao izuzetno pravednu političku zajednicu u kojoj su
im interesi bili zaštićeniji nego što su u Evropskoj uniji. Razume se, to će biti
posledica jednostavne demografske činjenice da dva ili pet miliona ljudi, po
pravilu, jeste ravnopravnije sa onima kojih je osam miliona, negoli sa onima
kojih je osamdeset miliona.
Ne braneći slovenačke i hrvatske nacionaliste, ipak treba primetiti da je
odnos prosečnog Slovenca prema radu bio daleko iznad odnosa svih dru-
gih Jugoslovena, a da su ulice Ljubljane bile tako besprekorno čiste da je to
izazivalo divljenje bilo kog posetioca.281 Dolepotpisani se seća kako je bio
impresioniran činjenicom da je Kranjska Gora imala još 1988. kontejnere
za staklo odvojene od drugih kontejnera za smeće. Prema tome, nije toliko
važno da li neko smatra da je njegova zasluga nešto što ima a drugi nemaju,
koliko sama činjenica da neko nešto poseduje a drugi ne. U međusobnom
poređenju i takmičenju, to je činjenica od dalekosežnog značaja.
Na jednom mestu autorka kaže da je „stvaranje ’esencija’ u krajnjoj liniji
motivisano političkom (ili drugom) vlašću, a da se samo zaklanja iza simbo-
lizma neke druge, ’više’ svrhe“ (Bakić Hayden, 2006: 70). Doista, takvom stavu
se nema šta ni dodati ni oduzeti, ali kritika za potcenjivanje kulturnog činioca,
bar kad su slovenački nacionalisti u pitanju, ako ne i u hrvatskom slučaju, čini
se da ostaje na snazi. No, pomalo čudi da autorka nije podvrgla kritici učešće
280 Dihotomija Evropa–Balkan ima konstitutivni značaj za savremeni hrvatski nacionalizam.

Antropolog Jansen primećuje da je čak i zagrebački bioskop „Balkan“ promenio ime u
„Evropa“ (Jansen, 2005: 134). Činjenica da se bioskop nekad zvao „Balkan“ pokazuje da
ovaj nije bio oduvek prezren u hrvatskoj kulturi.
281 Tačno je, međutim, i to da je grad, uprkos lepoj arhitekturi, odavao utisak učmale provin-
cijalnosti.
stranog činioca u razbijanju SFRJ, jer bi analiza balkanističkog diskursa koju

je znalački sprovela, i koja upućuje na vezu diskursa i moći na koju je još Fuko
ukazivao (Foucault, 1994), upućivala i na takav značaj uplitanja „Zapada“ u
proces nestajanja Jugoslavije. Čini se da je antropološka usmerenost autorke
ovde bila hendikep. Ona je odlično tumačila veze kulture i politike u unutraš-
njim odnosima u Jugoslaviji, tj. prepoznala je neophodne uslove nestanka
Jugoslavije, ali joj je disciplinarno bilo otežano da uvrsti u jednačinu nestaja-
nja SRFJ i strani činilac, iako je vršila analizu diskursa važnih delatnika u ame-
ričkom društvu.
Marija Todorova, međutim, kao istoričarka bila je bliže uviđanju zna-
čaja spoljnog činioca u istoriji Balkana.282 S tim u vezi, ona je ukazala i na
značaj pojedinaca koji su emigrirali sa Balkana u sprovođenju propagande
u društvima velikih sila. Nije joj, recimo, promaklo da je upravo Žak Rupnik,
poreklom Slovenac, bio „jedini pisac koji je pre 1989. artikulisao ’podelu
između katoličke Srednje Evrope i pravoslavnog Balkana’“ (Todorova,
1998: 258).
Takođe, Todorova je, sledeći Fukoa, uočila možda i najbitniju stvar:
iako postoje tradicije stereotipiziranja izvesnih kultura ili nacija na izve-
snim prostorima u smislu svođenja složenosti društvenoga života tako da
ga prosečan pojedinac može pojmiti, „imperijalni geopolitički kontinuiteti“
jesu oni koji odlučujuće doprinose, bar kada su bitni pojedinci koji obra-
zuju politiku ili javno mnjenje u pitanju, korišćenju izvesnih diskursa: „To
što neko u potpunosti operiše unutar pojmovnog aparata određenog dis-
kursa nije posledica ograničenja samog diskursa, nego je svestan i name-
ran izbor“ (Todorova, 1998: 322–323; Bakić, 1999). Na taj način se jasno i
nedvosmisleno povlače veze između konkretnih nosilaca moći i upotrebe
izvesnih diskursa.
S tim u vezi, Todorova je ukazala i na značaj koji u svesti zapadnjaka iza-
ziva navodna opasnost od neprestanog uticaja Rusije na pravoslavne nacije
Balkana. Tako je svojevremeno Idit Daram (Edith Durham) podlegla staroj
težnji da se nađu „ljubimci“ među balkanskim nacijama, koji se idealizuju,
dok se njihovi neprijatelji demonizuju, pa je upotrebila balkanistički diskurs
koji je svoj odjek, ali u ponešto prikrivenijem obliku, našao docnije i u pisa-
nju Noela Malkolma (Noel Malcolm) o BiH i Kosovu; Daramova je tvrdila da
„Rusija, sa svojom fanatičnom crkvom, i njene divlje kohorte, Srbi i Bugari,
spremne su da unište Albaniju i da zatru katolike koliko i muslimane“ (cit. pr.
Todorova, 1998: 211–212). Tu su balkanski pravoslavci redovno poistovećeni
sa nekad stvarnom nekad navodnom velikom zaštitnicom na istoku. Todo-
rova je uočila da su 1878. presudnu ulogu u oblikovanju država na Balkanu
odigrale velike sile:
282 Nije se konkretno bavila uzrocima nestanka Jugoslavije.

„Pa ipak, u određivanju granica nisu konačno presudila ni istorijska prava (zasno-
vana na teritorijalnom vrhuncu srednjovekovnih balkanskih država) ni pravo na
samoopredeljenje. Ovi elementi su u najboljem slučaju uticali na kontroverzne
i međusobno nespojive iredentističke programe na Balkanu. Veličinu, oblik, sta-
dijum razvoja, pa čak i samo postojanje balkanskih država gotovo su isključivo
regulisali interesi velikih sila, a u skladu sa pravilima igre ravnoteže moći“ (Todo-
rova, 1998: 291).
Da pre navoda nije navedeno i o kojem periodu bugarska istoričarka

govori, moglo bi se mirne duše pomisliti da je opisivala devedesete godine
XX veka na prostoru bivše Jugoslavije. Jednostavno rečeno, male i relativno
nemoćne države u međusobnim sporovima, a posebno u ratovima koji su
u žiži interesovanja velikih sila, jer njima mali otvoreno nastoje da promene
međusobnu ravnotežu snaga, ne mogu same rešiti probleme bilo ratom bilo
drugom vrstom sukobljavanja, npr. ekonomskim blokadama, jer će konačni
ishod svakako zavisiti od volje velikih sila. Ona balkanska država koju podrže
najmoćnije velike sile usled podudaranja interesa u datom trenutku najviše
će se približiti ostvarenju svojih ideala. Tako je bilo u XIX veku, kada je npr.
Sanstefanska Bugarska poništena na Berlinskom kongresu zbog toga što
Rusija nije bila dovoljno moćna da svoju volju na Balkanu nametne uprkos
otporu Velike Britanije, i tako je u XXI veku, kada je Hrvatska blagodareći naj-
pre podršci Nemačke izborila međunarodno priznanje, uprkos činjenici da
nije kontrolisala oko četvrtine teritorije, a zatim, blagodareći podršci SAD,
etnički prognala stanovništvo koje je oblast naseljavalo, kako bi pomenutu
teritoriju mogla kontrolisati.
Da je doista tako, svedoče i ove reči: „Bosna je održavana kao ničija
zemlja ne zbog potencijalno eksplozivne mešavine stanovništva, nego
zato što je najpre Austro-Ugarskoj bila potrebna predstraža na Balkanu, a
potom je tobožnja nezavisnost Bosne trebalo da spreči narušavanje ravno-
teže snaga između Srba i Hrvata“ (Todorova, 1998: 291). Ono što je važilo
1878, važi i 2008; jedino su konkretne velike sile koje odlučuju o političkoj
karti Balkana promenjene, a to samim Balkancima, u ovom slučaju Srbima,
Hrvatima i Bošnjacima može pružiti nacionalističku utehu, nadu ili strah, jer
„kolo sreće okreće se“ i nije isključeno da će se interesi budućih hegemona
razlikovati od interesa sadašnjih. Onim retkima koji među ovim malim naci-
jama nisu nacionalisti, ovakvo saznanje može služiti kao osnova pomalo
istočnjačkog filozofskog mira ili, pak, kao uzrok blage rezigniranosti, zbog
činjenice da od naše volje, predstave i delanja ne zavisi mnogo, a koju zbog
toga samo zapadnjak može osećati.
5.5. „Mit o etničkom sukobu“ i antinacionalistička

kritika balkanizma
Ipak, Kosovo ima i istoriju koegzistencije koja beleži značajno

kretanje preko etničkih i verskih granica zahvaljujući trgovini,
širenju kulture, religijskoj razmeni i verskom preobraćanju.
Ger Dejzings
Autori kao što su etnički Flamanac i Belgijanac po nacionalnom oprede-

ljenju Stef Jansen, profesor socijalne antropologije na Univerzitetu Mančester,
Holanđanin Ger Dejzings (Ger Duijzings), profesor socijalne antropologije na
Školi za slovenske i istočnoevropske studije u Londonu (School of Slavonic and
Eastern European Studies) i Amerikanac Čip Gegnon (Chip Gagnon), profesor
političkih nauka na Itaka (Ithaca) koledžu i gostujući profesor na Univerzitetu
Kornel (Cornell), ponudili su ne samo kritiku balkanizma, već su sa ideološki
levih ili levih socijaldemokratskih stanovišta i primenjujući postmodernističku
dekonstrukciju oštro kritikovali teorijski i metodološki nacionalizam u studi-
jama o kraju Jugoslavije. Ovi autori su društveno-integrativnu funkciju druš-
tvene nauke koja se zalaže za višeetnički ideal političke zajednice, tako uoč-
ljivu u pisanju o BiH, zastupali na temama srpsko-hrvatskih odnosa i Kosova.
Tako, u studiji Antinacionalizam Stef Jansen ukazuje da „već više od jedne
decenije antropolozi i sociolozi najrazličitijih profila pokušavaju da se suprot-
stave tumačenju ratova na Balkanu kao izliva ’drevne mržnje’ kako su ih mediji
uglavnom prikazivali“, te da se „autori većine kritičkih studija drže (se) tzv.
modernističkog modela: prema njemu, raspad Jugoslavije jeste posledica
sukoba interesa suparničkih političkih elita koje su nacionalizam koristile kao
sredstvo za pribavljanje masovne podrške“ (Jansen, 2005: 39–40). Pri tome,
Jansen smatra da u „političkoj retorici Zapada i u većini zapadnih medija i dalje
dominira model tumačenja koji počiva na nekoj vrsti kulturnog rasizma“, ali da
u društvenoj nauci to više nije slučaj. Iako se nije izričito bavio utvrđivanjem
odgovornosti za nestanak Jugoslavije, Jansen je smatrao Miloševića jednim
od njenih „glavnih ubica“, ali je primećivao i paradoks da je on „parazitirao na
njenom poimanju legitimiteta kako bi se održao u političkom životu“, diskur-
zivno preplićući „neke aspekte srpskog nacionalizma i neke aspekte jugoslo-
venskog socijalizma“ (Jansen, 2005: 22). Uočio je, međutim, da postoji pro-
blem sa većinom modernističkih objašnjenja, jer ona nisu teorijski dosledna:
„(...) pošto su stručnjaci iz društvenih nauka sad već rutinski skloni tome da svoju
analizu prikazuju kao superiornu samo zato što su se distancirali od modela
’drevne mržnje’, oni se odveć lako uljuljkuju u predstavu o tome da je moderni-
stički model superioran kao objašnjenje. Međutim, tu ima nečeg problematič-
nog: s jedne strane, strategiji vodećih političara (u bivšoj Jugoslaviji, prim. aut.)
pridaje se ogroman značaj, ali se, s druge strane, nacionalizam shvata kao nešto
što kod građana u zemljama nastalim s raspadom Jugoslavije automatski može
da uzburka političke emocije. I dok se krivica uglavnom svaljuje na jedan ili više
režima, implicitno se pretpostavlja i da različiti postjugoslovenski konteksti svi
imaju hegemonijsko-nacionalističku prirodu. Uz pozivanje na ranije etnograf-
ske dokaze i statističke podatke posle raznih izbora, uspeh nacionalizma tokom
devedesetih objašnjava se žilavošću duboko ukorenjenih nacionalnih identi-
teta“ (Jansen, 2005: 40).
Jansen je pronicljivo uvideo protivrečnost između mnogih verbalnih

osuda iskonskih argumenata „drevne mržnje“ i na rečima modernističkog pri-
stupa, da bi se zatim u primeni pokazao ako ne iskonski, a onda barem mno-
govekovni pristup naciji (Jansen, 2005: 41, 268). Umesto toga, Jansen, sledeći
tzv. postmarksiste Laklaua i Muf (Ernesto Laclau, Chantal Mouffe), nudi post-
modernističko shvatanje nacionalizma (Bakić, 2006) kao diskursa koji stvara
naciju. Njemu je, međutim, važnije bilo da proučava antinacionalističke dis-
kurse ideološki bliskih (kada je nacionalizam u pitanju) intelektualaca i druš-
tvenih grupa koje su se borile protiv nacionalističke hegemonije u društvima
Srbije i Hrvatske, pa je uočeni teorijski problem ostao nerešen. Umesto toga,
Jansen je izuzetno doprineo kritičkom promišljanju antinacionalističkog dis-
kursa Srbije i Hrvatske, njegovih vrlina, ali i ograničenja i mana, kao što su
„snobizam i elitizam“ (Jansen, 2005: 57), te „orijentalizovanje“ i „balkanizova-
nje“ političkih protivnika i izbeglih nevoljnika kao „divljaka sa brda“ i „primi-
tivnih seljaka“, što se kosmopolitskom, ali i radikalno demokratski usmere-
nom sinu flamanskog sela s pravom činilo „grotesknim“ (Jansen, 2005: 111).
Zanimljivo je da je ovakav orijentalistički diskurs Jansena iznenadio i
čudio, te da ga je tek u zaključku studije ideološko-kritički doveo u vezu sa
zapadnim finansijerima bliskim „vladama Zapadne Evrope i Severne Amerike“,
kao i sa liberalnom individualističkom ideologijom (Jansen, 2005: 264–256)283
kojoj je antiruralni elitizam svojstven. Čini se da je Jansena antinacionalistička
usmerenost toliko približila beogradskim i zagrebačkim prijateljima da nije
bio kadar do kraja sagledati ideološke razlike o drugim pitanjima, koje kod
beogradskih i zagrebačkih liberala i potencijalnih buržuja vode orijentalizaciji
političkih protivnika, a kod belgijskog kosmopolitskog levičara, koji se buržuj-
skog pogleda na svet istinski grozi, kritici orijentalizma.
Paradoksalno, međutim, Jansenova postmodernistička dekonstrukcija
antinacionalističkog diskursa bila je uspešnija od antinacionalističke dekon-
strukcije nacionalističkog diskursa. Drugim rečima, shvatanjem nacionalističkog
283 Jansen naglašava da je njegovo shvatanje učešća u nevladinim organizacijama povezano

sa vrednostima „solidarnosti i promena“, dok su srpski i hrvatski nevladini poslenici bili
individualisti (Jansen, 2005: 264).
rata kao sukoba između nacionalizama, a ne i među nacijama (Jansen, 2005:

97) dobrim delom je iskrivljavao i ulepšavao stvarnost, jer u ratu su ginuli pri-
padnici tih nacija žrtvujući živote za te nacije, a ne za diskurse nacionalizma.
Nije se radilo samo o različitim verzijama prošlosti: „Hrvatski i srpski naciona-
lizam imali su svoje verzije jugoslovenske prošlosti: njih su artikulisali putem
različitih vidova zvanične amnezije i servirali ih javnosti kao legitimne odbram-
bene zahvate za ispravljanje pogrešnih teorijskih predstava“ (Jansen, 2005:
97). Očevidno, tačno je ovo što se ovde tvrdi, ali nije i dovoljno za objašnjenje.
Otkud, naime, činjenica da su nacionalistički argumenti, upotreba orijentali-
stičkih i balkanističkih diskursa, bili veoma slični u različitim periodima?
Naime, snaga nacionalističkih diskursa u XX veku bila je jaka i simbo-
lički hegemona u svim periodima koje je odlikovala relativna sloboda štampe.
Taj diskurs bio je veoma sličan pred II svetski rat, u šezdesetim i osamdese-
tim godinama kad je sloboda štampe u socijalističkoj Jugoslaviji bila najveća,
kao i u celom međuratnom periodu dok je štampa bila slobodna, baš kao što
je bio sličan i pred I svetski rat, iako je tada bilo ozbiljnih izazova ideološkoj
hegemoniji posebnih nacionalizama od strane pannacionalističkog jugoslo-
venstva (Bakić, 2004). Drugim rečima, najskoriji rat se ne može objasniti samo
skorašnjim diskursom, jer je taj isti diskurs sa određenim varijacijama posto-
jao u različitim istorijskim periodima, pa i onda kada rata nije bilo, a bio je
oblikovan u okviru strukturnih takmičenja i sukobljavanja dijahronijski razli-
čitih nacionalnih elita koje su na gotovo identičan način prepoznavale „naci-
onalne interese“. Prema tome, nacionalizam kao ideologija jeste dugotrajna
struktura koja ima određene konstante koje različite generacije nacionalnih
elita tumače na veoma sličan, ako ne i navlas identičan način.
Analizom i dekonstrukcijom nacionalističkog diskursa (teksta, govora,
sistema mišljenja, nacionalističke ideologije) ne može se doći i do dekonstruk-
cije same nacije kao društvene stvarnosti. Iako se i sami diskursi kao inter-
pretacije mitova mogu menjati sa promenom istorijske situacije, neki etnički
mitovi su veoma postojani. Ova, pak, postojanost etničkih mitova svedoči i o
postojanosti izvesnih struktura društvene stvarnosti koje se mitovima prav-
daju i koje same daju oslonac postojanju mitova. Prema tome, etnički mitovi
su jako trajni u skladu sa trajnošću struktura koje pravdaju; njihova ubedlji-
vost je možda jedan od najvažnijih uslova trajnosti etničkih struktura; a ono
što je promenljivo jesu interpretacije mitova koje zavise od posebnog isto-
rijskog konteksta. Stoga je i pronicljivi Jansen na kraju studije morao priznati
nešto što mu, možda, nije bilo milo:
„Zato mislim da je važno naglasiti da gotovo hegemonijski postjugoslovenski naci-

onalizmi, mimo onog što su posmatrači sa Zapada često sugerisali, ne mogu da se
objasne samo mržnjom i agresijom. Njihova privlačnost ima veze, u stvari, ja bih
čak rekao da prvenstveno ima veze sa odbranom, ljubavlju, ponosom, pravdom,
solidarnošću, zajedništvom i ostrašćenošću. Ne zaboravimo da je upravo nacionali-

zam dao pojedincima mogućnost da se postave kao predstavnici potlačenih zajed-
nica koji su konačno skupili dovoljno snage da se solidarno i kolektivno pobune:
upravo su oni nosili diskurs otpora, ravnopravnosti, oslobođenja, i upravo su oni
monopolizovali diskurse zajedništva i promene“ (Jansen, 2005: 266).
Jansen je zaključio nešto što su američki levičari, poput Čomskog i Her-

mana o kojima će docnije biti više reči, odavno znali. Nacionalizam može biti
saveznik levice kada se suprotstavlja imperijalizmu najmoćnijih sila. No, za
razliku od pomenute dvojice, on nikako nije mogao pravdati nacionalizam koji
je isuviše često dovodio do nečovečnih posledica, jer je bazična antinaciona-
listička opredeljenost ipak bila izraženija od antiimperijalističke usmerenosti.
Zato se on dobro snašao u okrilju njemu ideološki inače stranih liberala zagre-
bačke i beogradske sredine. S druge strane, upravo ta ideološka razlika omo-
gućila mu je da uvidi neka njihova bitna saznajna ograničenja i etička ogre-
šenja. Naposletku, kao još jednu vrlinu među mnogima u radu Stefa Jansena
treba primetiti i njegovu uporednu usmerenost, jer on je terenski rad obav-
ljao u Zagrebu i u Beogradu, analizirajući po rasprostranjenosti marginalni
antinacionalistički diskurs.
Jansen je imao u vidu da se bavi društveno marginalnom pojavom kakav
je antinacionalizam u sredini u kojoj je nacionalizam ideološki hegemon. Toga
je, čini se, u nešto manjoj meri bio svestan i Ger Dejzings, ali je i on namerno
izabrao da istražuje izuzetak, a ne pravilo. Tri ključne tačke Dejzingsovih stu-
dija su: 1) postojanje dubokog jaza između centralne državne ideologije i
pogranične prakse, gde je u svakodnevnom životu granica oblast interakcije
i razmene pre nego podela; 2) na Kosovu etničke podele nisu uvek bile naj-
važnije, već je postojao čitav niz drugih linija podele: zemljoposednici – osta-
tak stanovništva, grad – selo, klanske, plemenske, verske, jezičke i rodne, a
kasnije, sa probojem komunizma i ideološke podele; 3) grupni identiteti nisu
nepromenljivi, postoji potpuno ili nepotpuno preobraćanje, rekonverzija, asi-
milacija, sinkretizam i heterodoksija (Dejzings, 2005: 27–29).
Kao što se vidi, autor je tragao za preplitanjem različitih identiteta na
Kosovu i uspeo je naći neke slučajeve kao izuzetke koje je, međutim, pokušao
uopštiti kao da predstavljaju pravilo. Time je, takođe, želeo da ponudi izvesnu
kritiku hegemonog nacionalističkog diskursa, jer je nacionalni identitet samo
jedan od mnogih koje pojedinac može imati, a čak i on ne mora biti odsečan:
„naglasak na etnicitetu može da nas učini slepim za druge procese identifika-
cije i društvenog povezivanja“ (Dejzings, 2005: 37). No, iz antinacionalističke
usmerenosti sledi isuviše dalekosežan zaključak:
„(...) Srbi su (nakon 1878. iz novostečenih oblasti, prim. aut.) masovno progonili
Albance iz Srbije na Kosovo, a mnogi kosovski Srbi su zbog toga bežali u Srbiju.
Prvi put u kosovskoj istoriji pojavljuje se jasna etnička granica između Albanaca
(većinskog stanovništva) i Srba, koji su polagali pravo na teritoriju Kosova kao na
kolevku srednjovekovnog srpskog carstva“ (Dejzings, 2005: 22).
Zaista, proizvoljna je tvrdnja da se tada javlja „prvi put u kosovskoj istoriji“

etnička podela na Srbe i Albance, jer jezička razlika među njima toliko je velika,
a političke zajednice kojima je Kosovo pripadalo tokom istorije toliko među-
sobno različite u pogledu odnosa prema različitim konfesijama da se to moralo
odraziti i na etničku vezanost i identitet. Čini se da takvim tvrdnjama Dejzings
u stvari slabi svoje osnovno polazište koje se umesto na etničke sukobe uslov-
ljene verskim podelama usredsređuje na sapostojanje etničkih zajednica i kre-
tanje preko identitetskih granica blagodareći trgovini, kulturnim praksama, ali
i svecima i svetinjama čija je simbolička snaga umela prevazići etničke i kon-
fesionalne podele.284 Doista, u pravu je autor kada tvrdi da „nije lako rasplesti
nasleđe verskog ’mešanja’ i da je teško uspostaviti versku ortodoksiju u perifer-
nim i/ili pograničnim krajevima“ (Dejzings, 2005: 143), ali to ipak ne znači da i
pre modernog vremena nisu postojali odeliti albanski i srpski etnički identiteti,
te da je upravo ta odelitost predstavljala pravilo, a ne identitetska fluidnost.
U stvari, Dejzings je pokušao da pojmi stvarnost Kosova sa teorijskih polazišta
unekoliko različitih od onih koja su primenjena u ovoj studiji:
„Iako priznajem da je Kosovo podeljeno društvo rastrzano sukobima, voleo bih

da dovedem u pitanje pretpostavku da je važan samo sukob, da su se sukobi
uvek razvijali oko etničkih kategorija i da su etno-religijske kategorije strogo
razgraničene i jasno ocrtane. Naprotiv, u pograničnoj oblasti kakva je Kosovo,
glavna osobina društva nije sukob ili koegzistencija; oba elementa su se prepli-
tala kroz istoriju na razne načine“ (Dejzings, 2005: 25).
Uistinu je takav stav etički nadmoćan, ali nije izvesno da može doprineti
razumevanju etničkih sukoba, jer njima ne želi da se bavi, već svu odgovor-
nost za njih, pomalo naivno, svaljuje na državne, crkvene i intelektualne elite,
dok se pripadnici širih društvenih slojeva oslobađaju svake odgovornosti. Čini
se da u ovakvom stavu, koji je delom uslovljen i disciplinarnim ograničenjem
zato što je „mirno i spokojno okruženje“ gotovo „sine qua non antropološkog
istraživanja“ (Dejzings, 2005: 18), ima i neke socijalno-demokratske bolećivo-
sti prema nemoćnima, a to je u ovom slučaju većina kako Albanaca tako Srba
na Kosovu, i beskrajnog poverenja u ljudsku dobrotu koju tek vešti i moćni
manipulatori mogu zloupotrebiti.
284 Ukazuje se kako obični vernici „nisu marili za to da li su sveci koje slave muslimanski ili
hrišćanski; ti sveci su naprosto uživali ugled čudotvoraca koji su kadri da iscele bolesne
ili ispune druge želje“ (Dejzings, 2005: 112).
Takođe, treba primetiti da sukob i sapostojanje odlikuju svako društvo,

samo je pitanje na osnovu kojih će se linija razlikovanja sukobi i saradnja odvi-
jati. U nekim istorijskim razdobljima te linije su konfesionalne, u nekim etničke,
a u nekim klasne. Zna se danas da su katolički Albanci zajedno sa pravoslav-
nim Srbima učestvovali u brojnim bunama protiv Osmanlija još od kraja XVI
veka, te da su neki od njih pošli sa Srbima i u seobe 1690. i 1737. godine. Tada
su konfesionalne i staleške razlike očito bile značajnije od etničkih, kao što
je bio slučaj i u celom srednjem veku, ali to ne znači da etničke nisu posto-
jale. Kroz XIX i XX vek, međutim, konfesionalne razlike su gubile na značaju,
a etničke linije, koje su se na Kosovu uglavnom poklapale sa konfesional-
nim a u određenoj meri i sa staleškim, suprotstavile su Albance i Srbe. Čini se,
međutim, da antropolozima istoričnost uopšte nije jača strana, jer uglavnom
posmatraju neko društvo u datom trenutku. U konkretnom slučaju se i ide-
ološko-teorijska težnja za relativizacijom značaja sukoba u višeetničkom druš-
tvu poklopila sa ovim disciplinarnim ograničenjem, pa je društveno-integra-
tivna funkcija nauke odnela prevagu nad saznajnom.
Sličan Dejzingsovom dobronamernom pristupu pokrenutom društveno-
-integrativnom motivacijom problemu Kosova jeste i pristup američkog poli-
tikologa leve socijaldemokratske i antiimperijalističke usmerenosti, Čipa
Gegnona, problemu raspada Jugoslavije. Gegnon je u nekoliko radova, a naro-
čito u studiji Mit o etničkom ratu: Srbija i Hrvatska tokom 90-ih (The Myth of Eth-
nic War: Serbia and Croatia in the 1990s, 2004) izneo hipotezu da sukob između
Srba i Hrvata nije izazvan niti etničkim takmičenjem, niti međunarodnim okol-
nostima, već je bio ishod „dinamike unutargrupnog sukobljavanja“ (Gagnon,
2004; Gagnon, 1995: 131). Dok Dejzings sukob svesno zanemaruje, Gegnon
insistira na unutarnacionalnom sukobu. U oba slučaja, međutim, socijalno
demokratska društveno-integrativna motivacija vodi istraživanje: potrebno je
istraživati, pokazivati i dokazivati da je višeetnička politička zajednica moguća
i poželjna. Utoliko, Gegnon je kritikovao liberalizam kao ideologiju koja pod-
stiče etničku istovrsnost zato što tek unutar nje može doći do izražaja:
„Etnička politika se tako prikazuje kao nešto spolja i iza liberalne demokratije,
nešto s čime se mora boriti – kroz stvaranje etnički istovrsnog političkog pro-
stora – pre no što ’normalna’ liberalna politika može zauzeti svoje mesto.285 To
je ova podupiruća logika i ove pretpostavke koje objašnjavaju zašto su liberali
među najvećim zagovornicima homogenizujućih projekata, uprkos njihovoj
285 Puno je istine u ovom uvidu. Recimo, Džon Stjuart Mil je zagovarao etničku istovrsnost kao
preduslov jedinstvenog javnog mnjenja neophodnog za funkcionisanje predstavničke
vlasti (Mill, 1862), a Stepan i Lins (Stepan, Linz) tvrde: „U stvari, sporazumi o državnosti
prethode sporazumima o demokratiji“ (Linz, Stepan, 1992: 124). U skladu s time, „demo-
kratska teorija i demokratska praksa treba da ostave izvestan prostor mirnoj i dogovor-
noj secesiji“ (Linz, Stepan, 1992: 125).
proglašenoj privrženosti trpeljivosti i raznovrsnosti. Trpeljivost i raznovrsnost

o kojima oni govore idu tek toliko daleko da mogu biti sagledane kao površne“
(Gagnon, 2004: 23).
Prema tome, levi socijalni demokrata odbija da se približi liberalnom pro-

jektu smatrajući da je on tek površno za vrednosti trpeljivosti i raznovrsnosti,
te da, štaviše, zagovara etničku istovrsnost kao pretpostavku liberalne demo-
kratije u političkoj zajednici.286 Utoliko je, po njemu, međunarodni kontekst
pogodovao stvaranju etnički istovrsnih država po kraju Hladnog rata. No, ono
što nije zavisilo ni od svetskih hegemonih liberala ni od međunarodnog kon-
teksta jeste način na koji će se doći do etničke istovrsnosti. Gegnon smatra da
se ovi načini mogu između sebe dosta razlikovati „od dobroćudnih do užasa-
vajućih“, pa postavlja pitanje šta je to što dovodi izvesne „elite da se oslone
na nasilje i zločinstva da bi izgradile istovrsni politički prostor“ (Gagnon, 2004:
23), čemu je u stvari posvećena njegova studija.
Usvajajući neomarksistička viđenja Hobzbauma i Balibara da izgradnja
svake liberalne države počiva na nasilju i zverstvima (Gagnon, 2004: 23), on
se ne čudi što su međunarodni pregovarači u mirovnim planovima za BiH
„prihvatali glavare nacionalističkih partija Bosne kao legitimne predstavnike
’njihovih etničkih grupa’“ (Gagnon, 2004: 24). Time je, međutim, razotkrio i
nasilnu prirodu levičarskog višeetničkog ustrojstva, jer da se on pitao, vođi
stranaka koji su dobili izbore ne bi bili pripušteni pregovorima, već bi umesto
njih pregovarali neki drugi političari upitnog legitimiteta, dok bi se naciona-
listi, možda, nalazili u zatvoru, po receptu koji je uostalom Broz primenjivao.
Dakako, tako bi bio izbegnut rat, ali se postavlja pitanje da li bi BiH morala biti
opet izvestan protektorat UN ili EU. Da li bi se palo u imperijalistička rešenja
kao što je to trenutno u BiH slučaj? Možda bi se radilo i o očuvanju BiH unutar
Jugoslavije, jer Gegnonu se ne može prigovoriti da primenjuje različite aršine
na Jugoslaviju i na BiH. Bilo kako bilo, autor ostaje dužan odgovore na ta pita-
nja, jer ako se zbog njenih mana odbija „liberalna demokratija“, onda se mora
ponuditi jasno neki drugi izbor. Gegnon je kritikovao nekoliko preovlađuju-
ćih teorija o kraju Jugoslavije:
„Nema nestašice objašnjenja na Zapadu. Novinari koji su taman bili otkrili Balkan
oslikali su sliku primitivnih Jugoslovena koji neguju drevne etničke mržnje, izne-
nada slobodne da delaju prema njihovim krvožednim fantazijama. Novoiskonci
286 Kritički nastrojen prema sopstvenoj državi i liberalnom političkom sistemu, Gegnon, sle-
deći crnačkog naučnika Kornela Vesta (Cornel West), veli da se prezir liberalizma prema
raznovrsnosti i trpeljivosti vidi u SAD kada liberali govore da crnce treba „integrisati“ u
„naše“ društvo i kulturu, umesto da se uvidi da crnci jesu sastavni deo zajedničkog druš-
tva i kulture (Gagnon, 2004: 24).
(neoprimordialists) su se usredsredili na istorijske i kulturne neizbežnosti ratova i

vođa koji pokreću etničke mase u nasilni sukob. Oni više usmereni ka teoriji raci-
onalnog izbora ponavljali su argumentaciju etničkih čistača objašnjavajući nasi-
lje u smislu sukoba između jasno određenih ’etničkih grupa’ čija ih želja za sigur-
nošću perverzno dovodi do nesigurnosti“ (Gagnon, 2004: xiv).
Iz gornjeg navoda jasno je kojim se teorijama o nestajanju Jugosla-

vije Gegnon protivio. Izričito je odbijao iskonske teorije, kulturni determini-
zam, ali i teoriju racionalnog izbora. U poslednjoj rečenici se instrumentali-
sti, iako modernisti kojima i Gegnon pripada, kritikuju zbog toga što smatraju
da postoje „jasno određene ’etničke grupe’“, iz čega se posredno doznaje da
autor, poput Jansena, Dejzingsa i ostalih modernista koji naginju konstrukci-
onizmu, ne smatra da su ove granice baš toliko jasne, već da su identiteti uop-
šte, a etnički identiteti posebno, promenljive kategorije. Otuda on spori da
je u Jugoslaviji bilo etničkog sukoba, već smatra da se radilo o mitu o etnič-
kom sukobu. Ipak, valja se onda zapitati da li se etničkim sukobima u načelu
poriče etnička priroda ili se, pak, samo jugoslovenskim sukobima odriče
etnička narav. Autor naglašava značaj delanja pojedinaca i društvenih grupa
u odnosu na bezlične strukture, iako priznaje značaj i potonjima u ograniča-
vanju izbora koji se postavljaju pred pojedinca i u uobličavanju ishoda dela-
nja (Gagnon, 2004: xv). Ključan teorijski stav jeste sledeći:
„Pokazujem da je nasilje u jugoslovenskim ratovima tokom devedesetih bilo

deo široke strategije u kojoj su konzervativne elite u Srbiji i Hrvatskoj upotre-
bile slike pretećih neprijatelja i nasilja ne da bi pokrenule ljude, već kao način
demobilizacije onih koji guraju promene u strukturama ekonomske i političke
moći koje bi se negativno odrazile na vrednosti i interese tih elita“ (istakao, Č. G.)
(Gagnon, 2004: xv).
Istovremeno, međutim, autor naglašava da ne tvrdi ni da je etnička veza-

nost bez značenja, niti da je Jugoslavija bila „raj višeetničkog sapostojanja“,
niti da je istorija nebitna (Gagnon, 2004: xv). Pa ipak, u njegovom pisanju bi
se moglo upravo to naslutiti. U protivnom, a to sasvim izvesno nije Gegnonov
stav, argumentovalo bi se da su građani Jugoslavije bili među manje inteli-
gentnim ljudima Evrope, jer nisu prozreli providnu manipulaciju beskrupulo-
znih elita koje su ih nasiljem gurnule u kolektivnu pogibiju samo da bi zadr-
žale društvenu moć. Uistinu, Gegnon tvrdi kako su „elite bile primorane da
pribegnu nasilju kako bi ostvarile ciljeve baš zbog toga što nije bilo lako pre-
vesti etničku identifikaciju u mobilizaciju ili nasilje“, te upravo zato što elite
nisu bile kadre da ’igraju na etničku kartu’ kao „sredstvo mobilizacije stanov-
ništva“ one su morale pribeći „stvaranju nasilnog sukoba kao strategije poli-
tičke demobilizacije“ (Gagnon, 2004: xvi).
Drugim rečima, nasilje je ako ne stvorilo ono ojačalo inače „fluidne“

etničke identitete, dok je istovremeno politički upasivilo građane. Kao potvrdu
ovih stavova autor navodi masovno izbegavanje vojnih poziva građana Srbije
i posmatra to kao jednu od „najmasovnijih kampanja otpora vojnoj mobili-
zaciji u modernoj istoriji“ (Gagnon, 2004: 2), predizbornu kampanju koju je
Panić vodio protiv Miloševića (Gagnon, 2004:3), omrazu prema izbeglicama
u Zagrebu i Beogradu (Gagnon, 2004: 4), i teror nad političkim neistomišlje-
nicima sopstvenog naroda (Gagnon, 2004: 4). Ovde treba pomenuti i jednu
od sličnosti Gegnona sa Jansenom; dok potonji ustaje protiv orijentalizova-
nja srpskih i hrvatskih seljaka, dotle prvi u istom duhu smatra da „sukob nije
proizvod primitivnih, iracionalnih seljaka, već obrazovane, urbane elite koja
se oslanja na nasilje ne da bi pokrenula, već da bi upasivila stanovništvo u
odgovor na zahteve za modernim, liberalnim političkim institucijama i poj-
movima“ (Gagnon, 2004: 10). Kao žitelju Srbije, piscu ovih redova drago je što
u SAD ima autora koji o ovom društvu gaje pozitivniji stav no što ono u pro-
seku zaslužuje. No, kao sociolog i kritičar društva u kojem živi autor ove stu-
dije smatra da Gegnon sistematski potcenjuje ukorenjenost i snagu naciona-
lizma, a naročito sindroma egalitarnog nacionalizma.
Čini se, međutim, da je politikološki formalizam onemogućio Gegnona da
uvidi postojanje realnih koalicija, nasleđenih još iz vremena samoupravnog
socijalizma, između elite i drugih delova stanovništva, u prvom redu seljaka i
radnika sa polovičnim kvalifikacijama i bez njih (Bakić, 2007; Ilić, 1998), te da
je društvo Srbije bilo (a i danas je) zapravo duboko unutar sebe rascepljeno.
Takođe, antinacionalistička usmerenost i težnja da dokaže zaveru elita protiv
širokih društvenih slojeva verovatno su ga navele da za proteste 1996–1997.
kaže da „dolaze iz svih delova društvenog spektra“ (Gagnon, 2004: 122), upr-
kos činjenici da je u poglavlju Vladimira Ilića studije koja je rađena pod ured-
ničkom vođstvom Mladena Lazića Protest in Belgrade, koju inače navodi u pri-
log pomenutoj tezi, moglo da se vidi da je to bio protest srednjih slojeva, da
seljaka nije ni bilo, te da su „šetači“ iz radničke klase činili tek 6% učesnika (Ilić,
1999: 101–102). Drugim rečima, upravo suprotno Gegnonovoj tvrdnji, ega-
litarni nacionalisti nisu se bunili 1996–1997. protiv Miloševićeve vlasti i nisu
bili „demobilisani“ ratovima, već slaganjem sa režimom.
Činjenica da su masovni protesti u Srbiji bili uvek u vreme mira, pokaza-
telj je određene upasivljenosti pripadnika srednjih slojeva dok traje rat, ali to
ne znači nužno da je nasilje proizvedeno radi upasivljenja građana, već može
značiti i da je uzgredni proizvod ratnih okolnosti. Uostalom, od vremena kada
je Vens-Ovenov plan ponuđen, Milošević je uporno pokušavao da dođe do
mira i skidanja sankcija, no Klintonova vlada u SAD, Izetbegovićeva vlada u
Sarajevu i Karadžićeva vlada na Palama nipošto nisu htele na to pristati, već
su uporno odbijale mirovne planove, sve dok SAD obaveštajnom pripremom,
vojnom obukom i logistikom, te avijacijom, a Hrvatska i Bošnjačko-hrvatska
federacija kopnenim trupama nisu naposletku uspele objedinjenim naporima

da vojnom pobedom promene ravnotežu snaga na terenu.
Svakako, Gegnonova misao nije bila nalik onima koje su vulgarizovale i
iskrivljavale stvarnost do neprepoznatljivosti, jer on izričito veli kako je vizija
BiH kao ’višekulturnog raja’ pojednostavljena, i pre „projekcija fantazije Zapada
o sebi“ no stvarnost (Gagnon, 2004: xvii). Takođe, Gegnon kao pronicljivi kri-
tičar sopstvenog društva dolazi i do sledećih bitnih uvida:
„Važno pitanje nije da li neko društvo ima sukobe – istorijski i trenutno rasni
odnosi u Sjedinjenim Državama su, može se tvrditi, u lošijem stanju no hrvatsko-
srpski odnosi u Hrvatskoj pre rata – već pre, kako se sa sukobima izlazi na kraj.
Svako društvo ima mehanizme suočavanja, institucija, rituala, ili drugih društve-
nih oblika koji služe kanalisanju sukoba na načine koji osiguravaju osnovnu druš-
tvenu stabilnost na lokalnom nivou. Nasilje koje smo videli na Balkanu nije pro-
izašlo iz ovih organskih mehanizama suočavanja: ono nije bilo ishod društvene
situacije ’na terenu’. Pre će biti da je nasilje dosledno došlo izvan tih zajednica
koje su postale mesta nasilja“ (Gagnon, 2004: xvii).
Ova sposobnost intelektualne kritike vlastitog društva, te teorijskog

decentriranja i samoopažanja koju iskazuju sva trojica autora – Jansen, Dej-
zings i Gegnon – nešto je što njihovu misao izdvaja iz najčešće kriptoimperija-
lističke, a nekad i otvoreno imperijalističke nadmene ideologije upakovane u
različite teorije mnogih zapadnih autora koji pišu o Balkanu, balkanskim druš-
tvima ili sukobima. Pa ipak, Gegnon smatra elite gotovo svemogućim zbog
njihove kontrole privrednih, vojnih, političkih i informativnih sredstava – zato
što im ona omogućava da „stvore (istakao Č. G.) jedan poseban pojam grupno-
sti (groupness) koji nije pre postojao“, odnosno elite nasiljem „menjaju znače-
nje izjašnjavanja Srba ili Hrvata i nameću im izjednačavanje između etničkog
identiteta i političke pozicije – drugim rečima, jednu političku istovrsnost“
(Gagnon, 2004: xviii). Ne sporeći da u ovome ima istine, ipak, čini se da su pri-
padnici samih nacija bili spremni na homogenizaciju protiv onog drugog, čak
i pre no što su im političari to ponudili kao izbor. Naposletku, u hrvatskom slu-
čaju birači su glasali za partiju koja nije bila na vlasti, pa nije mogla kontro-
lisati nijedno od navedenih sredstava. Oni su, međutim, jasno uočili koja će
stranka najbolje braniti „nacionalne interese“, a sama predizborna kampanja
bila je umnogome utakmica u „domoljublju“.
Međutim, u vezi s ovim treba naglasiti i da Gegnon odstupa od ideološke
hegemonije povodom kraja Jugoslavije, baš kao i Jansen (a u manjoj meri i
Dejzings), jer izričito veli da „tendencija na Zapadu da se rat vidi kao rat ’loših
Srba’ protiv ’dobrih Hrvata i Bosanaca’ mnoge vodi do previđanja unutrašnje
dinamike u Hrvatskoj“, dok on smatra da je razumevanje ove dinamike „apso-
lutno neophodno za razumevanje ne samo rata, već takođe i toka političkih
događaja kako u Hrvatskoj tako u Bosni i Hercegovini“ (Gagnon, 2004: xix).

Povezano s ovim uvidom jeste i zapažanje da je „jedan od najizrazitijih aspe-
kata ratova u Jugoslaviji opseg do kojeg su slike prikazane u zapadnoj štampi
i u mnogim akademskim radovima u suprotnosti sa dešavanjima na terenu“
(Gagnon, 2004: 1), u šta bi čitalac trebalo da se uveri čitanjem studije koja se
pred njim nalazi.
Pa ipak, ni Gegnon nije sasvim umakao konformiranju ideološkoj hege-
moniji kada je sukob u BiH u pitanju. Naime, i on spada u red onih autora koji
su BiH pretvorili, ako ne u „višeetnički raj“, ono u zemlju koja to u stvarnosti
nije bila, tj. „najtrpeljivija regija“ u Jugoslaviji, te je navodno zbog toga upravo
tu bilo potrebno prirediti najviše nasilja, jer je to bio „jedini način za izgrad-
nju i nametanje novih ’jasnih’ granica etničke vezanosti“ (Gagnon, 2004: 28).
No, u Gegnonovom slučaju bar se radilo o doslednoj simpatiji za višeetničke
političke zajednice, kako za BiH tako i za Jugoslaviju.
On se oslanjao na istraživanja javnog mnjenja i etničke distance kako
bi pokazao da „su etnički odnosi u etnički najizmešanijim oblastima težili
da budu veoma dobri“, kao i da „je manjina ljudi bila uglavnom zaokupljena
’etničkim’ pitanjima, što je situaciju predstavljalo negativnom“ (Gagnon, 2004:
33). Takođe, valja primetiti da je u jednom istraživanju krajem 1989. u Hrvat-
skoj, ipak, čak 77,6% ispitanika procenilo da su međunacionalni odnosi na
nivou Jugoslavije bili veoma loši ili uglavnom loši (Gagnon, 2004: 36), iako
su lokalne odnose procenjivali kao znatno bolje. Sličnu pravilnost Gegnon je
uočio i u istraživanju međuetničkih odnosa u BiH, jer je u jednoj anketi iz maja
i juna 1990. 24% ispitanika reklo da su odnosi dobri, 56% zadovoljavajući, a
16% loši, dok je u drugoj anketi 90% reklo za međuetničke odnose u njihovoj
lokalnoj sredini da su dobri, a svega 4% da su loši. Gegnon to tumači „razli-
kom između življenog iskustva i predstavljanjima međuetničkih odnosa od
strane elita“ (Gagnon, 2004: 41).
U stvari, radi se o jednoj pravilnosti koja se odnosi na razliku između ose-
ćaja etničke ugroženosti na kolektivnom i individualnom nivou. Naime, osećaj
etničke pretnje koji je politički bitan jeste upravo ovaj na kolektivnom nivou, a
ne na individualnom. U teorijskom pogledu posebno je značajno da je upravo
opažaj etničke pretnje (stvarne ili zamišljene), a ne opažaj lične ugroženosti
diskriminativan u pogledu spremnosti za glasanje za stranke radikalne desnice
(Scheepers, Gijsberts, Coenders, 2002: 27). Drugim rečima, ljudi mogu prijate-
ljevati sa onima koji su druge nacionalnosti, ali biti i nacionalisti. Nacionalizam
je, ne treba nikad to smetnuti s uma, prvenstveno politička ideologija koja se
odnosi na zahtev za suverenom državom, iako ne nužno i za „etničkim čišće-
njem“. No, kada druga nacija „ometa“ ostvarenje suverenosti i „remeti“ nacio-
nalističke planove, tada može doći i do etničkog progona.
Treba imati u vidu da se u ovim istraživanjima najčešće primenjivala
Bogardusova skala, a ona se nije pokazala kao pouzdan instrument merenja
etničke distance u bivšoj Jugoslaviji, baš kao što ni danas „ne radi“ npr. čak
ni u Vojvodini koja je sasvim sigurno najmešovitiji i najtrpeljiviji višeetnički
deo bivše Jugoslavije (Ilić, Cvejić, 1997; Petrović, 1985). Posebno je u socijali-
stičkoj Jugoslaviji sa bratstvom i jedinstvom kao osnovnim vrednostima bilo
društveno nepoželjno davati odgovore koji bi ukazivali na etničku distancu.
Osim toga, u BiH je vladao izražen strah od agenata državne bezbednosti, a
svaki anketar je potencijalno mogao igrati tu ulogu, pa je retko ko hteo isti-
nito odgovarati na pitanja. No, tvrdnja o zaokupljenosti etničkim pitanjima
vrlo verovatno je bila tačna, jer doista, tek u oštrijoj društvenoj krizi zaokuplje-
nost etničkim pitanjima dolazi u prvi plan, a „endemski nacionalisti“ uspevaju
virusom nacionalizma zaraziti i one koji to nisu, pa se ovaj počinje širiti poput
epidemije (Kecmanović, 2001).
Posebno je deplasirano govoriti o tome da, recimo, podaci istraživanja
kazuju kako su Hrvatska i BiH bile daleko od nacionalističke užarenosti, jer
najbolje istraživanje javnog mnjenja i etničke distance jesu izbori. Glasanje za
nacionalističke stranke jeste najpouzdanije „istraživanje“. Ono pokazuje da su
istraživanja u najboljem slučaju bila sprovođena kada se kriza u međunacio-
nalnim odnosima sa nivoa države još nije preselila na nivo lokalnih odnosa ili
kada su se ljudi plašili da priznaju sebi i drugima da se srlja u međunacionalni
sukob, a u najgorem, da je istraživanjima ovaj aspekt društvenih odnosa jed-
nostavno promicao, te da nije bio izrađen dovoljno dobar instrument za pra-
vilno dijagnostikovanje međunacionalnih odnosa na lokalnom nivou. Ako u
prirodnim naukama eksperiment može biti neuspešan, nema razloga da se
veruje da su istraživanja u društvenim naukama savršenija; naprotiv, sum-
nja u rezultate istraživanja u društvenim naukama još je potrebnija, a naro-
čito onda kada se pokažu neuspešnima kao što je to bio slučaj u predviđanju
međunacionalnih sukoba u SFRJ.
U kolikoj su meri ispitanici različitih anketnih istraživanja u Bosni i Her-
cegovini davali društveno poželjne odgovore najbolje svedoči poređenje
odgovora na pitanje da li etnička vezanost treba da bude uzeta u obzir prili-
kom biranja supružnika sa stvarnim sklapanjem međuetničkih brakova u BiH.
O ovome je više pisano u delu o ratu u BiH, ali ovde treba samo pomenuti da
podaci iz ankete koju je radio tadašnji vodeći bosanskohercegovački struč-
njak za proučavanje međunacionalnih odnosa, Ibrahim Bakić, a koje navodi
Gegnon, govore da je 80% Srba, 77% Muslimana, 93,4% Jugoslovena i 66%
Hrvata iz BiH smatralo da etnička vezanost nije bitna pri odabiru partnera za
bračno vezivanje (Gagnon, 2004: 40). Gorka je, međutim, ironija da je teorij-
ska šansa sklapanja međuetničkog braka bila u BiH veoma slabo korišćena:
Srbi i Hrvati u BiH manje su birali etnički mešovite brakove od Srba i Hrvata u
drugim republikama (Botev, 2002: 293), a otvorenost Muslimana i Srba u BiH
prema međuetničkim brakovima bila je ispod jugoslovenskog proseka (Petro-
vić, 1985: 69). Rečju, da je Gegnon bio kritičniji prema istraživanjima javnog
mnjenja i međuetničkih odnosa, poredeći ih sa stvarnim ponašanjem gra-

đana BiH, ne bi mogao izvući pogrešne zaključke kao što je, recimo, sledeći:
„Sukobi u Bosni nisu bili rezultat etničke mržnje, već pre namernih pokušaja
srbijanskog režima da započne sukob kao način nametanja konzervativnog
vođstva koje bi dozvolilo recentralizaciju federacije“ (Gagnon, 2004: 77; 112).
Doista, ovakvim tumačenjem rata u BiH koje je koristilo diskurzivnu strategiju
personalizacije, iako se sam Milošević imenom ne pominje, u okviru agresor–
žrtva Gegnon se sasvim približio hegemonim srbocentričnim objašnjenjima
od kojih se pokušao odvojiti.
Od navedenih podataka još manje smisla ima navoditi podatke o omilje-
nosti Ante Markovića u celoj Jugoslaviji, pa i u BiH. U potonjoj je, kako Gegnon
obaveštava, sredinom 1990, 72% ispitanika izjavljivalo da se slaže sa njim
u potpunosti, a još 22% delimično (Gagnon, 2004: 42). Pa ipak, na izborima
18. XI 1990. Markovićev Savez reformskih snaga koji je vodio tada u BiH
ugledni univerzitetski profesor Nenad Kecmanović, i čiju su kampanju podržali
tada u BiH omiljene poznate ličnosti, Emir Kusturica i Goran Bregović, osvojio
je svega 5,6% glasova ili 13 mesta u Skupštini. Osećaj etničke pretnje vodio je
birače da se opredeljuju za tzv. nacionalne stranke, jer one su pružale osećaj
etničke zaštite od istog takvog ugrožavanja. Logika je sledeća: ako glasam za
Markovića, oslabiću naciju kojoj pripadam, jer „drugi” će glasati za „svoje”, pa
će rezultat biti ugroženija nacija kojoj pripadam. Otuda uistinu omiljeni Mar-
ković koji je nudio rešenja „samo” za privredne probleme nije mogao proći.
Gegnon, međutim, sistematski zapostavlja nacionalni činilac. Recimo,
kada piše o Miloševićevom dolasku na vlast, on ga na formalistički način pred-
stavlja kao zaveru partijskih „konzervativaca“ protiv „liberala“.
„Prvobitno, tokom 1988. i 1989, napori za recentralizacijom partije usred-
sređivali su se na preuzimanje vođstava komunističkih partija drugih republika
i pokrajina, zamenjujući ih Miloševićevim pristalicama. Glavna strategija upo-
trebljena u ovom cilju bilo je organizovanje masovnih skupova sa desetinama
hiljada ljudi u svakom većem gradu u Srbiji i u drugim republikama ispred
partijskih rukovodstava. Ovi skupovi na kojima se naricalo o ’zverstvima’ na
Kosovu pozivali su rukovodstva na odstupanje s vlasti optužujući ih za biro-
kratsku korupciju i izdaju stanovništva (otud naziv ’antibirokratska revolucija’).
Skupovi su se zasnivali na socijalnom nezadovoljstvu uzrokovanom pogorša-
nom privrednom situacijom, ali su skretali pažnju sa ovog nezadovoljstva na
nepravde i progone Srba na Kosovu, ciljano optužujući partijsko rukovodstvo
za pogoršanje privredne i socijalne situacije“ (Gagnon, 2004: 70).
Iako je tačno da je socijalno nezadovoljstvo bilo veliko, tačno je i to da
nacionalno nezadovoljstvo nije bilo manje. Ove dve vrste nezadovoljstva bilo
je lako demagoški preplitati, uzimajući u obzir tadašnje političko neiskustvo
građana Srbije i Crne Gore kada je u pitanju masovno učešće u politici, te nji-
hov osećaj za socijalnu i nacionalnu pravdu. Oni su, naime, sve jače osećali da
se takmičenje ne odvija po korektnim pravilima bilo u privrednoj bilo u naci-

onalnoj sferi, a Milošević, u ugodnoj poziciji vlasti u Srbiji i opozicije u Jugo-
slaviji, uspevao je da ih ubedi da su dve stvari povezane i da su upravo oni
Drugi krivi za oboje, te da je on taj nacionalni i socijalni spasilac. U to vreme
on je važio kao reformator u partijskim redovima, a bio je i okružen ljudima
koji su to zacelo bili, poput ekonomskog savetnika Mihaila Crnobrnje. Otuda
je govor o „konzervativcima“ i „liberalima“ pomalo nategnut, iako je tačno da
su komunistički konzervativnije snage na kraju odnele prevagu u Miloševi-
ćevom okruženju.
No, ono gde Gegnon izvesno greši jeste tvrdnja da „etničke veze nisu
bile glavna linija razdelnica među širim slojevima stanovništva“, već da su
one samo „ostale važne potencijalnim i sadašnjim elitama“ (Gagnon, 2004:
73). Jednostavno, nacionalizam je svuda – u školama, privatnim sedeljkama,
kafanama ili u forumima Saveza komunista – bio toliko jak, da je takva tvrd-
nja sasvim neodrživa. Uostalom, da nije tako, da li bi bilo održivo ono što sam
Gegnon samo malo docnije tvrdi: „od ranih osamdesetih na dalje, a naročito
posle pobede Miloševića na 8. sednici u septembru 1987, konzervativci su
koristili pitanje pretnji srpstvu i, posebno, Kosovo kao način da diskredituju
partijske vođe koji se ne slažu s Miloševićem“ (Gagnon, 2004: 74)?
Zanimljivo je, takođe, da Gegnon kao kritičar imperijalističke politike SAD
nije primetio odlučujući uticaj pojedinih zapadnih sila na razbijanje SFRJ. Ume-
sto toga, on je pažnju usredsredio na politiku režima Slobodana Miloševića:
„U periodu od 1990. na dalje vidljiv je preokret u strategiji srbijanskog vođstva. Da

bi odgovorilo na nove izazove, konzervativci su napustili njihove napore za recen-
tralizacijom zemlje, i umesto toga, okrenuli se alternativnoj strategiji čiji je cilj bio
da se uništi Titova savezna Jugoslavija i da se na njenom pepelu izgradi jedna
manja centralizovanija država kojom bi vladao Beograd. (...) Kratko posle toga
(pobede HDZ u Hrvatskoj, prim. aut.), Beograd i njegovi saveznici otpočeli su pri-
menu njihove strategije razaranja Jugoslavije. Oni su počeli da izazivaju i nameću
nasilni sukob u Srbima naseljenim oblastima Hrvatske“ (Gagnon, 2004: 92–93).
Prema tome, u „konzervativcima Srbije“ prepoznati su glavni „razarači

Jugoslavije“ i izazivači rata. Upotreba metonima Beograd krajnje je znako-
vita, jer ukazuje se na poznatog negativca koji je igrom slučaja bio i presto-
nica Jugoslavije. Tako ispada da je prestonica Jugoslavije razorila zemlju čiji
je prestoni grad, što znači da se radi o svojevrsnom „samoubistvu“ koje se sa
strane nije moglo sprečiti. Metonimskom upotrebom Beograda se tako skida
svaka odgovornost sa spoljnih činilaca i drugih južnoslovenskih delatnika,287
287 Malo docnije se doduše kaže da su „retorika kampanje i delanja tvrdokornih članova HDZ
dali povoda Srbima za brigu, i dok su konzervativci iz HDZ imali slične ciljeve onima u SPS
jer je sama pojava HDZ bila dovoljna da „konzervativci“ u Beogradu reaguju

razbijačkim delanjem prema Jugoslaviji. Ovaj naglasak na „konzervativno-
sti“ „Beograda i njegovih saveznika“ onu drugu stranu u sukobu, konfederali-
stičko-secesionističku, svrstava a priori među „liberale“, iako nije tako izričito
pomenuta, što je kada je HDZ u pitanju zaista potpuno neodgovarajuće, pa
se ona i oslobađa odgovornosti za „razaranje Jugoslavije“. Posledice politiko-
loškog formalizma još jednom su ispoljene.
Doista, za sukob u Sloveniji veli se da je „armija napala Sloveniju nakon
njenog proglašenja suverenosti“, te da „Hrvatska nije pomogla Slovencima da
bi izbegla davanje armiji izgovora da napadne Hrvatsku“ (Gagnon, 2004: 106).
Valja na ovom mestu još jednom naglasiti da autor ove studije smatra Miloše-
vićev režim veoma odgovornim za mnogo toga lošeg što se dogodilo u Jugo-
slaviji, pa i za njeno razbijanje i ratove, ali ne misli da je taj režim jedini, pa čak
ni glavni uzrok razbijanja SFRJ, već zajedno sa drugim južnoslovenskim delat-
nicima čini neophodan uslov razbijanja Jugoslavije. Ovaj režim je, međutim,
poslužio kao izgovor moćnim delatnicima da jednu državu stave ad acta. Na
isti način, u izazivanju rata takođe nije bio usamljen – treba se samo setiti slo-
venačkog zločina protiv mira – iako je umeo, uzdajući se u vojnu premoć i ide-
ološku bliskost JNA, te bezbednosne strukture i paravojne krajnje desničarske
jedinice, prednjačiti ispred drugih delatnika u izazivanju sukoba.
U argumentovanju da se nije radilo o etničkom sukobu autor navodi
podatke da je između 50% i 85% u rat pozvanih srpskih vojnih obveznika
odbilo da se odazove, bilo tako što su emigrirali bilo tako što su se od pozi-
vara skrivali. Takođe, oko 50.000 rezervista dezertiralo je sa fronta. Otuda
Gegnon izvodi zaključak „da se ovo teško uklapa u tipičan model etničke
mobilizacije“ (Gagnon, 2004: 109). Ne sporeći da ovaj argument ima izve-
snu težinu, ipak, ne bi trebalo precenjivati srpsku junačnost. Naime, nacio-
nalista ne mora biti junak, već može spadati u nipošto ne malobrojne kafan-
ske nacionaliste, pa očekivati da drugi obave posao umesto njega, a on će
tome nazdravljati.
Nisu vođi apsolutno loši manipulatori, baš kao što ni široki društveni slo-
jevi srbijanskog društva nisu apsolutno dobri izmanipulisani ljudi. To, među-
tim, još ne znači da su bilo vođi bilo građani Srbije jedino krivi za kraj SFRJ i
prateće ratove. Naročito to nije tačno kada se ima u vidu sukob na Kosovu,
gde je Gegnonov antiimperijalizam ozbiljno doveden u pitanje: „U ovom
i bili na mnogo načina odgovorni baš kao i oni za nasilje, Beograd je radio na uvećanju
briga hrvatskih Srba pre negoli na ohrabrivanju pregovora i sporazuma sa Zagrebom“
(Gagnon, 2004: 94). Doista, ovome se, uz izuzetak formalističkog korišćenja pojma „kon-
zervativac“ po kojem članovi HDZ i SPS pripadaju istoj ideološkoj porodici, nema ništa
prigovoriti, ali to predstavlja tek jednu rečenicu u dugačkom tekstu (koji se ne citira zbog
prostora) u kojem se odgovornost prevashodno pripisuje režimu Slobodana Miloševića
u funkciji oslobađanja odgovornosti drugih delatnika.
kontekstu rastuće ugroženosti vladajuće elite u Srbiji i poboljšane organiza-

cije opozicije, sukob na Kosovu 1998. i 1999. mora biti sagledan“ (Gagnon,
2004: 123). Tako ispada da je i sukob na Kosovu 1998. izazvan od strane vla-
sti Srbije, iako su tada zapravo sukob izazvali pripadnici tzv. OVK, uz zna-
čajnu podršku američke vlasti, dok je vlast Slobodana Miloševića reagovala
za nju uobičajenom preteranom upotrebom sile.288
Naposletku, Gegnonova teza o mitu o etničkom sukobu naročito je dove-
dena u pitanje na primeru Hrvatske koju on smatra koodgovornom za sukobe,
iako verovatno u nešto manjoj meri od vlasti Slobodana Miloševića. Naime,
u ponešto shematskom maniru, Gegnon tvrdi da su „konzervativci unutar vla-
dajućih nacionalističkih stranaka u Hrvatskoj (HDZ, a u Krajini SDS) vodili poli-
tike nasilnog sukoba uokviravajući, objašnjavajući i pravdajući ga u etničkom
smislu“, a sve u cilju „demobilisanja šireg stanovništva kako bi sprečili uspešnu
antirežimsku mobilizaciju u cilju uklanjanja postojećih struktura moći u repu-
blici“ (Gagnon, 2004: 132). Jednostavno, ove dve stranke, iako po ideološkom
opredeljenju bez sumnje konzervativne za razliku od SPS, tek su bile došle na
vlast, i počele da menjaju „postojeće strukture vlasti“, pa otuda nisu mogle da
se protive promenama tih istih struktura. Prema tome, nije se radilo o istim
elitama u Hrvatskoj, gde su na talasu nacionalizma isplivali na vlast ne samo
konzervativci, već i neki reakcionari kao što je Gojko Šušak, i u Srbiji gde je
stara komunistička elita zadržala vlast pravdajući ga egalitarnim nacionaliz-
mom. Nažalost, formalistička upotreba pojma „konzervativno“ pravila je zbrku
i onemogućavala kvalitetniju analizu.
Naravno, problematična je i tvrdnja da je HDZ imao umerenu prediz-
bornu kampanju (Gagnon, 2004: 137), pošto se potpisnik ovih redova seća,
uz svest da sećanje može i da prevari, da su stranački dužnosnici u predizbor-
noj kampanji pominjali „hrvatsku Boku“, pa čak i pretenzije na Zemun. Štaviše,
već naredni pasusi svedoče o problematičnosti tvrdnji o umerenoj kampa-
nji, jer autor veli da je HDZ bio „najbolje finansirana i organizovana opozici-
ona stranka“ (zato što je nimalo miroljubiva i liberalna emigracija uložila veliki
novac, što Gegnon ne pominje) i zato što se „usredsredila na pretnje koje
dolaze iz Beograda“ (Gagnon, 2004: 137). Naime, ako su „pretnje iz Beograda“
u prvom planu, onda je kampanja teško mogla biti umerena, jer trebalo je
odgovoriti istom merom. Pa ipak, Gegnonova knjiga ima vrlina, jer osim težnje
za objektivnošću, on je došao i do nekih važnih uvida o ulozi i svrsi nasilja u:
„rekonstruisanju teritorijalnog prostora u etničkom smislu – u ’etnizaciji’ teri-

torije – kao i u promeni značenja etničke identifikacije. Prvobitni cilj izgleda da
je bio u pripremi prisvajanja ovih prostora Hrvatskoj i Srbiji bez istovremenog
288 O tome je više reči rečeno u delu ove studije koji se bavi levičarskim izazovima ideološ-
koj hegemoniji o Jugoslaviji na Zapadu.
uvećanja broja nehrvata i nesrba. No, još važnije, nasilje je služilo rekonstruk-
ciji političkog prostora u kući (istakao C. G.), u Srbiji i Hrvatskoj, diskvalifikujući
bilo koga ko se ne slaže sa predsednikom vladajuće stranke kao neprijatelja
pravde (...) ili izdajnika. Strategija sukoba je tako težila institucionalizaciji poli-
tičke demobilizacije opozicionih snaga institucionalizacijom slika nepravdi i
žrtve kao centralnog političkog diskursa“ (Gagnon, 2004: 182).
Zaista, ovome se nema šta ni dodati ni oduzeti, ali navod govori o etnič-
koj suštini sukoba, a ne o mitu o etničkom ratu, kako misli Gegnon. Nasilje je
bilo u funkciji nacionalističkih ciljeva, a činjenica da su se njime služili beskru-
pulozni politički vođi ne menja puno u samoj stvari, jer su mnogi pripadnici
srpske i hrvatske nacije učestvovali u sukobima jedni protiv drugih, iako su u
BiH umeli i sarađivati protiv Muslimana, baš kao što su i potonji umeli sarađi-
vati sa obe strane protiv one treće. Istovremeno, samo je etnički odnosno naci-
onalni sukob mogao zaista upasiviti opoziciju, jer se optužba za izdaju nacio-
nalnih interesa ozbiljno shvatala u oslobodilačkoj političkoj kulturi.
***
Kompleks pitanja oko okvira sukoba civilizacija i njemu pripadajućih dis-
kursa, orijentalističkog, balkanističkog i okcidentalističkog (kada su u pitanju
pojedini srpski ili bošnjački konzervativci), bitan je prevashodno zbog toga
što je u prve dve godine, sve do početka rata u BiH, ovaj okvir bio hegemon u
simboličkom polju koje se stvaralo oko procesa nestajanja Jugoslavije. Pone-
što ugrubo uzeto, njegova funkcija bila je u ideološkom pravdanju potrebe
za rasturanjem države koja je prethodno postojala 70 godina. Umnogome,
konzervativci Slovenije i Hrvatske našli su za katoličke demohrišćane Evrope
veoma ubedljivu priču koju su nemački demohrišćani, a naročito bavarski
socijalni hrišćani, iskoristili za ideološko pravdanje razbijanja SFRJ.
Međutim, kad je BiH priznata javila se i potreba za što ubedljivijim oprav-
danjem tog priznanja u svetlu rata kojim je samo priznanje praćeno. Tada su
vojna prednost Srba i njeno nemilosrdno korišćenje u svrhe etničkog progona
Muslimana iz onih predela u kojima su presecane geografske veze Srbije sa
bosanskim Srbima doveli do kritike okvira sukoba civilizacije i balkanističkog
diskursa. Taj okvir uopšte nije bio upotrebljiv za pravdanje rođenja države
koja je imala višenacionalnu strukturu sličnu Jugoslaviji, ali sa još izraženijom
suprotnošću, pošto su u državi bile one nacije čiji su pripadnici već ratovali
na nivou Jugoslavije. Ova kritika se izvodila iz okvira agresor–žrtva i upotre-
bom humanitarno-intervencionističkog diskursa koji je pozivao na zaustav-
ljanje „agresije Srbije“ i uspostavljanje njome narušenog sklada višeetničkog
sapostajanja u BiH.
Rat u BiH i patnje muslimanskih civila koje su bile u žiži interesovanja
zapadnih sredstava javnog obaveštavanja, ako bi se objašnjavali iz okvira
sukoba civilizacija i balkanističkim ili orijentalističkim diskursom, podsticali

bi ravnodušnost u javnom mnjenju, bilo zato što su, prema balkanizmu, Bal-
kanci nasilni divljaci koji ništa drugo ne znaju do da se međusobno ubijaju,
što rade vekovima, bilo zato što su, prema orijentalizmu, muslimani neevrop-
ljani pa zaslužuju da budu istrebljivani. Razume se, ovakav način zaključiva-
nja značio bi suprotstavljanje bazičnoj političkoj korektnosti uspostavljenoj u
društvima Zapada u poslednjih nekoliko decenija. Trebalo je zadržati savezniš-
tva tako značajnih zemalja kao što su Turska i Saudijska Arabija, a nebriga za
muslimane u Evropi, u kojoj se interesi SAD i Turske strateški poklapaju, samo
bi pokazala da vodeće „hrišćanske“ sile, navodno sekularizovane, zbog konfe-
sionalnih razloga stalno i svuda delaju sa islamofobičnih ideoloških pozicija.
Naravno, osim što su okvir sukoba civilizacija i balkanistički diskurs bili
neprihvatljivi za zapadnu akademsku misao kada je svojim autoritetom tre-
balo da opravda politiku zapadne elite, oni su bili neprihvatljivi i za autore
koji su bili rođenjem ili bračno-profesionalnim vezama u bliskom odnosu sa
Balkanom, a živeli su godinama na Zapadu. Uz to, postmodernistička usme-
renost insistira na dekonstrukciji diskursa kao takvog, pa su svoje „teorijsko“
usmerenje ove teoretičarke mogle iskazati u skladu sa svojim darom i na pri-
meru balkanističkog diskursa.
Ova grupa kritičarki i kritičara bunila se protiv nepravednosti uspostav-
ljene hegemonije balkanističkog diskursa, utemeljene na nejednakoj moći
zapadnih i balkanskih zemalja, i uočavali su protivrečnosti i odbranu speci-
fičnih interesa koji su se krili u ovakvom predstavljanju stvarnosti na prostoru
koji je obuhvatala Jugoslavija. Ovakva kritika umela je otkriti da se iza površin-
skog zgražanja nad „zločinstvima“ i „demonima“ koji su ih počinili kriju duboko
ukorenjeni fantazmi „civilizovanog čoveka Zapada“.
Naposletku, grupa kritičara sukoba civilizacija i balkanizma posebno se
usredsredila na dekonstrukciju nacionalizma kao diskursa među samim Juž-
nim Slovenima i među zapadnim istraživačima nestanka Jugoslavije. Oni su,
vođeni ideologijom leve socijaldemokratije, kritične prema nacionalizmu i
imperijalizmu, kritikovali balkanistički diskurs i ideju da su kulturne ili nacio-
nalne razlike prepreka za ostvarenje višenacionalnih političkih zajednica. Inte-
lektualno dosledni, primenjivali su takav stav prema svim višenacionalnim ili
višeetničkim političkim zajednicama, Jugoslaviji, BiH, ili Kosovu, trudeći se
da ne vide samo u Srbima „loše momke“, ali i da ne demonizuju sve Balkance
poput zagovornika okvira sukoba civilizacija i balkanizma. Čini se, međutim,
da ih je dekonstruktivistička strast i borba protiv ideološke hegemonije bal-
kanizma i nacionalizma umela dovesti i do teško održivih vlastitih konstruk-
cija o stvarnosti Jugoslavije i njenih država naslednica.
Takođe, oni su, i pored prepoznatljivog antiimperijalističkog diskursa,
nacionalizam smatrali većim zlom od imperijalizma, pa nisu uspeli da do kraja
uoče negativni uticaj određenih velikih sila, dok su Slobodana Miloševića po
pravilu smatrali glavnim negativcem među i inače rđavom elitom bivše Jugo-
slavije. S tim u vezi, među njima postoji tendencija oslobađanja odgovorno-
sti širih društvenih slojeva za rast nacionalističkog raspoloženja i ratove koji
su pratili nestanak Jugoslavije. No, tu postoje i razlike između, recimo, Stefa
Jansena, koji primećuje da se nacionalizam ne može zanemarivati, te da se
on, ipak, bavio marginalnom pojavom kakav je antinacionalistički diskurs u
Beogradu i Zagrebu, i Čipa Gegnona, koji smatra da je nacionalizam u dobroj
meri izmišljen od strane elita koje su manipulisale njime kako bi pripadnike
širih društvenih slojeva odvratile od aktivnog bavljenja politikom.
Uopšte, čitava diskusija oko balkanističkog diskursa značajna je zbog toga
što je ukazala na neodvojivost okvira i diskursa uopšte, a okvira sukoba civi-
lizacija i balkanističkog diskursa posebno od odnosa moći u globalnim raz-
merama. Ideološku hegemoniju o kraju Jugoslavije uspostavljaju teoretičari i
intelektualci u SAD i u najmoćnijim državama EU u skladu sa interesima održa-
nja realne političke hegemonije vodećih sila. Kada je slučaj Jugoslavije u pita-
nju, SAD su u prvoj fazi prepustile Evropskoj zajednici da se bavi nalaženjem
rešenja, a u okviru nje, Nemačka je ta koja se pokazala najmoćnijom zato što je
nametnula svoju volju partnerima u EZ uprkos prvobitnom otporu Velike Bri-
tanije i Francuske. U to vreme dominirao je ne samo medijskim, već i akadem-
skim diskursom okvir sukoba civilizacija i balkanistički diskurs. Kada je, među-
tim, politička elita SAD postala zabrinuta zbog preteranog snaženja Nemačke i
mogućeg stavljanja NATO-a ad acta, međunarodno je priznata BiH, a neodgo-
varajući okvir sukoba civilizacija zamenjen je okvirom agresor–žrtva i humani-
tarno-imperijalističkim diskursom. Naravno, razlika je analitičke prirode, jer u
stvarnosti su najčešće preplitani okvir sukoba civilizacija, hladnoratovski okvir
i okvir agresor–žrtva sa pripadajućim diskursima. No, razliku je bitno usposta-
viti, jer je uvek neki od ovih okvira bio preovlađujući, a drugi pomoćni.
6. S
rbocentrična hipoteza: ideološka hegemonija
o raspadu Jugoslavije
Srbi su ušli u rat zato što su ih u rat uvele njihove vođe. Ali ove
vođe su iskoristile maligne niti iz istorije svog naroda da ih
njima vežu i uvuku u rat.
Tim Džuda
6.1. Uvod
Srbocentrična hipoteza svakako je najuticajnija, što se ogleda u broju

njenih podržavalaca u akademskom i neakademskom svetu, i uživa gotovo
apsolutnu ideološku hegemoniju u republikama bivše Jugoslavije, s izu-
zetkom Srbije, i u zapadnoj javnosti. Njeni zastupnici su je ostvarili prvo
u novinarskim prikazima, a potom i u manje ili više akademskim raspra-
vama i istraživanjima. Ovde se skreće pažnja na proces i način sticanja ide-
ološke hegemonije u objašnjavanju i tumačenju jednog složenog doga-
đaja kakav čine nestanak jedne višenacionalne države i ratovi za njeno
nasleđe. Drugim rečima, objašnjava se zašto su tokom devedesetih godina
XX veka zastupnici srbocentrične hipoteze ostvarili ideološku hegemoniju,
i u kakvoj je to vezi bilo sa praktičnom politikom koju su SAD i EU vodile u
procesu nestajanja i razbijanja Jugoslavije. Srbocentrična hipoteza javlja
se u dve osnovne varijante:
1) neposredno, u okviru izričitog pripisivanja odgovornosti srpskom činiocu

(Srbiji, srpskom nacionalizmu i sl.) za nestanak Jugoslavije i ratove;
2) posredno, u okviru analize određenih aspekata „srpskog fenomena“ i istra-
živačkog zanemarivanja nesrpskih činilaca koji su bitni za nestanak Jugosla-
vije i ratove.
Imajući u vidu da društvene nauke najčešće koriste ili pristup koji je

usredsređen na delatnike ili onaj centriran na strukture, obe osnovne vari-
jante se javljaju bilo u vidu pristupa sa žižom na Slobodana Miloševića, te
srpske političke, vojne i intelektualne elite, bilo u pristupu koji naglasak stav-
ljaju na strukturu srpskog nacionalizma koja već dva veka oblikuje određeni
tip političkih i intelektualnih elita.
6.2. Neposredno i izričito pripisivanje odgovornosti Srbiji

za „raspad” Jugoslavije i rat
Brojni su autori koji su na ovaj način pisali o kraju SFRJ. Među njima se
ističu Sabrina Petra Ramet, Holm Zundhausen (Holm Sundhaussen), Vik-
tor Majer (Viktor Meier), Lora Silber i Alen Litl, Kristofer Benet (Christopher
Bennett), Brendan Sims, Danijele Konverzi (Daniele Conversi), Ivo Banac,
Džejms Gau (James Gow), Florans Artman (Florence Hartmann), Luis Sel (Louis
Sell), kao i brojni autori o kojima je opširnije pisano u poglavljima o balka-
nizmu, te delu ove studije o ratu u BiH ili u delu o levičarskim kritikama hege-
monog shvatanja o kraju Jugoslavije koje je bilo u funkciji pravdanja američ-
kog imperijalizma.
Ovde se ne raspravlja o svakom pojedinom delu, već se apstrahuju naj-
važniji argumenti srbocentrične hipoteze uopšte i neposrednog razmatranja
posebnih stavova pojedinih autora u cilju uočavanja ređih teorijski ili empi-
rijski odgovarajućih argumenata i znatno češćih teorijski i empirijski neodgo-
varajućih, a kadšto i logički nedoslednih argumenata i ukazivanja na prevagu
društveno-integrativne u odnosu na saznajnu funkciju društvene nauke i isto-
riografije o nestanku Jugoslavije. Primena analize diskursa u svakom pojedi-
načnom slučaju otvara vrata analizi i kritici primenjene ideologije.
Novinari su među prvima ponudili analize uloge Srbije i njenog tadaš-
njeg vođstva u ratovima za jugoslovensko nasleđe i u „raspadu” Jugoslavije.
Zato će se u analitičke svrhe na početku razdvojiti radovi novinara od radova
akademskih istraživača, pa će se prvo predstaviti argumentacija Kristofera
Beneta, Viktora Majera, Silberove i Litla, Florans Artman, Tima Džude (Tim
Judah) i Markusa Tanera (Marcus Tanner). Potom će se razmatrati argumen-
tacija akademskih poslenika u težnji da se vidi u kojoj meri se akademska
misao poklapa sa, bez obzira na određene akademske pretenzije, u osnovi
medijskim prikazima.
Ipak, treba primetiti da su akademske pretenzije, iskazane u pisanju o
kraju Jugoslavije, izvesne novinare dovele na univerzitetske katedre, te da u
stvarnosti linija razgraničenja između akademskog i novinarskog diskursa i
statusa ne mora biti sasvim jasna. Utoliko, razlika je prevashodno analitičke
a ne zbiljske prirode, i u funkciji je utvrđivanja koliko se novinarski diskurs u
stvari razlikuje od akademskog kada je reč o Jugoslaviji.
Takav je, recimo, slučaj Kristofera Beneta, čija je majka rođena i odrasla u
Sloveniji (Bennett, 1995: viii–ix), te koji je zbog toga puno puta posetio zemlju
i govori slovenački i srpskohrvatski, i koji, čak i godinu dana pre no što je 1995.
objavio knjigu Krvavi slom Jugoslavije: uzroci, tok i posledice (Yugoslavia’s Blo-
ody Collapse: Causes, Course and Consequences),289 postaje predavač Istorije
289 Knjiga je citirana u 111 različitih bibliografskih jedinica.

Srbocentrična hipoteza: ideološka hegemonija o raspadu Jugoslavije 223
Jugoslavije na Univerzitetu London. Ono što je hvale vredno jeste činjenica da

je Benet svestan ograničenja koje mu, možda, zadaje poreklo, pa je naglasio
da „pretpostavlja da se to odrazilo na osnovne stavove prema jugoslovenskim
poslovima” (Bennett, 1995: ix). U trenutku započinjanja rata u Sloveniji bio je
tamo, i narednih četrnaest meseci proveo je kao ratni dopisnik iz Slovenije i
Hrvatske, a obaveštavao je i o „formativnim događajima u bosanskom ratu”
(Bennett, 1995: ix). Priznaje da su „meseci koje sam proveo u bivšoj Jugosla-
viji kao ratni dopisnik bez sumnje najuzbudljiviji period mog života i nadam
se da knjiga otkriva nešto od strasti koju osećam i uzbuđenja koje sam isku-
sio u to vreme” (Bennett, 1995: ix).
Ovakav uvod prilično podseća na Keplenovu „strast” prema Balkanu. Iako
je za sve velike stvari potrebna strast, kako su još Hegel a za njim i Lenjin sma-
trali, ipak, čini se da su poreklo, ideološka uverenja i predrasude, i ovakva
strast usmeravale pisca prema pristrasnom odnosu naspram strana u sukobu.
Doista, već na početku predgovora Benet je pokazao koga smatra odgovor-
nim za sva zla koja su snašla bivšu Jugoslaviju. U prvom pasusu opisao je
napad visokog, jakog, i „primetno poremećenog (disturbed)” siledžije na njega
u vozu, primetivši kako su slučajni saputnici pobegli ostavivši ga na cedilu. „Bio
sam srećan što nije imao nož”, zaključio je Benet opis napada, a onda zapo-
čeo drugi pasus predgovora:
„Narodi Bosne i Hercegovine i Hrvatske nisu bili te sreće. Od 1991. oni su, takođe,
bili napadnuti od moćnijeg i rastrojenog (deranged) napadača, opremljenog ne
samo nožem, već i jednim arsenalom sofisticiranog oružja. Štaviše, iz Bosne i Her-
cegovine i Hrvatske napadač je odbio da ode. Istovremeno, kibiceri iz međuna-
rodne zajednice su se napravili neveštim, ostavljajući napadača da neometano
nastavi napad, i bukvalno su ga ohrabrili serijom mera kako bi sprečili žrtve da
dobiju sredstva kojima bi se branile” (Bennett, 1995: Vii).
Očevidno, primenjen je okvir agresor–žrtva i nagoveštena je upotreba

humanitarno-imperijalističkog diskursa. Upotrebljena je alegorija koja bi uka-
zala na odnos moći između navodnog neimenovanog „napadača” i njegovih
„žrtava”. Zanimljivo je da se insistira na sličnosti i u mentalnom stanju pojedi-
načnog napadača i kolektivnog „agresora”. U oba slučaja radi се o „poreme-
ćenosti” ili „rastrojenosti”. Načelno bi se upotreba ovakvih poređenja, alego-
rija i metafora smatrala politički nekorektnоm za bilo koji narod na svetu. No,
1995. stanje u javnom mnjenju Velike Britanije i SAD, Nemačke i Francuske
bilo je takvo da je dozvoljavalo da se na račun Srba kao prepoznatog uzroka
svih zala koja su snašla Jugoslaviju i njene nacije, te kao prepoznatog neprija-
telja Zapada, što u svesti mnogih zapadnjaka označava neprijateljstvo prema
samom pojmu civilizacije, koriste najrazličitije uvrede, pa i ova o kolektivnoj
duševnoj bolesti.
Slično navedenom primeru, Florans Artman, nekadašnja novinarka ugled-

nog dnevnika Le Monde, hrvatska snaja, i bivša glasnogovornica tužilaštva
Haškog tribunala, nazvala je svoju knjigu, izdatu 1999, Milošević: Dijagonala
laufera (Milošević: la diagonale du fou),290 upotrebljavajući igru reči koja je upu-
ćivala na ludaka, samo što se ovde radilo, ipak, o ličnosti tadašnjeg predsed-
nika Srbije, a ne o čitavom narodu. Naime, kako objašnjava urednik Božidar
Andrejić: „U francuskom reč fou kao imenica koja je ovde ispravno izvorno
prevedena ima baš to značenje laufer (lovac). Ka pridev muškog roda, među-
tim, ima značenje – lud. U istom obliku se upotrebljava u značenju luda (dvor-
ska), a u francuskoj šahovskoj terminologiji i jeziku poglavito ima ovo posled-
nje značenje” (Artman, 2001).291
U gore navedenom navodu Beneta, međutim, Hrvatska i BiH stavljene
su u istu ravan i izjednačene u statusu žrtvi poremećenog agresora. Veoma
je važno što se diskurzivnom strategijom prećutkivanja prelazi preko posto-
janja Srba u Hrvatskoj i u BiH, jer neimenovani „napadač je odbio da ode” iz
njih, što znači da je odnekud tamo došao i da ga pre toga tamo nije bilo. Napa-
dač nije imenovan, jer su u vreme pisanja retki bili oni koji putem sredstava
javnog obaveštavanja nisu saznali da su Milošević i Srbija izvršili „agresiju” na
susedne republike. Time se situacija pojednostavljivala, a stvarnost namerno
krivotvorila, čak i kada je u pitanju novinarski izveštaj, a kamoli naučna stu-
dija. Antisrpska pristrasnost, međutim, bila je zahtev dana, što je i Univerzi-
tet London najbolje potvrdio imenovanjem pomenutoga za predavača Isto-
rije Jugoslavije.292
Autor se u velikoj meri služio diskurzivnom strategijom personalizacije,
omiljenom među novinarima, ali veoma zastupljenom i među naučnicima,
pojednostavljajući tako sukob u bivšoj Jugoslaviji. Slobodan Milošević je nje-
gov glavni junak. U zaključku ga je na petnaest stranica, koristeći se istorij-
skom analogijom, čak devet puta poredio sa Hitlerom,293 od čega sedam puta
290 Francusko izdanje je citirano 11 puta.

291 Artmanova se nije libila da napiše da je „čitava Srbija sledila” Miloševića „u njegovoj sulu-
doj trci” (Artman, 2001: 44), a pominjani su, takođe, i „bezumni intelektualci” (Artman,
2001: 57) iz Udruženja književnika Srbije.
292 Međutim, legitimitet Benetovog prelaska među naučnike potvrđen je i činjenicom izbora
za jednog od koautora poglavlja o „raspadu Jugoslavije“ u knjizi Suprotstavljanje jugo-
slovenskim kontroverzama: inicijativa naučnika (Wachtel, Bennett, 2009: 13–47, u Ingrao,
Emmert, 2009). Nažalost, i u tom je radu bilo priličnih netačnosti; primerice, tvrdnja da je
KPJ „jako podržavala unitarističko jugoslovenstvo“, te da, iako je „bilo kolebanja u komu-
nističkim stavovima prema unitarizmu tokom 30-ih, oni ga nikada nisu napustili“ (Wach-
tel, Bennett, 2009: 16).
293 Artmanova je, takođe, u Miloševiću videla „krvavog tiranina spremnog da na oltaru svo-
jih ambicija žrtvuje stotine hiljada života” i „gospodara najsvirepijeg režima Evrope još
od Hitlerovog doba”, pa je smatrala da se na njegov račun mogu upisati „četiri rata, mili-
oni raseljenih ljudi, stotine hiljada mrtvih, razoreni gradovi, uništena sela” (Artman, 2001:
18). Epiteti „krvavi” i „najsvirepiji”, nekoliko puta preuveličan broj žrtava, kao i istorijska
izričito, a dva puta posredno putem poređenja nacističke Nemačke i Miloše-

vićeve Srbije i pominjanjem Blitzkrieg taktike, dok ga je dva puta poredio i sa
Staljinom. Jedno od poređenja u kojem je izrazio svoje shvatanje determi-
nizma pri raspadu Jugoslavije i odnosa struktura i delatnika izgleda ovako:
„Miloševićeva uloga u raspadu Jugoslavije ne može biti precenjena. Zaista, nje-

gova karijera je svedočanstvo uticaja koji jedan pojedinac može imati na svet
oko sebe u datim izuzetnim okolnostima vođen nemilosrdnom ambicijom,
pa poređenja sa obojicom, Hitlerom i Staljinom, nisu nategnuta (far-fetched).
Kao i u slučaju dvojice najpoznatijih dvadesetovekovnih diktatora, Milošević
je suštinski jedna nenormalnost (aberration). Iako je igrao na srpsku nacio-
nalnu kartu, on nije, niti je ikada bio, srpski nacionalista. Štaviše, Milošević nije
tipičniji za srpske državnike no što je Hitler bio za nemačke vođe, i nema pre-
sedana u prošlosti Srbije za čoveka ili razaranje koje je on posejao svojim tra-
gom. To što je Milošević imao tako ogroman uticaj na događaje u Jugoslaviji
delom je proizvod prirode komunističkih društava uopšte, a delom, rezultat
privredne bolesti koja je zadesila Jugoslaviju sredinom osamdesetih godina
XX veka. Partijski aparat u bilo kojoj komunističkoj zemlji bio je zapanjujuće
moćan mehanizam kontrole, pa je od trenutka postanka predsednika srbijan-
skog Saveza komunista 1986, na potpuno isti način na koji je Staljin to postao
u Sovjetskom Savezu, Milošević krenuo da oblikuje srbijansko društvo po svo-
joj slici i prilici” (Bennett, 1995: 247).
Neistoričnost poređenja koje pravi profesor istorije Jugoslavije mora

začuditi. Prvo što je neobično jeste poređenje vođe jedne male zemlje sa
vođama velikih sila. Staljin i Hitler se mogu porediti kao vođi velikih sila koji
su ostvarili totalitarnu kontrolu nad svojim društvima, iako čak i u njihovom
slučaju ima pokazatelja da je svakodnevni život umeo teći van okvira kon-
trole partije ili države. Slobodan Milošević, međutim, niti je bio totalitarni vođ
niti se nalazio na čelu velike sile. Radilo se o jednom autoritarnom vođi koji je
pokušavao da manipuliše nacionalizmom i višestranačjem u okviru zadrža-
nog socijalističkog društvenoekonomskog sistema u trenutku kada je socijali-
zam već propao u Evropi. Ne samo što on nije mogao kontrolisati društvo i što
njegovi protivnici nisu masovno pogubljavani, iako je bilo pojedinačnih što
uspešnih (Ivan Stambolić) što neuspešnih (Vuk Drašković) pokušaja ubistava,
već je sloboda štampe, zbora i dogovora bila sasvim neuporediva sa onom
analogija sa Hitlerom ukazuju da autorka više presuđuje no što analizira. Nema ni nago-
veštaja o krivici, recimo, Slovenije za početak rata ili o etničkim progonima koje su doži-
veli Srbi, već se svi prognanici stavljaju na teret Miloševiću. Takođe, treba uočiti da se i
bombardovanje SRJ iz 1999. uključuje u niz od četiri rata za koje je navodno isključivo
kriv Milošević.
koja je vladala u nacizmu i jednostranačkom socijalizmu. Otud je svako pore-

đenje njega s Hitlerom ili Staljinom294 sasvim deplasirano. Istovremeno, svo-
đenje Miloševića na puku slučajnost, nenormalnost u smislu odstupanja od
norme, u srpskoj istoriji sasvim negira neke pravilnosti u okviru srpske naci-
onalističke strukture, baš kao što ni Staljin ili Hitler nisu tek puke slučajnosti
u nemačkoj, gruzijskoj ili ruskoj istoriji, već su se mogli pojaviti tek u okviru
određenih političkih kultura i društvenoekonomskih struktura.
No, ako čovek može shvatiti novinare kada senzacionalistički personali-
zuju istoriju, teža je stvar sa ozbiljnim naučnicima, kakav je Holm Zundhau-
sen, koji je ranije dao ozbiljne istoriografske doprinose izučavanju Jugoslavije
i u čijoj skorašnjoj knjizi Istorija Srbije od 19. do 21. veka (Geschichte Serbiens:
19.–21. Jahrhundert, 2007) ima i veoma dobrih delova, primerice o II svetskom
ratu. Nažalost, ima i delova u kojima se diskurzivnim strategijama personaliza-
cije i istorijske analogije iznose u najboljem slučaju loše prevedeni, a u najgo-
rem izmišljeni navodi: „I jednom drugom prilikom je u gebelsovskom i hitle-
rovskom tonu dodao: ’Srbija će biti velika ili je neće biti’“ (Zundhausen, 2009:
449). Jednostavno, Milošević to nikad i nigde nije rekao, a Zundhausen je kao
izvor naveo jedan svoj raniji rad. Pri tome je istorijskom analogijom sa Gebel-
som i Hitlerom čitaoca uputio da se Milošević vodio zloćudnom osvajačkom
politikom ogromnih razmera.295
Milošević se tereti za „političko razvlašćivanje“ Vojvodine i Kosova i ’glajhšal-
tovanje’ Crne Gore čime je „započela otvorena demontaža druge Jugoslavije“, a
o delanju zvanične Slovenije u to doba izrečene su svega dve rečenice kojima je
pravdana secesija i evropsko posredovanje, tj. početak kraja Jugoslavije: „Kada
su 25. juna 1991. parlamenti Slovenije i Hrvatske proglasili nezavisnost svojih
država, poslednji jugoslovenski predsednik vlade Ante Marković, Hrvat, naredio
je Jugoslovenskoj narodnoj armiji da vojno obezbedi granice u Sloveniji (iako
predsednik vlade po Ustavu za to nije ovlašćen). To je bio početak desetodnev-
nog rata između JNA i Teritorijalne odbrane Slovenije, koji je okončan zahva-
ljujući evropskoj posredničkoj inicijativi“ (Zundhausen, 2009: 449, 455). Tako
ispada da je jugoslovenski premijer delao nelegalno, a diskurzivnom strategi-
jom prećutkivanja čitalac se navodi na pomisao da je nasilna secesija legalan
čin, jer JNA izbija na „granice Slovenije“, koja nije u to vreme bila međunarodni
subjekt. Uopšte, autorov stav prema Jugoslaviji vidljiv je iz sledećeg navoda:
294 S odobravanjem citirajući slovenačke i hrvatske komuniste, Artmanova je primetila da su

ovi Miloševića smatrali „Staljinom Balkana” (Artman, 2001: 53). Dok su u političkoj borbi
ovakve hiperbole dozvoljene, jer se politički protivnik najbolje blati na taj način što mu
se mane preuveličavaju, problem je kada oni koji pišu naučne radove nekritički preuzmu
takvu terminologiju.
295 Istine radi, treba reći da je autor vrlo kritičan prema „Tuđmanu i njegovim sledbenicima”, te
primećuje da je „Tuđman imao manje mogućnosti da ostvari svoje ciljeve, pa je otuda morao
opreznije da deluje“ od Miloševića. Ipak, Tuđmana nije poredio sa Hitlerom i Gebelsom.
„I najkasnije s poremećajem unutrašnje jugoslovenske ravnoteže moći od

strane Miloševića u proleće 1989. kucnuo je čas da se pregovara o modalitetima
rastanka. Najkasnije u to vreme je nastojanje da se po svaku cenu održi Jugo-
slavija postalo bespredmetno, kontraproduktivno i samo je još više zaoštravalo
sukob. (…) I pošto su političari bili nesposobni da vode pregovore o jednom
savezu država ili o razlazu (recimo po čehoslovačkom uzoru), Jugoslavija se uz
svesrdnu podršku duhovnih elita i zahvaljujući ’odozgo’ insceniranom naciona-
lizmu na kraju na nasilan način urušila“ (Zundhausen, 2009: 459–460).
Tako je jedna država „otpisana“ čak dve godine pre no što su Slovenija i
Hrvatska proglasile nezavisnost i dve i po godine pre no što je EU pod priti-
skom Nemačke tu nezavisnost priznala. Time je razaračko delanje zvanične
Nemačke u jugoslovenskoj krizi diskurzivnom strategijom prećutkivanja
opravdano, jer Jugoslavija nije imala rašta postojati.
U okviru iste srbocentrične hipoteze, Tim Džuda, novinar uglednog
časopisa The Economist, a ranije i balkanski dopisnik dnevnika The Times, te
BBC-ja, koji se dvema knjigama o Srbima i Kosovu296 probio u stručnjake za
Balkan, primenjivao je, takođe, diskurzivnu strategiju personalizacije kako
bi opravdao bombardovanje Srbije:
„Zapad je intervenisao u Jugoslaviji iz brojnih razloga, od kojih je samo jedan

humanitarne prirode. Drugi je taj da su bili iznervirani vođom koji je izazvao ras-
pad Jugoslavije i zbog toga što je dobar deo jugoistočne Evrope bio talac nje-
gove politike bezmalo čitavu deceniju. Zapadni lideri su takođe strahovali da
će biti izloženi osudama ako dozvole da se njegove snage bore protiv secesio-
nizma tako što pale čitava sela i proteruju na stotine hiljada ljudi iz njihovih kuća,
iako je borba protiv secesionizma sama po sebi legitimna. Verovali su da bi se rat
mogao proširiti na Makedoniju i na druge delove jugoistočne Evrope ukoliko se
takvo ponašanje ne obuzda” (Džuda, 2002: 329).
Tako, već u prvoj rečenici se veli da su „brojni razlozi” za „intervenciju”

Zapada, čime se pravda bombardovanje opisano eufemizmom. „Zapad” ne
može pogrešiti, jer on „interveniše” samo kad mora, tj. kad su po sredi „huma-
nitarni” razlozi koje je proizveo neko ko već dugo pravi probleme. Činjenica da
su „humanitarni razlozi” u najmanju ruku veoma sporni zaobilazi se tvrdnjom
da su oni „samo jedan” od brojnih razloga. Na taj način ne mora se objašnjavati
da li su humanitarni razlozi uopšte igrali neku ulogu u odluci da se bombar-
duje. Ako su oni stvarno bili bitni za donošenje takve odluke, onda bi to značilo
296 Njegova knjiga Srbi: Istorija, mit i razaranje Jugoslavije (The Serbs: History, Myth and the
Destruction of Yugoslavia, 2000) navođena je u 133 publikacije, dok je knjiga Kosovo: Rat
i osveta (Kosovo: War and Revenge, 2000) navođena u 174 bibliografske jedinice.
da „Zapad”, tj. NATO s kojim je Zapad poistovećen na njegovu štetu, mora da

„interveniše”, tj. da bombarduje svaku državu čija vlast uzrokuje humanitarnu
katastrofu, pa i kada to rade američki saveznici, npr. Tursku kad etnički proga-
nja Kurde ili Izrael kada etnički proganja Palestince. Dakako, to se nije, a zacelo
se i neće desiti. Prema tome, humanitarni razlozi ne mogu biti istinski razlozi,
već se koriste tek kao moćno sredstvo pravdanja nasilničkog delanja najmoć-
nijeg vojnog saveza na svetu.
Zatim se kao drugi razlog navodi da su vođi „Zapada” bili „iznervirani
vođom koji je izazvao raspad Jugoslavije”, čime se koristi diskurzivna stra-
tegija „žrtvenog jarca”, jer se krivica za nestanak nečega čemu se prećutno
priznaje vrednost prebacuje na demonizovanog vođu male zemlje u sukobu
sa najmoćnijima na svetu. Tako je pravdano razbijačko delanje Nemačke u
prvoj fazi i SAD u drugoj fazi razbijanja SFRJ. Takođe, ostali južnosloven-
ski delatnici oslobođeni su svake odgovornosti. Naposletku, „paljenje sela”
iskorišćeno je kao izgovor za ratovanje NATO u ime albanskih nacionalistič-
kih secesionista.
Dakle, i činjenica pomaganja nacionalističke secesije Albanaca na Kosovu
opravdana je delanjem srpskih snaga bezbednosti, iako se priznaje da je
borba protiv secesionizma legitimna. Ipak, mora se sve učiniti da se pokaže
kako je Kosovo jedinstven slučaj, te da secesije drugde neće proći, jer u pita-
nju je međunarodnopravni poredak. Međutim, kada se jednom napravi prese-
dan, teško će se sprečavati drugi slučajevi, kao što je to ruska oružana podrška
otcepljenju Abhazije i Južne Osetije od Gruzije zorno pokazala.
Koliko je pristup Džude površan i u funkciji pravdanja delanja NATO
pokazuje i poslednja rečenica navoda gde se Milošević posredno optužuje
za moguće prelivanje rata u Makedoniju. Jednostavno, ideološka opsednutost
Miloševićem terala je autora da previdi postojanje istinskih, snažnih i nasilnih
nacionalizama nesrpskih nacija, što se potvrdilo kada su posle pada Miloše-
vića izbili sukobi između Makedonaca i Albanaca. Da je kojim slučajem Milo-
šević bio tada na vlasti, zacelo bi bio optužen za mešanje u unutrašnje poslove
Makedonije, što bi, možda, bilo iskorišćeno i kao novi casus belli protiv Srbije.
Nije li, uostalom, nepostojeće oružje za masovno uništenje koje je Irak tobože
proizvodio navedeno kao razlog za rat protiv Iraka Sadama Huseina?
Valja zabeležiti da je i Benet na manifestnom planu imao pozitivan odnos
prema Jugoslaviji, smatrajući je „najboljom formulom za nacionalno saposto-
janje u tom delu sveta”. Primećivao je, međutim, kako bi „bez rata međuna-
rodno priznanje Slovenije i Hrvatske bilo nezamislivo. No, kako su prekidi vatre
dolazili i bezuspešno odlazili, pritisak za priznanjem dveju republika, u veli-
koj meri viđenih kao žrtvi agresije, postajao je sve glasniji” (Bennett, 1995: 2).
Bezlični oblik izlaganja bio je u funkciji pribavljanja maske naučne objektivno-
sti u sklopu diskurzivne strategije prećutkivanja onoga što ne potvrđuje tezu.
U stvari, insistira se na javnomnjenjskom utisku, dok se ne ulazi u raspravu o
odgovornosti ratujućih strana za činjenicu da su „prekidi vatre dolazili i bezu-

spešno odlazili”. Sve je u okviru agresor–žrtva, a nestanak navodno poželjne
Jugoslavije predstavlja se kao neminovnost usled ratnih zbivanja koje je iza-
zvao agresor, i pored činjenice da se priznaje da bi bez rata priznanje Slove-
nije i Hrvatske bilo „nezamislivo”. Uzgred, odeljak koji je bio namenjen utvr-
đivanju odgovornosti za raspad Jugoslavije imao je naslov „Krivica”, čime je
etički plan izbio ispred saznajnog u pripovesti koju je Benet napisao.
Kako je već prikazano u ovoj studiji, Britanci Silberova i Litl umeli su pred-
staviti akcije slovenačke TO kao agresiju na JNA, a ne obrnuto kako je javno
mnjenje smatralo (Silber, Litl, 1996: 174, 175–176, 178), ali slovenački sin nije
hteo na to trošiti vreme. Umesto nepristrasnog predstavljanja ovog sukoba,
on je preko njega preleteo, pravdajući secesionističke deklaracije o nezavi-
snosti kao „suštinski simbolične”, pošto se Slovenija i Hrvatska nisu otceplji-
vale od Jugoslavije, već od Miloševićeve vizije Jugoslavije (Bennett, 1995: 13).
Takođe, nonšalantno je u žrtve uvrstio i Sloveniju, a svu svoju pažnju usmerio
na satanizaciju Slobodana Miloševića, verovatno i zarad uspešnijeg pravda-
nja slovenačke nezavisnosti, pa je i ratu u BiH poklonio punu pažnju, podižući
usput, nimalo neuobičajeno, tri puta broj žrtava.297 Ovde treba uočiti – kao
možda najznakovitiji pokazatelj pristrasnosti – relativizaciju secesionističkih
akata. Šta bi se, naime, desilo kada bi kad god se nekoj pokrajini neke složene
države ne sviđa režim u drugoj pokrajini ona rešila da proglašava nezavisnost
od date države? Prvo, to se ne dešava, pošto je sasvim besmisleno, jer nijedna
država ne bi ostala čitava; i drugo, proglašenje nezavisnosti nikada i nigde,
koliko je autoru ovih redaka poznato, nije predstavljalo simbolički čin, već je
uvek označavalo ili promenu granica, u slučaju uspeha, ili poraz secesionista
u građanskom ratu, u slučaju neuspeha.
Na sličan način kao Benet, Florans Artman, četiri godine pošto je Benet
objavio svoju knjigu, i Viktor Majer,298 godinu dana po objavljivanju Benetove
297 ,,Procena broja mrtvih ide od 200.000 do preko 300.000, ali dok se neki oblik poretka ne
vrati i ne sprovede popis, nema načina da se sazna koliko je tačno ljudi izgubilo svoje
živote” (Bennett, 1995: 3). Rametova je, ponukana kritikom Alekse Đilasa, pojasnila da je
procenu o 200.000 žrtava iznela CIA, te „da se uprkos svim osporavanjima posle objav-
ljivanja moje knjige, još uvek uvažava” (Ramet, 2008. „Brojke potekle od američke CIA”,
Politika, 13. IX 2008). Ova rečenica Rametove veoma dobro izražava koliko poverenje
uživa obaveštajna služba SAD kod velikog broja američkih društvenih naučnika. U naj-
manju ruku, to začuđuje, posebno ako se ima u vidu da se radi o par excellence državnom
organu, poznatom po izvođenju prljavih operacija širom sveta. Ako je to već tako, etička
skrupuloznost i, još važnije, metodička sumnja nalagale bi oprez pri korišćenju podataka
iz ovog i sličnih izvora koji su, možda, namenjeni pravdanju izvesnog delanja državnih
vlasti i stoga mogu biti neodgovarajući.
298 Švajcarac nemačkog porekla, novinar Die Frankfurter Allgemeine Zeitung, ranije radio i u
Die Neue Zuercher Zeitung. Doktorirao je na temu Novi jugoslovenski privredni sistem još
šezdesetih godina (Meier, 1999: X). Knjiga se u engleskom prevodu Sabrine Petre Ramet
pojavila 1999, a citirana je 19 puta u različitim publikacijama.
knjige, opažali su uzročni uticaj Miloševića na „raspad Jugoslavije” i ratove. Šta-

više, barem na prvi pogled delili su i pozitivan stav prema Jugoslaviji, pošto
su se saglašavali da se nije radilo o „veštačkoj tvorevini”, što je, uzgred, bila
raširena teza u konzervativnim svenemačkim novinama (Bakić, 1999; 1998;
1997). Pa ipak, kad se malo pažljivije analizira Majerova upotreba retoričkog
sredstva lažnog predstavljanja to, možda, i nije onako kako izgleda: „Jugosla-
vija mi nije izgledala ni tada (pre 35 godina, prim. aut.) ni docnije kao veštačka
tvorevina, ali u trenutku kada je državna formacija postala nerealistična i poli-
tički neodrživa, bilo je neophodno izvući odgovarajuće zaključke. U leto 1991,
Jugoslavija je postala za život neizdrživa (uninhabitable) nesrpskim nacijama
i nacionalnostima zemlje” (Meier, 1999: X).
Dakle, retoričko sredstvo lažnog predstavljanja na koje je ukazao Ten Fan
Dajk na primeru „nisam rasista, ali…” upotrebljena je i u ovom primeru Viktora
Majera. Kao inteligentan i obrazovan čovek koji drži do političke korektnosti,
Majer je bio svestan da Nemce optužuju ne samo Srbi, već i drugi, da su anti-
jugoslovenski usmereni, pa je pribegao lažnom predstavljanju „nije mi izgle-
dalo da je Jugoslavija veštačka država, ali…” Posredno se stavlja do znanja da
su Srbi krivci, jer su svi nesrbi shvatili da im u Jugoslaviji nema života. Nije ni
čudo što su prevod knjige na engleski pomogli Nova ljubljanska banka299 i Fazit
Stiftung, fondacija novina u kojima je Majer zaposlen od 1975. (Meier, 1999:
ix), baš kao što nije slučajno ni iznenađujuće što je Sabrina Petra Ramet koja
je još u prvoj polovini osamdesetih predviđala neminovnost raspada Jugo-
slavije knjigu prevela za englesko govorno područje.
Veoma je važno uočiti da ovakav naizgled pozitivan odnos prema Jugo-
slaviji Beneta, Džude, Majera i Artmanove, koji se, međutim, u analizi diskursa
pokaže suštinski negativnim, uz prevladavajuće korišćenje diskurzivne strate-
gije personalizacije, jasno ukazuje da je Milošević služio kao idealan izgovor
za strane protivnike Jugoslavije da se, neiskreno se prikazujući njenim sim-
patizerima koje je, eto, samo Slobodan Milošević naterao da promene stav,
baš kao što je „primorao” nesrbe na otcepljenje, založe za pravdanje nesrpskih
nacionalizama i razbijanje SFRJ pod firmom „raspada zbog srpske agresije”.
Artmanova se, tako, u septembru 1999. upustila i u predviđanja odnosa
Srbije i Crne Gore, što je trebalo da pokaže da će Milošević biti krivac i za
299 Dejan Jović je na sledeći način prokomentarisao Majerovu tvrdnju da slovenački naciona-
lizam nije bio antijugoslovenski usmeren na prelazu osamdesetih u devedesete: „Zaklju-
čak koji o slovenskom nacionalnom programu donosi Viktor Meier (1999: 58) – da u njemu
‘opstanak Jugoslavije nigdje nije doveden u pitanje’ – vjerojatno je rezultat njegovih izni-
mnih simpatija za Sloveniju i Slovence, a ne njegova čitanja Nove revije” (Jović, 2003: 428).
Jović, takođe, navodi da je već 1987. većina Slovenaca prema nalazima istraživanja slove-
načkog univerziteta „Edvard Kardelj“ bila za nezavisnost. Preciznije, 53%, jer bi tako „pove-
ćala šanse za razvoj”, a 59% je smatralo da republike i pokrajine moraju biti nezavisnije no
do tada, dok je 65,5% smatralo slovenački jezik ugroženim u Jugoslaviji (Jović, 2003: 428).
raspad SRJ, baš kao što je bio i za raspad SFRJ: „Sprečen saveznim ustavom
da računa na novi mandat, Slobodan Milošević trudi se da nepopustljivošću
natera Crnogorce na razvod, kao nekada Slovence, i da stvori novu državu,
sada svedenu samo na Srbiju kojom bi on nastavljao da gospodari” (Artman,
2001: 282). Činjenica da se Crna Gora otcepila od Srbije i pošto je Slobodan
Milošević sišao s vlasti dovodi u pitanje tvrdnju kako je Milošević „naterao” ne
samo njih, već i Slovence na otcepljenje.
Zapravo, odbijanjem diplomatske inicijative lorda Karingtona, koja za
Srbe van Srbije nija bila loša jer im je davala jemstva bezbednosti, iako nije
izlazila u susret srpskim nacionalističkim snovima, Milošević je 1991. sebi
zatvorio ionako tek odškrinuta vrata simpatijama javnosti u EEZ i SAD. Uto-
liko, on je predstavljao savršen izgovor za sve neprijatelje Srba i Srbije tokom
devedesetih u sprovođenju njihovih planova. Samim skretanjem pažnje na
Miloševića, više od pola posla bilo bi u odnosima sa javnošću obavljeno. Ovu
tvrdnju ilustruju završne reči Artmanove u knjizi: Potpaljivač Balkana nije izgu-
bio sposobnost da stvara neprilike (Artman, 2001: 282). Metafora „bure baruta”
nije se morala ponavljati, jer se već podrazumevala. U svesti zapadnog čita-
oca Balkan i bure baruta postali su sinonimi, pa se koristi metafora u skraće-
nom obliku. Po očekivanju, piroman je prepoznat isključivo u ličnosti Miloše-
vića u svojstvu predsednika Srbije.300
U okviru srbocentrične hipoteze koja Slobodana Miloševića smatra odgo-
vornim za raspad Jugoslavije i ratove koji su usledili najuravnoteženija i najkva-
litetnija je novinarska studija s akademskim pretenzijama Lore Silber i Alena
Litla, prema kojoj je snimljen i dokumentarni film „Smrt Jugoslavije“.301 Tu je,
naime, daleko najmanje prećutano, iako je pripovest strukturisana tako da se
krivica prevashodno baca na Slobodana Miloševića i srpski nacionalizam. Pri-
merice, prvi deo zove se „Podizanje optužnice”, a poglavlja se smenjuju ovim
redom: „’Ovo je naša zemlja’: Buđenje srpskog nacionalizma”; „’Niko ne sme da
vas bije’: Uspon Slobodana Miloševića, april 1987. – decembar 1987”; „’Nema
povratka’: Slovenačko proleće, 1988”; „’Druže Slobodane, razmislite dobro’:
Miloševićeva antibirokratska revolucija jul 1988. – mart 1989”; „Izbor cara
Lazara”: mart 1989. – 1990”; „’Hrvatska puška na hrvatskom ramenu’: Buđe-
nje Hrvatske 1989–1990”. Iz strukture i rasporeda poglavlja je već belodano
300 Artmanova iznosi dosta proizvoljnih i dalekosežnih determinističkih tvrdnji: „Da je Slove-
nija ostala izolovana u Centru ‘Sava’ (na poslednjem XIV kongresu SKJ krajem januara 1990,
prim. aut.), njeni rukovodioci bili bi verovatno pohapšeni (…) Ali Jugoslavija i pored toga
ne bi preživela, budući da se Federacija ne bi mogla održati prinudom i diktatom jednog
čoveka, suprotstavljenog svakoj istinskoj reformi. Neizmerna ambicija Slobodana Miloše-
vića pocepala je Jugoslaviju na dva dela, svrstavajući sve nesrpske narode protiv njega i
primoravajući, na koncu, federalnu armiju da se odluči za njegov tabor. Srbija je tonula u
ratničku logiku. Federaciji nije ostalo više od osamnaest meseci života” (Artman, 2001: 61).
301 Knjiga je citirana u 185 bibliografskih jedinica, što svedoči o velikoj uticajnosti.
ko se smatra presudnim činiocem koji je doprineo „smrti Jugoslavije” i rato-

vima, iako je jasno da se ni drugi delatnici ne oslobađaju odgovornosti. Prema
Jugoslaviji se gaji izrazito pozitivan stav: „Ova knjiga je svojevrsni lament zbog
neostvarenog sna o Jugoslaviji” (Silber, Litl, 1996: 28). Primenjuje se, među-
tim, diskurzivna strategija personalizacije:
„Odlučili smo se da počnemo knjigu s Miloševićevim dolaskom na vlast i da

izložimo kako je uspeo da se održi na vrhu izazivajući uzastopne krize u Srbiji,
a zatim i kako je proširio vlast izvan granica svoje republike. Prisvojivši Jugoslo-
vensku narodnu armiju (JNA) – najznačajniju i konačno jedinu svejugosloven-
sku federalnu instituciju koja je zaista funkcionisala – i upotrebivši je u interesu
Srba van Srbije, on je drugim nacijama u Jugoslaviji dao jednostavan i zlokoban
izbor: ostati u Jugoslaviji pod njegovim uslovima ili se boriti u ratu protiv jedne
od najvećih armija u Evropi” (Silber, Litl, 1996: 29).
Odgovornost za „smrt Jugoslavije” i ratove pripisana je Miloševiću, jer on

je taj koji radnju započinje, a ostali su tu tek da reaguju na njegovo delanje.
Istovremeno, valja se zapitati da li jedan čovek koji je trenutno na vlasti u delu
države, ko god da je, može odista motivisati druge da pre izaberu rat nego
da žive s njim na čelu države. Nije li Milošević, ipak, bio tek idealan izgovor
u prvom redu slovenačkim i hrvatskim, a zatim i drugim secesionistima za
otcepljenje od Jugoslavije? Zar privrženost vrednostima liberalne demokra-
tije nije nalagala nesrpskim političarima da sa antimiloševićevskim političkim
snagama u samoj Srbiji prave koalicije u cilju obaranja autoritarnog Miloše-
vića koji je manipulisao srpskim nacionalizmom?
Drugim rečima, rušenje države zarad bega od jednog autoritarnog
režima, pa makar i po cenu građanskog rata, ne čini se kao naročito pametan
izbor, pod uslovom da je nekome do postojeće višenacionalne države više
stalo no do neke zamišljene nacionalne države. Naposletku, da su kosovski
Albanci izlazili na izbore u Srbiji, Miloševićev režim bio bi zbačen već 1993, ako
ne ranije. No, tada ne bi bilo napada NATO na SRJ, pa Albanci ne bi ostvarili
nezavisnost, već samo priličnu samostalnost u okviru Srbije. Drugim rečima,
nemačka podrška slovenačkim i hrvatskim, a američka bošnjačkim naciona-
listima presudno je uticala na razbijanje Jugoslavije, jer da nije tako, oni ne bi
bili toliko hrabri da se bore „protiv jedne od najvećih armija u Evropi”.
Danijele Konverzi (Daniele Conversi), britanski sociolog italijanskoga
porekla na Univerzitetu Linkolnšajr (Lincolnshire) u Velikoj Britaniji i član redak-
cije uglednog časopisa Nations and Nationalism, ne slaže se, međutim, sa gore-
pomenutim tvrdnjama autora ovog spisa. On je ubeđen da se radi o dosad
jedinstvenom slučaju „secesionizma centra” (Conversi, 2003; 2000),302 tj. da se
302 Članak je citiran u sedam publikacija.

jugoslovensko „etničko jezgro”, Srbi, otcepilo od „periferije”. Konverzi, naime,

smatra da nije ispravno posmatrati nestanak Jugoslavije kao proizvod sece-
sionističkog nacionalizma etničke periferije protiv postojeće države, zato što
odbrana savezne države nije bila iskrena, već se pod ideološkom maskom
borbe za saveznu državu, u stvari, vodila nacionalistička borba za ostvare-
nje države svih Srba putem njihovog otcepljenja od nesrpskih nacionalno-
sti Jugoslavije (Conversi, 2000: 333). Ukoliko bi Konverzi bio u pravu radilo bi
se o revolucionisanju teorije o separatizmu, jer ona smatra da je secesija cen-
tra ako ne nemoguća, onda svakako malo verovatna. Centar, po pravilu, daje
prednost većoj nad manjom državom.303
Teza nije besmislena, jer doista, kao što je poznato iz objavljenog dnev-
nika Borisava Jovića (Jović, 1996), nakon što je Slobodanu Miloševiću postalo
jasno da ne može da postane novi, ali srpski Josip Broz, on je napustio ideju
očuvanja Jugoslavije u granicama u kojima se ona nalazila od 1945. godine.
Pa ipak, to ne znači da se radilo o zalaganju za „etničko odvajanje – Srba od
nesrba” (Conversi, 2000: 333), zato što je poznato da su Milošević i Karadžić
nudili bosanskim Muslimanima tzv. Beogradsku inicijativu po kojoj bi ne samo
sandžački Muslimani, već i oni bosanski bili deo jedinstvene države.
303 Konverzijeva teza bila je unekoliko neuobičajena. Primer uobičajene argumentacije

koja osuđuje Srbiju po pravilu govori o „velikoj Srbiji“: „Najsmeliji slučaj bila je Miloše-
vićeva ’velikosrpska pljačka banke’ u decembru 1990. (...) Milošević je javno nastavio
da podržava centralne institucije, zato što se nadao da će se ubaciti u njih i nametnuti
kontrolu nad njima kao osnovu moći jedne uvećane Srbije. On, međutim, nije voleo
saveznog premijera, Markovića, koji je želeo da pokrene zemlju prema tržišnim refor-
mama; za Srbe, Marković je bio tek sredstvo zapadnih agenata. Severne republike, Slo-
venija i Hrvatska, koje su do oktobra 1990. predlagale labavu konfederaciju republika,
takođe su se protivile Markoviću, ali zato što je bio centralista“ (Rogel, 2004: 21). Zani-
mljivo je da se ovde upad u finansijski sistem SFRJ objašnjava kao „velikosrpska pljačka
banke“, iako se u stvari radilo o kupovini birača Srbije pred prve višestranačke izbore u
Srbiji. Dakako, radilo se o velikoj pljački, ali ona nije imala veze sa srpskim nacionaliz-
mom. Istovremeno, treba uočiti da je Kerol Rogel (Carole Rogel), vanredna profesorka
emeritus na državnom univerzitetu u Ohaju (Ohio), sve Srbe (upotrebila je određeni
član the) predstavila kao ksenofobične nacionaliste koji Antu Markovića smatraju agen-
tom „Zapada“. Zanimljiv je i namerno pojednostavljujući način pripovedanja prilago-
đen univerzitetskom udžbeniku u kojem se autor obraća čitaocu podrazumevajući da
on ništa o Jugoslaviji ne zna. Ovakav pripovedni stil odlikuje čitavu knjigu Raspad Jugo-
slavije i njegove posledice (The Breakup of Yugoslavia and Its Aftermath), pomenutu u 24
različite publikacije, i predstavlja primer udžbeničkog pisanja angloameričkih autora.
Inače, Rogelova je srbocentričnu hipotezu primenjivala u funkciji pravdanja slovenač-
kog secesionizma, jer Slovenci su njeni ljubimci. Primerice, o samom jednostranom i
oružanom otcepljenju napisala je sledeće tri rečenice: „No, JNA nije mogla parirati Slo-
vencima čije su nacionalna garda i policija bile pripremljene za okršaj. Za 10 dana rat je
bio gotov. Broj mrtvih i ranjenih bio je minimalan“ (Rogel, 2004: 23). Nema, dakle, broja
mrtvih na obe strane, baš kao što nema ni opisa dešavanja oko slovenačkog otceplje-
nja, da se ne govori o prepoznavanju zločina protiv mira koje su počinile slovenačke
snage, već se slavi dobra pripremljenost slovenačke TO i kratko trajanje rata.
Jedna muslimanska stranka, Muslimansko-bošnjačka organizacija (MBO),

nastala odvajanjem liberalnog i laičkog krila SDA od vodeće muslimanske
stranke, predvođena Adilom Zulfikarpašićem i Muhamedom Filipovićem,
prihvatila je u leto 1991. sporazum koji je mogao imati istorijski značaj. No,
glavna muslimanska stranka, konzervativna i delom islamistička SDA predvo-
đena Alijom Izetbegovićem, odbila je sporazum, pa je tako „Beogradska ini-
cijativa” propala. Silberova i Litl smatraju da ovaj sporazum nije mogao spre-
čiti rat: „Da je uspela, ‘Beogradska inicijativa’ je eventualno mogla za izvesno
vreme da odloži rat, ali ga najverovatnije ne bi mogla sprečiti. Štaviše, Musli-
mani bi bili prepušteni neizvesnoj sudbini kao građani drugog reda, pod srp-
skim nacionalističkim režimom” (Silber, Litl, 1996: 241).
Pa ipak, danas su dve najjače stranke Sandžaka – SDA i SDP, zastupljene u
vladi Srbije. Miloševićeva volja za moći i bujanje srpskog nacionalizma sasvim
bi sigurno uticali na pogoršanje položaja Muslimana. No, to ne bi moglo trajati
doveka, tim pre što bi Muslimani u toj državi imali podršku dela srpske opo-
zicije. Po srbocentričnim objašnjenjima koja insistiraju na ličnosti Miloševića
ispada kao da je on večit. Ipak, bez Bošnjaka nijedna vlast ne bi mogla posto-
jati u takvoj državi, i oni bi imali često presudnu reč. Jedina mana sporazuma
sastojala bi se u činjenici da bi bio stvoren na uštrb bosanskih Hrvata koji su
činili 18% bosanskohercegovačkog stanovništva.
Bez Muslimana (Bošnjaka) nemoguće bi bilo voditi legitimnu politiku u
jednoj srpsko-bošnjačkoj federaciji u kojoj bi jedna federalna jedinica bila
i Crna Gora. Kosovo je, takođe, moglo naći mesto u takvom federativnom
ustrojstvu. Naravno, Hrvati bi bili na gubitku, a unutrašnje granice Hrvatske i
BiH promenjene, čime bi bio ugrožen „demonstracioni efekt” SAD u pružanju
primera za rastavljanje Sovjetskog Saveza; utoliko, regionalna i globalna sila,
Nemačka i SAD, ne bi dozvolile takav razvoj događaja. Bilo kako mu drago,
samo postojanje „Beogradske inicijative” dovodi u pitanje osnovnu tezu Kon-
verzija, jer onaj koji hoće da „etnički odvoji Srbe od nesrba” ne nudi spora-
zume o obrazovanju višeetničke federacije.
Konverzi može, međutim, ograđujući se od neprecizne tvrdnje koju je
prethodno napravio, da tvrdi kako se radilo o „beogradskom kriptosecesi-
onizmu, s jedne strane, i otvorenijem secesionizmu Hrvatske i Slovenije, sa
druge. Ipak, tvrdim da je okidač povučen u Beogradu” (Conversi, 2000: 333).
Po ovoj tvrdnji, radilo se o obostranom secesionizmu, kako periferije tako cen-
tra, samo što je prvi bio otvoren, a drugi prikriven, iako je potonji bio uzročnik
prvog. Ovaj secesionizam centra javlja se onda, veli Konverzi, „kada dominan-
tna grupa uočava osećaj ugroženosti i nadahnjuje se revanšističkim i samovik-
timizujućim nacionalizmom”, a posledica takvog nacionalizma jeste „odustaja-
nje od kontrole nad celinom državne teritorije” (Conversi, 2000: 335). Takođe,
secesionizam centra bio je omogućen činjenicom da Srbi nisu predstavljali
„demografsku većinu” (Conversi, 2000: 343), i da im se udeo u stanovništvu
SFRJ relativno smanjivao. Ipak, treba uočiti da se nisu samo Srbi osećali etnički
ugroženima,304 već i drugi, što i sam Konverzi, sledeći Lempija, priznaje – ali
uz dodatak da je osećaj ugroženosti „samo u Srbiji iskorišćen za sistematsko
i nezaustavljivo potpaljivanje plamena radikalnog nacionalizma” (Conversi,
2000: 344), što slučaj hrvatskog i slovenačkog nacionalizma u socijalističkoj i
postsocijalističkoj Jugoslaviji opovrgava – te da se radilo o svojevrsnoj „bez-
bednosnoj dilemi”, a da Srbi posle II svetskog rata niukoliko nisu predstavljali
hegemona, tj. „dominantnu naciju”.
Ne sporeći, dakle, da je pomenuta vrsta ponašanja postojala među srp-
skim političarima početkom devedesetih, čini se da prosta činjenica kako
uzrok mora prethoditi posledici protivreči tvrdnji Konverzija. On smatra da se
kao „zvaničan datum egocentrične ‘secesionističke recentralizacije’ može ozna-
čiti 1989, kada je Milošević de facto ukinuo kosovsku i vojvođansku pokrajin-
sku autonomiju, što je urodilo oštrim protestima u svim drugim republikama”
(Conversi, 2000: 343). Nije, međutim, jasno koji su argumenti za takvu tvrdnju,
jer u to doba Milošević je sasvim izvesno bio jugoslovenski mikroimperijali-
sta koji je želeo da vlada čitavom Jugoslavijom, a iz Crne Gore, Makedonije,
pa ni iz BiH nisu se čuli jaki protesti protiv smanjivanja samostalnosti pokra-
jinama. Ako je tako, onda se o secesionizmu centra još nije moglo govoriti.
Prema Konverziju, „secesionizam centra” uzrokovao je „raspad” zemlje,
zato što su na njega nesrpske nacije morale reagovati „secesionizmom peri-
ferije”. Taj „raspad” je eufemistički nazvana „međunarodna zajednica”, tj. u prvo
vreme regionalna sila EZ a docnije i drugi, samo primila k znanju i potvrdila.
Tako su, dakle, secesija i njena spoljnopolitička podrška i priznanje opravdani
u jednoj akademskoj studiji.
Pa ipak, srpski nacionalizam u svom mikroimperijalističkom, tj. jugoslo-
venskom obliku, doveden je u pitanje, bar kada se govori o Miloševiću i Joviću,
docnije no što Konverzi kaže, tj. krajem juna 1990, dok je u martu 1991. Milo-
šević imao razgovore sa Kučanom da Slovenija što pre napusti SFRJ, zato što je
zaključeno da je „izgubljena (je) svaka mogućnost odbrane Jugoslavije” (Jović,
1996: 161, 311). Prema tome, neka vrsta „secesionizma centra” uistinu se jav-
lja krajem juna 1990, i u potpunosti se uobličava do kraja januara 1991,305 ali
304 Zanimljivo je da Konverzi „u mnogim pogledima“ nalazi sličnosti u osećanju etničke ugro-
ženosti Srba sa osećanjem etničke ugroženosti koje imaju južnoafrički Buri (Conversi,
2000: 343), čime se u velikoj meri ispoljava nebriga prema iz korena različitim društveno-
istorijskim kontekstima.
305 Kučanove reči Silberovoj i Litlu o njegovom sastanku sa Miloševićem 24. I 1991. glasile
su ovako: „Na tom sastanku postalo je jasno da Srbi neće zahtevati da Slovenija ostane
u Jugoslaviji… Mi Slovenci smo rekli da želimo pravo na sopstvenu državu. Milošević je
rekao da i Srbi žele da im se to pravo prizna – odnosno, pravo da svi Srbi u Jugoslaviji žive
u jednoj državi (…)” (Silber, Litl, 1996: 128). Jasno je, prema tome, da je već uobličeni slo-
venački secesionizam tražio podršku od srbijanskog predsednika. Dakle, koristeći Konver-
zijev rečnik, da slovenački (i hrvatski) secesionizam već nisu bili uobličeni, ne bi ni došlo
on uopšte ne bi bio na dnevnom redu da prethodno nisu propadale ideje o

stvaranju federativne države. Štaviše, pretvaranje federacije zasnovane na
(kon)federalnom Ustavu iz 1974. u konfederaciju zasnovanu na ugovoru, što
su zahtevale slovenačka i hrvatska politička elita kao međukorak u potpu-
nom raspuštanju Jugoslavije, moglo je samo frustrirati srpske političare. Treba
li reći da Miloševiću ne bi palo na pamet da razmišlja o ujedinjenju Srba van
Jugoslavije da je dobio jasne signale spolja da će bilo kakav secesionizam biti
nedvosmisleno osuđen, a njegovo sprečavanje podržano? No, očevidno, za
razliku od stanja posle 1918, srpska varijanta Jugoslavije, sada još u njenom
kriptokomunističkom obliku, nije mogla dobiti međunarodnu podršku u svetu
posle pada Berlinskog zida.
Verovatno „demonstracioni efekt” vezan za SSSR uzrokuje i Konverzijevo
objašnjenje raspada SFRJ kao posledicu izazvanu isključivo „secesionizmom
centra”, jer tako se posredno pravdaju i secesionizmi neruskih nacija i repu-
blika. Štaviše, Konverzi veli da je ruski nobelovac Solženjicin 18. septembra
1990. u eseju „Kako treba da izgradimo Rusiju”, objavljenom u Literaturnaji
Gazeti, predložio da se Rusija izgradi od ondašnje Rusije uz dodatak južne i
istočne Ukrajine, Belorusije i severnog Kazahstana:
„Da je ova vrsta nacionalizma bila na vlasti u Moskvi i da je težila takvom jednom
projektu, raspad Sovjetskog Saveza mogao bi se odvijati na manje nezanimljiv
način no što jeste, uz neizbežan otpor s kojim bi se susreo, ako ne u Belorusiji,
onda sigurno u Ukrajini i Kazahstanu. Dok je taj scenario izbegnut u Sovjetskom
Savezu, tvrdim da se to ostvarilo u Jugoslaviji” (Conversi, 2000: 335).
Ovde se ne spori potreba za sintagmom „secesionizam centra”, jer ona

ukazuje na potencijalno postojeću pojavu, ma koliko retku, da čisti nacionali-
zam može katkad odneti prevagu nad mikroimperijalnim ambicijama centra.
Nije sporno ni da se to uistinu desilo sa Miloševićem i njegovim saradnicima
u roku od pola godine između kraja juna 1990. i kraja januara 1991. godine.
Ono, međutim, što jeste sporno svodi se na činjenicu da ovaj secesionizam
vremenski nije prethodio secesionizmu Slovenije i Hrvatske, pa ga nije mogao
ni izazvati. Naime, upravo je mikroimperijalni jugoslovenski projekt plašio slo-
venačke i hrvatske nacionaliste u drugoj polovini osamdesetih, a ne secesi-
onizam centra. Ovo mikroimperijalno realno jugoslovenstvo srpske usmere-
nosti teralo je Slovence i Hrvate ka sve većem separatističkom nacionalizmu.
do obrazovanja „secesionizma centra”, a to protivreči Konverzijevoj tezi, pa iako je istina

da je došlo do oblikovanja neke vrste srpskog separatizma. Naravno, ovo otvara pitanje
održivosti Jugoslavije i delanja spoljnog činioca kao odlučujućeg, ali ako se imaju na umu
Habzburška monarhija, Kraljevina SHS (Jugoslavija), te BiH, onda se, ipak, i dalje može tvr-
diti da je međunarodni činilac dovoljan uslov za postojanje ili nestajanje višenacionalnih
država koje imaju unutrašnje probleme na prostoru Balkana.
Milošević je, pak, napustio mikroimperijalni projekt tek onda kad je procenio
da ne može bez velikih žrtava i jake spoljnopolitičke podrške sačuvati soci-
jalističku Jugoslaviju,306 i da je lakše ostvariv čisto nacionalistički program od
mikroimperijalnog programa. No, ova njegova ambicija bila je suprotstavljena
ambicijama, interesima i ubeđenjima vrha JNA, što je značilo da nije mogao
računati na podršku JNA za ostvarenje „secesije centra”, i to Konverzi izričito
priznaje (Conversi, 2000: 344).
Izum i upotrebu sintagme „secesionizam centra” koja, možda, može biti
korisna u istraživanjima nacionalističkog secesionizma u višenacionalnim
federacijama, autor je bacio u zasenak pristrasnošću. On je, naime, sledeći
nekadašnju britansku trockistkinju i sadašnju hrvatsku propagandistkinju,
Branku Magaš, čak i pravovernog komunistu Dragoslava Dražu Markovića
smatrao srpskim nacionalistom koji je „pokrenuo revizionistički korak”: „Pre-
duhitrivši Memorandum SANU 1986. za skoro deceniju, Plava knjiga, iako u
opreznom dvosmislenom tipičnom stilu komunističkih zvaničnika, krivila je
Ustav iz 1974. za de facto ograničenje suvereniteta Srbije svodeći ga do gra-
nica dveju pokrajina” (Conversi, 2000: 341).
Čovek se, ipak, mora zapitati da li je tvrdnja iz Plave knjige odgovarala
činjenicama, te kakvo je ponašanje Srba uopšte „dozvoljeno” a da ne bude
proglašeno nacionalističkim? Naposletku, da li je pisanje Plave knjige, taj-
nog partijskog dokumenta za koji se izvan najviših partijskih foruma nije
ni znalo, bilo opasnije po Jugoslaviju od Maspoka o kojem autor nije rekao
306 Bora Jović je zabeležio u dnevniku da je Veljko Kadijević 26. III 1990. procenjivao da će
„SAD ako ne uspeju da sruše komunizam integralno” u SFRJ, ići „na razbijanje Jugoslavije”
(Jović, 1996: 132), a Slobodan Milošević je 24. VI 1991. ocenjivao da „SAD žele da Jugosla-
vija opstane, ali da bude proamerička” (Jović, 1996: 340). Takođe, kada je američki amba-
sador Zimerman došao kod Jovića 19. VI 1990. s ciljem da ga ispita da li će se Jugoslavija
okrenuti Evropi ili će nastaviti da insistira na politici nesvrstavanja, ovaj mu je odgovorio
da „Jugoslavija ostaje trajno nesvrstana, jer kao mala zemlja zazire od hegemonije”, te da
„nama veoma smeta uvoz ideologije i tuđih modela” (Jović, 1996: 155). Razume se, ova-
kav prilično tvrd komunistički stav nije mogao imati američku podršku u trenutku kad se
drugi delatnici nude za klijente, npr. politikom „Evropa, zdaj!”, pa je otud već 18. XI 1990.
Lorens Iglberger izjavio da ‘SAD neće okrenuti leđa Sloveniji, ukoliko ona odluči da se
odvoji’, jer SAD ‘daju izvesnu prednost demokratizaciji u odnosu na jedinstvo Jugoslavije’
(cit. pr. Jović, 1996: 221). Ipak, Slovenac Matjaž Klemenčič tvrdi da su ambasador Zimer-
man, državni podsekretar Iglberger i savetnik za nacionalnu bezbednost Brent Skoukroft
(Scowcroft) „predstavljali ‘prosrpski lobi’“ u Bušovoj vladi, povezan sa Henrijem Kisindže-
rom i kompanijom „Yugo-America“, koji je „od samog početka i ne veoma uspešno“ podr-
žavao „teritorijalni integritet Jugoslavije i privrednu reformsku politiku Anta Markovića“
(Klemenčič, 2009: 155). Verovatno Klemenčič zaključuje po modelu: ko nije s nama, taj
je protiv nas, pa se može zaključiti i da je Ante Marković bio Srbin ili, bar, da je radio za
Srbe. U takvoj vizuri, sve što je jugoslovensko izjednačavalo se sa srpskim. Ideološki pra-
voverni komunisti Srbije, pak, nisu mogli računati na podršku bilo koga iz antikomuni-
stičkog tabora posle pada Berlinskog zida. Kuknjava o nepravičnosti moćnih ne oprav-
dava ni državnički ni akademski diletantizam pripadnika malih nacija.
ni reč, jer se isključivo bavio srpskim nacionalizmom kako bi dokazao da je

„secesionizam centra” kriv za raspad Jugoslavije?
Kada je, pak, ovde već pomenuti odnos režima Slobodana Miloševića s
JNA u pitanju, treba svakako analizirati i mišljenje Džejmsa Gaua307 (James
Gow), pobornika vodeće uloge Zapada, i apologetu njegovih preventivnih
udara posredstvom NATO snaga u svetu i, ironično, profesora Međunarod-
nog mira i bezbednosti na Kings koledžu (King’s College) u Londonu. Počev
od 1992, napisao je niz knjiga, što samostalnih što kouredničkih, o prirodi
ratova za jugoslovensko nasleđe, a ovde će pažnja biti usmerena samo na
samostalno napisane knjige: Legitimnost i vojska: jugoslovenska kriza (Legi-
timacy and the Millitary: the Yugoslav Crisis, 1992308); Trijumf nedostatka volje:
međunarodna diplomatija i jugoslovenski rat (Triumph of the Lack of Will: Inter-
national Diplomacy and the Yugoslav War, 1997309); Srpski projekt i njegovi pro-
tivnici: strategija ratnih zločina (The Serbian Project and Its Adversaries: A Stra-
tegy of War Crimes, 2003310).
Već u prvoj knjizi iz 1992. Gau je zastupao srbocentričnu hipotezu o ras-
padu Jugoslavije koju je pet godina docnije nazvao „nemogućom zbirkom
zajednica i posvađanih republika”311 (Gow, 1997: 13), što je značilo da se pre ili
kasnije morala raspasti.312 Naročito je delanje JNA313 bilo na udaru: „Napad na
Sloveniju bio je konačni udarac posleratnoj jugoslovenskoj državi. Ironično,
učinila je to politički nekontrolisana armija protivno sopstvenim interesima.
(…) Takođe, poprimala je narastajuće srpski karakter” (Gow, 1992: 1). Tako, i
pored dosta pokazatelja o kojima je ovde već pisano da se u stvari radilo o
agresiji Slovenije, Gau je već na početku svoje studije iz 1992. opravdao stva-
ranje novih država. Ovde treba reći da je to donekle razumljivo kada se ima
u vidu ideološki profil hladnoratovskih stručnjaka za bezbednost naučenih
da razmišljaju u hladnoratovskom okviru i služe se antikomunističkim diskur-
som. Propala je jedna socijalistička federacija, a stvorene nove slabašne pro-
zapadne države koje neće imati drugog izbora do da budu poslušni klijenti
najmoćnijim državama Zapada. Štaviše, to je razumljivo ne samo ideološki,
307 Radi se o inteligentnom i pomalo narcisoidnom kicošu koji uživa u publicitetu i ispoljava
dosta sličnosti u javnom nastupu s Miroslavom Lazanskim.
308 Citirana je 35 puta u različitim publikacijama.
311 Ako je Jugoslaviju procenjivao na taj način, šta li misli o Evropskoj uniji?
312 Potpuno su u pravu Bjelajac i Žunec kada Gaua, uz Pola Garda (Paul Garde) i Miha-
ela Libala (Michael Libal), smatraju naučnikom koji je podržavao hrvatsko hegemono
viđenje da je „iskonski uzrok sloma Jugoslavije“ u stvari „projekt velike Srbije“ (Bjelajac,
Žunec, 2009: 238).
313 JNA je, po Gauu, bila ta sila koja je „napravila razliku između haotičnog razvoda zabibere-
nog nasiljem i rata” (Gow, 1997: 31). Prema tome, ona je krivac, mislio je 1992. i 1997, što
je „raspad Jugoslavije” doveo do rata koji nije bio neizbežan.
već i psihološki, pošto za propalim neprijateljem nema rašta žaliti, nego se

treba okrenuti onom što trenutno funkcioniše. Ipak, intelektualno poštenje
i saznajni interes trebalo bi da nalažu da se o sukobu piše sine ira et studio.
Što se tiče uloge JNA, Gau i Konverzi, dvojica zagovornika srbocentrične
hipoteze o raspadu SFRJ i ratovima za jugoslovensko nasleđe, donekle se ne
slažu. Naime, dok Konverzi smatra da je uloga JNA u Sloveniji „bila savršeno
‘legitiman’ izgovor (bar sa stanovišta međunarodnog prava)” (Conversi, 2000:
347), pa makar ovu legitimnost stavljao pod navodnike smatrajući je tek „izgo-
vorom” i ukazujući tako da bi sigurno imao drugačije mišljenje da je kojim slu-
čajem JNA bila u Sloveniji uspešna, dotle Gau nema dilemu da bi JNA više ura-
dila na očuvanju Jugoslavije da nije ušla u sukob sa Slovenijom (Gow, 1992: 1),
što je odista čudnovata tvrdnja. Naime, moguće je da bi uradila više u smislu
očuvanja mira, tako što bi kapitulirala bez borbe pred secesionističkim sna-
gama, ali da bi očuvala Jugoslaviju izbegavanjem borbe za nju protiv otvore-
nih secesionista, to već ne deluje nimalo verovatno. No, Gau je jednostavno
ponavljao ideološke argumente zvanične Slovenije i Hrvatske da jedino
„zajednica suverenih država” može učiniti da Jugoslavija „nastavi da postoji
u bilo kakvom obliku” (Gow, 1992: 9). Time je u stvari ponudio tek još jedno
opravdanje slovenačke i hrvatske pozicije: „Uprkos želji za produženjem tra-
janja Jugoslavije, Slovenci ne bi ostali deo jedne nekonfederativne Jugosla-
vije; federacija je bila neprihvatljiva” (Gow, 1992: 126).
Kriza legitimiteta je početkom devedesetih dovela do toga da su Jugosla-
viji, po Gauu, ostale dve mogućnosti – ili da povrati legitimnost ili „samoraza-
ranje” (Gow, 1992: 118). To je značilo da je Gau 1992. smatrao da spoljni činioci
nemaju suštinskog uticaja na postojanje Jugoslavije, već se radilo tek o tome
da li će se legitimnost povratiti ili neće. U stvari, i ono uticaja što je EZ vršila
smatrao je pogrešnim iz jednostavnog razloga: „Srbija i armija želele su isto
što i Evropa – jedinstvenu državu” (Gow, 1992: 137). Prema tome, pogrešno
je ono što želi Srbija, pa makar bilo saglasno željama „Evrope”. Ona ni u čemu
nema pravo, pa EZ nije trebalo ni trenutka podržavati očuvanje Jugoslavije.
Međutim, u slučaju BiH, kojim se, uz uticaj diplomatije, bavila njegova
knjiga Trijumf nedostatka volje: međunarodna diplomatija i jugoslovenski rat,314
izneo je sasvim suprotnu tezu.315 Tu je „država u krizi legitimiteta”, ovog puta
BiH, zavisila isključivo od „volje Zapada” da interveniše u njenu korist. Štaviše,
ako se ima u vidu da je opšteprihvaćenost ujedinjujućih simbola države izu-
zetno važna za legitimnost neke države, Jugoslavija je bila u znatno boljem
314 Valja uočiti parafrazu naslova iz filma Leni fon Rifenštal (Leni von Riefenstahl) „Trijumf
volje“ (Triumph des Willens).
315 Zanimljivo je da je ovde posebno naglasio značaj završetka Hladnog rata, „uklanjanja
spoljnog strateškog takmičenja“ i gubitka strateškog značaja Jugoslavije za Zapad, ali
nije potencirao ulogu Nemačke (Gow, 1997: 21).
položaju od BiH, jer imala je svoju zastavu koja nije zavisila od ideologije (bilo
je dovoljno skinuti petokraku), himnu (kojoj se doduše sve češće na sve više
mesta zviždalo), a i grb se mogao doterati uklanjanjem ideoloških komuni-
stičkih oznaka.
Što se BiH tiče, ona nije imala himnu, baš kao što nije imala ni zastavu koja
ne bi bila vezana za ideologiju i Jugoslaviju (sva je bila crvena sa malom jugo-
slovenskom zastavom u gornjem levom uglu). Drugim rečima, BiH sa raspa-
dom socijalizma i nestankom Jugoslavije više nije imala ujedinjujućih opšte-
prihvaćenih simbola koji bi legitimisali državu među njenim građanima. Njeni
„konstitutivni narodi”, međutim, imali su nacionalne simbole, iako su bosan-
ski Muslimani pomalo zaostajali na ovom planu. Ovaj aspekt, zanimljivo, Gau
uopšte nije komentarisao, već je smatrao da je „tokom poslednjih dvadeset
godina”, 1970–1990, „legitimnost, kroz vene nacionalizma, prebačena sa fede-
racije na republike” (Gow, 1992: 121), potpuno propuštajući da uvidi da je ova
„transfuzija” morala podeliti BiH po nacionalističkim linijama.
Svejedno, SAD i EU obećale su i priznale BiH nezavisnost i sada je tre-
balo da je po svaku cenu odbrane, jer u protivnom se gubi poverenje u nji-
hovu moć da svoju volju nametnu uprkos otporu protivnika. Štaviše, ovaj pro-
tivnik bio je relativno mali, pa je utoliko „nedostatak volje” za pokazivanjem
moći izgledao veći. Otuda su sledile velike kritike zapadne politike od liberal-
nih ideologa imperijalizma na Zapadu. Istovremeno, to je omogućilo da se i
drugi protivnici Srba, prigrljeni kao ljubimci iz razloga konzervativnih sklono-
sti prema „zapadnom hrišćanstvu”, predstave kao žrtve:
„Izdaja bosanskih sekularnih muslimana jeste predmet koji će dugo nastaviti da

proganja Zapad, dok je sama priroda rata u Bosni između jedne vlade posvećene,
bar na rečima, višeetničkom društvu, i snaga etničkog i religijskog totalitarizma,
stvorila od njega privlačniji slučaj za zapadne liberale negoli što je to katolička
Hrvatska, zemlja koja je obeležena čudnovatom reputacijom da je bila prohitle-
rovska u Drugom svetskom ratu” (Tanner, 2001: xii).316
Što se tiče samog rata u BiH, Gau je s pravom smatrao da ga je odlučno

delanje SAD moglo zaustaviti nekih dve i po godine pre Dejtona „u maju
1993. kada je Vens-Ovenov plan propao zbog nedovoljne međunarodne poli-
tičke privrženosti, naročito u SAD, kojom bi se bosanski Srbi obavezali da ga
prihvate” (Gow, 1997: 1). No, hladnoratovski okvir ga je činio „slepim” za pro-
puste koji bi sprečili samo izbijanje rata, jer tada bi morao da uvidi da SAD
snose veliki deo odgovornosti za njega. Tada bi se morao zapitati i da li je
nekome u SAD odgovarao rat u BiH i njegovo agonično trajanje. To ne znači
da je odgovor na to pitanje morao da bude pozitivan, ali je pitanje moralo
316 Tanerova studija o Hrvatskoj citirana je u 76 publikacija.

biti postavljeno, tim pre što je autor bio svestan da je „u svom gorkom ras-
padanju” Jugoslavija „postala predmet međunarodnog eksperimentisanja” i
„lakmus papir ‘novog svetskog poretka’” (Gow, 1997: 2). Uopšte, Gauov ugao
gledanja određen je interesima velikih sila i njihovih bezbednosnih institu-
cija, u prvom redu NATO:
„Uvećani međunarodni ulog u jugoslovenskom ratu bio je u suprotnosti sa odbi-

janjem i nesposobnošću upotrebe sile. (…) U sukobu odlikovanom kukavičkom
upotrebom sile ograničenih vojnih grupa sa ograničnim resursima, neuspeh onih
sa nadmoćnim vojnim potencijalom da osiguraju sporazume ili očuvaju njihov
sopstveni karakter i poverenje mogao je samo ishodovati u jednom rezultatu
koji predstavlja trijumf tog nedostatka volje” (Gow, 1997: 10).
Prema tome, Gau nije ni najmanje odstupao od uspostavljene ideološke

hegemonije koja je smatrala Srbe glavnim negativcima i uzročnicima velike
većine problema, dok su ga u stvari brinuli i ljutili zapadni političari kojima je
nedostajala volja da kazne te „ograničene vojne grupe” koje „kukavički upo-
trebljavaju silu”, jer je to potkopavalo poverenje (credibility) u NATO i velike
sile, a time dovodilo u pitanje ostvarenje interesa tih istih sila i nadnacional-
nih organizacija u budućnosti. Rečju, Srbi u BiH izazivali su moć najvećih svet-
skih sila u prvoj polovini devedesetih.
Značaj pojmova u nauci jeste veliki, i toga je Gau svestan, pa zato obra-
zlaže zbog čega je izabrao sintagmu „jugoslovenski rat raspadanja” (Yugoslav
War of Dissolution). On veli da ju je izabrao stoga što „odražava tačnost ter-
mina kako kad su u pitanju aktuelni procesi koji su se dešavali, tako i način na
koji su ga zvanično karakterisali posrednici međunarodne diplomatije” (Gow,
1997: 5). Tako je, zapravo, Gau otkrio i način na koji se bavi problemom Jugo-
slavije. Taj način je u funkciji nosilaca moći u EZ i SAD, jer neupitno prihvata
njihova određenja onoga što se dešava na terenu.
Donekle se radi o obrtanju uloga, zato što bi, po staromodnoj logici koju
primenjuje autor ove studije, nauka trebalo da na osnovu procene umno-
sti različitih rešenja nudi različite izbore i određenja politici i da ovu kritikuje;
ovde, međutim, nauka služi ideološkom pravdanju i osmišljavanju već naprav-
ljenih političkih izbora. „Slabosti alternativa” izabranoj sintagmi, po Gauu, jesu
sledeće: „’secesija’ jasno upućuje da se radi o jednostranom delanju, dok je
raspad Jugoslavije bio proces u kojem su savezne veze uistinu prestale da
postoje; ‘nasleđe’ upućuje da je žiža rata bila na kontroli bogatstava stare jugo-
slovenske države i sledstvenog političkog poretka, dok je (…), u stvari, fokus
bio na državnosti i granicama; konačno, u prelaznoj, hibridnoj (delom unu-
trašnjoj delom spoljnoj) prirodi oružanog sukoba, prvenstveni, iako ne jedini
element bio je srpski projekt uspostavljanja novih granica sa etnički čistim sta-
novništvom”, pa se zato odbija i termin građanski rat (Gow, 1997: 5).
Čini se, ipak, da argumenti nisu naročito ubedljivi. Kada je secesija u pita-
nju, jasno je da su slovenački i hrvatski činovi proglašenja nezavisnosti bili
izrazito jednostrani po svojoj prirodi, te da su se mogli označiti otcepljenjem,
tj. secesijom, ali to ne bi bilo u skladu sa određenjem moćnih centara u EZ,
pa ga Gau odbacuje. No, to nije bio slučaj sa BiH i Makedonijom, jer njih su
maltene pozvali iz EZ da se odvoje od Jugoslavije, kako bi je mogli demonti-
rati po zamisli koju su smatrali poželjnom. Otuda se ratovi u prvoj fazi mogu
komotno zvati secesionističkim, a rat u BiH građanskim, jer su ga vodili uglav-
nom građani ove republike, iako je bilo Srbijanaca, Hrvata iz Hrvatske, mudža-
hedina iz stranih zemalja, kao i Rusa, te različitih pustolova i krajnjih desničara
iz zapadne Evrope. No, svi ovi stranci činili su neznatnu manjinu u odnosu na
učešće građana BiH, koji su, osim što su se borili, bili i glavne žrtve etničkog
progona koji je borbe pratio. No, i ovo rešenje je Gauu neprihvatljivo, jer on
je „otkrio” da je postojao „srpski projekt” kojem je šest godina docnije posve-
tio celu knjigu. Naposletku, pojam „nasleđe” odbacuje se zato što se navodno
odnosi na materijalne vrednosti i politički poredak. No, u ovom radu se, kao
što je ranije naglašeno, nasleđe shvata znatno šire i podrazumeva u prvom
redu teritorije (razume se, sa svim materijalnim bogatstvima na njima) i ljude
koje treba obuhvatiti državnim granicama, kao i političke ciljeve ostvarenja
hegemonije na prostoru bivše Jugoslavije.
U svojoj prvoj knjizi Gau je katkad spekulisao i autoritativno iznosio
neproverene i netačne podatke. Primerice, Kadijevića je u SK-PJ povezao sa
penzionisanim generalima JNA, pripadnicima „Miloševićeve klike”, Brankom
Mamulom, Stevanom Mirkovićem, Nikolom Ljubičićem i Petrom Gračaninom.
U stvari, prva dvojica su spadali u titoističke generale i bili su prema Miloše-
viću rezervisani, a Mamula i Ljubičić uopšte nisu bili u srdačnim odnosima ni
lično ni u političkom smislu (Mamula, 2000). Sam Kadijević, iako nije bio poli-
tički protivnik Miloševića, bio mu je poput Mamule i Mirkovića tek nevoljni
saveznik, jer radilo se o iskrenim titoističkim generalima koje je s Miloševi-
ćem vezao samo zajednički neprijatelj. Ovo je, pak, za Blagoja Adžića, načel-
nika štaba, važilo u još većoj meri (Kadijević, 2010; Mamula, 2000; Jović, 1996).
Desetak godina docnije, ocene Gaua o odnosima ovih ličnosti biće mnogo
nijansiranije i tačnije (Gow, 2003), ali će zato biti spekulacija o prirodi „srpskog
projekta”, što potencijalno sadrži još zloćudnije posledice:
„ (…) pravljenje ratnih zločina bila je suština srpske strategije u ratu. Miloševićeva
pogubna misija bila je da vodi Srbiju u rat da bi stvorio novu jednačinu teritorije i
stanovnika. Pošto se jugoslovenska federacija raspala, srpski projekt bio je prime-
njen da ustanovi nove granice skupine teritorija povezanih sa Srbijom koja bi bila
’za’ Srbe – i koja bi uglavnom bila etnički čista. Jedini način da dostigne konačni
cilj Beograda u ratu bio je da ukloni ne samo oružani otpor koji je stajao na putu
ove ambicije već, takođe, da ukloni i cele grupe stanovništva” (Gow, 2003: 2).
Tako je ovaj svedok optužbe pred Haškim tribunalom stavljao do zna-

nja da je „srpski projekt”, kako je nazvao i samu knjigu, bio zapravo zločinački
poduhvat etničkog progona nesrba u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, te da je sam
rat vođen s tim ciljem, a ne da je etnički progon bio uzgredni proizvod borbi
koje su vođene. Štaviše, on je utvrdio, ne pozivajući se na izvore, da je „preko
četvrtine miliona ljudi ubijeno” u BiH, „oko 11.000 na Kosovu”, te da su „u oba
slučaja”, baš „kao i u Hrvatskoj” prisutne:
„zajedničke crte koje je nemoguće ignorisati – iznad svega, da preovlađujuća

većina ubijenih nije spadala u vojni ili paravojni personal, niti je ubijena u borbi
ili slučajnim zbivanjima borbe. Najveći deo bio je ubijen ili nezakonito umoren
na druge načine. Oni su bili namerno ubijeni kao deo srpskog projekta usta-
novljenja novih državnih granica iz okvira kojih bi neželjeno stanovništvo bilo
uklonjeno – etnički očišćeno. Oni su mogli biti Hrvati, slovenski muslimani i
Albanci (iako bi svaka grupa ako joj se pruži prilika, može se možda tvrditi, bila
srećna da vidi Srbe očišćene iz njihove regije). Njihovo uklanjanje imalo je dva
glavna elementa – fizičku eliminaciju i masovno proterivanje, ili navođenje na
beg” (Gow, 2003: 3–4).
Prvo treba uočiti da je autor broj žrtava u BiH, sudeći prema najverodo-
stojnijem bošnjačkom izvoru,317 koji doduše nije bio poznat u vreme štam-
panja knjige,318 uvećao oko dva i po puta, da je prenebregao činjenicu da je
25% ubijenih među Srbima, te da nije tačno da je „preovlađujuća većina ubi-
jenih” među civilima, pošto je ubijenih više među vojnicima (tri petine) nego
među civilima, o čemu se detaljnije raspravlja u delu studije o BiH. Drugo, sam
State Department ceni da je ubijenih oko 10.000 na Kosovu (Naimark, 2002:
187). Naposletku, zašto nešto zvati „srpskim projektom”, ako se „možda može
tvrditi” da bi i protivnici Srba ove prognali ako im se ukaže prilika? Uostalom,
sudbina Srba u Hrvatskoj, baš kao i na Kosovu, te u bošnjačko-hrvatskoj fede-
raciji o tome najbolje svedoči, potpuno obesmišljavajući onu ogradu koja se
pravi rečju „možda”. Čini se, stoga, da ova teza o „srpskom projektu” može imati
funkciju tek naknadnog pravdanja učešća NATO snaga na strani onih protiv
kojih su se Srbi borili u ratovima za jugoslovensko nasleđe.
Donekle slično prethodnom viđenju ratova za jugoslovensko nasleđe jed-
nog britanskog svedoka optužbe Haškog tribunala, jeste i istraživanje ame-
ričkog svedoka optužbe protiv Vojislava Šešelja pred istim sudom, Entonija
Oberšala (Anthony Oberschall), profesora sociologije na uglednom Odeljenju
sociologije jednog od najboljih američkih državnih univerziteta, Univerziteta
317 Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 1991–1995, Istraživačko-dokumentacioni centar Sara-

jevo. http://www.idc.org.ba/prezentacija/index.htm, pristupljeno 15. VIII 2008. godine.
318 Mirsad Tokača i njegov tim izašli su sa podacima 2007. godine.
Severna Karolina (North Carolina), koje je redovno među najbolje rangiranim

sociološkim odeljenjima u SAD. U članku „Manipulacija etničkom vezanošću:
od etničke saradnje do nasilja i rata u Jugoslaviji“ („The manipulation of eth-
nicity: from ethnic cooperation to violence and war in Yugoslavia“, 2000) 319
primenjena je u najmanju ruku metodologija upitne vrednosti: „Ovo istraži-
vanje bilo je podržano poklonom Američkog instituta za mir. Uz objavljene
izvore i dokumente, nalazi su zasnovani na analizi sadržaja vesti u Oslobođe-
nju iz 1990, i na pedeset intervjua sa ispitanicima u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj u
maju i junu 1998. godine“ (Oberschall, 2000: 999). Dakle, već sam izbor samo
jednog sredstva masovnog opštenja samo jedne od zaraćenih strana u BiH
izaziva sumnju, a pedeset intervjua raspodeljenih po Srbiji, BiH, i Hrvatskoj ne
može ni u kom slučaju činiti reprezentativan uzorak. Ciljani uzorak mogao bi
imati smisla, ali se ne kaže koji su bili kriteriji biranja ispitanika, pa čitalac ne
može zaključiti kako se uzorak pravio niti kakav mu je cilj bio.
Struktura i organizacija članka, takođe, podižu obrve. Naime, članak
započinje kratkom raspravom o vrstama teorija o nacionalizmu i njiho-
vom objašnjenju sukoba, da bi se onda prešlo na studiju slučaja Prijedora
iz kojeg se dedukuju zaključci o sukobu u celoj Jugoslaviji. Zatim sledi ode-
ljak koji raspravlja da li je nasilni sukob bio neminovan, pa odeljak o etničkim
odnosima pre krize, zatim najduži odeljak o manipulaciji etničkom vezano-
šću, potom odeljak o pobedi nacionalista na izborima 1990, onda o tlačenju
manjina i umerenjaka, pa o milicijama, i naposletku, zaključak. U ovakvom ras-
poredu odeljaka teško je pronaći logiku.
Tipičan veći pasus320 iz odeljka o Prijedoru dobro ilustruje autorov pristup
uokviren kombinacijom hladnoratovskog i okvira agresor–žrtva:
„Nekoliko uvida može biti napravljeno o događajima u Prijedoru. Muslimani i Srbi

živeli su u miru pre no što je sukob izbio. Srbi nisu bili niti numerička manjina, niti
su bili diskriminisani. Oni su ne samo delili vlast, već su imali veći udeo i bili su
dobro naoružani. Zašto su se, onda, Srbi plašili njihovih sugrađana u Prijedoru?
Jedna karikatura iz ovog perioda dobro izražava ovu zagonetku. Ona pokazuje
bradatog srpskog paravojnika, naoružanog do zuba, sa puškama, ručnim gra-
natama, redenicima, noževima, mitraljezom, zabrinutog izraza, kako urla iz sveg
glasa, ‘Ja sam ugrožen!’ (Monnesland 1997, str. 460). Nije bilo anarhije, niti sloma
države u Prijedoru. Srbi su koristili policiju i vojsku delajuće vlade da potčine
nesrbe. Srbi su bili zabrinuti za njihovu budućnost u jednoj nezavisnoj Bosni,
319 Članak je citiran u 37 publikacija. Inače, najcitiranija Oberšalova duža studija Društveni
sukob i društveni pokreti (Social Conflict and Social Movements, 1973) navedena je u 728
bibliografskih jedinica, što svedoči da se radi o izuzetno uticajnom sociologu.
320 Upravo deo ovog pasusa citirao je Zundhausen, pošto „objašnjava” kako se desila mani-
pulacija ugroženošću Srba u BiH (Zundhausen, 2009: 465).
ali čak i u Bosni imali su veliko prisustvo – numeričko, vojno, političko, ekonom-
sko. Nije bilo spontanog nasilja započetog od srpskih civila protiv nesrba, niti
obrnuto. Umesto toga, radilo se o visoko organizovanom, tajno pripremanom
coup d’état, kao što su boljševici osvojili vlast u Rusiji 1917. godine. Naoružava-
nje Srba u Prijedoru bilo je otvoreno (straightforward). Šešelj, vođ najveće para-
vojske i ekstremistički rival Miloševića, hvalio se u dokumentarcu TV BBC (Silber
and Little 1995, str. 230): ‘Milošević je sve organizovao. Mi smo skupljali dobro-
voljce, a on nam je davao posebne kasarne, sve naše uniforme, oružje, vojnu teh-
nologiju, i autobuse.’ Kao u ruskoj revoluciji sa sovjetima, srpska paralelna vlada
nije bila samo sredstvo osvajanja vlasti od nesrba, već i oduzimanja bilo kakvog
uticaja i vlasti umerenim Srbima” (Oberschall, 2000: 986).
Sociolog koji je opisivao propagandističku karikaturu kao ilustraciju svo-

jih tvrdnji napravio je karikaturu od svoga pristupa. Ceo sukob u BiH pred-
stavljen je kao agresija nekih zlih boljševičko-nacističkih zaverenika. Teorija
zavere koja se razvila oko pojma Srbi (The Serbs) stvorila je novo oličenje zla
umesto u istoriju poslanih boljševika. Razlika je u tome što se u slučaju bolj-
ševika radilo o ideologiji koja je pobedila među Rusima, već ranije pozna-
tim kao negativcima, a ovde je od jedne male nacije napravljena opasnost
za civilizaciju. Otuda se odbacivalo da je u njihovom slučaju mogla postojati
bilo kakva „bezbednosna dilema“, jer oni ne mogu biti ugroženi. „Srbi“ jedino
mogu druge ugrožavati.
Neusklađenosti u samom tekstu renomiranog autora očigledno nisu zavre-
đivale pažnju recenzenata u uglednom časopisu kakav je Ethnic and Racial Stu-
dies, što svedoči da je ovakvo predstavljanje Srba 2000, svega godinu dana
nakon bombardovanja, bilo sasvim uobičajeno i verovatno poželjno. Kako dru-
gačije objasniti da su se u nevelikom gore citiranom odlomku zadržale među-
sobno suprotstavljene tvrdnje? Naime, Srbi nisu mogli istovremeno „tajno pri-
premati“ puč u Prijedoru i „otvoreno“ se naoružavati. Jedna od tvrdnji mora
biti neistinita. Bilo kako bilo, upotrebom logičke greške u zaključivanju pars
pro toto, jer je slučaj u Prijedoru bio u funkciji predstavljanja celokupnih ratova
za jugoslovensko nasleđe, Srbi su u članku objavljenom u jednom prestižnom
časopisu iz pera uglednog sociologa zaposlenog na cenjenom univerzitetu,
i posebno na uvaženom odeljenju sociologije bili demonizovani i kao nacija
izjednačeni sa pristalicama u SAD, uz nacističku, najneomiljenije ideologije.
Potom se autor pitao „kakva je bila reakcija običnih Srba na ove doga-
đaje“, i odgovarao da nema podataka za Prijedor, ali da je „jedan srpski prav-
nik tamo (blizu Banja Luke, prim. aut.) procenio da se 30% Srba protivi takvim
stvarima (etničkom čišćenju, prim. A. O.), 60% se slaže ili je zbunjena i sledi
onih 10% koji ’imaju puške i kontrolišu televizijske predajnike’“ (Oberschall,
2000: 986). Tako su anonimni pravnik i njegova slobodna procena postali, po
Oberšalu, pouzdan izvor podataka:
„Naoružanih 10 procenata koji kontrolišu sredstva masovnog opštenja mogu

raditi šta im je volja kada ih većina podržava otvoreno ili prećutno ili je zbu-
njena, i kada je opozicija neorganizovana, podeljena i uplašena. Mora se obja-
sniti kako je 60 procenata moglo podržavati ili biti zbunjeno etničkim čišćenjem,
pošto su podrška i neaktivnost bili neophodni za uspeh ekstremističkih 10 pro-
cenata“ (Oberschall, 2000: 986).
Metodološki je neodrživo pozvati se na procenu jednog čoveka, ko god

da je on, a onda njegovu klasifikaciju različitih grupa i udeo svake od njih u
opštem stanovništvu primenjivati u svom zaključivanju prilikom objašnjenja
tako ozbiljne pojave kao što je etnički progon. Da stvar bude potpuno nepri-
hvatljiva, radi se o „jednom srpskom pravniku“ koji nije procenu dao samom
Oberšalu, već novinaru Piteru Masu (Peter Maas), a Oberšal je tu procenu
onda citirao i na osnovu nje dalje izvodio dalekosežne zaključke. Recenzenti
uglednog međunarodnog naučnog časopisa koji su čitali članak očevidno
nisu marili za metodologiju, taman koliko ni sam autor.
Kad se posle odeljka o Prijedoru kao „studiji slučaja“ pređe na ode-
ljak koji ima za cilj da odgovori na pitanje da li je nasilni sukob bio nemi-
novan, saznaje se i zašto je organizacija članka onako čudnovata, pa se
od Prijedora prelazi na sukob Srba i Hrvata u Jugoslaviji, umesto obrnuto.
Naime, trebalo je prvobitnim utvrđivanjem krivice Srba, ilustrovane posred-
stvom najdrastičnijeg primera patnje Bošnjaka posle Srebrenice, negirati
bilo kakvu opravdanost njihovih mogućih zahteva u Jugoslaviji. Otuda je
utvrđeno sledeće:
„Za Hrvate i njihovu istoriju protivljenja habzburškoj vlasti, decentralizovana

država i slaba federacija značila je kontrolu njihove sopstvene sudbine, neote-
žavanu neefikasnim državnim agencijama i preduzećima popunjenim i kontro-
lisanim od strane Srba. Ipak, nacionalno pitanje moglo je biti rešeno demokrat-
skim institucijama u jednoj konfederaciji, s kolektivnim pravima za manjine, i sa
sistemima političkog predstavljanja na izborima i pravilima o kolektivnom odlu-
čivanju u skupštinama koje bi zaštitilo glas manjina i podržavalo koalicije pre
negoli dominaciju većine“ (Obershall, 2000: 987).
Tako je u stvari hrvatskoj strani sasvim dato za pravo, pa su čak prihva-

ćeni i stereotipi hrvatskih nacionalista o Srbima koji su svuda neefikasni, ali
očito vole da vladaju i potčinjavaju sve ostale. Otuda je konfederacija idealno
rešenje. Tako se bez mnogo diskusije jasno bira strana, a Prijedor i svedočenja
iz četvrte ili pete ruke služili su demonizaciji Srba i potonjoj viktimizaciji svih
ostalih u Jugoslaviji, te pravdanju secesija i razbijanja Jugoslavije. Razume se,
naposletku, ali nikako ne po važnosti, trebalo je opravdati spoljnopolitičko
delanje SAD, a naročito odluku o bombardovanju Srbije.
Istini za volju, u članku postoji i jedna veoma zanimljiva ideja vezana za

postojanje dva saznajna okvira u bivšoj Jugoslaviji. Oberšal ih je nazvao: a)
normalni okvir koji je na delu u stabilnim vremenima u državi, u uobičajenoj
svakodnevici kolega na poslu ili komšija u zgradi koji sarađuju, posećuju se
međusobno, druže se, mogu voditi ljubav i venčavati se, i b) „uspavani“ krizni
okvir koji se budi u vremenima političkih potresa i kriza, kada se slike prošlo-
sti, kolektivna sećanja, porodične istorije o „etničkim“ zverstvima i brutalno-
stima u prošlim ratovima javljaju ponovo u svestima ljudi, a strahovi od pre-
vlasti druge grupe, iskorenjivanja sopstvene grupe, tj. strahovi koji ukazuju
na osećaj etničke ugroženosti (koja se, valja se prisetiti, prethodno ismevala
na slučaju Prijedora kad su u pitanju Srbi), te strah za ličnu imovinu i život,
uvlače duboko u kosti porađajući potom i agresiju (Obershall, 2000: 989–990).
Pisac ovih redaka koji je živeo u Sarajevu u prvoj polovini osamdese-
tih može posvedočiti da doista postoje takvi okviri tumačenja i predstav-
ljanja stvarnosti u BiH, pa se može pretpostaviti da vrlo verovatno postoje i
na drugim etnički mešovitim mestima, a naročito tamo gde su sukobljava-
nja u prošlosti bila česta. Razume se, krizni okvir saznavanja stvarnosti bio je
veoma podložan nacionalističkoj agitaciji i manipulaciji (Oberschall, 2000:
992). Šteta je što je ovako vredan uvid autor uokvirio hladnoratovskim i okvi-
rom agresor–žrtva.
Autorka koja je svoj život u dobroj meri posvetila proučavanju Jugosla-
vije i njenih naslednica, pa stoga zaslužuje posebnu pažnju i poštovanje žite-
lja ovog prostora, jeste Sabrina Petra Ramet. Bila je izuzetno produktivna u
pisanju o bivšoj Jugoslaviji i državama naslednicama. Do 2011. objavila je
samostalno 12 knjiga, a kao urednik ili kourednik 26. Iz ovog zavidnog opusa
za potrebe ove analize izabrane su tri samostalne knjige, jedna koja je izašla
početkom ratova za jugoslovensko nasleđe, a druge dve posle 2000: Balkan-
ski Vavilon: Raspad Jugoslavije od smrti Tita do etničkog rata (Balkan Babel: The
Disintegration of Yugoslavia from the Death of Tito to Ethnic War, 1992),321 Tri
Jugoslavije: izgradnja države i legitimnost, 1918–2005 (The Three Yugoslavias:
State-Building and Legitimation, 1918–2005, 2006), i Razmišljanje o Jugoslaviji:
Naučne debate o jugoslovenskom slomu i ratovima u Bosni i na Kosovu (Thin-
king about Yugoslavia: Scholarly Debates about the Yugoslav Breakup and the
Wars in Bosnia and Kosovo, 2005).
Njena misao uokvirena je i uobličena svim trima okvirima koji su u ovoj
studiji navedeni i analizirani. Izgleda da se, uz nešto uprošćavanja, može
kazati kako je okvir sukoba civilizacija usvojila verovatno vaspitanjem od
svoje majke Austrijanke, hladnoratovski okvir obrazovanjem na osnovnim
321 Prvo izdanje (od četiri) citirano je u 27 publikacija, a drugo iz 1996. citirano je u 53 studije,
što svedoči o ne maloj uticajnosti autorke. Za druge dve ovde analizirane studije nema
podataka o citiranosti na pretraživaču Google.
studijama filozofije na Stenfordu (Stanford) i politikologije na doktorskim stu-

dijama Univerziteta Kalifornije u Los Anđelesu (UCLA), dok je okvir agresor–
žrtva oblikovan tokom ratova za jugoslovensko nasleđe na bazi prethodno
već postojećih okvira u sklopu praćenja promene modnog trenda u vrsti ide-
ološke hegemonije o nestanku Jugoslavije. Naime, nije nelogično da oni koji
su civilizacijski inferiorni izaberu komunistu za predsednika, a nije iznenađu-
juće ni kada taj komunista sa pravoslavnim zaleđem krene u napad na kato-
ličke demokratije. Tako na saznajnoj ravni teče ideološko sravnjivanje razli-
čitih okvira predstavljanja stvarnosti Jugoslavije.
U ovoj studiji se podvrgavaju kritici samo nekolike najvažnije osobeno-
sti ovih radova: nedosledno korišćenje međusobno nesaglasnih okvira pred-
stavljanja stvarnosti, što se konkretizuje u lakoći promene shvatanja determi-
nizama koji presudno utiču na kraj Jugoslavije, a da se to izričito ne naglašava
u radovima; prohrvatska i antisrpska pristrasnost koja se ogleda u prećutki-
vanju radova i činjenica s kojima je autorka bila upoznata, te u krivotvorenju
činjenica; zanemarivanje spoljnopolitičkog činioca; kao i uopšte davanje pre-
imućstva nesaznajnim u odnosu na saznajne interese.
Utoliko, s obzirom na to da je sa njima delila okvire predstavljanja stvar-
nosti i pristrasnost koja iz njih sledi, nije čudno što se Sabrina Petra Ramet u
knjizi Tri Jugoslavije naročito zahvalila trojici američkih, ali poreklom hrvat-
skih istoričara: Ivu Bancu, Normanu Sigaru (Norman Cigar) i Džejmsu Džimu
Sadkoviću (James Jim Sadkovich) (Ramet, 2006: XV–XVI).322 Prvi od pomenu-
tih je u predgovoru drugom izdanju knjige Balkanski Vavilon, čije samo ime
asocira na jezičku odnosno kulturnu raznovrsnost koja uzrokuje nerazumeva-
nje i raspad, prvi put objavljenoj 1992, drugi put 1996, treći put 1999. a četvrti
2002, sasvim u skladu sa okvirom sukoba civilizacija, pisao:
„ (…) Jugoslavija nije preživela pritiske njenih sastavnih delova i ne postoji više
kao država. Za uviđanje razloga zašto se to dogodilo, moglo bi biti mudro pogle-
dati političke implikacije kulturne različitosti onoga što je bila Jugoslavija i njene
države naslednice. Velika je zasluga Sabrine Ramet što je razumela kulturni kon-
tekst odnosa među južnoslovenskim nacionalnostima u vremenu kada većina
njenih kolega promovišu sasvim nerealistično tumačenje predmeta” (Banac,
1996b: xiii).
Prema tome, iako u svojim radovima nije naglašavao značaj kulturnog

činioca, pa se, štaviše, u radovima o BiH (o čemu je više rečeno u posebnom
delu ove studije) izričito protivio kulturnom determinizmu, Banac je rešio
da Rametovoj oda priznanje zbog toga što ona to čini. Time je podržao
322 Nije pomenut nijedan srpski ili bošnjački prijatelj vredan priznanja. Među onima, pak, koji
su čitali rukopis navedeno je, uz hrvatske autore, i nekoliko Slovenaca.
ideološku hegemoniju okvira sukoba civilizacija uprkos tome što se ni ideo-

loški ni teorijski s njim nije slagao, e da bi pomogao naciji kojoj je pripadao
i koju je smatrao ugroženom. Trebalo je podržati knjigu u kojoj se srpska
strana smatra odgovornom, a hrvatska u najvećoj mogućoj meri pravda, za
sve loše što je snašlo ljude koji žive na prostoru bivše Jugoslavije, pa makar
se autor ne slagao i u naučno bitnim pitanjima determinizma.323 Ako ništa
drugo, uverenje da je Jugoslavija neodrživa spajalo je Rametovu i Banca.324
Kako je to Džejms Sadković objasnio i pokušao opravdati: „Primerice, kada
čitamo studiju Iva Banca o rivalskim političkim snagama tokom ranih godina
jugoslovenske države, čitamo prvorazredno istorijsko delo; kada čitamo nje-
gove intervjue i članke o ratovima u Hrvatskoj i Bosni, čitamo javnu podršku,
nadahnutu razumevanjem istorije, jednoj ideji” (Sadkovich, 2002: 41).325
Uz odavanje priznanja Sadkoviću za otvorenost, pa i jednu vrstu makar
naknadnog intelektualnog poštenja, treba primetiti da se njime samo deli-
mično može opravdati „izdaja intelektualaca” koji su svoju službu intelektu-
alnom pozivu za traganjem za istinom izdali,326 što ne bi, možda, trebalo pre-
više da čudi imajući u vidu snagu nacionalnog osećanja u situacijama kada
se oseća etnička pretnja, preterano revnosnom i odanom službom naciji.327
Otuda ne iznenađuje da je Banac pri kraju predgovora knjizi Balkanski
Vavilon zaključio: „Jugoslovenski projekt je istrulio, i koren i grane. U ovom
odocnelom času, pošto je Srbija pokrenula osvajački rat protiv svojih zapad-
nih suseda, posle razaranja Bosne, posle etničkog čišćenja i strateškog silo-
vanja, male su šanse za mir, a kamoli za pomirenje” (Banac, 1996: xvii). Tako
323 Štaviše, sam Banac je u istom predgovoru napisao sledeće: „Lično se veoma protivim ideji
da nacionalno pitanje u Jugoslaviji i u drugim istočnoevropskim zemljama izvire iz religij-
skih razlika, kulturnih razlika, ili čak iz problema jedinstvenog privrednog razvoja. Radije,
smatram da je nacionalno pitanje oblikovano različitim strukturama i ciljevima raznovr-
snih nacionalnih ideologija koje su izrasle unutar političke kulture svake od istočnoevrop-
skih nacionalnih grupa” (Banac, 1996b: XV). Ovakav stav bi se mirne duše mogao potpisati,
ali utoliko pre postaje jasno da je pisanje predgovora motivisano nesaznajnim razlozima.
324 Banac je smatrao da „u Jugoslaviji postkomunizam takođe znači postjugoslovenstvo“
(cit. pr. Čavoški, 2006: 79).
325 Kao „javno zastupanje jedne ideje” prevedena je reč advocacy.
326 Zanimljivo je, međutim, da Rametova u odgovoru na kritiku Alekse Đilasa smatra kako
Banac nije hrvatski nacionalista, kako Đilas misli, već da se radi o ‘hrvatsko-američkom
liberalnom intelektualcu’, pošto se ovaj suprotstavljao „politici Franje Tuđmana i zagova-
rao jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu” (Ramet, „Brojke potekle od američke CIA”, Politika,
13. IX 2008). Radi se o prilično neubedljivom argumentu, jer protivljenje konzervativnom
nacionalizmu Franje Tuđmana moglo se izražavati sa pozicija hrvatskog liberalnog naci-
onalizma koji smatra da je nezavisna BiH pod političkim, kulturnim i ekonomskim utica-
jem Hrvatske u životnom interesu Hrvatske u suprotstavljanju srpskom nacionalizmu.
327 Izdaja ideala istine i čovečnosti srpskih intelektualaca već je dovoljno dobro dokumen-
tovana. Najbolje su o njoj, po mišljenju autora ove studije, pisali Jasna Dragović Soso i
Nikolas Miler (Nicholas J. Miller) (Miller, 2004; Dragović Soso, 2002).
je okvirom agresor–žrtva i prećutnim pozivom na kažnjavanje Srbije, kojoj su

jednostrano pripisana sva zla koja su se zaista desila, poput etničkih progona,
silovanja i rata, pa čak i ona koja nisu, poput „strateškog” silovanja i „osvajač-
kog” rata, završen ovaj kratak ogled o značaju kulturnog činioca.328 Društveno-
-integrativna funkcija saznanja i u okviru nje shvatanje o istom neprijatelju
ujedinili su teorijske protivnike, Banca i Rametovu. Potonja je pisala kako je:
„... uvek bila pesimistična o Jugoslaviji, čak i kada sam joj odavala priznanje za
njena postignuća. Do 1989, Jugoslavija je već bila mrtva – u kulturnom smislu.
Nije više bilo ujedinjujuće energije, već samo razdvajajuće, ukorenjene u potpu-
nom i totalnom slomu interkulturnih veza i razmene. Kulturna smrt jedne zemlje
neminovno vodi njenoj političkoj smrti, čak i ako velike sile pravovremeno inter-
venišu da bi odložile trenutak istine. Jedini izlaz mogao bi biti kroz jednog Ata-
turka koji bi morao da stvori jednu novu saglasnost o osnovi jedne nove kul-
ture” (Ramet, 1996: 3).
Prema tome, kulturni determinizam određuje političku sudbinu bilo koje

političke zajednice. Uticaj velikih sila se izričito odbija, jer one mogu samo
„odložiti trenutak istine”. No, kako onda objasniti ponovno stvaranje Jugosla-
vije posle 1945. godine? Zajednička kultura u partizanskom pokretu vezana
za kozaračka i druga narodna kola, pisanje izvesnih pisaca i rad dramskih
sekcija teško da je moglo predstavljati ozbiljnu zajedničku kulturnu osnovu
jedne države, osim ako partizanski pokret ne preuzme državu i zabrani „poli-
tički nekorektnu” kulturu. No, da bi preuzeo državu, bilo je potrebno da save-
znici pobede u II svetskom ratu i komunističkim partizanima priznaju prvo
„spoljni suverenitet”, a zatim i da ne osporavaju pravo da uvedu nepode-
ljenu vlast. Bez tih političkih preduslova, zajednička komunistička kultura
328 U stvari, Banac je pokazao izvesnu ambivalentnost kada su kulturni činioci u pitanju, bar u
slučaju poređenja Krleže i Andrića: „U smislu nacionalnih programa, bio je to izraz jednog
čvrstog federalističkog projekta, izgrađenog na premisi koju je Krleža delio sa mnogim
njegovim nekomunističkim sunarodnicima Hrvatima, da jugoslovenska kulturna razno-
vrsnost (rimsko-vizantijski sukob) ne bi mogla lako da bude prevladana. U Andriću pre-
poznajemo veterana nacionalističke i mitopoetske Mlade Bosne – pokreta koji je izveo
ubistvo u Sarajevu – jednog integralnog Jugoslovena duboko autoritarnih sklonosti, pre-
dratnog diplomatu i saradnika desničarskih kulturnih časopisa, koji je zamalo propustio
četnički voz. Njegovo posleratno članstvo u Komunističkoj partiji bila je tipična nagrada
koja je plaćena unitarističkoj inteligenciji od kulturnih arhitekata nove države” (Banac,
1996b: XVI). Ostaje naposletku pomalo nejasno da li Banac podržava stav Krleže i „mno-
gih njegovih nekomunističkih sunarodnika Hrvata” o nemogućnosti prevazilaženja rim-
sko-vizantijskog sukoba kao razloga zalaganja za federalizam ili, ipak, ostaje veran svom
teorijskom stavu o suprotstavljenosti nacionalističkih ideologija Srba i Hrvata kao temelj-
nom problemu Jugoslavije. Čini se da je duboko ukorenjen okvir sukoba civilizacija, aktu-
elizovan težnjom javnog zastupanja hrvatskih nacionalnih interesa i potrebom otklanjanja
etničke pretnje, ometao teorijske uvide inače vanredno darovitog istoričara.
malo bi vredela. Otuda, za održanje Jugoslavije bio je presudan politički čini-

lac (a naročito volja velikih sila), a ne zajednička kultura.
No, autorka je pažnju naročito poklonila srpskom činiocu, što je doduše bilo
prećutno vezano za kulturu, jer Srbi su kao pravoslavni Balkanci verovatno predo-
dređeni za nepočinstva. U tom smislu su zanimljivi naslovi poglavlja i odeljaka u
Tri Jugoslavije. Recimo, u samom naslovu poglavlja „Hajl, Cezar! Uspon Slobodana
Miloševića” (Hail Caesar! The Rise of Slobodan Milošević) pravi se istorijska analo-
gija između Cezara i Miloševića, u smislu cezarističke vladavine, ali se upućuje i
na analogiju sa Hitlerom, jer prva reč asocira i na nacistički pozdrav. Na to ko je
kriv za rat upućuje već i naslov jednog odeljka: „Srbija odlučuje o ratu”. Naslov
jednog drugog odeljka je „Stojadinović–Musolini–Hitler”, što bi takođe značilo
da je Stojadinović bio fašistički opredeljen, o čemu ne može biti ni govora (Bakić,
2004; Lampe, 2000), ali nije isključeno da je takav naslov pravljen zbog ravno-
teže sa naslovom odeljka „Fašistička Hrvatska”. Ovakve ravnoteže, međutim, ne
mogu biti naučno opravdane, jer NDH jeste bila fašistička tvorevina, što se za ide-
ološko opredeljenje Stojadinovića ne može reći. No, treba kazati da se ne radi o
izolovanom slučaju, već postoji sistematska težnja da se tamo gde se ne može
izbeći negativna odrednica za hrvatsku stranu navede neka neistina za srpsku:
„Istovremeno, Milošević je započeo rehabilitaciju četničkog pokreta iz Drugog

svetskog rata, dok je Tuđman preduzeo parcijalnu rehabilitaciju ustaša i NDH –
jedan poduhvat koji je stvorio neke probleme. Milošević je čak podigao spome-
nik četničkom vođi Draži Mihailoviću (1992), dok je Tuđmanov režim preimeno-
vao ulice u čast Mila Budaka (ministar religijskih pitanja i obrazovanja u NDH,
ali tvrdi se da je nezavisno od politike bio dobar književnik)” (Ramet, 2006: 389).
Kako se vidi, radi pravljenja simetrije autorka se služila velikim neistinama,

pozivajući se, pritom, na Politiku i NIN (Ramet, 2006: 683). Sasvim izvesno,
Milošević nikada nije ni pokušao da rehabilituje četnike, a kamoli da koman-
dantu Jugoslovenske vojske u otadžbini podigne „čak” i spomenik. Štaviše,
partizanska tradicija činila je jedan od ideoloških stubova temeljaca režima
Slobodana Miloševića, pa su se i četnici neretko putem zvaničnih sredstava
javnog obaveštavanja nazivali „izdajnicima” i „kolaboracionistima”. No, pošto
je Tuđmanov režim u Hrvatskoj odista vršio „parcijalnu” rehabilitaciju NDH
i nadevao imena ulicama po ustaškim dužnosnicima, onda se moralo naći
nešto slično i za Srbe. Ako to nije postojalo, vredelo ga je izmisliti, sve uz pozi-
vanje na izvore. U pripovednoj strukturi bitan je i redosled pominjanja: Milo-
šević uvek započinje akciju, a Tuđman na to reaguje, pa je tek tobožnja akcija
rehabilitovanja četnika izazvala „parcijalnu rehabilitaciju” ustaša.329
329 Diskurzivnu strategiju relativizacije Tuđmanovih izjava i delanja primenili su Bjelajac i Žunec
kada su Tuđmanov stav da „ne bi bilo rata da ga Hrvatska nije željela“ kako bi ostvarila
U odeljku „Srbi i nesrbi” insistiralo se da je srpski činilac stvorio, namet-

nuo je nesrbima i, naposletku, razorio Jugoslaviju. Prvo je objašnjeno stvara-
nje Jugoslavije i njeno održavanje u međuratnom periodu:
„Jugoslavija nije izrasla na osnovu samoopredeljenja. Ona je stvorena na srpskim

bajonetima koji su postavili srbijanskog kralja za kralja Jugoslavije. Da bi namet-
nula jedinstvo, srbijanska vojska morala je ugušiti oružane ustanke u nekolikim
delovima zemlje, uključujući Crnu Goru i Kosovo. Međuratni režim bio je srpski
režim na koji Hrvati nikad nisu pristali i u kojem su Albanci, Muslimani, i Make-
donci bili uskraćeni za nacionalna prava. (…) Vlada je propagirala teoriju o ‘tro-
imenom narodu’ po kojoj je svako u Kraljevini, izuzev Albanaca, bio ‘uistinu’ Srbin,
čak iako se neki narod ne bi možda složio. Hrvati, primerice, smatrani su ‘kato-
ličkim Srbima’, dok su Slovenci smatrani ‘alpskim Srbima’. Slovenački odeliti jezik
bio je proglašen ‘iskvarenim srpskim’” (Ramet, 1996: 41).
Prvo se konstatuje činjenica da nije bilo istinskog samoopredeljenja, što

je tačno, iako je bilo različitog izjašnjavanja manje ili više legitimnih ad hoc
skupština (npr. Velika narodna skupština srpskog naroda Crne Gore) ili legal-
nih tela poput Narodnog vijeća u Zagrebu. Potom se, međutim, Srbiji pridaje
moć koja pristaje nekoj velikoj sili, a ne bilo kojoj balkanskoj zemlji. Jedno-
stavno, međunarodni činilac je krajnje potcenjen, a srpski precenjen. Zani-
mljivo je da bi se srpski nacionalisti koji, po pravilu, precenjuju vlastite snage
uglavnom složili sa ovom tezom o „srpskim bajonetima”, verovatno još doda-
jući svoje samopožrtvovanje i krv prolivenu na Kajmakčalanu (Bakić, 2004).
U Crnoj Gori besneo je građanski rat u kome je srbijanska vojska učestvovala
na strani u to vreme većinskih bjelaša. Iako je postojala hegemonija Srbija-
naca u Kraljevini SHS (Jugoslaviji) do 1939, teško je reći da je režim bio čisto
srpski, jer su u njemu veoma često učestvovali Slovenci i Bošnjaci, pa je čak i
Stjepan Radić bio ministar prosvete između 1925. i 1927. godine (Bakić, 2004).
Neistina je da se „svako u Kraljevini” morao osećati Srbinom, „izuzev Alba-
naca”, po teoriji o troimenom narodu, jer niko nije terao Hrvate, Slovence,
Nemce, Mađare i druge da se izjašnjavaju kao Srbi. Uostalom, ako je nešto „tro-
imeno”, onda su sva tri imena legitimna – radilo se o realnom jugoslovenstvu
nezavisnost opravdali tako što su utvrdili da se nije radilo „ni o čem više do o njegovom
uobičajenom hvalisanju“ (Bjelajac, Žunec, 2009: 244, 267). Slično tome: „Kao što je poka-
zano u zapisniku sa sastanka Tuđmana i njegovog vojnog stožera održanog na Brionima
31. jula, predviđalo se da bi srpsko stanovništvo uskoro posle napada HV otišlo, kao što
je već uočeno tokom operacije Bljesak“ (Bjelajac, Žunec, 2009: 255). Tako su bezličnim
govorom („pokazano u zapisniku“, „predviđalo se“) u stvari neutralisani izričiti zahtevi
Tuđmana da „treba nanijeti takve udarce da Srbi praktički nestanu“. Novi list, 11. X 2004,
http://www.index.hr/vijesti/clanak/tudjman-treba-nanijeti-takve-udarce-da-srbi-prak-
ticki-nestanu/227625.aspx, pristupljeno 18. X 2011. godine.
(Bakić, 2004). Naprotiv, u popisu, do uvođenja diktature kada su se svi izjaš-

njavali kao Jugosloveni, samo Srbi i Hrvati pisali su se kao Srbo-Hrvati, a svi
ostali su mogli da se izjašnjavaju kako su hteli. Hrvate su „katoličkim Srbima”
smatrali samo najžešći nacionalisti, a nikako ne i većina Srba, dok autoru nije
poznato da je ijedan ozbiljniji političar ili intelektualac smatrao Slovence „alp-
skim Srbima”. No, motiv ovakvog pisanja bio je u predstavljanju Jugoslavije
kao od početka naopake ideje srpskog imperijalizma. Time je jedan ideološki
oblik ideje jugoslovenstva izjednačen sa samom idejom, a prošlost Jugosla-
vije umnogome krivotvorena.
U istom odeljku Rametova je ponovila ono što je već jednom uradila
1984, kada – nabrajajući komunističke „liberale” u SFRJ koje je Broz poskidao
sa vlasti početkom sedamdesetih – ni rečju nije pomenula Marka Nikezića i
Latinku Perović (Ramet, 1984: 114), kao da je trebalo Srbiju proglasiti uvek
smetnjom i problemom, bez obzira na stvarna dešavanja. Naravno, kada se u
osnovi pozitivne pojave ne primećuju, logično je očekivati da se negativne do
krajnosti naglase, a da se poluistinama dodaju i čiste neistine. Otuda je Slo-
bodan Milošević bio idealna meta za iznošenje antisrpske propagande pre-
odevene u akademski tekst:
„Uvođenje višestranačkih izbora pokazalo se neefikasnim zato što je, uprkos

izboru nekomunističkih liberala u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, i Makedoniji, Slo-
bodan Milošević čvrsto zadržao vlast u Srbiji i nastavio da zastupa politiku u cilju
maksimizovanja srbijanske hegemonije, govoreći čak i o želji Srbije da anek-
tira Crnu Goru kao i velike delove Hrvatske i Bosne. Niti destabilizacija Kosova,
niti otuđenje Slovenije nije bilo dovoljno da gurne jugoslovensku državu preko
ograde. Srce jugoslovenskog nacionalnog pitanja uvek je bio srpsko-hrvatski
odnos, pošto su ova dva večita rivala zajedno predstavljali oko 56% stanovniš-
tva zemlje” (Ramet, 1996: 42).
Osim pravilnog uočavanja „srca” jugoslovenskog problema, sve ostalo je

sporno. Rametova je proglasila „nekomunističkim liberalima”, između osta-
lih, Franju Tuđmana, Radovana Karadžića, Aliju Izetbegovića, Kira Gligorova,
Franca Bučara itd. Ovakvo razmišljanje od američkog politikologa se ipak ne
očekuje, jer ako Tuđman, Izetbegović i Karadžić spadaju u liberale, onda više
ne bi bilo ne samo konzervativne desnice, već ni one reakcionarne.
Dok se tokom devedesetih, kao što pokazuju gornji redovi, vodila čisto
antisrpska i prohrvatska propaganda,330 posle pada Slobodana Miloševića
330 Pišući o Međugorju početkom rata i ostavljajući opis nepromenjenim i u izdanju iz 1996,
Ramet je gotovo romantizovala ovo mesto katoličkog hodočašća: „Prema nekolikim sve-
docima koji su nedavno putovali u Međugorje, selo ostaje oaza spokoja u ogorčenoj rat-
noj zoni i izgleda da je ostalo imuno na sve napore Srba da bombarduju regiju. Svedoci
se ipak uočava izvesno, makar i minimalno uravnoteženije pisanje, iako je

osnovna usmerenost ostala ista.331 Naravno, to ne znači da nije bilo karikatural-
nih istorijskih analogija zamaskiranih u ideološki prozirnu politikološku odoru:
„Konačno, svedočanstvo 1991. potvrđuje ono što je utvrđeno u pretpostavci 2332

(...) da se ‘unutrašnje i spoljno delanje nelegitimnih država razlikuje od unutrašnjih i
tvrde da srpski projektili ispaljeni na Međugorje jednostavno nestaju u tanušnom vazduhu,

ostavljajući selo i njegovo okruženje jedinstveno neokrznutim” (Ramet, 1996: 157). Ostav-
ljajući po strani izrazitu pristrasnost koja iz ovakve pripovesti izbija, valja skrenuti pažnju da
je nizozemski politički antropolog Mart Baks (Mart Bax) pokazao da je negde u to vreme o
kojem Rametova piše u Međugorju došlo do ogorčenog unutarhrvatskog obračuna između
rivalskih velikih porodica Ostojića, Jerkovića i Šivrića, gde su prvopomenuti usled optužbe
da sarađuju sa „četnicima” istrebljeni (,,Oko sto osoba, uglavnom muškaraca, uhvaćeno je
i odvedeno do obližnje klisure, tako bar glasi priča, gde je postreljano i pobijeno”), a svi
grobovi im razrovani. Čini se da su Ostojići bili jedina porodica sa partizanskim korenima
u ustaškom kraju, pa su stoga i favorizovani u socijalističkoj Jugoslaviji. Ostali su spadali
mahom u ustaše, pa je delom i ova stara omraza verovatno uticala na istrebljenje „malih
Srba” kako su pogrdno nazivali ovu hrvatsku porodicu (Baks, 2000: 239–258). U odnosu
na Međugorje, pripovest iz Balkanskog Vavilona ne ponavlja se u knjizi Tri Jugoslavije, ali
se u bibliografiji potonje, ipak, navodi Baksov članak. Autoru nije poznato da li je u trećem
ili četvrtom izdanju Balkanskog Vavilona Rametova nešto izmenila u svojoj romantizova-
noj priči o Međugorju. Izraziti primer prohrvatske usmerenosti može se naći i u objašnje-
nju izbijanja hrvatsko-bošnjačkih neprijateljstava: „Tokom rata su američka sredstva javnog
obaveštavanja smatrala hrvatsku stranu isključivo odgovornom za borbe između Hrvata i
Muslimana. Nedavno su se pojavili naučni argumenti po kojima, zapravo, muslimanska/boš-
njačka strana snosi veću odgovornost za izbijanje borbi između ovih dveju strana. Pozicija
koja je zauzeta u ovoj knjizi jeste da je sukob bio naddeterminisan, te da, uz dato nepove-
renje koje se razvilo među Hrvatima tokom 1991, kada bosanski predsednik Alija Izetbego-
vić nije učinio ništa da spreči pokret trupa jugoslovenske vojske kroz Bosnu prema Hrvat-
skoj, i uz datu prirodnu suprotstavljenost između rivalskih vojnih snaga koje operišu unutar
iste oblasti, bilo bi potrebno više mudrosti no što je bilo dostupno da spreči izbijanje borbi
između dveju strana” (Ramet, 2006: 10). Prema tome, sukob je „naddeterminisan”„između
rivalskih vojnih snaga koje operišu unutar iste oblasti”, pa nema potrebe ispitivati krivicu.
Pitanje je zašto to nije važilo i u slučaju srpskog sukobljavanja sa hrvatskim i bošnjačkim
snagama „unutar iste oblasti”? No, kada su Srbi za sve krivi, zašto ispitivati krivicu nekog dru-
gog? Kada je reč o bošnjačko-hrvatskim sukobima, tada pisanje američke štampe možda
i nije verodostojno. No, kada je medijska kritika srpske strane u pitanju, autorka nijednom
rečju ne izražava sumnju u ista sredstva masovnog opštenja.
331 Primerice, u poglavlju „Uspon i pad jugoslovenskog liberalizma, 1967–1973” srpski libe-
rali su navedeni i analizirani zajedno sa ostalima (Ramet, 2006: 227–262). Doduše, Šime
Đodan, jedan od svakako najneuravnoteženijih vođa HDZ, smatra se glavnim autorite-
tom za ekonomska pitanja (,,vodeći hrvatski ekonomista”), pa se izuzetno često citira, ali
sada se barem neke pozitivne stvari u Srbiji ne prećutkuju.
332 Studija Tri Jugoslavije započinje shemom od 14 pretpostavki za objašnjenje raspada „nelegi-
timnih država”. Te pretpostavke ovde nisu navođene, jer ne nadilaze nivo neistorične trivijal-
nosti uobičajenog konzervativnog liberalizma većeg dela politikološke teorije na Zapadu.
Primerice, uz gore navedenu trivijalnost 2. pretpostavke, u 14. pretpostavci se tvrdi da što
je veća tendencija različitih etničkih/nacionalnih grupa da imaju rivalske simbole legitima-
cije, to je veća etnička polarizacija i slabija legitimnost sistema (Ramet, 2006: 33).
spoljnih delanja legitimnih sistema’. Tragedija Zapada bila je u zaboravljanju ovog

jednostavnog pravila u odnosima sa Miloševićem – za dugo, dugo vremena.
U ovom smislu, Tomčevo333 poređenje ophođenja predsednika SAD Buša (stari-
jeg, prim. aut.) sa Miloševićem sa ophođenjem Nevila Čemberlena sa Hitlerom
1938. pogađa suštinu: obojica su smatrala moralno ruinirane glavare država kao
da su legitimni vođi ili, možda, kao da ne postoji razlika između legitimne i nele-
gitimne politike” (Ramet, 1996: 411).
Tako je ne naročito duboka i originalna politikološka teorija upotrebljena

za pravdanje upotrebe grube i neistorične, ali od novinarske upotrebe u SAD
i drugde umnogome izanđale istorijske analogije kojom se Milošević izjedna-
čava sa Hitlerom, a Buš stariji sa Čemberlenom. Ova istorijska analogija utoliko
je manje opravdana ukoliko sama autorka Miloševića ne smatra uzročnikom,
već samo katalizatorom raspada Jugoslavije, procesa koji je „imao duboke
korene” posađene u kulturnim razlikama (Ramet, 2006: 361). Kada je, pak,
poređenje Jugoslavije i BiH u pitanju, Rametova ne samo što ih ne poredi, već
dok za Jugoslaviju smatra kako je bila osuđena na propast usled nepremosti-
vih kulturnih razlika, u čijem „srcu” se nalazio rivalitet Srba i Hrvata, dotle za
BiH smatra da Srbi nisu hteli da prihvate manjinski status „odbijajući demo-
kratsko načelo većinske vlasti” (Ramet, 2006: 417), čime se na njih a priori sva-
ljuje sva krivica za sukob. No, kada je Milošević tražio da isto takvo načelo
važi u Jugoslaviji, uopšte nije pomenuto da je odbijeno „demokratsko načelo
većinske vlasti”, već je odbijanje opravdano nacionalnom majorizacijom:
„(…) srbijanska partija je želela da delegati u Veću građana predstavljaju gra-

đane srazmerno – model koji bi favorizovao srpsku naciju. Iako srazmerni model
Amerikancima izgleda prirodno, bio je to politički nabijen predlog u jugosloven-
skom kontekstu – onaj koji je imao poseban cilj da potkopa kvazikonfederalni
element u sistemu. Jedino je Crna Gora podržala Srbiju u ovom pitanju” (Ramet,
2006: 338).
Zaista, zar srpski strahovi u BiH od nacionalne majorizacije nisu bili jed-
nako vredni kao strahovi drugih u Jugoslaviji? Drugim rečima, zašto bi „demo-
kratsko načelo većinske vlasti” bilo neprihvatljivo u Jugoslaviji, a prihvatljivo u
BiH? Novinari koji takođe zastupaju srbocentrično objašnjenje raspada Jugo-
slavije i rata u BiH, ako ne i onog u Sloveniji, Silberova i Litl, izričito pominju
da je Izetbegović „pokušavao da igra onu istu igru u Bosni koju je Milošević
333 Zdravko Tomac je obavljao dužnost potpredsednika Račanove Socijaldemokratske par-

tije i potpredsednika Vlade demokratskog jedinstva (1991–1992). Kao pripadnik izrazito
nacionalističke struje u SPD, zbog nacionalnog pitanja istupio je iz stranke i osnovao 2004.
Hrvatske socijaldemokrate (HSD).
već bio osmislio za Jugoslaviju”, ali su zaključili da se „ključna razlika” nalazila

„u tome što je Milošević težio promenama koje su podrivale same principe na
kojima je Jugoslavija bila stvorena, dok su se Izetbegovićevi predlozi odno-
sili samo na Bosnu. Međutim, na osnovu republičkog ustava, sve tri zajednice
su predstavljale konstitutivne narode, što je značilo da se nijedna odluka nije
mogla sprovesti bez konsenzusa” (Silber, Litl, 1996: 236).
Utoliko, „ključna razlika” nije bila baš toliko ključna, jer i Izetbegović je
„težio promenama koje su podrivale same principe na kojima je” Bosna „stvo-
rena”. No, nisu li prevashodno socijalistički temelji bili u procesu urušavanja,
pa je onda bilo donekle razumljivo traganje za celokupnim preuređenjem
osnova države koja se već duže nalazila u krizi, bilo da se radilo o Miloševiću
ili o Izetbegoviću? Rametova, pak, tumačeći ovo shvatanje, namerno ostaje
nedorečena:
„Zaista, kao što Silberova i Litl naglašavaju, Izetbegović je do tada (sazivanja refe-
renduma o nezavisnosti BiH, prim. aut.) zastupao načelo ‘jedan čovek, jedan glas’
(nasuprot sistemu gde većina u okviru bilo koje nacionalne grupe može staviti
veto na odluku koju bi donela većina građana Bosne) ne samo unutar referen-
dumskog konteksta nego, takođe, kao osnovu buduće organizacije bosanske
države. Ovo je, u stvari, bilo isto načelo koje je Milošević zastupao prethodno u
kontekstu socijalističke Jugoslavije, kada je pokušavao da umanji samostalnost
konstitutivnih republika” (Ramet, 2005: 10).
Ovaj navod zorno pokazuje kako se u naizgled akademskom tekstu pri-

menjuje diskurzivna strategija personalizacije, koja je, ipak, manje očekivana
tu negoli u novinarskoj priči koja mora da pojednostavljuje objašnjenja slo-
ženih pojava kako bi ih približila prosečnom čitaocu. Naime, pitanje principa
relativizovano je pitanjem ko zastupa isti princip. Pošto je Milošević do te mere
satanizovan da bilo šta što je on zastupao mora biti loše, onda je, možda, i naj-
bolje načelo koje je on zastupao nesumnjivo proizvod loših namera.
Tako, kada Izetbegović zastupa načelo većinske demokratije, onda on to
radi da ne bi bilo onemogućavanja odlučivanja na osnovu „većine građana
Bosne”, a kada Milošević zastupa to isto, onda se ne pominju građani Jugo-
slavije, već se u hladnoratovskom maniru naglašava „kontekst socijalističke
Jugoslavije” i namera predsednika Srbije „da umanji samostalnost konstitu-
tivnih republika”.
Zašto bi namere Izetbegovića bile istinski demokratske, za razliku od
namera Miloševića? Nije li postojalo saglasje unutar redova svake od nacional-
nih političkih elita o tako krupnim pitanjima koja su određivala relativni polo-
žaj i moć svake od njih u višenacionalnom kontekstu? Nisu li oni, i jedan i drugi,
zapravo ponavljali zahteve svojih nacija koje su predstavljali? Da li i drugi
političari koji predstavljaju ove nacije imaju različite ili navlas iste zahteve?
Sva ova retorska pitanja Rametova je diskurzivnom strategijom prećutkivanja

zanemarila. Naglasak na kvalitetu ličnosti umesto na načelnom razmatranju
kvaliteta institucija posebno se ne bi očekivao od konzervativno liberalnog
politikologa kova Rametove, koja je u Tri Jugoslavije objavljenoj samo godinu
dana docnije insistirala na značaju političkih institucija. Ako se, međutim, ne
uvede strukturni element u analizu, tj. etnička struktura, brojnost nacija u
Jugoslaviji i u BiH, činjenica da u potonjoj žive tri nacije koje su živele i u
širem kontekstu Jugoslavije, onda je to saznajno nedozvoljivo, jer neminovno
dovodi do pogrešnih zaključaka.
Geil Stouks (Gale Stokes), još jedan doajen u istraživanju Jugoslavije i
država naslednica, profesor emeritus istorije na Univerzitetu Rajs (Rice) u SAD,
ponudio je u dve studije nejednake dužine, Zidovi su se srušili: Slom komu-
nizma u Istočnoj Evropi (The Walls Came Tumbling Down: The Collapse of Com-
munism in Eastern Europe, 1993)334 i Rešenje Ratova za jugoslovensko nasleđe
(Solving the Wars of Yugoslav Succession, 1999)335 u roku od deset godina
međusobno neusaglašenu analizu uzroka nestanka Jugoslavije i propratnih
ratova sa normativnim rešenjem za njih. U studiji iz 1993. koja se bavila uzro-
cima jugoslovenske krize autor je relativno nepristrasno prikazao nacionalne
probleme socijalističke Jugoslavije. Međutim, u neposrednoj analizi uzroka
nestanka Jugoslavije i propratnih ratova na prelazu iz osamdesetih u deve-
desete, priklonio se ideološkoj hegemoniji kombinujući hladnoratovski okvir
i antikomunistički diskurs sa okvirom agresor–žrtva i humanitarno-imperijali-
stičkim diskursom, i upotrebljavajući diskurzivnu strategiju personalizacije u
cilju svaljivanja krivice za sukob u potpunosti na teret Slobodanu Miloševiću
kao sprovoditelju srpskog nacionalizma.
„U ostatku Istočne Evrope vlast naroda, kako je to bilo nazvano posle veli-
kih narodnih demonstracija koje su dovele Korason Akino (Corazon Aquino)
na vlast na Filipinima 1986, bila je snaga za demokratiju i pluralizam. U Srbiji,
međutim, Milošević je pokrenuo vlast naroda da razori Jugoslaviju i stvori
uslove za građanski rat. (...) U ostatku Istočne Evrope vlast naroda smenila je
stare komunističke režime u ime demokratije. U Srbiji, Milošević je manipuli-
sao istom snagom pomoću rasističkih pokliča (appeals) da bi opravdao svoj
preobražaj Saveza komunista Srbije u jednu nacionalističku partiju organizo-
vanu po neostaljinističkim načelima” (Stokes, 1993: 235).
Od jednog doajena u proučavanju Jugoslavije ovakav izliv emotivnosti
i neumerenih uvreda na račun jednog od političkih vođa bio je neočekivan.
334 Citirana je u 64 studije.

335 Prvi put se pojavila u časopisu Problems of Post-Communism 1999. godine. Objavljena je
po drugi put u studiji koju su uredili Norman Neimark (Naimark) i Holi Kejs (Holly Case)
Jugoslavija i njeni istoričari (Yugoslavia and Its Historians, 2003). Ovde se navodi potonje
izdanje. U jednoj docnijoj studiji ostaje se pri stavu koji je iznet u ovoj (Stokes, 2009).
Milošević se smatra svetsko-istorijskim izuzetkom i naročitom anomalijom

u Evropi. Jedna propagandistička parola kao što je „vlast naroda“ (people
power)336 primenjuje se i u tekstu koji iskazuje akademske pretenzije. Miloše-
vić je predstavljen kao „neostaljinista”, svemoćan delatnik, manipulator koji
se služi „rasističkim pokličima“, iako autor nije dokumentovao rasizam nijed-
nim primerom, što nije nikakvo čudo jer Milošević barem javno nikada rasi-
zam nije zastupao, i pokreće pomenutu „vlast naroda“ e da bi razorio Jugo-
slaviju i stvorio uslove za građanski rat.
Šest godina docnije, međutim, u drugoj kraćoj studiji, Stouks se založio
za posvemašnju promenu državnih u skladu sa etničkim granicama. Zaklju-
čio je da se ne radi ni o čemu osobito balkanskom, već o dugotrajnom pro-
cesu stvaranja nacionalnih država u Evropi, te da su ratovi za jugoslovensko
nasleđe „kasni stadijum jednog dugotrajnog i fundamentalnog evropskog
procesa“ (Stokes, 2003: 194).337 Takođe, izričito je utvrdio da „sadašnji politički
cilj stvaranja višeetničkih demokratija u Bosni i na Kosovu pomoću spoljnih
savetnika podržanih silom“ ne daje rezultate (Stokes, 2003: 193). Ako je tako,
onda je „neostaljinista“ Milošević iz 1993. postao pravi Evropejac već 1999.
godine. No, i u ovom potonjem članku iz 1999, preštampanom 2003, autor
tvrdi da „nije verovatno da će sporazumno rešenje biti moguće dokle god je
Slobodan Milošević na vlasti u Srbiji, ali da skorašnja promena vlasti u Hrvat-
skoj govori da će taj dan doći, pre ili docnije, kada prepreke racionalnom odlu-
čivanju tamo neće više postojati“ (Stokes, 2003: 206–207).
Paradoksalno, prema tome, tek odlazak Tuđmana i Miloševića trebalo bi
da omogući ostvarenje nacionalističkih rešenja za koja su se njih dvojica zala-
gali od početka, pa čak i koja su, što se tiče podele BiH, dogovorili mnogo pre
no što je to Stouks predložio. Ako su Tuđman i Milošević bili u pravu, zašto
im to treba priznati tek kada siđu s vlasti? Da su oni bili poslušani, rata u BiH
ne bi bilo. Cinično govoreći i protiveći se takvoj logici, moglo bi se predvi-
deti da bi bilo muslimanskih pobuna i da bi one bile u krvi ugušene. Pa ipak,
posle svih dešavanja tokom devedesetih, Stouks veli da se radi o evropskom
procesu dugog trajanja. Ako je tako, zašto onda nije bilo Stouksove podrške
svim nacionalizmima u Jugoslaviji 1993. godine? Da je Stouks svim nacio-
nalizmima u bivšoj Jugoslaviji pružio akademsku podršku i pokriće, onda
bi autor ove studije mogao da tvrdi da je primenjivao usklađeni pogled na
Jugoslaviju i jednake aršine. No, to nije bio slučaj. U prvoj studiji dosledno je
koristio albanski naziv Kosova i nagovestio zalaganje za njegovu nezavisnost:
„Zajedno sa njihovim sunarodnicima u Albaniji i drugim delovima Jugosla-
vije, Albanci čine stanovništvo od oko pet i po miliona, više ih je nego Hrvata
i skoro su tri puta brojniji od Slovenaca. Koliko dugo bi moglo proći pre nego
336 Ironično, komunisti su takođe insistirali da predstavljaju „narodnu vlast“.

337 Ovu verziju je ponovio i nekoliko godina docnije (Stokes, 2009: 85).
što oni pokušaju da potvrde svoju poziciju na Balkanu kojom ih etnička poli-
tika izgleda ovlašćuje” (Stokes, 1993: 252)?
Slovenački nacionalisti su, nakon albanskih, naročito uživali njegovu
naklonost,338 dok hrvatski nacionalizam nije previše simpatisao, a srpski je u
to doba ostajao sasvim bez njegove podrške. Može se samo pretpostavljati da
je hrvatski nacionalizam ostao bez Stouksovih simpatija još šezdesetih godina
kada se autor, kako se čini, zalagao za jedinstvenu Jugoslaviju, dok se srp-
ski nacionalizam nije prihvatao zbog njegove povezanosti sa komunističkom
ideologijom i ličnošću Slobodana Miloševića koja mu je bila antipatična zbog
svoje autoritarnosti i nametanja svoje volje grubom silom. Otuda i simpatije za
Albance i Bošnjake koji su opaženi i predstavljeni u okviru agresor–žrtva kao
žrtve Miloševićevog agresorskog režima. Naposletku, krajem devedesetih autor
se, iako nevoljno, založio za dosledno poštovanje nacionalističkog načela, tj. za:
„... stvaranje jedne velike albanske muslimanske države usred Balkana (ili,
moguće, njih tri) i nuždu izdržavanja skoro sigurno jednog političkog kazana
neslaganja među samim Albancima; nagrađivanje agresora Srba delovima Bosne
i možda Kosova; razmenu stanovništva (eufemizam za nasilno i nedobrovoljno
iskorenjivanje); nalaženje načina odnošenja prema Vojvodini (neki su, prime-
rice, nedavno predložili stvaranje federalne Srbije); stvaranje jedne male bosan-
sko-muslimanske države; moguće, iako ne nužno, smanjenje veličine Makedo-
nije, jedne zemlje čiji su vođi načinili herojske napore da opstanu i stvore ostrvce
etničke trpeljivosti; negiranje nekih važnih elemenata Helsinških sporazuma; i
suprotstavljanje utvrđenoj politici većine velikih sila. Štaviše, verovatno je da
ispravljanje granica neće značiti samo prilagođavanje mapa. Skoro je izvesno
da bi to značilo značajno nasilje, da se ne pominje lični bol iščašenja za desetine
hiljada ljudi koji napuštaju svoje sadašnje domove ili nadu povratka njihovim
bivšim domovima” (Stokes, 2003: 205–206).
U pisanju Geila Stouksa možda je najvidljivije koliko su komunistički pedi-

gre Miloševića i sredstva koja je koristio naštetili interesima nacije koju je zastu-
pao. Dakle, tek kad on siđe s vlasti, interesi Srba, pa čak i njihov toliko prokaženi
nacionalizam, mogli su se uzeti u razmatranje. Dotad, oni su bili jednostavno
neprijatelji, zato što se njihov vođ takvim opažao i predstavljao u sredstvima
javnog opštenja i u studijama koje su pretendovale na naučnost. Treba, među-
tim, primetiti da ovakvo viđenje budućnosti Balkana pokazuje da spoljni činilac,
338 ,,Slovenci su poricali da se zalažu za raspad Jugoslavije. ‘Ovo nije secesija’, hladno je rekao
predsednik skupštine Slovenije. ‘Želimo da ostanemo deo Jugoslavije’. Želimo treću Jugo-
slaviju, govorili su Slovenci, ne onu kojom bi vladala Srbija i onu koju bi organizovali
komunisti, već onu koja bi istinski bila zasnovana na dobrovoljnom udruživanju” (Stokes,
1993: 237). Slovenačkoj političkoj eliti bile su merene reči, a ne dela. Posredi je bila ide-
ološka pristrasnost hladnoratovskog intelektualca.
na kraju krajeva, odnosi prevagu nad voljom balkanskih nacija, jer konačnu reč
o broju država i načelima njihovog uređenja donose elite najmoćnijih država
na svetu, a ne građani ili elite balkanskih država o čijoj se koži na prvom mestu
radi. Zanimljivo je da bi možda i sam Stouks to poricao kada bi mu neko pome-
nuo ovu primedbu, jer ideološki okvir demokratije u primeni konzervativaca i
liberala veli da o svemu rešava „narod” o kojem se radi ili „građani”. Svakako, to
je jedna od većih ideoloških tlapnji u savremenom oligarhijski uređenom svetu
kojim vlada kapital i koji se istovremeno poziva na demokratiju.
Autor koji je celu knjigu o „razaranju Jugoslavije” diskurzivnom strategi-
jom personalizacije posvetio Miloševiću jeste američki diplomata i univer-
zitetski profesor Luis Sel (Louis Sell).339 Sam naziv studije je znakovit: Slobo-
dan Milošević i razaranje Jugoslavije (Slobodan Milosevic and the Destruction of
Yugoslavia, 2003),340 a činjenica da je knjiga objavljena dve godine po njego-
vom padu s vlasti, a onda preštampana sledeće s novim predgovorom, uka-
zuje da je mržnja moćnih ljudi koju je bivši predsednik Srbije na sebe navu-
kao bila ponešto netipična, baš kao i interes angloameričke javnosti za njega.
Nazivi poglavlja knjiga između „uvoda” i „kraja” koje je diplomata sa 27 godina
staža u američkoj spoljnoj politici davao takođe su zanimljivi: „Mladi Miloše-
vić i Jugoslavija koju je razorio”; „Uspon Miloševića”; „Milošević uzima Kosovo”;
„Novi Tito?”; „Svi Srbi u jednoj državi”; „Milošević u ratu”; „Milošević i politika
moći”; „Čovek mira”; „Dejton”; „Milošević gubi Kosovo”; „Ratni zločinac”. Iz ras-
poreda poglavlja i njihovih naslova sledi i pripovedna struktura cele studije.
Naime, Milošević se smatra isključivim krivcem za „razaranje” države, čime se
odgovornosti oslobađaju svi drugi delatnici u Jugoslaviji i izvan nje: „Jugosla-
vija nije umrla prirodnom smrću; ona je ubijena, a Milošević je, više no ijedan
drugi pojedini vođ, odgovoran” (Sell, 2003: 4).
Prema tome, poređenje „više no ijedan drugi pojedini vođ” upućuje da
su, ipak, i neki drugi odgovorni. No, njihova odgovornost uvek je vezana za
odgovore na Miloševićev izazov. Tako, Sel kaže da je Tuđman – „u velikoj meri
kao reakcija na Miloševićev agresivni srpski nacionalizam – preduzeo niz iza-
zovnih nacionalističkih koraka za koje je znao da će pobuditi strahove srpske
manjine u Hrvatskoj”; a u Sloveniji je „koalicija privlačnih mladih reformatora,
339 Osam godina je proveo u bivšoj Jugoslaviji kao američki diplomata; u periodu 1974–1976.
bio je vicekonzul u Zagrebu koji je „tih dana bio politički duboko zamrznut kao rezultat
Titovog gušenja hrvatskog nacionalnog pokreta“, a period 1987–1991. proveo je u Beo-
gradu. Bio je politički savetnik Karla Bilta (Carl Bildt) dok je ovaj 1995–1996. vršio funk-
ciju Visokog predstavnika EU u BiH. U tom svojstvu bio je i u Dejtonu. Radio je kao direk-
tor Međunarodne krizne grupe za Kosovo 2000. godine. Trenutno je profesor sa nepunim
radnim vremenom (Adjunct Professor) na Univerzitetu Mein (Maine) u SAD. Motiv za pisa-
nje knjige nalazio se u potrebi objašnjenja kako je „Jugoslavija koju smo ja i mnogi drugi
strani posmatrači znali i voleli mogla tako brzo pasti u varvarstvo“ (Sell, 2003).
340 Navođena je dosad u 28 publikacija.
nakon osvajanja vlasti na prvim jugoslovenskim demokratskim izborima, pri-

grlila korak po korak strategiju odvajanja od Jugoslavije, potpuno svesna da bi
njihov odlazak vodio ratu u Hrvatskoj i Bosni”; takođe, za Izetbegovića se veli
kako, uprkos tome što je postao „hrabri simbol otpora bosanskih Muslimana
srpskoj agresiji”, mora snositi „nešto odgovornosti za sukob” zato što je promo-
visao „muslimanski nacionalizam”, iako nije imao „nikakvu strategiju za uprav-
ljanje njegovim katastrofalnim uticajem na višeetničku Bosnu” (Sell, 2003: 5).
Ako je to već tako, čemu onda onakva pripovedna struktura studije? Pristra-
snost je providna, Slovenci i kad idu u rat ostaju „privlačni mladi reformatori”,
Tuđman tek reaguje na srpski nacionalizam, a Izetbegović je „hrabri simbol”
i onda kad očigledno vodi sopstvenu naciju i zemlju u katastrofu. Paradoksi
umeju biti saznajno korisni, ali u ovom slučaju reč je o slabo prikrivenoj pro-
pagandi koja se nastavlja i po završetku rata.
Upravo u trenutku pisanja nalazi se ključ zagonetke. Knjiga je predata
u štampu u julu 2000. (Sell, 2003: xviii), nekih godinu dana nakon završetka
NATO bombardovanja SRJ. Otuda proizlazi da je na bojištu poraženog nepri-
jatelja SAD trebalo temeljito demonizovati i na simboličkom polju, pravdajući
tako ulogu SAD i NATO u procesu nestajanja Jugoslavije i u ratovima za jugo-
slovensko nasleđe. Doista, autor je izričit u tome da je „raspad Jugoslavije bio
kućno spravljena tragedija”, te da „u oštrom kontrastu prema većem delu bal-
kanske istorije, spoljne sile nisu igrale vodeću ulogu u podsticanju jugoslo-
venskih podela” (Sell, 2003: 4).
Pa ipak, autor nudi izvesnu kritiku velikih sila, ali ih kritikuje sve zajedno
bez izdvajanja bilo koje od njih. Tako veli da je „učinak međunarodne uklju-
čenosti u Jugoslaviju pun promašaja i neodgovarajućih napora”, a da je „sre-
dišnji razlog promašaja međunarodnih napora u tome što ni jedna nacija nije
osećala da su joj životni interesi u pitanju u Jugoslaviji”. Takođe, Sel je priznao
nešto što je van Srbije gotovo neprikosnoveni taboo političke korektnosti, a
u Srbiji neprežaljena nacionalistička težnja:
„Moguće je da je pojedinačno najveća sveobuhvatna konceptualna greška (…)

promašaj da se odgovori na jednakim osnovama zahtevima za samoopredelje-
nje svih naroda koji naseljavaju bivšu Jugoslaviju. Insistiranjem da se unutrašnje
granice republika koje čine Jugoslaviju moraju održati kao spoljne granice novih
država koje su izronile iz krhotina jugoslovenskog sloma, međunarodna zajed-
nica je porekla Srbima i Albancima – narodima Jugoslavije čije su etničke granice
najviše odstupale od političkih – nezavisne nacionalne države koje su darovane
Slovencima, Hrvatima, Makedoncima, i Bosancima” (Sell, 2003: 6).
Doista, posle američkog priznanja nezavisnosti Kosova, kao i praćenja

ove odluke u trenutku pisanja od 82 članice UN i 22 članice iz EU, ova nesraz-
mera u ispunjavanju nacionalističkih snova različitih nacija bivše Jugoslavije
izgleda još veća. Utoliko je ona na duži rok neodrživa, jer nosi nacionalne fru-
stracije Srba, te napetosti u odnosima između bivših jugoslovenskih repu-
blika i posledične opasnosti po mir u budućnosti. Sa promenama međuna-
rodnih okolnosti, velika je verovatnoća da bi uspostavljena klimava ravnoteža
bila narušena. Američkom diplomati, međutim, služi na čast što je problema-
tizovao ovu okolnost, tim više što mu usmerenost nije ni najmanje prosrpska.
Jedno od važnih pitanja u proučavanju nestanka Jugoslavije jeste uloga
Nemačke. U Velikoj Britaniji su neki političari i diplomati, prvenstveno prvi
posrednik EZ lord Karington, umeli tokom devedesetih skretati pažnju jav-
nosti da je Nemačka kriva za razbijanje Jugoslavije, pa i da je preuranjeno
priznanje Slovenije i Hrvatske na kojem je ona insistirala izazvalo krvopro-
liće u BiH. Takve tvrdnje izazivale su ne samo pokušaje pobijanja argume-
nata, što je u nauci uobičajeno, već ponekad i istinski gnevne reakcije koje
upućuju da se nije radilo tek o želji za saznanjem, već da su u igri bili i nesa-
znajni motivi.341
Srbocentrični autori ovde su tipični. Konverzi je napisao studijicu (51
stranica) o poricanju razbijačke uloge Nemačke prema Jugoslaviji (Napadi
na Nemačku i raspad Jugoslavije – German-Bashing and the Breakup of
Yugoslavia),342 a Rametova, primerice, odbija svaku pomisao da je Nemačka
„radila na razbijanju Jugoslavije od početka”, „da je prvenstveno odgovorna
za izbijanje sukoba”, „da je delala ‘jednostrano’ prilikom zvaničnog proglaše-
nja nezavisnosti 24. decembra” 1991, „da je ‘prisilila’ nesrećne partnere u EZ
da prihvate njene želje protivno njihovoj boljoj proceni”, „da je Nemačka bila
prohrvatska zbog nacističko-ustaških veza od pre više od pola veka”, „da je
Nemačka bila sklona građenju sfere uticaja na Balkanu na račun drugih zasluž-
nijih sila”. Međutim, odbijajući navedene tvrdnje, Rametova ne pobija pra-
teće argumente, već samo kaže da su „ove i druge germanofobične optužbe
besmislene i ne mogu biti dokazane”, i dodaje kako ne bi bilo moguće, da je
odluka EZ o priznanju pogoršala stanje, očekivati potpisivanje sporazuma o
miru početkom januara 1992, što je „privremeno okončalo (najveći deo) borbi
u Hrvatskoj” (Ramet, 2006: 404).343
341 Nesaznajni motivi su, očekivano, usmeravali nemačkog diplomatu Mihaela Libala (Michael
Libal) da srbocentričnošću pravda nemačku politiku prema Jugoslaviji: „Nije bilo nemač-
kog zvaničnika koji bi ohrabrio separatističke težnje u jugoslovenskim republikama.
U stvari, ova neupitna privrženost ideji jugoslovenskog jedinstva, koja je ostavljala strane
u Jugoslaviji da rešavaju svoje međusobice sami, vodila je ozbiljnoj greški u tačno suprot-
nom smeru od onog za koji se Nemačka sumnjiči od docnijih kritičara, pošto ju je sprečila,
kao i druge evropske države, da potpuno i blagovremeno razume smrtnu pretnju koju su
Milošević i njegova politika predstavljali za opstanak Jugoslavije“ (Libal, 1997: 5). Diskur-
zivna strategija personalizacije služila je kao sredstvo samoopravdanja.
342 Nažalost, autor ovog rada nije uspeo da do nje dođe.
343 Takvo mišljenje zastupa i Slovenac Matjaž Klemenčič, navodeći da se i ostali članovi tima
na čijem se čelu nalazio slažu s njim (Dušan Janjić, Vlado Azinović, Alfred Bing, Sumantra
Brendan Sims je 2001, takođe, negirao negativnu ulogu Nemačke pri raz-
bijanju SFRJ, što je Karington početkom devedesetih tvrdio optužujući je za
prerano priznanje Hrvatske koje je izazvalo rat u BiH:
„To je očigledna besmislica. Nije istina da je Njemačka izazvala rat u Bosni time
što je pogurala priznanje Slovenije i Hrvatske u ime nekog šireg hegemonistič-
kog plana. Istina je da je u početnim stadijima krize većina njemačkih političara i
komentatora energično nastupala protiv razbijanja federacije; njemački ministar
vanjskih poslova, Hans-Dietrich Genscher, to je stajalište zastupao na zasjeda-
nju KEBS-a u Berlinu samo pet dana prije izbijanja neprijateljstava. Nema u tome
ništa čudnovato: u biti post-nacionalistička njemačka elita nije vidjela potrebe za
novim podjelama u vrijeme kada ’padaju zidovi i Europa se ujedinjuje’. Njemačka
je samo brže i odlučnije od drugih europskih sila reagirala na očigledno rušenje
Jugoslavije od strane srpskih nacionalista. (...) Nije također istina da je priznanje
upropastilo Carringtonove pokušaje da postigne sveobuhvatno rješenje. Činje-
nica je da je lord Carrington još sredinom oktobra 1991. bio iznio svoj plan ’uzmi
ili ostavi’ – koji je jamčio ’specijalni status’ svim manjinama – šestorici republič-
kih vođa u Den Haagu. Plan su prihvatili svi osim Slobodana Miloševića (istakao
B. S.), koji je odbacio svaku pomisao da bi manjine u Srbiji mogle dobiti ista prava
kakva posvuda drugdje traži za Srbe. Treba li dokaza kako rat nije bio zbog srp-
skih strahovanja, već radi etničkog čišćenja i aneksije, eto ga” (Simms, 2003: 15).344
Boze, Danijele Konverzi, Dušan Đorđević, Kit Daut, Džon Fajn, Zlatko Hadžidedić, Marko
Atila Hor, Čarls Ingrao, Konstantin Jordaki, A. Ros-Džonson, Emil Kerenji, Vladimir Klemen-
čič, Miloš Ković, Vladimir Petrović, Nikola Samardžić, Brendan Sims): „Nemačka, Austrija,
Danska i Mađarska su izvesno simpatisale (were certainly sympathetic to) hrvatski i slo-
venački slučaj, ali smo zaključili da one zapravo nisu ohrabrile nezavisnost (they did not
actually encourage independence)“ (Klemenčič, 2009: 156). Izvesno je da se bar jedan od
pomenutih članova tima ne slaže sa ovim stavom; štaviše, Ković naglašava odgovornost
Nemačke u razbijanju SFRJ (Ković Miloš, „U vakuumu moći“, Politika, 24. X 2009). Klemenčič
smatra da je „pretnja priznanjem bila samo metod pritiska na Srbe u Hrvatskoj i jugoslo-
vensku vladu da obustave borbu“ (Klemenčič, 2009: 156). Sa stanovišta održanja države,
ako se obustavi borba protiv secesionista, oni će se nesmetano otcepiti. U tom smislu, ne
radi se samo o simpatiji već o jasnom ohrabrenju secesionista. Valja navesti da autor odaje
posebno priznanje Marku Atili Horu, Čarlsu Ingrau i Alfredu Bingu za doprinos poglav-
lju, dok su Ković, Petrović, Jordaki, Sims i Daut bili neaktivni (Klemenčič, 2009: 152). Kle-
menčič tvrdi da „dok je Nemačka nećkajući se podržala nezavisnost Slovenije i Hrvatske,
Sovjetski Savez je želeo da Jugoslavija bude očuvana po svaku cenu“ (Klemenčič, 2009:
157). Tako ispada da je SSSR u vreme sopstvenog raspada želeo da „po svaku cenu očuva“
SFRJ, a da je ujedinjena i ojačana Nemačka oklevala u podršci Slovenije i Hrvatske. Radi
se o zameni teza zarad pravdanja delanja Nemačke. Znakovit je, takođe, i izbor glagola,
jer oni ukazuju na stepen zainteresovanosti određenih sila u jugoslovenskim sukobima:
dok Nemačka „simpatiše“ i „ne ohrabruje“ secesioniste, dotle se „Francuska, takođe, borila
(fought) za dalje postojanje ujedinjene Jugoslavije, možda, pod uticajem starih tradicija
francuskog prijateljstva sa Srbima“ (Klemenčič, 2009: 158).
344 Simsova studija navođena je u 40 publikacija.
Doista, jak je argument to što je Milošević jedini odbio Karingtonov pred-

log koji je jemčio prava Srbima u Hrvatskoj, ali tražio i ista takva prava za
Albance na Kosovu. Stoga je njegova odgovornost za rat velika, iako ne i isklju-
čiva kao što misli Sims. Pa ipak, tu se radi o odgovornosti za rat, dok se odgo-
vornost za razbijanje Jugoslavije barem u analitičke svrhe mora gledati odvo-
jeno, ali s punom svešću da je razbijanje Jugoslavije uticalo i na ratove za
jugoslovensko nasleđe.
U ovoj studiji pisano je opširnije o ulozi Nemačke. No, postavlja se pita-
nje da li je, možda, autora srpska etnička vezanost odvela u pristrasnost kod
tako delikatne stvari kakva je moguća srpska odgovornost za razbijanje SFRJ
i ratove koji su usledili, pa je stoga najlakše odgovornost sopstvene nacije
svaliti na neku drugu, a naročito ako se radi o velikoj sili koja se tradicionalno
doživljava kao Srbima nenaklonjena?
Profesor političkih nauka na Univerzitetu Duizburg (Duisburg) i stručnjak
za Jugoistočnu Evropu Hajnc Jirgen Akst (Heinz-Juergen Axt), u članku „Da li
je Genšer rasturio Jugoslaviju? Mitovi i činjenice o spoljnoj politici ujedinjene
Nemačke“ (Axt, 1993) pokušao je da odgonetne ulogu Genšera posebno, ali
i Nemačke uopšte u razbijanju SFRJ. On je utvrdio da je Nemačka narušila
prvobitno jedinstvo u EZ izgrađeno oko potrebe održanja jedinstvene Jugo-
slavije: „Zajednički front se raspao nakon što je savezni kancelar Helmut Kol
(Helmut Kohl) 1. VII 1991. izjavio da pravo na samoopredeljenje zahteva pri-
znanje.“ Čitalac ove studije već je saznao da je sutradan po ovoj izjavi Gen-
šer bio u vozu iz Graca prema Sloveniji kako bi i svojim prisustvom simbolički
podržao nezavisnost Slovenije. Utoliko, nepobitna je činjenica da je Nemačka
istupila iz zajedničke evropske spoljne politike održanja Jugoslavije kako bi
samostalno radila u cilju njenog razbijanja najdocnije šest dana nakon što su
Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost.
Štaviše, od Norberta Bota (Norbert Both), istraživača nizozemske spoljne
politike, može se saznati da je Nemačka već u novembru 1990. zahtevala od
ostalih zemalja u EZ da se ustanovi „da ljudska prava moraju imati prven-
stvo nad održanjem jedinstva Jugoslavije”, što Rametova, međutim, tumači
kao pokazatelj nemačke privrženosti odbrani ljudskih prava, a ne kao poka-
zatelj namera njene vlade da razbije Jugoslaviju (Ramet, 2005: 9). Pa ipak,
ako se smatra da Nemačka, SAD ili bilo koja druga zemlja iskreno zastupaju
ideju odbrane ljudskih prava, onda će to značiti da im je uvek više stalo do
ljudskih prava no do države koja ih krši, radilo se o Jugoslaviji, Turskoj (ugro-
žena ljudska prava Kurda), Izraelu (ugrožena ljudska prava Palestinaca), Srbiji
(ugrožena ljudska prava Albanaca), Hrvatskoj (ugrožena ljudska prava Srba),
Nemačkoj (ugrožena ljudska prava Turaka), Rusiji (ugrožena ljudska prava
Čečena), Gruziji (ugrožena ljudska prava Oseta i Abhaza), Francuskoj (ugro-
žena prava muslimana) ili SAD (ugrožena ljudska prava crnaca, a u poslednje
vreme i muslimana). Pošto je iz pobrojanih primera poznato da se nijedna
od navedenih država, pa ni Nemačka, tako ne ponaša, onda se može izvući

zaključak da se radilo o instrumentalizaciji ideologije ljudskih prava u cilju
razbijanja Jugoslavije.
Takođe, iz istog izvora saznaje se da je u maju 1991, povodom događaja
u Borovu Selu, Nemačka cirkularom poslala nacrt rezolucije drugim članicama
EZ, kojom je „pozivala Beograd da poštuje ljudska prava, radi za demokratiju, i
poštuje pravo na samoopredeljenje”, ali „kao i ranije, najveći deo drugih zema-
lja članica EZ (iako ne sve) nastavile su da osećaju kako teritorijalni integritet i
jedinstvo Jugoslavije treba da ostanu najviši prioritet za EZ, ispred onih vred-
nosti koje je nemačka vlada propovedala” (Ramet, 2005: 9). Dirljiva je briga za
pomenute vrednosti kako tadašnje nemačke vlade tako Sabrine Ramet, ali se
čini da se u oba slučaja zapravo radi o ideološkom pravdanju neprijateljstva
prema jednoj državi. Rametova, međutim, priznaje da su „Kol i Genšer, može
biti, bili najglasniji zastupnici ove zajednički dosegnute politike (priznanja Slo-
venije i Hrvatske, prim. aut.), ali da je konačno, prema Botu, bila to višestrana
demohrišćanska inicijativa,345 pre negoli nemačka – bez obzira na hrvatsku
blagodarnost Kolu i Genšeru” (Ramet, 2005: 10). Pa ipak, čini se da Hrvatima
treba verovati da znaju kome duguju zahvalnost za nezavisnost na prvome
mestu (Cohen, 2008: 376; Tanner, 2001: 274).346
Važno je i pitanje koji su razlozi terali Nemačku da napusti zajedničku
evropsku politiku prema Jugoslaviji i da se suprotstavi američkoj molbi, kao i
navodnoj molbi Alije Izetbegovića „zato što bi priznanje značilo rat” u BiH,347
da preispita za 15. XII 1991. najavljeno jednostrano priznanje secesija Slove-
nije i Hrvatske (Klemenčič, 2009: 164). Po Akstu, ekonomski razlozi nisu odi-
grali bitnu ulogu, jer je celokupna trgovina sa bivšim socijalističkim zemljama,
uključujući SSSR, 1990. iznosila svega 3,8% ukupne nemačke spoljnotrgovin-
ske razmene. No, istorijski razlozi su već imali neku ulogu, jer se Nemci „sa sta-
novnicima Slovenije i Hrvatske osećaju u većoj meri povezani nego sa osta-
lim stanovnicima bivše Jugoslavije“, što se naročito ogleda u činjenici istorijski
veće rasprostranjenosti korišćenja nemačkog jezika u njima. Po Akstu, i verski
činilac odigrao je važnu ulogu, ali ga ne treba precenjivati: „Genšer je, sve dok
se držao jugoslovenskog jedinstva, bio naročito oštro kritikovan od bavarske
CSU. Genšer je, međutim, bio napadan i od SPD, za koju je teško reći da ima
nekih veza sa katoličanstvom.“
345 Navedene su demohrišćanske stranke Nemačke, Italije, Belgije, Nizozemske, Luksemburga

i Grčke.
346 Osim pesmice Danke Deutschland, mnogobrojnih spomenika i ulica nazvanih po Genše-
rovom imenu, te Mesićevog izričitog priznanja da su Hrvatskoj najviše pomogli Vatikan
(što ima veze sa evropskim demohrišćanima), Kol i Genšer, tu je i Gorbačovljevo svedo-
čenje da mu je Buš stariji kazao kako ga Kol stalno pritiska da Slovenija i Hrvatska budu
što pre priznate (Cohen, 2008: 376).
347 Glaurdić spori da je Izetbegović ikada ovakvu molbu uputio (Glaurdić, 2010: 302).
Ovde, dakle, treba uočiti da je Genšer bio napadan kako od katoličke kon-
zervativne desnice, tako i od levih liberala i socijalnih demokrata dok se, sle-
deći zajedničku spoljnu politiku EEZ, zalagao za jedinstvenu Jugoslaviju, pa
iako u tome nije dugo istrajao. Ovo je upozoravalo na značaj javnog mnje-
nja za promenu Genšerove politike, naročito usled „Genšerove naročite oset-
ljivosti“ na njega: „Ne može se poreći ni da je izveštavanje nemačkih sred-
stava javnog obaveštavanja bilo tendenciozno i jednostrano, upereno u većoj
meri protiv Srba.“ Otuda i zaključak da su sredstva masovnog opštenja i javno
mnjenje „znatno doprineli tome da Nemačka isprednjači u priznavanju“. Napo-
sletku, „Genšerovu noćnu moru predstavljala je mogućnost da se partije Unije
(CDU/CSU, prim. aut.) i socijaldemokrati međusobno približe kada je reč o jed-
nom od centralnih pitanja spoljne politike, pri čemu ovo približavanje ne bi
ostalo ograničeno na taj slučaj.“
No, sve navedene činjenice nisu imale uticaja na Simsa koji je, pravdajući
postupanje Nemačke u procesu nestajanja SFRJ, pokazivao pristrasnost prema
Hrvatskoj: „Politika odgode priznanja imala je, zapravo, smisla jedino kao stra-
tegija maltretiranja slabije strane, Hrvata, kako bi se prinudili na teritorijalne
ustupke“ (Simms, 2003: 15). Međutim, pristrasnost prema Bošnjacima bila je
možda još jača, baš kao i neprijateljstvo prema Srbima:
„Prava je istina da je bosanske srpske ekstremiste – podržavane od Beograda –

pokretala vlastita ubilačka dinamika. James Baker, državni tajnik SAD, koji nije
bio alarmist kad je u pitanju bila Jugoslavija, još je u septembru 1991. upozo-
rio Vijeće sigurnosti UN na agresivne pripreme bosanskih Srba. Dok je bosanska
vlada u 1991. još zdušno pokušavala izraditi nov jugoslavenski federalni okvir,
bosanski Srbi osnivali su ilegalne autonomne regije, gomilali oružje i sastav-
ljali liste muslimanskih prvaka koje treba poubijati ili prognati. Najviše što bi se
moglo kazati jest da je njemački korak utjecao na vrijeme početka genocida, koji
je bio već dugo planiran i koji nisu mogli zaustaviti nikakvi pregovori, već jedino
odlučna preventivna vojna intervencija” (Simms, 2003: 16).
Prema tome, Srbi, a naročito njihov deo u BiH, predstavljeni su kao mon-
strumi pokretani „vlastitom ubilačkom dinamikom“ koji smišljaju genocid
protiv susednih nacija, pa su time krivi za apsolutno sve što se dešavalo na
prostoru bivše SFRJ. Utoliko je i Simsov zaključak logičan – trebalo ih je pre-
ventivno napasti. No, tako depersonalizovane i dehumanizovane, verovatno
ih je trebalo i iskoreniti, jer šta osećati za (ne)ljude koje pokreće „vlastita ubi-
lačka dinamika“?
Naposletku, ima i autora koji su, poredeći Srbe u Hrvatskoj s nacistima i
ustašama zbog „ogavnog nasilja protiv civilnog stanovništva“ (Ullman, 1996:
13), brinuli o sudbini „američkog vođstva“ u svetu: „(…) američkom vođstvu
trebalo je mnogo vremena da se pojavi, četiri i po godine. Baš kao što su
bosanski Srbi tokom ovih godina često izazivali NATO, da ne pominjemo Uje-
dinjene nacije, tako bi i drugi međunarodni nasilnici mogli doći u iskušenje
da urade isto“ (Ullman, 1996: 34). Stoga je profesor Međunarodnih odnosa
na Prinstonu (Princeton) konstatovao da je „javnost potrebno stalno ubeđi-
vati“ da su „okolnosti iza njihovih granica vredne života njihovih sinova i kćeri“
(Ullman, 1996: 35). Uopšte, okvir agresor–žrtva s humanitarno-imperijalistič-
kim diskursom i diskurzivnom strategijom personalizacije („beogradski kasa-
pin“ – Daalder,348 O’Hanlon 2000: 15) – veoma su dobro služili imperijalnim
interesima,349 u koje je spadalo i popravljanje odnosa sa islamskim svetom:350
„Kao srpski vođ Jugoslavije, Slobodan Milošević je bio najodgovorniji za dece-
niju nasilja koje je propratilo raspad Jugoslavije. (…) Već je više od godinu
dana kako su SAD i njihovi glavni evropski saveznici pokušali da spreče vojni
sukob težeći da uključe (u diplomatske napore, prim. aut.) najodgovornijeg
čoveka za pokolje na Kosovu koji nalikuju onima koji su mu prethodili u Hrvat-
skoj i Bosni ranije tokom decenije“ (Daalder, O’Hanlon, 2000 :1).
6.3. Posredno pripisivanje odgovornosti Srbima

za raspad Jugoslavije
(...) postoji težnja da se odbace one analize koje pokazuju da je poli-

tika koja je pobedila, u stvari, pogrešna. Politička hegemonija zavodi
intelektualno pravoverje.
Robert Hejden
Prethodno analizirane studije uspostavile su ideološku hegemoniju o

Srbima kao isključivo odgovornima za raspad Jugoslavije i ratove, neposredno
ih i etički proglašavajući krivcima za takav ishod i neretko ih predstavljajući u
negativno stereotipnom svetlu. Studije koje Srbima posredno pripisuju odgo-
vornost znatno su uravnoteženije, ali se, ipak, onako uzgred, kroz tekst ili u
uvodu i zaključku navodi da su Srbi ti koji su najodgovorniji za nesreće koje
su zadesile Jugoslaviju na prelazu osamdesetih u devedesete godine.
348 Stručnjak za međunarodne odnose, član Nacionalnog saveta bezbednosti u vladi B. Klin-
tona zadužen za politiku prema BiH, spoljnopolitički savetnik Baraka Obame tokom
predizborne kampanje i sadašnji predstavnik SAD pri Savetu NATO. Wikipedia: http://
en.wikipedia.org/wiki/Ivo_Daalder, pristupljeno 3. V 2011. godine. Oblast međunarod-
nih odnosa je, možda, posebno podložna ideologizaciji u okviru i inače ideologizovane
političke nauke, jer ona izražava i kadšto uobličava spoljnopolitičke interese neke države.
349 Knjigu su (na koricama) preporučivali političari i vojnici: Bob Doul, Zbignjev Bžežinski,
Ričard Holbruk, Džon Mekein, Entoni Lejk, Voren Zimerman i general Klaus Nauman.
350 Diplomatske odnose sa SRJ prekinulo je 47 islamskih zemalja, a saudijski kralj Fahd
zamolio je Buša starijeg posebnim pismom da pomogne muslimanima u BiH (Klemen-
čič, 2009: 173).
Pisci ovih studija su, izgleda, bili fascinirani medijskim pričama o Srbima,
pa su rešili da, vođeni modernističkim teorijama etničke vezanosti (Bakić,
2006; 2004), proniknu u suštinu „srpskog fenomena” izučavajući uglavnom
srpske intelektualce i očekujući da nađu suštinske dokaze nacionalističkog
zla koje je izazvalo docniji raspad SFRJ i prateće ratove. Najčešće su zaklju-
čivali da je nacionalizma bilo, ali da nije bio naročito zloćudan (Budding,
2004; Miller, 2002). Pa ipak, ostajali su pri zaključku da su Srbi ti koji su naj-
odgovorniji, iako zapravo nisu ni pokušali da istraže druge strane u jugo-
slovenskom sukobu isto onako temeljito kako su izučili srpsku. Klasične pri-
mere takvog pisanja nude Nikolas Miler, Erik Gordi (Eric Gordy) i Odri Helfant
Bading (Audrey Helfant Budding). Prvi je profesor na državnom Univerzi-
tetu Boisi (Boise) u Ajdahu (Idaho) i recenzent nekoliko uglednih izdavačkih
kuća,351 Gordi je odnedavno profesor na Londonskoj školi za slovenske i istoč-
noevropske studije (London School of Slavonic and Eastern European Studies),
a Badingova je profesorka na prestižnom Harvardu i autorka Stručnog izve-
štaja za Haški tribunal o srpskom nacionalizmu.
Zajedničke crte njihovog pisanja odnose se na izrazitu težnju za nepri-
strasnošću, te objektivno prikazivanje pojave srpskog nacionalizma među
srpskim intelektualcima u XX veku. Ovako objektivan prikaz je, međutim, u
relativnom neskladu sa manje ili više izričitom tvrdnjom da je srpska strana
skrivila raspad Jugoslavije i rat, tim više što su usredsređeni na društvo Srbije
i naročito na srpske intelektualce, dok druge strane u južnoslovenskom
sukobu prate tek usputno, a međunarodni aspekt ostaje sasvim izvan njihove
žiže interesovanja. Ispada da se u istraživanje ušlo s namerom da se razume
delanje Srba u poslednjoj deceniji XX veka. No, isti rezultat bi se postigao
ako bi se istraživali hrvatski intelektualci Matice hrvatske koji su predvodili
Hrvatsko proljeće ili slovenački intelektualci osamdesetih, ali slična istraživa-
nja konkretni istraživači nisu spočetka preduzimali, već tek u skorije vreme
(Budding, 2008; Miller, 2008).
Otuda, iako njihovo delo nikako ne može biti smatrano, što bi Džejms
Sadković kazao, „javnim zastupanjem slučaja”, jer radi se o veoma vrednim
istraživanjima koja poštuju načela naučnog rada i obogaćuju saznanje, ono
se ipak može ubrojiti u dela koja zastupaju ideološki hegemon diskurs o
„raspadu Jugoslavije” i pratećim ratovima. Može se reći da istraživanja koja
neposredno optužuju Srbe, neretko ih demonizujući, za raspad SFRJ i pra-
teće ratove uspostavljaju ideološku hegemoniju o ovim pojavama, a da
dela koja posredno utvrđuju odgovornost Srba za takve pojave uglavnom
slede i potvrđuju, premda kadšto ublažavaju i racionalizuju uspostavljeni
hegemoni diskurs.
351 Podaci o njemu mogu se saznati na sledećoj elektronskoj adresi: http://www.boisestate.

edu/history/faculty/miller.shtml, pristupljeno 20. VIII 2008. godine.
Doista, Badingova se pozabavila problemom odnosa Srba prema Jugo-

slaviji u okviru izrade doktorske disertacije pod naslovom Srpski intelektualci
i nacionalno pitanje 1961–1991, što je 1998. objavljeno pod istim imenom
kao knjiga.352 Došla je do zaključka da su se oni već pri kraju prvog desetleća
na koje se njeno istraživanje odnosilo (šezdesete) preobratili iz Jugoslovena
u Srbe (Budding, 1997). Sličan zaključak iznosi i Nikolas Miler (Miller, 2002).
U stvari, oboje pojednostavljuju stvari. Jugoslovenstvo je kako u srpskom tako
u hrvatskom slučaju predstavljalo ideologiju koja je usklađivana sa užim naci-
onalističkim idealima, pa je i svako približavanje ispunjenju užih nacionalistič-
kih ideala pod imenom jugoslovenstva bilo pozdravljano, ali je i svako udalja-
vanje od njega izazivalo sumnju i preispitivanja.
Dakle, nije se tu moralo raditi o nečem konačnom, kao što oboje autora,
čini se, pretpostavljaju. Oboje kao ključan događaj uzimaju Predlog za razmišlja-
nje Borislava Mihajlovića Mihiza i Antonija Isakovića koji su potpisala 42 književ-
nika. Iako uviđaju da se radilo o odgovoru na izazov koji je predstavljala Dekla-
racija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika, ne izvlače odatle zaključak
da se radilo, ipak, samo o jednoj veoma važnoj epizodi u rivalski strukturisa-
nim međunacionalnim odnosima Srba i Hrvata, već izvode dalekosežan zaklju-
čak da su tada srpski intelektualci konačno prestali da budu Jugosloveni.353
352 Citirana je svega tri puta, a autor ove studije nije nažalost imao uvid u nju. Kosta Čavoški
je objavio oštru kritiku (Badingova protiv Badingove: Dva lica istog pisca u slučaju Slobo-
dana Miloševića) Stručnog izveštaja Badingove za potrebe Haškog tribunala. U toj kritici,
koja mestimično odstupa od uobičajenog akademskog diskursa, tvrdi se da se Izveštaj
znatno razlikuje u odnosu na disertaciju za koju se imaju reči hvale.
353 „Kada su, po obliku svog napada na Rankovića, jugoslovenski lideri izjednačili ’srpski naci-
onalizam’ sa ’unitarističkim jugoslovenstvom’, svakako nisu imali nameru da ojačaju tra-
dicionalni (’partikularistički’) srpski nacionalizam. Ipak, njihova politika je imala takav
efekat“ (Budding, 2004: 91). Slično smatra i Miler: „Srbijanski intelektualci su se odmakli
od podrške Titovom režimu koji je osiguravao srpsku bezbednost u ovoj Jugoslaviji, od
podrške stvaranju jedinstvene kulture i nadnacionalnog identiteta koji bi konačno obe-
smislio republičke granice u nacionalnom smislu. Sada, pod rastućim dokazima da je
ovom plemenitom snu dozvoljeno da izbledi, ti isti Srbi otpočeli su svoje veliko povlače-
nje od jugoslovenstva do usplahirenog pokušaja spašavanja iz olupina onoga što je bilo
srpsko“ (Miller, 2002: 610). Nije sporno da je Deklaracija uzdrmala poverenje srpskih inte-
lektualaca u jugoslovenstvo, jer ako ga nema na drugoj strani, zašto bi se u njega verovalo
ovde, ali radilo se o taktičkom upućivanju upozorenja rivalima, a ne o strateškoj odluci da
održanje Jugoslavije nema smisla. Otuda je sledeći Milerov navod bliži istini: „Tako, ovde
se krila pretnja: ako Hrvati insistiraju da njihova nacija ima pravo da odredi njen sopstveni
jezik, koji zatim mora biti u upotrebi na teritoriji Hrvatske, Srbi bi mogli da zahtevaju isto
pravo u oblastima u kojima oni žive, što bi ishodovalo jezičkim otcepljenjem od Republike
Hrvatske. Poenta koju je ’grupa pisaca’ želela da napravi bila je da kada se jednom nacio-
nalna prava vežu sa teritorijom u ovoj Jugoslaviji, groteskna logika secesije (bilo geopoli-
tičke bilo kulturne) mogla bi ostaviti državu u stanju odrpanih zakrpa nacionalnih terito-
rija ili, kao što će se to zvati u aktuelnoj praksi 24 godine docnije, kantona“ (Miller, 2002:
608). Upućivalo se, prema tome, na haos koji nastupa prihvatanjem nacionalističke logike.
Ipak, bilo je u prethodno iznetim stavovima Badingove i Milera i puno

istine, jer tada je srpski nacionalizam odvojen od jugoslovenstva prvi put
pomolio glavu u socijalističkoj Jugoslaviji, pa makar se radilo o njegovom tak-
tičkom pojavljivanju u okviru etničkog nadgornjavanja sa hrvatskim rivalom,
a ne i o strateškom antijugoslovenskom izboru. Tek je, međutim, delimično
tačno da je srpska nacionalistička inteligencija s kraja šezdesetih i početka
sedamdesetih godina vodila malo računa o drugim nacijama u SFRJ.
Prema Badingovoj, oni su bili sasvim zaokupljeni problemima Srba, pa
su usmerili pažnju na Srbe van Srbije, ali nisu primećivali da ima i nesrba,
Hrvata, Muslimana i Albanaca, koji su „takođe bili podeljeni unutrašnjim gra-
nicama” (Budding, 2004: 97). U stvari, sama autorka je skrupulozno navela
da su neki diskutanti u okviru rasprave na Pravnom fakultetu povodom
ustavnih amandmana govorili da „nacionalna prava (...) treba da dobiju teri-
torijalni izraz svuda gde postoje brojčano značajne manjine ili, u suprot-
nom, nigde. Ako Albanci u Srbiji imaju pokrajinu, onda treba da je imaju i
Albanci u Makedoniji i Srbi u Hrvatskoj” (Budding, 2004: 96). Otuda proizlazi
da su bar neki predstavnici srpske nacionalističke misli, poput Pavla Ristića,
Andrije Gamsa i Živomira Đorđevića (Budding, 2004: 96), vodili računa ne
samo o srpskim interesima nego i o interesima drugih nacija i nacional-
nih manjina u Jugoslaviji, te da su zauzimali hvale vrednu načelnu poziciju
o pravnopolitičkom i teritorijalnom uređenju nacionalnog pitanja u SFRJ.
Prema tome, zaključak autorke nije u skladu sa iznetom analizom. Uosta-
lom, kako Kosta Čavoški navodi, u doktorskoj disertaciji Badingova je iska-
zala „veliko razumevanje” za „srpsko nezadovoljstvo jugoslovenskim fede-
ralizmom i potonjim konfederalizmom”:
„Srbi su iskusili najekstremniju razdvojenost između naroda i republike, sa tačno

preko dvadeset i pet procenata Srba koji su živeli izvan Srbije – a blizu četrdeset
odsto ako se kao ‘spoljašnji’ računaju i srpski stanovnici autonomnih pokrajina
Kosova i Vojvodine, koje su de facto imale status republika tokom znatnog dela
Titovog vremena. Za vreme postojanja socijalističke Jugoslavije svaki pokušaj
definisanja nacionalne političke zajednice – recimo, polaganjem prava na spe-
cijalni odnos između republike i ‘njenih’ sunarodnika negde drugde u Jugoslaviji
– bio je zabranjen. Viđen u tom svetlu, jedini najkritičniji sastojak postjugoslo-
venskog srpskog nacionalizma – težnja da se ‘svi Srbi ujedine u jednu državu’ –
predstavlja trijumf nacionalne ideologije nad jugoslovenskim ustanovama (str. 6.
u doktoratu Badingove, prim. aut.)” (cit. pr. Čavoški, 2006: 80).
Ipak, čini se da i pored tog „velikog razumevanja za srpsko nezadovolj-

stvo” osnovni stav Badingove iz doktorata nije izmenjen u Izveštaju, tj. da ona
smatra kako je upravo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih nestalo
srpske privrženosti Jugoslaviji, što sa pojedinim Srbima kao što je Čavoški
možda i jeste bio slučaj, ali ne i sa mnogim drugim srpskim intelektualcima, a

naročito ne sa, recimo, beogradskim šesdezetosmašima.354
Čini se stoga da nije opravdano izričito prihvatanje isključivo srpske kri-
vice za raspad Jugoslavije i rat koji je nastupio, što se dovodi u vezu ne samo
sa srpskim nacionalizmom iz osamdesetih koji je odista bio samoviktimizu-
jući i agresivan, masovan, pa stoga i opasan, već i sa ovim iz šezdesetih koji
je bio prevashodno elitistički reaktivnog tipa. Sledeći Milerov navod pomaže
da se shvati koliko je srbocentrična ideološka hegemonija mogla uticati na
zaključke ove grupe autora:
„Uzimajući u obzir događaje iz devedesetih u bivšoj Jugoslaviji, teško je zamisliti

vreme kada su Srbi istinski bili najprivrženiji od svih nacija Jugoslavije uspehu
navodnih napora Titovog režima da stvori jedan jedinstveni natkriljujući jugo-
slovenski identitet za sve narode u državi. Ipak, bili su to odista Srbi koji su naj-
duže istrajali u bici protiv razdrobljavanja države, bici koja je započela, kako
oni tvrde, sa uklanjanjem Rankovića 1966. godine. Predlog je, međutim, brzo
izmenio teren prećutno tvrdeći da Srbi treba da odustanu od Titovog jugo-
slovenskog ogleda i usredsrede se umesto toga na odbranu srpskih oblasti
države, gdegod da su. Tako, umesto tvrdnji da je ‘bratstvo i jedinstvo’ Jugoslo-
vena vredno očuvanja, autori Predloga su tvrdili da, pošto su bratstvo i jedin-
stvo već razoreni, Srbi treba da očuvaju njihove posebne zajednice. U zauzi-
manju ovakve pozicije, autori Predloga predskazali su odgovor Srba na raspad
Jugoslavije 24 godine docnije. Međutim, 1967. bila je to nepopularna pozicija
čak i među srodnim duhovima u Srbiji, uključujući Dobricu Ćosića, koji je odbio
Predlog kao nešto što je najviše prezirao u srpskoj nacionalnoj politici: provin-
cijalizam” (Miller, 2002: 617–618).
Kao što se vidi, autor je unekoliko ambivalentan, jer utvrđuje da su Srbi

„najduže istrajali u bici protiv razdrobljavanja države”, ali istovremeno tvrdi da
je to „teško zamisliti” u svetlu devedesetih, čime se diskurzivnom strategijom
prećutkivanja ukazuje da su, ipak, Srbi ti koji su najodgovorniji za ono što se
tada desilo sa Jugoslavijom. Slično tome, tvrdi se da su Srbi Predlogom jasno
pokazali napuštanje jugoslovenstva, što je bilo predskazanje njihovog stava
iz devedesetih, a onda se veli kako je to bila „nepopularna pozicija čak i među
354 Kao primer postojanog srpskog i levičarskog jugoslovenstva, širom otvorenog čak i prema
hrvatskoj varijanti koja bi uključivala Bugare, može se navesti pokojni sociolog Vojin Milić,
Srbin iz zapadne Slavonije, prijatelj Mihaila Đurića i jedan od onih koji su beogradske stu-
dente 1968. predvodili (Bakić, 1997a). Ako bi, pak, neko prigovorio da Milić nije bio naro-
čito prisutan u javnosti, može se navesti primer Mihaila Markovića koji je odolevajući
etničkoj predodređenosti još 1971. smatrao da je za Jugoslaviju optimalno rešenje kon-
federacija republika (Marković, 1971: 823, cit. pr. Kuljić, 1998: 215), što je zapravo prihva-
tanje hrvatske varijante minimalnog jugoslovenstva (Bakić, 2004).
srodnim duhovima u Srbiji”, pošto je i Dobrica Ćosić Predlog odbio zbog pro-
vincijalizma. Osim što Dobrica Ćosić zaslužuje priznanje za takav stav, jer je
provincijalizam doista opasnost za svaku kulturu, posebno malu, potrebno je
naglasiti da ovako dvosmislen stav Milera ukazuje na ex post facto zaključiva-
nje, tj. da znanje ili predubeđenje iz devedesetih utiče na njegove sudove o
šezdesetim. Čini se da isto važi i za Badingovu.
Negativan stav o Srbima tokom devedesetih godina na Zapadu nemi-
novno utiče i na proučavanje prošlosti Srba u ranijem periodu, pa čak i kod
istraživača koji nisu antisrpski usmereni. Postoji težnja da se u daljoj ili bližoj
prošlosti nađe uzročnik njihovog ponašanja tokom devedesetih, jer u protiv-
nom ono ostaje neobjašnjivo. Ako bi, međutim, isto proučavanje neki istra-
živač primenio samo na hrvatski nacionalizam, uzimajući tek uzgred u obzir
ponašanje srpske strane, došao bi u najmanju ruku do sličnih ocena. Jed-
nostavno, usredsređivanje samo na jednu naciju i njenu prošlost u Jugosla-
viji sa namerom da se nađe uzročnik njenog raspada unapred je osuđeno na
saznajno neodgovarajući ishod.
Badingova zaslužuje priznanje zbog svog istoričnog protivljenja shvata-
nju o neizbežnosti nestanka Jugoslavije. Ona je svesna da je Banac u pravu
kada tvrdi da su srpska i hrvatska nacionalna ideologija suprotstavljene, ali
smatra da, uprkos tome, nestanak Jugoslavije nije bio neizbežan. Po njoj, eko-
nomski determinizam veoma je važan, jer je opadanje privrednih aktivnosti
bilo tako izraženo i pad životnog standarda „toliko veliki da je teško zamisliti
bilo koju drugu zemlju, koja ne bi na to odgovorila velikim političkim prome-
nama ili čak revolucijom” (Lydall, 1989, cit. pr. Budding, 2004: 106).
Otuda uvek treba uzimati u obzir „ekonomski kontekst, odnosno sve teš-
koće za većinu Jugoslovena, kao i nesigurnost za sve” koji su uslovljavali kon-
kurenciju „između raznih programa zasnovanih na nacionalnim interesima”.
Štaviše, veli Badingova, ideologije Srba, Hrvata i Slovenaca „o jednoj naciji i
jednoj državi, oduvek su bile neusaglasive sa višenacionalnom jugosloven-
skom državom – ali, tek sa neuspehom sistema, ove ideologije su naglo, od
relativno marginalnih, izbile u prvi plan u političkom smislu” (Budding, 2004:
107–108). Doista, radi se o važnom teorijskom uvidu koji jasno naglašava da
suprotstavljenost nacionalnih ideologija može biti samo neophodan uslov
za nestanak Jugoslavije, ali ne i dovoljan. S druge strane, privredni neuspesi
u jednonacionalnim državama ne vode rasturanju države, jer državni udari i
revolucije nemaju nameru, a najčešće ni ishod, rasturanja zemlje već političke
ili sveopšte društvene restrukturacije. Badingova, takođe, priznaje da srpski
nacionalizam kao razaračku snagu u okviru Jugoslavije ne treba precenjivati:
„Memorandum nije raspalio debatu u Jugoslaviji zato što je u njemu eksplicitno

iznet srpski nacionalni program posle Jugoslavije – pošto i nije – već zbog kon-
trasta između detaljnih i preteranih primedbi na položaj Srbije unutar postojeće
jugoslovenske države, koje su iznete u Memorandumu, kao i neodređenog pozi-

vanja na moguću budućnost posle Jugoslavije (tvrdnja da Srbija mora ‘jasno da
sagleda svoje privredne i nacionalne interese kako je događaji ne bi iznenadili’).
(...) Ideja da je jugoslovenska država zamenljiva, koja je tokom osamdesetih sve
više dobijala na značaju, predstavlja osnovnu promenu u srpskoj nacionalnoj
misli. Obim te ideje ne treba preuveličavati. Srpski nacionalizam, u radikalnom
antijugoslovenskom obliku, koji odbacuje bilo kakvu jugoslovensku državu, ostao
je marginalna pojava tokom celokupnog perioda raspada Jugoslavije, koja je
imala malo političkog uticaja. Ono što je postalo presudno u srpskoj politici bila
je jedna struja mišljenja, koja je smatrala da je postojeća jugoslovenska država
nepodnošljiva (istakao A. H. B.)” (Budding, 2004: 121).
Gornja analiza je tačna, ali kakav bi se rezultat dobio da se uporedo prou-

čio slovenački ili hrvatski nacionalizam tog perioda? Uistinu, u skorijem istra-
živanju Miler navodi kako se „hrvatsko nezadovoljstvo Titovom Jugoslavi-
jom kristalisalo ranije i snažnije no među Srbima i Slovencima”, te da nije bilo
potrebe da slovenački nacionalizam, iako se pojavio u socijalističkoj Jugosla-
viji već početkom šezdesetih, izražava posebno agresivne žalbe pošto su mu
potraživanja bila zadovoljena ustavnim promenama u periodu 1967–1974.
(Miller, 2008: 187, 190). Razložno je pretpostaviti da je antijugoslovenskog
tona ponajmanje bilo upravo u srpskom nacionalizmu, jer on je doista najče-
šće bio izražavan u okviru jugoslovenstva, pošto je tek unutar njega mogao
ispoljiti hegemoni potencijal. Uistinu, čini se da i Badingova nije daleko od
ovakvog shvatanja, pa glavnu krivicu prebacuje na Miloševića, iako je i tu
dovoljno obazriva da naglasi kako ta krivica nije isključivo na njemu.355
Ostaje otvoreno pitanje da li bi Badingova uzela u obzir delanje spolj-
nog činioca da se nije radilo o pisanju za potrebe Haškog tribunala.356 Vero-
vatno bi se prilježno i korektno, kao što je slučaj sa srpskim nacionalizmom,
istražili i nacionalizmi drugih u Jugoslaviji, prvenstveno Hrvata i Slovenaca, da
je kojim slučajem Tribunal to tražio. Posebno je pitanje zašto je Tribunal tra-
žio analizu samo srpskog a ne i drugih nacionalizama na tlu Jugoslavije. Oče-
vidno, u njegovom postupanju bile su a priori prisutne izvesne pretpostavke
355 ,,Da bi ispunio svoje obećanje da će povratiti kontrolu Srbije nad pokrajinama, Miloše-
vić je morao da prestruktuira Jugoslaviju. Međutim, njegov pokušaj da to i učini izazvao
je odlučan otpor drugih republika, pre svega Slovenije i Hrvatske, i na taj način je dopri-
neo procesu raspada države. Ovim se ne želi indirektno reći da je jedino Milošević odgo-
voran za krah Jugoslavije. Sile, koje su bile na strani nezavisnosti, postojale su, nezavisno
od njega, i u Sloveniji i u Hrvatskoj. Međutim, njegova politika, i još više ono što je govo-
rio, delujući u kontekstu postkomunističke izborne trke, doprinele su da se ove snage pre-
meste sa marginalnih na dominantne političke pozicije“ (Budding, 2004: 121–122).
356 Kosta Čavoški koji je imao u rukama njen doktorat ne obaveštava da li je autorka imala kakva
zapažanja o delanju spoljnog činioca u procesu nestajanja Jugoslavije (Čavoški, 2006).
o krivici koje je trebalo dokazati, o čemu svedoči i preko dve trećine optuže-
nih Srba (Allcock, 2009: 365). Isto tako, posebno je pitanje zašto je Badingova
svoju disertaciju pisala samo o srpskom nacionalizmu a ne i o ostalim nacio-
nalizmima u Jugoslaviji? Da li se radi o pretpostavkama koje ne treba ni doka-
zivati, tj. o aksiomatskoj krivici Srba? Čini se da je samo pitanje koliki je ste-
pen srpske krivice, tj. da li su isključivi krivci ili sa njima u većoj ili manjoj meri i
drugi tu krivicu dele. Ako ništa drugo, može se videti da je skrupuloznim istra-
živanjem Badingova došla do toga da Srbi nisu isključivi krivci, ali im pripisuje
najveću odgovornost. Verovatno je to i maksimum koji se mogao postići iz
jednog saznajno relativno uskog srbocentričnog interpretativnog okvira pro-
cesa nestajanja Jugoslavije.
Slično Mileru i Badingovoj, levoliberalni američki kosmopolita Gordi je, po
svemu sudeći, vođen antipatijama prema režimu Miloševića i simpatijama za
srbijansku opoziciju tokom devedesetih, u knjizi Kultura vlasti u Srbiji: Nacio-
nalizam i razaranje alternativa (The Culture of Power in Serbia: Nationalism and
the Destruction of Alternatives, 2002)357 izneo mišljenje da je Miloševićev režim
u Srbiji isključivo odgovoran za rat u Jugoslaviji:
„Dva elementa tesno su povezana sa onim što se dogodilo 9. marta 1991. i u

danima koji su potom usledili. Na demonstracijama od 9. marta koje su se zavr-
šile prvom upotrebom vojne sile protiv građanstva u istoriji Jugoslavije nakon
Drugog svetskog rata, kocka je bačena i Miloševiću je još jedino preostalo da
započne rat kako bi mogao uverljivo da potvrdi svoju vlast nad Srbijom. (...)
Armija je sama sebe diskreditovala kao nezavisnu silu. Zahvaljujući ovakvom
razvoju događaja, rat među republikama nije postao samo moguć; rat je postao
neophodan kao jedino sredstvo za očuvanje vlasti koja je bila javno ogoljena i
dovedena u pitanje” (Gordi, 2001: 50).
Prema tome, unutrašnjopolitički razlozi terali su Miloševića da započne

rat u Hrvatskoj. Pa ipak, iako postoji povezanost između rata u Hrvatskoj
i potreba Miloševićevog režima u Srbiji, ostaje otvoreno pitanje oružane
pobune Slovenije protiv SFRJ i njene legitimne oružane sile JNA sa kojom
je Milošević delio ideološka uverenja ali ne i strategiju, pa je čak i onemo-
gućio da brani državne granice (Kadijević, 2010: 115–152; Mamula, 2000;
Jović, 1996). Uzgred, Gordijeva teza, koja ima dosta sličnosti sa Jansenovim
i Gegnonovim uvidima o devedesetim u Srbiji i Hrvatskoj (Jansen, 2005:
23), jeste da je Miloševićev režim zapravo demobilisao i pasivizirao građane
Srbije, a da su mu UN sankcijama pomogle u toj nameri onemogućavajući
efikasnu alternativu njegovom režimu. Ovo je značilo i da nacionalizam nije
predstavljao pogonsko gorivo Srbije u ratovima tokom devedesetih, već da
357 Citirana je u 56 bibliografskih jedinica.

je pomoću njega većina građana koji su se snalazili kako da prežive od danas

do sutra pasivizirana i postala nezainteresovana za politiku.
***
Kao što se vidi iz primera analize diskursa srbocentrične hipoteze, radi
se o veoma jednostranom objašnjenju „raspada Jugoslavije“ gde autori, po
pravilu, zapadaju u manje ili veće protivrečnosti. Posebno je zanimljiva činje-
nica da su britanski novinari putem pisanja studija sa akademskim preten-
zijama postali ne samo nesporni autoriteti u javnosti ovih zemalja kada su
zemlje bivše Jugoslavije u pitanju, već su umeli doista i završiti kao univerzi-
tetski predavači istorije Jugoslavije na uglednim visokoškolskim ustanovama
u svetu. Ova činjenica je sa saznajno-sociološkog stanovišta veoma važna, jer
ukazuje na povezanost i mestimičnu isprepletenost novinarskog i akadem-
skog sveta, a onda i novinarskog i akademskog diskursa. Granice između ove
dve vrste diskursa odista su na temi Jugoslavije blagodareći tome postale pri-
lično zamagljene, pa su se i akademska objašnjenja često odlikovala za novi-
nare karakterističnom površnošću.
Osim toga, vidljivo je da su neki od zagovornika srbocentrične hipoteze
uokvirene okvirom agresor–žrtva i izražene humanitarno-imperijalističkim
diskursom prethodno svoju misao o Jugoslaviji uokviravali sukobom civiliza-
cija i balkanističkim diskursom, kao i da su se hladnoratovski okvir i antikomu-
nistički diskurs uperen protiv Slobodana Miloševića često preplitali sa pret-
hodno navedenim okvirima i diskursima.
Sabrina Petra Ramet predstavlja najistaknutiji primer ovakvog preplitanja.
Može se čak kazati da se na njenom primeru može pratiti unekoliko tipična
evolucija misli o Jugoslaviji. Najpre je, na samom početku sukoba, balkanizam
korišćen u okviru sukoba civilizacija u objašnjenju sukoba u Hrvatskoj i Slove-
niji, što je kombinovano i sa hladnoratovskim okvirom i antikomunističkim dis-
kursom, a potom se, kako je počeo rat u BiH, počeo primenjivati okvir agresor–
žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs, pa se čak prvopomenuti diskurs i
okvir sukoba civilizacija umeo neubedljivo kritikovati, pošto je trebalo oprav-
dati sopstvenu promenu celog okvira, a da to ne izgleda kao pravdanje, već
kao evolucija. Moguće je da ima istine o logičnoj evoluciji misli: pravoslavci
su naklonjeni komunizmu više no katolici, pa biraju autoritarnog komunistu
na izborima, a pošto su komunisti zli i opasnost po civilizaciju, oni vrše agre-
siju na katoličke i muslimanske susede. Na taj način se može saznajno tuma-
čiti na prvi pogled čudnovato preklapanje različitih saznajnih okvira predstav-
ljanja stvarnosti i diskursa kojim se ti okviri izražavaju.
Pošto su ovi okviri i diskursi duboko ukorenjeni na Zapadu, a okvir agre-
sor–žrtva i uopšte među pripadnicima ljudskog roda, onda nije teško shvatiti
da su ovakva pojednostavljenja, pa i pogrešna predstavljanja stvarnosti kraja
Jugoslavije i ratova za jugoslovensko nasleđe, bili lako prihvatani ne samo u
široj, već i u stručnoj javnosti. Nažalost, u sklopu ovakvog pisanja ne samo što
je bilo predrasuda i stereotipa koji se podrazumevaju za pomenute okvire i
diskurse, te nenamernih previda, već se katkad pribegavalo i namernom kri-
votvorenju činjenica. Interesi SAD kojima su se suprotstavljali bosanski Srbi,
prvobitno uz podršku Srbije, da se njihov protivnik porazi vršili su jak pritisak
na konformiranje srbocentričnoj hipotezi. Tome su išli na ruku zločini srpske
strane u ratu – npr. etnički progoni u Podrinju i Pounju, nasumično bombar-
dovanje Sarajeva – kao i zločini koji su vojsci RS pripisani, iako ima nedo-
umica o tome ko je u stvari zločinac (granatiranja reda za hleb u Vase Miskina
i pijace Markale),358 pošto su predstavljali izvanrednu temu sredstava masov-
nog opštenja koja su nametala ideološku hegemoniju u skladu sa spoljnopo-
litičkim interesima SAD zanemarujući slične zločine drugih, npr. etnički pro-
gon Srba iz Hrvatske, te bošnjačke i hrvatske logore.
Pomenuto konformiranje srbocentričnoj hipotezi vidljivo je kod onih koji
su bez predrasuda prišli istraživanju Srba u težnji da otkriju šta je to što ih je
gonilo „razbijanju Jugoslavije“ i „agresiji na susede“. Ovakve, u osnovi vredne
studije Badingove, Gordija i Milera, pokrenute su u velikoj meri da bi se shva-
tilo ponašanje Srba u devedesetim koje se opažalo kao nacionalističko i agre-
sivno. Činjenica da u poslednjih dvadesetak godina postoji tek jedno teme-
ljito istraživanje hrvatskog nacionalizma (Fine, 2006), a nijedno slovenačkog,
svedoči da je samo srpski nacionalizam359 opažen kao vredan posebne pažnje
i istraživanja, pošto se tek usput i ukratko u uvodu ili u zaključku, ali izričito
usvaja stav koji odgovara okviru agresor–žrtva. Činjenica je, međutim, da
detaljno istraživanje ovih autora pokazuje da srpski nacionalizam, iako sva-
kako nije bio niti poželjna niti bezazlena pojava u višenacionalnom kontek-
stu Jugoslavije, nije predstavljao nekakav zloćudni izuzetak, već se čak javio
i sa izvesnim odocnjenjem u odnosu na druge u SFRJ, pa se čak može tvrditi
da je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih u dobroj meri bio reak-
tivne prirode u odnosu na hrvatski nacionalizam i novi ustavni kroj države
koji je objektivno išao protiv Srba kao nacije i Srbije kao republike. Otuda srp-
ski nacionalizam nije pokazivao neke samo njemu svojstvene pogubne ele-
mente, premda autori umeju zapasti i u pomalo nategnute paralele između
358 Granatiranje Markala, a ne genocid u Srebrenici o kojem još nisu postojala precizna sazna-
nja, bilo je presudno za bombardovanje Srba u BiH (Ullman, 1996: 8). Kada su Markale pret-
hodno u februaru 1994. pogođene, do 80% građana SAD podržavalo je vazdušne udare
protiv Srba, a to je nateralo i evropske vođe da promene stav i podrže vazdušne udare
(Sobel, 1996: 149, 151). Uočljivo je da granatiranje Tuzle u kojem je život izgubila 71 osoba
nije zavredelo medijsku pažnju kao ni potrebu bosanskih Srba da negiraju svoju odgovor-
nost (Ingrao, 2009: 206). Takođe, stradanje seljaka u BiH nije izazivalo naročitu pažnju.
359 Albanski nacionalizam je u poslednje vreme dobio pažnju, ali se njemu najčešće pristupa
blagonaklono (Di Lellio, 2009; Di Lellio et. all, 2006; Scwandner-Sievers, Fischer, 2002; Mal-
colm, 1998). Bošnjački nacionalizam usled posvemašnje viktimizacije Bošnjaka izmiče
naučnom istraživanju. Tome su posvećena dva poglavlja ove studije.
kraja šezdesetih i kraja osamdesetih, jer nema sumnje da je krajem osamdese-

tih srpski nacionalizam bio masovna pojava, dok se dvadesetak godina ranije
radilo pre o elitnoj pojavi.
Naposletku treba kazati da su neki od pobornika srbocentrične hipoteze,
npr. Sabrina Petra Ramet, Brendan Sims i Danijele Konverzi, bili ponukani da se
suprotstave kritici nemačke politike u razbijanju Jugoslavije, što se moglo čuti
u britanskoj javnosti, naročito od lorda Karingtona koji se žalio da je Nemačka
minirala njegove mirovne napore i težnje da se nađe sveobuhvatan dogovor
za ceo prostor Jugoslavije pre no što se priznaju pojedine republike, čime se
u dobroj meri BiH dovodila u nemoguću poziciju.
Analiza je pokazala da je odbrana nemačke politike prilično proizvoljna
i neargumentovana, jer postoje činjenice koje potvrđuju otvoreno delanje
Nemačke u razbijanju Jugoslavije, kao što su izjave i praktična delanja kance-
lara Kola i ministra inostranih poslova Genšera koji su pritiskali partnere u EZ
da priznaju Sloveniju i Hrvatsku, baš kao što je i nemačka javnost vršila priti-
sak na političku elitu.
Retko ko u međunarodnoj akademskoj zajednici danas zastupa hipotezu
da je Nemačka glavni razbijač Jugoslavije. Naprotiv, srbocentrična hipoteza je
nesporno hegemona i gotovo da nema istaknutijeg rivala, jer čak i oni koji se
ne slažu u potpunosti sa njom, iznoseći višefaktorske analize nestanka Jugo-
slavije, često se barem delimično konformiraju, naročito kada je u pitanju
uloga Slobodana Miloševića koji spada u svakako najocrnjenije političke vođe
u Evropi čije se ime rutinski dovodi u vezu sa Hitlerom i Staljinom.
Takođe, studije autora u kojima se iskušava vrednost srbocentrične hipo-
teze najčešće nisu naročito citirane, sa izuzetkom studije Suzan Vudvord,
naročito s obzirom na činjenicu da se radi o događaju koji se zbio pre skoro
dvadeset godina, a da je 1999. NATO bombardovao Srbiju što je veći deo inte-
lektualne elite na Zapadu pozdravio, ne uviđajući imperijalne interese global-
nog hegemona i uglavnom žaleći što se to nije desilo i ranije. Jednostavno,
medijsko-akademska antisrpska kampanja trajala je desetak godina promen-
ljivom jačinom i verovatno je da, čak i posle smrti Miloševića, bez bitnih pro-
mena u međunarodnim odnosima neće doći do promene hegemone srbo-
centrične hipoteze o raspadu SFRJ.
7. Srbocentrični diskurs samoviktimizacije
Srbi osećaju da se u Evropi dešava nešto zloslutno.

Zoran Obrenović
7.1. Uvod
Jedna od saznajno-socioloških pretpostavki preduzetog istraživanja jeste

da nacionalna pripadnost autora bitno utiče na rezultate istraživanja pro-
cesa nestajanja Jugoslavije. Autor ove studije je po nacionalnom opredelje-
nju Srbin i izvesno je da ova činjenica i iskustvo života u Srbiji tokom devede-
setih utiču na ugao gledanja iz kojih se prilazi istraživanju procesa nestajanja
Jugoslavije i načinu na koji pojedini autori taj proces objašnjavaju.
Jedini način da se utvrdi stepen uticaja ove činjenice jeste da se ovde
izneto objašnjenje kraja Jugoslavije uporedi sa drugim objašnjenjima koja su
se javljala u Srbiji i među Srbima, a naročito sa onima koja je sam autor pre-
poznao kao manje ili više srbocentrična. Treba utvrditi sličnosti i razlike među
ovim objašnjenjima i da li, možda, postoji neki obrazac koji bi se mogao zvati
„srpskim obrascem objašnjenja nestanka Jugoslavije“ ili se možda može govo-
riti o srpskim liberalnim, levičarskim i konzervativnim obrascima objašnjenja
nestajanja Jugoslavije. Zatim je potrebno uporediti ove obrasce sa onima u
susedstvu i u svetu.360
Ono što je vidljivo jeste da srpski autori zajedno sa bošnjačkim imaju
povoljniji odnos prema Jugoslaviji od hrvatskih autora, što je u skladu sa teo-
rijskim očekivanjima da će nacija koja je imala više šansi da bude hegemona
u višenacionalnoj političkoj zajednici imati i povoljniji stav prema njoj. Takođe,
ona nacija kojoj je u višenacionalnoj zajednici prvi put priznat status nacije
360 U zajedničkom tekstu srpski istoričar Bjelajac i hrvatski Žunec izričito priznaju da postoje
hegemona hrvatska i srpska tumačenja koja se obično međusobno isključuju i razlikuju od
tumačenja stranih i „malog broja domaćih istraživača“ (Bjelajac, Žunec, 2009: 234). Žunec
je, kako je primećeno u hrvatskoj štampi, nametnuo dosta od hrvatske hegemone misli o
kraju SFRJ (Slobodan Milošević je svojim velikosrpskim projektom naterao nesrbe na otceplje-
nje) srpskom istraživaču, koji se, uzgred, istakao plagiranjem stranice iz dokumenta CIA,
što je razotkrio hrvatski politikolog Josip Glaurdić (Glaurdić, 2010: 303), pulen Iva Banca
(Sabalić, „Američki povjesničar koji je posvađao Srbe i Hrvate“, Globus, 28. V 2009).
imaće relativno povoljan stav prema toj političkoj zajednici. S druge strane,
pripadnici nacije koja se oružano borila za otcepljenje u većini ne mogu imati
ni pozitivan odnos prema državi od koje su se odvojili.
7.2. Teorijska etnocentričnost i ideološka samoviktimizacija
Na ovom mestu analizira se svega nekoliko studija uglednijih filozofa,

sociologa i istoričara: Čedomir Popov (2007), Velika Srbija: stvarnost i mit; Sve-
tozar Stojanović (1995), Propast komunizma i razbijanje Jugoslavije; Milovan
Mitrović (1994), Raspad države i rat u Jugoslaviji, Zoran Obrenović (1992), Srbija
i novi poredak, te studija Aleksandra Pavkovića o kojoj će na drugom mestu
biti još reči: Nacionalna oslobođenja u bivšoj Jugoslaviji: kada će se okončati?
(National Liberations in Former Yugoslavia: When Will They End?, 2002). Napo-
sletku, u razmatranje je uključena i dvotomna studija ruske istoričarke Jelene
Guskove Istorija jugoslovenske krize (2003).
Jedna od osobina srpskog nacionalizma, koja se može prepoznati gotovo
kod svih malih nacija, jeste samosažaljivost koja se izražava diskursom samo-
viktimizacije. Primer takvog diskursa može se naći u pomenutoj knjizi Čedo-
mira Popova koja je nastala kao rezultat potrebe pobijanja ovde analiziranih
teza Odri Helfant Bading na suđenju Slobodanu Miloševiću. Dok je Badingovu
uposlilo tužilaštvo, dotle je akademika Popova u pomoć pozvao pokojni Milo-
šević (Popov, 2007: 11). Stav prema „Haškom tribunalu“ je jasan:
„Zadatak Međunarodnog suda za suđenje ratnim zločinima na tlu Jugoslavije

(’Haškog tribunala’) tako je i postavljen da osudi Srbe i dokaže krivicu Srbije za
raspad Jugoslavije i otpor neospornim nosiocima svetske moći, njihovoj impe-
rijalistički koncipiranoj globalizaciji i totalitarizaciji sveta. To ne samo što potvr-
đuje sumnju i ubeđenje o diskriminaciji Srba u odnosu na druge narode Evrope,
već, dopunjeno događajima na Kosmetu od juna 1999, nameće tragičnu para-
frazu naslova jednog filmskog remek dela u misao: ’Srbe je dopušteno ubijati,
zar ne?’ A najveća krivica Srbije svih ovih nesrećnih godina jeste u tome što je na
uštrb i uz teška odricanja sopstvenih građana godinama pružala podršku svojim
sunarodnicima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, da se odbrane kao ravnopravni
narod na svojim temeljima, što je dala utočište stotinama hiljada ugroženih izbe-
glica i što je branila celinu svoje države“ (Popov, 2007: 314–315).
Nažalost, iskustvo dosadašnjeg rada tzv. Haškog tribunala jasno pokazuje

da je Popov u pravu, jer to, po svemu sudeći, jeste institucija sa jasnim politič-
kim „zadatkom“ da osudi one koji su pružali otpor najmoćnijoj sili današnjice.
Na taj način se šalje poruka svakom sledećem relativno nemoćnom poten-
cijalnom izazivaču moći hegemone svetske sile da će se suočiti sa suđenjem
Srbocentrični diskurs samoviktimizacije 281
za takvo opiranje, ako bude u toj raboti predugo istrajavao. U tom smislu ima
opravdanja govoriti i o „imperijalistički koncipiranoj globalizaciji“ sveta, ali ne
i o totalitarizaciji, jer da ima totalitarizacije, Popov i pisac ovih redova bi zbog
ovakvih stavova bili progonjeni.
Međutim, naročito je pogrešno govoriti o „diskriminaciji Srba u odnosu
na druge narode Evrope“. Primerice, Romi su evropski narod i svakako su dis-
kriminisaniji od Srba, a Albanci su takođe donedavno u Srbiji bili diskrimi-
nisaniji, dok su se od polovine 1999. stvari obrnule, pa su Srbi na Kosovu, a
nikako ne Srbi uopšte, najdiskriminisaniji narod Evrope, što ide na čast kako
Albancima tako i, još više, međunarodnim upraviteljima. Politička i ekonom-
ska elita Srbije niukoliko nije diskriminisana u evropskim razmerama, a pri-
padnici siromašnijih slojeva Srbije se mogu meriti sa pripadnicima takvih slo-
jeva u drugim društvima.
„Tragična parafraza“, iako pomalo neukusna, mogla se upotrebiti da je
autor obdaren sposobnošću saosećanja i za nesrbe u istoj meri kao za Srbe,
i kada su u pitanju Albanci na Kosovu tokom devedesetih ili Bošnjaci u BiH
u periodu 1992–1995. godine. Tada su neki ljudi, poput Željka Ražnatovića,
Vojislava Šešelja, Ratka Mladića – pominju se samo najistaknutiji – smatrali
da u ime Srba imaju dozvolu za nekažnjeno ubijanje Drugih. Naime, to što ih
goni prema srpskim žrtvama nepravedni sud – a nepravedan je zato što je na
dve godine osudio velikog zlikovca Nasera Orića, oslobodio istog takvog zlo-
činca Ramuša Haradinaja i osudio na tri godine generala Rasima Delića koji
ništa nije preduzeo protiv mudžahedinskih glavoseča premda je o njihovim
zločinima bio obavešten – ne znači da nisu krivi prema brojnim bošnjačkim,
albanskim i hrvatskim žrtvama. Autoru, međutim, nije ni na kraj pameti da tim
za Srbe neugodnim činjenicama pogleda u oči.
Popov je iz srbocentrične usmerenosti američke istoričarke Badingove
shvatio da se radi o optužbi ne samo Miloševića, već i cele srpske nacije, pa i
njene istorije. Otuda njegov odbrambeni pristup odiše samosažaljenjem. Kao
pripadnik srpske nacije, on pokušava da opravda njenu istoriju. Štaviše, kao aka-
demik i levičarski nacionalista, on se trudi da opravda i različita ispoljavanja srp-
skog nacionalizma kroz istoriju, a naročito srpski nacionalizam njegovih kolega
– od kojih su dvojica, Milorad Ekmečić i Vasilije Krestić, pisali recenziju knjige –
iskazan u Memorandumu SANU. Neminovno, „knjiga sa tezom“ pati od nedo-
stataka, jer se teza pošto-poto dokazuje, a ono što ne ide njoj u prilog sistemat-
ski se zanemaruje. Doista, već na samom početku studije, Popov zaključuje:
„Pojedini narodi su u svojoj nacionalnoj i državnoj politici išli do ekstrema, veru-

jući da u granice njihove države treba da uđu svi sunarodnici po cenu poroblja-
vanja masa drugih naroda. U tom pogledu, već i pre sistematskog ispitivanja,
moglo se uočiti da su srpski nacionalni i državni program i politika njegovog
realizovanja bili među najbenignijim i najmanje ekspanzivnim“ (Popov, 2007: 8).
Tako je akademik kojem se ranije posrećilo da bude otkriven u plagira-

nju (Milić, 1993), što dosta govori o njemu, a da se to nimalo ne odrazi na nje-
govu karijeru, što govori puno više o provincijalnosti akademske zajednice u
kojoj plagijator nesmetano dela, zaključivao da „i pre sistematskog ispitivanja“
može da se zaključi da je srpski nacionalizam „među najbenignijim i najmanje
ekspanzivnim“. Time je srbocentrično istraživačko opredeljenje kojim su odi-
sala mnoga ranije analizirana vrlo pristrasna dela nesrpskih autora bilo pri-
menjeno i ovde, ali sa obrnutim predznakom. Dok su u ideološki hegemonim
srbocentričnim istraživanjima na Zapadu, u Hrvatskoj ili u BiH, viktimizovani
Hrvati, Bošnjaci ili Albanci, dotle je u srpskom srbocentričnom pogledu mono-
polizovan status žrtve za Srbe, dok su Drugi postali dželati. Time je već u pred-
govoru čitaocu dato na znanje šta može u nastavku očekivati. Proizvoljnosti su
smenjivale jedna drugu: „Većina evropskih naroda, posebno na etnički, nacio-
nalno i religiozno maksimalno složenom prostoru evropskog jugoistoka, bila
je daleko ekspanzivnija, isključivija i agresivnija od Srba u svojim velikodržav-
nim programima i praktičnoj nacionalnoj politici“ (Popov, 2007: 9).
Nacionalisti je njegova nacija uvek najbolja, a pošto se poredi naročito
sa rivalskim susedima, ovi su, po pravilu, „ekspanzivniji, isključiviji i agresiv-
niji“. Sistematsko uporedno istraživanje ekspanzivnosti i isključivosti različitih
nacionalističkih programa zaista nije neophodno ako čovek sledi logiku cen-
triranu na svoju naciju koja se doživljava bazično neuporedivom:
„Od sredine XIX veka u javnost i politički život Evrope uvedeni su pojmovi ’velika
Srbija’, ’velikosrpstvo’ i ’velikosrpska hegemonija’. Svaki snažniji izraz srpske naci-
onalne individualnosti, svaka veća manifestacija srpske svesti, kulture i politič-
kih stremljenja, ocenjivani su kao ’velikosrpska opasnost’ i kao ugrožavanje tuđih
prava i interesa, te stoga ometani, sprečavani, progonjeni i kažnjavani. Kolevka
optužbi ove vrste bila je Habzburška monarhija i njene (austrijske i ugarske) poli-
tičke i intelektualne elite. U stopu ih je sledio velikohrvatski šovinizam, a pokri-
vao ih je posle 1871. imperijalizam nemačkog Rajha. U mnogo slučajeva i istorij-
skih situacija, ove optužbe padale su na plodno tle u Velikoj Britaniji, a od kraja
XIX i početka XX veka kod još dva suseda: Bugara i, osobito, Albanaca. Svi su od
Srba tražili odricanje od nekih svojih životnih interesa, prava i ciljeva. Tako je bilo
dok je srpski narod imao samo dve nezavisne državice (...), tako u vreme njiho-
vog žrtvovanja za stvaranje i očuvanje države Južnih Slovena (...), tako, do para-
noje dovedeno, posle njenog raspada 1991“ (Popov, 2007: 10).
Nesumnjivo, ima istine u ovim rečenicama, ali problem je u tome što je ta

istina krajnje jednostrana, jer ceo problem gleda isključivo iz perspektive jedne
nacije, a istoričar se uopšte ne trudi da decentrira perspektivu, da pokuša sagle-
davanje prošlosti iz perspektive drugih nacija, bilo susednih bilo velikih s kojima
su se interesi Srba u prošlosti mogli razilaziti, pa i sukobljavati. Da je samo na
tren pokušao da gleda zajedničku prošlost sukobljavanja iz perspektive onih

koji su se sa Srbima sukobljavali, mogao bi da vidi da su se, recimo, Albanci pla-
šili da će Srbi zauzeti celu severnu Albaniju, a da su preci današnjih Srba doista
to i radili kad god bi im se ukazala šansa zarad izlaza na Jadransko more.
Habzburzi su se plašili jakog srpskog nacionalizma i jugoslovenstva
zato što su oni sticajem povoljnih okolnosti mogli dovesti do razaranja nji-
hove države, što je i bio slučaj, premda su, naravno, konačnu odluku da tako
bude donele velike sile. Među tim velikim silama bila je i Velika Britanija koja,
prema tome, krajem 1918. nije bila a priori okrenuta protiv Srbije i Srba, iako
ih je često nepravedno sumnjičila kao prethodnicu Rusije na Balkanu. Bugari
su imali negativno iskustvo npr. sa srpskim nepoštovanjem dogovora posle
I balkanskog rata povodom Makedonije. U svim ovim slučajevima naveden je
tek po jedan primer, a moglo bi se naći još primera. Istoričar bi mogao da ih
pobroji u svojoj studiji, pa da onda uporedi različite nepravde koje su Srbima
pravljene, ali to bi već spadalo u „sistematsko istraživanje“. U svakom slučaju,
ovako decentrirano sistematsko istraživanje koje bi naizmenično menjalo per-
spektivu relativizovalo bi status istorijske žrtve koji diskurs viktimizacije obez-
beđuje naciji kao idealizovanoj grupi koja se shvata na iskonski način pošto
se veli da su nacije zajednice „jedinstvenog prirodnog porekla“, a za njihovo
jedinstvo se naročito značajnim smatra zajednički jezik (Popov, 2007: 17).
Iz srbocentričnog okvira,361 provincijalne perspektive i uz upotrebu dis-
kursa levičarskog srpskog nacionalizma, Popov je polemišući sa bošnjačkim
istoričarom Mustafom Imamovićem, čiji je nacionalistički diskurs uzgredno
analiziran u delu studije o BiH, zaključio da je u Bosni i Hercegovini, „sredi-
nom XIX veka (pa sve do Drugog svetskog rata) pravoslavni srpski živalj (je)
ubedljivo preovlađivao, dok muslimanska i katolička manjina još nije ispolja-
vala konstituisanu nacionalnu svest i osećanja. To se naročito odnosi na musli-
manski svet, koji je najvećim delom poticao od islamizovanih Srba i u preko 90
od 100 slučajeva govorio samo srpski jezik“ (Popov, 2007: 55). Slično ovome,
J. Guskova je zaključivala da su Srbi u BiH činili „većinu i tokom srednjeg veka,
kao i u prvoj polovini XX veka“, navodeći da je sredinom XV veka „u Bosni“ bilo
„37.125 hrišćanskih domova i svega 332 muslimanska“ (Guskova 2003: 1: 303).
Kada se kaže da neki živalj negde „ubedljivo preovlađuje“, dok drugi pred-
stavljaju manjine, onda se očekuje da preovlađujući živalj čini bar 51% nekog
stanovništva, ako ne i minimalno tropetinsku većinu. U stvari, prema poda-
cima koje sam Popov navodi, pravoslavci su činili tek relativnu većinu, i to ne
361 Ovakav okvir povremeno je dovodio i do paradoksalnih rezultata da jedan istoričar i aka-
demik neprecizno uokviruje čitave epohe, a da mu recenzenti, dvojica istoričara i akade-
mika, na to najverovatnije ne ukažu pažnju. Naime, autor je utvrdio da je za vreme Osman-
lija „negovana uspomena na slavnu epohu napredne srpske države Nemanjića od XII
do XV stoleća“ (Popov, 2007: 26). Piscu ove studije nije poznat vladar iz kuće Nemanjića
s početka XII ili u XV veku.
sve vreme (Popov, 2007: 56–57). Naravno, tvrdnja da su bosanski muslimani

poticali „najvećim delom“ od Srba, jednako kao i njoj suprotstavljene tvrdnje
da potiču od Hrvata ili „krstjana“, služi jedino u svrhe nacionalističkog nad-
gornjavanja, zato što su izvori iz tog perioda oskudni, a etničke oznake umeju
biti i dvosmislene. No, srbocentrični okvir i nacionalistički diskurs sistemat-
ski su iskrivljavali stvarnost koja se u ovom slučaju odnosila na prošlost BiH.
Kada je već reč o BiH, valja primetiti da je Popov umeo da se posluži i okvirom
sukoba civilizacija, jer veli da je tu „upravo zbog verskih podela bilo uslova za
buduće sukobe, tim pre što nijedan narod i nijedna religija nisu imali apso-
lutnu većinu“ (Popov, 2007: 200).
Razume se, i na „razbijanje Jugoslavije“ gledalo se iz istog okvira, pa je i
ishod morao biti sličan. Naime, pošto se svi susedni narodi neistorično sma-
traju neprijateljima od iskona, onda nije čudno i da se Jugoslavija predstav-
lja kao država „zasnovana na nepremostivim suprotnostima i preprekama“
(Popov, 2007: 186). Koliko je, pak, sam autor bio nedosledan najbolje poka-
zuje njegovo selektivno korišćenje i tendenciozno imenovanje izvora. Tako,
na jednom mestu se veli da je u „listu Hrvatska“ zapisano „krajem 1918: ’Slo-
bodu nam nije doneo Vilson... Sloboda nam je došla kroz vrata koja su bila
otvorena kundakom srpskog junaka’“ (Popov, 2007: 185–186), da bi se na dru-
gom mestu navodilo da je posle atentata na Franca Ferdinanda „(F)franko-fur-
timaški list Hrvatska (je) tada pisao: ’I u našem krugu na našem tijelu nalazi se
sva sila krpuša, u spodobi Srba i Slavosrba, koji nam prodaju grudu i more, a
eto i kralja ubijaju! S njima moramo jednom za uvijek obračunati i uništiti ih.
To neka nam bude od danas cilj’“ (Popov, 2007: 289–290).
Očevidno, „franko-furtimaški list“ pisao je različito u različitim istorijskim
kontekstima, pa je na kraju I svetskog rata umeo i slaviti „kundak srpskog
junaka“, dok je samo četiri godine pre toga pozivao na uništenje Srba, ali kon-
tekst Popova ne zanima, jer on piše da bi dokazao tezu kako Srbi nisu želeli da
grade veliku Srbiju, već samo da ostvare slobodu i ujedinjenje Srba, što je legiti-
man politički cilj. Pa ipak, zar kontekst koji se za četiri godine u toj meri promeni
da jedan te isti list piše o Srbima dijametralno različito nije zanimljiva pojava?
Zar ovakva promena raspoloženja kod dela Hrvata nije vredna istraživanja? Zar
ona ne pokazuje da je dosta toga zavisilo i od ponašanja Srba, kao jačih u tom
odnosu, prema njima?362 Umesto takvih pitanja, Popov je, vođen nacionaliz-
mom, umeo izreći i očigledne neistine: „Bojkot Skupštine prilikom izjašnjava-
nja o Ustavu, od strane poslanika HRSS i KPJ, onemogućio je njegovo usvaja-
nje dvotrećinskom, već samo prostom većinom poslanika“ (Popov, 2007: 207).
Nažalost, srbocentrični okvir ne dozvoljava postavljanje ovakvih pitanja
čak ni kad ih sami izvori nameću, a vodi i izricanju neistinitih sudova. Takav
okvir je prepreka plodotvornom istoriografskom istraživanju i izradi jedne
362 Autor ovog spisa pokušao je da odgovori na takva pitanja u ranijoj studiji (Bakić, 2004).
kritičke intelektualne kulture u društvu Srbije. Štaviše, on vodi ravno „izdaji

intelektualca“, jer ne samo što društveno-integrativna funkcija znanja odnosi
prevagu nad saznajnom, već se nacija uzdiže na pijedestal najviše vrednosti,
pa kad treba birati između nacije i istine, potonja redovno strada. Razume se,
u odbrani nacije, ako se već ne može koristiti puška, koriste se teške reči koje
najčešće skrivaju nedostatnu ili neodgovarajuću argumentaciju: „Besmisao i
istorijsku blasfemičnost optužbe o Srbima kao asimilatorskom narodu isto-
rija je kroz vekove višestruko potvrdila. Njihov jedini pokušaj u tom smislu sa
asimilacijom makedonskih Slovena,363 koji se sve do Prvog svetskog rata, pa i
docnije, nisu u punoj meri mogli smatrati konstituisanom nacijom, neuspešno
je završen“ (Popov, 2007: 195).
Optužba o asimilacionističkim težnjama nacije smatra se „blasfemičnom“
najverovatnije zato što autor svoju naciju smatra božanskom. Ako ona ne
može ništa loše učiniti, onda je i težnja za asimilacijom, u istoriji naciona-
lizma veoma uobičajena, bogohulna. U stvari, brojne nacije nastale su asimi-
lacijom manjih etničkih zajednica; primerice, francuska nacija nastala je asi-
milacijom raznovrsnih etničkih zajednica, a sami Srbi su posrbili npr. Vlahe u
istočnoj Srbiji.364
Popov se, takođe, služi i navođenjem podataka za koje nije jasno kojom
računicom je do njih stigao. Primerice, veli da je monarhistička diktatura „ras-
palila sukob dveju velikodržavnih ideja – hrvatske i srpske“, ali da je između
njih „bila ogromna razlika“, pošto „prema računicama koje su pravljene za
državu u celim etničkim granicama, u srpskoj polovini Jugoslavije živelo bi
oko 9.500.000 stanovnika od kojih bi Srba bilo 6.800.000 ili 70%, dok bi u
hrvatskoj od oko 9.000.000 stanovnika živelo samo 3.900.000 (ili 38%) Hrvata“
(Popov, 2007: 230–231). Nije naveden izvor ovih računica, kao ni oblasti koje
bi spadale u jednu ili drugu zemlju. U svakom slučaju, treba imati u vidu da je
tada u BiH bilo 44% Srba, a u Vojvodini tek nešto preko trećine.
Valja reći da je levičar Popov našao velikosrpsku ideju u politici Srpskog
kulturnog kluba koji je u srpske zemlje ubrajao Makedoniju, celu BiH, deo
Dalmacije, kao i kod Ravnogorskog pokreta đenerala Draže Mihailovića, ali
smatra da se radilo o reakciji na velikohrvatske tendencije (Popov, 2007: 260,
265–268). Poglavlje o kojem raspravlja o ovim idejama zove se „Uspon i slom
velikosrpske ideje“, što ukazuje da se jedino tada razvila takva ideja, a to ne
odgovara činjenicama zato što su radikali otvoreno izražavali takvu ideju i
ranije u svome glasilu Samouprava (Bakić, 2004: 308).
363 Osim ovog postupka prema Makedoncima, jedinu nepravdu prema nesrpskom življu
Popov je video prema neslovenskim nacionalnim manjinama koje su bile isključene iz
agrarne reforme (Popov, 2007: 234).
364 Popov se o tome mogao obavestiti u klasičnoj knjizi Jovana Cvijića Balkansko poluostrvo
i južnoslovenske zemlje. Tamo može pročitati, primera radi, da je Miloš Obrenović u svrhe
asimilacije Vlaha doselio Srbe iz tada srpske Stare Crne Gore na Miroč.
No, dešava se da nacionalizam može i izoštriti svest za uočavanje istinskih

nepravdi naciji, koje neko sa strane, možda, teže uočava pošto (iako nije nepo-
sredno zainteresovana strana) može posredno imati izvesne suprotstavljene
interese ili stereotipe. Otuda je srpski nacionalizam autoru verovatno pomo-
gao da razazna neke strukturne uslove koji su vodili razbijanju Jugoslavije:
„Srpske vodeće političke strukture bile su definitivno oslabljene, put za usva-

janje Ustava 1974. bio je utrven, uslovi za rastakanje jugoslovenske države bili
su ostvareni. Što do toga nije došlo brzo, dva su razloga: međunarodni odnosi
(suprotnosti dveju supersila), u kojima je opstanak Jugoslavije još bio potreban, i
ličnost Josipa Broza Tita, kojoj je decenijama građen oreol tvorca ’bratstva i jedin-
stva’ jugoslovenskih naroda (i ’narodnosti’) s kojim je on želeo da legne i u grob
verujući u večnost svog autoriteta“ (Popov, 2007: 303).
Ukoliko se zanemari decenijama odocneli a ogorčeni otpor mrtvome

Brozu, može se reći da su najbitniji uslovi održanja ili nestanka Jugoslavije
ispravno uočeni. No, treba se zapitati s kojim saznajnim i moralnim pravom
neko govori o uslovima „za rastakanje jugoslovenske države“, ako je pret-
hodno zaključio da je ta država od samog početka „zasnovana na nepremosti-
vim suprotnostima i preprekama“ (Popov, 2007: 186). Naime, ne mogu spolj-
nopolitički uslovi biti odlučujući uslovi „rastakanja“ države, ako je ona sama
od početka bila osuđena na propast. Naposletku, valja skrenuti pažnju da
nacionalista, po pravilu, voli da koristi prejak jezik, pa tako i Popov piše, osim
o već pomenutoj blasfemiji, i o „besnoj antisrpskoj hajci“: „(...) besna antisrp-
ska hajka (’velikosrpstvo’, ’hegemonizam’, ’unitarizam’) širila se svim krajevima
Jugoslavije. Položaj srpskog naroda se pogoršavao, a njegove političke i emo-
tivne frustracije su rasle. Umesto nekadašnje parole ‘Jaka Srbija – jaka Jugosla-
vija’, usvojena je nova: ‘Slaba Srbija – jaka Jugoslavija’.“ (Popov, 2007: 304–305).
Kada se ti jaki izrazi vežu sa prostornom odrednicom „svim krajevima
Jugoslavije“, onda se dobija utisak paranoičnosti, jer kao da niko u Jugo-
slaviji ništa nije radio doli smišljao kako će slabiti i progoniti Srbe. No, upo-
treba tako jakih reči bila je u funkciji pravdanja onoga o čemu Popov piše
na samom kraju, tj.Memoranduma, jer tek „suočena sa ovako teškom i pre-
tećom situacijom u zemlji, grupa beogradskih visokih intelektualaca“, „rekli
bismo u poslednji čas“, odlučuje da se „celoj jugoslovenskoj javnosti obrati
upozorenjem na krizu koja se produbljuje“ (Popov, 2007: 305). Pa ipak, veli
se da je Memorandum stigao prekasno, pošto je Jugoslavija „imala previše i
spoljnih i unutrašnjih neprijatelja“, a da su „demokratizacijom društva i uvo-
đenjem višepartijskog sistema stvoreni“ uslovi za pobedu „nacionalističkih i
separatističkih snaga“ (Popov, 2007: 310–311). Smatra se, takođe, da su „stari
protivnici Srba i pravoslavlja – Nemačka i Vatikan“ podsticali „separatizam i
srbofobiju“, ali da bi bez saglasnosti SAD i NATO to bilo manje brzo i otvoreno,
te da je NATO „povukao odlučujući potez: zapretio je intervencijom u slučaju

odbrane Jugoslavije vojnom silom JNA“:
„Zahvaljujući tome, u toku 1991–1992. odigralo se razbijanje Socijalističke Fede-

rativne Republike Jugoslavije, koje je izazvalo krvavi i razorni građanski, među-
nacionalni i međukonfesionalni rat, za čije izbijanje su, bez dvoumljenja, i Zapad
i bivše jugoslovenske republike u stvari bez ikakve osnove najgorim optužbama
obasule Srbiju, kažnjavajući je najpre teškim ekonomskim sankcijama, istovreme-
nim političkim pretnjama i na kraju oružanom agresijom NATO pakta od marta
do juna 1999“ (Popov, 2007: 312).
Valja još jednom primetiti, ovakva analiza zahteva pozitivan vrednosni

stav prema Jugoslaviji, jer u protivnom nije iskrena. Ne mogu se drugi kri-
viti za „razbijanje Jugoslavije“ ako se u nju ne veruje, jer nepoverenje koje oni
koji slove za vodeće intelektualce iskazuju prema državi ovu neminovno slabi
i čini je podložnijom razbijanju. Doista, nije moguće osloboditi svake odgo-
vornosti režim Slobodana Miloševića, pa ni intelektualce koji su stvarali tzv.
Memorandum, taj odista bezbojni i intelektualno neinspirativni dokument koji
odiše dosadnom socijalističkom frazeologijom u tolikoj meri da je jedva čit-
ljiv, ali i pored toga sadrži za polovinu osamdesetih godina preveliku količinu
samosažaljivog nacionalizma i nekritičku inflatornu upotrebu reči „genocid“.
Jedino opravdanje tvoraca takvog teksta jeste da je još bio nedovršen kada
ga je Služba državne bezbednosti ukrala i preko Večernjih novosti predočila
javnosti. Naravno, optužba Memoranduma i njegovih autora za ono što se sa
Jugoslavijom desilo jeste preterana, ali to ne znači da su intelektualci koji su
ga pisali sasvim nevini, jer su podsticali srpski nacionalizam, koji je zajedno sa
nacionalizmima drugih nacija u SFRJ spadao u neophodne uslove nestanka
Jugoslavije, umesto da ga hlade.
Znatno oštroumniju akademsku odbranu srpskih interesa ponudio je Sve-
tozar Stojanović, filozof, etičar, nekadašnji praksisovac i savetnik predsednika
SR Jugoslavije Dobrice Ćosića. On je u još većoj meri od Popova prozrevao
šta se u stvari nalazi iza „razbijanja Jugoslavije“. Pa ipak, bilo je i u njegovom
pisanju upotrebe okvira civilizacije u objašnjenju biranja simpatija u sukobu
među Južnim Slovenima:
„I ovoga puta odnos većine Nemaca prema Srbima podsetio nas je na snagu istorij-
skih, religijskih, kulturnih i civilizacijskih krugova. U gotovo svakom sporu između
Srba i recimo Hrvata veći deo Nemaca će spontano stati na stranu ovih drugih.
Dabome, suprotno važi za Grke, Ruse, Jermene, Rumune. Zato je samo naivčine
šokiralo to što Nemačka nije zauzela uravnoteženiji stav prema raspadu Jugosla-
vije. Pa ipak, bilo je izvesnih razloga za verovanje da će spontan antisrpski stav biti
pod većom kontrolom kolektivno-istorijskog stida i kritičko-demokratske javnosti
u Nemačkoj. (....) Zajedno sa Nemačkom, Vatikan je predvodio organizovanu kam-

panju za brzo priznanje naših otcepljenih katoličkih republika. Čak i mnogo veći i
snažniji narodi nego Srbi našli bi se u čudu da se protiv njih mobilisao tako utica-
jan svetski činilac kao što je katolicizam (i islam)!“ (Stojanović, 1995: 111).
Od jednog mudrog čoveka, kakav je Stojanović zacelo bio, očekivalo bi

se opreznije pisanje. „Civilizacijski krugovi“ nisu sudbina, jer da jesu, Grci ne
bi dobrovoljno bili u Evropskoj uniji, a ne bi im se dobrovoljno pridruživale ni
druge države u kojima su pravoslavci u većini. Opasno je, a nije istinito, kada
se kaže da su „katolicizam (i islam)“ bili mobilisani protiv Srba, jer to kombi-
nacijom okcidentalističkog i orijentalističkog diskursa jednu malu naciju stav-
lja u odnos suprotnosti prema dvema masovnim religijama, a religijski činilac
se uvodi u političku utakmicu, što može vratiti svet u srednjovekovne koordi-
nate, u velikoj meri napuštene u Evropi od kraja XVIII veka.
Izvesno je da su ideologije izvesnih konfesionalnih krugova bile doista
uperene protiv Srba koji se opažaju kao pravoslavci, ali nije istinito reći da su
katolicizam i islam, koji podrazumevaju mnogo šire vrednosti od puke pri-
padnosti konfesijama, bili pokrenuti antisrpskim stavom. Uostalom, to je u
neskladu sa upotrebom prisvojne zamenice „naših“ ispred „katoličkih repu-
blika“. Otkud su one „naše“, ako smo „mi“ pravoslavci, a civilizacijski krugovi
sudbina? Izgleda da su u istom pasusu pomešani međusobno suprotstavljeni
okviri, pa su naporedo upotrebljeni nekadašnji jugoslovenski okvir sa kosmo-
politskim diskursom u kojem je sve „naše“ bez obzira na religijske razlike, i
okvir sukoba civilizacija sa okcidentalističkim i orijentalističkim diskursima
kojima se delimično „objašnjava“ neuspeh, tj. „raspad Jugoslavije“:
„Po svoj prilici, Jugoslavija nije mogla da bude spasena, i to prvenstveno iz unu-
trašnjih razloga (...) Pošto nas niko nije spolja napao, okupirao i raščerečio, kao što
je to bio slučaj 1941, za raspad Jugoslavije, tačno pedeset godina kasnije, glavne
uzroke valja tražiti u njoj samoj. Naše glavne raseline, međutim, nisu išle ’grani-
cama’ među republikama koje je ’međunarodna zajednica’ htela da nametne
kao međudržavne granice, nego duž linija koje dele nacije, vere, kulture, isto-
rije, civilizacije. Lista nužnih i dovoljnih uslova za tragičnu dezintegraciju Jugo-
slavije ne može da isključi katastrofalne propuste i greške najmoćnijih zemalja.
Raspad naše države nije morao da bude krvav, u svakom slučaju ne toliko krvav
koliko je ispao, da je i ’međunarodna zajednica’ postupala opreznije, nepristra-
snije, konstruktivnije i mudrije“ (Stojanović, 1995: 117).
Nije najjasnije zašto je u naslovu knjige istaknuto da je Jugoslavija „raz-

bijena“ kada se u samom tekstu smatra da se ona raspala usled unutrašnjih
uzroka. Čitavo jedno poglavlje se naziva „Razbijanje Jugoslavije iznutra“, što
ukazuje da je Stojanović smatrao unutrašnje činioce pretežnijim. Doduše,
spoljašnji činioci se ne potcenjuju, već se očigledno smeštaju među neop-

hodne uslove raspada SFRJ: „Tokom čitave istorije Jugoslavije mnogo je zavi-
silo od toga da li odlučujuće zemlje podstiču protivrečnosti ili koheziju Jugo-
slavije“ (Stojanović, 1995: 59).
Ovde bi valjalo primetiti da se presudnost spoljnih uticaja ogleda na dva
načina: da li bar neka od najmoćnijih država odlučno brani postojanje Jugo-
slavije i da li neka velika sila odlučno izaziva sukobe u njoj s ciljem rasparča-
vanja. Pod uslovom poklapanja odlučnog delanja neke sile u smeru raspar-
čavanja Jugoslavije sa odsustvom životne zainteresovanosti za Jugoslaviju
preostalih velikih sila, kao što se desilo početkom devedesetih, Jugoslavija
će biti neminovno razbijena. Kada su volje velikih sila za održanjem Jugosla-
vije odnosile prevagu nad moći rivalskih sila za razbijanjem Jugoslavije ova
je opstajala kao u međuratnom periodu. Kada je, međutim, moć velikih sila
koje su radile na razbijanju Jugoslavije bila veća od moći onih koje su se zala-
gale za njen opstanak, Jugoslavija bi se rasparčavala kao u II svetskom ratu; a
kada nijedna sila nije bila zainteresovana za razbijanje Jugoslavije, kao tokom
Hladnog rata, ona je trajala uprkos povremenim jakim unutrašnjim napeto-
stima. Prema tome, spoljni činilac bio je dovoljan uslov opstanka i nestanka
Jugoslavije tokom njene kratke i burne istorije.
Stojanovićeva vizija „raselina“ poklapa se sa uobičajenim srpskim viđe-
njem da se Jugoslavija raspala po nacionalnim, a ne i po republičkim gra-
nicama. Nacionalizmi nesrpskih nacija, kako izgleda, smatraju se dovoljnim
uslovom „razbijanja Jugoslavije“. U takvom pogledu prisutna je izvesna jedno-
stranost, jer ovi nacionalizmi nisu nastali tek tako, već su uvek bili u međuod-
nošenju sa nacionalizmima većih nacija; u Austro-Ugarskoj, Nemaca i Mađara,
u Jugoslaviji, Srba.
Ako se Jugoslavija raspada po nacionalnim a ne republičkim granicama,
onda bi Srbi u BiH mogli da se otcepe od dotašnje političke zajednice, baš kao
i Srbi iz Hrvatske, ali da li bi onda i Albanci imali pravo na odvajanje od Repu-
blike Srbije, te da li bi Bošnjaci u Raškoj oblasti i Mađari na severu Bačke dobili
isto pravo? Naime, gde završiti promenu granica kada se jednom u nju uđe? Da
li nacionalne manjine treba da budu u drugačijem položaju samo zato što su
ustavno određene kao manjine, pa iako su brojnije od nekih naroda? Da li je to
u skladu sa pravdom, a ne samo sa pisanim pravom? Da li se može posmatrati
samo etničko pravo ili bi se uzelo i neko drugo u obzir, npr. istorijsko kad je u
pitanju Kosovo i srpsko pravo na njega, ili strateško-bezbednosno u slučaju Kra-
jine kada je u pitanju hrvatsko pravo na njega? Da li onda treba priznati određen
stepen samostalnosti takvim teritorijama u okviru višeetnički određene države
kao jemstvo sigurnosti Albanaca u Srbiji odnosno Srba u Hrvatskoj ili u BiH?
To su etičko-politička pitanja kojima se Stojanović nije bavio, dok ih je nje-
gov mlađi kolega Aleksandar Pavković bio u potpunosti svestan, pa se i zalo-
žio za održavanje međunarodno nadgledanih referenduma na svim spornim
teritorijama kako bi se odlučilo kojim će državama one pripasti i tako sprečiti

dalje oružane borbe za „nacionalno oslobođenje“ pod pokroviteljstvom veli-
kih sila u budućnosti (Pavković, 2002: 243, 246–247). Zaista, bez odgovora na
postavljena pitanja ne može se zastupati interes srpske nacije koji bi se bra-
nio pregovorima a ne silom, jer odbrana interesa Srba mora priznavati i dru-
gima interese i legitimno pravo da se za njih bore. Tek nakon toga može se
doći i do nekih sporazumnih rešenja. EZ je morala da pomogne Jugoslove-
nima da do tih rešenja dođu, i ona je u tom poslu omanula zato što je name-
tala rešenja umesto da posreduje. U suprotnom, trebalo je čuvati Jugoslaviju
kao međunarodno priznatu državu, a JNA je imala pravo da brzim i efikasnim
delanjem porazi Sloveniju, trudeći se da bude što manje civilnih žrtava, ali nije
imala pravo da se povlači na etničke granice. Naravno, to je tako kada se radi
o pravima, a realna politika ide često mimo prava, ali onda onaj koji se bavi
realnom politikom mora računati i na delanje moćnijih delatnika od njega.
Ipak, Stojanović se nije zalagao za rasturanje jugoslovenskih republika
zato što uvažava argument presedana koji bi takvo rešenje moglo značiti za
raspad Sovjetskog Saveza i posledičnu moguću kataklizmičku budućnost (Sto-
janović, 1995: 118). Umesto toga, on se založio da se Srbima u BiH i Hrvatskoj
prizna konstitutivan status i pravo „veta na odluke koje bi ugrožavale njihovu
nacionalnu ravnopravnost“ i visok stepen teritorijalno-političke autonomije
gde su u većini, te odsustvo centralne vojske i policije na tim teritorijama i
prisustvo zaštitnih trupa UN (Stojanović, 1995: 119). Odista, takvom rešenju
ne može se ništa prigovoriti, ali treba primetiti da Slobodan Milošević nije na
njemu insistirao. On se, drugim rečima, više oslanjao na silu nego na diploma-
tiju, koju je Stojanović zagovarao. Stojanović je – iako psihološki razumljivo,
ipak, intelektualca ne sasvim dostojno – ispoljio izvesnu pristrasnost prema
nacionalizmu nacije kojoj pripada:
„Nema sumnje, zbog svoje brojnosti (oko 40%) i snage, centralne lociranosti i
rasprostranjenosti po gotovo celoj zemlji, kao i svoje državočuvarne sklonosti,
srpski narod je bio i sve do kraja Jugoslavije ostao glavni ’remetilac’ (antisrpska
sintagma hrvatskih separatista) razbijanja Jugoslavije. Ostali jugoslovenski sepa-
ratizmi, prvo nejaki a odnedavno vrlo snažni, takođe su bili inherentno antisrp-
ski usmereni“ (Stojanović, 1995: 58).
Neistorični stereotip o srpskoj „državočuvarnosti“ može se uporediti sa

neistoričnim stereotipom o tobože Hrvatima svojstvenom federalizmu (Koru-
nić, 1997; 1993; 1992). U oba slučaja, mada treba primetiti da se u drugom
radi o istoričaru pa je utoliko gore, reč je o grubim stereotipima, jer da nije
tako, Tuđmanova vlast bi Srbima, a možda i Dalmatincima ili Istranima, ponu-
dila federalne jedinice u okviru Hrvatske, umesto što ih je prognala sa njihove
dedovine, a Srbi bi čuvali ne samo Jugoslaviju u kojoj su bili u većini, već bi se
starali i o političkim zajednicama u kojima su bili u manjini, npr. o Bosni i Her-

cegovini, pa i o Hrvatskoj (Osmansko i Habzburško carstvo da se i ne pomi-
nju). Osim toga, danas se zna, a Stojanović 1994. možda to nije znao, da se
Milošević dogovarao sa Kučanom da Slovenija izađe iz Jugoslavije, a da je
Jović sprečio „plan B“ koji je trebalo da spreči otcepljenje Slovenije, pa se ni
na takvo delanje ne može gledati kao na „državočuvarnost“. Naprotiv, Zoran
Obrenović ispravno je analizirao ovakav korak:
„Bez obzira na koji način vojska obrazlagala svoje poteze onog momenta kada
je, napuštajući Sloveniju, uz asistenciju i srpske politike, odustala od Jugoslavije,
legitimnost njenih poteza u ime odbrane državnog suvereniteta postala je sum-
njiva kako u zemlji tako i u spoljnopolitičkom okruženju. Napuštajući Sloveniju
i sama država prestala je da poštuje princip suvereniteta na koga se u odbrani
svojih interesa pozivala. Time je vojska dovedena za stranu javnost u poziciju
agresora. Idući na prvi pogled za svojim interesima srpska politika je razgrađi-
vala ono što je interese srpskog naroda formalno čuvalo u odnosu na egzogene
faktore“ (Obrenović, 1992: 206).
Ovde je važno ukazati na jednu bitnu činjenicu. Stojanović nije jedini među
Srbima koji pokušava da razbije različite mitove jugoslovenskih komunista koji
ne idu na ruku Srbima, kao što je npr. onaj da su svi narodi dali „srazmerno jed-
nak doprinos NOB-u“ (Stojanović, 1995: 61). Uistinu, radilo se o mitu, zato što
su Srbi srazmerno najviše doprineli partizanskoj borbi, ali ne zbog nekog naro-
čitog srpskog antifašizma, već usled istorijskih okolnosti koje su prekodrinske
Srbe gonile ispod ustaškog noža pod okrilje one vojne organizacije koja ih je
mogla prihvatiti, ponuditi zaštitu i osvetničku borbu protiv ustaša. Takođe, Sto-
janović je u pravu kada naglašava da je dekretirani zaborav Jasenovca ostavio
ranu nezaceljenom: „Da li je obnavljanje Jugoslavije bilo moguće posle Jasenovca,
i ako jeste, onda kakve Jugoslavije?“ (istakao S. S.) (Stojanović, 1995: 64). Svakako,
ako se želela Jugoslavija, hrvatski komunisti su morali posebnu pažnju posve-
titi obradi ove kolektivne traume, a ne da pokušaju predati zaboravu ono što
se zaboraviti ne može, jer to je neminovno rađalo sumnje među Srbima, a želja
za osvetom mogla se gajiti u sferi privatnog. No, dok je ovakav stav legitiman,
čini se da je samoviktimizujuće preterivanje ako se kaže sledeće:
„U interesu takve stabilnosti (između Srba i Hrvata, kao i Jugoslavije, prim. aut.)
Srbi izvan Srbije su u nesigurne temelje avnojevske Jugoslavije ugradili svoje naci-
onalno dostojanstvo i zaboravili svoje žrtve, oprostili nepojmljive zločine, male
i velike Jasenovce i bezbrojne jame po Hercegovini i drugim kraškim oblastima.
Srbi iz Srbije su, iako bez svojih legitimnih predstavnika u nelegalnom AVNOJ-u,
tokom događaja bili prinuđeni da, i zbog Srba izvan Srbije, pristanu na ono oko
čega su se drugi, bez njih, a u vezi sa njima ’dogovorili’“ (Mitrović, 1994: 192).
Mitrović je izrazio opšte mesto srpskog samoviktimizujućeg diskursa. Srbi

su isključivo žrtve koje „zaboravljaju“ i „praštaju“ zločine koji su tolikih raz-
mera da se hiperbolično ne mogu ni pojmiti, „male i velike Jasenovce“, te „bez-
brojne jame“, dok su „drugi“ manipulatori. Tako se insistira na izvesnoj samo-
sažaljivosti, iako je izrečena i istina da AVNOJ nije bio legalan, što se doduše
odnosi i na bilo koje drugo revolucionarno telo u istoriji, a i da tamo nije bilo
legitimnih predstavnika iz Srbije. Ipak, u kontekstu kratke studije koja je bila
naslovljena „Raspad države i rat u Jugoslaviji: pokušaj sociološkog objašnje-
nja“, čovek bi očekivao ponešto hladniji odnos prema temi, iako vreme pisanja
donekle može opravdati autora, jer nije lako pisati o događaju koji se upravo
odvija u Srbiji koja se nalazila pod sankcijama, pa tada i osećanja mogu poneti.
No, dok je Stojanović mit o ravnopravnom učešću pripadnika jugosloven-
skih nacija u partizanskom pokretu bez problema uočio, jedan drugi mit tvr-
doglavo opstaje. Radi se o navodno samostalnom oslobođenju Jugoslovena
u II svetskom ratu,365 što je veoma slično solunaškoj mitologiji u Kraljevini da
je srpska vojska samostalno oslobodila Južne Slovene (Pavković, 2002: 232).
U stvari, da nije bilo saveznika, Engleske i Francuske, srbijanska uistinu junačna
vojska bi se neslavno provela po gudurama Albanije.
Slično tome, da prethodno fašistička Italija nije kapitulirala 8. IX 1943, a
nacistička Nemačka oslabljena borbama u Bici za Normandiju (6. VI – 25. VIII
1944) i nezadrživim prodorom Crvene armije sa istoka koji je trajao od početka
1943, junačni NOB, s malo preuveličavanja može se tvrditi, ličio bi na otpor
„Starine Novaka“ i „Djeteta Grujice“ Osmanskoj imperiji. Drugim rečima, doživ-
ljaj realnosti hronično manjka srpskim intelektualcima, a megalomanija često
spoljnim činiocima ide u prilog, zato što se oslobodilačkom političkom kultu-
rom da lako manipulisati kada to odgovara ne samo interesima veštih dema-
goga, nego i interesima velikih sila.
Stojanović je kritikovao instituciju sankcija zalažući se za kažnjavanje vla-
stodržaca, a ne čitavog stanovništva, i predlažući u tom cilju saradnju univer-
ziteta sa univerzitetom, bolnice sa bolnicom, grada sa gradom, a zaobilazeći
saradnju država (Stojanović, 1995: 120). Ovaj kritičar Stojanovićeve knjige i
poštovalac njegove ličnosti voleo bi da se njegova duboko čovečna ideja uvr-
sti u instrumente delanja UN u budućnosti, iako je svestan da je to teško oče-
kivati u svetu u kojem se čovečnošću i ljudskim pravima manipuliše zarad
ostvarenja ideoloških i praktično-političkih ciljeva. U tom smislu, Stojanović je
u pravu i kada raspravlja o ideologiji ljudskih prava koja se „koriste od strane
365 Svetozar Stojanović ironično veli kako se komunisti nisu „upitali ni zašto je Narodno-
oslobodilačka borba bila znatno kasnija i slabija u nekim nacionalnim sredinama“, i
s pravom se podsmeva tvrdnji „da su se svi jugoslovenski narodi oslobodili prven-
stveno vlastitim snagama“ (Stojanović, 1995: 61). No, ovo podsmevanje ima za cilj da
kaže kako su se Srbi oslobodili svojim snagama zato što bi u protivnom bila izostav-
ljena reč „svi“.
Zapada ne samo za kritiku i rušenje komunizma, nego i za pravdanje vlastite

dominacije u svetu“ (Stojanović, 1995: 113). Nije ni prvi ni poslednji put da se
istinskim idealima ideološki pravda upotreba moći, ali manipulaciju svakako
treba konstatovati i kritikovati onako kako je to Stojanović činio.
Knjiga napisana perom političkog filozofa iz Beograda Zorana Obreno-
vića pojavila se još 1992, a intelektualno je i dalje izazovna. Iz jedne u osnovi
levičarske demokratsko-socijalističke perspektive koja je osetljiva na interese
srpske nacije, autor je od 1989. do 1992. analizirao proces nestajanja i raz-
bijanja Jugoslavije. U pomenutoj studiji postoji niz vrednih uvida, a deli se
i mišljenje o neophodnim i dovoljnim uslovima za nestanak Jugoslavije koji
su ovde izneti:366
„Jugoslavija je posle kraha SSSR-a prestala da bude evropska potreba.
Zahtev za stabilizacijom i konsolidacijom novih odnosa moći nalagao je nesta-
nak Jugoslavije u meri u kojoj bi Srbija mogla da bude potencijalni saveznik
obnovljene moći Rusije. Zato je Zapad promenio svoju strategiju i interes za
Jugoslavijom zamenio davanjem podrške brzo rastućim i latentno prisutnim
separatizmima“367 (Obrenović, 1992: 211).
Prema tome, bez spoljne podrške ovim separatizmima, Jugoslavija bi
postojala, a put do nje bio bi u insistiranju na referendumu svih građana Jugo-
slavije o poželjnosti opstanka države, sprovođenju prvo saveznih a zatim i
republičkih izbora, te u jakoj diplomatskoj i medijskoj podršci koju bi takva
366 Mišljenje Milovana Mitrovića o neophodnim i dovoljnim uslovima neznatno se razlikuje,

jer on smatra spoljne činioce kako dovoljnim tako i neophodnim uslovima „razbijanja
Jugoslavije“ (Mitrović, 1994: 196). Sem toga, nacionalistički diskurs ne oskudeva u emo-
tivno prezasićenim i prema pomagačima secesionista neprijateljskim izrazima: „Ta dra-
stična (i tragična) promena (raspad strukture međunarodnih odnosa, tj. bipolarnog sveta,
prim. aut.) odigrala se perfidnim podsticajima za otcepljenje Slovenije i Hrvatske od Jugo-
slavije, u čemu su prednjačili Nemačka i Vatikan (ispred kojih je ’istrčavala’ manje moćna
ali isto tako zainteresovana Austrija)“ (Mitrović, 1994: 195). Takođe, Mitrović sistematski
zanemaruje srpski doprinos neophodnim uslovima razbijanja Jugoslavije, po pravilu ga
prećutkujući ili pravdajući kao reaktivnog: „Zlurado podsticanje i pomaganje šiptarske
pobune na Kosmetu iz vrhova slovenačke i hrvatske vlasti i iz islamskih fundamentali-
stičkih krugova izazvalo je ubrzano nacionalno gibanje među Srbima – najpre u Srbiji, a
potom i izvan Srbije“ (Mitrović, 1994: 193). Uočljiva je razlika između izraza koji opisuju
delanje nesrba („zlurado podsticanje“, „šiptarska pobuna“, „islamski fundamentalistički
krugovi“) i izraza „nacionalno gibanje“ kojim se opisuje srpska nacionalistička pomama
krajem osamdesetih.
367 Obrenović je odlično uočio širenje ideološkog manevarskog prostora Sjedinjenim Drža-
vama i Evropskoj Zajednici posle poraza Sovjetskog Saveza, te smanjenje istog malim poli-
tičkim zajednicama: „Ideološka supremacija i medijska kolonizacija dojučerašnjeg poli-
tičkog protivnika omogućuje da se interesi dominantnih sila svetu predstave kao opšti.
Posledica toga je pretvaranje institucija međunarodne zajednice u poluge i transmisije
centara moći. Interesi malih u okviru novog poretka mogu dobiti svoje pravo samo para-
zitiranjem na interesima velikih“ (istakao Z. O.) (Obrenović, 1992: 210). Otuda i zaključak
da „ideja novog poretka dobija imperijalni karakter“ (Obrenović, 1992: 195).
varijanta jugoslovenstva uživala na Zapadu. U krajnjem slučaju, ako bi Slove-

nija krenula u jednostranu secesiju, vojsci Jugoslavije bilo bi dozvoljeno da
brzo i efikasno spreči secesiju. U tom kontekstu, ocena Obrenovića „da rata
u Hrvatskoj i Sloveniji ne bi ni bilo bez diskretne podrške Zapada“ (Obreno-
vić, 1992: 170) dobija na težini. Ipak, mestimično dolazi i do preplitanja okvira
sukoba civilizacija sa pratećim okcidentalističkim diskursom i levičarskog
okvira sa pratećim antiimperijalističkim diskursom. Tako se autor sledećom
argumentacijom založio za odbijanje Haškog sporazuma lorda Karingtona:
„Srbija se iznova suočava sa snažnom, samouverenom i arogantnom Evropom.

Sa Evropom koja diktira a ne razgovara, sa Evropom koja preti i postavlja ulti-
matume, koja svoju ravnodušnost potvrđuje i ignorancijom. Osornost i nad-
menost evropske diplomatije razara idealizovanu sliku Zapada koju su naši eli-
tisti, ti akviziteri opsena, godinama prodavali dezorijentisanoj javnosti. Zapad
se pokazuje u svoj svojoj veličini, ali više ne kao fantazma siromašnih o svetu
bogatstva, niti kao ideološka priča literata o Evropi kao svetu prosperiteta i
demokratije i slobode. Evropa nam se obznanjuje ne samo u svom idealnom,
samoreklamerskom, nego i stvarnom liku, kao Evropa težnji za dominacijom,
kao Evropa revanšizma, moći i predrasuda, kao sklop interesa u kome priča o
ljudskim pravima važi dotle dok, kao i sve ostalo, ne dođe u koliziju s princi-
pom profita. A profit nije uvek samo ekonomska kategorija. Danas, kad suočeni
s diktatima haških predloga bolan dodir Zapada osećamo na svojoj koži a ne
na koži Iračana, samo naivnost konfuznih može još da neočekivane i neoprav-
dane poteze Zapada pravda time što on, navodno, nema uvida u našu situa-
ciju“ (Obrenović, 1992: 171–172).
Gornji navod značajan je zbog toga što ukazuje na pojavu levičarskog

okcidentalizma kao jednog hibridnog okvira. „Evropa“ i „Zapad“ čine homoge-
nizovani blok koji „ravnodušno“, „snažno“, „samouvereno“, „nadmeno“, „osorno“
i „arogantno“ nastupa prema, takođe, homogenizovanoj Srbiji. „Evropa“ u ime
„Zapada“ vrši radnju, a „Srbija“ je pasivno trpi, kao siromašna i nemoćna žrtva
njenog imperijalizma. Srbija je tek za nijansu manje homogenizovana, jer u
njoj se, ipak, prepoznaju „elitisti“ i „literati“ koji idealizuju „Evropu“. Bila je to
šansa za autora da prepozna, možda, sličnosti između elite u EZ i u Srbiji, kao
i širih društvenih slojeva, te da predloži i mogućnost povezivanja na međuna-
rodnom planu u cilju menjanja neumne stvarnosti. Umesto toga, povlačila se
paralela sa Irakom, čime se ukazivalo da Srbija nije usamljena žrtva, već i drugi
nemoćni i siromašni imaju sudbinu žrtve. Metafora „bolan dodir Zapada ose-
ćamo na svojoj koži“ ukazuje da je svaka blizina „Zapadu“ opasna. Homogeni-
zovana EZ se metonimski („Evropa“) prikazuje kao „samoreklamerska“ u ide-
ologiji, dok u stvarnosti predstavlja kapitalističku imperiju koja teži „dominaciji“,
„revanšizmu“, vođena pomoću „moći“ i „predrasuda“, te „profitom“.
Homogenizacijom i upotrebom brojnih negativnih epiteta EZ je demo-

nizovana, dok je Srbija diskurzivnom strategijom viktimizacije učinjena nje-
nom žrtvom. Ne uviđaju se razlike koje postoje među različitim nacijama EZ,
ali ni razlike koje postoje između elita ove zajednice država i različitih druš-
tvenih slojeva. Hibridizacija okvira i primenjenih diskursa u funkciji je širenja
ksenofobije, iako to verovatno nije bila namera ovog inače oštroumnog i pro-
svećenog autora.
Čini se da je spoj antiimperijalizma, antikapitalizma i srpskog nacio-
nalizma doprineo ponešto zamračenoj perspektivi. Analiza ovog navoda
posebno dobija na snazi u svetlu konteksta u kojem je napisan. Naime, autor
se založio za odbijanje „haškog ultimatuma“, iako je bilo jasno da će Srbija
proći veoma loše ukoliko izabere taj put. Nije bilo realno da će kolektivna
volja EZ da rasturi Jugoslaviju po republičkim granicama biti promenjena ili
nadvladana bez ijednog saveznika, jer moglo se pretpostaviti da će imati i
podršku SAD koje su se dotad držale po strani. Jednostavno, bila je to šansa
da se izbegne rat koji se ne može dobiti, a da se diplomatskim putem poku-
šaju rešavati problemi statusa Srba u Hrvatskoj i u BiH. Nažalost, Obrenović,
baš kao ni Slobodan Milošević prema kojem je bio kritičan, nisu uvideli nuž-
nost popuštanja moćnijem u ovom trenutku, a pogrešan izbor se sa kama-
tama plaćao narednih devet godina.
Od Jelene Guskove, ruske konzervativne istoričarke i stručnjaka za Balkan
u štabu mirovnih snaga UN tokom 1994. u Zagrebu, spoljnog člana SANU i
senatorke Srpske, može se saznati da u Rusiji, pre no što je njena knjiga objav-
ljena, „nema rada koji bi svestrano razjasnio proces raspada jugoslovenske
federacije“, iako je u „Institutu za slavistiku i balkanistiku formiran (je) Centar
za proučavanje savremene balkanske krize“ i ima radova o pojedinim aspek-
tima nestanka SFRJ (Guskova 2003: 1: 8, 16), što govori da kraj Jugoslavije poli-
tička elita Rusije nije opažala kao izazov. Dešavanja na Balkanu tokom deve-
desetih predstavljala su pre iznuđenu nevolju negoli spoljnopolitičku šansu
za jačanje „prestiža moći“. Utoliko ni akademska misao u Rusiji nije novčano i
medijski podsticana da istražuje kraj SFRJ (Guskova 2003: 1: 16).
Ako se to uporedi sa izuzetno velikim interesovanjem za istu temu nauč-
nika iz angloameričkog sveta, onda je jasno da su vansaznajni razlozi u većini
slučajeva ključni pri ispoljavanju akademskog interesovanja za nestanak Jugo-
slavije. Naučnici koji stvaraju u društvima velikih sila, ako nisu krajnji levičari ili
desničari, najčešće pravdaju spoljnopolitičke interese tih sila. Ruska istoričarka
je stoga verovatno u pravu kada veli da je „to što je napisano o jugosloven-
skoj tragediji, posebno na Zapadu, većinom (je) lišeno objektivnosti“ (Guskova
2003: 1: 8). No, to još uvek ne znači da je njen pogled, baš kao ni pogled onog
koji ove retke piše, po sebi objektivan, iako napominje da „ne pripada nijed-
nom od naroda koji su učestvovali u konfliktu i ne vrši nikakvu državnu funk-
ciju“, te da će „se truditi da se što više pridržava(m) dokumenata i oslanja(m)
na činjenice“ (Guskova 2003: 1: 9). Razlog pristrasnosti, izražene neretko okci-

dentalističkim diskursom u ovkiru sukoba civilizacija, verovatno se može naći u
autorkinom uverenju da „su strateški planovi“ SAD „i njenog instrumenta NATO,
usmereni, pre svega prema Rusiji“, a da je Jugoslavija predstavljala prepreku na
tom putu, pa ju je stoga bilo potrebno podeliti „razbijanjem na nekoliko drža-
vica“ (Guskova 2003: 2: 495). Otuda i velika kritičnost autorke prema ruskoj zva-
ničnoj politici tokom devedesetih, jer je smatrala da ona nije na odgovarajući
način branila ruske nacionalne interese (Guskova 2003: 2: 254–333).
Stoga ni pozitivističko insistiranje na činjenicama nije uspelo sačuvati
istraživača od pristrasnosti: „Dok su se Slovenija, Hrvatska, čak i Kosmet, bri-
žljivo pripremali za medijski rat, Srbija je smatrala da je istina dovoljna sama
po sebi, da tu istinu ne treba afirmisati i braniti“ (Guskova 2003: 1: 35).368 Na
taj način se propaganda srpskih nacionalista uzima zdravo za gotovo, pa se,
čak, termin „istina“ koristi na propagandistički način: ona je a priori na srpskoj
strani u sukobu, dok ostale strane vode „medijski rat“ protiv Srbije, tj. istine.
U tom kontekstu se i genocid na ograničenom prostoru zaštićene zone UN
Srebrenice naziva „oslobođenjem“ (Guskova 2003: 1: 408).
Po meri iskrivljenja stvarnosti takvo pisanje može se porediti s onim
Rametove, s tom razlikom što je ona usmerena antisrpski srbocentrično, a
Guskova prosrpski. To se naročito vidi u iscrpnom opisivanju patnji i etnič-
kog progona srpskih žrtava iz Hrvatske i sistematskom prećutkivanju ili rela-
tivizaciji muka i proterivanja hrvatskog stanovništva iz RSK (Guskova 2003:
1: 207–294). Takođe, autorka bez objašnjenja veli da je „mnoštvom objavlje-
nog i neobjavljenog materijala“ snabdevana od Ministarstava i informativnih
agencija Srbije, Crne Gore, Srpske, vlade Crne Gore, Makedonije, Srpske Kra-
jine (Guskova 2003: 1: 41), ali ne i Hrvatske, BiH i Slovenije.369 Naposletku, nije
nedostajalo ni osećanjima nabijenih opisa „zverstava hrvatskih jedinica“, bez
pozivanja na izvor, koji kao da su devedesetih snimljeni sa RTS:
368 U potvrdu ovakvog stava usledio je citat Ratka Mladića (Guskova 2003: 1: 35).
369 Često je korišćena diskurzivna strategija društvenog normalizovanja ličnih modela, npr. u
tvrdnji da je „jugoslovenska istoriografija visoko (je) ocenila“ značaj „antibirokratske revo-
lucije“ u „demokratizaciji društva“ (2003: 1: 92). Takođe, korišćena je diskurzivna strate-
gija prećutkivanja, npr. kada se navelo da Krfska deklaracija nije predviđala ujedinjenje
na bazi federalizma (2003: 1: 68) i prećutalo da je predviđala donošenje ustava kvalifiko-
vanom većinom. Valja primetiti da je autorka koristila i diskurzivnu strategiju vremenskog
tumbanja. Naime, pošto je na 338. strani konstatovano da je rat u BiH počeo 4. IV 1992. u
Sarajevu, devet stranica docnije navedeno je da su Arkanova „garda“ i „Šešeljevi dobro-
voljački odredi“ krenuli „3. aprila u obračun sa naoružanim muslimansko-hrvatskim gru-
pama u Bijeljini“ (Guskova 2003: 1: 338, 347). Nije najvažnije što su Arkanova pljačkanja,
proterivanja i ubijanja muslimanskog stanovništva u Bijeljini otpočela 1. IV, već činjenica
da je autorka hronološki istumbala događaje kako bi se odgovornost za rat sa srpske
strane prebacila na Bošnjake. Slično tome, korišćena je i diskurzivna strategija zamaglji-
vanja stvarnosti prilikom pominjanja logora Omarska, Keraterm i Trnopolje (2003: 1: 409
„Hrvatska vojska 1. novembra počela je napad na srpska sela u trouglu Bjelovar

– Podravska Slatina – Grubišino Polje. Otpočeo je masovni progon srpskog sta-
novništva. Zverstva hrvatskih jedinica nadilazila su zverstva iz Drugog svetskog
rata. Hrvatski ’crnokošuljaši’ sada su odsecali ruke, noge, glave, noseve, polne
organe, vadili oči, drali kožu, iskasapljena tela bacali na ulicu. U toku tog van-
dalskog pustošenja u potpunosti je uništeno osamnaest srpskih sela. (...) Hrvati
su palili šume da bi isterali ljude koji su se tamo skrivali“ (Guskova 2003: 1: 257).
U okviru agresor–žrtva i diskursa Drugog svetskog rata primenjena je

diskurzivna strategija demonizacije i dehumanizacije Hrvata i viktimizacije
Srba.370 Na kraju, ne iznenađuje da i Guskova smatra, „uproštavajući done-
kle stvari“, da su „unutrašnji uzroci odigrali (su) važnu, a spoljašnji odlučujuću
ulogu u raspadu federacije“ (Guskova 2003: 1: 58), usled čega je veći deo dru-
gog toma posvetila delanju međunarodnih činilaca.
Srbocentrična perspektiva može se mestimično uočiti i u pisanju Alek-
sandra Pavkovića, iako se u osnovi radi o veoma vrednom doprinosu, koji je
najčešće nadilazio iskušenja nacionalne jednostranosti, u istraživanju pro-
cesa nestajanja Jugoslavije (čije se vrline pominju na drugim mestima u ovoj
studiji), koji je ratove za jugoslovensko nasleđe uokvirio idejom o nacional-
nim revolucijama na Balkanu koje traju od početka XIX veka do naših dana.
Primerice, govoreći o daljoj prošlosti, Pavković pruža izrazito prosrpski
opis: „Za srpske političke i vojne vođe koji su planirali i izvršili oslobađanje u
savezu sa vladama Grčke, Bugarske, Crne Gore i Rumunije, bilo je posle 1912,
drugih Srba kao i srpske ’braće’ (Hrvata i Slovenaca) koji su još uvek čekali oslo-
bođenje od habzburške vlasti pomoću srpske vojske“ (Pavković, 2002: 228).
Istini za volju, na veoma inteligentan način se autor ogradio, jer je započeo
rečenicu sa „za srpske političke i vojne vođe“, pa tako može reći da to što je
navedeno ne predstavlja njegov, već stav srpske elite pred Balkanske ratove
i I svetski rat.
Problem je, međutim, što se istovremeno ne navodi šta su mislili pripad-
nici slovenačkih i hrvatskih elita pred ove ratove, te kakve su podele među
njima postojale, već se samo kaže kako su Albanci i Bugari osporili ova „naci-
onalna oslobođenja“ (Pavković, 2002: 228). Štaviše, pominjani su „oduševljeni
govori regenta Aleksandra i hrvatskih političara“, i dodaje se da su „po prvi put
od srednjeg veka, Hrvati i Slovenci, kao i Srbi, osvojili slobodu od strane vla-
sti u novoj kraljevini predvođenoj vladajućom srpskom dinastijom“ (Pavković,
370 Srbi u Srpskoj su, pak, romantizovani i pozitivno stereotipizirani: „(...) ne prodaju se, ne
pristaju na uslove koji bi im mogli odgovarati, sve vreme pozivaju se na istoriju, čime
zapadne sagovornike dovode do ludila. Ponosni su i kada za to nema osnova, naivni i
lakoverni, lako ih je prevariti, ali ih je nemoguće pobediti. Čestiti, dobroćudni, beskrajno
tvrdoglavi. (...) Sa Srbima je lako živeti, ali je teško ratovati“ (Guskova 2003: 1: 370).
2002: 229). Pominjanje srednjeg veka u kontekstu strane vlasti prilično je pro-
blematično, jer su u to doba kmetovi bili u toj meri potčinjeni da im je vero-
vatno bilo svejedno da li njima vladaju domaći ili strani gospodari. Prećutno
je, tako, moderan pojam nacije pomeren u daleku prošlost.
Sem toga, nisu svi Hrvati to tako doživljavali, jer bilo je mnogo i onih
koji su protumačili ujedinjenje kao potpadanje pod „tuđinsku srpsku vlast“.
U tom kontekstu je znakovito da se odlična studija Iva Banca, na engleskom
objavljena 1984. a na hrvatskosrpskom 1988, ne pominje (Banac, 1988). Tek
je nakon svega rečenog pomenuto da je „mala grupa hrvatskih vojnika“ u
Zagrebu podigla ustanak koji je bio lako ugašen, te da su ubijeni smatrani
„mučenicima“ koji su anticipirali stav mnogih drugih u „predstojećim godi-
nama“ da su „srpski političari i činovnici bili u novoj kraljevini jednako strani
i represivni kao i prethodni vladari“ (Pavković, 2002: 229). Rečju, poluistina je
vešto upotrebljena u okviru zastupanja srpskih nacionalnih interesa, onako
kako ih autor shvata, u sklopu povezivanja prošlosti i sadašnjosti – jer ispada
da su na početku ujedinjenja Hrvati listom bili za takvo rešenje, iako Stjepan
Radić od samog početka nije bio pristalica ujedinjenja ostvarenog u srpskoj
varijanti jugoslovenstva (Bakić, 2004; Banac, 1988). Naposletku, nije objaš-
njeno ni jednom rečju zašto su se Hrvati masovno okrenuli protiv srpske vari-
jante jugoslovenstva, ako su na početku bili oduševljeni njome. Umesto toga,
pripovedno su Hrvati predstavljeni kao oni koji nose glavnu odgovornost za
teški teret nesreća koje su zadesile Kraljevinu i Srbe tokom II svetskog rata:
„Hrvatska seljačka stranka i njen vatreni vođ Stjepan Radić nadali su se da dosti-
gnu ovaj cilj (suverenu Hrvatsku u konfederaciji sa drugim južnoslovenskim
zemljama, prim. aut.) kroz ispregovarani sporazum sa srpskom kraljevskom
kućom i srpskim političarima. A nekoliko godina posle smrti obojice, Radića i
kralja Aleksandra, u predvečerje II svetskog rata, srpski knez regent i vođ Hrvatske
seljačke stranke postigli su sporazum o stvaranju polusuverene pokrajine Hrvat-
ske unutar Kraljevine Jugoslavije. No, u međuvremenu, od 1929. na dalje, jedna
mala, desničarska i rasistička grupa, hrvatske ustaše, povele su oružanu borbu –
tj. terorističku kampanju – protiv navodnog srpskog okupatora, u težnji za pot-
punom nezavisnošću ili oslobođenjem Hrvatske od navodne srpske okupacije i
od Jugoslavije. Taj cilj bio je ostvaren dve godine docnije, 1941, iako ne ustaškim
oružjem, već osvajanjem Jugoslavije od sila Osovine“ (Pavković, 2002: 229–230).
Moguće i zbog nedostatka prostora u časopisu, autor je ćutke pretrčao

(diskurzivna strategija prećutkivanja) preko tako bitnih događaja kao što su
ubistvo Stjepana Radića u Skupštini Kraljevine i kralja Aleksandra u Marseju,
pa neupućeni čitalac može samo pretpostavljati od čega su umrli, zato što se
neutralno veli „posle smrti obojice“. Ove dve smrti koje je delilo velikih pet
godina stavljene su u istu rečenicu, po sistemu krv za krv, pod uslovom da
čitalac zna da su ubijeni, dok se pripovedno predstavilo da su se Srbi i Hrvati

uspeli nekako nagoditi, te da su svi bili zadovoljni ovim dogovorom, osim
„jedne male, desničarske i rasističke grupe“ koju su docnije dovele na vlast
sile Osovine. Izostavljen je značaj koji je ubistvo Radića kao nespornog vođe
hrvatske nacije moralo imati za obične Hrvate, te činjenica da je upravo ovaj
tragični događaj u Skupštini doveo do uvođenja diktature kralja Aleksandra,
a da je posle njega Pavelić napustio Jugoslaviju i od frankovaca obrazovao
ustaše, koji su potom kralja i ubili. Naposletku, nije ni pomenuto da je većina
Srba bila veoma nezadovoljna Sporazumom iz 1939, a da je došlo i do napada
na Srbe u Banovini. Na taj način je stvarnost prošlosti pripovednom struktu-
rom iskrivljena, Hrvati predstavljeni u nepovoljnijem, a Srbi u pozitivnijem
svetlu nego što je to uistinu bio slučaj u međuratnom periodu.
***
U srbocentričnom diskursu Srba u okviru žrtva–agresor, njima je, razume
se, namenjena uloga bezgrešnih žrtvi, a agresori su „Zapad“, „Evropa“, „NATO“
i „secesionističke republike“. Primenjuje se diskurzivna strategija samovikti-
mizacije, a srpski nacionalizam se u objašnjenju nestajanja Jugoslavije ili pre-
ćutkuje ili pravda kao odgovor na agresiju drugih, iako to nije slučaj kod svih
(naročito ne kod Pavkovića) ovde analiziranih autora. Najdrastičniji primer
nacionalističkog srbocentričnog diskursa u okviru žrtva–agresor može se pri-
metiti kod Čedomira Popova, kod kojega se on primenjuje dosledno neisto-
rično, potom kod konzervativnog sociologa Milovana Mitrovića, dok je kod
Zorana Obrenovića on kombinovan sa levičarskim okvirom i antiimperijali-
stičkim diskursom i okvirom sukoba civilizacija sa okcidentalističkim diskur-
som. Kod Pavkovića je, pak, primetan, podokvir II svetskog rata u okviru žrtva–
agresor, ali je to prigušeno veštom pripovednom strukturom i, ipak, bazično
doslednim prihvatanjem svih nacionalizama na prostoru bivše Jugoslavije
kao legitimnih.
Sa izuzetkom Stojanovića, ostali autori se slažu da je Jugoslavija razbijena
spolja,371 tj. da su dovoljni uslovi nestanka Jugoslavije sadržani u delanjima u
prvo vreme Nemačke i Vatikana, a potom i SAD, s tim što Mitrović smatra da
ova delanja predstavljaju i neophodan uslov nestanka SFRJ. Pavković i Obre-
nović domaće nacionalizme smatraju mahom neophodnim uslovom, baš kao
i autor ove studije, dok Stojanović jedini misli da su domaći nacionalizmi pred-
stavljali dovoljan uslov nestanka Jugoslavije, a spoljni tek neophodan.
Ono, dakle, što ovde analizirane autore razdvaja od pisca ovog spisa nije
toliko shvatanje uslova koji su doveli do kraja Jugoslavije, koliko kritičnost
prema srpskom nacionalizmu u sklopu opšteg procesa njenog nestajanja.
371 Sa Stojanovićem se slaže i Mihailo Marković, o čijem je članku (Marković, 1994) više rečeno
u delu o levičarskim izazovima ideološkoj hegemoniji o nestanku Jugoslavije.
U tom smislu, on je daleko bliži Jasni Dragović Soso i Mihailu Crnobrnji, pa

i Džonu Lempiju, iako spoljnim činiocima daje determinističku prednost u
odnosu na ovo troje vrednih istraživača. Majkl Men, Mladen Lazić, Radžu
Tomas, Aleksandar Pavković i Suzan Vudvord su verovatno najbliži stavu koji
se zastupa u ovoj studiji, s tom razlikom što se gaji veća kritičnost prema srp-
skom nacionalizmu u odnosu na Pavkovića; ekonomskom determinizmu se
ne pridaje onaj značaj koji mu posvećuje Vudvordova; a autoritarnosti onaj
značaj koji joj posvećuje Lazić.
Treba uočiti da je srpska nacionalna opredeljenost prilično jaka deter-
minanta u tumačenju procesa nestajanja Jugoslavije, jer autor ove studije
se uglavnom slaže sa Srbima kada je u pitanju shvatanje činilaca koji su naj-
važniji u procesu nestajanja Jugoslavije, bez obzira na to što ima i većeg ili
manjeg neslaganja u odnosu na različite autore. To se može objašnjavati ili
pristrasnošću koju nacionalna pripadnost, po pravilu, izaziva prilikom tuma-
čenja nekog događaja ili procesa u koji je upletena nacija kojoj se pripada, ili
činjenicom da nacionalna pripadnost osvetljava izvesnu perspektivu koja u
ovom slučaju nesrbima ostaje skrivena usled različitosti perspektiva iz kojih
oni posmatraju identične procese.
Činjenica da „srpsku perspektivu“ dele krajnji levičari na Zapadu, većina
ruskih stručnjaka za Balkan (Guskova, 2003: 1: 16–18), kao i jedan Indijac,
Radžu Tomas, koji se posebno bavio problemom nestanka Jugoslavije, upu-
ćuje na zaključak da izvestan položaj u globalnom svetu otvara perspektivu
za uviđanje značaja spoljnog činioca u procesu nestajanja Jugoslavije i u nje-
nom konačnom razbijanju. Oni koji su neposredno pogođeni delanjem spolj-
nog činioca u ovom procesu egzistencijalno su otvoreni za spoznaju značenja
i značaja delanja tog činioca; takođe, oni koji su ideološki pripremljeni da uoče
nepravde kapitalizma i imperijalizma, a krajnji levičari su za to najpripremlje-
niji, takođe lako prepoznaju negativan uticaj spoljnog činioca u procesu raz-
bijanja Jugoslavije; a isto važi i za naučnike koji dolaze iz drugih nezapadnih
zemalja koji kritički posmatraju imperijalističko delanje vodećih zapadnih sila.
8. Odstupanja od ideološke hegemonije
8.1. Jugoslovenstvo – propuštena prilika

za spas Jugoslavije
Bila je toliko neuspješna da se nije uspjela održati, a opet – u odnosu

na ono što je bilo prije nje, i ono što je (gotovo posvuda na njenom
teritoriju) slijedilo nakon nje: njen je neuspjeh ipak samo relativan.
Dejan Jović
Ima autora koji su postavili hipotezu da je Jugoslavija nestala zato što nije
pronađena ujedinjujuća ideologija. Prema Endrjuu Baruhu Vahtelu (Andrew
Baruch Wachtel), značaj kulture se ne može potceniti, pa je kroz književnost i
kulturnu politiku trebalo poraditi na stvaranju i održanju jugoslovenske nacije,
ako se želelo da i sama jugoslovenska država potraje. Ovom stavu blizak je i
Aleksandar Pavković, a Dejan Jović pak smatra da se značaj države Jugoslavije
ideološki i institucionalno mogao naglašavati znatno jače, te da je Josip Broz
to radio u prvih dvadesetak godina, ali da je potom Kardeljeva vizija rastvara-
nja jugoslovenske države, tj. marksistička odanost idealu „odumiranja države“
dovela do njenog istinskog odumiranja.372
8.2. Ideologija jugoslovenstva i odumiranje države
Endrju Baruh Vahtel je profesor slovenskih jezika i književnosti na Nortve-

stern (Northwestern) univerzitetu u Ilinoisu, i smatra se jednim od najvažni-
jih američkih istoričara slovenskih književnosti. On je, takođe, i glavni urednik
izdavačke kuće Northwestern University Press. Dejan Jović, rođeni Zagrepčanin,
sin Srbina iz Srbije i Hrvatice je, pak, politikolog koji je diplomirao u Zagrebu
pod mentorskim vođstvom jednog od najboljih jugoslovenskih politikologa
Jovana Mirića, magistrirao je u Ljubljani, a doktorat odbranio na prestižnoj
Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke (LSE). Aleksandar Pavković
je, pak, Srbin iz Beograda, a sada je profesor u Australiji. Njihovi istraživački
372 Obema tezama blizak je i Predrag J. Marković (Marković, 2000), koji je sa Vahtelom u sko-
rije vreme napisao studiju (Vachtel, Marković, 2008).
ciljevi i pristupi su umnogome različiti, ali imaju zajednički imenitelj, uz otklon

od teze o „drevnoj mržnji“, uverenje da je ideja jugoslovenstva – izražena bilo
u kulturnoj bilo u političkoj sferi – mogla biti spasonosna za Jugoslaviju, te
da je napuštanje te ideje bilo pogubno za zemlju prema kojoj su gajili oči-
gledne simpatije.
Ovo što je do sada rečeno već nagoveštava da se radi o potpunom odstu-
panju od uspostavljene ideološke hegemonije. Vahtel je svoju knjigu Stvara-
nje nacije, razaranje nacije: književnost i kulturna politika u Jugoslaviji (Making a
Nation, Breaking a Nation: Literature and Cultural Politics in Yugoslavia) objavio
1998,373 a Jović je doktorirao 1999, dakle, u vreme kada je hegemonija srbo-
centrične hipoteze bila na vrhuncu. Svoju tezu objavio je u Zagrebu i Beo-
gradu 2003, a izdanje na engleskom, svakako ne slučajno, izašlo je tek 2008.
u izdanju Purdue University Press iz Indijane.374 Otuda oba autora zaslužuju
veliko priznanje za intelektualni nekonformizam, plivanje protiv struje, za šta
su potrebni lična hrabrost i integritet. Radilo se o svojevrsnom suprotstavlja-
nju ideološkoj hegemoniji koja je, osim okrivljavanja Srba za sve negativno
što se dešavalo, prećutno ili izričito sadržala i tvrdnju o Jugoslaviji kao neod-
branjivoj tvorevini.
Vahtel i Jović, međutim, smatraju da Jugoslavija nije bila osuđena na pro-
past, da „drevna mržnja“ jeste mit koji je pravdao njeno razbijanje, te da Slo-
bodan Milošević i srpski nacionalizam, iako nesumnjivo loše pojave, nisu bile
jedine koje su doprinosile nestanku Jugoslavije. Štaviše, dovoljne uslove „ras-
pada Jugoslavije“ Vahtel nalazi u delanju komunističkih elita posle 1963. godine:
„Teza ove knjige jeste to da su, odustavši od pokušaja izgradnje nacije u kulturi,
političke i kulturne elite stvorile uslove za propast jugoslovenske države. (...) To ne
znači da ja verujem kako se isključivo kulturnom analizom može objasniti nesta-
nak Jugoslavije. (...) No, jugoslovenska privredna i politička kriza osamdesetih
godina, koliko god da je bila istinska, ne bi za posledicu imala raspad zemlje da
je postojala jedna snažna vizija jugoslovenske nacije. Protivnici moje teze reći će
da, iako to može biti tačno, takva vizija nikada nije imala uporište u najširim sloje-
vima stanovništva. Na to bih ja odgovorio da, prvo, dela kulture koja sam analizo-
vao375 pokazuju da su različita, a prihvatljiva jugoslovenska gledišta nesumnjivo
373 Citirana je u 40 različitih publikacija, što nije naročito velika citiranost, ali nije ni bezna-
čajna.
374 Trenutno na pretraživaču Google nema podataka o citiranosti, a nijedan od članaka koje
je Jović objavio nije citiran u više od pet publikacija, što je u potpunom neskladu sa teme-
ljitošću, originalnošću i ukupnom vrednošću njegovog istraživačkog rada.
375 Misli se na epske narodne pesme, dela Petra Petrovića Njegoša, Ivana Mažuranića, Ivana
Meštrovića, ali i na radove Jovana Cvijića i Vladimira Dvornikovića, Iva Andrića, Miroslava
Krleže, Augustina Ujevića, Miloša Crnjanskog, Vladimira Nazora, te Branka Ćopića, Dobrice
Ćosića, Oskara Daviča, Mihaila Lalića, kao i Slovenaca Cirila Kosmača i Miška Kranjeca.
Odstupanja od ideološke hegemonije 303
postojala, i drugo, studije koje sam naveo u četvrtom poglavlju376 otkrivaju nam
da je, sredinom šezdesetih, pa čak i u sedamdesetim godinama, veliki broj gra-
đana te zemlje osećao značajnu privrženost jugoslovenskoj ideji. Da su napori u
pravcu izgradnje nacije pojačani, umesto što su obustavljeni, posledice su mogle
biti potpuno drugačije“ (Vahtel, 2001: 283–284).
Jasno je, dakle, da Vahtel kulturnom determinizmu pripisuje najveću

ulogu, ali je među autorima koji dele kulturalističku usmerenost sasvim izu-
zetan, jer je, koliko je poznato piscu ovih redaka, jedini koji smatra da se Jugo-
slavija mogla održati da političke i kulturne elite nisu napustile ideju jugoslo-
venstva. Na isti način, on je među pristalicama kulturnog determinizma jedini
koji je Jugoslaviju smatrao vrednom održanja, ali je najverovatnije i precenio
značaj elitne kulture za stvaranje identiteta (Marković, 2004: 22). Nije isklju-
čeno da su američka nacionalna pripadnost i jevrejsko etničko poreklo odigrali
izvesnu ulogu u ovako pozitivnoj proceni jedne višeetničke zajednice u kojoj
nijedna nacija nije imala apsolutnu većinu kakvu je Jugoslavija predstavljala.
Uz to, Vahtel smatra da su Jugoslaviju „u potpunosti proždrali grabljivi par-
tikularistički nacionalizmi“ (Vahtel, 2001: 281), a da je tezu o „drevnoj mržnji“ i
„potpuno veštačkoj tvorevini“ bilo „nužno“ da „korigujem, makar i samo u znak
sećanja na jedan izgubljeni ideal i na muškarce i žene koji su u njega verovali“
(Vahtel, 2001: 282). Kada je u pitanju beskorisnost argumenta „drevne mržnje“,
Dejan Jović je još izričitiji, jer ga među osam različitih objašnjenja nestanka
Jugoslavije smatra jedinim koji nema nikakvu eksplanatornu snagu:
„Ova knjiga, primjerice, od prve do zadnje strane pokušava pokazati koliko su

pogrešne (i, što se tiče autora, moralno neprihvatljive) tvrdnje da je raspad Jugo-
slavije rezultat neke vječne mržnje između Srba i Hrvata, ili bilo kojeg drugog para
među jugoslavenskim narodima. Većina sukoba u jugoslavenskoj politici u razdoblju
koje ovdje pratimo bili su unutaretnički sukobi, i nisu se ticali nacionalnog pitanja
nego interpretacija ideologijskog narativa ili pragmatičkih političkih pitanja (recimo:
u kojoj mjeri tolerirati ’opoziciju’). Druga teza koju odbacujem u ovoj knjizi odnosi
se na ideju o ’neizbježnosti’ raspada Jugoslavije. Ništa u politici nije neizbježno. (...)
Treća ideja koja se ovdje odbacuje (i koja pogađa samu bit društvenih ’znanosti’ kao
’znanosti’) jest ideja o mogućnosti predviđanja događaja i/ili pravljenja velikih gene-
ralizacija – pouka za budućnost. Komparativna politika je moguća samo kao kom-
parativna povijest političkih događaja ili ideja a ne kao komparacija između nečeg
što bi se tek trebalo dogoditi. Politolozi i sociolozi, društveni znanstvenici općenito
nemaju nikakav monopol na vizionarstvo. Njihove spekulacije o tome što će se dogo-
diti nisu ništa bolje od spekulacija bilo kojeg drugog građanina“ (Jović, 2003: 19–20).
376 Radi se o socijalno-psihološkim istraživanjima Rota i Havelke o nacionalnim vezanostima

srednjoškolske omladine (Rot, Havelka, 1973).
Takođe, Vahtel smatra da istorijski neuspeh Jugoslavije nije bio neizbežan,

već su ga uslovili „svesni izbori koje su u raznim trenucima činile grupe i poje-
dinci“, ali da je bilo „moguće praviti i drugačije izbore“ (Vahtel, 2001: 282). Šta-
više, on veli kako su i mnogi „Jugosloveni ’napravljeni’, i to u velikom broju, a
katastrofalne posledice raspada zemlje mogu nas navesti na pomisao da bi za
Južne Slovene bilo bolje da ih je bilo napravljeno još više“ (Vahtel, 2001: 282).
U tim rečima vidljiv je žal nad činjenicom da različiti vladari Jugoslavije nisu
uspeli da stvore masovnije i održivo jugoslovenstvo. U ovim kritikama isto-
rijske neizbežnosti i moći predviđanja društvenih nauka prisutan je, takođe,
jedan skroman stav koji zbog toga ništa ne gubi na naučnosti. Naprotiv, pore-
deći u ovoj studiji izneta predviđanja raspada Jugoslavije sa ovakvom meto-
dičnom sumnjom u moć predviđanja društvenih nauka, čini se da su upravo
ova metodična „sumnjala“ mnogo bliže istinskom naučnom stavu. Veberovski
rečeno, sumnjala raščaravaju svet, a proroci na njega bacaju čini.
Sem toga, Jović je kao jedan od ciljeva svoje vredne studije naveo da ona
„želi poslužiti kao građa za eventualne povijesne komparacije (prije svega s
ostalim socijalističkim državama koje su se raspale gotovo istodobno: SSSR-om
i Čehoslovačkom; i onima koje se nisu raspale a imale su vlastitu ideologiju:
recimo Kinom, i – do neke mjere – Albanijom)“ (Jović, 2003: 20). Time je jasno
stavio do znanja da ga zanima uporedno-istorijski usmerena društvena nauka,
a takvo opredeljenje deli i autor ove studije, bez obzira na teorijske razlike
između njih.
Vahtel je, pak, naročito kritičan prema jugoslovenskim komunistima koji
su, po njegovom mišljenju, u prvo vreme (1945–1963) pokušali da „stvore
nadnacionalnu kulturu koja bi obuhvatala, a ne povezivala odvojene nacio-
nalne kulture. Njih je trebalo marginalizovati, mada ne i otvoreno progoniti,
i očekivalo se da će vremenom odumreti“ (Vahtel, 2001: 283). Jović, sa svoje
strane, na isti način kritikuje Edvarda Kardelja koji je nametnuo koncept „odu-
miranja države“, umesto Brozovog koncepta „bratstva i jedinstva“ koji je vla-
dao do 1966. godine (Jović, 2003: 105). Pobeda Kardelja, „ideologa“, kako ga
Jović naziva, nad Rankovićem, „realistom“, bio je ključan događaj koji je dopri-
neo budućem rastakanju Jugoslavije:
„On je označio faktičko (iako još ne i ritualno) odustajanje od koncepta bratstva

i jedinstva i od etničkog koncepta jugoslavenskog identiteta. Ovaj prvi koncept
je ostao živjeti još jedino u pojedinim Titovim govorima. Tito, koji se dugo dvo-
jio izmedu jednog i drugog koncepta, na kraju je prihvatio Kardeljev koncept,
ne toliko iz vlastitog uvjerenja koliko zbog očuvanja vlastite političke pozicije. Ta
će pozicija (...) biti dovedena u pitanje nakon pada Rankovića, a posebno 1970. i
1971. godine. Poraz Rankovića bio je u velikoj mjeri i pobjeda nad Titom, nad nje-
govim viđenjem da nova Jugoslavija može postići ono što nije uspjela Karađor-
đevićeva Jugoslavija: stvoriti ako ne jugoslavensku naciju a onda jugoslavensko
socijalističko zajedništvo u kome nacionalne posebnosti neće biti važne i u

kome će one postupno (kako socijalizam napreduje) nestajati. Tito nikad nije
napustio ideju o Jugoslaviji kao ne samo socijalističkoj zemlji (element koji je i
kod njega imao prioritet nad svim ostalim) nego i kao zemlji Južnih Slavena. Za
razliku od toga, Kardelj je potpuno napustio ovaj drugi, etnički element, postav-
ljajući cijelu strukturu jugoslavenske države i identiteta u njoj na samo jedan
stup – ideološki“ (istakao D. J.) (Jović, 2003: 133).
Slažući se sa idejom da su Broz i Kardelj imali na umu i socijalistički ideal

odumiranja države u budućnosti, i da je Broz baštinio i lenjinističku ideju da
jugoslovensko socijalističko zajedništvo može prevazići parcijalne naciona-
lizme, ali i samu naciju kao „buržoasku formu”, ipak, postavlja se pitanje da li
je ova razlika između dvojice najbližih saradnika do Kardeljeve smrti preuve-
ličana. Jednostavno, Josip Broz Tito bio je suviše moćan da bi mu bilo ko, pa
čak i moćni Slovenac, bez posledica protuslovio oko tako značajnih stvari. Dru-
gim rečima, da se Broz protivio Kardeljevoj pobedi nad Rankovićem, onda te
pobede ne bi ni bilo, pošto bi se ishod borbe dijametralno razlikovao. Otud
se razlikovanje Brozovog i Kardeljevog koncepta jugoslovenstva čini pone-
što nategnutim. U neku ruku, Jović je smatrao Kardelja odgovornim za ras-
pad Jugoslavije zato što je smatrao da od početka uvođenja „Kardeljevog kon-
cepta“ glavna linija podele u Jugoslaviji nije bila etnička, već ideološka:
„Linija podjele – ne samo u posljednjim godinama Jugoslavije nego već od

samog uvođenja Kardeljeva koncepta – nije bila prvenstveno nacionalna, niti je
sukob bio između članova političke elite iz različitih nacionalnih grupa. Sukobi
koji su razbili Jugoslaviju bili su prvenstveno ideološki a ne etnički. Jednom kad
je ideologija postala nesposobna da formulira jasnu viziju, Jugoslavija – naji-
deološkija među socijalističkim zemljama – platila je najveću cijenu te krize“
(Jović, 2003: 154).
Čini se da autor precenjuje značaj ideološkog činioca, a potcenjuje zna-

čaj etničkog u jednoj višenacionalnoj zajednici koja je bila organizovana kao
socijalistička etnofederacija, jer etnofederalizam „ima i jednu posebnu odliku“
u odnosu na federalizam per se, pošto se „neke, a ponekad i sve podjedi-
nice poklapaju (se) sa geografskim okvirima skoncentrisanih manjina“ (Bans,
2004: 197). Naime, iza svakog ideološkog sukoba krili su se nacionalni inte-
resi (Milosavljević, 2004: 31),377 tj. etnički uslovljen opažaj tih interesa, koje su
377 Olivera Milosavljević je ispravno primetila, iako u preoštroj i katkad neutemeljenoj kri-
tici Jovićeve knjige, autorovo neopravdano i „po svaku cenu originalno“ zapostavljanje
značaja nacionalnog pitanja: „Nacionalno pitanje je od 1945. bilo u temelju definisanja
jugoslovenske (socijalističke) države, a od kraja osamdesetih je prestalo da bude ’pitanje’
ideološke marksističke tvrdnje, kako je vreme odmicalo, sve više samo prav-
dale. Od stvarnih odnosa političkih snaga, međutim, zavisilo je koja će ide-
ološka legitimacija izvesnih nacionalnih interesa prevladati.
Glavna teza knjige jeste da se SFRJ raspala jer je počev od 1974. bila (iako
je period promena koji je trebalo da vodi odumiranju države započeo već 1967)
zasnovana na ‘zajedničkom konceptu socijalizma’, pa kada se raspao socijali-
zam i SKJ kao njegov nosilac, morala se raspasti i država (Jović, 2003: 483–484).
Ne sporeći značaj ideologije odumiranja države, ipak se može postaviti pitanje
zašto se ovaj koncept primenjivao samo na saveznu, a ne i na republičke države.
Nemoguće je bez nacionalizma objašnjavati ustavne promene u višenacional-
nim etnofederacijama čije su elite svesne značaja nacionalnog pitanja, pa čak ni,
ili naročito ne, onda kada vodeći političari tvrde da su internacionalistički usme-
reni. Da se radilo o doslovno shvaćenom konceptu odumiranja države, onda bi
na prostoru Jugoslavije odumrla svaka država, kako savezna tako i republike
članice. Naprotiv, to se nije zbilo, jer federalne jedinice su upravo blagodareći
ustavnim amandmanima iz perioda 1967–1971. i Ustavu iz 1974. izuzetno oja-
čale naspram onemoćale savezne države. Valeri Bans (Valerie Bunce) je, štaviše,
primetila da Jugoslavija od sedamdesetih postepeno gubi odlike države, dok
republike u istom periodu te odlike stiču (Bunce, 1997: 349). Utoliko se osnovna
teza inače temeljito urađene i vredne Jovićeve studije ne može prihvatiti.
Činjenica da se Srbija od 1977. do 1983. četiri puta založila za promenu
tzv. Kardeljevog koncepta,378 tj. neravnopravnog položaja u odnosu na sop-
stvene pokrajine i u (kon)federaciji, te da su druge republike pružale otpor
svim ovim inicijativama za Jovića ne znači da su linije podele bile etničke:
„Podjele ponovno nisu bile ni etničke, a često ni republičke nego prije svega
političke“ (Jović, 2003: 200–201). Čini se, ipak, da se do kraja nije razumela
etnofederalistička logika. Naime, u ustavnom ustrojstvu u kojem većinska
etnička zajednica obezbeđuje pravni temelj za obrazovanje republika kao
federalnih jedinica, sa izuzetkom BiH u kojoj nije bilo apsolutne etničke većine
pa su tri najveće etničke zajednice smatrane „konstitutivnim narodima“ repu-
blike, privredni, kulturni ili politički sukobi po pravilu se izrode u etnopolitički
odnosno nacionalni sukob. U jugoslovenskom slučaju, „dok su Tito i Kardelj
i postalo jedina ideologija“ (Milosavljević, 2004: 31). Nije, međutim, na mestu autor-
kina primedba da Jović pristaje „na trenutno vladajuće ideološke trendove ’kod kuće’“
(Milosavljević, 2004: 38), jer njegova doktorska disertacija nije nastala ni u Beogradu ni
u Zagrebu, već u Londonu. Autorova kritičarka, međutim, potpuno se priklonila ideo-
loški hegemonoj tvrdnji u moćnim zapadnim akademsko-medijskim krugovima da je
„Jugoslavija i razbijena da bi se jasno ograničio ’srpski etnički prostor’“ (Milosavljević,
2004: 37), čime se potpuno zanemaruju pa i pravdaju interesi i delanja nesrpskih naci-
onalista u Jugoslaviji i vanjskih činilaca.
378 „Plava knjiga“ 1977, rasprava o Kosovu 1981, predlog Najdana Pašića da se napravi kri-
tička analiza funkcionisanja političkog sistema 1982, predlog Miloša Minića da se raspravi
stanje u SKJ 1983 (Jović, 2003: 200–201).
bili živi njima je priznavana uloga vrhovnih interpretatora stvarnih namjera i

samog smisla (Kardeljevog) koncepta. To je mjesto, međutim, ostalo prazno
nakon 1980, ali se bitka za poziciju vrhovnog interpretatora nastavila punom
snagom“ (istakao D. J.) (Jović, 2003: 201).
Ovo je značilo da su srbijanski komunisti bili u podređenom položaju,
a takvu njihovu poziciju morali su primetiti ne samo oni, već i intelektualna
elita, ako ne i obični građani srpske nacionalnosti, bez obzira na to što se poli-
tika i dalje odvijala u partijskim forumima. Otuda je ovakav sukob nužno bio
nacionalan, i to pre svega takav. Stoga nije iznenađenje da nakon svih neus-
peha srpskih komunista da izmene Kardeljev koncept dolazi do razočarano-
sti: „Sredinom osamdesetih, istodobno s kolapsom institucija Četvrte Jugosla-
vije, simboli, retorika i politički koncept Treće Jugoslavije postaju dominantni
u diskursu u Srbiji. U okviru tog ‘novog’ diskursa, Ranković i Ćosić379 su postali
‘heroji’ a Kardelj i Stambolić(i) ‘izdajnici‘” (Jović, 2003: 201). Uostalom, sam
Jović navodi razgovore koji upućuju na to da su nacionalni odnosi svagda bili
na pameti Kardelju, a vrlo verovatno se isto odnosi i na Broza:
„Dogodilo se da sam neposredno nakon objavljivanja ovog govora380 u Politici, u

decembru 1986, imao telefonski razgovor s Pepcom Kardelj, udovicom Edvarda
Kardelja. Ona je bila vrlo uznemirena zbog ovog stava, smatrajući da je to naj-
oštrija kritika Ustava iz 1974. do tada. Kad sam se s njom sreo, nekoliko dana
kasnije u Ljubljani, ponovila je koliko je njen suprug bio zabrinut zbog moguć-
nosti obnove srpskog nacionalizma nakon njegove i Titove smrti. Bila je uvjerena
da je Miloševićev govor iz 1986. bio nacionalistički. Iako ona nije imala nikakvu
funkciju u tom trenutku (osim manje-više ceremonijalnog članstva u Savjetu
federacije), njena bojazan ilustrira kontekst u kome su se tadašnji govori srpskih
političara razumijevali” (Jović, 2003: 370).
379 Za Dobricu Ćosića Vahtel primećuje da mu je „krajem šezdesetih godina“ postalo jasno „da
je država zaista odustala od svoje ranije jugoslovenske politike, priklonivši se multinacio-
nalnom federalizmu. To je Ćosiću moralo izgledati kao izdaja koja je u potpunosti izmenila
jugoslovensku političku i nacionalnu jednačinu, što ga je odvelo do uverenja da se Srbi
moraju založiti za svoja nacionalna prava, ako ne žele da u sopstvenoj zemlji postanu gra-
đani drugog reda“ (Vahtel, 2004: 247). Slažući se sa Vahtelom da se upravo takav proces
odigrao u Ćosićevoj svesti, može se primetiti da je verovatno otpočetka pogrešno sma-
trao da Josip Broz želi izgraditi jugoslovensku naciju. Najverovatnije dosta dugo nije bio
upoznat s istorijatom gledanja na nacionalno pitanje KPJ pre II svetskog rata.
380 Radi se o govoru koji je Slobodan Milošević održao u decembru 1986: „Srbija ne traži da
bude više republika od rugih republika, ali, sigurno je, ne može dozvoliti ni da bude manje
republika od drugih. To što Srbija u svom sastavu ima dve socijalističke autonomne pokra-
jine ne može da bude razlog da se ona svodi na svoje uže područje, takozvanu Srbiju bez
pokrajina. Odnosno, da Republika Srbija bude zbog toga lišena neophodnih političkih i
pravnih ingerencija nad celokupnom svojom teritorijom, odnosno primorana da ih pri-
menjuje samo na jedan deo svoje teritorije… Promenićemo sve što nam smeta da iza-
đemo iz krize“, rekao je u decembru 1986 (Jović, 2003: 370).
Ovi citati pokazuju da je Kardelj smišljeno i iz straha pred perspektivom

vraćanja na snagu srpske varijante jugoslovenstva posle njegove i Brozove
smrti napravio Ustav iz 1974. promovišući takvo institucionalno ustrojstvo
koje će to onemogućiti. Čini se malo verovatnim da je imajući u vidu auto-
ritarno uređene odnose u SKJ i SFRJ Kardelj to učinio bez makar prećutnog,
ako ne i izričitog Brozovog odobrenja ili ohrabrenja. Ako je pak to tako, onda
se izvesna nacionalna primisao pri izradi ustavnih amandmana u drugoj polo-
vini šezdesetih ne može izuzeti iz razmatranja. Takođe, sa takvim institucio-
nalnim ustrojstvom namenjenim držanju Srbije u neravnopravnom položaju
bilo je nerealno očekivati da se pre ili docnije neće pojaviti srpski političar koji
će postaviti pitanje ravnopravnosti Srbije i srpske nacije u Jugoslaviji. Ono što
je bilo nepoznato jeste kakva će biti priroda i kakvi kvaliteti tog političara.
Problem na koji su Jović i Vahtel s pravom ukazali jeste da se Jugosla-
vija sve više počela uslovno prihvatati, a ne kao bezuslovno poželjna poli-
tička zajednica: „Sada su i pisci Memoranduma prihvatili retoriku ali samo
ako, koju su jugoslavenski komunisti koristili već u Drugom svjetskom ratu:
Jugoslaviju treba sačuvati samo ako postane socijalistička. Kasnije su tu istu
ali samo ako retoriku koristili slovensko, hrvatsko i srpsko vodstvo (istakao
D. J.)” (Jović, 2003: 360). No, treba primetiti da to logički sledi iz njene kon-
strukcije kao višenacionalne zajednice, za šta se KPJ zalagala od polovine tri-
desetih godina XX veka:
„Mislim, i to ću pokušati da dokažem, da su različiti uzroci raspada Jugoslavije

koji su pominjani manje važni od raspadanja samog pojma jugoslovenske nacije,
a mi se moramo okrenuti upravo tom kulturnom procesu ako želimo da vidimo
na koji način su duboko ukorenjena suparništva i mržnje u raznim vremenima
prevazilaženi ili raspirivani, i kako su se na kraju ponovo pojavili i trijumfovali.
Posebni nacionalni ideali s uspehom su uputili izazov svakoj mogućoj nadnaci-
onalnoj viziji Jugoslavije – smatram da je to prouzrokovalo uništenje ove zemlje
i dovelo do pojave ličnosti poput Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana, a ne
obrnuto“ (istakao E. B. V.) (Vahtel, 2001: 27).
Ako je zajednica višeetnička, tj. bez zamašnije politizacije etničkih svoj-

stava, onda se politička zajednica može primati bezuslovno, ali onog trena
kad je neka zajednica višenacionalna, nema ni govora o bezuslovnom prihva-
tanju, zato što je, razumljivo, dobrobit nacije koja potencijalno polaže pravo
na manje ili više suverenu nacionalnu državu ispred dobrobiti višenacionalne
države. Naposletku, ideološko-pravno lenjinističko načelo nacionalnog samo-
opredeljenja do otcepljenja odnosilo se upravo na pomenutu činjenicu pri-
znavanja izvesnoj društvenoj grupi statusa nacije. Otuda je izbor komuni-
sta da napuste nacionalno jugoslovenstvo nužno doprineo samo uslovnom
prihvatanju Jugoslavije. Ipak, to nije moralo neizbežno dovesti i do njenog
nestanka, pa čak i pod pretpostavkom javljanja takvih ličnosti kao što su Slo-
bodan Milošević i Franjo Tuđman. Treba, međutim, uočiti i Vahtelovu dublju
motivaciju ovakve analize „raspada Jugoslavije”:
„ Ne može se izbeći pitanje slično ovom i kad su u pitanju Sjedinjene Američke

Države. U tom smislu, verujem da neka multikulturalistička shvatanja u Sjedinje-
nim Državama (mada mislim da bi bilo ispravnije nazivati ih višenacionalnim),
koja se s pravom smatraju suprotnošću ideala melting pota, mogu u toj zemlji
stvoriti uslove slične onima koji su Jugoslaviju upropastili. Iako su Sjedinjene
Države zasnovane na temeljima potpuno različitim od jugoslovenskih, proces
naporednog kulturnog razvoja u Americi na jedan sporiji i manje dramatičan
način ponavlja redosled poteza koji su uništili Jugoslaviju” (Vahtel, 2001: 28).381
Dakle, bojazan liberalnog američkog patriote jevrejskog porekla za sud-

binu svoje nacije motivisala ga je da istraži kako se jedna višeetnička država u
Evropi „raspala“. On je, stoga, pristupio temi Jugoslavije sa klasičnih liberalnih
polazišta koja nemaju previše sluha za višeetničnost koja iskazuje težnju da
preraste u višenacionalnost – upravo onaj proces koji se, po Vahtelu, dogodio
u Jugoslaviji. Nije izvesno da li bi Vahtela utešilo uverenje pisca ovih redaka
da nema opasnosti za sudbinu SAD sve dok su one vodeća imperijalna nacija
na svetu i obezbeđuju imperijalne dividende svojim žiteljima. No, onog tre-
nutka kada se SAD nađu na silaznoj putanji, poput pre njih Španije ili Velike
Britanije, verovatno će se javljati i raznovrsni separatistički pokreti različite
snage i masovnosti.
Ideju sličnu Vahtelovoj izrazio je i Aleksandar Pavković razlikujući interak-
tivni multikulturalizam i segregatni multikulturalizam. Prvi omogućava i podstiče
interakciju različitih grupa iz koje se može razviti i nova jedinstvena kultura, a
drugi podstiče segregaciju, udaljavanje, a naposletku i odvajanje grupa jed-
nih od drugih (Pavković, 2001: 132). Po autoru, prvi tip multikulturalizma, koji
je podrazumevao stvaranje neke vrste jugoslovenske nacije, vladao je u soci-
jalističkoj Jugoslaviji sve do 1958. kada je usvojen Program SKJ koji nije insisti-
rao na zajedničkom kulturnom sadržaju jugoslovenskog socijalističkog identi-
teta. Potom je zavladao segregatni multikulturalizam, kao „sredstvo održanja i
unapređivanja odvojenih nacionalnih identiteta nacija i nacionalnih manjina“.
381 Vahtel, tako, primećuje da je pitanje rase u SAD sve značajnije, da je već izvršena podela
na pet osnovnih rasa: belu, crnu, žutu, hispansku, i prvobitnoameričku (indijansku), te da
se često na različitim formularima, naročito pri konkurisanju za posao, traži da se obave-
zno napiše kojoj se rasi pripada. „U takvom društvu“, smatra Vahtel, „ljudi svoje mesto i
vrednost ne stiču kao pojedinci, već kao pripadnici određene rasne grupe“ (Vahtel, 2001:
297). On, takođe, povezuje rasprave o ubacivanju Jugoslovena u popisne obrasce sa ame-
ričkim raspravama o ubacivanju popisne kategorije „višerasni“, koja trenutno ne postoji,
za one koji se osećaju na taj način (Vahtel, 2001: 298).
Ovi identiteti su, pak, bili „napravljeni ili zasnovani na mitskim koncepcijama
nacionalnog jezika, kulture i istorije raširenih kroz segregirane školske sisteme
i sredstva javnog obaveštavanja“ (Pavković, 2001: 138, 141). Naposletku, segre-
girani multikulturalizam pripremio je teren za bujanje isključivog „monokultur-
nog“ nacionalizma pošto se „pokazao kao efikasno sredstvo gradnje odvoje-
nih nacionalnih privrženosti, kao i podrivanja, te uništavanja privrženosti državi
Jugoslaviji“ (Pavković, 2001: 142). Rečju, segregatni multikulturalizam pripre-
mio je tlo isključivom nacionalizmu, a ovaj je razorio Jugoslaviju.382
8.3. Propast Jugoslavije kao neuspeh

socijalističke modernizacije
Sociološka studija Objasniti Jugoslaviju (Explaining Yugoslavia, 2000)383

Džona Olkoka (John Allcock), profesora sociologije na Univerzitetu Bredford
(Bradford) u Velikoj Britaniji i liberalnog autora, sasvim je osobena, pošto stav-
lja naglasak na ekonomski determinizam, modernizacijske procese, instituci-
onalnu analizu i spoljne činioce u pokušaju objašnjenja nestanka Jugoslavije
i pratećih ratova. Ona je, međutim, vredna ne samo zato što uvodeći višefak-
torsku analizu potpuno odudara od ideološke hegemonije, već i zato što pri-
menjuje neku vrstu svetsko-sistemske teorije kao najšireg teorijskog okvira
za objašnjenje nestanka Jugoslavije.
Olkok se izričito protivi upotrebi kulturnog determinizma, argumenta
„drevne mržnje“ i okviru sukoba civilizacija u objašnjavanju nestanka Jugosla-
vije (Allcock, 2000: 2, 7), zato što cela država, smatra on sledeći Nikosa Pulan-
casa (Nicos Poulantzas), kao deo Balkana spada u poluperiferiju svetskog
kapitalističkog sistema, te zato što „nije bilo perioda u svetskoj istoriji tokom
kojega su se Južni Sloveni našli blizu centra ’svetske privrede’“ (Allcock, 2000:
23, 27), i ne samo da je Kraljevina Srbija bila izolovana, što je bila posledica
niskog investiranja sa strane (Alcock, 2000: 43), već su i južnoslovenski delovi
u Habzburškoj monarhiji bili usled izdeljenosti između Austrije i Ugarske „rela-
tivno izolovani jedni od drugih i marginalizovani u odnosu na privredne cen-
tre Imperije“ (Allcock, 2000: 48, 176–177). Sem toga, Osmanlije i Habzburzi
su svojim razgraničenjem na Balkanu među Južnim Slovenima doprineli obli-
kovanju imperijalnih graničnih zemalja često ugroženih i na stalnom ratnom
oprezu (Allcock, 2000: 213), što je svakako doprinelo obrazovanju oslobodi-
lačke političke kulture.
382 Nik Miler, takođe, u jednoj novijoj studiji smatra da je titoizam ojačao nacionalne iden-
titete pomoću nacionalno određenih federalnih jedinica i stvorio nacionalizme koje su
doveli do kraja Jugoslavije (Miller, 2008: 196).
383 Citirana je u 80 slučajeva, što je odgovarajuća citiranost.
Otuda je Olkok zaključio: „Ako su marginalni, ne treba da se zaboravi da

je to naša margina na kojoj se oni nalaze“ (Allcock, 2000: 25), što upućuje
na činjenicu da su takmičenja i sukobljavanja velikih sila na Balkanu dobrim
delom odgovorna za zaostajanje balkanskih društava u razvoju (Allcock, 2000:
24), te da su „međunarodne finansije sporo nalazile svoj put u južnosloven-
skim zemljama“, a urbanizacija i industrijalizacija, sa izuzetkom Slovenije,
takođe, bile veoma usporene (Allcock, 2000: 51–54). Imajući na umu ovako
vredne uvide, nije iznenađenje da Olkoku, koji negira da je Jugoslavija bila
veštačka tvorevina (Allcock, 2000: 230), nije promakao značaj međudejstva
spoljnih i unutrašnjih činilaca u obrazovanju Prve Jugoslavije: „Stvaranje ’Kra-
ljevine Srba, Hrvata i Slovenaca’ 1918. može se sagledati kao ishod složenog
međudejstva globalnog konteksta Prvog svetskog rata i procesa pregovara-
nja između nekoliko lokalnih elita koje su težile optimizaciji sopstvenog polo-
žaja unutar prostora uokvirenog ovim opštim razvojem“ (Allcock, 2000: 218).
Ovakav položaj i odnos relativne nerazvijenosti i nedostatka moći prema
centru kapitalističkog sistema u vreme dobijanja nezavisnosti od Osmanskog
i Habzburškog carstva, južnoslovenska društva su zadržala i u Prvoj Jugo-
slaviji koja je bila duboko uključena u evropsko tržište „kao snabdevač hra-
nom i industrijskim sirovinama, trgovanim za preradu i potrošnju u razvije-
nim zemljama zapadne Evrope“ (Allcock, 2000: 65), što joj je obezbeđivalo
„poluperiferijski ili klijentski status“ (Allcock, 2000: 68). Istovremeno, ovakav
vid uključenosti u svetsku privredu odražavao se i na parohijalnost balkanskih
društava, tj. njihove političke kulture (Allcock, 2000: 178–179).
Olkok smatra da je socijalizam obećao ubrzani i uspešniji društveni razvoj
no što je dotad bio, te da je namera bila da se to ostvari forsiranom industri-
jalizacijom i urbanizacijom kako bi se izbegla uloga „dobavljača primarnih
proizvoda“ razvijenim zemljama (Allcock, 2000: 68). Sve to je podrazumevalo
samoizolaciju iz sistema svetskog kapitalizma. Otud i „priča o slomu Jugo-
slavije pripada široj pripovesti o neuspehu ’stvarno postojećeg socijalizma’
da ispuni svoje sopstvene tvrdnje i očekivanja da predstavlja nadmoćan put
prema modernosti“ (Allcock, 2000: 22). Drugim rečima, slom socijalizma nužno
je izazvao i slom Jugoslavije zato što socijalizam nije uspeo da modernizuje
njeno društvo, a to mu je bila osnovna funkcija.384 Ipak, nije najjasnije zašto
se onda i druge socijalističke države nisu rastočile po slomu socijalizma, već
su sa političke geografske karte nestale samo socijalističke etnofederacije.
Čini se da neprijateljstvo jednog liberala prema levičarskom radikalizmu
utiče na njegov sud o negativnom uplivu socijalizma na mogućnost održanja
384 Uz standardne crte modernizacije uopšte, kao posebne kriterije političke moderniza-
cije ili moderne demokratije, Olkok navodi: a) predstavnička tela; b) relativno nezavi-
sno civilno društvo; c) institucionalizaciju opštih kriterija građanstva (državljanstva)
(Allcock, 2000: 245).
Jugoslavije: „U stvari, uveliko se socijalizam može smatrati antimodernom

snagom, bar po posledicama, ako ne po ideološkoj viziji“ (Allcock, 2000: 419).
Sam Olkok je primetio da su čak i postojeće organizacije civilnog društva
bile podeljene po „istim regionalnim i etno-konfesionalnim linijama“ (Allcock,
2000: 287–288). Ukoliko je to tako, onda nije opravdano teorijski potcenjivati
snagu nacionalizma u višenacionalnim društvima, tim pre što povremeno i
Olkok mora priznati značaj nacionalnih podela, ali uglavnom kriveći za to SKJ,
pošto je on uspostavio republike i pokrajine kao „jedine legitimne nosioce
otvoreno takmičarskih interesa unutar sistema“, i „privilegovao nacionalne
identitete politički“ (Allcock, 2000: 309). Slažući se da je to tako, ipak, potrebno
je naglasiti da je struktura rivalskih nacionalizama postojala i pre no što su
komunisti osvojili vlast, da su međusobni pokušaji genocida u II svetskom ratu
bili pokušavani, te da komunisti u tome uglavnom nisu učestvovali.
No, poput Vudvordove i u skladu sa potenciranjem značaja ekonom-
skog determinizma i njegovim početnim okvirom svetsko-sistemske teo-
rije kapitalizma, Olkok je umeo uočiti uticaj spoljnih ekonomskih činilaca
na probleme SFRJ: „Verovatno pojedinačno najznačajniji udarac integritetu
Jugoslavije došao je 1983, kada je u kontekstu u svetu rasprostranjene brige
o dugu Međunarodni monetarni fond (MMF) konačno zahtevao račun. (...)
Početak svetske depresije kasnih osamdesetih postojano je produbio pro-
bleme“ (Allcock, 2000: 424).
Ne sporeći da se radilo o važnom događaju, ipak, može se prigovoriti
da nije jasno po čemu bi on predstavljao pojedinačno najvažniji događaj, u
konkurenciji, recimo, Ustava iz 1974, pobune Albanaca 1981, dolaska Miloše-
vića na vlast 1987, slovenačkog antiustavnog delanja u periodu 1988–1991,
ili dolaska na vlast HDZ 1990. godine. Štaviše, sam autor je ispravno zaklju-
čio da su se padom Berlinskog zida građani SFRJ suočili sa okrutnom istinom
da se „značaj Jugoslavije za Zapad u strateškom, ekonomskom ili propagan-
dnom smislu“ značajno smanjio, te da „ako je Jugoslaviji Zapad bio više no
ikad potreban, ona je Zapadu bila potrebna manje no ikad“ (Allcock, 2000:
424). Ova činjenica bi, po mišljenju koje se ovde zastupa, bila znatno važnija
od svih pobrojanih događaja imajući u vidu zavisnost hroničnih rivalstava i
sukobljavanja među južnoslovenskim nacijama od spoljnopolitičkog kontek-
sta. Utoliko, nije jasno zašto je sam autor smešta po determinističkom značaju
iza dužničke krize iz 1983. godine.
Postojao je, po Olkoku, bitan kontinuitet između Prve i Druge Jugoslavije,
jer država je, naročito od 1929, u obe igrala izuzetno važnu ulogu u privredi
(Allcock, 2000: 68). Samoupravljanje, pak, iako ’ekonomski relevantno’, nije
bila ekonomska pojava in stricto sensu, već je pre spadalo u političke pojave
pošto je prvenstveno bilo namenjeno pravdanju posebnog jugoslovenskog
puta u socijalizam (Allcock, 2000: 68–69). On ga smatra antimodernizacijskom
pojavom, pošto je sprečavalo obrazovanje tržišta rada i kapitala, a radnike nije
podsticalo na pokretljivost u potrazi za poslom (Allcock, 2000: 69, 78). Istovre-

meno, ključna slabost socijalističke Jugoslavije bila je nesposobnost da nađe
odgovore na privredne probleme kada bi se ovi pojavili:
„Kad god se zemlja suočavala sa privrednim problemima, uključujući one pove-

zane sa njenim spoljašnjim privrednim okruženjem (njeno ubacivanje u ’svetski
sistem’), odgovor je dolazio u obliku umnogome političke reforme njenog insti-
tucionalnog poretka, koja nije uspevala da odgovori na specifično privredne pro-
bleme. Štaviše, politički odgovor je obično bio uobličen u ubrzanju usitnjavaju-
ćeg procesa republikanizacije i parohijalizacije“ (Allcock, 2000: 78–79).
Uistinu, tačno je ovo što autor tvrdi, ali ključno je objasniti šta su razlozi za
ovako naizgled nerazumno ponašanje, a to se iz Olkokovog teorijskog okvira
koji zanemaruje nacionalizam ne može objasniti. Po shvatanju koje se ovde
zastupa, objašnjenje ne treba tražiti u marksističkoj misli, jer ona se mogla
tumačiti kako etatistički tako i samoupravljački, a pragmatičniji umovi bi mogli
potražiti i naći neku sredinu, već pretežno u strahu od „velikosrpske hegemo-
nije“ u glavi glavnog stratega svih institucionalnih reformi, Edvarda Kardelja.
Otuda, kako je vreme prolazilo, a Tito i Bevc se približavali kraju života, sve
više su se forsirale usitnjavajuće reforme institucionalnog sistema bez obzira
na proizvođenje ekonomske neefikasnosti. Sa stanovišta nacionalnih bojazni
Slovenaca i Hrvata, bilo je to racionalno ponašanje. U protivnom, na Kardelja
bi se moralo gledati samo kao na jednog pretencioznog a nedovoljno darovi-
tog i stoga nebuloznog ideologa i reformatora. Olkok, pak, izričito tvrdi da se
suviše značaja u objašnjenju nestanka Jugoslavije stavlja na „činioce etničke
raznovrsnosti“, te da u stvari:
„nema objašnjenja koje zaslužuje da bude uzeto ozbiljno ukoliko ne sme-

šta u njeno srce ekonomske činioce. U jezgro tog objašnjenja mora biti sme-
štena stalna protivrečnost između hitnosti jedne privrede koja se modernizuje
u odnosu na njene tehničke kapacitete, i koja je uvećano integrisana u globalne
obrasce razmene, i duboko ukorenjene otpore modernizaciji koji su bili ugra-
đeni u sistem“ (Allcock, 2000: 89).
Olkok smatra Ustav iz 1974. i ZUR iz 1976. „katastrofom“ za „privredne i

društvene poslove“ (Allcock, 2000: 92), primećujući da su oni veoma dopri-
neli „konačnom slomu“ Jugoslavije (Allcock, 2000: 93). U insistiranju na pro-
blemima samoupravljanja, Ustavu iz 1974. i pratećoj „ourizaciji“, tj. neracio-
nalnom cepkanju radnih organizacija na sve sitnije organizacione jedinice iz
1976. vidljiva je preokupacija Olkoka neuspešnim institucijama koje su uru-
šavale socijalističku Jugoslaviju. Uistinu, on smatra da je „ključan činilac koji
je doveo do sloma Jugoslavije bila užasna krutost njene unutrašnje političke
strukture i njena posledična hronična nesposobnost prilagođavanja kako unu-

trašnjoj tako spoljnoj promeni“ (Allcock, 2000: 243). Čini se da ovakva vrsta
institucionalizma krije u sebi klopku formalizma, jer se ne ulazi u probleme
sadržinskih odnosa između različitih republičkih elita, njihovih rivalskih naci-
onalnih ideologija i eventualnog postojanja kontinuiteta između nacionalnih
ideologija pre II svetskog rata i posle 1945. godine.
Ne sporeći činjenicu da se radilo o neefikasnim institucijama koje su blo-
kirale odlučivanje na saveznom nivou i imale brojne negativne posledice,
ključni problem od kojeg ni sam autor ne može pobeći jeste nacionalno pita-
nje koje on minimizira upotrebom pojma „etnička vezanost“ (ethnicity), i za
koji smatra da je izazvan institucionalnim manjkavostima. U tome se pre-
poznaje (uz ekonomski determinizam) i značaj koji se pridaje institucional-
nom ustrojstvu:
„Životna odlika stvaranja jugoslovenske države (prvog pokušaja izgradnje jedne

moderne države u ovom regionu) (...) jeste da je patila od ključnog nedostatka
sadržanog u njenom neuspehu da institucionalizuje građanstvo (citizenship). Bli-
sko poistovećenje države i posebnih ’ustavnih’ (charter) etničkih vezanosti isho-
dovalo je jednim endemskim problemom položaja i prava etničkih manjina. Kao
posledica ovog neuspeha, pokušaji manipulacije etničkim sastavom stanovniš-
tva u interesu stabilnosti državne kontrole uvek su se nanovo javljali kao izričita
briga politike“ (Allcock, 2000: 162).
Ovakav zaključak autor izvodi za obe Jugoslavije, kako socijalističku tako i

kraljevinu. Kao ilustraciju navodi postupak sa nesrpskim stanovništvom posle
balkanskih ratova, pa postupak s manjinama en générale posle I svetskog rata,
progon Nemaca iz Vojvodine i Slavonije i ’repatrijaciju Turaka’ (Allcock, 2000:
162). Krajnji slučaj primene takve logike „najbrutalnijim mogućim sredstvima“
autor nalazi u NDH (Allcock, 2000: 163). Ne sporeći nehumanost svih nave-
denih primera, ipak, ne vidi se u kakvoj je to vezi sa nestankom Jugoslavije.
Poljska je, primerice, proterala Nemce, pa se nije zbog toga raspala. Svejedno,
Olkok tvrdi da pravo „građanstva (državljanstva) nije uspelo u Jugoslaviji, te
da je to bio kako preduslov tako posledica raspada bivše federacije“ (Allcock,
2000: 309). Međutim, nije ključni problem Jugoslavije bio u manjinama, već u
položaju „ustavnih“, „konstitutivnih“, „titularnih“ nacija jednih prema drugima
u različitim jugoslovenskim republikama.
No, Olkok je precenjivao socijalističku suštinu (ili je, možda, prikladnije
reći oblik) političkog sistema SFRJ, što se najbolje vidi iz njegovih reči da je
čak i u socijalističkoj Jugoslaviji, iako je „etnička dimenzija bila podređena
socijalističkim ciljevima“, ovaj neuspeh institucionalizacije građanstva bio oči-
gledan „u slučajevima repatrijacije Italijana iz Istre i ’Turaka’ sa juga“ (Allcock,
2000: 163). Naprotiv, etnička dimenzija u Jugoslaviji barem od 1974. nije bila
podređena ničemu, pa čak ni socijalizmu, iako je na papiru pisalo drugačije.

Ovde navođena Konorova studija iz 1984, pa i ona Rusinova iz 1977, kada
se nije moglo znati kada će se i da li će se uopšte socijalizam raspasti, naj-
bolje govore da je već tada vrsnom teoretičaru nacije i nacionalizma i istom
takvom poznavaocu Jugoslavije bilo jasno koliko su socijalističke zemlje uop-
šte i posebno Jugoslavija zaokupljene rešavanjem nacionalnog problema.
Moglo bi se reći da je socijalizam u praksi, ako ne u teoriji, postajao vreme-
nom sve opterećeniji nacionalnim pitanjem. Upravo bavljenje njime spreča-
valo je političare da se ozbiljno pozabave drugim pitanjima u poslednje dve
decenije postojanja SFRJ.
Prethodno navedeni problem nedostatka institucionalizacije građanstva
u Jugoslaviji autor je povezao i sa objašnjenjem „etničkog čišćenja“:
„Etničko čišćenje koje je pratilo raspad ’Druge Jugoslavije’, prema tome, ne treba
razumevati niti kao neki tuđi novitet u balkanskom kontekstu, niti kao vraćanje
neke atavističke svesti. (...) Varvarstva koja često prate ’etničko čišćenje’ mogu biti
shvaćena, u mnogo aspekata, u odnosu na tradicionalno sankcionisane oblike i
kodove nasilja. Ipak, malo je sumnje da ovi procesi nisu bili započeti na najvišem
nivou države, kao elementi ’društvenog inženjeringa’. ’Etničko čišćenje’ u ovom
pogledu predstavlja probleme koji mogu nastati kada se razvoj sposobnosti za
’nadgledanje’ moderne države ne poklapa sa istovremenim razvojem građan-
stva“ (Allcock, 2000: 163).
Ova analiza uzroka etničkog progona teško da do kraja može zadovoljiti,

iako svakako ima istine u tome da će neko kome se spori pravo na državljan-
stvo ili pravo građanstva biti lakše proteran od onoga kojem je to pravo ne-
sporno. Pa ipak, u BiH su proterivani ljudi kojima pravo državljanstva ili gra-
đanstva prethodno nije bilo osporeno. Radi se o još složenijem problemu u
kojem pravo građanstva ima istaknuto mesto, ali ne i presudno. Verovatnije
je da glavnu ulogu igra želja da se obezbedi sigurnost novih država od poten-
cijalnog neprijatelja. Nesreća je što se potencijalni neprijatelj, „peta kolona“,
vidi u komšiji druge etničke pripadnosti. Ako „njegovi“ prevladaju, onda nema
mesta „meni“. Bolje je, prema tome, da blagovremeno oteram ja njega nego
da čekam njegovih pet minuta. Bezbednosna dilema u okviru nacionalističke
ideologije – po kojoj su etničke granice optimalan kroj i za državne, pošto je
njihovo poklapanje neophodno za izgradnju bezbedne i stabilne države –
utiče, dakle, i na etničke progone.
Svakako na taj način razmišljaju politički planeri koje nacionalizam vodi,
ali tako se razmišlja u još većoj meri na srednjem nivou, u oblastima koje su
etnički izmešane, među lokalnim nacionalističkim vođima. Izvesno je da ovog
razmišljanja i prinude koje na samo razmišljanje pojedinca vrši društvena
činjenica etničke vezanosti nisu lišene ni same komšije, iako u konkretnim
pojedinačnim slučajevima prijateljska odanost koja nadilazi puku komšijsku

privrženost (koja katkad pomaže da se spasi život ili sačuva imovina suseda
druge nacionalne ili verske pripadnosti) može odneti prevagu nad etničkim
pripadanjem i do slučaja samožrtvovanja. Važno je, međutim, shvatiti da su
ovi konkretni slučajevi odupiranja društvenoj prinudi etničke vezanosti izuzeci
od pravila. Mnogi koji će intimno žaliti za dobrim komšijom kojega više nema
pravdaće svoje nereagovanje racionalizacijom da se „u ratu dešavaju takve
stvari“ ili u skladu sa bezbednosnom dilemom „da nismo mi njih, oni bi nas“.
Naposletku, u proceni modernizacijskih izgleda naslednica SFRJ, pri-
metno je koliko je snaga medijske slike bila jaka, jer ni svakako dobronameran
i relativno nepristrasan posmatrač kakav je Olkok nije do kraja odoleo srbo-
centričnoj hipotezi: „U svim oblastima izuzev Srbije moguće je videti načine
na koje bi zajedničke modernizacijske koalicije mogle izvesti proces restruk-
turacije i preusmeravanja“ (Allcock, 2000: 439).
***
Sve ovde analizirane studije imale su izrazito pozitivan vrednosni odnos
prema Jugoslaviji koji je uslovljavao otpor ideološkoj hegemoniji, s tim što je
taj otpor kod Vahtela i Jovića bio bezostatan, dok je kod Olkoka moguće uočiti
njen uticaj koji, međutim, nije ugrozio bazičan stav prema Jugoslaviji, uprkos
uočavanju njenih objektivnih teškoća tokom trajanja i institucionalne manjka-
vosti od sredine sedamdesetih koje su ugrožavale efikasnost njene privrede.
U odnosu na Vahtela i Jovića koji jugoslovenstvo izučavaju na skoro feno-
menološki način, Olkok daje veću težinu spoljnim činiocima, iako ih ne smatra
presudnim. Ta uronjenost u jugoslovenstvo per se onemogućava ih da pojme
mene međunarodnog konteksta u kojem je jugoslovenstvo postojalo i deter-
ministički uticaj tog konteksta na stanje jugoslovenstva. No, sva trojica nagla-
šavaju pogubni uticaj onoga što Jović naziva „Kardeljevim konceptom“ jugo-
slovenstva, tj. „federiranje federacije“ na institucionalnom planu i prestanak
propagiranja jugoslovenstva u kulturnoj politici i u javnosti.
Ipak, Vahtel i Jović zanemaruju činjenicu da ideološka propaganda
jugoslovenstva i jedinstva između dva svetska rata nije urodila jednim šire
rasprostranjenim nacionalnim jugoslovenskim osećajem, već je, štaviše,
doprinosila nacionalističkim otporima. Jugoslovenstvo su, rečju, hrvatski
ili makedonski nacionalisti u međuratnom periodu pojmili kao atak na nji-
hov nacionalni identitet.
Naravno, srpskim nacionalistima sve do poznih tridesetih godina XX veka
uglavnom nije smetala nacionalna jugoslovenska indoktrinacija zato što su
se ciljevi srpskog i jugoslovenskog nacionalizma izraženi u težnji za Jugosla-
vijom kao stabilnom i jakom državom u ovom delu Evrope u kojoj većinu,
makar i relativnu, čine Srbi u velikoj meri poklapali. Jugoslovenskim muslima-
nima je takođe odgovaralo jugoslovenstvo između dva svetska rata, jer to je
bio najbolji put da se rivalitet između Srba i Hrvata odnosno njihovih nacio-
nalizama ublaži, pa možda i iskoreni. Nije isključeno da bi socijalističko jugo-
slovenstvo u smislu nacionalne ideologije imalo uspeha kod Srba (uključujući
Srbijance, Vojvođane, prekodrinske Srbe i Crnogorce svih ideoloških usmere-
nja) i Muslimana.
No, slovenački, hrvatski i makedonski nacionalisti, a albanske ne treba ni
pominjati, nisu u srpskoj varijanti jugoslovenstva videli ništa drugo do ide-
ološku zamku „velikosrpskog nacionalizma“. Osnovano je, stoga, pitanje da li
bi se bar rat u BiH mogao izbeći tokom devedesetih, ako se Jugoslavija nije
mogla sačuvati, da se jugoslovenstvo propagiralo onako kako su Vahtel i Jović
mislili? No, upravo činjenica da su hrvatski i slovenački komunistički kadrovi
bili na čelu SKJ, a ne srpski, objašnjava zašto se u nacionalnu gradnju jugo-
slovenstva i jaču saveznu od republičkih država nije krenulo u socijalističkom
periodu, i naročito posle 1966, ali ova činjenica ostaje ovim autorima pone-
što zaklonjena.
Ne može biti slučajno što je Dejan Jović, daroviti izdanak mešovitog srp-
sko-hrvatskog braka, u jačanju savezne države video zalog njenog opstajanja
i egzistencijalne sigurnosti. Njegov nekadašnji mentor Jovan Mirić, hrvatski
Srbin i jedan od najboljih politikologa u SFRJ, takođe je kritikovao konfede-
ralno drobljenje Jugoslavije i zagovarao jačanje savezne države u odnosu na
republike (Mirić, 1984). Srbi iz Hrvatske, Bošnjaci i deca iz mešovitih brakova
su nestankom Jugoslavije najviše izgubili. Oni su izgubili svoju zemlju, i pri-
nuđeni su ili da se opredeljuju za zemlju jednog od roditelja ili da ne pristaju
na tu podelu i žive kao apatridi. Neka vrsta duševnog loma u njima je neiz-
bežna, pa čak i onda kada ga nisu sasvim svesni. Bošnjaci, iako navodno imaju
nezavisnu BiH, u stvari se nalaze pod međunarodnim protektoratom koji one-
mogućava podelu, ne mogu u njoj nametnuti svoju volju i izgubili su sigur-
nost koju je davala Jugoslavija. Srbija i Srbi uopšte sa Jugoslavijom izgubili su
deo samopoštovanja, narušivši svoj ugled u svetu i moralno zdravlje društva.
Slično Miriću i Joviću, Srbima uopšte nije strana bila ideja jugosloven-
stva, pošto su verovali da bi zbog odnosa brojnosti među Južnim Slovenima u
njemu moralo biti najviše srpskih sadržaja. Otuda nije slučajno ni što su Alek-
sandar Pavković i Predrag Marković bliski ovakvom tumačenju. Još manje je
slučajno što nijedan hrvatski ili slovenački autor, bar koliko je potpisniku ove
studije poznato, nije izrazio sličnu ideju o potrebi neke vrste jugoslovenstva
kao legitimacije države Jugoslavije.
Takođe, nije slučajno ni to što je Vahtel, liberalni jevrejski intelektualac i
američki patriota, u jugoslovenskom slučaju video loš primer za višeetničke
zajednice uopšte. Nije problem u činjenici višeetničnosti ili višerasnosti u ame-
ričkom slučaju, već u činjenici da insistiranje na razlikama koje razdvajaju umesto
na onim koje spajaju dovodi u pitanje ideološko pravdanje uspostavljenog
poretka i vodi njegovom drobljenju.
Ipak, Vahtel nije uvideo koliki je značaj spoljnopolitičkih okolnosti za

jedan ili drugi ishod. Primerice, Škotima nije padalo na pamet da se odreknu
imperijalnih dividendi u okviru britanske imperije dokle god se imperija širila
i donosila nova bogatstva, baš kao što ni u doba hladnoratovske stabilnosti
nije bilo prilike za iskazivanje škotskog nacionalizma. No, pronalazak nafte
u škotskim vodama, gubitak imperije i koristi koje ona donosi, te slom hlad-
noratovske stabilnosti omogućavaju i Škotima da svoje nacionalističke zah-
teve jasnije i glasnije iskažu. Sličan proces teče među Kataloncima i Baskima
u Španiji, pa i sa Flamancima u Belgiji. Amerikanci su, pak, vodeća svetska sila
i dokle god su u tom položaju nema nikakve bojazni da će se bilo kakav sepa-
ratizam pojaviti na njihovom tlu.
9. N
acionalizam, spoljni činilac
i nestanak Jugoslavije
U propasti Jugoslavije ta veza između ova dva procesa,

međunarodnog i unutrašnjeg, stalno je prisutna.
Suzan Vudvord
9.1. Uvod
U prirodi je istoriografskih izlaganja da teže sveobuhvatnosti i detalji-

stičkom prikazivanju mnogih događaja. No, strukturalistički usmerena isto-
riografija ume se približiti društvenoj nauci, jer ona traga i za uzročnošću u
društvenim odnosima, pa su istorija i sociologija jedno te isto na nivou pro-
cesa dugog trajanja (Koka, 1994; Brodel, 1992). Takođe, skrupulozni društveni
naučnici trude se da što objektivnije i potpunije predoče čitaocu istorijski opis
dešavanja u Jugoslaviji, jer je to neophodan uslov za odgovarajuće objašnje-
nje istorijskih događaja ili procesa.
Pošto su mnoga od analiziranih dela u ovom poglavlju već s odobravanjem
citirana u iznošenju argumentacije pisca ovih redova, ovde će se tek ukratko
ukazati na neke vredne istoriografske studije, kao i na sociološka i politikološka
istraživanja u kojima su predočavani korektni i precizni istoriografski opisi, a
ponuđena objašnjenja bila, po pravilu i uz retke izuzetke, višefaktorska, ali uz
izričito priznavanje da je nacionalizam bio veoma bitan, ako ne i najbitniji čini-
lac u procesu nestajanja SFRJ, i da se radilo o sukobima sa etničkom podlogom.
Radi se na prvom mestu o vrsnoj studiji netipičnog levoliberalnog
američkog politikologa Suzan Vudvord Balkanska tragedija: haos i raspad
posle Hladnog rata (Balkan Tragedy: Chaos and dissolution after the cold war,
1995);385 studiji Jugoslovenska drama (The Yugoslav Drama, 1994)386 Mihaila
385 Citirana je u 342 studije, što je posle studije Marije Todorove i pre studije Noela Mal-
kolma najveća citiranost radova koji se ovde analiziraju. Ako se ima u vidu da je knjiga
Todorove samo posredno vezana za Jugoslaviju, dok je glavni predmet kritika bal-
kanističkog diskursa na Zapadu, onda se može reći da je studija Vudvordove sasvim
zasluženo najcitiranija knjiga o kraju Jugoslavije i ratovima na njenom tlu, što se može
zahvaliti i relativno blagovremenom pojavljivanju, tj. u vreme okončavanja rata u BiH.
386 Citirana u 41 studiji (prvo izdanje objavljeno 1994, a drugo dve godine docnije), što nije
mala citiranost za autora koji dolazi iz Srbije nudeći studiju koja odstupa od ideološke
Crnobrnje, liberalnog ekonomskog savetnika Slobodana Miloševića, pa

poslednjeg ambasadora SFRJ pri EZ u Briselu i zatim profesora u Montre-
alu na Univerzitetu Mekgil (Mcgill); pa o istoriografskoj studiji merilendskog
profesora istorije, Džona Lempija, Jugoslavija kao istorija: Bila dvaput jedna
zemlja (Yugoslavia as History: Twice there was a country, 1996);387 kao i o studiji
Lenarda Koena Pokidane veze: Raspad Jugoslavije (Broken Bonds: Disintegration
of Yugoslavia, 1993);388 politikologa i profesora međunarodnih studija na Saj-
mon Frejzer (Simon Fraser) univerzitetu u Britanskoj Kolumbiji (Kanada); stu-
diji Jasne Dragović Soso, istoričarke, i profesorke međunarodnih odnosa na
Goldsmit (Goldsmith) koledžu Univerziteta u Londonu ’Spasioci nacije’: Inte-
lektualna opozicija Srbije i oživljavanje nacionalizma (’Saviours of the Nation’:
Serbia’s Intellectual Opposition and the Revival of Nationalism, 2002);389 kao i o
studiji Rastrojena Jugoslavija: suverenitet, samoodređenje, intervencija (Yugo-
slavia Unraveled: Soverignity, Self-Determination, Intervention, 2003);390 Indijca
Radžu Tomasa (Raju Thomas), profesora emeritusa međunarodnih odnosa
na Univerzitetu Market (Marquette) u američkoj državi Viskonsin, te o kra-
ćoj studiji Aleksandra Pavkovića391 Nacionalna oslobođenja u bivšoj Jugosla-
viji: kada će se okončati? (National Liberations in Former Yugoslavia: When Will
They End?, 2002).
Sve pomenute studije nacionalizam smatraju bitnim uslovom raspada
Jugoslavije, a razlikuju se u tome koliku mu težinu pridaju u procesu nesta-
janja Jugoslavije. Osim toga, neke od pomenutih studijа sadržale su ideju
da je osnovna nacionalistička suprotnost bila na osi srpsko-slovenačkih
rivalskih odnosa, dok su druge iznosile mišljenje da je srpsko-hrvatska osa
rivaliteta bila odlučujuća za kraj Jugoslavije. Međutim, nijedna od njih nije
skretala pažnju samo na srpski nacionalizam, iako ga je svaka kritički uzi-
mala u obzir kao bitan činilac u procesu nestajanja SFRJ i izbijanju Ratova
hegemonije bilo balkanističkog bilo humanitarno-imperijalističkog tipa.

387 Citirana je u 98 studija, što je prilična citiranost, iako bi s obzirom na kvalitet knjiga na
engleskom jeziku o Jugoslaviji zasluživala još češće navođenje.
388 Citirana je u 62 studije, što nije malo, ali se moglo očekivati znatno češće navođenje s obzi-
rom na to da se knjiga pojavila u jeku rata u BiH. Doduše, knjiga je dve godine docnije,
1995, doživela drugo izdanje koje je citirano u 43 studije. Koen je objavio i studiju Guja u
njedrima: Uspon i pad Slobodana Miloševića (Serpent in the Bosom: The Rise and Fall of Slo-
bodan Milošević, 2001), citiranu u 23 studije, ali ona nije ušla u ovu analizu zato što se ne
bavi neposredno nestankom Jugoslavije i ratovima za njeno nasleđe, dok je prva u celo-
sti tome posvećena.
389 Citirana u svega 19 studija, što je premala citiranost za kvalitet studije.
390 Citirana je u samo šest studija, što ne čudi s obzirom na izazov ideološkoj hegemoniji o
Jugoslaviji na Zapadu.
391 Nažalost, autor još uvek nije uspeo da dođe do knjige A. Pavkovića Cepkanje Jugoslavije:
nacionalizam i rat na Balkanu (The Fragmentation of Yugoslavia: Nationalism and War in
the Balkans, 1997), koja je citirana u 21 studiji, što nije beznačajna citiranost, a doživela je
i još jedno izdanje 2000. godine.
Nacionalizam, spoljni činilac i nestanak Jugoslavije 321
za jugoslovensko nasleđe. One se, međutim, razlikuju u tome koliki značaj

pridaju spoljnim činiocima, jer neke na njima insistiraju kao na dovoljnim
uslovima nestanka Jugoslavije, posebno one Radžu Tomasa i Suzan Vud-
vord, što je argumentaciji pisca ovih redova najbliže, a neke ih uopšte ne
uzimaju u razmatranje, kao što je studija Jasne Dragović Soso, ili ih brane
i pravdaju, kao što čini Džon Lempi. No, ono o čemu svi autori ne ostav-
ljaju ni najmanje dileme jeste činjenica da su gajili manje ili veće simpatije
prema predmetu ispitivanja, da uzimaju više činilaca u obzir, i da izdvajaju
rivalsko dejstvo različitih južnoslovenskih nacionalizama kao najbitniji unu-
trašnji činilac nestanka Jugoslavije.
9.2. Nacionalizam kao glavni činilac

raspada Jugoslavije
Prve knjige koje su se pojavile od pobrojanih bile su Pokidane veze

Lenarda Koena i Jugoslovenska drama Mihaila Crnobrnje. U obema je naci-
onalizam prepoznat kao uzročnik nestanka Jugoslavije i ratova za njeno
nasleđe. Mihailo Crnobrnja već u prvom pasusu uvoda objašnjava nesta-
nak Jugoslavije kao „posledicu sukobljenih nacionalnih ideologija i politika
između glavnih delatnika u drami. Ona (drama, prim. aut.) pokazuje okolno-
sti i okruženje u kojem je agresivni nacionalizam doveo do rasturanja jedne
zemlje i začaranog i krvavog građanskog rata“ (Crnobrnja, 1996: 3). Autor je
jasno pokazao nenačelnu prirodu nacionalista, pošto su se često isti ’patri-
oti’ katkad pozivali na etničku istovrsnost, a katkad na istorijske ili ’tradici-
onalne granice’, padajući tako „u zamku duplih standarda primenjivanih na
’nas’ i ’njih’“ (Crnobrnja, 1996: 5–6).
No, autor je potpuno svestan da nacionalizam, iako neophodan, „nije i
dovoljan uslov razaranja Jugoslavije“, pa tome dodaje i „neodgovarajući poli-
tički sistem“ (Crnobrnja, 1996: 6), iako teorijski neutemeljeno smatra da je „u
većem delu njenog postojanja Jugoslavijom upravljala neka vrsta totalitar-
nog režima“ u koji je ubrajao kako „jednu apsolutističku neparlamentarnu
monarhiju“ tako „vlast Komunističke partije i lično Tita“ (Crnobrnja, 1996: 6–7).
Dakako, Kraljevina SHS (Jugoslavija) nije bila neparlamentarna tokom većeg
dela svog postojanja, iako je često bila daleko od liberalno-demokratskog ide-
ala (Bakić, 2004), a niti ona niti Brozova vladavina nikako ne mogu spadati u
totalitarnu vladavinu, pa ni po idealnotipskim kriterijima koje je odredio Karl
Joakim Fridrih, a kamoli ako bi se uzele u obzir i uveliko opravdane kritike teo-
rija o totalitarizmu (Kuljić, 1983).
Autor je svoju inače oštru misao donekle hladnoratovski uokvirio,
pa je upotrebio i antikomunistički diskurs govoreći prvenstveno o „politič-
kom sistemu koji nije dozvoljavao demokratski izraz, a kamoli nacionalni
demokratski izraz“ (Crnobrnja, 1996: 7), umesto da se usredsredi na socijali-

stička etnofederalistička rešenja koja su zapravo, protivno postavkama teorija
o totalitarizmu, ne samo dozvoljavala nego i podsticala uobličavanje jedne do
kraja neuređene nacionalističke utakmice među republičkim komunističkim
elitama (Bans, 2004; Bunce, 1997; Rusinow, 1978). Ipak, ako Crnobrnja možda
nije do kraja uspeo da objasni uticaj nedostataka političkog sistema, pronic-
ljivi diplomata nepogrešivo je ocenjivao uticaj spoljnih činilaca ne samo na
nestanak Jugoslavije, već i na njen nastanak i održavanje:
„Kao što je slučaj sa najvećim brojem zemalja, a izvesno sa svakom evropskom

zemljom, međunarodni kontekst bio je i jeste krajnje važan. Teritorije Jugoslavije,
središnje kako u geopolitičkom tako u strateškom smislu, interesovale su velike
sile vekovima. Ne bi, prema tome, bilo preuveličanje ako se kaže da je Jugosla-
vija bila do izvesnog stepena uobličena uticajima spolja“ (Crnobrnja, 1996: 8).
Pa ipak, autor ne misli da je Jugoslavija „nametnuta“ Jugoslovenima, kao

što smatraju različiti nacionalisti unutar Jugoslavije, sa čim se i pisac ove stu-
dije slaže. Umesto toga, Crnobrnja smatra da takve tvrdnje u stvari služe oslo-
bađanju odgovornosti za negativna dešavanja domaćih nacionalista. Uistinu,
Crnobrnja ima pravo. Naročito u srpskom slučaju, tvrditi da je sva odgovor-
nost na stranim silama, Vatikanu, Nemačkoj, SAD, jeste u funkciji pravdanja
nacionalističke pomame koja je vladala u Srbiji u drugoj polovini osamdesetih
i u devedesetim godinama. Utoliko, jedna je stvar reći, kao što se u ovoj stu-
diji tvrdi, da su spoljašnji činioci dovoljan uslov razbijanja Jugoslavije, a drugo
da su samo spoljašnji delatnici doprineli njenom nestanku. Naprotiv, domaći
nacionalizmi činili su ne samo važan, već i neophodan uslov razbijanja Jugo-
slavije, a odgovornost domaćih delatnika – bilo pojedinaca, u slučaju Srba,
npr. Slobodana Miloševića i Bore Jovića, bilo grupa, npr. neformalna grupa
nacionalista unutar SANU – ili struktura, kao što je ideologija srpskog nacio-
nalizma, ne sme se potcenjivati ukoliko se želi dostići istinolikost. Takođe, ne
sme se potceniti ne samo odgovornost srpskih struktura i delatnika, već i onih
nesrpskih, a naročito se ne sme potceniti struktura rivalskih odnosa između
srpskog i hrvatskog nacionalizma.
Prema Crnobrnji, otopljavanje atmosfere posle Hladnog rata u prvo
vreme je strateški marginalizovalo Jugoslaviju, a „nedostatak spoljašnjeg priti-
ska i pažnje, kako pozitivne tako negativne, dozvolilo je unutrašnjim, primarno
nacionalističkim pritiscima da se brzo razvijaju i konačno proključaju“ (Crno-
brnja, 1996: 8). Docnije je uticaj spoljnih činilaca dodao probleme, „praveći
situaciju još komplikovanijom i težom za rešavanje“. Otuda i autorov zaklju-
čak: „Raskrsnica ova tri glavna činioca (nacionalizam, politički sistem, spo-
ljašnji činilac, prim. aut.), sa agresivnim nacionalizmom kao preovlađujućim,
mesto je na kojem objašnjenje treba tražiti“ (Crnobrnja, 1996: 9). Uistinu, ovo
je veoma blizu onome što tvrdi i pisac ove studije, s tom razlikom što se uticaj
političkog sistema, kao što se može primetiti, drugačije tumači, jer pisac ovih
redaka ne smatra da je problem bio u njegovoj totalitarnosti, već u etnofede-
ralističkoj strukturi koja je podsticala neproduktivne nacionalističke sukobe
republičkih elita posredujući tako u razvijanju nacionalističkih frustracija, žalbi
i zahteva; a nacionalizam ne smatra dovoljnim već neophodnim uslovom raz-
bijanja Jugoslavije. Ipak, ako se razlikuje procena determističkog uticaja poje-
dinih činilaca, ne razlikuje se opažaj faktičkog delanja pojedinih delatnika:
„No, Nemačka pokazuje interes i želju da utiče na tok događaja u ovim (bivšim
socijalističkim zemljama, prim. aut.), jedan interes koji je tipično mnogo ogra-
ničeniji, pa i odsutan među drugim zapadnoevropskim silama. Ne čudi, stoga,
što su odluke drugih bile pod uplivom nemačke spoljne politike. Ponovo, radi
se o nedovoljno jasnoj žiži interesovanja i nedovoljno određenim interesima
među zapadnim, prvenstveno zemljama EZ prema ’drugoj Evropi’“ (Crnobrnja,
1996: 135–136).
Dakle, u jugoslovenskoj krizi Nemačka je nastupila snažno, beskompro-

misno, dok su druge zemlje bile iznenađene, bez jasnog putokaza o politici
koju treba voditi, i to je urodilo sleđenjem Nemačke u priznanju Slovenije i
Hrvatske. Drugi autor, Indijac Radžu Tomas, s kojim se autor ove studije slaže
u pridavanju najveće uzročne težine spoljnom činiocu, ovako je to izrazio: „Da
li su ili ne nemačka delanja proizlazila iz dužih istorijskih veza u regionu, širih
geostrateških interesa, ili iz neposrednije unutrašnje politike, njena politika
je bila da pritiska Evropsku uniju da prizna Sloveniju i Hrvatsku, uz pretnju
da će to ona uraditi sama“ (Thomas, 2003: 6). Prema tome, radilo se o politici
ultimatuma drugim članicama EU: ako nećete da sledite našu politiku prema
Jugoslaviji, mi ćemo sami priznati Sloveniju i Hrvatsku.392 Na taj način bila bi
razbijena ne samo Jugoslavija, nego bi došlo do ugrožavanja kako jedinstva
392 Tomasov prikaz rasprave u EU vredi navesti malo opširnije: „Francuski predsednik Fransoa
Miteran (Franncois Mitterand) i britanski premijer Džon Mejdžor (John Major), podržani
britanskim ministrom spoljnih poslova Daglasom Herdom (Douglas Hurd) snažno su se
oduprli nemačkom pritisku da se priznaju Slovenija i Hrvatska. Uspeli su da spreče Hansa
Ditriha Genšera (Hans Dietrich Genscher) da nametne svoju volju u decembru 1991, kada
su se na sastanku ministara spoljnih poslova u Mastrihtu (Maastricht) ponovo našli pod
Genšerovim pritiskom. Umirovljeni američki diplomata Volter Roberts (Walter Roberts)
opisao je sastanak na sledeći način: ’Glasanje na ovom skupu bilo je 8 prema 4 protiv pri-
znanja (Slovenije i Hrvatske, prim. aut.), ali nemački ministar spoljnih poslova je insistirao
da ne bi napustio sto dok ga ministri spoljnih poslova EZ ne bi jednoglasno podržali. Ne
bi li bilo mudrije da su britanski i francuski ministri spoljnih poslova obznanili da oni ne
bi napuštali sto dok se Nemačka i njena tri saveznika ne slože sa većinom da neće odo-
briti priznanje?’“ (kurziv u originalu) (Thomas, 2003: 6). Ipak, „snažno“ opiranje nije bilo
dovoljno snažno, jer da jeste, Nemačka ne bi na kraju uspela nametnuti svoju volju.
spoljne politike EU tako i same EU. Imajući takvu perspektivu u vidu, ostale
članice, nemajući nekih važnijih interesa vezanih za postojanje Jugoslavije,
sledile su Nemačku u razbijanju Jugoslavije u nadi da će time apetiti novo-
ujedinjene regionalne sile biti zadovoljeni. Rečju, Jugoslavija je žrtvovana na
oltaru jedinstva EU.
Takođe, ovi autori se slažu i u oceni politike SAD prema Jugoslaviji uop-
šte, i posebno prema priznanju nezavisnosti BiH. Tako, Crnobrnja smatra
da je bilo „protivno bilo kakvoj verovatnoći očekivanje da BiH, sa etničkom
mešavinom koju ima i sa nekontrolisanim srpskim i hrvatskim nacionaliz-
mom koji su je okruživali, može da se odupre gravitacionom privlačenju srp-
ske i hrvatske države“, pa se i „ideja o ’preventivnom priznanju’, očigledno
nametnuta (Evropskoj) Zajednici od strane Sjedinjenih Država, potvrdila kao
pogrešna od samog početka“ (Crnobrnja, 1996: 201). Ipak, smatrao je da
samo priznanje nije izazvalo rat, već je njegovom izbijanju znatno dopri-
nelo (Crnobrnja, 1996: 201). Tomas, pak, veli: „Ako se Nemačka uveliko može
kriviti za podržavanje otcepljenja Slovenije i Hrvatske 1991, onda se Sjedi-
njene Države uglavnom mogu kriviti za podržavanje otcepljenja Bosne u
martu 1992. godine“ (Thomas, 2003: 6).
Pa ipak, Crnobrnja je smatrao da se EZ „ne može optužiti za uništenje
Jugoslavije“, već jedino za „neodlučnost i slabost dok je bila suočena sa agre-
sijom i za nepromišljeno delanje prilikom priznavanja Hrvatske i BiH, što je
potkopalo njenu sopstvenu konferenciju“ (Crnobrnja, 1996: 203). Tomas,
međutim, misli da je delanje EU pod pritiskom Nemačke u prvoj fazi (prizna-
nje jednostrane secesije Slovenije i Hrvatske) i SAD u drugoj fazi (referen-
dum u BiH sa neustavnim preglasavanjem jednog od „konstitutivnih naroda“
i priznanje nezavisnosti na osnovu njega) odlučujuće doprinelo razbijanju
SFRJ, te da je JNA imala neotuđivo ustavno pravo i obavezu da što efikasni-
jom silom brani teritorijalnu celovitost.
Pa ipak, i pored nekih razlika, objašnjenja Crnobrnje, Tomasa i autora
ove studije veoma su međusobno bliska, što se možda može dugovati činje-
nici da su Crnobrnja i potpisnik ovih redova građani Srbije i Srbi, te da iako
spadaju u liberalne kritičare krajnjeg srpskog nacionalizma, nisu neosetljivi
prema eventualnim nepravdama koje su nanete Srbima, čije ime čini deo
njihovog identiteta, kao naciji ili građanima Srbije bez obzira na etničku pri-
padnost. Takođe, kod obojice postoji izvesna privrženost Jugoslaviji i žal za
njom.393 Ukoliko ih osetljivost na nepravde nanete ovim celinama ne čini ne-
osetljivim na nepravde koje su trpeli susedi i bivši sugrađani u procesu nesta-
janja Jugoslavije, onda ima razloga za verovanje da se približavaju istinolikom
stavu u onoj meri u kojoj je to za njih u ovom trenutku moguće. Sličnost je i
u tome što obojica negiraju uzročni značaj ekonomskih činilaca, na kojima
393 Primerice, Crnobrnja je svoju knjigu posvetio ženi i sinu „koji su izgubili jednu zemlju“.
npr. insistira Suzan Vudvord u inače izvanrednoj studiji, iako su oni svakako
„deo složenog problema“, kao i da ne misle da se radi o „milenijumskoj mržnji“
pošto se „većina borbi dogodila u dvadesetom veku“ (Crnobrnja, 1996: 9).
Takođe, obojica ističu značaj racionalnih nacionalističkih borbi za teritorije,
tj. za promenu granica (Crnobrnja, 1996: 10), a ne kao što moralistička bujica
radova uokviruje sukob kao problem ljudskih prava u okviru agresor–žrtva.
Zanimljivo je, međutim, da se takvoj perspektivi priključuje i jedan Indijac
koji predaje na jednom američkom univerzitetu. Ta činjenica može izgledati
malo čudno, ali je sa saznajnog stanovišta ohrabrujuća, jer radi se o stručnjaku
za međunarodne odnose i pripadniku nacije koja nije bila ni neposredno ni
posredno uključena u sukobe u i oko Jugoslavije, osim što je general Satiš
Nambijar bio komandant snaga UN, koji poznaje dobro društvo i politiku SAD
jer tamo već godinama predaje na visokoškolskoj ustanovi, i koji je proveo
izvesno vreme na studijskom boravku u Beogradu, istražujući upravo razbi-
janje Jugoslavije, pa govori i srpskohrvatski jezik. Razume se, činjenica da je
na studijskom boravku bio u Beogradu a ne u Zagrebu mogla je uticati na pri-
strasnost u korist srpske strane.
Osim toga, u njegovom pisanju, nimalo prikriveno, povlače se paralele
između Jugoslavije i Indije i, kako je već naglašeno, činjenicom da se radi o
mnogoljudnoj velikoj sili koja raspolaže nuklearnim sredstvima objašnjava
se što Indija nije razbijena poput Jugoslavije od strane onih sila koje bi bile
zainteresovane za takav ishod. Naposletku, ali nipošto po značaju, nije isklju-
čeno da je Indijac imao i posebnih simpatija prema Jugoslaviji kao zemlji koja
je zajedno sa njegovom otadžbinom osnivala Pokret nesvrstanih, sa nadom i
težnjom svetske sirotinje koja predstavlja većinu čovečanstva da nepravedni
svet učini pravednijim, pa ga je i to činilo posebno osetljivim na delanje moć-
nih i bogatih spoljnih činilaca u cilju razbijanja Jugoslavije.394
Aleksandar Pavković, profesor na Odeljenju za politiku i međunarodne
odnose na Makvori (Macquarie) univerzitetu u Sidneju (Sydney), ratove za
jugoslovensko nasleđe uokvirio je idejom o dugom trajanju nacionalnih
revolucija na Balkanu. Pišući članak posle ispoljenih težnji Hrvata da na refe-
rendumu iz februara 2001.395 odvoje Herceg Bosnu od Federacije BiH (boš-
njačko-hrvatski entitet) i konstituišu sopstvenu federalnu jedinicu u BiH, i
sukobljavanja Albanaca i Makedonaca u Makedoniji 2001, autor je zaključio da
su „sadašnji broj i suverenih država i njihovih granica – uveliko rezultat odluka
394 Crnobrnja je, međutim, upravo u predugoj odanosti Jugoslavije „potrošenom pojmu
nesvrstanosti“, umesto da je još polovinom osamdesetih istakla svoju nameru da postane
deo EZ, video presudnu grešku zato što bi, po njemu, konkurisanjem za članicu EZ Jugo-
slavija „uveliko izbegla ili bar smanjila unutrašnje napetosti“ (Crnobrnja, 1996: 202). Pita-
nje je, međutim, da li bi i to bilo dovoljno da se ne sklizne u tragediju.
395 Tada je 70% građana Herceg Bosne glasalo za odvajanje, ali to „samoopredeljenje naroda“
nije „međunarodna zajednica“ podržala, pa nije ni sprovedeno u delo.
donetih od strane vlada EU i NATO između 1991. i 1999. – za razliku od država

i granica u drugim delovima Evrope, podložni promeni“ (Pavković, 2002: 228).
Uistinu, takvom zaključku nema se šta prigovoriti, već samo dodatno
naglasiti uticaj međunarodnih okolnosti na nestajanje postojećih i stvaranje
novih država, jer su oba ta pokušaja razbijanja postojećih i pravljenja novih
država propali prevashodno zato što je postojala jaka volja velikih sila, na
prvom mestu SAD i EU, da se BiH i Makedonija očuvaju kao države. No, može
se sa velikom verovatnoćom pretpostaviti da će promena međunarodnih
okolnosti, bilo da se radi o promeni interesa sadašnjih vodećih sila bilo da je
u pitanju smena među hegemonima i dolazak neke sile kojoj iz nekih razloga
te države neće biti po volji ili, pak, ulaženje u nesigurno razdoblje bez hege-
mona i u doba borbe različitih sila za monopol na svetsku moć, uticati na
domaće nacionalističke delatnike da pokušaju secesije još jednom, a da će i
onda podrška ili izostanak podrške vodećih svetskih činilaca biti odlučujući za
nestanak ili znatno smanjenje postojećih država. Zaista, Pavković je uočio da
u svim „nacionalnim oslobođenjima“ od 1914, preko onih 1941. i onih 1945,
pa do ovih tokom devedesetih godina, „ključnu ulogu“ igraju „vojne interven-
cije neke vodeće sile“ (Pavković, 2002: 231):
„Tako, na samom početku sukoba u junu 1991, strana intervencija u ime odre-
đenih nacionalnooslobodilačkih pokreta postala je još jednom glavno sredstvo
nacionalnog oslobođenja. Slovenija ne bi postigla nezavisnost, ili ne bar tako
brzo kao što je učinila 1991, da nije bilo diplomatske i miroposmatračke inter-
vencije kao i pretnje vojnom akcijom protiv JNA. Slično, nezavisnost Hrvatske
bila je osigurana u februaru 1992, tek pomoću diplomatske intervencije EZ i UN
i raspoređivanja mirovnih snaga UN u srpskim oblastima. Štaviše, Hrvatska voj-
ska ne bi mogla 1995. osvojiti – ili osloboditi, kako bi hrvatska vlada rekla – ove
oblasti (takozvanu republiku Srpsku Krajinu), da je nisu obučile i opremile SAD
ili neka druga vodeća sila. Naposletku, bez vojne intervencije NATO, niti bosan-
ski muslimani niti kosovske albanske vojne snage ne bi bile u stanju da oslobode
teritorije koje su zahtevale od srpske vlasti“ (Pavković, 2002: 242).
Štaviše, kako ispravno primećuje Pavković, mešanja velikih sila u ratove

za jugoslovensko nasleđe, tj. u njegovoj terminologiji pomaganje odabranih
„nacionalnih oslobođenja“ i nedozvoljavanje drugih „nacionalnih oslobođe-
nja“, često je vodilo do prisilnog izgona396 „gotovo celokupnog srpskog sta-
novništva iz Hrvatske“ ili „stotina hiljada Srba iz zapadne Bosne“, baš kao što
ni snage NATO „nisu uspele da spreče izgon većine Srba iz te pokrajine“ (Pav-
ković, 2002: 243). Uostalom, kako ističe Pavković, ne samo što su snage NATO
396 Ovde je termin eviction preveden kao izgon, iako se u engleskom on najčešće koristi za
iseljenje (iz stana).
bile neophodne za dostizanje „nacionalnog oslobođenja“ Hrvatske, Bošnjaka

u BiH, i Albanaca na Kosovu, već je njihovo prisustvo nužno za održanje poje-
dinih država, kao što su BiH, Makedonija i Kosovo (Pavković, 2002: 243).
Dok su Tomas i Pavković isticali presudni uticaj spoljnih činilaca, mada
su priznavali da je u zemlji postojalo nacionalno rivalstvo, a Crnobrnja naro-
čito naglašavao nacionalizam elite, priznajući veliki uticaj spoljnih činilaca,
Lenard Koen (Lenard Cohen), u studiji koja je naglašavala isprepletenost razli-
čitih činilaca i determinizama, čini se, na nacionalizam je gledao kao na naj-
bitniji činilac. On smatra da je „nastanak nacionalističkih režima u jugoslo-
venskim republikama“ predstavljao „i uzrok i posledicu jačanja međuetničkih
tenzija u celokupnom stanovništvu zemlje“, navodeći rezultate ankete koju
je naručila Markovićeva vlada iz polovine 1990. po kojoj su samo u Sloveniji
(17%) i u Hrvatskoj (38%) ispitanici koji su smatrali da savezni ustav treba da
ima preimućstvo nad republičkim bili u manjini (Cohen, 1995: 174), i rezul-
tate popisa iz 1991, na kojem je broj nacionalno izjašnjenih Jugoslovena opao
sa 1,2 miliona ili 5,4% koliko ih je bilo deset godina ranije na oko 710.000 ili
3%. Uočljivo je bilo da je pad bio najviši u Hrvatskoj (za 72,3% ako se gledaju
apsolutne brojke; sa visokih 8,2% na 2,2%), pa u Sloveniji (za 53,4%; sa niskih
1,4% na 0,6%). Najviše Jugoslovena bilo je, pak, u Vojvodini 397 (jedino se u
njoj ovaj procenat za 2,4% u apsolutnim brojevima povećao sa visokih 8,2%
na 8,4%) i u BiH (sa visokih 7,9% na 5,5%, što je bio pad od 26,5%); u central-
noj Srbiji je učešće Jugoslovena u stanovništvu znatno opalo sa 4,8% na 2,5%,
što je bio pad od 46,4% i svrstavao ju je odmah iza Slovenije na treće mesto
po padu učešća Jugoslovena u celokupnom stanovništvu (Cohen, 1995: 172–
173). Kada je, pak, reč o odnosu unutrašnjih i spoljašnjih činilaca koji su uslovili
nestanak Jugoslavije, Koen smatra da su „spoljni činioci – posebno nemačka
i austrijska podrška secesionističkim ciljevima Slovenije i Hrvatske, i ’drži ih
zajedno diplomatija’ (pasted together diplomacy) koju su pokazale Sjedinjene
Države i EZ kada su rešavale jugoslovenske stvari – izvesno igrali važnu ulogu
u slomu federacije, ali glavna odgovornost ostaje na posvađanim nacionali-
stičkim vođima jugoslovenskih republika“ (Cohen, 1995: 328).
Dakle, Koen je smatrao nacionalizam uopšte i naročito nacionalistička
vođstva dovoljnim uslovom nestanka Jugoslavije, dok se spoljnim činiocima
pridavala uloga manje važnosti. Bez obzira što se u ovoj studiji smatra upravo
obrnuto, Koenu treba odati priznanje za izuzetno korektno i nepristrasno
suđenje o sukobu u Jugoslaviji, kao i za uočavanje bitne uloge spoljnih čini-
laca. On je zacelo jedan od najpedantnijih istraživača prošlosti Jugoslavije i
sadašnjosti njenih naslednica. Slično Rametovoj, koja nipodaštava njegov rad,
on koristi ogroman broj južnoslovenskih izvora, za šta je potrebna ne mala
397 U JNA je rast učešća Jugoslovena između dva popisa bio još izrazitiji, pošto ih je 1981. bilo
6,7%, a deset godina docnije 9,6% u oficirskom sastavu (Cohen, 1995: 182).
marljivost i posvećenost. Za razliku od Rametove, međutim, Koen delanja razli-

čitih delatnika iznosi sine ira et studio, pa se može reći kako je u njegovom pri-
stupu vidljiva svojevrsna sinteza politikologije, kvalitetnog novinarstva i istori-
ografije. Njegove knjige mogu služiti i kao relativno nepristrasne hronike. Ako
neko zaboravi kada se nešto desilo, u njegovim knjigama može lako pronaći
taj podatak. Zamerka koja mu se može uputiti odnosi se na relativno tanušnu
teorijsku utemeljenost njegovih iskustvenim pojedinostima bogatih studija.
Sem toga, u njegovom radu, za razliku od Crnobrnjine studije koja oštro
kritikuje balkanistički diskurs, izvesna je sklonost balkanizmu koji je u prve dve
do tri godine sukoba (prvo izdanje Pokidanih veza pojavilo se 1993) predstav-
ljao hegemoni diskurs u objašnjenju ratova za jugoslovensko nasleđe. To se
verovatno da objasniti njegovim poimanjem važnosti prošlosti za objašnje-
nje sadašnjih sukoba. Ipak, jedna je stvar kada se prošlost u objašnjenje uvodi
kao neophodan činilac, što pisac ove studije pozdravlja, a druga kada se ova
prošlost maltene proglasi sudbinom prostora koji obeležava njegove stanov-
nike i kad se balkanističkim etiketama objašnjavaju savremeni događaji, što
se nažalost Koenu ume dogoditi, kao kada veli da su Milošević i Šešelj oterali
Ćosića sa mesta predsednika na način koji pokazuje „vizantijski karakter srp-
skog političkog života“ (Cohen, 1995: 352).
Takođe, on je prepoznao tri činioca koji „objašnjavaju“ izuzetno nasilan
sukob među Južnim Slovenima: 1. „postojanost i jačanje duboko usađenih
neprijateljstava među različitim etničkim i religijskim grupama zemlje, koje
žive zajedno u priličnoj nelagodi na Balkanu vekovima, ali su delile pripad-
ništvo zajedničkoj državi samo od 1918. do 1991“; 2. „želja mnogih građana
Jugoslavije da isprave nepravde iz nasilnog krvoprolića među etničkim gru-
pama tokom II svetskog rata“; 3. „neuspeh nacionalne politike komunistič-
kog režima i programa modernizacije da razreše istaknute, iako privremeno
potisnute, međuetničke nepravde i da stvore istinsku osnovu za dugotrajnu
međuetničku trpeljivost“ (Cohen, 1995: 328). Štaviše, zaključio je kako je pre-
plitanje navedenih činilaca u okolnostima „tradicija endemskih na Balkanu“
dovelo do pokretanja „krajnje nasilne međuetničke borbe“ (Cohen, 1995: 329).
Svakako, svi ovi činioci čine deo determinističkog spleta koji je doveo do nasil-
nog sukoba, ali se sukob na taj način potpuno iracionalizuje, dok njegovi raci-
onalni koreni ostaju neprimećeni. Nije, naime, sve u osveti, iako treba pri-
znati da je mnogim Srbima u BiH i u Krajini ona bila bliska ideja vodilja. Radilo
se i o strateškim promišljanjima kako omogućiti bezbednost novonastaju-
ćih država u atmosferi straha i opšte nesigurnosti usled nestanka dotadaš-
nje zajedničke države.
Primerice, Tuđman je, pravdajući to istorijskim razlozima, spočetka želeo
celu BiH, što Koenu nije promaklo, jer je Drina najpodesnija prirodna i stra-
teška granica za obezbeđenje sigurnosti države prema Srbima. Istovremeno,
međutim, a ni to Koenu nije promaklo, uviđajući odnos snaga delatnika u SFRJ
i u BiH etnonacionalistički realizam ga je sve više vodio u pregovore sa Miloše-

vićem o podeli BiH na etnički određene polovine. Naposletku, pod pritiskom
SAD i domaćih liberalnih nacionalista, napravio je modifikaciju preplićući oba
plana. S jedne strane, napravio je koaliciju sa Bošnjacima, jer tako su mu rasle
šanse i za etnički progon Srba iz Krajine, a s druge strane, dao je pravo glasa
na izborima u Hrvatskoj Hrvatima iz BiH, ispunjavajući tako nacionalističke
snove. Slično tome, Milošević je računao na koji način da dođe do što veće i
što bezbednije države za Srbe, i naročito kako da se što duže zadrži na vlasti,
pa mu je skidanje sankcija predstavljalo prvu brigu već od 1993, što ga je od
tada guralo ka prihvatanju svih ponuđenih mirovnih planova.
SAD su naposletku određivale trajanje i ishod sukoba, putem uspostav-
ljanja režima sankcija Srbiji, i povremenim doziranim bombardovanjima polo-
žaja bosanskih Srba, organizovanjem hrvatske i bošnjačke strane radi stvara-
nja antisrpske koalicije, opremanjem i obukom oružanih snaga te koalicije,
služeći im kao vazdušna podrška i snabdevajući ih obaveštajnim podacima,
ne zaustavljajući etnički progon Srba iz Hrvatske, a kamoli kažnjavajući ga, ali
zaustavljajući ofanzivu ovih snaga ispred Banje Luke, dozvoljavajući dejstvo
avijacije vojske Republike Srpske i sprečavajući tako potpuni poraz Srba u BiH,
njihov etnički progon i potonje uspostavljanje države u kojoj bi muslimani
imali apsolutnu većinu u BiH. Nije li BiH podeljena po načelu 49% Srbima, a
51% Federaciji Bošnjaka i Hrvata, tj. upravo po planu Kontakt grupe iz 1994.
do kojeg su dovele pomenute oružane akcije godinu dana docnije (pre „Blje-
ska“ i „Oluje“, Srbi su u BiH držali 72% teritorije)?
Konačno, Koenu treba odati priznanje za uviđanje nečega što je posma-
tračima i istraživačima BiH redovno izmicalo. Radi se o povezanosti krize usta-
ljenih režima, najčešće imperijalnog tipa, i izbijanja međuetničkog nasilja.
Naime, sve bi bilo mirno, komšijski svakodnevni odnosi uobičajeni, sve dok
bi država bila stabilna. Onog trena kada bi se ravnoteža na nivou države pore-
metila, nastao bi poremećaj i u svakodnevnim odnosima među komšijama
različite vere i nacionalne pripadnosti zato što bi se budili strahovi izazvani
duboko ukorenjenim stereotipima (Cohen, 1995: 330). Ta strana života u BiH
posmatračima sa strane najčešće ostaje nedokučiva.
9.3. Odnosi Slovenije i Srbije;

raspad Jugoslavije i strani činilac
Dve studije koje su dosta pažnje posvetile nacionalizmu uopšte, a

posebno odnosu Slovenije i Srbije jesu studije Vudvordove i Dragovićeve
Soso. Razlika je samo u uglu gledanja – dok se u prvoj studiji gleda iz ptičje,
u drugoj se sukob posmatra iz žablje perspektive; prva studija hvata glavne
obrise slovenačko-srbijanskog sukoba, kao deo jedne mnogo složenije slike,
a druga detaljno dokumentuje na koji način je do njega došlo i kako se odvi-

jao, obraćajući pažnju i na najsitnije detalje, dok ono što je van tog sukoba
ostaje van vidokruga. Otuda i upadljiva razlika između naglašavanja stranog
činioca u konačnom nestanku Jugoslavije: dok Vudvordova na njemu insistira,
dotle ga Jasna Dragović Soso ni ne pominje.
Suzan Vudvord je svojevremeno predavala na Jejl (Yale) univerzitetu,
savetovala je Jasušija Akašija dok je 1994. japanski diplomata vodio misiju
UN na prostoru bivše Jugoslavije, bila je naučni saradnik liberalnog Brukings
instituta (Brookings Institution), a sada je profesor na doktorskim studijama
Gradskog univerziteta Njujork (CUNY). Ova autorka je posebno značajna zbog
toga što je ukazala na neodvojivost analiziranja unutrašnjih nacionalističkih
sukobljavanja sa spoljnopolitičkim odnosima posle završetka Hladnog rata,
jasno se suprotstavljajući ideološkoj hegemoniji o Jugoslaviji:
„Veza između jugoslovenske krize i krize koja je nastala u odnosima velikih sila oko
rata u Bosni predstavlja osnovni predmet ove knjige. Uobičajena predstava koja
se brzo ispoljila posle izbijanja sukoba 1991. jeste da je rat izbio zbog čudne bal-
kanske mržnje ili zbog srpske agresije. Međutim, jugoslovenski sukob neodvojiv
je od međunarodnih promena i međuzavisnosti i on se ne može ograničiti na Bal-
kan, već je deo široko rasprostranjenog fenomena političke dezintegracije. Sukob
se razvijao i inficirao zapadne saveze zato što su i njihovo političko shvatanje i obli-
kovano javno mnjenje o Jugoslaviji od početka pogrešno razumeli prirodu i uzroke
sukoba. Osnovna zabluda proizlazila je iz njihovog potcenjivanja veze između unu-
trašnjeg razvoja većine zemalja i međunarodnog okruženja“ (Vudvord, 1997: 15).
Kao što se vidi, autorka je izričito odbacivala oba hegemona objašnjenja

o izbijanju rata na prostoru Jugoslavije: „drevnu balkansku mržnju“, tj. okvir
sukoba civilizacija i balkanistički diskurs, i srbocentričnu hipotezu, tj. okvir
agresor–žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs. Umesto toga naglasila
je značaj povezanosti unutrašnjih nacionalističkih delanja unutar Jugosla-
vije sa različitim spoljašnjim uticajima. Odista, ovakav uvid je koliko drago-
cen, toliko usamljen među analitičarima na Zapadu, uprkos velikoj citirano-
sti Balkanske tragedije, jer tamošnji društveni naučnici i istoričari, po pravilu,
zanemaruju povezanost unutrašnjih delatnika u jugoslovenskoj krizi i dela-
nja različitih nejugoslovenskih delatnika. Čini se da su manje ili više namerni
nedostatak (samo)kritičnosti prema sopstvenim nacijama i državama, kao i
od njihovih elita usvojenim definicijama nacionalnih i imperijalnih interesa,
ali i prisustvo višegeneracijski ukorenjenih stereotipa prema ljudima koji žive
na Balkanu razlozi za ovo potcenjivanje uticaja spoljnopolitičkih činilaca na
nestanak Jugoslavije.
Sem toga, Vudvordova je sa levoliberalnih pozicija prepoznala i licemerje
moralističkog prilaza nestanku Jugoslavije, iako su u njemu takođe prednjačili
levi liberali: „Među najtežim i najbolnijim lekcijama ovoga sukoba, i u moral-

nom i u političkom smislu, jeste to da je stavljanje na jednu stranu pogoršalo
situaciju za najranjivije u prethodnoj Jugoslaviji, sprečavajući politička rešenja
koja su ih mogla zaštititi“ (Vudvord, 1997: 16). Leva liberalka, međutim, isti-
čući uticaj spoljnih činilaca, a naročito neoliberalnog pravoverja, po mišljenju
koje se ovde zastupa, prenaglašavala je važnost ekonomskog determinizma:
„Stvarno poreklo jugoslovenskog sukoba leži u raspadu vlasti i slomu političkog i

državnog poretka. Ovaj proces se odvijao tokom dugog perioda. (...) On je rezul-
tat istorijske transformacije jednog socijalističkog društva u tržišni i demokrat-
ski poredak. Kritična tačka ovog neuspešnog pokušaja bila je ekonomsko opa-
danje, prouzrokovano pokušajima da se reši problem međunarodnih dugova.
Više od decenije siromaštva i opadanja životnog standarda oslabilo je socijalne
veze, prava i sigurnost na koje bi se pojedinac i porodica mogli osloniti. Uobi-
čajeni politički sukob oko ekonomskih izvora između federalne vlade i repu-
bličkih vlasti, kao i sukob oko političkih i ekonomskih mera za vraćanje stranih
dugova, doveli su do sukoba oko ustava i, najzad, do državne krize među poli-
tičarima koji nisu želeli kompromis. (...) Globalna kampanja velikih sila i finan-
sijera tokom osamdesetih godina da podrže liberalizaciju ekonomije oslanjala
se na pretpostavku da su države previše kontrolisale svoje ekonomije u peri-
odu opadanja svetske ekonomije tokom sedamdesetih godina. (...) Ekonomske
reforme u Jugoslaviji, kakve su zahtevali strani kreditori i vlade zapadnih zema-
lja, vodile su političkom samoubistvu: tražili su da vlade umanje svoj sopstveni
uticaj“ (Vudvord, 1997: 26–27).
Zanimljivo je uočiti da se Vudvordova slaže sa Bancem i Majklom Menom

da je demokratski preobražaj doveo do rasta nacionalizma, što je dovelo do
sloma državnog poretka. Taj pogled se razlikuje od uobičajenog – da su „pri-
sustvo i pritisak nacionalizma i odsustvo demokratije“ (Crnobrnja, 1996: XII)
izazvali nestanak SFRJ i rat. Zaista, čini se da su u pravu oni koji dovode u vezu
„demokratizaciju“, tj. povratak višestranačkog sistema, i rast nacionalizma.
Sasvim je sigurno da su ekonomski činioci igrali određenu ulogu u pro-
cesu nestajanja Jugoslavije, ali se čini da ih autorka prenaglašava, jer su iste
neoliberalne reforme zagovarane i u drugim zemljama, pa se one nisu zbog
toga raspadale. Nacionalizam, koji je posebno, kako s pravom naglašava
autorka, „ubrzavao proces raspada“, ne zasniva se samo na opaženim materi-
jalnim interesima, iako oni nisu nevažni za njegov rast. No, ona je uglavnom
imala pravo kada je tvrdila da su za „slom“ Jugoslavije bile „presudne promene
koje su dolazile spolja, iz njenog ekonomskog i strateškog okruženja, od kojih
je zavisila stabilnost zemlje“ (Vudvord, 1997: 32). Ovo „uglavnom“ odnosi se
na činjenicu da su politički interesi novoujedinjene Nemačke imali prevagu
nad svim drugim činjenicama.
Vudvordova je naglašavala i dinamiku međusobnih nacionalističkih iza-

zova i odgovora između Slovenije i Srbije, što je do u tančine istražila Jasna Dra-
gović Soso.398 Razlika je u tome što Vudvordova naglašava ulogu slovenačkih i
srbijanskih vlasti, dok se potonja autorka, rođena Beograđanka koja je dokto-
rirala u Ženevi, bavi procesom koji je intelektualce, nekada liberalne kritičare
komunističkog režima, preobrazio u nacionaliste koji su izdali poziv intelektu-
alca podržavajući, osmišljavajući i pravdajući nacionalističke projekte vlasti:
„Slovenačka inteligencija je, kao i srpska, imala svoje nacionalističke predvod-

nike, čije je zauzimanje za demokratske promene išlo u kombinaciji sa zahtevima
za samostalnu nacionalnu državu (eventualno u nekakvoj labavoj ’konfederativ-
noj’ vezi s ostatkom Jugoslavije). Njihove ideje su postepeno, tokom osamdese-
tih godina, takođe postale dominantne i u njihovoj republici. Kao što je insistira-
nje Srba na ponovnoj centralizaciji i nacionalnom jedinstvu u Jugoslaviji jačalo
strahove Slovenaca od gubitka suvereniteta, tako je i njihovo odbijanje svake
obaveze prema jugoslovenskoj državi – uključujući i njihov stav prema kosov-
skom pitanju i mišljenja koja su iznosili u debatama o reformi saveznih institu-
cija – jačalo predstave Srba o ’izdajstvu’ Slovenaca. Dijalektički odnos između
slovenačkog i srpskog nacionalizma tokom osamdesetih godina, koji karakte-
riše radikalizacija odgovarajućih zahteva njihovih intelektualnih opozicija, pro-
izveo je spiralu koja je konačno dovela do usvajanja nepomirljivih nacionalnih
programa u skladu sa njihovim specifičnim, i beskompromisno definisanim, naci-
onalnim interesima“ (Dragović Soso, 2004: 33).
Uistinu, sve navedeno može se potpisati. Slovenački nacionalizam,

recimo, u Prvoj Jugoslaviji bio je u saglasju sa srpskim, pa su slovenački kon-
zervativni političari, predvođeni Korošcem, redovno radili zajedno sa srbijan-
skim konzervativcima, predvođenim u dvadesetim Pašićem a u tridesetim
godinama Stojadinovićem, na izolovanju hrvatskih političara u Jugoslaviji, jer
tada je slovenački nacionalizam, delimično zadovoljen u Jugoslaviji i svakako
u većoj meri zadovoljen no što je bio u Habzburškoj monarhiji, bio u saglasju
sa Jugoslavijom kao državom koja osigurava bezbednost (Bakić, 2004). Dru-
gim rečima, svako razbijanje Jugoslavije tada je većina slovenačkih naciona-
lista smatrala smrtnom opasnošću po Sloveniju i Slovence.
No, od Osimskih sporazuma (1975–1977) koji su jemčili nepromenljivost
granica, i kojima je prethodilo jačanje republičkih državnosti u SFRJ ustavnim
promenama u periodu 1967–1974, opažaj bezbednosti potencijalno neza-
visne Slovenije drastično se menja u svesti slovenačkih političara. Štaviše,
postepeno proširivanje EZ – Irska joj pristupa 1973, Grčka 1981, a Portugalija
398 Slovenačko-srpsku nacionalističku dinamiku i njen uticaj na nestajanje SFRJ temeljito ana-
lizira i Olivera Milosavljević (Milosavljević, 1996a).
1986. – ukazuje nacionalistima iz boljestojećih republika SFRJ da je izvodljivo

i za neveliku zemlju da pristupi jednom snažnijem bloku država koji ne ugro-
žava nacionalni identitet i granice država članica a može uticati na poboljša-
nje životnog standarda stanovništva (Wachtel, Bennett, 2009: 28). To izaziva
odlučne promene u ravnoteži nacionalizama u Jugoslaviji, ali u korist hrvatske
varijante jugoslovenstva koja Slovencima savršeno odgovara, jer obezbeđuje
veliku meru republičke suverenosti i ekonomske prednosti zajedničkog jugo-
slovenskog tržišta. Rast srpskog nacionalizma i na njemu zasnovanog jugoslo-
venstva u drugoj polovini osamdesetih, međutim, Slovencima je pretio gubit-
kom njihovih novoosvojenih prava i stoga su oni sada činili jedinstveni front
sa Hrvatskom, pa su čak i prednjačili u zahtevima za nezavisnošću.
Pa ipak, strukturni dijalektički odnos dveju nacionalističkih inteligencija i
njihov nacionalistički uticaj na političare i šire društvene slojeve, o kojem u isku-
stvenoj građi utemeljeno piše Dragovićeva Soso, nije bio presudan za očuvanje
ili opstanak Jugoslavije. Takav značaj pripada spoljnom činiocu, kako to zapa-
žaju Vudvordova, krajnji levičari, Indijac Radžu Tomas, i značajan deo srpskih
društvenih naučnika nacionalističke usmerenosti. Primerice, Tomas je primetio:
„Takvi domaći rivalski nacionalizmi nisu bili jedinstveni za Jugoslaviju. Raspad
Jugoslavije bio je umnogome izazvan političkim upadom zapadnih sila, naro-
čito Nemačke i Sjedinjenih Država, koje su podržale njihove omiljene etničke
grupe u cilju unapređenja sopstvenih političkih planova“ (Thomas, 2003: 4).
Prema tome, da je najmoćnijim činiocima u svetu odgovarala srpska vari-
janta jugoslovenstva, Slobodan Milošević bi, uz svu njegovu autoritarnost
i sklonost socijalizmu, oberučke bio prihvaćen na Zapadu, uz ono čuveno
cinično pravilo američke spoljne politike kada je potrebno podržati autori-
tarne ili korumpirane vođe: „on je kučkin sin, ali je naš kučkin sin“. Uistinu, on
se mogao meriti sa mnogim „lošim momcima“ koje su SAD svim silama poma-
gale, kao što je niz desničarskih autoritarnih vođa Latinske Amerike, među
kojima je bilo i dilera droge na platnom spisku CIA, kao što je panamski pred-
sednik Manuel Norijega (Manuel Noriega) (Čomski, 1995: 55), ili kao što su u
bližem Miloševićevom okruženju nesposobni pokojni islamistički predsednik
SDA i predsednik (posle istupanja predstavnika desničarskih srpskih naciona-
lista iz SDS) nelegitimnog predsedništva BiH, Alija Izetbegović, te desničarski
autoritarni nacionalista Franjo Tuđman, ili, pak, autoritarni i nesposobni pred-
sednik Gruzije Mihail Sakašvili (Mikheil Saakashvili).
9.4. Višefaktorska analiza kroz istoriografsku pripovest
Džon Lempi, profesor istorije na Univerzitetu Merilend (Maryland),

vodeći je ekonomski istoričar Balkana na engleskom govornom području.
Davne 1982. napisao je sa Marvinom Džeksonom (Marvin Jackson) u stručnoj
javnosti veoma dobro primljenu Balkansku ekonomsku istoriju, 1550–1950: Od

imperijalnih granica do nacija u razvoju399 (Balkan Economic History, 1550–1950:
From Imperial Borderlands to Developing Nations). Njegova studija Jugoslavija
kao istorija zaslužuje, prema mišljenju koje se ovde zastupa, mnoge pohvale,
što se vidi i po broju mesta na kojima je citirana u ovoj studiji i po značaj-
nom doprinosu ne samo njoj nego i prethodnom većem radu potpisnika ovih
redaka (Bakić, 2004), i tek po koju primedbu.
Radi se o klasičnoj istoriografskoj sintezi u kojoj se autor trudi da bude što
nepristrasniji, bar kada su u pitanju južnoslovenski delatnici. U ovom odeljku
cilj je izvući autorovo mišljenje o preovlađujućem determinizmu i o tome
ko je odgovoran za nestanak Jugoslavije i za prateći rat, pa i utvrditi glavnu
manu Lempijeve studije. To nije najlakši zadatak, jer Lempi se ne trudi da jasno
naznači šta smatra uzrocima jedne ili druge pojave, već se to mora iz kontek-
sta zaključivati. Svakako analiza diskursa trebalo bi da pomogne u preduze-
tom zadatku.
Što se tiče determinizma, Lempi je pristalica višefaktorskog objašnjenja
nestanka Jugoslavije. Naglašava se istorijski obrazovana rivalska struktura
odnosa srpskog i hrvatskog nacionalizma i u sklopu toga ustavna kriza posle
1974. godine. S tim u vezi posebno se ističe uticaj ekonomskog determinizma,
jer se insistira na „zurovski“ stvorenom haosu u privredi i posledičnom opada-
nju životnog standarda u poslednjoj deceniji postojanja SFRJ (Lampe, 2000:
316–322), kao i na uzročnom dejstvu ličnosti Slobodana Miloševića i Franje
Tuđmana. Prema tome, ovakva analiza se prilično približava shvatanju neop-
hodnih uslova nestanka Jugoslavije kako su i ovde izloženi.
Čini se, međutim, da je naglasak na ekonomskom determinizmu izraženiji
kod Lempija. Tako, utvrđujući da je životni standard opao za 25% u osamde-
setim, on tu činjenicu – rekavši prethodno da je upravo stalni rast standarda
u prethodnim decenijama „stišavao najveći deo regionalnih žalbi pravdajući
neprekidnu komunističku vlast“ – dovodi u neposrednu vezu sa jačanjem
nacionalizma i na njemu baziranih sukobljavanja (Lampe, 2000: 322). Takođe,
veoma je zanimljiv ekonomski argument koji donekle objašnjava slovenačko
opredeljenje protiv Jugoslavije krajem osamdesetih:
„Poboljšanje veza sa susedima Austrijom, Italijom i Mađarskom izgledalo je kao

bolji način tog (privrednog, prim. aut.) oživljavanja rasta od odgovora na poziv
Beograda za bližom privrednom integracijom sa ostatkom Jugoslavije. Plaćanje
četvrtine saveznog budžeta sa samo osam posto stanovništva već su izgledali
kao preterana integracija za neke Slovence. Ovo čisto ekonomsko pitanje pomo-
glo je u stvaranju Slovenije jedinom republikom uz Srbiju gde se Savez komuni-
sta okrenuo novom, mlađem vođstvu pre 1989. godine“ (Lampe, 2000: 349–350).
399 Citirana u 53 studije.

Doista, ekonomski razlozi terali su Slovence ka većoj samostalnosti, i to

je trebalo druga vođstva da imaju u vidu, a za šta uglavnom, naročito u Srbiji,
nije bilo razumevanja. S druge strane, ta činjenica mogla je igrati određenu
ulogu u privlačenju siromašnijih republika u kontekstu sveopšte privredne i
ustavno-političke krize na stranu Srbije u ustavnom sporu, ali Milošević, vođen
beskompromisnim stavom ukorenjenim u parohijalno-oslobodilačkoj politič-
koj kulturi, nije izgleda primetio ovu pogodnost za taktičku političku igru, iako
je slovio koliko za lošeg stratega toliko za vrsnog političkog taktičara.
U Lempijevoj studiji je izrazito pozitivan odnos prema Jugoslaviji kao pred-
metu istraživanja vidljiv već i iz samog naslova, koji najverovatnije potiče iz vre-
mena kad je Lempi u njoj boravio u svojstvu američkog diplomate. Liberalni
američki istoričar finskog porekla, primerice, veli da su „napori dve Jugoslavije da
koriste zajednički etnički prostor primili i zaslužili više međunarodnog poštovanja
no što pokazuju do danas učinci Tuđmanove Hrvatske, a da ne pominjemo Milo-
ševićevu Srbiju“ (Lampe, 2000: 367). Prema tome, višeetnička stvarnost jeste onaj
ideal zajedničkog života koji je Lempiju blizak i on jasno izražava načelno nepri-
jateljstvo prema nacionalizmima ma s koje strane dolazili. Stepenovanje nacio-
nalizma izvršeno je rečima „da ne pominjemo Miloševićevu Srbiju“. Time se stav-
lja do znanja koga autor smatra najodgovornijim, ali je, takođe, potpuno jasno
da se „Tuđmanova Hrvatska“ ne oslobađa svog dela odgovornosti.
Lempijev nešto naklonjeniji stav prema BiH razumljiv je i dosledan ako se
ima u vidu da isti takav stav gaji i prema Jugoslaviji. Uopšte, veoma su retka
mesta na kojima je autor upadao u zamke koje je pred naučnike u zapadnim
zemljama postavila ideološka hegemonija srbocentrične hipoteze:
„Bio je to ovaj sukob (u BiH, prim. aut.) koji je ubio, možda, deset puta više civila
od drugih i stvorio reku izbeglica koji su, zajedno sa srpskom opsadom Sara-
jeva, privukli nesmanjenu pažnju zapadnih sredstava javnog obaveštavanja. Zva-
nični zapadni odgovor bio je razjedinjeniji, kao što ćemo videti. No, malo je sum-
nje među većinom međunarodnih posmatrača da su srpska strana i Miloševićev
režim u Beogradu prvenstveni počinioci (offenders). Ovo neprekidno prosuđiva-
nje otvorilo je put 1995. za Amerikancima predvođenu vojnu intervenciju u Bosni
i, takođe, za ravnodušnost prema srpskom masovnom bekstvu (flight) pred hrvat-
skim snagama koje su povratile Krajinu“ (Lampe, 2000: 369).
Kao što se vidi u prvoj rečenici gornjeg navoda, nije jasno s kojim suko-
bima se rat u BiH poredi, već se neodređeno kaže „drugih“ – što bi značilo da
je ovaj sukob neuporediv sa bilo kojim drugim sukobom po učešću civilnih u
ukupnom broju žrtava. Međutim, podaci Istraživačko-dokumentacionog cen-
tra iz Sarajeva govore da je 40% žrtava sukoba u BiH među civilima.400 Trebalo
400 http://www.idc.org.ba/prezentacija/regioni.htm, pristupljeno 16. IV 2008. godine.

bi sprovesti istraživanje, recimo, rata u Vijetnamu, gde je jasno da su milion-

ske žrtve pale među civilima, ili u Iraku, pa uporediti u kojem je ratu bilo više
civilnih žrtava u apsolutnom i naročito u relativnom smislu. U ovoj studiji je
u delu o BiH sistematski upoređen broj ukupnih žrtava u II svetskom ratu i u
ratu u devedesetim godinama na prostoru bivše Jugoslavije, te po republi-
kama i nacijama, i pokazano je da je neuporedivo veći procenat stanovništva,
u svim republikama i nacijama, stradao u II svetskom ratu.
Ako je pisac ovih redova u pravu, onda ispada da je delimično žrtva „zapad-
nih sredstava javnog obaveštavanja“ i sam Lempi, zato što je na osnovu medij-
skog utiska donosio dalekosežne zaključke. Osim toga, sintagma„većina međuna-
rodnih posmatrača“ koji procenjuju da su Srbi i Milošević „prvenstveni počinioci“
odnosi se, zapravo, na većinu zapadnih i posmatrača sa Bliskog istoka, a pitanje je
da li bi se većina ruskih, indijskih, podsaharskih ili kineskih posmatrača složila sa
takvim viđenjem. Naposletku, dok je za svaku pohvalu činjenica da Lempi ne deli
ravnodušnost prema etničkom progonu Srba, skrupulozno ga pominjući, ipak,
on ga ne naziva ni progonom ni čišćenjem, već „masovnim bekstvom“. U tome se
može nazreti ponešto pristrasan stav, možda vođen i prećutanom činjenicom da
su penzionisani američki generali učestvovali u obuci hrvatske vojske, ali nikako
uporediv sa antisrpskim stavom koji su iskazali zastupnici srbocentrične hipoteze
ili velika većina onih čija su stanovišta predstavljena u delu studije o BiH. Odista,
Lempijeva analiza bila je najčešće koliko nepristrasna toliko i precizna:
„Opsada ove veličanstvene višeetničke varoši (Vukovara, prim. aut.) na Dunavu i

potonji napad na čuveni Dubrovnik označili su prekretnice u ratu JNA sa Hrvat-
skom. Najveći deo od 20.000 ubijenih u borbama koje su trajale do konačnog
primirja 2. januara 1992. pao je drugde. Hrvatske zenge, policija i paravojske bi,
takođe, ubijali ili čistili srpske civile gde god bi mogli. U obrascu koji su preneli
u Bosnu i na Kosovo, međutim, srpska strana bi bila u većem delu odgovorna za
brutalnost i opažena od zapadnih sredstava javnog obaveštavanja i međuna-
rodne zajednice kao skoro isključivo odgovorna. Vukovar i Dubrovnik obezbe-
dili su odlučujuće neprijatne slike“ (Lampe, 2000: 371).
Jednostavno, ništa ne može opravdati napade JNA na pomenute gradove.

Bilo je to protivno vojničkoj logici, ali i zdravom razumu. Može se samo pretpo-
staviti da su udruženim snagama delali Miloševićeva pogrešna strateška odluka
da JNA treba da zaposedne etničke granice Srba i nesposobnost JNA, usled sla-
bosti komandnog kadra, masovnog neodazivanja na vojne pozive, dezertiranja
i niskog morala regularne vojske, da ratuje po uobičajenim pravilima ratovanja.
Naravno, medijska slika bila je očekivana s obzirom na to da je ova vojna sila koja
je razarala istorijske gradove nosila na kapama crvenu petokraku, pa i Lempi,
koketirajući sa antikomunističkim diskursom, zaključuje da se radilo o „sovjet-
skom stilu granatiranja teškom artiljerijom sa distance“ (Lampe, 2000: 371).
Kada je u pitanju rat u BiH, Lempijeva bazična nepristrasnost i istraži-

vačka skrupuloznost bile su opet na znatno višem nivou no što je to obično
slučaj, iako su se tu i tamo umele potkrasti greške: „Okrugli broj od 200.000
mrtvih navođen od CIA i bosanskog režima u Sarajevu izgleda verovatan
ako uključimo nestale. Bosanski muslimani (Bošnjaci) podneli su bar pola
žrtava, Srbi 30–35 posto, a Hrvati ostatak. (...) Preko 1 milion ljudi bio je pri-
moran da sasvim napusti republiku do 1995. godine“ (Lampe, 2000: 373–
374). U stvari, danas se zna da je broj poginulih, računajući i nestale (čije je
učešće u ukupnom broju od oko 100.000 žrtava 17,4%), tačno duplo manji
od broja kojim su, verovatno u dogovoru, baratale CIA i bošnjački režim.
Međutim, prema podacima Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sara-
jeva, Bošnjaci su imali 64% poginulih, Srbi 25%, dok je 8% poginulih bilo
među Hrvatima, iz čega je jasno da je Lempi ponešto precenio učešće srp-
skih i potcenio učešće bošnjačkih žrtava u ukupnom broju. No, on je prime-
tio nešto što Srbi, a i njihovi susedi, treba da priznaju:
„Vlada Izetbegovića je, takođe, održavala logor za srpske muškarce u Čele-

biću, ali to je bilo retko pominjano na Zapadu. Sa svoje strane, Miloševićeva
sredstva javnog obaveštavanja ohrabrivala su zabludu lažne jednakosti u
Srbiji: sigurno su sve tri strane bile jednako krive za iste prljave stvari. Boš-
njačka strana bila je zapravo kriva za manje logorskih zlostavljanja i manje
čišćenja nego druge dve. (...) Bobanove jedinice HVO prednjačile su, nepri-
mećene od zapadnih sredstava javnog obaveštavanja, u isterivanju ili ubija-
nju cele srpske manjine u Mostaru i drugim mestima u ovoj regiji“ (Lampe,
2000: 375–376).
Zaista, prema nalazima Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sara-

jeva, 83% ubijenih civila su Bošnjaci, što znači da je među njima ubed-
ljivo najviše nevinih žrtava rata. Naposletku, nije slučajno što je baš na
bošnjačkoj strani započet ozbiljan rad na prikupljanju podataka o žrtvama
rata, a za svaku je pohvalu činjenica da su propagandne laži sopstvene
vlade i CIA stručnjaci Centra pod vođstvom Mirsada Tokače izložili svetlu
dana. Na taj način oni su stekli poverenje stručne, iako još ne i šire javno-
sti Srbije i Hrvatske, i udarili temelje ozbiljnom radu na pomirenju kojega
nema bez utvrđivanja onoga što se uistinu dogodilo. Istovremeno, Lempi
je izložio oštroj kritici zapadna sredstva masovnog opštenja, koja su poka-
zala zavidnu meru pristrasnosti, baš kao i hrvatsku oružanu silu u Herce-
govini. Time on stiče poverenje kao istraživač i pisac u javnosti Srbije, a to
je nužno ako se želi uspostaviti normalan akademski dijalog između nauč-
nika koji se bave Jugoslavijom, njenim nestankom i ratovima za jugoslo-
vensko nasleđe. Ono, međutim, što nedostaje jeste kritička analiza postu-
paka američke vlade.
Uopšte, kao što je jedan poštovalac i kritičar Lempija već primetio,

verovatno najveći nedostatak njegove vredne studije sadržan je u činjenici
pomanjkanja kritičnosti prema zemlji čiji je diplomata bio i čiji je građanin:401
„Lempi daje prilično nekritičan opis uloge Sjedinjenih Država u raspadu Jugo-
slavije i ratovima koji su usledili, što jako odudara od njegovog uravnoteženog
prikazivanja sukoba i rata između Hrvata i Srba. Na primer, on ispravno oslikava i
Tuđmana iz Hrvatske i Miloševića iz Srbije kao u biti slične autoritarne nacionali-
ste. Ipak, čini se da Lempi nije kadar da nas obavesti da su penzionisani američki
generali uz odobrenje Stejt departmenta obučili hrvatsku vojsku koja je prote-
rala Srbe iz Hrvatske“ (Đilas, 2008).
Doista, ako je ono što je u ovoj studiji prepoznato kao neophodan uslov
nestanka Jugoslavije, tj. rivalski nacionalizam Srba i Hrvata koji je oblikovao
suprotstavljene varijante jugoslovenstva, Lempi predstavio jasno i precizno
istražujući ne samo Miloševićevo i Tuđmanovo delanje, već strukturne suprot-
nosti dva rivalska nacionalizma u dva poslednja veka srpske i hrvatske isto-
rije, onda dovoljan uslov razbijanja Jugoslavije ostaje u njegovom delu pot-
puno zanemaren. Jednostavno, Lempi se, pomalo čudnovato s obzirom da se
radi o diplomati, spoljnopolitičkim okolnostima bavi ovlaš, a američka spoljna
politika pravda se, po pravilu, pa šta god uradila.
Najdrastičniji primer je svakako olako prelaženje preko Zimermanovog
uticaja na Izetbegovićevo povlačanje potpisa sa Kutiljerovog plana, pa čak i
težnja da se optuživanjem Karadžića, koji zaslužuje raznovrsne pa i najteže
krivične osude za ono što je radio, za krajnji neuspeh Plana opravda katastro-
falno postupanje američke vlade (Lampe, 2000: 363), o kojem je više rečeno
u ovoj studiji u delu o BiH. Može se samo pretpostaviti da je američki diplo-
mata u Lempiju nadvladao istoričara.
Uopšte, Lempi je primenjivao diskurzivnu strategiju prećutkivanja „ne-
ugodnih činjenica“ o upletenosti SAD u ratove za jugoslovensko nasleđe.
Izgleda da je, sudeći po pisanju Alekse Đilasa, slično postupao i u knjizi Bal-
kan postaje Jugoistočna Evropa: Vek rata i tranzicije,402 jer se tu može saznati da
je Gojko Šušak bio ’politički emigrant koji se vratio iz Kanade ali je bio ponosan
na svoju hercegovačku porodicu i njenu privrženost ustašama tokom svetskog
rata’, dok se, veli Đilas, nije moglo saznati ništa o „lečenju koje je dobio u voj-
noj bolnici Volter Rid (Walter Reed) u Vašingtonu ili o pogrebnom govoru koji
401 Aleksa Đilas, „’Tobože svemoćna’ američka ambasada“, Politika, 17. III 2008; Aleksa Đilas,
„Ponašanje Amerike zaslužuje kritiku“, Politika, 17. IX 2008; Aleksa Đilas, „Tito simbol slo-
bode?“, Politika, 18. IX 2008.
402 Autor ovog rada nije pročitao ovu Lempijevu knjigu, ali nema razloga da sumnja u Đila-
sovo tumačenje, pošto je u prethodnoj studiji primetio isti nedostatak kao i on.
mu je održao bivši američki ministar odbrane Vilijam Peri (William J. Perry)“,

a isti postupak primenio je i kada su u pitanju veze američke vlade sa OVK koju
je, kako se saznaje, okarakterisao terorističkom, pa je čak, navodi Đilas, preću-
tan progon Srba s Kosova posle poraza Srbije u ratu protiv snaga NATO.403 Bra-
neći se od Đilasove kritike, Lempi navodi da su balkanski naučnici, „posebno
ali ne isključivo iz Srbije i Grčke“ često prihvatali:
„... moralnu priču, o prvenstvenoj odgovornosti Zapada, pre svih Sjedinjenih

Država. Oni se oslanjaju na zastarelu paradigmu o dominaciji velikih sila nad
nejakim balkanskim državama u XIX veku, što je za vreme i posle dva svetska
rata bilo moguće, ali u svakom drugom slučaju diskutabilno. Amerika je posle
raspada SSSR-a opstala kao jedina velika sila, zgodna da se pokaže prstom na
nju i izbegne unutrašnja odgovornost.“404
Na početku treba primetiti da verovatno nije slučajno što su naučnici iz

Grčke i Srbije ispoljili mrzovolju prema spoljnoj politici SAD. Đilas je u pome-
nutoj polemici ubedljivo pokazao da su SAD podržavale reakcionarnu pukov-
ničku huntu 1967–1974,405 nasuprot Lempijevim tvrdnjama da SAD nisu podr-
žavale vojnu diktaturu. Sem toga, turska invazija severozapadnog Kipra i
američka trpeljivost prema istoj nisu mogli proći neprimećeno, baš kao što
ni američko uplitanje u ratove za jugoslovensko nasleđe protiv ciljeva srpskog
nacionalizma, a u korist ciljeva hrvatskog i albanskog nacionalizma, takođe
nisu mogli ostati nezapaženi, bez obzira na to da li se neko slaže ili ne sa nave-
denim ciljevima.
„Moralna priča“ o „prvenstvenoj odgovornosti Zapada“ jeste odgovor
na Đilasovo potenciranje da je na Zapadu hegemona „moralna priča“ o srp-
skoj krivici i nevinosti svih drugih. Ima istine u tome da kod srpskih autora
postoji tendencija da se odgovornost domaćih delatnika za ono što se deša-
valo i dešava u Srbiji i u okolnim zemljama diskurzivnom strategijom samo-
viktimizacije uokvirenim okvirom žrtva–agresor pripiše stranim delatnicima.
Svojevremeno je to bio razlog da autor ovih redova naglašava u prvom redu
odgovornost domaćih delatnika, a tek sekundarno spoljnih. Pa ipak, ako se
analitički razvrstaju činioci i onda pokuša utvrditi deterministički uticaj, čini
se da spoljni činioci imaju preimućstvo. Naravno, to ne znači da se unutrašnji
delatnici oslobađaju odgovornosti, kao što ovdašnji nacionalisti i krajnji levi-
čari na Zapadu ponekad imaju tendenciju da urade, bilo da je reč o politič-
koj, moralnoj ili krivičnoj kada je ima. Slobodan Milošević, Radovan Karadžić
403 Aleksa Đilas, „Lempi je osobito strog prema Rankoviću“, Politika, 18. III 2008.
404 Džon Lempi, „Hrvatsko belo srpsko crno“, Politika, 10. IX 2008.
405 Aleksa Đilas, „Ponašanje Amerike zaslužuje kritiku“, Politika, 17. IX 2008.
i Ratko Mladić zaslužuju suđenje, ali zasluživali su ga i Franjo Tuđman,406 Gojko

Šušak, pa i Alija Izetbegović.407 Naposletku, nisu li ga zaslužili Klinton408 i jedan
broj američkih predsednika, ministara i generala?409
***
U ovom poglavlju su obrađena objašnjenja nestanka Jugoslavije koja su
znatno odstupala od ideološke hegemonije, bilo u smislu otklona od okvira
sukoba civilizacija, bilo od srbocentrične hipoteze, tj. od okvira agresor–žrtva.
Jedino je Lenard Koen koketirao sa balkanističkim diskursom u okviru sukoba
civilizacija, ali je i on jasno prepoznao neophodne uslove nestanka Jugoslavije,
a njegova posvećenost nepristrasnom i detaljnom opisu zbivanja bila je na
izuzetno visokom nivou, pa mu nije promakla i važna uloga spoljnih činilaca
u procesu nestajanja SFRJ. Zato je uvršten u ovu grupu autora koji se ističu
izuzetno vrednim doprinosom u istraživanju procesa nestajanja Jugoslavije.
406 Danas su poznate reči Franje Tuđmana upućene svojim saradnicima i komandi hrvatske
vojske na sastanku pred Oluju, kada je iskazao nameru „da nanesemo takve udarce, da Srbi
praktično nestanu“. Dokumentarni film „Pad Krajine“, RTS 1, 4. VIII 2008. Doduše, poznato
je i da je američki ambasador Piter Gelbrajt (Galbraith) predstavio Z-4 plan zaintereso-
vanim stranama. Kada je Hrvoje Šarinić rekao Slobodanu Miloševiću da bi takvo rešenje
koje je jemčilo veliku autonomiju Srbima u Hrvatskoj, svojevrsnu „državu u državi“, kako
se Šarinić izrazio, imalo posledice i po Kosmet, tadašnji predsednik Srbije koji je Srbima
u Hrvatskoj obećao zaštitu odgovorio mu je da on to zna, te da su Plan „pisali oni idioti,
Galbrajt i ostali“, usled čega Slobodan Milošević nije ni pokušao da ubedi vođstvo RSK
da prihvati plan protiv kojeg je vođstvo Hrvatske bilo celim svojim bićem. Takođe, treba
imati na umu da su, po Šarinićevim rečima, ambasadori Velike Britanije i Rusije čestitali,
kako se Rus Kerestedžijanc izrazio, „najveću pobjedu u hrvatskoj povijesti“, dok su SAD
pred akciju dale Hrvatima maksimalno 10 dana da sve to obave. Dokumentarni film „Oluja
nad olujama“, HRT, 5. VIII 2008. Ipak, hrvatskog generala Gotovinu je Haški tribunal osu-
dio prvostepenom presudom za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu na čijem
je čelu bio pokojni predsednik Hrvatske Tuđman, a čiji je ishod bio etnički progon Srba,
na 24 godine zatvora. Ostaje da se vidi kakva će biti sudbina žalbe.
407 Poslednja u nizu sramnih odluka (Naser Orić, Ramuš Haradinaj) koje je doneo Haški tribu-
nal osuđujući generala Rasima Delića na svega tri godine zatvora, iako je očevidno znao
za užasne zločine mudžahedina, od kojih se posebno izdvajaju odsecanja glava zaro-
bljenicima, pod njegovom komandom, a da istraga o tome nije pokrenuta, samo može
dodatno ogorčiti Srbe, povećavajući verovatnoću da oni koji nisu nacionalisti to postanu.
Sam Izetbegović je obilazio logor Čelebići, pa postoji verovatnoća da je bio upoznat sa
nekim zlodelima. Sem toga, velika je verovatnoća da je za bar jedan od tri masakra koji
su napravljeni u Sarajevu (Ulica Vase Miskina i dva masakra na pijaci Markale) odgovor-
nost na sarajevskoj vladi.
408 Nije pokrenuo istragu protiv onih koji su bombardovali zgradu RTS, ili voz u Grdeličkoj
klisuri, ili nišku pijacu kasetnim bombama, iako je morao znati za ove zločine protiv civil-
nog stanovništva Srbije.
409 Zar upotreba napalm bombi protiv vijetnamskih civila ne zaslužuje suđenje za zločine
protiv čovečnosti? Po pravu, ratni zločini ne zastarevaju, ali treba biti veoma naivan pa
poverovati da će se bilo ko od naredbodavaca zločina u Vijetnamskom ratu naći na optu-
ženičkoj klupi.
Ovi autori su, bez izuzetka, prepoznali bilo neophodne bilo dovoljne
uslove za nestanak Jugoslavije. Neki, poput Radžu Tomasa i Aleksandra Pav-
kovića, prepoznali su i jasno izrazili zaključak do kojeg se došlo i u ovoj stu-
diji; rečju, radilo se o činjenici da su nacionalistička rivalstva predstavljala
neophodne uslove, a razbijačko mešanje velikih sila spolja dovoljan uslov
nestanka Jugoslavije. Drugi, poput Mihaila Crnobrnje, veoma su oštroumno,
oprezno i nepristrasno analizirali domaće nacionalizme u kojima su prepo-
znati neophodni uslovi kraja SFRJ, dok su spoljni činioci smatrani veoma
važnim, ali se ipak nisu smatrali presudnim, verovatno i zbog svesti da inte-
lektualac koji dolazi iz Jugoslavije prvo mora da se pozabavi unutrašnjim sla-
bostima društva, da bi mogao procenjivati spoljašnje. Sem toga, suviše često
vika na nepravde koje se nanose spolja ideološki skriva odgovornost unutraš-
njih činilaca, na prvom mestu političara i nacionalistički usmerenih intelek-
tualaca. Otmenog srpskog diplomatu verovatno je i ova opasnost sprečavala
da donese analitički ispravan zaključak o neophodnim i dovoljnim uslovima
nestanka Jugoslavije.
Američki diplomata Lempi je, pak, ovu okolnost iskoristio da otupi oštricu
kritike američkog uplitanja u jugoslovensku nesreću. Njega su nacionalno
opredeljenje i možda služba u diplomatiji američke nacije sprečili da primeti
pogubnost delanja SAD u procesu nestajanja SFRJ. Međutim, za razliku od
velike većine autora sa engleskog govornog područja koji se bave Jugosla-
vijom, njegove simpatije za predmet istraživanja su iskrene i prilične. One ga
osposobljavaju da pažljivo odmeri odgovornost unutrašnjih činilaca za njen
kraj, a naročito institucionalno etnofederalističko ustrojstvo i poguban uticaj
Zakona o udruženom radu na privredu zemlje.
Nacionalizam je, takođe, nepristrasno zabeležen kod različitih delatnika,
baš kao i zločini koji su se sprovodili u ime nacije na svim stranama, a ako se
srpski nacionalizam smatra najodgovornijim onda je to zbog toga što su Srbi
bili najjači, sve dok se Amerikanci nisu umešali na strani njihovih protivnika
– primećuje pisac ovih redaka a prećutkuje Lempi – i počinili srazmerno naj-
više zločina na terenu. Radi se o (za Srbe) „neugodnim činjenicama“, ali ne
ugodnost i činjeničnost neće nestati zatvaranjem očiju pred njima. Naprotiv,
za pripadnike svake nacije potrebno je i lekovito suočavanje s neugodnim
činjenicama u cilju potpunijeg očovečenja i sprečavanja njihovog ponavlja-
nja u budućnosti (Kuljić, 2007; 2002).
Suzan Vudvord je ukazivala na nužnost uviđanja dijalektičke poveza-
nosti dešavanja u međunarodnoj areni i onih u jugoslovenskom ringu, pa
se, slično Tomasu i Pavkoviću, našla veoma blizu objašnjenju koje se nudi u
ovoj studiji, ali je, za razliku od njih i pisca ovih redaka, posebno naglasila
dejstvo ekonomskog determinizma, a naročito pritisak globalnih ekonom-
skih institucija kakva je MMF. No, i ona je jasno pokazala da su Nemačka i
SAD u igri moći između sebe razbili Jugoslaviju, jer Nemačka je vodila igru
dok nije izradila priznanje Slovenije i Hrvatske kao svojih klijenata, a onda
su SAD, koje su se dotad držale prilično rezervisano, iako su budno posma-
trale šta se dešava sa sposobnošću EU da rešava krizu u svojem dvorištu, stu-
pile u igru i pritiskale druge da priznaju nezavisnost BiH, uprkos činjenici da
se jedan konstitutivan narod preglasavao protivno važećem ustavu te repu-
blike, u nastojanju da preuzmu vodeću ulogu u procesu nestajanja SFRJ koji
se odražavao i na mogućnost stavljanja NATO ad acta, što SAD nikako nisu
htele dozvoliti, pošto se radi ne samo o sredstvu američkog vojnog disci-
plinovanja neposlušnih država, već i o „primarnom kanalu“ američkog pri-
sustva i uticaja u Evropi (Simić, 2010: 62).
Jasna Dragović Soso je takođe ponudila vrednu i detaljnu analizu pre-
obražaja liberalnih opozicionara komunističkom režimu Josipa Broza Tita
u ostrašćene nacionaliste. Sledeći Žilijena Bendu, izričito je takvu pojavu
nazvala izdajom intelektualaca. Umesto da se bave ukazivanjem na zloupo-
trebe vlasti i nepravde koje se čine nedovoljno moćnim građanima, srpski
i slovenački intelektualci su ušli u klevetanje drugih nacija i veličanje sop-
stvene, a nepravde su sve više videli samo prema svojoj naciji, a sve manje
prema konkretnim pojedincima. Ova fenomenologija srpskog i slovenačkog
nacionalizma u drugoj polovini XX veka, i naročito u osamdesetim godinama
svakako doprinosi potpunijem sagledavanju neophodnih uslova u procesu
nestajanja Jugoslavije, ali autorka ostaje nema kada su u pitanju spoljni čini-
oci, tj. dovoljni uslovi za nestanak SFRJ.
10. Uokviravanje rata u Bosni i Hercegovini
Turci su mnogo bolji od istočnih hrišćana.

Kraljica Viktorija
10.1. Uvod
Tokom rata u Bosni i Hercegovini došlo je u velikoj meri do demonizacije

Srba i viktimizacije Bošnjaka u široj i akademskoj javnosti Zapada. Njoj su dopri-
nosili konkretni autori koji su pisali o ratu u BiH ili o istoriji BiH, u sklopu čega
su se bavili i tumačenjem procesa nestajanja SFRJ i ratovima za jugosloven-
sko nasleđe uopšte. Sama težnja da se rat u BiH relativno izdvoji iz celokupnog
sklopa zbivanja svedočila je da nisu čisto saznajni interesi u igri, jer ovaj rat je bio
treći po redu, posle ratova u Sloveniji i Hrvatskoj, a činjenica da su se u Hrvat-
skoj sukobljavali Hrvati i Srbi, dve nacije koje su najbrojnije u Jugoslaviji i koje u
BiH, u kojoj nije postojalo nacionalno opredeljenje Bosanac, zajedno čine apso-
lutnu većinu stanovništva, sama po sebi čini rat u BiH i njen nestanak vrlo vero-
vatnim, iako ne i neizbežnim, pošto to u prvom redu zavisi od volje velikih sila,
tj. trenutne strukturisanosti takmičarskih odnosa i moći među njima.
Otud bi logično bilo da se ratovi za jugoslovensko nasleđe posmatraju
kao celoviti predmet istraživanja, i da se analitički razlikuje pitanje rata od pita-
nja procesa nestajanja i čina razbijanja SFRJ. Uz razumljivu želju intelektualaca
da budu prepoznati, priznati i uticajni u javnosti, potrebno je istražiti dublje
motive koji su ponukali izvesne autore da, pišući dok rat još traje, ponav-
ljaju ono što su sredstva masovnog opštenja prenosila ili, pak, da pružaju
sredstvima masovnog opštenja dodatnu argumentaciju, a vladama država
u kojima žive argumente za agresivniju spoljnu politiku, kao i objektivne funk-
cije koje je takvo pisanje vršilo u akademskoj i široj javnosti.
10.2. Noel Malkolm: britanski konzervativni imperijalizam,

balkanski islam, višeetničnost i konstrukcija nacije
Prvi i verovatno najznačajniji autor koji je udario temelje viktimizaciji Boš-

njaka i demonizaciji Srba u akademskoj javnosti bio je Noel Malkolm, u vreme
pisanja i objavljivanja knjige spoljnopolitički urednik konzervativnog nedelj-

nika Spectator i kolumnista tiražnog tabloidnog dnevnika Daily Mail; 1995,
godinu dana nakon objavljivanja knjige Bosna: kratka istorija (Bosnia: A short
history), napušta novinarstvo i predaje na Univerzitetu Severni London, a 2002.
postaje oksfordski profesor na elitnom koledžu All Souls.410 Njegova knjiga
doživela je za devet godina tri izdanja postavši akademski bestseller, citirana
je u 269 studija i enciklopedija,411 ispunjavajući tako uslov intertekstualno-
sti koji je kvalifikuje za zasebnu analizu, i zasluživši da se nađe među onima
koje su iskusni istraživači Balkana i bivše Jugoslavije pomalo ironično podveli
pod naziv „instant istorije“ (instant history), tj. među onima koji su pokušali da
momentano, za jednokratnu propagandno-komercijalnu upotrebu, objasne
zašto je došlo do rata u BiH odmah po međunarodnom priznanju i zašto je
BiH vredna postojanja. Doista, višedecenijski istraživači istorije i društva Jugo-
slavije primetili su kako je više „knjiga i članaka u naučnim časopisima posve-
ćenih u celini ili u delovima bosanskoj prošlosti štampano ili pokrenuto van
bivše Jugoslavije u poslednje tri godine negoli u celom prethodnom veku“
(Stokes et. all, 1996: 148). Ova primedba iskusnih istraživača pokazuje koliki je
bio značaj rata i njegove medijske propraćenosti u prvoj polovini devedesetih
410 Wikipedia, Noel Malcolm, http://en.wikipedia.org/wiki/Noel_Malcolm, pristupljeno 18.

IV 2008. Tu se može pročitati i da je Malkolm bio jedan od osnivača britanskog Helsin-
škog odbora, zajedno s drugim britanskim konzervativcima kao što su oksfordski profe-
sori Norman Stoun (Norman Stone) i Mark Almond (Mark Almond). Tamo je bio aktivan
još 1999, ali je potom izgleda napustio Odbor. http://en.wikipedia.org/wiki/British_Hel-
sinki_Human_Rights_Group, pristupljeno 18. IV 2008. Zanimljivo je da su albanski i bri-
tanski HO, prema svedočenju Srđana Dizdarevića, čelnika Helsinškog odbora BiH, jedina
dva odbora izbačena iz Federacije HO.
411 Podatak je dobijen pretragom Google Scholar 5. V 2008. Malkolmova knjiga Kosovo: A
Short History citirana je, pak, u 188 bibliografskih jedinica. Jedino Keplenov putopis Bal-
kan Ghosts (237) može se po citiranosti meriti sa Malkolmovom Bosnom, a na početku
ratova za jugoslovensko nasleđe bio je i izuzetno uticajan. Međutim, pošto danas gotovo
svaki istraživač ima potrebu da se negativno odredi prema potonjoj knjizi, tj. argumentu
„drevne mržnje“, što niukoliko nije slučaj sa Malkolmovim studijama, jasno je da su Mal-
kolmove knjige od trenutka pojavljivanja verovatno najuticajnije studije o bivšoj SFRJ
u široj stručnoj javnosti. Zanimljivo je da je, uz pohvalne ocene konzervativnog istori-
čara Najela Fergusona (Niall Ferguson), vizantologa Dmitrija Obolenskog, teologa i člana
Bosanskog instituta Edrijena Hejstingsa (Adrian Hastings), liberala Pedija Ešdauna (Paddy
Ashdown), i Margaret Tačer (Margaret Thatcher), na koricama knjige osvanula i pohvala
knjizi poznatog engleskog konzervativnog istoričara Hjua Trevora Ropera (Hugh Trevor-
Roper), upokojenog 2003, koji je ostao zapamćen, osim po vrednim istoriografskim stu-
dijama, nažalost i po tome što, kao plaćeni stručnjak The Sunday Times, 1983. nije prepo-
znao da su tobožnji Hitlerovi dnevnici falsifikat. Blagodareći tome, The Sunday Times više
ne objavljuje dnevnike. (The History Via-Sat Channel, 29. V 2008; http://en.wikipedia.org/
wiki/Hugh_Trevor-Roper,_Baron_Dacre_of_Glanton, pristupljeno 29. V 2008). Takođe,
bio je aktivan i u Kongresu za kulturnu slobodu (Congress for Cultural Freedom), grupaciji
intelektualaca koju je 1950. osnovala CIA, a finansirala i fondacija Ford u cilju antikomu-
nističke borbe na kulturnom frontu u Hladnom ratu.
Uokviravanje rata u Bosni i Hercegovini 345
za interes akademske i šire stručne javnosti za BiH. Istovremeno, to pokreće

pitanje motivacije istraživača da se bave baš tom temom a ne nekom dru-
gom. To se naročito odnosi na one koji se dotad naučno nisu bavili tom pro-
blematikom.412 Naravno, tu je i pitanje funkcija koje takve studije vrše u naučnoj
i široj stručnoj javnosti.
Zašto bi neko želeo da istražuje samo rat u BiH, a ne ratove za jugoslo-
vensko nasleđe uopšte?413 Da li je moguće razumeti rat u BiH van konteksta
procesa nestajanja SFRJ? Kao što je još Maks Veber pisao, predmet istraživa-
nja uvek je povezan sa vrednosnom usmerenošću (Wertbeziehung) istraži-
vača. Uistinu, Noel Malkolm koji je, kada je u pitanju prostor SFRJ, dotad samo
pisao novinske članke o ratovima u Sloveniji i Hrvatskoj gde se služio pro-
pagandističkim kombinovanjem okvira sukoba civilizacija i okvira Hladnog
rata, odlučio je, ponukan gotovo potpunim nedostatkom objavljenih istorio-
grafskih istraživanja o BiH na Zapadu, verovatno podstaknut proosmanskim,
antiruskim i antisrpskim stereotipima, te svojim poliglotskim sposobnostima,
i potpaljen medijskim izveštajima u čijem stvaranju je i sam učestvovao, da
naučno istraži celokupnu prošlost BiH i tako doprinese upoznavanju i promo-
ciji BiH u javnosti.
Relativno nepristrasni istraživači bivše Jugoslavije već su primetili da su tri
poslednja poglavlja Malkolmove knjige o BiH bile proizvod „užurbanog pisa-
nja“ (hasty writing) (Stokes et. all, 1996: 151), i da više liče na novinsku hroniku
no na ozbiljnu istoriografsku studiju. Uprkos tome, a možda i baš zbog toga,
„kratka istorija“ je postala izuzetno uticajna.
Malkolm je pokušao da ponudi, kako je već primećeno, „ne uobičajenu
istoriju neke zemlje, već pripovest koja istorijski zasniva i pravda bosansko
muslimanski identitet“ (Ekmečić, 1995). On je Bošnjake i BiH uveliko romanti-
zovao i prikazao gotovo nestvarnim, etički i istorijski superiornim. Na samom
početku uvoda studije stajalo je sledeće:
412 Noel Malkolm (1956) u akademskoj javnosti bio je poznat kao proučavalac Tomasa Hobsa
(Thomas Hobbes) i kompozitora Georgea Eneskua (George Enescu), a o Južnim Slovenima,
i posebno o BiH nije uopšte pisao sve do ubrzanja procesa nestajanja SFRJ početkom deve-
desetih, kada počinje da objavljuje novinske članke. Knjiga o BiH izlazi 1994, a knjiga o
Kosovu 1998. http://en.wikipedia.org/wiki/Noel_Malcolm, pristupljeno 18. IV 2008.
413 Prema Enveru Redžiću, doajenu bosanske istoriografije, „engleski istoričar Noel Malkolm
bio je podstaknut opredjeljenjem da demistificira zablude, optužbe i konstrukcije Zapada
da je Bosna zemlja iskonske i neukrotive mržnje među njenim stanovništvom koje je
ogrezlo u barbarstvu i zločinu i da se uzroci rata 1992. kriju u drevnoj istoriji Bosne, da su
ratovi način života u Bosni i proizvod prastarih istorijskih sila. Suprotstavljajući se pseu-
doistorijskim teorijama Zapada, Malkolm je svojim djelom argumentirao stanovište da
Bosna nije nikad bila ugrožena unutrašnjim napetostima, već posezanjem velikih i susjed-
nih država za njenom teritorijom“ (Redžić, 2003: 263). U pravu je Lenard Koen (Lenard J.
Cohen) kad malkolmovsko shvatanje BiH, koje je u jednom trenutku prihvatila i Klinto-
nova vlada, naziva „perspektivom izgubljenog raja“ koja pati od „neistorične preoptimi-
stičnosti“ (Cohen, 2002: 454, 456).
„Godine 1992. i 1993. biće zapamćene kao godine u kojima je razorena jedna evrop-
ska zemlja. Bila je to zemlja čija politička i kulturna istorija nije nalikovala nijednoj
drugoj u Evropi. Velike religije i velike sile evropske istorije ovde su se preplitale i
mešale: imperije Rima, Karla Velikog, Osmanlija i Austrougara, i vere zapadnog hri-
šćanstva, istočnog hrišćanstva, judaizma i islama. Ove činjenice bi i same mogle biti
dovoljan razlog za proučavanje istorije Bosne. No, ono što je preplavilo ovu zemlju
1992. dodalo je dva melanholična razloga za pobliže istraživanje njene istorije: prvi je
potreba da se razumeju izvori borbe, a drugi je potreba da se razveju neki od oblaka
nerazumevanja, namernog pravljenja mitova i preovlađujućeg neznanja u koje su
sva diskusija o Bosni i njenoj istoriji počele da bivaju obmotane“ (Malcolm, 2002: XIX).
Malkolm nije našao za shodno da poredi Jugoslaviju, čiji je BiH bila sredi-
šnji deo i čija su sva tri „konstitutivna naroda” činili polovinu od šest konstitu-
tivnih naroda i apsolutnu većinu u SFRJ, i BiH. Umesto toga, proglasio je poto-
nju neuporedivom zemljom u istoriji Evrope. Taj propust se ne može objasniti
skromnošću postavljenih ciljeva. Poređenje se nametalo, i svaki istraživač BiH
nužno mora razmatrati sličnosti i razlike između njih, ako želi da bude sma-
tran ozbiljnim u akademskom svetu. Nažalost, to je možda tako u idealnim
okolnostima, a u stvarnom akademskom životu ono što će akademska zajed-
nica smatrati ozbiljnim doprinosom poznavanju nekog problema zavisi više
od političko-medijske konjunkture, tj. interesa izvesnih političkih ili medijskih
centara moći, negoli od saznajnih interesa.
Najbitniju grešku i „mit“ u sagledavanju uzroka rata u BiH autor je video u
shvatanju da je ovaj rat proizvod unutrašnjih činilaca. U tom smislu se oborio
protiv argumenta „večite mržnje“ između Srba, Hrvata i Bošnjaka kao uzroka
rata u BiH kojeg je prvobitno oblikovao Robert Keplen (Robert Caplan) u knjizi
Balkanski duhovi (Balkan Ghosts):414
„Da su mržnja i rivalstva postojali u bosanskoj prošlosti izvesno je tačno;
oni pisci koji su u poslednje dve godine reagovali na ovu tvrdnju zacelo
414 Zanimljivo je da su upravo Malkolmove knjige zamenile Keplenove Balkanske duhove na

mestu omiljenog Klintonovog vodiča kroz istoriju Balkana. Steven R. Weisman, „Coming
to Terms With Kosovo’s ‘Old’ Hatreds“, NYT, 12. jun 1999. Holbruk je tutnuo Klintonu u ruke
Malkolmovu Bosnu, a Kolin Pauel mu je, izgleda, prethodno dao Keplenove Duhove. Prvi
je bio zagovornik Malkolmovog intervencionističkog pristupa, a drugi protivnik. Doista,
Holbruk je smatrao da je Malkolmova istorija BiH „prva ozbiljna istorija Bosne na engle-
skom jeziku i ubjedljivo je tvrdila da Bosna ima svoju istoriju i identitet. Malcolm je pot-
kopao prihvaćeno vjerovanje da je rat neizbježan rezultat drevne mržnje. Šteta da nije
objavljena ranije“ (Cohen, 2002: 454–455; Holbrooke, 1998: 23). To se da tumačiti i ovako:
kada je Klintonu politička potreba nalagala odupiranje jastrebovima koji su tražili bom-
bardovanje Srbije i bosanskih Srba, navodio je Keplenov argument „drevne mržnje“, a
kada je trebalo da opravda agresivnu spoljnu politiku da bi dobio izbore 1996. godine,
koristio je Malkolmove knjige o višeetničkom karakteru BiH ili o antiislamskom i ugnje-
tačkom karakteru srpskog nacionalizma.
preteruju kada Bosnu slikaju kao izgubljenu zemlju stalne međureligij-

ske harmonije. No, bliže upoznavanje sa bosanskom istorijom pokazaće
da postojeća neprijateljstva nisu bila apsolutna i nepromenljiva. Niti su to
bile neizbežne posledice međusobnog mešanja različitih religijskih zajed-
nica. Glavna osnova neprijateljstva nije bila etnička ili religijska već eko-
nomska: neprijateljstvo osećano od članova većinski (iako ne isključivo) hri-
šćanskog seljaštva prema njihovim muslimanskim zemljovlasnicima. Ovo
neprijateljstvo nije bilo neka apsolutna ili nesmanjiva snaga: ona se menjala
kako su se ekonomske okolnosti menjale i bila je podvrgnuta političkim pri-
tiscima koji su značajno menjali stav zemljoposedničke klase tokom prve
polovine devetnaestog veka. Neprijateljstvo između katoličke i pravoslavne
zajednice bilo je, takođe, podvrgnuto promenljivim uticajima: rivalstvom
između hijerarhija crkvi i političkim pritiscima susednih zemalja itd.“ (Mal-
colm, 2002: XXI).
Citirano mesto pokazuje da je pisac veoma vešt u argumentovanju svo-
jih stavova. Iako jasno stavlja do znanja da se ne slaže sa prilično površnim
argumentom o „večitoj mržnji“ – koji je otkad se pojavio, zbog balkanističkog
sadržaja, prećutnog upućivanja na politički nekorektni konzervativni smisao
sukoba religijski određenih civilizacija i upotrebe u srpskoj propagandi, iza-
zvao skoro ritualno odbacivanje u gotovo svakoj studiji o nestanku Jugosla-
vije ili o ratu u BiH koja se pojavila posle Balkanskih duhova – Malkolm pri-
znaje da je stanovita i ukorenjena mera nepoverenja pa čak i neprijateljstva,
ipak, postojala u BiH, te da je istorijski bila promenljiva. Tome se odista nema
šta prigovoriti, ali autor u studiji po pravilu ne sledi tako uravnotežen stav, već
od srednjovekovnog perioda kroz novi vek do dveju Jugoslavija, i napokon
njihovog nestanka skoro bez izuzetka nudi objašnjenja koja se odlikuju anti-
srpskim i probošnjačkim tonom.
U gorenavedenom slučaju Malkolm nudi ekonomski zasnovano obja-
šnjenje zašto je postojala izvesna netrpeljivost između muslimanskih zemljo-
vlasnika i hrišćanskih zemljodelaca, a sasvim zapostavlja činjenicu da su u
Osmanskom carstvu hrišćani bili, prema vladajućem šerijatskom pravu, diskri-
minisani, jer nisu mogli dobiti parnicu protiv muslimana ni u teoriji, a kamoli
u praksi. Sem toga, korišćenje zvona na crkvama bilo je zabranjeno ako je u
naselju bilo i muslimana, a hrišćani nisu smeli, s izuzetkom bogatih fanari-
ota u Istanbulu, da nose odeću živih boja,415 već samo belu ili crnu, jer „Tur-
čin voli da se po aljini pozna ko je raja“ (Vuk Karadžić). Takođe, nisu smeli da
nose oružje i jašu konje. Razume se, institucija devširme, tj. danak u krvi, koji
415 Narodna nošnja Crnogoraca verovatno ima poreklo u težnji da se i simbolički odećom
živih boja, crvenom i plavom, pokaže nezavisnost od Osmanske imperije. Povremeni
dodatak zelene dolame koja pada preko osnovne crveno-plavo-bele nošnje to još više
naglašava.
su hrišćani plaćali – otimanje muške dece od roditelja kako bi od njih nasta-

jali janičari – bio je drastičan slučaj hrišćanske obespravljenosti,416 baš kao i
nejednakost u plaćanju poreza u čemu se sastoji glavni uzrok što je u Osman-
skoj imperiji uglavnom izostajala nasilna islamizacija, pošto bi tada manjkalo
poreskih obveznika za opremanje vojske, te finansiranje ratova i skupoga sul-
tanskoga dvora417 (Bakić, 2004: 58; Malcolm, 2002: 66; Mazower, 2000: 52–53;
Ekmečić, 1989: I : 87). Kako se vidi, Malkolm je situaciju prilično pojednosta-
vio pod krinkom uravnoteženog pristupa, jer sa teretom takvih nejednakosti
nije bilo moguće računati na sistematsko i voljno razvijanje međusobne trpe-
ljivosti, da se interkulturalnost i ne pominje. No, želeo je da stvarnost BiH pri-
kaže u ružičastijem svetlu no što ona to objektivno jeste:
„Ekonomski uzroci mržnje bili su umanjeni promenama i reformama u kasnom

devetnaestom i ranom dvadesetom veku, dok nisu uveliko prestali da postoje.
Religijski uzroci mržnje bili su umanjeni u drugoj polovini dvadesetog veka pro-
cesima (prirodnim ili neprirodnim)418 sekularizacije. U najvećem delu perioda
416 Konzervativni ljubitelj imperija, sasvim u skladu sa tradicijom britanske imperijalističke

misli, iskazivao je puno razumevanja za Osmansku imperiju, pa je pravdao i ovu ustanovu
nehotice otkrivajući, jer to kroz knjigu spori, da je srpska etnička vezanost bila prisutna u
Bosni bar od početka XVI veka: „Iako je uzimanje dece bila imanentno brutalna procedura,
moglo je biti očitih koristi ne samo za same dečake (od kojih su mnogi postali velike paše
i veziri) nego i za njihove porodice, s kojima oni mogu nanovo uspostaviti veze. Sokollu
(Sokolović) dinastija u Istanbulu, koja je ponudila seriju velikih vezira, nije izgubila vezu
sa svojom bosansko-srpskom porodicom, i koja je upotrebila svoj uticaj da zaštiti inte-
rese Srpske pravoslavne crkve. Sveukupno, bilo je devet velikih vezira bosanskog porekla
u šesnaestom i sedamnaestom veku, a Bosanci su slati nazad da upravljaju Bosnom već
od 1488. godine. Dok su hrišćanski roditelji katkad podmićivali komšije da zamene nji-
hove još neobrezane sinove za hrišćanske dečake, bilo je, takođe, slučajeva roditelja obe
vere koji su podmićivali službenike da uzmu njihovu decu. Izvesno, prednosti sistema bile
su očite bosanskim muslimanima, koji su napravili posebnu pogodbu 1515. da se 1000
njihove dece pošalje u škole Imperijalne palate“ (Malcolm, 2002: 46). Tako je naposletku
ispalo da su se bosanski seljaci, za koje Malkolm izgleda misli da su bili prilično bogati,
utrkivali ko će više podmititi sultanove službenike kako bi videli Istanbul, te da im muška
deca nisu bila potrebna za pomoć u radu. Primenom diskurzivne strategije relativizacije
izuzetak se prikazuje kao pravilo.
417 Docnije, u kontekstu objašnjenja procesa islamizacije, Malkolm će navesti sve ove crte.
Sem toga, kao jedan od važnih razloga islamizacije naveo je da su robovi uzeti od Osman-
lija tokom ratova mogli da dobiju slobodu ako prihvate islam; 1528, kada je u Sarajevu
živelo samo muslimansko stanovništvo, čak 8% stanovnika činili su oslobođeni robovi
(Malcolm, 2002: 66–67). No, u uvodu je osmanski period trebalo predstaviti boljim no što
je uistinu bio zarad ideoloških razloga, tj. predstavljanja Osmanskog carstva boljim reše-
njem za balkanske narode od balkanskog nacionalizma, a balkanskog islama boljim od
drugih vrsta islama.
418 Najverovatnije je da pod „neprirodnom“ sekularizacijom Malkolm smatra komunističku
zakonsku zabranu nošenja feredže i zara. U Turskoj je Kemal Ataturk takođe silom zakona
ukinuo feredžu i zar.
posle 1878, različite religijske ili etničke zajednice u Bosni su živele zajedno u
miru: dve glavne epizode nasilja – u i tik posle I svetskog rata, i tokom četiri
godine II svetskog rata – bile su izuzeci, prouzrokovani i uvećani uzrocima koji
su bili izvan granica Bosne. Pošto su posle druge od ovih užasnih epizoda sta-
sale dve generacije, većina bosanskog stanovništva koja nije imala lična sećanja
na borbu u ratu nije ni želela da ih oživi“419 (Malcolm, 2002: XXI).
Dat je, dakle, jedan veoma apstraktan i uprošćen pregled novovekovne

istorije BiH, iz čega je izvučen zaključak da u njoj od 1878. do početka devede-
setih, s izuzetkom dva svetska rata, nije postojala negativna energija pripad-
nika različitih etničkih grupa jednih prema drugima. Jedan autor koji je, inače,
veoma blagonaklon prema balkanskim muslimanima uopšte i prema Bošnja-
cima posebno veli: „Muslimani Bosne su bili religijski konzervativni. Evropski
hrišćani su im bili neprijatelji otkad su posle austrijskih osvajanja u XVII veku
morali u izbeglištvo“420 (McCarthy, 1996: 74–75). Malkolm je, međutim, izostav-
ljao ustanak Srba protiv Osmanlija 1875,421 kao i zajedničke ustanke bosanskih
Srba i muslimana protiv Austro-Ugarske posle 1878. i masovna iseljenja poto-
njih u Osmansko carstvo sve do početka I svetskog rata,422 te jaku frustriranost
srpskih nacionalista, a Srbi su tada činili relativnu većinu u BiH,423 činjenicu da je
oslabljeno Osmansko carstvo zamenilo znatno jače Habzburško, ili neuspešne
napore Benjamina Kalaja da uspostavi bošnjačku naciju koja bi obuhvatala pri-
padnike svih etničkih grupa, antisrpske pogrome u Sarajevu posle atentata na
Franca Ferdinanda, osvetničke i pljačkaške napade srpskih seljaka i nacionali-
sta na muslimanske begove i tzv. šuckore (Schutzkorps), tj. nekih 20.000 dobro-
voljaca u habzburškoj vojsci koji su masovno zlostavljali, ubijali, pa i masakri-
rali srpsko stanovništvo tokom I svetskog rata424 (Lampe, 2000: 108–109), te
probleme oko agrarne reforme posle I svetskog rata kojoj se vođstvo JMO
grčevito opiralo i naposletku se nagodilo s NRS za njeno usporavanje i veliko
419 Bošnjački autori su, razume se, dočekali ovakve reči sa odobravanjem. Nerzuk Ćurak npr.
veli: „Noel Malkolm, recimo, u Kratkoj povijesti Bosne prihvatljivo dekonstruira srpski mit
o Bosni i Hercegovini kao državi koja samom sobom proizvodi rat“ (Ćurak, 2006: 63).
420 Otud je u pravu Bugarel (Bougarel) kada tvrdi da je „prve postupke koji bi se mogli izjed-
načiti sa etničkim čišćenjem protiv muslimanskog stanovništva na Balkanu“ počinila Habz-
burška monarhija (Bugarel, 2004: 34), ali Malkolmu to nije ni na kraj pameti. Doduše, Buga-
rel nije u pravu kada je naziva Austro-Ugarskom, jer krajem XVII veka ona nije postojala.
421 „Prve akcije srpskih pobunjenika bile su uperene protiv poreznika, zemljoposednika i
osmanskih zvaničnika, i naišle su na simpatiju čak i među muslimanskim seljacima. Ipak,
karakter pobune se uskoro izmenio napadima na muslimanska sela i protivnapadima na
Srbe. Pobuna se pretvorila u sveobuhvatan gerilski i međuetnički rat (intercommunal war)
između Muslimana i Srba“ (McCarthy, 1996: 79).
422 To nije prećutano docnije u knjizi (Malcolm, 2002: 138–140).
423 Prema popisu iz 1879, u BiH je bilo 42,9% pravoslavnih, 38,7% muslimana i 18,1% kato-
lika (Bugarel, 2004: 195; Pinson, 1996: 93).
424 Nije prećutano docnije u knjizi (Malcolm, 2002: 163).
obeštećenje begovima; naposletku, posle II svetskog rata je praktično sklapa-

nje međuetničkih brakova, s obzirom na teorijsku šansu njihovog sklapanja i
s izuzetkom Albanaca na Kosovu, upravo među bosanskim Muslimanima bilo
najmanje u Jugoslaviji (Petrović, 1986: 96).425 Sve to je svedočilo da je stvarnost
BiH bila daleko od one koju je Malkolm oslikao.
Iako izričito odbacuje tezu o „večitoj mržnji“, Malkolm nudi iskonsko poi-
manje nacije, okamenjujući nacionalne identitete različitih Južnih Slovena
kroz istoriju, pa to čini i s bošnjačkim identitetom koji nalazi snažno izraže-
nim već u srednjem veku. Otuda i sledeća tvrdnja:
„Bosna je, međutim, postala bukvalno slobodna od ugarske kontrole i pošto nije
više bila ni pod Vizantijom ili Hrvatskom, bilo je moguće da postane po prvi put
manje ili više nezavisna država. Otuda i poznati opis Bosne napisan od strane
hroničara Kinama, sekretara Manojla Komnina, koji je verovatno osamdesetih
godina XII veka zapisao: ’Bosna ne sluša velikog župana Srba; to je susedan narod
sa sopstvenim običajima i upravom’. Kinam je, takođe, zabeležio da je Bosna
bila odvojena od Srbije rekom Drinom426 – razdvajajućom linijom koja je ostala
istočna granica Bosne veći deo docnije istorije“ (Malcolm, 2002: 11).
425 Malkolm, ne navodeći nikakav izvor, tvrdi da je 30% brakova u gradovima BiH bilo etnički
mešovito (Malcolm, 2002: 222). Ipak, činjenica da je procenat mešovitih brakova u BiH
osamdesetih bio isti (12%) kao i na nivou SFRJ svedočila je o opstojnosti etničkih granica
u BiH, imajući u vidu da je u Vojvodini učešće ovakvih brakova u svim sklopljenim bra-
kovima bilo 28%, a u Hrvatskoj 17%. Takođe, u Sarajevu je bilo manje mešovitih brakova
(26%) no u Pakracu (35%) ili u Vukovaru (34%) (Bugarel, 2004: 125–126). Problematična
je i sama kompozicija Malkolmove knjige kojom se prave specifični konteksti s ciljem
apologije Bošnjaka i BiH. Recimo, činjenica da su u BiH pod habzburškom upravom zadr-
žani feudalni odnosi i institucija kmetstva relativizovana je na sledeći način: „Naziv kmet
ne znači, međutim, da su oni bili potonuli u jad i represiju. Britanski istoričar Viliem Miler
(William Miller) primetio je prilikom posete Bosni 90-ih XIX veka da je ’bosanski kmet (je)
boljestojeći od dalmatinskog ili sicilijanskog seljaka’; takođe, primetio je da je česta podela
poseda po osmanskom zakonu o nasleđu ostavila mnoge age s malo više zemlje od malih
posednika“ (Malcolm, 2002: 141). Nije isključeno da ovde progovara tradicionalni britan-
ski konzervatizam koji je sklon da velike društvene razlike smatra nečim „prirodnim“.
426 Ekmečić, pak, veli da „bolji prevod kaže sasvim suprotno: ’reka, imenom Drina, koja izvire
nešto više i deli Bosnu od ostatka Srbije. Sama Bosna nije podređena srpskom velikom
županu, već je pleme koje živi i kojim se vlada odvojeno’“ (Ekmečić, 2000). Uz ogradu da bi
trebalo pitati stručnjake za grčki jezik o kvalitetu oba prevoda, čini se da je prevod „bolji“ jer
ukazuje da je Bosna tek deo Srbije. Ipak, na osnovu objavljenih sabranih dela Rastka Nema-
njića može se tvrditi da je i srednjovekovna Raška bila zemlja kojom su upravljali Nema-
njići kao Srbi, a da je etničko poreklo stanovništva moglo biti raznovrsno. Vladari su uda-
rali svoj etnički pečat „stadu“. Primera radi, Rastko Nemanjin skoro da i nije u svojim delima
pominjao etnički identitet „hrišćanskog stada“, već uglavnom „svetorodnu dinastiju“, čiju
je vlast trebalo opravdati, i srpsku zemlju. Zemlja srpska je, pak, bila ona kojom vlada srp-
ska dinastija (Sv. Sava 2005: 95–214, u Juhas-Georgieska, 2005). Vremenom je verovatno
i veći deo „stada“, pravoslavnog ali neizvesnog etničkog porekla, kojem su Nemanjići bili
pastiri utvdio ili poprimio srpski etnički identitet, ali je to bio duži proces.
Vidljiv je napor da se identitet Bosne i Bosanaca pomeri u što dalju pro-

šlost427 i da se prikažu što značajnijima u istoriji, posebno ako se ima u vidu
nekoliko puta izričito navedeno modernističko usmerenje autora kada je poi-
manje nacije u pitanju. Osim toga, zanemaruje se jedna tako značajna činje-
nica da je „Bosna za skoro sve vreme njene istorije bila pod vlašću neke druge
države“ (Pinson, 1996: 85), pa je ovakvo pisanje o njoj u najmanju ruku sporno.
Kada tako o nacijama kojima pripadaju piše neki srpski ili bošnjački istori-
čar ili intelektualac,428 još se i može razumeti, jer potrebno je ideološki braniti
ugroženu državu, te stvarati i oblikovati nacionalni identitet koji je, bar kad su
Bošnjaci u pitanju, relativno novijeg datuma. Otuda se često upada i u naci-
onalnu megalomaniju. Kada, međutim, pišući o istoriji BiH, to radi britanski
konzervativni istoričar, onda se čovek mora zapitati koji motivi leže u poza-
dini takvih napora i kakve su funkcije takvog pisanja, tj. kako ga može tuma-
čiti angloamerička stručna javnost.
Isticanje Drine u ovom kontekstu može ponuditi jedan deo odgovora.
Radi se, naime, o ideološkoj težnji ovog naslednika one struje konzervativne
misli Velike Britanije koja se može pratiti barem od tridesetih godina XIX veka,
tj. od Palmerstona i docnije Dizraelija, da se Srbija kao potencijalni ruski klijent
onemogući u političkom snaženju i teritorijalnom širenju (Ković, 2007). Otuda
427 Zanimljivo je da Malkolm nudi i pripovest o nastanku imena Hrvati i Srbi. Ona ilustruje
obaveštenost, sticanu na gotovo dva tuceta jezika, i bogatu maštu pisca koja zavodi čita-
oca: „Ko su u stvari bili Srbi i Hrvati? Naučnici su dugo bili svesni da ime ’Kroat’ (Hrvat u
srpsko-hrvatskom) nije slovenska reč. Smatralo se da je to isto što i iransko ime Choroatos,
pronađeno kao natpis na nadgrobnom spomeniku blizu grčkog grada Tanais na donjem
Donu u južnoj Rusiji. Cela regija severno od Crnog mora bila je naseljena u ranim veko-
vima posle Hrista mešavinom plemena Slovena i Sarmata: poslednji su bili iranski nomadi
koji su pošli zapadno oko severne strane Kavkaza u drugom veku pre Hrista. Sarmati su
zadobili političku dominaciju nad ostalim plemenima i izgleda verovatno da su neka od
slovenskih plemena prihvatila iransku vladajuću elitu. (...) Ono što je jasno jeste da su Srbi
i Hrvati imali sličnu i povezanu istoriju od najranijih vremena: Ptolomej, pišući u drugom
veku posle Hrista, takođe smešta Serboi među sarmatska plemena severno od Kavkaza.
Većina naučnika veruje da su Srbi i Hrvati bili ili slovenska plemena s iranskim vladajućim
kastama ili da su bili izvorno iranska plemena koja su zadobila slovenske podanike. Do
ranog sedmog veka oba plemena su uspostavila kraljevine u srednjoj Evropi: ’Bela Hrvat-
ska’ je pokrivala deo savremene južne Poljske, a ’Bela Srbija’ savremene češke zemlje. Oda-
tle su se spustili na zapadni Balkan“ (Malcolm, 2002: 7). Danas se u zapadnoj istoriografiji
najčešće pominje upravo ova hipoteza o iranskom poreklu Hrvata i Srba kao najverovat-
nija (Lampe, 2000; Fine, 1996: 3).
428 Muhamed Filipović veli: „Znalo se veoma dobro da je Bosna postojala i da je država Bosna
u sasvim vjerodostojnim izvorima zabilježena još polovinom X stoljeća (945. godine), što
znači da je morala i ranije da postoji (...) Zna se da je Bosna svagda bila politički samo-
stalna i da je to bio glavni razlog zbog kojeg je bila napadana izvana, od vladara Raške,
Zete ili Hrvatske“ (Filipović, 2002: 88). Pisac sistematski primenjuje „društveno normali-
zovanje ličnih modela“ putem upotrebe bezličnog oblika glagola znati: „znalo se veoma
dobro“, „zna se“. Time se štedi napor argumentovanja tvrdnji. Takođe, prilog za vreme
„svagda“ ukazuje na neistoričnost, jer u istoriji su promenljive pojave pravilo.
se srpski nacionalizam mora onemogućavati u svojim nakanama. Svi njegovi

protivnici zaslužuju podršku. Kao novinar, Malkolm je podržavao raspad SFRJ,
tj. slovenački i hrvatski nacionalizam kao sredstva kojima se to može ostva-
riti, uopšte ne pominjući BiH i Kosovo, pozivajući se da Jugoslaviju vode Srbi
predvođeni komunistom. Kao istoričar, on je po formalnopravnom nestanku
SFRJ napisao dve knjige o BiH i Kosovu koje su imale više funkciju ideološkog
negiranja srpskih nacionalističkih težnji429 no pravdanja bošnjačkih430 ili alban-
skih nacionalističkih potraživanja. Otud i ovakva istorijska pripovest:
429 Malkolm je, čini se, opsednut negiranjem ili umanjivanjem istorijskog značaja Srbije i uveća-
vanjem značaja BiH: „Svaki sandžak je bio velika i važna regija; ali je bio i deo jednog ejaleta
ili provincije, najveće konstitutivne jedinice Imperije. Prvi sandžak (...) koji su Turci ustano-
vili posle njihovog osvajanja Bosne bio je sam sandžak Bosna. (...) Sandžak Zvornik, prema
severoistoku, bio je osnovan nešto docnije, a sandžak Hercegovina 1470. Pet susednih san-
džaka je uspostavljeno u XVI veku, delimično od zemalja osvojenih od Hrvatske i Slavonije.
Do 1580. svi oni su činili deo ejaleta Rumelija, provincije koja je pokrivala najveći deo Bal-
kana. No, te godine je doneta odluka da se napravi novi ejalet od njih: ejalet Bosna. Ovo je
značilo da je na njegovom čelu bio najviši rang paše, (...) beglerbeg: ’gospodar gospodara’.
Bio je to sada bosanski entitet koji je uključivao u sebe celu savremenu Bosnu i Hercegovinu,
plus neke susedne krajeve Slavonije, Hrvatske, Dalmacije i Srbije. Dok je stara kraljevina Srbija,
na primer, ostala izdeljena na brojne manje jedinice, od kojih je svaka bila tek jedan od mno-
gih delova ejaleta Budim ili Rumelija, Bosna je uživala poseban status kao istaknut entitet
do kraja osmanskog perioda“ (Malcolm, 2002: 50). Tako se činjenicom da je Bosna dugo bila
jedinstvena upravna oblast najvišeg ranga u Osmanskoj imperiji pravdaju i današnji zah-
tevi bošnjačke elite u BiH da ona danas postoji kao nezavisna država. Čini se da se logika
nacionalnih država iz XX veka neistorično kalemi na imperijalnu, po definiciji, veoma dru-
gačiju logiku. Verovatno je Bosna uživala takvo poverenje Porte, jer je kao granična oblast
imala dovoljan broj privrženih muslimana koji su Imperiju mogli braniti. Ubrzana islamiza-
cija tokom XVI veka jeste izvesno jedan od razloga koji je Bosnu kvalifikovao za status eja-
leta, jer je već krajem ovog ili početkom sledećeg veka imala apsolutnu muslimansku većinu
(Malcolm, 2002: 52–53). Primer Mehmed-paše Sokolovića, rodom iz okoline Ruda u Višegrad-
skom kadiluku (Samardžić, 1971: 14), koji je ponovo osnovao Pećku patrijaršiju 1557, ipak
svedoči da je etnička svest bar među nekima od njih morala naginjati srpskoj, iako njegova
odanost muslimanskoj veri i Osmanskom carstvu nije ni u jednom trenutku dolazila u pita-
nje. Sigurno je da u Osmanskoj imperiji etnička pripadnost nije bila naročito značajna, pa je
otud mogla biti bilo koje vrste, te da ni ejaleti ne mogu biti posmatrani kao bilo šta drugo do
značajne upravne oblasti. Utoliko je tek uobičajeni nacionalizam nekih bošnjačkih intelektu-
alaca koji tvrde da su u BiH od srednjeg veka svi bili Bošnjaci, a da su se Srbi i Hrvati pojavili
zahvaljujući nacionalističkoj propagandi iz Srbije i Hrvatske tek u drugoj polovini XIX veka,
http://www.geocities.com/famous_bosniaks/index-en.html, pristupljeno 18. IV 2008. Srbija
je bila svedena na Smederevski sandžak, ali je ipak srpska etnička svest blagodareći kosov-
skom mitu, epskim pesmama i SPC sačuvana za politizaciju u dobu nacionalizma. U BiH nije
bilo bosanske etničke svesti koja je mogla biti politizovana na sličan način, uprkos činjenici da
je ejalet veća upravna oblast od sandžaka. Ova dva primera jasno ukazuju koliko su nebitni
veličina i značaj upravne oblasti Osmanske imperije za razvoj etničke svesti.
430 „Istorija Bosne u kasnom srednjem veku često je zbrkana i zbunjujuća. No, tri su se moćna
vladara istakla: ban Kulin (vladao između 1180. i 1204), ban Stjepan Kotromanić (1322–
1353) i kralj Stefan Tvrtko (1353–1391). Pod drugim od njih, Bosna je obuhvatila knežev-
stvo Hum (Hercegovina); a pod trećim se proširila na jug i pripojila veliki deo dalmatinske
„Iz složene istorije rane slovenske Bosne, između dolaska Hrvata i Srba oko 620.
i nastanka nezavisne bosanske države oko 1180. ne mogu se izvući jednostavni
zaključci. Prava Bosna je povremeno bila pod srpskom vlašću: iznad svega, polo-
vinom desetog veka i krajem jedanaestog. Pa ipak, bilo bi pogrešno reći da je
Bosna ikad bila ’deo Srbije’, pošto srpske kraljevine koje su uključivale Bosnu u
ovim vremenima nisu uključivale najveći deo onoga što je Srbija danas. Za naj-
veći deo ovog ranog srednjovekovnog perioda, Hercegovina je zaista bila srpska
teritorija, ali je prava Bosna bila mnogo bliže povezana sa hrvatskim zemljama; i
do dvanaestog veka, čak i kada je dobila nezavisnost, izgleda da je uveliko nagi-
njala ka hrvatsko-mađarskom kulturnom i političkom okviru“ (Malcolm, 2002: 11).
Autor, čini se, ima potrebu da dokazuje da BiH nije srpska teritorija, otud
Hercegovina i ispada iz naziva države ne samo u naslovu knjige već i kroz
samu knjigu, jer njen srpski karakter izgleda nije sporan. Ona je tu samo doda-
tak Bosni koji treba da se kao i ostali regioni u nju utopi. Tvrdnja da bi bilo
„pogrešno reći da je Bosna ikad bila ’deo Srbije’, pošto srpske kraljevine koje
su uključivale Bosnu u ovim vremenima nisu uključivale najveći deo onoga što
je Srbija danas“ veoma je sporna s obzirom na to da su granice srednjovekov-
nih političkih zajednica bile krajnje promenljive, tj. stalno su se menjale kao
proizvod ratova. Naziv Bosna se u X veku odnosio na malu oblast oko izvora
i gornjeg toka istoimene reke, a Ćorović tvrdi da se tada smatrala „srpskim
područjem“ (Ćorović, 2005: I: 89). Ako to već i zbog pomenute stalne promene
granica može biti sporno, jer i sam Ćorović veli da su do Nemanje Srbi imali
„samo istoriju plemena“ (Ćorović, 2005: II: 5), oblasti Usore (Semberija) i Soli
(Tuzla), bar prema Konstantinu Porfirogenitu, spadale su u srednjovekovnu
„pokrštenu Srbiju“ (Ćorović, 2005: I: 126). Nesporno je, i sasvim u skladu s pro-
menljivošću granica u srednjem veku, i da je tada još ban i docniji kralj Bosne
Tvrtko Kotromanić pobedivši Nikolu Altomanovića u savezu sa Lazarom Hre-
beljanovićem, gde se vidi da su feudalni odnosi bili znatno važniji od etnič-
kih veza, zauzeo njegove posede s istočne granice Drine došavši sve do iza
Lima i „obuhvativši najveći deo područja stare Raške“431 (Ćorović, 2005: II: 153).
obale. Doista, tokom druge polovine Tvrtkove vladavine Bosna je postala najmoćnija
država na zapadnom Balkanu“ (Malcolm, 2002: 13). Pada u oči da se jedan pojam koji je
postao pomodan tokom devedesetih godina XX veka, „zapadni Balkan“, koristi i za odre-
đivanje odnosa u dalekoj prošlosti. Upotrebljen je u sklopu diskurzivne strategije prećut-
kivanja kako bi se zamaglila činjenica da je tada ubedljivo najmoćnija država na Balkanu
bila Osmanska imperija koja je već slomila otpor Vizantije, Bugarske i Srbije, svodeći ih na
vazalne tvorevine sultana ili na teritorije kojima sultan neposredno upravlja. Da se, među-
tim, to istaklo, onda moć bosanske države ne bi izgledala tako velikom. Valja primetiti da
je Bosna Stjepana Kotromanića i Tvrtka trajala malo kraće od Jugoslavije.
431 Vredno je pomena poređenje između kralja Tvrtka i cara Dušana koje je ponudio Vladimir Ćoro-
vić: „Tvrtkova koncepcija bila je, ukoliko se to sa svim rezervama za srednji vek uopšte može
reći – nacionalnija i umnogome stvarnija. Bosna je imala centralni položaj u srpsko-hrvatskom
Tvrdnja, pak, da je Bosna bila bliža Hrvatskoj znači samo da se odlazi u

srednjovekovnu prošlost da bi se pravdale savremene težnje i interesi: uticaj
Srbije na Balkanu treba što više ograničiti, na zapadu svakako Drinom, radi
mogućih veza Srbije i Rusije. Vladari Bosne su u srednjem veku bili u vazal-
nom odnosu prema vladarima Ugarske,432 iako je ovaj vazalni položaj mogao
povremeno biti samo formalan (Fine, 1996: 4; Fine, 1983: 288). U Hrvatsku je,
dok nije potpala pod Ugarsku, nesporno spadala zapadna Bosna, tj. oblast od
Livna do Jajca, a posle pogibije srpskog kneza Časlava oko 960. Bosnu je osvo-
jio hrvatski kralj Krešimir II (Ćorović, 2005: I: 88, 128). Docnije, 1299, hrvatski
velikaš Pavle Šubić kiti se titulom „gospodara Bosne“, iako je oblast Usore i Soli
držao srpski kralj Dragutin, a središnju Bosnu ban Stjepan Kotroman kojeg je,
čini se, Pavle Šubić izbacio odatle oko 1305. godine, prozvavši se „gospoda-
rem čitave Bosne“ (Ćorović, 2005: II: 63–64). Naposletku, ipak, Malkolm pri-
staje uz modernizam:
„Na pitanje da li su stanovnici Bosne bili u stvarnosti Hrvati ili Srbi 1180. ne može
se odgovoriti iz dva razloga: prvo, zato što nedostaju izvori, i drugo, zato što pita-
nju manjka smisao. Možemo reći da je veći deo teritorije Bosne bio verovatno
naseljen Hrvatima – ili, bar, Slovenima pod hrvatskom vlašću – u sedmom veku;
ali da je jedna plemenska oznaka malo ili nimalo značila pet vekova docnije.
Bosanci su uopšte bili bliži Hrvatima po njihovoj religiji i političkoj istoriji; no
upotrebiti moderan pojam hrvatskog identiteta (nešto konstruisano u skora-
šnjim vekovima od religije, istorije i jezika) na bilo koga u ovom periodu pred-
stavljalo bi anahronizam. Sve ono što se može smisleno reći o etničkom identi-
tetu Bosanaca jeste ovo: oni su bili Sloveni koji žive u Bosni“ (Malcolm, 2002: 12).
Pošto je teško dokazati da postoji nešto što bi podsećalo na bosanski

etnički identitet u ranom srednjem veku,433 autor pokušava kroz čitavu knjigu
narodu i bila je gotovo kao određena da obuhvati na oba krila oba naša plemena“ (Ćoro-
vić, 2005: II: 176). Tako je srpski istoričar jugoslovenskog usmerenja iz Hercegovine slavio
bosanskog kralja kao preteču jugoslovenstva, dok je Dušana odbacio zbog uticaja grč-
kog i albanskog elementa u Carstvu, iako najverovatnije svestan da oni sami o nacional-
nim stvarima nisu imali pojma. Ovaj podatak može služiti kao primer da je bilo srpskih
istoričara koji nisu bili preterano oduševljeni velikom Srbijom po uzoru na cara Dušana,
već su njoj pretpostavljali Jugoslaviju po uzoru na kralja Tvrtka.
432 Tako, Vukan, najstariji Nemanjin sin, piše papi kako je „u zemlji mađarskog kralja, tj. u Bosni“
Kulina-bana, jeres uhvatila maha (Ćorović, 2005: II: 22). Kada je Vukan iz Zete u savezu sa
Ugarskom prodro u Rašku i odatle proterao brata mu Stefana koji će docnije postati kralj,
postao je ugarski vazal na isti način na koji je to bio i Kulin (Ćorović, 2005: II: 22).
433 U knjizi Balkan u ranom srednjem veku (The Early Medieval Balkans), tj. do kraja XII veka,
Džon Fajn (John Fine) kratko pominje Bosnu samo na dve stranice pri kraju knjige (Fine,
1983: 288, 300). Razume se, u knjizi Balkan u poznom srednjem veku (The Medieval Balkans),
o Bosni je bilo moguće znatno više pisati, pa joj je posvetio 77 od 611 stranica (Fine, 1987:
17–21; 43–47; 143–149; 275–285; 368–370; 392–395; 453–488; 577–590).
da uspostavi istorijsko dostojanstvo Bosne kroz državni identitet i kontinuitet,434

a pošto je i ovo drugo prilično sporno, onda je bar važno da se konstruiše pro-
šlost Bosne u kojoj je ona svakako bliža Hrvatskoj no Srbiji, i pored toga što se
s pravom tvrdi da „plemenska oznaka iz Srednjeg veka“ ne mora značiti isto i
nekoliko vekova docnije.435 Dakle, savremena potreba odgovaranja na srpske
nacionalističke zahteve koji se često temelje na spornom nacionalističkom tuma-
čenju prednacionalne prošlosti, gde se savremeni pojmovi prebacuju u sred-
nji vek, tera i pisca koji načelno negira takvu praksu da se, ipak, u izvesnoj meri
njome i sam služi. Otuda se ne radi samo o „jedinstvenoj balkanskoj opsednutosti
etnogenezom“ (Todorova, 1998: 314), ako je to uopšte jedinstveno za Balkan, jer
i strani autori, barem kada se bave balkanskom istorijom, podležu ovoj „bolesti“
da bi opravdali, s jedne strane, zahteve nacije-štićenika u sadašnjosti, a s druge
strane specifične interese sredine iz koje dolaze. Osnovna je Malkolmova moti-
vacija da pokaže da Srbi nemaju istorijsko pravo na BiH (premda, kada je Herce-
govina u pitanju, priznaje da takvo pravo može postojati).436
U tom cilju se poteže i pitanje prisustva pravoslavnih u BiH. Dok se pri-
znaje da je Hercegovina bila pravoslavnim življem naseljena u srednjem
veku,437 dotle se za Bosnu tvrdi da tamo nije bilo mnogo pravoslavnih, te da
je zapravo pravoslavna crkva bila ustanova koju je Osmanska imperija poma-
gala i u Bosnu dovela:438
434 Nešto slično čini i liberalni bošnjački intelektualac, Rusmir Mahmutćehajić, čije je mišljenje
postalo uvažavano i na Zapadu zbog zagovaranja prozapadno usmerenog islama i višeet-
ničnosti: „Bosanski državni identitet je očito stariji od švicarskog. Bude li uzeta samo pove-
lja bana Kulina, kao neprijeporan dokument o bosanskoj državnoj suverenosti i narodnom
jeziku, već u 1189. godini, lahko je pokazati da bosanskom državnom identitetu odgo-
vara više od 800 godina posvjedočenog trajanja u različitim oblicima. Ali, on se nikad nije
učvrstio tako da bi država postala dezideologizirani i posve trpni sustav ili ustroj koji jed-
nako služi različitim pripadanjima ili nepripadanjima“ (Mahmutćehajić, 2002: 100).
435 Neki srpski istoričari starije generacije naciju dosledno poimaju na iskonski način, prebacu-
jući novovekovne pojmove u rani srednji vek. Tako, Ekmečić, sledeći Konstantina Porfirogenita
(958), autoritativno zaključuje da je „polovina Dalmacije i bar dve trećine Bosne bilo naseljeno
ljudima srpske etničke vezanosti“ zato što je vizantijski izvor utvrdio da južno od reke Cetine
žive ’pagani koji potiču od nekrštenih Srba’ (Ekmečić, 2000). Poticati od Srba ne znači isto što
i biti Srbin, jer identitet se, kako svedoči skorašnji primer Crnogoraca, mogao promeniti.
436 Kad je Kosovo u pitanju, Malkolm je priznavao da, za razliku od Bosne, ono nema istorijski
identitet i kontinuitet, ali da to ne znači da Srbija ima pravo na njega, jer i Srbiji taj konti-
nuitet nedostaje. Sem toga, dosledno se brani etničko pravo, jer Kosovo „po bilo kojim bal-
kanskim standardima može da se opiše kao kompaktna masa etnički istovrsnog naroda“
(Malcolm, 1998: XLIX).
437 „Većina plemstva u Hercegovini bila je pravoslavna tokom XIV i XV veka, pa su pravoslavci
verovatno činili i većinu stanovništva“ (Malcolm, 2002: 70). Doista, i drugi zapadni ideolozi
bosanstva ne prećutkuju činjenicu da je od 1168. do 1326. Hercegovina bila pod upra-
vom članova dinastije Nemanjića (Fine, 1996: 5).
438 Malkolm, međutim, prećutkuje činjenicu da ni katolička, pa ni bosanska crkva nisu bile naro-
čito ukorenjene u BiH: „Bosna je imala tri vere; svaka je postojala u posebnim geografskim
„Pravoslavna crkva je najmanje patila u ranom osmanskom periodu iz dva

razloga: prvo, zato što je osmanska politika pretpostavljala pravoslavnu kato-
ličkoj crkvi (austrijskom neprijatelju); i drugo, zato što je u velikom delu Bosne,
isključujući Hercegovinu, bilo veoma malo prisustva pravoslavnih pre turske
invazije. Uistinu, pravoslavno stanovništvo se naselilo u velike delove Bosne kao
neposredan rezultat politike Osmanlija“ (Malcolm, 2002: 55).
U tom smislu se veli i da „jedan srpski istoričar umetnosti tvrdi da neki

od pravoslavnih manastira u severnoj Bosni sežu i do vremena pre turskih
osvajanja, ali njegovo vremensko određenje je veoma neizvesno“ (Malcolm,
2002: 70). Nevolja je u činjenici da je taj „istoričar umetnosti“ Srećko Džaja
(Malcolm, 2002: 287) koji, osim što nije istoričar umetnosti već istoričar,439
nije ni Srbin već Hrvat iz BiH. Ako ostavimo po strani to što Džaja vero-
vatno nije srećan zbog toga što ga uticajni britanski istoričar svrstava u Srbe
i pogrešno navodi njegovu profesiju, može se reći da se tvrdnjom o srp-
skoj nacionalnoj pripadnosti ovog istoričara zapravo lakše odbacuje nje-
gova tvrdnja, jer ga, možda, već nacionalno opredeljenje nagoni da utvrdi
postojanje pravoslavnih manastira u severnoj Bosni pre no što su Osman-
lije u nju stigle. Istovremeno, neobaveštenoj publici autor se prikazuje ne
samo kao veoma dobro obavešten već i kao nepristrasan, jer uzima u obzir
izvore svih strana.
Uprkos činjenici da priznaje bivstvovanje pojedinih pravoslavaca u Bosni
u preosmansko vreme, što se duguje činjenici da su se bosanski plemići ženili
srpskim vlastelinkama, kao i doseljavanju pravoslavnih Hercegovaca u nju,
Malkolm ne dopušta mogućnost da je SPC bila vidljiva u predosmanskoj Bosni
(Malcolm, 2002: 70–71). No, „posle dolaska Turaka“ sve se „ubrzo promenilo“,
pošto je bilo potrebno popuniti demografsku prazninu nastalu usled kuge i
iseljavanja katoličkog stanovništva iz severne Bosne, naseljavanjem pravoslav-
nih Vlaha iz Hercegovine i iz okoline Smedereva (Malcolm, 2002: 72):
regijama: katolici na severu, zapadu, i počev od oko 1340. u centru (naročito u gradovima);
pravoslavni na jugu i istoku; bosanska crkva u centru, protežući se istočno do Drine i južno
uz Neretvu do Huma. (...) Do 1400, bilo je samo 20 do 30 franjevaca u celoj državi (radilo
se u osnovi o celokupnom zbiru katoličkog sveštenstva) okupljenih u četiri samostana.
Do vremena osvajanja 1463. bilo je dvanaest samostana, ali je sumnjivo da li su okupljali
više od ukupno 75 do 80 franjevaca. Tako su velike oblasti živele bez ikakvoga svešten-
stva. (...) Bosanska crkva uopšte nije imala biskupe u teritorijalnom smislu. Katolici su ih
imali u teoriji, ali je biskup Bosne živeo u Slavoniji i nije imao ulogu u samoj Bosni. Tako
su verovatno mnogi seljani retko ili nikada videli sveštenika, pa su ispoljavali i ravnoduš-
nost prema zvaničnoj religiji, ako nije silom nametana. Pravoslavci su, iako imahu mitro-
polite i sveštenstvo, posedovali ograničen broj crkava i sveštenika u njihovim oblastima.
Dakle, nijedna vera nije imala jaku organizaciju da veže svoje stado za crkvu bilo kroz veru
i verovanja bilo kroz osećaj zajednice“ (Fine, 1996: 13).
439 Ekmečić veli da Džaja nije profesionalni istoričar, već tek bivši sveštenik (Ekmečić, 2000).
„Počev od oko 1480. nadalje, pravoslavni sveštenici i vernici se pominju u mno-

gim krajevima Bosne u kojima se ranije nikad nisu pominjali. Za nekoliko pravo-
slavnih manastira se zna da su podignuti u XVI veku (Tavna, Lomnica, Paprača,
Ozren i Gostović), kao i važan manastir Rmanj440 u severozapadnoj Bosni koji je
prvi put pomenut 1515. godine. Ovi novi manastiri su posebno zanimljivi u sve-
tlu činjenice da je kanun-i-raya zabranio zidanje novih crkava: jasno, posebna
dozvola je data svaki put od osmanskih vlasti. Iako su pravoslavci prilično patili
od ponižavanja i represije, nije preuveličavanje ako se kaže da je pravoslavnu
crkvu osmanski režim favorizovao. Pravoslavni vernici su unutar Osmanskog car-
stva tražili izvor religijskog autoriteta, a katolici van nje, i verovatnije je da bi
potonji pre pozdravili osvajanje Bosne od neke katoličke sile kao oslobođenje.
Mitropolit (...) Bosne je prvi put pomenut 1532, a prva pravoslavna crkva u Sara-
jevu je podignuta verovatno sredinom XVI veka“ (Malcolm, 2002: 71).
Pa ipak, Fajn, na kojeg se Malkolm često poziva, tvrdi da „katolici nisu

imali teritorijalnu organizaciju u Bosni“, i da su „igrali vrlo ograničenu ulogu u
bosanskoj državi“, a da je „pravoslavna crkva postojala u Humu i regiji zapadno
od Drine, moguće i do Vrhbosne“, tj. Sarajeva, dok im je mitropolit stolovao
u Mileševi, „mestu moštiju Sv. Save“, poštovanih od pripadnika sve tri konfe-
sije (Fine, 1987: 484). Sem toga, verovatno je da se i dosta Srba, ako ne ranije,
doselilo u Bosnu posle 1389, i naročito posle 1459. godine. To uostalom potvr-
đuje i autor kojeg Malkolm nedosledno sledi – Džon Fajn (John Fine): „Kako
se osmanski pritisak na Srbiju povećavao tokom 30-ih godina XV veka, srpske
izbeglice su prelazile u istočnu Bosnu; i tako je broj pravoslavnih Srba u regiji
između Drine i, recimo, onoga što je danas Sarajevo, uvećan“ (Fine, 1996: 11).
Štaviše, „1477. godine, kada se grad (Sarajevo, prim. aut.) sastojao od
153 domaćinstva, ’bilo je 103 pravoslavno-hrišćanskih domaćinstava, osam
dubrovačkih (Ragužana), katoličkih domaćinstava i 42 muslimanska’ (Todo-
rova, 1997, cit. pr. Bakić Hayden, 2006: 154). Prema tome, Sarajevo je, 1462.
osnovano je kao kasaba (Donia, 2006: 11), maltene od svog osnivanja imalo
dve trećine pravoslavnog življa, a nije imalo, ako su Malkolmovi podaci tačni,
bogomolju, što upućuje na oprez prilikom izricanja pohvala verskoj trpeljivo-
sti Osmanske imperije. Sarajevo je pri osnivanju zamišljeno kao „grad u službi
islamske ideologije“ (Donia, 2006: 8), pa je shodno tome konverzijom uče-
šće pravoslavnih i katolika zajedno do 1530. gotovo anulirano (3%), a uče-
šće muslimana povećano na 97% (Donia, 2006: 21). Robert Donia navodi,
pomalo dvosmisleno, da su „u vreme osmanskog osvajanja 30-ih godina XV
440 Ima tvrdnji da se prvi put pominje 1498. (Pilipović, „Manastir Rmanj u prošlosti i sadašnjo-
sti“), ali to ne ruši tvrdnju Malkolma. Naprotiv, izgleda da je uglavnom u pravu što se tiče
vremena gradnje pravoslavnih manastira u Bosni, iako se to sa sigurnošću ne može tvr-
diti, jer se radi o posrednim saznanjima preko prvog beleženja manastira u nekom zapisu.
veka“ katolici naseljavali „sarajevsku oblast“, ali da „preobraćanja iz jedne vere

u drugu veru nisu bila neobična“, te da su „većinom seljani sarajevske oblasti
bili feudalni štićenici srpske pravoslavne porodice Pavlović“ (Donia, 2006: 11).
Glavna teza celog 6. poglavlja Srbi i Vlasi (Malcolm, 2002: 70–81) jeste,
naravno, da Srba i SPC nije bilo u srednjovekovnoj Bosni. Pa ipak, autor koji
zacelo nije prosrpski usmeren smatra da su plemići Bosne bili pripadnici svih
triju konfesija – „bosanske, katoličke, pravoslavne“ – te da za razliku od drugih
balkanskih država nijedna crkva nije imala centralnu ulogu u životu države ili
plemstva, i da je „izuzimajući Albaniju, koja u srednjem veku nikad nije postala
jedinstvena država, Bosna bila jedina zemlja na Balkanu u kojoj pripadnost
zajednici nije zavisila od zajedničke religije“ (Fine, 1987: 484).
Osim toga, sporno je i to što se, sasvim u neskladu sa pretpostavkama
modernističkog poimanja nacije o promenljivosti etničkih svojstava, u sred-
nji vek pomera dvadesetovekovna podudarnost konfesionalne pripadnosti
i etničke vezanosti na južnoslovenskim prostorima, iako je npr. čak i počet-
kom XX veka bilo Srba katoličke veroispovesti u Dubrovniku (Banac, 1983).441
Tako, bosanski ban Matej Ninoslav, katolik, u tri povelje (brojevi 30, 35 i 36)
nastale između 1234. i 1240. kojima se regulišu odnosi Bosne i Dubrovnika
svoje podanike naziva Srbima (Miklosich, 2006: 25, 29). Ništa nije moralo spre-
čavati ondašnje katolike u Bosni da se etnički osećaju Srbima, ali je poznato i
to da se od druge polovine XIV veka stanovnici Bosne počinju nazivati i Boš-
njanima ili Bosancima, što je neposredna posledica osvajanja nezavisnosti
i kraljevskog dostojanstva Kotromanića. Moguće je da bi vremenom došlo i
do oblikovanja posebnog etničkog identiteta, iako to nije i izvesno. Među-
tim, svođenje Bosne nedugo zatim u Osmanskom carstvu prvo na sandžak,
a potom uzdizanje na rang ejaleta, tj. najveće upravne oblasti, ne može se
tumačiti ni u etničkom, a kamoli u nacionalnom ključu, jer su ovi termini bili
muslimanima Osmanske imperije nebitni.
Valja ovde uočiti jednu važnu činjenicu: što je veća magla, to je veći pro-
stor za spekulaciju, a onda i za manipulaciju. Bez podrobnijeg izučavanja ovog
pitanja ne bi trebalo davati dalekosežne zaključke, jer je pitanje etnogeneze
u srednjem veku prilično obavijeno maglom. Etnički identitet nije tada bio
najbitniji, već su staleški i konfesionalni odnosili prevagu (Fine, 2006), ali je iz
predočenog jasno da se Malkolm, sasvim u mnogovekovnom maniru bavlje-
nja nacijom (Bakić, 2006), bavio istorijskim zasnivanjem bosanskog nacional-
nog identiteta u srednjovekovnoj prošlosti i da je iz tog razloga sistematski
441 Iako Banac smatra da su Srbi katolici bili polovinom XIX veka samo intelektualci, a da su se
širi društveni slojevi Dubrovnika osećali Hrvatima (Banac, 1983), to je odista teško doka-
zati. Štaviše, Fajn i Ekmečić navode izvore koji govore da je u srednjem veku, pa čak i u
prvoj polovini XIX veka u celoj Dalmaciji bio prilično zamagljen nacionalni identitet, i da
je lokalni (Dalmatinci) ili širi (Slovini) odnosio prevagu nad nacionalnim imenima Srba i
Hrvata (Fine, 2006; Ekmečić, 1989).
zanemarivao činjenice koje nisu odgovarale njegovoj tezi. Izuzev toga, bav-
ljenje nejasnim srednjim vekom moglo je barem donekle skrenuti pažnju sa
doba nacionalizma u XIX veku u kojem je jasno da je rasprostranjenost naci-
onalnog identiteta Bošnjaka ili Bosanaca bila zanemarljiva čak i među musli-
manima, dok je među pravoslavnima i katolicima bila ravna nuli.
Tako, i etnički identitet Vlaha može biti sporan, jer do danas nije utvr-
đeno da li je ime Vlah imalo etnički sadržaj ili se odnosilo tek na stočarsko
zanimanje,442 premda je verovatnije da se barem spočetka radilo o zaseb-
nom etničkom identitetu koji se vremenom menjao. Bilo kako bilo, legitimna
je hipoteza da su „Vlasi, kao izdvojena etnička i kulturna grupa, igrali glavnu
ulogu“ u procesu naseljavanja Bosne, iako je verovatnija hipoteza Zorana
Janjetovića koji veli: „da nije bilo slovenske mase, Vlasi ne bi imali u koga da
se pretapaju” (Janjetović, 2003: 100), premda su mogli biti relativno brojni.
Međutim, belodana je činjenica da objašnjavajući ove procese Malkolm razot-
kriva dublje i sasvim savremene uzroke svog neraspoloženja prema Srbima:
„Zvati nekoga danas Srbinom znači upotrebiti koncept napravljen u devetna-

estom i dvadesetom veku koji je nastao kombinacijom religije, jezika, istorije
i ličnog samopoimanja pojedinca: savremeni bosanski Srbi se s pravom mogu
samoopisati kao takvi, bez obzira na vlaške pretke. No, ipak je pomalo pikan-
tno razmišljati, kada se danas čuju tzv. desničarski ruski političari kako govore
o potrebi odbrane njihove drevne slovenske braće u Bosni, da onaj deo bosan-
skog stanovništva koji ima veliki i prepoznatljivi element neslovenskih predaka
jesu bosanski Srbi“ (Malcolm, 2002: 81).
Autor je, prema tome, uz ponovno verbalno priklanjanje modernističkom

shvatanju nacije, upotrebio retoričko sredstvo ironije upereno prema njego-
vim pravim neprijateljima, tzv. ruskim desničarima koji iskazuju slavjanofil-
sko-pravoslavne simpatije u težnji da prošire ruski uticaj na Balkan. Bosanski
Srbi su tu tek „uzgredna šteta“.
Ma koliko bio rečju modernista, u pripovednom načinu izlaganja Mal-
kolm otkriva neke crte iskonskog poimanja nacije. Tako, on navodi da su „zbog
svojih zastrašujućih metoda neregularnog ratovanja Morlaci pribavili rđavu
442 Mišljenje da su Vlasi bili tek stočari a ne i pripadnici posebne etničke zajednice izlaže npr.
Ekmečić (Ekmečić, 2000), pri čemu vrši „društveno normalizovanje ličnih modela“, jer veli
da to „istoričari tvrdoglavo veruju“. Ovo retoričko sredstvo koristi se u okviru diskurzivne
strategije prećutkivanja, jer služi skrivanju činjenice da, iako neki srpski istoričari veruju da
su Vlasi bili tek stočari, postoji jedan broj ne samo stranih već i domaćih istoričara (Sima
Ćirković) koji smatraju da su oni bili i zasebna etnička zejednica. Osim toga, Ekmečić se
služi retoričkim sredstvom podmetanja tvrdeći da Malkolm smatra kako su Vlasi „bili odvo-
jena rasa sa posebnim antropološkim crtama“, iako Malkolm to nigde izričito ne pominje
(Ekmečić, 1995).
reputaciju i bili smatrani primitivnim i brutalnim ljudima“ (Malcolm, 2002: 77).

Pošto je, međutim, utvrdio da su upravo oni preci bosanskih Srba,443 ne mora
se glasno reći, već kroz diskurzivnu strategiju prećutkivanja ispada gotovo
samorazumljivo da je ova crta njihovog ponašanja ostala nepromenjena do
dana današnjeg, jer u poslednja tri poglavlja će Malkolm upravo pisati o ova-
kvom načinu ratovanja koji karakteriše Srbe.444 Tako je kritičar balkanističkog
diskursa „večite mržnje“ koja navodno karakteriše Balkan došao do toga da
sam balkanizuje Vlahe, odnosno Srbe.
Osim toga, upravo u jednom od ova tri poglavlja autor će reći i sledeće:
„Veštački pokret, drugim rečima, napravili su pravoslavni i katolički Bosanci u
devetnaestom i ranom dvadesetom veku kada su počeli da se nazivaju etnič-
kim oznakama Srba i Hrvata“ (Malcolm, 2002: 200). Ako Malkolm srpsku i
hrvatsku etničku konstrukciju smatra „veštačkom“, na stranu sada sporno pita-
nje kada su napravljene, onda on ne može biti modernista u teorijskom smi-
slu, jer prećutno Bošnjake smatra jedinim „prirodnim“ mnogovekovno posto-
jećim etničkim identitetom u Bosni.
Gorepomenuti negativni stereotipi o grupama ljudi koje dele vekovi,
zajedno sa upotrebom reči „veštački“ svedoče da se Srbi i Hrvati u BiH posma-
traju kao nedavno „zamišljene zajednice“, dok se mnogovekovno poimanje
nacije, ako ne izričito onda prećutno, primenjuje na Bošnjake. Belodano je,
prema tome, da se teorija potčinjava politici i da se modernističko poimanje
nacije prihvata selektivno u zavisnosti od političkih potreba trenutka.
Glavni cilj knjige Noela Malkolma, uz demonizaciju Srba, jeste da odbrani
Bošnjake u smislu istorijske zasnovanosti njihove nacije i nacionalnog identi-
teta, kao i bosanske višeetničke države. U tom cilju ih je potrebno narativno
predstaviti kao od davnina sekularnije, verski trpeljivije i prema Zapadu otvo-
renije od drugih muslimana. Stoga se nude zanimljive istorijske analize nekih
pojava, ali i neretko upada u jednostranosti:
„Iako bogobojažljivi (prethodno je citiran osmanski putopisac Evlija Čelebija koji

je Bošnjake nazvao bogobojažljivim, prim. aut.), Bosanci su bili upadljivo manje
strogi od nekih drugih muslimanskih društava u njihovoj privrženosti nekolikim
443 Malkolm zanemaruje činjenicu da su upravo pravoslavci konverzijom postali muslimani

u Sarajevu i okolnim selima između 1485, kada ih je bilo oko dve trećine, i 1530. (Donia,
2006: 21; Bakić Hayden, 2006: 154), pa ako ti preobraćeni muslimani nikako nisu bili Srbi,
kao što Malkolm tvrdi, onda su morali, po njegovoj tezi, biti Vlasi zato što je starosede-
lačko slovensko stanovništvo bilo katoličko.
444 Ovakav način pisanja o Vlasima i Srbima podseća na pisanje Ante Starčevića u njegovom
spisu Pasmina Slavoserbska po Hrvatskoj, iako ga ne navodi. No, zato on sledi hrvatskog
emigrantskog istoričara Dominika Mandića, iako se ume i podsmehnuti – da se Vlasi ne
dosete – njegovoj „veličanstvenoj pseudopreciznosti“ kada ovaj navodi da je 50–52% Srba
u BiH bilo vlaškog porekla, i njegovo mišljenje izneto u Etnička povijest Bosne da Srba nije
bilo u BiH u srednjem veku (Malcolm, 2002: 290).
islamskim običajima; uvek su bili slabi prema ispijanju rakije,445 upotreba zara
nije poštovana u nekim područjima (naročito na hercegovačkom selu), a bosan-
ski običaj ašikovanja, pa čak i na ljubavi zasnovanog braka, bio je često predmet
komentara stranih posmatrača“ (Malcolm, 2002: 105).
Potom je, takođe, navedeno nekoliko veoma pohvalnih komentara o

„Bosancima“ koje su u XVI i u XVII veku davali stranci. Sve to ima funkciju
stvaranja pozitivne slike o bosanskim muslimanima na Zapadu. U tom smi-
slu se njihova pripadnost islamskoj veroispovesti relativizuje tvrdnjom da su
oni, ipak, moderniji i napredniji od drugih. Zapravo, može se gotovo primetiti
žal što britanski muslimani nisu malo moderniji i sličniji bosanskim. No, ova-
kvi citati imali su i funkciju relativizacije stavova o „Bosancima“ koje su davali
stranci tokom XIX veka:
„Ovakve opise je vredno imati na umu kada se čitaju izveštaji o ’fanatizmu’ bosan-
skih muslimana u XIX veku. Pogrešno je pretpostaviti da je to bila stalna crta
bosanskog islama. Fanatičan stav se izvesno razvio u XIX veku među nekim bego-
vima, muslimanskim sveštenstvom i nižim klasama urbanih muslimana; ali posto-
jali su dobri razlozi da se misli da se radilo o proizvodu posebnih političkih i druš-
tvenih uzroka. (...) Posle francuskog uzimanja Dalmacije i oružanih ustanaka Srba
i Crnogoraca (...) oni se osećaju opkoljenim i pod pretnjom. (...) Rast Srbije kao
naoružane i kvaziautonomne hrišćanske države iz koje su muslimani koji nisu
masakrirani bili brutalno prognani, pojačao je strahove muslimanskog svešten-
stva. Takođe, stalni rast značaja hrišćanske trgovačke zajednice u Sarajevu, koja
je od ranog XIX veka počela da uživa zaštitu Francuske, Austrije i Pruske, ojačao
je sumnje i zavist običnih muslimanskih građana. Do 1822. je drugi francuski
posetilac, Šarl Pertisje (Charles Pertusier), mogao napisati da ’muslimani shva-
taju veru u najekstremnijem obliku fanatizma’. Tada je takvo uopštavanje, iako
neverovatno sveobuhvatno, moralo imati neku dozu istine. No, nije uvek tako
bilo“ (Malcolm, 2002: 105–106).
Dakle, zaključak se nameće sam od sebe: ako su bosanski muslimani

bilo kad bili fanatični, onda su za to krivi Drugi, prevashodno Srbi, čija se
nedela prema muslimanima opisuju visoko osećajnim terminima (masakri-
rani, brutalno prognani). Istovremeno, ovakvim izrazima se grade stereotipi
o Srbima kao večitim, brutalnim agresorima i etničkim čistačima teritorija
koje osvoje, čime se autor još jednom udaljava od modernističkog poimanja
445 U stvari, priloška odredba za vreme „uvek“ upozorava da se radi o poluistini, jer je sam
autor ranije naglasio da se stav prema alkoholu u Bosni menjao od pravovernog tokom
XVI i XVII veka do fleksibilnijeg tokom XVIII i XIX veka, pošto je u ovim docnijim vekovima
obustavljena praksa prijavljivanja vlastima piću sklonih komšija (Malcolm, 2002: 98).
nacije. Ipak, kako onda objasniti relativno visok procenat muslimana u San-
džaku, ili mnogo različitih nacionalnosti u Vojvodini?446
No, Malkolm ispoljava težnju da ideološki uzdigne modernost BiH, a
umanji je kod susednih zemalja, pa tvrdi da je Sarajevo imalo oko 60.000
stanovnika 1807, što je „manje od brojke koju navodi Čelebija 1660, ali još
uvek impresivno ako se poredi sa stanovništvom Beograda 1838. (12.963) ili
Zagreba 1851. (14 000)“ (Malcolm, 2002: 96–97). U stvari, Malkolm je gotovo
tri puta uvećao broj stanovnika Sarajeva, istovremeno umanjujući broj sta-
novnika Beograda,447 jer prema podacima koje navodi jedan od najobavešte-
nijih proučavalaca istorije Sarajeva, Robert Donia, broj stanovnika Sarajeva je,
od trenutka kada su ga Osmanlije osnovale oko 1460. porastao na oko 23.500
stanovnika do 1600, i taj broj je „ostao na tom nivou u narednih 280 godina“,
da bi se duplirao pod Habzburzima (oko 51.000), i iznosio oko 500.000 pred
raspad SFRJ (Donia, 2006: 353).
Malkolm je mogao i porediti BiH sa drugim oblastima Osmanskog carstva
kada je u pitanju obrazovni nivo stanovništva. Nažalost, to nije učinio, možda
i zbog toga što slika obrazovnog nivoa stanovništva BiH nije bila impresivna
u poređenju s drugim delovima Imperije:
„(...) tek 10% dece (u BiH, prim. aut.) pohađalo je bilo kakvu školu, a od njih, još
je manji broj završio osnovnu školu koja je svakako bila izrazito okrenuta religij-
skom vaspitanju. Obrazovna situacija u oblasti pokazuje kako je periferan polo-
žaj Bosna zauzimala u Osmanskom carstvu. Nivo obrazovanja u Bosni bio je u
skladu, ili ispod tog nivoa, sa oblastima istočne Anadolije koje su obično sma-
trane veoma nerazvijenim. Anadolske i balkanske oblasti bliže Istanbulu uživale
su mnogo viši obrazovni standard“ (McCarthy, 1996: 66–67).
Iz ovoga je jasno da ejalet Bosna, iako veoma važan sa stanovišta odbrane

granica Osmanske imperije, nije bio toliko bitan za Carstvo kada je u pitanju
očekivani intelektualni doprinos njegovog stanovništva. Očevidno, granični
prostor bio je namenjen prevashodno ratovanju, u manjoj meri trgovini, ali
nikako ne i negovanju duhovnih mogućnosti i delatnosti stanovništva.
Osim navođenja problematičnih podataka i prećutkivanja za BiH i Boš-
njake neprijatnih činjenica, Malkolm ume ispoljiti i protivrečnosti u tumače-
nju nekih pojava. Tako, na jednom mestu piše da je 1815. Srbija postala „Bosni
bilo svetionik slobode i nade, bilo centar ekspanzije i teritorijalnih ambicija“
446 Istini za volju, njihov se procenat smanjuje, pa je tako udeo svih manjina izuzev mađar-
ske, čiji je udeo od 1948. do 2002. pao sa četvrtine na šestinu stanovništva, u Vojvodini
danas ispod tri procenta.
447 Prema vodećem stručnjaku za privrednu istoriju Balkana, Džonu Lempiju (John Lampe),
Beograd je u ovo doba imao oko 20.000 stanovnika (Lampe, 2000: 50). Prema tome, Sara-
jevo je u prvoj polovini XIX veka imalo tek neznatno više stanovnika od Beograda.
(Malcolm, 2002: 89). Ova rečenica je podrazumevala da je neka vrsta srpske

etničke svesti među pravoslavnim stanovništvom BiH morala postojati počet-
kom XIX veka. Na drugom mestu, međutim, sledeći bošnjačkog istoričara i
nacionalnog pregaoca Mustafu Imamovića, piše da su oni u XIX veku bili
nacionalno uglavnom nesvesni, jer je izvesni „Teofil Petranović, učitelj pravo-
slavne škole u Sarajevu u šezdesetim godinama XIX veka stvorio grupu ljudi
koji su išli po selima i govorili pravoslavnim seljacima kako moraju da pre-
stanu da sebe zovu ’hrišćani’ (...) i da se počnu nazivati ’Srbima’; a Vaso Pela-
gić, direktor pravoslavne škole u Banja Luci (koji) je agitovao za srpski nacio-
nalni cilj“ (Malcolm, 2002: 126). Ipak, činjenica da su neki učitelji širili srpsku
nacionalnu svest ne znači da ova već nije u etničkom obliku postojala, pošto
su nazivi Srbi i pravoslavci bili već u samom nazivu crkve povezani i ispreple-
teni u svesti pravoslavnih vernika. Naposletku, ne treba zaboraviti da je Filip
Višnjić, nepresušni izvor epskih pesama, dospeo u Srbiju početkom XIX veka
tokom srpske revolucije upravo iz Bosne.
Uzgred, uz svo poštovanje prema obimu i raznovrsnosti izvora i literature
koje Malkolm navodi, čovek bi se mogao zapitati čime je M. Imamović zaslu-
žio da bude citiran, a M. Ekmečić, primerice, nije? Kritičnost prema svim nauč-
nim ili ideološkim sudovima jeste neophodna, ali ako se citira jedan, bilo bi
normalno da se navodi i drugi autor. Ovako, čini se da je privrženost naciona-
lizmu srpskog istoričara diskvalifikovala da njegovo istoriografsko delo uop-
šte bude uzeto u razmatranje,448 a da privrženost nacionalizmu drugog autora
preporučuje u smislu nekritičkog prihvatanja. Srpski nacionalizam je politički
nekorektan, a bošnjački gotovo da normira političku korektnost na Balkanu.
Posledice toga su potencijalno opasne.
Malkolmova pristrasnost kad su Srbi u pitanju vidljiva je i prilikom razma-
tranja pokušaja uvođenja bosanske nacije od strane Benjamina Kalaja, mini-
stra finansija i upravitelja BiH:
„Kalajeva cela bosanska politika imala je cilj izolovanje zemlje od nacionalističkih

političkih pokreta u Srbiji i Hrvatskoj, i razvijanju ideje bosanske nacije kao odvo-
jenog i ujedinjujućeg činioca. Turci su u stvari upražnjavali reč ’Bosanci’ (bosna-
klar) u značenju koje se odnosilo na sve stanovnike Bosne; no, jedini koji su na
srpsko-hrvatskom sebe tradicionalno zvali ’Bosancima’ (Bošnjaci) bili su bosanski
muslimani. (Katolici su sebe zvali latincima, Latini, ili kršćani, (...) a pravoslavci su
sebe zvali Vlasi, (...), ili hrišćani (...) Kalaj se nadao da će da proširi naziv ’Bosanac’
na sve ljude svih religijskih zajednica (...)“ (Malcolm, 2002: 147–148).
448 Doista, M. Ekmečić nije uspevao da tokom devedesetih godina izmakne uticaju nacio-
nalizma, pa je i bošnjačku naciju često nazivao „veštačkom“ ili „sintetičkom“ (Bandžović,
2003: 92–93), ali zanimljivo je da i Malkolm koristi izraz „veštački“ za srpski i hrvatski naci-
onalni pokret u BiH.
Dok je Kalajeva politika korektno prikazana, kao i nazivi kojima su katolici i

muslimani sami sebe zvali,449 dotle je veoma sumnjivo da su pravoslavci Bosne
sebe nazivali Vlasima, tim pre što se za takvu tvrdnju nijedan izvor ne navodi, jer
je to prezrivi naziv drugih u BiH prema njima,450 a oni su sami sebe zvali hrišća-
nima ili Srbima, naročito u XIX veku o kojem Malkolm u ovom kontekstu piše.
Sem toga, i najvažnije, naziv „Bosanci“ nije korišćen u nacionalnom smislu.451
Po završetku I svetskog rata došlo je do nasilja srpskih nacionalista i pljač-
kaša protiv bošnjačkog življa, naročito zemljoposednika i tzv. šuckora. Tuma-
čenje ovih događaja je za Malkolma tipično, tj. Srbijanci su ti koji odvajkada
kvare multietnički raj BiH:
„Izvesna drevna mržnja prema muslimanima nesumnjivo je postojala među voj-

nicima koji su došli iz Srbije; većina njih nije imala iskustvo života među muslima-
nima, a doneli su sa sobom mišljenje o muslimanima kao skoro mitskim nepri-
jateljima Srbije. No, to nije bilo tačno za bosanske srpske seljake koji su živeli
u miru sa njihovim muslimanskim komšijama više od četrdeset godina“ (Mal-
colm, 2002: 163).
Ipak, nije verovatno da muslimane više mrze oni koji s njima nemaju
nikakvih dodira od onih koji kadšto kao kmetovi s njima žive i na čijim pose-
dima i za čiji račun neplaćeno rade.452 Sem toga, 40 godina uopšte nije tako
dug period; naprotiv, to je pod pretpostavkom istih društvenih uslova vreme
za socijalizaciju novih naraštaja. Istovremeno, treba primetiti da, po Mal-
kolmu, „argument drevne mržnje“ izgleda nije baš sasvim pogrešan, jer se
da primeniti na Srbijance.
449 Premda se prećutkuje da su neki muslimani, ako ne i većina, u ovo vreme sebe nazivali
Turcima (Bakić, 2004).
450 Ovaj naziv se i danas s prezirom koristi u BiH i Hrvatskoj prema Srbima. Inače, Malkolm je
u pozitivnom kontekstu pomenuo Srbe samo kada je govorio o I svetskom ratu, jer je izri-
čito utvrdio da Gavrilo Princip nije imao neposredne veze sa srbijanskom vladom, da je
nemački Reich odgovoran za izbijanje I svetskog rata, te da su se Srbi junački držali u ratu
protiv Habzburške monarhije (Malcolm, 2002: 156–157). Relativno pozitivan je i prikaz
đenerala Mihailovića, što ne čudi u svetlu činjenice da je ovaj bio antikomunista i anglo-
fil. Kada igraju u skladu sa britanskim interesima, Srbi ne moraju biti loši momci.
451 „Uglavnom je muslimansko stanovništvo na Balkanu bilo vezano za Otomansko carstvo,
iako činjenica da je toliki broj muslimana ipak ostao na Balkanu potvrđuje da je lokalizam
bio snažniji od imperijalnih spona. Ovo se naročito odnosi na bosanske muslimane, koji
su činili socijalnu elitu svog regiona, zajedno sa nekim muslimanima koji nisu bili turskog
porekla. Oni nisu razvili nacionalnu ideologiju koja bi težila zasebnoj državi, a njihova flu-
idna samosvest dugo je imala odlike mileta” (Todorova, 1998: 295).
452 Srbi su činili 42% seoskog stanovništva, ali i 74% seoskih bezemljaša; dok su bosanski
muslimani činili 37% seoskog stanovništva, ali i 91% zemljoposednika (Bakić, 2004: 94;
Lampe, 2000: 82). Prema Bugarelu, 95,4% kmetova su 1910. činili pravoslavci i katolici
(Bugarel, 2004: 49).
Zanimljivo je i da Malkolm skoro uopšte ne pominje bosanske Srbe i nji-

hova politička usmerenja u Kraljevini SHS (Jugoslaviji). Razlozi su prilično
jednostavni: oni su u najvećoj meri podržavali dve stranke: Zemljoradničku i
Narodnu radikalnu stranku. Bosanske Hrvate je pomenuo tek jednom u smi-
slu podudaranja njihovih interesa sa bosanskim muslimanima, iako su odnosi
bili znatno zamršeniji. Umesto toga, pisao je apologiju JMO i Mehmedu Spahu
koji je predstavljen kao strogo načelni političar. Na nesreću, sasvim je pogre-
šan način na koji su viđeni i stranka i njen vođ. Malkolm je, recimo, pisao da je
oko četiri hiljade muslimanskih porodica spadalo u zemljoposedničke koje je
agrarna reforma neposredno pogodila, te da su „neke bile svedene na bedu“:
„Spahova briga za ovo pitanje dovela je do toga da njegova stranka i on budu
proglašeni od kritičara za predstavnike stare feudalne klase; u stvari, tek šest
od sedamdeset osam kandidata isturenih 1920. spadali su u veleposednike,
dok su njih pedeset dvojica bili advokati, učitelji i pripadnici drugih profesija“
(Malkolm, 2000: 164–165).
Ne dovodeću u sumnju ove podatke, mogao bi se čovek zapitati koliko
je od ovih pripadnika slobodnih profesija imalo veleposednike kao svoje
očeve. Oni su prihvatili Vidovdanski ustav i srpsku hegemoniju nad Kralje-
vinom SHS pod uslovom da NRS uspori agrarnu reformu i bogato obešteti
begove,453 kao i da šerijatsko pravo nastavi da važi za jugoslovenske musli-
mane uz autonomiju za islamsku versku zajednicu BiH, te da se očuvaju gra-
nice BiH u okviru nove upravne podele zemlje (Bougarel, 2003: 102). Nisu
li dva od tri zahteva bili pokazatelj izrazito konzervativne politike? Nisu li
klasni i konfesionalni konzervativni interesi ipak bili bliži vođstvu JMO u
odnosu na maglovite nacionalne interese? Nisu li, naposletku, neki od vođa
bosanskih muslimana u nekoliko navrata menjali svoje nacionalno oprede-
ljenje, zavisno od odnosa političkih snaga i etničkih koalicija u kojima su se
trenutno nalazili? No, u pohvalama Spahu Malkolm je išao i dalje, gotovo
sasvim zanemarujući stvarno stanje, sve u želji da pokaže kako BiH nije
nikada izgubila političko-upravni kapacitet:
453 Malkolm spori da je obeštećenje bilo na nivou tržišne vrednosti zemlje (Malcolm, 2002:
164). Savremeni bošnjački istoričari i nacionalni pregaoci, od kojih su dvojica, Mustafa
Imamović i Atif Purivatra, uz Hamdiju Pozderca i akademika Muhameda Hadžijahića,
bili određeni da ideološki osmisle i opravdaju stvaranje muslimanske nacije u Studij-
skom izvještaju Centra za društvena ispitivanja Fakulteta političkih nauka koji je preu-
zeo ulogu nosioca projekta pod naslovom „Stav muslimana BiH u pogledu nacionalnog
opredjeljivanja“ (1967–1970) (Redžić, 2000), navode da se radilo o „ekonomskom geno-
cidu nad Muslimanima“ (M. Imamović – K. Hrelja – A. Purivatra: Ekonomski genocid nad
Bosanskim Muslimanima. Sarajevo 1993.). Kako pomalo ironično veli istoričar Husnija
Kamberović, „autori su sami upali u zamku pretjerane potrebe za dokazivanjem ‘geno-
cida’, pa su u toj potrebi načinili niz kontradiktornih tvrdnji, te terminoloških i suštin-
skih grešaka” (Kamberović, 2003: 168–169).
„Spahova druga briga u Ustavotvornoj skupštini bila je da očuva regionalno-

upravni identitet Bosne. U ovome je imao nekih uspeha, iako je to, paradoksalno,
vodilo podržavanju sasvim centralističkog ustava koji su stvorili srpski vođi. (...)
Ipak, bilo je malo alternativa, pošto je vođ glavne hrvatske partije budalasto
povukao sve svoje poslanike iz parlamenta. (...) obris Hrvatske je nestao s mape,
ali su konture Bosne bile sačuvane – uistinu, šest bosanskih oblasti su precizno
odgovarale onima šest ’Kreise’ Austro-Ugarske koje su, pak, bile zasnovane na
sandžacima završnog perioda Osmanske uprave. Blagodareći Spahovim napo-
rima, Bosna je bila jedini konstitutivni element Jugoslavije koji je zadržao svoj
identitet na ovaj način“ (Malcolm, 2002: 165).
Ovakav način pisanja sasvim zanemaruje činjenicu da je upravo blagoda-

reći JMO, Vidovdanski ustav bio donet. Bez glasova poslanika JMO, ne bi bilo
centralističkog ustava. Što se, pak, konstitutivnosti tiče, BiH nije bila konstitu-
tivni deo Kraljevine, pošto su konstitutivni delovi bili samo Srbi, Hrvati i Slo-
venci po kojima je država nazvana. Oni su bili, može se reći, vlasnici ili titulari
Kraljevine, kako iz samog njenog imena logički i pravno sledi. Sve istorijske
zemlje su raspuštene, iako su ponešto paradoksalno njihovi zakoni nastavili da
žive sve dok Šestojanuarska diktatura nije u dobroj meri ujednačila zakonski
sistem zemlje. No, Malkolm je pošto-poto želeo da pripovedno uspostavi isto-
rijski kontinuitet Bosne kroz vekove. Tipično za konzervativni način mišljenja,
samo dugo i neprekidno trajanje pravda savremenu državu. Bosna je trajala
kratko u srednjem veku, ali je bez obzira na to bila upravna jedinica u Osman-
skom carstvu. Makar ni blizu nezavisnosti, bila je upravna jedinica. Naposletku,
zaslužuje sopstveni identitet, jer je bila „jedini konstitutivni element“ i u Prvoj
Jugoslaviji. U najmanju ruku, argumentacija je veoma nategnuta.
Autor takođe tvrdi bez navođenja bilo kakvog izvora da je „obična musli-
manka bila ohrabrena da radi u sarajevskim fabrikama – nezamisliva pojava
u strogo muslimanskim društvima tog vremena“ (Malcolm, 2002: 167). Vero-
vatno je nivo islamske pravovernosti u BiH bio niži no u islamskim zemljama,
ali BiH u to doba nije ni spadala u islamska društva, ne samo zato što se nala-
zila u Kraljevini SHS (Jugoslaviji) već i zbog toga što su bosanski Srbi činili rela-
tivnu većinu (43%), a pravoslavni i katolici zajedno dvotrećinsku većinu stanov-
ništva BiH. Pa ipak, zar se nosio sve do 1950. godine. Bilo bi doista čudnovato
da su muslimanke, osim tek izuzetno, radile u veoma malobrojnim sarajevskim
fabrikama, naročito ako se zna da su čak i u Zapadnoj Evropi žene započele rad
u fabrikama baš u tom periodu, što je bila jedna od retkih pozitivnih posledica
I svetskog rata. No, prema Malkolmu, moderne i višeetničke kulturne vredno-
sti dominirale su večitom bosanskom državom već u prvoj polovini XX veka.
Uloga negativca u Prvoj Jugoslaviji, međutim, bila je nimalo iznenađujuće
dodeljena jednom Srbinu – kralju Aleksandru. On je, naime, „po prvi put u više
od četiristo godina“ podelio BiH u četiri banovine u kojima su Muslimani bili
u manjini“ (Malcolm, 2002: 169). Dakako, to nije omelo Spaha i JMO da sara-
đuju sa Milanom Stojadinovićem u okviru iste stranke (JRZ) u istoj vladi od
1935. do 1938. godine. No, Malkolm je površno obratio pažnju na ovaj period,
o čemu svedoči i podatak da je Stojadinović ujedinio „svoju Srpsku radikalnu
stranku“ sa JMO i SLS u JRZ (Malcolm, 2002: 171). U stvari, to je bilo nemo-
guće pošto je Stojadinović osnovao SRS tek posle pada njegove vlade. Pot-
puno se, međutim, zanemaruje da su u ovom periodu Spaho i Korošec uče-
stvovali u izuzetno uspešnoj primeni omiljene discipline međuratnih srpskih
političara: kako izolovati Hrvate u okviru Jugoslavije.454
Malkolm je najuravnoteženije pisao o dva svetska rata, gde nije prećutano
ono što se dešavalo Srbima, a da to nije bilo na uštrb onoga lošeg što su Srbi
drugima učinili. Primerice, navedeno je da su i „nefanatični, ali kooperativni
kvislinški upravitelj, general Nedić“ i ustaški antisemitski „fanatici“ sarađivali
sa nemačkim nacistima u ’rešavanju’ jevrejskog pitanja, ali je uočena i bitna
osobenost režima u NDH: „Antisemitizam je, međutim, bio tek drugorazredna
briga ustaškim ideolozima. Njihov glavni cilj bio je da ’reše’ problem velike srp-
ske manjine (1,9 miliona od ukupno 6,3 miliona) na teritoriji NDH“ (Malcolm,
2002: 176). Navedeni su zatim i neki zločini ustaša, npr. ubistvo i bacanje „sto-
tina“ Srba sa mostarskog mosta u Neretvu, te da su čak i Nemci bili zapanjeni
zločinačkim ponašanjem ustaša, ali je uočeno i da su se Srbi osvetnički pona-
šali prema nedužnim civilima: „Reakcija srpskih seljaka455 – naročito u Herce-
govini, sedištu oružanih seljačkih ustanaka 1875. i 1882. – bila je očekivana:
u nevesinjskom kraju su se podigli na oružje u junu 1941, isterali ustašku mili-
ciju i uspostavili ’slobodnu teritoriju’ pridružujući je sličnoj oblasti otpora u
susednoj Crnoj Gori. Potom su se okrenuli protiv lokalnih hrvatskih i musli-
manskih seljana, čiji su pristanak na vlast NDH smatrali kolaboracijom, pa su
pobili više od 600 Muslimana u oblasti Bileće, u južnom uglu Hercegovine, a
u julu i avgustu je oko 500 njih pobijeno oko Višegrada“ (Malcolm, 2002: 176).
„Genocidna politika NDH prouzrokovala je da se hiljade bosanskih Srba
pridruže, gdegod su mogli, jednom od organizovanih pokreta otpora“ (Mal-
colm, 2002: 176). Malkolm prepoznaje dva pokreta otpora Nemcima u II svet-
skom ratu: monarhističku jugoslovensku vojsku u otadžbini i Narodnooslobo-
dilački pokret predvođen komunistima. Britanskom konzervativcu je prvi bliži,
pa i Dražu Mihailovića slika sa simpatijama: „monarhista, anglofil i stručnjak
454 No, ovu aktivnost M. Spaha, JMO i slovenačkih konzervativaca, Malkolm u okviru dis-
kurzivne strategije relativizacije eufemistički smatra „vrstom treće snage koja posreduje
između anticentralističkih Hrvata i centralističkih Srba“ (Malcolm, 2002: 168). Naravno,
navodi se da su Spaho i Korošec bili zatvoreni zajedno s Mačekom 1932. (Malcolm,
2002: 169).
455 Malkolm izričito odbija mogućnost da su ove zločine učinili četnici, kao što smatraju Vla-
dimir Dedijer i Antun Miletić, ali ne navodi nijedan izvor ili argument na osnovu kojih to
čini (Malcolm, 2002: 307).
za gerilsko ratovanje“ (Malcolm, 2002: 176). O Brozu, pak, kaže: „Njen (KPJ,
prim. aut. ) vođ, Tito (bivši austrougarski armijski podoficir Josip Broz), kao sta-
ljinista je preživeo čistke u Moskvi, a tokom perioda između pakta Molotov–
Ribentrop i Hitlerove invazije na Rusiju sledio je zvaničnu liniju Kominterne
koja se žalila na britansku agresiju na Nemačku. No, bio je snalažljiv čovek i
prirodni organizator (...)“ (Malcolm, 2002: 177).
Belodano je, dakle, da i u oceni istorijskih ličnosti britanski konzervativni
istoričar drži do nacionalnog i ideološkog opredeljenja s kojeg bar delimično,
ako ne i potpuno, procenjuje istorijske događaje, procese i delatnike. Anglo-
fil i monarhista stoga ima bolje šanse da bude pozitivno ocenjen od staljini-
ste (a Stalin loyalist) koji je privremeno smatrao da je Velika Britanija napala
nacističku Nemačku.456
No, kada su u pitanju pokreti koje su Mihailović i Broz predvodili, stanje se
unekoliko razlikuje jer je odnos ova dva pokreta prema BiH bio veoma različit.
Rečju, četnici su se zalagali za uključenje BiH u veliku Srbiju u okviru Jugosla-
vije, a partizani za oblikovanje od nje jedne federalne republike u okviru Jugo-
slavije. Štaviše, politika četnika, kako s pravom navodi Malkolm, bila je izrazito
antimuslimanska, što on dokumentuje i pismom koje je u februaru 1942. pre-
dratni banjalučki advokat i politički direktor četnika od 1943, Stevan Moljević,
poslao Dragiši Vasiću. Moljević je pisao da srpske zemlje treba da uključe BiH i
Dalmaciju, a da potom treba da usledi „čišćenje zemlje od svih nesrpskih ele-
menata. Treba uputiti sve na njihov put: Hrvate u Hrvatsku, a muslimane u Tur-
sku ili Albaniju“ (Malcolm, 2002: 178–179, cit. pr. Dedijer i Miletić, 1990: 33–34).
Pa ipak, komandant JVO se oslobađa odgovornosti, jer „nema dokaza da je sam
Draža Mihailović ikada pozivao na etničko čišćenje“457 (Malcolm, 2002: 179).
Takođe, kada je u pitanju kolaboracija četnika sa Nemcima, veli se da je
ona „po prvi put“ nastupila tek posle kapitulacije Italije novembra 1943, u tre-
nutku kada su se partizani dočepali italijanskog oružja. Moguća kolaboracija
nekih četnika pre ovog datuma, o kojoj je izveštavao britanski oficir za vezu
među partizanima Dikin (Deakin), veže se za trupe koje Mihailović nije kon-
trolisao (Malcolm, 2002: 184).
No, na kraju, bar kada su nacionalni odnosi u pitanju (ako ne i kada je ide-
ologija u igri), u celini odmerenog pisanja o II svetskom ratu pokazana je ten-
dencija koja prati celu knjigu. Radi se o viktimizaciji Bošnjaka:
456 U knjizi o Kosovu, međutim, đeneral Mihailović ne prolazi tako dobro, jer se veli da je od
1943. bio uvučen u saradnju sa Nemcima (Malcolm, 1998: 298).
457 U fusnoti se navodi da je jedini dokument koji Mihailovića optužuje da je naredio anti-
muslimanski zločin, koji su objavili Dedijer i Miletić i kojem je i Jozo Tomašević u klasič-
noj studiji The Chetniks poklonio svoje poverenje, najverovatnije falsifikat samih koman-
danata koji su na taj način želeli opravdati svoje zločine. Malkolm tu sledi argumentaciju
Lusjena Kerčmera (Lucien Karchmar) i njegovu knjigu Draža Mihailović and the Rise of the
Četnik Movement 1941–1942, 2 vol, 1987.
„Misli se da je sveukupno 75.000 bosanskih Muslimana poginulo u ratu: 8,1% nji-

hovog celokupnog broja, što je veće učešće od Srba (7,3%), ili bilo kojeg drugog
naroda izuzev Jevreja i Cigana. Muslimani su se tukli na svim stranama – usta-
škoj, nemačkoj, četničkoj, partizanskoj – i bili su ubijani sa svih strana. Mnogo ih
je ubijeno u hrvatskim i nemačkim logorima smrti, uključujući Jasenovac, Buhen-
vald, Dahau i Aušvic. Oni nisu započeli ovaj rat, i borili su se iznad svega da bi se
odbranili“ (Malcolm, 2002: 192).
Opet je vidljiva težnja da se žrtve etnizuju, te da se Bošnjaci prikažu kao

najveće žrtve. Slede se isključivo bošnjački izvori458 i tumačenje Žerjavićevih
nalaza iz druge ruke, te njihove ocene brojnosti nacionalnih žrtava, iako autor
navodi i studiju Bogoljuba Kočovića, koji je došao do sličnih brojeva o žrtvama
i demografskim gubicima na prostoru Jugoslavije kao i Vladimir Žerjavić, što
je Malkolmu poznato, jer ih na drugom mestu s odobravanjem citira459 (Mal-
colm, 2002: 306–307). Po Kočoviću, relativni gubici su slični, ali su ipak žrtve
Srba najbrojnije (7,2%), osim ako Crnogorce ne bismo posmatrali odvojeno
od Srba, jer tada bi žrtve Crnogoraca bile najveće (10,4%) dok bi se žrtve Srba
smanjile na 6,9 odsto, prema 6,8% žrtava Muslimana i 5,4% Hrvata (Kočović,
2005: 88, 174). Žerjavić, pak, nešto drugačije ističe da su Srbi pretrpeli „naj-
veće ratne gubitke, tj. 52,6% svih ratnih gubitaka, ali u odnosu na očekivano
stanovništvo 1948. Muslimani imaju najveće gubitke, tj. 8,1“ (Žerjavić, 1992:
170). Nažalost, Malkolm nije želeo da o ovome piše višeslojno, da uzme u obzir
i objektivno Kočovićevo istraživanje i uporedi njegove nalaze sa podacima
Žerjavića, već je sledio bošnjački izvor i tumačenja Žerjavićeve knjige iz druge
ruke. Muslimanima se po svaku cenu pribavljao monopol na status žrtve.
Ako bi se, pak, pažnja obratila na ratne gubitke tri etničke grupe samo
u BiH, u kojoj su gubici u odnosu na druge republike bili najveći u Jugosla-
viji, onda bi Srbi u BiH imali najviše ratnih žrtava u odnosu na očekivano sta-
novništvo 1948, tj. 11,9%, pa bi iza njih došli Hrvati sa 9,1%, dok su bosanski
Muslimani imali 7,5% ratnih gubitaka u BiH. Muslimani iz Sandžaka su, pak,
imali 10,9% ratnih žrtava, a Srbi u Hrvatskoj čak 17,3% ratnih žrtava (Žerjavić,
1992: 169). Iz ovoga je jasno da su Srbi u Hrvatskoj i BiH, tj. na teritoriji NDH,
bili podrvrgnuti genocidnim akcijama ustaške države, što važi i za akcije srp-
skih četničkih jedinica prema Muslimanima iz Sandžaka. Po Kočoviću, podaci
su unekoliko različiti: broj stvarnih gubitaka Srba u Hrvatskoj je 16,3%, a u BiH
14,6%; dok su muslimanski ratni gubici u BiH 7,4%, u Crnoj Gori 6%, a u Srbiji
458 Balić, Smail (1992): Das Unbekannte Bosniens: Europas Bruecke zur islamischen Welt
(Koeln: 1992). Naslov je, prema tome, „Bosance“ predstavljao kao „Evropi“ nepoznate,
ali i kao most Evrope ka islamskom svetu, čime se ukazivalo na značaj bosanskih musli-
mana za „Evropu“.
459 Doduše, i tada se Žerjavićevi podaci navode prema Balićevoj knjizi.
(Sandžak) 5,2%, dok u Hrvatskoj uopšte nisu stradali; Hrvata je, pak, 11,4%
stradalo u BiH (Kočović, 2005: 174).460
Malkolmova tendencioznost vidljiva je i u bavljenju socijalističkim perio-
dom BiH, kada je dobila suverenost kao jedna od šest republika, dok su bosan-
ski muslimani, prvi put u istoriji, priznati kao konstitutivan narod jedne poli-
tičke zajednice počev od druge polovine šezdesetih. Autor smatra da su oni
bili potčinjeni Srbima i u socijalizmu:
„Politika bosanske republičke vlade (u prvih petnaest do dvadeset godina posle II

svetskog rata, prim. aut.) bila je podređena Beogradu, s tendencijom da posmatra
Republiku kao malo više od spoljne provincije Srbije. Sa odstupanjem Srbina Đure
Pucara s mesta partijskog šefa bosanske partije 1965, ovaj uticaj je oslabio;461 a sa
otpuštanjem iz jugoslovenskog Centralnog komiteta Aleksandra Rankovića, Tito-
vog brutalnog srpskog šefa tajne policije sledeće godine, nastupilo je opšte popu-
štanje politike prema nesrpskim narodima cele zemlje. Ipak, preokret prema pri-
znavanju bosanskih muslimana kao nacije bio je već na putu pre ovih događaja.
Verovatno je ovo bio rezultat spajanja dejstva dva uzroka: odluke da se napusti
politika ’integralnog jugoslovenstva’ i, umesto toga, jačanja republičkih identiteta
u ranim šezdesetim godinama XX veka, i odocneli rast male elite muslimanskih
komunističkih funkcionera unutar partijske mašine u Bosni“ (Malcolm, 2002: 198).
Da li je, možda, ovde bilo mesta za poređenje položaja BiH u socijalistič-

koj Jugoslaviji sa onim u Kraljevini SHS, te Osmanskoj ili Habzburškoj imperiji?
Recimo, bošnjački istoričar E. Redžić i filozof Filipović smatraju „da je Rezolu-
cijom ZAVNOBiH-a u novembru 1943, poslije 480 godina, obnovljena držav-
nost Bosne”462 (Redžić, 2003: 264; Filipović, 2003: 49). Bilo bi zanimljivo videti
kojem položaju bi Malkolm dao prednost? Iz konteksta njegove knjige čini se
da je islam koji se može uskladiti sa interesima kapitalističkog Zapada i impe-
rijalističkom politikom velikih sila mnogo poželjniji od socijalizma koji dovodi
u pitanje temelje kapitalističkog društva.
460 Pozivajući se na Kočovića i Žerjavića, ali ne citirajući nijednog od njih, Muhamed Filipović
je zaključio: „Zapravo, eliminacija muslimana je stalni lajtmotiv svake akcije i srpskog, ali i
hrvatskog nacionalizma, pa je tako i ovaj srpsko-hrvatski sukob oko Bosne i Hercegovine
bio iskorišćen da se, usput i kao kolateralna šteta, istrijebi što je moguće više muslimana.
To najasnije pokazuju Kočovićeva i Žerjavićeva demografska istraživanja o žrtvama ili
gubicima pojedinih naroda koji su živjeli na tlu bivše Jugoslavije u toku Drugog svjetskog
rata, a posebno onih koji su živjeli na tlu Bosne i Hercegovine“ (Filipović, 2003: 47–48).
461 Nasuprot Malkolmu, bošnjački istoričar Mehmedalija Bojić navodi, pak, ime Đura Pucara
Starog među onima iz CK SKBiH (Avdo Humo, Cvijetin Mijatović, Uglješa Danilović, Salim
Ćerić, Hajro Kapetanović) koji su „krajem pedesetih godina“ XX veka pokrenuli ispravljanje
„pogrešnog stava Partije u pogledu posebne nacionalnosti Muslimana“ (Bojić, 2001: 236).
462 Istoričaru nove nacije ne treba preterano zameriti što srednjovekovnu državnost „zami-
šljene nacije“ izjednačava s državnošću u XXI veku.
No, Malkolm je upadao u protivrečnosti, jer je na prethodnoj stranici

pisao kako „su partijski članovi (muslimanske veroispovesti, prim. aut.) bili
pod pritiskom da se izjasne kao jedno ili drugo. Analiza partijskih funkcio-
nera s muslimanskim imenima u prvom (1956) jugoslovenskom Ko je ko poka-
zuje da se 17% izjašnjavalo kao Hrvati i 62% kao Srbi – znak, među ostalima,
s koje strane je vetar duvao na bosanski politički život u tom dobu“ (Malcolm,
2002: 197). Zorno se vidi da jedan od dva prethodna citata nikako ne može
biti istinit, iako je tačno da oba mogu biti neistinita. Naime, ako je tačna auto-
rova tvrdnja463 da su partijski članovi bili pod pritiskom da se izjasne kao Srbi
ili Hrvati, onda je sasvim jasno da komunisti nikad nisu vodili politiku inte-
gralnog jugoslovenstva.
Sam Malkolm navodi da je u popisu iz 1948. bilo predviđeno da Musli-
mani sebe odrede bilo kao „muslimane Srbe“, „muslimane Hrvate“ ili „musli-
mane – nacionalno neopredeljene“, te da je to „pružilo šansu bosanskim
muslimanima da pokažu koliko ne žele da se srbizuju ili hrvatizuju: 72.000 se
izjasnilo kao Srbi, a 25.000 kao Hrvati, dok se 778.000 izjasnilo kao ’neoprede-
ljeni’“ (Malcolm, 2002: 197–198). Naravno, ovo još uvek ne znači da su partijski
članovi bili pod pritiskom da se izjašnjavaju kao Srbi ili Hrvati. Može se pret-
postaviti da su muslimanski članovi partije, potekli iz partizanskog pokreta
otpora, u većoj meri bili naklonjeni Srbima i zbog toga s njima saosećali još
tokom II svetskog rata zbog ustaških progona, te da su se još u ratnom peri-
odu osećali Srbima bez ikakvih pritisaka. No, kod Malkolma nema dilema,
radilo se metaforično govoreći o „političkom vetru“ iz Beograda koji je Musli-
mane okretao. U srpskoj sredini ovakvo objašnjenje bilo bi uslovljeno prisut-
nim stereotipom o prevrtljivim muslimanima, a verovatno se radi o tome da
su se neki muslimani opredeljivali za Srbe tokom II svetskog rata vođeni (osim
mogućim ali nikako ne i izvesnim porodičnim sećanjem) humanističkim pori-
vima poistovećivanja s komšijama koji pate.
Potom, međutim, Malkolm opet upada u zamku ubeđenja da su komu-
nisti vodili politiku „jugoslovenstva“: „Sledećeg puta (1953, prim. aut.), zva-
nična politika je promovisala duh ’jugoslovenstva’: kategorija ’musliman’
je sasvim uklonjena iz popisa, ali je ljudima bilo dozvoljeno da se opredele
kao ’Jugosloveni, nacionalno neopredeljeni’. U Bosni je 891.800 tako uradilo“
(Malcolm, 2002: 198). Očigledno, oznaka „Jugosloven – nacionalno neopre-
deljen“ nikako ne može da bude pokazatelj politike integralnog jugoslo-
venstva, jer tada za dodatak „nacionalno neopredeljen“ ne bi bilo mesta, a
muslimani bi bili proizvedeni u prve nacionalno opredeljene Jugoslovene.
Uz odgovarajuću prosvetnu nacionalnu politiku, prilika za uspeh bila bi
velika. No, umesto toga, polovinom šezdesetih je odlučeno da se odrednici
463 Malkolm ne navodi da se 8,6% izjasnilo kao Jugosloveni – nacionalno neopredeljeni (Bou-
garel, 2003: 107).
musliman ne dodaje „nacionalno neopredeljen“, već je otpočela partijska i

državna politika stvaranja muslimanske nacije.464
Čovek se danas samo može pitati da li bi, možda, nestanak Jugoslavije,
pa onda i rat u bivšoj BiH, bili izbegnuti da je zvanična politika pokušala da
postepeno gradi nacionalno jugoslovenstvo, počevši od muslimana kao
spone između Hrvata i Srba i vezivnog tkiva Jugoslavije?465 Tim pre ako se ima
464 Atif Purivatra je u časopisu Pregled 1964. napisao da je „golema većina bosanskoherce-
govačkih muslimana jasno pokazala njihovo osećanje pripadanja muslimanskoj zajed-
nici kao jednoj etničkoj, a ne samo religijskoj grupi“ (Shoup, 1968: 216).
465 Naravno, postavlja se pitanje da li se u socijalističkoj Jugoslaviji moglo pokušati i zašto
se nije pokušalo sa stvaranjem bosanske nacije koja bi obuhvatala sve građane BiH. Da
je ovakvo građenje nacije bilo uspešno, možda bi se izbegao rat u BiH, ako ne i nesta-
nak SFRJ (Bringa, 1995: 8–9). Sekularni Bošnjak koji ne poriče svoje jugoslovenstvo, Enver
Redžić, „odriče konstitutivnost narodima u BiH, ističući da je ‘Bosnu konstituirala istorija,
kada nije poznavala etno-nacionalne strukture. Bosnu je konstituirala njena multikon-
fesionalna, etnička i kulturna stvarnost... U dokumentima ZAVNOBiH-a nema ni traga o
konstitutivnim narodima. To je teza nacionalizama...’“ (Redžić, 1999: 217–218, cit. pr. Kržiš-
nik-Bukić, 2003: 135). Pa ipak, kako upozorava Kržišnik-Bukić, „znamenito službeno sta-
novište ZAVNOBiH-a, sadržano tada u Rezoluciji, glavnom dokumentu tog zasjedanja,
utvrđivalo je BiH kao zemlju koja nije ‘ni srpska, ni muslimanska, ni hrvatska, već i srpska,
i muslimanska i hrvatska’. (…) Ako je BiH, osim što je i muslimanska, dakle, i srpska i hrvat-
ska, mogu li onda susjedne zemlje Srbija i Hrvatska (možda nekad u budućnosti) pola-
gati pravo na, recimo, dio političkog suvereniteta nad Bosnom i Hercegovinom” (Kržiš-
nik-Bukić, 2003: 144)? Osim toga, ako je tako, da li se može ijedna od etničkih zajednica
preglasavati oko pitanja nezavisnosti zemlje? Takođe, navedeno mišljenje Envera Red-
žića, učesnika svih ZAVNOBiH-a, svedoči o političkom poimanju nacije koje, međutim,
na ovim prostorima teško može uspeti. Crnogorska nacija je upravo takav koncept, i vidi
se, prema popisu 1991, da je njegov uspeh tek delimičan, jer se manje od polovine gra-
đana (43%) oseća u nacionalnom smislu Crnogorcima. Naravno, moguće je da će broj
nacionalno opredeljenih Crnogoraca rasti, ali može i padati, što će zavisiti od konkret-
nih istorijskih okolnosti. Sem toga, u gorepomenutom Redžićevom shvatanju istorija
se hipostazira i pretvara u neku silu koja tobože vlada društvenim životom, a snaga već
postojećih etničkih struktura se potcenjuje. Snagu etničkih struktura potcenjuje npr. sa
levoliberalnog i postmodernističkog stanovišta i Nerzuk Ćurak, docent na FPN u Sarajevu,
koji govori o „hiperetniciziranim građanima BiH“ ili o „utopiji Bosne“ u smislu „građanstva
kao bezesencijalnog zajedništva, kao odsustva identiteta“ (Ćurak, 2006: 160, 67). Nje-
gova kritika bošnjačkog nacionalizma u knjizi Obnova bosanskih utopija izgleda ovako:
„Nažalost, provincijalizirano, predgrađansko, politički neiživljeno bošnjačko Mi (istakao
N. Ć.) nije imalo hrabrosti da se iz faze zakašnjelosti (zakašnjela etnija) transferira u prera-
nost (bosanskohercegovačko republikansko građanstvo), koja je uvijek koliko društveni
san, toliko i stvarnost“ (Ćurak, 2006: 65–66). Ima i nebošnjačkih autora koji se utopijski,
a verovatno i utopistički, svesno upuštaju u društveni inženjering razrađujući koncept
bosanske nacije: „Sadržajna suština Kallayevog koncepta bosanske nacije je svebosan-
ski etnicizam, bosanski etnounitarizam, što je bila politika uslovljena okolnostima vlada-
nja Bosnom zajedničkog ministra finansija Austro-Ugarske i uvaženog istoričara, Mađara
Benjamina Kallaya. Sadržajna suština koncepta bosanske nacije koji zastupa ova autorica
(Kržišnik-Bukić, prim. aut.), nepolitičarka, istoričarka i politologinja, po narodnosti Slo-
venka, po naučno-stručnom radu bosanski istraživač, potpuno je suprotna Kallayevom
konceptu. ‘Njena’ bosanska nacija je neetnička kategorija. Ne temelji se na bosanskom
u vidu da je i u međuratnom periodu JMO imenom i programom podržavala

jugoslovenstvo u nacionalnom smislu, jer je to bio način da se bosanski musli-
mani odupru rivalskim naporima i zahtevima za posrbljavanjem ili kroatizo-
vanjem (Bougarel, 2003: 102). U prilog tome može se navesti i mišljenje Tone
Bringe da je u BiH jugoslovenski identitet bio najjači među generacijama koje
su obrazovane tokom pedesetih i šezdesetih godina XX veka (Bringa, 1999: 4,
8–9). No, da se krenulo u oblikovanje jednog jugoslovenskog nacionalnog iden-
titeta, to bi podrazumevalo da glavni grad bude Sarajevo,466 a ne Beograd, ali
i da se izvesne važne savezne političke i ekonomske službe, te kulturno-obra-
zovni i turistički resursi koriste i grade u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Skoplju.
Srpska politika i političari su, ako se izuzme Draža Mihailović, dežurni
negativci u pripovesti koju Malkolm pripoveda, pogotovo ako je ta nacio-
nalna opredeljenost povezana s komunističkim ideološkim usmerenjem,
prema kojem se gaji velika netrpeljivost.467 Ime Đura Pucara Starog je (tek
zbog srpske nacionalnosti) navedeno kao potvrda srpske dominacije u BiH.
Aleksandar Ranković, koji kontroliše komunističku tajnu policiju, u ovakvom
tumačenju postaje oličenje „brutalnog“ srpskog nacionaliste koji ugnjetava
na nacionalnoj osnovi „nesrpske narode“, jer izgleda da epitet brutalni nekako
„prirodno“ ide uz Srbe. Istovremeno, čitaoci se dovode u zabludu da su juž-
noslovenski komunisti vodili po okončanju II svetskog rata politiku integral-
nog jugoslovenstva, poput kralja Aleksandra pre rata, za šta se, po očekiva-
nju, krivica baca na Srbe i Josipa Broza. Autor je i u socijalističkoj Jugoslaviji
video srpsku hegemoniju, što je u najboljem slučaju proizvod neobavešteno-
sti, a u najgorem namerne antisrpske propagande.468
etnicitetu već na projektiranoj političkoj osviješćenosti građanstva, uslovljenoj nasta-

lom samostalnošću države BiH pred kraj XX stoljeća” (Kržišnik-Bukić, 2003: 147, 154–
155). Neiznenađujuće, bosansko-srpski i bosansko-hrvatski političari su protiv njenog
koncepta, a podržali su ga Ejup Ganić i Haris Silajdžić, te tadašnji upravitelj BiH Volfgang
Petrič (Wolfgang Petritsch) (Kržišnik-Bukić, 2003: 149).
466 Rusinov navodi da mu je Milovan Đilas pričao kako se, uz još neke kolege, zalagao za
takvo rešenje, ali da je činjenica relativne geografske izolovanosti Sarajeva i nedostatka
potrebne infrastrukture, te potreba da se Srbi preterano ne omalovaže, ipak opredelila
većinu za Beograd kao prestonicu (Rusinow, 1978: 18, 352).
467 Izgleda, od Srba su gori samo komunisti, a najgori su Srbi komunističkog opredeljenja.
Naime, kad su komunisti i Josip Broz u pitanju, onda nisu loši ni srpski nacionalistički
izvori, npr. Borivoje Karapandžić. Naravno, za bilo koju drugu temu ovakvi izvori su sum-
njivi. Malkolm je propagandistički napisao da je kao proizvod „Titovog masovnog strelja-
nja, usiljenih marševa smrti i koncentracionih logora“ na kraju rata bilo ubijeno nevero-
vatnih 250.000 ljudi (Malcolm, 2002: 193, 310). Međutim, da je posegnuo za istraživanjem
Žerjavića kojeg u drugim prilikama s odobravanjem citira iz druge ruke, onda bi utvrdio
da taj broj može iznositi oko 50.000, tj. da je pet puta manji (Žerjavić, 1992: 76–78).
468 Nije isključeno da je u konkretnoj stvari Malkolm žrtva neobaveštenosti, jer ne navodi kla-
sičnu studiju Pola Šaupa u kojoj je jasno pokazano da je prezastupljenost srpskih komuni-
stičkih kadrova u bosanskoj komunističkoj organizaciji u prvih dvadeset poratnih godina
Prećutno se nudi i razlog nestanka Jugoslavije: uz već pomenut nedo-

statak istorijskog kontinuiteta, tu je i Srbima svojstvena težnja da dominiraju
drugim narodima Jugoslavije. Ne dovodeći u sumnju težnju srpskog nacio-
nalizma za dominacijom, ipak se valja zapitati da li i drugi delatnici i ideolo-
gije imaju neku ulogu u procesu nestajanja dveju Jugoslavija. Ovako, što pre-
ćutno što izričito, Srbi se optužuju za sva zla koja su snašla Južne Slovene.469
Međutim, etnizacija negativaca nikako ne može biti ozbiljan doprinos sagle-
davanju istorijskih procesa na prostorima bivše Jugoslavije. Naravno, jedan
od glavnih srpskih negativaca je Dobrica Ćosić koji se netačno optužuje da je
bio jedan od pisaca Memoranduma SANU:
„Temeljni argument Memoranduma bio je da je ’srpski narod’ u Jugoslaviji bio

vrsta prvobitne celine (entity), posedujući jedinstveni skup prava i zahteva koji
prevazilaze bilo kakve političke ili geografske podele: ’Pitanje integriteta srp-
skog naroda i njegove kulture u celoj Jugoslaviji postavlja se kao ključno pitanje
za opstanak i razvoj tog naroda.’ Težnja za tim ’integritetom’ je ono što će napo-
sletku razoriti Jugoslaviju i doneti, takođe, razaranje Bosne“ (Malcolm, 2002: 206).
Izričito je ukazano na ono što je, po autoru, „razorilo“ Jugoslaviju. Bili

su to srpski nacionalistički akademici i njihov nedovršeni, što se ne ističe,
Memorandum koji je dospeo u javnost tek pošto ga je komunistička služba
državne bezbednosti ukrala, što bi načelno za antikomunističkog pisca kon-
zervativnog usmerenja, kakav je Malkolm, trebalo da bude veoma važno.
Istovremeno, iako se autor nije odlikovao izražavanjem simpatija prema
Jugoslaviji, naglašava se da je SFRJ „razorena“, što unekoliko dovodi u pitanje
motivaciju autora. Naime, ako smatra da SFRJ nije bila vredna održanja, a u
novinskim člancima iz 1991. otvoreno je zagovarao takvo stanovište, onda se
nema rašta jediti na nekoga ko istu „razara“. No, ovaj intelektualni manevar
mu je bio potreban zarad pravdanja sopstvenog antisrpskog i probošnjačkog
stava, jer ako su srpski nacionalistički intelektualci krivi već i za raspad SFRJ,
onda ih je još lakše okriviti i za raspad BiH. Zato je Malkolm, pošto je zavr-
šio priču o već zloglasnom Memorandumu, pomerio priču o srpskom naci-
onalizmu što je više mogao unazad: „Uz ovakav razvoj atmosfere mišljenja
proizvod neproporcionalno velikog učešća bosanskih Srba u partizanskim jedinicama u

odnosu na muslimane i, naročito, bosanske Hrvate (Shoup, 1968: 66, 69–70, 80), što ne
iznenađuje s obzirom na prilike u kojima su se sve tri nacije našle u NDH. Pa ipak, gene-
raciji bosanskih Hrvata i muslimana rođenoj u ratu ili neposredno posle rata, to je vero-
vatno izgledalo diskriminatorno.
469 Tako, govoreći o takmičenju srpskih i hrvatskih nacionalista oko BiH, što je ispravno
uočeno, srpski nacionalizam se ipak nepogrešivo ističe kao opasniji: „Rast srpskog nacio-
nalizma se naposletku pokazao destruktivnijim“ (Malcolm, 2002: 204). Pri tome, citirana
rečenica je sledila priču o Hrvatskom proljeću.
u Srbiji tokom 70-ih470 i ranih 80-ih XX veka, porasla je osetljivost dela vlasti
u Bosni prema izražavanju muslimanske religijske obnove koja bi mogla
imati i političke posledice“ (Malcolm, 2002: 207). U ovom kontekstu je važno
naglasiti da nijedan slučaj ekscesnog srpskog nacionalizma tokom sedam-
desetih nije naveden, već se odmah prešlo na osamdesete, te „antimusli-
manski roman Nož“ (1982) i knjigu Veselina Đuretića Saveznici i jugosloven-
ska ratna drama (1985), bez sumnje zbog toga što je trebalo opravdati slučaj
Alije Izetbegovića iz 1983.471
Utoliko, nije začuđujuća ni činjenica što priča o Memorandumu koji je
bio objavljen u Večernjim novostima 1986. (Malcolm, 2002: 206), u pripoved-
noj strukturi, prethodi priči o suđenju Aliji Izetbegoviću koje se odigralo 1983.
(Malcolm, 2002: 208). Uprkos činjenici da je potonja prethodila prvoj, na taj
način se stvara utisak o uzročnoj važnosti srpskog nacionalizma u izazivanju
kako bošnjačke islamističke reakcije tako i „razaranja“ Jugoslavije:
„Glavni okrivljeni bio je Alija Izetbegović, činovnik uprave bosanskih železnica,

koji je završio svoju Islamsku deklaraciju pre trinaest godina. On i trojica drugih
bili su optuženi da su bili članovi Mladih muslimana, organizacije koja se proti-
vila komunističkim napadima na islam krajem II svetskog rata.472 Ovo je nanovo
upotrebljeno protiv njih, pa su optuženi za oživljavanje ciljeva ’terorističke’ orga-
nizacije. Izetbegović je, takođe, u velikoj meri bio optužen i za zagovaranje uvo-
đenja parlamentarne demokratije zapadnog stila“ (Malcolm, 2002: 208).
Dakle, Izetbegović je u hladnoratovskom okviru predstavljen kao zapadno

usmereni demokrata čiji se jedini greh sastojao u borbi protiv bezbožnog i
totalitarnog komunizma koji je proganjao religiju. Malkolm je, pak, na drugom
470 Prethodno je pomenuo da se „još 1968. srpski nacionalistički komunista kakav je Dobrica
Ćosić žalio na promenu politike o Kosovu posle Rankovićevog pada“ (Malcolm, 2002: 205).
Valja primetiti etiketu „srpski nacionalistički komunista“ čija upotreba nepogrešivo uka-
zuje na neprijatelja, pošto se bilo hrvatski bilo muslimanski ili neki drugi komunisti nigde
u knjizi ne karakterišu kao hrvatski nacionalistički komunisti ili muslimanski nacionali-
stički komunisti.
471 Razume se, ovim se pravda uobičajeno bošnjačko viđenje nestajanja SFRJ: „Srpski nacio-
nalizam je bio u središtu krize jugoslavenske državne zajednice”, veli uvereno npr. Safet
Bandžović (Bandžović, 2003: 67). „Srpski nacionalizam je bio ideološki i vojni motor ratova
na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Srpska nacionalistička inteligencija, željna moći, sa
akademskim zvanjima, titulama i priznanjima, ali bez kulture, sa pojednostavljenim odgo-
vorima na najsloženija pitanja, pretvarala je narod u gomilu, a ljude u materijal” (Bandžo-
vić, 2003: 95). Autor izričito smatra da „velikosrpska ideja nije poražena, nego je krivica za
sve njene razorne posljedice prebačena na Slobodana Miloševića” (Bandžović, 2003: 95).
472 Dvojica američkih istraživača su angažman mlađanog Izetbegovića videli na drugačiji
način: „Kao student tokom II svetskog rata, Izetbegović je bio član Mladih muslimana,
organizacije elitne muslimanske omladine povezane sa ustaškim omladinskim pokre-
tom“ (Burg, Shoup, 2000: 67).
mestu citirao delove Islamske deklaracije koji su išli u prilog njegovom mišlje-
nju o Izetbegoviću, npr. izričito upozorenje da bi se bez muslimanske većine
u nekom društvu islamski poredak preokrenuo u tiraniju. Pošto bosanskoher-
cegovačko društvo nije bilo društvo s muslimanskom većinom, veli Malkolm,
onda je „čitava diskusija o prirodi islamskog političkog sistema, koja zauzima
najveći deo knjige, neprimenljiva na Bosnu“473 (Malcolm, 2002: 220). Bilo bi
zanimljivo znati da li bi britanski konzervativac ovako prosuđivao nekog bri-
tanskog muslimanskog političara poznatog po teoretskom zagovaranju islam-
skog političkog sistema. Posebno bi to bilo zanimljivo saznati u trenutku kada
bi broj muslimana premašio broj hrišćana u Velikoj Britaniji, sa demografskom
tendencijom da u budućnosti postanu apsolutna većina.474 Naposletku, citi-
ran je stav iz Deklaracije koji se, prema Malkolmu, jedini u celoj knjizi odnosi
na BiH: „’Muslimanske manjine u nemuslimanskim zemljama, ukoliko su im
tamo garantovane religijske slobode i normalan život i razvoj, lojalne su i oba-
vezne da poštuju sve obaveze prema toj zajednici, izuzev onih koje povređuju
islam i muslimane’“ (Malcolm, 2002: 220).
Pa ipak, Izetbegović se bavio filozofiranjem o tome kako treba „primeniti
islam u svim aspektima pojedinčevog ličnog života“ stvarajući „jednoobraznu
islamsku državu od Maroka do Indonezije“, u koju je zacelo uključivao i BiH u
nekom budućem trenutku dostizanja muslimanske većine, i uvesti šerijatsko
pravo u svaku zemlju u kojoj su muslimani u većini, jer „ne može biti mira ni
sapostojanja između islamske vere i neislamskih društava i političkih institu-
cija“. Sve navedeno ne znači da su komunisti bili u pravu kada su ga optužili za
„verbalni delikt“ i osudili na 14 godina zatvora od kojih je izdržao šest (Donia,
473 Jedan zaljubljenik u višeetničku BiH, ali znatno ozbiljniji istraživač, Robert Donia, imao je
malo drugačiji pogled na „slučaj Izetbegović“: „Izetbegović nigde u spisu nije pomenuo
Sarajevo, Bosnu i Hercegovinu, ili Jugoslaviju. (...) Islamska deklaracija se najbolje može
opisati kao zahtev da se odredi središnji put između konzervativaca i modernizatora u
globalnom islamu“ (Donia, 2006: 245). Takođe, Donia je, ne bez razloga, povezao suđe-
nje Izetbegoviću i suđenje Šešelju, s pravom smatrajući da su oba bila „kontraproduk-
tivna“, pošto su od obojice stvorila „mučenike“: „Šest meseci posle suđenja Mladim musli-
manima, tužioci su podneli tužbu protiv Vojislava Šešelja, sarajevskog Srbina i docenta
političkih nauka na Univerzitetu u Sarajevu. On je uvredio partijske vođe spisima koji su
kritikovali jednopartijsku vladavinu i politiku predsednika Tita i Edvarda Kardelja, partij-
skog vodećeg teoretičara. Šešeljevi neobjavljeni spisi su iskazivali otrovne srpske naci-
onalističke teme. Zalagao se za podelu Bosne i Hercegovine između Srbije i Hrvatske,
i optuživao je vlasti za promovisanje muslimanskog nacionalizma i progon srpskih inte-
lektualaca“ (Donia, 2006: 245). Vidljivo je da je autor blagonakloniji prema Izetbegoviću i
njegovoj knjizi no prema Šešelju i njegovim neobjavljenim spisima, o čemu najbolje sve-
doči pridev „otrovan“ (virulent) za srpski nacionalizam, kao i ambivalentan odnos prema
Izetbegovićevom muslimanstvu smeštenom „između konzervativaca i modernizatora“.
474 U posleratnom periodu se učešće Muslimana u stanovništvu BiH stalno uvećavalo na
račun Srba i Hrvata. Srbi su sve do 1971. činili relativnu većinu, a od tog popisa Muslimani
su ih premašili (Kočović, 2005: 187).
2006: 258), ali jasno pokazuje da se kod Izetbegovića nikako nije moglo raditi
o zalaganju za „parlamentarnu demokratiju zapadnog stila“. Naprotiv, Izetbe-
gović je optužen, prema Bugarelu, „za ugrožavanje bratstva i jedinstva jugoslo-
venskih naroda“ i za „zastupanje stvaranja ’etnički čiste’ Bosne i Hercegovine“,
dok je kao idealni društveni model predložio doduše parlamentarnu „Islamsku
republiku Pakistan, zemlju koja je rođena iz nasilne podele veće višeetničke
zemlje i čiji je nacionalni identitet zasnovan na islamu“ (Bougarel, 2003: 109).
Štaviše, Malkolm smatra da je „sam pojam ’fundamentalizam’, mora se pri-
znati, rastegljiv i impresionistički“, te da ga ne upotrebljavaju istraživači islama,
već političari i novinari. Cilj ovakvog pisanja jeste pravdanje Izetbegovića, jer se
pojam fundamentalizma jasno odnosi na vraćanje nekog religijskog pokreta
„fundamentu“, tj. prvobitnim zapisima neke religije i nalaženju u njima inspira-
cije za sveukupno uređenje društvenog života.475 Upravo po ovom određenju
Izetbegović je spadao u islamske fundamentaliste. No, Malkolm se izričito ne
slaže s ovim i pravdajući Izetbegovića veli da je njegov „centralni argument“ da
se „islamsko društvo“ može stvoriti „jedino dugim procesom religijskog obra-
zovanja i moralnog ubeđivanja“ (Malcolm, 2002: 221). Pa ipak, Izetbegović
je pisao da „moramo, prema tome, biti prvo sveštenici a potom vojnici. Naša
oružja su: lični primer, knjiga, reč. Kada silu ovome treba pridodati? Izbor ovog
trenutka je uvek specifičan i zavisi od niza faktora. Postoji, međutim, opšte pra-
vilo: islamski pokret treba i mora početi s preuzimanjem vlasti čim je moralno
i brojčano dovoljno snažan ne samo da zbaci postojeću neislamsku, već i da
izgradi novu islamsku vlast“.476 No, Malkolm je posebno ubeđen da bosanski
muslimani većinom nisu bili fundamentalisti, već „među najsekularizovanijim
muslimanskim populacijama na svetu“ (Malcolm, 2002: 221). U toj proceni je
odista imao pravo, posebno kada je gradsko stanovništvo u pitanju. Danas se
to u najvećoj meri menja, kao proizvod rata u BiH.
Malkolm je svoju pristrasnost možda najvidljivije obelodanio povodom
slučaja Agrokomerc:
1. Abdić je ostao veoma popularna figura posebno među običnim muslimanima,

koji su osećali da se on mnogo trudio da donese zaposlenje i napredak ovom
siromašnom kraju Bosne.
475 Malkolm je, međutim, rastegljivo shvatao pojam fundamentalizam, pa ga je proširivao i na

„oštro političko i kulturno neprijateljstvo prema Zapadu“ (Malcolm, 2002: 221), što uop-
šte ne mora da bude tako u slučaju npr. protestantskog fundamentalizma, iako najčešće
jeste u slučaju islamskog i pravoslavnog.
476 Svi navedeni delovi Islamske deklaracije su iz probranih prevoda na engleski koji se mogu
naći na jednom prema Izetbegoviću krajnje neprijateljskom mestu na internetu (Makara,
2006). Nije slučajno što se na Vikipediji pod odrednicom „Alija Izetbegović“ s odobrava-
njem citira upravo Malkolm zbog pravdanja i odbrane Izetbegovića od kritika za islami-
zam, http://en.wikipedia.org/wiki/Alija_Izetbegovi%C4%87, pristupljeno 20. IV 2008.
2. Mnogi su bili ubeđeni da je celim slučajem manipulisao Beograd kako bi obo-

rio neke od najistaknutijih muslimanskih političara.
3. Sam Pozderac bio je na putu da postane predsednik Jugoslavije; predsedavao
je Ustavnim odborom, radeći na novoj reviziji Ustava koja bi, kako se verovalo
u Beogradu, bila ’antisrpska’.
4. Izvesno je da je bilo pritisaka srbijanskih novina, posebno Borbe, da Pozde-
rac podnese ostavku.
5. Posledice slučaja bile su porazne po privredu cele severozapadne Bosne s nje-
nim većinskim muslimanskim stanovništvom. (Malcolm, 2002: 209)
Naglašena je (1) velika popularnost Abdića, jer je on mnogo uradio za pri-

vredu siromašnog kraja BiH. Time se relativizuje prethodno navedena činje-
nica da je Fikret Abdić izdavao ogroman broj menica bez pokrića čime je oja-
dio ne samo preduzeće kojem je bio na čelu i privredu Cazinske krajine već
preko glavnog poverioca Privredne banke Sarajevo i kompletnu privredu BiH.
Potom se (2) pravi krivac nalazi u metonimu „Beograd“ koji se dvosmisleno
može odnositi kako na savezne ustanove, tako na Srbijance koji su antimu-
slimanski usmereni, ali se u ovom slučaju, što će sledeće rečenice pokazati,
odnosi samo na potonje. Istovremeno, ne navodi se konkretan izvor za takvu
tvrdnju, već se navodi ubeđenost „mnogih“, što je primer „društvenog nor-
malizovanja ličnih modela“ (Van Dijk, 1995: 32), upotrebljenog u cilju građe-
nja „teorije zavere“. Na taj način se krivica za ceo slučaj dodatno relativizuje i
pomera prema metonimu koji izražava perfidnu državnu moć. Hamdija Pozde-
rac (3), predstavljen kao budući „predsednik Jugoslavije“ uprkos činjenici da
takva funkcija nije postojala pošto je u ustavnom sistemu SFRJ postojalo samo
kolektivno predsedništvo, navodi se kao žrtva „beogradskih“ manipulacija,
pošto se navodno verovalo („društvena normalizacija ličnih modela“, jer se
ne navodi izvor saznanja o tom verovanju) da on sprovodi antisrpsku revi-
ziju Ustava. Potom (4) se kaže kako su „srbijanske novine“, u koje je ubrojana
Borba, iako ona nije bila srbijanski već savezni dnevnik, organ SSRNJ, blizak
u to vreme vrhu Saveza komunista Jugoslavije, vršile pritisak na Pozderca da
podnese ostavku. Time je već pravi krivac gotovo oslobođen krivice i postao
je, štaviše, žrtva nečasnih igara Srbijanaca. Taj utisak se potvrđuje i (5) žalom
nad tužnom sudbinom viktimizovanog muslimanskog stanovništva. Diskur-
zivnom strategijom viktimizacije čak i jedna relativno jasna situacija izdavanja
menica bez pokrića predstavljena je ne samo kao zavera Srba protiv onoga ko
je menice izdavao i njegovih političkih pokrovitelja već i protiv celokupnog
„siromašnog“ i „većinski muslimanskog stanovništva“.477
477 Nasuprot ovako tendencioznoj priči, Suzan Vudvord je ukazala na katastrofalne posledice
koje je afera imala ne samo na privredu Cazinske krajine, te BiH, već i na privredu SFRJ:
„’Agrokomerc’ je bio ogromni agroindustrijski i trgovački kombinat sa sedištem u Velikoj
Uopšte, kod Malkolma je skoro svaki pomenuti Srbin neizostavno nega-

tivac. Srbi su, po pravilu, brutalni i teže dominaciji, dok su drugi, a naročito
bosanski muslimani, uvek njihove žrtve, pa čak i u socijalističkoj Jugoslaviji
koja je navodno bila stvorena da spreči bilo čiju (iako se naročito insistiralo na
srpskoj) hegemoniju. Ipak, britanskom konzervativcu je socijalistička država
smetala, kako zbog njegovog ideološkog opredeljenja tako i zbog tendencije
da opravda odluku Izetbegovića da „između mira i nezavisne Bosne izabere
nezavisnu“ BiH, pa ni socijalistička Jugoslavija nije mogla biti oslikana pozi-
tivno, iako se verovatno velika većina Bošnjaka s Malkolmom ne bi složila o
ovom pitanju, za razliku od većine drugih tema.
No, nisu samo Bošnjaci bili predmet Malkolmove apologije, već i svi drugi
nesrbi. Tako, Slovenija je „najvesterniziranija i nezavisno misleća republika“
koja je „pravila planove da se zaštiti od sledećih faza Miloševićevog lagano
napredujućeg puča“, a Franjo Tuđman, „bivši partizan i general jugosloven-
ske armije“ je „želeo da razlikuje dugotrajne nacionalne težnje Hrvatske za
nezavisnošću od Beograda od ustaške istorije s kojom je to često bilo ispre-
pleteno“ (Malcolm, 2002: 214). Naposletku:
„Slovenački i hrvatski političari su proveli dobar deo 1990. moleći za miran i

dogovoran preobražaj Jugoslavije iz federalne u konfederalnu državu – tj. iz one
u kojoj su savezni zakon i ustanove prevashodni u onu u kojoj su republike te
koje imaju pravu vlast, a savezne ustanove delaju tek kao njihove zajedničke
agencije. No, Milošević nije pokazao interesovanje za bilo kakav sličan plan“ (Mal-
colm, 2002: 215).
Sasvim je izvesno da Malkolm zna da razlikuje državu, tj. federaciju, od

saveza država, tj. konfederacije. Utoliko, „konfederalna država“ predstavlja
oksimoron, a „miran i dogovoran preobražaj Jugoslavije“ jeste eufemizam za
nestanak Jugoslavije kao države. Pošto Milošević na to nije pristao, označen
je ne samo glavnim krivcem za rat, već i glavnim krivcem, kao što je čitalac
Kladuši u severozopadnom delu Bosne, čiji su direktori bili čvrsto povezani sa bosanskim
partijskim rukovodstvom i političkim liderima na saveznom nivou i, u najvećoj meri, sa
bosanskom privredom. Taj kombinat je izdao masu nepokrivenih menica u najmanje pede-
set sedam banaka u četiri republike. (...) Zbog toga što je većina nepokrivenih menica bila
prodata republičkoj banci Slovenije, Ljubljanskoj banci, ova afera je izazvala prekid razvoja
ekonomskih odnosa između slovenačkih i bosanskih preduzeća i dvaju (sic) privreda, u šta
se polagala najveća nada u toj deceniji“ (Vudvord, 1997: 93–94). Istina, Vudvord je takođe,
ali znatno opreznije, nagovestila i mogućnost zavere slovenačkog i srbijanskog rukovod-
stva: „Mnogi su u ovom političkom masakru bosanske, projugoslovenske i savezne poli-
tičke elite videli konspiraciju visokih funkcionera Slovenaca i Srba. Čitava priča tek treba da
se ispriča“ (Vudvord, 1997: 406). Ono što je kod Vudvordove samo moguće, kod Malkolma
i, kako će se videti u narednom poglavlju, Iva Banca (Banac, 1996: 146), postaje dokazano
iako obojica navode mnogo manje detalja o aferi od autorke.
mogao da se uveri, za „razaranje“ Jugoslavije, dok samo na jednom mestu Mal-

kolm razmatra uticaj spoljnopolitičkog činioca na nestanak SFRJ:
„U maglovitoj retrospektivi neki zapadni političari su između 1991. i 1993. gle-

dali na slovenački pokret prema nezavisnosti kao na rezultat nemačkog ’priti-
ska’. No, svim ozbiljnim posmatračima u Sloveniji i Jugoslaviji tog vremena bilo
je sasvim jasno da je pritisak koji je načinio privredni i politički život u Jugosla-
viji nemogućim za Slovence u poznoj 1990. dolazio neposredno iz Beograda“
(Malcolm, 2002: 223).
Po oprobanom receptu propagandiste, prvo se argument koji se napada

napravi besmislenim, a onda se lagano „obori“. Naime, argument o nemač-
kom mešanju u proces nestajanja SFRJ obesmišljen je time što je ispalo
da su Nemci „pritiskali“ Slovence da se otcepe. Koliko je piscu ovih redaka
poznato, to niko nikad nije tvrdio. Ako bi, međutim, tvrdnja podrazume-
vala da su Austrijanci i Nemci snažno podržavali Slovence i Hrvate u sepa-
ratističkim naporima, a da su ubeđivali i ucenjivali partnere u EEZ, onda bi
to značilo nešto sasvim drugo – što bi se moglo dokazivati.478 Umesto toga,
pristupa se „društvenom normalizovanju ličnih modela“, pa se kaže da je
„svim ozbiljnim posmatračima“ bilo jasno ono što je bilo jasno Noelu Mal-
kolmu. Ako bi neko pomislio da se ne složi, odmah bi bio proglašen neoz-
biljnim. Metonim „Beograd“ opet je korišćen u cilju pokazivanja zloćudne
moći vezane za njega.
Malkolmovo „užurbano pisanje“, što je eufemizam za neakademsku moti-
vaciju, otkriva se čestom upotrebom posebnih diskurzivnih strategija i reto-
ričkih sredstava. Primerice, o planu Lorda Karingtona kaže se sledeće:
1. Lord Karington se žalio (povodom odluke da se pozovu republike SFRJ da traže

nezavisnost, prim. aut.) da je EEZ ubila sopstvenog konja uništavajući njegove
planove za opšti dogovor svih šest republika unutar okvira Jugoslavije.
478 „Mjesecima je Njemačka vršila pritisak na EZ i Sjedinjene Države da priznaju Hrvatsku.

Vance i Carrington su se žestoko suprotstavili njemačkom stavu. Obojica su mi kasnije
ispričali da su, najjačim argumentima, upozorili svog starog prijatelja i kolegu njemačkog
ministra spoljnjih poslova Hansa Dietrricha Genschera da bi priznavanje Hrvatske povuklo
lanac reakcija koje bi kulminirale ratom u Bosni. Oni su ispravno rezonovali da bi i Bosna
morala slijediti potez Hrvatske i sljedeća proglasiti nezavisnost. A kada to Bosna jednom
uradi, Vance i Carrington su predskazali, znatna srpska manjina u Bosni tada će se pobu-
niti protiv života u državi u kojoj dominiraju Muslimani. Kao što je to istakao jedan jugo-
slovenski lider, svaka etnička grupa bi pitala: ’Zašto da budem manjina u vašoj državi kad
vi možete biti manjina u mojoj?’ Rat bi postao neizbježan“ (Holbrooke, 1998: 30–31). Doi-
sta, ovakvoj analizi se nema šta prigovoriti, osim činjenice da ne bi „Bosna morala slijediti
potez Hrvatske“, već bi to uradili bosanski Muslimani i Hrvati protiv volje bosanskih Srba
kao jednog od tri konstitutivna naroda BiH, koji se po Ustavu BiH nisu smeli preglasavati.
2. No, sasvim je jasno da njegovi planovi nikad ne bi bili prihvaćeni od Hrvata i

Slovenaca, a da ne bi zadovoljili ni ambicije Srbije: njegovom konju je kičma
već bila polomljena.
3. Jedina stvar koja je žalbama lorda Karingtona dala oreol uverljivosti bila je
činjenica da je korak Bosne prema nezavisnosti bio upotrebljen kao izgovor
Miloševiću i Karadžiću da počnu vojnu fazu njihove podele Bosne479 (Malcolm,
2002: 230).
Jedno od omiljenih Malkolmovih retoričkih sredstava jeste „društveno

normalizovanje ličnih modela“. U drugoj rečenici on kaže „sasvim je jasno“,
čime zapravo obezbeđuje sebi pravo da ne kaže na osnovu čega je jasno, jer
nisu ponuđeni nikakvi argumenti za takvu tvrdnju. Da li, naposletku, samo
Srbi nemaju pravo da na nešto ne pristanu, a svi drugi to pravo imaju? Da li je
to tako zato što su predvođeni „komunistom“ i „nacionalistom“? Naposletku,
u trećoj rečenici je prepoznata Karingtonova briga da se rat ne proširi, ali se
pomalo ironično prema njoj odnosi, jer se upotrebljava reč „oreol“, dok se
zapravo unapred zna da su Milošević i Karadžić već rešili da vojno reše pro-
blem, pa im je „korak Bosne prema nezavisnosti“ služio tek kao izgovor. Dakle,
sva odgovornost se stavlja na srpsku stranu, ali se istovremeno diskurzivnom
strategijom prećutkivanja potiskuje istina da „korak Bosne prema nezavisno-
sti“ prema tada važećem ustavu BiH nije mogao biti preduzet bez saglasno-
sti svih konstitutivnih naroda BiH, a to znači i Srba. Zar iskusni britanski diplo-
mata, ipak, nije bio u pravu? Da li se rat u BiH mogao izbeći da se nije žurilo
s priznanjem nezavisnosti BiH? Da li se rat mogao izbeći da američki amba-
sador Zimerman (Zimmermann) nije ubedio Izetbegovića da povuče već dati
potpis na Kutiljerov plan? Ne može se, međutim, tvrditi da autor nije svestan
značaja međunarodnog činioca:
„Verovatno je pošteno reći da je Tuđmanova pozicija bila pozicija racionalnog

oportuniste. Da su mu dati jasni znaci od spoljnog sveta da oni ne bi dozvolili
poraz i podelu Bosne, onda bi on sledio takvu politiku; ali ako je svet bio spre-
man da dopusti Srbima da osvoje i zadrže teritoriju, onda bi i on želeo da ima
njegov deo kolača. (...) Istovremeno, znaci o budućnosti krajeva okupiranih od
strane Srba u Hrvatskoj bili su krajnje nejasni, sa produženjem samo privreme-
nih mera koje su stvorile proširenje mandata UN na njih. Ovo je dalo Tuđmanu
dodatni razlog da želi pridobijanje dodatnih aduta za trgovinu u Bosni“ (Mal-
colm, 2002: 241).
479 Razume se, ovakav stav je sasvim u skladu sa vladajućim bošnjačkim poimanjem rata u
BiH: „Nazivati ubijanje u BiH ‘građanskim ratom’, bilo bi jednako nazivanju ustanka u var-
šavskom getu u Drugom svjetskom ratu ’građanskim ratom’“ (Bandžović, 2003: 90), koje je
viktimizovalo Bošnjake pravdajući tako ratovanje preko istorijske analogije sa Jevrejima.
Iz gornjeg navoda jasno je da se politika Tuđmana prema BiH pravda, iako

načelno teško da ima neke razlike između politike Miloševića i Tuđmana prema
BiH. No, ovde se odgovornost za Tuđmana prebacuje na „spoljni svet“, što je
zapravo samo eufemizam za najmoćnije države i vojne saveze tog sveta, iz
čega su vidljivi narcizam i arogancija moći onog dela sveta i elite koje Malkolm,
sudeći bar prema tiražu knjiga i društvenom uspehu koji uživa, uspešno pred-
stavlja. Prema tome, interes „spoljnog sveta“, po tumačenju Malkolma, trebalo
je da bude u očuvanju BiH. Zašto ne i u jednako tako odlučnom očuvanju SFRJ?
Očevidno, smatrao je održanje višeetničke BiH vitalno važnim za „Zapad“,
dok je očuvanje višeetničke SFRJ, čiji je BiH bila deo, smatrao potencijalno opa-
snim za „Zapad“, kao geostrateške i ideološke stvarnosti. Naime, geostrateški je
on suprotstavljen Rusiji i drugim neevropskim i neameričkim silama, a ideološki
onim ideologijama koje bi mogle dovesti u pitanje ideološku hegemoniju onih
koji brane parlamentarnu demokratiju i tržišni kapitalizam. Osnovna vrednost je
poslušnost glavnim silama Zapada: Slobodan Milošević je bio neposlušan, a Fra-
njo Tuđman poslušan, tj. eufemistički rečeno, „racionalni oportunista“ koji ume
pročitati„jasne znake spoljnog sveta“. Zato je jedan bio negativac, a drugi u osnovi
pozitivan junak, uprkos manje ili više jasno prepoznatim brojnim manama.480 To,
međutim, povlači i neka veoma važna pitanja: koliko su SAD i EU odgovorne za
razbijanje SFRJ, i koliko su odgovorne za ratove za jugoslovensko nasleđe u celini,
i za rat u BiH posebno? Očevidno, Malkolm smatra da one mogu svojom voljom
da sprečavaju raspade pojedinih zemalja, kao i ratove u njima. Ako mogu to, onda
mogu i da razbijaju pojedine zemlje i izazivaju ratove u njima. Štaviše, mogu da
odluče koliko dugo će se ratovi voditi i kada je najpovoljniji trenutak za presta-
nak rata, kao i da presudno utiču na posleratno uređenje političkih zajednica na
nekom prostoru. Sve su to prećutne pretpostavke Malkolmovog intelektualnog
pregnuća izraženog u bazično imperijalističkom konzervativnom okviru.
U tom kontekstu je postavljao pitanje zašto bošnjačkoj vlasti nije ukinut
embargo na oružje, uz bombardovanje NATO – popularna politika„podigni i udari“
(lift and strike). Inače, to je bila mantra koju su ponavljali„prijatelji Bosne“ i neprijate-
lji Srba bez prestanka, ubeđeni da bi isporuka oružja „legitimnoj vladi Bosne“, tj. Bo-
šnjacima„mogla dovesti do kraja rata za četiri do šest meseci“ (Malcolm, 2002: 244).
Malkolm je takođe zabeležio da je „prvi znak moguće promene u poli-
tici Zapada došao ranog avgusta 1992. i otkrića „koncentracionih logora“481
(Malcolm, 2002: 244). Propagandnoj kampanji482 i on se priključio: „Detaljni
480 Ipak, treba primetiti i nešto iz drugog ugla: ako male države žele da na optimalan način
ostvare svoje interese, one ih moraju usklađivati s interesima velikih sila. U protivnom,
naškodiće životnim interesima države i društva.
481 „Političari Zapada su ozlojeđeno i zabrinuto reagovali na prizor omršavelih zatvorenika u
logorima“ (Malcolm, 2002: 245).
482 Kako izgleda bošnjačka propaganda u istoriografskom ruhu, ilustruje primer pisanja
Hatidže Čar-Drnde: „U posljednjoj agresiji koja je izvršena na republiku Bosnu i Hercegovinu
izveštaji, koji su se javili docnije iste godine, pokazali su da neki koncentracioni

logori služe sistematskim ubijanjima. Takođe, bilo je nekih dobro dokumen-
tovanih izveštaja o ženama koje se drže u posebnim zgradama zarad siste-
matskog silovanja“ (Malcolm, 2002: 245). U beleškama je to dodatno „precizi-
rano“: „Bosanska vlast je skupila detalje o 13.000 žrtava silovanja; misija EEZ je
ponudila vrlo grubu procenu o 20.000 silovanih u januaru 1993. (...) Ono što
je jasno jeste da se silovanje na mnogo mesta koristi kao opšta politika srp-
skih snaga protiv civilnog stanovništva, i nije bilo jednostavno stvar pojedi-
načnih akata nedisciplinovanih vojnika“483 (Malcolm, 2002: 315). Činjenica da
se u studiji sa naučnim pretenzijama koriste nepotvrđeni podaci čije je posto-
janje docnije opovrgnuto, svedoči o neobjektivnosti.
***
Britanski imperijalistički konzervatizam dizraelijevskog tipa terao je Noela
Malkolma da Bošnjake i BiH vidi kao naslednike Osmanskog carstva koje je
pacifikovalo prostor Balkana u skladu sa interesima Ujedinjenog Kraljevstva.484
BiH je predstavljala branu nacionalizmu pravoslavnih naroda Balkana koji bi
mogli služiti ruskim imperijalnim interesima. Mešavina srpskog nacionalizma
i komunističke ideologije, bar kako ju je Malkolm video, Slobodana Miloše-
vića je predodredila kao neprijatelja snažno antikomunistički usmerene jav-
od strane Srbije, Crne Gore i Hrvatske, u ovom stravičnom klerikalno-fašističkom ratu,

(1992–1995), muslimansko stanovništvo i islamska baština Bošnjaka muslimana doži-
vjeli su stravičnu kataklizmu. Pobijeno je preko 250.000 Bošnjaka, silovano i zlostavljano
na hiljade muslimanskih djevojčica, djevojaka, žena, starica u prisustvu njihovih roditelja
i djece, uništene su brojne bogomolje i drugi materijalni predstavnici bošnjačke baštine,
da bi im se, kao pripadnicima islama, osporio svaki opstanak u vlastitoj domovini. Najveću
cijenu genocida u Bosni, ističe Cigar, platio je sistem vrijednosti ovog svijeta. (...) U mono-
grafiji Prilozi izučavanju genocida nad Bošnjacima (1992–1995) koju je Muharem Omerdić,
s obzirom na okolnosti, mukotrpnim radom sačinio, istaknuto je da su srpsko-crnogor-
ski monstrumi bogomolje Bošnjaka koristili prije njihovog rušenja za sabirne logore, za
mučilišta i klaonice. Tako je bilo u Brčkom, Foči, Diviču, Zvorniku, Donjem Vakufu itd. Poti-
catelj ovih užasnih, monstruoznih djela bila je pravoslavna crkva koja je blagosiljala sve
te zločine. Sličnu sudbinu su imali Bošnjaci muslimani na prostorima kojima je gospoda-
rila hrvatska vojska i katolička crkva“ (Čar-Drnda, 2003: 100–101). Pomenuti Omerdić je
pisao o „deset genocida nad Bošnjacima“ kroz istoriju (Omerdić, 1996), što je odnedavno
muftija Zukorlić prihvatio kao propagandno sredstvo viktimizacije Bošnjaka.
483 Malkolm je, takođe, naveo i procenu da su „Milošević i Karadžić“ krivi za „više od 150.000“
ubijenih u BiH (Malcolm, 2002: 252), ali je i izneo procenu da je bar 2.700 mrtvih muška-
raca i dečaka u Srebrenici, a možda čak i svih 4.000 (Malcolm, 2002: 264). U prvom slučaju
je broj žrtava znatno precenjen, a u drugom je potcenjen.
484 „Uprkos opštoj antiislamskoj, često i otvoreno fundamentalističkoj hrišćanskoj retorici,
ogromna većina vladajućih elita u Evropi, i to sasvim nevezano sa željom da očuva rav-
notežu moći, pre je mogla da se identifikuje (što i jeste činila) sa otomanskim vladaocima
nego sa balkanskim skorojevićima“ (Todorova, 1998: 193). Navod upućuje na stalešku soli-
darnost aristokratije koja je prevazilazila konfesionalne razlike.
nosti čiji je znatan deo bio pod jakim uticajem upravo Malkolma koga je zna-
nje balkanskih jezika učinilo stručnjakom za Balkan.
Bavljenje novinarskom profesijom uticalo je, međutim, i na njegov aka-
demski rad, pa je u pisanju studije sa naučnim pretenzijama vidljivo korišće-
nje diskurzivnih strategija i retoričkih sredstava koje najčešće koriste novin-
ski kolumnisti i uvodničari. Tu spadaju diskurzivne strategije prećutkivanja i
personalizacije, kao i retoričko sredstvo „društvenog normalizovanja ličnih
modela“. Ove strategije i sredstva bile su uokviravane hladnoratovskim okvi-
rom i izražavane antikomunističkim diskursom, ali i balkanskim diskursom u
okviru sukoba civilizacija, te najčešće okvirom agresor–žrtva s pripadajućim
humanitarno-imperijalističkim diskursom. Kombinacija svih ovih okvira sve-
doči da je posredi bila prvenstveno neakademska, pa čak i propagandistička
motivacija etnizacije dželata i žrtvi.
Najčešće je težnja da se susedna nacija učini manje vrednom prisutna
u istoriografijama balkanskih nacija, ali u Malkolmovom slučaju vidi se kako
se „svesni napor“ da se istorija jedne od balkanskih nacija „umanji, ignoriše,
iskrivi, ismeje, pa čak i negira“ (Todorova, 1998: 314) prenosi i u pisanje stra-
nih autora o istoriji pojedinih balkanskih nacija. Prema tome, iako je Malkolm
pišući o istoriji jedne balkanske zemlje izbegao zamke provincijalizma koje
nažalost neretko prate različite nacionalne istoriografije na Balkanu, on nije
umakao jedva prikrivenoj antisrpskoj i promuslimanskoj pristrasnosti u funk-
ciji neoimperijalizma.485
O tome svedoči i nedosledna upotreba modernističkog poimanja etničke
vezanosti i nacije koju navodno autor zastupa. U stvari, u konkretnom istori-
ografskom izlaganju Malkolm je neretko upadao u mnogovekovna tumače-
nja nacije, naročito kada je koristio antivlaške i antisrpske stereotipe kako bi
ocrtao neke gotovo nepromenljive crte ratničkog ponašanja Srba uopšte, a
bosanskih Srba naročito. Takođe, o Bošnjacima se sudi nekritički pozitivno, jer
u knjizi nije moguće naći nijedan negativan bošnjački lik, dok su Srbi gotovo
bez izuzetka prikazani kao nacionalisti, a kadšto i kao „nacionalistički komu-
nisti“, što nije primećeno ni kod jedne ličnosti druge nacionalnosti u SFRJ.
„Razarači“ SFRJ i „agresori“ su „nacionalistički komunisti“ Dobrica Ćosić i
Slobodan Milošević i „nacionalistička“ Srbija, Franjo Tuđman je tek „racionalni
oportunista“, a žrtve su svi ostali. Malkolm je upravo bio jedan od onih autora
koji su ovakvo objašnjenje ratova za jugoslovensko nasleđe postavili u centar
pažnje. Pomeranje žiže interesovanja sa celokupnosti ratova za jugosloven-
sko nasleđe na BiH omogućavalo je da se pojednostave kako rat u BiH, tako
i ratovi u celini koji se navodno nisu ni analizirali, jer se a priori utvrdilo da su
485 U knjizi o Kosovu Malkolm je izrazio motiv kulturtraegera: „Jednog dana, međutim, Srbima
će biti potrebno da izađu na kraj sa svojom istorijom; i nadam se da se nešto od potreb-
nog materijala za punije razumevanje može naći u ovoj knjizi“ (Malcolm, 1998: XXVII).
Milošević i srpska strana praćeni „komunističkom JNA“ uzročno odgovorni za

sve loše što je zadesilo Jugoslaviju. Otuda je i bilo moguće da se BiH slavi kao
višeetnički uzor Evropske unije, a da se skoro ni ne primeti nestanak višeet-
ničke države koja je postojala sedamdesetak godina, čiji je BiH bila deo, i to ne
najprimerniji kada je interkulturalnost u pitanju. Utoliko, žal za BiH predstav-
ljao je ideološku odbranu višeetničkog ideala na grobu jedne veće višeetničke
tvorevine koju moćne države više nisu želele da brane. Osnovano je pitanje
zašto se opstanak jedne veće višeetničke države ne brani, a opstanak njenog
dotadašnjeg višeetničkog dela brani. Razlog je, razume se, u interesima velikih
sila u datom poslehladnoratovskom trenutku. Trebalo je, bar kada je Malkolm
u pitanju, na vreme onemogućiti neko buduće jačanje položaja Rusije na Bal-
kanu. Otuda i promuslimanska tendencija u delu britanskih konzervativaca.
Naposletku, Malkolm je zaključio da je čudno da su Dejtonskim sporazu-
mom „Amerikanci zaustavili vojni proces (misli se na napredovanje kombinova-
nih hrvatsko-bošnjačkih snaga koje su Amerikanci zaustavili pred Banja Lukom,
prim. aut.) i nametnuli umesto njega kvazipodelu, dok su prethodne tri godine
potrošili kritikujući evropske vlade zbog njihove težnje za diplomatskim reše-
njima koja su proizašla iz tih istih načela“. Jedini odgovor Malkolm nalazi u pret-
postavci da su Amerikanci od Evropljana prihvatili argument o „drevnoj etničkoj
mržnji“ kao uzroku sukoba u BiH (Malcolm, 2002: 271). Umesto takve prilično
naivne pretpostavke, možda je bliže istini da su SAD imale svoju računicu pri
planiranju vremena završetka i ishoda rata ili, prosto, da su želele sprečiti pad
Banja Luke zbog humanitarne katastrofe na koju bi Srbija morala reagovati voj-
nom akcijom protiv hrvatsko-bošnjačkih snaga (Ullman, 1996: 16).
10.3. Rat u BiH: viktimizacija Bošnjaka i demonizacija Srba
Protivrečnosti između zapadne vizije Bosne kao jedne građan-

ske države i želje nacionalista da odrede državu u etničkom smi-
slu ostaje nerazrešena.
Stiven Berg i Pol Šaup
10.4. Uvod
U ovom poglavlju se pristupa onim studijama i njihovim autorima koji

su se problemom nestanka Jugoslavije bavili posredstvom rata u BiH, zane-
marujući, u manjoj ili većoj meri, njegovu uklopljenost u širi sklop ratova za
jugoslovensko nasleđe, činjenicu da su u njemu nastavili sukobe pripadnici
dveju etničkih grupa koje su se već nalazile u ratu, i zanemarujući uopšte ceo
proces nestajanja države u čijem se geografskom središtu BiH kao republika
nalazila. Većina autora obuhvaćenih ovim poglavljem bavilo se problemom

genocida koji se navodno desio s početkom rata u BiH, ako ne i u Hrvatskoj.
Cilj je da se putem kritičkog pristupa različitim istraživanjima o istoriji i
ratu u BiH dopre do shvatanja o procesu nestajanja SFRJ i uzrocima ratova
za jugoslovensko nasleđe u okviru njih, i oceni na koji način je izbor teme
uslovljen shvatanjem uzročne težine različitih činilaca u ovim procesima, kao
i na koji način iz izbora teme sledi određeno shvatanje uzroka nestanka SFRJ i
ratova za jugoslovensko nasleđe; naposletku, vrednuju se različita istraživanja
o ovim pojavama na osnovu razlikovanja ideoloških i naučnih sadržaja u njima.
Naravno, sve vreme se ispituje da li s protokom vremena dolazi do napretka u
razumevanju činilaca koji su doveli do nestanka SFRJ i ratova za njeno nasleđe.
Izdvojeno je nekoliko užih tematskih celina na osnovu kojih je klasifiko-
vana građa koja je analizirana. Prva tematska celina je višeetnička BiH i seku-
larizovani muslimani kao ideal. Druga se odnosi na viktimizaciju Bošnjaka i
demonizaciju Srba. Treća viktimizuje ne samo Bošnjake već pokušava diskur-
zivno prošvercovati i Hrvate kao žrtve demonizovanih Srba. Četvrta je zao-
kupljena islamofilijom kao retkom pojavom na Zapadu i gledanjem Srba kao
saradnika ili, čak, „avangarde Evrope“ i Zapada u pokušaju istrebljenja evrop-
skih muslimana. Peta razmatra odnos BiH, saznanja, morala i sociologije kao
discipline, dok šesta analizira saznajno vredne doprinose o ratu u BiH. Usput
se, u beleškama, povlače paralele između pisanja zapadnih autora s pisanjem
bošnjačkih autora različitih ideoloških usmerenja o istim temama: od levih
liberala bosanske usmerenosti preko bošnjačkih sekularnih konzervativnih
liberala do muslimanskih konzervativaca.
10.5. Višeetnička Bosna i sekularizovani muslimani

kao ideal – objektivnost kao žrtva ideala
Bosna i Hercegovina je, štaviše, napravila jedinstven doprinos

zapadnoj civilizaciji zasnovan na praksi višeetničkog sapostojanja.
Roj Gatmen
Primećeno je da je „cjelokupna historiografska produkcija od devedesetih

godina bila (je) u sjeni spoznaje da se u posljednju deceniju XX stoljeća ’ušlo’
bez napisane historije BiH, a ta je činjenica, pored ostalih, presudno potakla
povjesničare, naše posebno, da neke periode, procese ili događaje reinter-
pretiraju i revaloriziraju. (…) Za neke su od izuzetnog značaja postali oni dije-
lovi naše povijesti za koje nema pisanih spomenika ili dokumenata. Nagla-
šeno zanimljive postale su neke od tema iz kontroverznog srednjeg vijeka,
otomanskog perioda, do apsurda ‘trusnog’ perioda – smjena državno i druš-
tveno-političkih, toliko inkoherentnih, političkih i gospodarskih sistema od
kada je u uporabi sintagma Bosna i Hercegovina (istakao T. I.). Konkretno se

misli i na ‘događanje dugog trajanja’: period Austro-Ugarske, period Prvog
svjetskog rata, prve zajedničke države – Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije,
zatim Drugog svjetskog rata, druge Jugoslavije i, posebno, posljednjih deset
godina XX stoljeća“ (Išek, 2003: 16).
Nije samo Malkolm pokušavao da ponudi neku vrstu istorijske apologije
bosanskih muslimana486 i sposobnosti BiH da bude održiva višeetnička neza-
visna država i nije se samo on vraćao u daleku prošlost da bi našao oprav-
danje za postojanje BiH u sadašnjosti. Određivanje vremena kada se pravo-
slavni mogu naći u BiH služilo je toj svrsi. Džon Fajn487 koji je Malkolmu u
dobroj meri bio uzor kad je u pitanju Crkva bosanska,488 i koji se smatra naj-
stručnijim angloameričkim istraživačem istorije BiH, ipak je 1993. u tekstu
Srednjovekovni i osmanlijski koreni modernog bosanskog društva (The Medieval
486 Vođstvo bosanskih muslimana krajem 1993. opredeljuje se za nacionalni naziv Bošnjaci.
To je ovako prokomentarisao jedan bošnjački autor koji je, osim što je osnivao paravojnu
Patriotsku ligu BiH, u prvoj višestranačkoj vladi bio ministar energetike da bi potom napu-
stio Izetbegovićev kurs 1992, jer je naslućivao da se ide ka nacionalnom bošnjaštvu umesto
ka nacionalnom bosanstvu (Young, 2004: 3): „Uz prijedlog odustajanja od branjenja Bosne
i Hercegovine kao države koja je obnovljena u okviru antifašističkog pokreta u Drugom
svjetskom ratu i zamisli o bratstvu i jedinstvu Srba, Hrvata i Muslimana, ponuđeno je boš-
njaštvo kao novo rješenje i ideologija. U preovlađujućoj emocionalnosti to se moglo shva-
ćati kao pozitivna promjena iako je iza toga stajala podrška zamisli o podjeli Bosne na tri
nacionalne države, što je bila izvorna taktika Miloševićeve i Tuđmanove aparthejdne geo-
grafije, razaranja i preoblikovanja cijelog bosanskohercegovačkog prostora“ (Mahmutće-
hajić, 2002: 258).
487 Doajen (rođen 1939) u proučavanju srednjovekovne istorije BiH (studiju Bosnian Church,
citiranu u svega 16 bibliografskih jedinica, iako je tu razvio „novo tumačenje“ Crkve bosan-
ske, objavio 1975), sa početkom rata devedesetih posvetio se pisanju o savremenoj BiH,
pa je zajedno s bivšim studentom Robertom Doniom 1994. objavio Bosna i Hercegovina:
izdana tradicija (Bosnia and Hercegovina: A Tradition Betrayed), navođenu u 74 bibliografske
jedinice, što ukazuje na važnost rata za rast citiranosti izvesnog autora i privlačnost neke
teme, da bi 2006. objavio i knjigu Kada etnička vezanost nije bila bitna na Balkanu (When
Ethnicity Did not Matter in the Balkans), citiranu u dva rada, u kojoj se bavio uglavnom kri-
tikom hrvatskog nacionalizma kroz pokazivanje da hrvatski etnički identitet nije posto-
jao ili nije smatran bitnim u dobrom delu današnje Hrvatske tokom većeg dela istorije.
U osamdesetim, 1983. i 1987, napisao je dve studije o Balkanu u ranom i poznom sred-
njem veku. Predavao je u opsednutim gradovima, Sarajevu i Mostaru, tokom rata 1992–
1995. godine. Može se pretpostaviti da poznavalac prevashodno srednjovekovne istorije
Balkana ne bi pisao o savremenoj BiH da nije bilo rata, jer tek tada počinje pisati i o njoj.
488 Prihvatio je njegovo revizionističko viđenje da srednjovekovni „krstjani“ Crkve bosan-
ske nisu bili dualisti, već da su pripadali katoličanstvu, ali da su zbog zabačenosti Bosne
bili izolovani od drugih katolika, te ih vremenom ovi počeše smatrati jereticima i šizma-
ticima (Malcolm, 2002: 36–42; 277–282). Bošnjački, hrvatski i srpski istoričari, koliko je
autoru poznato, jednoglasno se ne slažu sa ovakvim tumačenjem, već ostaju pri tome
da se radi o dualističkom učenju. Ako su povodom toga, kao povodom retko koje stvari
koja se odnosi na identitet u BiH, istoričari ove tri nacije saglasni, onda se verovatno radi
o istinitijoj tezi od Fajnove i Malkolmove.
and Ottoman Roots of Modern Bosnian Society) u poređenju sa sledbenikom

višeslojnije pisao o prisustvu pravoslavaca u BiH:
„Neki Hrvati ističu docnije širenje pravoslavlja i posle osmanlijskog osvajanja,

pokušavajući da sebe (i Muslimane) učine domaćim stanovništvom i tvrdeći da
su pravoslavci docniji dođoši. Ovo je delimično tačno pošto se mnoštvo pravo-
slavnih odista i jeste doselilo u Bosnu kasno (u petnaestom i šesnaestom veku).
Međutim, kroz čitav srednji vek bilo je pravoslavnog stanovništva u Humu/Her-
cegovini, kao i uz bosansku stranu Drine. Štaviše, mnogi pravoslavci Bosne su
potomci srednjovekovnih Bosanaca preobraćenih u pravoslavlje. Tako, bilo koja
etnička oznaka upotrebljena u savremenoj Bosni koju njihovi pripadnici poku-
šavaju da povežu s bilo kojim vremenom pre XIX veka (kada su ove oznake upo-
trebljene po prvi put) nije na mestu“ (Fine, 1996: 20).
Dakle, ne samo što se priznaje postojanje pravoslavnih u Hercegovini već

se njihovo prisustvo utvrđuje i u bosanskome Podrinju, što nije slučajno, pošto
je oblast Usore (Semberija) i Soli (Tuzla) bila pod upravom srpskog srednjove-
kovnog vladara Časlava u prvoj polovini X veka, pa je čak današnju „severoi-
stočnu Bosnu sa Solima i kraj od izvora Lima, Rasa pa do Rudnika“ Konstan-
tin Porfirogenit smatrao ’pokrštenom Srbijom’. Takođe, kralj Dragutin je držao
Usoru i Soli pod svojom vlašću (Ćorović, 2005: I: 126; Ćorović, 2005: II: 63).
Sledeći modernističko poimanje nacije, Fajn tvrdi da u srednjovekovnoj
Bosni nije bilo nikakvog etničkog identiteta. Problem, međutim, izaziva dvo-
smisleno korišćenje imena „srednjovekovni Bosanci“ uz glagol „preobraća-
nje“, zato što se u tom kontekstu ovo ime može shvatiti ili u etničkom ili u
konfesionalnom smislu. U potonjem smislu ga je, pak, teško razumeti, iako ga
autor verovatno tako razumeva, pošto je naziv za vernika Crkve bosanske bio
„krstjanin“. Osim toga, zašto je Mehmed-paša Sokolović (1505–1579) obnav-
ljao Pećku patrijaršiju sa etničkom oznakom,489 a nije, recimo, jačao Vaseljen-
sku ili pokušao da stvori neku lokalnu bosansku patrijaršiju, ako su to zahte-
vali interesi Osmanlija u borbi protiv Habzburgovaca?
No, Fajn veli da „ako želimo neku istorijsku oznaku, onda bi termin Bosa-
nac (Bosnian) imao više smisla; bar je to bilo ime njihove srednjovekovne
države i njihove osmanlijske provincije i oznaka koju su mnogi srednjovekovni
Bosanci zaista koristili“ (Fine, 1996: 20).490 Ipak, autor nije govorio o etničkoj
489 Prema Radovanu Samardžiću, veliki vezir je „pred strancima znao izjaviti da je potomak
srpskih despota“, a Marin Držić je, pak, za njega govorio da je „naše krvi bosanske“ (Samar-
džić, 1971: 115–116). Francuski poslanik u Carigradu Fransoa de Noaj je, pak, 1573. sma-
trao da Dubrovčani imaju povlastice „na Porti zato što je veliki vezir ’njihov veliki prijatelj,
i to tim pre jer je Srbin i rođen je sasvim blizu grada Dubrovnika“ (Samardžić, 1971: 482).
490 Ovo protivreči Fajnovom mišljenju iskazanom u jednoj drugoj studiji da je religijski
identitet imao prednost nad etničkim/regionalnim u srednjem veku, a naročito u vreme
nego o „istorijskoj“ oznaci, iako se čini da ovi pridevi imaju veoma slično zna-
čenje, što potvrđuje argumentacija, pošto pripadnost državi može stvarati
etnički identitet, kao i imenovanje koje za sebe koriste stanovnici nekog
područja. No, u kom grmu leži zec, pokazuje sledeća rečenica u kojoj autor
veli da „ni Srbi ni Hrvati, iako su pridobili neke Bosance da pređu ove granice
imena, nemaju nikakvo istorijsko pravo na Bosnu“.491 Tako ispada da su „pravi“
Srbi ili Hrvati jedino oni u Srbiji, odnosno u Hrvatskoj, a da bosanski Srbi i
Hrvati, autor navodi čitaoca da zaključi, treba da se „vrate“ srednjovekovnom
bosanskom identitetu i vernosti bosanskoj državi:
„Jedino skorašnje doba kada su Hrvati upravljali Bosnom bilo je za vreme ustaške
države tokom II svetskog rata, koje bi zahvaljujući brutalnom etničkom čišćenju,
siguran sam, svaki Bosanac želeo da zaboravi. Donedavno Srbi nisu nikad kon-
trolisali Bosnu – sem ako neko želi da tvrdi, kao što ima osnova, da je međuratna
Jugoslavija bila u stvari velika Srbija. No, ni taj period nije onaj za kojim bi Bosanci
osećali nostalgiju. Ako je, pak, ono što se sad događa492 pokazatelj na šta bi ličila
srpska uprava Bosnom, podsećajući na ustaško etničko čišćenje, tada je jasno
da nijedan razuman Bosanac ne bi želeo ni njihovu upravu“ (Fine, 1996: 20–21).
Upotreba nacionalne oznake Bosanac493 ovde vrši funkciju zamagljiva-

nja društveno-etničke stvarnosti BiH, jer su Bosanci međusobno duboko
podeljeni po etničkim linijama, što najbolje pokazuje politička scena otkad
sukobljavanja hrišćana i Osmanlija (Fine, 2006: 181). Ako je tako, suprotstavljenost kon-
fesionalnih identiteta uticaće vremenom na javljanje rivalskih etničkih identiteta.
491 „U jeku velikosrpske agresije na BiH rođena je ideja naučnoistorijske obrade BiH (Radi se o
studiji grupe autora Bosna i Hercegovina od najstarijih vremena do kraja Drugog svjetskog rata,
Sarajevo, 1994, prim. aut.). Bio je to naučni poduhvat da se odbrana BiH od agresije osmisli
objektivnom istinom istorijskog razvitka BiH. Sa navedenim poduhvatom ima izvjesne srod-
nosti i podudarnosti pojava djela o povijesti BiH u nekim zapadnim zemljama. Njihovim auto-
rima bila je motivacija da naučno opovrgnu teze da je Bosna konstrukcija, vještačka politička
tvorevina, koja kao takva mora da se raspadne, jer u njoj ne mogu da se spriječe i zaustave
međuvjerski i međuratnički sukobi i obračuni” (Redžić, 2003: 262). Vidljivo je, prema tome,
koliko je rat važan za utemeljenje jedne zajednice. Građanski rat je u ovom slučaju ponukao
neke istoričare da putem ukorenjivanja u duboku prošlost opravdaju postojanje političke
zajednice koju su smatrali vrednom očuvanja. Tome služi i upotreba sintagme „velikosrpska
agresija na BiH“, jer se bez neprijatelja zajednica teško može utemeljiti. Nevolja je, međutim, u
tome što je neprijatelj BiH u konkretnom slučaju ukorenjen unutar samih granica BiH, i to ne
samo među Srbima, što se sistematski previđa. Naposletku, činjenica da do 1994. nije posto-
jala pisana istorija BiH, a do 1997. ni istorija Bošnjaka, najbolje svedoči da se zapravo devede-
setih godina, pri kraju etničkog rata u BiH i neposredno posle njega, stvaraju kako bošnjačka
nacija tako i BiH kao „istorijski“ utemeljena politička zajednica.
492 Prvo izdanje knjige pojavilo se 1993, a drugo 1996. godine.
493 Slično ovome, Mahmutćehajić se zalaže za „bosanski patriotizam umjesto opakog triba-
lizma“ (Mahmutćehajić, 2002: 262). Jedini problem sa takvom logikom jeste što posle
razbijanja SFRJ svako takvo zalaganje ne deluje iskreno bosanskim Srbima i bosanskim
je dozvoljen višestranački sistem. Naime, „ustašku državu“ mnogi u zapadnoj

Hercegovini ne zaboravljaju i ne žele zaboraviti, jer se verovatno smatra „zlat-
nim dobom“ nacionalne prošlosti. Kraljevina SHS (Jugoslavija) većini bosan-
skih Srba verovatno je ostala u lepom sećanju. Većini Bošnjaka, možda, nisu
mile ni NDH ni Kraljevina, a kamoli užasna istorijska epizoda etničkog pro-
gona kojem su bili podvrgnuti devedesetih, dok im je socijalistička Jugosla-
vija većinom verovatno ostala u prijatnom sećanju. Hercegovačkim Hrvatima,
međutim, verovatno socijalistička Jugoslavija nije omiljena politička zajednica
u kojoj su živeli, baš zbog hipoteke ustaške prošlosti koja je postavljala pre-
grade društvenom napredovanju.
BiH je teško održiva kao nezavisna i funkcionalna politička zajednica
pod uslovom da tri dijametralno različita kolektivna sećanja o poslednjih sto
godina postoje među glavnim etničkim zajednicama. Naravno, međunarodni
upravitelji iz EU mogu i nadalje eksperimentisati, ali utoliko će, kako vreme
odmiče, takvi eksperimenti sve više nalikovati kolonijalnoj kulturtraeger upravi
nalik Kalajevoj i gubiti legitimitet među etnijama BiH. No, Fajn je pripadao
onoj grupi istraživača koji učitavaju predmetu proučavanja one crte koje lično
smatraju poželjnim, pa je članak završavao na sledeći način:
„Napadači i opsedatelji predstavljaju tek deo bosanskih Srba. Primerice, kao što
je pomenuto u mom uvodniku, mnogi, ako ne i većina sarajevskih Srba još uvek
su u gradu i podržavaju bosansku vladu umirući zajedno sa sarajevskim Muslima-
nima i Hrvatima od srpskog granatiranja. Tako, pripadnici svih tzv. etničkih grupa
Sarajeva odbijaju ove uskošovinističke oznake i osećaju se jednostavno Sarajli-
jama (narodom Sarajeva) ili Bosancima. Ovaj zajednički bosanski identitet vid-
ljiv je kroz ogroman broj sklopljenih mešovitih brakova od početka rata. Prema
tome, bosansko pitanje nije samo prosto muslimansko pitanje nego je i pitanje
koje uključuje sve tri nacionalnosti, i uključuje bosanske Srbe i Hrvate uz Musli-
mane. Jugosloveni svih etničkih grupa treba da vide da je njihov istinski interes
predstavljen bosanskim pitanjem koje izrasta iznad deobnih šovinizama. Stvar
Srba i Hrvata ne predstavljaju etničke milicije koje kruže BiH tvrdeći da govore
o njihovima narodima. Istinsko srpsko pitanje je pitanje Bosanaca. Srbi i Hrvati
moraju odbaciti njihove šovinističke lidere i vratiti duh bratstva i jedinstva koje
još upotrebljavaju Sarajlije u njihovoj sadašnjoj agoniji. Ovo je bio spas za Jugo-
slaviju pre pedeset godina, i još uvek bi mogao biti danas“ (Fine, 1996: 21).
Stvarnost BiH je idealizovana kako bi odgovarala viziji poželjnog višeet-

ničkog društva ovog liberalnog američkog istraživača. U stvari, autor se bori
Hrvatima. Onaj koji je u većini po pravilu se zalaže za integrativnu ideologiju jugoslo-

venstva, u srpskom slučaju, ili bosanstva, u bošnjačkom slučaju, ali oni koji nisu pri-
padnici većine u tome podozrevaju asimilacionističke težnje.
protiv nepoželjne stvarnosti BiH. Tome naročito doprinosi upotreba norma-

tivnih glagola trebati i morati. Bosanskim Srbima i Hrvatima se naređuje, jer
oni „moraju odbaciti“ šovinističke lidere, a svim Južnim Slovenima se propi-
suje da „treba da vide“ da im je „istinski interes“ iznad „deobnih šovinizama“.
Sarajevo se shvata kao bastion poželjne višeetničke stvarnosti. Sasvim je
zanemarena činjenica da je napuštanje Sarajeva bilo zabranjeno, a da su sreć-
nici koji su mogli da ga napuste to zadovoljstvo plaćali podmićivanjem vlasto-
držaca ili kriminalaca. Naravno, današnja etnička struktura koja zbog nedo-
statka popisa nije poznata, svedočiće za budućnost koliko je ovakva procena
Fajna bila na mestu. Ono što se zna odnosi se na činjenicu da su posle predaje
dela Sarajeva koji su kontrolisale snage bosanskih Srba bošnjačkoj vlasti Srbi
masovno napustili grad, u čemu su ulogu odigrali kako bošnjački, tako i srp-
ski kriminalci. Zato je teško uverljivo govoriti o nekom većem višeetničkom
potencijalu Sarajeva, a posebno ne BiH u celini. Sem toga, autor bira identi-
tete koji mu odgovaraju, pa veli da su se Sarajlije osećale samo stanovnicima
grada ili Bosancima, kao da se pojedinac može poistovetiti samo sa jednom
referentnom grupom, a ne sa više grupa istovremeno. Sarajlija je mogao, i
može u sebi sadržati još niz drugih identiteta, a koji će identitet za njega biti
najbitniji, zavisi od niza okolnosti i može biti uslovljeno opštom društvenom
klimom ili njegovim porodičnim i ličnim opredeljenjem i osećanjem.
No, pojam Bosanac se shvatao – pisac ovih redaka svedoči na osnovu pri-
marnog iskustva – u nenacionalnom i neetničkom smislu. To je bila jedna vrsta
nadnacionalne oznake koja nije nosila jak emotivni naboj poput etnoreligij-
skih, tj. nacionalnih oznaka. Ovaj pojam je uporediv sa pojmovima Šumadi-
nac, Vojvođanin i Srbijanac, donedavno Crnogorac, koji upućuju na regionalnu
ili državnu pripadnost, ali ne i na etničku ili nacionalnu. Takođe, treba uočiti
i činjenicu da su etnoreligijski identiteti BiH prepoznati bez ikakvih ograda
kao „šovinističke oznake“, što govori o čudnovato velikoj strasti autora iz Miči-
gena usmerenoj ka poništenju etničke stvarnosti BiH. Podatak o naročito veli-
kom sklapanju višeetničkih brakova baš u ratnom periodu, za šta se ne navodi
nikakav izvor, može izazvati u najboljem slučaju čuđenje, a u najgorem zapi-
tanost o iskrenosti autora.
Doista, dvojica autora koji bosanskohercegovačku stvarnost nisu videli
kroz ideologizovanu crno-belu prizmu utvrdili su da su mešoviti brakovi činili
oko 15,3% svih sklopljenih brakova u BiH 1981, ali i da je „95,3% Muslimanki
i 92,9% Muslimana sklapalo etnički istovrsne brakove. Stopa sklapanja nei-
stovrsnih brakova bila je viša među Srbima, i još viša među Hrvatima. Najveći
broj međuetničkih brakova u republici sklapano je, tako, među nemuslima-
nima. Istovremeno, Srđan Bogosavljević je izračunao da, ako se uključe deca
iz mešovitih brakova, preko polovine stanovništva Bosne ima bliske rođake
druge nacionalnosti“ (Burg, Shoup, 2000: 42). Jasno je, prema tome, da je
višeetnička stvarnost BiH bila složena i često protivrečna, jer je apsolutni broj
međuetničkih brakova bio svakako nezanemarljiv, iako teorijsku šansu skla-

panja međuetničkih brakova bosanski Muslimani najčešće nisu koristili.
Treba, takođe, imati u vidu i rezultate do kojih je došla Norvežanka Tone
Bringa u svojim antropološkim proučavanjima seoskog života u BiH, jer se
društvo BiH ne može svesti samo na Sarajevo. Ona je pokazala da su se, iako
lični odnosi između muslimana i hrišćana u BiH nisu morali biti loši, međuet-
nički brakovi sklapali retko, a da je pravilo bilo da se sklapaju etnički istovrsni
brakovi. Ovo pravilo je upravo imalo funkciju održavanja i produžavanja traja-
nja odelitih etničkih grupa (Bringa, 1995; 1993). Treba, međutim, uočiti jednu
važnu činjenicu: ako je postojao tabu sklapanja etnički neistovrsnih brakova
na bosanskohercegovačkom selu radi održanja etničkih grupa, što autorka
izričito tvrdi, onda su i etnički identiteti bili prilično postojano određeni na
konfesionalnoj bazi i u praksi nisu bili lako promenljivi. Ovaj prosti zaključak,
međutim, sama autorka nije izvukla, najverovatnije sledeći političku korek-
tnost koja favorizuje teorijsku postavku o promenljivosti etničkog identiteta
na uštrb empirijski utvrdive stvarnosti koja nije išla u smeru čestog prelaže-
nja etničkih granica i menjanja etničkog identiteta.
Valja uočiti da poslednje rečenice iz Fajnovog navoda iznenada uvode
u igru i „Jugoslovene“, a o Jugoslaviji se u tekstu više ni na jednom mestu ne
raspravlja, pa ako je „bosansko pitanje“ iznad svih „deobnih šovinizama“, zar
se to isto nije moglo reći i za neko „jugoslovensko pitanje“? Nije li trebalo bra-
niti Jugoslaviju, ako se mislilo na lakšu i uspešniju odbranu BiH? Naposletku,
zašto autor pre rata u BiH nigde nije poučio npr. Slovence i Hrvate da se vrate
„duhu bratstva i jedinstva“? U politici je, naime, pitanje trenutka veoma važno,
pa ako se propusti apelovanje na izvesne poželjne vrednosti u jednom slu-
čaju, onda je dockan apelovati na njih kasnije, kao što će Fajn doista i učiniti.
Tone Bringa,494 profesorka socijalne antropologije u Bergenu, proučavala
je u sklopu doktorskih studija na Londonskoj školi za ekonomiju i političke
nauke 1987/88. neko selo495 u centralnoj Bosni „dva sata vožnje“ severno od
Sarajeva, tj. sedam km od Kiseljaka (Young, 2004). Nekih sedam godina docnije,
1995, objavila je knjigu Biti musliman na bosanski način: identitet i zajednica u
selu središnje Bosne (Being Muslim the Bosnian Way: Identity and Community in
a Central Bosnian Village)496 na osnovu doktorata. Živela je tokom terenskog
istraživanja sve vreme u muslimanskoj porodici i u muslimanskom kraju sela,
iako je ono bilo etnički mešovito, jer su u njemu živeli i Hrvati (Bringa, 1995: 5).
Sem toga, kao neudata žena u muslimanskom okruženju družila se uglavnom
494 Udata, ako je verovati Vikipediji, za američkog diplomatu i polovinom devedesetih amba-
sadora SAD u Hrvatskoj, Pitera Galbrajta (Peter Galbraith), http://en.wikipedia.org/wiki/
Peter_W._Galbraith, pristupljeno 10. IX 2008.
495 Nije otkrila o kojem je selu reč, pošto su njegovi stanovnici bili proterani, već ga je nazvala
Dolina.
496 Citirana u 169 knjiga ili članaka; prilično uticajna studija.
sa ženama koje su imale drugarice među Hrvaticama. Kao proizvod toga,

nastala je antropološka „studija o muslimanskoj zajednici u selu sa musliman-
skim i hrvatskim žiteljima, viđena uglavnom očima žena“ (Bringa, 1995: 5–6).
Tokom maja 1993. našla se ponovo u selu snimajući sa filmskom ekipom Gra-
nada dokumentarac Svi smo mi komšije (We are all neighbours) (Bringa, 1995:
XIX), a docnije je u svojstvu stručnjaka svedoka svedočila pred Međunarod-
nim sudom za ratne zločine u Hagu.
Zanimljivo je da u predgovoru autorka navodi upozorenje lokalnog
hodže da postoji „ograničenje“ njenom „razumevanju“ muslimanske zajed-
nice – pošto „nisam bila jedna od njih, nisam bila muslimanka“. „Štaviše, upo-
zorio je, uvek zapamti da ljudi jedno rade, drugo kažu, i treće misle. Pošto
antropolog retko ima pristup svim trima verzijama iste osobe, gornje upozo-
renje, takođe, vredi i za čitaoca ove etnografske studije“ (Bringa, 1995: XVI).
Ipak, čini se da autorka, i pored ispoljene opreznosti i pažljivog proučavanja
predmeta istraživanja, nije do kraja poslušala mudrog hodžu, već je poklonila
poverenje mnogočemu što je čula. To je vidljivo i u samom predstavljanju rata
koji je u aprilu 1993. obuhvatio i „Dolinu“:497
„Tokom većeg dela godine, seljani su verovali da je jedini način na koji
bi oni mogli biti uvučeni u rat da izvanjci (ljudi sa strane, T. B.) dođu u selo i
počnu ih izazivati. Pa i onda kada su se bosanski Hrvati (HVO) i snage hrvat-
ske vojske sukobile sa snagama bosanske vlade (uglavnom muslimanskim)
drugde u središnjoj Bosni, muslimani i katolički Hrvati su nastavili da žive u
našem selu jedni uz druge u miru. Naposletku je tako bolno bilo većini musli-
manskih seljana i mnogim njihovim hrvatskim susedima što napadači nisu
bili samo ’izvanjci’. (...) Započet kao rat koji su vodili izvanjci, prerastao je u
rat u kojem ratuje komšija protiv komšije pošto se poznata osoba sa sused-
nih vrata pretvorila u obezličenog tuđinca, člana neprijateljskih formacija“
(Bringa, 1995: XVI).
Dakle, autorka je i pored hodžinog upozorenja verovala da samo „izvanjci“
mogu izazvati probleme. Doista, iz njene pripovesti izvlači se zaključak da
su „ljudi sa strane“ došli i pokvarili idilične odnose. Ovog puta nije se radilo
o Srbima iz Srbije, već su „izvanjci“ Hrvati iz BiH i iz Hrvatske. Selo je, u neku
ruku, metafora cele BiH; baš kao što je i BiH nevina žrtva „agresije“ Srbije,
tako je i „Dolina“ nevina žrtva „agresije“ bosanskih Hrvata i Hrvatske. Domaći
Hrvati su se, kako iz teksta proizlazi, iz neobjašnjivih razloga priključili „agre-
siji“ na Muslimane. No, nisu oni krivi; da jesu, ne bi se mogla održati pripovest
o gotovo beskonfliktnoj prirodi života u „Dolini“, odnosno u BiH. Krivi su uvek
„izvanjci“. U stvari, primećuje Majkl Men (Michael Mann), Bringa malo govori
o muslimanskim muškarcima, a o hrvatskim ni toliko, pa je lako mogla preu-
veličati jaz između „Doline“ i rastućeg nacionalizma spoljašnjeg sveta (Mann,
497 U oktobru 1993. nije bilo nijednog od 400 Bošnjaka u selu (Bringa, 1995: XVIII).
2005: 416). Žitelji „Doline“ su tek izmanipulisani, što neminovno dovodi u pita-
nje njihovu inteligenciju, tim pre ako znaju da se rat može samo spolja uneti
u njihovo selo ili u BiH uopšte. Svejedno, na delu je bio okvir agresor–žrtva i
humanitarno-imperijalistički diskurs.498
Ipak, autorka je opreznija od nekih njenih sledbenika (Campbell, 1999)
koji je opširno citiraju. Ona veli da BiH nije ni zemlja „večite mržnje“, ali ni da
je „BiH, s moćnim simbolom Sarajeva, predstavljala idealni primer harmonič-
nog i trpeljivog višekulturnog društva u kojem ljudi ne klasifikuju sebe kao
’Srbe’, ’Muslimane’ ili ’Hrvate’. Nekima je ime ličnosti (koje obično pokazuje
etnoreligijsku pripadnost) bilo važno i povlačilo barijeru društvenoj bliskosti
i poverenju; drugima, međutim, to nije bilo važno. Stavovi su zavisili od dobi
i društveno-kulturnog okruženja u kojem ličnost odrasta. Generacijama koje
su odrastale u pedesetim i šezdesetim to obično nije predstavljalo problem,
dok je generacijama od pre II svetskog rata to bio problem, a počelo je da
zadobija važnost i među mladim ljudima u 80-im“ (Bringa, 1995: 3). Autorka
prilično uverljivo tvrdi da je „bilo i sapostojanja i sukoba, trpeljivosti i predra-
suda, sumnje i prijateljstva“ (Bringa, 1995: 3). Naročito na bosanskome selu,
Bringa je uvidela da etnoreligijska pripadnost ima velikog značaja, te da su svi
seljani dobro znali ko je ko u etničkom smislu, i to ne samo u selu odakle su
oni, već i u okolnim selima. Pa ipak, verovala im je na reč kad su tvrdili: „Uvek
smo živeli zajedno i dobro se slagali; ono što se sada dešava stvorio je neko
jači od nas“ (Bringa, 1995: 4).
Moguće je da bez mešanja Srbije i Hrvatske ne bi bilo rata, ali je teško
očekivati da tog mešanja ne bude u trenutku kad Srbi i Hrvati ratuju jedni
protiv drugih u susedstvu i u samoj BiH, tj. u Hercegovini. Drugim rečima, BiH
nije izolovano ostrvo, već se graniči samo sa dve republike bivše SFRJ koja
je nestajala u ratu dve nacije koje su, osim što su činile većinu u pomenutim
republikama, a zajedno i u SFRJ, činile zajedno apsolutnu većinu stanovniš-
tva BiH i dve od tri konstitutivne nacije te republike.499 Takođe, čak i izostanak
498 U jednom intervjuu, na pitanje da li je predvidela raspad Jugoslavije dok je u njoj živela
obavljajući istraživanje, te da li je mogla zamisliti tako užasan sukob, autorka je odgo-
vorila: „Ne. Kao ni moji bosanski prijatelji, nisam mogla, naravno, ni zamisliti bilo šta tako
užasno kao što je ovaj rat. Snaga događaja je upečatljiv podsetnik bliskosti i složenosti
odnosa između Bosanaca različitog etničkog porekla. Da ljudi nisu želeli da žive zajedno
ili da su veze među njima bile labave bilo bi lako podeliti bosanski narod i razoriti zemlju.
Širenje jakog straha putem političke propagande i upotreba terora, te konačno bombar-
dovanje civila, masakri i genocid bili su potrebni da bi se Bosna i njen narod naterali u
podelu” (Bringa, 1997, http://home.ubalt.edu/calbrecht/Bringa.htm, pristupljeno 20. V
2008). Valja uočiti kako se u intervjuu slobodno od akademskih načela govori o „bosan-
skom narodu“ koji se svodi na nemoćnu igračku u rukama spoljnih sila zla.
499 Rusmir Mahmutćehajić izražava opšteprihvaćenu misao među Bošnjacima u BiH da su
„agresiju“ na BiH „usaglašeno vršile elite Srbije i Hrvatske“: „Njihovo uplitanje spolja bili
su i poticaj i podrška razarateljskim energijama i ustrojstvima unutar složenog, pa zato i
mešanja sa strane ne znači da ne bi i dalje postojalo na duboko konfesional-

nim osnovama ukorenjeno nepoverenje etničkih zajednica BiH koje je, podsti-
cano kadšto i suprotstavljenim kolektivnim sećanjima na II svetski rat i zapa-
ljivim nacionalističkim govorima političara, umelo prelaziti u netrpeljivost i
neprijateljstvo.
„Pojam da katolički i pravoslavni Bosanci pripadaju hrvatskoj i srpskoj
nacionalnoj državi bio je naglašen tokom razmene nacionalističke retorike
između Hrvatske i Srbije pre i izvesno tokom ovog rata (kada kategorije kul-
turnog identiteta otvrdnjavaju i postaju nepokretne i jednostavne). U ovom
okviru je i plan o kantonizaciji uzduž etničkih linija bio shvaćen lokalno i,
prema tome, prigrljen od Srbije i Hrvatske dok je žestoko odbijen od Bosne i
Hercegovine i većine njenih muslimana koji su, zajedno s nekim bosanskim
Hrvatima i Srbima (uglavnom inteligencija), odani višeetničkoj i všereligij-
skoj unitarnoj bosanskoj državi izgrađenoj po načelima demokratije i plura-
lizma“ (Bringa, 1993).
Kako se iz navoda vidi, „unitarna BiH“ smatra se veoma vrednim i pleme-
nitim ciljem. Autorka se nije izjašnjavala da li bi i unitarna SFRJ bila poželjna.
No, tada bi „srpski nacionalisti“ činili većinu. Uopšte se ne razmišlja o činje-
nici da je koalicija dve etničke zajednice BiH preglasavala treću. Gotovo da se
bosanskim katolicima i pravoslavcima negira pravo da se smatraju Hrvatima
i Srbima. Oni, propisuje autorka, treba da budu tek „katolički i pravoslavni
Bosanci“. Utoliko se i Kutiljerov plan odbija, jer je prigrljen od Srbije i Hrvat-
ske, a „odbijen od Bosne i Hercegovine“.
Tako se autorka u političkim stvarima sasvim odvajala od ozbiljne antro-
pološke analize koju je sprovodila. Čim bi se politika uplela, izricali su se
u stvarnosti neutemeljeni stavovi. BiH, kao država, jednostavno nije imala
zajednički stav o Kutiljerovom planu, baš kao što nije imala i nema zajed-
nički stav o većini stvari. Naime, „katolički i pravoslavni Bosanci“ su Kutilje-
rov plan oberučke prihvatili. Jedino su muslimani bili nezadovoljni, iako su
i oni prvobitno prihvatili predlog. Doista, tek „mešanjem sa strane“, tj. nakon
američkog ubeđivanja, Izetbegović je povukao već dati potpis. No, taj pred-
log nije odgovarao viziji poželjnog društva autorke, baš kao što nije odgova-
rao ni interesima SAD. Činjenica da su isti stav zastupali bosanski Muslimani
doveo je autorku u ubeđenje da oni nisu nacionalisti. Za prosečnog Srbina
ili Hrvata, radi se o naivnom stavu. Pa ipak, moguće je da je autorku jedno-
stavno ponela liberalna ideologija, te da zato nije kadra uvideti nacionali-
zam iza fasade višeetničnosti, uprkos antropološkom obrazovanju. Takođe,
krhkog, društvenog tkiva Bosne i Hercegovine. Bez njih ni razaranja ni ubijanja ne bi bila
moguća, to svjedoči i površan osvrt na bolno iskustvo bosanskohercegovačkog naroda.
Ali, oni su taj pothvat ubijanja i razaranja predstavljali i tumačili postojanjem unutarnjih
napetosti među kulturama“ (Mahmutćehajić, 2002: 174).
činjenica da su neki Bošnjaci koje je lično poznavala bili proterani ili ubi-
jeni verovatno je značajno uticala da brani stavove one strane koju je opa-
žala kao žrtvu.
Džon Fajn i njegov nekadašnji doktorand Robert Donia bavili su se nekim
aspektima prošlosti BiH pre no što se moglo i pomisliti da bi u BiH moglo biti
rata, pošto je tada vladala blokovska podela sveta koja je ravnotežom global-
nog straha sprečavala izbijanje malih sukoba, posebno onde, kao što je slu-
čaj sa prostorom bivše Jugoslavije, gde su bile granice dvaju svetova, kapitali-
stičkog i socijalističkog, i gde bi se svaki mali sukob mogao pretvoriti u sukob
globalnog i potencijalno sveuništavajućeg karaktera. Tone Bringa se takođe
upustila u proučavanje BiH nekoliko godina pred početak rata, ali nije ni pomi-
šljala da bi tamo moglo doći do rata. To ukazuje da su se oni bavili predme-
tom istraživanja vođeni saznajnim interesima, te da nastavljaju da se bave
predmetom istraživanja i kada ovaj nije u žiži interesovanja svetskih sred-
stava masovnog opštenja.
U poglavlju „Jeretičke misli o postkomunističkoj tranziciji u bivšoj i budu-
ćoj Jugoslaviji“ („Heretical Thoughts about the Postcommunist Transition in
the Once and Future Yugoslavia“), objavljenom 2003. u knjizi Jugoslavija i njeni
istoričari: Razumevanje Balkanskih ratova 90-ih godina XX veka (Yugoslavia and
Its Historians: Understanding the Balkan Wars of the 1990s), Džon Fajn je prome-
nio ugao gledanja na problem Bosne i Hercegovine, pošto se bavio celom biv-
šom Jugoslavijom. Jednostavno, kao dosledni pobornik višeetničnosti i protiv-
nik nacionalizma i ozbiljan istraživač srednjovekovne istorije Balkana, morao
je doći do pitanja i one zemlje čiji je BiH bila deo. To ga je odvelo u specifična
prosuđivanja prošlosti i utopijske budućnosti prostora koji naseljavaju Južni
Sloveni. Prvo što je ispravno uočio odmah na početku teksta jeste antikomu-
nistička predrasuda koja je vodila mnoge na Zapadu kada je nestanak evrop-
skog socijalizma ubrzao proces nestajanja SFRJ:
„Akademska i, posebno, novinarska označavanja i uopštavanja zamaglila su sve

vrste razlikovanja koje je bilo potrebno napraviti i zatamnila prošle uslove u razli-
čitim istočnoevropskim državama proizvodeći istovrsni opis bivšeg komunizma
u svim ovim državama. Komunistička Istočna Nemačka, Rumunija i Albanija su,
primerice, bile užasne; ali je jugoslovenska komunistička država bila veoma razli-
čita“ (Fine, 2003: 179).
Ako bi se Fajnova konkretizacija podigla na apstraktniji nivo, radilo se o

duboko uvreženom hladnoratovskom okviru sa antikomunističkim diskur-
som po kojem su svi komunisti neizostavno loši, a svaki antikomunista zacelo
dobar. Utoliko su se odista neuporedive države koje su pripadale socijalizmu
stavljale u isti koš, što je moglo odgovarati samo nacionalističkim secesioni-
stima u Jugoslaviji:
„Ova smicalica, kojom se osuđivao Tito i njegova država, zadobila je simpatije za

Hrvate i Slovence, pošto im je dozvoljavala da koriste navodne prošle patnje pod
’represivnim’ komunizmom i, da opisujući njihovog suparnika, Slobodana Miloše-
vića iz Srbije, kao nastavljača komunizma, ubede strane vođe i javnost da ove dve
republike zaslužuju izbavljenje iz Jugoslavije. Milošević je izrastao iz komunistič-
kog sistema, baš kao Franjo Tuđman iz Hrvatske, ali je Milošević mnogo kasnije
od Tuđmana odbacio komunističku oznaku i nazvao svoju partiju socijalističkom.
Dvojica vođa su, međutim, bili jednaki diktatori. Milošević zacelo nije bio titoi-
stički komunista, već je umesto toga bio brutalni autoritarac koji je igrao na naci-
onalističku kartu, čak ne zbog toga što je u nju verovao, već zato što mu je izgle-
dalo (a događaji su pokazali da je bio u pravu) da je to bio put zadobijanja moći
u Srbiji. U svakom slučaju, ova linija je omogućila Hrvatima i Slovencima i njiho-
voj kampanji za nezavisnost, i pre no što su započele borbe, da predstave svetu
pogrešnu sliku o sebi kao žrtvama, i da tako oni samo reaguju na viktimizaciju,
a ne sliku onoga što su oni zapravo radili, a to je započinjanje aktivne politike za
nezavisnost koja je uskoro proizvela hrvatsku represiju nad njenom sopstvenom
srpskom manjinom i započela brutalni rat koji je proizveo ogroman broj žrtava,
uključujući hiljade Hrvata“ (Fine, 2003: 179–180).
Doista, autor je ovde pokazivao antinacionalističku doslednost. Svaki

na nacionalizmu zasnovan secesionizam se osuđuje. Takođe, vidi se da je
prema Jugoslaviji izrazito pozitivan stav, jer joj se priznaje da je bila država
koja je u mnogo čemu prednjačila u socijalističkom svetu. Sem toga, a za
Fajna je to presudno, bila je to višenacionalna država koja je stvarala pret-
postavke za kosmopolitizaciju prostora u kojoj „etnička vezanost nije važna“.
Utoliko se razlikuje kosmopolitski titoistički od miloševićevskog nacionali-
stičkog socijalizma. Uočena je, takođe, propagandna probojnost „borbe pro-
tiv komunizma“ na Zapadu koja je onemogućavala sagledavanje bliskosti
u načinu vladanja Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića, samo zato što
je prvi na vreme postao antikomunista. Isto tako, uviđa se da je stereotip
„žrtve komunizma“ ono što je Sloveniji i Hrvatskoj presudno pomoglo u
propagandnoj borbi.
Fajn je smatrao da je Brozov režim bio prilično oštar prema protivni-
cima do 1955, ali je to i pravdao potrebom da se pobede „šovinističke snage“,
aktivne ponegde i tokom pedesetih, koje su „tokom rata sprovodile geno-
cid“. Međutim, primetio je da se režim znatno liberalizovao u šezdesetim
godinama:
„(...) proizvodeći prilično slobodno društvo (u smislu građanskih sloboda, ne i u

smislu demokratskih višestranačkih izbora) u kome je zapravo bilo veoma pri-
jatno živeti, ukoliko čovek nije politički aktivista sa planom da ugrozi bilo deli-
katnu ravnotežu u nacionalnim odnosima bilo samoupravni socijalizam. Hrvati
su imali savršenu slobodu da žive kao Hrvati – u stvari, imali su sopstvenu samo-
stalnu republiku. Budalasta (foolish) politika savezne partije koja je obeshrabri-
vala jugoslovenski (etnički) identitet čak je jačala njihovo pravo da budu Hrvati
jamčeći da drugi širi identitet ne bi mogao imati preimućstvo pred uskim hrvat-
skim identitetom“ (Fine, 2003: 180).
Ovakav citat najbolje pokazuje koliku i kakvu naklonost Fajn gaji prema
bivšoj Jugoslaviji i koliku i kakvu antipatiju prema nacionalizmima, prevas-
hodno hrvatskom,500 koji su je dovodili u pitanje od samog nastanka. Zani-
mljivo je da to nije pokazivao u radovima iz devedesetih, već da, zgranut nad
efektima nacionalizma tokom poslednje decenije XX veka, sada posle ratova
nostalgično priziva Jugoslaviju u sećanje. Stoga se i Brozova čistka hrvatskih
nacionalista iz perioda Hrvatskog proljeća prikazuje nedvosmisleno oprav-
danom:
„No, kritičari Titovih dela iz 1971/1972. moraju zastati pre no što ih osude. Ono
čega se Tito bojao bio je slom Jugoslavije i nasilja koje bi ga verovatno pratilo:
događaji iz 90-ih pokazuju da su njegovi strahovi bili stvarnosni. Poneka izbaci-
vanja iz Partije i kratke zatvorske kazne za mali broj krajnjih nacionalista, što je
sprovođeno ranih 70-ih izvesno izgledaju kao mala mana (ako se uopšte radi o
mani) u poređenju sa masovnom smrću i razaranjem koje je proizveo šovinizam
Tuđmanovih dela“ (Fine, 2003: 181).
Razume se, država ima pravo da koristi razumnu meru sile kako bi se
zaštitila od onih koji je ugrožavaju, jer ona se upravo odlikuje monopolom
na legitimnu upotrebu sile. Problem je što je SFRJ početkom devedesetih
500 Otud i obimna studija u kojoj se kadšto neopravdano negira ili preterano ograničava na
12 legendarnih plemićkih porodica i retke pojedince postojanje hrvatske etničke vezano-
sti sve do XIX veka (Fine, 2006). Fajn smatra da nije izvesno da je Tomislav ujedinio dalma-
tinsku i panonsku Hrvatsku, da je Hrvatska retko imala vlast nad dalmatinskim gradovima
ili nad teritorijom južno od Cetine, da je Konstantin Porfirogenit jedini srednjovekovni
pisac koji je protezao hrvatsku oblast na slavonske predele dok su tokom najvećeg dela
istorije, od X veka, Slavonijom koja je tek u XX veku postala ujedinjena sa Hrvatskom u
Kraljevini SHS vladali Ugari ili Habzburzi, te da se Hrvatska ograničavala na relativno usku
oblast između Zadra, Splita i Trogira, tj. na Istru, Liku i Krbavu, Modruš i Vinodol odakle je
poreklom svih 12 pomenutih porodica, da se ljudi pod vlašću ovih 12 porodica nisu ose-
ćali Hrvatima nego Slovenima, i da, štaviše, hrvatska oznaka nije odražavala etničku veza-
nost već pripadnost političkoj zajednici, kao i da do 1500. „etnogeneza Hrvata izvesno
nije započela“, a da je Trojedna kraljevina Hrvatska, Dalmacija i Slavonija tek jedan mit za
čije postojanje ne postoji empirijsko potkrepljenje, te da su Habzburzi koristili isključivo
množinu za kraljevine Hrvatsku, Dalmaciju i Slavoniju sve do 1918. (Fine, 2006: 20–21,
67–68, 70–73, 76, 78, 84, 109, 114–115, 120, 132, 149–150, 165–169, 172, 176–177, 183).
Zanimljivo je da Fajn ne uočava da pomenutih 12 porodica, od kojih za dve nema bližih
podataka, zapravo ocrtavaju biblijski arhetip o 12 plemena Izrailja.
bila toliko oslabljena da nije mogla upotrebiti dovoljnu meru efikasne sile, i
razume se, što SAD i EEZ nisu bili nedvosmisleno i bezuslovno za očuvanje
Jugoslavije. Ipak, treba uočiti i da se čistke minimizuju izborom reči „poneka“,
prideva „kratka“ za zatvorske kazne i „mali“ za broj zatvorenih nacionalista koji
se, pak, prepoznaju pridevom kao „krajnji“.
Nostalgija se ogleda u relativnoj idealizaciji stepena uživanih građanskih
sloboda, iako je tačno da je posebno šezdesetih godina bilo moguće dosta
slobodno iznositi svoje misli u naučnom ili umetničkom obliku. Istovremeno,
položaj Hrvatske i Hrvata u SFRJ ocrtan je dosta realno, baš kao što se i poli-
tika ustezanja od pravljenja jugoslovenskog nacionalnog identiteta s pravom
podvrgavala kritici, ako se doista želelo da se Jugoslavija učini dugovečnom.501
Osim toga, Fajn je na tipično nostalgični način naslovio odeljak „Misli o
okolnostima koje su okruživale i o odgovornostima za tragičan i nepotreban
slom Jugoslavije“ (Fine, 2003: 182). Dakle, za Jugoslavijom se otvoreno žali u
tolikoj meri da se njen nestanak naziva „tragičnim“ i „nepotrebnim“:
„Uzdržavanje JNA pre 25. juna 1991. bilo je iznenađujuće, pošto su delatnosti
potencijalnih separatista (posebno gomilanje oružja snaga Teritorijalne odbrane
u Sloveniji i Hrvatskoj) spadale u izdaju po zakonima bilo koje države. Treba zami-
sliti kakav bi odgovor FBI ili američke vojske bio ako bi milicija Ajdaha (Idaho)
skupljala oružje s ciljem otcepljenja od Sjedinjenih Država“ (Fine, 2003: 183).
Pisac, prema tome, otvoreno žali što je JNA bila tako uzdržana, jer je njena
ustavna obaveza bila da brani državu od „izdaje“. Međutim, prema stenogramu
razgovora od 11. IV 1991, upravo je ambasador SAD u Beogradu, Zimerman,
upozorio generala Kadijevića: „Očuvanje jedinstva Jugoslavije silom svakako
bi gurnulo zemlju u građanski rat“, i da „u Vašingtonu postoji ogromna sum-
nja kada je u pitanju cilj i orijentacija JNA“ (Kadijević, 2010: 209–210, 227). Kao
da SAD nisu upravo građanskim ratom očuvane? Uopšte, Fajnovo shvatanje
je na Zapadu u trenutku otcepljenja bilo izuzetno retko izražavano. Umesto
toga, JNA je u hladnoratovskom okviru posmatrana i antikomunističkim dis-
kursom opisivana kao „komunistička soldateska“ koja nameće „strahovladu“
„demokratskim prozapadnim republikama“. Autoru ovih redova nije poznato
501 U jednoj belešci, Fajn je, bez obzira na grešku u pogledu propuštanja pokušaja pravljenja
jugoslovenske nacije i preteranih ustupaka republičkim nacionalistima u pogledu decen-
tralizacije, Broza smatrao iskrenim Jugoslovenom koji je morao da se bavi „neverovatno
složenim problemima za koje nije bilo jednostavnih rešenja“. Radilo se, po Fajnu, o „greš-
kama u suđenju“, a ne o nedostatku privrženosti Jugoslaviji. Fajn protivno preovlađuju-
ćoj modi zaključuje: „Za razliku od mnogih istočnoevropskih komunističkih vođa, Tito
zaslužuje bolju sudbinu“ (Fine, 2003: 258). Takođe, smatrao je da Jugoslaviju, već i zbog
stepena decentralizacije, ne treba smatrati totalitarnom državom od šezdesetih godina
(Fine, 2003: 183).
da je Fajn u tim danima reagovao protiv ovakvog viđenja stvarnosti i da je

tada zagovarao akciju JNA. Ipak, dobro je što se bar naknadno javlja naučna
svest i savest, jer u ovom krugu autora Fajn predstavlja, bar zasad, jedinstven
i usamljen slučaj. To svedoči o njegovoj naučnoj ozbiljnosti i intelektualnoj
čestitosti, ali i o snazi trenutka tokom devedesetih kojem nije imao snage da
se odupre. U tom smislu je pisao:
„Bez obzira na pravo Slovenije i Hrvatske na konačnu nezavisnost, ishitren, neod-

govoran način na koji su ove dve republike ostvarile tu nezavisnost svaljuje na
njih lavovski deo odgovornosti za rat koji je usledio. Naposletku, Milošević, koji
se obično opisuje kao glavni negativac u razaranju Jugoslavije, nadao se da se
Jugoslavija neće raspasti. Njegov prelazak na politiku pokušavanja stvaranja neke
velike Srbije nastao je tek 1991. kao odgovor na pretnju otcepljenja Hrvatske
(koja bi mnoge Srbe ostavila van Jugoslavije/Srbije) i ta politika bila je stavljena
u pogon tek po aktuelnoj secesiji Hrvatske. Bez proglašenja nezavisnosti Hrvat-
ske, rat koji je usledio u Hrvatskoj ne bi se dogodio, bar ne u to vreme“ (Fine,
2003: 184–185).
Sasvim izvesno, radi se o ispravnoj analizi odgovornosti Slovenije i Hrvat-

ske, kao i tumačenja politike Miloševića.502 Jednostavno rečeno, neshvatljivo
je da se jednostrani akt otcepljenja smatra legitimnim, a to je usled negativ-
nog ugleda koji uživa srpska strana postao preovlađujući pogled ne samo u
sredstvima masovnog opštenja već i među akademskim istraživačima pro-
cesa nestajanja Jugoslavije. No, Fajn je svestan da pravdanje nacionalizma u
procesu nestajanja Jugoslavije logički povlači i pravdanje nacionalizma u pro-
cesu nestajanja BiH. Jedino je kritika nacionalizma u slučaju nestanka Jugo-
slavije mogla pravdati i kritiku nacionalizma u procesu tekućeg nestajanja
BiH.503 Svaka kritika nacionalizma u slučaju BiH koja se ni ne osvrće na nacio-
nalizam koji je bio neophodan uslov nestanka Jugoslavije saznajno je nužno
neuverljiva, a etički neodbranjiva, i u funkciji je pravdanja nestanka Jugosla-
vije i nastanka Slovenije i, naročito, Hrvatske.504
502 Nasuprot tome, Filipović je i posle 2000. nastavio da tumači nestanak SFRJ na srbocen-
tričan način: „Kada je postalo jasno da Srbi imaju namjeru da provedu zacrtanu strate-
giju dominacije Srba na tzv. srpskom etničkom prostoru, podjela Jugoslavije bila je nei-
zbježna. Sve je drugo bilo pitanje vremena i načina, ali je Jugoslavija, kakva je bila i kakvu
su zamišljali Srbi, postala neprihvatljiva i nemoguća za sve osim za njih same“ (Filipović,
2002: 153).
503 Pod uslovom postojanja jakih nacionalizama u BiH, ovaj proces može trajati kraće ili duže,
što će odlučujuće zavisiti od volje najmoćnijih sila na planeti.
504 Fajn je ovoga sasvim svestan: „Na mirno razrešenje mnogih pitanja s kojima su se susretale
republike moglo se čekati nekoliko godina i utrošiti mnogo frustrirajućih rasprava, ali je
nezavisnost mogla, ipak, konačno stići, ako bi većina građana u datim republikama nasta-
vila to da želi. Takav odocneli ispregovarani dogovor poštedeo bi stotine hiljada izgubljenih
Jedna od poenti Džona Fajna jeste u tome da su Srbi imali pravo da se

bune u Hrvatskoj, jer ona nije htela da bude višeetnička politička zajednica,
ali da nisu imali pravo da se bune u BiH koja je „istinski podržavala višeet-
ničku državu“. Utoliko se i Zapad kritikovao, prvo zato što je podržao nesta-
nak Jugoslavije kao veće višeetničke zajednice, a onda zato što nije branio
BiH čiju je „nezavisnost ohrabrio“, da bi potom „dozvolio da bude osvojena
Miloševićevom verzijom JNA i srpskim paravojskama koje su delale u ime
bosanskih Srba“: „Seriju mirovnih planova ponudila je međunarodna zajed-
nica kroz ovaj rat, i svi su usvojili etničke uslove agresora i obezbeđivali šeme
podele sasvim potkopavajući insistiranje bosanske vlade na višeetničnosti,
poziciju koja je predstavljala vrednosti OUN, Sjedinjenih Država i Evropske
unije“ (Fine, 2003: 185).
Zaista, pozicija je predstavljala superiorne vrednosti, ali se postavlja pita-
nje da li se radilo o istinskoj poziciji vlasti predvođene Alijom Izetbegovićem.
Konačno, da li je preglasavanje po etničkoj liniji o jednoj tako važnoj stvari
kakva je nezavisnost političke zajednice svedočilo o iskrenom zalaganju za
višeetničnost? No, iz neupitne vere u višeetničnost kao ideal kojem treba
težiti, sledilo je, čini se, i poverenje u bilo koga ko je takav ideal javno zastu-
pao, bez obzira na njegovu verodostojnost i pouzdanost.
Postoji tu, međutim, još jedan važniji problem. Fajn je, naime, ispravno
zaključio da su bosanski Hrvati iz taktičkih razloga podržali nezavisnost BiH,
pa ih stoga i naziva: „Bosanski Hrvati, poverenja nedostojni (untrustworthy)
saveznici Bosne“ (Fine, 2003: 185). Uostalom, sam Izetbegović bio je una-
pred obavešten od tadašnje Tuđmanove desne ruke, Stjepana Mesića, šta će
se dogoditi Bosni i Hercegovini. Naime, na pitanje uzrujanog Izetbegovića,
posle martovskog sastanka Milošević–Tuđman u Karađorđevu 1991, šta će
biti sa BiH, današnji poznati hrvatski prijatelj Bosne šeretski mu je otpevao
staru sevdalinku: „Nema te više, Alija!“ (Silber, Litl, 1996: 238). Sam Izetbe-
gović, međutim, još je 27. II 1991. ratoborno u parlamentu izjavio: „Žrtvovao
bih mir za suverenu Bosnu i Hercegovinu, ali za mir u Bosni i Hercegovini ne
bih dao suverenitet“ (Silber, Litl, 1996: 238). Ipak, najpoznatije i najcitiranije
su reči Radovana Karadžića u bosanskom parlamentu u noći između 14. i 15.
X 1991: „Želite da povedete Bosnu i Hercegovinu istim putem pakla i strada-
nja kojim su krenule Slovenija i Hrvatska. Ne zavaravajte se da Bosnu i Her-
cegovinu nećete odvesti pravo u pakao, da nećete možda upravo vi snositi
krivicu ako Muslimana više ne bude“ (Silber, Litl, 1996: 242). Otuda je prilično
života – da ne govorimo o preko milion izbeglica – i ko zna koliko milijardi dolara u uni-
štenoj svojini i izgubljenoj trgovini, kao i razaranje višeetničke kulture Bosne i Hercego-
vine (republike koja se bezuspešno protivila raspadu Jugoslavije) i katastrofalnu štetu
odnosima ovih naroda kojima će biti potrebno da održavaju dobre odnose u budućnosti
ako žele da bilo koja od ovih minidržava očekuje da opstane kao nezavisna celina“ (Fine,
2003: 185). Nažalost, mudre i dobronamerne reči stigle su dockan.
jasno da su se za rat spremale sve tri strane, gledajući da ostvare političke

zajednice u kojima će činiti većinu.
No, ako su bosanski Hrvati „započeli etničko čišćenje tačno onako kao
što su Srbi pre učinili“, i ako su zato „poverenja nedostojni saveznici Bosne“,
onda BiH ne može postojati, jer oni zajedno sa Srbima čine apsolutnu većinu
i imaju pravo da je rasture protiv volje Bošnjaka, ma koliko to bilo nehumano,
na jednak način na koji su bosanski Muslimani i bosanski Hrvati imali pravo
da je otcepe od Jugoslavije protiv volje Srba. Dakle, ako se etničko preglasa-
vanje dopustilo u jednom slučaju, onda ga je trebalo dopustiti i u drugom.
U protivnom, nije se smelo dopustiti preglasavanje imajući u vidu ovako nečo-
večne posledice. No, Fajna je ideologija višeetničnosti, izgleda, sprečavala da
izvuče na logici i pravu zasnovane zaključke. Umesto toga, on istrajno zago-
vara unitarnu višeetničku BiH, osuđujući Dejtonski sporazum, „sasvim neza-
dovoljavajući za Bosance koje navodno Zapad simpatiše“:
„Sjedinjene Države su znale da je to jadan sporazum, a rekao bih i prevara, ali Klin-
tonova predizborna kampanja je bila nadomak, i on je morao imati bosansku nez-
godu rešenu. Mi smo, kao i obično sledeći etničke kategorije agresora, stvorili dve
celine, jednu svebosnu (All-Bosnia) u kojoj su postojale dve suverene celine (istakao,
Dž. F.), Srpska Republika Bosna, Republika Srpska (nagrađujući tako najsramnijeg
agresora) i Bosansko-Hrvatska Federacija. Upravo je ubacivanje ove ’federacije’ ono
što je sporazum učinilo prevarom. (...) Tako su Sjedinjene Države s punim znanjem
da federacija nije postojala (i da je od Hrvata okupirana teritorija bila etnički oči-
šćena i jednoetnički vođena kao i Republika Srpska), natovarili Bosancima na pleća
nevolju s hrvatskim šovinistima koji su mrzeli Bosance onoliko koliko i lokalni Srbi.
(...) Svebosna, kako je napravljena, bila je predodređena da padne u pat poziciju;
tako su postavljeni temelji za njenu podelu, koju su separatistički Srbi i Hrvati, baš
kao Srbija i Hrvatska, želeli, ali smo mi insistirali da ne želimo“505 (Fine, 2003: 186).
Ono što, između ostalog, treba ceniti kod Fajna jeste njegova doslednost i
(samo)kritika politike SAD, jer se lična zamenica u prvom licu množine upotre-
bljava tek onda kad se izriče ova kritika. Ipak, treba primetiti da samokritika ide
uz punu svest da su SAD toliko moćne da mogu nametati rešenja kakva požele.
505 Slično mišljenje o Dejtonskom sporazumu, uz dodatak nacionalističke patetike, izražava

i Muhamed Filipović: „Stoga sve izjave i deklaracije o multilateralnosti i multietničnosti
postaju sve više samo prazne riječi koje se ne mogu verificirati u stvarnom stanju stvari.
To stanje samo od sebe vuče ka dovršavanju podjele i normalizaciji stanja u zemlji na bazi
podijeljenosti, čime bi posao etničkog čišćenja i unilateralizacije bio dovršen, a Bosna i
Hercegovina bi napustila svoj hiljadugodišnji model života i došla u situaciju da tada njen
konačni raspad i nestanak budu samo logična posljedica stvarnog državno-pravnog i
etničkog stanja na terenu. Svakom, ko ima oči i uši, jasno je da nema nikakvog smisla da
se jedna politička tvorevina, nastala na zločinima i agresiji, štiti“ (Filipović, 2003: 78).
Čini se da je hrvatski nacionalizam posebno najedio Fajna, pa se mogu

zapaziti i antituđmanski izlivi koji stoje na korak od antihrvatskog stava: „Smrt
Tuđmana i ubrzani pad HDZ su najpozitivnije stvari koje su se desile na Bal-
kanu od juna 1991.“ (Fine, 2003: 187). No, u sklopu autorovog „jeretičkog“ ube-
đenja da je Jugoslavija bila, i da će u budućnosti biti najbolje rešenje za juž-
noslovenske nacije pošto im jedino ona omogućava svakovrsni napredak uz
istinsku nezavisnost od velikih sila (Fine, 2003: 189), ovakvo mišljenje o Tuđ-
manu ne treba da iznenađuje, iako nije u skladu sa uobičajenom uljudnošću,
naročito ne u naučnom radu. Pa ipak, i Tuđman bi preispitao svoje nakane,
baš zbog iskrenosti nacionalizma koji je zastupao, da je dobio odlučnu i uver-
ljivu poruku moćnih ljudi iz Fajnove otadžbine da se nacionalizam neće ispla-
titi ni Hrvatskoj ni njemu lično.
U istoriografskoj studiji Biografija Sarajeva (Sarajevo: A Biography) iz
2006,506 pisac knjige Islam Under The Double Eagle: The Muslims of Bosnia
and Herzegovina 1878–1914507 (Islam pod dvoglavim orlom: Muslimani Bosne
i Hercegovine 1878–1914) iz 1981. godine, Robert Donia, tri završna od deset
poglavlja posvetio je Sarajevu u ratnim uslovima devedesetih. Ako je Fajn
posle nestanka Jugoslavije i ratova iz kojih je BiH izašla kao nikad izdeljenija
počeo da se pita o Jugoslaviji kao višeetničkom okviru u kojem je bivstvovala
BiH, pa je iz ptičije perspektive gledao na prošlost i poželjnu budućnost juž-
noslovenskih nacija uopšte i BiH posebno, onda se njegov učenik opredelio
za žablju perspektivu i gledanje BiH iz ugla njenog glavnog grada Sarajeva.
U oba slučaja se radilo o pokušajima oživljavanja mrtvorođene višeetničke
države BiH napose i višeetničke utopije na Balkanu uopšte.
Izbor teme nije slučajan, jer Sarajevo je iz rata devedesetih izašlo kao
slavljeni uzor bosanske višeetničnosti. Na njemu se može najbolje pokazati
lepota višekulturalnosti. U njemu je odista bilo međuetničkih prijateljstava,
romansi i brakova. Sem toga, studija o takvoj varoši bi, u svetlu masovno na
daljinu prenošenih patnji građana u toku rata 1992–1995, mogla pravdati zah-
teve za BiH kao unitarnom državom, ispunjavajući tako i društveno-integra-
tivnu funkciju saznanja, ne samo kad je u pitanju BiH već i budućnost ostalih
višeetničkih političkih zajednica.
Kao i Džon Fajn, Donia smatra da nisu samo Srbi agresori na BiH, već i
Hrvati. Osim toga, obojica su imali izvesnih simpatija i za Jugoslaviju. Uto-
liko, nije čudno što je Donia uočio da su „privredna kriza, nacionalizam i poli-
tička decentralizacija, uvedena Ustavom iz 1974.“ lišile SFRJ „dobrog dela efi-
kasnosti i legitimnosti u kasnim 80-im“ (Donia, 2006: 249). Pa ipak, prečesto
se u njegovom pisanju uočava težnja da srpski i hrvatski nacionalizam pre
1991. nalazi isključivo u Srbiji i Hrvatskoj, a ne i u BiH. Nažalost, tome često
506 Citirana u svega dve bibliografske jedinice.

507 Citirana u 19 studija.
kumuje polaganje vere u nepouzdane izvore, kakav je nesumnjivo Norman

Sigar (Cigar) o kojem će više reči biti u sledećem poglavlju:
„Jednako kao i nedovršene i iznenadne privredne promene, nacionalizam u

susednim republikama predstavljao je rastuću pretnju stabilnosti Bosne i Her-
cegovine i Sarajeva. Milošević, izrastajući u vođu u Republici Srbiji 1987, ohrabrio
je jačanje nacionalističkih propagandnih napada protiv bosanskih Muslimana,
Bosne i Hercegovine i grada Sarajeva“ (Donia, 2006: 254).
Prvo, vidljivo je da, iako se susedne republike stavljaju u množinu u prvoj

rečenici, u drugoj se naglašava samo nacionalistička propaganda Miloševi-
ća.508 Pri tome, sve što je preuzeto od Sigara o Miloševićevoj antimusliman-
skoj propagandi, o čemu se piše opširno u narednom odeljku, jeste dobrim
delom izmišljeno. Uopšte, da li iko može navesti bilo kakvu javnu izjavu Milo-
ševića o Sarajevu? Isto važi i za bosanske muslimane i BiH u celini. Doista, iako
u protivrečju sa prethodno navedenim rečenicama, Donia u istom pasusu,
sledeći jednu od boljih studija o nestajanju Jugoslavije, Drama Jugoslavije
(The Yugoslav Drama), Mihaila Crnobrnje, zaključuje nešto što bi bilo u skladu
sa njegovom sopstvenom vizijom BiH: „Iako se čini da su ovi propagandni
napadi imali malo efekta u Bosni i Hercegovini, oni su potpalili nacionalizam
među Srbima u Republici Srbiji, Crnoj Gori, i konačno u Hrvatskoj, doprino-
seći izbijanju rata 1992. koji će osakatiti Sarajevo i njegov čuvani zajednički
život“ (Donia, 2006: 254).
Zacelo su neki Srbi u BiH ostali imuni na srpski nacionalizam, ali je tačno
i to da je većina bosanskohercegovačkih Srba, zamorenih bledim komunistič-
kim srpskim kadrovima u SFRJ, jedva čekala na pojavu nekog jakog svesrp-
skog vođe. Milošević je, i bez potrebe za naročitom propagandom, probu-
dio nade Srba diljem bivše Jugoslavije da se konačno pojavio snažni srpski
političar koji će Srbima povratiti nacionalno dostojanstvo, narušeno stalnim
ustupcima vezanim prvenstveno za položaj Srbije u SFRJ i prema sopstvenim
pokrajinama, što se odražavalo i na opaženi položaj Srba u drugim republi-
kama.509 Da je ovo tačno, pokazali su i rezultati prvih višestranačkih izbora,
kako u BiH tako i u samom Sarajevu.
508 Bošnjaci takođe smatraju da su Milošević i Srbija primarni agresori na BiH, dok su Tuđ-
man i Hrvatska njihovi sledbenici: „Traumatski udari koje su proizvodili Milošević i Tuđ-
man, preko potčinjenih i pokrenutih državnih struktura, mogu se sabrati u opsežnu listu
zločina za čije procesiranje i presuđivanje nije dovoljno ni nekoliko decenija. Kako god ti
zločini bili sudski procesirani, ostat će neosporno da Miloševiću pripada najveća krivica“
(Mahmutćehajić, 2002: 91).
509 Doista, jedan od prijatelja autora ovih redaka je 1988. zaradio lepe novce prodajući slike
Slobodana Miloševića na Romaniji. U to vreme se tamo mogla pratiti isključivo RTV Sara-
jevo, dok propaganda RTB dotle nije dopirala.
Umesto izvlačenja odgovarajućih zaključaka, međutim, Donia bez ikakvih

objašnjenja navodi da su istraživanja javnog mnjenja pokazivala da „kandidati
socijalnodemokratskih stranaka vode među biračima BiH sve vreme tokom
predizoborne kampanje“, te da su vođi ovih stranaka očekivali da su „Saraj-
lije privrženije idealima zajedničkog života i zajedničkim vrednostima nego
mnogo birača u Bosni i Hercegovini“ (Donia, 2006: 255). Čini se da autor sma-
tra da se drugačiji ishod izbora jedino može objasniti pomenutom propagan-
dom Miloševićevog tima i činjenicom da se dve socijaldemokratske stranke
(bivši komunisti i naslednici SSRNBiH) i Savez reformskih snaga nisu mogle
dogovoriti o zajedničkom nastupu (Donia, 2006: 256).
Ipak, manipulacija nije svemoćna, a stvarnost BiH, pa i Sarajeva, bila je
složenija od one koju je Donia oslikao. Ne samo što nije bilo onoliko međuet-
ničkih brakova, koliko se to često u zapadnim sredstvima masovnog opštenja
i akademskim radovima tvrdilo, već je jedna od rasprostranjenijih osobina u
socijalističkoj BiH bila da se na pitanja anketara daju društveno poželjni odgo-
vori. Otud su redovno rezultati na Bogardusovoj skali etničke distance bili naj-
bolji u BiH, sa izuzetkom Vojvodine, u poređenju sa celom Jugoslavijom. Stoga
i drastični raskorak između odgovora na pitanje o spremnosti ulaska u među-
etnički brak u različitim istraživanjima i istinskog ponašanja u pogledu skla-
panja takvog braka. Kao što je međuetnički brak pokazatelj međuetničke bli-
skosti, tako je i pomenuti raskorak pokazatelj raširene društvene hipokrizije
u BiH.510 Ova hipokrizija se, naravno, ispoljila i u odgovorima birača na pitanje
istraživača javnog mnjenja kome će pokloniti poverenje.511
Takođe, upadljivo je da Donia – iako uočava da tri nacionalne stranke u
BiH nisu jedna drugoj uzimale glasove, kao i da su u predizbornoj kampanji
dobro sarađivale pošto je trebalo da pobede neetnički zasnovane stranke, a
ne jedna drugu, te da su i „stvorile“ zasebne zastave, grbove, simbole, blag-
dane, slogane – ne zapaža da je BiH, baš kao i Makedoniji, upravo nedo-
stajao takav nekomunistički „simbolički univerzum“ na nivou republike.512
510 Pisac ovih redaka bio je kao dečak zgranut kada je uočio da njegovi prijatelji srpske naci-
onalnosti u Sarajevu pričaju jednu priču kada su u etnički istovrsnom društvu, a drugu u
prisustvu drugova nesrpske nacionalnosti. Bilo bi nerealno očekivati da ista pojava nije
bila rasprostranjena i u drugim dvema najbrojnijim etničkim zajednicama u BiH, ali o
ovome, razumljivo, nedostaju svedočanstva iz prve ruke.
511 Donia navodi kako su „nacionalističke partije“ dobile svih sedam članova predsedništva,
„većinu“ u oba doma bosanske skupštine, i kontrolu 107 od 109 opštinskih skupština.
Takođe, u svih deset sarajevskih opština, ove stranke su osvojile većinu samostalno ili u
kombinaciji jedne s drugima. U gradskoj skupštini Sarajeva socijaldemokrati i reformisti
imali su u zbiru 35% mandata (Donia, 2006: 262).
512 Dejanu Joviću nije promakla ova značajna činjenica: „Ta razlika između tzv. starih i tzv. novih
identiteta u Jugoslaviji bila je glavni razlog zbog kog su Bosna i Makedonija uložile najviše
napora da se postigne kompromis između predstavnika republika između 1990. i 1991.
One su se bojale za vlastiti identitet, a to znači i opstanak, ako se raspadnu Jugoslavija
Utoliko, nacionalističke stranke Hrvata (HDZ) i Srba (SDS) nisu morale da stva-
raju etničku simboliku, pošto su je već imale spremnu – od etničkog imena
preko zastava do grbova. Zanimljivo je, međutim, da SDA nije ni pokušala da
stvori neku svebosansku simboliku, uprkos tome što u imenu nije bilo etnič-
kih ili konfesionalnih elemenata, već je koristila postojeću islamsku simboliku
(zelena boja i polumesec). Ni druga tadašnja bošnjačka stranka, iako seku-
larna, Muslimansko-bošnjačka partija, nije izgradila svebosanske simbole,
već je čak imala pridev „muslimanska“ u imenu stranke.
Tako, na simboličkom planu, nije postojala nijedna jedina stranka u
BiH koja je imala isključivo bosansku usmerenost, pošto su i nadnacionalne
stranke, npr. reformisti, imale na umu BiH isključivo u okviru Jugoslavije, ili
bivši komunisti, primerice, koji su imali ideološke levičarske simbole. Prema
etnosimbolizmu, upravo takav nedostatak zajedničke ili bar preovlađujuće i
nesporne etnoistorije koju prihvata većina stanovništva i odgovarajuća prisut-
nost isključivih etnoistorija na nivou tri etničke zajednice BiH, činio je opsta-
nak BiH u okviru ubrzanja procesa nestajanja SFRJ, tj. rata Srba i Hrvata, kraj-
nje neizvesnim, ako ne i nemogućim.
Ne primećujući ove činjenice, Donia je pravio bitnu razliku između SDA
i SDS; naravno, na štetu potonje. Tako se npr. planinsko izletište Pale poredi
sa planinskom rezidencijom Adolfa Hitlera i naziva „srpski Berhtesgaden (Ber-
chtesgaden)“, pa se veli „da je postalo idealizovano od strane vođa SDS kao
tvrđava srpstva. Za bosansko-srpske nacionalističke vođe SDS opština je bila
otelovljenje srpskog ideala seoske samodovoljnosti i otpora vlastima sme-
štenim u gradu“ (Donia, 2006: 260). Tako je putem diskurzivne strategije isto-
rijske analogije i ozbiljni istraživač Robert Donia dozvolio sebi ne samo pri-
menu okvira agresor–žrtva s karakterističnim humanitarno-imperijalističkim
diskursom, već je „agresora“ predstavio kao naslednika nemačkih nacista koji
neiznenađujuće veliča selo nasuprot gradu. Naravno, aktivistički deo diskursa
ne bi bio tako ubedljiv da se jedna strana protiv koje se zahteva rat ne pred-
stavi nacističkom.513
Pa ipak, malo docnije u istom poglavlju, iako u različitom odeljku,514 Donia
je pisao: „Sve tri nacionalističke partije u Bosni i Hercegovini pripremale su se
za rat stvarajući naoružane formacije, dobavljajući oružje i regrutujući dobro-
voljce. Iako je svaka grupa uspela u obrazovanju paravojnih formacija, sve su,
i socijalizam” (Jović, 2003: 121). Osim toga, zastava Crne Gore bila je identična zastavi
Srbije (osim ako ne uzmemo za ozbiljno tezu o plavetnoj boji kao različitoj od plave).
513 Filozof Filipović je svog „nekadašnjeg studenta i mlađeg kolegu Aleksu Buhu“ poredio
sa nacistima: „Ali tko će povjerovati da će jedan profesor klasične njemačke filozofije biti
jedan od čelnih ljudi vlade koja provodi genocid. Jedina veza je negativno iskustvo nje-
mačkog pokušaja genocida nad mnogim narodima“ (Filipović, 2002: 87).
514 Odeljak se zove „Vojne pripreme“. Odeljak u kojem je napravljena istorijska analogija
vođstva nacističke Nemačke i SDS zove se, ironično, „Zora političkog pluralizma“.
takođe, žestoko poricale da ih imaju“ (Donia, 2006: 273). Ovome je dodao i to

da su Patriotska liga BiH i Zelene beretke, dve paravojne formacije SDA, for-
mirane početkom maja 1991.515 (Donia, 2006: 276), ili skoro godinu dana pre
izbijanja rata, da bi u aprilu 1992. imale „hiljade dobrovoljaca i lako pešadijsko
oružje“ (Donia, 2006: 277). Ako je to tačno, zašto je onda samo jedno vođstvo
poređeno s Hitlerom? Naravno, potpisnik ovih redova ne smatra da je trebalo
sve njih porediti s oličenjem zla, jer to ne bi bilo istorijski opravdano, pa čak
iako su neki postupci podsećali na fašistička ponašanja iz prošlosti. Ono pro-
tiv čega se ovde istupa jeste upotreba politizovanog moralističko-emotivnog
diskursa II svetskog rata koji služi samo za klevetanje onih koji rade protiv pri-
hvaćene vizije poželjnog društva, a ne i za objašnjenje rata u BiH. Po pravilu,
demonizacija ne doprinosi saznajnom napretku.
Dakako, Donia je bio potpuno u pravu kada je dokumentovano insisti-
rao na zločinačkoj prirodi vođstva SDS, a delimično i kada je navodio kako je
rat u BiH započeo zapravo nekoliko dana pre otpočinjanja rata u Sarajevu,
što se najčešće uzima kao početak rata, jer su 31. III i 1. IV Arkanove trupe
zauzele Bijeljinu (Donia, 2006: 286), uz ubijanje, pljačkanje i svakojako mal-
tretiranje bijeljinskih Bošnjaka. Naime, to je sve nesporno, ali stoji i to da su
lokalni muslimanski i hrvatski ekstremisti, uz pomoć jedinica HOS iz Slavon-
skog Broda, izvršili zločin nad srpskim civilima u Sijekovcu kraj Bosanskog
Broda 26. III 1992.516 Ipak, Donia ne propušta da pomene da su i poznati kri-
minalci na bošnjačkoj strani „branili grad“ (Donia, 2006: 291). Dakle, iako se
koristi okvir agresor–žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs, pa i istorij-
ske analogije sa nacistima, pominju se važni detalji celovite priče o ratu u BiH.
Istovremeno, međutim, upadalo se u protivrečnosti iz želje da se Sarajevo
predstavi kao ideal višeetničnosti. Tako se na jednom mestu slavio podatak
da sarajevski Srbi nisu napustili grad uprkos želji vođstva sa Pala:
„Prisustvo Srba u Sarajevu i drugim gradovima obesnažilo je tvrdnju vođa
SDS da govore u ime svih bosanskih Srba. Odbijajući da priznaju da su Srbi
radije izabrali da ostanu u svojim domovima nego da se pridruže nacional-
nim separatistima, vođi SDS su Srbe koji su ostali u gradu predstavljali kao
taoce ’muslimanskih’ gospodara, prisiljene da ostanu u gradu protiv njihove
volje“ (Donia, 2006: 291).
U stvari, radilo se o složenom problemu. Mnogi sarajevski Srbi su
se nadali da do rata neće doći, a mnogi su ostali u Sarajevu „da čuvaju
515 Ima i onih koji nastanak Patriotske lige smeštaju u mart 1991. (Bugarel, 2004: 156). Ono
što je izvesno jeste da je oko godinu dana pre otpočinjanja rata u BiH paravojna jedinica
SDA bila osnovana.
516 Mrkić Vlado, „Četa poštenih agresora“, Dani, 3. III 2000. U tekstu se govori o musliman-
skoj četi „Meša Selimović“ u okviru vojske Republike Srpske, a priču je ispričao Ismet
Đuherić, komandant jedinice, http://www.bhdani.com/arhiva/144/t441.htm, pristu-
pljeno 27. IV 2011.
stanove“, za većinu jedino veće materijalno bogatstvo koje su u socijalizmu

mogli steći. Kada su shvatili da je rat počeo, da srpske snage s okolnih brda
besomučno tuku po gradu, da su bošnjačke vlasti zabranile svima izlaz
iz grada, da Srbe umeju koristiti za kopanje rovova, a da ih niko ne može
zaštititi od bandi raznih Juki, Ćela i Caca i njihovog iživljavanja, već je bilo
dockan. Nisu mogli van, pa iako su hteli. Otuda je naziv „talac“ bio sasvim
primeren, posebno kad se ima u vidu da je srpsko prisustvo u Sarajevu
„smetalo“ vojsci RS da krene u zauzimanje grada, a da je Bošnjacima, uz
navedenu činjenicu, argument „multietničkog grada“ koji neguje vrednosti
zajedničkog života“ bio više no dragocen u vođenju propagande prema
Zapadu, što slučaj mičigenskog istraživača zorno potvrđuje čak i jedanaest
godina po okončanju rata. Doista, da sarajevski Srbi ovu „odbranu grada“
nisu smatrali svojom, najbolje svedoče podaci koje je sam Donia naveo:
„Ogromnu većinu branilaca Sarajeva činili su Bošnjaci. Njihovo učešće se
malo menjalo iz godine u godinu, krećući se od 89% do 92% tokom četiri
godine opsade. Broj Srba je opao sa 700 na 233 od 1992. do 1995, dok je
broj Hrvata postepeno porastao od 1.010 do 1.822 u istim ovim godinama“
(Donia, 2006: 311).
Kako, doista, ovaj rat smatrati agresijom Srbije, a ne građanskim ratom,
ako se pogledaju gorepomenuti podaci?517 Zov nacije bio je jači od zova
grada u kojem su mnogi bili rođeni, pod uslovom da ne uzimamo u obzir
činjenicu da je čitav jedan deo grada, Grbavica, pripadao Srbima, ali po cenu
etničkog progona nesrba, gde su oni mogli ujediniti etničku pripadnost s
pripadnošću gradu. Razume se, ne radi se o tome da neko ne voli svoj grad,
već o činjenici da u građanskim ratovima svaka ptica svome jatu leti, a ovde
je jato prevashodno bilo određeno etničkom pripadnošću.
Zaista, na popisu iz 1991. bilo je zabeleženo 157.193 stanovnika srp-
ske nacionalnosti u Sarajevu, što znači da njihovo učešće kad ih je bilo naj-
više u bošnjačkoj vojsci nije dospevalo ni do pola procenta njihovog uku-
pnog broja, a Bošnjaka 252.000, dok je Hrvata bilo 35.000, što znači da je
na početku rata bilo svega 3% od njihovog ukupnog broja u vojsci vlade
BiH (Donia, 2006: 346). Ako se, međutim, zna da je broj Hrvata do 1998.
opao, kako se procenjuje, za 40%, na neku 21.000 (Donia, 2006: 346), ili oko
6% žitelja grada, onda je vidljivo da je učešće Hrvata u bošnjačkoj vojsci u
Sarajevu poraslo na 9%. Kada se ovi brojevi uporede sa brojem „branitelja
517 Naravno, ovakve podatke propagandisti nisu navodili, pa je tako u to doba još uvek levi-
čar Kristofer Hičins (Christopher Hitchens) pisao: „Na svakom koraku oni (,bosanski dobro-
voljci’, prim. aut.) lupkali bi s ponosom i veseljem u grudi jedni drugima govoreći, ’ja sam
Musliman, on je Srbin, on je Hrvat’. To je bio oblik koji je njihova propaganda imala, ali to
je, takođe, i istina“ (Hitchens, 1993: 149). Danas Hičins spada u neokonzervativce koji šire
islamofobiju govoreći o „islamofašistima“, http://www.huffingtonpost.com/rj-eskow/hit-
chens-weak-defense-of_b_69553.html, pristupljeno 1. X 2008.
grada“ iz različitih etničkih skupina, onda se vidi da je prilično deplasirano

govoriti o „zajedničkom životu“ Sarajlija kao o nekoj vrednosti koja je nad-
vladavala etničku vezanost. Naime, da je „zajednički život“ uistinu posto-
jao, učešće u vojsci pripadnika različitih etničkih zajednica bilo bi približno
učešću ovih zajednica u celokupnom stanovništvu Sarajeva. Ionako zane-
marljivi broj Srba, tokom godina je padao među „braniteljima“, dok je broj
Hrvata porastao, zacelo zbog toga što Hrvata nije bilo dovoljno u gradu
za samostalno vojno delanje i nisu bili nigde naročito koncentrisani da bi
mogli stvoriti svoju etničku teritoriju. Otuda se u Sarajevu prvenstveno
radilo o etničkom ratu Srba i Bošnjaka, tim pre što je i sam grad bio pode-
ljen po etničkim linijama.
Donia je, međutim, bio daleko od ovakvih zaključaka, već je sve izjedna
ponavljao da je Sarajevo odlikovao „zajednički život“ pripadnika svih etnič-
kih zajednica, kako pre rata tako i za vreme njegovog trajanja. Tako je i čitav
jedan odeljak naslovio „Zahtev za iskorenjivanjem sarajevskog zajednič-
kog života“ (Donia, 2006: 313). No, prema nekim verodostojnim izvorima
s kojima je Donia bio upoznat pošto ih navodi u bibliografiji, i Alija Izetbe-
gović je poricao mogućnost „zajedničkog života“ u BiH u govoru koji je odr-
žao u decembru 1993. u Zenici (Burg, Shoup, 2000: 197). Da li je autorova
lična vrednosna privrženost „zajedničkom životu“ onemogućavala beleže-
nje navedene činjenice?
Međutim, Donia je sasvim u pravu kad ukazuje na zločinačke poduhvate
VRS vezane za uništenje lepe zgrade Vijećnice u kojoj je bila smeštena Univer-
zitetska i Narodna biblioteka, pri čemu je nepovratno nestalo blago gradske
periodike i jedinstveni primerci knjiga, Orijentalni institut u kojem je uništena
„neprocenjiva kolekcija rukopisa iz osmanlijskog doba“, baš kao i granatira-
nje verskih hramova, nazivajući to „memoricidom“, pošto su uništene „glavne
institucije kolektivnog sećanja“ (Donia, 2006: 314).
Isto tako, užasavajuća je i činjenica da su gađane bolnice, mada treba
imati u vidu i da su iz neposredne blizine bolnica bošnjačke snage ispaljivale
granate kako bi izazvale odgovor srpske strane u cilju pridobijanja međuna-
rodne podrške. Na isti način, Donia je prihvatao i tvrdnje da su isključivo Srbi
odgovorni za napade na mesta koja su bila poznata po tome što Sarajlije na
njima „čekaju za retku robu“, misleći tu na tri napada na Markale i jedan na
red za hleb u Ulici Vase Miskina, iako bi ozbiljan istraživač mogao posumnjati
u tako nešto, ne samo zbog izveštaja „plavih šlemova“ koji su izražavali sum-
nju da bi i bošnjačke snage mogle snositi odgovornost za bar neke od tih
napada518 već i zbog toga što takvi napadi, osim ljudskosti, dovode u pitanje
i elementarnu inteligenciju Srba koji bi to uradili.
518 Na to je ukazao i novinar The New York Times Dejvid Bajnder (David Binder) u Foreign Policy
u zimu 1994/95. (Binder, 1994: 70–78).
Uz već pomenute podatke o etničkoj strukturi grada i vojske lojalne vladi

BiH, koje sam Donia ističe, treba dodati i procenu da je broj Srba u Sarajevu
opao od početka rata sa 157.193 ili oko 30% na 18.000 ili oko 5% do 1998, te
da je nekih 304.000 ili 87% žitelja Sarajeva, po proceni, spadalo u Bošnjake
1998. (Donia, 2006: 346). No, ovi podaci, jedini koji se poseduju pošto popis
još nije sproveden, ne smetaju Doniji da se usredsredi na pojedinačne sluča-
jeve Srba koji su ostali u Sarajevu kako bi njihovim mišljenjima potkrepio svoje
viđenje sarajevskog „zajedničkog života“:
„Boris Nilević je bio jedan od hiljada Srba koji su ostali u opsednutom Sarajevu.
Istoričar koji je specijalizovao srednjovekovnu istoriju Srpske pravoslavne crkve
u Bosni i Hercegovini, vršio je dužnost direktora Instituta za istoriju u Sarajevu
tokom rata. Niko nije jače osudio srpske nacionalističke napade na grad. ,Ovo
nije sukob civilizacija’, insistirao je, pokazujući na brda iznad grada. ,Ovo je var-
varski napad na civilizaciju’.“ (Donia, 2006: 317).
Jedan primer je, dakle, trebalo da poništi društvenu starnost. Pri tome
se svesnom upotrebom apsolutnih brojeva koji ukazuju na mnoštvo („jedan
od hiljada“), koji se ne stavljaju u odnos prema drugim brojevima, doprinosi
stvaranju utiska da su Srbi u velikom broju ostali u gradu, iako je njihovo pri-
sustvo postalo zanemarljivo. Pri tome se jedna strana u ratu izjednačavala sa
varvarima, a druga sa civilizacijom, čime se u ne maloj meri potpadalo pod
uticaj stereotipa o varvarskim seljacima-brđanima i nužno civilizovanim žite-
ljima grada. Dok se Srbin u Sarajevu može razumeti, jer on pravda svoj izbor
sebi i drugima, dotle je s naučnog stajališta postupak Donie nedozvoljiv. Ume-
sto da primer bude u funkciji ukazivanja na izuzetak, on je proglašen za pra-
vilo sarajevskog „zajedničkog života“.
Bez obzira na primetan napor da dostigne objektivnost, što se vidi po
činjenici da mnogo toga nije prećutkivao, autor je ipak sistematski primenji-
vao duple standarde na strane u sukobu:
„Cilj podele grada bosansko-srpskih nacionalista propisivao je progon Bošnjaka

i Hrvata iz delova koje su držali Srbi i povlačenje Srba iz, kako su to nacionalisti
zvali, ’muslimanskih delova’ grada. Kao što je primećeno, njihovi napori da nago-
vore Srbe iz okruženog grada doživeli su samo delimičan uspeh, ali su oni bru-
talno počistili osvojene teritorije od nesrba, bilo u toku vojnih akcija bosanskih
Srba ili u odvojenim akcijama. Oni su ubili neke lokalne nesrbe, zatvorili druge,
i prognali golemu većinu ostalih“ (Donia, 2006: 313).
Ne dovodeći u pitanje tačnost opisa onoga čime su se bavili „srpski naci-

onalisti“, ipak, može se postaviti pitanje da li su navlas isto radili i „bošnjački
nacionalisti“ u delu Sarajeva koji su kontrolisali: oni su, takođe, ubili neke
lokalne Srbe, zatvorili i mučili druge npr. u bivšoj kasarni „Viktor Bubanj“,519
a „golemu većinu ostalih“ prognali čim im se za to ukazala prilika.
Na osnovu primarnog iskustva, potpisnik ovih redova smatra da je u Sara-
jevu (1978–1985) osetio od osoba drugačije nacionalne pripadnosti kako pri-
jateljstvo, tako i predrasude, nepoverenje i sumnjičenja. Neretko su iste osobe
u različitim situacijama umele da se predstave na različit način. U svakodnev-
nim i uobičajenim prilikama pokazali bi se kao prijatelji bez etničkih predra-
suda, ali u situacijama sukoba koji izvorno nisu imali nikakvu etničku poza-
dinu, ali su u višeetničkom kontekstu tumačeni u etničkom ključu, prikazali bi
se kao predrasudama vođeni pojedinci koji ne trpe činjenicu da im je školski
drug Beograđanin, navijač Crvene Zvezde i Srbin.520 Kao što je to pokojni Adil
Zulfikarpašić svojevremeno objasnio: „Bosna je vrsta zemlje u kojoj ti komšija
može biti prijatelj, ali takođe i divlji neprijatelj, granice zločina su blizu tan-
koj liniji mira i postoje problemi koji se moraju rešavati pažljivo, a nikada se s
njima ne poigravati“ (cit. pr. Cohen, 1995: 245).
No, ono što je važno primetiti jeste činjenica da se etnička netrpeljivost
u Sarajevu krajem sedamdesetih i polovinom osamdesetih javlja u neuobi-
čajenim i kriznim trenucima. Kad nema krize, onda smo svi, bez obzira na
nacionalnost, prijatelji i komšije koji se svakodnevno druže, posećuju i piju
kafu (Bugarel, 2004: 122–123); ali kad naiđe kriza, koja izvorno ne mora imati
korene u međunacionalnim odnosima, onda potisnuto nepoverenje rugobno
izbija na svetlo dana i postajemo prvenstveno Srbi, Bošnjaci (muslimani) i
Hrvati, s manje ili više otvorenim predrasudama jednih o drugima. Lenard
Koen s pravom naglašava značaj međugeneracijskog prenošenja negativ-
nih stereotipa o susednoj etničkoj grupi koje određuje ovakvo ponašanje
u kriznim trenucima (Cohen, 1995: 246). Bugarel (Bougarel), takođe, s pra-
vom, naglasio je značaj države i stabilnosti svakodnevice koju ona obezbe-
đuje susednim nacijama u BiH:
„U komšiluku, stabilni i miroljubivi karakter svakodnevnih međunacionalnih

odnosa ima kao preduslov jedno ’svako kod svoje kuće, svako na svome mestu’,
čiji jemac ostaje ipak, na kraju krajeva, država. U tome počivaju ambivalentnost
i krhkost komšiluka. Ovo svakodnevno potvrđivanje stabilnog i miroljubivog
karaktera međunacionalnih odnosa funkcioniše sve dok je država u stanju da
svojom politikom garantuje taj stabilni i miroljubivi karakter. Čim ona prestane
to da čini, ili čak okrene zajednice jedne protiv drugih, i komšiluk – traganje za
519 Zloglasni Jusuf Juka Prazina sa svojim „jalijašima“ tu je podvrgavao raznovrsnim muče-
njima zatočene Srbe.
520 Za neke od prijatelja među bosanskim Srbima, pak, upravo su ove odlike bile od ključ-
nog značaja da mu se mogu slobodno poveravati o „balijama“. Kako nije znao u to doba
šta pogrdni termin „balija“ označava, „objašnjeno“ mu je da je reč o „Turcima“.
sigurnošću kroz reciprocitet i mir – tad skreće u zločin, u potragu za sigurnošću

kroz proterivanje i rat. A upravo to i pokazuju međunacionalna nasilja koja, još
od XVIII veka, skoro redovno prate agrarne krize ili strane invazije u Bosni i Her-
cegovini“ (Bugarel, 2004: 123).
Otud tvrdnja Bringe kako „je za bosanske posleratne generacije, u stvari,

kao i za one pre njih, suština bosanskog bića bila u odrastanju u višekultur-
noj i višereligijskoj sredini, u okruženju kojem je kulturni pluralizam bio svoj-
stven društvenom poretku“ (Bringa, 1993), iako tačna, snima stanje dok vul-
kan miruje. Kad se ovaj probudi, kao tokom oba svetska rata i devedesetih
godina, onda se i stvarnost iz korena menja. Potrebno je proučavati vulkan
kako u stanju mirovanja, tako i u stanju neposredno posle erupcije, pošto u
vreme erupcije vulkan nije moguće proučavati. Drugim rečima, svaka kriza
političke zajednice u kojoj se BiH nalazi neminovno dovodi do narušavanja
svakodnevice u kojoj se stare etničke predrasude drže u privatnosti. Tada one
izbijaju svom silinom na površinu i dovode do užasnih ratova.
Društvo BiH zaslužuje pažnju ozbiljnih istraživača, kakvi su Fajn, Donia i
Bringa, koji su se bavili prošlošću i sadašnjošću BiH i pre rata, pokušali to da
rade u toku rata, te nastavljaju istraživanja i u posleratnom razdoblju. Njihova
pristrasnost proizvod je osećajnog vezivanja istraživača za predmet istraživa-
nja, što je pratila i društveno-integrativna funkcija misli o poželjnosti višeet-
ničkog ideala.
10.6. Demonizacija Srba i viktimizacija Bošnjaka

– nauka kao propaganda
Vitlati izrazima ’agresija’ i ’genocid’ kao zabrani za dalje razmišljanje,

to znači pripremati sutrašnje agresije i genocide.
Ksavije Bugarel
Ova grupa autora može se posmatrati kao jedinstveni blok, pošto se i

ne trude da slede načelo objektivnosti, već bez izuzetka i bez ostatka vrše
demonizaciju jedne strane i viktimizaciju druge. Knjige su objavili devedese-
tih godina XX veka, kada je antisrpska propagandna kampanja u angloame-
ričkim sredstvima opštenja bila najjača. Za njih je rat u BiH ne samo agresija
Srbije na susednu državu već i genocid Srba nad Bošnjacima, pa i reč „geno-
cid“ često stavljaju u naslove knjiga. Uopšte, ako se kaže da je negde poči-
njen genocid nad nekom nacijom u ime neke druge, onda se pitanje suštine
rata ni ne postavlja, jer je sve unapred jasno.
Gatman je bio novinar tabloida Newsday, s tiražom od 800.000 prime-
raka. Proslavio se pričom o koncentracionim logorima krajem jula i početkom
avgusta 1992. godine. Ova priča je pokrenula lavinu novinarskih izveštaja o

srpskim „koncentracionim logorima“ ili „logorima smrti“, naročito posle izve-
štaja novinarske ekipe britanske televizije ITN i snimaka kosturno mršavog
Fikreta Alića,521 a Gatman je dobio Pulicerovu nagradu.522 Knjiga Svedok geno-
cida: Prvi izveštaj iznutra o užasima ’etničkog čišćenja’ u Bosni523 (A Witness to
Genocide: The First Inside Account of the Horrors of ’Ethnic Cleansing’ in Bosnia)
izašla je već 1993. godine. U predgovoru knjige vidljiva je pristrasnost koja
ne traži ni objašnjenje ni opravdanje.524 Ona se prima zdravo za gotovo, jer se
unapred zna koji su momci dobri, a koji loši. To se najbolje pokazuje u odnosu
prema potencijalnim izvorima. Predgovor počinje devetojulskim (1992) tele-
fonskim pozivom „muslimanskog političkog vođe iz Banja Luke“:
521 O tome je opširnije pisano u poglavlju „Značenje i značaj razbijanja SFRJ“ za uobličavanje
levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida“.
522 Jedan sociolog s divljenjem o njemu piše: „Zašto Gutmanov rad izaziva divljenje i pošto-
vanje? To je zato što njegovo djelo najbolje ilustrira etiku konačnih vrijednosti (radi se o
Veberovoj etici uverenja, prim. aut.). Ta crta Gutmanovog pisanja je ono što ljudi doživlja-
vaju ne samo kao očaravajuće nego i kao nešto što nadahnjuje“ (Doubt, 2003: 54).
523 A Witness to Genocide: The First Inside Account of the Horrors of ’Ethnic Cleansing’ in Bosnia,
Schaftesbury, Rockport, Brisbane: Element, 1993. Citira se u 75 radova o genocidu, etnič-
kom čišćenju ili BiH.
524 U jednom intervjuu iz jula 1993. Gatman je rekao da je „odbacio strogu objektivnost da bi
izvršio pritisak na vlade da nešto učine“ (Brok, 1995: 25–26). U samoj knjizi se, takođe, slu-
žio humanitarno-imperijalističkim diskursom u cilju pridobijanja vlade SAD da dela pro-
tiv Srba i u korist Bošnjaka: „Na moj zahtev, kolege iz Newsday biroa upozorile su svaku
od glavnih vladinih agencija. Niko nije odgovorio“ (Gutman, 1993: XII). Pri tome, ovaj
zahtev je poslao posle svedočenja „iz druge ruke“ (Gutman, 1993: XII). Radilo se o maniru
ne samo Gatmana, već i drugih autora iz ove grupe demonizatora Srba i viktimizatora
Bošnjaka. Primerice, levi liberal Dejvid Rif (David Reiff ), sin takođe levoliberalne književ-
nice Suzan Zontag (Susan Sontag) koja je istočnoevropski socijalizam nazivala „fašizmom
s ljudskim licem“, režirala pozorišne predstave u opsednutom Sarajevu, i nazivala rat u
BiH „Španskim ratom našeg doba“ (http://en.wikipedia.org/wiki/Susan_Sontag, pristu-
pljeno 10. V 2008), započeo je svoju veoma citiranu knjigu (navedena u 135 publikacija)
Klanica: Bosna i neuspeh Zapada (Slaughterhouse: Bosnia and the Failure of the West) slede-
ćim rečima: „Ovo je priča o porazu. Kada sam prvi put otišao u Bosnu u septembru 1992,
pobeda etničkog nacionalizma i fašizma bila je već verovatna, ali ne obezbeđena. Izve-
štaji o genocidu Srba nad bosanskim Muslimanima već su procureli blagodareći herojskim
naporima nekolicine humanitaraca i novinara, ali najveći deo ljudi na Zapadu izgledao
je nemoćan da se suprotstavi lošim vestima. Stigao sam na Balkan mesec dana pošto je
Roj Gatman iz Newsday obelodanio postojanje arhipelaga tajnih koncentracionih logora
koje su uspostavili bosanski Srbi u severnoj Bosni, i pošto su Ed Valami iz The Guardian
i britanska filmska ekipa ITN već bili prvi stranci koji su pušteni unutra“ (Rieff, 1996: 9).
Tako je već na početku knjige sve bilo jasno: obrazovan je svet diskursa s negativcima,
izjednačenim sa fašizmom zato što sprovode „genocid“. U tu svrhu je upotrebljena i ime-
nica „arhipelag“ koju je uveo za sovjetske logore Solženjicin, kako bi se podvukla stravič-
nost onoga što se dešava. Bošnjaci su viktimizovani, a Zapad se moralno osuđuje zato
što je nad njima dozvolio genocid. Bila je to jednostavna i ubedljiva pripovedna struk-
tura, bazirana na televizijskoj slici „koja ne laže“, u koju se čitalac bez mnogo okolišanja i
filozofiranja mogao uvesti.
„Molim te, pokušaj da dođeš ovdje. Puno je ubijanja. Prevoze muslimanski narod kroz
Banja Luku u stočnim vagonima. Prošle noći je bilo 25 vagona za stoku napunjenih
ženama, starim ljudima i djecom. Bili su tako uplašeni. Mogao si im vidjeti ruke kroz
otvore. Nije nam bilo dozvoljeno da priđemo bliže. Možeš li to zamisliti? To je kao
kad su Jevreji slani u Aušvic. Dođi, molim te, u ime humanosti“ (Gutman, 1993: VII).
Ovom opisu se poklanja puna vera. Međutim, opisi sa srpske strane sma-
traju se ogoljenom propagandom:
„Najbolji vodič za ono što su Srbi radili dolazi iz njihove sopstvene propagande.
U glavnom štabu u Banja Luci, major Milovan Milutinović sedeo je za malom
kucaćom mašinom izbacujući drečeće žestoke klevete. ’Pod tako vrućim balkan-
skim nebom’, počinjao je jedan pamflet, ’ogrlice su pravljene od ljudskih očiju i
ušiju, skalpovi su bili odrezani, mozgovi raspolućeni, utroba izbačena, ljudi nabi-
jani na kolac i dečija tela izbodena bajonetima, sve to je još jednom postalo deo
folklora neprijatelja srpskog naroda’.“ (Gutman, 1993: IX).
U stvari, propagandu su vodile obe zaraćene strane, ali jednoj se bezrezer-

vno verovalo, a drugoj nije. Major VRS je zacelo dosta toga neinteligentno izmi-
šljao, ali se ponešto od pobrojanih grozota nad žrtvama svih nacija doista i deša-
valo. No, potpuna neodređenost u smislu mesta dešavanja zločina „ukrašena“
kvaziknjiževnom samobalkanizacijom („vruće balkansko nebo“) sasvim je uklo-
nila verodostojnost izvora. Loše vođena propaganda nanela je štetu strani u čije
ime se vodila. Laži su u propagandi uvek manje efikasne od poluistina zato što
ih je lakše razotkriti. Verovatno je i lokalni bošnjački političar preuveličao broj
stočnih vagona kojima su odvoženi Bošnjaci, baš kao što je i opis namerno pro-
pagandno podesio da liči na scene holokausta. Njemu se veruje već na osnovu
telefonskog razgovora, iako nije jasno kako je mogao videti da su ljudi u vago-
nima „tako uplašeni“ pošto im nije mogao prići. Osim toga, kako to da je bosan-
ski muslimanski vođ bio živ i zdrav usred etničkog progona njegovog naroda?
Svejedno, izveštaj na osnovu „svedočenja iz druge ruke“ Newsday je
objavio 2. avgusta:525 „Urednici Newsday su odlučili da daju priči dramatičan
ton kako to samo tabloid može. LOGORI SMRTI BOSNE se moglo pročitati u
naslovu sa slovima velikim dva inča“526 (Gutman, 1993: XIII). Očevidno, autor
smatra da je to bilo sasvim u redu:
„Medijski izveštaji poput moga izazivali su mnogo nevolja. Napad protiv Bosne
imao je obeležja genocida, ali nijedan zvaničnik ne bi upotrebio tu reč zato što
525 Gatman iznosi da je posle tog članka za mesec i po dana Omarsku posetilo 360 reportera
(Gutman, 1993: XIV).
526 1 cm iznosi 0, 3937 inča. To znači da je naslov napisan slovima veličine između 5 i 6 cm.
bi ih to primoralo da izađu sa politikom odgovora. Tako, pošto nije bilo zvanične

potvrde, opao je i javni interes. Uistinu, v. d. državnog sekretara (Lorens Iglber-
ger, prim. aut.) izrazio je sumnje o čitavoj priči“ (Gutman, 1993: XIV).
Dakle, autor je bez zadrške, a na osnovu „svedočenja iz druge ruke“,

zaključio da se u BiH radi o genocidu Srba nad Bošnjacima. Smatrao je da
političari nisu hteli tu činjenicu da priznaju, pošto bi ih to primoralo da vojno
intervenišu u cilju sprečavanja genocida, što je međunarodna obaveza. Za
Gatmana, međutim, nije bilo ni najmanje dileme: „Omarska je bila fabrika
smrti. Nije svako ko je tamo bio umro, ali da nije zatvorena, hiljade tamo
zatvorenih krajem jula bi umrle za nekoliko nedelja. Istražitelji američke
vlade su zaključili da su srpski stražari ubili 5.000 ljudi u Omarskoj od oko
13.000 koliko ih je kroz nju prošlo“ (Gutman, 1993: XIV). U stvari, bilo je malo
verovatno da je u Omarskoj umrlo 5.000 ljudi, pošto je ukupan broj poginu-
lih bošnjačkih civila u celom Pounju za ceo period rata iznosio 6.291.527 Upr-
kos tome, nije sporno da su u Omarskoj vladale užasne okolnosti, te da su
kršenja ljudskih prava bila veoma rasprostranjena, a nasilna smrt nije pred-
stavljala retkost. No, ovakav naduvan podatak autoru je bio potreban kako
bi opravdao svoj izveštaj o „logorima smrti“ i konkretnu, a paušalnu tvrdnju
da bi „hiljade tamo zatvorenih krajem jula umrlo za nekoliko nedelja“. Pro-
izvoljnim uvećanjem navodno tačnog broja usmrćenih u logoru zabašuri-
vale su se činjenice u cilju izazivanja napada SAD na Srbe.
Gatman se uopšte služio nepouzdanim svedocima koji su zapravo vodili
ne preterano inteligentnu propagandu, koristeći neverovatne priče sasvim
uporedive sa već pomenutim pričama majora Milutinovića. Tako je naveo
priču „vođe muslimanske zajednice u Zagrebu“ i „istaknutog religijskog vođe“
Ševka Omerbašića o „sistematskim silovanjima“:528
1. Pitao sam ga šta zna o sistematskim silovanjima muslimanki u logorima.

2. Ispričao mi je priču da je grupa majki pristigla u Tuzlu u centralnoj Bosni pešice,
posle prelaženja minskih polja na linijama fronta, izbezumljene zato što su im
deca bila oduzeta.
3. ’Gdje su naše kćerke?’, plakale su.
4. Tragedija je započela 11. juna kada su srpske snage odvele muškarce u kon-
centracioni logor u Brčkom na Savi.
527 Istraživačko-dokumentacioni centar Sarajevo, http://www.idc.org.ba/prezentacija/regi-

oni.htm, pristupljeno 16. IV 2008. Filipović je, pak, u patosu viktimizacije navodio da je „u
dolinama rijeka Sane i Une pobijeno oko 30.000 ljudi“ (Filipović, 2002: 65).
528 Prema Štiglmajerovoj, Gatman je bio prvi novinar koji je izvestio o „masovnim silova-
njima“ u BiH (Stiglmayer, 1994: XV). Prema tome, njemu pripada čast za izradu obeju
pripovesti, one o „koncentracionim logorima“ i ove o „sistematskim masovnim silo-
vanjima“.
5. Potom su odveli majke.

6. Naposletku su silovali kćerke i pustili ih da pređu minska polja da vide svoje
majke u Tuzli (Gutman, 1993: XIV).
Sam Gatmen je već (1) u pitanju svedoku iz treće ruke potencirao da su

muslimanke podvrgavane „sistematskom silovanju“. Dakle, on sam se sasvim
stavio u službu ratne propagande jedne strane, jer je uzimao zdravo za gotovo
nešto što je trebalo tek dokazati i što, ispostavilo se, nikad nije dokazano.529
Zatim se tvrdilo (2, 3) da je grupa majki prešla minsko polje i da su bile izbe-
zumljene zbog odvedenih kćerki. Potom se (4, 5) ukratko opisala sistematič-
nost uništavanja muslimanskog stanovništva, pošto su prvo muškarci a onda
i žene odvođene u koncentracione logore. Naravno, upotrebljavaju se reči
nabijene osećanjima, kao što su „tragedija“ i „koncentracioni logori“. Na kraju
(6), saznavalo se da su kćerke, pošto su silovane, prešle ona ista minska polja
da bi videle majke u Tuzli. Ovakva i slične bizarnosti dostojne barona Minhau-
zena, prikazujući Srbe kao okrutne i genocidne neljude, pribavile su Gatmenu
Pulicerovu nagradu i pokrenule izvesne feministkinje da se i same „proslave“
pričama o desetinama hiljada silovanih muslimanki u BiH.
Gatmen je i inače na manihejski način predstavljao stvarnost ratova za
jugoslovensko nasleđe uopšte i BiH posebno. Kako bi viktimizacija bila što
uspešnija, on je idealizovao višeetničko društvo BiH, Sarajevo kao glavni grad
i Bošnjake kao stanovništvo. Istovremeno, Srbe je predstavio kao istorijski
manje vredne seljačke etnonacionaliste:
„No, u Bosni i Hercegovini, republici od 4,4 miliona, nije bilo unutrašnjeg neprija-
teljstva između istočnopravoslavnih Srba, uglavnom seljaka i pastira koji žive na
brdima predstavljajući 31% stanovništva, i muslimanskih Slovena, koji uključuju
jednu sekularnu, obrazovanu elitu i čine 44%. (...) Nije bilo međuetničkih svađa
koje bi narušile mir skoro pola veka u Bosni i Hercegovini, i samo je najprimitiv-
niji um mogao pravdati napad na slovenske muslimane kao osvetu za četrnae-
stovekovni poraz i posledičnu petovekovnu tursku vladavinu. Naprotiv, Sarajevo
529 Ovo ne znači da silovanja nije bilo, ali se nije radilo o „sistematskim masovnim silovanjima“.
Dešavalo se na svim stranama. Takođe, broj silovanih je u propagandne svrhe demonizacije
srpske strane u sukobu znatno precenjen. Pa ipak, ono što su Gatmen i sledbenice u leto
1992. i docnije uspostavili kao pripovest opstaje do dana današnjeg. Tako je Nikolas Kristof
(Nicholas D. Kristof), skoro punih 16 godina pošto je Gatmen napisao prvi članak o koncen-
tracionim logorima u BiH, dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade i kolumnista The New York
Times koji nije ranije pisao o ratu u BiH, u članku pod nazivom „Oružje silovanja“ (The Weapon
of Rape) napisao, između ostalog, i ovo: „Svet je postao svestan ove pojave 1993, posle otkrića
da su srpske snage uspostavile mrežu ’logora za silovanje’ u kojima su bile zarobljene žene
i devojke, pa čak i dvanaestogodišnjakinje. Od tada smo videli slične obrasce sistematskog
silovanja u mnogim zemljama, pa je postalo jasno da masovno silovanje nije tek uzgredni
proizvod rata, već katkad i namerno oružje“ (The New York Times, 15. jun 2008).
sa svojim minaretima uperenim u nebo, crkvenim tornjevima i sinagogama, sve-

dočilo je vekovima o civilizovanom višeetničkom sapostojanju. Bilo je to mesto
učenja i trgovine, Zapadu okrenut grad u jednom egzotičnom okružju koje se
vekovima stvaralo: jedan evropski dragulj. Bio je to mesto održavanja Olimpijade
1984. (...) Atmosfera sekularne trpeljivosti odlikovala je celu republiku. Bosna i
Hercegovina je bila istinski lonac za topljenje. Takva civilizacija je bila pod uda-
rom“ (Gutman, 1993: XVIII–XIX).
Saznaje se, dakle, da u BiH nije bilo religijskog neprijateljstva između hri-
šćana i muslimana. Tako bi BiH verovatno bila jedino mesto na svetu na kojem
karakterističnog neprijateljstva u istoriji nije bilo. Ipak, Srbi su predstavljeni
na balkanistički način kao društveno istovrsni seljaci i pastiri.530 Muslimani se,
međutim, predstavljaju kao narod sa značajnim udelom sekularne i obrazo-
vane elite. Srbi se balkanizuju, a muslimani evropeizuju. Tako ispada da jedni
obrazovanih uopšte i nemaju, a da su drugi gotovo svi obrazovani. Saposto-
janje bogomolja raznovrsnih konfesija navodi se kao dokaz trpeljivosti. Ipak,
da li je to odista dovoljan uslov trpeljivosti, ako se zna da je i Jerusalim, pri-
merice, mesto ovakve raznolikosti?
Sarajevo je lepa varoš koja je ostala u srcu i piscu ovih redaka. Pa ipak,
čini se da je govor o „evropskom dragulju“ u funkciji idealizacije jedne strane
u ratu i demonizacije druge. Prva u njemu obitava, a drugu čine uglavnom
seljaci i pastiri, premda nije jasno otkud onda pravoslavne bogomolje u gradu.
Naposletku, tvrdnja o BiH kao „loncu za topljenje“ potpuno je neodrživa, ali
vrši funkciju pobuđivanja simpatija za BiH. Trebalo je pokrenuti američko
javno mnjenje u odbranu „takve civilizacije“ – slične američkoj.
Verovatno zarad ugleda koji je kao pionir u „istraživanju“ genocida i silova-
nja u BiH uživao, a možda i radi poboljšanja prodaje knjige, Gatmen je napisao
predgovor i nekim feminističkim studijama o silovanjima u BiH, kao što je npr.
slučaj sa knjigom koju je 1994. uredila Nemica Aleksandra Štiglmajer (Alexan-
dra Stiglmayer) Masovno silovanje: rat protiv žena u Bosni i Hercegovini (Mass
Rape: The War Against Women in Bosnia-Herzegovina).531 U tom predgovoru
530 Ovo stereotipno predstavljanje Srba kao „seljaka s brda“ i „papaka“ dosta je rasprostra-
njeno među sarajevskim Bošnjacima, a kako ovaj citat Gatmana i ranije navedeni citat
Donie svedoče, i među istraživačima sa Zapada. Takvom u osnovi balkanističkom pred-
stavljanju nije odoleo ni bošnjački liberalni i sekularni filozof Muhamed Filipović: „Osobito
je ta netrpeljivost (koju je širila propaganda da Srbi katastarski poseduju najviše zemlje
u BiH, prim. aut.) našla plodno tlo kod srpskih seljaka, koji su navikli na migriranja i zapo-
sjedanja tuđih zemalja, svagda gladnih muslimanske zemlje“ (Filipović, 2002: 89). Tako je
mnogo hvaljena i slavljena višeetničnost i trpeljivost Bošnjaka, izražena perom jednog
od onih intelektualaca koji važi kao upravo takav, dobila svoju punu negaciju, jer su srp-
ski seljaci odreda predstavljani kao večiti pljačkaši muslimanske zemlje. Sličan stav izneo
je i istoričar Smail Balić (Balić, 1993: 82).
531 Citirana je u 93 različite publikacije.
nedvosmisleno je zaključio da je Haški tribunal stvoren zarad istraživanja,

optuživanja i osude („gde je moguće“) „osumnjičenih za zločine protiv čoveč-
nosti u srpskom osvajanju Bosne i drugim ratovima koji su obeležili slom
Jugoslavije“ (Gutman, 1994: IX). Prema tome, za ovog autora nije bilo dileme:
samo su Srbi ti koji su počinioci, kriminalci i ratni zločinci u BiH, a ostali su
njihove žrtve.532 Doista, pisao je da je silovanje žena „bilo centralno za osva-
janje“ (Gutman, 1994: IX). Dodavao je, doduše, da su i nesrbi ove imitirali ili
sporadično silovali, ali kod njih se nije radilo o sistematskom silovanju kao
sredstvu rata:
„Razlika koju su napravili međunarodni humanitarci jeste u tome što su Srbi usta-
novili obrazac 1992. – organizujući osvajanje u cilju ostvarenja velike Srbije, uspo-
stavljajući koncentracione logore, i primenjujući sistematsko silovanje. Bosanski
Hrvati iz zapadne Hercegovine usvojili su ovaj obrazac u proleće 1993, kada su
krenuli u ofanzivu zarad stvaranja etnički čiste hrvatske oblasti. Snage preovla-
đujuće muslimanske vlade Bosne su, takođe, činile zločine, ali ne kao sredstvo
vladine politike“ (Gutman, 1994: XI–XII).
Dakle, jasno je ustanovljeno stepenovanje snaga u BiH. Srbi su izumeli

silovanje kao sredstvo ratovanja, dosledno primenjujući taj zločinački obrazac,
Hrvati su umeli to imitirati, ali isključivo u ratu protiv Bošnjaka, nikako ne i pro-
tiv Srba, dok su potonji tek tu i tamo nesistematično umeli da naprave eksces
silovanja, što se dešava u svakom ratu. Samo su, prema tome, prvi demoni,
jer oni su izumeli zločinački obrazac sistematskog silovanja kao sredstva rato-
vanja u okviru „ideologije etničke vladavine koju su oni sami nazvali ’etničko
čišćenje’“, drugi su njihovi imitatori, a za njihovu imitaciju dobar deo krivice
532 Razmere demonizacije Srba mogu se najbolje sagledati u tvrdnji dopisnika Vanity Fair da
su oni krivi za I svetski rat: „Ovaj hronični srpski osećaj da im se čini nepravda proizveo je
najtragičniji ishod 1914, kada je Gavrilo Princip – srpski nacionalistički terorista i duhovni
predak današnjih srpskih terorista – ubio nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu. (...) Po
cenu miliona mrtvih, Princip je ostvario svoj cilj: razgradnju omrznute Austrijske i Osman-
lijske imperije, tradicionalnih tlačitelja srpskog naroda“ (Allman, 1993: 55). Olmen nije
bio usamljen u ovakvim tvrdnjama. Naime, Robert Keplen, pisac prvo uticajnih a zatim
mnogo kritikovanih Balkanskih duhova slično je ocenjivao Principa, a uz to je balkanistički
dodavao da je u „ćumezima Beča, plodnom tlu za etnička trvenja bliska južnoslovenskom
svetu, Hitler (je) naučio kako da mrzi na tako zarazan način“ (Kaplan, 2004: XX, XXI). Što se
Olmena tiče, treba primetiti da se ne radi samo o površnom novinaru već najverovatnije
i o patološkom lažovu, jer je, između ostalog, navodio kako su Srbi zlostavljali i Rusine u
„koncentracionim logorima“ BiH iz prostog razloga što „nisu Srbi“ (Allman, 1993: 44), te
da su u Srbiji „mnogi verovali da Tito nije muškarac“, već žena, što se objašnjava simbolič-
kom „kastracijom dominantnog jugoslovenskog vođe dvadesetog veka koja sumira srp-
ski osećaj istorijske uškopljenosti“ (Allman, 1993: 56). Ovakvu neverovatnu pripovest su
Rabija Ali (Rabia Ali) i Lorens Lifšulc (Lawrence Lifschultz) uvrstili u knjigu o ratu u BiH i
čak delove o Rusinima citirali u uvodu studije.
snose Vens i Oven zbog njihovog plana „razrešenja spora razbijajući Bosnu u
etnički zasnovane mini-države“, dok su treći žrtve pošto „insistiraju da je nji-
hov cilj održanje višeetničkog društva“ (Gutman, 1994: XII).
Gatmen je objašnjavao da se u „konzervativnom muslimanskom druš-
tvu“ očekuje da žene budu nevine do sklapanja braka: „Silovanje je trauma sa
dalekosežnim posledicama za žrtve, koje imaju opravdane strahove od odbi-
janja i progona i života bez braka ili dece. U ovom pogledu, obrazac silovanja
neudatih žena u fertilnom dobu ispunjava jednu drugu definiciju genocida –
pokušaj da se zaustavi rađanje u grupi“ (Gutman, 1994: X). Doista, radilo se o
naporu da se jedna strana u ratu, srpska, dosledno i bizarno maštovito demo-
nizuje. U tom smislu se koristio i okvir agresor–žrtva sa preplitanjem diskursa
II svetskog rata i aktivističko-humanitarističkog diskursa:
„Jedna od osobenosti zločina protiv čovečnosti u bivšoj Jugoslaviji, uz onu o

broju žrtava – čak 10% muslimanskog stanovništva od 2,2 miliona za jednu
godinu – odnosio se na broj počinilaca. Dok vlada Sjedinjenih Država i Komi-
sije za ratne zločine UN ne objave svoje podatke, biće nemoguće dobiti pravi
pregled, pa se čovek mora osloniti na anegdotsku evidenciju. Pa ipak, priče
o masakrima, u kojima učestvuje onoliko naoružanih muškaraca koliko ima
žrtava, i masovnim silovanjima gde pojedini vojnici koriste alibi da su u njima
učestvovali zbog naređenja sugerišu režim terora, vojne discipline, i obrazac
kriminaliteta koji lako podseća na Treći rajh. Maltene monopolsko vladanje srp-
ske vlade nad televizijom i drugim medijima igralo je ulogu; nema sumnje da
političari odgovorni za ludilo, takođe, osećaju sigurnost u masama. No, kraj-
nje nacionalistički pokreti ne nastaju preko noći, i podložnost koja vodi veliki
broj pojedinaca da se pridruže orgiji zločina mora, takođe, biti potražena u
pesmama i poeziji, ritualima i folkloru, te običajima koji se održavaju genera-
cijama“ (Gutman, 1994: XII).
Prvo što upada u oči jeste da je broj žrtava višestruko precenjen,533 tim
više ako se ima u vidu da se procena odnosi na samo jednu godinu ratovanja
u BiH. Naime, 10% od 2,2 miliona534 iznosi 220.000, a ukupan broj žrtava na
svim stranama tokom četiri godine ratovanja iznosi oko 100.000, od kojih je
533 Ima bošnjačkih autora liberalne usmerenosti i zagovarača bosanske višeetničnosti koji
su broj žrtava procenjivali, ne pozivajući se na izvore, na 269.810 (Mahmutćehijić, 2002:
16, 91). Ako veliki okrugli brojevi, po pravilu, ukazuju na mogućnost propagandne zlou-
potrebe, onda ovako precizni brojevi, bez navođenja izvora, nesumnjivo svedoče o gru-
boj manipulaciji. Zanimljivo je, takođe, i da su se neki bošnjački demografi istakli izrazitim
precenjivanjem broja poginulih, kao Ilijaz Bošnjović koji je procenio da je u BiH 279.000
poginulih, a da demografski gubici iznose 352.000 (Bugarel, 2004: 29).
534 Čudnovato je da se iznosi cifra od 2,2 miliona, pošto je na popisu iz 1991. zabeleženo 1,9
miliona bosanskih Muslimana (Bugarel, 2004: 195).
dve trećine Bošnjaka. No, ovoliko preuveličanje svedoči sasvim sigurno o ten-
denciji viktimizovanja, tj. pribavljanju monopola na status žrtve Bošnjacima.
Istovremeno, korišćenje diskurzivne strategije istorijske analogije ima za cilj
predstavljanje Srba kao novih nacista, čime se čitava jedna nacija nacifikuje, a
uzroci tome se traže u nacionalnoj svesti i prošlosti koja ju je oblikovala. Uto-
liko, prema Gatmenu, Milošević je samo jedan od izdanaka dubljih nacionalnih
struktura.535 Analogija sa Trećim rajhom je potpuna, jer ovakvo viđenje pod-
seća, recimo, na Goldhagenova gledišta o nemačkoj istrebljivačkoj antisemit-
skoj kulturi. Problem sa takvim viđenjem jeste da se nekoj naciji, nebitno da
li nemačkoj, srpskoj ili nekoj drugoj, pripisuje kolektivna krivica. Naposletku
valja primetiti gotovo dirljivu sklonost autora da bezrezervno veruje poda-
cima koje iznosi njegova vlada o nekom ratu u koji je ona, uprkos geograf-
skoj udaljenosti, na ovaj ili onaj način upletena.
Beverli Alen (Beverly Allen), Amerikanka švedskog porekla, feministki-
nja i stručnjak za italijansku kulturu, u knjizi Rat silovanjem: skriveni genocid u
Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj (Rape Warfare: The Hidden Genocide in Bosnia-
Herzegovina and Croatia, 1996),536 takođe je poklonila puno poverenje pripo-
vestima o silovanjima kao posebnom sredstvu genocida Srba protiv Hrvata i
Bošnjaka. Te pripovesti je s njom nesebično podelila neimenovana prijateljica
hrvatske nacionalnosti „M.“537 No, osim što je pisala o silovanjima, ova univer-
zitetska profesorka koja je predavala na nekoliko najcenjenijih univerziteta u
SAD (Berkli, Stenford, Kornel), kao i na Univerzitetu u Zagrebu, ponudila je i
originalno razumevanje šire slike ratova za jugoslovensko nasleđe:
535 Slično tome, Filipović je poredio Miloševića i Karadžića sa Hitlerom: „(Hitler) je kao svoj
cilj proglasio upravo ujedinjavanje svih Nijemaca, koji bi svi trebali da žive u jednoj državi
(kakva sličnost u ciljevima sa Slobodanom Miloševićem i Radovanom Karadžićem) (...)“
(Filipović, 2002: 39).
536 Knjiga je veoma uticajna, pošto je citirana u 108 bibliografskih jedinica.
537 Dotična M. je, kako čitaoca obaveštava Alenova, dokumentaciju sa svedočenjima navod-
nih žrtvi silovanja, koja je ona prevela na engleski, poslala i usred predizborne kampa-
nje spoljnopolitičkom savetniku Bila Klintona: „Malo posle toga, Klinton je objavio da se
zalaže za vojnu intervenciju u Bosni i Hercegovini“ (Allen, 1996: XIII). Verovatno se, dakle,
radilo o hrvatskoj feminističkoj nacionalistkinji koja je veoma uspešno pridobijala poli-
tičku i feminističku akademsku elitu za borbu protiv hrvatskih neprijatelja u ratovima za
jugoslovensko nasleđe. Koliko se Alenova identifikovala sa hrvatskom i bošnjačkom stra-
nom u ratu, uz činjenicu da je „nešto od dokumentacije“ koju je dobila od „M.“ prosledila
i prijateljici Nini Bernstin (Bernstein) iz tabloida Newsday, svedoče i sledeće reči: „Kada je
izabran, međutim, predsednik Klinton je usvojio politiku neintervencije koja se pokazala
katastrofalnom za ljudski život u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, da se sam agresor Srbija
i ne pominje, i ozbiljno je zapretila ostacima moralnog autoriteta koji SAD može imati
u svetu“ (Allen, 1996: XIII). Okvir agresor–žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs je
uobičajenom, iako čudnovatom logikom zahtevao da vojna intervencija spasava ne samo
američki moralni autoritet, već i ljudske živote, pa čak i onih protiv kojih će se upotrebiti.
Po sopstvenim rečima, Alenova se trudila da ovakvim argumentima pridobije američku i
evropsku javnost (Allen, 1996: XII–XVII).
„Politička osnova srpske agresije i bosanskohercegovačkog i hrvatskog otpora,

kao i hrvatske agresije, mora se imati na umu. Decenije diktature stvorile su obla-
sti privilegija i oblasti represije koje su se sada iznova uspostavljale posredstvom
rata i genocida. Ljudi koji su se smatrali ’Jugoslovenima’ mogli su npr. uživati pri-
vilegije pod tim režimom. Ljudi čiji su identiteti nacionalno posebni (’hrvatski’,
recimo, ili ’crnogorski’) to nisu mogli. No, to nije strogo pravilo“ (Allen, 1996: 7–8).
Činjenica da autorka očevidno nije spadala među stručnjake za Jugosla-

viju ne može je osloboditi odgovornosti za pisanje studije s naučnim preten-
zijama o predmetu koji ne poznaje. Takođe, metodološki je nekorektno što
je razgovarala samo sa „bosanskohercegovačkim i hrvatskim ljudima“ (Allen,
1996: 20). „Instant istorija“ prerastala je u njenom slučaju u „instant morali-
sanje“; i vice versa, sklonost moralisanju pravdalo je izricanje dalekosežnih
sudova o stvarnosti bivše Jugoslavije o kojoj su nedostajala verodostojna
i pouzdana obaveštenja. Otud, međutim, ne čudi i da se gotovo doslovce
ponavljalo ono što je o silovanju kao sredstvu ratovanja Gatmen patentirao.
Da se verovatno ne radi o propagandnoj nameri, već o nesvesnoj ideologiza-
ciji, govori činjenica da se takav stav zadržava i 2002. godine:
„(...) nesrpske bosanske žene su propatile od genocidnog silovanja, gde su srp-

ske nacionalističke snage usvojile politiku napadanja civila kojoj je silovanje bilo
glavno oružje rata i genocida. Dok su sve strane vršile silovanje, kao i druge zlo-
čine, srpske nacionalističke snage su bile jedine koje su usvojile i sprovele poli-
tiku genocidnog silovanja. Njihova patološka ’logika’ u silovateljskim logorima
smrti koje su osnovali bila je da bi deca rođena iz nasilnih trudnoća koje su usle-
dile po silovanju mogla nekako izrasti u male srpske vojnike i zahtevati goleme
teritorije za legendarnu domovinu, veliku Srbiju. Ova šokantna namera menja-
nja ’etničkog’ identiteta neprijateljskog stanovništva sadrži logiku, u svakom slu-
čaju, genetičkog ratovanja koje može progoniti svet kako se naše stoleće razvija i
protiv čega moramo odmah naći preventivne mere“ (istakla B. A.) (Allen, 2002).538
Bizarnost izbija iz svakog navedenog retka. Nemoguće je dokazati

bilo šta od napisanog; nemoguće je naći bilo kakvu ilustraciju „genetičkog
538 Zanimljivo je da je Alenova u knjizi priznala da joj je „spočetka ideja da se Srbi mogu ota-
rasiti bosanskohercegovačkog i hrvatskog naroda proizvodeći još više njih praveći im
decu – tj. koja bi bila polubosanskohercegovačka i polusrpska ili poluhrvatska i polusrp-
ska – izgledala sasvim nerazumnom“, ali da je „konačno shvatila da je silovateljima jedna
takva jednačina bila moguća pod uslovom da se poništi svaki aspekt majčinog identiteta
– njen nacionalni, ’etnički’, religijski i čak genetički identitet – izuzev kao seksualnog kon-
tejnera“ (Allen, 1996: XIII). Uticaj hrvatske prijateljice bio je toliki da se uz žrtve „bosan-
skohercegovačkog naroda“ redovno pominju i hrvatske, dok su Srbi dosledno dehuma-
nizovani kao seksualni demoni.
ratovanja“ ili „politike genocidnog silovanja“. Pa ipak, autorka istrajava na čud-

novatim i paušalnim zaključcima preuzetim iz ratne propagande kojima se
Srbi demonizuju, a Bošnjaci i Hrvati viktimizuju. Sličan, iako usled protoka vre-
mena nešto ublažen, antisrpski feministički diskurs se zadržao i posle 2000,
iako treba uočiti da se genocid, ipak, ne pominje tako često. No, i sada se Srbi,
bar u pisanju Novozelanđanke Mirande Elison (Alison), stručnjaka za etnički
sukob i političko nasilje na Univerzitetu Vorvik (Warwick), predstavljaju kao
vojnici koji su silovanju bili naročito i sistematski skloni:
„Veza između muževnosti i vojničkog stava jasna je i naročito je dobro bila doku-
mentovana u pogledu srpskog nacionalističkog vaskrsavanja pojma srpskog rat-
nika. Sintia Enlo (Cynthia Enloe) smatra ’da postoje dokazi da je ratnik središnji
element dvadesetovekovne kulturne konstrukcije srpskog ideala muževnosti. Istra-
živači su, takođe, pokazali da su ideali srpske ženstvenosti izgrađeni namerno na
takav način da ojačaju militarizaciju muževnosti’. (...) Od žena se očekuje da ispune
ulogu ’herojskih majki’ i ’prihvate materinsku ulogu kao ’prirodan’ rezultat njihovog
roda i etnonacionalne sudbine’, dok se od muškaraca, posebno od srpskih muška-
raca, očekuje da se uključe u društveno dozvoljeno nasilje za ’dobro nacije’ i njihovu
muškost. Ovi procesi su se tragično spojili u životu žena regiona u obliku sistemat-
skog i masovnog silovanja (uključujući upotrebu ’logora za silovanje’), prisilne trud-
noće i majčinstva. (...) Sve etnonacionalne grupe su činile silovanja, ali se najjasniji
dokazi sistematske politike odnose na srpske snage. Jedno evropsko istraživanje
je procenilo 1993. da je bar 20.000 žena i devojaka bilo silovano“ (Alison, 2007: 85).
Prema tome, srpski muškarci su svojom dvadesetovekovnom kulturom

određeni da budu mačo ratnici. Sasvim se gubi iz vida da je srbijansko društvo
u drugoj polovini XX veka bilo već prilično raznovrsno, te da se ideali struč-
njaka mogu znatno razlikovati od ideala radnika ili seljaka. No, u ovakvom
feminističkom rodno i etnički homogenizujućem diskursu, prosečan srpski
muškarac je neizostavno ratnik, mačistički usmeren prema ženama koje treba
da mu podare mnogo dece. Problem sa takvom slikom jeste u njenoj izma-
štanosti. Naime, da slika nije izmaštana, u Srbiji ne bi bilo problema sa depo-
pulacijom539 pošto bi žene rađale više dece umesto, statistički, 1,57 po majci
(Đurđev, 2004: 31). Osim toga, otkud pojava masovnog dezerterstva počet-
kom devedesetih, ako je tačno da su srpski muškarci jedva čekali da odu u rat,
i da siluju sve što je nesrpsko žensko?540
539 Da nije bilo priliva izbeglica, u Srbiji bi bilo 457.971 stanovnika manje 2002. no što ih je
bilo 1991. godine (Đurđev, 2004: 29).
540 Autorka je, istine radi, pisala i o silovanju muškaraca, sledeći Dubravku Žarkov, „opet preo-
vlađujuće, iako ne isključivo, od strane srpskih snaga“, navodno u cilju feminiziranja Musli-
mana i mačiziranja Srba kao pojedinaca i kao grupe (Alison, 2007: 86–87).
Diskurzivna strategija demonizacije ispoljava se kroz homogenizaciju i

posebno naglašavanje uloge muških pripadnika jedne nacije. Zanimljivo je
da je autorka koristila pomenutu strategiju u okviru sukoba civilizacija prime-
njujući kako balkanistički, tako i orijentalistički diskurs:
„Najsistematičniju i dokumentovanu upotrebu nasilne trudnoće upotrebljavali

su Srbi protiv bosansko-muslimanskih žena, no oni nisu bili jedini počinioci ili
žrtve. Nametanje materinstva ženama suprotstavljene grupe bilo je, takođe, kon-
ceptualizovano kao ’etničko čišćenje’ u balkanskom kontekstu, u kojem deljeni
stavovi o etničkoj vezanosti ohrabruju pogled na žene kao na inkubatore muš-
kih gena; kako islam tako i pravoslavno hrišćanstvo teže viđenju identiteta kao
patrilinearnog. Ipak, važno je primetiti da ideja da deca začeta silovanjem nose
samo etničku vezanost oca nije bila automatski prihvaćena od počinioca ili od
žrtve. (istakla M. A.) Srpsko vođstvo je moralo aktivno da promoviše i ohrabruje
ovu ideju, koja je dočekana otporom – dalje pokazujući stalni takmičarski pro-
ces oblikovanja etničke vezanosti“ (Alison, 2007: 86).
Tako ispada da katoličko i protestantsko hrišćanstvo ne vide identitet kao

patrilinearan, što je izvesno netačno, jer je u svim monoteističkim religijama
od postanka iskazan jasan patrilinearan i patrijarhalan stav. Osim toga, Balkan
kao takav prikazuje se kao zamišljeno mesto ne baš sasvim normalnih muška-
raca koji sve vide kroz prizmu nerazdvojivo povezane etničke vezanosti i muš-
kosti, pa se i žene (nije slučajno što je na ovom mestu navedena upravo Beverli
Alen) posmatraju „kao inkubatori muških gena“. Uopšte, u ovakvom feministič-
kom diskursu, srpski muškarci su dvostruki gubitnici, ne samo kao muškarci,
što im svakako sleduje, već i kao Srbi. Dok se, više kao sredstvo spasavanja
obraza, priznaje da je žrtava bilo na svim stranama, diskurzivno se ipak Srbi
ističu kao glavni silovatelji. Kako se vidi, mitovi o zlom srbijanskom vođstvu
tokom devedesetih dostigli su ogromne razmere, jer ono nikada nije zagova-
ralo ili ohrabrivalo silovanje kao metodu ratovanja. Činjenica, pak, da se tako
piše 2007. ukazuje da će potrajati negativni stereotipi ne samo o tadašnjem
srbijanskom vođstvu, već i o Srbima, i ne samo u široj već i u akademskoj jav-
nosti uopšte, a u feminističkoj akademskoj zajednici posebno.541
541 U komentaru sarajevskog nedeljnika Ljiljan, bliskog SDA, moglo se pročitati: „mada su
nam svima ova silovanja teška, nepodnošljiva i neoprostiva, ona su sa stajališta islama
lakša i bezbolnija od mješovitih brakova, djece i prijateljstva (naraslih) iz njih“ (Ljiljan,
10. avgust 1994, cit. pr. Bugarel, 2004: 139). Iako je bio svestan postojanja islamskog
fundamentalizma i bošnjačkog nacionalizma (Rieff, 1996: 11), Dejvid Rif, ipak, nije imao
dilemu: „Svakom ko je proveo neko vreme u Bosni, bilo je vredno pažnje kako se ispo-
stavila dubokom i postojanom privrženost većine ljudi na strani vlade višekulturnosti.
(...) Samo su se Bošnjaci, i pored svih njihovih pomešanih signala, zalagali za građan-
sku državu“ (Rieff, 1996: 12).
Osim čestog poređenja Bošnjaka s Jevrejima a Srba s nacistima, neretko

se pribegavalo i poređenju rata u Bosni i Hercegovini sa Španskim građan-
skim ratom. To je vidljivo npr. već na korici jedne od najranijih knjiga o ratu u
BiH Zašto Bosna? Pisanja o Balkanskom ratu (Why Bosnia? Writings on the Bal-
kan War), koju je priredio i 1993. objavio bračni par, pakistanska književnica
Rabija Ali (Rabia Ali) i Amerikanac Lorens Lifšulc (Lawrence Lifschultz), istraži-
vač u Centru za međunarodne i regionalne studije Univerziteta Jejl (Yale), jer
se na njoj nalazi Pikasova Gernika.
Na taj način su levi liberali povlačili paralelu između srpskog ponašanja
u BiH sa ponašanjem fašista u Španiji, pozivajući protivnike „fašizma” da se
uključe u borbu protiv njega i osuđujući amoralnost Velike Britanije i SAD
koje „ni u predvečerje Drugog svetskog rata” nisu „došle u pomoć republi-
kanskoj vladi Španije koja se suprotstavljala fašističkoj vojnoj pobuni” (Ali,
Lifschultz, 1993: XI). Koliko je ovaj angažman u korist bosanskih Muslimana
bio pravdan borbom za univerzalna načela svedoči i posveta knjige „građa-
nima Bosne i Hercegovine – Muslimanima, Srbima, Hrvatima – koji se bore
i umiru za pravo da žive u jednoj sekularnoj, višenacionalnoj i nepodelje-
noj zemlji” (Ali, Lifschultz, 1993). U tom smislu se i moralisalo od samog
početka uvoda:542
„Razaranje Bosne i Hercegovine je dokaz, ako je dokaz uopšte potreban, da dela-

nja velikih sila u međunarodnom sistemu nisu određena etičkim ili humanitar-
nim obzirima. Osvajačkom ratu Srbije kojem se pridružila Hrvatska dozvoljeno
je da pođe svojim genocidnom tokom zato što odbrana Bosne i njenih građana
nije bila imperativ diktitiran ‘nacionalnim’ ili ‘bezbednosnim interesima’ bilo koje
države” (Ali, Lifschultz, 1993: XI).
Radilo se, dakle, o moralističkoj kritici politike velikih sila zbog nevolj-
nosti da se uključe u rat na strani „Bosne i njenih građana”, što je eufemizam
za jednu stranu u etničkom sukobu, Bošnjake. Radi pokretanja političkog
542 Po pravilu su i saradnici u knjizi uokviravali poglavlja okvirom agresor–žrtva. Primerice,

Mark Tompson (Mark Thompson) pisao je pod naslovom „Konačno rešenje za Bosnu i Her-
cegovinu“ ( „The Final Solution of Bosni-Hercegovina“) sledeće: „Od aprila 1992. Repu-
bliku Bosnu i Hercegovinu napada krajnje nasilje i apsolutno varvarstvo. Njen narod se
masakrira: možda je 100.000 ljudi ubijeno, možda duplo toliko; niko ne zna. Muškarci se
odvode u koncentracione logore gde se ubijaju, tuku, muče, ili ako su srećni, ponižavaju,
izgladnjuju, izgone u inostranstvo. Žene se sistematski siluju, deca se stavljaju pod guse-
nice nadolazećih tenkova, stari ljudi su odvođeni iz njihovih kuća na streljanu, ostavlja-
jući svu imovinu koju nisu mogli poneti. Stočni vagoni odvoze hiljade ovih ljudi na sever
(...)“ (Thompson, 1993: 165). Istorijska analogija s nacistima i Jevrejima bila je u funkciji
diskurzivne strategije demonizacije Srba i viktimizacije Bošnjaka. Diskurs je bio humani-
tarno-imperijalistički, pa se EZ kritikovala, između ostalog, za „kriminalnu neodgovornost“
(Thompson, 1993: 172).
aktivizma građana koji bi vršili pritisak na vlade „velikih sila”, bilo je potrebno
služiti se poznatim slikama iz prošlosti, pa je stoga odmah posle navede-
nih reči upotrebljena istorijska analogija pozivanjem na presedan Hitlero-
vog napada na Čehoslovačku ili Poljsku, te „istrebljenje” Jevreja i Roma (Ali,
Lifschultz, 1993: XI). Bosna i Hercegovina se idealizovala na sledeći način:
„Ova drevna zemlja, nova republika jedne moderne države (SFRJ, prim. aut.),
dugo je bila centar izrazito kosmopolitskog načina života. Mešanje naroda i
kultura nastavilo se ubrzanim tempom u dvadesetom veku s više od četvrtine
brakova koji su prelazili etničke granice u modernoj Bosni. Etnička vezanost je
prestala da bude određujući kriterij identiteta za nove generacije bosanskih
,Jugoslovena’.” (Ali, Lifschultz, 1993: XII–XIII).
Doista, na ovaj je način društvena stvarnost BiH krivotvorena do nepre-

poznatljivosti, jer o kakvom se kosmopolitizmu može raditi u zemlji gde nije
bilo milionskih gradova, već je najveći dostizao pred rat oko pola miliona sta-
novnika? O kakvom se kosmopolitizmu može raditi u zemlji čiji su gradovi bili
tradicionalno podeljeni na etnički istovrsne mahale, od kojih su se neke zadr-
žale u životu do pred sam rat, npr. Vratnik i Bistrik u Sarajevu? Otkud autorima,
koji su i sami činili jedan međuetnički brak, podatak o 25% etnički mešovitih
brakova u BiH, kad ni u samom Sarajevu nije bilo više od 26%,543 dok je u BiH
bilo više no duplo manje takvih brakova (Bugarel, 2004: 125–126)?
Moguće je da se radilo i o privrženosti jednom idealu u njihovom privat-
nom životu koja ih je odvela da i u BiH vide ono što oni žele, a ne ono što je
tamo zaista na snazi. Ipak, autori su dužni da navode izvore podataka. Ovako,
radilo se o jednoj moralističkoj propagandi koja se nije smatrala obaveznom
da argumentuje stavove ili potkrepljuje navedene podatke, zato što je pri-
svojila stav moralne superiornosti. Angloamerička javnost obmanjivana je
kako etnička vezanost više nije bila „određujući kriterij identiteta” u BiH. Da
je doista bilo tako, rezultati prvih višestranačkih izbora ne bi ličili na etnički
popis u „ovoj drevnoj zemlji”. Istovremeno, ono što zbunjuje jeste očevidno
pozitivan stav o Jugoslaviji kao „modernoj državi” o čijem nestanku s geo-
grafske karte se malo dalje veli:
543 Razume se, Sarajliji i Bošnjaku Kemalu Kurspahiću može se oprostiti što se lokalpatriot-
ski pita: „Može li najkosmopolitskiji od svih gradova, ne samo u bivšoj Jugoslaviji već i na
celom Balkanu, jedinstveno mesto susretanja Istoka i Zapada, uzbudljiva mešavina reli-
gija, kultura, i sjajne arhitekture preživeti ovaj užasan rat“? (Kurspahić, 1993: 12, u: Ali, Lif-
šulc). Nije iznenađujuće ni to što je rat predstavljao u okviru agresor–žrtva, smatrajući da
„tragedija Sarajeva i Bosne nije spravljena u kući, već je uvezena. Postali smo žrtve impe-
rijalnog sna srpskog predsednika Slobodana Miloševića – projekta ’Velike Srbije’ – koji
treba da se izgradi na teritorijama oduzetim od susednih država, Hrvatske i Bosne i Her-
cegovine“ (Kurspahić, 1993: 13, u: Ali, Lifšulc).
„Za nove ideologe nacionalizma jedna ‘hibridna’ država i civilizacija kakvu je

Bosna predstavljala, sa Jugoslavijom, pripadala je groblju istorije. Bosna koja je
postojala šest vekova trebalo je da bude razorena (…) Cilj je bio ‘očistiti’ Bosnu
ne samo od muslimana već, takođe, i od jedinstvenog i opasnog kosmopolitizma
njenih gradova koji jasno nisu imali mesta u novim ‘čistim’ nacionalnim državama
nastalim iz ruševina Jugoslavije. ‘Očišćena’ Bosna mogla se podeliti i anektirati
nacionalnim državama ‘Velike Srbije’ i ‘Velike Hrvatske’.” (Ali, Lifschultz, 1993: XIII).
Preko nestanka Jugoslavije prelazi se usput i prilično olako, uz kurtoazne

reči žaljenja. BiH je, međutim, neopozivo izabrana za legitimnu temu, jer njeni
gradovi otelovljuju kosmopolitizam. Nacionalizmi Srbije i Hrvatske krive se za
nestanak Jugoslavije, ali se za njom ne žali, može se zaključiti, jer se ona ne sma-
tra „drevnom” državom s kosmopolitskim gradovima, za razliku od BiH. Čini se
da je u „drevnosti” jedan od osnovnih razloga zauzimanja za BiH i izostanka zau-
zimanja za Jugoslaviju, jer je prva „postojala šest vekova”. U stvari, Jugoslavija je
postojala kao subjekt međunarodnog prava sedamdeset godina, a BiH je prvi
put u modernoj istoriji priznata kao nezavisna država tek 6. IV 1992, dok uistinu
nezavisna teško da je bila ikad u istoriji,544 premda se tome najviše približila za
vladavine Tvrtka Kotromanića u drugoj polovini XIV veka. Manihejski se tvrdilo:
„U Bosni su u pitanju dve vizije društva i demokratije. Oni koji su došli pod udar
u novoosnovanoj bosanskoj državi razjasnili su da se zalažu za društvo jednakih
građana u kojoj su prava svih konstitutivnih nacija (Muslimana, Hrvata i Srba)
obezbeđena i zaštićena po zakonu kao ustavom zajemčena prava. Ovo je bila
vizija višeetničkog društva u tradiciji evropskog prosvetiteljstva.545 (…) Suprotna
vizija je ona koju zastupaju nacionalistički vođi Srbije i Hrvatske. Izolovana, paro-
hijalna, etnocentrična, ovo je vizija očišćene države-nacije u kojoj nema mesta
za ‘Drugog’.” (Ali, Lifschultz, 1993: XIII–XIV).
Čini se da su autori projektovali svoju viziju poželjnog društva na BiH.

Rata verovatno ne bi bilo da pravo jedne od konstitutivnih nacija nije bilo
narušeno na referendumu o nezavisnosti. No, to se poricalo tvrdnjom da je
BiH „za razliku od drugih novih država na Balkanu, sledila vrlo precizne pro-
cedure koje je propisala Evropska zajednica da bi osigurala priznanje”, te da
je na referendumu „68 posto izbornog tela podržalo višeetničku nezavisnu
državu” (Ali, Lifschultz, 1993: XVII).
544 Nalazila se tokom srednjeg veka uglavnom u vazalnom odnosu prema Ugarskoj od koje
su bosanski banovi pokušavali da budu u što većoj meri nezavisni.
545 Slično tome, Hičins je zaključio da je „Bosna važna zato što je izabrana da brani ne samo
svoje samoopredeljenje već i vrednosti višekulturnog, dugonastajućeg i uzajamno plo-
donosnog sapostojanja“ (Hitchens, 1993: 11, u: Ali, Lifšulc). Tako su građani BiH postali
višeetnički „izabrani narod“, poput Amerikanaca.
Na taj način je EZ oslobođena odgovornosti, jer su „precizne procedure”

poništavale ustavom BIH zajemčeno pravo jedne od konstitutivnih nacija da
ne bude preglasana oko tako bitnog pitanja kao što je nezavisnost. Naravno, i
SAD isto tako su oslobođene odgovornosti, a referendumski ishod se namerno
krivotvori. Naime, na referendum je izašlo 63,7% birača, a od njih je 98,9% gla-
salo za nezavisnost (Bugarel, 2004: 84). Ideologizovana svest, međutim, to nije
mogla i htela uočiti, već je sve izjedna povlačila istorijske analogije s naciz-
mom: „Ono što je od Bosne stvorilo tako jedinstven trenutak u međunarodnim
odnosima bilo je to da su naposletku Evropska zajednica, Sjedinjene Države,
i Ujedinjene Nacije aktivno sarađivale u napredovanju konačnog rešenja za
Bosnu i Hercegovinu” (istakao aut.) (Ali, Lifschultz, 1993: XVI).
Majkl Sels, profesor uporedne religije na Hejverford (Haverford) koledžu
i stručnjak za islam islamofilskog usmerenja,546 čija je majka američka Srpki-
nja, 1996. objavljuje studiju Izdani most: religija i genocid u Bosni (The Bridge
Betrayed: Religion and Genocide in Bosnia),547 za koju je sledeće godine dobio
nagradu od Američke akademije za istorijsku studiju i koja je već 1998. doži-
vela drugo izdanje s novim predgovorom o Kosovu. Identičnu argumentaciju
autor je ponovio 2001. u knjizi U ime Božije: genocid i religija u dvadesetom veku
(In God’s Name: Genocide and Religion in the Twentieth Century),548 koju su pri-
redili Omer Bartov i Filis Mak (Phyllis Mack). U neku ruku radi se o specifičnoj
primeni etnosimbolizma u proučavanju srpske nacije i nacionalizma.
546 Citati studije mogu se naći u 103 publikacije. Autor je aktivno pomagao studentski akti-
vizam u SAD za „pomoć Bosni“, „zaustavljanje genocida“, a moglo bi se dodati i za rat SAD
protiv Srba. Šire o studentskom aktivizmu po kampusima diljem SAD, njihovoj popu-
larnosti i uticajnosti u akademskoj i široj zajednici pisala je aktivistinja SAGE (Students
Against Genocide) organizacije, Šeri Fink (Sheri Fink) (Fink, 1996: 313–349, u: Cushman,
Meštrović). Primera radi, poslali su na adrese svih senatora SAD pismo kojim su tražili da
se podrži zakon koji su predlagali dvojica od nekoliko najuticajnijih senatora, republika-
nac Bob Dol (Bob Dole) i demokrata Džozef Liberman (Joseph Lieberman), u kojem je,
između ostalog, stajalo: „Preko 200.000 civila brutalno je ubijeno od strane srpskih snaga,
desetine hiljada žena je silovano, i skoro tri miliona ljudi je primorano da napusti svoje
domove i sela. Srpske snage su bile u mogućnosti da bukvalno nekažnjeno sprovedu
genocidni napad na Bosnu zato što je nemoralni embargo lišio legitimnu vlast Bosne sred-
stava kojima bi ostvarila neotuđivo pravo na samoodbranu“ (Fink, 1996: 345, u Cushman,
Meštrović). Zanimljivo je da su ovakve inicijative uspele objediniti dotad potpuno zava-
đene jevrejske i muslimanske organizacije u SAD iz kojih se nesrazmerno veliki broj akti-
vista regrutovao. Prvi su u BiH videli ponavljanje holokausta, a drugi su osećali simpatiju
prema muslimanskoj braći (Fink, 1996: 317, 345, u: Cushman, Meštrović). Naravno, i ovog
puta se pokazalo da u politici ništa tako dobro ne odgađa (ako ne rešava) sporove kao
zajednički neprijatelj. Zajednički neprijatelj je uvek najefikasniji ujedinitelj raznorodnih i
zavađenih strana. U konkretnom slučaju, međutim, međusobno suprotstavljene moćne
neprijatelje ujedinio je jedan u svetskim okvirima mali, relativno nemoćan i od njih uda-
ljeni neprijatelj čijim porazom je nestalo razloga saradnje.
547 Citirana je u 98 bibliografskih jedinica i ubedljivo je najcitiranije delo koje je napisao.
548 Citirana u svega dve publikacije.
Sels je objašnjenje za sve zlo koje su iskusili Južni Sloveni našao u kosov-
skom mitu. Već na početku predgovora za drugo izdanje, stajalo je:
1. Balkanska tragedija je počela u srpskoj pokrajini Kosovo kao mitologija otelo-

tvorena u onoj poznatoj ’kosovskoj kletvi’ (pre prve rečenice predgovora nave-
dena je Lazareva kletva onih koji ne dođu u Boj na Kosovu, prim. aut.), koja je
bila, po rečima jednog srpskog nacionaliste, ’vaskrsla’ na Lazarov dan (Vidov-
dan), 28. juna 1989, na komemoraciji 600-godišnjice smrti srpskog kneza
Lazara u bici na Kosovu 1389. godine.
2. Religijski nacionalisti su manipulisali vizijom Lazara kao figure Hrista da bi
predstavili sve jugoslovenske muslimane, ne samo osmanlijske Turke koji su
se borili s Lazarom, odgovornim za smrt kneza Lazara poistovećenog sa Hri-
stom na ’srpskoj Golgoti’.
3. Srpski predsednik Slobodan Milošević stajao je pred gomilom od preko milion
ljudi koristeći Kosovsku bitku kao pretnju jednim novim krstaškim pohodom
protiv islama i drugih neprijatelja na Kosovu i u Jugoslaviji (Sells, 1998: XIII–XIV).
Dakle, koketiralo se na samom početku (1) sa balkanističkim diskursom,

jer se Balkan opet povezivao sa nečim specifično iracionalnim i tragičnim.549
Kosovskom mitu i njegovom religijsko-nacionalističkom tumačenju pripisuje
se (1) uzročna odgovornost za „balkansku tragediju“, jer potonja „počinje“ kao
mitologija. Tako se u stvari Srbi balkanizuju, jer je njihova iracionalna vera u
nacionalni mit odgovorna za „balkansku tragediju“. Srpski nacionalisti se pred-
stavljaju (2) kao islamofobijski manipulatori, da bi se potom i Slobodan Milo-
šević (3) predstavio kao čovek koji je držao gazimestanski govor 1989. vođen
islamofobijskom motivacijom, pri čemu se sasvim zanemaruje da se u govoru
ne može naći ni trunka takvog sadržaja, a kamoli nekakav poziv na „krstaški
pohod protiv islama“. No, iz prethodnih rečenica bilo je lako dedukovati da se
549 Ovo važi uprkos tome što Sels izričito odbija upotrebljivost „balkanizma“ kao „posebne
zloupotrebe istorije“ kojom se „pravda genocid u Bosni sugerisanjem da su Balkanci
predodređeni istorijom ili genetikom da ubijaju jedni druge“ (Sells, 1996: XIV). Mnogo
doslednije Sels odbija „orijentalizam“: „Oni koji žele zid između Evrope i navodno tuđeg i
inferiornog ’Orijenta’, zid između hrišćanskog i islamskog sveta, suočavaju se s jednim pro-
blemom: tvrdoglavom sklonošću Bosanaca da razmišljaju o mostovima umesto o zido-
vima i njihovim hrabrim naporima da sačuvaju ili ponovo izgrade svoje mostove“ (Sells,
1996: 154). Doista, autor bi bio sasvim u pravu da BiH i danas nije niukoliko funkcionalna
država, nego samo protektorat EU, te da se tom statusu ne vidi kraj. Utoliko, i njegovo
određenje „Bosanaca“ deluje u najboljem slučaju utopijski: „Bosanci su u ovoj knjizi odre-
đeni kao svi stanovnici međunarodno priznate suverene nacije Bosne i Hercegovine, bez
obzira na njihovu religijsku pripadnost, koji sebe smatraju Bosancima, tj. koji ostaju pri-
vrženi bosanskoj državi sagrađenoj na pricipima civilnog društva i religijskog pluralizma“
(Sells, 1996: XIV). Koliko se stanovnika BiH smatra Bosancima u gore navedenom smislu,
najbolje se može proceniti po broju navijača BiH među Srbima, odnosno Hrvatima, kada
se reprezentacije ove „međunarodno priznate“ zemlje sastaju sa Srbijom ili Hrvatskom.
srpski nacionalisti u BiH ponašaju „kao da ponovo žive 1389. godinu i svete se
ubicama Hrista-kneza“, te da „isto nasilje preti da se ponovi u epicentru sukoba
– Kosovu“ (Sells, 1998: XIV).
Veoma sličan pogled na značenje i značaj kosovskog mita izneo je i sada
pokojni Edrijen Hejstings (Adrian Hastings) u knjizi Gradnja nacionaliteta (The
Construction of Nationhood) objavljenoj u Velikoj Britaniji 1997. godine. Neka-
dašnji profesor emeritus teologije na Univerzitetu Lids, saosnivač Bosanskog
instituta u Londonu i pisac pamfleta SOS Bosnia, etnosimbolista koji se dosta
bavio vezom religije i nacije, prvenstveno u Africi i na primeru Engleza, a u
devedesetim i na Balkanu, između ostalog, o vezi kosovskog mita i srpskog
nacionalizma pisao je:
„Ako je ovaj povijesno nepouzdan epski ciklus razbuktao nacionalizam u devet-

naestom stoljeću i utjecao na stvaranje ’versajske Jugoslavije’ pod dominacijom
Srba, njegovo oživljavanje krajem dvadesetog stoljeća, od strane srpskopravo-
slavne crkve i predsjednika Miloševića, predstavlja vrhunac tog istog naciona-
lizma, sada s divljom antimuslimanskom orijentacijom. Isto to ogorčenje moglo
bi biti i reakcija na realnost povijesti u kojoj su pravoslavni Srbi stoljećima bili
glavni suradnici Turskog carstva na Balkanu“ (Hastings, 2003: 121).
Dva prideva koji stoje jedan uz drugi „divlja“ i „antimuslimanska“ pre ime-
nice „mržnja“ ukazuju zapravo da se radi o veoma negativnim osećanjima koja
je autor, kao katolički sveštenik, gajio prema onima koji takvu mržnju šire.
Pohvalno je kad jedan hrišćanski sveštenik ima pozitivan stav o islamu, ali je
problematično kada se zbog toga u studiji koja ima naučne pretenzije iznose
neistine. Naime, pravoslavci nisu mogli biti ni teorijski, a nisu to bili ni prak-
tično, „glavni suradnici Turskog carstva na Balkanu“ – zbog proste činjenice
da su nedavno preobraćeni muslimani, nezavisno da li u BiH (masovno pre-
obraćanje započelo je već u XV veku da bi dobilo na ubrzanju i masovnosti u
XVI) ili u Albaniji i na Kosovu (gde je preobraćanje bilo u zamahu u XVII i XVIII
veku), imali tu čast. Naravno, to ne znači da pravoslavci u Osmanlijskom (a ne
i u Turskom) carstvu nisu bivali saveznici ove imperije na početku njene vlada-
vine Balkanom, ali tvrditi da su bili glavni saveznici, jeste u najboljem slučaju
nenamerno preterivanje, a u najgorem tek jeftina propaganda.
Hejstings je primenjivao za etnosimboliste uobičajeno razlikovanje
između dugotrajne etničke vezanosti i moderne pojave nacije koja se može
graditi na etničkim svojstvima. Ipak, sama primena je izgledala prilično pro-
blematično na bosanskom slučaju:
„Osim u geografskom smislu, Bosne kao specifičnog identiteta gotovo da ni nema

u literaturi o Jugoslaviji sve do 1992. godine. Zapanjuje odsutnost kategorije ’Boš-
njaci’ među ’nacijama’ u jugoslavenskom ustavu. Svaka druga republika imala je
svoju naciju – Bosna nije. Ipak, muslimani, katolici i pravoslavci imali su u Bosni
zajednički etnicitet, jezik i dijalekt. Zapravo, bosanski kršćani većinom nisu bili ni
Srbi ni Hrvati. Kao i muslimani, oni su bili potomci stanovnika predturske Bosne.
U devetnaestom stoljeću njihov je identitet nagrizan rastućim nacionalizmom iz
susjednih zemalja. Bosanski su pravoslavci iz svog vjerskog identiteta uvučeni u
nacionalni. Slično se dogodilo i s bosanskim katolicima, pa je tako i puk s korije-
njem u srednjovjekovnoj katoličkoj Bosni, u gradovima kao što su Sarajevo i Banja
Luka, počeo o sebi misliti kao o Hrvatima“ (Hastings, 2003: 126).
Ono što odista „zapanjuje“ nije odsutnost bosanske nacije u socijalistič-

kim ustavima, jer ona nije postojala ni pre ni posle socijalizma, već tvrdnja
da su muslimani, katolici i pravoslavci BiH imali „zajednički etnicitet, jezik i
dijalekt“. Na stranu što većina bosanskih katolika govori štokavskom ikavi-
com, a pravoslavaca štokavskom ijekavicom, dok se muslimani mogu naći u
obe skupine. Autor klizi prema iskonskom poimanju nacije, jer se poziva na
krv predaka da bi dokazao kako Bosanci dele etničku vezanost.550 Takođe,
ako je tek u XIX veku bosanski identitet „nagrižen“ nacionalizmima iz Srbije
i Hrvatske, otkud onda tvrdnja da je Mehmed-paša Sokolović u XVI veku „i
sam bio Srbin i patrijaršiju su jedno vrijeme čuvali članovi njegove poro-
dice“ (Hastings, 2003: 119–120)? Očito je da ne mogu biti tačne obe tvrdnje,
te da tvrdnja o „zajedničkom bosanskom identitetu“ i „zajedničkim predtur-
skim precima“ nema saznajnu, već društveno-integrativnu funkciju grad-
nje bosanske nacije ili, sa stanovišta srpskog i hrvatskog nacionalizma, druš-
tveno-dezintegrativnu funkciju.551
Moguće je da je motivaciju za ovako čudnovatu ambiciju pravljenja
bosanske nacije engleski katolički teolog našao u izvesnom strahu od nacije
koja bi bila zasnovana isključivo na islamskoj veroispovesti i pokazivala ten-
denciju objedinjavanja južnoslovenskih muslimana: „Istina, 1974. muslimani
su bili priznati kao nacionalna kategorija, čime je u stvari na papiru stvorena
550 Slično ovome, profesor u penziji FPN u Sarajevu, pisac istorije JMO i nekadašnji ideolog
muslimanske nacije u SFRJ, a posle 1993. jedan od ideologa bošnjačke nacije, Atif Puriva-
tra, u predgovoru knjizi Mehmedalije Bojića, nadahnut iskonskim poimanjem sopstvene
nacije veli: „Autor (Bojić, prim. aut.) razobličava njihova (srpski i hrvatski istoričari, prim. aut.)
dvjestogodišnja falsificiranja, prisvajanja, negiranja i prešutkivanja prošlosti, samobitnosti
i stvaralaštva jednog od najstarijih evropskih naroda – Bošnjana“ (Purivatra, 2001: 9).
551 Da je to doista tako, potvrđuje uverenje Hejstingsa da će „ako Bosna preživi, njezini ’srp-
ski’ i ’hrvatski’ građani biti dekonstruirani, osim ako im ne pođe nekako za rukom da pri-
znaju pripadnost bosanskoj naciji sastavljenoj od različitih etniciteta nastalih u prvom
redu zahvaljujući različitim vjerskim tradicijama“, te da „malo ima budućnosti za bosan-
ske katolike ako sebe budu tretirali ne kao Bosance već kao Hrvate“ (Hastings, 2003: 126–
127). Ono što nemalo iznenađuje jeste izražena sklonost postmodernizmu jednoga etno-
simboliste. Naime, ova dva usmerenja teško mogu ići zajedno, osim ako se ne radi o delu
koje nudi društveno-integrativni sadržaj u naučnom obliku.
nova ’nacija’ tamo gdje ona nikad nije postojala, što je u praksi omogućilo da
se u nju uključe muslimani širom Jugoslavije koji nisu imali nikakve veze s
Bosnom“ (Hastings, 2003: 127). Ipak, ako nacija Muslimana „nikad nije posto-
jala“, kakav je onda slučaj sa nacijom Bosanaca?
No, Hejstings ide i dalje, pa tvrdi: „S obzirom na to da u jugoslavenskom
ustavu Bosna nije imala nacionalni status – ono ’muslimani’ isključivalo je iz
njezinog državljanstva kršćane – bilo joj je suđeno da postane žrtva naciona-
lizma svojih susjeda“ (Hastings, 2003: 128). Čini se da autor smatra da je sama
činjenica oblikovanja muslimanske nacije koja je isključivala bosanske pravo-
slavce i katolike vodila razbijanju BiH, jer je pozivala Srbiju i Hrvatsku da gle-
daju na bosanske hrišćane kao na sunarodnike koje treba pripojiti odnosnim
državama. Ne treba izgubiti iz vida da je protivrečno da jedan etnosimboli-
sta ima ovakvo poverenje u mogućnost gradnje nacije političkim sredstvima.
Utoliko pre izgleda da se iza ovih reči pomalja vansaznajna motivacija ovakvih
„konstruktivističkih“ ambicija, kao i društveno-integrativna svrha takve zamisli.
Ako bi čovek pomislio da se ovakvim stavom o muslimanskoj naciji
(„nikad nije postojala niti je mogla postojati“) pravda nestanak BiH kao države,
tj. njena podela između Srbije i Hrvatske, onda se vara. Upravo suprotno, Hej-
stings smatra da nikad nije dockan da se krene u gradnju bosanske nacije, jer
„ono što je postojalo bio je teritorijalni identitet koji je uključivao sve prisutne
vjerske tradicije, ali identitet koji je postao gotovo nevidljiv suočen s naciona-
lizmom iz susjedstva“ (Hastings, 2003: 128). Upravo ovaj komšijski nacionali-
zam, a naročito srpski, Hejstings demonizuje:
„(...) Srbija je već bila obuzeta opsesivnim nacionalizmom germanskog tipa,

sklonim ’etničkom čišćenju’, daleko prije devedesetih godina dvadesetog sto-
ljeća. Etničko čišćenje je bilo upisano u srpski nacionalizam još početkom
devetnaestog stoljeća. Nacionalizam ’velike Srbije’ zapravo je bliski rođak
onoga što će u Njemačkoj biti ’nacionalni socijalizam’, odnosno nacizam. U oba
slučaja ekstremni etnički nacionalizam vodio je u genocid. Bilo je nemoguće da
Srbija, u toj mjeri opsjednuta nacionalizmom, postane duša šireg saveza raznih
naroda. Čak je i stvarna unija Srba, Hrvata i Slovenaca jednostavno ignorirala
identitete Bosne i Makedonije, da ne spominjemo Albance, Mađare i druge koji
čak nisu ni govorili slavenskim jezicima, a agresivno kršćanstvo srpskih vođa u
novoj državi značilo je da se zlo piše pogotovo muslimanima. Da bi preživjela,
Jugoslaviji je bila neophodna onakva kozmopolitska tolerancija kakve je bilo
u zvjezdanim trenucima Habzburške monarhije. U praksi, velikosrpski pogledi
Beograda predodredili su karakter međuratne Jugoslavije, onemogućujući slič-
nost bilo s nekom nacijom, bilo s nekom drugom vrstom harmoničnog politič-
kog društva, što je i pridonijelo da otuđeni hrvatski nacionalizam uskoči u faši-
stički vlak u Drugom svjetskom ratu i strašno se osveti srpskim sugrađanima“
(Hastings, 2003: 129–130).
Srbima se pripisuje istorijska krivica dugog trajanja. Gotovo da se može

zaključiti da je njihova krivica iskonska. Njihov nacionalizam je svrstan u „ger-
manski tip“ kako bi se potom došlo i do njegove tipske sličnosti s nacizmom.
Nacionalizam male nacije izjednačava se s nacionalizmom velike, a oba naci-
onalizma se zapravo demonizuju, jer iz njih neposredno sledi „genocid“. Isto-
vremeno, uzrok nestanka Kraljevine Jugoslavije prepoznaje se upravo u Srbiji
i njenoj „opsednutosti nacionalizmom“, kao da su druge nacije u Jugoslaviji
bile imune na nacionalistička uverenja, osećanja i delanja. Srbi prema musli-
manima gaje „agresivno kršćanstvo“, pa u Jugoslaviji nije bilo „kozmopolitske
tolerancije“ kao u Habzburškoj monarhiji. Moguće je da je preterano očeki-
vati da se katolički sveštenik zapita zašto je ova imperija nestala sa istorijske
scene, te da li su nenemci i nemađari, muslimani, pravoslavci i protestanti bili
baš tako puni hvale za njenu trpeljivost. Dakako, za nestanak socijalističke
Jugoslavije opet su krivi Srbi:
„Titovom smrću, kolapsom komunizma i raspaljivanjem srpskog nacionalizma od

strane Slobodana Miloševića, pogotovo njegovim govorom povodom 600-godiš-
njice Kosovske bitke, kraj Jugoslavije bio je neminovan. Ovdje, kao i drugdje,
moramo se oduprijeti primordijalizmu na osnovi kojeg su današnje ’nacionalne’
podjele bile nepovratno determinirane etnicitetima od prije tisuću godina. Da
su svi utjecajni Srbi dijelili ideale Strossmayera, Trumbića, pa čak i Tita, vjerojatno
bi s vremenom došlo do jedne nacije na tom prostoru, a etničke razlike bile bi
zadovoljene slično kao što su se engleski, škotski ili velški identiteti pomirili unu-
tar Britanije“ (Hastings, 2003: 130).
Tako ispada da je jedini način za nastanak jugoslovenske nacije bio u sle-

đenju jugoslovenstva hrvatskog usmerenja. Izvesno je da bi neki sporazum
između međusobno suprotstavljenih varijanti jugoslovenstva bio spasonosan
za održanje Jugoslavije i dobrobit njenih građana nezavisno od nacionalne
pripadnosti, ali je izvesno i da je opredeljenje bilo za čistu hrvatsku varijantu,
kao što su to Hejstings i većina jugoslovenski opredeljenih Hrvata mislili, bilo
za čistu srpsku varijantu, onako kao što je to većina jugoslovenski opredelje-
nih Srba želela, moglo samo da dovede do zle krvi. Naposletku, pomirenost
različitih identiteta u Velikoj Britaniji bila je proizvod uspešnosti britanskog
imperijalnog projekta, dok će tek budućnost, s obzirom na odavno započeti
sumrak Imperije, pokazati koliko je ta „pomirenost“ trajna.
Kao i Hejstings, Sels je slično nekim novinskim kolumnistima uokviravao
predstavljanje rata u BiH okvirom agresor–žrtva i humanitarno-imperijalistič-
kim diskursom, s tom razlikom što se istorijskom analogijom vraćao u biblij-
ska vremena i antijudaističku prošlost Evrope: „Kako su Muslimani, narod čija
je religija stvorena šest vekova posle Isusa, mogli biti izabrani za genocid kao
Hristove ubice i izdajice rase jeste priča koja se ovom knjigom kani ispričati“
(Sells, 1996: XIV–XV). No, osim korišćenja istorijske analogije, BiH je sinhrono
poređena sa SAD na osnovu navodne sličnosti kultura i neprijatelja:552
„Kao i kultura u SAD, bosanska kultura ne može biti određena lingvističkim i reli-
gijskim kriterijima devetnaestovekovnog nacionalizma. Baš kao što Amerikanci
dele jedan jezik sa Britancima i Australijancima, tako i Bosanci dele jedan jezik
sa Srbima i Hrvatima. Baš kao što Sjedinjene Države nemaju jednu zvaničnu
crkvu, tako i Bosnu sačinjavaju ljudi različitih konfesija, i unutar ovih konfesija,
golemo različite perspektive. Ako Bosna nema kulturu, onda je nemaju ni SAD.
Ako Bosna treba da bude podeljena u religijski čiste države aparthejda, tada ista
logika vodi do ideje, predložene od strane Pokreta za hrišćanski identitet, da i
Sjedinjene Države treba da budu podeljene u države aparthejda različitih rasa i
religija“ (Sells, 1996: 151–152).
Navodi su motivisani liberalnim društvenointegrativnim idejama da SAD

treba da se odupru reakcionarnim rasističkim grupama koje bi od njih stvorile
neku isključivo hrišćansku antisemitsku i anticrnačku, islamofobičnu i homo-
fobičnu fundamentalističku republiku. U tom smislu se rat u BiH vidi uokvi-
ren borbom višeetničnosti i višekulturalnosti protiv reakcionarnih hrišćanskih
ideologija. Pitanje je, međutim, u kojoj meri se nedavno međunarodno pri-
znata, etnički znatno jednostavnija, nacionalno složenija, politički, privredno
i vojno nemoćna, i istorijski komplikovanija BiH može porediti sa SAD. Naime,
BiH je upravo određena „devetnaestovekovnim nacionalizmom“, pa čak iako
je on uvezen iz susednih država.
Ako Amerikanci dele jezik sa Australijancima i Britancima, Južni Sloveni
čak i isti jezik, usled nacionalističke histerije, nazivaju različitim etničkim nazi-
vima kako bi i na taj način potvrdili poseban nacionalni identitet. Nije ubedljivo
ni poređenje krajnje konfesionalne raznolikosti društva SAD sa postojanjem
svega tri konfesije čiji se ideolozi s mukom trpe, a koje su unutar sebe upravo
veoma istovrsne – za razliku od unutarkonfesionalne raznovrsnosti u SAD. No,
pošto su premise pogrešne, verovatnoća da i zaključak bude pogrešan veoma
je velika, pa se izvodi da ono što važi za BiH mora mutatis mutandis da važi i za
SAD. U stvari, radi se o težnji da se SAD uvuku u vojnu intervenciju protiv Srba
a u korist Bošnjacima predvođene BiH, pa otud i insistiranje na sličnostima.
Naposletku, uz sve razlike između BiH i SAD koje Sels previđa, da li je
WASP ono što, ipak, u velikoj meri određuje američko društvo i danas, pa
makar se nesumnjivo radilo o veoma izmenjenom društvu u odnosu na ono
koje je sociolog mogao analizirati pedesetih i šezdesetih godina? Drugim
552 Ovakav stav zagovara i Mahmutćehajić: „Iskrena borba za ovu zemlju (BiH, prim. aut.), kao
jedinstvo razlika, teško da igdje može naći toliko razumijevanja i podrške koliko u uku-
pnosti američkog iskustva“ (Mahmutćehajić, 2002: 166).
rečima, da li Sels idealizuje ne samo društvo BiH već i društvo SAD? Čini se
da oštrina kojom se liberalni islamofil obračunava s neprijateljem na Bal-
kanu zapravo govori o ugroženosti nekih temeljnih vrednosti prosvetitelj-
stva od strane protestantskih fundamentalista u savremenom američkom
društvu.
Ova grupa autora svedoči kako su različita teorijska objašnjenja
onog što se dešavalo u BiH bila uokvirena okvirom agresor–žrtva i izra-
žena humanitarno-imperijalističkim diskursom, te da je zapravo teorijska
usmerenost bila mnogo manje važna od društvenointegrativne funkcije
nauke zbližene sa novinarstvom, nezavisno da li se radi o etnosimbolizmu,
feminizmu ili nekom drugom usmerenju. Genocid se smatrao nespornim,
a demonizacija „počinitelja“ i viktimizacija žrtvi upotrebom istorijskih ana-
logija bila je rutinska.
10.7. Muslimani Balkana su večite žrtve

– Zapad je saveznik Srba
U sprovođenju etničkog čišćenja, Srbi su avangarda Evrope.

Žan Bodrijar (Jean Baudrillard)
Džastin Makarti (Justin McCarthy) profesor je Univerziteta Luisvil u Kenta-

kiju, istoričar i demograf, a široj stručnoj javnosti poznat je kao negator geno-
cida nad Armenima u Osmanskom carstvu tokom I svetskog rata.553 Uopšte,
radi se o jednom nekonformističkom odnosu, kad je zapadni istoričar u pita-
nju, prema islamu, pošto se umesto raširene islamofobije zastupa jedan isla-
mofilski stav. Nonkonformizam je, međutim, u znatno manjoj meri izražen u
vrednovanju Osmanske imperije, pošto se ona, što nije neobično na Zapadu,
smatra primernom političkom zajednicom. U sklopu tog opšteg okvira dolazi
i do viktimizacije balkanskih muslimana koji su doista doživeli teška vremena
sa propašću Osmanlija.554 U studiji iz 1993. (2. izdanje 1996) Osmanska Bosna,
1800. do 1878. Makarti piše:
553 http://en.wikipedia.org/wiki/Justin_McCarthy_(American_historian). Pristupljeno

5. V 2008.
554 „Katastrofa je pogodila muslimansko stanovništvo u 70-im XIX veka. Počinjući sa srp-
skom pobunom u Bosni 1875, nastavljajući s osmansko-srpskim ratom, nevoljama 1876.
u Bugarskoj, i rusko-turskim ratom 1877–1878, evropski muslimani su pretrpeli ogromne
gubitke. Od 1876. do 1882, skoro 600.000 muslimana ili je umrlo ili napustilo Evropu, naj-
više ka Anadoliji“ (McCarthy, 2000: 34–35). Navode se i podaci da je 17% bugarskih musli-
mana umrlo, a da se dodatnih 34% nikada nije vratilo u Bugarsku (McCarthy, 2000: 35),
što je svedočilo o praksi etničkog progona s genocidnim crtama. U liberalnoj bošnjačkoj
javnosti postoje i mnogo dalekosežnije procene: „Tako je ubijanje pet milijuna balkanskih
muslimana, te progon još toliko njih, od 1820. do 1920. godine, uglavnom prikazivano
„Crnogorski upadi u Bosnu i bosanski u Crnu Goru bili su tako uobičajeni u prvoj
polovini XIX veka da su prerasli u stalni rat. Boreći se za sopstvenu nezavisnost,
Srbija je slala agitatore u Bosnu kako bi ohrabrila tamošnje Srbe da se pridruže
borbi. Kadšto je sledio međuetnički rat (intercommunal warfare). Kada su se Srbi
pobunili u ranom XIX veku, recimo, napali su muslimanska sela. Bosanski musli-
mani su se tada pridružili vojsci sultana Mahmuta II u gušenju srpske pobune.
U srpskim pobunama koje su se proširile 20-ih g. XIX veka, 15.000–20.000 musli-
manskih stanovnika Srbije izbeglo je ili proterano i bilo zamenjeno Srbima iz
Bosne. Kad su evropske sile naterale Osmanlije da prihvate srpsku autonomiju
1833, bosanske zemlje su date Srbiji“ (McCarthy, 1996: 73).
Ovaj citat otkriva dve stvari: prvo, da se BiH u istorijskoj perspektivi ne

može gledati odvojeno od susednih teritorija, jer je zbog položaja na imperi-
jalnoj granici ova teritorija služila kako za vojne ekskurzije iz nje, tako i za pri-
manje vojnih udaraca od susednih imperija ili nacionalnih država; i drugo, da
predstava koju su razvijali različiti autori o BiH kao o višeetničkom raju nije baš
preterano uverljiva. Naime, ako su bosanski muslimani i Crnogorci bili u stal-
nom ratu, onda je i nepoverenje prvih prema pravoslavcima BiH moralo biti pri-
lično veliko. Tim više ako je tačno da je Srbija agitovala preko svojih ljudi u BiH
na pravoslavce da se pridruže borbi. Ispada da je bilo napada na muslimanska
sela, koji su prouzrokovali pridruženje bosanskih muslimana sultanovim tru-
pama. Teško je, međutim, pretpostaviti da se bosanski muslimani ne bi pridru-
žili ovim trupama i bez paljenja sela, jer je Osmansko carstvo bilo zasnovano
na šerijatu, pa je svaka pobuna hrišćana bila a priori kažnjiva, a sveta dužnost
muslimana da krenu u džihad i kaznu izvrše. Štaviše, ako je onoliki broj srbi-
janskih muslimana prognan, onda su oni, kada su se doselili u BiH verovatno
osećali izuzetno neprijateljstvo prema domaćim pravoslavcima. Takođe, oni
kao bitan sadržaj oslobodilačkih pohoda, u kojima su žrtve satanizirane, a njihove ubo-
jice posvećivane. (Jednaka ubijanja i tumačenja zbivala su se i tokom cijelog netom minu-
log stoljeća.)“ (Mahmutćehajić, 2002: 251). Ipak, ne mogu se ovakve užasne istorijske epi-
zode izdvajati iz njihovog istorijskog konteksta. Naime, muslimani su, dok je vladavina
Osmanlija bila neprikosnovena, na Balkanu neminovno povezivani sa njihovim osvaja-
njima, jer ih pre njih nije bilo, a otkad su Osmanlije zagospodarili, njihova je vlast izjedna-
čavana s vlašću pripadnika islamske vere. Tome je posebno doprinosila vladavina šerijat-
skog prava, nejednak položaj hrišćana pred zakonom, te nepravedni imovinski odnosi na
selu. Otuda se genocidna praksa primenjena prema muslimanskom stanovništvu može
tumačiti, bez obzira na verovatne Makartijeve i višestruko uveličane brojke Mahmutće-
hajića koje služe viktimizaciji, u istorijskom kontekstu borbe za oslobođenje od imperi-
jalnog vladara druge vere koji je u najvećem delu vremena tlačio inoverce na osvojenim
teritorijama. Naravno, to ne pravda progone, a naročito ne genocid nad često nedužnim
muslimanskim stanovništvom, ali pomaže jasnijem razumevanju istorijskih etnodemo-
grafskih procesa na Balkanu. Ovo je neophodno, između ostalog, i zato da bi se izbegla
mitologizacija Osmanske imperije i bošnjačkog ili albanskog nacionalizma umesto done-
davno hegemone nacionalne mitolologije balkanskih većinski hrišćanskih nacija.
pravoslavci iz BiH koji su došli u Srbiju verovatno su osećali slično prema musli-
manima. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da su „dobar deo bosanskog stanov-
ništva sačinjavale izbeglice iz Hrvatske, Slavonije, Srema i Dalmacije“ (Ćorović,
2006: 5: 97), pokrajina koje su Habzburzi povratili krajem XVII veka i iz kojih su
muslimani bežali u BiH. Naposletku, od višeetničke harmonije u južnosloven-
skim delovima Osmanske imperije uopšte, i u BiH napose, malo ostade.
Zanimljiv je, međutim, izbor reči koji Makarti pravi. Tako su oba srpska
ustanka svedena samo na pobunu (revolt), čime se relativizuje njihov naci-
onalni značaj. Naime, radilo se o početku nacionalističkih pokreta hrišćana
protiv vlasti Carevine koji su doveli i do njenog postepenog povlačenja s Bal-
kana. Ako se svedu na obične pobune protiv vlasti, onda se ne može dobro
shvatiti značenje i značaj koji su imali za proces nestajanja Osmanske impe-
rije. Može se, čak, govoriti i o revoluciji, jer ne samo što je započeto obaranje
vlasti Imperije posle nekoliko vekova, već je izvršeno i ukidanje feudalizma.
Posebno je čudnovato nazivanje šest nahija – krajinske, crnorečke, paraćinske,
kruševačke, starovlaške i jadarske – koje su priključene Srbiji 1830. (Ćorović,
2006: 5: 94), bosanskim zemljama (Bosnian lands), jer se na taj način svesno ili
nesvesno ispoljava težnja da se upravna podela u okviru Osmanske imperije
(bosanski ejalet je sadržao ne samo ove nahije, već i ceo novopazarski San-
džak) istorijski normalizuje.
Makarti se posebno bavi pitanjem broja balkanskih muslimana pre i posle
1878, kao i pre i posle balkanskih ratova. U BiH, po Makartiju koji sledi osman-
ske godišnjake, bilo je 1870. tek nešto manje od 50% muslimanskog stanov-
ništva. Po okupaciji BiH od strane Austro-Ugarske, pravoslavci su činili rela-
tivnu većinu, a hrišćani uopšte više od tri petine stanovništva BiH. Radilo se,
veli, Makarti, o „najznačajnijoj promeni u Bosni od osmanskog osvajanja pre
četiri stotine godina“, u čemu autor ima pravo (McCarthy, 1996: 81–82). Pa
ipak, odnosi moći u društvu nisu se naročito izmenili, pošto je zadržana struk-
tura zemljišnih poseda i ličnih odnosa na osnovu njih na bosanskohercego-
vačkom selu. Takođe, promuslimanski i proosmanski stav Makartija izražen je
i u posmatranju Balkanskog rata:
„Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka su izvršile invaziju na osmansku Evropu,

goneći ispred sebe stotine hiljada muslimanskih izbeglica. Do kraja rata 1913,
većina muslimana osmanskog Balkana bila je ili pobijena ili proterana. Od 1912.
do 1920. 414.000 muslimana iseljeno je u Anadoliju i istočnu Trakiju (regije koje
su postale Republika Turska). Drugih 399.000 je pristiglo između 1921. i 1926,
uglavnom kao deo razmene stanovništva između Turske i Grčke. 632.000, 27%
muslimanskog stanovništva osmanskog Balkana je umrlo” (McCarthy, 2000: 37).
Reč „invazija“ ima jasan prizvuk agresije. Žali se za Osmanskom imperijom

i preziru nacionalizmi malih nacija Balkana. To se posebno ističe pravljenjem
sintagme od reči „osmanska“ i „Evropa“. Orijentalistički diskurs koji vlada većim

delom Balkana ovakav spoj dve reči u sintagmi smatra „neprirodnim“. S druge
strane, međutim, spajanje ove dve reči uz smatranje balkanskih nacionalizama
agresivnim, pa i genocidnim, upućuje autora na klizav teren balkanizma, pošto
se s neodobravanjem gleda na pravoslavne hrišćane i njihov brutalni odnos
prema muslimanima. Ovde su muslimani deo civilizovane Evrope, a pravo-
slavni hrišćani su u stvari balkanski varvari koji vrše etničko čišćenje. Naravno,
od odabira istorijskog perioda koji se proučava zavisiće i zaključak koji će se o
nekoj političkoj zajednici, etničkoj grupi, verskoj zajednici ili civilizaciji doneti.
Makarti je odabirom perioda u dobroj meri predodredio kakve će rezultate
dobiti. Ovi su mu potrebni da bi prikazao balkanske muslimane kao glavne,
ako ne i jedine žrtve balkanskih nacionalizama XIX i XX veka, a Osmansku impe-
riju superiornu prema balkanskim nacionalnim državama koje su je nasledile.
Slično ovom istoriografskom pristupu, francuski čuveni i, nažalost pokojni,
filozof postmodernističkog usmerenja, Žan Bodrijar (Jean Baudrillard), ponu-
dio je jedan islamofilski i okcidentalistički pogled na rat u BiH.555 On je, naime,
smatrao da je Zapad saučesnik Srba u istrebljenju bosanskih muslimana, pa se
u tome izjednačio sa mnogim muslimanima širom sveta koji su upravo na taj
način tumačili rat u BiH.556 Razorna kritika Evrope i u njoj ukorenjenog rasizma
sledila je iz ovih redova:
„’Stvarna’ Evropa u stvaranju je jedna bela Evropa, jedna izbledela Evropa koja
je moralno, privredno, i etnički ujedinjena i očišćena. Ova Evropa se pobednički
stvara u Sarajevu. U stvari, ono što se dešava nije neko incidentno dešavanje
mimo nepostojeće, bogobojazne, i demokratske Evrope, već logična i nastupa-
juća faza novog evropskog poretka, koji je jedna grana novog svetskog poretka
čije su globalne odlike beli fundamentalizam, protekcionizam, diskriminacija i
kontrola“ (Baudrillard, 1996: 82–86, u: Cushman, Meštrović, 1996).
Moralistička fraza i neprecizno korišćenje termina odlikuju ovaj pasus.

Tako, „beli fundamentalizam“ jeste suštinski nejasan pojam koji tek maglo-
vito upućuje na spajanje rasizma sa hrišćanstvom u društvenom kontekstu
EU. U tom smislu se opsada Sarajeva smatra simboličkom tačkom stvaranja
ujedinjene Evrope u kojoj nema mesta za muslimane i nebelce. Na taj način
555 U zborniku radova Kašmena i Meštrovića preštampani su članci objavljeni između 1993.
i 1995. u levoliberalnom dnevniku Liberation, bliskom Socijalističkoj partiji Francuske.
556 „Muslimanski blok“ u UN je nekoliko puta bezuspešno tražio ukidanje embarga na oružje
BiH, tj. muslimanskim snagama, zato što to nije moglo proći kroz Savet bezbednosti. Dok
je boravio na Oksfordu 2003– 2004, pisac ovih redaka se osvedočio u razgovorima koje je
vodio sa studentima islamske veroispovesti iz jugoistočne Azije da je upravo ovakva slika
rata u BiH bila rasprostranjena u njihovim društvima. Uzgred, do 2006. građanima Srbije
bio je zabranjen ulazak u Maleziju.
se bosanski muslimani naročito viktimizuju, jer oni nemaju protiv sebe samo
Srbe, koji su tek, kako je služeći se retoričkim sredstvom ironije primećeno,
„avangarda Evrope“, već i celu Evropu koja je umešana u „istrebljenje“ bosan-
skih muslimana kao početak „trebljenja“ muslimana u celoj Evropi, zato što
su „sve evropske zemlje na putu etničkog čišćenja. Ovo je istinska Evropa, u
laganom stvaranju u senkama nacionalnih skupština, predvođena Srbijom“.
Tako je, ironično, ako ne u stvarnosti, ono u glavama ne samo nekih srp-
skih, već i pojedinih evropskih intelektualaca, Srbija konačno postala „lider“
– i to ne tek na Balkanu, već i u Evropi. No, usledilo je i upozorenje „evrop-
skoj avangardi“: „Ispada da su sve evropske nacionalnosti i politike delale u
saglasju da naprave ugovor sa Srbima koji su postali agenti za prljave poslove
Zapada – baš kao što je Zapad imao ugovor sa Sadamom Huseinom protiv
Irana. Problem je ako se ubica suviše zanese, jer onda i on mora biti elimini-
san“ (Baudrillard, 1996: 83, u: Cushman, Meštrović). Reč je, nesumnjivo, o okci-
dentalističkom diskursu koji sve zlo nalazi na Zapadu koji se poima kao istovr-
stan, umesto da se uoče sve raznovrsnosti koje postoje u okviru njega. Naime,
sam kapitalizam se razlikuje u SAD u odnosu na skandinavske zemlje ili Fran-
cusku. Mediteranske zemlje, kao što su Italija i Španija, znatno se razlikuju od
srednjoevropskih ili skandinavskih društava. Postoje i ne male razlike između
društava katoličke i društava protestantske tradicije, a klasne razlike između
srednjih slojeva i radništva nipošto nisu ukinute. Naposletku, velike su puko-
tine u shvatanju političkih odnosa u svetu između EU i SAD.
Sve ove razlike, međutim, za Bodrijara nisu bile bitne, već je dosledno
homogenizovao neprijatelja. Srbi su u najvećoj meri depersonalizovani
(„agenti za prljave poslove Zapada“) i demonizovani („ako se ubica suviše
zanese“) kao nacija, jer se predstavljaju kao potpuno istovrsna grupa ljudi
kolektivno oduševljena ubijanjem u toj meri da ih čak i pokvareni Zapad mora
„eliminisati“. Dakle, „eliminacija“ cele nacije, jer nikakva ograda nije naprav-
ljena, podrazumeva se kao opravdana, pošto se radi o „ubicama“. Prema tome,
„Zapad“ trpi „ubice“ koji „rade prljave poslove“ za njega dok se neka zamišljena
granica ne pređe, ali kad se ona pređe, onda ih „eliminiše“. No, da bi crno-
bela zastrašujuća slika koja ne zahteva razmišljanje bila potpuna, uz dželate
je morala sadržati i žrtve:
„Bosanci sve to znaju. Oni znaju da duguju njihovu zlehudu sudbu međunarod-
nom ’demokratskom’ poretku, a ne nekom ostatku čudovišne izrasline fašizma.
Oni znaju da su predviđeni za istrebljenje, izgon, ili isključenje, kao i svi razno-
rodni i pobunjenički elementi diljem sveta. Ne želim da uznemirim licemernu
grižu savesti zapadnih demokrata i humanitaraca, ali ne može biti žalbe na ovaj
proces, pošto je to postojani put progresa. Jasno, moderna Evropa će se razviti iz
iskorenjivanja muslimana i Arapa – osim ako oni ne opstanu kao useljeni robovi“
(Baudrillard, 1996: 83, u Cushman, Meštrović, 1996).
Dakako, žrtve su muslimani, „svi i svuda“, a naročito u Evropi. Žrtve Srba

su bosanski muslimani, a žrtva Evropljana, jer Srbi su tek avangarda, jesu svi
evropski muslimani i Arapi. Autor se služi retoričkim sredstvom ironije, jer se
upotrebom navodnika uz pridev „demokratski“ ispred imenice poredak jasno
ukazuje da ono što se obično smatra demokratskim nema veze s demokrati-
jom. Naprotiv, kontekst prvih dveju rečenica, koji čine „Bosanci“ koji sve znaju,
pa i to da poredak u kojem Evropljani žive nije demokratski, već tek jedna
ublažena varijanta fašizma, jasno ukazuje da stvarnost u kojoj se živi nije ni
blizu ideala demokratije.
Bodrijar zapravo vrši društveno normalizovanje ličnih modela na jedan
neuobičajen način: on, umesto da kaže kako je nešto opštepoznato, izražava
to prostom izjavnom rečenicom da „Bosanci sve to znaju“.557 Na taj način, ono
što on misli projektuje se na opšteprihvaćene žrtve – ono što on zna, znaju i
žrtve. Moje „znanje“ je, pošto je istovetno znanju žrtava, saznajno nadmoćno.
Utoliko je sramota „Zapada“ veća. Time moralistički humanitarno-imperijali-
stički diskurs dostiže svoj vrhunac, jer Srbi nisu samo neki neljudi čijih se dela
i njih samih „mi“, tj. Zapad, zgražamo. Ne, oni su tek naši „agenti“ koji vrše
„prljave poslove“, tj. „istrebljenje, izgon, ili isključenje“ muslimana, u naše ime:
„Niko ne sme niti želi da ponudi konačnu analizu, da prizna kako Srbi nisu samo
agresori (ovo je pomalo kao razvaljivanje otvorenih vrata), već naši objektivni
saveznici u ovoj operaciji čišćenja buduće Evrope, oslobođene njenih dosadnih
manjina, i budućeg svetskog poretka, oslobođenog svih radikalnih promena nje-
nih vlastitih vrednosti – zasnovanih na demokratskoj diktaturi ljudskih prava i
slobodnog tržišta“ (Baudrillard, 1996: 85, u: Cushman, Meštrović).
Oni su, znakovita je upotreba lične zamenice u prvom licu množine,

„naši“ kerberi, ono najgore što postoji u „našoj“, tj. zapadnoj, civilizaciji, pa
zato i treba da budu „eliminisani“ ne bi li naša bolesna civilizacija, možda, iako
malo verovatno, naposletku bila izlečena.558 Utoliko, vrši se svojevrsno i veoma
557 Muhamed Filipović se u osnovi slagao da na Zapadu postoje antimuslimanske predra-

sude koje su odredile i politiku EU prema ratu u BiH, ali nije išao tako daleko kao Bodri-
jar: „U međuvremenu su dopustili (predstavnici EU i „prije svega Velike Britanije i Francu-
ske“, prim. aut.) da oba agresora (Srbija i Hrvatska, prim. aut.) vrše veliki dio svog programa
istrebljenja ljudi i cijepanja zemlje. (...) Tvrdnju da to nije bio, ujedno, i plan vodećih fak-
tora tadašnje europske politike, a ne samo slučajno događanje iznuđeno prilikama, tj. da
im plan nije bio da se Bosna i Hercegovina podijeli ili da se onemogući da ona nastavi
svoj razvoj pod uvjetima vidljive dominirajuće političke uloge muslimana u njoj, kojih je
prognostički trebalo uskoro biti više od 50% stanovništva, nije više moguće argumenti-
rati“ (Filipović, 2002: 146–147).
558 Otuda i naslov jednog od članaka koji je Bodrijar napisao: „Srbijanizacija Zapada“ (Baudri-
llard, 1996: 84, u: Cushman, Meštrović). Prema tome, Zapad možda i nije bio tako loš, ali ga je
rat u BiH „srbijanizovao“. „Srbijanizacija“ u ovom kontekstu zapravo predstavlja „šejtanizaciju“.
neuobičajeno preplitanje okvira agresor–žrtva i pripadajućeg humanitarno-

imperijalističkog diskursa sa ipak preovlađujućim okcidentalističkim i bal-
kanističkim diskursom. Istovremeno, uključen je i levičarski okvir s antikapi-
talističkim diskursom koji se protivi „demokratskoj diktaturi ljudskih prava i
slobodnog tržišta“. Ovo preplitanje nekolikih okvira i diskursa svedoči o dve
međusobno neisključujuće mogućnosti: autor želi da propagandno utiče na
javnost i/ili da je šokira. S jedne strane, metaforično se daje za pravo većini
koja je Srbe smatrala agresorima („razvaljivanje otvorenih vrata“), a Bošnjake
žrtvama, a s druge, dovodi se u pitanje moralna superiornost Zapada („naši
objektivni saveznici“), koja se ipak zadržava za samog autora. Da pisac ovih
redova zna turski, arapski ili persijski jezik, verovatno bi slično preplitanje
okvira i diskursa uz moguće manje ironije našao u tumačenju rata u BiH u
odgovarajućim sredinama.559
Bodrijar, naizgled, sve posmatra sa olimpijskih intelektualnih visina, iro-
nično tvrdeći kako „ne želi da uznemiri licemernu grižu savesti zapadnih demo-
krata i humanitaraca“, čime zapravo pravi otklon od okvira agresor–žrtva prema
okviru sukoba civilizacija. Pa ipak, francuski postmodernista je zapravo spadao
u te iste „zapadne demokrate i humanitarce“ nad kojima se zgraža, jer da nije
tako, red bi nalagao da je otišao u BiH da pomogne diskurzivno predstavlje-
nim istovrsnim „Bosancima“ da se izbore protiv otelotvorenja zla koje se Srbima
naziva. Tako bi pomogao i „Zapadu“ da pronađe svoju izgubljenu savest:
„Ono što je u pitanju jeste problem zla. Denuncirajući Srbe kao ’opasne psiho-
pate’, mi se ponosimo što smo uperili prst na zlo, a da ne dovodimo u pitanje
nevinost naših demokratskih namera. Mi sugerišemo da je naš posao okončan
onog trenutka kad smo proglasili Srbe ’lošim momcima’, ali ne i neprijateljem.
To činimo s dobrim razlozima, pošto se iz svetske perspektive, mi Zapadnjaci, mi
Evropljani borimo upravo protiv istih neprijatelja kao i Srbi: islama i muslimana“
(Baudrillard, 1996: 85, u: Cushman, Meštrović).
Doista, Bodrijar je na manihejski način u Srbima prepoznao ne samo „loše

momke“ već i neprijatelja protiv kojeg je trebalo povesti borbu. Tek tada bi,
Radi se o ironijskom preplitanju balkanističkog i okcidentalističkog diskursa, jer balka-

nizam („srbijanizacija“) je u stvari u funkciji okcidentalizma kao (samo)kritike Zapada.
559 Bodrijar je pisao i ovo: „Ukratko, mi ćemo bombardovati nekoliko srpskih položaja dimnim
bombama, ali mi nikada nećemo uistinu intervenisati protiv njih, pošto je njihov rad
bazično naš vlastiti. Ako bude neophodno da se završi sukob, mi bismo pre slomili kičmu
žrtvama, pošto nas one mnogo više nerviraju od počinilaca. Ako bosanski muslimani
pokušaju da se brane, onda ćemo videti da su oni ti koje će Međunarodne snage za brzu
intervenciju (snage UN sačinjene od Britanaca i Francuza, koje su osnovane u julu 1995.
u BiH, prim. J. B.) neutralisati i likvidirati. U slučaju moćne muslimanske ofanzive, među-
narodne snage će postati efikasne“ (Baudrillard, 1996: 85, u: Cushman, Meštrović).
naime, bilo jasno da „mi“, upotreba prvog lica množine za istovrsno protu-
mačeni „Zapad“ nikako nije slučajna, nismo saučesnici u srpskoj borbi pro-
tiv „islama i muslimana“. Takođe, znakovit je izostanak kritike SAD, jer su one
verovatno bile prepoznate kao neprijatelj Srba, dok su se vlade Velike Brita-
nije i Francuske uglavnom protivile takvom određenju, pa se kritika rezer-
više za „Evropu“. No, na isti način, znakovit je i izostanak izričite podrške poli-
tici SAD, najverovatnije stoga što levičaru nije pristajalo da javno hvali državu
koja je glavni oslonac „demokratskoj diktaturi ljudskih prava i slobodnog trži-
šta“, s čijim se zvaničnim određenjem rata u BiH sasvim slagao. Diskurzivna
strategija prećutkivanja primenjena je u cilju prikrivanja saznajno-ideoloških
nesaglasnosti u misli francuskog postmoderniste. Moguće je da, ipak, i post-
modernisti drže do logike više no što se obično misli, pa otud i potreba za pre-
ćutkivanjem činjenica koje narušavaju sistem.
Bodrijar je držao lekcije iz etike sredini u kojoj je živeo, demonizujući
usput jednu zaraćenu stranu u BiH, viktimizujući drugu, i sasvim zaborav-
ljajući (nijednom ne pomenuvši) treću. Manihejskom logikom na kliskom
etičkom polju, postmodernista je premostio epistemološke teškoće pri-
bližavanja pouzdanom saznanju. Otkud to da je postmodernistički levičar
bio tako siguran da televizijska slika iz BiH nije bila tek simulakrum u inte-
resu krupnog kapitala ili političkih moćnika na Zapadu? On, međutim, nije
sebi postavljao takva pitanja: „Srbi, ubice, živi su na svoj način, dok su žrtve
Sarajeva na strani stvarne smrti. Mi smo, međutim, u čudnoj poziciji, niti
mrtvi niti živi, već smo zamenici mrtvih. U ovom smislu, bosanski sukob je
jedan globalni izazov; svuda u sadašnjem svetu Zapad zamenjuje mrtve“
(Baudrillard, 1996: 88, u: Cushman, Meštrović). Još jednom je potvrđeno da
prethodno Srbi nisu slučajno nazivani ubicama. Oni su, doista, depersona-
lizovani i demonizovani kao nacija ubica. Istovremeno, umesto bosanskih
muslimana koristi se pojam „žrtve Sarajeva“ koji ukazuje na stanovnike grada
koje ubijaju etnizovane ubice pod imenom Srba. Pomalo bizarno, „mi“, prvo
lice množine Zapada, „zamenjujemo mrtve“, jer usled sebičnosti nismo spre-
mni da žrtvujemo svoje vojnike ni za kakvu vrednost,560 pa smo stoga mrtvi
i pored života koji samo naizgled živimo.
Naravno, nije saznajno opravdano da se viktimizovanjem nekoj grupi pri-
bavlja monopol na žrtvu. No, Makartijeva istraživanja, a u manjoj meri i Bodri-
jarova ironična filozofiranja, poseduju vrednost zato što utvrđuju neprijatne
istine o prošlosti i sadašnjosti balkanskih nacionalizama i evrocentričnosti.
560 „Zapadna vojna nesposobnost da reaguje na srpsku agresiju jednaka je nesposobnosti

da rizikuje život jednog jedinog vojnika“ (Baudrillard, 1996: 87, u: Cushman, Meštrović).
Zanimljiva je ova ne samo u Francuskoj primećena spremnost filozofa u poznijim godi-
nama da izlože riziku živote mlađih ljudi, pa makar se radilo i o vojnicima kojima je to u
opisu radnog mesta.
Posle njih, intelektualci balkanskih i drugih evropskih nacija sa hrišćanskim

korenima, bez obzira na to da li su teisti, deisti, agnostici ili ateisti, imaju duž-
nost da se suoče sa duboko ukorenjenom islamofobijom svojih društava.561 To
je neophodan, iako nedovoljan uslov da ova društva postanu humanija no što
su dosad bila. Istovremeno, kao nenameravana posledica Makartijevog pisa-
nja, probija se i jedna realističnija slika istorije BiH od one koju su Malkolm i
sledbenici nametnuli kao hegemonu.
10.8. BiH i Bošnjaci kao saznajno-etički i politički štit Hrvatske

– Hrvatska kao jemac BiH
Od septembra 1992. pogotovo, sve je više čarki između Armije

RBiH i HVO u centralnoj Bosni.
Ksavije Bugarel
Najuvaženiji istoričar sa prostora bivše Jugoslavije na Zapadu svakako

je profesor istorije na Univerzitetu Jejl (Yale) Ivo Banac.562 U studiji Bosnian
Muslims: From Religious Community to Socialist Nationhood and Postcommu-
nist Statehood, 1918–1992 izneo je jednu viziju BiH i Bošnjaka kojima je veza
sa Hrvatskom i Hrvatima zapravo glavni zalog nezavisnosti i prosperiteta, 563
pošto su navodno još bosanski franjevci u Osmanskom carstvu „bili stvarni
čuvari bosanskih državnih tradicija pod Turcima“564 (Banac, 1996: 133). Za
ovako dalekosežnu tvrdnju nije naveden nikakav izvor ili argumentacija. Isto-
vremeno čudi što se za Osmansku višeetničku imperiju koristi izraz Turci, iako
je Republika Turska nastala tek posle I svetskog rata. Prema Marku Mezaueru,
sve do XIX veka Turcima su nazivani uglavnom siromašni seljaci Anadolije,
561 Viktor Majer (Viktor Meier), novinar Frankfurter Allgemeine Zeitung, svoje predrasude
prema islamu i činjenici da ih bosanski muslimani nisu potvrđivali razrešio je na sledeći
način: „U bosanskom islamu pretežu one snage koje žele racionalan evropski islam a ne
orijentalni fundamentalizam. Možda će ovaj evropski islam jednom biti cijeloj Evropi
od koristi“ (Meier, 1986, cit. pr. Smailu Baliću, 1998: http://www.ferhadija.com/index.
php?Action=ShowAll&id=115, pristupljeno 10. VI 2008.). Tako je u okviru sukoba civiliza-
cija primenjen orijentalistički diskurs koji je, međutim, balkanski islam predstavio „raci-
onalnim evropskim islamom“, oštro ga odvajajući od neevropskog islama koji je nužno
„orijentalni fundamentalizam“. Evropa je tako prosvetila islam koji je van nje osuđen na
fundamentalizam.
562 Poznat je i kao istaknuti liberalni kritičar autoritarnog režima Franje Tuđmana, nekadaš-
nji vođ bivše Liberalne stranke, bivši ministar, šef Hrvatskog helsinškog odbora i urednik
časopisa Eastern European Politics and Society.
563 Ovakav stav je karakterističan za liberalne nacionaliste Hrvatske („čak i za umerenije
Hrvate“ – Burg, Shoup, 2000: 35), jer se na taj način čuvaju strateški interesi Hrvatske.
564 Istu tvrdnju iznosi i Branka Magaš, koja ipak malo opreznije veli da su franjevci „zadržali
sećanje na kraljevinu, ali samo kao deo njihove vlastite istorije“ (Magaš, 2003: 20).
dok bi se bilo koji drugi musliman Osmanskog carstva uvredio ako bi ga tako
imenovali (Mazower, 2000: 51), pa utoliko više nema razloga da se ovaj naziv
koristi. Veza sa Srbima i Srbijom za BiH i Bošnjake je, za razliku od veze sa Hrva-
tima i Hrvatskom, večito smrtonosna:
„Bosanski islam nije bio udaljeniji565 (no more latitudinarian) od islama Osman-
ske imperije, već je uvek težio autentičnosti što je neizbežno u graničnim obla-
stima. Neuspešni ustanak Huseina-kapetana Gradaščevića protiv Porte (1831)
bio je izazvan ne samo neprijateljstvom prema reformama Mahmuta II već i Por-
tinim teritorijalnim ustupcima Srbiji, i nevoljnošću da se zaštite muslimani obre-
novićevske Srbije“ (Banac, 1996: 133).
Od istraživačevog izbora konkretnog perioda kojim će se baviti u velikoj

meri zavisi značenje i značaj njegove pripovesti. U gornjem navodu se značaj
i značenje istraživačevog izbora perioda ogleda u činjenici da se odvaja naci-
onalno oslobođenje Srbije kako od lokalne strahovlade odmetnutih dahija,
tako i od same imperijalne vlasti Osmanlija. Posredno se prikazuje Srbija kao
večiti agresor i tlačitelj muslimana, jer njoj Porta daje teritorijalne ustupke,
iako Srbija odbija da zaštiti srbijanske muslimane. Nasuprot tome, za pro-
gon muslimana iz Ugarske i njihovo naseljavanje u BiH posle neuspešne
opsade Beča 1683, kada su muslimani u BiH postali većina, Banac je pisao
da su se „Turci – zapravo uglavnom slovenski bosanski muslimani – povu-
kli iz Ugarske i Hrvatske pred nastupajućim habzburškim i mletačkim sna-
gama“ (Banac, 1996: 131). Prema tome, upotrebljava se eufemizam „povla-
čenje“, što se uobičajeno i ispravno koristi za pokret vojnih snaga a ne za
prisilne seobe celokupnog stanovništva, za progon muslimanskih civila iz
Habzburške monarhije.
Istina, Banac pominje svedočenje Eugena Savojskog kako je „spalio Sara-
jevo do temelja 1697.“, ali to odmah objašnjava rečima da je „netrpeljivost
u religijskim stvarima bila prihvaćena evropska praksa“ (Banac, 1996: 132),
što je doduše nesumnjivo tačno. Ipak, Banac nije citirao i deo koji je Eugen
Savojski takođe pomenuo i koji nije bez značaja: „Naše trupe... ponele su ratni
plen, uključujući žene i decu“ (Bakić Hayden, 2006: 155). Da li je i to spadalo u
„evropsku praksu“ kada ratuju dve hrišćanske vojske ili je, možda, bilo dopu-
štenije kada se ratuje protiv muslimana? Naposletku, koliko su Srbi odstupali
od „evropske prakse“?
Iz Bančeve pripovesti može se zaključiti da su muslimani bili suočeni sa
nečim strašnim u „obrenovićevskoj Srbiji“, što je uostalom istinito ali i upo-
redivo s onim što ih je ranije snašlo u Ugarskoj i njenim delovima Hrvatskoj i
565 Banac misli ili na udaljenost od islamske pravovernosti ili na udaljenost bosanskog od
osmanskog islama.
Slavoniji,566 pa se i izostanak „zaštite“ uzročno povezuje sa izbijanjem pobune

Huseina kapetana Gradaščevića. Banac je, međutim, primenjujući standar-
dni balkanistički diskurs, zaključio da je do 1878. i ulaska austrougarske voj-
ske u BiH „vreme za paljenje džamija i ’religijsko čišćenje’ bilo isteklo“, ali da je
„balkanski razvoj uvek kaskao za Evropom“.567 Ne umanjujući značaj postepe-
nog „procesa civilizovanja“ civilizatora, ipak, verovatnije je objašnjenje da su
krajem XVII veka habzburške trupe bile u osvetničkom pohodu zbog opsade
Beča i dugotrajne okupacije Ugarske od strane Osmanskog carstva, dok se
1878. radilo o hladnokrvnom izvršavanju prava i obaveza dobijenih na Ber-
linskom kongresu. No, Banac je, štaviše, pisao i na jedan prikriveno orijenta-
listički način o blagotvornom uticaju habzburške uprave na prirodu islama
u BiH nakon 1878: „Posle austrougarske okupacije 1878, bosanski islam je
postao sasvim pitom, integrisan, kakav je bio, unutar državne politike Habz-
burške monarhije prema nekatolicima. Iako je katolička crkva sigurno osna-
žena u habzburškoj Bosni, ne može se tvrditi da je bila privilegovana ili da su
druge religijske zajednice bile zanemarene“ (Banac, 1996: 133–134).
Dakle, Habzburška monarhija, „očišćena“ svojevremeno od muslimana, što
je prethodno eufemizmom ublaženo skoro do neprepoznatljivosti, a barem
od vremena Austro-Ugarske, postala je trpeljiva prema svim konfesijama, pa
i prema muslimanima BiH. Kulturtraeger ideologija vodećih krugova K und K
monarhije prima se zdravo za gotovo, ako se, možda, i retroaktivno ne promo-
više. Naime, pošto je tek u Habzburškoj monarhiji „islam postao pitom“, to znači
da je prethodno bio divalj, što izričito nije rečeno, jer se koristila diskurzivna
strategija prećutkivanja u cilju prikrivanja politički nekorektnog orijentalizma.
566 Bugarel, primerice, smatra ovo „povlačenje“ prvim velikim „etničkim čišćenjem“ musli-
mana na Balkanu (Bugarel, 2004: 34).
567 Koliko je tvrdnja o večitom kaskanju Balkana za Evropom proizvoljna, a i inače je ovo
„uvek“, po pravilu, neistorično (Todorova, 1998: 273), može posvedočiti primer koji navodi
Norbert Elijas: „U XI stoleću jedan venecijanski dužd oženio se grčkom princezom. U nje-
noj vizantijskoj sredini viljuška je već očito bila u upotrebi. U svakom slučaju, saznajemo
da je princeza unosila hranu u usta (...) pomoću malih zlatnih viljušaka s dva zuba. (...)
Ova novina izgledala je kao znak tako velike prefinjenosti, da je duždevka bila strogo
ukorena od crkvenih poglavara, koji su na nju zazvali gnev božji. Nešto kasnije, dobila je
strašnu bolest, a sveti Bonaventura to odmah proglasi božjom kaznom. (...) Trebalo je da
prođe pet stotina godina da se struktura ljudskih odnosa tako izmeni pa da to sredstvo
postane uobičajeno (na Zapadu, prim. aut.). Od XV stoleća, viljuška iz Italije stiže u Fran-
cusku, a zatim i u Englesku i Nemačku, barem među gornje društvene slojeve, postajući
sve više sredstvo za jelo, pošto je dugo služila samo za uzimanje jela s poslužavnika“ (Eli-
jas, 2001: 117). Otuda je verovatno u pravu bugarska istoričarka Todorova kada smatra
da su uoči osmanskog osvajanja srednjovekovna društva na Balkanu dostigla, „a možda
i prestigla, rafiniranost društava zapadne Evrope. Uprkos političkoj rasparčanosti poluo-
strva (što karakteriše i najpoznije i najrazvijenije stadijume evropskih feudalnih društava),
postojale su i naznake mogućeg razvoja u pravcu konsolidovanja srednjovekovnih nacija
(protonacija), kao i u pravcu humanizma i nacionalnih kultura“ (Todorova, 1998: 312).
Pritom, sami pravoslavci mahom su se osećali diskriminisani u Habzbur-

škoj monarhiji, baš kao i muslimani. O tome svedoči i činjenica da su izbijale
udružene pobune jednih i drugih protiv Monarhije, te da su se bosanski musli-
mani masovno iseljavali u tim godinama iz BiH u Anadoliju, što je uostalom
na prethodnoj stranici i sam Banac naveo (Banac, 1996: 132). Ako je to tačno,
onda se teško može govoriti o visokom stepenu „integrisanosti“ muslimana
u društvo Habzburške monarhije, premda su barem zemljoposedničkoj eliti
interesi bili zaštićeni.568
U argumentovanju stava da je BiH istorijski bliska hrvatskoj nacionalnoj
politici Banac pominje i argument nacionalnog opredeljivanja musliman-
skih intelektualaca: „Iako se muslimanska inteligencija preovlađujuće sma-
trala hrvatskom, većina bosanskih muslimana je izbegavala da zauzme stranu
između dve hrišćanske zajednice, osećajući da ti zahtevi za ’nacionalizacijom’
potkopavaju muslimansko jedinstvo“ (Banac, 1996: 134).
No, empirijska istraživanja nacionalnog deklarisanja muslimanske inteli-
gencije BiH nisu baš jednoznačna, a Banac se nije potrudio da upozna anglo-
američku publiku s rezultatima istih, već je tražio da mu se veruje na reč. Boš-
njački istoričar Enver Redžić, pak, veli da njegov kolega Muhamed Hadžijahić:
„Akribičnim istraživanjem (on) utvrđuje podužu listu istaknutih Muslimana koji

su se nacionalno opredijelili kao Srbi. Na čelu ovog popisa nalaze se Hamzaga
Rizvanbegović i Rustembeg Bišćević, da bi mu se pridružili Mehmed ef. Spaho569
(budući vođ Jugoslovenske muslimanske organizacije, prim. aut.), Musa Ćazim
Ćatić (koji se poslije deklarisao kao Bošnjak i konačno kao Hrvat), Mehmed Ali-
paša Rizvanbegović, Derviš-beg Ljubović, Osman Đikić, Avdo Karabegović, Salih
Safvet Bašić, Selim ef. Muftić, Fehim Musakadić, Velija Sadović, Mustafa ef. Fočo,
Ahmed Traljić, Derviš-beg Miralem, Salih Kazazović, Avdo Sumbul, Osman-Nuri
i Hadžić, Husaga Ćišić, (poslije Bošnjak), Suljaga Salihagić (takođe poslije Boš-
njak), dr Hamdija Karamehmedović, Šukrija Kurtović, Hamid Kukić, Murat Sarić,
Hasan Rebac (prvobitno Hrvat), Hadži Hamid Svrzo, Mehmed Zildžić, Mehmed
Ćišić, Muhamed Mehmedbašić, Avdo Hasanbegović, Alija Džemidžić, Rešid
568 Bugarel je ispravno ocenio društveno stanje BiH u Austro-Ugarskoj: „U ekonomskom

pogledu, Austro-Ugarska u svojoj administraciji favorizuje katoličke elite (bilo lokalne,
ili one pridošle iz drugih delova Carevine), i održava agrarne privilegije muslimanskih
elita u zamenu za njihovu lojalnost. U političkom pogledu, ona daje kulturnu i versku
autonomiju srpskoj i muslimanskoj zajednici (1903, odnosno 1909. godine) (...)“ (Buga-
rel, 2004: 51).
569 U međuratnom periodu je izbegavao nacionalno opredeljenje, ali jedan brat (Mustafa)
mu se izjašnjavao kao Srbin, a drugi (Fehim) kao Hrvat koji je postao reis-ul-ulema u Kra-
ljevini Jugoslaviji. Danas se jedan njegov unuk, Sulejman Spaho, oseća Srbinom, pa je čak
bio i poslanik SRS u Skupštini. Prema Vejnu Vučiniću, čelnik JMO je smatrao da ako BiH
ne može dobiti autonomiju, onda bosanski muslimani treba da podrže uključenje BiH u
Srbiju (Burg, Shoup, 2000: 37).
Kurtaić, Asim Šeremet, Mustafa Golubić i drugi (s. 18–46). Hadžijahić s razlogom
ocjenjuje da je srpska nacionalna orijentacija kod navedenih muslimanskih jav-
nih radnika bila politički motivirana, pa se s tim u vezi poziva i na Marksovo gle-
dište o privlačnoj ulozi Srbije kao centra okupljanja turskih i austrijskih Južnih
Slavena (s. 50). Nije, međutim, nikako u pravu kada piše da su u uslovima austro-
ugarske okupacije ’široko muslimanske mase simpatisale sa srpskim pokretom’
(s. 51). Ako ta ocjena može da se još prihvati kada se radi o dijelu muslimanske
inteligencije, ona nema osnove kada je riječ o ’širokim muslimanskim masama’,
koje inače nisu bile ’široko’ zahvaćene političkim strujanjima, pogotovo nemu-
slimanskog pravca“ (Redžić, 2000).
Očevidno, u Habzburškoj monarhiji bilo je dosta muslimanskih intelek-

tualaca koji su se izjašnjavali kao Srbi usled trenutnih političkih razloga, jer
su muslimani i pravoslavci bili suprotstavljeni politici Habzburške monarhije,
naročito u borbi za kulturno-versku autonomiju (Bugarel, 2004: 54), gde su im
se interesi poklapali. Tome je zacelo doprinosio i stalni priliv katoličkog sta-
novništva, najčešće birokrata koji su im zatvarali ulaz u državnu upravu, u BiH.
Promena strukture stanovništva u višeetničkoj sredini uvek unosi pometnju,
a često i zlu krv. Ako je vrši državna vlast, onda oni čiji se udeo smanjuje ose-
ćaju to kao etničku pretnju. Priliv katolika je verovatno bio najviši u Sarajevu
usled upravnih potreba, pa je njihov udeo u tom gradu u periodu 1879–1910.
skočio sa 3,3% na 34,52% (Burg, Shoup, 2000: 36). Utoliko je u najmanju ruku
sporno da je među muslimanskim intelektualcima u Habzburškoj monarhiji
preovladavala hrvatska nacionalna svest. Razume se, to ne znači da nije bilo
prilično i hrvatski usmerenih muslimanskih intelektualaca:
„Prema Hadžijahićevom istraživanju, hrvatski krug među BH muslimanima činili

su poznati javni radnici kao što su Osman Nuri Hadžić (kasnije eksponiran kao
Srbin), Ademaga Fazlagić, Mehmed Ali-beg Kapetanović, Hajdar ef. Fazlagić,
Ahmed-beg Defterdarević, Šemsi-beg Salihbegović, Osman ef. Midžić, Safvet-beg
Bašagić (poslije istaknuti Bošnjak), Asim-beg Resulbegović, Avdi-beg Hrasnica,
Halid-beg Hrasnica, Mehmed-beg Hrasnica, Hašim-beg Banjević, Edhem Mulab-
dić, Ademaga Mešić, dr Hamid Šahinović Ekrem, Musa Ćazim Ćatić, Hamzalija Aja-
nović, narodni poslanici: Hasan Miljković, Džafer Kulenović,570 Nurija Pozderac,
Husein Alić, Ahmed Šerić, Hamid Kurbegović, Osman Vilović, Šemsudin Sarajlić,
Atif Hadžikadić, Derviš Omerović, Husein Mašić, Salih Babić, Mustajbeg Kapeta-
nović, dr Šefkija Behmen, Ismet-beg Gavrankapetanović, i drugi. Hadžijahić je
propustio da navede imena muslimana koji su kao nacionalni Srbi učestvovali
u četničkom pokretu u toku 1941–1945, kao i imena pojedinih ’Hrvata islamske
570 Čelnik JMO posle smrti Mehmeda Spaha, „podržavao je pojam od Hrvatske podržane
’velike Bosne’ koja bi uključila Sandžak“ (Burg, Shoup, 2000: 37).
vjeroispovijesti’ koji su se za vrijeme NDH istakli kao članovi vlade NDH, kao
poslanici u Hrvatskom državnom saboru, odnosno kao funkcioneri u državnom
i ustaškom aparatu“ (Redžić, 2000).
Može se oprezno zaključiti da je između dva svetska rata u Kraljevini SHS

(Jugoslaviji) bilo više hrvatski usmerenih intelektualaca no srpskih, a da je
posle II svetskog rata bilo više srpski usmerenih muslimanskih intelektualaca,
kao i muslimana uopšte od hrvatskih. Dakako, velika većina se izjašnjavala
kao Jugosloveni – neopredeljeni, dok naposletku nije uvedena muslimanska
nacija. Dakle, nacionalna usmerenost Bošnjaka menjala se zavisno od kon-
kretnih istorijskih okolnosti, političkih odnosa i savezništava, pa je bilo i lič-
nosti koje su menjale nacionalno usmerenje nekoliko puta.571 Ipak, Banac se
našao u neprilici kada je trebalo objasniti zašto je JMO učestvovala na strani
Narodne radikalne stranke prilikom usvajanja Vidovdanskog ustava 1921, i
docnije Jugoslovenske radikalne zajednice u nekim drugim prilikama:
„U svetlu posebno teške situacije, umnožavanja smrtonosnih napada Srba pro-

tiv Muslimana posebno u istočnoj Bosni i Hercegovini polovinom 20-ih XX veka
(incidenti u selima Šahovići, Bahori, Vilogorac), rastućeg shvatanja da su opozi-
cione politike dovele do ćorsokaka, i primera Radića (misli se na njegovo hap-
šenje 1924, prim. aut.), lako je shvatiti zašto je Spaho sa olakšanjem pozdravio
poziv Pašićevog naslednika Velje Vukićevića da se pridruži vladi u aprilu 1927, u
kojoj je JMO ostao nakon izbora u septembru 1927, i rekonstrukcije Vukićevićeve
vlade u februaru 1928. (...) Više je iznenađujuće, međutim, da je JMO stajao čvrsto
sa radikalima protiv ugrožavanja Radićeve opozicije i ostajao u Vukićevićevim i
Korošcevim vladama posle ubistva Stjepana Radića i njegovih dvojice kolega od
strane radikalskog poslanika u leto 1928.“ (Banac, 1996: 137–138).
Da li se, ipak, radi o nacionalnoj potrebi JMO da postoji neka Jugoslavija

u kojoj će biti zaštićeni interesi muslimana, a naročito onih bogatijih koji su
vodili JMO? Kako je to pregnantno izrazio Atif Purivatra, muslimani su imali
neophodne preduslove da postanu ’jezgra pravog i potpunog jugoslavenstva
571 U intervjuu Rabiji Ali i Lorensu Lifšulcu, Ivo Banac veli: „Vidim rat suštinski kao rat agresije
Srbije i Crne Gore u tandemu sa Jugoslovenskom narodnom armijom koja je preuzeta od
Srbije i upotrebljena za njene ciljeve. To je rat agresije protiv međunarodno priznate neza-
visne države sa demokratskim ustavom koji jemči prava svim građanima, uključujući Srbe“
(Banac, 1993: 134). Dakako, referendum se ni najmanje ne problematizuje, pošto se u tom
slučaju ne bi mogli izvući ovakvi zaključci. Sem toga, ne bi se mogla primeniti istorijska
analogija s nacističkom agresijom na Čehoslovačku: „Ako se želi misliti u istorijskim analo-
gijama (koje su kadšto od pomoći, iako ne uvek), srpska ratna politika u Bosni i Hercego-
vini liči u velikoj meri pristupu koji je usvojila nemačka uprava protiv Čehoslovačke kasnih
30-ih XX veka. Prema tome, Radovan Karadžić se može videti kao Konrad Henlajn (Hen-
lein) i Srpska demokratska stranka kao Sudetsko-nemačka partija“ (Banac, 1993: 134–135).
… najbolja baza jugoslavenske ideje’ (cit. pr. Redžić, 2000), jer je to omoguća-
valo JMO da izbegne srpsko-hrvatsko takmičenje oko muslimana (Bakić, 2004;
Redžić, 2000). Čini se da Bancu ovakav način razmišljanja ostaje posve stran,
jer je za njega, izgleda, belodano da se interesi Hrvata i Bošnjaka moraju uvek
poklapati. Kada se to ne desi, izražava se iznenađenje. Zanimljivo je, takođe, na
koji način se tumači saradnja sa Stojadinovićem i sporazum Cvetković–Maček
koji je izdvojio deo BiH za Banovinu Hrvatsku u okviru Kraljevine Jugoslavije:
1. Oportunistička politika JMO štitila je interese muslimana pod Stojadinoviće-

vim rastuće represivnim režimom, ali nije nametala pitanje Bosne i Hercego-
vine kao prioritet u rekonstrukciji države.
2. Stoga, kada je princ Pavle odlučio da otpusti Stojadinovića u februaru 1939. i
nastavi pregovore sa hrvatskom opozicijom, rezultat je bio razočaravajući po
muslimane.
3. Sporazum koji je regentov novi premijer Dragiša Cvetković postigao s Mače-
kom, sankcionisao je uspostavljanje autonomne Hrvatske (Banovina Hrvat-
ska), koja je uključivala delove istorijske Bosne i Hercegovine, posebno opštine
Derventu, Gradačac, Brčko (južno od Save), Travnik, Bugojno, Fojnicu, Prozor,
Tomislav Grad (Duvno), Livno (centralna i jugozapadna Bosna), te Konjic, Lju-
buški, Mostar i Stolac (zapadna Hercegovina).
4. Preostalih trideset osam opština Bosne i Hercegovine bilo je rezervisano za
projektovani srpski deo Jugoslavije, ohrabrujući tako Srbe da gledaju na naj-
veći deo Bosne i Hercegovine kao legitimno srpski.
5. Podela je imala efekat potpunog omalovaženja muslimana.
6. Primerice, ako je u datoj opštini bilo 31% katoličkog stanovništva i 30% pra-
voslavnog, opština je pripala Hrvatskoj.
7. Muslimanska relativna većina nije pravila razliku (Banac, 1996: 140).
Odjedared, muslimani su sami postali krivi za svoju situaciju, na šta uka-

zuje pridev (1) „oportunistička“ za politiku JMO.572 Iznenada, oni se kritikuju
što (1) nisu „nametali pitanje BiH kao prioritet“, pa su (2) „stoga“, logično, ostali
kratkih rukava po sklapanju sporazuma. Sam sporazum (3) postigao je Cvetko-
vić s Mačekom, čime se navodi na zaključak da je hrvatska strana tu pasivna,
trpi radnju, dok srpska zapravo aktivno radi na sporazumu, što teško da odgo-
vara istorijskoj stvarnosti, jer je upravo hrvatska nacionalna politika, obliko-
vana od strane H(R)SS, od 1918. zahtevala sporazum sa srpskom nacionalnom
572 U stvari, JMO je ušla u JRZ u zamenu za vraćanje autonomije Islamskoj verskoj zajed-
nici BiH. Naime, Šestojanuarska diktatura ukinula je ovu autonomiju u pokušaju da obli-
kuje jedinstvenu islamsku versku zajednicu za sve muslimane Kraljevine, u kojoj je uloga
bosanskog uleme takođe bila preovlađujuća, usled namere da asimiluje neslovenske
muslimane, što se završilo neuspehom (Bougarel, 2003: 103).
politikom po ugledu na austrougarski sporazum iz 1867. godine. No, činjenica

da je sporazumom podeljena BiH, te da je dobar deo (25,5% opština) pripao
Hrvatskoj, pomaže da se shvati zbog čega autor na ovaj način opisuje njegovo
sklapanje. Insistira se na utisku da Hrvati nisu podstakli pitanje podele BiH,
već da im je to sugerisano. Režim Stojadinovića se naziva (1) „rastuće represiv-
nim“, iako nema ukazivanja na izvor koji bi to potvrdio. U stvari, režim je bio
sve trpeljiviji prema političkim protivnicima, iako je bio daleko od liberalnog
uzora, pa je i sam građanski levičar i dosledni demokrata Dragoljub Jovano-
vić smatrao da je 1935, godina dolaska Stojadinovića na vlast, označila „poli-
tičko buđenje i proleće u Jugoslaviji“ (Bakić, 2004: 353; Radojević, 1991: 41).
Iako je sporazumom stvorena isključivo Banovina Hrvatska a ne bilo kakva srp-
ska politička zajednica, diskurzivnom strategijom spasavanja obraza nagove-
štava se (4) da je „najveći deo“ BiH ostavljen „projektovanom“ srpskom delu
Jugoslavije. Ako se ima u vidu da je prethodno (3) Cvetković postigao spora-
zum s Mačekom, onda se i ovo može shvatiti kao neka vrsta srpskog plana za
podelu BiH, pošto je (4) „ohrabrio Srbe“ da gledaju na „najveći deo“ BiH kao
na „legitimno srpski“. Činjenica da se s pravom konstatuje (5) „omalovaženje
muslimana“ u kontekstu prethodno izložene pripovesti ukazuje da su upravo
Srbi ti koji su ih „omalovažili“, a muslimani, kao i obično, trpe radnju. Oni su
pasivne „žrtve“ kada ih Srbi „omalovažavaju“, ali su sami odgovorni kada „ne
nameću pitanje BiH kao prioritet“, pa kao rezultat toga dođe do podele BiH i
stvaranja Banovine Hrvatske.
Autor ne ostavlja dilemu: Srbi su u većoj meri odgovorni za podelu BiH
1939, jer oni sve vreme imaju inicijativu, aktivno vrše radnju, dok Hrvati tu rad-
nju trpe, a Bošnjaci, iako žrtve, umeju i zaslužiti gorku sudbinu pošto se nisu
Srbima opirali u savezu sa Hrvatima. To pisac potvrđuje, pošto je utvrdio da
se „većina muslimana, nebitno da li hrvatskog ili srpskog usmerenja“ podeli
BiH protivila: „Za hrvatsko vođstvo, međutim, sporazum sa Srbima je bio važ-
niji od neprijateljske reakcije bosanskih muslimana. Srbi bi verovatnije prihva-
tili podeljenu Bosnu od bosanske autonomije“ (Banac, 1996: 141). Banac, što
je posebno zanimljivo, iza poslednje rečenice upućuje na rad hrvatskog emi-
grantskog istoričara Jere Jareba Pola stoljeća hrvatske politike, objavljen 1960.
u Buenos Ajresu, koji smatra da je „jugoslovenstvo bila najveća hrvatska poli-
tička zabluda XX stoleća“, te na osnovu navedenog „procenjuje sve glavne
političke delatnike“ (Kursar, 1996: 191–192).
U pogledu BiH, Jareb, profesor emeritus Sent Frensis Univerziteta (Saint
Francis University, Loretto, USA) i potpisnik peticije za rehabilitaciju ministra
prosvete NDH Mileta Budaka,573 pisao je kako je „Hrvatska morala prihvatiti
opciju njihovih ‘muslimanskih sunarodnika i predložiti Beogradu stvaranje
dve banovine: Banovinu Hrvatsku i Banovinu Bosnu i Hercegovinu’” (Kursar,
573 (http://free-zg.htnet.hr/inFocus/budak1.html) Pristupljeno 12. V 2008.

1996: 193, cit. pr. Jareb, 1995: 69). Treba uočiti da je Jareb bosanske musli-
mane svrstavao u Hrvate, jasno im negirajući etničku posebnost, te da je zbog
strateških interesa Hrvatske smatrao uputnim obrazovanje autonomne BiH.
Takođe, sasvim u skladu sa krajnjim hrvatskim nacionalizmom, pisao je kako
je „hrvatski narod morao iskoristiti napad sila Osovine na Jugoslaviju i progla-
siti nezavisnost” (Kursar, 1996: 193, cit. pr. Jareb, 1995: 99). Neki autori sma-
traju da „glavna slabost Jarebove studije leži u njegovom pokušaju da opravda
NDH kao nezavisnu hrvatsku državu, optužujući ustaški režim” (Bartulin, 2006:
15).574 Pozivanjem na problematičan autoritet Banac je potkrepio zaključak
koji je moguć, ali ne i izvestan, već je više u ravni spekulacije.
Pa ipak, kratak pregled II svetskog rata Banac je predstavio na objek-
tivan način. Primerice, on smatra da „ustaška diktatura nije dala autono-
miju Bosni i Hercegovini“, te da su „bosanski muslimani bili prosto Hrvati
islamske veroispovesti“ (Banac, 1996: 141). Takođe, pominje da je „okrutna
represija protiv Srba bila ustaška državna politika sistematično sprovođena
u Bosni i Hercegovini“, te da su neki od uglednih muslimana protestovali
već 1941. kako se radi o „svesnim ’katoličkim’ pokušajima da okrive musli-
mane za ustaške masakre“, kao i da se u tom cilju „ustaše maskiraju kao
muslimani, često noseći fesove, ’koji su uvedeni kao (deo) uniforme za celu
vojsku, uz pravljenje raznovrsnih zločina tokom kojih su se jedni drugima
obraćali muslimanskim imenima’.“ (Banac, 1996: 142). Ustaški zločini su iza-
zvali četničku odmazdu kako prema Hrvatima, tako u još većoj meri, kad je
istočna Bosna u pitanju, prema muslimanima, što je ilustrovano i Kočoviće-
vim podacima o 6,8% muslimanskih ratnih žrtava, što bi otprilike iznosilo
oko 86.000 ljudi. Uglavnom se radilo o „četničkom teroru“, ali su i snage u
„početnim mesecima ustanka“, veli Banac, „pretežno srpskih partizana“ bile
sumnjičene za „antimuslimansku represiju“, dok su komunisti morali da kriju
nacionalnost muslimanskih i hrvatskih komandanata od pretežno srpske
baze boraca (Banac, 1996: 142–144).
No, „Titovi partizani u Bosni i Hercegovini ubrzo su odbacili srpski eksklu-
zivizam i podigli zastavu bosanske državnosti kao jedan od njihovih glavnih
zahteva“ (Banac, 1996: 144). Iz ove rečenice sledi da su bosanski Srbi težili
isključivosti, ali su ih komunisti u tome sprečili. Ona je poslužila kao uvod u
Bančeva nastojanja da se poratni period 1945–1966. predstavi u svetlu Srbima
svojstvenog antimuslimanskog stava:
„Bilo je ovo vreme srpske prevlasti u Bosni i Hercegovini, što se podudaralo sa

progonom islama, suđenjima Mladim muslimanima od 1946. do 1949, nameta-
njem poslušnog vođstva ulemi (Sulejman Kemura) od strane vlasti, i prihvatanja
574 (http://www.librar y.unsw.edu.au/~thesis/adt-NUN/uploads/approved/adt-

NUN20070911.113128/public/01front.pdf ) Pristupljeno 12. V 2008.
srpske nacionalnosti većine visoko rangiranih bosansko-muslimanskih kadrova

(Avdo Humo, Hajro Kapetanović, Šefket Maglajlić, Hakija Pozderac), uz manjinu
koja se opredeljivala za ,jugoslovensku’ kategoriju (Džemal Bijedić, Osman Kara-
begović, Pašaga Mandžić). Zato su muslimani koristili Titov kult da opravdaju
bosanski identitet“ (Banac, 1996: 144–145).
Dakle, sintagma „srpska prevlast“ u BiH se dovodi u vezu „sa progonom

islama“ kao religije, a u tom kontekstu se posmatra i izjašnjavanje vodećih
komunističkih muslimana kao Srba ili Jugoslovena, kao i suđenje Mladim
muslimanima među kojima se nalazio i tada dvadesetjednogodišnji Alija
Izetbegović. Potpuno je zanemaren borbeni ateizam komunista koji su se
načelno negativno odnosili prema svakoj religiji, a naročito prema konkret-
nim konfesijama, u poratnim godinama u celoj Jugoslaviji (Radić, 2002: I: 232–
245; 263–338; Radić, 2002: II: 14, 17–21; 26–30; 56–57). Ovako kako je Banac
to predstavio, ispada da su isključivo muslimani i islam u BiH bili izloženi srp-
skoj islamofobiji sve do 1966. i pada Rankovića.
Banac je, takođe, u jedinstvenu celinu spajao teme koje su malo toga ako
su išta imale zajedničko. Tako, u potvrdu teze da su muslimani kao nacija bili
odvojeni od islamske veroispovesti naveo je i tvrdnju kojoj je poricao bizarnost:
„Čudnovatosti bosanske muslimanske socijalističke nacionalnosti, gde se može

biti musliman po nacionalnosti i Jehovin svedok po religijskoj pripadnosti (ovo
nije bizarno otkriće, već uobičajena pojava u gradu Zavidovićima) postalo je pot-
puno prihvaćenim u bosansko-muslimanskoj zajednici. Od Titove smrti 1981,
rasli su srpski apetiti u Bosni. ’Memorandum Srpske akademije nauka i umetno-
sti’ (1986), koji se obično smatra intelektualnim pravdanjem i uvodom u savre-
meni srpski nacionalizam, uključio je javnu kritiku ’veštački stvorenih, novih, knji-
ževnosti’ (...)“ (Banac, 1996: 146).
Doista, autor ovih redova, koji je živeo u Sarajevu od 1978. do 1985,

nikada nije čuo i nigde nije uspeo pronaći podatak o većoj rasprostranjeno-
sti Jehovinih svedoka u Zavidovićima. Zapravo, to se čini prilično neverovat-
nim, jer je rad sekti u socijalističkoj Jugoslaviji uopšte, a u BiH posebno, bio
onemogućavan. Bilo bi prosvetljujuće saznati izvor takvog podatka. Još bi
važnije bilo saznati u kakvoj su vezi tobože rasprostranjeni Jehovini svedoci
u Zavidovićima sa „rastućim srpskim apetitima u BiH“ po smrti J. B. Tita. Tre-
balo je, međutim, povezati sekularnost muslimana BiH, nacionalizam Srba i
slučaj „Agrokomerc“:
„Slučaj protiv holdinga „Agrokomerc“ iz Velike Kladuše 1987. bio je prvi pucanj u
kampanji protiv muslimanskih partijskih šefova Bosne i Hercegovine, ciljan pravo
u Hamdiju Pozderca, potpredsednika Jugoslavije, čiji je red u predsedavanju
rotirajućim jugoslovenskim predsedništvom trebalo da započne u maju 1988,

i jedna od prvih intriga Slobodana Miloševića protiv muslimanskog vođstva“575
(Banac, 1996: 146).
Tako se Banac pridružio onima koji su minimizirali slučaj masovnog izda-

vanja menica bez pokrića tako što je i za to optužio dežurnoga krivca – Slobo-
dana Miloševića. Činjenica da je početak afere „Agrokomerc“ zabeležen u julu
1987, te da je Hamdija Pozderac podneo ostavku „nekoliko meseci kasnije“,
a da je Milošević postao čelnik SK Srbije u septembru iste godine (Bugarel,
2004: 221), činila je Bančev zaključak prilično neverovatnim.
Poput Malkolma, on je birao navode iz Islamske deklaracije koji svedoče
da Izetbegović nije spadao u islamske fundamentaliste (Banac, 1996: 147–
148) i izostavljao ovde već navedene citate koji su mogli ukazivati na dese-
kularizirajuće tendencije u njegovoj misli. Navodi nisu slučajno izostavljeni,
jer je Zapad trebalo upozoriti kako nedostatak pomoći Bošnjacima i odr-
žanju BiH može prouzrokovati okretanje Bošnjaka islamu: „Ozbiljna je opa-
snost, međutim, da napuštanje od strane Zapada, i južnoslovenskih poslova
od strane Hrvatske, može voditi drastičnim promenama u bosansko-musli-
manskom usmerenju. Teško je zamisliti kako nestanak Bosne i Hercegovine,
tj. stalno nedostajanje države bosanskim muslimanima, može ikako dopri-
neti balkanskoj stabilnosti“ (Banac, 1996: 149).
Nije poznato da li se autor ikada zapitao da li će nestanak Jugoslavije
doprineti balkanskoj stabilnosti. Čini se da ga to nije preterano zanimalo,
pošto je smatrao da je sistem liberalne demokratije nespojiv sa postojanjem
države Južnih Slovena, kao i zato što je trebalo ostvariti nezavisnu Hrvatsku
u kojoj bi to bilo moguće. U jednom intervjuu koji je trebalo da ima akadem-
ske odlike Banac veli:
„Da je Bosna bila kolektivitet sačinjen od odvojenih entiteta, tada bi to bila mala
Jugoslavija. No, ona to nije. Bosna je istorijski entitet koji ima svoj sopstveni iden-
titet i svoju vlastitu istoriju. Drugim rečima, to nije Jugoslavija; ne može se napra-
viti da bude mala Jugoslavija. (...) Ovo je bazično srpski argument. Ne vidim to
na taj način (da se BiH mora raspasti kao i Jugoslavija, prim. aut.) zato što vidim
Bosnu prevashodno kao funkcionalno društvo što Jugoslavija nikad nije bila“
(Banac, 1993: 138–139, u: Ali, Lifšulc).
Dakle, sasvim u neskladu s logikom da srpski i hrvatski nacionalisti u BiH

teško mogu živeti zajedno u toj državi, ako prethodno nisu mogli da se slože
u Jugoslaviji, Banac je insistirao da je BiH sasvim različit slučaj i da ne može da
bude „Jugoslavija u malom“. Za tvrdnju o funkcionalnoj BiH i nefunkcionalnoj
575 Ovu tvrdnju Ivo Banac je prihvatio od Hrvoja Šošića, biografa Fikreta Abdića.
Jugoslaviji može se samo primetiti da je paušalna, jer Jugoslavija je u periodu

1950–1960. funkcionisala prilično efikasno, iako na račun političkih i građan-
skih sloboda. Sama, pak, BiH bila je uvek među slabije razvijenim republikama
SFRJ i sa najautoritarnijom vlašću ponajviše zbog straha od nacionalnih razmi-
rica. Otud se čini da je opstanak BiH Banca zanimao prevashodno zato što je
nezavisna BiH mogla predstavljati branu srpskom nacionalizmu koji je ugro-
žavao Hrvatsku. No, ovakve činjenice nije bilo uputno otvoreno reći u nauč-
nom tekstu,576 pa je zato upućen poziv „Zapadu“ da „ne napušta“ BiH i bosanske
muslimane, čime se u svesti čitaoca prizivaju ukorenjeni strahovi od napušta-
nja koje oseća dete kada ga ostave samog i poriv za zaštitom nezaštićenog
koji se javlja kod odraslih kao reakcija na te stare strahove,577 kako bi se spre-
čilo usmerenje bosanskih muslimana prema agresivnoj islamističkoj ideolo-
giji i zaštitila stabilnost u svetu. Radilo se suštinski o korišćenju humanitarno-
imperijalističkog diskursa u okviru agresor–žrtva:
„Jedino rešenje uvek je bilo da se potisne i potom porazi agresija. Ovo bi se

moglo uraditi značajnom upotrebom vojne moći, ali niko nije želeo da uradi ono
što je potrebno. Zato su nađene sve vrste izgovora (...) To je jedan ’etnički sukob’;
ovo su ’večiti problemi’ koji ne mogu biti rešeni; i najskorije tzv. ’ruski problem’
gde se Bosni ne bi moglo dozvoliti da ’potkopa’ Jeljcina – i tako u nedogled“
(Banac, 1993: 149, u: Ali, Lifšulc).
Kako se vidi, autor je smatrao tvrdnju da se u BiH vodi „etnički rat“ tek
izgovorom „Zapada“ da se ne ide u rat protiv Srbije koja se ovde prećutno
smatra agresorom. Time se, istovremeno, zanemaruje da su u ratu u BiH
jedni protiv drugih učestvovali i ginuli prevashodno žitelji svih etničkih pri-
padnosti ove nekadašnje republike SFRJ koji su misleći da brane svoje kuće
iz straha često napadali kuće svojih komšija (Bugarel 2004; Bringa, 1995:
XVI), iako je, razume se, bilo i dobrovoljaca i pustolova povezanih sa bez-
bednosno-vojnim strukturama iz Srbije i Hrvatske, te sa različitim islamskim,
pravoslavnim i katoličkim zemljama. Naravno, pošto u to doba nije bilo rata
protiv Srbije koji bi išao u korist onih koji su se otcepili od Jugoslavije, Banac
je moralno osuđivao UN, EZ, NATO, SAD, koji su, po njemu, bili obavezni da
„zaštite“, a to nisu učinili, „vrlo slabu i suštinski nenaoružanu državu“, pa
„izgledaju kao tigar od papira“ (Banac, 1993: 149, u: Ali, Lifšulc). Uz moralnu
osudu išlo je i izrugivanje najmoćnijim delatnicima izraženo metaforom
„tigar od papira“, jer ništa ne može moćnog delatnika toliko iznervirati kao
576 Ipak, kazao je kako je „siguran da bi, da je jedinstvo Zagreba i Sarajeva bilo održano na
iskren način, srpska agresija bila odavno poražena“ (Banac, 1993: 139, u: Ali, Lifšulc).
577 Banac BiH predstavlja kao „vrlo slabu i suštinski nenaoružanu državu koje se iznenada
suočila s najbrutalnijim oblikom agresije“ (Banac, 1993: 149, u: Ali, Lifšulc).
javno podsmevanje i ponižavajuće dovođenje u pitanje njegove moći. Pret-

hodno je Banac moralnim razlozima obrazložio ovo naknadno podrugivanje:
„Prvo je pre no što je bosanska vlast proglasila nezavisnost uspostavljen popis

pravila i kriterija na bazi kojih bi Bosna i Hercegovina primila međunarodno pri-
znanje kao nezavisna država. Ona je ispunila ove kriterije. Međunarodna zajed-
nica je zatim odbacila ovu politiku smatrajući vladu Bosne i Hercegovine – na
ovoj tački, još višenacionalnu – kao samo jednu od nekoliko zaraćenih frakcija“
(Banac, 1993: 149, u: Ali, Lifšulc).
Banac se nije pitao da li je „popis pravila i kriterija“ bio valjan i u skladu

s važećim ustavom BiH, barem onako kao što je, recimo, Ustav iz 1974. bio jedan
od pravnih osnova za pravno utvrđivanje rasklapanja Jugoslavije po admini-
strativnim granicama republika. Istovremeno, vlada BiH se diskurzivno homo-
genizuje, jer se upotrebljava ime države („Bosna i Hercegovina“) umesto nje,
iako je jedan deo vlade koji je oličavao konstitutivan narod BiH bio protiv refe-
rendumskog nadglasavanja o nezavisnosti. Na isti način, Banac je krivotvorio
stvarnost govoreći da je vlada BiH bila još uvek višenacionalna, iako su legiti-
mni predstavnici izašli iz nje. Najverovatnije je kao srpske predstavnike računao
bosanske Srbe bez legitimiteta u biračkom telu. Na isti način Banac je krivotvo-
rio i podatke o etničkom sastavu „boraca za Bosnu“: „Prvo, mislim da bosanskoj
državi mora biti dozvoljeno da se naoruža. (...) Ovo je prva i najsuštinskija akcija
koju međunarodna zajednica mora preduzeti. Ima puno dokaza da su ne samo
bosanski muslimani već i drugi Bosanci, uključujući mnoge Hrvate i Srbe, bili
spremni da se bore za Bosnu protiv agresora“ (Banac, 1993: 150, u: Ali, Lifšulc).
Tako je diskurzivno homogenizovana država u trenutku kada su sve tri
strane, Hrvati, Srbi i Bošnjaci, u BiH ratovale jedna protiv druge.578 O spremno-
sti „Bosanaca“ svih etničkih opredeljenosti da se bore za Bosnu svedoče i ovde
već navedeni podaci Roberta Donie o etničkoj strukturi „branitelja Sarajeva“.
„Bosanac“ je čak i više od „Bosna i Hercegovina“ ili „Bosna“, takođe, u funk-
ciji prikrivanja stvarnih etničkih sukobljenosti u ovoj međunarodno prizna-
toj mrtvorođenoj579 državi.
578 „Već od maja 1992, preuzimanje kontrole nad nekim skladištima i fabrikama oružja povod
je za ozbiljne okršaje. Od septembra 1992. pogotovo, sve je više čarki između Armije RBiH
i HVO u centralnoj Bosni. Na teritorijama koje drži pod kontrolom, naročito u Mostaru i u
zapadnoj Hercegovini, HVO sve otvorenije sprovodi politiku diskriminacije i terora prema
muslimanskom stanovništvu“ (Bugarel, 2004: 93).
579 Da li se ovde radi o likovanju srpskog nacionaliste ili o konstatovanju stvarnosti? Šta ako
su srpski nacionalisti u pravu kada je u pitanju postojanje BiH kao države u trenutku pro-
glašenja nezavisnosti? Treba li onda zbog nepodnošenja nacionalista da se konstatuje
kako je BiH ono što nije, tj. funkcionalna država u okviru društvenog višeetničkog raja
kojoj jedino zli susedi prave probleme?
Zanimljiva je, takođe i rečita, Bančeva ambivalentnost prema balkanistič-

kom diskursu.580 Naime, Glenijevo (Glenny) opiranje ratu protiv Srbije komen-
tarisao je na sledeći način: „Gospodin Gleni nije preterano pouzdan izveštač o
balkanskom sukobu. Ovo zbog toga što on grebe po površini i nikada ne kopa
dublje. On zaista veruje u sve ove mitove o balkanskom divljaštvu i zamišlja
Miloševića kako ima resurse da podnese dobro naciljan udarac“ (Banac, 1993:
153, u: Ali, Lifšulc). Prvo se, dakle, neistomišljenik proglasio nepouzdanim izve-
štačem, a onda se obrazložilo da je nepouzdan iz dva razloga: a) površnosti i
b) verovanja u mitove o „balkanskom divljaštvu“.
Pa ipak, bez obzira na ovaj u osnovi tačan sud o pisanju Glenija, Banac je
samo nekoliko stranica dalje pojavu četnika tumačio kao „odista jednu staru
balkansku pojavu – naoružanu bandu koja ima svoje korene u hajdučkom
pokretu tokom osmanskih vremena“, dok je za ustaše pomenuo kako „su imali
element ovog balkanskog primitivizma“581 (Banac, 1993: 158, u: Ali, Lifšulc). Iz
navedenog je belodano da je Banac Balkanu i Balkancima prišivao izvestan
primitivizam i nasilje, dva nezaobilazna stereotipa balkanističkog diskursa, te
da otuda, bar po merilima koje je sam naveo kao bitna, ni on nije mogao biti
pouzdan tumač balkanskih dešavanja. Naposletku, Banac je otvoreno kazao
šta je izvor njegovih razmišljanja o BiH:
„Ako neko želi da marginalizuje Hrvatsku, najbolji način da to uradi jeste da joj
poriče bilo kakve izglede na reintegraciju njenih okupiranih teritorija. (...) Mislim
da je to razlog zašto je bosanska politika najkontroverznije i akutno unutrašnje
pitanje u današnjoj Hrvatskoj. Stanovište koje neko zauzme o hrvatskoj bosan-
skoj politici će, u velikoj meri, odrediti nečiju poziciju o budućem razvoju Hrvat-
ske“ (Banac, 1993: 163, u: Ali, Lifšulc).
Prema tome, ključna briga bila je oko Hrvatske i njene budućnosti.

Status i rešenje rata u BiH imali su značaja za Banca prevashodno s pozi-
cija državnih interesa Hrvatske. Jedino je barem formalno nezavisna BiH
mogla pomoći Hrvatskoj da teritorije koje naseljavaju Srbi nanovo uključi u
državno-pravni poredak Hrvatske. U protivnom, podela BiH bi dovela i do
verovatne podele njegove domovine. Otuda i tvrdnje o „funkcionalnosti“
države BiH i neophodnosti vojnog „poraza Miloševića i Karadžića“ i „srpske
agresije“ postaju jasnije.
Stjepan Meštrović, unuk negdašnjeg „apostola jugoslovenstva” Ivana
Meštrovića, i profesor sociologije na Univerzitetu Texas A&M, imao je veoma
580 Na kraju intervjua Banac veli da su balkanističke tvrdnje „banalne poluistine“, te da su ljud-
ska bića svuda ljudska bića (Banac, 1993: 164, u: Ali, Lifšulc).
581 Istine radi, valja pomenuti i da je Banac na ovom mestu dodao da su ustaše bile i „mode-
ran pokret u smislu jednog fašističkog pokreta“ (Banac, 1993: 158, u: Ali, Lifšulc).
zapaženu ulogu u produkovanju knjiga koje su kao cilj imale demonizaciju

Srba, bilo kao autor i priređivač, bilo kao pisac pohvalnih predgovora knji-
gama Normana Sigara (Norman Cigar) i Filipa Koena (Philip J. Cohen), ili kao
urednik biblioteke takvih knjiga u izdavačkoj kući Texas A&M University Press.
Posebno je potonji položaj u okviru izdavačke delatnosti imao strateški zna-
čaj, jer je američkom sociologu hrvatskog porekla omogućavao da organizuje
i vodi borbu za ideološku hegemoniju u predstavljanju procesa nestajanja
SFRJ. U toj borbi su Amerikanci hrvatskog porekla iskoristili medijsku pažnju
koju je privukao rat u BiH da Hrvate, diskurzivno ih priključujući Bošnjacima i
suprotstavljajući Srbima, predstave kao „žrtve srpske agresije”.
Norman Sigar, jedan od nekolicine Amerikanaca hrvatskog porekla koji
su pisali o nestanku SFRJ i ratovima za jugoslovensko nasleđe, te profesor stu-
dija nacionalne bezbednosti na Američkoj mornaričkoj školi za napredno rato-
vanje u Kvantiku u Virdžiniji, stavio je 1995. reč „genocid“ u naslov, neoprav-
dano ga izjednačujući s praksom tzv. etničkog čišćenja u knjizi Genocid u Bosni:
politika etničkog čišćenja (Genocide in Bosnia: The Policy of ’Ethnic Cleansing’).582
Prema Stjepanu Meštroviću u predgovoru ove knjige, Sigar je značajno dopri-
neo razumevanju genocida u BiH: „Na sasvim objektivan način, Sigar raspravlja
i dokumentuje primenu srpske politike genocida s tačke gledišta Srba, Musli-
mana, i Hrvata kao i glavnih sila van Balkana, uključujući Amerikance, Fran-
cuze, i Britance“ (Meštrović, 1995: XIII). Srpski intelektualci su, po Sigaru, bili
ti koji su „genocid“ ideološki pripremili i pravdali dok se dešavao, dok je poli-
tička elita bila ta koja ga je sprovela:
„Konačno, Milošević i njegova vlada, koji su upravljali ovim procesom, moraju

snositi najveću krivicu za ono što se desilo u Bosni i Hercegovini. Međutim,
moralna i intelektualna podrška koju su srpske opozicione stranke,583 intelektu-
alna zajednica duž celog političkog spektra, i hijerarhija Srpske pravoslavne crkve
obezbeđivale značajno su olakšavale Miloševiću da ubedi mase da podrže čak
i najekstremnije opcije. U tom obimu, one takođe moraju deliti punu odgovor-
nost“ (Cigar, 1995: 23).
Dakle, cela srpska nacija se krivi za „genocid“ u BiH. Nema nijednog

segmenta društva koji nije odgovoran. Za autora je prelomni trenutak (defi-
ning moment) i katalizator „skorašnje serije događaja“ bio nedovršeni i po
blagoslovu srbijanske SDB štampani (što Sigar nije pomenuo) Memorandum
SANU u kojem su „vodeći intelektualci Srbije“ proglasili „nipošto kolebljivo
582 Citirana je u 89 različitih knjiga ili članaka, što je prilična citiranost.

583 Početkom 2002, Sigar je objavio pamflet Vojislav Koštunica i budućnost Srbije (Vojislav
Koštunica and Serbia’s Future) na čijim koricama se nalazila fotografija, snimljena tokom
rata na Kosovu, nasmešenog Koštunice s puškom.
da je raniji zahtev za velikom Srbijom zadržao svoju vrednost i tako odredili

nacionalni politički plan“584 (Cigar, 1995: 23).
Osim Memoranduma, autor je isticao i roman Vuka Draškovića Nož, te
novinsko pisanje danas pokojnih, fašističkog publiciste i slikara Dragoša Kala-
jića, te psihijatra i vođe SDS u Hrvatskoj Jovana Raškovića, predstavljenog kao
„vodeća ličnost srpskog secesionističkog pokreta u Hrvatskoj“, kao ilustracije
onoga što je oblikovalo intelektualnu atmosferu osamdesetih (Cigar, 1995:
25–26, 27), što je donekle iskrivljavalo stvarnost pošto se srpski nacionalisti
mogu ispravno procenjivati tek njihovim poređenjem sa slovenačkim i hrvat-
skim nacionalistima, pa i nacionalistima drugih nacija u SFRJ.585
Tako, obimno citiranje Radovana Karadžića, Mirka Jovića, Ratka Mladića i
drugih krajnjih srpskih nacionalista nije propraćeno ni izdaleka navođenjima
onoga što su govorili ili pisali Alija Izetbegović, Franjo Tuđman, braća Vese-
lica, Atif Purivatra, Vladimir Šeks, Mustafa Imamović, Šime Đodan, Sulejman
Ugljanin, Dobrosav Paraga i dr. Umesto toga, zapadalo se u jednostranosti.
Treba, međutim, pomenuti da su neki uvidi Sigara bili na mestu. To se
posebno odnosi na kritiku srpskih orijentalista uopšte, a posebno profesora
FPN Miroljuba Jevtića. Recimo, Jevtić je uistinu prilagođavao stvarnost svo-
joj islamofobiji tako što je uvodio nove pojmove kao što je ’sekularni islamski
fundamentalizam’ ili ’komunistički islam’ kako bi demonizovao islam po sebi,
ali i sekularne muslimane u bivšoj Jugoslaviji. Dakako, ovakav postupak Jev-
tića obelodanjuje nedostatak teorijske spreme u proučavanju pojava religije
i fundamentalizma, te nacije i nacionalizma.
No, čak i tamo gde je unekoliko imao pravo, Sigar je zamenjivao teze:
„Druga strana kampanje orijentalista usredsredila se na ideju da su musli-
mani pripadali jednoj tuđoj religiji i kulturi, te kao posledica toga, oni nekako
imaju manje prava da žive u Bosni i Hercegovini od Srba, iako su muslimani tu
domaći, a Srbi su dođoši“ (Cigar, 1995: 29). Putem upotrebe imenica „domaći“
584 Muhamed Filipović je takođe upozoravao na slične uzroke rata u BiH: „Pretpostavka o nji-
hovoj (bosanski Srbi, prim. aut.) ugroženosti nije bila ništa drugo nego jedna providna flo-
skula i ideološka i psihološka priprema Srba za agresiju i akciju na stvaranju čiste srpske
države, nazvane u historiji Velika Srbija, kako su tu namjeravanu i planiranu tvorevinu nazi-
vali planeri srpske politike još od kneza Mihajla Obrenovića i Ilije Garašanina, preko kralja
Aleksandra Karađorđevića i Draže Mihailovića, te njegovog političkog savjetnika Stevana
Moljevića, do Srpske akademije nauka i umetnosti, tj. do njenog Memoranduma i Slobo-
dana Miloševića, kao njegovog realizatora“ (Filipović, 2003: 86–87). Mahmutćehajić iz tih
razloga smatra da je „pravo bosanskohercegovačkih ljudi da od svake buduće vlasti i jav-
nosti u Srbiji i Crnoj Gori zahtijevaju ispunjavanje njihovog duga prema tom pothvatu
(lečenje „bosanskohercegovačke traume“, prim. aut.). Nikada Srbija i Crna Gora neće biti
bez te odgovornosti jednako kao ni Njemačka za holokaust“ (Mahmutćehajić, 2002: 92).
Tako se moralistički brani zahtev za monopolizacijom statusa žrtve.
585 Bugarel veli da Sigar ima „za cilj da pokaže ’genocidnost’ srpskog nacionalizma“, ali da je
posredi „samo vrlo pojednostavljujuća postavka koja se uglavnom zasniva na spornom
izboru citata i isečaka iz štampe“ (Bugarel, 2004: 33).
i „dođoš“ ukazuje se na to ko u BiH ima više prava na državu. Tako, dok su se

napadali orijentalisti za navodno propagiranje stava da muslimani nemaju
pravo da žive u BiH, vršilo se negiranje prava Srba u BiH, jer oni su „dođoši“.586
Osim toga, zar je zaista od ključne važnosti kad se ko doselio u BiH?587
Uočava se, dakle, osobenost koja je već primećena kod Malkolma, a koja
nesumnjivo upućuje na neakademsku motivaciju pisanja knjige. Radi se o
nedoslednoj upotrebi različitih teorija o naciji, zavisno od nesaznajnih interesa
koji vode autora. Iako se primenjuje instrumentalistički konstrukcionizam kad
su Srbi u pitanju, pošto se insistira na interesima intelektualaca i političara za
stvaranje velike Srbije, pa se gradi nacija od pravoslavnog i izvorno nesrpskog
stanovništva, pribegava se mnogovekovnom poimanju nacije kad su bosanski
Muslimani u pitanju, pošto se insistira na drevnosti njihovog prisustva u BiH.588
586 Posebno je neutemeljeno izjednačavanje međusobno vrlo različitih srpskih orijentalista.

No, Muhamed Filipović je pozdravio analizu Sigara i „počastio“ predmet njegove analize
na sledeći način (Nijedan navod nije gramatički i pravopisno ispravljan.): „O takvim ’isla-
molozima’ dobar prikaz nedavno je dao poznati stručnjak za ratnu odgovornost Norman
Cigar, u svojoj knjizi koja definira odgovornost, posebno, srpskih orijentalista na čelu s
poznatim Darkom Tanaskovićem koji se nalazio od početka u službi priprema za rat pro-
tiv Bosne i Hercegovine i muslimana i provođenja politike Slobodana Miloševića, te dru-
gih takvih znanstvenika kao što su Aleksander Popović (profesor na Sorboni, prim. aut.)
ili Miroljub Jevtić ’općepriznati’ stručnjak za džihad. Kakvi su i za šta su ti jadnici i moralne
propalice bili stručnjaci, ispostavit će se veoma brzo, kada bude jasno da su upravo ti ljudi
(Darke Tanaskovići ili Miroljubi Jevtići) pripremali Srbe za stravična klanja koja su oni u
Bosni i Hercegovini obavljali tokom tri i po godine rata. Bilo je potrebno da se Srbi uvjere
kako koljuči muslimane u jednom novom ratu, ne čine ništa antihumano, antieuropski,
antikršćanski, antizakonito, nego da djeluju u skladu s tradicionalnom politikom kršćan-
stva prema muslimanima u Europi, a ta politika je istjerati ili pobiti, kako je to stotinama i
desetinama godina rađeno (...)“ (Filipović, 2002: 84–85). Iz navoda je vidljiv jak osećaj vik-
timizacije Bošnjaka, i nemoćan verbalni bes protiv Srba i hrišćanstva uopšte.
587 Istu tendenciju moguće je uočiti i kod nekih bošnjačkih istoričara: „Umjesto putem pros-
periteta, neposredno nakon njenog prijema u OUN, historijski hod države Bosne i Herce-
govine krenuo je obrnutim smjerom. Te i narednih godina zemlja je zahvaćena ratnom
kataklizmom zbog agresije, koja je muslimanima Bošnjacima donijela pakao genocida i
prijetnju potpunim uništenjem. Na Bosnu i Hercegovinu i njen starosjedilački narod sru-
čila se strategija zla (...)“ (Purivatra, 2001: 7). Uz jasan manihejski okvir agresor–žrtva, dis-
kurzivnu strategiju viktimizacije putem upotrebe diskursa genocida, jedan narod se, po
obrascu iskonskih teorija, smatrao u BiH starosedelačkim, što je povlačilo da na BiH ima
više prava od dođoša, pa makar ovi tu živeli vekovima.
588 Ne čudi što bošnjački autori imaju slično viđenje stvari: „Zna se da je pravoslavno sta-
novništvo bilo naseljeno samo u istočnim i jugoistočnim dijelovima Bosne i da je bilo, po
svom etničkom porijeklu, vlaško i slavensko, dakle, još uvijek ne u cjelini srpsko u etnič-
kom, a da i ne govorimo u nacionalnom smislu, jer je nacionalno srpstvo izum kraja XVIII
stoljeća, uostalom, kao i druge europske i balkanske nacije. Zna se da je, nakon dola-
ska Otomana, u Bosni došlo do intenzivne i uglavnom dobrovoljne islamizacije velikog
broja stanovništva, te da su muslimani bili svagda u njoj većina, sve do 70% ukupnog
broja njenih stanovnika u nekim momentima. Zna se da su se, u zadnjih 130 godina,
nakon okupacije Bosne od strane Austro-Ugarske, iz Bosne i Hercegovine iseljavali
Takođe, iako je Memorandum SANU proglasio „prelomnim trenutkom“

u oblikovanju srpskog nacionalizma, posvetio mu je tek jednu stranicu i pre-
dočio jedan kratak citat iz njega, ali i dugačak navod Ivana Stambolića koji se
oborio na ovaj neinspirativni dokument pisan socijalističkom frazeologijom;
Jevtićevom pisanju je, međutim, posvetio čak tri stranice. To pokazuje da iz
dosadnog i teško čitljivog Memoranduma nije imao mnogo šta kompromi-
tujuće citirati,589 dok je Jevtićeva publicistika obezbeđivala bogatstvo materi-
jala. Docnije je to autor i priznao navodeći da „uprkos uvećanoj netrpeljivosti
i zabrinutosti, Memorandum bi, možda, ostao skrajnut da nije bilo Miloše-
vića“ (Cigar, 1995: 32). Uopšte, diskurzivna strategija personalizacije neretko
je primenjivana:
„Blagodareći Miloševiću, komunisti Srbije su napravili brak iz računa sa nekomu-

nističkim sekularnim nacionalistima i Srpskom pravoslavnom crkvom, crveno-
smeđe-crnu simbiozu, koja je obezbedila početni podsticaj i strukturu srp-
skog nacionalizma. Milošević nije samo doveo nacionaliste u maticu političkog
života, već je obezbedio i mašineriju za oblikovanje političke organizacije, sred-
stva masovnog opštenja i finansijska sredstva, kao i vojne mišice koje su preobli-
kovale početna i nejasna osećanja u konkretan državni program. Bez njegovog
doprinosa, napori srpskih nacionalista, uz svu njihovu žestinu, verovatno ne bi bili
dovoljni da izazovu i održe predstojeće nasilje i genocid“590 (Cigar, 1995: 32–33).
Nije sporno da je Slobodan Milošević bio političar koji je manipulisao

nacionalizmom kako bi prikupio nesrazmernu moć i u dobroj meri uradio
najviše muslimani, koji su pružili ogorčen otpor okupaciji, a da su se Srbi stalno u nju
doseljavali, osobito nakon nastanka Jugoslavije 1918. godine. Zna se da su muslimani
posjedovali najviše zemlje i nekretnina, te da im je, u tri uzastopne otimačine zemlje,
skrivene pod firmom agrarnih reforma, koje su provodile upravo vlasti pod kontrolom
Srba, oduzeto 2,368.000 dunuma ili 236.000 hektara plodne zemlje i podijeljeno uglav-
nom Srbima, ali da su oni, unatoč tome, čak i nakon Drugog svjetskog rata ostali ipak
najveći privatni vlasnici zemlje u Bosni i Hercegovini“ (Filipović, 2002: 88). Progovorio je
ovde bošnjački nacionalizam udružen sa starim begovskim staleškim osećajem (negdaš-
nji marksista je potomak jedne od najbogatijih starih begovskih porodica). Dupla ideo-
logizovanost ne pravda, ali pomaže razumevanju ozlojeđenosti autora.
589 Izostalo je ukazivanje na neumesnu, netačnu i samosažaljivu zloupotrebu reči „genocid“ u
Memorandumu. Zacelo, viktimizacija Srba na Kosovu i u Hrvatskoj (iako ne i u BiH iz čega
se, možda, može nazreti zašto to Sigar nije citirao) bila je najproblematičnija tendencija
pisaca Memoranduma.
590 Mišljenje Filipovića podudaralo se sa Sigarovim: „Uzrok rata u Bosni i Hercegovini treba
tražiti u ovim istim okolnostima koje su dovele do rata sa Slovenijom i Hrvatskom. Samo
što je sa Bosnom i Hercegovinom u mnogo pogleda bilo za Miloševića lakše. Prvo, on
je već uspostavio punu vojnu, obavještajnu, ekonomsku i financijsku kontrolu nad tom
zemljom. Drugo, stvorio je u njoj ozbiljne paravojne formacije koje je naoružao i podveo
pod kontrolu Generalštaba JNA“ (Filipović, 2002: 154).
ono što mu se stavlja na teret. No, uperujući sve reflektore na njega i njegovo
delanje, upada se u jednostranost, jer trebalo bi analizirati i institucionalno
uređenje nastalo Ustavom iz 1974, te prethodna (Maspok) i naknadna (HDZ)
ispoljavanja hrvatskog nacionalizma, i jednovremena ispoljavanja slovenač-
kog i albanskog nacionalizma. Ovako, sva je uzročna težina za sve što se loše
desilo svaljena na srpske nacionaliste koje je predvodio Milošević kao oliče-
nje zla. No, verovatno je samo ovakva pripovedna struktura mogla opravdati
insistiranje na genocidu nad bosanskim muslimanima, što je osnovna teza
cele knjige. Kako bi se ta teza osnažila, u nedostatku jačih argumenata, pri-
beglo se i citiranju Jevrema Brkovića, oca crnogorske nacije:
„Tokom 1988. i 1989. srpski nacionalistički skupovi koje je organizovao Miloše-

vić usredsredili su se na muslimane kao metu. Ovi mitinzi su uključivali slogane
kao što su ,Oj muslimani, crni vrani, nema Tita da vas brani!’, ,Volimo te, Slobo-
dane, jer ti mrziš muslimane!’, i ,Ja sam prvi, ko je drugi, da pijemo turske krvi?’
Možda su najuznemirujući bili zahtevi ,hoćemo oružje’, što je traženo na takvim
skupovima“ (Cigar, 1995: 34).
Naravno, ovako ekstremno islamofobične parole mogle su šokirati

čitaoce,591 što je i bio cilj autora. Srbi su homogenizovani i prikazani kao fana-
tično islamofobični podržavaoci Slobodana Miloševića kao apsolutnog zla.
Otuda od njih treba očekivati stalna „etnička čišćenja“ u svrhu stvaranja etnički
čiste velike Srbije: „Izgleda da je srpska politička elita koja obuhvata kako Milo-
ševićevu vlast tako opoziciju i druge nacionalne institucije – uključujući Srp-
sku pravoslavnu crkvu – i dalje privržena dugoročnom stvaranju velike Srbije
u kojoj bi bilo malo ili nimalo mesta za nesrbe“ (Cigar, 1995: 192).
Doista, demonizacija Srba kao nacije doživela je u pisanju Normana Sigara
hipostazu. Oni su, bez izuzetka,592 najveći i jedini etnički čistači, uvek dželati i
nikad žrtve: „Iako poprima različite oblike od onog u Bosni i Hercegovini, tiho
etničko čišćenje se već desilo među nesrpskim stanovništvom Srbije (u San-
džaku, na Kosovu, u Vojvodini,593 i pravoj Srbiji), te u Crnoj Gori“ (Cigar, 1995:
591 Nije isključeno da je navedenih parola bilo, ali i ako se pretpostavi da su korišćene u Crnoj
Gori, ne znači da su bile aktuelne i u Srbiji.
592 „U Srbiji i Crnoj Gori se najveći deo političkih stranaka, pa čak i one koje se samopoimaju
demokratskim, razlikuje samo u stepenu od vlade prema svom odnosu prema musliman-
skim manjinama“ (Cigar, 1995: 193). Ako bi to bilo tačno, onda bi Bošnjaci bili u stalnoj
opasnosti od etničkih progona. Na sreću, to nije tako. No, Srbi su i osam godina po oba-
ranju vlasti Slobodana Miloševića – blagodareći kako samom režimu Miloševića, tako i
medijskoj kampanji demonizacije ali i, u ne maloj meri, Sigaru i sličnim naučnicima – bili
„najneomiljeniji narod u Evropi“, po dopisniku The Daily Telegraph sa beogradskog takmi-
čenja Evrovizije. („Srbija – strana koju nismo videli“, Politika, 20. V 2008)
593 U Vojvodini je etničkog progona Hrvata bilo u Sremu. U celoj Vojvodini se smanjio udeo
hrvatskog stanovništva od 1971. sa 7,1% (138.561) na 3,7% (74.226) do 1991. (Đurić, Ćurčić,
192). Po Sigaru, Srbi ugrožavaju i Makedoniju: „Takođe, u Makedoniji, iako Srbi

čine tek 2,1% stanovništva, srpski nacionalisti spolja održavaju nacionalno
pitanje živim“ (Cigar, 1995: 195). Dok je Bošnjake smatrao žrtvama, dotle je
Srbe, kako se vidi, ubrajao u dželate, pa se u pretposlednjem poglavlju naslov-
ljenom „Mora li žrtva ostati bez odbrane?“ veli:
„Kako iskustvo u Bosni i Hercegovini pokazuje, mere koje je međunarodna zajed-

nica bila voljna da preduzme mogle su biti jednostavno nedovoljne da spreče ili
zaustave genocid. U izvesnim scenarijima, obezbeđivanje bezbednosne pomoći
da bi se omogućilo žrtvama da zaštite sebe i ponude efektivni otpor njihovim
dželatima moglo bi biti najefektivnije i jedino realističko sredstvo sprečavanja ili
zaustavljanja genocida. Ničega nema što bi govorilo da žrtve moraju ostati bez
odbrane“ (Cigar, 1995: 166).
Radilo se, naravno, o zalaganju za politiku „podigni i udari“ (lift and strike),
omiljenu politiku jastrebova u SAD i zapadnoj Evropi koja je zahtevala ukida-
nje embarga na oružje za Bošnjake i bombardovanje položaja bosanskih Srba.
Sve je uokvireno okvirom agresor–žrtva i primenom humanitarno-imperijalistič-
kog diskursa. Uloge žrtve i dželata su strogo etnizovane, a za Zapad je, prime-
nom istorijske analogije, rezervisana moralna osuda što kažnjava žrtvu umesto
da joj pomogne: „U moralnom i praktičnom smislu, posmatrati dve strane jed-
nakim imalo je malo smisla, sigurno ne više no prilepiti embargo Britaniji i naci-
stičkoj Nemačkoj 1940. kako bi se zaraćene strane privolele da zaustave borbu“
(Cigar, 1995: 166–167).594 Dok je poređenje Bošnjaka s Britancima bilo uneko-
liko originalno, pošto je omiljena istorijska analogija poredila Jevreje i Bošnjake,
dotle je poređenje nacista i Srba predstavljalo često upotrebljavani cliché. Valja,
međutim, uočiti da je jedan od motiva koji je Sigara terao na kritiku ponašanja
Zapada povodom rata u BiH bio i stav islamskih država prema Zapadu:
Kicošev, 1995), uz pretpostavku da je 1991, usled pogoršavanja međuetničkih odnosa,

bilo i etničke mimikrije, pošto je npr. u šokačkom naselju Bački Monoštor kraj Sombora
bilo čak 56% izjašnjenih Jugoslovena, da bi, naposletku, prema popisu iz 2002, Hrvati činili
2,78% (56.546) stanovništva Vojvodine. Izvesno je, prema tome, da je procenat Hrvata više
no prepolovljen za trideset godina. Tome je doprinosila depopulacija, seljenje u Hrvat-
sku, a devedesetih su izvesni pripadnici SRS etnički prognali Hrvate iz Hrtkovaca, dok su
druge vrste pritiska uticale na određen broj Hrvata da napuste svoja vekovna ognjišta.
Ovaj etnički progon bi trebalo duboko da obespokojava, postiđuje i ponižava svakog gra-
đanina Srbije, a osobito one koji se osećaju Srbima i koji, premda većina, nisu uspeli da
zaštite manjinu što bi trebalo da predstavlja moralnu obavezu časnih ljudi svuda i u svim
vremenima, tj. ono što je Marko Miljanov nazvao čojstvom, odbranom drugih od sebe.
594 M. Filipović je u osudi „međunarodne zajednice“ išao i dalje, pa je čak smatrao da je Milo-
šević „imao i neke migove da će mu biti ostavljeno tri-četiri mjeseca vremena da završi
posao, dok međunarodna zajednica aktivnije i oštrije ne reagira“, što je smatrao „drugim
uzrokom rata“ u BiH (Filipović, 2002: 155). Nije izričito rečeno zbog čega bi neko tako nešto
želeo, ali se može pretpostaviti da se cilja na ukorenjenu islamofobiju EU i SAD.
„Ako pravedno rešenje nije pronađeno, ugled Zapada u islamskom svetu biće
oštećen zbog opažaja, ispravnog ili ne, da je Zapad ravnodušan zato što su žrtve
bili muslimani. Ova slika je preovlađujuća čak i danas u čitavom spektru javnog
mnjenja u islamskom svetu, ne samo u radikalnim krugovima već i među ume-
renima, uključujući takve prijatelje Zapada kao što su zemlje Golfskog zaliva, Egi-
pat, Malezija i Turska“ (Cigar, 1995: 198).
Prema tome, odnos „islamskog sveta“ prema Zapadu bio je jedan od važ-
nih činilaca za opredeljivanje moćnih zemalja Zapada prema ratu u BiH. Za
SAD, koje vode islamofobičnu politiku na Bliskom istoku uopšte, i u blisko-
istočnom sukobu Izraela i islamsko-arapskih zemalja posebno, BiH i Kosovo
su mogli poslužiti, služili su i služe kao izvanredan poligon za pokazivanje
muslimanima da je samo potrebno da svoje interese usklade sa američkim,
pa pomoć „Zapada“ neće izostati. Ovo jednostavno saznanje verovatno je i
Sigara vodilo da preporuči „teorijske“ korake demonizacije i praktične korake
kažnjavanja Srba:
„Konačno, najveća cena genocida u Bosni i Hercegovini može odista biti svetski
vrednosni sistem. U moralnom smislu, ovaj slučaj povlači remetilačku viziju buduć-
nosti. Iako se u sećanju može ubedljivo koristiti neznanje kao argument za nepre-
duzimanje nečeg većeg da bi se sprečio jevrejski holokaust, iskustvo s Bosnom i
Hercegovinom sugeriše drugačije. Možda čak i veća osvešćenost ne bi uticala na
međunarodni odgovor bilo na holokaust ili buduće slučajeve genocida. U Bosni i
Hercegovini je osvešćenost bila neizbežna, kao što je i retko bilo incidenta genocida
sa većim stvarnim vremenom izloženosti tako velikog broja ljudi“ (Cigar, 1995: 200).
Moralistički elementi pozivanja na „svetski vrednosni sistem“, holokaust,

upoznatost svetske javnosti s genocidom upozoravali su javnost da se radi o
nečem moralno nedozvoljivom, o samom zlu, što se ponavlja u istoriji i njome,
štaviše, vlada. Bošnjaci su izjednačeni sa Jevrejima, a Srbi sa nacistima. Zapad
se upozorava da je zbog političkog realizma neosetljiv čak i na vrhovni i naj-
gori zločin, tj. genocid, ili kako je to Stjepan Meštrović u predgovoru Sigaro-
voj knjizi zaključio: „Uveliko slično onome kako je međunarodna zajednica
tolerisala genocid protiv Armena početkom XX veka, japansku invaziju Man-
džurije, i Musolinijevu invaziju Etiopije otvarajući vrata Hitlerovim zločinima,
opasno stanje moralnog nereda je uspostavljeno zapadnim odbijanjem da
odgovori na srpski genocid prema Bosancima” (Meštrović, 1995: XIV). Okvir
agresor–žrtva uokviravao je celu knjigu, baš kao što je i moralistički huma-
nitarno-imperijalistički diskurs uz primenu istorijskih analogija o holokau-
stu, nacističkoj Nemačkoj i Jevrejima primenjivan od početka do kraja u cilju
demonizacije Srba i viktimizacije Bošnjaka, te kritike politike zapadnih sila
kako bi se konačno navele na rat protiv „demona”.
Kao i u ranije navedenom predgovoru Sigarove knjige, Meštrović je u

knjizi Ovog puta smo znali: zapadni odgovori na genocid u Bosni (This Time
We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia), koju je priredio zajedno
s levoliberalnim američkim Jevrejinom, Tomasom Kašmenom (Thomas Cush-
man), primenjivao okvir agresor–žrtva, moralistički humanitarno-imperijali-
stički diskurs i diskurzivne strategije viktimizacije Bošnjaka i Hrvata, te demo-
nizacije Srba.
U samom naslovu je prećutno ponuđena istorijska analogija Aušvic–
Bosna, jer je dugo vladalo mišljenje da se na Zapadu za genocid prema
Jevrejima nije znalo. Doista, osim što je u naslovu ponuđen, ovom istorij-
skom analogijom je i izričito imenovan jedan od podnaslova (Od Aušvica do
Bosne) u uvodu u priređenu studiju (Cushman, Meštrović, 1996: 6). U razradi
teme je stajalo:
„Dosad su intelektualci najčešće kao racionalizaciju za nezaustavljanje holokau-

sta navodili reči ,nismo znali’. Ovo je moglo, ali i nije moralo da bude tačno, pošto,
čak i kada se ima na umu holokaust, ne treba nikad zaboraviti da je standardni
nemački cliché ,nismo znali’ predstavljao pre racionalizaciju no istinu. (…) Ipak,
autentični šok zabeležen na licima savezničkih trupa kada su oslobodili logore
smrti i opštiji zapadni odgovori na ono što smo mi shvatili da se dešavalo u
Aušvicu, Dahauu i drugde pruža neke dokaze da mi na Zapadu nismo znali istin-
ski obim zločina koji su počinili nacisti” (Cushman, Meštrović, 1996: 6).
Treba uočiti upotrebu lične zamenice u prvom licu množine „mi”. Ona se
ovde koristi u funkciji razdvajanja Nemaca iz II svetskog rata od geopolitič-
kog pojma Zapad. Dakle, Nemci su znali, ali mi na Zapadu nismo. Uvek smo
bili, drugim rečima, moralno superiorni, jer da smo znali to ne bismo dopu-
stili. Pri tome, predstavnicima Zapada se smatraju obični vojnici, a ne elita čije
je blaženo neznanje moguće ali malo verovatno, s obzirom na to da se naci-
stički genocid nad Jevrejima, Romima, ali i nekim Slovenima kao što su Poljaci
i Rusi, odvijao od početka 1942, te da su obaveštajne službe imale dovoljno
vremena da prikupe takve podatke do kraja rata. Važno je uočiti kako se pojam
Zapada menja zavisno od istorijskih okolnosti i političkih odnosa snaga u
svetu. Zemlja koja je danas nesumnjivo deo Zapada, kako po razumevanju
drugih tako i po samopoimanju, Nemačka, do pre 60 godina to nije bila. No,
navod je služio kao uvod za istorijsku analogiju:
„S obzirom na Bosnu, globalizacija obaveštenja kroz sredstva masovnog opšte-

nja učinila je dostupnim veliki deo obaveštenja o sukobima i krizama koje je
proizveo beogradski režim devedesetih. Kao i u II svetskom ratu, kada smo gle-
dali i čitali o pokretima nemačkih trupa, znali smo za invaziju Slovenije, Hrvat-
ske i Bosne i Hercegovine onako kako su se one dešavale. Takođe smo znali za
etničko čišćenje, masovna silovanja i genocid. Protivno prethodnom vremenu,

zapadni posmatrači su bili bukvalno bombardovani obaveštenjima o najskori-
jem talasu genocida u Evropi. Zločinstva su bila zabeležena u zvučnim delićima
ljudske istorije koje su svi mogli da vide – svaka naredna epizoda zločinstva se
mogla videti, porediti sa onom prethodnom i čuvati u fizičkim arhivima i ljud-
skim sećanjima” (Cushman, Meštrović, 1996: 6).
Funkcija poređenja je petostruka: a) prvo, uspostavlja se simbolička veza

između nacista iz II svetskog rata i Srba, kao i veza između nesrpskih naroda
Jugoslavije sa Jevrejima;595 b) drugo, uspostavlja se razlika između saznanja o
zločinstvima na Zapadu u II svetskom ratu i saznanja o zločinstvima na Zapadu
tokom devedesetih; c) treće, insistira se da su ova druga saznanja dostupna
kolektivnom sećanju blagodareći medijskoj propraćenosti; d) opovrgava se
mogućnost neznanja „o najskorijem talasu genocida u Evropi”;596 e) ne dozvo-
ljava se dovođenje u pitanje postignute ideološke hegemonije o ratovima za
jugoslovensko nasleđe, jer se radi o saznajno jasnim, jednostavnim i nepro-
tivrečnim pojavama kao što su „invazija Slovenije, Hrvatske i Bosne i Herce-
govine”, i etički nedvosmislenim i neporecivim kao što su silovanja i genocid.
Time su stvorene saznajne pretpostavke moralnih osuda ne samo Srbije, već
i Zapada zbog moralno nedopustive popustljivosti prema genocidnoj Srbiji:
„To je već ,svetski rat’, ne u smislu da mnoge zemlje ratuju međusobno, već u
smislu pažnje, novca, oblikovanih savezništava (Rusija, Srbija, i Grčka protiv
Zapada) i diskreditovanih savezništava (kakva su NATO, OEBS, Evropska zajed-
nica, i UN)” (Meštrović, 1996: XIV).
Prema tome, hrvatsko-američki autor nije prezao ni od okvira sukoba
civilizacija kad je trebalo predstaviti Srbe kao predstavnike pravoslavne i pre-
ćutno „nezapadne” civilizacije protiv „Zapada”. Štaviše, ovaj okvir se predstav-
lja kao svetsko-ratni okvir, tj. njime se unekoliko predviđa na kojoj osnovi bi
mogao izbiti sledeći svetski rat. No, još gore od toga, Meštrović se na jednom
drugom mestu ne slaže s upotrebom balkanističkog diskursa koji se prime-
njuje u okviru sukoba civilizacija: „U sociološkom smislu, takve racionaliza-
cije mogu se sagledati kao ,okviri’ ili ,tipifikacije’ koje vode konkretne politike
595 Što se tiče funkcije (a), ipak, treba uočiti da autori izričito ne prihvataju izjednačavanje
holokausta, kao jedinstvenog zločina, i „genocida“ u BiH, već se zalažu za „pažljiva poređe-
nja i razlikovanja“. Izražava se uverenje da je moguće porediti holokaust kao mesto geno-
cida (site of genocide) iz II svetskog rata i BiH, pošto su to dva „evropska mesta genocida“.
U tom smislu, autori žale što „mnogi pisci koriste holokaust na manje pažljiv i manje preci-
zan način“ (Cushman, Meštrović, 1996: 7–8). Oni naglašavaju da genocid u BiH nije upore-
div s holokaustom per se, već sa holokaustom kao jednim od primera genocida (Cushman,
Meštrović, 1996: 19).
596 „Jedna stvar je izvesna: kasapljenje nevinih ljudi u Bosni dešavalo se pod budnim okom
Zapada. Ovog puta, mi smo znali. (istakao C. M.)“ (Cushman, Meštrović, 1996: 7).
zapadnih elita i masovna publika. (…) Kao centralna racionalizacija na Zapadu

ukazuje se ova: ,Mi, kao civilizovani zapadnjaci, ne možemo ništa da učinimo
da sprečimo balkanska plemena od međusobnog pokolja’.” (Cushman, Meštro-
vić, 1996: 21).
Dakle, Meštrović je u istoj godini u dva različita teksta jedan te isti okvir
sukoba civilizacija i balkanistički diskurs primenjivao onda kada mu je to
odgovaralo, odnosno kada se trudio da prepozna navodni savez „pravoslav-
nih zemalja” suprotstavljen Zapadu, i osuđivao u slučaju kada je trebalo kriti-
kovati intelektualce koji su ga primenjivali kao argument protiv, eufemistički
izraženo, „humanitarne intervencije”, tj. rata protiv Srba.
Dvojica priređivača knjige su, osim zajedničke intelektualne privrženosti
zagovaranju „humanitarne intervencije”, po sopstvenim rečima, ispoljavali i
teorijsku bliskost koja se ispoljavala u interesovanju za „postmodernizam, kri-
tičku teoriju, i eklektički pristup teoriji” (Cushman, Meštrović, 1996: IX). Može
se, prema tome, zaključiti da su ova dvojica autora pripadali nemalobrojnoj
grupi teoretičara koji su spajali postmodernizam i njegovo nepoverenje u
velike teorijske pripovesti sa, bar u slučaju Kašmena, levoliberalnim usme-
renjem. Otuda, izraženi moralizam može se smatrati proizvodom teorijskog
eklekticizma. Naime, uopšteno postmodernističko nepoverenje prema teo-
riji kao velikoj priči proizvodi teorijski eklekticizam, baziran na manje ili više
svesnom saznajnom relativizmu, čemu se autori izričito opiru. Relativizam se
onda nadomešta naglašeno čvrstim i strasnim moralnim ubeđenjem. Kašmen
bi, čini se, želeo od postmodernizma da usvoji teorijski eklekticizam i sumnju
prema mogućnosti progresa, a da od kritičke teorije bazirane na prosvetitelj-
stvu zadrži veru u dostižnost istine, moralnog suđenja i na njima baziranog
delanja (Cushman, Meštrović, 1996: 12).
Cilj studije koju su dvojica sociologa597 uredili jeste da „ponude detaljnu
sociološku, političku i istorijsku analizu zapadnih odgovora“, i naročito odgo-
vora zapadne elite, na ratove za jugoslovensko nasleđe598 (Cushman, Meštro-
vić, 1996: 3); odnosno, da odgovore na pitanje „zašto je tako mnogo zapadnih
intelektualaca bilo nezainteresovano ili ambivalentno prema genocidu koji se
dešavao poslednjih četiri godine u Bosni“ (Cushman, Meštrović, 1996: 4). Autori
se bune što se ovi ratovi zovu „balkanskim“ ili „ratovima u bivšoj Jugoslaviji“, jer
u njima ne učestvuju Bugarska, Grčka, Albanija, Rumunija, i ne vode se na terito-
riji Srbije i Crne Gore: „Doskora, do oblikovanja Muslimansko-hrvatske federacije
597 Tomas Kašmen je profesor sociologije na Velsli koledžu (Wellesley College) u Masačusetsu,
saradnik Centra za sociologiju kulture Univerziteta Jejl i urednik Časopisa ljudskih prava
(Journal of Human Rights).
598 Pa ipak, ovaj izričito iznet cilj nije im smetao da u knjigu uključe i prilog Slavena Letice,
savetnika pokojnog Franje Tuđmana, kojem su objavili odgovor na tekst poslednjeg amba-
sadora u SFRJ Vorena Zimermana (Warren Zimmermann) koji je izašao u Foreign Affairs.
Gotovo da i nema potrebe pominjati da srpski predstavnici nisu dobili takvu priliku.
(u BiH, prim. aut.) i hrvatskog povraćaja od strane srpskih pobunjenika okupira-

nih teritorija, pomenute ratove su vodili zastupnici (proxies) beogradskog režima
boreći se isključivo na suverenim teritorijama priznatih nacionalnih država Slo-
venije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine“ (Cushman, Meštrović, 1996: 3).
Ovakvim nabrajanjem delatnika stvara se „svet diskursa“. Metonimska
upotreba Beograda ukazuje da se tu nalazi najmoćniji delatnik, središte zla,
koji čak i ne mora sam da vodi ratove, već to čini pomoću delegata i saveznika
na tuđim teritorijama. Ostali delatnici se stavljaju u pasivan stav – oni ne vode
rat, već trpe agresiju i genocid beogradskih opunomoćenika na njihovim teri-
torijama. Kada ipak ratuju, onda „vraćaju teritorije“ od „srpskih pobunjenika“.
Stvarnost se krivotvori pošto, kako u vreme otpočinjanja tako i u vreme okon-
čanja rata, Slovenija nije bila međunarodno priznata. Slično tome, Hrvatska
nije bila međunarodno priznata u vreme rata koji je počeo u proleće 1991. sve
do priznanja EU 15. januara 1992. (SAD su, pak, Sloveniju, Hrvatsku i BiH pri-
znale 6. aprila 1992). Jedino je rat u BiH otpočeo onog trenutka kada je bila
priznata kao nezavisna država.599
Ovaj intelektualni manevar autorima je verovatno bio potreban kako bi
međunarodnopravno postavili nedvosmislenu situaciju u kojoj je Srbija nes-
porni agresor. No, Srbiju nije samo bilo potrebno predstaviti kao običnog
agresora, već ju je trebalo demonizovati tvrdnjom da se nije radilo o ratovima
„između organizovanih vojski“, već o „ratu protiv civila“:
„Ovo je značajno zato što se namerno ubijanje civila u ratu smatra ratnim zloči-
nom. Ovo je bio slučaj kada su hrvatski Srbi, podržani Beogradom i silom Jugo-
slovenske narodne armije, zauzeli trećinu hrvatske teritorije u invaziji 1991, i
naročito u slučaju Bosne, u kojoj su, skoro četiri godine, bosanski civili ostav-
ljeni nebranjenima protiv srpske vojne nekontrolisane sile zato što im je Zapad
nametnuo embargo na oružje“ (Cushman, Meštrović, 1996: 4).
Tako se ratovi za jugoslovensko nasleđe diskurzivno u okviru agresor–

žrtva predstavljaju kao agresija Srbije i JNA na nenaoružane civile u Hrvat-
skoj i BiH. Originalnost ovog predstavljanja nalazi se u činjenici da su agresori
599 Pitanje početka rata u BiH može biti sporno. Primera radi, već je u 1991. bio nemali broj
žrtava u BiH. U junu je sedmoro ljudi izgubilo život, u julu petoro, u avgustu 18, u septem-
bru 74, u oktobru 130 (od toga 11 civila), u novembru 115 (od toga 20 civila), u decem-
bru 103. Od ukupnog broja žrtava 1991, najviše ih je bilo među Srbima 365 (71%), potom
među Bošnjacima 91 (17,7%), i 53 (10,3%) među Hrvatima. Udeo vojnika među žrtvama
iznosio je 90% što svedoči o učestalosti napada na pripadnike JNA na teritoriji BiH tokom
1991. (Istraživačko-dokumentacioni centar Sarajevo, http://www.idc.org.ba/prezentacija/
regioni.htm, pristupljeno 16. IV 2008). Radi se o napadima koje su hrvatske paravojne
jedinice izvodile u oblasti Banja Luke, u selima oko Trebinja, u Neumu i Mostaru. No, valja
zabeležiti i da su srbijanske paravojne jedinice izazivale međuetničke sukobe u Bijeljini,
Foči, Višegradu i Bratuncu već početkom septembra 1991. (Vudvord, 1997: 272).
etnizovani i militarizovani, a žrtve deetnizovane i demilitarizovane. Time se

postiže jači efekat demonizacije i viktimizacije. Srbi su „vojnici“ i „pobunje-
nici“, koji vrše „invaziju“, a Hrvati i Bošnjaci su etnički „nevidljivi“, jer su svi pro-
tiv kojih zli Srbi ratuju podvedeni pod „civile“. Ceo rat je predstavljen kao agre-
sija Srbije i Srba na „civile“, pa su Srbija i Srbi ad definitionem zločinci:600 „Može
se tvrditi da su posle počinjenog genocida, etničkog čišćenja i masovnog silo-
vanja, Srbi izgubili pravo da budu saslušani. Genocid koji su počinili srpski
vođi u ime velike Srbije poništio je njihovo pravo da budu saslušani kao jed-
naki u zajednici nacija“ (Cushman, Meštrović, 1996: 15). Dakle, autori se zalažu
za kolektivno kažnjavanje Srba i Srbije zbog navodno počinjenog genocida.
Uzgred, reč „genocid“ se gotovo besomučno ponavlja i provlači kroz tekst.
Ponavljanjem se doprinosi retoričkoj ubedljivosti. Tvrdnja, pak, da se geno-
cid desio argumentuje se na sledeći način:
„Sledeći Emila Dirkema, naš više sociološki pristup beleži da su cenjene orga-
nizacije za prikupljanje činjenica odredile (determined) da se genocid desio u
Bosni. Drugim rečima, čak iako je određenje UN manjkavo, ili ako neki intelektu-
alci nisu ubeđeni da se stvarni genocid dešava u Bosni, ili da drugi osećaju da su
’sve strane’ počinile genocid, ili čak ako neki veruju da su žrtve genocida jedno-
stavno dobile ono što su zaslužile zbog prošlih nepravdi, činjenica ostaje: iz per-
spektive društvene konstrukcije stvarnosti poštovanja dostojni nalazi genocida
u Bosni su napravljeni i uveliko zanemareni od strane zapadnih intelektualaca,
političara, i javnosti uopšte“ (Cushman, Meštrović, 1996: 19–20).
Tako, dakle, autori smatraju da sociolozi nemaju potrebe da sami proce-

njuju da li je genocid napravljen, niti da li su procene ispravne ili ne. Napro-
tiv, oni primaju ove podatke na veru samo zbog činjenice da su ih prikupile
„cenjene“ organizacije koje su zadužene za „konstrukciju društvene stvarno-
sti“. Prema autorima, kako se čini, zadatak sociologa sastoji se u pravljenju ili
u ideološkom pravdanju društvenih konstrukcija. Nije li, ipak, zadatak socio-
loga da društvene konstrukcije dovodi u pitanje? Da ih dekonstruiše, kako bi
to rekli postmodernisti?
Pošto je Zapad, međutim, nametnuo embargo na oružje „civilima“, on
je umešan u ovaj zločinački rat kao saveznik genocidnog agresora. Činje-
nica da su na insistiranje SAD i EZ nametnute privredne, političke i kulturne
sankcije, tj. potpuna izolacija, Srbiji, i civilima različite etničke pripadnosti koji
– začudo – i u njoj žive, uopšte nije uzeta u obzir, baš kao ni činjenica da su
600 Na drugom mestu autori vele: „Tokom sukoba su se Srbi žalili da Zapad nije razumeo njihov
slučaj. Žalili su se da su demonizovani u štampi (kao da štampa pravi demone od onih koji
vrše genocid)“ (Cushman, Meštrović, 1996: 14). Kao što se vidi, primenjeno je retoričko sred-
stvo ironije unutar diskurzivne strategije demonizacije cele nacije u okviru agresor–žrtva.
privatne vojne agencije s blagoslovom vlade SAD obučavale hrvatske snage601

i da su zapadne vlade žmurile na kršenje embarga na oružje prema BiH, što
su Iran i druge islamske zemlje iskoristile, te da je i Srbija uvela sankcije „dele-
gatima koji su u njeno ime vodili rat“ preko Drine. Umesto toga, medijska
pokrivenost „genocida“ u BiH je poređena sa drugim medijski neatraktivnim
„mestima genocida“:
„Istina je da sličnim užasima u Kambodži, Ruandi, Kurdistanu i Istočnom Timoru

sredstva masovnog opštenja nisu poklanjala pažnju koju je privukla Bosna. Kakvi
god bili sociološki razlozi, Bosna se nalazila na medijskoj pozornici, a da obave-
štenja pribavljena pomoću medija o genocidu u Bosni nisu pokrenula Zapad na
odlučno delanje da ga zaustavi“ (Cushman, Meštrović, 1996: 10).
Simptomatična je lakoća s kojom se prelazi preko pitanja zašto su neki ratovi

privukli medijsku pažnju, a neki drugi nisu. Tim pre ako se zna da su autori socio-
lozi. Upravo sa stanovišta društva u kojem žive, to je pitanje nad svim pitanjima,
jer ono ukazuje da postoje jasni društveni interesi, tj. interesi političkih i medijskih
elita, da neki ratovi budu u žiži interesovanja, a da se preko nekih drugih prelazi
ćutke. No, ako bismo se o tome zapitali, mogli bismo dovesti u pitanje istinitost
medijske slike stvarnosti o nekom ratu, pa i istinitost tvrdnji o genocidu. Posebno
bismo se mogli zapitati o ulozi intelektualaca u širenju ideja, vrednosti i saznanja,
čime se, inače, Kašmen naročito bavi. Time bi se, naravno, došlo do zaključaka
koji se ne bi uklapali u cenjenu, a lagodnu i profitabilnu, poziciju „progresivnih“
moralističkih levoliberalno usmerenih intelektualaca. Za jednog od autora time
bi se uklonila mogućnost i da propagandistički dela u korist zemlje svojih pre-
daka, a protiv njenih neprijatelja, i sve pod firmom duboko moralnog intelektu-
alca koji brine o etičkom poretku u svetu. Drugi autor, pak, ne bi docnije mogao
doći do zaključka da je rat protiv „islamskih fašista“ i „terorista“ u Iraku sasvim
opravdan (Cushman, 2007).602 Kada je, pak, reč o Hrvatskoj i njenim akcijama
„Bljesak“ i „Oluja“ kojima su Srbi masovno proterani,603 veli se sledeće:
601 Radi se o penzionisanim američkim generalima okupljenim u privatnoj firmi Military Pro-
fessional Resources Incorporated (KVPR). Ista „agencija“ bila je angažovana i za obuku
armije Federacije BiH posle zaključenja Dejtonskog sporazuma (Kaldor, 2005: 76, 107).
Naravno, generali u penziji bilo koje zemlje, a naročito SAD, nikada neće biti u nekom
vojnom poslu bez odobrenja, a nekad i neposrednog naloga nadležnih državnih službi
da se u takvoj delatnosti učestvuje.
602 Unite Against Terror, http://www.unite-against-terror.com/whysigned/archives/000041.
html Pristupljeno 20. V 2008. Kašmen, može se argumentovati, načelno podržava svaki
rat SAD u svetu, jer bezrezervno veruje u „društvenu konstrukciju stvarnosti“ po kojoj su
SAD kao moralno superiorne dužne da se staraju o etičkom poretku stvari u svetu. Toj
„konstrukciji“, kako se vidi, i sam je doprinosio.
603 „Etničko čišćenje“ Srba iz Hrvatske je, što je na Zapadu s izuzetkom Living Marxism bilo
retko primećeno, započelo još početkom devedesetih, jer je na popisu iz 1991. zabeleženo
1. U ovom događaju, retkim (small-scaled) aktima odmazde (retribution) Hrvata

dat je isti status kao i naveliko činjenim (large-scaled), tekućim i sistematskim
zverstvima i ratnim zločinima Srba u Bosni; mnogi glavni mediji su hitro isko-
ristili nasilne akte dela Hrvata ili Muslimana kao izgovor za moralno izjedna-
čavanje svih strana.
2. Uprkos činjenici da je u čitavoj operaciji oslobođenja Krajine ubijeno samo
nekoliko stotina civila, manje no što su bosanski Srbi poklali (slaughtered) u
prosečnom satu ubijanja u Srebrenici, Žepi i drugde, ipak, nema opravdanja
za zločine i zverstva hrvatskih snaga, i oštra kritika srpskih postupaka u ovoj
knjizi ne treba da bude pročitana kao apologija hrvatskih nedela (Cushman,
Meštrović, 1996: 17).
Stvarnost je predstavljena u opozicijama: retko – masovno; odmazde –

sistematska zverstva i ratni zločini. Zločini one strane na koju se odnose prve
reči u ovim parovima su gotovo slučajni, jer su (1) retki, a onda kad nekim slu-
čajem nisu slučajni, barem delimično se daju opravdati, jer radi se o (1) odmaz-
dama za ranija nedela protiv te strane. Isto tako, opozicija retko – raspro-
stranjeno pokazuje da (1) tek deo Hrvata ili Muslimana učestvuje u nekim
nedelima, dok Srbi to rade, stiče se dojam, masovno, čime se čitalac navodi na
pomisao da su među Srbima zločinci naročito rasprostranjeni. Potom se veli
(2) kako je tokom „Bljeska“ i „Oluje“ ubijeno „samo nekoliko stotina civila“, gde
prilog „samo“ služi za izbegavanje bilo kakvog saosećanja sa patnjama onih
koji su izgubili „nekoliko stotina“ nedužnih rođaka i prijatelja. Za ovaj nedo-
statak saosećanja opravdanje se nalazi u činjenici da bosanski Srbi navodno
taj broj ljudi „pokolju za čas“, čime se srpska strana u ratu neopozivo demoni-
zuje, a svaki zločin protiv njih je opravdan njihovom demonskom prirodom.
Naposletku, iako se priznaje postojanje „hrvatskih nedela“ vezanih za ubija-
nja civila, diskurzivnom strategijom prećutkivanja prelazi se preko etničkog
progona Srba iz Hrvatske.604
Naposletku, ako se nedelima počinjenim u hrvatsko ime posveti jedna do
dve stranice knjige koja broji 412 strana, koja je u celosti posvećena „srpskim
zlodelima“, te ako je neko uredio ili napisao podosta radova o potonjoj temi
35.811 izbeglih lica iz Hrvatske u Srbiji, a do sredine oktobra 1991. bilo ih je 78.555 (Calic,
2009: 122; Mitrović, 2005: 187) ili 13,5% Srba iz Hrvatske. Posle 11 godina, na popisu iz
2002. zabeleženo je 233.125 izbeglih lica iz Hrvatske u Srbiji (Izbeglički korpus 2004: 109).
Udeo Srba u Hrvatskoj je u apsolutnim brojevima opao s 580.000 godine 1991. na 180.000
2001. (Nacional, 29. V 2002, http://www.nacional.hr/articles/view/10253/3/, pristupljeno
20. V 2008), ili s 11,5% 1991. na 4,5% 2001. godine.
604 Istu diskurzivnu strategiju minimizacije upotrebili su Bjelajac i Žunec: „Iako su u početku
UN optužile HV za ratne zločine, izgleda da hrvatske snage nisu mnogo kršile humani-
tarno pravo tokom operacije Bljesak. UN su potom povukle optužbe“ (Bjelajac, Žunec,
2009: 252).
a nijedan o prvoj, onda se nesumnjivo tendenciozno hrvatska strana oslobađa

odgovornosti, pa čak i viktimizuje u paketu s bošnjačkom, dok se srpska strana
u sukobu bezostatno demonizuje.
Utoliko, viktimizacija Bošnjaka preko demonizacije Srbije koji su nad
njima izvršili genocid ima zapravo jedan drugi cilj u pisanju Stjepana Meštro-
vića i Tomasa Kašmena. Radi se o „švercovanju“ Hrvata kao žrtvi uz Bošnjake:
„Jedna je stvar kada nova hrvatska vlada osvesti Srbe o njihovom manjinskom
statusu i smeni mnoge od njih s položaja u vlasti koji su im dati tokom jugoslo-
venskog perioda. Sasvim je druga stvar složiti se da takve akcije aminuju punu
vojnu mobilizaciju kao odgovor ili složiti se s opasnim načelom kolektivne krivice
kao izgovorom za mobilizaciju protiv nekog stanovništva. Takođe je sasvim druga
stvar složiti se da je odgovarajući odgovor na simboličke političke nesreće u
Hrvatskoj bio pokretanje velikog i nekontrolisanog vojnog napada protiv civilnog
stanovništva, kao što su Srbi uradili u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni. Kada zapadni
intelektualci ponavljaju pravdanja i legitimacije arhitekata velike Srbije (...) tada,
tvrdimo, stižemo u novi stadijum moralne deevolucije zapadnog intelektualca“
(Cushman, Meštrović, 1996: 18–19).
Srbima se negiralo pravo da budu konstitutivan narod, pravo koje im je

priznavala još hrvatsko-srpska koalicija s početka XX veka i pravo koje im je
bilo naročito potvrđeno posle II svetskog rata zbog onoga što im se tokom
rata u Hrvatskoj dogodilo. Umesto navođenja da su Srbima bile podnošene
na potpis tzv. domovnice, tj. izjave lojalnosti Hrvatskoj, kako bi mogli zadr-
žati posao, navodi se da su mnogi morali sići s vlasti, što se, zajedno s gubit-
kom statusa konstitutivnog naroda, krsti „simboličkim političkim nesrećama“.
Ako potonje, možda, i spada u simboličke političke nesreće, ono ipak prido-
nosi osećaju kolektivne etničke ugroženosti. No, gubitak posla zbog etničke
pripadnosti na nivou pojedinca u kombinaciji sa osećajem etničke pretnje na
kolektivnom nivou mogao je zacelo biti tumačen i kao pritisak na iseljavanje
iz Hrvatske, što je neke moglo navesti da pre no što se isele, ipak, s puškom u
ruci pokušaju odbraniti svoja prava. Istovremeno, navodi se kako su im „polo-
žaji vlasti dati tokom jugoslovenskog perioda“, što upućuje na pomisao da
su uživali nezaslužene privilegije, čime se zapravo pravdaju namerno nedo-
voljno jasno predstavljeni potezi hrvatske vlasti, jer ona, kako ispada, samo
ispravlja istorijske nepravde. Autori, takođe, protestuju protiv načela kolek-
tivne krivice, iako su to načelo, kako pokazuju prethodno predočeni navodi,
zapravo neštedimice rabili kada su u pitanju Srbi tokom devedesetih godina.
No, sve to je bilo predstavljeno na ovaj način kako bi se napali zapadni
intelektualci koji nisu prihvatali primenu Meštrović–Kašmen logike, te kako bi
se Hrvatska i Hrvati predstavili kao žrtve velikosrpskog genocidnog projekta
na isti način kao i Bošnjaci. Zaista, Meštrović i Kašmen čak uzdižu Hrvatsku
u spasiteljku Bošnjaka, navodeći da je „činjenica da, dok je Zapad stajao po

strani, hrvatska pomoć je Bosancima spašavala živote“ (Cushman, Meštrović,
1996: 35). Treba primetiti da bi o tome hrvatski generali poput Tihomira Blaš-
kića mogli štošta reći.
Meštrović je bio urednik biblioteke knjiga u kojoj se 1996. pojavila i stu-
dija harvardskog lekara Filipa Koena (Philip J. Cohen) Tajni rat Srbije: Propa-
ganda i obmana istorije (Serbia’s Secret War: Propaganda and Deceit of History).
U predgovoru knjige pravdalo se učešće lekara u pisanju istorije: „Slavni ame-
rički sociolog, Dejvid Risman (David Riesman) – koji je prispeo u sociologiju
iz prava – tvrdio je da stranac u ustanovljenoj disciplini nužno ubrizgava zna-
čajnu dozu objektivnosti u rasprave zato što on ili ona ostaje slobodan od pre-
drasuda i paradigmi koje konačno sprečavaju objektivnost u bilo kojoj pro-
fesiji. Koenova pionirska studija sledi istaknutu tradiciju koju su zasnovala
dvojica drugih lekara koji su umnogome doprineli društveno-naučnom razu-
mevanju ljudskog zla, Erih From i Robert Lifton. Rezultat Koenove brižljivo i
veoma trudoljubivo dobro dokumentovane studije je povezan sa shvatanjem
da ovog puta ne možemo poricati da znamo“ (Meštrović, 1996: XVI, u: Cohen).
Koen je ovakve pohvale i poređenja sa velikim prethodnicima zaslužio
knjigom koja kao glavni cilj ima demonizaciju Srbije i Srba kao države i nacije,
kao i istorijski revizionistički cilj da predstavi Hrvate i Bošnjake u NDH zaštitni-
cima Jevreja u II svetskom ratu, a Srbe u Nedićevoj Srbiji njihovim dželatima:
„Zacelo, prevashodni strateški ciljevi srbijanskog vođstva u pogledu teritorijal-

nog proširenja i iskorenjivanja ’stranog stanovništva’ bili su prisutni u oba Bal-
kanska rata. Ista odlučnost u srpskom vođstvu da stvore etnički istovrsnu veliku
Srbiju bila je prisutna tokom oba svetska rata. Sličnosti između činjenica o Srbiji u
II svetskom ratu i razvoja devedesetih zapanjujuće su – i kritične za razumevanje
sadašnjeg srpskog nacionalizma. Ova studija istražuje činjenice o Srbiji u II svet-
skom ratu, kao jedno zanemareno istorijsko pitanje, i ocrtava istorijski kontinuitet
državno-orkestriranog genocida i ekspanzionističkog nacionalizma u srpskoj poli-
tičkoj kulturi od vremena pred XX vek do današnjeg dana“605 (Cohen, 1996a: XXI).
605 Džejms Sadković je na identičan način tumačio modernu srpsku istoriju: „Upoznatima
s njenom istorijom, skorašnji raspad Jugoslavije nije iznenađenje, baš kao što nije iznena-
đenje onima koji su upoznati sa balkanskom istorijom tog rata započetog od strane Srbije
koja je bila militaristička od nastanka i koja je vodila agresivnu spoljnju politiku više od
stoleća. Sledstveno, bila je upletena u brojne međunarodne krize, od Balkanskih ratova do
ubistva koje je pokrenulo (trigger) I svetski rat, do napada na Sloveniju, Hrvatsku, i Bosnu
od Srbima kontrolisane JNA u 1991. i 1992. Uistinu, kada ljudi govore o ’balkanskoj’ poli-
tici, oni često nesvesno koriste ’balkanska’ kao sinonim za ’srpska’ – ipak, političari, anali-
tičari, i diplomati su osudili Hrvate kao agresore zato što su sledili srpski primer u Bosni.
Oni su grdili Hrvate i Slovence za upražnjavanje prava na samoopredeljenje i ’izazivanje’
Srba, i docirali Bosancima o njihovom propustu da odustanu od najvećeg dela teritorije
kako bi odobrovoljili Srbe“ (Sadkovich, 1996: 290–291, u: Cushman, Meštrović). Zorno
Dakle, nasuprot diskurzivnoj strategiji personalizacije koja Miloševića

smatra odgovornim za ratove tokom devedesetih, Koen ide dalje u prošlost
i diskurzivnom strategijom demonizacije cele nacije ustanovljava osvajačku
i genocidnu političku kulturu Srba. U neku ruku, radi se o preslikavanju teo-
rijski i istoriografski veoma spornog Goldhagenovog podmetanja kolektivne
krivice Nemcima (Goldhagen, 1998; Kuljić, 2002),606 doduše uz mnogo manje
istoriografskog znanja, na istorijski slučaj Srba. Autor se, međutim, upušta i u
ambiciozan poduhvat istorijskog revizionizma:
„Do danas je unutrašnja istorija Srbije u II svetskom ratu uživala tek površan tre-
tman u studijama na engleskom jeziku. Uloga Srbije u II svetskom ratu, jednom
složenom istorijskom razdoblju, često je zamagljena mitologijom koja Srbe pred-
stavlja sinonimom antinacističkog otpora, a Hrvate i bosanske muslimane sinoni-
mom pronacističke kolaboracije. Takva opšteprihvaćena mudrost, međutim, nije
zasnovana na istorijskim činjenicama. Centralna teza ove knjige je da je glavni
deo političkog, intelektualnog i religijskog vođstva obilato sarađivao sa silama
Osovine, protivno mitologiji otpora koju su promovisali potonji zvanični izvori“
(Cohen, 1996a: XXI).
Dakle, jasan je napor autora da istoriju Srbije u II svetskom ratu prikaže

na jedan dotad neuobičajen način. Ta istorija, kako se iz priloženog vidi, niu-
koliko ne može biti pohvalna za Srbe i Srbiju, pa je utoliko opravdano svr-
stati je u istorijski revizionizam, pošto je srpska prošlost u II svetskom ratu –
čak i kad se uzmu u obzir Ljotićev fašizam, kvislinško delanje Nedića, četnički
pokolji muslimana, i komunističko revolucionarno nasilje prema ideološkim
protivnicima – dosad uglavnom smatrana jednom od manje loših prošlosti
ne samo balkanskih, već uopšte evropskih nacija. Koen, međutim, tvrdi da
je veći deo onoga što se dosad znalo o prošlosti Srbije tek puka „mitologija“,
te pruža jednu alternativnu viziju II svetskog rata u kojem je doprinos BiH i
Hrvatske, te bosanskih muslimana i Hrvata otporu nacistima bio znatno veći
od doprinosa Srbije i Srba:
se vidi obrazac „balkanizacije“ Srba: oni su nasilni i remetilački činilac u međunarodnim

odnosima, pa čak i uzrok I svetskog rata. Lični modeli su društveno normalizovani sin-
tagmom „upoznatima s njenom istorijom“. Zapravo, demonizacija Srba kao nacije i upo-
redo švercovanje Hrvatske kao žrtve uz BiH bili su na delu. Sam Sadković je za sebe i sop-
stveni istoriografski rad kazao: „Mnogo toga od mojeg sopstvenog pisanja o Jugoslaviji
devedesetih spadalo je u javno zastupanje jedne ideje, nasuprot mojem ranijem radu o
jugoslovenskoj istoriji” (Sadkovich, 2002: 38). „Javno zastupanje jedne ideje“ (advocacy)
Sadković oštro odvaja od istoriografije.
606 Goldhagenova knjiga se takođe pojavila 1996, ali je on za doktorsku disertaciju po kojoj
je knjiga nastala dobio nagradu Udruženja američkih politikologa dve godine ranije. Nije
jasno da li je bilo neposrednog uticaja, ali jednostrani i tendenciozni način istraživanja i
zaključivanja veoma je sličan.
„Podstaknuti čuvenim srbijanskim intelektualcima i vođima, Srbi u Srbiji i Crnoj

Gori obilato su sarađivali sa nacistima i italijanskim fašistima u gušenju otpora ili
u vođenju jednog načina otpora koji je bio pasivan u poređenju s onim u Hrvat-
skoj i Bosni i Hercegovini. Van Srbije i Crne Gore, etnički Srbi su bili podeljeni
između uveliko kolaboracionističkih četnika i za rat mnogo spremnijeg partizan-
skog otpora. U hrvatskoj marionetskoj državi odbijanje od nacista uspostavlje-
nog ustaškog režima bilo je rasprostranjeno među Hrvatima i muslimanima kao i
među Srbima, koji su stalno jačali i učvršćivali partizanski otpor. Tek nakon povla-
čenja Nemaca i zbacivanja Nedićevog režima kao posledice nadirućih sovjetskih
snaga i njihovih partizanskih saveznika u oktobru 1944, Srbi iz Srbije su se počeli
u većem broju priključivati partizanima. Ovi novi partizani su uključivali desetine
hiljada bivših nacističkih saradnika blagodareći Titovom obećanju amnestije, kao
i pozivu izbeglog kralja, – nećkajućeg i datog pod pritiskom Britanaca – za srp-
ske četnike ako se priključe Titovim snagama. S nemačkim povlačenjem okto-
bra 1944. rat u Srbiji se završio šest meseci ranije no u Hrvatskoj, Bosni i Herce-
govini i u Sloveniji“ (Cohen, 1996a: XXII).
Gore navedeni deo teksta zaslužuje veću pažnju. Naime, Srbija i Crna Gora
su izdvojene od drugih delova Jugoslavije kao delovi zemlje u kojima je kola-
boracija sa nacistima bila najživlja i najrasprostranjenija. Istovremeno, BiH i
Hrvatska su predstavljene kao delovi Jugoslavije u kojima je otpor okupatoru
bio najogorčeniji i najukorenjeniji. Doista, tačno je da je otpor u Hrvatskoj i BiH
bio ogorčeniji no u Srbiji, iako je u potonjoj najpre otpočeo, što je rezultiralo
i čuvenom politikom „za jednog ranjenog Nemca 50 Srba, za ubijenog 100“.
Iz razloga neuklopivosti u strukturu pripovesti, ova činjenica je prećutana.
Međutim, ono što zapanjuje jeste da autor dosledno minimizira doprinos
antifašističke borbe prekodrinskih Srba, pa makar ona prevashodno bila iza-
zvana borbom za nasušno preživljavanje. Po Koenu, pak, prekodrinski Srbi su
bili podeljeni između četnika i partizana, dok su bosanski muslimani i Hrvati
prosto hrlili u partizane. Ovakav zaključak se može izvesti na osnovu redosleda
pominjanja onih koji su se protiv nacista borili: otpor je bio „rasprostranjen
među Hrvatima i muslimanima kao i među Srbima“, što neminovno navodi
na zaključak da su prve dve etničke grupe predvodile otpor, dok su ih Srbi
samo sledili. Zaključci se izvlače ne samo protiv dosadašnjih saznanja isto-
riografije607 već i protiv logike. Ispada, po Koenu, da su oni koje je progonila
607 Primer uobičajenog istorijskog shvatanja daje Ksavije Bugarel (Xavier Bougarel): „Dok su
se neki od njihovih vođa (Pokret za autonomiju BiH koji su činili muslimanski vođi bio je
oblikovan posle sporazuma Cvetković–Maček 1939, prim. aut.) pridružili vladi Nezavisne
Države Hrvatske (NDH), mnogi su nastavili da traže autonomiju za Bosnu. Tokom Drugog
svetskog rata, međutim, Pokret za autonomiju uleteo je u neke fatalne protivrečnosti.
Neprijateljski prema integraciji BiH u NDH, nudio je saradnju Trećem rajhu u zamenu za
stvaranje autnomne Bosne pod neposrednim nemačkim starateljstvom. Uprkos činjenici
NDH, sačinjena od Hrvatske, Slavonije i BiH – što se ne pominje, jer da se

pominje, bilo bi jasno da je Hrvatska, uprkos gubitku Dalmacije, postala velika
upravo u II svetskom ratu – s namerom da ih istrebi, bez obzira na to da li su
lojalni ili nisu takvoj tvorevini, i oni kojima dlaka s glave nije falila, pod uslo-
vom da budu lojalni takvoj državi, imali istu verovatnoću da se nađu među
trupama koje se takvoj državi suprotstavljaju.608
Takođe, prećutano je da se amnestija odnosila ne samo na četnike već i
na domobranske snage Nezavisne Države Hrvatske. Diskurzivne strategije pre-
ćutkivanja i podmetanja primenjene su da bi se „objasnila“ blajburška epizoda:
„’Blajburški’ masakr iz maja i juna 1945. manje se odnosio na kažnjavanje kola-

boracije (većina žrtava bili su nevini seljaci), a više na instituciju državnog terora
kako bi se uspostavio posleratni komunistički monopol moći. Masakri su, takođe,
služili još jednoj svrsi za Titovu Komunističku partiju; srpski četnici su postali
mnogobrojniji u partizanskim redovima krajem rata, pa su masakri – prevas-
hodno Srbima predvođena krvoprolića – pomogli cementiranju privrženosti
Srbije komunističkom pokretu, kojem se ona uglavnom opirala. Bez privrženo-
sti Srbije Partiji, uspostavljanje jugoslovenske federacije pod upravom komuni-
sta bilo bi nemoguće. Tito je napravio naredne ustupke Srbiji ponovnim uspo-
stavljanjem Beograda kao upravnog centra komunističke Jugoslavije“ (Cohen,
1996a: XXII–XXIII).
Pitanje autoru odnosilo bi se na izvore koji govore da se radilo o „nevinim

seljacima“ koji su stradali u Blajburgu. Otkud autor zna da se radilo o njima,
a ne o ustašama? Takođe, poznato je da je u Blajburgu stradao i izvestan broj
crnogorskih četnika, ali o njima nema reči jer kako bi autor mogao opravdati
da je stvoren u protivstavu projektu podele Bosne i Hercegovine, bio je spreman da

ponudi u zamenu za autonomiju zapadnu Hercegovinu NDH, a istočnu Hercegovinu Crnoj
Gori. No, NDH je ostala najbliži saveznik silama Osovine na zapadnom Balkanu, pa se ovaj
predlog nikad nije ostvario“ (Bougarel, 2003: 105). Pol Šaup navodi da su se „Muslimani
kasnije od drugih nacionalnosti pridružili borbi“ partizana, te da ih je mnogo više bilo u
ustašama i u „službi okupacionih garnizona“ (Shoup, 1968: 66). Takođe, u izveštajima KP
Hrvatske o stanju u Hrvatskoj krajem četrdesetih, otvoreno se isticalo da se „veliki deo
hrvatskih masa kompromitovao za vreme rata saradnjom sa okupatorom“ (Kuljić, 1998:
193). Do pada Italije najveći teret oslobodilačkog rata pao je na Srbe. Među hrvatskim
partizanima potkraj 1941. bilo je 77% Srba i po 11,5% Hrvata i ostalih. Udeo Hrvata je do
avgusta 1942. porastao na 32%, a do italijanske kapitulacije IX 1943. na 34%, da bi ih pot-
kraj 1944. bilo 60,4%, a Srba iz Hrvatske 28,6%. Na kraju rata, Srbi iz Hrvatske su činili čak
10% pripadnika NOVJ i svega 4,5% stanovništva Jugoslavije. (Goldstein, Goldstein, „Srbi
i Hrvati u narodnooslobodilačkoj borbi u Hrvatskoj“, http://www.cpi.hr/download/links/
hr/7243.pdf, pristupljeno 1. VI 2008)
608 „Međutim, od antipatije prema režimu do dobrovoljnog odlaska u rat protiv tog režima
još je dalek put. Srbi u Hrvatskoj i BiH bili su naprosto prisiljeni na oružani otpor, a Hrvati
su takvu odluku morali donijeti dobrovoljno“ (Goldstein, Goldstein, isto).
tvrdnju da su četnici koji su prebegli partizanima naposletku uz „nevine hrvat-

ske seljake“ pobili i svoje saborce? Sem toga, zašto bi „nevini seljaci“ bežali sa
svojih imanja? Naime, nije u prirodi seljaka da olako napušta svoje imanje i
mukom stečeno domaćinstvo. Srbi su, pak, en bloc prikazani ne samo kao kro-
atofobi, već i kao krvožedni mizantropi koji samo čekaju povoljnu priliku da
bi Hrvatima „puštali krv“. Ako im se to dopusti, mogu postati i komunisti, čak
iako su do tada bili protiv njih. Uopšte, Srbi i Srbija su karikaturalno prikazani:
bili su pronacistički usmereni tokom II svetskog rata, a kada su im komunisti
dozvolili da pobiju jedan broj „nevinih seljaka“ hrvatske nacionalnosti, bili su
konačno pridobijeni da im se pridruže krajem rata. Ipak, poslednje dve reče-
nice nisu bez osnova, jer je nova komunistička vlast posle ustaških zločina,
o kojima, uzgred, autor nije prozborio ni reč, morala uložiti poseban napor
da uveri Srbe da je Jugoslavija uopšte moguća kao politička zajednica. Otud,
možda, Beograd kao prestonica i jeste bio ustupak Srbima. No, ono što ovo
štivo definitivno razotkriva kao antisrpski pamflet jeste sledeći pasus:
„Ovi događaji (blajburški masakr i uspostavljanje Beograda kao glavnog grada,

prim. aut.) doveli su do srpske brojčane prevlasti u jugoslovenskoj Komunistič-
koj partiji i otvorili prozor prilici za značajno jezgro bivših srpskih saradnika
nacista da dosegnu uticajne položaje u posleratnoj jugoslovenskoj vladi. Iako
su neki od najvažnijih srpskih saradnika Osovine bili osuđeni i kažnjeni posle
rata, Tito je, ipak, u značajnom stepenu dozvolio istorijski revizionizam od strane
srbijanskih apologeta pre no što je rizikovao njihovu mnogo željenu podršku“
(Cohen, 1996a: XXIII).
Samo je društveno-saznajni okvir potpune demonizacije Srba i Srbije na

Zapadu tokom devedesetih mogao dovesti do toga da se ovakav ogoljeni
istorijski revizionizam i negacionizam ozbiljno prihvati u nekim moćnim kru-
govima.609 U tom svetlu, tek je naizgled paradoksalno da je ovakav istorijski
revizionista nazvao čitavo jedno poglavlje svoje knjige Srpski istorijski revizi-
onizam i holokaust.610
609 Na koricama knjige su navedene reči Margaret Tačer (Margaret Thatcher): „Knjiga Filipa
Koena pruža koristan protivotrov sadašnjim mitovima o istoriji Srbije tokom II svetskog
rata. Do detalja opisujući stvarnost prošlog srpskog nacionalnog socijalizma i antisemi-
tizma ona nam dozvoljava da jasnije shvatimo mentalitet prisutan u Beogradu, pa tako
i korene današnje jugoslovenske tragedije“. Ipak, Koenova knjiga nije bila naročito citi-
rana – podatak postoji da je svega u jednoj publikaciji na engleskom citirana. Iako se ovaj
podatak čini malo verovatnim, jer i Google može da pogreši, ipak, moguće je da citiranost
nije bila naročito velika.
610 U okviru ovog poglavlja stajalo je i sledeće: „Srpski propagandisti su, takođe, propustili
da pomenu uklapanje srpskih snaga – uključujući četnike, Srpsku državnu stražu i Srp-
ski dobrovoljački korpus – u SS formacije na kraju rata“ (Cohen, 1996a: 126). U najmanju
ruku je protivrečno da su četnici masovno prišli kako partizanima, tako i SS trupama.
Čovek bi mogao pretpostaviti da je neki krajnji hrvatski nacionalista u

cilju neutralisanja prošlosti NDH napisao ovakve redove, no ovde je samo
urednik serije knjiga611 u kojoj je objavljena i Koenova spadao u tu katego-
riju, a činjenica da je autor lekar može nestručnošću samo delimično objasniti
pisanje kao što je ovo: „Kao posledica ponovnog izmišljanja sopstvene proš-
losti etničkih politika, put je očišćen za Srbiju da još jednom načini genocid.
Od 1991, Srbija je prvo prikriveno a potom otvoreno sprovodila sistematsku
kampanju da uništi nesrpsku kulturu u ovom regionu“ (Cohen, 1996a: XXIII).
Potom je navedeno da su Srbi „etničko i religijski zasnovano proterivanje i
masovno ubijanje civila“ sproveli „u najvećem stepenu u Hrvatskoj i Bosni i
Hercegovini, ali i u Albancima naseljenoj pokrajini Kosovo, u preovlađujuće
muslimanima naseljenom regionu Sandžaka“, te „u manjoj meri u Vojvodini“
(Cohen, 1996a: XXIII). Na taj način su istorijskom prečicom i uz povelika krivo-
tvorenja prošlosti612 objašnjena savremena zbivanja.
Pa ipak, dok je tačno da je 550.000 Hrvata prognano iz svojih domova koji
su se nalazili u tzv. republici Srpskoj Krajini do kraja 1991. (Mitrović, 2005: 87),
pa je tokom 1993–1994. u istočnoj Slavoniji opao udeo Hrvata sa 50% na 4%,
na Baniji i Kordunu od 20–30 na 2%, i u Lici sa 20–25 na 5%, dotle je, takođe,
tačno da je u Srbiju već polovinom oktobra 1991. pristiglo 78.555 izbeglica iz
Hrvatske (Calic, 2009: 122; Mitrović, 2005: 187) što je tada predstavljalo 13,5%
Srba u Hrvatskoj. Takođe, broj Srba opao je između 1991. i sredine 1994. u
zapadnoj Hercegovini sa 43.595 na 5.000; u zeničkoj regiji sa 79.355 na 20.000;
u tuzlanskoj regiji sa 82.235 na 23.000; i u bihaćkoj regiji sa 29.398 na 1.609
(Calic, 2009: 128). Do kraja 1992. godine u Srbiji je, pak, boravilo 418.661 izbe-
glo lice, a do konca aprila 1993. taj broj se popeo na 665.000, od kojih je 47%
poticalo iz BiH, 43% iz Hrvatske, 9% iz Slovenije i 1% iz Makedonije (Mitro-
vić, 2005: 187–188). Naposletku, Hrvati i Bošnjaci su se, takođe, međusobno
611 No, ne može biti slučajno niti iznenađujuće što se autor zahvaljuje na pomoći nekolikim
Hrvatima po imenu: Branimiru Anzuloviću, Igoru Primorcu, Ivanu Miletiću, Antu Kneže-
viću, Ketrin Rosić, Beriju Brkiću. Osim pobrojanih Hrvata, zahvalnost je izražena i Nedžibu
Šaćirbeju, te T. Kašmenu, N. Sigaru i Andrašu Ridlmajeru koji je bio savetnik bošnjačke
strane u tužbi BiH protiv Srbije pred Međunarodnim tribunalom pravde, te neimenova-
nim „savesnim Srbima“ (Cohen, 1996a: XXIV). Naglašavanje poštenja ili savesti uz pojedine
i retke članove neke društvene grupe zapravo je u funkciji demonizacije same grupe kojoj
se ti kvaliteti poriču. Ovo „savesni Srbi“ podseća na neslavnu sintagmu „pošteni Albanci“
kojom su srpski nacionalisti nazivali saradnike režima Slobodana Miloševića. Za albanske
nacionaliste su oni, pak, bili tek „izdajnici“ albanske nacije. Dakako, „poštena inteligencija“
je prethodila pomenutim sintagmama.
612 U moru netačnosti može se pročitati i ovo: „Na primer, tokom 1942. borbe među Nediće-
vim ministrima pristalicama jedne od dve pronacističke frakcije, Zbora i Jugoslovenske
radikalne zajednice Milana Stojadinovića, postale su tako velike da je to pretilo da para-
liše vladu“ (Cohen, 1996a: 53). Da li treba podsećati da je Milan Stojadinović bio sve vreme
rata interniran na Mauricijusu, te da se od februara 1940. nije nalazio na čelu Jugosloven-
ske radikalne zajednice već Srpske radikalne stranke?
proterivali značajno smanjujući udeo „nepoželjnog“ stanovništva u central-

noj Bosni zavisno od odnosa snaga (Calic, 2009: 127–128).613
U jednom drugom radu Koen je započinjao svoje poglavlje sledećim reče-
nicama: „Rat protiv Hrvatske i Bosne i Hercegovine devedesetih planirali su
srpski intelektualci i vlast dugo pre prvih srpskih napada. U jesen 1986. Srpska
akademija nauka i umetnosti, predstavljajući najistaknutije srpske intelektu-
alce, izdala je Memorandum koji je zahtevao da granice Srbije budu proširene.
Memorandum iz 1986. zastupao je ideju da svi Srbi moraju živeti u jednoj
uvećanoj Srbiji, koncept koji jako podseća na Hitlerovu predratnu retoriku
da svi Nemci treba da žive u jednoj zemlji. Ovaj manifest je suštinski bio ratni
plan“ (Cohen, 1996b: 39, u: Cushman, Meštrović). Dakako, bilo bi čudo da su
u sadašnjosti krivotvorenja stvarnosti izostala. Naime, ispada da je Memoran-
dum bio zvanični dokument SANU a ne nacrt koji je ukrala SDB i objavila ga
nemajući dozvolu autora za tako nešto, te koji SANU nikad nije usvojila kao
njen dokument. Sem toga, promena granica nije nigde u dokumentu pome-
nuta kao zahtev,614 baš kao ni „ideja da svi Srbi moraju živeti u jednoj uvećanoj
613 Nimalo iznenađujuće, studiju Mari-Žanin Čalić kritikovao je Bančev pulen Josip Glaurdić:
„Na stranu krajnje problematična činjenica da se koriste uvod i kratak tekst (studije Iva
Goldštajna Croatia: A History, prim. aut.) koja se bavi trinaest vekova dugom istorije Hrvat-
ske kao izvor takvih obaveštenja (o ratnim zločinima, prim. aut.), (a ubistvo 12 hrvatskih
redarstvenika od srpskih paravojnika u Borovom Selu 2. maja 1991. izvesno je prvi slu-
čaj masovnog ubistva), autor poglavlja (Čalić, prim. aut.) jedva da uvažava Goldštajnov
kratki prikaz kao takav. Goldštajn smešta masovna ubistva u njihov kontekst i daje nam,
bar (at least), osećaj za uporedne odnose – on tvrdi da su zločini koje su učinili Srbi bili
’mnogobrojniji’.“ (Glaurdić, 2010: 305). Uočljive su tri stvari: a) „društveno normalizovanje
ličnih modela“ ispoljeno u Glaurdićevoj nacionalnoj megalomaniji („trinaest vekova duga
istorija“) koja podrazumeva da bi se svaki čitalac nekog dela morao pozabaviti sadrža-
jem celog dela, a nikako ne određenim delovima; b) autorovo nezadovoljstvo načinom
korišćenja Goldštajnove knjige, pošto se Čalićeva navodno, iz već pomenutih razloga, ne
odnosi korektno prema izvorniku; c) nezadovoljstvo samim izvornikom, što je ispoljeno
rečcom za posebno isticanje – „bar“, pa sledi da Goldštajn tek minimalno iskazuje smisao
za poređenje. Čini se da svaki napis, ukoliko nije u funkciji demonizacije Srba, ne može
proći bez Glaurdićeve kritike, jer narušava uspostavljenu ideološku hegemoniju o kraju
SFRJ (Miloševićev projekt velike Srbije koji je srušio Jugoslaviju goneći od nje sve nesrbe)
koja ide u korist hrvatskom nacionalizmu. Utoliko uveseljava autorova tvrdnja da je u
„osvrtu bežao od politizovanja“ promašaja ne samo ove već i drugih studija u Sučeljava-
njima jugoslovenskih spornih pitanja, ali da će „neki koji bi želeli to da urade, na nesreću,
imati veoma povoljan slučaj“ (Glaurdić, 2010: 307).
614 Samo na jednom mestu je tako nešto nagovešteno: „Autonomne pokrajine bi morale
postati pravi sastavni delovi Republike Srbije, tako što bi im se dao onaj stepen auto-
nomije koji ne narušava integritet Republike i obezbeđuje ostvarivanje opštih interesa
šire zajednice. Nerešeno pitanje državnosti Srbije nije jedini nedostatak koji bi trebalo
otkloniti ustavnim promenama. Jugoslavija je sa Ustavom iz 1974. godine postala veoma
labava državna zajednica u kojoj se razmišlja i o drugim alternativama, a ne samo jugo-
slovenskoj, kao što pokazuju skorašnje izjave slovenačkih javnih poslanika i raniji stavovi
makedonskih političara. Ovakva razmišljanja i temeljno izvršena dezintegracija navode na
Srbiji“, pa se bez ikakvih ograda može izvući zaključak da je Koenova istorij-

ska analogija Memoranduma SANU s Hitlerom krajnje neopravdana i zacelo
propagandističkog karaktera.
Sličnu istorijsku analogiju gorepomenutoj u poglavlju iste knjige koju su
uredili Meštrović i Kašmen ponudio je i irski istoričar Brendan Sims (Brendan
Simms) u poglavlju „Bosna: lekcije istorije“ („Bosnia: The Lessons of History“),
koje je u celini posvetio raznovrsnim istorijskim analogijama:
„U novembru 1937. je Hitlerov ađutant Fridrih Hosbah (Friedrich Hossbach) izra-

dio dokument koji je izložio firerovu nameru da vodi agresivan rat protiv suseda.
U septembru 1986. Srpska akademija nauka i umetnosti u Beogradu oblikovala
je Memorandum koji je obezbedio plan za srpski ekspanzionizam. Naravno, za
razliku od Hosbahovog protokola, nije se radilo o zvaničnom vladinom doku-
mentu, a još manje je bila reč o detaljnom političko-vojnom planu s priključe-
nim vremenskim rasporedom. No, možemo pretpostaviti da su takvi rasporedi
i planovi bili razrađeni tokom vremena, zato što je veliku Srbiju predviđenu u
Memorandumu od tad odlučno sprovodio Milošević. U stvari, autori su zah-
tevali stvaranje nove i znatno uvećane srpske republike na ruševinama stare
Jugoslavije. Ona je trebalo da uključi srpske naseobine u Hrvatskoj, velikom
delu Bosne, celo Kosovo i Vojvodinu. Ova faza u stvaranju velike Srbije skoro
je dovršena. Ostaje da se vidi da li će Milošević ili njegovi naslednici sada stati
ili će biti ohrabreni da nastave s ratom u Makedoniji ili još dalje“ (Simms, 1996:
76, u Cushman, Meštrović).
pomisao da Jugoslaviji preti opasnost od daljeg rastočavanja. Srpski narod ne može spo-
kojno očekivati budućnost u takvoj neizvesnosti. Zbog toga se mora otvoriti mogućnost
svim nacijama u Jugoslaviji da se izjasne o svojim težnjama i namerama. Srbija bi se u
tom slučaju mogla i sama opredeliti i definisati svoj nacionalni interes. Takav razgovor i
dogovor morao bi prethoditi preispitivanju Ustava. Naravno, pri tome Srbija ne bi smela
zauzeti pasivan stav, iščekujući samo šta će drugi reći, kao što je to do sada mnogo puta
činila. Zalažući se za avnojevska opredelenja, Srbija mora računati i sa time da to ne zavisi
samo od nje, da ostali mogu imati i neke druge alternative.” (Memorandum, http://www.
esnips.com/doc/13e208fd-f393-45f8-b827-d39a8157aa79/Memorandum-SANU, pristu-
pljeno 1. VI 2008) Autori su razlikovali državno i nacionalno pitanje. Pitanje rešavanja
državnosti Srbije, kako iz teksta sledi, bilo bi rešeno integracijom pokrajina u ustavni pore-
dak Srbije. Povezivanje državnog i nacionalnog pitanja, čini se, nastupilo bi samo uko-
liko bi neke nacije odlučile da se otcepe. U protivnom, izražena je vernost avnojevskim
federalističkim temeljima SFRJ, a time i privrženost postojećim granicama. Na drugim
mestima u dokumentu, autori su se zalagali za zaštitu tzv. kolektivnih prava Srba (jezik,
pismo, kulturna društva i sl.). Pri tome, nije se radilo o teranju drugih iz SFRJ, već o prepoz-
navanju postojećih secesionističkih tendencija u Sloveniji. Jasno se poziva na raspravu,
a ne na oružje, kao što je to podmetao Koen. Ipak, to autore ne oslobađa moralne odgo-
vornosti za preovlađujući nacionalistički samosažaljivi ton dokumenta, koji je vrhunio u
na nekoliko mesta ponovljenim neopravdanim tvrdnjama da se nad Srbima na Kosovu u
to doba vršio genocid.
Opet je upotrebljena uobičajena istorijska analogija koja je Miloševića

dovodila u istu ravan s Hitlerom,615 ali je tome pridodala i poređenje SANU
s Hitlerovim ađutantom, što je već bila originalna varijacija na bizarnu temu
kopredsednika The Henry Jackson Society616 i istoričara s Univerziteta u Kem-
bridžu (Cambridge). Negacija onoga što se ne tvrdi (da je Memorandum „zva-
ničan vladin dokument“) zapravo ima funkciju da dodatnom snagom potvrdi
neistinu (da je Memorandum zvaničan dokument SANU), jer se ova ne dovodi
u pitanje. Neistina je i to da su autori tražili „novu i znatno uvećanu“ republiku.
Metafora „na ruševinama Jugoslavije“ jasno pripisuje krivicu SANU i Miloševiću
za razaranje SFRJ, pošto je njihov plan navodno bio ratni plan rušenja Jugosla-
vije da bi se stvorila „velika Srbija“. Naposletku se spekulisalo i o mogućem srp-
skom osvajanju Makedonije, a navođenje Miloševićevih naslednika u tom kon-
tekstu jasno je ukazivalo da Milošević, iako glavni negativac, nije jedini uzrok
problema, već se pre radi o široj pojavi rasprostranjenosti nezasitog velikosrp-
skog nacionalizma u srpskoj intelektualnoj eliti. Otuda je bila stvar državničke
odgovornosti državnika na Zapadu da preduprede dalja osvajanja ratom, pa
je stoga poredio Dejvida Ovena (David Owen) i Vorena Kristofera (Warren Chri-
stopher) s Nevilom Čemberlenom (Neville Chamberlain). No, u kontekstu ove
studije, ono što je posebno zanimljivo jeste pravdanje hrvatskih postupaka u
BiH: „Ako nema spasenja sa Zapada, hrvatska je logika, onda zašto ne prigra-
biti ono što je ostalo od Bosne pre no što Srbi uzmu sve? Ovo ponašanje bilo je
nemoralno i kratkovido, i – ispostaviće se – samoubilačko, ali tvrditi da ih ono
moralno izjednačava s prvobitnom srpskom agresijom jeste prihvatiti logiku
popustljivaca (appeasers)“617 (Simms, 1996: 76–77, u Cushman, Meštrović).
615 Navedeni redovi pokazuju da su nekad izričite ograde od istorijskih analogija mrtvo slovo
na papiru. Naime, kakvu vrednost imaju ograde koje je svega nekoliko stranica ranije
Sims dao – „Milošević nije Hitler“, „Srbija ne poseduje ni deo snage, kohezije, i talenta koji
su Nemačku napravili tako ogromnom pretnjom evropskom miru“, „užasi počinjeni nad
muslimanskim i hrvatskim narodima bivše Jugoslavije ne mogu se izjednačavati sa plan-
skim i industrijalizovanim uništavanjem celog naroda što nazivamo holokaustom“ (Simms,
1996: 72, u: Cushman, Meštrović) – najbolje pokazuje navod koji je ovde analiziran. Istori-
čar koji verovatno zna za opasnost koja preti od istorijskih analogija, ipak, nije poštovao
navodno sopstveno uverenje. Radi se o specifičnom slučaju „spašavanja obraza“, jer se
prvobitna negacija koristi u prilog potvrde onoga što se negiralo po modelu „nisam rasi-
sta, ali...“ Prvo se pisac ogradi, „spasi obraz“, a onda zapravo uradi upravo u skladu s onim
što je prethodno negirao. Uzgred, i u ovim citiranim isečcima vidljivo je da se Hrvati stav-
ljaju u istu ravan viktimizacije sa muslimanima u sklopu rasprave o ratovima za jugoslo-
vensko nasleđe, dok je za Srbe rezervisan status agresora.
616 O njemu je par reči rečeno u poglavlju „Značenje i značaj ’razbijanja SFRJ’ za uobličavanje
levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida“.
617 Doista, nije čudo što je Ivo Banac na koricama Simsove knjige koja je napisana u maniru
ovde navedenih redaka egzaltirano pisao: „Britanski historičar Brendan Simms, poznat
po svojim radovima iz povijesti napoleonske i postnapoleonske Evrope, u ovoj je odvaž-
noj polemičkoj naraciji raskrinkao svu bijedu britanske politike u Bosni i na Balkanu
Tako je reč popustljivost (appeasement) koja je u humanitarno-imperija-

lističkom diskursu imala gotovo magično značenje i dejstvo zato što se uvek
upotrebljavala u sklopu diskurzivne strategije istorijske analogije s politikom
popuštanja Hitleru, upotrebljena za pravdanje postupaka Hrvatske u ratu u
BiH. Tako, kada istu stvar koju je u BiH radila Srbija uradi Hrvatska (iako je poto-
nja to činila s mnogo više svojih regularnih državnih trupa, dok je Srbija kori-
stila u ređim slučajevima specijalne jedinice a češće paravojne trupe) zbog
koje je Srbija proglašena naslednicom nacističke Nemačke, onda je to shvat-
ljivo, iako jeste za moralnu osudu. Ako, pak, neko takvu logiku dovede u pita-
nje, onda je ravan Čemberlenu.
Slično Simsovoj knjizi Najsramniji trenutak: Britanija i uništavanje Bosne,
u kojoj je autor kritikovao britanski stav prema ratu u Bosni i „popustljivost“
prema Srbima, Danijele Konverzi (Daniele Conversi), jedan od proučavalaca
pojava nacija i nacionalizma i aktivan član redakcije časopisa Nations and Nati-
onalism, profesor na Univerzitetu Linkolnšajr (Lincolnshire) koji je na drugim
mestima ponudio uzroke nestanka Jugoslavije, u članku „Moralni relativizam
i jednaka distanca u britanskim stavovima o ratu u bivšoj Jugoslaviji“ („Moral
Relativism and Equdistance in British Attitudes to the War in the Former Yugo-
slavia“) predočio je ne samo pregled „britanske srbofilije“ kroz istoriju, već i
razvio jednu teoriju srbofilske zavere britanskih germanofobskih političara i
intelektualaca.618
U tom radu tvrdilo se npr. da je „antihrvatstvo“ postalo „jedna britanska
opsesija“, te da je „blagodareći radovima Rebeke Vest i mnogih drugih, srbo-
filija bila zgodno ’uravnotežena’ jednakim dozama kroatofobije“ (Conversi,
1996: 255, u: Cushman, Meštrović). U najmanju ruku, autor je koristio hiper-
bolu, jer Britanci ipak nisu toliko zaokupljeni Srbima i Hrvatima da bi im ovi
mogli predstavljati „opsesiju“. Osim toga, teško se neka zapadna javnost uop-
šte, pa i britanska posebno, mogla tokom devedesetih optužiti za „srbofiliju“,
jer da je to tako ne bi moglo doći do bombardovanja Srbije samo tri godine
1990-ih godina. Simms razotkriva do koje je mjere London otvarao vrata velikosrpskoj
politici i štitio Beograd i njegove bosanske eksponente u diplomatskoj i vojnoj agoniji
oko zapadnog odgovora na izazov destrukcije bosanske države i društva“ (Simms, 2003).
Takođe, ne čudi ni to što se Sims na kraju ovde citiranog poglavlja zahvaljuje Stjepanu
Meštroviću, Draženu Katunariću i jednom od najvećih kroatoljuba u Francuskoj Alenu Fin-
kelkrotu (Alain Finkielkraut) (Simms, 1996: 77, u: Cushman, Meštrović), koji je npr. ima-
jući na umu Srbe pisao kako su „nacisti u ovoj priči pokušavali da prošvercuju sebe kao
Jevreje“ (Kofman, 1996: 92, u: Cushman, Meštrović), ironično zbog takvog stava nazva-
nom Finkelkroat.
618 „Britanska vlada je“, citirao je Konverzi Edriena Hejstingsa, „želela da održi veliku Jugoslaviju
kojom vladaju Srbi. Kada je ona propala, spali su umesto toga na podržavanje jedne ’velike
Srbije’ zato što su smatrali jednu jaku uvećanu Srbiju, dostignutu u velikoj meri britanskom
podrškom ispod žita, protivtežom nemačkom uticaju na Balkanu“ (Conversi, 1996: 264, u:
Cushman, Meštrović). Uzgred, najcitiraniji autori u radu bili su upravo Hejstings i Malkolm.
pošto je ovaj rad objavljen, ali su Sims i Konverzi opisivali svakog onog ko
je izražavao otpor prema ratu protiv Srba kao „srbofila“. U stvari, Konverzi je
napadom na, navodno, među Britancima rasprostranjenu srbofiliju branio
svoj izrazito antisrpski stav:
„U njihovih besplodnim pokušajima da održe jedinstvo Jugoslavije protiv moć-

nih centrifugalnih trendova, većina zapadnih vlada se de facto venčala sa pro-
srpskom linijom. Podmetanje da je sukob bio bazično srpsko-hrvatski znači pori-
canje uznemiravanja i progona od kojih su patile druge manjine. Progon svih
vrsta manjina bio je dobro dokumentovan od pre 1991. godine. Na jugu, Albanci,
Bugari, Makedonci, i drugi koji su živeli u teroru između čekića srpskog progona
i nakovnja njihovih sopstvenih reaktivnih nacionalizama. Na severu, do granice
s Mađarskom – u Vojvodini, zemlji bogatoj manjinama – Rusini, Slovaci, Ukra-
jinci, Rumuni, Mađari, i drugi bili su podvrgnuti narastajućem uznemiravanju.
Stoga problem nije jednostavno izrastao iz hrvatsko-srpskog rivalstva. Nevolja
je počivala drugde. Nije bila ni u celoj Srbiji, već pre u Beogradu, gde je sudbina
Jugoslavije bila zapisana mnogo godina unazad. Moguće da nije stanovala čak
ni u Beogradu kao takvom, već u maloj eliti vojnih kadrova, populističkih politi-
čara, organskih intelektualaca, i propagandista iz rasejanja koji su postavili teme-
lje rata. Pošto su ove elite imale obilje veza sa Zapadom, kako u glavnim politič-
kim krugovima tako i u akademskoj zajednici, nije bilo lako napasti ih“ (Conversi,
1996: 263, u: Cushman, Meštrović).
Prema tome, autor je jasno u Srbima, odnosno u „Beogradu, gde je sud-

bina Jugoslavije bila zapisana mnogo godina unazad“ (dakle, pre pojave Milo-
ševića), video neprijatelja, a svi koji su pokušavali da održe Jugoslaviju bili su
prosrpski usmereni. Naročito se potencira značaj elite Srbije koja se nepo-
sredno optužuje za neuspeh Jugoslavije, što je na drugom mestu (Conversi,
2003: 264–292, u: Coakley) Konverzi krstio kao „secesionizam centra“, dok se
svi ostali u Jugoslaviji, a naročito Hrvati, oslobađaju odgovornosti, bilo za
nestanak Jugoslavije bilo za izbijanje rata.
Oni su svedeni na status brojnih manjina koje srpska elita iz Beograda
uznemirava i proganja. Sve njihove akcije su opravdane, jer se u najgorem
slučaju radi o shvatljivim „reaktivnim nacionalizmima“. No, britanske vlasti to
navodno nisu želele da shvate: „Cinicima u Vajtholu (Whitehall, ulica u kojoj
se nalaze važna ministarstva, prim. aut.) i spoljnim poslovima, stotine hiljada
koje je ubio srpski ekspanzionizam znače veoma malo“ (Conversi, 1996: 164, u:
Cushman, Meštrović). Metonimski se govori o britanskoj vladi kao „ciničnom“
centru moći koji ne brine o nekoliko puta uvećanim žrtvama en bloc stavlje-
nim na dušu „srpskom ekspanzionizmu“. U tom smislu se i BiH tek pridružuje
Hrvatskoj kao nastavak logičnog pohoda „srpskog ekspanzionizma“: „Dok
se etničko čišćenje pomeralo iz Hrvatske u Bosnu i postalo raširena praksa,
Evropljani – i Amerikanci – osvedočili su se o razotkrivenoj tragediji iz udobne

raskoši njihovih fotelja“ (Conversi, 1996: 266, u: Cushman, Meštrović).
Na taj način se moralno osuđivala politička elita SAD i EU da je upoznata
s „genocidom“ u Hrvatskoj i BiH, ali da ih moralna tupost ne motiviše da ga
spreči. Moralni relativizam se krivio za „poricanje holokausta“ (sintagma upo-
trebljena u međunaslovu), a rat u BiH se posmatrao kao „test za međuna-
rodnu umešanost u pokušaj genocida“ (Conversi, 1996: 266–267). Otud se
pod međunaslovom „Bosna: naša budućnost“ izvode sledeći zaključci: „Bosna
je naša budućnost iz dva razloga: prvo, zato što je to jedno višeetničko druš-
tvo koje otkriva najviši stepen asimilacije; drugo, zato što dijaspore igraju
središnju ulogu u sukobu“ (Conversi, 1996: 268, u: Cushman, Meštrović).
Tako se višeetničnost BiH posmatrala na krajnje čudnovat način, jer govo-
rilo se o „asimilaciji“, pa čak i o „najvišem stepenu“, što bi podrazumevalo sta-
panje različitih u jedinstveni identitet poput onog američkog ili australij-
skog, dok bi se posebni identiteti mogli i zadržati pored ovog zajedničkog:
„Retki su primetili da Bosna predstavlja krajnji stadijum višeetničkog društva. To

je višeetničko društvo zasnovano na radikalnoj asimilaciji, gde su sve konstitu-
tivne etničke grupe izgubile njihove kulturne crte i obeležja razlikovanja, ali nisu
izgubile njihove identitete. Stoga je obilje paralela između savremenih pluralnih
društava i predratne Bosne. (...) Asimilacija može voditi do razaranja svih oblika
razlikovanja, ali ona nema moć da iskoreni sećanje i poreklo, koji čine stubove
etničkog identiteta. Drugim rečima, asimilacija ne vodi do poništavanja etnona-
cionalnih identiteta“ (Conversi, 1996: 268–269).
Doista, nije ni čudo što su „retki primetili“ ono što se ne može primetiti iz pro-
stog razloga što ne postoji. Naime, ključni argument koji Konverzi iznosi odnosi
se na to da asimilacija ne znači i gubljenje posebnih etničkih identiteta, što odi-
sta ne mora biti sporno. Međutim, ono što on sasvim previđa jeste da asimilacija
mora dovesti i do stvaranja opšteg nacionalnog identiteta koji će u sebe uključi-
vati sve posebne etničke identitete. Primera radi, Srbin koji se u nacionalnom smi-
slu oseća Amerikancem bez po muke ostaje Srbin po etničkom osećanju. No, nje-
gova asimilacija u Amerikanca je nemoguća ako nije postao nacionalno svestan
i domovini odan.619 Utoliko je potpuno netačna svaka tvrdnja kako je u BiH izvr-
šena ikakva asimilacija, a da ne govorimo o nekoj „radikalnoj“, „najvišeg stepena“,
ili onoj koja bi vodila do „gubljenja kulturnih crta“ izvesnih etničkih grupa u BiH.
619 Obično ovi identiteti nisu u sukobu, iako je poslednjih skoro dve decenije prisililo Ame-
rikance srpskog etničkog osećanja da se katkad opredeljuju koja im je privrženost važ-
nija, pa je npr. uticajni republikanski senator Džordž Vojinović glasao za bombardovanje
Srbije 1999, iz čega se može zaključiti da mu je američki nacionalni identitet važniji od
srpskog etničkog ideniteta.
Što se kulturnih crta tiče, iz primarnog iskustva pisac ovih redova može
posvedočiti da je polovinom osamdesetih, nezavisno od toga da li su bili ver-
nici ili ne, Srbi, Hrvati i bosanski Muslimani držali do svojih običaja kao što su
npr. poštovanje tabua vezanih za ishranu i održavanje higijene, a podaci nekoli-
kih istraživanja (Bugarel, 2004; Botev, 2002; Bringa, 1995; Petrović, 1985) govore
i da je u velikoj meri poštovano pravilo endogamije koje je zacelo olakšavalo,
ako ne i omogućavalo poštovanje pomenutih tabua. No, čak i uz održanje „kul-
turnih crta razlikovanja“ ne bi bilo problema da se stvori zajednički nacionalni
identitet koji bi u sebi sadržao posebne etničke identitete, ali je problem u
tome što takav nacionalni identitet nije uopšte ni stvoren, a kamoli da se pri-
bližio preovlađujućem nivou u društvu BiH, o čemu najbolje svedoče popisi iz
1971, 1981, 1991, baš kao i prvi višestranački izbori koji su rezultate demograf-
skog popisa precizno preveli u odnose političke moći. No, čitava ova neodr-
živa priča o radikalnoj asimilaciji poslužila je jednoj svrsi – trebalo je pokazati
da je bilo neophodno veliko nasilje da bi se takva asimilacija poništila: „Nasilne
erupcije su, možda, bile najefektniji način preoblikovanja i oživljavanja usnulih
identiteta. Za svaku asimilovanu grupu u svetu postoji neki potencijalni Milo-
šević koji čeka da upotrebi agresiju kao alatku za oživljavanje uspavanih iden-
titeta dok izgrađuje njegovo sledbeništvo.“ (Conversi, 1996: 269–270).
Tako je izgrađena jedna pripovest u kojoj se iznenada pojavio zli Milo-
šević i nasiljem pokvario idilične odnose između usnulih etničkih identiteta
asimilovanih u neimenovanu naciju.620 Bosna i Hercegovina je predstavljena
kao evropska utopija, a rat u njoj kao nastavak srpskih osvajanja započetih u
Hrvatskoj, predvođenih zlom elitom s Miloševićem na čelu, kojima je poma-
gala cinična i srbofilska, te germanofobična i kroatofobična britanska elita.
Manihejsko poimanje stvarnosti bilo je svojstveno ovakvoj pripovesti.
Zanimljivo je da je i autor čuvene studije Usamljena gomila napisane
1950,621 Dejvid Risman (David Riesman, 1909–2002), u vreme pisanja eseja
(1996) već u poznim godinama, upotrebio okvir agresor–žrtva da bi čitaocu
približio sukob u BiH, te da je koristio diskurzivnu strategiju švercovanja Hrvat-
ske uz već viktimizovanu BiH. Recimo, poredio je spremnost Buša starijeg da
„tuče Irak u ime Kuvajta, onde gde je moglo biti rešenja s tek minimalnim kon-
cesijama Iraku“ sa nespremnošću kako Buša tako „Klintona i najvećeg dela
ove zemlje da budu uvučeni u daleko značajnije pitanje srpske agresije, prvo
protiv Hrvata, a zatim protiv naroda Bosne“ (Riesman, 1996: 355, u: Cushman,
Meštrović). Na sličan način, izražavao je iznenađenje što Srbija nije već napala
Makedoniju (Riesman, 1996: 353, u: Cushman, Meštrović), i optužio je ame-
ričke feministkinje za provincijalnost: „Konačno, treba pomenuti da je, takođe,
620 Identičnu pripovest ponudio je i Najal Ferguson u popularno-istoriografskoj emisiji Vek

ratova, VIASAT History Channel 23. VIII 2008.
621 Citirana je 1087 puta u različitim studijama.
čudnovato što su ženski pokreti u Sjedinjenim Državama poklonili tako malo

pažnje etničkim i okrutnim silovanjima učinjenim od strane Srba. Ovo samo
potvrđuje moj osećaj da su one sasvim provincijalno zainteresovane za situa-
cije u Sjedinjenim Državama“ (Riesman, 1996: 356–357, u: Cushamn, Meštro-
vić). Takođe, činjenicu da u BiH ratuju svi protiv svih, objasnio je na sledeći
način: „To (BiH, prim. aut.) je zatvor stvoren od Srba u kojem zatvorenici kažnja-
vaju jedni druge“ (istakao D. R.) (Riesman, 1996: 352, u: Cushamn, Meštrović).
Upotrebljena je metafora koja pruža iluziju da je nešto objašnjeno, iako se u
stvari tek demonizuje jedna strana u bosanskom sukobu.
Branimir Anzulović, nezavisni istraživač i nekadašnji profesor na koledžu
Preskot u Arizoni i Univerzitetu Indijana, međutim, bio je onaj Amerikanac
čije je hrvatsko poreklo jasno predodredilo kakvom će se analizom rukovoditi
pri proučavanju kosovskog mita i njegovog uticaja na oblikovanje moderne
srpske nacije. Doista, već sam naziv Nebeska Srbija: od mita do genocida (Hea-
venly Serbia: From Myth to Genocide, 1999)622 ukazivao je na način na koji će
tema biti obrađena, tj. ukazivao je da je sam kosovski mit morao proizve-
sti genocid.623 Ako je, pak, osnovni nacionalni mit genocidan, onda je nacija
koja je njim uobličena takođe genocidna. U skladu sa naslovom knjige bila
je i većina naslova odeljaka: „Nenebeski junaci“; „Vizantijsko nasleđe“; „Jugo-
slovenstvo: radikalna nacionalizacija crkve“; „Osmanska religijska trpeljivost“;
„Nasilna balkanska gorja“; „Knez-mitropolitova ’pesma užasa’“; „Krvavi vaskrs
srpske države“; „Visoka cena imperijalnih ambicija“; „Začarani krug laži i stra-
hova“; „Izmaštane činjenice i stvarne mržnje“; „Akademijin Memorandum“;
„Crkva prepoznaje đavola“; „Balkanizacija ili skandinavizacija“.
Takvoj pripovesti je odgovarao balkanistički diskurs u okviru sukoba civi-
lizacija. Tako, u odeljku „Vizantijsko nasleđe“ stajalo je sledeće: „Vizantijsko car-
stvo je obezbedilo model za srednjovekovne institucije i kulturu Srbije. Prema
tome, izazovno je objasniti nasilje i kult krvi među Srbima kao deo njihovog
vizantijskog nasleđa. Nije teško naći primere krajnjeg nasilja u dugoj istoriji
ovog carstva (...)“ (Anzulović, 1999: 17). Doista, pozivanje na Vizantiju u nega-
tivnom kontekstu, tzv. bizantizam, najčešća je varijacija u balkanističkom dis-
kursu u Hrvatskoj (Bakić Hayden, 2006).624 Naime, vizantijsko nasleđe se, po
pravilu, krivi za nasilnost, lukavstvo i zakulisnu politiku koja navodno odlikuje
622 Citirana je 60 puta u raznovrsnim tekstovima.

623 Razume se, nije iznenađenje što su pohvalne reči Stjepana Meštrovića, Filipa Koena i alban-
skog lobiste Januša Bugajskog (Janusz Bugajski) o knjizi ispisane na njenim koricama.
624 U neku ruku, Anzulović spada u vizantofobe i pravoslavofobe: „No, danas, pet i po vekova
posle nestanka Vizantije, pravoslavna crkva je jedina specifična vizantijska ustanova
koja još živi, a ona ima svoje istaknute crte, podređenost državi i naciji, što obezbeđuje
moralnu podršku unutrašnjoj represiji i spoljnoj agresivnosti“ (Anzulović, 1999: 112). Jed-
nako strasno, autor je branio katoličku crkvu od napada srpskih istoričara za saradnju sa
ustaškim režimom (Anzulović, 1999: 105–106).
srbijansko društvo i politiku za razliku od hrvatske. U tom smislu, Anzulović

spada u glavnu osu konzervativne hrvatske misli pri tumačenju nestajanja
Jugoslavije. Naime, usled ogromnih i neprevladivih razlika između „bizantske“
kulture Srbije i zapadne ili katoličke kulture Hrvatske (mit antemurale christi-
anitatis), Jugoslavija nije imala izgleda na uspeh.
Anzulović je posebno analizirao Gorski vijenac, književno remek-delo Nje-
goševo koje je nastalo kao književni nastavak epskog pesništva zasnovanog
na kosovskom mitu, „zato što bi njegovo kombinovanje visoke umetničke
vrednosti (što ne može biti potpuno shvaćeno u bilo kojem od postojećih
prevoda na engleski), religijskog simbolizma i slavljenja genocida moglo biti
bez paralele u svetskoj književnosti“ (Anzulović, 1999: 51). „Slavljenje masakra
i njegovo opisivanje kao krštenje u krvi koje vodi ponovnom rođenju nacije
čini poemu himnom genocidu“:625
„Uz dodatak mržnji prema islamu i žaljenju za palom Vizantijom, poema izra-
žava jak prezir prema Zapadu, prikazan kroz raznovrsne komentare karaktera
o Veneciji. U Njegoševo doba je Venecija odavno prošla svoj vrhunac moći, ali
je još uvek nudila mnogo atrakcija posetiocu. Ipak, Njegoš, autokratski vladar
zemlje u kojoj su glave nabijene na kolac bile uvek izložene na kuli vidljivoj
iz njegove rezidencije, omalovažavao je venecijansku kuhinju i zabavu, uklju-
čujući muziku, i smatrao je Mlečiće bolesnima, feminiziranima i prefriganima“
(Anzulović, 1999: 54).
Tako je Gorski vijenac postao islamofobična, pravoslavno klerikalna i anti-

zapadna himna genocidu nad crnogorskim muslimanima i inspiracija svim
narednim genocidima. Razume se, sasvim je izostalo smeštanje autokrate
i nacionalnog romantičara Njegoša, njegove Crne Gore, jedne malene tač-
kice sa svih strana okružene Osmanskim carstvom, i samog književnog dela
u društvenoistorijski kontekst Balkana i ostatka Evrope. Ovako, izdvojeni iz
svojeg istorijskog konteksta, gornji citati nagoveštavaju da je Njegoš bio
625 Anzulović navodi da je poema „prvobitno nosila podnaslov ’istoričesko sobitije pri svr-
šetku XVII vieka’“ (Anzulović, 1999: 51), a u belešci dodaje kako je „podnaslov prisutan
u mnogim narednim izdanjima, ali je izostavljen iz svih izdanja od kraja II svetskog rata.
Izostavljanje odražava napore da se porekne da se masakr ikad desio, iako je sam Nje-
goš verovao u njegovu autentičnost“ (Anzulović, 1999: 189). Ipak, autor nije u pravu, jer
se, recimo, u izdanju iz 1974. može videti faksimil originalne naslovnice prvog izdanja na
kojoj se može pročitati i rečeni podnaslov. Sem toga, jedan od priređivača dela, Nikola
Banašević, u beleškama je napisao, još jednom navodeći podnaslov, da se ne može sum-
njati u istinitost opisanog događaja, „jer se lako dade utvrditi da je poturica u Crnoj Gori
bilo pre vladike Danila, a isto tako da ih prvih decenija XVIII veka tamo više nema“. Takođe,
pominje se da je Njegoš verovao u istinitost događaja (Banašević, 1974: 220–221). Treba,
međutim, pomenuti da ima mišljenja da je „istraga poturica“ bila plod pesnikove mašte,
pošto nema dokaza da se ikad tako nešto desilo (Dejzings, 2005: 250).
monstrum,626 a da je njegovo delo, i pored toga što je autor ranije pomenuo

da se radi o „visokoj umetničkoj vrednosti“, jedna od mržnje prema muslima-
nima bolesna oda genocidu. Balkanistički diskurs naročito dolazi do izražaja
pri poređenju ovog dela pravoslavnog mitropolita sa delima nastalim u „obla-
stima zapadnog hrišćanstva“ u kojima ovakva „mržnja“ nije bila prisutna,627
pošto „zapadnohrišćanska tradicija nameće ograničenja izlivima ljutnje i
mržnje“, ali i sa Puškinovim delom Evgenije Onjegin u kojem, takođe, nije bilo
takve mržnje, iako se radi o „slovenskim zemljama koje dele religiju“ (Anzu-
lović, 1999: 59). Tako je Njegoš, blagodareći „paganskom kultu osvete, naro-
čito jakom u dinarskim plemenskim društvima“ i „demonizaciji neprijatelja u
učenju Srpske pravoslavne crkve“ postao glavni ideolog islamofobičnog srp-
skog genocida:
„Važnost i uticaj Njegoševog moćnog poetskog rada u srbijanskoj i crnogorskoj kul-

turi ne može biti precenjen. Bosansko-srpski istoričar Milorad Ekmečić, koji je postao
glavni ideolog srpske agresije na Bosnu devedesetih, pominje da je ’bilo objavljeno
dvadeset izdanja (Gorskog vijenca, prim. aut.) između 1847. i 1913, te da je postao
najšire čitan književni rad među Srbima. (...)’ Njegov uticaj je uporediv sa Biblijom u
protestantskim zemljama ili Kuranom u islamskim zemljama, ali se njegova poruka
veoma razlikuje. (...) Može se samo spekulisati do kojeg je stepena masakr nad musli-
manima u novooblikovanoj Jugoslaviji (dugo pošto su Turci otišli) bio podstaknut
Njegoševom poezijom, zato što su krvavi pohodi Crnogoraca imali brojne prese-
dane u nasilnoj istoriji regije. Ipak, nema sumnje da su učesnici u pohodu znali Nje-
goševu najpopularniju poemu veoma dobro (Anzulović, 1999: 61).“
Prema tome, Anzulović je uticajem Gorskog vijenca, baziranog na kosov-

skom mitu, objašnjavao srpsku genocidnost u poslednjih 150 godina, pa i
poslednja dešavanja iz devedesetih: „Ratovi Srbije devedesetih konačno su
ohrabrili široko prepoznavanje očiglednog: Njegošev Gorski vijenac je poziv
na genocid“ (Anzulović, 1999: 67). Sem toga, Anzulović je pripovednom struk-
turom izjednačio srpsko jugoslovenstvo sa velikosrpstvom, dok je hrvatsko
prepoznao kao istinsko jugoslovenstvo „ravnopravnih naroda“:
„Činjenica da čak i Obradović (Dositej), racionalist i trpeljivi mislilac, nije prepo-

znao odvojeni etnički i politički identitet nacije kao što su Hrvati, čija državnost
626 Na drugom mestu se optužuje za „nihilizam i nekrofiliju“ (Anzulović, 1999: 56).

627 Naveden je Ivan Gundulić, „autor glavnog dela hrvatske barokne književnosti, epske
poeme Osman, koji je rođen u Dubrovniku, geografski veoma bliskom Crnoj Gori, a ipak,
stavovima prema Turcima umnogome različit“ (Anzulović, 1999: 57). Sem njega, pome-
nut je i Mikloš Zrinjski, „plemić iz moćne hrvatske feudalne porodice Zrinjski“ i njegova
epska poema Opsada Sigeta, te Pavao Ritter Vitezović i Andrija Kačić Miošić (Anzulović,
1999: 57–58).
nikada nije prekinuta otkad je u sedmom veku ustanovljena (iako je to bio slučaj
s njihovim suverenitetom), ne može biti dovoljno objašnjen njegovom idealistič-
kom vizijom slavo-srpskog bratstva. Hrvatski Ilirski pokret (1835–1948), takođe, je
imao program ujedinjenja Južnih Slovena (prvobitno, uključujući Bugare) u zajed-
nicu zasnovanu na jeziku i etnosu, ali nisu predvideli veliku Hrvatsku. Zato su oni
izabrali ime Ilirija za pretpostavljeno ujedinjenje. Panhrvatska ideologija, koja tvrdi
da su Srbi bili u stvari Hrvati, etnički ili politički, prvi put je bila oblikovana posle
1849. od Anta Starčevića. On i njegovi nastavljači su zatim napustili zahtev za Srbi-
jom, ali su nastavili da Bosnu smatraju hrvatskom zemljom. Međutim, za razliku
od srpskih nacionalista koji su posmatrali muslimane kao izdajnike, ’Starčević je
bio jedan od prvih hrišćanskih mislilaca bilo gde koji je izražavao divljenje prema
islamu, opisujući bosansko-muslimansku elitu kao... „najstarije i najčistije plem-
stvo u Evropi“’. Južnoslovensko ujedinjenje je moglo biti posmatrano ili kao ujedi-
njenje jednakih naroda ili kao asimilacija u veliku Srbiju. Sukob između ovih dvaju
prilaza, tj. između asimilacionističke prirode srpskih nacionalnih ideologija i inte-
grativnog karaktera hrvatske nacionalne misli, ostao je stalan u periodu koji je pret-
hodio oblikovanju Jugoslavije i tokom njenog postojanja“ (Anzulović, 1999: 77).
U ovakvoj pripovesti i najprosvećeniji Srbin sa prelaza XVIII u XIX vek,

Dositej Obradović, gubi trku sa najuskogrudijim rasističkim hrvatskim nacio-
nalistom druge polovine XIX veka. To što je potonji dosledno negirao posto-
janje Srba u Hrvatskoj koje je sve izjedna zvao „vlaškim nakotom“, „slavoser-
bskom pasminom“ i sličnim terminima, gubilo je svaku snagu, a dakako nije
ni navedeno, u svetlu činjenice da je bosanske muslimane, koje je smatrao
Hrvatima (što, takođe, izričito nije rečeno, iako je nagoveštena takva moguć-
nost pošto su BiH smatrane hrvatskim zemljama), ubrajao u „najstarije i naj-
čistije plemstvo u Evropi“.
Pozitivan stav prema bosanskim muslimanima uz negativan stav prema
Srbima u drugoj polovini devedesetih godina spadao je u jedno od pravila
političke korektnosti na Zapadu. Razume se, to je odgovaralo ciljevima hrvat-
ske nacionalne politike. Uzgred, pripovest je predstavila i uobičajenu hrvatsku
nacionalističku priču o neprekinutoj državnosti čiji je početak pomeren čak u
VII vek. Razume se, značaj Ilirskog pokreta za samu hrvatsku nacionalnu inte-
graciju suviše je složeno pitanje da bi se autor time bavio u knjizi koja se bavi
prevashodno „srpskim genocidnim mitom“, ali je i on predstavljen kao bezin-
teresna jugoslovenska inicijativa Hrvata, premda je hrvatska varijanta jugo-
slovenstva mogla, takođe, biti predstavljena i kao težnja za velikom Hrvat-
skom, jer je ona imala na umu prevashodno organizaciju Južnih Slovena u
Habzburškoj monarhiji na temeljima „hrvatskog povijesnog državnog prava“
i brojčane nadmoći Hrvata (Bakić, 2004).
Zanimljiv je i prikaz ustaškog pokreta i nestanka Kraljevine Jugoslavije.
Tako se o ustašama veli da su predstavljali „zapanjujuću reakciju na srpski
teror“, te da „nikada pre nije bilo organizovanog političkog terorizma u Hrvat-

skoj“ koji je „privukao vrlo malo Hrvata“:
„No, 1941, kada je Jugoslavija, bolesna od unutrašnjih trzavica, bila preplavljena

silama Osovine, fašistička Italija i nacistička Nemačka su ustoličile na vlasti ustaše,
pošto je vođstvo Hrvatske seljačke stranke odbilo nacističku ponudu da oblikuje
jednu kolaboracionističku vladu. Uz invazione vojske, srpski četnici, višenacio-
nalnim komunistima predvođeni partizani, i hrvatske ustaše pretvorili su raspad-
nutu Jugoslaviju u klanicu“ (Anzulović, 1999: 95).
Ako je tačno da je vođstvo HSS odbilo da oblikuje kvislinšku vladu, tačno

je i to da se vođ Vladko Maček obratio preko radija hrvatskom pučanstvu da
sluša novu ustašku vlast, što je prećutano.628 Istovremeno, prvo se uz „invazi-
one snage“ navode četnici, potom „komunistima predvođeni“ partizani, a tek
naposletku ustaše. Na taj način se uspostavlja neka vrsta simetrije između svih
ovih vojski, dok se sasvim gubi iz vida koja je od njih bile antifašistička, iako je
oslobodilačku borbu koristila kao adut u građanskom ratu i sredstvo za uspo-
stavljanje komunističke diktature; koja je, iako načelno antifašistička i anglofil-
ska, u okviru građanskog rata sprovodila genocidne akcije protiv muslimana
i sarađivala na antikomunističkoj osnovi s kvislinzima i fašističkim okupato-
rom; a koja je bila nedvosmisleno fašističkog, antisrpskog, antisemitskog i
antiromskog genocidnog usmerenja.629 Uz to, NDH se uopšte ne naziva „veli-
kom Hrvatskom“, iako za to ne bi nedostajalo razloga u svetlu stalnog insisti-
ranja na opasnosti od „velike Srbije“.
Srbi su, međutim, u obe Jugoslavije pripovedno predstavljeni „lošim
momcima“, čime se sama Jugoslavija delegitimizuje, jer čemu stvarati zajed-
nicu u kojoj Srbi stalno hoće da dominiraju? U socijalističkoj Jugoslaviji su
„omiljene“ ličnosti za primenu diskurzivne strategije personalizacije svakako
Aleksandar Ranković i Slobodan Milošević (Anzulović, 1999: 95–96). Takođe,
Srbi se sistematski predstavljaju kao ljudi koji nemaju primernu radnu etiku,
što po sebi nije netačno, ali je veoma sporno da li su Hrvati baš toliko marlji-
viji kao što se to u tekstu pretpostavlja i da li je to bio neophodan uslov, da se
dovoljan i ne pominje, za nestanak Jugoslavije.
Anzulović je, takođe, paušalno tvrdio kako su „beogradski propagandi-
sti, takođe, znali da spoljni svet nije bio zainteresovan da sluša o zlim Alban-
cima, Muslimanima, Slovencima, itd, već je bio zainteresovan za privlačno
628 Istine radi, Maček je bio u kućnom pritvoru, a osam meseci je proveo u Jasenovcu (Gold-
stein, Goldstien, isto).
629 Anzuloviću treba, ipak, odati priznanje za korektno navođenje podataka iz Kočovićeve
i Žerjavićeve knjige o žrtvama II svetskog rata i demografskim gubicima u Jugoslaviji.
S obzirom na to da se o toj temi vodila prava propagandna bitka brojevima žrtava, što
uvek ima i morbidni prizvuk, ovakvu objektivnost treba primetiti.
jednostavne priče o dobrim Srbima i lošim Hrvatima. Interno, međutim,

etnički Albanci su uvek bili glavna meta kleveta“ (Anzulović, 1999: 108). Nije
sasvim jasno, a autor se nije potrudio da pojasni zašto bi spoljni svet želeo
da sluša priče o dobrim Srbima i zlim Hrvatima, a ne neke druge, te odakle
on to zna. Može se samo pretpostaviti da se radi o kompleksu NDH. Za svaki
narod, a posebno mali, takav kompleks je prilično neugodan. Verovatno će
sličan kompleks u narednim decenijama nositi i Srbi zbog opažaja ratova
devedesetih u okruženju i na Zapadu. Ostaje, nažalost, samo krhka nada da
se buduće generacije srpskih sociologa i istoričara, koje će doći kad kompleks
bude slabio neće ponašati slično nekim savremenim hrvatskim kolegama.
U jednoj stvari, međutim, Anzulović je u pravu. Radi se o njegovom
odbijanju predstavljanja brđana kao žrtvenog jarca. Naime, zaista postoji
tendencija da se „dinarski brđani“ predstave odgovornima za rat. Delimično
je tačna i tvrdnja da „ova teza zgodno služi većini Srba, naročito beogradskoj
eliti, da izgledaju kao nevine žrtve primitivnih izvanjaca“ (Anzulović, 1999:
141). Radi se o delimičnoj tačnosti zbog toga što je i u Zagrebu postojalo
okrivljavanje Hrvata iz Hercegovine za mnogo toga lošeg u toj sredini uop-
šte, pa i posebno za ratne zločine počinjene s hrvatske strane. Očigledno,
radilo se na obe strane o negativnim stereotipima o brđanima i seljacima, jer
osim etničkih stereotipa na delu su bili i stereotipi o seljacima i građanima.
Delimično je tačno i to da je „gradsko podzemlje igralo veću ulogu u srbi-
janskoj agresiji no balkanski brđani“, te da su se Arkan i Dragan Vasiljković
posebno „istakli u brutalnosti“ (Anzulović, 1999: 143). Delimična tačnost je
opet vezana za činjenicu da su i sa hrvatske strane bili prisutni ljudi iz pod-
zemlja poput izvesnog Siniše Dvorskog Ramba,630 a na bošnjačkoj Jusuf Juka
Prazina (koji se borio i na hrvatskoj strani), Mušan Topalović Caco i Ramiz
Delalić Ćelo (osumnjičen, između ostalog, i za ubistvo oca mladoženje u srp-
skim svatovima 1. IV 1992, Nikolu Gardovića), poznati sarajevski predratni
kriminalci, od kojih je prvi bio naročito čuven po veštom baratanju „čaki-
jom“. No, ako bi se i ove individue navodile, onda bi bilo teže „objasniti“ da
se radilo o „srbijanskoj agresiji“, premda su zapadni mediji umeli često Juku
Prazinu nazivati Robinom Hudom,631 iz čega je jasno da nemaju samo Bal-
kanci u kolektivnoj svesti predstavu o „plemenitom kriminalcu“ ili „hajduku“
(„ovi ljudi su moderni nastavljači hajdučke tradicije“, veli Anzulović za Arkana
i kapetana Dragana), već se i „civilizovani“ zapadnjaci mogu s njima u tom
pogledu porediti.
630 Trenutno je u zatvoru pošto je 1996. ubio ministra turizma Hrvatske, http://www.cro-
rambo.com/, pristupljeno 20. V 2008. godine.
631 Primerice, Andrew Hogg, „Robin Hood Hero Turns Enemy in Hell of Siege City“, Sunday
Times, 16 May 1993; John Fullerton, „Sarajevo’s `Robin Hood’ in Military Power Struggle“,
Reuters Library Report, 21. septembar 1992. godine.
Čini se da Anzulović u svom pisanju nije prevladao bazičnu težnju da Srbe

predstavi što lošijim, a Hrvate što boljim (Emmert, 2003: 171). Nije uspeo da
prebrodi zamke etničkog takmičenja: „Srpski pisci“, veli on misleći na Vuka
Draškovića, Vojislava Lubardu i druge, „nisu bili manje uposleni opisivanjem
Hrvatske kao druge zemlje mržnje, a Hrvata kao krvožednih demona“ (Anzu-
lović, 1999: 139). Ne sporeći da u ovome, možda, ima pravo, postavlja se pita-
nje kako je on u svojoj knjizi predstavio Srbe.
10.9. Bosna i sociologija – moral i saznanje
Optužba za genocid je tako postala sredstvo negiranja i porica-

nja svih drugih pitanja koja su okruživala sukob.
Stiven Berg i Pol Šaup
Američki sociolog koji predaje na Univerzitetu Vitenberg (Wittenberg) u

Nemačkoj, Kit Daut (Keith Doubt), pokušao je 2000. u knjizi Sociologija nakon
Bosne (Sociology after Bosnia)632 da promišlja tri teme u simbiotičkoj poveza-
nosti: Bosnu, moral i sociologiju. Za njega su, naime, ove vrednosti neraskidivo
povezane. Sociolog ima obavezu da bude visoko moralan, a sociološka teorija
mora biti povezana sa etikom. Saznajni relativizam postmoderne izričito se
odbija (Doubt, 2003: 10) i eklektičkim kombinovanjem funkcionalizma, simbo-
ličkog interakcionizma i marksizma633 moralistički se tvrdi da „ova knjiga arti-
kulira jednu sociologiju za Bosnu kao pokušaj razumijevanja šta su to, tokom
rata u Bosni, ljudi u njoj i van nje radili i zašto su to radili, pozivajući se na refe-
rentni okvir djelovanja“ (Doubt, 2003: 13).
Pošto je svoju knjigu objavio 2000, važno je videti i na koji način je proce-
njivao dotadašnje razumevanje i objašnjenje rata u BiH, a posredno i nestanka
Jugoslavije i ratova za njeno nasleđe. Prostor BiH i rat su, prema Dautovom
shvatanju, činili tačku kušnje za sociologiju:
632 Citirana u 21 bibliografskoj jedinici.

633 U jednom od poglavlja („Intelektualna izdaja i bosanskohercegovačka muka“) autor se
nenačelno obračunava s marksističkih pozicija sa Mihailom Markovićem (Doubt, 2003:
129–142). Tako, pošto je naveo da su za Markovića „šest optimalnih karaktera“ praxisa
namernost, sloboda i samoodređenje, kreativnost, društvenost, racionalnost i individu-
alna samorealizacija, Daut veli: „Marković se također nada da se posebni dijelovi praxisa
mogu podudarati bez konceptualnog konflikta, ali ovo je teško zamisliti. Ova vrsta teo-
retiziranja nagovještava opredjeljenje na neodgovornost i dvoličnost, koje Marković
koristi za potporu i promicanje genocida u Bosni i na Kosovu“ (Doubt, 2003: 142). Čini
se da je napravljena logička greška non sequitur, jer uopšte nije jasno, barem ne piscu
ovih redova, kako iz navedenog teorijskog shvatanja delova praxisa sledi „potpora i pro-
micanje genocida“.
„Na godišnjem sastanku Američke asocijacije sociologa 1998. godine predstav-

ljeno je oko 2.300 radova. Samo su dva rada bila o Bosni. (...) Otkud toliko odsu-
stvo sociološkog istraživačkog rada kada je riječ o nedavnoj historiji i trenutnoj
situaciji u Bosni ? (...) Da li sociologija može egzistirati kao validna nauka o druš-
tvu, ako ignorira jednu, možda čak, najalarmantniju i najtežu temu svog vre-
mena“ (Doubt, 2003: 7)?
Zašto bi američki sociolog želeo da se bavi baš Bosnom i ratom koji se

tamo zbio, a ne nekim drugim ratom, pitanje je koje se smesta nameće. Po
čemu je takav rat bio poseban? U čemu je njegov svetskoistorijski značaj? Po
Dautu radi se o etičkom pitanju:
„Bosna se suprotstavlja sociologiji. Težina Bosne, dugotrajna patnja i nezamisliv

bol koji su doživjeli njeni ljudi, možda su preteški da bi ih konvencionalna socio-
logija pojmila. Drugim riječima, sociologija više nema privilegiranu poziciju vis-
a-vis Bosne. Bosna sociologiju unižava. Ipak, Bosna je postala tema u kojoj soci-
ologija mora i sama reskirati. Ako, kao što je sada slučaj, sociologija nije u stanju
objasniti događaje u Bosni, onda horizonti sociološkog saznanja trebaju biti pre-
ispitani i prošireni. Ako se u tome ne uspije, onda će slabosti sociologije biti otkri-
vene i pojavit će se mogućnosti za njezin razvoj“ (Doubt, 2003: 7–8).
Kako se vidi, „Bosna“ postaje u Dautovom tekstu izvesna metafizička i etička

vrednost koja izmiče sociološkom uvidu. Ipak, on se nada da će sociologija svo-
jim razvojem dostići taj stepen razvoja kako bi mogla objasniti šta se to i zašto
se dogodilo sa BiH. Čini se da pretpostavlja dotadašnje novinarske i istoriograf-
ske radove o BiH sociološkim, jer prvi brojem i kvalitetom, prema autoru, nad-
mašuju sociološki doprinos razumevanju BiH. Daut izričito navodi sledeće novi-
nare koji su u svojim knjigama „oštro“ postavili pitanja o društvenoj stvarnosti
BiH: Roj Gatman, Piter Mas (Maas), Rodžer Koen, Dejvid Rif (Rieff), Dejvid Roudi
(Rohde). No, on žali što ta pitanja „često ostaju neispitana sa stanovišta socio-
loške tradicije” (Doubt, 2003: 8). Slično tome, hvali se doprinos istoriografskih
dela razumevanju prošlosti BiH, posebno Noela Malkolma, Džona Fajna, Roberta
Donie, Iva Banca, Majkla Selsa i Rusmira Mahmutćehajića (Doubt, 2003: 8).
Sociolozi su se, međutim, najređe bavili BiH, a časni izuzeci, po autoru, jesu
Stjepan Meštrović, Tomas Kašmen i Rusmir Mahmutćehajić634 (Doubt, 2003: 7).
Prva tema kojom se Daut bavi jeste „etničko čišćenje“, za koje na jednom
mestu, iako nedovoljno precizno, u osnovi ispravno veli da je eufemizam
634 R. Mahmutćehajić je, inače, bio jedan od „čelnika osnivača“ paravojne Patriotske lige BiH
(Silber, Little, 1996: 265), i nije sociolog, premda je moguće da ima takvih pretenzija, već
profesor primenjene fizike i neka vrsta islamskog mislioca. Takođe, piše kolumne u sara-
jevskom dnevniku Oslobođenje.
korišćen „za hapšenja, silovanja, ubistva i progone bosanskih građana iz njiho-

vih domova“ (Doubt, 2003: 15), da bi već na sledećoj stranici smatrao kako se
etničko čišćenje odnosi „na planski i metodični čin genocida u Evropi devede-
setih godina“ (Doubt, 2003: 16). Očevidno, autor se u konkretnoj stvari nala-
zio pod uticajem novinara i nekih istoričara koji su neprecizno upotrebljavali
pojmove.635 Doista, izričito se u tom kontekstu navode Noel Malkolm, Norman
Sigar, Roj Gatman i Piter Mas (Doubt, 2003: 16).
Nažalost, i posle 2000, blagodareći opštem medijskom određenju etnič-
kog progona kao genocida, dešava se da se i oni koji su, možda, stručnjaci za
genocid, ali i zacelo nestručni za bivšu Jugoslaviju, nužno moraju oslanjati na
sekundarne izvore i praviti manje ili veće greške. Recimo, Vilijem Rubinštajn
(Wiliam Rubinstein) veli kako je Slobodan Milošević „došao do moći u jugo-
slovenskoj Komunističkoj partiji kao srpski krajnji nacionalista i partijski čvr-
storukaš“, da je Radovan Karadžić, „vojni vođ samoproglašene ’Srpske repu-
blike Bosne i Hercegovine’“ (Rubinstein, 2004: 282–283) i sl.636 Ako sa etičke
tačke gledišta nije neophodno razlikovati etnički progon (što je nedvosmi-
slena i preciznija reč od čišćenja) i genocid, jer patnja ljudi i veliki broj smrti
izazivaju moralno zgražanje u svakom slučaju, sa saznajnog i pravnog staja-
lišta to je zacelo neophodno.
Ipak, treba imati u vidu i da se moralna shvatanja u vremenu menjaju.
Primerice, Rubinštajn upozorava da je moralna nedozvoljenost etničkog pro-
gona relativno novijeg datuma, jer je još 1972. britanski premijer Edvard
Hit (Edward Heath) razmatrao mogućnost da se 500.000 katolika iz Severne
Irske progna u Republiku Irsku, a da se 200.000 protestanata iz Irske prebaci
u Severnu Irsku. Takođe, polovinom pedesetih godina jedan od vođa irskih
nacionalista sanjao je o ujedinjenoj Irskoj zato što „čak i razmena stanovniš-
tva nije nemoguća ovih dana“ (Rubinstein, 2004: 285, 302).
O etničkom progonu („čišćenju“) može se govoriti kada se proterivanje
pripadnika neke etničke zajednice vrši na sistematski način i uz namernu pri-
menu nasilja, dok vlast ili podržava ili ne pokušava da spreči takvo delanje
635 Zacelo, poistovećenje etničkog progona i genocida primetno je i kod velikog broja boš-
njačkih autora (Mitrović, 2005: 183).
636 U nastavku je autor pisao: „Tada, u Bosni, termin ’etničko čišćenje’ prvi put je postao svetski
poznat, kao termin koji je opisivao politiku Srba (i, u manjoj meri, Hrvata) prema bosan-
skim muslimanima i jednih prema drugima. Pokolji i masakri su se dešavali, kao onaj nad
muslimanima u Mostaru u novembru 1993. godine. Uspostavljeno je ono što je najče-
šće bilo opisivano kao ’koncentracioni logori’ za muslimane, i tu su se ubistva i mučenja
nekontrolisano dešavala. Do kraja 1992. procenjeno je da je do dva miliona Bosanaca
ostalo raseljeno van svojih domova“ (Rubinstein, 2004: 283). Na osnovu ovog opisa neu-
pućeni čitalac može imati samo veoma zamagljenu i zbrkanu sliku o tome šta se u BiH
zaista dešavalo. Čini se da je uzrok tome u činjenici da je ova slika zamagljena i samom
autoru knjige o genocidu u istoriji. Za autorovu spremu preširok istorijski zahvat vodio je
manjku dubine u analizi pojedinačnih slučajeva.
(Calic, 2009: 120). Radi se o progonu „etnički nepoželjnih“ ljudi s nekog pro-
stora, pri čemu se usput koriste nelegitimne nasilne mere kao hapšenja, osni-
vanja logora, nasumična ubijanja i silovanja, razaranja sela i gradova kako bi
se progon učinio nehumano efikasnijim (Menecke, Markusen, in Totten, Par-
sons, Charny, 2004: 416).
No, progon ne znači isto što i istrebljenje. Primera radi, Nemci su nakon
II svetskog rata etnički prognani iz Istočne Evrope, Hrvati iz tzv. republike Srp-
ske Krajine, Srbi iz Hrvatske, Bošnjaci iz mnogih delova BiH, Srbi iz mnogih
delova BiH, Hrvati iz centralnih delova BiH, Albanci s Kosova, Srbi s Kosova. No,
čak i oni koji pišu knjige o genocidu često ne prave razliku između etničkog
progona i genocida, pa Rubinštajn npr. veli: „Dejtonski sporazum je, takođe,
ustanovio snage NATO za sprovođenje i nametanje dogovorenog prekida
vatre. One su imale promenljive rezultate, i često su bile kritikovane, ali su,
može se tvrditi, u velikoj meri predstavljale prve takve međunarodne snage za
održavanje mira u cilju zaustavljanja genocida“ (Rubinstein, 2004: 286). Treba
uočiti da, između ostalog, ovakvo pisanje ideološki pravda ulogu NATO posle
završetka Hladnog rata.
Slično Rubinštajnu, Kempbel, profesor političke geografije na Univerzi-
tetu Daram (Durham), tvrdi da „dok priroda i obim genocida u Bosni nisu (na
sreću) odgovarali masovnoj istrebljivačkoj politici do koje je nacistički režim
stigao posle putovanja njegovom ’perverznom stazom’, genocid je određen
smislom kojim se ciljanom stanovništvu uništavaju osnove života, a ne aktu-
elnim sprovođenjem ubistva ili brojem žrtava. U tom pogledu je uloga logora
bosanskih Srba kao deo sistematskog ciljanja nesrpskih zajednica kao kolek-
tiviteta koje su nameravali da unište odgovarala međunarodnopravnom razu-
mevanju genocida“ (Campbell, 2002: 156–157). Dok je tačno da broj žrtava
i način sprovođenja masovnih ubistava ne moraju biti odlučujući da bi neki
proces masovnog ubijanja određenog stanovništva bio označen genoci-
dom, ipak je verovatnoća da je na delu genocid povećana ako je veliki udeo
nekog stanovništva podvrgnut istrebljenju. Nije, međutim, jasno na koji je
način Bošnjacima uništena „osnova života“ i šta to uopšte znači. Ovako široka
određenja nesumnjivo dopuštaju veoma slobodna tumačenja onoga što se
na terenu dešava, u čemu je u stvari i propagandna suština same upotrebe
reči „genocid“:
„Optužba za genocid, za razliku od optužbe za ratne zločine, prikiva krivicu na

jednu stranu, i podrazumeva oslobađanje drugih (žrtava). Optužba za genocid
je skoro uvek praćena zahtevima da navodni počinioci budu kažnjeni – ne samo
za navodne akte genocida, već za sva delanja koja okružuju genocid. Optužba
za genocid tako postaje sredstvo negiranja i poricanja svih drugih pitanja koja
okružuju sukob“ (Burg, Shoup, 2000: 184).
Genocid, pak, podrazumeva plansko, sistematski i metodično izvedeno

istrebljenje neke etničke grupe sa određene teritorije ili nekog njenog dela.
Genocidni delatnici mogu upotrebljavati neke metode etničkog progona,
kao što je organizovani progon žena i dece uz masovno i sistematsko ubi-
janje muškaraca, što je oblik genocida nižeg stepena primenjen npr. u Sre-
brenici, ili koncentracione logore, ali to, kao što Kempbel s pravom prime-
ćuje, nije od presudne važnosti. U obliku genocida višeg stepena ne pravi
se razlika na osnovu pola i dobi, već se svi članovi neke etničke grupe ubi-
jaju, npr. slučaj Jevreja tokom II svetskog rata. Kako u višem, tako i u nižem
obliku naglasak je na iskorenjivanju stanovništva s nekog prostora. Najče-
šće su i etnički progon i genocid propraćeni uništavanjem kuća, bogomo-
lja, grobalja ili drugih etnički prepoznatljivih materijalnih ostataka određene
grupe na nekom prostoru.
Da se nije moglo raditi o genocidu u BiH proizlazi već i iz manifestne funk-
cije „etničkog čišćenja“, onako kako je, sledeći Malkolma, shvata Daut: „Manife-
stna funkcija etničkog čišćenja bila je da protjera dvije etničke populacije i da
radikalizira treću. Bosanski muslimani i bosanski Hrvati su protjerani, a bosan-
ski Srbi su radikalizirani“ (Doubt, 1993: 17). Ako se radi o proterivanju, onda
se ne radi o ubijanju, a genocid zahteva masovno ubijanje. No, osim te pri-
medbe, posebno je važno uočiti da Daut isključivo Srbe smatra „etničkim čista-
čima“, dok je drugim dvema grupama zajemčen status žrtvi. Time se složena
stvarnost rata u BiH svodi na srpsku agresiju.637 Ponesenost Dauta Malkolmo-
vom analizom srpskog „etničkog čišćenja“ pri kraju knjige nije imala granica:
„Malcolm citira historičara Richarda Pipesa, i snaga Pipesovih zaključnih riječi leži
u tome što u njima prepoznajemo ono što bi Merton nazvao latentnom funkci-
jom etničkog čišćenja. (...) Boljševici su morali prolijevati krv kako bi svoje neod-
lučne pristaše vezali kolektivnom krivnjom. Što je Boljševička partija imala više
nevinih žrtava na savjesti, to su obični boljševici više uviđali kako nema uzmica-
nja, nema kolebanja, nema kompromisa, da su neraskidivo povezani sa svojim
vođama i da mogu samo marširati s njima do ’potpune pobjede’ bez obzira na
cijenu“ (Doubt, 2004: 17).
Doista, psihologiziranje nekadašnjeg Reganovog savetnika o boljševicima

ubedilo je i Malkolma da je skrivena funkcija „srpskih zverstava“ ista ona koja
je morala motivisati i boljševike. Jedino je pitanje kako bi se mogli objasniti
etnički progoni Srba iz BiH, Hrvatske i s Kosova. Ono, međutim, što objašnjava
637 Mostar je npr. ostao bez svojih gotovo 20% građana srpske nacionalnosti još početkom
rata. Tuzla i Sarajevo postali su gradovi bez Srba malo docnije, jer su bošnjačkim vlastima
tokom rata bili potrebni Srbi kao „etnički taoci“ koji bi pred međunarodnom javnošću
potvrđivali da je BiH istinska višeetnička zajednica.
pisanje Pajpsa o boljševicima, a Malkolma i Dauta o Srbima jeste činjenica da

su ovi autori predmet svog istraživanja smatrali neprijateljem. U slučaju poto-
njih to je vidljivo već i iz tendencije izjednačavanja čitave nacije s jednom kraj-
nje levom ideološkom grupom koja je uživala status neprijatelja u preovla-
đujućem delu zapadne javnosti kroz veći deo XX veka.638 Problem sa takvim
slobodno asocijativnim psihologiziranjem jeste u tome što je neuverljivo i
nedokazivo, već se temelji na aksiomima koji se primaju na veru:
„Razlog zašto je etničko čišćenje poprimilo najbrutalniji oblik u Bosni ne leži u

dugoj historiji plemenske mržnje u toj zemlji. Naprotiv, etničko čišćenje je popri-
milo najbrutalniji oblik u Bosni zato što u njoj postoji duga tradicija dobrona-
mjernosti jednih prema drugima i prema različitim svetim predanjima. Sa sta-
jališta bosanskih Srba, koji sebe nisu smatrali samo Srbima nego i Bosancima,
nije bilo potrebe za etničkim čišćenjem. Sa stajališta bosanskih Srba, koji su sebe
smatrali više Jugoslavenima nego Srbima, nije bilo svrhe u etničkom čišćenju. Iz
perspektive bosanskih Srba, čiji su bračni drugovi bili ne-srbi, nije bilo želje za
etničkim čišćenjem. Ako uzmemo u obzir normativne orijentacije koje su histo-
rijski bosansku zajednicu držale na okupu, etničko čišćenje se moralo sprove-
sti na način koji je bio kategoričan. Ako uzmemo u obzir zajedničke vrijedno-
sti koje su integrirale bosansko društvo, etničko čišćenje se moralo sprovesti na
način koji je bio apsolutan i nemilosrdan. Inače, nesigurnost i ambivalentnost
bosanskih Srba ne bi se mogla nadvladati. Objektivna posljedica etničkog čišće-
nja, kako ističe Malcolm, bila je to da se bosanski Srbi natjeraju ’da shvate kako
nema uzmicanja, nema oklijevanja, nema kompromisa, da su neraskidivo pove-
zani sa svojim vođama i da mogu samo marširati s njima do ’potpune pobjede’
bez obzira na cijenu’.“ (Doubt, 2003: 18–19).
Ako je autor u pravu, onda se sledeći izliv genocidne etničke brutalnosti

može očekivati u Švajcarskoj, jer ta politička zajednica doista nije bila svedok
„duge istorije plemenske mržnje“, već u njoj postoji „duga tradicija dobrona-
mernosti jednih prema drugima“. Sem toga, ako su se bosanski Srbi smatrali
Jugoslovenima, nisu li bili kivni na one koje su opažali krivima zato što su
hteli da napuste i ukinu Jugoslaviju? Zar promena statusa Srba iz većine u
manjinu putem neustavnog preglasavanja nije mogla kod njih podstaći strah
da će se to još češće dešavati u nezavisnoj BiH, a zatim ljutnju i bes? Nije li ih
to moglo motivisati da budu izuzetno osvetnički raspoloženi? Isto tako, zar
težnja bosanskih Srba da se izdvoje iz BiH nije mogla pobuditi strah Bošnjaka,
638 Slično ovome, Holbruk je u svojoj knjizi Završiti rat (To End a War), umeo, sledeći svoju
suprugu Keti Morton, opisati od Miloševića „odmetnute bosanske Srbe“ kao „Hamas krilo
Srba“ koje bi moglo „pokušati da nas ubije(u), posebno ako budemo imali napretka prema
miru“ (Holbrooke, 1998: 93).
a u manjoj meri i bosanskih Hrvata, da će ostati u obogaljenoj zemlji koja neće

moći da se održi? Nije li taj strah morao proizvesti ljutnju i bes? Nisu li naci-
onalistički vođi Srba, Hrvata i Bošnjaka u borbi za moć i zaštitu grupa koje
predstavljaju neodgovorno i nezrelo manipulisali već postojećim i stvarnim
strahovima, ljutnjama i besovima? Zar se na taj način, ipak, verodostojnije ne
objašnjavaju etnički progoni svih etničkih zajednica u BiH, no psihologizira-
njem Malkolma i Dauta?639
No, Dautu je bilo bitno da potpuno satanizuje Srbe, pa čini se i nije
vodio previše računa o usklađenosti činjenica s moralističkim gnevom koji
ga je vodio pri pisanju: „Da je svijet koji je bio posmatrač bio svjesniji zna-
čaja sahrane i toga šta je značilo kršenje tog obreda, možda bi do interven-
cije u Bosni došlo ranije i možda bi genocid bio zaustavljen prije nego što je
proveden do kraja“ (Doubt, 2003: 28).640 Nije sporno da je užasan zločin ako
neko granatira sahranu. Takođe, nije sporno da se i to zlodelo dešavalo i da su
snage bosanskih Srba nažalost bile krive za tako užasnu stvar. Pa ipak, takva
zlodela se nisu sistematski dešavala, a genocid ne samo da nije bio „proveden
do kraja“ već se, osim nažalost u Srebrenici, nigde nije ni desio. Naravno, to
ne znači da užasi etničkog progona koje su sprovodili sunarodnici pisca ovih
redova nisu unesrećili ljude u Podrinju i Pounju, ali to, ipak, nije bio geno-
cid. Istini za volju, treba uočiti i da su Srbi etnički prognani iz Sarajeva, Tuzle,
Mostara, i drugih gradova, a Hrvati iz centralne BiH, Bošnjaci i Hrvati iz Banja
Luke itd. Na nesreću, Daut je, ne vodeći računa o činjenicama, i posle završetka
rata nastavio da koristi humanitarno-imperijalistički diskurs u okviru agresor–
žrtva, pa je Srbima pripisao kolektivnu krivicu:
„U Bosni je nužna intervencija, ne samo zbog bosanske vlade i njenih građana

već takođe zbog nacionalističkih Srba. Bez intervencije, nacionalistički Srbi ostaju
najnesretniji i najbjedniji narod na svijetu. (...) Intervencija je nužna da oslobodi
nacionalističke Srbe njihove bijede (bijede koju su oni previše ponosni da dijele,
ali dijeljenje ne mogu izbjeći). Olakšanje zbog nepravednih djela dolazi jedino
od pravednog kažnjavanja za nepravedna djela. Duše nacionalističkih Srba su
bolesne, unesrećene bolešću nepravednosti, i pravda, apsolutna pravda, jeste
jedini lijek koji može izliječiti ove duše“ (Doubt, 2003: 89).
639 Ovakav način rezonovanja sasvim odgovara Pouzenovoj „bezbednosnoj dilemi“ koju je
ovaj oblikovao za objašnjavanje etničkih sukoba. Naime, bezvlašće, tj. nedostatak onog ko
legitimno poseduje monopol na nasilje neminovno rađa brigu za sigurnost i osećaj pret-
nje od rivalskih suseda koji se bore za moć. Otud rivali koji gomilaju moć postaju pretnja
jedni drugima, a strahovi postaju sve realniji (Posen, 1993: 104).
640 Slično ovome, Mahmutćehajić veli „da je dvadeseto stoljeće u povijesti bosanskih musli-
mana proteklo s brojnim znakovima njihovih slabosti i neizliječenih trauma. To je razdo-
blje ustrajnog i opsežnog uništavanja njihovih grobalja, koja su odražavala njihovo poi-
manje života“ (Mahmutćehajić, 2002: 253).
Srbi su, prema autoru, kolektivno krivi. Nazivaju se bez prestanka „naci-
onalističkim Srbima“.641 Dehumanizovani i demonizovani kao „najnesretniji i
najbjedniji narod na svijetu“, čije su duše „bolesne“, čime se podvlači nenor-
malnost, ako ne i umna poremećenost čitavog naroda, zaslužuju kolektivnu
kaznu da bi se mogli popraviti, tj. „osloboditi njihove bijede“ i „izliječiti“. Etič-
nost, na koju se autor poziva, tako je sasvim izneverena, jer nema etično-
sti bez humanosti. Umesto čovekoljublja, međutim, za čitavu naciju traži se
kolektivno kažnjavanje koje nužno mora dovesti do gubitka života i masov-
nih stradanja. Antihumani stav se pravda u okviru agresor–žrtva i humani-
tarno-imperijalističkim diskursom, te diskurzivnom strategijom demoniza-
cije neprijatelja:642 „Ako zapadni političari ne mogu donijeti pravdu koja se
odnosi na nacionalističke Srbe, kako očekuju da će donijeti pravdu koja se
odnosi na ljude u njihovim vlastitim zemljama, a koji oblikuju svoje mišljenje
i svoja djela prema nacionalističkim Srbima? Interveniranje u Bosni je u vital-
nom interesu svijeta“ (Doubt, 2003: 92).
Uzgred, zanimljivo je kako moralista izjednačava pojmove Zapada i
sveta, ali je i tačno zapažanje koje donekle dele poststrukturalista Kempbel
i modernista Daut, iako je prvi znatno ozbiljniji naučnik uprkos postmoder-
nističkom usmerenju, da je NATO intervenisao pre da bi spasio ideal više-
kulturalnosti u društvima Zapada no u BiH (Campbell, 1998a: 249). Koliko je,
pak, ovom idealu sam Kempbel odan i koliko to objašnjava njegovo pisanje
o BiH, najbolje pokazuje analiza različitih pripovesti o BiH koju je preduzeo u
relativno uticajnoj knjizi Nacionalna dekonstrukcija: nasilje, identitet i pravda u
Bosni (National Deconstruction: Violence, Identity, and Justice in Bosnia, 1998).643
641 Bosanski Srbi prolaze još gore, pošto se nazivaju „kriminalnim bosanskim Srbima“, pa se u
odnosu prema njima gube svi obziri: „Je li pravda za kriminalne bosanske Srbe prednost za
njihove žrtve? Da li je izvršenje pravde nad kriminalnim bosanskim Srbima pitanje opre-
djeljenja za jednu stranu? Je li pravda nad zlim čovjekom i počiniocima zločina prednost
za zlog čovjeka i počinioce zločina? Je li pravda prednost ne samo za hiljadu žrtava u Bosni
već i za one koji su ih učinili žrtvama? Tko može dokazati da izvršenje pravde nad krimi-
nalnim bosanskim Srbima donosi nepravedne posljedice za kriminalne bosanske Srbe?“
(Doubt, 2003: 103) „Europske i američke političke vođe smatraju da nemaju pravo učiniti
da se ljudsko biće osjeća onako jadno i nesretno kako bi se osjećali kriminalni bosanski
Srbi kada bi bili izvedeni pred lice pravde. (...) Očigledna simpatija koju pokazuju europ-
ske i američke političke vođe prema kriminalnim bosanskim Srbima na lošim je osnovama.
Njihova simpatija pokazuje moralno neznanje“ (Doubt, 2003: 104). Iako ovde bosanski
Srbi nisu dehumanizovni, svedeni su na nižu vrstu ljudi, naročite kriminalce koji zarad
moralnih razloga moraju da budu kažnjeni. Utoliko, iako se pretpostavlja da su na višem
moralnom nivou, zapadni politički vođi se kritikuju pošto tobože nisu u stanju da kazne
„kriminalne bosanske Srbe“. Valja uočiti da kažnjavanje Srba, a naročito onih u BiH, biva
u ovom humanitarno-imperijalističkom diskursu izjednačeno sa etičkim delanjem.
642 „Nacionalističkim Srbima nedostaje volja da se zaustave. Njihove volje su bolesne. (...) Njihove
duše su omamljene, jako omamljene, neočekivanom tolerancijom Zapada“ (Doubt, 2003: 91).
643 Veoma citirana studija: navođena je u 140 različitih bibliografskih jedinica.
Naime, on zamera nekolikim autorima što se bave „banalnostima etničkog

esencijalizma“ kojima postaju „upleteni u stvaranje stvarnosti za koju tvrde
da je samo opisuju“644 (Campbell, 1998b: 263) putem, između ostalog, navo-
đenja udela različitih etničkih zajednica u BiH:
„Ovi brojevi oslikavaju Bosnu kao 44% muslimansku, 31% srpsku, 17% hrvatsku,
6% jugoslovensku, s malim ostatkom. Posledica je uspostavljanje ovih obeležja
identiteta iznad svih drugih po društvenom značaju, i pretpostavljanje da ona
ne skrivaju nikakve druge složenosti. Rezultat je da su etničke podele postuli-
rane kao lažne linije zajednice oko kojih se politika okretala i oko koje će se nemi-
novno okretati“ (Campbell, 1998b: 280).
Uz svo poštovanje za normativni stav o poželjnosti neetničkog uređenja

društva, ipak, ne može se prenebregnuti društvena stvarnost. No, ovakav argu-
ment bi Kempbel odbacio, pošto su za njega „pitanja istorijskog tumačenja i
suđenja preovlađujuće etičko-politička, a ne epistemološka“ (Campbell, 1999b:
318). Pa ipak, ako su vlast u BiH krajem 1990. dobile upravo neskriveno etnički
zasnovane stranke, uprkos činjenici da je u ponudi bilo kako bivših komunistič-
kih, tako i građanskih neetnički zasnovanih stranaka, te da je srazmera osvoje-
nih glasova ugrubo odgovarala popisom ustanovljenoj etničkoj strukturi BiH,
onda se ova etnička struktura nikako ne sme zanemarivati, jer su je upravo sami
žitelji u BiH smatrali najznačajnijom. Štaviše, ono što je važilo 1990, važilo je i
1908, kao i u trenutku pisanja ove studije, i ne vidi se da neće važiti i u doglednoj
budućnosti. Razlika je samo u tome što su se i nekadašnje neetnički zasnovane
stranke danas etnizovale, jer je to bio preduslov dobijanja većine na izborima.
Zanemarivanje ovih činjenica nesumnjivo bi pogrešno predstavljalo stvarnost
BiH, a to bi vodilo i neodgovarajućim političkim rešenjima problema BiH, bez
obzira na moguću etičku nadmoć određenog normativnog stava.
Nasuprot ovoj argumentaciji, Kempbel smatra da popis „igra ključnu
ulogu u materijalizovanju društva kao stanovništva koje ima izvesne odlike“.
Takođe, kao sredstvo stvaranja nacija „malo žanrova je imalo takav veliki uti-
caj kao popis“ (Campbell, 1999a: 405). Tvrdi se da su „esencijalizovani etnički
identiteti“, „predstavljeni u popisu“ i „mapirani etnografski tako da se granice
između zajednica mogu povući s nekakvom preciznošću“ put prema „politici
aparthejda i uklanjanju svih razmatranja onih aspekata identiteta pojedinaca
i zajednica koji su promenljivi i hibridni“ (Campbell, 1999a: 405).
644 Jedan kritičar zamerio je Kempbelu da na ovaj način zagovara „retroaktivnu uzročnost“
(backward causation), što „nijedan filozof dosad nije zastupao“. Vajt se pita kako je npr.
Crnobrnjina Drama Jugoslavije, čije je drugo izdanje objavljeno 1996, a prvo 1994. mogla
stvarati stvarnost BiH 1990–1992. (Wight, 1999: 315). Ova pozitivistička kritika, ipak, nije
na mestu, jer Kempbel nije mislio na stvarnost kao takvu, već na hegemono predstavlja-
nje stvarnosti.
Uistinu, popis ima značajnu ulogu ne samo u opisu i klasifikaciji nekog

društvenog stanja već i u njegovom stvaranju, čega su i komunisti u Jugosla-
viji bili potpuno svesni. Pa ipak, precenjena je konstrukciona snaga popisa, što
ne čudi kad je u pitanju postmodernista, jer u Kraljevini SHS (Jugoslaviji) ljudi
nisu popisivani kao Srbi ili Hrvati, već kao Srbo-Hrvati, pa to ipak nije pomoglo
ublažavanju nacionalnih netrpeljivosti, pa ni stvaranju Jugoslovena. Kempbel
je svestan problema, ali pokušava da se iz njega iskobelja na čudnovat način:
„Do 1965. Savez komunista BiH podario je’muslimanima’ pravo na nacionalno

samoopredeljenje, pošto su ušli na listu konstitutivnih nacija dve godine ranije.
Ipak, čekalo se do 1971. da je popis po prvi put kategorizovao muslimane kao
nacionalnost jednaku sa Srbima i Hrvatima (Bringa, 1995: 20–31; Friedman, 1996:
151–56). Ovaj razvoj je, međutim, zamračen stalnim citiranjem i upotrebom sta-
tistike popisa iz 1991. godine. Zamračeni su, takođe, visoko politizovani uslovi u
kojima je popis iz 1991. sproveden u bivšoj Jugoslaviji; uslovi u kojima je etno-
nacionalistički politički diskurs pomogao da se pretpostavi ishod navodno uko-
panih podela identiteta (…)” (Campbell, 1999a: 405).
Doista, odevanje istraživanja u odoru pripovesti koja izvesne aspekte stvar-

nosti naglašava, druge samo delimično otkriva, a treće pokušava sasvim prikriti
jeste nešto na šta postmodernisti s pravom ukazuju. Gore navedena pripovest
trebalo je da stvori utisak da je etnička izdeljenost BiH novijeg datuma, te da
je nekako sprečavala razvoj nacionalne svesti bosanskih muslimana. Naime,
čovek bi iz gornjeg navoda mogao zaključiti da je broj i udeo muslimana u
društvu BiH smanjen u popisu iz 1991, iako je ishod bio upravo obrnut, jer je
njihov apsolutan broj porastao sa 1.482.430 ljudi 1971. na 1.905.829 ljudi 1991,
baš kao i učešće sa 39,6% 1971. na 43,7% 1991, u celokupnom stanovništvu
BiH. Ovaj demografski trend je svakako uticao i na osećaj ugroženosti onih koji
su osetili da im se smanjuje kako apsolutni broj (Srba je 1971. bilo 1.393.148,
da bi ih dvadeset godina docnije bilo 1.369.258; a Hrvata je 1971. bilo 772.491,
a 1991. godine 755 895), tako i relativno učešće u stanovništvu BiH (Srbi su
1971. činili 37,2%, a 1991. 31,4%; Hrvati su 1971. činili 20,6%, a dvadeset godina
docnije 17,3%) (Bugarel, 2004: 195). Ovakve demografske podatke mogli su
srpski i hrvatski nacionalisti u BiH lako iskoristiti u svrhe buđenja etničke ugro-
ženosti i nacionalističke uzbuđenosti. Međutim, to što su ih nacionalisti kori-
stili ne znači da oni nisu bili stvarni, te da nisu davali povoda nacionalističkim
tumačenjima. Takođe, dužnost je ozbiljnog istraživača društvene stvarnosti BiH
u drugoj polovini XX veka da ove podatke navede, jer oni mogu pomoći da se
uspostavi društveni kontekst u kojem je došlo do rata u BiH.
Rečju, nije sve u „konstrukciji“. Postoje i značajne etnosimboličke stvar-
nosti (ili, postmodernističkim rečnikom rečeno, konstrukcije ranije nastale
čijim su kulturnim sadržajima generacije socijalizovane) koje se moraju uzeti
u obzir kada se raspravlja o naciji. Teško je pretpostaviti da bi se nameta-

njem nacionalne odrednice „Bosanci”, ili izostavljanjem podatka o nacional-
nosti popisanih, što je jedan od uslova nekih međunarodnih i bošnjačkih
krugova za sprovođenje popisa, stvorio i bosanski nacionalni identitet, pa
čak i ako se dekonstrukcijskim naporima dođe do odricanja dela bosanskih
Srba i Hrvata od sadašnjeg nacionalnog identiteta. Takođe, ukidanje Repu-
blike Srpske i njeno posledično brisanje sa geografske karte moglo bi samo
ozlojediti bosanske Srbe i pojačati njihovo neprijateljstvo prema BiH. Bilo
kako bilo, Kempbel je sa olimpijskih etičkih visina kritikovao međunarodne
diplomate, smatrajući ih tek malo boljim od „vojnog komandanta upletenog
u etničko čišćenje”:
„Ne postoji razlika u rivalskim logikama, pošto vojni komandant i međunarodni

diplomata rade unutar iste nacionalističke zamisli. Ne sugeriše se da postoji
nužan i nezaustavljiv razvoj od statističke izvedbe i etnografskog mapiranja
zajednice u etničkom smislu do politike genocida. Ipak, sugeriše se da ove razli-
čite prakse ne odražavaju različite nacionalističke zamisli” (Campbel, 1999a: 407).
Prema tome, Kempbel se protivi nacionalizmu kao ideologiji, smatra-

jući je nedvosmisleno naopakom. Kao politički geograf ili sociolog, on može
to smatrati, ali je veoma problematično ako svoje mišljenje želi nametnuti
akademskoj i široj zajednici, jer je stvarnost danas još uvek zasnovana na
etnički određenim nacionalnim državama. U tom smislu, vrši se svojevrsno
silovanje nacionalne stvarnosti uopšte, a društvene stvarnosti BiH posebno,
kosmopolitskim ideološkim zamislima. Poput Hegela, antinacionalisti zaklju-
čuju: ako teorija ne odgovara stvarnosti, utoliko gore po stvarnost. Moguće
je, čak, da su oni u pravu, ali njihov zilotski žar neće pomoći ljudima u BiH,
jer najveći deo njih spada u nacionaliste, i to ne blagodareći ratu, kao što
tvrde kosmopoliti, jer je i sam rat delom izbio zbog već postojećih naciona-
lističkih strasti u i oko BiH.
Kempbel u nastojanju Bošnjaka za unitarnom BiH nije video nacionali-
stički bošnjački interes, već iskrenu privrženost unitarnoj višekulturnoj politič-
koj zajednici, pa je tvrdio da su njihovi „neetnički predlozi stalno bili odbijani“
(Campbell, 1999a: 413) od strane međunarodnih pregovorača, ne pominjući
da su takvi predlozi bili neprihvatljivi i hrvatskim i srpskim građanima BiH.
Uopšte, Kempbel je naturao svoju viziju idealnog društva u kojem etničko ne
igra, i ne bi ni trebalo da igra bitnu ulogu, uz ubeđenje da je postojeća BiH
veoma bliska tom idealu: „Imajući u vidu udruženost etničkih političkih struk-
tura postdejtonske Bosne i diplomatskog stalnog popuštanja (appeasement) i
oslanjanjanja na nacionalističke partnere, ne treba, prema tome, da šokira ako
se pronađu političke snage u Bosni koje promovišu interese u smislu etnona-
cionalne podele“ (Campbell, 1999a: 427).
Ovakvo viđenje pokazuje potpunu neistoričnost, jer istovetne političke

podele postoje već stotinu godina s prekidom tokom socijalističkog perioda
kada je samo jedna nadnacionalna stranka bila dozvoljena, tj. od prvog tre-
nutka kada su se političke stranke pojavile u BiH, jer su se odmah oblikovale
po etničkom načelu. Čim bi se dozvolilo slobodno oblikovanje političkih stra-
naka u BiH, one bi se oblikovale prevashodno po etničkom načelu. Moguće
je da postmodernista prezire činjenice, ali ovo je činjenica koju je nemoguće
poreći. Insistiranje na reči popuštanje (appeasement) koja se koristi uvek kao
istorijska analogija Čemberlenovom popuštanju Hitleru jasno ukazuje na okvir
agresor–žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs kojem je Kempbel bio
veran i četiri godine nakon završetka rata.
Imajući u vidu ovakvo shvatanje društva BiH, ne iznenađuje što je Kemp-
bel povodom televizijskih slika iz Trnopolja i Omarske smatrao da je shvata-
nje o „jedinstvenosti holokausta“ blokiralo „intervenisanje u korist Bosne“, tj.
bombardovanje Srba. Argumentacija je jasna: pošto je prošli događaj nepo-
novljiv, onda ništa što se sada dešava ne može biti ni približno toliko loše, pa
otud nema potrebe za vojnim uplitanjem, tj. eufemistički rečeno, dolazi do
„izbegavanja moralne i političke odgovornosti“ (Campbell, 2002b: 160). Otud
izraženi, iako moralistički, i tipično postmodernistički pesimizam u pogledu
napretka čoveka i društva:
„Često se pretpostavlja da bi samo da smo mogli da se slikovito osvedočimo o

genocidu nad Armenima, sovjetskim gulazima ili umiranju od gladi u Kini pove-
zanim sa ’Velikim skokom napred’ – holokaust da se i ne pominje – tok istorije
mogao biti različit. U visokom stepenu, Bosna i Ruanda opovrgavaju tu udobnu
misao (...) Sprovođena ispred nosa međunarodne zajednice i s punom pažnjom
međunarodnih medija, sistematska kampanja uništavanja ljudi zato što pripa-
daju posebnoj grupi pokazuje da je bilo kakva ideja o progresu u istoriji rđavo
zasnovana“ (Campbell, 2002b: 160).
Ovakva misao levog liberala pokazuje da bi ga u budućnosti postmo-

dernistički antropološki pesimizam i rezigniranost mogli odvesti bliže kon-
zervatizmu no što bi, možda, sam bio kadar pomisliti. Čini se da neistorična
poređenja različitih slučajeva masovnih ubistava u istoriji svedoče da pos-
tmodernizam ne može dovoljno disciplinovati misao istraživača, pa iako je
darovit. Posebno je zanimljivo da se ne uviđa velika razlika između izuzetne
medijske pokrivenosti građanskog rata u BiH, i gubitka oko 100.000 života na
svim stranama, i medijske zanemarenosti genocida u Ruandi s oko 800.000
poginulih, iako su se dešavali u isto vreme, 1994. godine. Zar jedan poststruk-
turalista na to ne bi trebalo da obrati pažnju? Moguće je da ga je levolibe-
ralna opsednutost moralističkim viđenjem BiH odvukla od kritičnosti prema
sredstvima masovnog opštenja i njihovom služenju političkim i privrednim
centrima moći. Izgleda da su levi liberali, nametnuvši ideološku hegemoniju povo-

dom rata u BiH, i sami postali kulturni centar moći tokom devedesetih godina.
To je vidljivo i u slučaju Meri Kaldor (Mary Kaldor),645 levoliberalne pro-
fesorke Globalnog upravljanja i koupravnice Centra za globalno upravljanje
na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke. Ona je rat u BiH pokušala
sagledati iz perspektive globalizacije koja stvara tzv. nove ratove kao „posle-
dicu kraja Hladnog rata“ (Kaldor, 2005: 16), koji se znatno razlikuju od dosa-
dašnjih. Naglašava se da oni nastaju u „kontekstu erozije autonomije države i,
u pojedinim ekstremnim slučajevima, dezintegracije države“, tj. „erozije mono-
pola legitimnog organizovanog nasilja“ (Kaldor, 2005: 17). Rat u BiH, po sop-
stvenim rečima, autorka koristi da opiše „osnovne karakteristike novih ratova,
najpre stoga što je to rat sa kojim sam najviše upoznata“, iako je svesna da je
on „u jednom pogledu jedinstven; on je postao centar svetske pažnje“, pošto
je u BiH „bilo skoncentrisano više izvora sredstava – vladinih i nevladinih –
nego u bilo kojem drugom novom ratu“ (Kaldor, 2005: 19).
Ono što je sporno, međutim, jeste sam pojam novog rata, a posebno nje-
gova primena na rat u BiH. Naime, autorka smatra da su ciljevi novih ratova
vezani „za politiku identiteta, za razliku od geopolitičkih ili ideoloških ciljeva
ranijih ratova“ (Kaldor, 2005: 19). Politiku identiteta određuje kao „pretenziju
ka vlasti na osnovu partikularnog identiteta – bilo da je reč o naciji, klanu, reli-
gijskoj ili lingvističkoj zajednici“ (Kaldor, 2005: 20). Doduše, svesna je da su i
raniji ratovi uključivali „sukob identiteta – Britanci protiv Francuza, komunisti
protiv demokrata“, ali smatra „da su ti raniji identiteti bili povezani ili sa poj-
mom državnog interesa, ili sa nekim budućnosti okrenutim projektom – ide-
jama o tome kako društvo treba da bude organizovano“ (Kaldor, 2005: 20).
Ovde se neće kritikovati opšte stanovište Meri Kaldor, ali pisac ovih redova
smatra da je potpuno neopravdano svrstavati rat u BiH u „nove ratove“, pod
uslovom važenja gornjeg određenja. Naime, osnovno pitanje koje se nameće
odnosi se na to da li je rat u BiH poseban u odnosu na druge ratove za jugoslo-
vensko nasleđe ili nije. Čini se da nema nikakvog razloga da se ovaj rat izdvaja
iz šireg kompleksa ratova. Naime, svi ovi ratovi nastali su i vođeni sukobom
nacionalističkih ideologija i iz želje da se odgovori na osećaj etničke ugrože-
nosti koji je izazivao položaj manjine.
Jednostavno rečeno, nacionalistički delatnici želeli su da ostvare nacio-
nalne države u kojima bi pripadnici njihove nacije bili većina u procesu nesta-
janja SFRJ. Trebalo je ostvariti „podudaranje etničkih sa političkim granicama“
(Gelner, 1997: 11), pa su otud nacionalistički pokreti svih većih jugoslovenskih
645 Njena knjiga Novi i stari ratovi: Organizovano nasilje u globalnom dobu (New and Old Wars:
Organized Violence in a Global Era, 2001) citirana je u čak 690 različitih studija, što je naj-
veća citiranost koju je dostigla neka od knjiga koje su u ovoj studiji analizirane zato što
su se makar posredno odnosile na ratove za jugoslovensko nasleđe imala.
nacija bili uvučeni u rat oko granica. Cilj je bio da se ostvari politička zajed-
nica u kojoj će „naša“ nacija činiti većinu. „Politika identiteta“ nije, dakle, bila
cilj po sebi, kako autorka misli, već je bila sredstvo za ostvarenje nacionali-
stičke ideologije koja je pružala osećaj sigurnosti. Utoliko, rat u BiH nije bio
ništa posebno novo, već je ponavljao obrazac star poslednjih dvesta godina.
Autorka, primerice, smatra da „novi ratovi“ izokreću srazmeru vojnih i civil-
nih žrtava rata u odnosu na „stare ratove“. Dok u potonjim ova razmera iznosi
„jedna civilna na osam vojnih žrtava“, dotle u prvim na svaku vojnu žrtvu dođe
osam civilnih (Kaldor, 2005: 22). U ratu u BiH, međutim, „prednost“ imaju vojne
(59%) nad civilnim žrtvama (41%).646 Dakle, teza autorke pada u vodu, bar kad
je argument razmere žrtava u pitanju, kao i njena tvrdnja, koju deli s mnogim
levim liberalima, da je to bio „rat protiv civila“, te da, štaviše, „nije bio usmeren
protiv suprotstavljene strane“647 (Kaldor, 2005: 74, 82).648
Čini se, međutim, da je autorka iz levoliberalne netrpeljivosti prema
komunizmu izvukla specifične zaključke: „Na JNA je odlazila glavnina save-
znog budžeta i, 1991, izgledalo je kao da su JNA i Savez komunista bili sve što
je ostalo od ideje jugoslovenstva – otuda jugoslovenstvo i počinje da se pove-
zuje sa totalitarizmom i militarizmom“ (Kaldor, 2005: 75). Dabome, ovakav stav
više govori o autorki i atmosferi na Zapadu u to doba nego o stvarnosti SFRJ.
Naime, iz ovakvog stava najlakše se vidi koliko je JNA opterećivala svojom
ideologijom Jugoslaviju, izjednačujući je u hladnoratovski istreniranim umo-
vima sa „komunizmom“. Drugim rečima, ako se želelo da Jugoslavija dobije
značajniju podršku na Zapadu, ona je morala da bude antikomunistička, ili
bar nekomunistička, a JNA i Slobodan Milošević nisu bili spremni da ponude
takav image. Za lagani razvoj u nekomunističkom smeru, koji se mogao očeki-
vati tokom vremena, nije bilo raspoloženja na Zapadu koji je euforično doživ-
ljavao pobedu antikomunističkih snaga na vascelom istoku Evrope.
Osim ovih antikomunističkih mitova, u pisanju Kaldorove bili su zastu-
pljeni i antisrpski višekulturni mitovi, kao što je teza o „masovnom silovanju“649
kao „aspektu etničkog čišćenja“ i Tuzli kao višekulturnom raju (Kaldor, 2005:

oni.htm, pristupljeno 16. IV 2008.
647 Netačna je i njena tvrdnja da je u ratu poginulo 260.000 ljudi (Kaldor, 2005: 57).
648 Autorka pokazuje iznenađujući nedostatak spreme s obzirom na to da radi na uglednoj insti-
tuciji, pa tako navodi da su Srbija i Hrvatska, da bi opravdali svoju politiku podele BiH, kori-
stile „jezik samoopredeljenja koji je poticao iz ranije komunističke retorike o narodnooslo-
bodilačkim ratovima u Trećem svetu“ (Kaldor, 2005: 60). Činjenica da su još Vudrou Vilson i
Lenjin pri kraju I svetskog rata izneli tezu o samoopredeljenju naroda ostala je autorki, kako
se čini, nepoznata. Ima i bizarnih ili stereotipnih tvrdnji da su „šešeljevci“ bili „bradonje“, da
su „navodno“ bili „stalno pijani“ i regrutovali „dodatne vikend ratnike“, kao i netačnih tvrd-
nji da je Šešelj bio na čelu „Stranke srpske nacionalne obnove“ i sl. (Kaldor, 2005: 79).
649 Autorka je tu sledila master rad svog postdiplomca Šemsa Hađ-Nasara (Shems Hadj-Nas-
sar) (Kaldor, 2005: 108).
85, 88). U tom kontekstu je čak i povremeno pozitivno oslikavanje pojedinih

Srba samo pojačavalo negativne stereotipe o bezdušnosti i nasilnosti cele
nacije. Tako se npr. prenosilo da je u ovoj studiji često pominjani The Guar-
dian „pisao o srpskom ’Šindleru’ iz Prijedora, koji je organizovao svoje prija-
telje i susede za zaštitu muslimana“ (Kaldor, 2005: 90). Na taj način su istorij-
skom analogijom još jednom povezani Srbi i nacisti, jer ne bi bilo Šindlera da
nije bilo Hitlera i koncentracionih logora. No, autorka je – a vidi se da nije bila
usamljena – stvorila sliku čudovišnih Srba u svojoj glavi i fantazija je stavljena
u pogon. Na jednom mestu moglo se pročitati i ovo:
„U kojoj meri je strategija etničkog čišćenja bila unapred isplanirana? Da li su je

srpske snage u Hrvatskoj slučajno otkrile? Komisija UN tvrdi da je Odeljenje za
psihološka dejstva JNA ’imalo nekoliko planova za lokalnu provokaciju i etničko
čišćenje od strane specijalnih snaga pod kontrolom MUP-a’. Navodi se jedan tekst
iz slovenačkog dnevnika Delo, u kome se tvrdilo da je, pored plana ’Ram’ (za nao-
ružavanje Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini), JNA imala i dodatni plan za
masovne likvidacije muslimana i masovna silovanja, kao oružja u propagandnom
ratovanju: ’Analiza muslimanskog ponašanja pokazala je da se njihov moral, želja
da se bore i volja, mogu najlakše da slome putem silovanja žena, naročito malo-
letnica, čak i dece, i ubijanjem pripadnika muslimanske nacionalnosti unutar nji-
hovih verskih objekata’.“ (Kaldor, 2005: 89).
Tako se, u stvari, autorka priključila vođenju propagande protiv srpske

strane u sukobu, jer je prihvatala kao verodostojnu propagandu koju su pro-
izvodile strane s kojima je srpska bila u ratu. Naravno, zlodela koja su sprovo-
dile trupe VRS olakšavala su prihvatanje ovako fantastičnih priča, ali je sasvim
neopravdano što isti aršini nisu primenjivani i na druge strane u bosanskome
ratu. Umesto toga, snage bosanskih Srba su poređene s američkim u Vijet-
namu: „Jedna od pretpostavki je da su na razmišljanje u JNA možda uticale
protivpobunjeničke doktrine, kakve su Amerikanci razvijali u Vijetnamu, i
isprobavali u sukobima niskog intenziteta 80-ih“ (Kaldor, 2005: 89). U tom
kontekstu se navodilo da je Veljko Kadijević studirao na Vest Pointu (Kaldor,
2005: 90). „No, ipak ubedljivije deluje pretpostavka da je strategija etničkog
čišćenja razvijena na terenu, iako su prethodna diskusija i iskustva svakako
izvršila određeni uticaj“, zaključuje autorka (Kaldor, 2005: 90).
Naravno, iz početnog pogrešnog određenja rata „kao prevashodno geno-
cidnog rata“ (Kaldor, 2005: 99), iz čega je jasno da autorka nije razlikovala
genocid od etničkog progona, slede i pogrešni recepti za njegovo okončanje:
„I politički i vojno, rat je posmatran kao sukob konkurentskih nacionalizama tra-

dicionalnog, esencijalističkog tipa, a to je važilo i za Evropljane, koji su, poput
Srba, smatrali da sve nacionalizme treba podjednako osuditi, i za Amerikance,
koji su bili skloni da u Srbima vide loše, ’totalitarne’ nacionaliste, a u Hrvatima

i muslimanima dobre, ’demokratske’ nacionaliste. (...) takvim analizama je izmi-
calo uviđanje da je ovo bio sukob između novog oblika etničkog nacionalizma
i civilizacijskih vrednosti. Nacionalisti su imali zajednički interes za eliminisanje
internacionalističkog humanističkog pogleda, kako u okviru Jugoslavije, tako i
globalno. I politički i vojno, njihov rat nije bio rat jednih protiv drugih nego, da
ponovimo Bugarelov argument, protiv civilnog stanovništva i protiv civilnog
društva. (...) Nacionalisti su imali zajednički totalitaran cilj: ponovno uspostav-
ljanje one vrste političke kontrole koju je nekada uživala Komunistička partija,
na bazi etničkih zajednica. U tu svrhu trebalo je da podele društvo po nacional-
nim granicama. (...) Propuštajući da uvide da ’strah i mržnja’ nisu bili endemični
već proizvedeni u toku rata, oni (međunarodni posrednici, prim. aut.) su, zapravo,
doprineli nacionalističkim ciljevima, i pomogli slabljenju međunarodnog huma-
nitarnog stanovišta“ (Kaldor, 2005: 92).
Prema tome, autorka je – u čemu nije nipošto usamljena – negirala

etničke razloge sukoba i pripovedno sukob predstavila kao „rat protiv civila“.
Pa ipak, ne može se pobeći od toga da postoje zaraćene strane koje svoje
ciljeve postavljaju u skladu sa nacionalističkom logikom. Istovremeno, autorka
primenjuje teoriju o totalitarizmu koja je posle poraza evropskih socijalističkih
režima doživela novi uspon. Levi liberali su neposredno posle poraza socija-
lizma novog neprijatelja našli u nacionalizmu kao „poslednjem stadiju komu-
nizma“ (Adam Mihnjik). Po Kaldorovoj, „nije se razumelo da je borbe između
strana, u konvencionalnom smislu, bilo vrlo malo, i da je glavni problem bio
nastavak nasilja nad civilima“ (Kaldor, 2005: 93). No, u građanskom ratu s etnič-
kom podlogom zaraćene strane obuhvataju ne samo vojske, koje su vodile
daleko ozbiljnije bitke no što autorka pretpostavlja, o čemu najbolje svedoče
i podaci o srazmeri vojnih i civilnih žrtava, već su kao neprijateljske opažene
čitave etnički određene grupe. Pa ipak, to nije značilo da je većina žrtava među
civilima, već samo da su civili izuzetno mnogo propatili u jednoj zemlji koja je
u građanski rat ušla etnički veoma izmešana.
Uostalom, jedna uporedna analiza žrtava u II svetskom ratu na prostoru
BiH i žrtava u poslednjem ratu zacelo bi pokazala da je odnos vojnih i civilnih
žrtava sličan, ako ne i da je raniji sukob imao više crta „novog rata“ (onako kako
ga autorka određuje) od ovog poslednjeg, imajući u vidu ustaške genocidne
masakre nedužnih srpskih civila i četničke genocidne masakre nedužnih civila
muslimanske veroispovesti. O tome kazuju neki posredni podaci. Naime, BiH
je od svih republika Jugoslavije imala najviši relativni gubitak stanovništva:
11,8% stanovništva BiH kao dela NDH stradalo je u II svetskom ratu, što je izu-
zetno visok procenat i izvesno svedoči o velikom broju civilnih žrtava. Pore-
đenja radi, Hrvatska kao deo NDH izgubila je 7,3% stanovništva. Dakle, radi
se o skoro 5% manje žrtava, dok je u Srbiji bez pokrajina taj gubitak bio 3,2%,
a u Sloveniji 2,7% (Kočović, 2005: 80). Ovde je najbitnije uočiti razliku između
Hrvatske i BiH kao delova NDH u procentu stvarnih žrtava. Nesumnjivo, radi
se o tome da su ovde bile u velikom broju prisutne sve ratujuće strane, koje
se nisu samo međusobno sukobljavale, već su i civile uvijale u crno: ustaše u
Bosanskoj Krajini i Hercegovini, a četnici u Podrinju.
Sem toga, ako se porede stvarne žrtve iz II svetskog rata (Kočović, 2005:
174) sa stvarnim žrtvama iz najnovijeg rata,650 imajući u vidu razlike između
istorijskog konteksta u kojem se odvijao II svetski rat i istorijskog konteksta
ratova za jugoslovensko nasleđe, onda se da utvrditi da je, ipak, i na sreću,
udeo žrtava u najnovijem ratu u relativnom smislu znatno manji. Naime, dok
je u II svetskom ratu stradalo 11,8% žitelja BiH, u najnovijem ratu u BiH stra-
dalo je 2,27% stanovništva BiH. Sveukupno, u najnovijem ratu žrtve Bošnjaka
su činile 3,4% bošnjačkog stanovništva, dok je u II svetskom ratu stradalo 7,4%
bošnjačkog stanovništva u BiH; žrtve Srba su činile 1,8% srpskog stanovniš-
tva u BiH u najnovijem ratu, dok je u II svetskom ratu stradalo 14,6%; a žrtve
bosanskih Hrvata su činile 1% hrvatskog stanovništva u BiH u najnovijem
ratu, dok je u II svetskom bilo 11,4% hrvatskih žrtava u ukupnom stanovniš-
tvu bosanskohercegovačkih Hrvata. Ovi podaci svedoče da je tvrdnja o geno-
cidu, da se holokaust ne pominje, na celom prostoru BiH u poslednjem ratu
krajnje neuverljiva, iako se u Srebrenici, nažalost, nad Bošnjacima dogodio
masakr genocidnog karaktera. Takođe, nad Srbima BiH, baš kao i nad Srbima
iz Hrvatske (16,3% žrtava), izvršen je genocid u II svetskom ratu, ali se može
utvrditi i da je nad bosanskohercegovačkim Hrvatima izvršena, najverovat-
nije pri kraju rata, odmazda genocidnog tipa.
Zato je tvrdnja da su „strah i mržnja“ proizvedeni tek u toku poslednjeg
rata veoma upitna. Pre će biti da su u pravu oni koji su govorili o „endemič-
nosti“ takvih pojava. Utoliko je i lek koji autorka nudi krajnje problematičan i
mogao bi dodatno pogoršati ionako nezavidno društveno stanje u BiH:
„Postojali su načini na koji su nenacionalistički politički i građanski delovi bosan-

skog društva mogli da dobiju pristup u vlade i međunarodne institucije, gde bi
se njihove ideje i predlozi, uključujući i predloge alternativa podeli, mogli čuti i
biti ozbiljno shvaćeni, i u kojima bi se javno videlo da uživaju poštovanje među-
narodne zajednice. Oni su predstavljali nadu za međunarodne vrednosti; oni su
trebalo da budu prepoznati kao glavni partneri u procesu traženja rešenja kojim
bi bio uspostavljen mir. Potpuno je propušteno da se razume da nacionalisti niti

oni.htm, pristupljeno 16. IV 2008. Odgovarajući procenti se dobiju kada se broj ubije-
nih ljudi uporedi sa ukupnim stanovništvom BiH po popisu iz 1991, te broj ubijenih Boš-
njaka, Srba i Hrvata u BiH sa ukupnim brojem Bošnjaka, Srba i Hrvata, respektivno, u BiH
po popisu iz 1991. godine.
su proizveli, niti su mogli, zbog prirode svojih ciljeva i načina na koji su ih ostva-
rivali, da proizvedu povoljan odjek u ’srcima i dušama’, te da je od suštinske važ-
nosti bilo da se podupre alternativa“ (Kaldor, 2005: 96).
Ako se ostavi po strani moralistička retorika („nada za međunarodne vred-

nosti“), problem sa logikom koja je primenjena u gornjem navodu nalazi se u
tome što ona poriče važnost rezultata prvih višestranačkih izbora koji su pre
rata ustoličili na vlasti nacionaliste u BiH , baš kao što poriče i činjenicu da i
posle rata vlast može biti osvojena samo ako se koristi nacionalistička reto-
rika, kako to zorno pokazuju primeri Milorada Dodika i Zlatka Lagumdžije.651
Prema tome, ovakva logika mogla bi dovesti do ploda jedino u slučaju ukida-
nja višestranačja652 i uvođenja međunarodnog protektorata.653 Kada bi autorka
to jasno rekla, onda bi njena logika bila do kraja konzistentna i ništa joj se ne
bi moglo prigovoriti, osim nedemokratičnosti. Ona bi se mogla braniti da je
višestranačje zapravo smrtonosni otrov za društvo BiH, jer neminovno vodi
nacionalističkim ratovima i uništavanju ljudskih života, a da bi diktatura imala
to preimućstvo što uzima ljudske živote u zaštitu. Takav način razmišljanja
mogao bi se braniti, iako ne bi bio u duhu vremena, pa bi stoga i predložena
rešenja bilo teško ostvariti. Ovako, međutim, predložena rešenja su još teže
ostvarljiva, jer se višestranačje na rečima ne dovodi u pitanje, ali se zahtevaju
postupci koji ga obesmišljavaju.
U skladu s napred rečenim, autorka tvrdi da se „problem sa podelom
sastoji (se) u tome da se njom učvršćuje nov oblik nacionalizma, kao i da je
održiva isključivo pomoću sile“ (Kaldor, 2005: 95). No, njeno rešenje bi takođe
moglo da se održi tek pomoću sile, i to verovatno robusnije no što je sada slu-
čaj. Uopšte, od kritikovanih međunarodnih posrednika su nesumnjivo gori bili
651 Autorka se tu slaže sa liberalnim bošnjačkim autorima poput Rusmira Mahmutćehajića

koji se zalaže za ukidanje „postojećeg oblika razdijeljenosti Bosne i Hercegovine koji je
proistekao iz zločinačkog projekta njezinog razaranja: ni ratom postavljene granice, ni
vojskama ocrtane etničke teritorije, ni apartheidni školski i drugi programi, ni ideologije
netolerancije, ni skrbništva za zločince“ (Mahmutćehajić, 2002: 94). Autor sve ovo oče-
kuje od Srbije, a ne od građana BiH, jer bi se navodno bez njene zloćudne uloge sve u BiH
dovelo u red.
652 Mogla bi se uvesti i zabrana stranaka s nacionalnim predznakom, ali bi ta mera bila neefi-
kasna, pošto bi se dala etnički neutralna imena, ali bi se po imenima političara znalo čije
će etničke interese stranka zastupati. Mogao bi se, takođe, propisati i minimalan proce-
nat članova iz sve tri etničke zajednice u stranci, ali bi to moglo dovesti do zamiranja poli-
tičkog života u zemlji. Svejedno, ovo poslednje rešenje bi možda moglo biti najefikasnije
u postepenom buđenju građanskog duha u BiH i splašnjavanju, ako ne i iskorenjivanju,
nepresušnih nacionalističkih energija.
653 Doista, autorka na jednom mestu kaže da je „međunarodni protektorat“ to poželjno reše-
nje koje se „ne oslanja na podelu“ (Kaldor, 2005: 99). No, BiH je zapravo vrsta „međuna-
rodnog protektorata“ od 1995, o čemu svedoči i uklanjanje izabranih političara koji nisu
po volji visokog predstavnika EU u BiH, tj. bosanskohercegovačkog upravitelja.
društveni teoretičari i analitičari koji su ih kritikovali. Oni su uživali lagodno

neodgovornu poziciju dežurnih kritičara koje reč nije obavezivala, ali im je
mogla pribavljati moralni prestiž u društvu koje je moralnu tupost i nebrigu za
društvenu integraciju domaćih muslimana prikrivalo brigom za „patnje nama
sličnih (belih) ljudi i sekularnih (dobrih) muslimana s kojima se možemo iden-
tifikovati, pa makar to bilo i u udaljenom ratu koji nam je postao blizak bla-
godareći televizijskoj slici“.
10.10. Saznajno vredni doprinosi proučavanju rata u BiH
Kako oplakivati Bosnu a da se ne oplakuje Jugoslavija, i obrnuto?

Ksavije Bugarel
Studija koja – uprkos prilično ambivalentnim stavovima i povremenim

protivrečnostima –uspešno spaja saznajne sa etičkim motivima autora, gde
prvi jasno odnose prevagu, jeste delo dvojice doajena u proučavanju društva
Jugoslavije i njenih naslednica, Stivena Berga (Steven L. Burg),654 politikologa
sa Brandajs (Brandeis) Univerziteta, i Pola Šaupa (Paul Shoup), politikologa
sa Univerziteta Virdžinija (Virginia),655 Rat u Bosni i Hercegovini: etnički sukob i
međunarodna intervencija (The War in Bosnia-Herzegovina: Ethnic Conflict and
International Intervention).656 Objavljena je prvi put 1999, a naredne godine
je izašlo drugo izdanje s mekim koricama (paperback), kada su se strasti i pro-
pagandne borbe oko rata u BiH pomalo slegle, te je bilo moguće prozboriti
razumno, pa i uprkos političkoj korektnosti. Sredinom devedesetih, međutim,
jedva da je bilo moguće objaviti ovakvu studiju, jer je bila nametnuta ideo-
loška hegemonija moralizujućeg okvira agresor–žrtva, pa su oni koji su se isti-
cali žarom u „odbrani višeetničke Bosne“ protiv „osvajačke politike Beograda“
i „genocida nad Bosancima“ ili „najsekularnijim muslimanima“ zauzeli gotovo
ceo prostor tumačenja dešavanja u BiH. Kao uzrok i posledica takvog moral-
nog zgražanja pomaljala se saznajna nemoć.
Odstupanje od nametnute pravovernosti vidljivo je već u naslovu studije
u kojoj se sukob nedvosmisleno – iako politički nekorektno, jer je tada vladala
654 Berg se još 1977. bavio srpsko-hrvatskim sukobom u SFRJ i jugoslovenskim federalizmom.
(„Ethnic Conflict and the Federalization of Socialist Yugoslavia: The Serbo-Croat Conflict”,
Publius, vol.7/, No. 4, pp. 119–143)
655 Šaup se u studiji iz 1968, citiranoj u 70 bibliografskih jedinica, bavio problemima „jugosloven-
skog nacionalnog pitanja“ u socijalizmu (Communism and the Yugoslav National Question).
656 Citirana je dosad u 121 studiji, iako vreme pojavljivanja nije bilo sasvim naklonjeno, jer
se podudaralo sa bombardovanjem Srbije i posledičnim vrhuncem u demonizaciji Srba
na Zapadu, što svedoči da je glad za saznanjima o BiH, izazvana medijskim slikama rata i
patnji, 2000. i par narednih godina i dalje trajala.
pravovernost da se sukob mora određivati kao „agresija Srbije“ – određuje kao

etnički. Autori su precizni: „Suštinu etničkog sukoba čini borba između mobi-
lisanih identitetskih grupa za veću moć – bilo da se radi o borbi za jednakost
unutar postojeće države, ili o uspostavljanju potpuno nezavisne nacionalne
države“ (Burg, Shoup, 2000: 4). Kao činioce koji utiču na javljanje etničkog
sukoba prepoznali su sledeće: istorija međugrupne suprotstavljenosti;657 obra-
zac etničke vladavine i/ili nejednakosti;658 opažaj savremenog međugrupnog
takmičenja kao nultog zbira (zero-sum game);659 izborna pobeda ili druga pro-
mena koja dovodi nacionalne snage na vlast i neodgovarajuća postojeća poli-
tička uređenja za umeravanje ili ograničenje njihovog delanja;660 postojanje
rivalskih i isključivih zahteva za vlašću nad teritorijom;661 obrazac naseljeno-
sti koji olakšava secesiju ili podelu; postojanje strane podrške „ekstremističkoj
politici“. Različite kombinacije ovih činilaca mogu objasniti, primećuju autori,
dinamiku različitih slučajeva (Burg, Shoup, 2000: 4–5).
Oni su, takođe, jasno prepoznali da pošto nema etničke većine u BiH, sve
tri etničke grupe zaslužuju da budu konstitutivne, te da se mora uvažavati
657 Ispravno su zaključivali da se istorija BiH XIX i XX veka „ukratko“ može opisati kao „istorija
seljačkih ustanaka, ratova i stranih okupacija, sa umetnutim, između njih, periodima gra-
đanskog poretka“ (Burg, Shoup, 2000: 34). Pedantno su navedena međusobna masakri-
ranja Srba i bosanskih muslimana u II svetskom ratu: „No, izgleda da su i muslimani uče-
stvovali u ustaškim zlodelima, primerice u istočnoj Hercegovini, gde su Hrvati zavisili od
lokalno regrutovanih muslimana koji su izneli posao do kraja“. Srbi su, pak, „masakrirali“
u Kulen-Vakufu preko 1000 muslimana u IX 1941, u Foči i Goraždu su takođe bili poznati
masakri muslimana u XII 1941. i I 1942, dok su u Vlasenici, „mestu obimnog etničkog čišće-
nja muslimana od strane Srba 1992“, pripadnici 13. Handžar divizije počinili „zverstva“
protiv Srba (Burg, Shoup, 2000: 38). Kočovićevi podaci o žrtvama su doduše neprecizno
navedeni, jer tvrdi se da je Srba u BiH stradalo 16,7% umesto 14,6%; Hrvata 12,8% ume-
sto 11,4%; i muslimana 8,6% umesto 7,4% (Burg, Shoup, 2000: 38; Kočović, 2005: 174).
658 Bilo je pet režima između 1878. i 1941. (Burg, Shoup, 2000: 34), osam do danas, a odnosi
etničke prevlasti su se često menjali.
659 Autori su jasno pojmili da je središnje pitanje balkanske politike bilo takmičarskog karak-
tera: „da li dozvoliti da jedna ili više balkanskih nacija ostvari sebe kao hegemonu silu u
regionu prepravljanjem postojećih granica u odgovor na etničke zahteve, stvarne ili pre-
uveličane“ (Burg, Shoup, 2000: 34).
660 „Njegova (radi se o Ejupu Ganiću, članu Predsedništva BiH, koji je izabran kao Jugosloven,
iako se radilo o proverenom bošnjačkom kadru, prim. aut.) kandidatura za mesto ’Jugoslo-
vena’ (u Predsedništvu, prim. aut.) odražavala je cinizam, čak i prezir s kojima su nastupa-
jući nacionalistički vođi videli pojam podele moći“ (Burg, Shoup, 2000: 52). Danas, 2011,
isto se može reći za Komšićevo nastupanje u ime Hrvata i Lagumdžijino vođenje politike.
661 Uočilo se da su kroz XIX i XX vek Srbi u BiH težili velikoj Srbiji, Hrvati velikoj Hrvatskoj, a
muslimani su težili političkoj i kulturnoj autonomiji „naroda“ i teritorijalnoj celovitosti BiH
(Burg, Shoup, 2000: 34). Zanimljivo je tumačenje kako su se navodno muslimani u I svet-
skom ratu nadali da će se Franc Jozef i sultan Osmanskog carstva posle rata dogovoriti o
vraćanju BiH pod sultanove skute, te da je to bio razlog što su bili na strani centralnih sila
(Burg, Shoup, 2000: 36). Radilo se o tome ili o nečem drugom, zločini tzv. šuckora nad srp-
skim stanovništvom bili su prilično rasprostranjeni.
činjenica da je BiH smeštena između dva od nje jača suseda. Otud i zalaganje
za izbor modela podele moći (power sharing) između različitih etničkih zajed-
nica umesto insistiranja na većinskom modelu demokratije (Burg, Shoup, 2000:
5–8, 12). Pa ipak, ni oni nisu sasvim izbegli moralističko zauzimanje strana:
„Sve naše simpatije su upućene onima koje ne žele da vide Bosnu podeljenu,
koji se nadaju očuvanju postojećeg višekulturnog načina života, i koji su videli
u tom načinu života početke civilnog društva napravljenog po zapadnoevrop-
skom modelu. Po našem mišljenju, ekstremisti na sve tri strane su nedostatni, a
oni koji zastupaju i sprovode etničko čišćenje su krivlji za bosansku tragediju od
onih koji to nisu činili. No, ubeđeni smo da jedna višekulturna građanska država
ne bi mogla biti ostvarena u Bosni bez nekog oblika podele moći koji bi dozvo-
lio činjenicu da hrvatske i srpske etničke zajednice imaju jake političke, kulturne,
i religijske veze sa zemljama i crkvama van Bosne. Od triju nacionalističkih snaga,
međutim, Srbi su došli pod udar žestoke i masovne kritike. No, usredsređenost
na srpsko ponašanje koje preovladava u većem delu zapadnih rasprava o ratu
nije, kao što neki veruju, rezultat samo bolje propagande Muslimana. Ona pro-
ishodi iz činjenica da su bosanski Srbi sprovodili etničko čišćenje u većoj meri
no ostali (iako su i bosanski Srbi, kao što će naše istraživanje pokazati, takođe
bili žrtve etničkog čišćenja); da su masovna ubistva u ratu bila uglavnom, iako
ne isključivo, delo Srba (stotine, ako ne i hiljade Srba mogli su biti žrtve paravoj-
nih muslimanskih snaga u Sarajevu na početku rata) (...); te da su srpski nacio-
nalistički vođi, zajedno s hrvatskim ekstremistima, naginjali razaranju višeetnič-
kog društva koje je, u krajnjem slučaju, bilo najveće dostignuće bosanske istorije.
Pa ipak, ove činjenice su navele neke da usvoje preterano pojednostavljujuće
poglede na prirodu rata, i da poreknu patnje Srba nanesene od strane Hrvata
i Muslimana. Po mišljenju jednog od autora, radilo se, u stvari, o ’demonizaciji’
Srba na Zapadu“662 (Burg, Shoup, 2000: 11–12).
Kako se vidi, autori su bili rastrzani između preovlađujućeg diskursa o

Srbima kao glavnim dželatima u BiH i činjenice da su i mnogi Srbi bili žrtve
etničkog sukoba. Otud su na početku ovog navoda morali da se jasno odrede
kako su „sve naše simpatije“ na strani onih koji su želeli jedinstvenu BiH. Ne
sporeći da je višeetničnost neke političke zajednice raznolikost vredna po sebi,
jer upućuje žitelje da je, što bi rekao u izvesnim intelektualnim krugovima
omraženi Njegoš, „brat mio koje vjere bio“,663 ipak se može postaviti pitanje
662 Zanimljivo je da neslaganje o pitanju postojanja „demonizacije“ Srba nije predstavljalo

prepreku da zajednički napišu studiju o ratu u BiH. Iz ptičije perspektive američkih poli-
tikologa, to nije presudno neslaganje. Njih je više brinuo neodgovarajući odgovor SAD i
EU na jednu lokalnu krizu. Pa ipak, čini se da su izvesne protivrečnosti na koje je ukazano
u ovom radu plod ovakvih razlika.
663 Da li je puka slučajnost što ovaj stih Anzulović, Sels i drugi kritičari Njegoša nisu citirali?
o poželjnosti održanja Jugoslavije, gde je višeetničnost, bar u nekim njenim

delovima poput Vojvodine i istočne Slavonije u Hrvatskoj, u poređenju s BiH
bila još razvijenija. Ako bi Jugoslavija opstala, BiH bi, kao njen sastavni deo,
takođe bila sačuvana. Nije li pokušaj bio vredan svakog napora? Nije li napor
uglavnom izostao?
Sem toga, koja strana u BiH nije vršila masovne etničke progone? Uosta-
lom, u nastavku istog pasusa autori navode kako su snage bosanskih Srba
sprovodile etničko čišćenje u većoj meri no ostali. Tome se odista nema šta
prigovoriti, ali se može dodati da to proishodi iz odnosa snaga u određe-
nom trenutku. Onog momenta kada su združene hrvatsko-bošnjačke snage
postale jače od srpskih u BiH, etnička čišćenja Srba postala su redovna pojava.
Uostalom, koliko je danas Srba ostalo u Sarajevu, Mostaru, ili u Tuzli? Koliko
je Hrvata i Bošnjaka u Banja Luci? Nažalost, to se neće znati dok se ne spro-
vede popis u BiH.
Osim toga, ako je tačno da su srpski i hrvatski nacionalisti „naginjali raza-
ranju višeetničkog društva“, a autor ovih redova se slaže da jeste, zar nije blizu
istine i tvrdnja da isti ovi nacionalisti nisu marili ni za održanje šire višeetničke
političke zajednice, SFRJ, te da su im se u toj nebrizi naposletku pridružili i boš-
njački nacionalisti? Ako je, pak, tačno da su se bošnjački nacionalisti pridružili
hrvatskim i srpskim u opštoj nebrizi za širu višeetničku političku zajednicu u
kojoj su svi živeli, zašto onda verovati u iskrenost bošnjačkih nacionalista da
im je vrednost višeetničnosti u BiH za srce prirasla više no ona u Jugoslaviji?
Nije li se, ipak, radilo o prostoj demografsko-političkoj činjenici da je odnos
većina – manjina bio presudan za etničke zajednice u SFRJ odnosno u BiH,
koju će od ove dve političke zajednice podržati, a koju neće? Na to pitanje
autori su ponudili sledeći odgovor:
„U bosanskom slučaju, muslimanima predvođena vlada bila je privržena, u najbo-

ljem slučaju načelno, odbrani tradicija višekulturnosti Bosne. Po nekima, musli-
mansko vođstvo je moglo cinično računati na grupne interese ukorenjene u
nacionalističkom shvatanju o njihovoj preovlađujućoj moći. Po drugima, ova pri-
vrženost bila je oslabljena njihovim interesom u osiguranju preovlađujuće uloge
islamu u Bosni. Kako se rat nastavljao, sposobnost, a možda i volja muslimanskog
vođstva da sledi svoju posvećenost višekulturnosti se krunila. Pa ipak, na početku
rata su bosanski muslimani zastupali ono što ćemo okarakterisati (...) kao ’višekul-
turni ideal’, što je bilo u oštroj suprotnosti sa bosansko srpskim i bosansko hrvat-
skim (te srbijanskim i hrvatskim) nacionalističkim vođima. Od početka sukoba,
niko od potonjih nije pokazao bilo kakvu volju da razmotri građansku ili više-
kulturnu alternativu nacionalnom konceptu države“ (Burg, Shoup, 2000: 12–13).
Ako se čovek malo zadrži na ovom navodu postaje jasno da su Musli-

mani tek „u najboljem slučaju“ bili privrženi „višekulturnom idealu“, čime se
zapravo ova privrženost umnogome relativizuje. No, ovaj ideal je toliko pri-
rastao za srce samim autorima i, verovatno značajnije, toliko ga je jako prigr-
lila zvanična politika SAD, da se želi verovati ili da se ne želi jasno negirati da
je to, barem „na početku rata“, bila iskrena želja muslimanskog vođstva u BiH.
Pa ipak, autori se ozbiljno bave proučavanjem BiH i ne mogu prenebre-
gnuti podatke koji govore da je u okviru muslimanskog vođstva bilo i onih koji
su bili nacionalisti, kao i onih koji su bili islamisti. No, kako ne bi bili optuženi
za „srbofiliju“, jer to je optužba koja je mogla zapečatiti akademsku karijeru i
onima koji su je već uveliko izgradili, oni koriste znatne ograde – „po nekima“
i „po drugima“. Dakle, nije da to oni tvrde, već to govore neki neodređeni
ljudi. U uobičajenim akademskim prilikama takav neodređeni govor bio bi
nedozvoljiv, jer metodološke norme zahtevaju precizno navođenje literature
i izvora. Pa ipak, čini se da autorima treba oprostiti ovakav otklon od nauč-
nih normi, jer samo akademski najhrabriji nekonformisti mogli su se upustiti
u nedvosmislen i potpuno precizan govor o ratu u BiH. U protivnom, morali
bi se suočiti sa odbijanjem, etiketiranjem, pa možda i izopštenjem iz akadem-
ske zajednice. Stoga autori nastupaju pripovedno oprezno, tek posle dve reče-
nice u kojima uvode ograde, „po nekima“ i „po drugima“, oni u trećoj rečenici
navode kako je nastavak rata „okrunio“ volju muslimanskog vođstva da gradi
„višekulturno društvo“. Dakle, rat je kriv što muslimansko vođstvo nije onako
i onoliko „višekulturno usmereno“ kako i koliko se to na Zapadu veruje.
Da je ova analiza diskursa odista ispravna svedoče reči koje je docnije u
tekstu moguće pročitati: „Izetbegović je bio aktivan zagovornik širenja uloge
islama u javnom životu i politici. (...) Predstavljao je onu frakciju SDA koja je
naginjala identitetu uveliko određenom u smislu islama i namernom da osvoji
vodeću ulogu za muslimane u Bosni i Hercegovini“ (Burg, Shoup, 2000: 46–47).
U skladu s tim je i ocena da BiH, „kao i većina republika bivše Jugoslavije“, nije
bila spremna za nezavisnost u trenutku priznavanja (Burg, Shoup, 2000: 58),
čime se posredno kritikuje takva odluka EU i SAD. Uostalom, sami autori s pra-
vom primećuju da je BiH:
„... opstala uprkos njenoj istoriji etničkog nasilja i društvenog sukoba zato što
je bila deo drugih višenacionalnih država od sredine XV veka naovamo. Periodi
etničke borbe u Bosni bili su blisko povezani sa opadanjem ili vojnim porazom
ovih država. Period od 1990. nadalje, kada je Jugoslavija propala, nije se poka-
zao kao izuzetak. Slom Jugoslavije, jedine autentične višenacionalne države na
Balkanu, stvorio je duboke raseline unutar već politički podeljene Bosne“ (Burg,
Shoup, 2000: 63).
Međutim, ono čime se autori ne bave jeste činjenica koju navode, a to je

da bosansko-hrvatsko i bosansko-srpsko vođstvo od samog početka nije bilo
višekulturno usmereno. Naime, ako je to tačno, a pisac ovih redova se slaže da
jeste, onda nije bilo mesta nasilnom zalaganju za višeetničku i višekulturnu

BiH, pošto većina Bosanaca i Hercegovaca koji su glasali za SDS i HDZ u BiH
nisu bili naklonjeni plemenitom idealu. Belodana činjenica naročito dobija na
snazi u svetlu prethodnog nestanka Jugoslavije.664
Naposletku, građani BiH koji nisu delili muslimanski, srpski, hrvatski,
jevrejski ili neki drugi manjinski identitet izjašnjavali su se na popisima kao
Jugosloveni, a ne kao Bosanci, ali to Berg i Šaup nisu primetili. Međutim, oni
navode podatak da je na popisu iz 1981. između petine i četvrtine stanovnika
pet najvećih gradova u BiH smatralo sebe Jugoslovenima, što vide kao poka-
zatelj stvaranja „građanske kulture poželjne za stabilnu BiH“. Trebalo bi, ipak,
primetiti da se i tu prevashodno radilo o „građanskoj kulturi“ bitnoj za Jugo-
slaviju, a tek posledično i za BiH. No, i tada je bilo tek 8% Jugoslovena u BiH,
a njihovo učešće je opalo na 5,5% deset godina docnije, dok nije bilo grada
u kojem je bilo više od 16,6% Jugoslovena koliko ih je bilo u Tuzli665 (Burg,
Shoup, 2000: 29–32), što je svedočilo o opadanju značaja jugoslovenstva, pa
i građanske kulture u BiH.
Većina Srba podržavala je održanje Jugoslavije, ne zato što je bila
posebno odana vrednostima višeetničnosti, već zbog toga što su Srbi činili
36%, tj. relativnu većinu stanovništva te zajednice. Na isti način, većini Boš-
njaka je stalo do održanja BiH kao jedinstvene države ne zato što su naročito
skloni višeetničkoj političkoj zajednici kao vrednosti po sebi, jer bi se u tom
slučaju svim silama borili za opstanak Jugoslavije zajedno sa Srbima (pošto ni
vlast Slobodana Miloševića ne bi trajala doveka), već zato što u takvoj zajed-
nici oni čine većinu od nešto više od dve petine građana, s perspektivom da,
imajući u vidu prirodni priraštaj svih etničkih zajednica, u budućnosti postanu
apsolutna većina. Otud i posebno pitanje: zašto bi višeetničnost bila „najveće
dostignuće bosanske istorije“? Naime, to bi moglo biti tako jedino pod uslo-
vom da to smatra većina pripadnika svih triju etničkih zajednica. Dosadašnje
iskustvo, međutim, ne daje prevelike nade da je to tako.
664 Autori su, takođe, svesni značaja Jugoslavije za BiH: „No, da je Jugoslavija opstala, i da se
pitanje samoopredeljenja nije pojavilo – ili da su raspad Jugoslavije domaći i međunarodni
delatnici vodili na jedan način koji bi mirno razrešio sukobe među republikama i nacijama –
etničke zajednice Bosne bi najverovatnije nastavile da žive u miru” (Burg, Shoup, 2000: 17).
Ipak, interesantno je da se „raspad Jugoslavije” prihvata zdravo za gotovo, a da se nestanak
jednog njenog dela, BiH, shvata kao veliki problem. Odgovor može biti sadržan u staroj
strepnji da su Srbi tek agenti Rusije na Balkanu: „(…) postojanje Bosne u XIX veku služilo
je kao protivteža raspadu evropske ravnoteže moći na Balkanu koja bi mogla proizaći iz
aneksije Bosne od Srbije, i posledičnog nastanka velike Srbije” (Burg, Shoup, 2000: 18).
665 U Sarajevu ih je bilo 14%, Banjaluci 12%, Bosanskom Brodu 10,6%, Mostaru 10% (Burg,
Shoup, 2000: 31–32). Može se pretpostaviti da bi uz smišljenu akciju stvaranja jugosloven-
ske nacije u periodu posle II svetskog rata, barem u gradovima BiH, ako ne i u drugim delo-
vima ove republike, bilo velikih rezultata. Vrlo verovatno da bi do sličnih rezultata došlo i u
srpskim krajevima Jugoslavije, i posebno Hrvatske, ali ne i među Slovencima i Hrvatima.
Imajući u vidu sva postavljena pitanja na koja autori ne daju odgovore,

ostaje otvoreno pitanje zbog čega uopšte kritikuju „preterano pojednostav-
ljujuće poglede na pitanje rata“. Drugim rečima, nisu li ovi preterano pojed-
nostavljujući pogledi nužni, pod uslovom izostanka odgovora na pitanja koja
su prethodno postavljena? Nije li onda logično očekivati „demonizaciju Srba
na Zapadu“?666 Dakle, opažaj secesionističkog rata u BiH neodvojiv je od opa-
žaja secesionističkog rata u SFRJ.667 Toga su, uostalom, autori veoma svesni,
jer izričito kritikuju preuranjenu odluku o međunarodnom priznanju Slove-
nije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
„Američke kritike Nemačke za delatnosti koje su proizvele priznavanje
Bosne – koje Sjedinjene Države tada sa žarom prihvataju – ne deluju iskreno.
Protivrečnost je zakomplikovana činjenicom da su dva različita priznanja bila
u pitanju: odluka Nemačke i EZ o priznanju Hrvatske i Slovenije, i odluka SAD
da poguraju priznanje Bosne i Hercegovine“ (Burg, Shoup, 2000: 121).
Greška „međunarodne zajednice“, po autorima, „sastojala se u tome što je
dala neopravdanu podršku održavanju referenduma o nezavisnosti pre no što
su se tri nacionalističke stranke dogovorile o ustavnom rešenju. Pravo vreme
za referendum bilo bi posle takvog dogovora, kao što je bilo predviđeno Kuti-
ljerovim planom“ (Burg, Shoup, 2000: 126). Doista, ništa realnije i pametnije
od ovoga ne može se reći. Kutiljerov plan, usaglašen krajem februara i počet-
kom marta 1992. od svih strana, bio je poslednja prilika da se sačuva mir u
BiH. Američka spoljna politika, međutim, tu priliku je uništila, pošto ju je pod
njenim nagovorom Alija Izetbegović propustio. Pa ipak, autori nisu do kraja
dosledni, jer propuštaju da izričito istaknu možda odlučujući doprinos izbija-
nju rata u BiH zemlje iz koje dolaze.
U ovome, što je važno primetiti, nisu usamljeni. Američki i britanski autori,
pa čak i oni najobjektivniji, sa izuzetkom levičarske kritike američke spoljne
politike (Džonston, 2005: 58), najčešće zanemaruju ulogu zvanične politike SAD
u navođenju Izetbegovića da povuče svoj potpis sa Kutiljerovog plana. Da sam
Zimerman to nije 1993. priznao u intervjuu Dejvidu Bajnderu (David Binder),668
666 Koliko je ova demonizacija bila uticajna na tumačenje prošlosti Jugoslavije svedoči i razu-
mevanje sporazuma Cvetković–Maček ovih autora koji svakako nisu spadali u glavnu
struju tumačenja nestajanja Jugoslavije i rata u BiH: „Jugoslavija je, u stvari, bila svedena
na jednu veliku Srbiju“ (Burg, Shoup, 2000: 21).
667 Nije li napad slovenačkih teritorijalaca na regrute upućene bez bojeve municije da zauzmu
od snaga teritorijalne odbrane Slovenije uzurpirane granice bio flagrantan slučaj secesije ko-
ji je zasluživao bespoštedan odgovor države koja je napadnuta, tj. SFRJ? No, kakve su bile šan-
se „komunističke“ JNA protiv slovenačkih „boraca za demokratiju“ posle pada Berlinskog zida?
668 David Binder, „U.S. policymakers on Bosnia admit errors in opposing partition in 1992“,
The New York Times, 29. VIII 1993. godine. Zimerman je ispričao da mu se Izetbegović
„gorko žalio“ da su ga EZ, te bosanski Srbi i bosanski Hrvati „pritiskali da prihvati podelu“.
„’Rekao je da mu se to nije dopalo’, prisećao se Zimerman, ’na to sam ga upitao, ako mu
se ne sviđa, zašto je onda potpisao’?“ Malo posle toga, Izetbegović je javno povukao
danas se to možda ne bi ni znalo, jer nekadašnji ambasador to predstavlja

u sasvim drugačijem svetlu u memoarima iz 1996.669 (Thomas, 2003: 8). Džon
Lempi (John Lampe), relativno nepristrasan istraživač Jugoslavije, minimizira
značaj ovog poteza,670 Noel Malkolm tvrdi kako su plan prvo odbili Hrvati, 24.
marta 1992, a sutradan i Bošnjaci; Luis Sel (Louis Sell) ga ne navodi u hronolo-
giji na početku knjige, baš kao ni Bugarel u bibliografiji na kraju svoje studije, a
u tekstu veli da su ga Hrvati odbacili, te spekuliše da „bi ga verovatno odbacio
Karadžić zato što je davao muslimanima više zemlje no što su Srbi bili spremni
da dozvole“, ali da je „tragedija“ što nije usvojen, a oksfordski profesor Ričard
Krempton (Richard Crampton) plan ni ne pominje (Lampe, 2000: 363; Mal-
colm, 2002: 233; Sell, 2002: 164; Bugarel, 2004; Crampton, 2002). Izuzetak je
Brendan Sims koji navodi mišljenje lorda Karingtona, izražavajući neslaganje
s njim, da su Amerikanci „upropastili dogovor što ga je sa svim trima stranama
bio uglavio José Cutileiro“, pošto su „zapravo njima (Bosancima, prim. B. S.)
poslali brzojav u kojem im kažu neka ne pristanu“ (Simms, 2003: 52–53).
svoj potpis ispod plana, dok je Zimerman u intervjuu izjavio kako, kad se pogleda una-
zad, „Lisabonski sporazum nije uopšte bio loš“.
669 „Upitao sam Izetbegovića zašto se u Lisabonu složio s kompromisima koje sada kriti-
kuje. Rekao je da je to učinio pod pritiskom ostalih strana, uključujući i Kutiljera, i da je
morao da popusti. Kada se vratio u Sarajevo, njegove kolege Muslimani zamerili su mu
zbog ove slabosti. Sada ne zna šta da radi. Oslanjajući se na instrukcije koje sam imao, da
podržim svaki dogovor koji bi se mogao postići između Evropske zajednice i tri strane u Bosni,
ohrabrivao sam Izetbegovića da ostane pri onome s čim se složio. Rekao sam mu da to nije
konačni sporazum i da će imati još prilika da iznese svoje viđenje. Prema Kutiljeru, koji je
o ovome pisao mnogo kasnije, Izetbegović se nije povukao iz lisabonskih pregovora, već
se 18. marta dogovorio s druge dve strane da prihvate principe EZ kao osnovu za buduće
pregovore. S istorijske distance, iako se u njemu prvi put pominje koncept podele Bosne,
Kutiljerov plan verovatno bi odgovarao Muslimanima više od drugih planova koji su se
kasnije javili, uključujući i formulu iz Dejtona, jer bi podele tačno pratile stvarnu etničku
zastupljenost stanovništva. Ali, bosanski Srbi nisu prihvatili Kutiljerove mape, a imajući u
vidu Karadžićeve prethodne postupke, malo je verovatno da bi ih ikada prihvatili. Prema
tome, ovaj plan zaista nije nikada ni bio sprovodljiv“ (istakao aut.) (Zimerman, 2003: 126).
Tako, uz činjenicu da je njegova ekselencija sada govorila upravo suprotno o sopstvenim
savetima Aliji Izetbegoviću u odnosu na ono što je tri godine ranije izjavila za njujorški
dnevnik, ispada da je srpska strana odgovorna za neuspeh Kutiljerovog plana, a ne musli-
manska, što ne odgovara utvrđenim i lako ustanovljivim činjenicama. No, na Srbe su se
tih dana svaki neuspeh ili greška nekoga drugoga mogli svaliti.
670 „Izgledalo je spočetka da je Karadžić prihvatio odocneli napor Evropske zajednice u
februaru 1992. da stvori kantonalnu formulu za zajednički život u jedinstvenoj državi.
Izetbegović nije, ali je nećkajući se pristao na plan predložen u Lisabonu od strane por-
tugalskog posrednika EZ Žozea Kutiljera (José Cutileiro). Po povratku u Sarajevo, sumnje
samog predsednika i primedbe iz njegove stranke (pre negoli kratak razgovor sa američ-
kim ambasadorom Vorenom Zimermanom koji neki smatraju ključnim) izazvale su pro-
menu mišljenja. Na sastanku EZ u Briselu koji je hteo da osnaži ulogu bosanske centralne
vlade, uspelo se samo u tome da se Karadžić izazove da odbije plan“ (Lampe, 2000: 363).
Zanimljivo je da Izetbegović u svojim memoarima uopšte ne pominje razgovor sa Zimer-
manom (Izetbegović, 2001).
Autori, međutim, uspešno razrešavaju neka sporna pitanja vezana za BiH.

Recimo, oni navode da su oblasti koje poseduju Srbi ređe naseljene no one
naseljene Bošnjacima, te da „što je manja jedinica merenja, veća je srazmera
zemlje u republici naseljene Srbima“. Tako, ako se koristi opština kao jedinica
merenja raspodele stanovništva po etničkim zajednicama, Srbi naseljavaju
nekih 56% teritorije BiH, ali to ne treba mešati sa „tvrdnjom bosanskih Srba
da oni ’poseduju’ 64% zemlje. (Ova tvrdnja, čak i ako je istinita, može se odno-
siti samo na privatno posedovanje zemlje.)“ (Burg, Shoup, 2000: 28). Takođe,
činjenica da trećina zemlje nema jasnu etničku većinu (Burg, Shoup, 2000: 29)
bitan je argument protiv podele BiH, iako ne i protiv nekog uređenja podele
moći za koju su se i autori zalagali.
Berg i Šaup su upozorili stručnu javnost i na nešto što se nije moglo često
pročitati, jer nije odgovaralo idealizaciji BiH. Radilo se o podacima o pisme-
nosti i stepenu društvenog razvoja. Tako, naveli su da je nepismenost „ostala
visoka među ženskim stanovništvom (23,3% u 1981), iako je bila niža među
muškarcima (5,5%)“, dok je na gradsko stanovništvo otpadalo 36,2% stanov-
ništva 1981, što je napredak u odnosu na 19,5% 1971. godinu. Takođe, navo-
dilo se da je 1981, „uprkos ubrzanom privrednom napretku“, BiH kaskala za
prosekom privrede SFRJ čak 35% (Burg, Shoup, 2000: 43).
Oni su takođe bili svesni podudaranja masovnih ubistava civila u Sarajevu
sa oštrim merama „međunarodne zajednice“ protiv srpske strane, što je iza-
zivalo sumnju da bošnjačka strana sama izvodi bar neke od tih napada, jer je
već bilo utvrđeno da „su se dešavali incidenti“ u kojima su „muslimani pucali
na sopstveni narod“ (Burg, Shoup, 2000: 165):
„Stvaraocima politike, već rešenim da preduzmu izvesne akcije, može se tvr-

diti, bila su potrebna jasna i ubedljiva opravdanja za te akcije, pa su tako jedno-
stavno odbacili kritičko prosuđivanje da bi upotrebili takve incidente kao oprav-
danje za sprovođenje poželjnih opcija. U tri ovde predstavljena slučaja (masakr u
redu za hleb u Ulici Vase Miskina 27. V 1992; prvi masakr na Markalama u febru-
aru 1994; drugi masakr na Markalama 2. VIII 1995, prim. aut.), stvaraoci politike
su nametnuli sankcije Jugoslaviji, stvorili zone zabrane oko Sarajeva i zapretili
upotrebom vazdušne sile protiv Srba, i konačno, upotrebili masovne vazdušne
udare“ (Burg, Shoup, 2000: 168).
Ipak, snage bosanskih Srba nečovečno su delale protiv Sarajlija iz dana

u dan tokom rata (nasumično granatiranje i snajperska vatra), a etnički pro-
goni su predstavljali odvratnu praksu koja je dovodila u pitanje osnovnu ljud-
skost naredbodavaca i počinilaca: „U delanju koje je podsećalo na II svetski
rat, lokalni politički vođi muslimana, učitelji i stručnjaci, probirani su i ubijani
od strane Srba. Ne znamo koliko je pripadnika muslimanske inteligencije bilo
ubijeno u regijama koje su Srbi okupirali. Niti možemo reći zasigurno da li su
ubistva pripadnika lokalne muslimanske inteligencije bila rasprostranjena

ili usredsređena u izvesnim regijama“ (Burg, Shoup, 2000: 173). Sem toga,
autori su s pravom ukazivali i da su džamije i muslimanski kulturni spomenici
u BiH bili masovno porušeni što je ukazivalo, kako oprezno zaključuju, da se
radilo „bilo o potpunom nedostatku kontrole srpskih vođa nad ekstremistima
ili o opsesivnom uklanjanju svih znakova muslimanskog prisustva“671 (Burg,
Shoup, 2000: 174).
Na isti način, autori su ispravno zaključili da je srbijanska Služba državne
bezbednosti bila zacelo umešana u etnički progon koji su sprovodile para-
vojne jedinice u Podrinju, te da je cilj bio osiguranje teritorija „okupiranih
u prvih nekoliko meseci rata“ za srpsku političku zajednicu (Burg, Shoup,
2000: 175), bilo u okviru Srbije ili u okviru BiH. Sem toga, može se dodati
da je trebalo teritorijalno povezati sve teritorije koje su Srbi u Krajini i u BiH
kontrolisali sa Srbijom i Crnom Gorom, kako bi se osigurao opstanak i od
Hrvatske i BiH što nezavisniji položaj Srba na tim prostorima, a u budućno-
sti, možda, i ujedinjenje u neku vrstu saveza srpskih država, kako se nadala
većina srpskih nacionalista, ili u „veliku“ i unitarnu Srbiju, što su predlagali
krajnji desničari. No, autorima nije promaklo ni da su bosanski Srbi i bosan-
ski Hrvati takođe bili žrtve etničkog progona, što nažalost, kako su prime-
tili, dobar deo autora negira ili relativizuje (Burg, Shoup, 2000: 176–177).
Uopšte, ceo prikaz etničkih progona dat je tačno, precizno i uravnoteženo
(Burg, Shoup, 2000: 171–181), a uočen je i pokazatelj da Srbi nisu planirali
istrebljenje Bošnjaka:
„(...) čitave jedinice Bosanske armije napravljene su od etnički očišćenih i ranije

zatočenih mladića iz regija pod srpskom kontrolom. Oslobađanje zarobljenika
pre no njihovo ubijanje može obrazovati kritično važan dokaz odsustva namere
istrebljenja muslimanskog naroda kao takvog (istakao B. S.) – iako to zacelo ne
ublažava užase kroz koje su oni prošli niti oslobađa počinioce optužbi za zločine
protiv čovečnosti“ (Burg, Shoup, 2000: 182).
Uopšte, analiza etničkih progona u BiH i određenja rata neretko kao geno-
cida predstavlja, možda, i najbolji deo studije. Naime, autori su jasno prepo-
znali da to kako će rat u BiH biti nazvan, kao i da li će se upotrebljavati reč
„genocid“, zavisi od konkretnih interesa onih koji oblikuju politiku u glavnim
671 Naročito je neoprostivo uklanjanje stare Aladža džamije izgrađene 1550. u Foči i Fer-
hadije izgrađene 1579. u Banjaluci. Ovu drugu je podigao Ferhat paša Sokolović, rođak
Mehmed paše. Koliko, pak, ovaj varvarski čin pomaže obrazovanju martirološkog obrasca
među Bošnjacima uopšte, a verujućim muslimanima posebno, svedoči činjenica da je
7. maj 1998. proglašen Danom džamija u spomen na dan kada je 1993. srušena Ferhadija
(Selman, 2000). Tako se kolektivnim sećanjem neguju i spajaju osećaj religijskog muče-
ništva i osećaj nacionalne viktimizacije među Bošnjacima.
centrima moći, te da su „zapadni delatnici mogli menjati – kao što i jesu –

njihove poglede na rat da bi ih prilagodili politikama koje su usvojili“ (Burg,
Shoup, 2000: 190). U skladu s ovim mišljenjem jeste i jedno zapažanje koje
je pisac ovih redova uočio dok je analizirao pisanje strane štampe devedese-
tih (Bakić, 1998):
„Među onima koji su zastupali vojnu akciju protiv Srba (u vladi Bila Klintona, prim.
aut.) bili su potpredsednik Al Gor (Al Gore) i ambasadorka u Ujedinjenim naci-
jama Medlin Olbrajt (Madeleine Albright). Savetnik za nacionalnu bezbednost,
Entoni Lejk (Anthony Lake), takođe je zastupao čvršći stav. Dok je Olbrajtova
povezivala pozive na delanje sa američkim interesima u Evropi, Lejk je izgleda
zastupao ovo pitanje iz šire geopolitičke perspektive. Prema jednom izvoru, tvr-
dio je da bi čvrsta odbrana muslimana u Bosni i Hercegovini ojačala tvrdnje Vlade
da njeni napori da zauzdaju Iran i Irak nisu motivisani antimuslimanskim oseća-
njima“ (Burg, Shoup, 2000: 223–224).
Prema tome, dokazivanje da SAD nisu antimuslimanski usmerene nije bilo

samo briga različitih političkih analitičara, novinara i akademskih poslenika,
već i, kako se vidi, tadašnjeg američkog savetnika za nacionalnu bezbednost.
Bosanski relativno sekularni muslimani bili su idealan objekat zaštite američke
spoljne politike, jer se na taj način putem primera pokazivalo muslimanima
širom sveta da ako prihvate sekularizaciju i usklade interese sa SAD mogu
očekivati američku naklonost i zaštitu, tj. da kao klijenti dobiju najmoćnijeg
patrona na svetu. Takođe, regionalnoj sili na Bliskom istoku, Turskoj, pokazano
je da se može uzdati u blagonaklonost globalne sile. Docnije je to na primeru
Kosova još snažnije potvrđeno.
No, osim ove brige, još neki činioci doprineli su izraženom antisrpskom
stavu Klintonove vlade koji je naposletku vodio obučavanju hrvatsko-bošnjač-
kih snaga od strane navodno privatne agencije za pružanje vojnih usluga u
kojoj su bili zaposleni penzionisani generali vojske SAD i podršci iz vazduha
operacijama „Bljesak“ i „Oluja“, tj. bombardovanju položaja bosanskih Srba i
komunikacija u BiH. Radilo se o strahu od širenja nestabilnosti na Balkanu i
na prostoru bivšeg SSSR, te o „ponovljenim neuspesima Sjedinjenih Država
i njenih saveznika da ispune njihova upozorenja i pretnje Srbima“ koje su ih
naterale da preduzmu ovakve korake, kako bi „održale usklađenost i sačuvale
poverenje u NATO, što je postepeno dolazilo pod sve veći znak pitanja“. Sem
toga, Berg i Šaup smatraju da je najbitniji činilac za bombardovanje polo-
žaja Srba u BiH bio sadržan u činjenici da je američka vlada procenjivala da bi
masakr u Srebrenici mogao dovesti do povlačenja snaga UN iz BiH i do sled-
stvenog uvlačenja čak i kopnenih trupa SAD umesto njih (Burg, Shoup, 2000:
412). Naposletku, autori su dali, po mišljenju koje se u ovom radu zastupa,
dobru preporuku zapadnim starateljima BiH:
„Ako se mir dostigne u bilo kom razumnom vremenskom okviru, ciljevi zapadne
politike moraju biti redefinisani; idealizovana vizija višekulturne države mora biti
zamenjena jednom praktičnijom i ostvarivijom vizijom ujedinjene, ali, ipak, više-
nacionalne zajednice. (...) Američki stvaraoci politike, posebno, moraju bataliti
napor za preoblikovanjem Bosne po uzoru na Sjedinjene Države i pogledati ume-
sto toga u ujedinjenu, demokratsku, a ipak, višenacionalnu Evropsku zajednicu
kao njihovog saveznika i uzor po kojem treba oblikovati bosansku budućnost“
(Burg, Shoup, 2000: 417–418).
Verovatno najbolja studija o ratu u BiH, koja relativno uspešno spaja

saznajne i etičke motive autora u vrednu sociološku studiju, jeste Bosna.
Anatomija rata (Bosnie. Anatomie d’un conflit),672 koja se pojavila 1996. iz pera
francuskog sociologa Ksavijea Bugarela (Xavier Bougarel), stručnjaka za jugo-
slovenske ratove i balkanski islam zaposlenog u francuskom Nacionalnom
centru za naučna istraživanja. Činjenica da se studija pojavila u vreme gotovo
potpune ideološke prevlasti shvatanja rata u BiH kao „agresije Srbije“ koja je
vođena „genocidnim porivima“ krenula u „etničko čišćenje“ BiH u cilju „osvaja-
nja Bosne“ zarad ostvarenja „velike Srbije“ posebno doprinosi pozitivnoj oceni,
jer to je svedočilo o nekonformističkim saznajnim interesima koji su vodili
autora u razumevanju i objašnjavanju rata u BiH.
Njemu treba odati priznanje za odupiranje propagandno-šablonizo-
vanom mišljenju koje preovlađuje o sukobima u Jugoslaviji uopšte i u BiH
posebno. Tako, on odbija da govori o tome da li je rat u BiH bio agresija ili
građanski rat, te da pojednostavljeno pripovedno predstavlja dželate i žrtve
u tom sukobu, a da ne govorimo o ideološkoj upotrebi priče o „etničkom
čišćenju“ i „genocidu“ kao pravdanju „humanitarne intervencije“ (Lori, 2004,
u: Bugarel). Doista, Bugarel je, za razliku od Meri Kaldor, koja ga često ali
neprecizno sledi, pravio jasnu razliku između genocida i etničkog progona,
pa smatra da se „etničko čišćenje“ koje određuje kao „prisilno preseljavanje
neke etničke grupe“ čini „podesnijim za opšte kvalifikovanje nasilja počinje-
nih tokom bosanskog rata“ od genocida kao „fizičkog uništenja jedne etničke
grupe“ (Bugarel, 2004: 32).
Takođe, kritikujući autore koji su smatrali da je etnički progon konstitu-
tivna crta srpskog nacionalizma, smatrao je da „etničko čišćenje, dakle, nije
ni isključivo svojstvo srpskog nacionalizma, ni zajednički imenitelj svih nje-
govih pojavnih oblika“ (Bugarel, 2004: 34). U istom smislu, pisao je da dis-
kurzivna strategija viktimizacije ne karakteriše samo srpske nacionaliste, već
672 Iako studija nije prevedena na engleski, što nažalost dosta govori o prevodilačkoj i izda-
vačkoj politici izdavačkih kuća na engleskom govornom području, francusko izdanje
je dosad citirano u 52 naučna rada. Tolika citiranost, s obzirom na pomenute okolno-
sti, nije mala.
da je uveliko koriste i različiti autori koji pišu o njenom korišćenju u srpskom

nacionalizmu, te da su oni „hteli ne hteli, bili prenosnici strategija viktimiza-
cije koje su sprovodile bosanske vlasti“ (Bugarel, 2004: 35). Takođe, autor je
ukazao na mogućnost da masakr u Ulici Vase Miskina 27. V 1992. i onaj na
Markalama 5. II 1994. nisu izvele srpske snage, baš kao što je ukazao i na
namerno ograničenje broja mesta u Sarajevu na kojima se točila voda „da bi
izazvali one poznate prizore redova, namenjene mrežama zapadnih televi-
zija“, ili na činjenicu „da su hrvatske vlasti namerno kasnile sa evakuacijom
dece iz Vukovara“ (Bugarel, 2004: 36).
Bugarel je svoju privrženost objektivnom bavljenju naukom pokazao i u
analizi sklapanja etnički mešovitih brakova u BiH. Naime, jasno je utvrdio da
su pre 1945. etnički mešoviti brakovi bili izuzetak, te da je npr. 1889. venčanje
izvesne Fate Omanović s katolikom politički pokrenulo muslimansku zajed-
nicu BiH (Bugarel, 2004: 123–124). Uočio je, takođe, da je najveći broj etnički
mešovitih brakova sklapan posle 1945. između obrazovanijih Srba i Hrvata
koji žive u gradovima, te da je sklapanje ovih brakova „veoma tačan barome-
tar političkih zbivanja“ (Bugarel, 2004: 124).
Osim toga, podaci koje navode drugi autori, poput Nikolaja Boteva i
Ruže Petrović, pokazuju da je udeo etnički mešovitih brakova bio mali u
poređenju s drugim etnički mešovitim sredinama, jer je prema popisu iz
1980. u SAD bilo preko 20% etnički mešovitih brakova, a u Kanadi je sedam-
desetih godina bilo „znatno iznad 30%“ međuetničkih brakova, mada ove
brojke treba uzeti uslovno, jer se znatno razlikuju etničke konfiguracije u
odnosnim društvima (Botev, 2002: 285). Takođe, Srbi i Hrvati u BiH ređe su
stupali u etnički mešovite brakove od Srba i Hrvata u drugim republikama
(Botev, 2002: 293), a otvorenost Muslimana i Srba u BiH prema međuetnič-
kim brakovima bila je ispod jugoslovenskog proseka (Petrović, 1985: 69). Na
sve to treba dodati da su nižu otvorenost prema etnički mešovitim brako-
vima od Muslimana (7%) u SFRJ imali samo Albanci (5,5%) (Petrović, 1985:
126). Ruža Petrović je najbolje opisala trend sklapanja međuetničkih bra-
kova u BiH posle II svetskog rata:
„SR Bosna i Hercegovina ima u kretanju heterogamije 1956–1965. specifično

kretanje, kojim se izdvaja od ostalih republika. Ona je 1956. imala 8,9% mešo-
vitih brakova, ispod opšteg proseka. Porast heterogamije nadalje je veoma
lagan, relativno najsporiji među republikama, i zaustavlja se već 1964. godine,
to jest, četiri godine ranije od pretpostavljenog pada između 1965. i 1970. u
drugim republikama. Tendencija pada obuhvata vreme 1962–1972. godine
(svakako i godine 1966–1969. za koje nema podataka). Tako će tek 1978. hete-
rogamija dostići 11%, nivo koji je već bio dostignut 1962–1963. (...) U posled-
njim godinama posmatranja Bosna i Hercegovina je po rasprostranjenosti hete-
rogamije pretposlednja među republikama, niži nivo ima samo još Slovenija.
A razlike u etničkoj strukturi Slovenije i ove republike nisu samo velike već i
tipskog značenja.“673 (Petrović, 1985: 69).
U skladu s tim bila je i sledeća Bugarelova tačna opaska: „U svakodnev-

noj ravni, komšiluk, koji počiva na prostornoj bliskosti, protivi se mešovi-
tom braku koji se temelji na ličnoj prisnosti.674 U političkoj ravni, protivi se
pojmu građanstva. Građanstvo, u stvari, podrazumeva modernu političku i
teritorijalnu zajednicu: naciju“ (Bugarel, 2004: 124). Uopšte, izuzetno je bitan
Bugarelov doprinos razbijanju mita o BiH kao višeetničkom građanskom raju.
Umesto toga, on stavlja naglasak na višeetničnosti kao suprotstavljenosti gra-
đanskom načelu: „No, princip na kojem se strukturiše bosansko društvo nije
zajednički građanski princip, nego pripadnost različitim verskim i nacional-
nim zajednicama: od 1910. do 1938, potom ponovo 1990, svi izbori održani
u Bosni i Hercegovini na kraju su za ishod imali veliku prevlast nacionalnih
partija“ (Bugarel, 2004: 47).
Ovo načelo autor naziva „komunitarizmom“ kao ideološkim i političkim
poretkom koji „unutar stanovništva jednog istog političkog prostora, razlikuje
nekoliko posebnih zajednica na osnovu vere, jezika ili drugih etničkih obe-
ležja, i koji dozvoljava da se ta distinkcija ogleda u političkim institucijama i
političkom životu“ (Bugarel, 2004: 47). Njegovo poreklo nalazi u osmanskom
millet sistemu za koji, preuzimajući mišljenje francuskog orijentaliste Mak-
sima Rodensona (Maxime Rodinson), s pravom veli da se radi o neteritorijal-
nom „hijerarhizovanom pluralizmu“ (Bugarel, 2004: 121). Ono, međutim, što je
sporno jeste autorovo razlikovanje „komunitarizma“ i nacionalizma, te ubeđe-
nje da „komunitarizam“ može odnositi prevagu nad nacionalizmom i u doba
vladavine nacionalizma, tj. u XIX i XX veku. Potonji se gelnerovski određuje
kao težnja za ostvarenjem podudarnosti između etničkih i političkih granica.
U stvari, čini se da nema teorijskog opravdanja za ovo razlikovanje.
Naime, privrženost bosanskih Srba i bosanskih Hrvata Srbiji, odnosno Hrvat-
skoj jeste takve jačine da verovatno prevazilazi ne samo pozitivna osećanja
Srba i Hrvata prema BiH, već i pozitivna osećanja prema Srbiji i Hrvatskoj
koju osećaju građani tih država. To se najbolje može uočiti onda kad igraju
sportske reprezentacije navedenih zemalja protiv BiH. Pripadnici ovih dveju
673 Nažalost, mnogi autori su temi međuetničkih brakova prilazili na laički način, iako su po
obrazovanju bili sociolozi poreklom i prijateljstvima vezani za bivšu Jugoslaviju: „Skoro
25% brakova u Bosni bili su međuetnički brakovi, ali naravno, taj broj je mnogo veći
u gradovima poput Sarajeva, Tuzle, Zenice, Banjaluke i Mostara“ (Denitsch, 1993: 287).
U stvari, 26% etnički mešovitih brakova bilo je u Sarajevu, dok je u BiH bilo 12% takvih
brakova kao i u celoj SFRJ (Bugarel, 2004: 125–126).
674 Berg i Šaup navode podatak, ne pozivajući se na izvore, da je na bosanskohercegovač-
kom selu bilo manje od 1% mešovitih brakova (Burg, Shoup, 2000: 423), što je u skladu
sa opažanjem Bringe (Bringa, 1995).
etničkih zajednica navijaju tada listom za reprezentacije susednih država, a

ne za onu čiji su građani. Ovo svedoči da su te etničke zajednice u većini slu-
čajeva nezadovoljne činjenicom da žive u BiH, a ne u Srbiji odnosno u Hrvat-
skoj, te da bi najradije, da ikako mogu, promenile tu činjenicu. Utoliko, da upo-
treba pojma „komunitarizam“ ima ikakvog smisla, bilo bi potrebno da etničke
zajednice BiH, barem, osećaju privrženost Bosni i Hercegovini, ali naročito da
nemaju želju da rasture političku zajednicu u kojoj žive i pridruže se sused-
nim nacionalnim državama. Pošto to nije slučaj, onda je uputnije govoriti o
nacionalizmu. Tim pre što i Bugarel često sinonimno koristi ova dva pojma,
što onda dodatno izaziva zbrku.675
Čini se, međutim, da Bugarel pretpostavlja da je u BiH „komunitarističko“
načelo jače od nacionalističkog, te da je „komunitarizam“ postao ugrožen tek
u Kraljevini Jugoslaviji zato što su se Srbi i Hrvati iz BiH više poistovećivali sa
Srbijom, odnosno Hrvatskom nego sa BiH676 (Bugarel, 2004: 55). No, on sam
navodi neke podatke koji dovode u pitanje načelo komunitarizma i ukazuju
da su nacionalističke energije bile prisutne na tlu BiH od Berlinskog kongresa
i austrougarske okupacije BiH:
„Barem od 1878, svaki rat u Bosni i Hercegovini praćen je grubim preinačenjem

odnosa snaga između nacionalnih zajednica (preuzimanje kontrole nad državnim
aparatom i preraspodela zemlje), i razvlašćenjem ranijih urbanih elita od strane
novih elita poteklih sa sela. Iz toga proističu brze i nepravilne promene u nacional-
nom sastavu bosanskih gradova, naročito Sarajeva. (...) Godine 1885, kratko posle
okončanja otomanskog doba, u Sarajevu živi 60,1% muslimana, 16,9% pravosla-
vaca, 12,7% katolika i 10% Jevreja. Godine 1910, pri kraju austrougarskog peri-
oda, u njemu živi 35,6% muslimana, 34,5% katolika, 16,3% pravoslavaca i 12,3%
Jevreja. Godine 1948, posle Drugog svetskog rata, 36% Srba, 34,6% muslimana
i 23,3% Hrvata. I na kraju, godine 1991, uoči bosanskog rata, 41,5% muslimana,
27% Srba, 8,9% Hrvata i 18,7% Jugoslovena“677 (Bugarel, 2004: 62).
675 „Razbijanje bosanskog društva po etničkim linijama jača komunitarističke i klijentelističke

mreže na koje se oslanjaju nacionalističke stranke, ali izaziva i snažne otpore u bosanskom
društvu“ (Bugarel, 2004: 86–87). Ovde komunitarizam ima negativno značenje i izjedna-
čen je sa nacionalizmom.
676 „Srednjoročno uzev, međutim, ekonomske, kulturne, a pre svega političke promene u Kra-
ljevini Jugoslaviji postepeno vode teškoj krizi komunitarizma u Bosni i Hercegovini. Srpsko i
hrvatsko stanovništvo Bosne i Hercegovine sve se više poistovećuje sa Srbijom i Hrvatskom,
a srpsko-hrvatski sukob oko institucija Kraljevine brzo se zaoštrava. Istovremeno, propast
tradicionalnih muslimanskih elita pothranjuje duboku krizu identiteta muslimanske zajed-
nice“ (Bugarel, 2004: 55). Kao što se vidi, „komunitarizam“ ovde ima pozitivno značenje i
suprotstavljen je nacionalizmu. Ipak, u unitarnoj državi nisu postojale ni Hrvatska ni Srbija.
677 Bugarel ovde greši, jer je udeo Jugoslovena u Sarajevu iznosio 14%, udeo Srba 29,9%,
Hrvata 6,6% i Muslimana 49,3% (Burg, Shoup, 2000: 31–32; Golubić, Campbell, Golubić,
1993: 231–232).
Ovakve promene udela različitih etničkih zajednica u nekoj široj zajednici,

bilo da se radi o Sarajevu ili o BiH, svedoče da je ravnoteža bivala često naru-
šavana, a bez dužeg održavanja ravnoteže ne može se govoriti o stabilnom
„komunitarizmu“. Ovakve demografske promene neminovno bi doprinosile
rastu nacionalizma etničkih zajednica, bilo iz ogorčenja što se moć gubi, bilo
iz želje da se brojčana nadmoć ostvari u praktičnom društvenom životu. Uop-
šte, komunitarizam bi morao podrazumevati neku vrstu stabilnih strukturnih
odnosa među etničkim zajednicama ili barem obezbeđenje od preglasavanja.
Odista, Bugarel je i sam ispravno zaključio da je u sklopu procesa nestaja-
nja SFRJ konfederalni model Slovenije i Hrvatske u stvari „za cilj ima(o) rastu-
ranje postojeće federacije“, a da je federalni model Srbije težio prevlasti Srbije
nad Jugoslavijom. Ono, međutim, što nije uviđao jeste činjenica da podrška
SDS federalnom modelu Srbije, a HDZ BiH konfederalnom modelu, zapravo
obesmišljava BiH kao zajednicu u kojoj su odnosi etničkih zajednica zasno-
vani po „komunitarnom“ načelu kojem je u stvari, i to delimično i ne uvek
načelno,678 bila privržena samo SDA, ne računajući bivše komuniste, koja je
„prvenstveno insistira(la) na očuvanju Bosne i Hercegovine kao specifične teri-
torijalne jedinice“ (Bugarel, 2004: 80–81).
Slično Bergu i Šaupu, Bugarel se protivio održavanju referenduma za
nezavisnost BiH, onako kako je to predložila Badenterova komisija, jer je to
bilo tek „sučeljavanje tri etnička jednoumlja“ (Bugarel, 2004: 86). Takvu kri-
tičnost prema jednom odista katastrofalnom potezu jednog tela EU retko ko
je u međunarodnoj akademskoj zajednici pokazao.679 Osim što služi na čast
Bugarelu, to govori o prilično jakom uticaju politike i vodećih političara na
akademski opažaj i predstavljanje društvene stvarnosti. Drugim rečima, istra-
živači se konformiraju političkim odlukama uzimajući ih zdravo za gotovo
umesto da ih preispituju. Utoliko, može se govoriti i o sveopštoj intelektual-
noj lenjosti i konformizmu.
Ipak, nije samo nedosledna i pomalo zbrkana upotreba pojma „komuni-
tarizam“ slaba tačka Bugarelovog bavljenja BiH, već je to i naziranje „nastaju-
ćeg građanskog društva“ koje se suprotstavilo „nacionalističkim strankama“:
„U poslednjem zamahu, nastajuće bosansko građansko društvo pokušalo je
da istisne komunitarizam iz političkog života. Na tren destabilizovane, nacio-
nalističke stranke se svete uvodeći rat u svakodnevni život“ (Bugarel, 2004: 87).
678 Ovu delimičnu privrženost primetio je i sam Bugarel: „Pozivajući se sve glasnije na ’demo-
kratsku suverenu državu ravnopravnih građana, naroda Bosne i Hercegovine’, rukovodi-
oci SDA se hvale da brane ’građansku’ Bosnu i Hercegovinu. No, oni istovremeno brane
logiku teritorijalizacije koju vodi ogranak stranke u Sandžaku, oblasti s muslimanskom
većinom na granici Srbije i Crne Gore“ (Bugarel, 2004: 85). Međutim, ako je tako, onda je
nacionalizam adekvatnija reč od „komunitarizma“ da označi ideološko vjeruju SDA.
679 Jedan od autora koji je pokazao takvu kritičnost svakako je Robert Hejden (Hayden)
(Hejden, 2003).
Tako ispada da je neki jaki antiratni pokret zapravo toliko destabilizovao

nacionalističke stranke da su one iz osvete započele rat kako ne bi dozvolile
razvoj civilnog društva. Suviše je to naivna teza koja je znatno pojednosta-
vila društvenu stvarnost BiH. Čini se da su razumljiva etička simpatija prema
protivnicima nacionalizma i rata, te antipatija prema nacionalistima proizvele
saznajno iskliznuće.
***
U studijama koje se bave procesom nestajanja Jugoslavije stepen ideolo-
gizacije je uopšte vrlo visok. No, čak i kad se to ima u vidu, ideologizovanost
u pristupu ratu u BiH kao namerno izdvojenom delu ovog procesa ispostav-
lja se kao najviša u poređenju sa drugim pristupima ratovima za jugosloven-
sko nasleđe i procesu nestajanja SFRJ. Ovde su etički aspekti gotovo sasvim
bacili u zasenak saznajne. Od BiH je „konstruisana“ jedna zamišljena višeet-
nička „moderna zajednica građana“. Zapostavljajući u manjoj ili većoj meri
činjenicu da je BiH bila deo šire višenacionalne zajednice SFRJ, te da su veze
između etničkih zajednica BiH sa nacionalnim zajednicama u Srbiji i Hrvatskoj
razgranate i jake – mnogi su imali bliske rođake u Beogradu ili Zagrebu, u Voj-
vodini ili Slavoniji, kao i u Sandžaku (Raškoj oblasti) – ovde analizirana grupa
autora je po pravilu smatrala da je BiH samosvojna zemlja koja je postojala
vekovima i sada postoji maltene u društvenom vakuumu.
Otuda se diskurs ove grupe autora u manjoj ili većoj meri poklapao sa dis-
kursom različitih verzija bosanskog ili bošnjačkog nacionalizma, a katkad i sa
težnjama hrvatskog nacionalizma liberalne usmerenosti. Autori koji su izra-
žavali islamofiliju iskazivali su tendenciju poistovećivanja sa liberalnom boš-
njačkom verzijom poželjne vizije budućnosti. Oni, pak, kojima je višeetničnost
kao takva vrhovna vrednost insistirali su na nekoj vrsti bosanskog liberalnog
nacionalizma koji prevazilazi etničke posebnosti svih, kako Srba i Hrvata, tako
i Bošnjaka. Bez obzira na ove razlike, koje u nekom istorijskom trenutku mogu
biti veoma značajne, oni su se saglašavali oko okvira predstavljanja bosan-
skohercegovačke stvarnosti i diskursa koji su primenjivali: po pravilu, radilo
se o okviru agresor–žrtva i visoko moralizatorskom humanitarno-imperijali-
stičkom diskursu koji je sadržao diskurzivne strategije viktimizacije Bošnjaka
i demonizacije Srba, te diskurzivne strategije istorijske analogije Srba sa naci-
stima, Bošnjaka s Jevrejima, a politike zapadnih država, naročito Velike Brita-
nije, s politikom popuštanja (appeasement) Hitleru pred II svetski rat. Tek spo-
radično, među autorima hrvatskog porekla, probijao se i balkanistički diskurs.
Većina ovih autora ušla je u proučavanje prostora bivše Jugoslavije uop-
šte i BiH posebno bez ikakvog prethodnog istraživačkog iskustva o prostoru,
premda su istoričari Ivo Banac, Džon Fajn i Robert Donia, te politikolozi Sti-
ven Berg i Pol Šaup svakako izuzeci od tog pravila. Početnici u proučavanju
BiH motivaciju za istraživanje našli su u slikama užasa kojima su prisustvovali
posredstvom televizije ili bivajući na novinarsko-humanitarnim zadacima

u BiH. Te slike su ih vodile u zaključivanju da se „nešto mora preduzeti”, gde
se to „nešto” najčešće odnosilo na bombardovanje bosanskih Srba, ako ne i
Srbije. Upustili su se zato u pisanje „instant istorije” kako bi sami doprineli, s
jedne strane, razumevanju situacije u BiH, a s druge strane buđenju savesti
stručne i šire javnosti kako bi se pritiskom javnog mnjenja uticalo na vlasti
zapadnih zemalja da se „nešto preduzme”. U toj težnji ne treba da čudi činje-
nica da su zbog simpatija prema strani koju su doživljavali žrtvom, Bošnja-
cima, počeli da se identifikuju sa njihovim zahtevima i da sve što oni traže
smatraju legitimnim, a da zahteve njihovih protivnika, koje su opažali i sami
diskurzivno predstavljali kao agresore, pa katkad i genocidne neljude, pred-
stave kao neopravdane.
Od rane faze rata, svega par meseci po njegovom otpočinjanju, probila
se medijska priča o koncentracionim logorima u BiH, i ona je umnogome uti-
cala na opažaj Srba kao novih nacista, a Bošnjaka kao novih Jevreja.680 Takođe,
medijska pažnja kojoj je Sarajevo bilo izloženo nesumnjivo je doprinosila sim-
patijama Zapada za Sarajlije, ali i za Bošnjake u celini, pošto su relativno seku-
larni muslimani, jednoženci koji umeju da uživaju u alkoholu, i među kojima
žene ne nose zar upravo ono što bi zapadnjaci voleli da vide u svojim druš-
tvima koja se suočavaju sa teškoćama integracije muslimana.
Ovaj izgled Bošnjaka uticao je da se i BiH počinje shvatati kao posebna
višeetnička i uspešno modernizovana zemlja, jer to je imalo vrhunski značaj u
okviru vršenja društveno-integrativne funkcije u samim društvima Zapada. Da
se nije radilo o pukim rečima svedoči podatak da je BiH primila skoro sedam
puta veću pomoć per capita od Nemačke tokom dve prve poratne godine
(Caplan, 2005: 13, cit. pr. Dobbins, 2003–2004: 96). Oni koji su ovu i ovakvu
poželjnu viziju društva dovodili u pitanje, a to su bile prevashodno srpska i u
manjoj meri hrvatska politika, koja je taktički manevar zalaganja za nezavisnu
BiH predstavila kao strateško opredeljenje, doveli su i sebe u poziciju među-
narodnih parija. Bili su uočeni kao neprijatelji ne samo Bošnjaka i BiH, već i
civilizacije i čovečanstva. Otud i pojava „balkanizacije Srba”, te često korišće-
nje diskursa holokausta, kao jednog od poddiskursa humanitarističkog impe-
rijalizma u okviru agresor–žrtva.
Paradoksalno, rat u BiH iskorišćen je u većini slučajeva za ex post facto
objašnjenje ratova za jugoslovensko nasleđe u celini. Pošto su Srbi prepoznati
680 Veli se da je tada po prvi put britanska javnost, bar po istraživanju Džozefa Pirsona (Joseph
Pearson) sa Univerziteta u Kembridžu, iskazivala saglasnost sa vojnom intervencijom.
Više od polovine ispitanika u anketi iz februara 1994. izjašnjavao se za bombardovanje
bosanskih Srba, a u leto 1995. čak 69% ispitanika podržavalo je to isto (Simms, 2003: 36).
U avgustu 1992, prema B. Simsu, „samo“ 53% Amerikanaca „željelo je da Sjedinjene Države
poduzmu, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, zračne napade na bosanske Srbe“
(Simms, 2003: 45).
kao agresori u BiH, onda su morali biti agresori i u Sloveniji i Hrvatskoj. Na taj
se način proces nestajanja Jugoslavije znatno pojednostavljivao, jer je agresija
Srbije, Slobodana Miloševića i Srba vođenih njihovim genocidnim kosovskim
mitom i njegovom razradom u Gorskom vijencu i drugim intelektualnim pro-
izvodima srpske intelektualne elite, posebno u Memorandumu SANU, u veli-
kom delu javnosti Zapada, pa čak i one stručne, bila prihvaćena kao neupitna.
Razume se, ovakav pristup bio je krajnje jednostran, jer je zapostavljao
ideologiju i delanje drugih delatnika u procesu nestajanja SFRJ. Istovremeno,
on je oslabađao odgovornosti jednostrane akte otcepljenja Slovenije i Hrvat-
ske. Potonja, opterećena hipotekama iz II svetskog rata, nije mogla poželeti
bolju priliku za legitimaciju savremenih nacionalističkih težnji, pa otuda i
angažovanost hrvatskih autora, naročito liberalnih protivnika režima F. Tuđ-
mana, u viktimizovanju Bošnjaka i BiH. Bio je to njihov doprinos pravdanju
hrvatskog nacionalizma. Iz te i takve jednostranosti je u najboljem slučaju
moglo da se sazna ponešto o negativnim stranama srpskog nacionalizma, a u
najgorem, jedna nacija, srpska, predstavljena je kao otelotvorenje zla, a njeni
protivnici kao oličenje dobra. Nažalost, saznajno neproduktivni manihejski pri-
stup jeste nešto što je odlikovalo veliku većinu radova ove grupe istraživača.
U saznajnom pogledu najviše su pružile studije onih autora koji su odavno
upućeni u istraživanje istorije Jugoslavije, Berga i Šaupa, pa onda i starih istori-
čara BiH, Džona Fajna i Roberta Donie. Prvi su, međutim, bili manje pod utica-
jem moralizatorskog pristupa, uglavnom izbegavajući spremne okvire pred-
stavljanja stvarnosti. Drugi su, pak, bili više pod uticajem okvira agresor–žrtva,
pa je to ometalo značajnije saznajne doprinose, naročito tokom devedesetih.
Docnije, kad su se ratovi završili, i naročito posle 2000, kada je Srbija lagano
i mukotrpno počela da se izvlači iz pozicije međunarodnog parije, ova dvo-
jica autora, a naročito doajen Fajn, napisali su zanimljive studije koje u Fajno-
vom slučaju čak dovode u pitanje poneke zaključke iz devedesetih. Nije slu-
čajno ni što su Berg i Šaup objavili svoju studiju na prelazu milenijuma, jer je
tek posle završetka rata atmosfera akademskog linča prema onima koji nisu
podržavali hegemoni okvir agresor–žrtva postepeno počinjala da popušta.
No, tragovi te atmosfere vidljivi su u pojedinim delovima njihove studije, pa i
u nekim protivrečnostima samog dela.
Naposletku, autor ovog rada želi da još jednom posebno istakne istra-
živanje Ksavijea Bugarela koji je svoju knjigu objavio 1996, u vreme poplave
histeričnih i samo po imenu akademskih ostvarenja o Jugoslaviji uopšte i o
Bosni i Hercegovini posebno. Objaviti kvalitetnu studiju o BiH u to vreme, i to
još kao dotad relativno nepoznat u oblasti proučavanja, bio je pouzdan znak
da istraživač poseduje, osim nespornih naučnih kvaliteta, i izuzetno intelek-
tualno poštenje i nekonformizam. Nažalost, bio je izuzetak.
11. L evičarski izazov ideološkoj hegemoniji
o kraju Jugoslavije
11.1. Levičarsko-anarhistička kritika američkog imperijalizma

i tumačenje nestanka Jugoslavije
Milošević je okrutan. Sadam Husein je okrutan. Ali Klintonova

(i naravno Blerova) okrutnost ima u sebi podmuklosti zato što
se krije iza licemerja i retorike moralnog zgražanja.
Harold Pinter
11.2. Uvod
Cilj ovog poglavlja jeste da prikaže i analizira tumačenje raspada Jugo-

slavije koje su ponudili levičari okupljeni oko časopisa ZNet. Ovaj časopis u
kojem glavnu ulogu igraju Edvard Herman (Edward S. Herman) i Noam Čom-
ski (Noam Chomsky) iskazuje pretežno libertersko-socijalističku usmerenost.
Osim ove dvojice autora, i Dajana Džonstoun (Diana Johnstone) izdvojila se
kao autorka koja je u tančine izučavala proces nestajanja Jugoslavije nudeći
argumentaciju sličnu onoj koju su iznosili prethodno pomenuti liberterski
socijalisti. Po principu idejne bliskosti i objavljivanja radova u istim knjigama,
pomenutim autorima su priključeni Dejvid Čendler (David Chandler) i Mišel
Čosudovski (Michel Chossudovsky). Libertersko-socijalistička ili anarhistička
usmerenost trudi se da pomiri dve bazične ideje Prosvetiteljstva koje su u
poslednjih dvesta godina bile, prema shvatanjima liberalnih mislilaca, najče-
šće u suprotnosti: slobodu i jednakost. Od liberalizma se baštini sloboda, a
od socijalizma jednakost.
Ipak, anarhizam nije na sredokraći između prosvetiteljskih ideologija. On
je u stvari jedna socijalistička struja, jer se zalaže za ukidanje kapitalizma i
države kao nečovečnih sistema.681 Istovremeno, međutim, on smatra lošim
681 Noam Čomski u „Beleškama o anarhizmu“ („Notes on Anarchism“), tj. predgovoru knjizi
Danijela Gerena Anarhizam: Od teorije do prakse (Daniel Guérin, Anarchism: From Theory
to Practice, 1970) na pitanje Bakunjina „Može li postojati slobodna organizacija ograni-
čena isključivo potrebama proizvodnje i potrošnje, uz nestanak svih političkih institucija?“,
nudi sledeći odgovor: „Izgleda jasno da sve osim pozitivnog odgovora ostavlja šanse za
istinski demokratsku revoluciju koja će ostvariti humanističke ideale ne naročito velikim“
i nekada postojeći realni socijalizam , jer je bio autoritaran. Otuda, liberter-

ski ili demokratski socijalizam jeste ono društveno uređenje koje je anarhi-
stima najbliže.
Tu ne bi bilo mesta privatnoj svojini, ali bi baš zbog toga (a ne uprkos
tome, kao što bi pomislili liberali) sloboda svakom pojedincu bila zajemče-
na.682 Federacija samoupravnih tela stvorenih na mestima rada i na mestima
stanovanja činila bi društvenu organizaciju zajednice usklađenu sa anarhi-
stičkim principima. Vlast bi se obavljala putem obaveze svakog od članova
ovih zajednica da učestvuje u njihovom upravljanju, dok bi se istovremeno
ispunjavale dužnosti koje slede iz profesije. Ne bi postojala ni eksploatacija
pojedinca od drugoga, kao ni vlast jednih nad drugim pojedincima ili druš-
tvenih grupa nad drugim društvenim grupama. Svi bi imali jednako pravo i
jednaku obavezu da rade svoj posao i da upravljaju samoupravnim jedini-
cama. U takvom sistemu ne bi bilo mesta za državu, jednako kao ni za kapita-
liste. Crkva bi takođe bila suvišna, jer ne bi bilo potrebe za ideološkim pravda-
njem sistema vlasti. Demokratija bi bila neposredna, pošto bi se velika većina
odluka donosila na lokalnom nivou, pa ne bi bilo potrebe za predstavljanjem.
Delatnost političkih stranaka bi se dozvoljavala, iako se smatra da bi vreme-
nom i one trebalo da nestanu. Navedene značajke bi ugrubo i u najkraćem
predstavljale crte poželjne vizije jednog libertersko-socijalističkog društva.
Liberterski socijalisti smatraju da je kapitalistički svet duboko neprave-
dan. Cela politika se tu, prema njihovom mišljenju, vodi u ime odbrane materi-
jalnih interesa najbogatijih društvenih grupa i u ime odbrane političkih, vojnih
i materijalnih interesa najmoćnijih država današnjice, a pre svega Sjedinjenih
Američkih Država. Dakle, vodeći neprijatelji liberterskih socijalista jesu: kapi-
talizam, država, privatna svojina, institucionalizovana religija i imperijalizam,
tj. njegovi politički nosioci.
Upravo gore navedeni ideološki okvir određuje i način posmatranja i
razumevanja procesa nestajanja Jugoslavije, te ratova kroz koje se taj proces
odvijao. Osnovni saznajni zadatak jeste da se utvrdi kako navedena zamisao
(Chomsky, 1970). Takođe, Čomski s punim pravom sarkastično veli: „Svaka država je ‘agre-
sivni promoter ljudskih prava’ na drugom mestu” (Čomski, 2000: 100).
682 „Dosledni anarhista bi, dakle, trebalo da bude socijalista, ali socijalista posebne vrste. On
se neće samo protiviti otuđenom i specijalizovanom radu i nadati se prisvajanju kapitala
od celokupnog radničkog tela, već će, takođe, insistirati na neposrednom prisvajanju, a ne
posredstvom neke elite koja dela u ime proletarijata.” Po Čomskom, „problem kako organi-
zovati industrijsko društvo na odista demokratskim osnovama sa demokratskom kontrolom
na radnom mestu i u zajednici treba da postane vodeće intelektualno pitanje za one koji su
svesni problema savremenog društva, a kako se masovni pokret za liberterski socijalizam
razvija tako i spekulacija treba da ustupi mesto delanju.” Naposletku, „’problem oslobađa-
nja čoveka od nameta ekonomske eksploatacije, te političkog i društvenog porobljavanja’
ostaje problem našeg vremena. Onoliko dugo koliko problem opstaje, doktrina i revoluci-
onarna praksa liberterskog socijalizma će služiti kao inspiracija i vodič” (Chomsky, 1970).
Levičarski izazov ideološkoj hegemoniji o kraju Jugoslavije 529
poželjnog društva i zamisao javnog neprijatelja utiču na istraživanje uzroč-

nih i istorijskih lanaca dešavanja i na postizanje genetičkih objašnjenja u kon-
kretnom slučaju.
10.3. Levičari i kraj Hladnog rata
Padom Berlinskog zida 1989. i raspadom SSSR 1991, levica je pretrpela

poraz, iako je poražen tek autoritaran oblik socijalizma koji je jedini postojao
sedamdesetak godina. Liberterski socijalizam se istorijski retko ostvarivao,
tj. pretvarao iz pokreta u neku vrstu poretka, i kratko je trajao.683 U takvim
okolnostima liberterski socijalisti trude se da relativizuju poraz socijalizma
i ponude libertersko-socijalističku utopiju. Utopiju, koju baziraju na poželj-
noj viziji društva moraju, međutim, dopuniti i razlozima zbog kojih njoj treba
težiti. Da bi to ostvarili, moraju ukazati na nepravednost današnjeg global-
nog društva i prepoznati političke neprijatelje kao uzročnike takvog društve-
nog stanja kritikujući njihovu ideologiju u cilju razobličavanja njihovih poseb-
nih interesa.
Jedan od glavnih zadataka svodi se na osporavanje statusa levičara
snagama tzv. socijalne demokratije ili „građanskoj levici“. Prvo, „građanskoj
levici“ osporava se tvrdnja o bezalternativnosti kapitalizma.684 Drugo, i važ-
nije za ovu temu, levim liberalima i socijalnim demokratima zamera se uče-
šće u „imperijalističkim“ ratovima i njihovo pravdanje pozivanjem na huma-
nizam. U tom smislu, liberterskim levičarima je postalo znakovito da SAD,
vodeća kapitalistička sila na globalnom nivou od kraja Hladnog rata, sve
češće ratuje, a da ih u tim ratovima neretko podstiču i predvode levi liberali
i socijalni demokrati, ideološki pravdajući ciljeve ratova i upotrebljena sred-
stva. Po liberterskim levičarima, to je pokazatelj da se tzv. građanska levica
nikako ne može svrstati na levu stranu ideološkog spektra, jer brani interese
683 Samo je tokom Pariske komune 1871. i Španskog građanskog rata tridesetih godina XX
veka bilo značajnijih, pa i dominantnih struja liberterskog socijalizma. Po pravilu, autori-
tarni socijalisti bili su organizovaniji i jači.
684 Umesto kapitalizma Majkl Albert (Michael Albert) razradio je utopijski privredni koncept
Parekon (Participatory Economics – Parecon), tj. participatornu, solidarističku, besklasnu i
samoupravnu privredu u kojoj će postojati sledeće „centralne institucije ili organizacioni
delovi“: prevashodno društvena a ne privatna svojina i samoupravljanje umesto klasne
vladavine; radnički i potrošački saveti; uravnotežena raznovrsnost poslova po pojedincu
umesto iscepkanog i rutinizovanog rada; nagrađivanje za trud i samopožrtvovanost a ne
na osnovu svojine, ili moći, ili rezultata rada; i učesničko (participatorno) planiranje ume-
sto tržišta ili centralnog planiranja. Razume se, autoritarnim socijalistima zamera se auto-
ritarnost, tj. bezostatno oslanjanje na komunističku partiju, državu i birokratiju (Albert,
2003) i Znet (Intervju s Majklom Albertom), 2007, http://www.zmag.org/content/showar-
ticle.cfm?ItemID=13205, pristupljeno 27. IV 2008.
najbogatijih i najmoćnijih društvenih krugova i država. Zato je i rat na pro-

storima bivše Jugoslavije za liberterske levičare posebno interesantan sa sta-
novišta kritike ideologije „građanske levice“:
„Uprkos sumnjivim razlozima (a oni to jesu bili), rat u Zalivu 1991. godine protiv
Iraka vođen je protiv jedne militarizovane jednopartijske diktature, koju su osu-
dile UN zbog upada u drugu zemlju. Pa ipak, začudo, rat protiv Jugoslavije iza-
zvao je manje javnih protesta nego rat protiv Iraka. Značajna razlika je u tome
što je rat protiv Jugoslavije vodio politički levi centar. Vlade NATO zemalja vodili
su tada uglavnom liberali i socijaldemokrati ‘trećeg puta’. Napad na Srbiju podr-
žali su političari i intelektualci koji su se identifikovali sa levicom, koji su opomi-
njali javnost da veruje da Sjedinjene Države i njihovi saveznici više ne vode rat
u cilju promovisanja sopstvenih interesa, već mogu da se privole da upotrebe
svoju nadmoćnu vojnu silu za zaštitu nevinih žrtava od opakih diktatora. Ovo je
izazvalo znatnu konfuziju upravo u onim segmentima javnog mnjenja od kojih
bi se pod normalnim okolnostima očekivalo da se usprotive ratu. U većini zapad-
nih zemalja samo nekoliko drastično oslabljenih fragmenata pokreta levice i izo-
lovani pojedinci sećali su se da je humanitarna intervencija, daleko od toga da
bude prethodnica novog hrabrog veka, bila standardni izgovor za sva imperija-
listička osvajanja Zapada u prošlosti” (Džonston, 2005: 6).685
Dakle, rat je ponovo postao „prihvatljiv instrument politike“, a poruka je

odjeknula tim jače što su je poslali socijaldemokrati i zeleni, tj. oni koji su
tokom osamdesetih godina XX veka stekli „dobar deo ideološke hegemonije
unutar svoje generacije kako Istočne tako i Zapadne Evrope upravo zahva-
ljujući tome što su obećavali svet bez rata“. Autorka, čini se, nije zagovor-
nik apstraktnog humanizma, već podseća da se uoči raspada SSSR govorilo
o „’dividendi mira’ u vidu resursa koji bi od sad mogli da se odvoje od vojne
proizvodnje za zadovoljavanje socijalnih potreba“ (Džonston, 2005: 7). Prema
tome, skreće se pažnja na povezanost socijalne pravde i države socijalnog
staranja (welfare state), koja se sve više kruni na račun sredstava izdvajanih
za vojne potrebe i vođenje imperijalističkih ratova, čega su nekad socijalni
demokrati i zeleni bili svesni.
No, ono što liberterski socijalisti žele posebno razobličiti jeste ideo-
loška upotreba morala u raspravama o ratu, tj. o „humanitarnoj interven-
ciji“. Došlo je do stvaranja „novog militarističkog humanizma“ koji ideološki
685 Dajana Džonstoun je bila univerzitetski nastavnik u Minesoti sve dok joj akademska kari-
jera 1971. nije prekinuta usled snažnog protivljenja Vijetnamskom ratu. Od tada je sara-
đivala u časopisima „građanske levice“ u Evropi i SAD. Od 1989. do 1996. bila je predstav-
nik za štampu Zelenih u Evropskom parlamentu. Ovo iskustvo i NATO bombardovanje
SRJ presudno su uticali da krene u obimno istraživanje rata u Jugoslaviji (Džonston, 2005),
koje je citirano samo u 14 bibliografskih jedinica.
prikriva imperijalne interese Sjedinjenih Američkih Država na veoma sličan

način na koji se to odvijalo i u kolonijalnom dobu: „Kao u kolonijalnoj eri, tako
i sada, upotreba sile je zaogrnuta moralističkom pravednošću“ (Čomski, 2000:
164). Moralistički jezik je neposredno u interesu kapitalističkih interesa veli-
kih kompanija i imperijalne vlasti:
„Ovo prihvatanje rata izraženo je jezikom morala: rat nije samo neizbežan, on je
i blagotvoran. NATO je sebi dao moralno pravo da odbaci posleratni međuna-
rodni pravni poredak zasnovan oko UN i da unilateralno proglasi da rat više nije
bič čovečanstva, najgora od svih ’humanitarnih katastrofa’, već naprotiv, kad se
njime služe prosvećene sile Zapada, pravo sredstvo za zaštitu ljudskih prava i
kažnjavanje zlih” (Džonston, 2005: 7).
Razlog za upotrebu moralističkog jezika u svrhe ideološkog pravdanja

imperijalnih ratova nalazi se u ideološkoj krizi koja trese socijaldemokrate i
zelene. Bezalternativnost kapitalizma jeste ono što se posebno ima na umu
kada se ove stranke kritikuju:
„Bez jasno definisane ekonomske politike, stranke levog krila redukovane su na

borbu za neoliberalizam sa ’ljudskim likom’. Ovo se ispoljilo u vidu prijemčivo-
sti za kulturnu raznolikost i suprotstavljanje rasizmu. U Zapadnoj Evropi, evro-
centrična kampanja koja se oduševljavala ’ljudskim pravima’ iskorišćena je za
diskreditovanje ’trećesvetizma’. Neprijatelj više nije bila socijalna nepravda iza-
zvana bezgraničnom ekonomskom moći, već zlo koje čine zli ljudi koji su prigr-
lili pogrešne ideje. Jadac je u tome što ovaj pristup, primenjen na strane zemlje,
može veoma lako da posluži kao izgovor za intervenciju, vodeći natrag u impe-
rijalizam najagresivnije vrste”686 (Džonston, 2005: 18).
686 Koliko je autorka u pravu, najbolje svedoče reči Roberta Kupera (Robert Cooper), gene-
ralnog direktora spoljnih i vojnopolitičkih odnosa u Generalnom sekretarijatu Saveta
Evropske unije, koordinatora pregovora između vlada Srbije i Kosova, obaveštajca i
diplomate od karijere, bivšeg savetnika Tonija Blera, koji se otvoreno zalaže za primenu
dvostrukih standarda u međunarodnoj politici: jedni bi važili za visokorazvijene zemlje
koje su već ušle u postmoderno doba, a drugi za njihov odnos prema onima koji još
uvek žive u modernom (Kina, Indija itd.) ili predmodernom (uglavnom afričke zemlje,
Avganistan i sl.). Dok se prve, okupljene u EU i NATO, odlikuju međusobnim povere-
njem, odsustvom neprijateljstva i velikom otvorenošću jednih prema drugima, dotle
se moderne zemlje i dalje makijavelistički povode za sebičnim nacionalnim interesima,
a premoderne su slabe države, plen mafijaša, u kojima ne postoji državni monopol na
silu. Autor smatra da zemlje iz prve grupe, naročito EU kao „nova liberalna imperija“,
moraju prema zemljama iz drugih dveju grupa sprovoditi kad zatreba – „silu, preven-
tivni napad, prevaru“ – kako bi se oni koji su „još uvek u XIX veku gde svaka zemlja živi
za sebe“ mogli dovesti u red: „Među sobom držimo se zakona, ali kada delamo u džun-
gli, moramo upotrebljavati zakone džungle“. Kuper piše i o „komšijskom imperijalizmu“
koji EU treba da primenjuje na balkanske zemlje dok ne uđu u EU, jer „nestabilnost u
Kako se vidi, kritikuje se stanovište da se levica može svesti samo na

„prijemčivost za kulturnu raznolikost i suprotstavljanje rasizmu“. Zacelo, to
su hvale vredne osobine, ali problem nastaje kada se izostavi „jasno defi-
nisana ekonomska politika“, tj. kada se zapadne u jednu vrstu neolibera-
lizma u koju je nesumnjivo zapala socijaldemokratija u Velikoj Britaniji i
Nemačkoj. Ova bezidejnost koja vodi mirenju sa neoliberalnim kapitaliz-
mom, jednako kao i imperijalizam, prikriva se antinacionalističkim multi-
kulturalističkim moralisanjem. „Neprijatelj više ne može biti kapitalizam
pošto je prihvaćen kao najbolji i jedini društvenoekonomski sistem. Nepri-
jatelj je sada nacionalizam, predstavljen kao izvor svih modernih zala“
(Džonston, 2001: 33).
10.4. Levičarsko tumačenje „razbijanja“ Jugoslavije
Po pravilu, levičari objašnjavaju neku društvenu pojavu ekonomskim

razlozima. Neretko, radi se o šablonskom načinu mišljenja koji se teško pre-
vazilazi.687 Ni proces nestajanja Jugoslavije nije izuzetak:
„Uzročno-posledični lanac je vodio od ’dužničke klopke’ ka reformama MMF, ka

ekonomskoj krizi osamdesetih i konačno ka nacionalističkoj eksploziji devede-
setih.688 Ali, to je ostalo skriveno. Sve nevolje mogle su da se pripišu ’naciona-
lizmu’, ili jednom demonu zla koji nosi ime ’Milošević’. Ovo je karakteristično za
proces ’globalizacije’: vanjske sile diktiraju politiku, a lokalne vlasti snose krivicu
i konsekvence” (Džonston, 2005: 33).
Insistiranje na ekonomskim razlozima rastakanja Jugoslavije i to zbog

pritiska spoljašnjih finansijskih ustanova na sprovođenje neoliberalnih
vašem komšiluku predstavlja pretnju koja se ne sme ignorisati“, pa odgovor mora biti
„nešto poput dobrovoljnog protektorata UN za Bosnu i Kosovo“. Tako će, po Kuperu,
balkanske zemlje preći put od „dobrovoljnog imperijalizma“, ispoljenog u ispunjavanju
zahteva EU od strane kandidata za članstvo, do „kooperativne imperije“ čiji će biti deo
(Cooper, 2002; Kljakić, 2010: 444–446). Tako Kuper i Hantington (Huntington, 1993: 36),
liberal i konzervativac, pravdaju primenu duplih standarda različitim argumentima; ali
ono što je bitno jeste upravo važenje duplih standarda u međunarodnoj politici, a ne
ideološki argumenti čijom upotrebom se pravdaju.
687 „Ekonomski problemi bili su primarni razlog nacionalističkih sukoba, što je sa svoje strane
činilo te probleme još tvrdokornijim“ (Džonston, 2005: 30). Pa ipak, priznaje se i sledeće:
„Vrlo zamršen splet unutrašnjih i spoljnih grešaka i ambicija doveo je do propasti Jugo-
slavije“ (Džonston, 2005: 24).
688 Sledi se argumentacija bliska onoj koju je izložila Suzan Vudvord u Balkanskoj tragediji.
Uopšte, levičari, kako liberterski tako autoritarni, iskazuju najviše poštovanja prema ana-
lizi raspada SFRJ koju je ponudila ova autorka. Bez sumnje, radi se o insistiranju na pre-
sudnoj ulozi spoljašnjih i ekonomskih činilaca u raspadu SFRJ.
reformi oslobađa odgovornosti domaće političke delatnike. Može se reći

da je to druga strana ogledala personalističkog argumenta koji autorka s
pravom kritikuje. Naime, i druge zemlje su se u isto vreme susretale sa pri-
tiscima iste vrste MMF i Svetske banke, pa ih to nije „razbilo“. Moglo ih je
oslabiti ili ojačati, ali nije ih moralo uništiti. Sem toga, ko je i zašto pravio
„dužničku klopku“? Ako i jeste, ko je i zašto u nju upao? Čija je odgovor-
nost veća? Zar ne treba domaći političari da snose odgovornost za upada-
nje u „klopke“? Ako neko ko je zadužen da usmerava razvoj nekog druš-
tva upadne u klopku, onda se u najboljem slučaju radi o nestručnosti, a u
najgorem o namernom nemaru. Naposletku, nacionalističkih izliva bilo je
i pre pritisaka iz MMF, npr. 1968. na Kosovu i 1967–1971. u Hrvatskoj, ali je
tada centralna vlast Josipa Broza bila veoma jaka i mogla je pretnjom upo-
trebe JNA suzbiti nacionalističke nemire i pritom dobiti podršku za takvu
akciju od spoljnopolitičkih činilaca. Može se stoga tvrditi da ekonomski
činioci ne spadaju ne samo u dovoljan, već ni u neophodan uslov procesa
nestajanja Jugoslavije. Radi se tek o jednoj od otežavajućih okolnosti koja
se dala lako iskoristiti u nacionalističkoj argumentaciji. Levičarima, među-
tim, ekonomski razlozi uvek deluju ubedljivo, pa čak i onda kada ih je rela-
tivno lako odbaciti. No, osim striktno ekonomističkih argumenata, upotre-
bljava se i osobena kombinacija ekonomskih i političkih činilaca u pokušaju
objašnjenja kraja Jugoslavije.
„Krahom sovjetskog bloka, nesvrstana Jugoslavija je u očima Zapada
izgubila vrednost kao strateški kapital (u borbi sa socijalističkim blokom,
prim. aut.). Kao nominalno socijalistička zemlja, i sa prilično razvijenim odno-
sima sa zemljama Trećeg sveta, zahvaljujući svojoj vodećoj ulozi u Pokretu
nesvrstanih, Jugoslavija je mogla da se posmatra i kao potencijalni alter-
nativni model (društvenog razvoja, prim. aut.). Da se održala, Jugoslavija je
mogla da se ispreči na putu zapadnih planova za tu regiju. Možda je jugo-
slovenska ’pretnja’ bila iluzija. Ali njena dezintegracija je poravnala račune,
a njeno razaranje je poslužilo kao korisna vežba za buduće operacije”
(Džonston, 2005: 18).
Jasno je, dakle, da se spoljašnji uzroci prepoznaju kao odgovorni za raz-
bijanje Jugoslavije. Nije se moglo dozvoliti da Jugoslavija ostane socijalistička
alternativa kapitalističkom razvitku. Slično ovom mišljenju jeste i tumačenje
Dejvida Čendlera689 koji tvrdi da je spoljni činilac (tj. „međunarodna interven-
cija“) „odlučujući“ u „procesu dezintegracije započetom 1989. godine. Umesto
da doprinesu miru i stabilnosti, politika i akcije zapadnih sila oslabile su fede-
ralne institucije koje su održavale Jugoslaviju kao celinu, a potom su sprečile
689 Njegova knjiga Faking Democracy After Dayton (Lažiranje demokratije posle Dejtona) citi-
rana je u 152 bibliografske jedinice, što je veoma velika citiranost, naročito ako se uzme
u obzir da se njome izaziva srbocentrična ideološka hegemonija.
kompromisna rešenja, među republikama i unutar njih, koja su mogla svesti

sukob na najmanju meru“690 (Čendler, 2001: 40).
Ipak, ovde je mesto da se postavi pitanje da li, možda, autori imaju nere-
alnu predstavu o nekadašnjoj Jugoslaviji. Čini se da oni dominantna usmere-
nja početkom devedesetih godina u Jugoslaviji smatraju socijalističkim. No,
ona nisu bila takva u to vreme, jer su u četiri od šest republika bivši komuni-
sti izgubili na izborima.
Pa ipak, ovakvo usmerenje na spoljne činioce procesa nestajanja Jugosla-
vije doprinelo je prepoznavanju dovoljnih uslova nestanka Jugoslavije, počev
sa uvidom D. Čendlera da „bez međunarodne podrške Slovenija i Hrvatska
nisu imale mogućnost da razvijaju separatističku strategiju“ (Čendler, 2001:
42). Radi se o ulozi tek ujedinjene Nemačke koja je želela da anulira posle-
dice I svetskog rata.691
„Ubrzo nakon ujedinjenja (Nemačke, prim. aut.) ’prevazilaženje posle-
dica Prvog svetskog rata’ postavljeno je kao politički cilj ujedinjene Nemačke
u značajnom govoru jednog od vodećih kreatora spoljne politike, Ruperta
Šolca, potpredsednika CDU/CSU frakcije u nemačkom Bundestagu. U sep-
tembru 1991. Šolc je održao govor poslovnim ljudima i armijskim oficirima
o temi ’Uloga Nemaca u politici evropske bezbednosti’ naglašavajući ’suštin-
ski nove zadatke i orijentaciju’ nemačke spoljne politike i politike bezbedno-
sti u novonastaloj situaciji posle ’ujedinjenja i povratka punog suvereniteta
Nemačke’. NATO će sve više da preduzima operacije ’izvan zone’, Nemačka
ne može da ostane po strani pod izgovorom da joj njen ustav zabranjuje sve
vrste vojnih operacija na strani s njene teritorije. Konflikt u Jugoslaviji ’jeste
neosporno od suštinskog značaja’ za sve u Evropi, rekao je on, jer nakon pre-
vazilaženja podele Nemačke, sledeći zadatak na dnevnom redu jeste ’pre-
vazilaženje posledica Prvog svetskog rata’ (...) ’Kad se jednom to priznanje
(Slovenije i Hrvatske, prim. aut.) postigne, jugoslovenski konflikt neće više
690 Mišljenje Pitera Gauena (Peter Gowan) bilo je uravnoteženije: „Propast države bila je
rezultat kako unutrašnjih, tako i spoljašnjih činilaca. Pripisivanje uporedne težine spo-
ljašnjim činiocima nasuprot unutrašnjim u opštoj krizi koja je potresala Jugoslaviju 1990–
1991. jeste složena stvar. No, bez razumevanja uloga koje su zapadne sile igrale u poma-
ganju proizvođenja i usmeravanja krize, teško je razumeti raspad Jugoslavije. Ipak, ova
uloga Zapada je uglavnom previđena u zapadnoj literaturi“ (Gowan, 1999). Pokojni
Gauen je bio profesor Međunarodnih odnosa na Univerzitetu Metropoliten (Metropoli-
tan) u Londonu.
691 „Nemačka je unilateralno priznala nezavisnost dve separatističke republike u decembru, a
zemlje Evropske zajednice u tome su je sledile, želeći da očuvaju jedinstvo pred mastriht-
ske razgovore. Međunarodno priznavanje Slovenije i Hrvatske pre bilo kakvog rešenja
položaja srpske manjine koja je proglasila autonomiju u hrvatskim područjima Krajine i
Slavonije, potvrdiće se kao pogubno. Sukob unutar Hrvatske izbio je pošto je ohrabrena
hrvatska država osećala da ima malo razloga za traženje kompromisa sa svojom srpskom
manjinom koja je, sa svoje strane, postala još upornija u nastojanju da ostane u federa-
ciji“ (Čendler, 2001: 44). Ovom uvidu se doista nema šta prigovoriti.
biti problem unutrašnje politike Jugoslavije, u kojem ne bi bilo međuna-

rodne intervencije’ (...)“ (Džonston, 2005: 90).
Ovaj nalaz je sasvim u skladu sa rezultatima istraživanja pisanja nemač-
kih konzervativnih novina kao što su najuticajnije novine krupnog kapitala
u celoj Nemačkoj, Frankfurter Allgemeine Zeitung, kao i Welt, te novinara kao
što su Johan Georg Rajsmiler (Johann-Georg Reissmueller) i Karl Gustav Štrem
(Carl Gustav Stroehm) (Bakić, 1999; 1998; 1997b).
Levičari mahom smatraju da je „slom Jugoslavije veoma ozbiljna evropska
katastrofa” (Ali, 2000: XVII). U skladu s tim, Džonstounova upozorava na neo-
bičnu ulogu EEZ (od 1992. EU). Po autorki, EU je mogla „da ponudi jugoslo-
venskim narodima i političarima izgled na celovito rešenje njihovih problema
koegzistencije ponudivši jasan, izvodljiv program integracije celovite Jugosla-
vije (istakao D. Dž.) – svih republika i pokrajina, simultano – u Evropsku uniju.
Takav program imao bi krupan politički uticaj, pružajući argumente nenaci-
onalistima, neseparatističkim liderima koji su pre spremni da neguju sarad-
nju nego rivalstvo među različitim segmentima zemlje. To je moglo da spreči
građanske ratove i da opravda tvrdnju Evropske unije da je ona srž nove ere
mira i demokratije na kontinentu“ (Džonston, 2005: 49).
Ipak, da li je ispravan sledeći stav: „Upravo kada je radila na evropskoj
integraciji kao najvećem istorijskom dostignuću, Evropska zajednica je
odsudno doprinela dezintegraciji jugoslovenske federacije“ (Džonston, 2005:
49)? Da li se Evropskoj uniji može pripisati „odsudno“ delanje u pravcu raz-
bijanja Jugoslavije, ako je tačno da se ujedinjena Nemačka isticala u takvim
težnjama? Doista, EU je poslušala ujedinjenu Nemačku, ali da li bi to bilo
dovoljno za razbijanje Jugoslavije da prethodno sami južni Sloveni nisu uplo-
vili u teško razmrsive sukobe? Čini se da se radi o logičkoj grešci pars pro toto.
Ako je Nemačka bila protiv održanja Jugoslavije, to ne znači da su i druge
članice EU delile taj stav. Nemačka je, međutim, bila privrženija takvom reše-
nju no što su Francuska i Velika Britanija, na primer, bile privržene održanju
SFRJ. Odgovor na postavljeno pitanje je negativan, jer tek kad su Jugoslo-
veni počeli da se sukobljavaju otvoren je prostor za efikasno razaračko dela-
nje stranog činioca. Nemačka ne bi mogla da ubedi svoje partnere da treba
SFRJ rasformirati da u samoj Jugoslaviji nije bilo snažnih glasova koji su to
zagovarali. Naravno, može se argumentovati da je strani činilac nagovorio
neke južne Slovene da teže razbijanju SFRJ e da bi se poništili rezultati I svet-
skog rata, ali se i domaći činilac ne bi mogao nagovoriti da kod njega nije bio
snažno razvijen nacionalizam kao politički princip koji teži poklapanju etnič-
kih i političkih granica (Gelner, 1997: 11).
Takođe, Čendlerov argument o veštačkim granicama nesumnjivo je spo-
ran: „Koliko su granice Hrvatske bile veštačke pokazala je činjenica da nova
država ne može da uspostavi svoju vlast na gotovo trećini teritorije nad kojom
je polagala pravo“ (Čendler, 2001: 45). Upravo su mnogi konzervativni nemački
nacionalisti smatrali argument o veštačkim granicama Jugoslavije ključnim za

njen raspad. U stvari, sve granice koje nisu geografski određene morem, pla-
ninama, jezerima, rekama itd, jesu veštačke iz prostog razloga što su ih stvo-
rili ljudi. Sve što ljudi stvore nije prirodom dato, pa mora biti veštačko. S druge
strane, reč „veštačko” može se mirne duše odbaciti kad su u pitanju granice,
jer granice neke države zavise od mnogih elemenata: odnosa političke moći,
geografskih datosti (reljef ), geopolitičkog položaja, vojne snage, privrednih
činilaca i sl. Utoliko, nijedna granica nije veštačka, jer nastaje kao posledica
određenih istorijskih uslova. Kada se, pak, neka granica od nekoga smatra
veštačkom,692 onda se radi o ideološkoj diskvalifikaciji države, a to nije posao
teoretičara i istraživača društva ili međunarodnih odnosa.693
Sličan primer problematičnog zaključivanja kada je u pitanju uticaj SAD
može se naći na sledećim mestima: „Sedamnaestog januara 1991. Sjedinjene
Države napravile su odsudnu intervenciju u pravcu hrvatske secesije.694 Amba-
sador SAD u Beogradu, Voren Zimerman, informisao je Jovića da Sjedinjene
Države neće tolerisati upotrebu sile prilikom razoružanja paravojnih jedinica.
Samo ’mirne’ mere prihvatljive su za Vašington. Sjedinjene Države su zabra-
nile JNA da se posluži silom radi očuvanja federacije, što je značilo da JNA nije
mogla da spreči da se federacija rasparča silom“ (Džonston, 2005: 35). „Zbog
ove kompromisne pozicije koja ne insistira na očuvanju Jugoslavije po svaku
cenu, niti prihvata hrvatsku nezavisnost bez zadovoljenja srpske manjine,
Milošević je na sve strane okrivljavan za komadanje Jugoslavije i za sve kon-
flikte koji su posle usledili. Mart 1991. opisan je kao ’odsudan mesec’ kad je
’Milošević gurnuo zemlju u rat’“ (Džonston, 2005: 38). „Tradicionalni jugoslo-
venski ’državotvoritelji’ pobudili su manje simpatije od ’državorušitelja’. Kao
celina, Jugoslavija bi mogla da bude izvor nezavisne politike. Fragmentovana,
ona se lako mogla pokoriti i marginalizovati“ (Džonston, 2005: 205).
Uz svu pohvalnu želju autorke da se otrgne vladajućim negativnim stereo-
tipima o Srbima695 i Slobodanu Miloševiću, ipak je u najmanju ruku začuđujući
692 Na drugom mestu Čendler pominje„uglavnom veštačke republičke međe“ (Čendler, 2001: 46).
Da li se može pretpostaviti da autor prihvata teorijski nacionalizam po kojem političke granice
treba da odgovaraju etničkim? Ako se radi o tome, onda autorova misao nije logički dosledna i
teorijski skladna, jer su na drugom mestu razlozi rata nađeni, osim u delanju Nemačke, i u eko-
nomskim činiocima: „Da bi se rehabilitovala nemačka moć, bilo je neophodno da se morali-
stički priđe sukobu u Jugoslaviji i da se on predstavi ne kao građanski rat sa ekonomskim uzro-
cima, već kao etnički sukob i kao rat u kom je došlo do agresije spolja“ (Čendler, 2001: 45).
693 Dejvid Čendler predaje Međunarodne odnose na Univerzitetu Vestminster u Londonu.
694 Ovde se, prema tome, i SAD smatraju uzročno odgovornim za raspad SFRJ.
695 Primer uspešnog i teorijski opravdanog protivljenja uvreženim stereotipima jeste sledeći
stav: „Jedna od reakcija Jugoslovena na ekonomski pritisak osamdesetih bila je da se kri-
vica prebaci na druge nacije – i naročito da se okrivljuju Srbi oživljavanjem starog shvata-
nja da Srbi imaju glavnu reč u vlasti. Ovaj stereotip, relikt iz ’Prve Jugoslavije’ (1919–1941)
nije odgovarao istini duže od jedne generacije. Titova Jugoslavija se zasnivala na politici
stav da je bivši predsednik Srbije zastupao „kompromisnu“ poziciju koja se

sastoji u nepristajanju uz Jugoslaviju „po svaku cenu“, kao i neprihvatanje
hrvatske nezavisnosti bez zadovoljenja srpske manjine. Prvo, nepristajanje
uz Jugoslaviju po svaku cenu se na strani moglo tumačiti kao neiskren stav
srbijanskog rukovodstva. Pobuđena je sumnja da ono želi nešto drugo, a ne
Jugoslaviju, iako su joj usta puna Jugoslavije. Drugo, potpuno se zanemaruje
način na koji je srbijansko rukovodstvo pokušalo da zaštiti realno ugrožene
Srbe u Hrvatskoj. Zašto se srbijansko rukovodstvo nije više oslanjalo na diplo-
matiju, a manje na deljenje oružja iz magacina JNA i Državne bezbednosti, pa
makar i postojao strah od ustaške struje u vlasti HDZ, predvođene ministrom
odbrane i nekadašnjim kanadskim emigrantom Gojkom Šuškom?
Takođe, način tumačenja nestanka SFRJ je ex post facto. Tačno je da je
fragmentovanu Jugoslaviju, tj. male kvazinezavisne države, lakše kontrolisati
nego relativno veliku Jugoslaviju. Pa ipak, to važi samo pod uslovom da je
Jugoslavija jaka. Ako je ona slaba, kao što je krajem osamdesetih uistinu bila,
onda je nju možda lakše kontrolisati nego nekoliko malih država. Sem toga,
ako bi nezavisna Jugoslavija postala članica EU, onda bi neka naročito nezavi-
sna politika bila nemoguća, a upravo je autorka predlagala ulazak cele Jugo-
slavije u EU u cilju sprečavanja njenog nasilnog raspada.
Osim navedene protivrečnosti, mogu se naći i dodatne. Naime, i pored
pretežnog insistiranja na „odsudnom“ delanju spoljnih činilaca, ima i druga-
čijih tvrdnji: „Politička polarizacija između Srba i Slovenaca koja je domini-
rala u jugoslovenskoj politici tokom svih osamdesetih godina može se sma-
trati za najsudbonosniji udarac zadat jugoslovenskom jedinstvu“ (Džonston,
2005: 209). Čini se da je novinarska profesija nanela štetu disciplini misli
autorke, jer kako tumačiti značenje reči „odsudan“ i „sudbonosan“? Obe bi
trebalo da imaju uzročno značenje. Ne bežeći od mnogostruke uzročnosti
u slučaju nestanka SFRJ, ipak se nameće pitanje šta ima pretežni značaj. Da
li uticaj Nemačke i SAD ili takmičenje Srbije i Slovenije za poželjnu koncep-
ciju Jugoslavije? Najbolju argumentaciju u pogledu snage spoljnih činilaca
dao je Piter Gauen:
„Bilo bi, naravno, pogrešno sugerisati da nije bilo drugih specifično jugosloven-
skih strukturnih činilaca koji su pomogli nastanku kolapsa Jugoslavije. Mnogi
mogu tvrditi da je decentralizovani tržišni socijalizam bio katastrofalni eksperi-
ment za državu u jugoslovenskoj geopolitičkoj situaciji. Ustav iz 1974, iako bolji
prema kosovskim Albancima (od dotadašnjih ustavnih rešenja, prim. aut.), dao
je previše ovlašćenja republikama, osakaćujući institucionalnu i materijalnu moć
namerno redukovanog srpskog uticaja. Sistem ’ključa’, nacionalnih kvota, obezbeđivao

je ravnomernu distribuciju javnih funkcija po nacijama i nacionalnostima. Srpska domi-
nacija nad Jugoslavijom posle Drugog svetskog rata jeste mit“ (Džonston, 2005: 32–33).
savezne vlasti. Titov autoritet je mogao nadomestiti ovu slabost do njegove smrti
1980, posle čega su država i komunistička partija postajale sve paralizovanije i
bačene u krizu. No, da su Zapadne sile bile izdaleka zainteresovane na prvom
mestu za interese jugoslovenskog naroda, one bi imale odgovarajuće poluge
kojima bi odigrale odlučujuću ulogu, zajedno s jugoslovenskom saveznom vla-
dom, u održanju integriteta zemlje. Umesto toga, za jugoslovenski razvoj naj-
zainteresovanije sile su zapravo pomogle, politički i materijalno, da do kolapsa
dođe“696 (Gowan, 1999).
Ono što je sporno u ovoj argumentaciji jeste pitanje volje građana odre-
đenih republika Jugoslavije da ostanu u njenom sastavu i pored pozitivnih
podsticaja sa strane. Autor očigledno smatra da je postojao „jugoslovenski
narod”, a to nije bio slučaj. Umesto njega postojale su različite nacije zate-
čene u sukobu. Sem toga, u podtekstu ove argumentacije stoji hipoteza da
su ekonomski činioci najbitniji za objašnjenje raspada Jugoslavije, što autor
u članku izričito tvrdi, čime se nacionalizam baca u pozadinu kao manje
važan činilac, iako se ne zanemaruje u celini. No, da li bi obećanje materijal-
nog blagostanja sačuvalo Jugoslaviju u svetlu različitih koncepcija jugoslo-
venstva koje su postojale na različitim stranama u SFRJ, a naročito između
Srbije s jedne strane, a Hrvatske i Slovenije s druge? Da li su politički čini-
oci suviše zanemareni u levičarskim objašnjenjima nestanka SFRJ? Recimo,
Mišel Čosudovski (Michel Chossudovsky) tvrdi kako su privredne reforme
koje su diktirali MMF i Svetska banka oslabile veze između republika:
„Strmoglavljujući se, reformatori su udesili konačni kolaps jugoslovenske save-

zne fiskalne strukture i smrtno ranili savezne političke institucije. Presecanjem
finansijskih arterija između Beograda i republika, reformatori su potpalili sece-
sionističke tendencije hranjene ekonomskim činiocima i etničkim podelama,
bukvalno obezbeđujući de facto secesiju republika. MMF je pomogao stvaranje
budžetske krize koja je stvorila ekonomski fait accompli otvorivši put hrvatskoj i
slovenačkoj formalnoj secesiji u junu 1991.” (Chossudovsky, 1996).
U najmanju ruku, uticaj ekonomskih činilaca je precenjen. Tome je

poslužio i emotivni, slikoviti jezik pun metaforičnih poređenja između orga-
nizma i privredno-političkog sistema, pa su „finansijske arterije presečene”, a
političke institucije „smrtno ranjene”, sve je u „konačnom kolapsu“, što uka-
zuje na nasilnu smrt Jugoslavije njenim namernim privrednim slabljenjem
i razbijanjem spolja. No, emotivni jezik ne može prikriti neka pitanja: zašto
je, primerice, Hrvatsko proljeće u kojem su studenti zahtevali „stolicu u UN”
696 Pod ovim silama izričito se smatraju: Austrija, Mađarska, Nemačka, Vatikan i, „na ambiva-
lentniji način“, Italija.
nastalo 1971, dakle, pre prve naftne krize i pre podsticaja MMF i Svetske
banke? Očigledno, ekonomijom se ne može sve objasniti, a nacionalizam
se mora uzeti u obzir pri svakom objašnjenju raspada neke višenacionalne
države. Takođe, potcenjen je uticaj Ustava iz 1974. godine. Naime, upravo je
pomenuti ustav, delimično uvažavajući zahteve „Hrvatskog proljeća”, poce-
pao privredni prostor SFRJ. Od tada je svaka republika bila ustavno podsta-
knuta da razvija sopstvenu privredu ne obazirući se preterano na potrebe
savezne države.
Isti autor koristio je i neistine u cilju pokazivanja primarnog značaja eko-
nomskih činilaca: „Na višestranačkim izborima 1990, ekonomska politika je
bila u centru političke debate kojom su separatističke koalicije zbacile komu-
niste s vlasti u Hrvatskoj, Bosni i Sloveniji” (Chossudovsky, 1996).697 No, u kam-
panji 1990. upravo su nacionalna pitanja bila u središtu,698 a preplitala su se
sa ideološkim, tj. sa potrebom da se komunisti „pošalju na smetlište istorije”.
O ekonomiji nije bilo previše reči, osim obećanja maglovitih privrednih
reformi.
No, može se tvrditi da liberterski socijalisti nisu mnogo grešili u vezi sa
prepoznavanjem neophodnih i dovoljnih uslova nestanka SFRJ, pošto, po
mišljenju pisca ovih redova, domaći činioci čine neophodan uslov, dok su
spoljni predstavljali dovoljan uslov nestanka SFRJ. Po toj logici, delanje unu-
trašnjih činilaca u korist raspada Jugoslavije, npr. Stjepana Radića, VMRO,
ustaša, albanskih kačaka, nije dovodilo do nestanka Jugoslavije, iako jeste
doprinosilo njenom slabljenju, pa se može govoriti o postepenom nestaja-
nju, onda kada su spoljne sile koje su bile zainteresovane za održanje Jugo-
slavije bile jače od onih koje nisu.
Međutim, čim bi spoljne sile zainteresovane za razbijanje Jugoslavije
postale jače od onih koje su zainteresovane za održanje zemlje, Jugoslavija
bi nestajala. Isto tako, ako bi spoljne sile zainteresovane za održanje Jugo-
slavije bile zainteresovanije za postizanje drugih ciljeva, a one koje su zain-
teresovane za razbijanje prevashodno bile zainteresovane upravo za taj cilj,
Jugoslavija bi nestajala. Takođe, unutrašnje snage zainteresovane za nesta-
nak Jugoslavije postojale su jednako u vremenima raspada kao i u vreme-
nima funkcionisanja južnoslovenske države. No, u vremenima funkcionisanja
697 Citiranost autorovih radova skoro je ravna nuli.

698 Recimo, HDZ je metaforički i trosmisleno obećavao „čist hrvatski zrak“ (bez socijalizma,
verovatno i bez SFRJ, a možda i bez Srba u Hrvatskoj) na konzervama sa ugraviranom
šahovnicom koje su prodavane na ulici u sklopu predizborne kampanje (pisac ovih
redova je raspravljao sa kolegama na studiju sociologije da li se radi o uspešnom mar-
ketinškom potezu, argumentujući da je nacionalna pitanja opasno koristiti u marke-
tingu), a u BiH su izbori služili gotovo kao nacionalni popis punoletnih osoba. U Slove-
niji je u centru pažnje bila dalja konfederalizacija SFRJ, tj. osamostaljenje Slovenije u cilju
približenja EEZ (Europa zdaj!).
države, unutrašnje antijugoslovenske snage bile su onemogućene da delaju

po zakonu autoritarne vlasti, monarhističke ili socijalističke. Razume se, takvi
zakoni i represivne mere protiv separatista bile su podržane od spoljnopoli-
tičkog činioca. Utoliko, premda neophodan uslov, unutrašnji činioci nisu bili
i dovoljan uslov nestanka Jugoslavije.699
Ako bi, pak, podsticaji održanju Jugoslavije bili nasilne prirode, onda se
ne bi moglo govoriti o vladavini naroda u Jugoslaviji.700 Time se na dnevni red
stavlja pitanje načelne održivosti Jugoslavije u obliku parlamentarnog više-
stranačkog političkog sistema. Ipak, valja pretpostaviti da se ključan uslov
opstanka Jugoslavije možda mogao pomeriti unutar Jugoslavije da su pra-
vila takmičenja bila prihvaćena od velike većine svih nacija, a naročito od Srba
i Hrvata kao centralnih i, uz Bugare, najvećih južnoslovenskih nacija. Naime,
privrženost južnoslovenskih nacija Jugoslaviji zacelo bi znatno otežala anti-
jugoslovenskim spoljnim činiocima da odlučno utiču na održanje države juž-
nih Slovena, jer bi neophodan uslov raspada Jugoslavije nestao.
10.5. BiH i Kosovo kao pokazatelji „novog militarističkog humanizma“

u službi američkog imperijalizma
Ono što konzervativni i naročito liberalni autori po pravilu previđaju, a

radi se o sličnostima između SFRJ i BiH, levičari ističu u prvi plan. Oni u pore-
đenju Jugoslavije i Bosne i Hercegovine vide jedan od glavnih argumenata
pri pokazivanju i kritikovanju neiskrenosti stvaralaca politike prema Bosni i
Hercegovini u Vašingtonu, Londonu i Parizu. Tako, Dajana Džonstoun kaže:
„Nakon što je odsudno doprineo nasilnom komadanju multikulturne Jugo-
slavije, Zapad je nastavio da idealizuje jedan njen deo kao multikulturni raj:
centralnu jugoslovensku republiku Bosnu i Hercegovinu“ (Džonston, 2005:
55). Levičari, naime, sasvim jasno vide da je BiH tek Jugoslavija u malom, te
da je teško sprečiti raspad BiH u kojoj Srbi i Hrvati, koji ratuju na nivou Jugo-
slavije, uzeti zajedno čine većinu u Bosni i Hercegovini kao delu SFRJ (slučaj
BiH takođe pokazuje da su spoljni činioci dovoljan uslov razbijanja ili održa-
nja neke relativno male i nemoćne višenacionalne države):
„Zbog složenih istorijskih razloga, duboko ukorenjenih u kolektivnoj svesti naroda,

ravnoteža u Bosni počivala je na njenom uključenju u uravnoteženu Jugoslaviju.
699 Treba razlikovati stanje i proces. Unutrašnji činilac je u procesualnom smislu na dugi rok
nagrizao Jugoslaviju dovodeći u pitanje njeno postojanje, ali je bio tek neophodan čini-
lac u smislu izazivanja stanja koje spoljni činilac može iskoristiti za presudno razbijačko
delanje.
700 Razume se, levičari argumentuju da ni sada narod ne vlada u republikama naslednicama
Jugoslavije, već su na vlasti multinacionalne kapitalističke kompanije i domaći kapitalisti.
(...) Dok je zapadnim autsajderima srpsko-hrvatski konflikt mogao da liči na svađu

retrogradnih nacionalizama, Bosna je izazivala patos nevine žrtve između dve
vatre. Bosanci su zaista bili žrtve, ali pitanje ko je za to kriv veoma je složeno. Evro-
pljani koji su nesvesno doprineli nesreći nisu naravno jedva čekali da na sebe pre-
uzmu odgovornost, a najlakše je bilo svaliti je na Srbe. Secesija Slovenije i Hrvat-
ske poremetila je ravnotežu jugoslovenske federacije, uvećavajući relativnu težinu
Srbije. Ovo se nije dopadalo muslimanskim i hrvatskim liderima u Bosni i Hercego-
vini, kao ni vladi Makedonije. Muslimanski i makedonski lideri, međutim, oklevali su
da se bace u krvav i neizvestan građanski rat proglašenjem nezavisnosti. Na ovoj
tački, opreznim i konstruktivnim pregovaranjem, mogao je da se izbegne rat i da
se spase federacija kao i da se izbegne preterano velika dominacija Srbije. Među-
tim, umesto ’arbitriranja’ za koje se navodno bila opredelila, Badinterova komisija
Evropske unije gurnula je Bosnu i Hercegovinu prema napuštanju federacije – i
prema ratu – time što je zakazala referendum za nezavisnost“ (Džonston, 2005: 55).
Doista, Alija Izetbegović je jednom kazao da je spreman da za nezavisnost

BiH žrtvuje mir. Umesto toga, autorka smatra da je Bošnjacima bilo uputnije
da uđu u skraćenu federaciju sa Srbijom, Makedonijom i Crnom Gorom. Sva-
kako, to je bilo razumnije i uštedelo bi mnogo ljudskih života. S druge strane,
koje bi ustavno uređenje omogućilo „da se izbegne preterano velika domina-
cija Srbije“? Zatim, na kojoj tački dominacija Srbije postaje „preterano velika“,
a kada je podnošljiva? Naposletku, koliko je nacionalistički duh pušten iz boce
s otcepljenjem Slovenije i Hrvatske mogao da bude vraćen u bocu u ostatku
Jugoslavije? Pa ipak, bez obzira na ta pitanja, verovatno je da bi rešenje za
koje se autorka založila bilo najmanje loše u poređenju sa svim drugim reše-
njima, iako bi i ono prevashodno zavisilo od spoljnog činioca. Doista, SAD i
EU nisu tako mislile, a njihovo mišljenje je ono koje je najrelevantnije u peri-
odu neposredno posle Hladnog rata. Stoga su one pozvale „narod“ BiH da se
izjasni na referendumu da li je za nezavisnost. Naravno, bilo je sasvim pred-
vidljivo da će Srbi biti protiv i da će jedan narod u BiH biti preglasan, iako je
konstitutivan, čime će biti prekršen postojeći ustav BiH:
„Ljudi na Zapadu nikad nisu shvatili značaj ’konstitutivnih naroda’ u Jugosla-

viji. Srbi u Bosni i Hercegovini žestoko su se protivili secesiji od Jugoslavije. Oni
su smatrali da su bez njihove saglasnosti kao ’konstitutivnog naroda’ secesija i
referendum nelegalni. Umesto da pokloni pažnju argumentima obeju strana,
zapadna sredstva informisanja i vlade podsticali su muslimanske secesioniste,
koji su na osnovu toga smatrali da je Zapad moralno obavezan da ih izvuče iz
kaljuge u koju ih je gurnuo” (Džonston, 2005: 55–56).
Gore navedene reči svedoče o autorkinom odličnom razumevanju pro-

blema BiH i pristrasnosti EU prema Bošnjacima. Treba, međutim, pomenuti
i činjenicu da ona suviše homogenizuje države Zapada. Naime, pojam

Zapad najčešće više skriva nego što otkriva. Neretko ga ideološki koriste
oni koji orijentalizuju Balkan u cilju obezvređivanja kako azijskih civilizacija,
tako i Balkanaca. Funkcija orijentalističkog i balkanističkog diskursa jeste
podizanje samopoštovanja onih koji pripadaju civilizaciji Zapada. Naravno,
ovo nije cilj levičara čije se pisanje ovde analizira. Oni kritikuju Zapad, ali
homogenizujući različita društva kroz kritiku Zapada katkad propuštaju da
uvide pukotine među državama same EU, kao i pukotine između SAD i EU, ili
između SAD i Kanade. Time nesvesno idu na ruku onima koje s punim pra-
vom kritikuju.701
Prema levičarima, kapitalistima sa Zapada bio je potreban nestanak Jugo-
slavije kako bi napravili nove kolonije na Balkanu: „Neokolonizacija Bosne je
logična kulminacija dugotrajnih napora Zapada da poništi jugoslovenski
eksperiment sa tržišnim socijalizmom i radničkim samoupravljanjem kako bi
nametnuo diktat slobodnog tržišta“ (Chossudovsky, 1996).
Iako se slažu da Slobodan Milošević nije bio primeran državnik, te da su
neki Srbi počinili zločine u ratovima za jugoslovensko nasleđe, oni ustaju pro-
tiv mišljenja da su to jedini „loši momci“ i protiv previda da su u celoj priči oko
razbijanja Jugoslavije strani moćni akteri, u prvom redu Nemačka u ranoj fazi
razbijanja SFRJ, a potom SAD i NATO imali svoje interese koje su ostvarivali
protivno potrebama naroda na Balkanu i protivno međunarodnom pravu. To
i objašnjava činjenicu da oni relativno kasno počinju da aktivnije pišu o kraju
Jugoslavije. Može se reći da veći deo napisanog nastaje posle Dejtonskog spo-
razuma, i naročito tokom i nakon NATO bombardovanja SRJ. Tako, jedan od
najistaknutijih liberterskih levičara, Edvard Herman (Edward S. Herman) piše:
„Hegemoni okvir o Balkanu ima demonizaciju u svome jezgru. Ovo uokvirava-

nje je dalo rezultate, uzrokujući podršku politici NATO mnogih liberala i levičara,
koji su gledali na svaki oštar napad na NATO kao na ’prosrpski’ ili ’promiloševićev-
ski čin’. No, dok se nekoliko tuceta kritičara čija antinato stajališta znam i delim
slažu da je Milošević siledžija702 i da su Srbi učinili užasne stvari, niko od nas ne
701 Na nekim drugim mestima autorka je odlično razlikovala suprotstavljene interese naj-
moćnijih država na zapadnoj hemisferi: „U Aliji Izetbegoviću i njegovoj Stranci demokrat-
ske akcije (SDA) Sjedinjene Države su dobile svog klijenta (ili piona) iza kojeg je trebalo
stajati u tihom rivalstvu između zapadnih sila nad ostacima Jugoslavije ’u raspadu’. Ako
je Nemačka imala svog klijenta, Hrvatsku, i Sjedinjene Države su sad dobile svog“ (Džon-
ston, 2005: 59). No, za SAD je bila važna i poruka arapskim islamskim zemljama. Podrška
sarajevskoj vladi imala je funkciju prividnog neutralisanja favorizovanja Izraela.
702 Ovakvo mišljenje o Miloševiću deli npr. i Tarik Ali (Tariq Ali) koji postavlja pitanje o Fra-
nji Tuđmanu i etničkom progonu gotovo 200.000 Srba iz Hrvatske, ali i o Benjaminu
Netanijahuu (Netaniyahu) i njegovom rasističkom ponašanju prema Palestincima. No,
veli Ali, Tuđman i Netanijahu „su bili na ’našoj strani’ i ništa drugo nije bilo važno“ (Ali,
2000: 348). Dajana Džonstoun, međutim, ima pozitivnije mišljenje o Miloševiću: „Ono
stavlja ove činjenice u središte problema o kojima se ovde radi. Ono što je u pita-
nju jesu pravi ciljevi i posledice politike NATO, koji nemaju ništa sa humanitariz-
mom: dugotrajne intervencije NATO koje su pogoršale sukob na Balkanu, njen
propust da istraži, a kamoli iscrpe mogućnosti mirnog rešenja sukoba, i njeno
konačno oslanjanje na krajnje nasilje u kršenju nadležnosti UN i međunarodnog
prava“ (Herman, 2001).
Dakle, ono što liberterske levičare prevashodno zanima nije nestanak

Jugoslavije per se, već njegova instrumentalizacija od strane velikih sila, u
prvom redu SAD i NATO, kako bi ostvarile sopstvene interese. Očigledno, zarad
ostvarenja tih interesa trebalo je Slobodana Miloševića i Srbe demonizovati u
cilju uspešne propagande. Činjenica da mnogi liberali, pa čak i levičari, nemaju
razumevanja za ovakav pristup dovodi do čestih i žestokih polemika između
liberterskih socijalista i levih liberala. Najčešće opšte teme polemika jesu rat u
BiH i na Kosovu, a posebno pitanje genocida i humanitarne intervencije. Ono
što levi liberali smatraju neupitnim, da se genocid dogodio i da je humani-
tarna intervencija bila nužna, te da je svako poricanje ovih činjenica moralno
nedozvoljivo i ravno istorijskom revizionizmu i negacionizmu izraženom u
poricanju holokausta, liberterski socijalisti žustro osporavaju.
Tako, Ed Herman smatra da je korišćenje reči genocid u kontekstu ratova
za jugoslovensko nasleđe imalo isključivo ideološku funkciju uvlačenja i prav-
danja intervencije NATO:
što je zaista bilo mana kod Miloševića bila je mešavina optimizma i neodređenosti, što
nije retkost kod ambicioznih političara. Za njega se često govorilo da je bolji taktičar
nego strateg“ (Džonston, 2005: 30). „Izvesno, jedna od stvari koja je učinila Miloševićev
’srpski nacionalizam’ tako nepodnošljivim za mnoge kritičare (domaće i strane) jeste to
što je on igrao na nacionalističku kartu, ne da raskrsti sa socijalističkim sistemom, već
da ostane u njemu, ili tačnije u ostacima toga sistema, kako pozitivnim kao što je soci-
jalna zaštita, tako i negativnim kao što je sistem patronaže i kontrola ključnih institucija
uključujući policiju i medije. Međutim, negativne ostatke su zadržali i predsednik Slo-
venije Milan Kučan, predsednik Hrvatske Franjo Tuđman i predsednik Makedonije Kiro
Gligorov; svi su oni kao i Milošević bili istaknuti komunisti u Titovoj Jugoslaviji. Kao i
ostali, Milošević je napustio Savez komunista, formirao novu stranku i pobedio na više-
stranačkim izborima. Značajna razlika je u tome što je Miloševićeva Socijalistička par-
tija Srbije zadržala izvestan interes za socijalizam i što on nikad nije imao moćne spon-
zore na Zapadu“ (Džonston, 2005: 46). U ovom prikazu ima netačnosti, jer Milošević nije
napustio Savez komunista već ga je preobrazio u Socijalističku partiju Srbije, zadržavši
svu imovinu SKS i SSRN. Takođe, nakon Dejtona, on je u SAD važio za „garanta mira na
Balkanu“ i „čoveka s kojim se može obaviti posao”. No, uvid da je nacionalizam korišćen
u cilju održanja socijalističkog poretka, te da zato nije bio prihvaćen od strane SAD i
EU, sasvim je na mestu. Nacionalizme koji su bili poluga za obaranje socijalizma i uvo-
đenje kapitalizma politička i intelektualna elita SAD i EU pozdravljala je kao demokrat-
ske. Uopšte, antikomunizam je tokom prve polovine devedesetih služio kao jemstvo
da je neko demokrata, pa su i neki šovinisti uspeli da se prošvercuju kao demokrati, što
je omogućavalo ideologizovano antikomunističko mnjenje.
„Kroz sve ratove u Jugoslaviji 90-ih bilo je zapomaganja o genocidu – prvo u

Bosni, zatim na Kosovu, sa Srbima kao glavnim zlikovcima i bosanskim muslima-
nima i potom kosovskim Albancima kao žrtvama. Brojevi civila među bosanskim
muslimanima ubijenih od strane bosanskih Srba dostizali su 250.000 ili 300.000
do 1993, a izvor ovih obaveštenja bili su zvaničnici bosanskih muslimana koji su
bili poznati lažovi703 i pregaoci na poslu uvlačenja NATO u rat na njihovoj strani.
Kroz period 1992–1995. propagandne tvrdnje o srpskim masakrima, logorima
smrti i logorima za silovanje bile su naveliko proizvođene ne samo od musli-
mana, već i od zvaničnika NATO i oduševljeno naivnih medija na Zapadu. Do
1995, ratni huškač Dejvid Rif (David Rieff ) je tvrdio da je ’genocid’ nad bosan-
skim muslimanima ’gotova stvar’.”704 (Herman, 2007).
Iako ima i nepreciznosti, jer tokom rata u Sloveniji niko nije govorio o
genocidu i retko ko ga je pominjao i tokom rata u Hrvatskoj, ovakvo viđe-
nje hegemonog tumačenja raspada Jugoslavije i pratećeg rata u osnovi je
tačno, naročito u pogledu demonizovanja Srba i viktimizovanja Bošnjaka i
Albanaca. Doista, propagandna mašinerija najmoćnijih zapadnih zemalja neu-
morno je radila svoj posao, a južnoslovenski antisrpski propagandisti služili
su kao dobavljači katkad istinitih, ali često i neistinitih ili poluistinitih, pa kad-
što i lažnih obaveštenja (Bakić, 2008; 1999; 1998; 1997b). Međutim, postav-
lja se pitanje da li kritičari ovakvog hegemonog okvira i diskursa sa levice ne
padaju kadšto u iskušenje da opravdaju ono što se ne može pravdati. Prime-
rice, Ed Herman kaže:
„No, na nesreću Rifa i njegovih kompanjona ratnih huškača i propagandista,

pojavile su se 2005. i 2007. dve studije, jedna Eve Tabo (Ewa Tabeau) i Jakuba
Bijaka (Jacub Bijak) objavljena 2005. pod pokroviteljstvom od Zapada organi-
zovanog Tribunala za Jugoslaviju, druga 2007. koju je objavio bosanski musli-
man, pravnik Mirsad Tokača, i koju je finansirala norveška vlada, u kojima se
tvrdi da ukupan broj poginulih u bosanskom ratu na svim strnama, među voj-
nicima i civilima, iznosi oko 100.000, od kojih je bilo 40.000–55.000 civila (uklju-
čujući hiljade Srba). Ove nove vrednosti se sporo i uz otpore probijaju do vodećih
703 D. Džonston navodi konkretno ko je izumeo 200.000 poginulih: „Što se tiče često ponavlja-
nih i nikad verifikovanih statističkih podataka, bivši službenik Stejt departmenta, Džordž
Keni, ispitivao je poreklo ove brojke i utvrdio da je njen izvor bosanski ministar informa-
cija Senada Kreso, koja je krajem juna 1993. ’saopštila novinarima da je 200.000 poginulo’
(...)“ (Džonston, 2005: 69).
704 „Za Rifa, kao i za ostale, optužba za genocid je sama po sebi tako evidentna da je ne treba
ni dokazivati. On je samo ponavljao brojku koju su svi ostali ponavljali: 200.000 poginulih.“
(Džonston, 2005: 69) Zanimljivo je da je D. Rif sin književnice i šezdesetosmašice Suzan
Zontag koja je pokušala „zapravo da pretvori Sarajevo u viziju kulta Bosne postavljajući
na scenu Beketov komad Čekajući Godoa, žaoka je očito bila uperena prema ’međuna-
rodnoj zajednici’ koja je sporo pružala pomoć muslimanima“ (Džonston, 2005: 68).
izveštaja zato što naduvani brojevi tako dobro služe potrebama Sjedinjenih
Država i politici NATO i tako su blisko povezani sa predrasudama zapadnih
medija” (Herman, 2007).
U osnovi, radi se o tačnoj dijagnozi, naročito kada su u pitanju iz propa-

gandnih razloga naduvani brojevi poginulih, ali se diskurzivnom strategijom
prećutkivanja prelazi preko činjenice da je među ubijenim civilima, upravo
prema istraživanju Mirsada Tokače, bilo čak 83,33% Bošnjaka,705 što ukazuje da
su oni najviše stradali i da je postojala, nažalost i na nesreću, izvesna sistema-
tičnost u njihovom ubijanju. Funkcija primene ove strategije jeste u neprizna-
vanju da u tvrdnjama protivnika pisca ipak postoji i jedan element koji se ne
može svesti na puku propagandnu zloupotrebu. Isto tako, Dajanu Džonston
je sopstveno levičarsko usmerenje unekoliko približavalo Slobodanu Milo-
ševiću, a udaljavalo od desničarskih političara i ideologija na prostoru bivše
Jugoslavije:706
„Kad su istinski nacionalističke vođe bosanskih Srba, uprkos savetima iz Beo-

grada, tvrdoglavo odbili Vens-Ovenov mirovni plan u maju 1993, iritirani Milo-
šević je odbacio nacionalističku komponentu svoje političke podrške u potrazi
za nagodbom sa Zapadom (potrazi koja je dovela do mirovnog ugovora u Dej-
tonu krajem 1995. godine). Od tada, politički ton vladajuće koalicije padao je
sve jače pod uticaj avangardne Jugoslovenske ujedinjene levice (JUL), stranke
koju je formirala njegova supruga Mirjana Marković. JUL je bila yuppie stranka
(...) neki od njenih elitnih članova bili su umešani u manje-više ilegalnu trgovinu
koju su izazvale međunarodne sankcije, ali je njena doktrina bila savršen kom-
pendijum modernih levičarskih ’stranački korektnih’ ideja i multikulturnog zajed-
ništva koje nije imalo ničeg zajedničkog sa nacionalizmom” (Džonston, 2005: 47).
705 Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 1991–1995, Istraživačko-dokumentacioni centar Sara-

jevo, http://www.idc.org.ba/prezentacija/rezultati_istrazivanja.htm (pristupljeno 10. avgu-
sta 2007).
706 Primer takve tvrdnje jeste i sledeći navod: „Porodice Izetbegović i Šaćirbegović pripa-
dale su višem sloju muslimana (’beg’ u bosanskim prezimenima potiče od turske titule
’bey’) koji je uživao elitne privilegije tokom otomanske vladavine i smatrali su se pouz-
danijim antikomunistima od bosanskih Srba koji su potomci potčinjenih seljaka“ (Džon-
ston, 2005: 60). Kao što se vidi, učinjena je logička greška pars pro toto, pa se prećutno i
dvosmisleno, ako ne većini članova SDA onda vođstvu, pripisuje da potiče od privilego-
vanih muslimana u Osmanskom carstvu, što je, čak i ako se ostane na vođstvu SDA, pro-
blematična tvrdnja. Mada tvrdnja Džonstonove nije sasvim bez osnova, pošto se „nova
(poslekomunistička, prim. aut.) bosanska elita (se) u značajnoj mjeri (ne postoje pouzdana
istraživanja) regrutirala od potomaka ranijih begovskih obitelji” (Kamberović, 2003: 164).
U ideološkom viđenju Džonstonove, međutim, povezuju se bogati muslimani sa antiko-
munističkim usmerenjem, dok se Srbi povezuju sa siromašnim seljacima, iako je među
njima u BiH bilo i bogatih trgovaca, što levičarskoj publici kojoj se Džonstonova prven-
stveno obraća jednu stranu u sukobu prikazuje negativnom a drugu pozitivnom.
Doista, ovakvu pohvalu JUL je mogao dobiti samo od nekoga ko je odu-

ševljeni levičar i verovatno ne živi u Srbiji devedesetih. S druge strane, dobro
je uočena razlika između iskrenog desničarskog nacionalizma SDS i manipu-
lativnog korišćenja nacionalizma Slobodana Miloševića. Usledilo je i poređe-
nje potonjeg sa Tuđmanom i Izetbegovićem:
„Ako ga (Miloševića, prim. aut.) upotreba kriminalaca za izvršenje prljavih poslova

čini kriminalcem, on može da se smatra kriminalcem – ali sasvim izvesno ne više
(pre bi se reklo manje) od preminulog predsednika Tuđmana ili Alije Izetbegovića
koji u očima mnogih nosi oreol sveca. Svi oni su se služili, ili su bar dozvoljavali,
paravojnim grupama i gangsterima da obavljaju svoj prljavi posao, ali je samo
Srbin, poznat kao Arkan, bio u žiži interesovanja zapadnih medija. Za razliku od
drugih, Milošević je bio prisiljen da se služi ekstralegalnim sredstvima da omo-
gući svojoj zemlji da opstane uprkos surovim ekonomskim sankcijama. Ali nema
ni traga od njegovih reči ili dela kojima bi se potvrdili ’dehumanizujuća uverenja’
i ’eliminacionistički planovi’ (reči Daniela Jone Goldhagena u The New Republic,
17. maj 1999, str. 82) koje mu pripisuju krstaški vitezovi protiv fiktivnog ’srpskog
nacionalizma’.” (Džonston, 2005: 47).
Dok je poređenje predsednika uglavnom na mestu, iako donekle rela-

tivizuje ulogu Miloševića u politici bivše Jugoslavije i Srbije, imajući u vidu
politička ubistva protivnika i ratne zločine nekih pripadnika crvenih beretki,
dotle je osporavanje postojanja srpskog nacionalizma koji se stavlja pod znake
navoda i naziva fiktivnim sasvim izvesno pogrešno. Takođe, čini se da je Arkan
bio kriminalac sa najdužim kriminalnim dosijeom, dok su npr. Jusuf Juka Pra-
zina i Ramiz Delalić Ćelo, iako jednako okrutni, u odnosu na njega bili tek sitni
kriminalci. Istovremeno, međutim, sasvim je ispravno podvrgnuta kritici pro-
pagandistička delatnost Danijela Goldhagena koji se putem korišćenja okvira
agresor–žrtva, diskursa Holokausta i diskurzivne strategije istorijske analogije isti-
cao kolektivnim svaljivanjem krivice na Srbe na veoma sličan način na koji je
prethodno kolektivno satanizovao Nemce (Goldhagen, 1998).
No, najproblematičnije nastojanje liberterskih socijalista jeste neprihva-
tanje tvrdnje da se u Srebrenici dogodio genocid.707 Oko toga se vode žustre
i nepopustljive debate između njih i levih liberala. Najisključiviji u pitanju Sre-
brenice jeste Ed Herman. On smatra da nema ni govora da je u Srebrenici bilo
ičega što se može nazvati genocidom:
707 Džonston veli da je „naziv ’genocid’ za zločine počinjene nakon pada Srebrenice prete-
ran (je) i politički motivisan“ (Džonston, 2005: 188). Takođe: „Neizvesnost u pogledu broja
poginulih uporno ostaje, kao i okolnosti, motivi i politički značaj stvarnih ili pretpostav-
ljenih ubistava“ (Džonston, 2005: 179). Osim toga, insistira se da se radi o odmazdi za zlo-
čine koje su trupe Nasera Orića činile nad Srbima u okolini Srebrenice i Bratunca.
„Dok je bosanski ’genocid’ doveden u pitanje, srebrenički masakr iz jula 1995.

je opstao kao institucionalizovani ’genocid’. No, to je urađeno uz suočavanje sa
nepremostivim problemima: od strane NATO organizovan i poslušan jugosloven-
ski Tribunal (misli se na Haški tribunal, prim. aut.) smatra da može biti genocida u
jednom malom gradu u kojem su vršioci genocida autobusom prevezli sve žene
i decu iz ciljane populacije na sigurno, i gde tvrdnje o 8.000 ubijenih nikada nisu
potvrdili forenzičari ili poverenja dostojni svedoci koji bi potvrdili ovoliko ubija-
nje. Tvrdnje opstaju na osnovu političke koristi i agresivnog dovođenja u pita-
nje sumnji u njihovu istinitost kao ’revizionizma’ i ’poricanja’.“ (Herman, 2007).
Dakle, autor ne poriče da je u Srebrenici bilo masovnog masakra muška-

raca sposobnih za borbu, ali poriče da je taj masakr imao genocidne osobe-
nosti. Kao argumenti navode se činjenica da su žene i deca pošteđeni,708 te
da broj ubijenih nije verodostojno potvrđen. Tačno je da su borci za političku
korektnost i kvalifikovanje masakra u Srebrenici kao genocida prilično jedno-
strani i agresivni, te da one koji „genocid“ ne samo u Srebrenici, već i u celoj
BiH dovode u pitanje etiketiraju kao „revizioniste“ i „negacioniste“. Ipak, čini
se da kombinacija masovnog proterivanja žena i dece s prostora Srebrenice
uz istovremeni pokolj svih ratnih zarobljenika i što većeg broja onih koji su
pokušali da se probiju iz obruča svedoči o nameri da se muslimani iskorene
iz Srebrenice. Iako je ovaj ograničeni prostor relativno male površine, čini se
da ovakav pokušaj snaga generala Mladića ima smisla nazvati genocidom.709
Isto tako, potpuno je jasno da genocida u celoj BiH nije bilo, a da su
etničko proganjanje stanovništva vršile sve zaraćene strane. Bosanski Srbi su
bili najjači, pa su najviše zla i napravili. Tačno je, međutim, i to da su se Boš-
njaci kao najslabiji oslanjali ne toliko na snagu na bojnom polju, koliko na
diplomatsko-medijsko ratovanje. Na prostorima koje su oni kontrolisali bilo
je pojava etničkog talaštva, tj. zabranjivanja Srbima napuštanja izvesnih gra-
dova, npr. Sarajeva. Prigovor da ni drugi nisu mogli napustiti Sarajevo gubi
na snazi ako se zna da je rat bio prevashodno etničke naravi.
No, ako je povodom Srebrenice Ed Herman pao na ispitu,710 iako je dao
puno na planu razumevanja antisrpske i promuslimanske moralističke pro-
pagande u krugovima američkih i evropskih liberala koja se vodila povodom
708 Iako među sahranjenima ima i dece mlađe od 15 godina i staraca od preko 80 godina.
709 Može se argumentovati da Srebrenica treba da služi kao opomena u šta se može izroditi kraj-
nji nacionalizam. Srbi kao nacija, a i društva Srpske i Srbije, mogli bi napredovati u etičkome
smislu, pod uslovom da im Srebrenica iskreno služi kao moralna opomena. Nešto slično se
u budućnosti nikada i ni po koju cenu ne sme ponoviti. Već i jedna Srebrenica je suviše.
710 Smatrao je i da će „dalja integracija Srbije u EU značiti dodatnu dozu neoliberalizma koja
će od zemlje koja je nekad bila egalitarnija i humanija napraviti zemlju zavisniju i manje
sposobnu da preživi. Jači otpor šargarepi i štapu SAD i EU će vrlo moguće pomoći srp-
skom javnom dobru jednako kao i ponosu“ (Herman, 2008). Problem je jedino u tome
rata u BiH, onda analiza pisanja svih praćenih liberterskih socijalista povo-
dom Kosova zaslužuje višu ocenu. Nepogrešivo je prepoznato korišćenje „alibi
diplomatije” u Rambujeu, arogantno kršenje međunarodnog prava, kao i pra-
vila i običaja rata (korišćenje kasetnih bombi i ubijanje civila) i propagandi-
stičko moralisanje kojim je pravdana ova „humanitarna intervencija“.711
Tako, najpoznatiji i najuticajniji liberterski levičar, ali i najpriznatiji lingvista
XX veka, profesor MIT i jevrejski kritičar politike Izraela i američkog imperija-
lizma, Noam Čomski, u svojoj knjizi Novi militaristički humanizam bespoštedno
podvrgava kritici bombardovanje SRJ od strane NATO pakta.712 U tom smislu,
naročita pažnja posvećena je masakru u Račku koji je bio izgovor za bombardo-
vanje. Ispitujući iskrenost zgroženosti vođa SAD i EU masakrom u Račku, Čom-
ski uvodi test „pitajući se kako iste vođe reaguju na slične ili gore masakre u isto
vreme, gde je njihova neposredna odgovornost ogromna“ (Čomski, 2000: 52).
Čomski navodi Istočni Timor kao „mesto najgoreg krvoprolića u pore-
đenju sa veličinom stanovništva od holokausta“ (Čomski, 2000: 54). Pa ipak,
„’laburisti izvoze više oružja i druge vojne opreme Indoneziji nego što su tori-
jevci – uprkos velikom hvalisanju Robina Kuka o ’etičkoj’ stranoj policiji, ikad
uradili (...) dok je prodaja sitnog naoružanja, uključujući i mašinke, dvostruko
porasla pod laburistima’. Kao opravdanje, Forin ofis je naveo poboljšanje situ-
acije u Istočnom Timoru“ (Čomski, 2000: 56–57). No, naposletku su, pošto je
ova knjiga objavljena, u Istočni Timor došle snage UN, ponajviše iz relativno
bliske Australije, i on je izborio izvesnu nezavisnost od Indonezije.
Osim Istočnog Timora, Čomski je kao drugi primer nezainteresovanosti
američke vlade Bila Klintona za problem masovnog kršenja ljudskih prava
naveo Kolumbiju. Uporedio je brojeve ubijenih i izgnanih u Kolumbiji i na
Kosovu godinu dana pred početak bombardovanja NATO. Na Kosovu je bilo
dve hiljade ubijenih, u Kolumbiji između dve i tri hiljade, na Kosovu je bilo
što do sada jaki otpor Srbije (tokom vladavine Slobodana Miloševića) nepravednoj poli-
tici SAD i u manjoj meri EU ne samo da nije doneo ploda, već ju je prilično obogaljio, pa
nije jasno otkud ovakav zaključak na kraju inače dobrog članka o pristrasnosti pisanja The
New York Times o bivšoj Jugoslaviji uopšte, a posebno o Kosovu.
711 Razume se, u Srbiji je upotreba reči „genocid“ bila često sasvim nekritički upotrebljavana
u svrhu viktimizovanja Srba. Dobar primer jeste nacrt Memoranduma SANU. Na ovo je
ispravno ukazala i Dajana Džonston. Ona obaveštava da je čak i jedan od autora nacrta
Memoranduma Vasilije Krestić u razgovoru s njom priznao da je upotreba reči „geno-
cid“ za događaje na Kosovu osamdesetih godina preterana, iako je ostao pri tvrdnji da
se radilo o „kulturnom genocidu“, što je autorka, takođe s pravom, odbacila kao neosno-
vano (Džonston, 2005: 271).
712 Pomenuta knjiga citirana je u 133 studije, što je velika citiranost za knjige posvećene
nekom od problema Jugoslavije. Treba, međutim, pomenuti da je najcitiranija knjiga Čom-
skog o lingvistici Aspekti teorije sintakse (Aspects of the Tehory of Syntax, 1965) citirana u
7843 studije, te da su i nekolike druge knjige istog autora navedene u nekoliko hiljada
bibliografskih jedinica. Otud se može zaključiti da je ugled koji Čomski uživa kao intelek-
tualac u javnosti presudno doprineo ovako relativno velikoj citiranosti knjige o Kosovu.
između 200 i 300 hiljada izbeglih (unutar Kosova), a u Kolumbiji oko 300
hiljada. Veli se da su „cifre jezivo slične“, iz čega je jasno da oba slučaja zaslu-
žuju osudu i brigu. No, ono što Čomski propušta da uradi jeste da uporedi broj
stanovnika Kolumbije (43.620.000) i Kosova (približno 2.300.000). Kada bi to
uradio, onda bi bilo jasno da je u odnosu na broj stanovnika mnogo veći broj
proteranih i ubijenih bio na Kosovu713 no u Kolumbiji.714 Da li se radi o namer-
noj manipulaciji brojevima ili, imajući u vidu potresnu visinu apsolutnog broja
u oba slučaja, o iskrenoj humanističkoj težnji da se ukaže na duple standarde
vladajućih elita SAD i EU?
Međutim, vlada Bila Klintona je Srbiju bombardovala, a u Kolumbiji nije
učinila ništa, iako u potonjoj izbeglička kriza nije skorašnjeg datuma, već je tra-
jala godinama unazad, prevazilazeći milion izbeglica ukupno715 (Čomski, 2000:
61). No, ključna razlika, prema Čomskom, jeste u tome što kolumbijske vlasti
slede uputstva „Kenedijeve administracije“ koja je savetovala kolumbijskoj voj-
sci da „izabere civilno i vojno osoblje koje će... ukoliko je nužno izvršiti para-
vojne sabotaže i/ili terorističke aktivnosti protiv poznatih komunističkih zago-
vornika“, što treba da podrže i SAD (Čomski, 2000: 62). U slučaju Kosova su, pak,
američke simpatije bile na strani albanskih pobunjenika, a ne na strani soci-
jalističke vlasti koja je goneći terorističko-gerilske grupe ugnjetavala i brojne
civile albanske nacionalnosti na Kosovu, pridonoseći nestabilnosti Balkana.
Naposletku, najubedljiviji prigovor, kojem autor ovih redova ne može
naći zamerke, jeste politika Turske prema Kurdima. U istoj godini kada se u
Ruandi dešavao genocid, 1994, odvijala se velika represija u kurdskim pro-
vincijama Turske koja je postala najveći pojedinačni uvoznik američke vojne
opreme i najveći svetski kupac oružja, dok je „’turska armija sve više razvijala
borbu za uništenje kurdskih sela praćenu paljenjem šuma i prisilnim razme-
štanjem stanovništva jugoistočnih regiona zemlje’“ (Čomski, 2000: 70). Istovre-
meno, „kada su grupe za ljudska prava obavestile o turskom korišćenju ame-
ričkih aviona da bi se bombardovala sela, Klintonova administracija pronašla
je način da izvrda zakone koji zahtevaju suspenziju dostave oružja“ (Čomski,
2000: 67). No, Turskoj u globalnoj podeli rada pripada uloga regionalne sile, tj.
američkog redara na Bliskom istoku. Utoliko, masovna kršenja ljudskih prava,
etnički progoni primenom taktike spržene zemlje i masovna ubistva ostaju
nekažnjena, ako ne i pozdravljena.716
713 13% interno raseljenih.

714 Nepun procenat interno raseljenih.
715 Čak i ukupan broj izbeglih za nekoliko godina iznosi 2%, što je znatno manje od 13%
koliko ih je bilo pred NATO bombardovanje na Kosovu.
716 „Američko podržavanje etničkog čišćenja i varvarstva u Turskoj je, definitivno, ’pod našim
nadzorom’, i treba da nam je to prva briga, daleko više od zverstava u regionima koji nisu
delovi NATO“ (Čomski, 2000: 109). Naravno, Čomski je u pravu, ali praktična politika i etika
najčešće nemaju mnogo zajedničkih crta.
Osim toga, liberterski levičari dovode u pitanje i poverenje u izvestioca

o masakru Vilijema Vokera (William Walker), koji je rukovodio timom OEBS na
Kosovu. Služeći se retoričkim sredstvom ironije, Čomski Vokera naziva struč-
njakom „za verifikaciju državnih zločina“, jer je služio i kao ambasador SAD u
El Salvadoru. Tada je gledao kroz prste zverstvima koje su snage te zemlje,
obučene u SAD, izvršile nad šest jezuitskih sveštenika, njihovom kuvaricom
i njenom kćerkom. Voker je komentarisao da on zločin „ne prašta, ali u ova-
kvim vremenima velikih emocija i gneva, ovakve stvari se dešavaju“ (Čomski,
2000: 52; Džonston, 2005: 300–301). No, kao što je bio dobar službenik SAD
kada je trebalo zažmuriti pred kršenjem ljudskih prava, pa i pred zločinima,
u vreme Hladnog rata, tako je to i posle pada Berlinskog zida, „na početku
Novog humanizma“ (Čomski, 2000: 53). Sada je, naime, potrebno izveštavati
o kršenjima ljudskih prava. Sem toga, naglašava se da su Evropljani uposleni
u misiji OEBS uvideli da Voker neguje „privilegovane odnose sa OVK“ (Džon-
ston, 2005: 298–299).
Takođe, „zamenik šefa francuske KVM, ambasador Gabriel Keler, žalio se
da je posle ’svakog povlačenja jugoslovenske armije ili srpske policije sle-
dilo nastupanje snaga OVK’. OVK je koristila srpsko uzdržavanje ’da konsoli-
duje svoje položaje svuda nastavljajući da krijumčari oružje iz Albanije, da
odvodi i ubija civile i vojno osoblje, kako Srbe tako i Albance’. Privatno, Keler
je rekao da veruje kako je Voker namerno sabotirao i bio opsednut željom
da ’čuva OVK za Amerikance’. Misija je kasnije direktno opisana kao ’front CIA’
koja je eksploatisala i uništila jednu potencijalno mirovnu misiju da pomo-
gne obuku OVK kako da se bori protiv Srba“ (Džonston, 2005: 299). Dakle, iz
ovoga sledi da su Amerikanci prevezli Evropljane žedne preko vode, te da
je OEBS, umesto da služi uspostavljanju mira na Kosovu, što je bila zamisao
mnogih u EU, poslužila američkim interesima da se rat na Kosovu iskoristi za
nalaženje opravdanja za postojanje NATO saveza: „’Račak’ je smesta postao
opravdanje za rat alijanse NATO protiv Jugoslavije. Strategija provociranja,
kojom se služila OVK, bila je uspešna – zahvaljući njenim američkim prijate-
ljima“ (Džonston, 2005: 301).
Levičari su se posebno bavili analizom propagandne upotrebe reči „geno-
cid“ u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Uočili su da se ova reč upotrebljava
nenačelno, tj. zavisno od političkih potreba:
„Poznata je činjenica da se Klintonova vlada oprezno uzdržavala od upotrebe reči

genocid za velike masakre Tutsija od strane Hutua u Ruandi. Upotreba ove reči
sugerisala bi potrebu za delanjem, dok je odluka da se ne dela povlačila i odluku
da se izbegne upotreba reči nabijene osećanjima koja bi pokrenula javno mne-
nje da se dela u skladu s rečju. Suprotno, u slučaju Kosova, odluka da se dela zah-
tevala je pokretanje mnenja za podršku nasilne intervencije, pa je sledila i agre-
sivna upotreba reči genocid” (Herman, Peterson, 2000).
Dakako, važno je uporediti slučajeve Kosova i Ruande, što se čini prime-

nom društvene normalizacije ličnih modela, ali je čak još važnije uporediti
slučajeve BiH i Ruande, jer su se ratovi dešavali u isto vreme – 1994. godine; i
dok su kamere najuticajnijih medija snimale rat u BiH, najčešće u Sarajevu, u
kojem su ratovali belci u Evropi, i dok su kolumnisti najuticajnijih dnevnika i
nedeljnika vodili antisrpsku medijsku kampanju – između ostalog, i pomoću
upotrebe reči „genocid“ – dotle se u Africi, u Ruandi, odigravao istinski geno-
cid.717 Kamera velikih medijskih kuća, međutim, tamo nije bilo. Zacelo zbog
toga što vladi SAD nije bilo u interesu da se o toj ljudskoj tragediji sazna.
No, mehanizam upotrebe reči „genocid“ u zavisnosti od potrebe onoga koji
je koristi jeste ono što je važno i na šta su autori s pravom ukazali pažnju.
Razume se, licitiranje brojem žrtava sasvim se uklapa u tu strategiju, kako je
pokazala Dajana Džonston:
„Vilijem Koen (šef Pentagona, tj. ministar odbrane SAD, prim. aut.) kazao je 16. IV
da je 100.000 Albanaca nestalo. Dejvid Šefer, Olbrajtov predstavnik za pitanja
ratnih zločina 18. IV je kazao da je više od 225.000 lica nestalo. Stejt department
je 19. maja javio da broj poginulih može da bude blizu 500.000. Više od godinu
dana nakon okupacije Kosova ispitivanje lokacija koje su najviše ’obećavale’ dalo
je 2.788 tela ljudi različitog porekla i različitih uzroka smrti. (...) Konačno, ako se
broju tela doda broj nestalih Albanaca, zbir ne bi mogao da pređe 5.000“ (Džon-
ston, 2005: 316).
Ovde je jasno prikazano kako se propagandno naduvavaju brojevi od

strane državnih zvaničnika u cilju satanizacije jedne i viktimizacije druge
strane u sukobu. Istovremeno, međutim, treba primetiti da i posle rata
postoji dilema o broju poginulih na Kosovu, jer je prema ministarstvu spolj-
nih poslova SAD broj žrtava oko 10.000, a prema autorki duplo manje.
***
Analiza pisanja liberterskih levičara pokazuje da su oni, premda kritični
u nižem ili višem stepenu prema režimu Slobodana Miloševića, prema njemu
bili blagonakloniji nego prema drugim pojedinačnim delatnicima u raspadu
Jugoslavije. Takođe, iako su u nižem ili višem stepenu bili svesni unutrašnjih
protivrečnosti SFRJ, oni su pretežni uzročni značaj dali spoljašnjim činiocima:
717 Treba, međutim, primetiti da Ed Herman dovodi u pitanje i zvaničnu verziju genocida u
Ruandi. Po njemu, žrtve su Hutu, a ne Tutsi (Herman, 2007). U svakom slučaju, ne bi tre-
balo etnizovati žrtve i dželate, što se nažalost i ovom autoru desilo u samom članku, već
je potrebno utvrditi stanje koje je najbliže istini utvrđujući pojedinačno žrtve i počinioce
zločina. Naravno, činjenica da su pripadnici jedne etničke grupe u većini a druge u manjini
treba da bude utvrđena, ali ne sme se pasti u etnifikaciju etičko-pravnih kategorija poči-
nilaca i žrtvi zločina.
Nemačkoj, Vatikanu i Austriji u prvoj fazi razbijanja SFRJ, tj. do priznavanja

Slovenije i Hrvatske od EU 15. januara 1992, dok u drugoj fazi koja otpočinje
referendumom u BiH o nezavisnosti oni počinju sve više optuživati SAD i EU
za krvavi kraj bivše Jugoslavije.
Čini se, doista, da oni imaju pravo kada smatraju da su spoljašnji činioci
razbijanja SFRJ dovoljan razlog nestanka višenacionalne Jugoslavije, a da su
unutrašnji činioci, premda neophodan, ipak nedovoljan uslov nestanka države
Južnih Slovena. Razlog za ovu tvrdnju nalazi se u činjenici da su obe Jugosla-
vije nestajale onda kada su neki od vodećih činilaca međunarodne politike
bili protiv njenog održanja, a neki drugi bili slabi ili nezainteresovani da bi se
tome suprotstavili, te da je Jugoslavija opstajala kada velike sile nisu aktivno
potpomagale razbijanje zemlje. Međunacionalne napetosti su postojale sve
vreme, ali su autoritarni režimi bili podsticani da održavaju Jugoslaviju, pa
ako treba i silom. Onog trenutka kada je pretnja silom neprijateljima Jugo-
slavije bila zabranjena od strane najjačih spoljnopolitičkih činilaca, njoj više
nije bilo spasa.
U svojim opštim obrisima, levičarska kritika ideologije najmoćnijih čini-
laca međunarodne politike uglavnom je umesna. Naime, jasno su prepoznati
hegemonistički interesi vodećih zemalja i njihovih saveza. Takođe, američki
imperijalizam, doveden u vezu sa kapitalističkim svetskim sistemom, prepo-
znat je kao ona materijalna sila koja pokreće borbu za ideološku hegemoni-
ju.718 Prepoznata je i saradnja južnoslovenskih sa imperijalnim delatnicima
u procesu razgrađivanja SFRJ, kao i ideološke bliskosti koje su ovu saradnju
objašnjavale i pravdale.
Međutim, postoje i bitna saznajna ograničenja ove kritike, uslovljena
temeljnim sadržajima ideologije iz koje ona izrasta. Na prvom mestu, tu je
tendencija, najizraženija u pisanju Edvarda Hermana, da se zbog neprijatelj-
stva prema spoljnoj imperijalnoj politici SAD sve što ona tvrdi i za šta se zalaže
osporava, već zbog same činjenice da ona to tvrdi. Može se čak zastupati i stav
da levičari umeju katkad i izneveriti ideale humanosti zarad opiranja američ-
kom imperijalizmu. Čini se da je to ponajviše slučaj sa negiranjem teze da je
u Srebrenici izvršen zločin genocidne prirode.
Pristrasnost vodećih svetskih političara i sredstava opštenja svakako treba
analizirati i kritikovati, ali ne na uštrb analize i kritikovanja ponašanja onih
kojima je autor ideološki ili etnički bliži. Liberterski levičari, međutim, kori-
ste okvir agresor–žrtva slično njihovim suparnicima među levim liberalima
i socijalnim demokratima, samo što su delatnici izmenili uloge. Dok su kod
levih liberala Srbi dželati, a svi ostali na prostoru Jugoslavije žrtve, dotle su
718 „Ono što se štiti to je ’međunarodna zajednica’ u tehničkom smislu reči: bogati i privile-
govani sektori u industrijskim društvima Zapada, i njihovi saradnici i kolege na drugim
mestima“ (Čomski, 2000: 162).
prema liberterskim levičarima Srbi žrtve, a Amerikanci i Nemci dželati, dok

su Hrvati, Bošnjaci i Albanci šegrti i klijenti dželatovi. Dakle, okvir je isti, ali su
uloge različito podeljene.
Takođe, čini se da postoji težnja da se politika SAD neizostavno prikaže
u što lošijem svetlu. Iako ona, bez ikakve sumnje, daje puno povoda za crno
oslikavanje, ipak treba imati u vidu da stvari nisu uvek crno-bele, te da opre-
zni istraživač vodi računa o nijansama dok istražuje i analizira različite druš-
tvene pojave. Otuda, dobija se utisak da većina liberterskih levičara nije uvek
u stanju da se otrgne potrebi društvene kritike zarad nepristrasne i hladne
naučne analize.
Međutim, ove kritičke napomene niukoliko ne spore vrline nekonfor-
mističke analize nestajanja SFRJ koju su ponudili liberterski levičari. Naučni
otklon od konformizma gotovo uvek je pohvalna tendencija, pa je tako i u
ovom slučaju. On je omogućio ovoj struji društvene nauke i kritike da jasno
uvidi ono što su previđala mainstream sredstva masovnog opštenja, vladini
činovnici SAD i većine zemalja EU, kao i, nažalost, većina akademskih istra-
živača. Naime, jasno je pokazano da su spoljnopolitički činioci kršili među-
narodno pravo i moralne norme, kao što je npr. bio slučaj pri priznavanju
Hrvatske bez prethodno postignutog dogovora o položaju Srba kao kon-
stitutivnog naroda u Hrvatskoj; ili kao što je slučaj pozivanja naroda BiH na
referendum o nezavisnosti, iako se rezultat unapred mogao predvideti, a
da konstitutivnost Srba uopšte nije priznata, čime je narušen važeći ustav
BiH; ili kao što je slučaj sa bombardovanjem Srbije bez prethodno dobijene
saglasnosti Saveta bezbednosti UN uz korišćenje moralističke argumenta-
cije koja je skrivala realne političke i ekonomske interese SAD i NATO saveza.
Prikazane su, takođe, različite političke, dipolomatske i medijske klopke, kao
što su alibi diplomatija u Rambujeu ili tobožnje zgražanje Vilijema Vokera
nad ubijenim navodnim civilima u Račku, ili naduvavanje broja žrtava razli-
čitih zločina u BiH i na Kosovu.
Uopšte, delanja velikih i moćnih političkih delatnika uvek treba da
budu podvrgnuta oštrijoj analizi i kritici od delanja malih koja se često
odvijaju u veoma suženom manevarskom prostoru. U tom svetlu, veoma je
zabrinjavajuća tendencija istraživača iz akademskog sveta moćnih država
i bogatih univerziteta da veću pažnju posvećuju zločinima mikrozločinaca
koji se suprotstavljaju volji makrozločinaca. No, to ne sme da odvuče pažnju
ni istraživačima iz malih i siromašnih zemalja i univerziteta koji bi se bavili
samo svetskim nepravdama, a zanemarivali nepravde koje pripadnici nji-
hove nacije čine susednim nacijama. Potrebno je, prema tome, istraživati
celinu društvenih odnosa na globalnom nivou, barem u onoj meri u kojoj je
i sopstveno društvo ujedno sudeonik i tvorevina globalnih kretanja. Jedino
na taj način moguće je umaći opasnostima provincijalizma u društvenim
naukama.
11.6. Značenje i značaj „razbijanja SFRJ“ za uobličavanje

levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida
Groteskna je ironija da se Holokaustom, događajem koji je diskre-

ditovao imperijalizam Zapada više no ijedan drugi, sada manipu-
liše kako bi se opravdala još jedna intervencija Zapada na Istoku.
Deniel Nejsin (Daniel Nassin)
Living Marxism
Tokom Hladnog rata je veliki deo krajnje levice Zapada odbacivao

moralnost liberala, konzervativaca i umerenih socijalista smatra-
jući je ‘buržujskom’ i lažnom.
Marko Atila Hor
11.7. Uvod
U ovom radu cilj je pokazati na koji je način nestajanje SFRJ tumačeno u

različitim strujama levice, i kakav je značaj različitih tumačenja za uobličava-
nje raznovrsnih struja na levici. Proces nestajanja SFRJ praćen ratovima i njiho-
vim predstavljanjem u sredstvima masovnog opštenja služi kao lakmus papir
u profilisanju levice. „Rat protiv terorizma“ posle napada na Svetski trgovinski
centar u septembru 2001. skoro do kraja je uobličio tada nagoveštene podele.
Nisu bili retki levičari koje je pad Berlinskog zida, događaj koji je ceo ideo-
loško-politički spektar osamdesetih godina već nakrivio udesno, snažno poti-
snuo prema drugoj strani ideološkog spektra. Konvertirali su jer su smatrali da
prisustvuju raspadu ideala u koje su verovali. Javilo se među njima uverenje,
među konzervativcima i desnim liberalima od ranije prisutno, da su utopije
opasne, jer sadrže totalitarni potencijal. Razume se, takvo uverenje služi prav-
danju kapitalizma, jer je utopiji svojstveno traganje za alternativama posto-
jećem. Drugi su, međutim, ostali verni bazičnom antikapitalističkom usmere-
nju, tj. za njih je kapitalizam ostao najvažniji neprijatelj, i socijalističkoj viziji
poželjnog društva u kojem neće biti eksploatacije, a naročito ne one u kojoj
se radni ljudi izrabljuju od strane vlasnika kapitala koji ih je unajmio.
U jednoj socijalističkoj državi, koja nije pripadala Varšavskom ugovoru,
početkom devedesetih godina su delovi (Srbija, Crna Gora) ostali bar deli-
mično verni socijalizmu,719 a drugi delovi su se opredelili za kapitalistički
719 Kretanje ka kapitalizmu u Srbiji počinje tek posle oktobarskih promena 2000. godine.
O tome svedoči podatak da je tek 2005. privatna svojina postala preovlađujući oblik svo-
jine u Srbiji (podatak D. Boarova), a da je tek Ustavom iz naredne 2006. institucija druš-
tvene svojine izbačena iz ustavnog uređenja. Ovo svedoči da je privatizacija kao politička
društveno-ekonomski poredak. Jugoslovenski samoupravni socijalizam bio

je osoben, jer je pokušavao da napravi otklon kako od kapitalizma, tako i
od državnog socijalizma. Jugoslovenski komunisti su želeli, barem na nivou
ustavnog regulisanja i retorike, da naprave socijalizam demokratskijim od
onoga koji je postojao na istoku Evrope i u Aziji, uz ograničeno prisustvo i
tržišnih ustanova kao što je tržište roba i usluga, i utoliko je njihov model soci-
jalizma mnogim zapadnim kritičarima kapitalizma bio prihvatljiviji od sovjet-
skog. Umesto partijsko-državnog regulisanja društvenog života, trebalo je
da „radni ljudi i građani“ organizuju društveni život, dok bi, u protivrečnosti s
navedenim, partija ipak imala vodeću ulogu.
Zato su vođeni idejom Karla Marksa o povezivanju slobodnih proizvo-
đača, što je zapravo izvorno anarhistička ideja, pokušali da uvedu tzv. samo-
upravljanje u sve radne organizacije. Radnici su bili, barem na papiru ako ne
i u stvarnosti, odgovorni za upravljanje preduzećima u kojima su bili zapo-
sleni. Naravno, prisustvo partijskih ćelija u svim radnim organizacijama je
jasno govorilo ko je tu glavni, jer su u partiji, po pravilu, direktori bili moćniji
od radnika, pošto su pripadali elitnom partijskom kadru koji je kružio između
političkih, privrednih, kulturnih i partijskih rukovodećih položaja.720
Ovakav manje autoritaran tip socijalizma privlačio je mnoge levičare na
Zapadu koji su tragali za humanijim socijalizmom od sovjetskog ili kineskog.
Funkcionisanje samoupravljanja u praksi predstavljalo je vrednu temu magi-
starskih i doktorskih radova zapadnih levičara, a Praxis škola humanističkog
marksizma koja se pozivala na radove ranog Marksa uživala je visok ugled
širom tadašnjeg levičarskog sveta, o čemu je svedočila i posećenost Korčulan-
ske letnje škole od tada najuglednijih svetskih levičara. Istovremeno, trpljenje
takve nepravoverne škole u SFRJ Brozovom režimu je pribavljalo demokrat-
skiju legitimaciju u poređenju s onima od kojih je učio marksizam.721 Zapravo,
time se Josip Broz Tito potvrđivao kao najvažniji disident u odnosu na sovjet-
ski socijalizam (Bogdanović, 2009).
Imajući u vidu sve što je rečeno, trebalo bi očekivati da levičari razma-
traju ono što se dogodilo socijalističkoj Jugoslaviji, te da potraže uzroke
njene propasti obeležene nasiljem. Takođe, na osnovu njihove socijalističke
usmerenosti treba očekivati da će oni pokušati da kritički razmotre uticaj
odluka bila neustavna, jer je stari tzv. Miloševićev ustav izričito navodio da su svi oblici
svojine ravnopravni. Utoliko, svaka politička odluka o privatizaciji društvene svojine bila
je do 2006. neustavna.
720 Slobodan Milošević je tipičan primer. Po završetku Pravnog fakulteta u Beogradu, otišao
je u upravu grada Beograda, potom dugo radio u Tehnogasu i Beobanci, da bi naposletku
došao na čelo beogradskih, a potom i srbijanskih komunista.
721 Nije slučajno što se u Crnoj Gori posle II svetskog rata pevalo: Mi imamo tri narodna sina,
Enver Hodžu, Tita i Staljina; Ceo narod za Staljina pita, jer je Staljin školovao Tita; Školov’o
ga dugi niz godina, teorijom Marksa i Lenjina.
najmoćnijih kapitalističkih sila na proces nestajanja SFRJ, i da imaju više sim-

patija za socijalističku vlast Slobodana Miloševića nego za njegove rivale
kako u Srbiji tako i u SFRJ, bez obzira na Miloševićevu politiku podržavlje-
nja u privredi i manipulisanja nacionalizmom i saradnju čak i sa krajnjom
nacionalističkom desnicom.
No, pre razmatranja različitih tumačenja nestajanja Jugoslavije, potrebno
je razlikovati raznovrsne grupe i njihove ideologije koje će biti analizirane u
ovom radu. Potrebno je na prvom mestu razgraničiti „antikapitalističku“ od
„građanske“ levice. Potonja se tek uslovno može smatrati levom, jer prihvata
kapitalizam kao relativno normalno stanje društva, tj. nedostaje joj kako kapi-
talizam kao najvažniji neprijatelj, tako i vizija jednog nekapitalističkog, soci-
jalističkog ili, bar, demokratskijeg društva. Neravnopravnost i nepravda u
kapitalizmu uviđaju se i kritikuju s pozicija etike, a postoji ubeđenost da se
preraspodelom nacionalnog dohotka može dospeti do pravednijeg društva
u okviru bazičnih kapitalističkih odnosa.
Prema tome, svaka ideologija koja pravda kapitalizam po definiciji ne
može biti leva,722 jer je levica kao takva nastala na protivljenju kapitalizmu i
klasnim razlikama koje on stvara. Socijalna demokratija kao noseća snaga gra-
đanske levice u XX veku težila je reformisanju kapitalizma, ublažavajući nje-
gove nepravde prema radnicima i najnemoćnijima u društvu. Ona se sve do
pada Berlinskog zida mogla smatrati reformističkom, građanskom ili centri-
stičkom levicom, jer je do ukidanja kapitalizma kao nepoželjnog društvenog
uređenja i izgradnje socijalizma, pomerenog u dalju budućnost, želela doći
ispravljanjem nedostataka i nepravdi kapitalističkog društva, pa je i u svojim
statutima proglašavala poželjnost ukidanja privatne svojine.
Posle pada Berlinskog zida, međutim, dolazi do statutarnog ukidanja čla-
nova u kojima su se socijalni demokrati zalagali za društvenu svojinu. Umesto
toga se zagovara mešovito svojinsko uređenje, a u praksi se sprovodi privatiza-
cija. „Treći put“ Entonija Gidensa (Anthony Giddens) i Tonija Blera (Tony Blair) ili
Jirgena Habermasa (Juergen Habermas) i Gerharda Šredera (Gerhard Schroeder)
nije ništa drugo do razblažena i moralistička verzija neoliberalizma. Uopšte, na
početku XXI veka nema razlike između neekonomskih liberala i socijalnih demo-
krata. Može se reći da većina socijalnih demokrata spada u leve liberale, što je
tačniji naziv, jer je danas socijalna demokratija okrenuta društvenoj eliti, dobro-
stojećim srednjim slojevima i zaštiti interesa marginalnih grupa u većoj meri
nego što je posvećena odbrani interesa radnika i uopšte širih slojeva društva.
Upravo su levi liberali najprirodnije mesto za „renegate“ antikapitalističke
levice, pošto se tu naročito emotivno potvrđuju vrednosti kosmopolitizma,
višeetničnosti i višekulturalnosti, i brane prava kulturnih, rodnih i seksualnih
722 Utoliko je i „antikapitalistička“ levica pleonazam. Ipak, ovde se koristi zato što treba poka-
zati razlike između ideologija koje se samopoimaju kao leve.
manjina. Umesto kapitalizma, glavni neprijatelji levih liberala jesu rasizam i

nacionalizam, seksizam i homofobija i njihovi nosioci na krajnjoj desnici, a
poželjna vizija društva svodi se na globalizovani kapitalizam u kojem će zna-
čaj nacije i države oslabiti, pozitivna diskriminacija marginalnih grupa vladati,
a socijalna pravda ipak biti zaštićena.
Utoliko, levi liberali usvajaju kulturnu osu pripadanja levici, ali zaboravljaju
na ekonomsku osu koja nekog opredeljuje kao levičara. Oni se bore za one koji
su ugnjeteni u društvu na osnovu boje kože, roda, etničke pripadnosti, sek-
sualne usmerenosti, telesnih ili umnih nedostataka, ali se ne bore za one koji
iznajmljuju svoju fizičku radnu snagu kapitalu. Otuda i trend sve jasnijeg opre-
deljenja belih i hrišćanskih radnika za stranke krajnje desnice723 koje se bore
protiv imigracije obojenih radnika i ljudi islamske veroispovesti, braneći tobože
interese „domaćih“ proletera, te beli i hrišćanski karakter svoje nacije i Evrope.
U žiži ove analize nalazi se stav različitih levičara i levih liberala prema voj-
nim intervencijama uopšte, i balkanskim akcijama posebno, najmoćnije kapi-
talističke sile u svetu – SAD. Stav prema ovim intervencijama gotovo nepo-
grešivo otkriva ideološku usmerenost onoga koji stav zauzima. Levičari, po
pravilu, smatraju da SAD i NATO primenom sile kažnjavaju neku zemlju isklju-
čivo vođeni svojim interesima, a nikako ne i humanitarnim razlozima koje
navode kao opravdanje vojnog delanja. Među njima mogu postojati razlike
kada je u pitanju ocena opravdanosti bombardovanja, pa neki bombardova-
nje pravdaju usled ubeđenosti da je bombardovani to zaslužio, iako su sve-
sni da ono nije pokrenuto iz iskrenih humanističkih ubeđenja bombardera,
a drugi osuđuju kako motive tako i samu akciju, jer smatraju da ona nije ni
moralna ni celishodna. Naposletku, većina levih liberala ni najmanje ne sum-
nja da je bombardovanje korisno i iskreno humanistički motivisano.
Uopšte i ponešto uprošćeno, može se kazati da leve liberale često čine
univerzitetski profesori, političari, kolumnisti uticajnih novina i drugi koji su se
povezali, na ovaj ili onaj način, sa socijalno liberalnim organizacijama. Antiim-
perijalističku levicu čine, pak, oni koji su slabije ukorenjeni u ustanovljenim
organizacijama ili uticajnim mrežama bliskim zvaničnim centrima moći, već
učestvuju u protestnim pokretima (npr. Stop the War Coalition, alterglobali-
zacijski pokret), alternativnim institucijama (Socijalni Forum – SF), nevladinim
organizacijama (ATTAC), ostacima organizovanog radničkog pokreta (sindi-
katima) i grupicama organizovane levice (levih socijaldemokrata, trockista,
anarhista). Ovde se najuticajniji pojedinci ustručavaju od članstva u strankama
zbog očuvanja ugleda u širem pokretu (Chomsky, Tariq Ali, Jose Bove). Rečeno
svedoči o raspodeli društvene moći kojom raspolažu protagonisti debate.
723 Tome, razume se, doprinosi i propast socijalističkih društava na istoku Evrope i posledično
nepoverenje radnika u autoritarne levičare, tj. komuniste, kao i nesklonost anarhista stra-
načkoj organizaciji i disciplini.
Kadšto su čelnici socijaldemokratije koji su zauzeli antiimperijalistički stav

organizatori novih radikalno levih partija koje su nikle u svetu posle 2001.
godine. Najklasičniji primer je Oskar Lafonten724 (Oskar Lafontaine) i Levica
(Die Linke) u Nemačkoj, gde je došlo do ujedinjenja klasičnih socijaldemokrata,
sindikalista, bivših komunista iz Istočne Nemačke (PDS) i trockista. Ratovi za
jugoslovensko nasleđe koji su, kada je uloga NATO u pitanju, vrhunili u bom-
bardovanju SRJ služili su kao lakmus papir i u tom slučaju.
Uz stanovišta levih liberala, u radu se analiziraju i shvatanja o kraju SFRJ
komunista, tj. autoritarnih i liberterskih marksista, i anarhista, tj. liberterskih soci-
jalista, te demokratskih socijalista, koji se nalaze između autoritarnih i liberterskih
socijalista jer najčešće prihvataju potrebu postojanja države, ali i potrebu razvi-
janja različitih oblika samoupravljanja. Analizirani su članci i polemike u časo-
pisu Z magazin, tj. njegovom internet izdanju Z-net, internet blogu Marka Atile
Hora (Marko Attila Hoare), sadašnjeg levog liberala i nekadašnjeg levičara, The
New Statesman, The Living Marxism,725 The News and Letters,726 The Guardian.727
724 Lafonten se sa socijaldemokratima rastao na osnovu neslaganja sa neoliberalnom eko-

nomskom politikom Gerharda Šredera i na bazi protivljenja bombardovanju SRJ uopšte,
te nemačkom učešću u NATO snagama posebno.
725 Living Marxism je 1988. osnovala Revolucionarna komunistička partija (Revolutionary Commu-
nist Party) koja je nastala podelom trockističke grupe Međunarodnih socijalista (International
Socialists) 1978. pod nazivom Revolucionarna komunistička grupa; podelom potonje došlo je
do nastanka RKP. Vremenom se ova grupa ideološki razvijala od striktno boljševičke lenjini-
stičko-trockističke ka posebnoj vrsti marksizma koja se može zvati liberterskom, jer insistirajući
na slobodi pojedinca i njegovoj prevashodnoj važnosti u društvu predstavlja antietatističku tra-
diciju u okviru marksizma. Sem toga, antiimperijalizam je ključna odrednica ove grupe. Vodeće
ličnosti kako partije koja se samoraspustila 1997, tako i časopisa koji se od 1996. zove LM, jesu
nekadašnji urednik LM, i sadašnji kolumnista konzervativnog The Times, Mik Hjum (Mick Hume),
Frenk Firedi (Frank Fueredi), nekadašnji vođ RKP i profesor sociologije na Kent univerzitetu u
Kenterberiju, Kler Foks (Claire Fox) koja se sada nalazi na čelu Instituta za ideje (Institute of Ideas),
te novinar Brendan Onil (Brendan O’Neil), koji je nakon bankrota LM izazvanog sudskim spo-
rom s televizijom ITN protiv njega, posle izvesnog vremena preuzeo uređivanje časopisa Spi-
ked (do 2007. uređivao ga je M. Hjum) koji se može smatrati nastavkom časopisa LM. Ratom
na prostoru bivše Jugoslavije bavilo se više autora, a posebno Džoen Filips (Joan Phillips) koja
radi u Economic Intelligence Unit. Levi liberali grupu oko časopisa Spiked napadaju kao desni-
čare, navodeći kao argument finansijsku povezanost sa konzervativnim organizacijama (CATO,
Centar za odbranu slobodnog preduzetništva i sl.), te povezanost nekih od njih sa konzervativ-
nim i nekonvencionalnim gradonačelnikom Londona Borisom Džonsonom (Boris Johnson).
726 Čikaški marksističko-humanistički časopis. Osnovala ga je Raja Dunajevskaja (Raya Dunayev-
skaya) koja se od strane urednika i saradnika časopisa smatra jednim od velikih marksistič-
kih mislilaca, u ravni Marksa, Lenjina i Trockog. Krajem 2007. i početkom 2008. došlo je do
podele redakcije. Časopis je napustio dotadašnji glavni urednik Piter Hjudis (Peter Hudis),
profesor filozofije na Oukton Komjuniti Koledžu (Oakton Community College), praćen profe-
sorom sociologije na Perdju (Purdue) univerzitetu Kevinom Andersonom, Endrju Klajmenom
(Andrew Climan), profesorom na Pejs (Pace) univerzitetu i Dejvidom Blekom (David Black),
jednim od vodećih britanskih saradnika. Svi pomenuti su pisali o događajima na Kosovu.
727 Analizira se pisanje Eda Vuliamija (Ed Vulliamy) o srpskim logorima u BiH od onog avgu-
stovskog dana 1992. kada je sa novinarkom ITN Peni Maršal (Penny Marshal) posetio Trno-
polje i Omarsku.
11.8. Ko je razbio SFRJ ?
Levo-liberalno tumačenje procesa nestajanja Jugoslavije danas je hege-

mono kako u široj javnosti tako i u akademskim krugovima, a levi liberali
nametnuli su ideološku hegemoniju ne samo o konkretnom pitanju o kojem
je reč, već se bore za hegemoniju sa konzervativcima na globalnom planu.
Može se reći da je veliki broj nekadašnjih levičara našao utočište upravo u
levoliberalnom taboru nakon pada Berlinskog zida, a da je rat za jugosloven-
sko nasleđe bio formativni događaj koji je olakšao bivšim levičarima da se
nađu u taboru levih liberala.
Oni su, naime, često koristeći nekadašnju trockističku frazeologiju, u Slo-
bodanu Miloševiću videli totalitarnog komunistu, „staljinistu“, koji manipuliše
srpskim nacionalizmom koji je naposletku doveo do krvavog rata i nestanka
Jugoslavije. Utoliko, uzrok raspada je diskurzivnom strategijom personaliza-
cije prepoznat u „staljinisti“ Slobodanu Miloševiću i „velikosrpskom“ naciona-
lizmu. Strukturni uslovi, kao i ostali delatnici, bez obzira da li se radi o unutraš-
njim ili spoljnim, možda su imali neku ulogu u svemu što se odigravalo, ali je
njihova uloga tek sekundarnog značaja.
Tipične slučajeve ovakvog razvoja idejnih shvatanja i tumačenja nestaja-
nja SFRJ predstavljaju Marko Atila Hor i njegovi roditelji, Kvintn Hor (Quintin
Hoare) i Branka Magaš,728 nekada istaknuti levičari trockističke usmerenosti, a
danas levi liberali, te u manjoj meri sociolog i profesor međunarodnih odnosa
na Saseks (Sussex) univerzitetu u Brajtonu Martin Šo729 (Martin Shaw). Kvintn
Hor je direktor Bosanskog instituta u Londonu, u kojem je i Magašova zapo-
slena, dok im je sin jedan od najaktivnijih saradnika. O sebi M. A. Hor kaže:
„Potičem iz tradicionalne levičarske sredine, ali verujem da je skorašnji neu-
speh najvećeg dela levice da se odupre fašizmu, genocidu i tiraniji u bivšoj
Jugoslaviji, kao i na Srednjem Istoku i drugde, konačno diskreditovao levičar-
sku politiku u njenom tradicionalnom obliku“ (Hoare, 2008).730 Dakle, upravo
je nestanak SFRJ bio onaj događaj koji je mladog Hora naterao da napusti levi-
čarsko usmerenje i prihvati levi liberalizam.
Istoričar, školovan na prestižnom Kembridžu, studirao je istoriju bivše Jugo-
slavije, za koju je (naročito „Hrvatsku, BiH i Srbiju“) „emotivno vezan“, od 1993.
728 Napisala knjigu Destruction of Yugoslavia, London and New York: Verso, 1993.
729 Pripadao trockističkim Međunarodnim socijalistima od 1966. do 1977. godine. No, nakon
dolaska Margaret Tačer (Thatcher) na vlast 1979, Šo se priključuje laburistima. Može se reći
da marksističko teorijsko usmerenje prati mene političkog angažmana, jer kritiku marksizma
objavljuje 1981. godine. Njegov slučaj se unekoliko razlikuje od prethodnih, pošto je kon-
verzija znatno prethodila padu Berlinskog zida. Sem toga, radilo se o svojevrsnom vraćanju
ako ne idealima ono stranci mladosti, pošto je Šo bio laburista u školskoj klupi. Wikipedia,
http://en.wikipedia.org/wiki/Martin_Shaw_%28professor%29, pristupljeno 6. aprila 2008.
730 Biografija na blogu http://greatersurbiton.wordpress.com/. Pristupljeno 6. aprila 2008.
godine. Takođe, u svojoj biografiji M. A. Hor obaveštava da je u leto 1995. bio

prevodilac u Tuzli prilikom doturanja humanitarne pomoći, „u pokretu solidar-
nosti i podrške bosanskom narodu“, te da je od 1998. do 2001, uključujući „rat na
Kosovu“ i pad Miloševića, živeo i radio u Beogradu. Veli i da je radio kao istraživač
Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju 2001, te da je učestvovao u pisanju optuž-
nice protiv Slobodana Miloševića. Trenutno je istraživač na Kingstoun Univerzi-
tetu u Londonu i jedan od direktora Društva Henri Džekson731 (The Henry Jackson
Society) koje teži „promovisanju demokratske geopolitike“.732 Razume se, ova sin-
tagma predstavlja tek eufemizam za nametanje volje zemalja NATO saveza dru-
gim uglavnom manjim i nemoćnim zemljama čiji vođi nisu bili dovoljno oprezni
i vešti da svoju zemlju ne dovedu u opasnost od vojnog napada NATO.
Debate na levici oko raspada SFRJ i Rata za jugoslovensko nasleđe vode
se uglavnom oko tri velike tematske celine koje u sebi sadrže brojne pod-
teme: a) uzroka ili krivaca za nestanak Jugoslavije i rat, te prirode rata (gra-
đanski rat ili agresija Srbije, uloga Srbije, srpskog nacionalizma, Slobodana
Miloševića, Zapada, naročito SAD i Nemačke, u raspadu SFRJ, kako tuma-
čiti pravo na samoopredeljenje); b) da li je bilo genocida u BiH uopšte (broj
i etnička struktura ubijenih, tema silovanja, priroda logora za ratne zaro-
bljenike, koje strane su posedovale logore) i posebno u Srebrenici (broj i
demografska struktura ubijenih, kakva je razlika između genocida i etničkog
čišćenja, da li se događaji u Srebrenici mogu izjednačavati sa dešavanjima u
Hrvatskoj prilikom operacija „Bljesak“ i „Oluja“); c) da li je rat na Kosovu huma-
nitarna intervencija ili imperijalni rat, koliki je broj ubijenih, da li je bilo geno-
cida ili ne, da li Albanci Kosova treba da uživaju pravo na samoopredeljenje.
U vezi sa druge dve tematske celine jeste i odnos prema Međunarodnom kri-
vičnom tribunalu za Jugoslaviju u Hagu.
Levi liberali, po pravilu, smatraju Slobodana Miloševića i srpski nacionalizam
„razbijačima“ SFRJ i krivcima za rat. U ovakvom viđenju oni se sasvim podudaraju
sa uobičajenim nesrpskim južnoslovenskim viđenjima. Kada je u pitanju Marko
Atila Hor to i nije iznenađujuće jer, kako sam piše, on i jeste „napola Hrvat“,733
731 Društvo je dobilo ime po senatoru američke Demokratske stranke Henriju Džeksonu koji je
bio poznat po zalaganju da SAD ratuju po svetu tokom Hladnog rata, kao i po nepopustlji-
voj hladnoratovskoj politici prema SSSR i Varšavskom ugovoru. Njegovo zalaganje za tvrd
ratnički stav prema neprijateljima Društvo u kojem je i M. A. Hor izričito podržava. Wikipe-
dia, http://en.wikipedia.org/wiki/Henry_Jackson_Society, pristupljeno 27. marta 2008.
732 Brendan Sims, profesor istorije na Kembridžu, vatreni kritičar politike konzervativne vlade
Džona Mejdžora (John Major) prema ratu u BiH, autor knjige Najnečasniji čas: Britanija i
uništavanje Bosne (Unfinest Hour: Britain and the Destruction of Bosnia, 2001), osnivač je
Društva i jedan od njegovih kodirektora.
733 Autor ove studije smatra, uprkos nalozima političke korektnosti koje upravo levi liberali
najgorljivije zastupaju, da je nacionalna pripadnost nekog autora od velike važnosti pri
tumačenju nekog društvenog događaja u kojem je njegova nacija aktivni učesnik. Razume
se, to se odnosi i na njega samog.
pošto mu je majka Hrvatica,734 za koju se može reći da se nije istakla nepristrasnim

pisanjem o raspadu SFRJ.735 Njegova pristrasnost se naročito može prepoznati
u trenutku Miloševićeve smrti: „U odnosu na njen udeo u pravljenju ratnih zlo-
čina, MKTJ736 se odnosio prema Srbiji krajnje popustljivo.737 Očekivalo se da hrvat-
ska i bosanska javnost budu zadovoljene optužbom protiv jednog najvišeg srp-
skog i jugoslovenskog zvaničnika, tj. Miloševića. Sada, kada je on izbegao pravdu,
one se mogu zadovoljiti jedino optužnicom protiv nekolicine onih nižeg ranga.“
Odavde jasno sledi da se BiH i Hrvatska, te Bošnjaci i Hrvati smatraju kolektivnim
žrtvama, a Srbija i Srbi kolektivnim krivcima. Naime, vodi se računa samo o javno-
stima prve dve, a interesi javnosti Srbije sasvim se zanemaruju. Osim toga, zašto
se ne bi i vodeći političari BiH i Hrvatske izveli na optuženičku klupu, ako ne mogu
pokojni Tuđman (protiv kojeg se optužnica ozbiljno razmatrala i na osnovu poda-
taka o nameri etničkog čišćenja Krajine)738 i Izetbegović (protiv kojeg ništa slično
nije bilo u planu, iako je npr. znao za logor Čelebić), onda neki drugi iz vođstava?
Prema većini radikalnih levičara, međutim, Milošević se ne može označiti
glavnim krivcem za nestanak SFRJ i rat na njenom prostoru, već se uzrok nalazi
prvenstveno u stranim činiocima, na prvom mestu Nemačkoj:739
734 Blog M. A. Hora, http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/03/03/self-determinaton-

are-we-hypocrites-or-anti-imperialists/. Pristupljeno 19. marta 2008.
735 Uvod knjige Razaranje Jugoslavije (Destruction of Yugoslavia), citirane u 59 publikacija, Branka
Magaš počinje sledećim rečenicama: „Godina 1992, određena za presudnu na putu ka evrop-
skom jedinstvu, suočena je sa laganim razaranjem putem bombardovanja Sarajeva i drugih
gradova i njihovim izgladnelim stanovnicima pred očima televizijskih gledalaca sveta. Suočena
je sa dva miliona bosanskih muslimana, koje su masakr, silovanja i teror već isterali iz njihovih
domova, koji su bačeni u koncentracione logore ili napravljeni izbeglicama unutar njihove
zemlje ili van nje, kojima preti prvi genocid u Evropi od Drugog svetskog rata. Sve se to desilo
s punim znanjem celog sveta, koji je sasvim svestan identiteta počinioca koji usavršava ove pro-
cedure tokom godine otkako je okupirao Hrvatsku, uključujući zone koje su formalno pod zašti-
tom UN“ (Magaš, 1993: XI). Ove prve tri rečenice Uvoda najbolje svedoče o propagandističkom
karakteru pisanja. Jezik je nabijen jakim osećanjima preko izraza„genocid“,„masakr“,„silovanja“,
„teror“. Sve navedeno se jasno veže za samo jednu stranu u južnoslovenskom sukobu. Istovre-
meno, na prvom mestu se pominje rat u BiH„da se Vlasi ne sete“, a tek potom se govori o onom
što autorku posebno tišti – upravo završena prva faza rata u Hrvatskoj – iz koje je Hrvatska izašla
sa gubitkom značajnog dela teritorije koji su jednim delom naseljavali Srbi i iz kojeg je veliki
deo Hrvata bio isteran. BiH i Bošnjaci su korišćeni kao dimna zavesa za prikrivanje jasnih naci-
onalnih interesa Hrvata. Naravno, osećanjima nabijeno moralisanje bilo je u funkciji pridobija-
nja javnog mnenja za antisrpsko delanje kako bi se ostvarili nacionalni i državni interesi Hrvat-
ske, onako kako ih razume liberalniji deo hrvatskih nacionalista.
736 Međunarodni krivični tribunal za Jugoslaviju u Hagu.
737 Do aprila 2008, 699 Srba i 38 Bošnjaka, Hrvata i Albanaca zajedno, osuđeno je za ratne
zločine bilo u Hagu ili pred južnoslovenskim sudovima. Politika, 14. IV 2008. godine.
738 U Hrvatskoj su postojali logori ili zatvori posebno za Srbe. Najpoznatiji po zlu, od njih 226,
koliko ih je bilo po direktoru Veritasa Savu Štrbcu, jesu splitska Lora, Kerestinac, Crvena
kasarna u Osijeku. Zločini protiv čovečnosti tamo su bili pravilo.
739 Domaći levičari, pak, npr. Mihailo Marković u članku „Uzroci razbijanja Jugoslavije“, neretko
smatraju unutrašnje činioce bitnijim od spoljašnjih: „Raspad Jugoslavije je određen
„Bez obzira kakve su mu bile namere, Badinterova funkcija se svela na to da pruži

pseudopravnu glosu oportunističkom pristanku Evropske unije da se, na zahtev
Nemačke, Jugoslavija rasparča.“ Takođe: „Advokati brzog priznanja secesionističkih
republika tvrdili su da će to da spreči građanski rat u Jugoslaviji rešavajući problem
jednom za sva vremena. Ali brzo diplomatsko priznanje nije donelo kraj borbi, već pre
formalnu transformaciju građanskog rata u međunarodni konflikt, i na taj način otvo-
rilo put međunarodnoj intervenciji (istakla D. Dž.). Učinak je bio da su uništeni izgledi
neutralnog posredovanja i još više polarizovan konflikt“ (Džonston, 2005: 50–51).
Slažući se u osnovi sa gornjom analizom Dajane Džonston740 (Diana John-

stone), analitičarka Džoen Filips (Joan Phillips) u magazinu Living Marxism
ponudila je analizu uzroka raspada SFRJ i rata:
„Ukoliko se radi o lokalnom činiocu koji je doprineo balkanizaciji Jugoslavije,

onda je to bila ekonomska utakmica, a ne etnički sukob. Takmičenja za dobra su
se preobrazila u etnički sukob preko nacionalističkih političara rivalskih jugoslo-
venskih republika. Ovaj etnički sukob je potom eksplodirao u sveopšti građan-
ski rat jedino posle intervencije spoljašnjih sila“ (Phillips, 1992).
Ova autorka je još 1992. bila sigurna u neubedljivost balkanističkog argu-

menta „večite mržnje” kojim bi se objašnjavao krvavi nestanak SFRJ, a koji je
u to doba bio hegemon na Zapadu. Umesto toga, ona je u marksističkom
maniru ponudila ekonomsko objašnjenje nastanka nacionalizma i raspada
SFRJ. Takođe, razlog za „građanski rat” našla je u imperijalističkim interesima
velikih sila. Razume se, time se prenaglašava značaj ekonomskog determi-
nizma, ali se ne previđa spoljnopolitički činilac u izazivanju ratnog nestajanja
kompleksnim skupom unutrašnjih i spoljašnjih faktora od kojih je najbitniji bio separati-

zam više konstitutivnih nacija“ (Marković, 1994: 205). U spoljne činioce Marković ubraja
„tradicionalni nemački ekspanzionizam prema jugoistočnim slovenskim regionima (koji je
ohrabrivao i podržavao hrvatski i slovenački separatizam); neprijateljstvo Vatikana prema
pravoslavnim Srbima i, od aprila 1992, otvorena američka podrška bosanskim muslima-
nima, motivisana američkim interesima u Turskoj, bliskoistočnom naftom i južnim musli-
manskim republikama u bivšem Sovjetskom Savezu“ (Marković, 1994: 205). Valja uočiti da
je nacionalno ime Bošnjaka, tada još uvek Muslimana, napisano malim početnim slovom,
iako je u SFRJ bilo uobičajeno da se koristi veliko pošto se radilo o priznavanju nacional-
nog identiteta pod tim imenom, što svedoči o šoviniziranju ovog levičara u devedesetim
godinama. U 2007. nije se libio da otvorenim pismom uputi podršku kandidatu krajnje
desnice na predsedničkim izborima u Srbiji. Da je autor članka uključio doprinos srpske
strane slomu Jugoslavije, što mu zacelo nije bilo ni na kraj pameti, analiza činioca koji su
„razbili“ SFRJ bila bi kompletna, iako bi se moglo polemisati oko preimućstva spoljnih i
unutrašnjih. M. A. Hor, pak, kaže da „ne postoji ni najmanji dokaz da je Nemačka ’orkestri-
rala’ raspad Jugoslavije“ (Hoare, 2003: 551).
740 Njena studija Fools’Crusade: Yugoslavia, NATO and Western Delusions (Suludi krstaši:
Jugoslavija, NATO i obmane Zapada) iz 2002. citirana je tek u 14 bibliografskih jedinica.
SFRJ, kao što je to slučaj u levoliberalnom tumačenju. Uz rečeno treba dodati

da je jasno uočen procesualni karakter nestajanja SFRJ, što nije slučaj sa levo-
liberalnim tumačenjima koja sve svode na pojavu Slobodana Miloševića, a
procesualan karakter se pripisuje možda jedino srpskom nacionalizmu. Sve
ostalo je tek reakcija na njega i njegovog nosioca Slobodana Miloševića.
Tipičan primer takvog objašnjenja daje Martin Šo741 kritikujući ekonomi-
stička i antiimperijalna objašnjenja raspada SFRJ levičara Dejvida Čendlera:
„Tako Dejvid Čendler u svom objašnjenju raspada Jugoslavije sasvim previđa

dinamike ključnih lokalnih sila. On propušta da pomene takve središnje činje-
nice kao što su: Miloševićev coup d’état kojim je ukinuta autonomija Kosova i
kojim je stvoren oblik kolonijalne represije i aparthejda u pokrajini, što je dovelo
do skorašnjeg rata (predviđenog tokom 90-ih). Ovo mu je, takođe, omogućilo
da ovlada saveznim institucijama, i gurne slovenačke i hrvatske elite prema
nezavisnosti. Jugoslovenska armija (JNA), do tada sasvim srbizovana, pokre-
nula je prvi sveobuhvatni rat protiv hrvatskih gradova Osijeka i Vukovara 1991.”
(Shaw, 2000).
Dakle, Šo počinje analizu procesa nestajanja SFRJ ukidanjem autonomije

Kosova, a ne, recimo, donošenjem Ustava 1974. koji je doveo Srbiju u neravno-
pravan položaj ne samo u saveznim okvirima, već i u odnosu prema sopstvenim
pokrajinama. Osim toga, da li je slovenačku i hrvatsku elitu trebalo „gurati” prema
nezavisnosti? Da li su, možda, one samo iskoristile stratešku prednost Miloševi-
ćevog negativnog ugleda na Zapadu posle pada Berlinskog zida? No, levi liberal
delanje zapadnih sila u procesu nestajanja SFRJ sistematski ne uzima u razmatra-
nje. Naposletku, činjenično je netačno da je JNA 1991. bila „sasvim srbizovana”.
Takođe, da li su, možda, slovenačka i hrvatska strana odgovorne za jed-
nostrano i nasilno otcepljenje uz opkoljavanje kasarni i šikaniranje oficira i
njihovih porodica? Uopšte, čitav proces nestajanja SFRJ pojednostavljen je
putem pridavanja pretežnog uzročnog učinka ličnosti Slobodana Miloševića
s kojim proces nestajanja SFRJ i ratovi počinju i završavaju se. Ograda kako
je „apsolutno tačno, naravno, da su i druge nacionalne elite diljem Jugosla-
vije bile jedva nevine” zvuči krajnje neubedljivo i utvrđuje njihovu minimalnu
odgovornost, jer se u stvari tvrdi kako su one suštinski nevine.742 „Jedva nevin”
eufemistički i opravdavajuće znači da ipak nije kriv.
741 Šo dosledno brani humanitaristički imperijalizam: „Ratove je Slobodan Milošević vodio pro-
tiv hrvatskih, bosanskih muslimanskih i albanskih civila – kao i mešovitih zajednica poput
Sarajeva – jednako kao i protiv hrvatske i bosanske države, Oslobodilačke vojske Kosova i
NATO“ (Shaw, 2001: 634). Diskurzivna strategija personalizacije imala je za cilj satanizaciju
jednog delatnika i bila je u funkciji pravdanja imperijalnih nastojanja SAD i NATO.
742 Living Marxism i urednik Mik Hjum, alijas Edi Viejli (Eddie Veale), imali su znatno druga-
čiji stav: „Izvesno je da je Milošević brutalan, sebičan političar i da srpske snage snose
To se docnije potvrđuje tvrdnjom da „nijedan ozbiljan posmatrač ne sum-

nja da je srpska moć, preko JNA, lokalnih srpskih snaga i paravojski, kao i
preko srpske države, bila glavni agresor, premoćna vojna sila, začetnik i naj-
veći praktičar nasilja protiv civila”, te da je ona „uvek bila okupljena oko Milo-
ševića, predsednika prvo Srbije i zatim krnje Jugoslavije (čak i za vreme kada
su postojale podele s npr. Radovanom Karadžićem u Bosni) i da je on igrao
dominantnu ulogu u usmeravanju njenih kampanja”.
Kada god nedostaju jači argumenti, retorski se poseže za izjavama tipa
„kao što je opšte poznato” ili „ni jedan ozbiljan posmatrač ne sumnja”, čime
se sopstvenim tvrdnjama želi pribaviti neosporivi autoritet (Van Dijk, 1995:
32). Šo je, međutim, preuveličao značaj činioca ličnosti u objašnjavanju druš-
tvenih pojava kako bi pojednostavio objašnjenje jednog složenog problema.
Utoliko se i ne prihvata da je došlo do „demonizacije” Srba, što Čendler i drugi
radikalni levičari često zameraju sredstvima masovnog opštenja na Zapadu.
Naprotiv, tvrdi se kako „kritika ‘demonizacije’ zapravo služi prikrivanju stvarne
odgovornosti srpske moći uopšte i Miloševića posebno”. Pada u oči isticanje u
prvi plan u nekoliko navrata „srpske moći”. U najmanju ruku, kao da se radi o
nekoj ogromnoj a ne o neznatnoj sili u evropskim okvirima, koja je na početku
rata bila jača od drugih u bivšoj Jugoslaviji.
Umesto takvog opažaja događanja na prostoru bivše SFRJ, Mik Hjum je
u antiimperijalističkom okviru nudio takođe pojednostavljenu sliku koja je
oslobađala svake odgovornosti lokalne delatnike, a odgovornost pripisivala u
celosti moćnim međunarodnim činiocima: „Zapadne nacije nisu zapravo zao-
kupljene onim što neko čini nekom drugom u lokalnim sukobima. Umesto
toga, Nemci, Amerikanci, Francuzi i Britanci cinično upotrebljavaju bojišta kao
krvavu šahovsku tablu na kojoj igraju igru moći jedni protiv drugih. Pioni u toj
igri – i najveći gubitnici do sada – jesu obični Srbi, Muslimani i Hrvati bivših
jugoslovenskih republika” (Hume, 1992b). Dok je uveliko tačna ocena moral-
nosti i iskrenosti međunarodnih moćnih političkih činilaca, dotle se, ipak, ne
mogu osloboditi odgovornosti lokalne političke elite, pa makar se sve odigra-
valo u dobu globalizacije. Naime, niko sa strane nije mogao da elite i široke
društvene slojeve tako zadoji takmičarskim i kadšto zloćudnim nacionaliz-
mom, kao što je to bio slučaj u bivšoj SFRJ, pa da oni većinom sasvim izgube
interes za saradnju u cilju zajedničke dobrobiti.
odgovornost za smrti mnogo civila u Bosni. No, one nemaju monopol na ’nasilje i ubija-
nje baki’ (sintagmu je upotrebio oksfordski konzervativni istoričar Norman Stoun, prim.
aut.) u jugoslovenskom građanskom ratu. Sve raznovrsne armije i frakcije su odgovorne
za zločine. Hrvatsko vođstvo je zajedno sa Srbijom umešano u pokušaj podele Bosne.
Ipak, samo su Srbi izloženi besu zapadnih sila“ (Hume, 1992a) Dakle, jasno je da se srbi-
janska vlast ne oslobađa odgovornosti, kao i da se ne previđaju zločini koje sprovode neki
Srbi, ali se u isto vreme argumentuje da ni drugi delatnici u jugoslovenskom sukobu nisu
nevini, te da zato nema razloga za jednostranu demonizaciju Srba.
Living Marxism je, međutim, veoma brzo prozreo zašto je došlo do demo-
nizacije Srba na Zapadu. Prvi uvodnik i članci o raspadu SFRJ pojavili su se u
decembru 1991. godine.743 Tako se u članku koji je imao za cilj da objasni zašto
su Srbi prepoznati kao „’Bele crnčuge’ Novog svetskog poretka“ Edija Viejlija
(Eddie Veale), tj. Mika Hjuma, podseća na taj uvodnik: „Uvodnik iz decembarskog
izdanja 1991. uočio je rane pokušaje Nemačke i evropske desnice da od Srba
naprave žrtvene jarce, i zaključio da ’ako najnovija propagandna kampanja na
Zapadu bude vođena do konačnog zaključka, Srbija bi mogla iskusiti iračku sud-
binu izbrisanosti sa mape’.“ Polovinom 1992. uočeni su motivi „zapadnih elita“:
„Otkad je raspad sovjetskog bloka uklonio komunističkog bauka, zapadne elite

pokušavaju da uspostave surogate neprijatelja, protiv kojih mogu pokazati nji-
hovu moć i ispuniti samododeljenu ulogu šampiona prava. Srbi su najnoviji
narod koji treba demonizovati zarad tog cilja. (...) Srbi su namerno uspostavljeni
kao ’bele crnčuge’ novog svetskog poretka, i podvrgnuti onoj vrsti propagande
koju su zapadni imperijalisti obično primenjivali na Arape i crnce – ili u britan-
skom slučaju na Irce“ (Hume, 1992a).
Dakle, poznati antiimperijalni okvir predstavljanja stvarnosti poslužio je

kao sredstvo uokvirenja jedne nepoznate posthladnoratovske situacije, slu-
žeći se nepouzdanom diskurzivnom strategijom zaključivanja po analogiji. Pa
ipak, čini se da je u ovom slučaju autor u pravu, jer je imperijalni okvir prime-
njivan veoma često od strane konzervativnih i liberalnih autora, što pravda
upotrebu reaktivnog antiimperijalnog okvira. Radilo se o pronicljivom uviđa-
nju suštine političkog, tj. o potrebi postojanja neprijatelja. Protivljenjem nepri-
jatelju koji se predstavlja Zlim ne samo što se potvrđuje sopstveni identitet
Dobrog prema Drugome, već se i promovišu posebni interesi kao otelotvo-
renje univerzalnih vrednosti. Hjum se, međutim, nije zaustavio na ustanovlja-
vanju motiva, već se zapitao i o procesu koji je doveo do toga da se baš Srbi
izaberu kao meta demonizacije. U tom smislu se analizirala igra moći koja se
vodila između ujedinjene Nemačke i SAD:
„Nemačka vlada je pogoršala sukob u Jugoslaviji podržavajući ’civilizovanu’

Hrvatsku protiv ’varvarske’ Srbije, i prisiljavajući ostatak EZ da je sledi. Nemačka
je intervenisala protiv Srba da bi zapečatila njenu vlast nad ostatkom Evrope,
i pokazala da nije više spremna da dela kao sporedni poslušnik SAD u među-
narodnim poslovima. (...) Ove godine (1992, prim. aut.), međutim, žiža borbi
se prebacila iz Hrvatske na Bosnu, a američke vlasti su preuzele vodeću ulogu
743 Robert Killick alijas Rob Knight, „Croatia: Germany’s Gulf War?“, Living Marxism, December
1991. Nažalost, članak je autoru bio nedostupan jer elektronski arhiv časopisa ne obu-
hvata 1991. godinu.
u antisrpskom krstaškom ratu. Predsednik Džordž Buš (stariji, prim. aut.), kojeg
podržava Mejdžor, gurnuo je UN da nametnu sankcije Beogradu i pridobio NATO
da pripreti Srbiji ratom, u cilju ponovnog uspostavljanja izgubljenog autoriteta
SAD unutar Zapadnog saveza“ (Hume, 1992a).
Valja primetiti kako je već 1992. dobro uočen okvir sukoba civilizacija i
balkanistički diskurs koji su primenjivali nemački konzervativci744 u tumačenju
raspada SFRJ, kao i motivi ujedinjene Nemačke da se potvrdi kao velika sila u
okviru tadašnje EZ i prema SAD. Istovremeno, međutim, ukazano je i na poli-
tički protivudar SAD koje su iskoristile, ako ne i izazvale, rat u BiH da povrate
nakratko poljuljani „prestiž moći“ posredstvom ojačanog NATO. Prema tome,
Nemačkoj se prećutno pridaje značenje i značaj, ako ne uzroka, ono katali-
zatora u izazivanju rata u Hrvatskoj, a SAD odgovarajuće značenje i značaj u
preseljenju i pojačavanju sukoba u BiH.
Ono što ujedinjava radikalne levičare i leve liberale u tumačenju ras-
pada SFRJ jeste ubeđenje da se Jugoslavija nije raspala sama od sebe, već
da je imala „razbijače“. Značajna razlika, međutim, odnosi se na prepo-
znavanje subjekta razbijanja. U slučaju levih liberala to su Slobodan Milo-
šević i srpski nacionalizam,745 dok većina angloameričkih radikalnih levi-
čara smatra da je SFRJ razbijena blagodareći interesima imperijalnih sila
– Nemačke i SAD.
744 No, osim nemačkih, izričito su kritikovani i britanski konzervativci, npr. istoričar Nor-
man Stoun (Stone): „Vodeći konzervativni intelektualci su odbacili stari diplomatski
jezik i nekontrolisano napali Srbe u tabloidnom stilu. Tako, Norman Stoun, oksfordski
profesor istorije, želi da Zapad naoruža Hrvate i podrži bosanske muslimane, na teme-
lju toga što je Milošević ’šef gangstera u komunističko-fašističkom krstaškom ratu’, čija
jugoslovenska armija ’vrši nasilje i ubijanja baki – u ime srpskog nacionalizma’“ (Hume,
1992a). Doista, radilo se o „tabloidnom stilu“ uokvirenom hladnoratovskim okvirom
i poduprtom u propagandne svrhe vulgarizovanom teorijom o totalitarizmu. Treba
primetiti i da mesto na prestižnom univerzitetu ne jemči ni intelektualno poštenje,
ni teorijski zasnovanu dubokomislenu analizu neke pojave. Štaviše, univerziteti kao
par excellence konzervativne ustanove, a naročito se to odnosi na engleski Oxbridge,
neretko odgajaju one koji će što uspešnije ideološki pravdati interese moćnih nacio-
nalnih i globalnih delatnika.
745 M. A. Hor je na jednom trockističkom internet mestu (1993. je tekst pod istim naslo-
vom, Yugoslavia – the Acid Test, objavljen u štampanom obliku) u sklopu kritike najve-
ćih britanskih trockističkih grupa povodom stava o SFRJ pisao: „Tek je odbijanje Miloše-
vićeve Srbije da razmotri dalju decentralizaciju Jugoslavije – doista, njegov pokušaj da
preokrene decentralizaciju koja je stavljena u pogon pod Titom između 1966. i 1974. –
odveo Hrvatsku i Sloveniju u secesiju. ‘Jugoslavija’ kao centralizovana država se, zacelo,
raspala kao rezultat hrvatskog i slovenačkog političkog i ekonomskog razvoja između
1941. i 1991, ali Jugoslaviju u njenom naprednom smislu udruženja nacija – razorio
je Miloševićev režim u Srbiji“ (Hoare, 1993). Problem sa takvim načinom razmišljanja
nalazi se u činjenici da svaka dalja decentralizacija predstavlja ukidanje „udruženja
nacija“. O tome svedoči i sam Hor svega nekoliko rečenica pre gorenavedenog navoda:
Tako u prikazu već pomenute knjige Branke Magaš Džoen Filips kaže:
„Prema Magašovoj, Jugoslavija nije umrla prirodnom smrću: ’nju je uništila
Velika Srbija’. (p XIV)“ (Phillips, 1993). Filipsova s pravom, iako ponešto grubo,
veli da ovaj stav Magašova „ponavlja kao mantru u svakoj prilici“. Ono, među-
tim, što Filipsova ne uočava jeste jezik koji Branka Magaš upotrebljava. Naime,
jezik je kvazi revolucionaran, tj. oblik je ostao levičarski, iako se sadržaj dra-
stično promenio.
Recimo, Magašova veli: „Ono što je Srbija propustila da dobije u dva
balkanska rata i u dva svetska rata iznenada je izgledalo na dohvat ruke.
Cela nacija se, čini se, ujedinila iza kontrarevolucionarnog projekta – koji
je uistinu bio oblikovan od strane istaknutih intelektualaca“ (Magaš, 1993:
XIV). Tako se osoba koja je napustila antikapitalistički stav trockističke usme-
renosti obrušava na srpske intelektualce zbog oblikovanja „kontrarevoluci-
onarnog projekta“ i „oružane kontrarevolucije“. Ispada da su oni krivi i za
raspad socijalizma u koji je nekoć autorka polagala nade, pa je, kako to i
Filipsova kaže, „donedavno bila član redakcije The New Left Review“.746 Isto-
vremeno, Magašova je srpski nacionalizam predstavila rasističkim po istorij-
skoj analogiji sa nacističkom Nemačkom: „Kako se rat – koji je istinski počeo
u avgustu 1991. – produbljivao, tako su predviđene konture rasno istovrsne
velike Srbije bivale sve vidljivije“ (Magaš, 1993: XIV). Okvir agresor–žrtva i
diskurs II svetskog rata je još u uvodu knjige zapadnom čitaocu propagan-
dno približavao prohrvatski i antisrpski opažaj stvarnosti sukoba u bivšoj
Jugoslaviji.747
„Štaviše, svaki sledeći novi jugoslovenski ustav donet između 1946. i 1974. jemčio je
veći stepen ekonomskog i političkog suvereniteta republikama. Tako je period komu-
nističke vladavine u Jugoslaviji svedočio o postojanoj evoluciji zemlje od centralizo-
vane države u labavu konfederaciju do 1980. što je nadgledao sam Tito.“ Takođe, u
pravu je M. A. Hor kad kaže: „Tako, kada se predsednici Hrvatske i Slovenije, Tuđman i
Kučan, bore za veću nezavisnost njihovih republika 1990–1991, oni samo delaju u tra-
diciji posleratnog hrvatskog i slovenačkog komunizma.“ Sledstveno, kriviti za razara-
nje „labave konfederacije“ isključivo Miloševića u najboljem slučaju je netačno, a u naj-
gorem i licemerno.
746 Doista, nacionalni identitet se u velikoj većini slučajeva pokazao znatno jačim u odnosu
na klasni u trenutku raspada SFRJ, baš kao što se to desilo i u predvečerje I svetskog
rata. Tome se ne treba čuditi, jer se u oba slučaja radilo o kriznim trenucima. Kako se u
društvenim krizama identitet pojedinca ne bi izgubio, traga se za osećajno jačim upo-
rištima, a tu je etnička veza barem u modernom dobu bez premca.
747 To je uočila i Filipsova koja citira sledeći stav Magašove: „’Kakve god se kritike mogu
uputiti tretmanu srpske manjine od strane hrvatske vlasti, ima tek nekoliko znakova
sistematskog progona, koji izvesno nisu iste prirode od koje pate nacionalne manjine
u Miloševićevoj Srbiji’ (str. 316). „Beogradska šovinistička politika prema Albancima na
Kosovu“, veli Filipsova, „upotrebljena je kao izgovor ili krinka koja pokriva zagrebačku
šovinističku politiku prema Srbima u Hrvatskoj“ (Phillips, 1993).
11.9. Bosna i Hercegovina – građanski rat ili srpska agresija;

koncentracioni logori, silovanja kao ratna strategija, genocid
Rat u BiH prouzrokovao je još veća neslaganja no ratovi u Sloveniji748 i

Hrvatskoj. Prizori izbeglica su preplavili sredstva masovnog opštenja i blazi-
rana publika je želela da pokaže kako osećajna tupost nije njena osobina. Iz
ovog suštinski neiskrenog uživljavanja u probleme izbeglica BiH nastala je
neka vrsta vrućice koja je tresla naročito autore levoliberalnog usmerenja.
Istovremeno, nekima od njih koji su imali posebne motive to je pomoglo da
se izbore za nacionalne, partijske ili lične interese. Pomenuti sin Branke Magaš
je npr. pisao: „Ja sam napola Hrvat, i priznaću da imam poseban hrvatski plan
(agenda) za opiranje pravu bosanske Republike Srpske da se odvoji od Bosne,
kao i za odbijanje ideje da bi jedan takav akt secesije na bilo koji način bio
jednak potpuno legitimnoj secesiji Kosova od Srbije“ (Hoare, 2008a). Ovakva
iskrenost se retko sreće u ideološkim raspravama i na tome se Horu može
biti blagodaran. Potom je sledilo objašnjenje koje, premda iskreno, jeste tek
delom i istinito:
„Naime, ako bi se podržalo pravo Republike Srpske da se odvoji od Bosne, onda

bi trebalo podržati slično pravo za od strane Hrvata kontrolisani deo Bosanske
Federacije. Ovo bi vodilo, u stvari, nastanku Velike Hrvatske. Kao protivnik veli-
kohrvatskog nacionalizma, ovo nije nešto što bih mogao prihvatiti. Svaki istin-
ski hrvatski demokrata i antifašista je zakleti protivnik velikohrvatskog naciona-
lizma i sledstvene podele Bosne. Ne samo da bi ona proizvela golemu nepravdu
narodu Bosne, već bi i nagradila najgore elemente u hrvatskoj politici – ustaše,
tuđmanovce i druge šoviniste. To bi bila izdaja sve trojice istinskih bosansko-
hrvatskih patriota – Stjepana Kljujića, Iva Komšića, Ivana Lovrenovića i drugih
– koji su hrabro branili njihovu bosansku domovinu protiv velikohrvata tokom
90-ih i posle“ (Hoare, 2008a).
Svakako, autoru treba priznati iskrenost motiva kada se kao levi liberal
opire takvoj vrsti hrvatskog nacionalizma koju je npr. branio Tuđman. Naime,
on smatra da bi gorljivi nacionalizam Hercegovaca mogao oštetiti političku kul-
turu Hrvatske, te da bi i fašizacija mogla uslediti. Pa ipak, da li će antifašizam
imati izgledniju priliku za uspeh ako su nacionalisti frustrirani ili ako su zado-
voljni? Čini se da frustriranost nacionalista uz socijalne probleme pogoduje
dolasku na vlast krajnjih desničara. Utoliko je tvrdnja o antifašizmu kao moti-
vaciji autora za odbacivanje velikohrvatskog rešenja unekoliko problematična.
748 Žarko Puhovski je desetodnevni „rat“ nazvao „operetskim“. U tome ima dosta istine ima-
jući u vidu da su se dvojica starih drugova Kučan i Milošević dogovorili da se JNA povuče
iz Slovenije.
Pre će biti da je Hrvatskoj iz strateškog razloga bitno da pomeri granicu

prema Srbiji što dalje na istok, kao i da ima Bošnjake kao saveznike protiv
Srba. Da bi se to ostvarilo potrebno je da granica Srbije ne prelazi Drinu. Isto-
vremeno, za hrvatski nacionalizam je poželjno da odustane od plana Velike
Hrvatske, jer bi on mogao da uključi tek zapadnu Hercegovinu, a u tom slučaju
bi granica neke srpske federacije (velike Srbije) mogla ući u „meki trbuh“ ove
države. Utoliko, nezavisna i na Hrvatsku naslonjena Bosna i Hercegovina jeste
u najboljem interesu hrvatskog nacionalizma, pa je iskreni i razumni hrvat-
ski nacionalista treba svakako podržati.749 Istovremeno, biva belodano da su
racionalno shvaćeni nacionalni interesi Hrvatske isprepleteni sa epohalnim
porazom društava „realnog socijalizma“ M. A. Hora terali ka levom liberalizmu.
Uopšte, rat u BiH su radikalni levičari videli kao građanski rat na etničkoj
osnovi, dok su ostali, a naročito levi liberali, ovaj rat videli kao agresiju Srbije
na BiH. Propast realsocijalističkih društava, ratovi na prostoru SFRJ, sve češće
ofanzivne vojne akcije NATO saveza750 inicirali su uobličavanje Juston mani-
festa (Euston Manifesto) koji je uobličila grupa levih liberala u proleće 2006.
s namerom „spasavanja levice“.
Vodeći članovi navedene grupe su, između ostalih, uz oca i sina Hor: 751
Norman Džeras (Norman Geras), marksista i profesor emeritus političkih nauka
na univerzitetu Mančester, Norman Koen (Cohen), kolumnista levoliberalnog
nedeljnika The Observer, Nik Koen (Nick Cohen), novinar, Šalom Lepin (Sha-
lom Lappin), profesor računarske lingvistike na Kings koledžu Univerziteta u
Londonu, Frensis Uin (Francis Wheen), kolumnista The Guardian i pisac knjige
o Marksu, Oliver Kam (Kamm), kolumnista The Guardian, američki istoričari
Daniel Goldhagen (Goldhagen) i Volter Laker (Walter Laquer), Tomas Kašmen
(Thomas Cushman), urednik The Journal of Human Rights.
Manifest je objavljen u levoliberalnom časopisu The New Statesman i u
elektronskom izdanju The Guardian. U njemu se: podržavaju „humanitarne
intervencije“; protivi antiamerikanizmu (što doduše načelno ne isključuje kri-
tiku spoljne politike SAD) i antizapadnom stavu; naročito žigoše antisemiti-
zam (koji se, po Manifestu, skriva pod krinkom anticionizma); „islamofašizam“;
i terorizam. Izričito se ne podržava ni jedan društveni sistem, ali se zalaže za
749 M. A. Hor o ovome piše u članku o „hrvatskom projektu podele BiH“: „ Hrvatski poraz u
ovom ratu (rat Bošnjaka i Hrvata u BiH, prim. aut.) je, možda, čak sprečio još goru kata-
strofu od koje su mnogi protivnici Tuđmanove bosanske politike strahovali: propast
Bosanske Armije, totalni raspad Bosne i Hercegovine i stvaranje jedne Velike Srbije koja
se proteže od reke Kupe i obuhvata trećinu Hrvatske“ (Hoare, 1997: 121). U Hrvatskoj je
ideju Velike Hrvatske podržavao Franjo Tuđman, desno krilo HDZ i pravaši, dok su podršku
nezavisnoj BiH davali Stjepan Mesić i liberalno-nacionalistički tabor Hrvatske.
750 U osnivačkom aktu NATO je određen kao odbrambeni savez.
751 Juston manifest ima dosta dodirnih tačaka sa principima Henri Džekson Društva, Wiki-
pedia, http://en.wikipedia.org/w/index.php?title=Euston_Manifesto&redirect=no), pri-
stupljeno 6. aprila 2008.
„socijalnu pravdu“, protiv bede i siromaštva, te za otpisivanje dugova siromaš-

nim zemljama sveta. U zaključku Manifesta, koji je ovde naveden u celini, stoji
ono što je u stvari najvažnije:
„Životno je važno za budućnost progresivne politike da ljudi liberalnog, ega-

litarnog i internacionalističkog stava treba da progovore jasno. Moramo odre-
diti sebe protiv onih koji su čitav progresivno-demokratski program podredili
jednom praznom i pojednostavljenom ’antiimperijalizmu’ i/ili neprijateljstvu
prema sadašnjoj američkoj vladi (Buš mlađi, prim. aut.). Vrednosti i ciljevi koji
odista prave program – vrednosti demokratije, ljudskih prava, stalne borbe
protiv nepravednih privilegija i moći, solidarnost s ljudima koji se bore pro-
tiv tiranije i represije – jesu ono što najistrajnije određuje oblik bilo kojoj levici
kojoj vredi pripadati“.752
Dakle, ono do čega potpisnici Manifesta najviše drže jeste u stvari borba
protiv antiimperijalizma radikalne levice. Doista, neki od njih, npr. D. J. Goldha-
gen, T. Kašmen, F. Uin, otac i sin Hor, O. Kam, u tome su se veoma istakli. Oni
su stalno i uporno zahtevali da se kazne Srbi u BiH, da se bombarduje Srbija,
a da se pomogne svima koji se sa Srbima nalaze u sukobu, a naročito Bošnja-
cima i Albancima, pošto veruju da su oni dobri, beli, sekularni i progresivni
muslimani na čijem bi primeru moglo da se pokaže da zapadnjaci nisu isla-
mofobi, pošto pomažu dobre muslimane a protive se samo „islamofašistima“
koji su protiv politike SAD.
Nasuprot njima stajali su liberterski socijalisti oko N. Čomskog i Z maga-
zin, liberterski marksisti oko Living Marxism (LM) i veći deo trockističkih grupa.
Jedini izuzetak koji je autor ovog rada našao jesu radikalne levičarske grupe
„marksističkih humanista“ okupljenih oko časopisa News and Letters i trocki-
stički Savez radničke slobode (Alliance of Worker’s Liberty) koje su podržavale
ne toliko američku intervenciju, pošto nisu verovali u iskrenost humanističke
retorike američke „imperijalističke“ spoljne politike, koliko borbu Bošnjaka, i
naročito kosovskih Albanaca i OVK protiv srpskog nacionalizma.
Dok su levi liberali masovno i ubeđeno BiH smatrali otelotvorenjem
višeetničkog raja, dotle je većina radikalnih levičara bila sumnjičava prema
takvim tvrdnjama. Istovremeno, od slike BiH zavisilo je da li će sam rat biti
označen kao građanski ili kao agresija Srbije. Po pravilu, oni koji su BiH doživ-
ljavali kao političku zajednicu ispunjenu međuetničkim nepoverenjem koja
je mogla opstati samo u okviru veće celine kao što je SFRJ, rat su smatrali
građanskim, a oni koji su BiH smatrali harmoničnom višeetničkom zajed-
nicom rat su smatrali srpskom i, uvek u manjoj meri, hrvatskom agresijom.
752 Juston manifest, (http://eustonmanifesto.org/joomla/index.php?option=com_content&

task=view&id=12&Itemid=41), pristupljeno 6. aprila 2008.
U članku „Bosna: mitovi višeetničnosti“ Frenk Firedi, alijas Linda Rajan (Linda
Ryan), pokušavao je da dovede u pitanje neka među liberalima opštepri-
hvaćena gledišta:
„Bosanska republika uživa međunarodno priznati ugled bastiona prosvećene

višekulturalnosti protivne etničkim mržnjama. Ovaj ugled je toliko naduvan da
čak i obični bosanski Muslimani ismevaju ’multi, multi, multi’ zastavu kojom mašu
njihovi strani podržavaoci. Na Zapadu je, međutim, bosanski status kao model
višeetničke, višestranačke, višesvakakve države neupitan“ (Ryan, 1996).
Doista, ako se zna na šta je ličio rat u BiH, onda je veoma teško pretpo-
staviti da je ova republika bila uzor višeetničke trpeljivosti, pa iako je u njoj
bilo sapostojanja. Ove činjenice su svesni i apologete višeetničnosti BiH, pa
kao objašnjenje nude činjenicu da su BiH bile takve do agresije Srbije, a da
je zatim ratno nasilje razorilo tako poželjne crte društvenog života. Ponekad
ova težnja dobija i karikaturalne obrise:
„Bosanski rat je uključio napad na BiH od strane agresora, i agresorova strategija

je uključivala pridobijanje Bosanaca da ubijaju jedni druge kako bi se pospešila
podela njihove zemlje u tri etnički istovrsne celine. Ti muslimani koji su masakri-
rali srpske civile pomagali su, prema tome, agresoru i ima razloga za sumnju da
su neki od njih to činili namerno. U mojoj knjizi Kako se Bosna naoružala rasprav-
ljao sam o mogućnosti da su visoko rangirani muslimanski i hrvatski oficiri Bosan-
ske Armije i HVO svesno radili kao agenti ili saveznici Beograda da razore među-
etničke odnose i podele zemlju“ (Hoare, 2008b).
Autor nije svestan da gradi stereotip o Bošnjacima kao lakomim i lakou-

mnim izdajnicima svoje zemlje. Dakako, to povlači nova pitanja, npr. kako je
moguće da se namnože toliki izdajnici BiH koji namerno i svojevoljno sara-
đuju sa „agresorom“, ako je ona odista pre rata bila tako višeetnički nadmoćna
kao što ovaj autor i mnogi drugi levi liberali pretpostavljaju? No, u susretu sa
činjenicama koje ne podržavaju autorovu tezu i koje dugo posle završetka
rata opstaju, M. A. Hor pokušava da nađe odgovor u pronalaženju fantastič-
nih teorija zavere.
Nasuprot njemu, Frenk Firedi u već citiranom članku pominje činjenicu
da su višestranački izbori u BiH jasno pokazali da je ova politička zajednica
bila etnički izdeljena, pošto su pobedile etničke stranke, od kojih je kao prva
nastala upravo muslimanska SDA. Štaviše, navodi se da je „Patriotska liga,
bosansko-muslimanski embrion armije, koja je podigla prve barikade u Sara-
jevu marta 1992, bila osnovana rane 1991. godine kao paravojna formacija“.
Dakle, oblikovanje SDA, kao prve jednonacionalne stranke, i „Patriotske lige“,
tj. tzv. zelenih beretki, svedočilo je da se nije moglo verovati vođstvu SDA da
ono predstavlja nekakav višeetnički ideal BiH. Naposletku, nisu zaboravljena

ni ključna pitanja: „Ako su bosansko-muslimanski vođi toliko za višeetničku
državu, zašto su onda napuštali Jugoslaviju? Ako oni sada insistiraju da žele
da žive zajedno sa Srbima i Hrvatima u Bosni, zašto nisu želeli da žive s njima
u Jugoslaviji, višeetničkoj državi od koje su se bosanski muslimani odvojili?“
(Ryan, 1996).
Naravno, odgovor je ležao u činjenici da su Bošnjaci želeli da budu makar
relativna većina u BiH, a ne manjina u Jugoslaviji, ali onda je svaki govor o
iskrenoj privrženosti višeetničnosti besmislen. No, osim toga, autor članka je
postavljao i pitanje da li se „mudžahedinske jedinice“ slažu sa višeetničkim
idealom. Takođe, postavljalo se i pitanje Sarajeva i Tuzle, gradova koji su dugo
predstavljani kao oaze višeetničke BiH:
„Zapadni liberali vole da paradiraju s onim što oni zovu ’ne-Karadžićevi’ Srbi koji
još uvek žive u Sarajevu kao dokaz vladinih višeetničkih kvaliteta. No, jedva da je
Srba ostalo iza linija koje vlada kontroliše. Oni koji su mogli da priušte podmićiva-
nje napustili su odavno grad, a najviše onih koji su ostali ne mogu da priušte sebi
odlazak. (...) Tuzla je drugi grad koji kontrolišu muslimani, drugi po veličini u Bosni,
koji liberali Zapada vole. Za njih je Tuzla jedna od poslednjih višeetničkih enklava.
No, ovih dana nije više ništa ostalo od višeetničke Tuzle. Na popisu iz 1991. samo
se 55% poistovećivalo sa muslimanima; danas je taj procenat 96, prema proce-
nama UNHCR. Jedva da tamo ima Hrvata, a još je manje Srba“ (Ryan, 1996).
Stvarno stanje iz 1996. verovatno važi i danas. Naravno, velika je sramota

EU da u BiH još uvek nije napravljen popis stanovništva na osnovu kojeg bi
se mogao planirati razvoj ove nefunkcionalne političke zajednice pod stara-
teljstvom EU. Štaviše, ovaj nedostatak postavlja ozbiljna pitanja o broju ubi-
jenih i raseljenih na raznim stranama, što je bio predmet velikih propagan-
dnih manipulacija.753 Da bi se sve to raščivijalo posegnuto je za uporednim
istraživanjima koja, iako po pravilu predstavljaju dobar put, takođe umeju biti
iskorišćena za propagandne svrhe. To je naročito slučaj sa poređenjem BiH,
Kosova i Istočnog Timora. Tako je M. A. Hor čak i sredinom januara 2008. pisao:
„Istočni Timor i Bosna su dve zemlje s paralelnim tragedijama. Obe su bile

napadnute od mnogo moćnijih suseda dok su pokušavale da se uspostave kao
nezavisne države. U oba slučaja, agresija je uključivala genocid protiv stanov-
ništva zemlje; u oba slučaja su zapadne sile potpomogle i ohrabrile agresiju i
753 Ideja da se na popisu ne traži podatak o nacionalnoj pripadnosti otkriva težnju da se naci-
onalne različitosti BiH gurnu pod tepih, u nadi da će se stvarnost promeniti ukoliko joj se
ne gleda u oči. Takva težnja, osim što podseća na logiku noja, izaziva otpor kod bosan-
skih Srba i Hrvata.
genocid; u oba slučaja je, međutim, agresor naposletku ostao poražen. Smrtni
gubici u Istočnom Timoru i bosanskom genocidu bili su u oba slučaja zaustav-
ljeni na 200.000“ (Hoare, 2008c).
Dakle, M. A. Hor je znatno više no duplo uvećao broj poginulih Bošnjaka u

ratu u BiH. Naime, prema do sada najmerodavnijim podacima koje je objavio
Istraživačko-dokumentacioni centar (IDC) iz Sarajeva,754 ukupno je poginulih u
BiH oko 100.000, kako boraca tako civila, od čega je Bošnjaka stradalo 65,8%,
Srba 25,6% i Hrvata 8,01%. Bošnjaci su, međutim, činili čak 83,33% ukupnih civil-
nih žrtava. Naizgled je čudno da aktivni saradnik Bosanskog instituta iz Londona
nema podatak o ukupnom broju poginulih u BiH. U stvari, čuđenju nema mesta.
M. A. Hor namerno i ne naročito vešto obavlja propagandnu delatnost,755 jer je
već početkom januara 2008. čitavu temu svog bloga posvetio rezultatima do
kojih je došao IDC (Hoare, 2008b).
Prema tome, M. A. Hor je namerno prećutao podatak koji je zacelo znao
u vreme pisanja priloga o uporednom broju poginulih u Istočnom Timoru i u
BiH, da bi naveo stari propagandni podatak o 200.000 poginulih samo među
Bošnjacima. Štaviše, autor je zanemario njemu takođe poznato istraživanje
Eve Tabo (Ewa Tabeau) i Jakuba Bijaka iz 2005, koje je citirao u istom blogu
nekoliko meseci ranije, u kojem je broj žrtava veoma slično procenjen kao u
istraživanju IDC (Tabeau, Bijak, 2005). No, M. A. Horu je zloupotreba broja ubi-
jenih bila potrebna radi odgovora grupi okupljenoj oko Eda Hermana756 koja
poriče ne samo da je u BiH bilo genocida, već smatra da ga nije bilo ni u Sre-
brenici, o čemu će malo docnije biti reči.
Broj poginulih je, međutim, stalno bio meta propagandnih manipulacija.
To je radikalnim liberterskim levičarima oko Living Marxism (LM) bilo jasno već
u oktobru 1992. kada su se suprotstavili antisrpskoj kampanji koja je od avgusta
iste godine Srbe prikazivala kao nove naciste koji upravljaju „logorima smrti“:
754 Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 1991–1995, Istraživačko-dokumentacioni centar, http://

www.idc.org.ba/prezentacija/rezultati_istrazivanja.htm, pristupljeno 10. avgusta 2007.
755 Isto to čini i u vezi sa II svetskim ratom, pogrešno citirajući i pominjući nacionalnu pripad-
nost demografa zarad pribavljanja veće uverljivosti: „Prema srpskom demografu Bogo-
ljubu Kočoviću, 8,1% svih muslimana bilo je ubijeno u poređenju sa 7,3% Srba“ (Hoare,
1993). Podaci su, međutim, Žerjavićevi, a ne Kočovićevi, jer potonji ih nije nigde izneo.
Oni su i pogrešno protumačeni jer se radi o demografskim gubicima u odnosu na oče-
kivano stanovništvo 1948, a ne o ubijenima u ratu (Žerjavić, 1992: 170). Prema Kočo-
viću, pak, žrtve Srba su ne samo apsolutno nego i srazmerno najbrojnije (7,2%), osim
ako Crnogorce ne bismo posmatrali odvojeno od Srba, jer tada bi žrtve Crnogoraca bile
najveće (10,4%) dok bi se žrtve Srba smanjile na 6,9%, prema 6,8% žrtava muslimana i
5,4% Hrvata (Kočović, 2005: 88, 174).
756 Ova grupa (Ed Herman, George Bogdanich, Philip Corwin, Michael Mandel, Philip Ham-
mond) objavila je izveštaj „Srebrenica i politika ratnih zločina” (Srebrenica and the Politics
of War Crimes).
„Od sloma Jugoslavije, Srbi su postali novi nacisti. Ovog puta je propagandna
kampanja još ekstravagantnija no prethodnog puta oko Iraka. Svetski mediji su
izmislili pravi Holokaust u Bosni, s koncentracionim logorima i svim što sledi.
Zacelo je još samo pitanje vremena kada će biti otkrivene gasne komore na par-
kingu Ministarstva poljoprivrede u Beogradu“ (Fueredi, 1992).
Frenk Firedi, emigrant iz Mađarske koji je u Veliku Britaniju izbegao posle

neuspeha revolucije iz 1956. i nekadašnji vođ trockističke Revolucionarne
komunističke partije, smatrao je da se Holokaust trivijalizuje, a rat u BiH nei-
stinito prikazuje ako se logori koji su postojali u BiH (uzgred, prisutni na sve tri
strane) izjednačavaju sa onima kojima su upravljali nacisti u II svetskom ratu:
„Treba tek uzgred pomenuti da se različiti standardi primenjuju u odnosu na bri-

tanske koncentracione logore u Keniji, ili na zatvore generala Pinočea u Čileu. Ono
što zabrinjava jeste da demonizacija Srba pomaže pravdanju – ili bar neutralizova-
nju – fašističkog iskustva. Iznenada su Srbi izronili kao otelotvorenje zla koje smo
napola sumnjičili za započinjanje dva svetska rata. Naravno, tvrdeći da su konclogori
i holokausti tako svakodnevne pojave u današnjoj Istočnoj Evropi, stvarni Holokaust
postaje jedna fusnota među mnogima u poglavlju zvanom ’Zločini’.“ (Fueredi, 1992).
Ukazano je, prema tome, na licemerje mnogih zapadnih intelektualaca, na

trivijalizovanje, neutralisanje, pa kadšto i pravdanje fašističkog iskustva, i ironično
ukazivano na besmislenost nekih tvrdnji757 o Srbima kao uzročnicima oba svet-
ska rata. No, Firedi je ukazivao i na uzroke tog izvrtanja prošlosti: „Demonizacija
Trećeg sveta i Srba, i prepravljanje istorije, jesu pokušaji stvaranja prihvatljivog
zapadnog pogleda na svet“. Dakle, potreban je loš Drugi kako bih sam izgledao
bolji, a moja nastojanja bila ispravna. Blagodareći Drugome danas, možda će
se i moja jučerašnjica činiti lepšom, a zahtevi u pogledu sutrašnjice legitimnim.
Otuda ne iznenađuje, kako Firedi zapaža, da je baš ministar spoljnih poslova
Nemačke Klaus Kinkel tokom Londonske konferencije (avgusta 1992) predložio
osnivanje ad hoc Tribunala za ratne zločine koji će suditi Srbima. Firedi zaključuje:
„Kao moralni koncept, Novi svetski poredak radi. Ovo najbolje pokazuje činjenica
da su liberali često ti koji traže više zapadne intervencije u Africi, Istočnoj Evropi i
Srednjem istoku. Zapad je stalno pod pritiskom bivših levičara da se uradi nešto
povodom Somalije ili Jugoslavije. Tobožnji liberalni glasovi poput The Guardian
u Britaniji, socijalnih demokrata u Nemačkoj i Demokratske partije u SAD često
su najglasniji advokati upotrebe sile protiv Srba“ (Fueredi, 1992).
757 Uz članak je preneta i karikatura iz najuticajnijeg lista krupnog kapitala i konzervativne,

ali i cele Nemačke Frankfurter Allgemeine Zeitung koja je navodila na pomisao da su Srbi
izazvali oba svetska rata.
Jasno su prepoznati imperijalni interesi kojima su podlegli mnogi bivši

levičari i sadašnji liberali na Zapadu. Utoliko, nestanak SFRJ i rat u BiH poslu-
žili su kao lakmus papir prepoznavanja levice. Stav prema oružanim akcijama
SAD i saveznika prema nemoćnim zemljama jeste ono što razlikuje antikapi-
talističku i antiimperijalističku levicu od levih liberala koji pravdaju i pozdrav-
ljaju svaku vojnu intervenciju sila Zapada protiv slabih protivnika i zalažu se
za reformistički put usavršavanja kapitalizma.
No, problem oko logora za zarobljenike u BiH i izveštavanja o njima doveo
je i do sudskog spora između televizije ITN, s jedne strane, i magazina LM
(Living Marxism), s druge. Spor je nastao oko toga da li je čuvena slika izrazito
mršavog zarobljenika Fikreta Alića iza bodljikave žice namerno „prevarila svet“,
kao što bi se možda moglo zaključiti iz članka Tomasa Dajhmana (Thomas Dei-
chmann) objavljenog u LM u februaru 1997, ili se radi o nenamernom dovo-
đenju u zabludu. Dakle, ono što nije sporno jeste činjenica da je svet doveden
u zabludu, što je u samom naslovu Dajhmanovog članka („Slika koja je pre-
varila svet“)758 i bilo istaknuto. Međutim, LM je na sudu morao da dokazuje,
po tužbi ITN i novinara Jana Viliamsa (Ian Williams) i Peni Maršal (Penny Mar-
shall), nagrađivanih upravo zbog ovog izveštaja, da su oni namerno „prevarili
svet“. Pošto to LM nije mogao dokazati, morao je da posle trogodišnjeg sud-
skog procesa, po jednoglasnoj odluci porote, plati kaznu od 375.000 funti.
Kako nije mogao tu sumu novca izmiriti, časopis je bankrotirao i ugašen je
2000. godine.759
Razume se, ništa nisu pomogle ni podrške časopisu od strane Noama
Čomskog, Filipa Najtlija (Phillip Knightley), profesora novinarstva i pisca zapa-
žene studije o istini kao prvoj žrtvi rata,760 i poznate spisateljice levičarskih
uverenja koja je nedavno dobila Nobelovu nagradu za književnost, Doris
Lesing (Lessing).761 Oni su bili ubeđeni da se sloboda govora ovakvom prime-
nom zakona o kleveti poriče i ustali su prvenstveno u odbranu ove slobode,
a na drugom mestu i samog časopisa.
Zašto je svet prevaren slikom Fikreta Alića? Jednostavno, posle priče koju
je 6. avgusta 1992. emitovao ITN poređenje Srba sa nacistima postalo je opšte
mesto,762 iako se nepobitno utvrdilo da Trnopolje nikako nije moglo da se
758 U originalu naslov glasi: „Picture that fooled the world“ (Deichmann, 1997).
759 The Guardian (15. III 2000), http://www.guardian.co.uk/uk/2000/mar/15/medialaw.media2,
pristupljeno 19. III 2008. godine.
760 The First Casualty: The War Correspondent as Hero, and Myth-maker from Crimea to Kosovo,
Baltimore: The Johns Hopkins University, 2002. Uvod je napisao Džon Pilger (John Pilger),
liberterski levičar.
761 The Guardian, 21. II 2000, http://www.guardian.co.uk/media/2000/feb/21/pressandpu-
blishing.mondaymediasection6, pristupljeno 19. III 2008. godine.
762 Recimo, tabloid Daily Mirror je 7. avgusta doneo tu istu sliku na naslovnoj strani, a
ispod je putem istorijske analogije sugerisano: ’Belsen ’92’, LM, http://web.archive.org/
web/19991110185707/www.informinc.co.uk/LM/LM97/LM97_Bosnia.html, pristupljeno
nazove koncentracionim logorom, a kamoli „logorom smrti“. To je bio prihvatni

centar za izbeglice tranzitnog karaktera opasan niskom žičanom ogradom za
živinu sa dve strane uz koju su bili naoružani stražari, bodljikavom žicom s
jedne i zgradama s četvrte strane (Campbell, 2002a: 22). Otkud onda snimljena
bodljikava žica? Otud što su novinari ušli na bodljikavom žicom odvojeni deo
u okviru šireg kompleksa zgrada (škola, zgrada mesne zajednice, ambulanta,
uz otvoreno sportsko igralište) u kojem su trafo stanica, silos, i veliki magacin
garažnog tipa. Ovaj deo je od ranije bio izdvojen bodljikavom žicom, zbog
potrebe zaštite poljoprivredne mehanizacije koja se nalazila u magacinu; bod-
ljikava žica je bila mestimično prerezana, i u njome ograđenom delu se nisu
nalazile izbeglice, već novinari (Campbell, 2002a: 20),763 dok su izbeglice bile
smeštene u zgradama koje nisu bile deo ovog žicom odvojenog kompleksa.
Otud, kada su novinari stigli na ovaj odvojeni deo, oni su se našli ograđeni
žicom, a izbeglice su im prišle zarad razgovora. Na snimku se mogu videti Fikret
Alić, izrazito mršav čovek, ali i ljudi uobičajenog izgleda, kao i drugi nedovoljno
uhranjeni zarobljenici. Nesumnjivo, svi su bili u teškim životnim uslovima. No,
nije se mogao izvući zaključak da je izgladnjivanje imalo svrhu sistematskog
ubijanja. Čitači vesti na ITN, međutim, opisali su Alićev izgled u uvodu peto-
minutne reportaže iz Trnopolja i Omarske, a prikazani Fikret Alić se urezao u
svest mnogih, iako se u kadru vidi svega par sekundi (Campbell, 2002a: 12).
Dajhman primećuje kako Peni Maršal, Jan Viliams i Ed Vuliami (The Guar-
dian) „nikada nisu Trnopolje nazvali koncentracionim logorom“, te da su, šta-
više, kritikovali one koji su „njihove reportaže i slike navodili kao ’dokaz’ jed-
nog Holokausta u nacističkom stilu“. Pa ipak, veli optužujuće, „za četiri i po
godine (članak je osvanuo u LM 1997, prim. aut.) niko od njih nije ispričao celu
priču o bodljikavoj žici koja je napravila takav uticaj na svetsko mnjenje“. Sam
Dajhman imao je pomalo ambivalentan stav prema namerama autora, jer se
19. III 2008. godine. To potvrđuje i Dejvid Kempbel (David Campbell) u svom prikazu
debate, iako ni najmanje nije naklonjen časopisu LM, navodeći da je Daily Mail doneo na
naslovnoj strani tekst s naslovom „Dokaz“ i slikom ispod. Takođe, deset dana docnije su
istu fotografiju na naslovnici donela dva najbitnija američka nedeljnika Time i Newsweek
(Campbell, 2002a: 1).
763 Sudija je rezimirao suđenje sledećim pitanjem: „Jasno je da su Jan Viliams i Peni Maršal i
njihov tim pogrešno mislili da sami (tj. televizijski tim) nisu ograđeni starom bodljikavom
žicom. No, da li je to važno?“ (McVicar, 2000). D. Kempbel, međutim, smatra da Fikret Alić
govori istinu kada tvrdi da je ceo logor bio opasan bodljikavom žicom (Campbell, 2002a:
7). Džon Mekvikar se upitao o svrsishodnosti britanskog zakona o kleveti, jer u novi-
narstvu greške puno znače. To što neka greška nije namerna ne znači da nema ozbiljne
posledice. Naprotiv, ovde su posledice bile veoma ozbiljne, jer je javno mnjenje pridobi-
jeno za vojnu intervenciju protiv Srba, iako ona nije tada i usledila (Malcolm, 2002: 244–
245). Kazna je odista „u najmanju ruku nesrazmerna”, jer je kao posledicu imala zatvaranje
magazina koji je imao elitnu publiku (tiraž oko 10.000 primeraka), blagodareći člancima
za koje je ironično primećeno da je „potreban doktorat da biste ih razumeli”, i ukazuje na
nepravednost britanskog zakona o kleveti.
bez obzira na prethodno izričito okrivljavanje umeo izraziti i s rezervama o

njihovim namerama: „Kakve god bile namere tima britanskih novinara, nji-
hove slike su bile viđene u svetu kao prvi čvrsti dokaz postojanja koncentra-
cionih logora u Bosni“.
Pa ipak, iako Trnopolje nije bilo koncentracioni logor, bilo je „užasno
mesto” (Dajhmanove reči) u kojem su se dešavali zločini. Omarska i Keraterm,
pak, dokazano su spadali u konclogore. U svima njima je bilo i teških zločina
protiv čovečnosti, kao što su sadistička iživljavanja, silovanja i likvidacije. LM,
nažalost, u želji da dokaže da je bilo medijske manipulacije i demonizacije Srba
prelazi preko dokaza koji su ponuđeni o užasnoj prirodi logora u Omarskoj i
Keratermu (Campbell, 2002a: 16). Osim toga, danas su poznati podaci koje je
izneo tim Mirsada Tokače da je u regionu Prijedora u sklopu etničkog progona
ubijeno oko 5.000 muškaraca ili 10% bošnjačkog (4,5% celokupnog) stanovniš-
tva opštine Prijedor. Ubijeni Prijedorčani čine 36% onih koji su izgubili život u
Pounju; a u celom Pounju je čak 88% ubijenih civila bošnjačke nacionalnosti.764
Uostalom, na samom suđenju su, kako Kempbel primećuje, urednik LM
Hjum i Dajhman priznali da su „Alić i drugi zatvorenici bili iza ograde nadgle-
dani od stražara i da nisu smeli napustiti Trnopolje kao užasno mesto na kojem
su zločini bili počinjeni. U većini ako ne svim aspektima ovo razumevanje
odgovara izvornom ITN prenosu. Ti su izveštaji, čak i u delu koji se odnosi na
Trnopolje, jasno pokazali prisustvo raznovrsnih ograda, ljude koji su zatočeni,
i stražare koji ih nadgledaju. Oba izveštaja765 su opisala kako je u delu logora
na zadnjoj strani u kojem su bili Alić i drugi kažnjenici bilo i izbeglica koji su
mogli da napuste logor u slučaju da se uredi prevoz do kuća izvan područja
pod kontrolom Srba. Činjenica da su ovi ‘dobrovoljni dolasci’ proizvedeni nasi-
ljem etničkog čišćenja u okolnim krajevima, ili da je takav prevoz, ako bi se
ostvario, bio u saglasnosti sa etničkim čišćenjem, kako je primećeno u ITN
izveštajima, nije nešto na šta je LM obratio pažnju” (Campbell, 2002a: 24–25).
Zbog toga što je u slučaju etničkog progona Bošnjaka iz Pounja za veliki
broj njih postojao izlaz iz užasne situacije, nije se radilo o genocidu (Semelin,
2005: 81–89; Calic, 2009: 120), i nije ispravno ni izjednačavanje zločina bosan-
skih Srba sa nacističkim zločinima. Uostalom, u manjem obimu etničke pro-
gone sprovodila je i bošnjačka strana.766 Uprkos tome, Kempbel smatra da
između Holokausta i bosanskog rata postoji veza (Campbell, 2002b: 144).

oni.htm, pristupljeno 16. IV 2008.
765 ITN ima dve televizije, Peni Maršal je izveštavala za ITV, a Jan Vilijams za Channel 4.
766 Onim Srbima kojima etički stav u životu nešto znači nije preterana uteha što su i druge
strane u bosanskom sukobu takođe imale svoje koncentracione logore (npr. Čelebić, Dre-
telj) u kojima su brojne žrtve sličnih postupaka bile i srpske nacionalnosti. Ono, među-
tim, što treba izbeći jeste etnizacija žrtava i dželata, jer se time seje seme etničkih omraza
i novih ratova u budućnosti.
Kempbel nema pravo ni kada s odobravanjem citira Peni Maršal koja je

odgovorila advokatu LM da „ono što vi vidite na slici jeste bodljikava žica; ono
što ja vidim na slici jeste Fikret. To je razlika između nas“ (Campbell, 2002a:
25). Naizgled duboko humanistički stav, u stvari, skriva medijsku manipula-
ciju, jer pitanje koje je vredno postaviti odnosi se na činjenicu da Maršalova
nije posetila Dretelj ili Čelebić. Nije uporedila logore zaraćenih strana u BiH.
Umesto toga, ona je ponudila jeftino moraliziranje na sudu. Još je, međutim,
gore kada površni humanizam i upitni profesionalizam nađu podršku aka-
demskih moralizatora.
Priča o srpskim koncentracionim logorima bez ikakvog pominjanja činje-
nice da su i njima suprotstavljene zaraćene strane imale u najmanju ruku
veoma slične logore, služila je, kao što su liberterski marksisti oko LM prime-
tili, propagandi koja je istorijskom analogijom predstavljala Srbe kao nove
naciste koji u BiH sprovode genocid, kopirajući nacistička sredstva, a Bošnjake
kao nove Jevreje koje treba spašavati vojnom akcijom protiv Srba, iskuplju-
jući tako greh što se Jevrejima nije pomoglo blagovremenom vojnom akci-
jom u cilju oslobođenja Aušvica.
Korišćenjem okvira agresor–žrtva i diskursa holokausta koji je putem dis-
kurzivne strategije istorijske analogije prikazivao rat u BiH naročito se seri-
jom članaka i knjigom Sezone u paklu (Seasons in Hell)767 isticao Ed Vuliami.
Posebno optužujuće po njega jeste ono što navodi Dajhman. Naime, on veli
da je prvi izveštaj Vuliamija o Trnopolju 7. avgusta 1992. bio uravnotežen i „da
nijednom nije pominjao bodljikavu žicu“. U pomenutoj knjizi, međutim, Vuli-
ami ovako opisuje prvi utisak: ’Više prljavih šina, više spaljenih sela, i konačno
ono što je bila škola na sopstvenom tlu, i drugi šokantni i katastrofalni prizor:
veliki i složeni ograđen prostor okružen ogradom od bodljikave žice’.768
Ova knjiga je, prema Dajhmanu, služila i Haškom tribunalu za pisanje
izveštaja, što je još jedan činilac koji ozbiljno dovodi u sumnju ionako krhko
poverenje koje ovaj sud ima u srpskoj javnosti, a kako se čini i u javnostima
okolnih zemalja, pa je jasno da svrsi pomirenja zacelo neće poslužiti, a svrsi
dostizanja istine o ratovima u bivšoj SFRJ pridoneće tek delimično.769 Presuda
767 Citirana u 52 publikacije.

768 No, i sam Dajhman je, kako Kempbel primećuje, u svedočenju pred sudom znatno
izmenio svoj iskaz o prirodi Trnopolja u odnosu na članak (Campbell, 2002a; Campbell,
2002b: 144).
769 Presuda Naseru Oriću koji se hvalisao novinarima iz SAD i Kanade ubilačkim pohodima
protiv Srba prikazujući im filmove na kojima su se videli ljudi odsečenih glava i komen-
tarišući, između ostalog, kako su eksplozivom „lansirali ove momke na mesec“, prvo na
svega dve godine zatvora, a onda i njegovo puštanje na slobodu, te oslobađajuća pre-
suda Ramušu Haradinaju čiji su ljudi pobili devet od dvanaest svedoka i na još jednog
pokušali atentat poljuljale su i ono malo poverenja koje je MKTJ uživao u Srbiji. Naravno,
radi se i o izrazitoj neravnoteži broja i značaja političara kojima se sudi iz Srbije, Hrvat-
ske, BiH i s Kosova.
britanskog suda, pak, ne samo što je ugasila jedan intelektualno izazovan i

nekonvencionalan časopis, već je omogućila Edu Vuliamiju i drugima da pre-
sudu suda sistematski tumače u korist svog viđenja stvarnosti, a da okupljene
oko časopisa LM zovu „revizionistima“. Tik nakon presude, Vuliami je slavodo-
bitno poručio:
„No, istorija – a istorija genocida posebno – nije na sreću izgrađena na javnim

odnosima (public relations) ili melodrami već na istini; ako je neophodno, na
istini ustanovljenoj na zakonu. A istorija će zabeležiti sledeće: da je ITN preneo
istinu kada je u avgustu 1992. otkrio gulag zastrašujućih koncentracionih logora
kojima su upravljali Srbi protiv njihove muslimanske i hrvatske lovine u Bosni“
(Vulliamy, 2000).
Vuliami je zapravo obmanjivao javnost, pošto je presuda ustanovila tek

da je novinari nisu namerno prevarili, dok sama prevara nije dovođena u pita-
nje. Jezik prepun osećanja je upotrebom reči kao što je „genocid“, ili sinta-
gmi „gulag zastrašujućih koncentracionih logora“, imao funkciju prikrivanja
ove činjenice, i nije bio toliko u funkciji opisa rata u BiH, koliko pravdanja
neodgovornih britanskih liberalnih novinara kojima je Vuliami jedna od per-
janica. Naravno, uzgred se metaforično rat u BiH predstavlja kao rat upravljača
gulaga, što treba u skladu s okvirom teorija o totalitarizmu da asocira kako na
boljševike tako na naciste, protiv muslimanske i hrvatske „lovine“. Metafora o
lovini, razume se, povlači potpunu bespomoćnost žrtava nasuprot svemoć-
nih dželata koje bi trebalo kazniti.
Neprijatelja s radikalne levice trebalo je sasvim diskreditovati, pa je Vuliami
pribegao poređenju LM sa Dejvidom Irvingom (David Irwing), krajnje desnim
istoričarom i poznatim negatorom holokausta. Na taj način je primenjen dis-
kurs holokausta u okviru II svetskog rata i u još širem okviru agresor–žrtva:
„Može se utvrditi veoma ubedljivo da (u javnosti Velike Britanije, prim. aut.)

postoji potpuna nesposobnost da se shvati fašizam, da postoji ’mržnja prema
žrtvi’ i jaka istorijska tendencija prema popuštanju evropskim tiranima, od Franka
i Hitlera do Miloševića. Prisutna je, takođe, i utišana tendencija antisemitizma u
svemu ovome, jer su muslimani, na svoj način, Jevreji Bosne. No, najjasniji odgo-
vor leži, verujem, u načinu na koji revizionizam radi u društvu dosade, bilo da
je reč o Dejvidu Irvingu ili Living Marxism. Baš kao što su Srbi bili nevažni nacisti
Balkana, tako je Living Marxism nevažni negator Holokausta, koji upotrebljava
iste jeftine slogane“ (Vulliamy, 2000).
Mržnja je iz svakog retka kuljala kako prema Living Marxism, tako i prema
Srbima koji se generalno smatraju nacistima. Cela nacija se olako poistove-
ćuje sa najmračnijom ideologijom, ali se ironično smatra i nevažnom. Ironija
se koristi zarad kritike britanskih elita koje ne shvataju značaj makar i ne naro-
čito moćnih nacista, pa ih stoga ne kažnjava. No, kao što je zaključeno u jed-
nom od brojeva LM:
„Vuliami se zavarava da njegov bosanski krstaški rat predstavlja radikalni izazov

’popustljivcima’ unutar angloameričke elite. U stvari, moćne elite društava Zapada
imaju dobre razloge da budu oduševljene njegovim izmišljanjem holokausta. (...)
Slušanje liberalnih novinara koji urlaju na njih (elitu, prim. aut.) da izvrše inva-
ziju na male zemlje, i koji ih denunciraju kao ’popustljivce’ koji nisu kadri da to
izvrše, mora biti milozvučno velikim silama Zapada, koje su ranije bile naviknute
da ih nazivaju imperijalistima i kojima je govoreno da drže ruke dalje od sveta.“
Drugim rečima, većina levih liberala postali su najgorljiviji imperijalisti

na Zapadu, jer svoje vlade upozoravaju da treba bez oklevanja intervenisati
uvek i svuda. Razume se, vladajuće elite će odlučiti o pravom trenutku i mestu
ratovanja. Kurdima se neće priznati status žrtvi Holokausta, što i nisu, ali jesu
žrtve sistematske diskriminacije, jer je Turska važan partner globalne sile, tj.
regionalna sila zadužena za održavanje stabilnosti na Bliskom istoku. Vlada-
juće elite, npr. Turske i Izraela, mogu se ponašati maltene kako požele prema
nepoželjnom Drugom unutar svojih granica, i mogu kažnjavati neprijatelja
preko granice, tj. vršiti agresiju, bez ikakvih posledica po odnose sa SAD. Sau-
dijsku Arabiju može voditi autoritarni režim srednjovekovnog tipa; sve dok
naftom udovoljavaju interesima SAD, za šeike nema zime. Razume se, „komu-
nista“, „fašista“, „velikosrpski nacionalista“, „tiranin“ Milošević nije mogao uži-
vati ni približnu podršku SAD.770
11.10. Priroda srebreničkog pokolja
Pre no što se pređe na pitanje Kosova, valja razmotriti i da li je u Sre-

brenici bilo pokolja, te da li je on bio genocidnog karaktera. Oko toga su se
takođe vodile rasprave između radikalnih levičara i levih liberala. Uopšte, svi se
slažu da se pokolj dogodio. Spor se odnosi na broj poginulih i karakter masa-
kra. Levičari su mahom smatrali da broj poginulih ne doseže sedam ili osam
hiljada, dok levi liberali smatraju da sve ispod tog broja predstavlja u boljem
slučaju istorijski revizionizam, a u gorem običan negacionizam.
770 Tako, M. A. Hor na pitanje šta je sa Kurdima ili Palestincima, zamenom teza odgovara:
a šta je sa Albancima, Bošnjacima i Hrvatima? Autor smatra da odgovor leži u antiameri-
kanizmu i antiimperijalizmu koji vode radikalne levičare u pristrasnost zbog viših ciljeva
„suprotstavljanja SAD” (Hoare, 2005). Diskurzivna strategija zamene teza služi izbegava-
nju odgovora na neprijatna pitanja.
Opsežno istraživanje sprovela je grupa koju je okupio Ed Herman

(Edward S. Herman), profesor emeritus Univerziteta Pensilvanija.771 Rezul-
tat rada ove grupe bio je izveštaj „Srebrenica i politika ratnih zločina“ (Her-
man et all. 2005). U zaključcima772 se tvrdi: da je 8.000 ubijenih „politički kon-
strukt“ zvaničnika vladinih i nevladinih organizacija, kao i novinara, jer za
toliki broj nema dokaza; Crveni krst je procenio da je ubijeno 3.000 zaro-
bljenika i da je nestalo 5.000 Bošnjaka, a ustanovljeno je da je hiljade nesta-
lih stiglo u Tuzlu, što nije javljeno njihovim porodicama; nisu pronađene
velike masovne grobnice, niti ima satelitskih snimaka koji bi potvrdili tako
masovna ubistva; bosanski Srbi su bili pod pritiskom hrvatske ofanzive, pa
nisu imali mogućnosti za masovna iskopavanja leševa i njihovo premešta-
nje na druge lokacije, tim pre ako se zna za nestašice goriva i potrebe da
se ono koristi za odbranu; satelitski snimci masovnih grobnica o kojima je
govorila M. Olbrajt (Albright) nikada nisu javno pokazani; osporava se da bi
oko „7.500 ili više“ pronađenih leševa u Tuzli moglo poticati iz Srebrenice,
pošto su bili u lošem stanju, pa je forenzička analiza bila bespredmetna;
postoji nesaglasnost između broja ljudi u Srebrenici pre zauzimanja i mogu-
ćeg broja ubijenih i preživelih posle; dostupni dokazi kažu da je bilo „stotine
ubijenih a ne 8.000 ili bilo šta slično tome“, a potonji broj se dovodi u vezu sa
neverodostojnim svedocima; događaji u Srebrenici su koristili Klintonovoj
vladi, hrvatskoj i bošnjačkoj vladi; SAD i Haški tribunal su priznali politički
značaj Srebrenice; bošnjačka strana je bila spremna „ne samo da laže, već i
da žrtvuje sopstveni narod“ da bi proizvela NATO intervenciju; muslimansko
vođstvo iz Srebrenice tvrdi da ga je sarajevska bošnjačka vlast izdala i Sre-
breničane žrtvovala; srebrenički masakr se politizuje kao genocid; medijski
tretman Srebrenice i Krajine se drastično razlikuju.
Zbog ovakvog stava M. A. Hor je E. Hermana uključio u tzv. leve revizio-
niste (Hoare, 2005) u koje ubraja i Noama Čomskog, trockistu Džareda Izra-
ela (Jared Israel), Dajanu Džonstoun, grupu oko LM, Majkla Parentija (Mic-
hael Parenti) i Harolda Pintera (Hoare, 2003). Ono što odmah treba primetiti
jeste da se Hor služi podmetanjem kada tvrdi da svi ovi autori žele da, između
ostalog, izvrše i reviziju učinka Miloševićevog režima (Hoare, 2005; 2003).773
771 Uz njega, pisce Izveštaja su činili reditelj dokumentarnih filmova i politički konsultant
Džordž Bogdanić (George Bogdanich), kanadski profesor krivičnog prava Majkl Mendel
(Michael Mandel), bivši šef civilne misije UN u BiH Filip Korvin (Philip Corwin), bivši izve-
štač BBC Džonatan Ruper (Jonathan Rooper), istraživač sredstava masovnog opštenja
Filip Hemond (Philip Hammond). Zanimljivo je da su grupi, iako nisu potpisali ni jedno
poglavlje izveštaja, pripadali pokojni istoričar dr Milan Bulajić i sociolog dr Vera Vratuša.
772 Conclusions of the Srebrenica Research Group, (Released July 11, 2005), http://www.sre-
brenica-report.com/conclusions.htm, pristupljeno 25. III 2008. godine.
773 Pažnja levih revizionista je u stvari manje usmerena na kritikovanje SAD kao zla po sebi –
iako je to zacelo element – već na političku odbranu Miloševićevog režima“ (Hoare, 2005).
Za Čomskog, Pintera i grupu oko LM se to izvesno ne može reći, jer se lako

mogu naći njihova negativna mišljenja o Miloševiću. No, ako su podržavaoci
Miloševića, onda ih je lakše diskvalifikovati:
„Miloševićeva Srbija je uživala jedinstven položaj u panteonu ’otpadničkih država’

90-ih kao jedina koju je zapadna levica politički podržavala, a ne samo branila
od napada. Levi revizionisti su zadržali antihumanistički, antimoralni, antidemo-
kratski stav dugo pošto je ’beba revolucije’ umrla i njeno se telo raspalo. Ume-
sto da ih pokrenu događaji u Istočnoj Evropi i SSSR između 1989. i 1991, te da
prevrednuju sopstvenu političku filozofiju, mnogi od njih su reagovali prijanja-
jući čak s više tvrdoglavosti svakoj poslednjoj vlati iz ruine komunističke Atlan-
tide“ (Hoare, 2005).
Dakle, Hor je pripisao svojim protivnicima antimoralnu, antidemokrat-

sku i antihumanističku motivaciju koja ih tera da podrže režim Slobodana
Miloševića i sve što on čini. Sasvim izvesno, radi se o krajnje neprimere-
nom načinu polemisanja, jer misao npr. Čomskog jeste upravo duboko
humanistička, moralna i demokratska, što ne znači, naravno, da je on uvek
i u svemu u pravu. No, kada nedostaju argumenti, pribegava se podmeta-
nju, zameni teza i ideološkom etiketiranju. U ovom slučaju treba povezati
Miloševića sa svim nesrećama na Balkanu tokom devedesetih, a onda „leve
revizioniste“ prikazati kao ideologijom vođene apologete ne samo Milo-
ševića, već i zločina koje su taj i prethodni socijalistički režimi navodno ili
stvarno počinili.
Ipak, grupi autora predvođenih Hermanom ne može se zameriti da
negira postojanje masakra. Oni ga, međutim, minimizuju i poriču svaki
nagoveštaj da bi se moglo raditi o genocidu. Ima tu i dobrih zapažanja
koja, međutim, u ovakvom kontekstu služe saznajno i etički nedozvolji-
voj relativizaciji zločina. Naime, činjenica da je masakr u Srebrenici nastao
u podesno vreme za bošnjačku, hrvatsku i američku vladu ne povlači za
sobom nužno da pokolja nije bilo, da u njemu nije ubijeno onoliko ljudi
koliko se tvrdi, te da nije imao genocidni karakter. Isto važi i za tvrdnje o
manipulacijama sklonoj bošnjačkoj vlasti, i velikoj verovatnoći da je posto-
jao dogovor između srpske strane, bošnjačke vlasti u Sarajevu i Amerika-
naca o trampi Srebrenice i Žepe za Vogošću i Ilijaš u okolini Sarajeva. Sve
to, uz činjenicu da ni Srebrenica ni druge zaštićene zone UN nisu razoru-
žane, što je predviđeno rezolucijama UN, verovatno je tačno (Honig, Bot,
1997), ali ne opovrgava tvrdnju da se u Srebrenici desio genocidni pokolj
(Ingrao, 2009: 204, 217–219, 223).
Posebno je problematično svoditi bilans poginulih na svega nekoliko
stotina, jer je Međunarodna komisija za nestale osobe (ICMP) dosad analizom
DNK utvrdila identitet ukupno 6.481 osobe nestale posle pada Srebrenice u
julu 1995.774 Taj broj je manji od 8.000, ali se ovo može objasniti činjenicom
da su npr. mnogi Bošnjaci koji su pokušali proboj prema Tuzli u tom pokušaju
ubijeni, te da njihova tela nisu pronađena, a zbog protoka vremena veoma je
otežana njihova identifikacija, jer su tela u šumi između Srebrenice i Tuzle u
stanju raspadanja, životinje su ih rasparčavale i unakažavale, a ima i tragova
spaljivanih tela najverovatnije u nameri da se opseg ubijanja umanji.775
Inače, blizu 7.000 ljudi se vode kao nestali u izveštaju Istraživačko-doku-
mentacionog centra iz Sarajeva koji se dosad pokazao kao najpouzdaniji izvor
demografskih obaveštenja o ratu u BiH. Najkonzervativnija procena norveš-
kih demografa je da je 7.475 lica nestalo ili ubijeno u Srebrenici776 (Brunnborg
et all, 2003: 236). Oni su do ove procene došli tako što su ovde ubrojali oko
6.000 zarobljenika, po proceni pukovnika VRS Jankovića, za koje se ne zna gde
su, pa je logična pretpostavka da su masovno streljani, i oko 1.500 onih koji
su ubijeni, kako piše u izveštaju NIOD, u pokušaju proboja prema Tuzli, „bilo u
borbi, od mina, samoubistvom ili od gladi“. Inače, procena bošnjačkih izvora
je da je oko 3.500 vojnika uspelo da se probije do Tuzle. Pri tome, istražitelji
NIOD ističu da nema pouzdane brojke koju je do sada dala bosanska strana.
No, samo je devet osoba sa spiska nestalih iz Srebrenice nađeno na
biračkom spisku, pa se taj prigovor Hermanove istraživačke grupe mora
odbaciti. Istovremeno, valja zaključiti da je čudno da ova grupa nije kon-
sultovala istraživanje koje je objavljeno dve godine pre no što je ona obja-
vila svoje istraživanje. Takođe, utvrđena je jasna korelacija između dobi i
pola iskopanih žrtava iz srebreničkih masovnih grobova i dobi i pola osoba
sa spiska nestalih, te se može pretpostaviti da su i nestali verovatno ubijeni
(Brunnborg et all, 2003: 245).
Utvrđeno je da trećina svih predratnih muškaraca Srebrenice i 50% onih
između 40 i 60 godina nedostaje, na osnovu čega se s pravom zaključuje da
je masakr imao genocidni karakter pošto je pokušao da iskoreni Bošnjake u
srebreničkoj regiji (Brunnborg et all, 2003: 245). Jedino objašnjenje za ovakvo
poricanje genocidnog karaktera srebreničkog pokolja može se naći u činjenici
da on donekle dovodi u pitanje branjenu poziciju grupe oko Hermana da su
Srbi nedužne žrtve orkestrirane medijske hajke na Zapadu. Čini se da mnogi
radikalni levičari u svom antiimperijalističkom okviru tumačenja sveta previ-
đaju da, premda retko, i imperijalisti mogu biti u pravu. To što imaju pravo u
pojedinačnom slučaju ne znači, međutim, da su u pravu uopšte. No, u vođenju
774 Balkan.info, „Utvrđen identitet 6.481 žrtve iz Srebrenice“, 10. VII 2010. http://www.e-bal-
kan.info/vijesti/bosna-i-hercegovina/2184-utvren-identitet-6481-rtve-iz-srebrenice.html,
pristupljeno 11. V 2011. godine.
775 Izveštaj Nizozemskog instituta za dokumentaciju rata (NIOD), 4. deo, poglavlje 2, http://
srebrenica.brightside.nl/srebrenica/, pristupljeno 7. aprila 2008. godine.
776 Norveški demografi su utvrdili i da je bilo 76 ubijenih lica ispod 16 godina, a 629 iznad 60
(Brunnborg et all, 2003: 245).
propagandne bitke protiv imperijalista Ed Herman i drugi levičari koji dele

njegovo mišljenje umeju kadšto i da se udalje od istine. S druge strane, to što
su imperijalisti u pravu kada je u pitanju Srebrenica ne znači da su u pravu i
kada je u pitanju analiza uzroka nestanka SFRJ ili karaktera rata u BiH, jer se
te stvari ne nalaze nužno u uzročno-posledičnoj vezi.
11.11. Kosovo – humanitarna intervencija

ili imperijalna agresija SAD?
Naposletku, među levičarima je vođena i rasprava oko Kosova. Ovde su

na suprotnim stranama bili levičari okupljeni oko Z-neta, kao i raznovrsne
trockističke grupe, na jednoj strani, dok su na drugoj, pored levih liberala, bili
i radikalni levičari okupljeni oko marksističko-humanističkog časopisa News
and Letters i trockističkog Worker’s Liberty.
Za razliku od levih liberala koji su bezuslovno odobravali i podržavali bom-
bardovanje SRJ, marksisti-humanisti iz News and Letters smatrali su bombardo-
vanje imperijalističkom akcijom koja će borbu podržavanja dostojne Oslobo-
dilačke vojske Kosova samo ugroziti. Tako, Piter Hjudis (Peter Hudis), urednik
marksističko-humanističkog časopisa, u uvodniku za april 1999, veli da „iako
bombardovanje Srbije jeste najveća upotreba oružane sile u Evropi od II svet-
skog rata, ono nije zaustavilo Miloševića u pojačavanju njegovog genocidnog
rata protiv naroda Kosova“ (Hudis, 1999a). Takođe, zaključuje se da „zajedno
sa skoro dnevnim bombardovanjem Iraka, prisustvujemo daljoj konsolidaciji
američke rešenosti da vodi PERMANENTAN RAT (verzalom istakao, P. H.) radi osi-
guranja svojih interesa“. Dakle, uz nedvosmislenu osudu Miloševića i podršku
„narodu Kosova“ pod koji se ubrajaju isključivo Albanci, primenjuje se parafraza
trockističkog pojma „permanentna revolucija“ kako bi se čitaocu saopštilo kakav
smisao ima bombardovanje Kosova za SAD. Imperijalisti žele da stalnim ratom
osiguraju svoju dominaciju nad svetom. Istovremeno, Srebrenica se koristi kao
ilustracija za ono što se sada dešava Albancima: „Najveći broj onih koji pristižu
(kao izbeglice, prim. aut.) jesu žene i deca – što pokazuje da Srbi sistematski
masakriraju muškarce, kao što su činili u Srebrenici u Bosni 1995. godine. Silova-
nje Bosne se ponavlja u većem i jezivijem obimu“ (Hudis, 1999a). Dakle, jasno je
da je časopis imao stav u saglasnosti sa većinskim kada su u pitanju patnje Boš-
njaka i Albanaca, ali i da je od tog stava odstupao kada je u pitanju delanje SAD.
„Potrebno je naglasiti da se Klintonova vlada dugo opirala nezavisnosti
Kosova i da je, poput Bušove vlade pre nje, često sarađivala sa Miloševićem
dozvoljavajući mu da održava vlast nad Kosovom i delom Bosne. SAD traže od
Miloševića da pristane na plan iz Rambujea, iz prošlog meseca, koji obećava
Kosovu ograničenu autonomiju – ali odriče nezavisnost. Takođe, plan pred-
viđa raspuštanje Oslobodilačke vojske Kosova“ (Hudis, 1999a).
Dakle, SAD se kritikuju zbog bombardovanja, jer ono pogoršava ionako

loš položaj Albanaca, ali još više zbog toga što nisu dovoljno proalbanski ori-
jentisane i što Kosovu nije obećana nezavisnost. Bombardovanje se kritikuje i
zbog toga što utiče na opažaj situacije na Kosovu.777 Naime, neki levičari zbog
bombardovanja nisu u stanju da uvide pravu prirodu problema na Kosovu, tj.
tlačenje Albanaca:
„Glavni glas protivljenja američkoj politici na Kosovu dosad je dolazio od republikan-

ske desnice. Iako su oni, takođe, zabrinuti zbog NATO,778 oni ne žele da američki voj-
nici umiru ’samo’ radi odbrane žrtvi od etničkog čišćenja. Desničarska kritika može
utihnuti kako se bombardovanje pojačava, pošto je poslednja stvar za koju ovi ništaci
žele da budu optuženi nedostatak patriotizma. No, to ne važi za levicu. Ona, među-
tim, pati od sopstvene dezorijentisanosti, pa se mnogi distanciraju od solidarisanja
sa Kosovarima na temelju protivljenja američkom bombardovanju“ (Hudis, 1999a).
Problem za ovu grupu levičara bio je, prema tome, kako da brane Albance,
koji se vide kao žrtve srpskih dželata, a da istovremeno zadrže kritički stav
prema imperijalističkoj politici SAD ispoljenoj u bombardovanju SRJ. Bilo im
je jasno da podrška bombardovanju donosi zapravo otklon od antiimperijali-
stičke politike levice, a da podrška režimu Slobodana Miloševića donosi otklon
od humanizma koji ih vodi podržavanju žrtvi koje se shvataju na etnizovani
način. Rečju, levičar ne može da bude podržavalac oruđa imperijalizma, tj.
NATO, a da ostane levičar. Odbija se pomisao, tako strasno prihvaćena i zastu-
pana od levih liberala, da je „NATO motivisan humanitarnim razlozima“,779 jer
„ništa ne može biti pogrešnije od tog stava“, pošto Zapad nije pokazao interes
za Ruandu 1994, ili za „5.000 umrlih mesečno u Iraku zbog sankcija“, pa zašto bi
mu se onda verovalo da je humanitarnim razlozima motivisan u slučaju Kosova.
Kada bi ovakav stav imao razumevanja i za srpske žrtve rata za jugoslo-
vensko nasleđe, ne bi mu se načelno mogle naći zamerke. No, to nije slučaj,
pošto se Srbi, slično liberalnoj ortodoksiji,780 smatraju krivim za sve što se
devedesetih dešavalo na prostoru SFRJ, pa čak i neprijateljem:
777 Docnije, u januarsko-februarskom broju iz 2001. objavljen je i veoma dobar članak o uoče-
nim prvim posledicama dejstva osiromašenog uranijuma na zdravlje ljudi na Kosovu (Dmi-
tryev, 2001).
778 Hjudis primećuje da je glavni razlog za bombardovanje SRJ bio u pribavljanju dosto-
janstva NATO pred proslavu 50 godina postojanja i posle početka procesa proširenja na
postsocijalističku Evropu, a ne u sprečavanju „humanitarne katastrofe“ (Hudis, 1999a).
779 Citiran Žan-Kristof Rifen (Jean-Christophe Rufin), bivši pripadnik „Doktora bez granica“
(Hudis, 1999a).
780 Utoliko ne čudi što se citira jedan od glavnih predstavnika takvog gledanja na Ratove za
jugoslovensko nasleđe, Majkl Ignjatiev (Michael Ignatieff): „Dok NATO politike obiluju pro-
tivrečnostima, Milošević je, po rečima analitičara Balkana Majkla Ignjatieva, ‘uporno kon-
zistentan’: ‘Od 1990, Milošević sledi jedan jednostavan princip. U bilo kojoj zemlji [bivše
„Kada su Srbi napali Bosnu 1992, vodeće sile ih nisu sprečile. Umesto toga, one su
održavale zabranu uvoza oružja Bosni, otežavajući toj zemlji da se sama odbrani.
Kada je Bosna konačno uspela 1995. da zajedno s Hrvatskom preuzme ofanzivu i
nanese presudan vojni poraz Srbima, SAD su uskočile i prisilile je da prihvati Dej-
tonski sporazum. Ovo je donelo ’mir’ Bosni po veoma skupoj ceni pošto je bila
naterana da prihvati legitimitet srpske ’republike’ koja je okupirala trećinu njene
teritorije, koja je uspostavljena kroz etničko čišćenje desetina hiljada bosanskih
muslimana“ (Hudis, 1999a).
Dobija se dojam da protivljenje intervenciji SAD istovremeno pojačava

neprijateljski stav prema Srbima kao naciji. Naime, oni su prepoznati kao
neprijatelj i zato se želi jačanje svih koji su ratovali protiv njih, kako SAD ne bi
mogle da koriste situaciju za sopstveni imperijalni upliv. Otuda su nekritički
antisrpski, probošnjački i proalbanski stavovi bili posebno gorljivi, kako bi se
uspostavila ravnoteža sa levičarskim antiimperijalnim stavom. Tako se, možda,
može tumačiti i bezostatna podrška OVK koju je pružala cela redakcija News
and Letters. Postojale su, međutim, i ideološke veze između nekih pripadnika
OVK – koja je sve dok joj NATO saveznici nisu skrenuli pažnju na loš marke-
tinški efekat koristila stari komunistički pozdrav, stisnutu pesnicu priljubljenu
uz slepoočnicu – i članova redakcije.781 Hjudis je krajnje antisrpsko usmerenje
pokazao i prilikom osvrta na knjigu Čomskog Novi militaristički humanizam,
iznevši veoma originalnu i iskustveno nepotkrepljenu teoriju kojom je sata-
nizovao ionako već demonizovane Srbe:
„Čomski ne pominje da je ’Operacija potkovica’ nazvana po taktici koju su kori-

stile srpske paravojske u Bosni opkoljavajući selo u oblikovanoj formaciji slova
U, ubijajući i silujući one koje bi zarobile i terajući preostale u beg. Niti je pome-
Jugoslavije] gde je srpska manjina dovoljno brojna, on je naoružava i u borbi podržava.

Smrti četvrt miliona ljudi i stvaranje dva miliona izbeglica [u bosanskom ratu] su rezul-
tat njegove istrajne primene ovog principa’.” (Ignatieff, The New Yorker, May 10, 1999, cit.
pr. Barry, Holmes 1999) Broj žrtava se duplira, a delanja nesrpskih delatnika u sukobu se
sistematski zanemaruju kako od liberala, tako i od News & Letters. Poluistine su najubo-
jitije propagandno oružje.
781 O potonjem svedoči i činjenica da je jedan od vođa OVK zadužen za diplomatiju, Pljurat
Sejdiju (Pleurat Sejdiiu), dao intervju 1999. godine za junski broj časopisa. Sejdiju je obja-
snio da je za njih bitan nacionalizam, a ne opšta ideološka oblanda u koju ga obavijaju:
„Najveći deo nelegalnih grupa u posleratnoj Jugoslaviji bio je nacionalistički, ali pošto smo
morali da pribavimo podršku albanske države, one su morale da prigrle ideologiju mar-
ksizma zato što je Albanija imala marksistički režim. No, kad je komunizam propao, i LDK
se takođe promenio, pa smo sada bez ideologije”. Ipak, angloamerički „marksisti-humani-
sti” su, izgleda, i dalje verovali u marksistički karakter OVK: „Bitna je razlika između Bosne
iz 1995, kada su bosanske snage bile u ofanzivi protiv Srba, i sadašnjeg stanja u kojem
je OVK u defanzivi. Ono što će presuditi jeste sposobnost Kosovara da ovo preokrenu u
revolucionarni rat“ (Ford, 1999).
nuo da je Milošević poslao 40.000 vojnika na Kosovo PRE (verzalom istakao, P. H.)
američke invazije obogaćujući ih veteranima paravojski iz Bosne koji su veoma
dobro znali šta se očekivalo od njih sa ’Operacijom potkovica’.“ (Hudis, 1999b).
Doista, osim poznavanja teorije marksizma-lenjinizma, Hjudis je pokazao

i da mu je mašta veoma razvijena. Zamislio je neke Srbe-monstrume kako bi
sebi dozvolio da na njih ne primenjuje humanistička merila. U velikoj meri
ih je obezličio i dehumanizovao. Kao i drugi kritičari knjige Novi militaristički
humanizam, npr. Edrijen Hejstings (Adrian Hastings), i Hjudis zamera Čom-
skom što ne pominje rat u BiH, „kao da je masakr stotina hiljada kroz pažljivo
orkestrirani genocid bio istorijska trivijalnost bez značaja za ono što je Miloše-
vić radio na Kosovu“. Dakako, genocid je retorski leitmotif koji opravdava izri-
čito antisrpski stav, a da bi se pokazalo kako se odista radilo o genocidu izmi-
šlja se broj od „nekoliko stotina hiljada“ ubijenih.
Ipak, Hjudis je napravio i dobar komentar na pitanje Čomskog kako bi
reagovale SAD ako bi Portoriko rešio da proglasi nezavisnost. Hjudis veli da je
opštepoznato kako bi SAD reagovale, ali postavlja pitanje da li bi u tom slučaju
trebalo podržati SAD ili Portoriko? Naravno, levičar bi, smatra Hjudis, morao
podržati Portoriko i pravo njegovih građana na samoopredeljenje.
Problematičan je, međutim, stav urednika N&L kada dovodi u pitanje mišlje-
nje Čomskog, koji „iako anarhista“ jeste „bukvalno apologeta Miloševića“, da
Srbija „zaprečava instituciju globalnog sistema kojim dominiraju SAD“. Autoru
ovih redova se čini da Miloševićeva Srbija doista jeste smetala uspostavljanju
kapitalističkog sistema, jer je prekidala uobičajeno kapitalističko poslovanje na
Balkanu. Treba imati u vidu da je npr. prevoz robe bio znatno skuplji i dugotraj-
niji, pošto je morao da ide okolnim putevima zaobilazeći Srbiju. Uopšte, logika
širenja tržišta nije podnosila rupu u sred sistema, pa nije jasno zašto bi zbog
ove konstatacije Čomski bio apologeta Miloševića. Hjudis je ponudio objaš-
njenje koje se sastoji u činjenici da je Milošević bio „garant mira na Balkanu“, tj.
američki saveznik, posle Dejtonskog sporazuma sve do 1998. godine. Iako je to
tačno, može se argumentovati da je, ipak, ekonomska politika Miloševića bila
socijalistička i da je smetala odvijanju kapitalističkog poslovanja. Sem toga, on
nije uspeo da reši problem Kosova u saglasnosti sa željama SAD. Sve u svemu,
čini se da je ova kritika Čomskog neopravdana. No, Hjudis nalazi za Čomskog
reči opravdanja u kojima se, osim antisrpskih stereotipa, može naći i zrnce istine:
„Promašaj Čomskog da podrži borce protiv genocida u Bosni i na Kosovu, posle

plodnog pisanja svih ovih godina u odbranu žrtava ’etničkog čišćenja’ u Gvate-
mali, Istočnom Timoru i drugde, pokazuje da je moć militarizma SAD postala tako
totalna da su čak i anti-etatistički radikali uvučeni u pravljenje apologija bilo koje
sile, makar bila ne znam koliko reakcionarna, onoliko dugo koliko se ona može
smatrati preprekom američkoj dominaciji“ (Hudis, 1999b).
Tipično za propagandistički stil pisanja, News & Letters neposredno posle

povlačenja vojske SRJ s Kosova u redakcijskom komentaru782 bavio se brojem
žrtava, tvrdeći da su:
„... srpske paravojske, policija, i vojnici isterali oko 800.000 Albanaca preko gra-
nice. Drugih 500.000 Albanaca se nedeljama skrivalo po kosovskim planinama
i šumama trpeći gladovanje i srpske napade. Čak i najopreznije procene suge-
rišu da su snage jakog čoveka Srbije Slobodana Miloševića ubile preko 10.000
civila pošto je bombardovanje NATO počelo u martu. Ako kosovsko stanovniš-
tvo broji 1,8 miliona, onda je to jedan na 180 ljudi, nešto što bi se moglo pore-
diti sa 1,5 miliona ubijenih u zemlji veličine SAD”.
Ako je činjenica da je „najkonzervativnija” procena Stejt departmenta

govorila da je svega pola procenta (0, 55) albanskog stanovništva ubijeno na
Kosovu, onda je bilo potrebno da se kaže koliko bi tih pola procenta iznosilo
kada bi se primenilo na SAD. Ključna stvar, međutim, bila je da se predstavi
kako su Srbi izvršili genocid na Kosovu, kao što se to u međunaslovu tvrdi-
lo.783 U stvari, nije jasno da li je 300.000 kosovskih Srba uopšte uključeno u sta-
novništvo Kosova, kao što je zamagljena i činjenica da je zbir poginulih svih
strana, kako vojnika tako i civila na Kosovu, najviše 10.000. Primenjivala se
propaganda koja je po korišćenju poluistina i otvorenih laži bila na nivou RTS
iz dana ratnohuškačke kampanje Milorada Vučelića i saradnika prema nesr-
bima, kao i nekih angloameričkih liberalnih i svenemačkih konzervativnih gla-
sila prema Srbima tokom devedesetih (Bakić, 1997; 1998; 1999):
„Kao u bosanskom ratu 1991–1995, kao dodatak fizičkoj eliminaciji, silovanju,

i proterivanju, četvrti oblik srpskog genocida bio je kulturni. Srpske snage su
sistematski uništavale albanske, osmanske, i muslimanske kulturne institucije i
spomenike uključujući džamije, biblioteke, mostove, i istorijske zgrade. Oni su,
takođe, oteli stotine hiljada ličnih karata od deportovanih. Plan je bio da se isko-
reni sećanje na albansku zajednicu na Kosovu”.
Nije sporno da je bilo mnogo zločinačkih akcija srpskih snaga prema

Albancima na Kosovu, kao što nije sporno da su mnogima oduzimani lični
dokumenti u cilju sprečavanja povratka na Kosovo. Sporno je odsustvo
uvida da se upravo u vreme pisanja – jul 1999. – odvijao etnički progon
Srba s Kosova. U istom redakcijskom komentaru ispod međunaslova „kriza
782 „Aftermath of the war over Kosova”, News & Letters, 1999 July.
783 Serbian genocide in Kosova. Albanski termin „Kosova“ sistematski je primenjivan u News
& Letters, iako je zvanični naziv, kako je svedočio Veton Suroi u razgovoru sa piscem ovih
redova, na engleskom jeziku „Kosovo“.
levice“ kritikovale su se one struje levice koje nisu u svemu delile stavove
sa „humanističkim marksistima“:
„U nekim slučajevima levičari su poricali Miloševićeve genocidne aktivnosti od

bosanskog rata nadalje i nazivali lažnom njegovu optužnicu za ratnog zločinca.
Drugi, kao što je osvedočeni pacifista Dejvid Mekrejnolds (David McReyno-
lds), dok priznaju Miloševićevu brutalnost, dozvoljavali su antiimperijalizmu
da potisne antirasizam i antigenocidnost. Kako su se srpske snage povukle,
napisao je: ’Milošević je problem za Srbe. NATO i američka arogancija su pro-
blem za nas’. Kao humanističko-marksistički internacionalisti, uvek smo se pro-
tivili takvom sužavanju naše vizije slobode. Na nesreću, međutim, veliki deo
levice je ulovljen u zamku antiimperijalizma koji stavlja na stranu bilo kakvu
viziju za koju se zalažemo“.
Drugim rečima, kriza levice se nalazila u činjenici da antiimperijalizam

kruga oko Z-net i različitih trockista odnosi prevagu u odnosu na antisrpstvo
humanističkih marksista. Zamera se nešto, iako nije jasno šta, stavu da je
Milošević problem za Srbe, a NATO za Amerikance. Da li je redakcija s krajem
bombardovanja SRJ, usled rivalstva s drugim radikalnim levičarima, napustila
antiimperijalistički stav i izjednačila se sa levim liberalima? Sa dosledno levi-
čarskog stanovišta, teško je izjednačavati zločine velikih sa zločinima malih,
a redakcija časopisa upravo to čini:
„Izazov s kojim se suočavamo u predstojećem periodu jeste opiranje svim obli-

cima rasizma, klasne represije, seksizma, i genocida, bilo da je počinilac ame-
rički imperijalizam i njegovi saveznici, ili snage koje im se opiru. Jedino na takav
način možemo predvideti viziju poslekapitalističke budućnosti. Zato mi nastav-
ljamo da podržavamo deceniju dugu borbu Kosovara za demokratiju i nezavi-
snost, bilo protiv Miloševićevog genocidnog režima ili protiv okupacije NATO“.
Korišćenje reči „genocid“ kroz čitav članak odaje da se radi o propagandi

u korist Albanaca s Kosova, ali i o pravdanju sopstvene pristrasnosti i manjka
kritičnosti prema američkom imperijalizmu, jer genocida na Kosovu nije bilo,
baš kao što nema ni borbe Albanaca protiv okupacije NATO. Sa etičkog sta-
novišta, pak, teško je braniti primenjivanje istih aršina na najmoćnije i pri-
lično nemoćne delatnike u međunarodnoj politici. Čini se da se „poslekapi-
talistička budućnost“ pominje više u dekorativne no u suštinske svrhe, a da
je antisrpski stav postao gotovo jedna od centralnih crta ideologije „humani-
stičkih marksista“:
„Od 1991. Srbija je ubijala stotine hiljada u Bosni i još hiljade na Kosovu (...) Bez
obzira na to da li će Milošević zadržati vlast ili neće, ostaje da se vidi da li će
ovi glasovi opozicije izaći sasvim na kraj sa odgovornošću Srbije za genocid

na Kosovu i u Bosni – i što je glavno, njenom užasavajućom odgovornošću za
masovna silovanja desetina hiljada žena“.784
Uz uobičajene optužbe za genocid i uveličavanje broja žrtava, nije nave-

den nijedan izvor, a kamoli dokaz za tvrdnju o silovanjima, što svedoči da se
radi o gruboj antisrpskoj propagandi, jer se ceo narod krivio za sva, pa i izmi-
šljena zla koja su se stvarno ili navodno desila tokom devedesetih na prostoru
bivše SFRJ. Istovremeno, potvrđivalo se da časopis ne odustaje od predane
zaštite prava žena.785
Ako je Čomski razočarao N&L, Mihailo Marković ih je sasvim ogorčio, pa
smatraju da „bivši marksistički humanista“ kao „jedan od intelektualnih autora
srpskog genocida u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, zaslužuje da mu se sudi“.786
Nesumnjivo, liberali bi suđenje podržali. Ne čudi ni odnos N&L izražen u uvod-
niku prema političarima koji su zamenili Miloševića:787
„Nije mala stvar da Slobodan Milošević – čiji su ratovi od 1991. do 1999. pro-
uzrokovali 200.000 mrtvih, od kojih su skoro svi nesrpski civili, čije su paravoj-
ske dale svetu novi užasni termin ’etničko čišćenje’, i čije su snage, takođe, uspo-
stavile logore za silovanje na angro – sedi sada u zatvorskoj ćeliji. Njemu je pre
mesto tamo no u luksuznoj predsedničkoj palati gde su mu dozvolili da ostane
od oktobra od njega ne mnogo različiti novi vođi“.
Belodano je da se ratovi za jugoslovensko nasleđe vide pojednostavljeno,

baš onako kako ih vide i liberali, naročito levi, kao delo Slobodana Miloševića
i srpskog nacionalizma uz standardne izmišljotine da je skoro duplo više no
784 Redakcijski uvodnik (Nacrt humanističko-marksističkih perspektiva 1999–2000), „World

crisis and the theoretic void: Taking responsibility for Marxist-Humanism”, News & Letters,
August–September 1999, http://www.newsandletters.org/Issues/1999/Aug-Sept/8.99_
dp.htm, pristupljeno 26. III 2008. godine.
785 Docnije se u tekstu citira „koncept“ Raje Dunajevskaje, prema kojoj se gaji tipično mar-
ksistički kult nepogrešive ličnosti, da je „žena snaga i Razum revolucije“. Ceo nacrt je pri-
mer egzegetski shvaćenog marksizma.
786 Po prvi put se u N&L Srbija optužuje za „genocid“ i u Hrvatskoj u tekstu „The Balkans after
Milošević“, N&L, December 2000, http://www.newsandletters.org/Issues/2000/Dec/12.00_
olat.htm, pristupljeno 26. III 2008. Na drugom mestu, za Markovića se „kao regionalno naj-
značajnijeg filozofa” i „nekada principijelnog socijalističkog humanistu”, kaže i da je „zaradio
mesto u istoriji među onim filozofima ere državnog kapitalizma koji su svoje dijalektičke
veštine iskoristili da pravdaju najnehumanije oblike represije, od Hajdegera i nacizma preko
različitih ‘progresivnih’ (mislilaca) i totalitarnog komunizma, pa do Fukoa i homeinizma”.
Čudno je da „humanistički marksisti“ ne prepoznaju da se era državnog kapitalizma kakva
je vladala u većem delu XX veka završila najdocnije s padom Berlinskog zida.
787 „Milosevic’s arrest, tensions in Macedonia”, May 2001, http://www.newsandletters.org/
Issues/2001/May/1.05_editorial.htm, pristupljeno 26. III 2008. godine.
stvarno poginulih u ratovima na prostoru SFRJ788 (oko 130.000), te da su svi

poginuli civili, iako vojnici čine tri petine poginulih u bosanskom ratu, pa iako
je i četvrtina Srba stradala u njemu, a dve trećine Srba iz Hrvatske prognano.
Politički vođi Srba su bez izuzetka oličenje zla, a Slobodan Milošević je naj-
gori među njima. Postavlja se pitanje: šta raditi sa takvim političarima i naro-
dom iz kojeg potiču? Koja bi kazna bila primerena za ovu „genocidnu državu“?
Odgovor se može nazreti iz istog teksta:
„Na međunarodnom planu, nesrećna je istina da danas, kao i tokom 90-ih, SAD
i njihovi saveznici u NATO gledaju u jednoj snažnoj i dominantnoj Srbiji ključ
za ’stabilnost’ na Balkanu. Zato su joj se tek simbolično opirali u Bosni pritiska-
jući ovu da prihvati ponižavajući i represivni Dejtonski sporazum 1995. godine.
Zato nisu čak ni raspravljali o Kosovu u Dejtonu i intervenisali su tamo tek 1999.
pošto je Milošević otvoreno ponizio NATO u predvečerje zvaničnog prošire-
nja na Istočnu Evropu, deportujući pred očima svetskih medija stotine hiljada
kosovskih Albanaca kojima je NATO obećao zaštitu. Zato nije NATO, već istrajni i
herojski otpor Bosanaca i Kosovara ono što je predstavljalo odlučujući element
u porazu Miloševića i postavljanju temelja za njegovo zbacivanje prošlog okto-
bra. No, zato se NATO snažno protivi maloj pobuni među albanskom manjinom
u susednoj Makedoniji“.
Gotovo je šokantno kako jak proalbanski, antisrpski i uopšte antisloven-

ski stav izbija iz ovih rečenica. Čini se da bi autora uvodnika, jedino okupa-
cija i temeljito prevaspitavanje Srbije zadovoljilo. Istovremeno, izgleda da bi
jedino pravedno rešenje za Albance bilo u pravljenju jedne velike Albanije,
dok je sasvim nevažno kakva bi sudbina snašla Makedonce.
***
Pokazano je da su ratovi za jugoslovensko nasleđe u kojima se odigrao
poslednji čin procesa nestajanja Jugoslavije bili lakmus papir za određivanje
levice posle pada Berlinskog zida i za međusobno ideološko razgraničenje
raznovrsnih levičarskih grupa na Zapadu. Niukoliko se nije radilo o slučajnim
788 Broj od 200.000 mrtvih se pominje i 2002. godine u tekstu „Milošević on Trial“, March
2002, http://www.newsandletters.org/Issues/2002/March/olat_milosevic_Mar02.htm,
pristupljeno 26. III 2008; kao i u tekstu iz martovsko-aprilskog broja iz 2005. godine „Milo-
sevic war trial”, http://www.newsandletters.org/Issues/2005/Mar-April/OLAT-Milosevic_
Mar-April_05.htm, pristupljeno 26. III 2008; te i u tekstu iz aprilsko–majskog broja 2007.
„Rulling on Bosnia”, http://www.newsandletters.org/Issues/2007/April-May/OLAT-Bosnia_
Apr-May_07.htm, pristupljeno 26. III 2008, u kojem je Srbija nazvana „genocidnom drža-
vom” koja se „nalazi na istom rangu na lestvici za članstvo (u EU, prim. aut.) kao demo-
kratska preovlađujuće muslimanska Turska”. Doista, poput levih liberala i humanistički
marksisti mogu primenjivati dvostruke standarde, jer otkud to da su autori zaboravili sud-
binu Kurda u Turskoj?
razlikama između različitih ideoloških usmerenja koja se samopoimaju kao

leva, već je pokazano da su razlike koje su oštro došle do izražaja sistemat-
skog karaktera.
Pokazalo se da je, iako je pad Berlinskog zida doveo do snažnog pomera-
nja ideološko-političkog spektra udesno i posledičnog slabljenja levih snaga,
levica u tradicionalnom značenju te reči, kao antikapitalistički usmerena, pre-
živela. Štaviše, neki od najpriznatijih intelektualaca danas u svetu, npr. Noam
Čomski, predstavljaju primere takvih antikapitalistički i antiimperijalistički
usmerenih intelektualaca. Veći deo nekadašnjih levičara, međutim, naročito
iz perioda kada je radikalna levica bila u modi, tj. iz šezdesetih i sedamdese-
tih, preživelo je konverziju i preobrazio se iz levičara u druga ideološka opre-
deljenja; najpre u leve liberale.
Levi liberali su pristalice levih ideja kada je u pitanju kulturna osa odva-
janja levog od desnog u političkom životu: oni brane prava rodnih, sek-
sualnih, rasnih i etničkih manjina, zalažući se za njihovu pozitivnu diskri-
minaciju. Kada je, međutim, ekonomska osa u pitanju, oni kapitalizam ne
smatraju glavnim neprijateljem, a socijalizam poželjnom vizijom društva, već
se zalažu za regulisano tržište i preraspodelu dobara od bogatih siromaš-
nima kako bi se na taj način ostvarila socijalna pravda. Uz to, oni su nagla-
šeno moralistički usmereni u političkom životu i skloni zalaganju za „huma-
nitarne intervencije“ kako bi se zaštitile žrtve tlačenja u svetu. Pošto su SAD
i njihovi saveznici u NATO jedina sila koja je kadra da izvodi intervencije, levi
liberali de facto podržavaju, manje ili više svesno, ostvarenje interesa ove sile
u svetu, jer se od bilo koje države ne može očekivati da sledi moralni impe-
rativ, već isključivo državne interese, onako kako ih ona odredi. Moralna gor-
ljivost ih, osim vezanja uz američki imperijalizam, ume učiniti neosetljivim
za žrtve onih koji se američkom imperijalizmu opiru, i može ih kadšto činiti
nekritičkim podržavaocima onih koji se vide kao žrtve, jer se ne uviđa da se
etnizacijom žrtvi zapravo tera voda na imperijalističku vodenicu. Utoliko,
levi liberali često završavaju u pravdanju imperijalne politike SAD i apologiji
etnizovanih žrtvi, npr. Bošnjaka i Albanaca, katkad i Hrvata, i njihovog naci-
onalizma, kao što npr. pisanje M. A. Hora i Martina Šoa o ratovima za jugo-
slovensko nasleđe zorno potvrđuje.
Radikalni levičari, pak, uz neznatne izuzetke, zauzimaju dosledno levičar-
ski stav kako po ekonomskoj tako i po kulturnoj osi, i bezostatno se bune pro-
tiv imperijalne politike velikih sila, a naročito trenutno najveće – SAD. Anti-
imperijalizam ih kadšto odvlači u pristrasnost u korist onih koji se protive
američkom imperijalizmu – u ovom slučaju Srba – i u preveliku strogost kada
su u pitanju saveznici ovog imperijalizma, Bošnjaci i Albanci na Kosovu. To ih
u težim slučajevima, npr. u slučaju grupe oko E. Hermana, dovodi i do negira-
nja genocidnog karaktera pokolja u Srebrenici, čime se žrtvama čini nepravda.
12. K
a uporednim istraživanjima
nestanka višenacionalnih država
i oružanih etničkih sukoba
U analitičkom pogledu poredba daje nezamjenjivi doprinos tuma-

čenju povijesnih činjenica. Ona, naime, rijetko kada ostaje pri pukoj
deskripciji različitosti. Utvrđivanjem neke neočekivane posebnosti,
poredba u većini slučajeva ponajprije nameće pitanje uvjeta njezina
nastanka, tijeka i pojavnih oblika. Poredba osim toga služi kritizira-
nju uvriježenih tumačenja.
Hajnc Gerhard Haupt (Heinz Gerhard Haupt)
i Jirgen Koka (Juergen Kocka)
12.1. Uvod
Studija koja se nalazi pred čitaocem ima za cilj istraživanje jednog slučaja
nestanka višenacionalne države. Trebalo je ponuditi opis ideoloških sukoblja-
vanja koja su presudno oblikovala ustrojstva različitih državnih oblika kroz
koje je država prolazila,789 te objašnjenja zašto su se različite ideologije jugo-
slovenstva javljale na osnovu ideje jugoslovenstva. Strukturno rivalski odnosi
srpskog i hrvatskog nacionalizma uslovljavali su uobličavanje kako različi-
tih oblika jugoslovenstva, tako i različite ustavne oblike države. Ukazano je,
takođe, na presudnu uslovljenost male višenacionalne države spoljnim čini-
ocima u toku vremena.
Pa ipak, sva ova saznanja su samo verovatna, a nikako ne i izvesna. Ona
mogu biti istinolika, ali to ne znači da su i sasvim istinita. Da bi se verovat-
noća približavanja istinitosti povećala, potrebno je u budućnosti primeniti
uporedno-istorijska istraživanja kao „najširi oblik induktivnog zaključivanja
u društvenim naukama“, tj. ući u uporedna istraživanja nestanka višenacio-
nalnih država, kako dijahrono, istraživanjem nestanka višenacionalnih impe-
rija koje su bivstvovale na istom prostoru na kojem i Jugoslavija u prošlosti,
u prvom redu Habzburške monarhije, tako i sinhrono, istraživanjem neophod-
nih i dovoljnih uslova nestanka socijalističkih višenacionalnih država, velike
višenacionalne socijalističke imperije, SSSR, i dvonacionalne Čehoslovačke.
789 Kada je reč o Kraljevini SHS (Jugoslaviji), taj opis je dat u prethodno urađenoj studiji (Bakić,
2004).
U tom slučaju bi se i propasti evropskog socijalizma kao sistema morala posve-

titi dužna pažnja, svakako veća no u ovoj studiji.
Takođe, vredno je porediti višenacionalne države koje su nestale sa
onima koje se barem za sada održavaju (Marković, 2004: 18), poput Špa-
nije, Velike Britanije ili Belgije. Sem toga, tu je i Bosna i Hercegovina, čiji je
slučaj poređen sa slučajem Jugoslavije u ovoj studiji, višenacionalna država
koja je nastala na razvalinama Jugoslavije, uprkos činjenici da je od samog
međunarodnog priznanja bila razdirana nacionalističkim građanskim ratom
u koji su bile umešane nacionalističkim apetitima vođene i njoj jedine dve
susedne države naslednice Jugoslavije. Ovakva složena uporedno-istorij-
ska istraživanja trebalo bi da dovedu do izolovanja neophodnih i dovolj-
nih uslova nestanka takvih država, te njihovo razlikovanje od onih koji čine
samo propratne uslove koji olakšavaju dejstvo prvopomenutih, iako bi se
možda došlo i do rezultata da su istorijski slučajevi jedinstveni. No, da bi se
bilo šta tvrdilo sa većom pouzdanošću neophodna su istraživanja, a veoma
je poželjno da istraživač bude poliglota kako se ne bi isključivo oslanjao na
sekundarne izvore. U sklopu ovih istraživanja nalaze se i uporedna istraživa-
nja ratnih zločina u kontekstu nestajanja višenacionalnih država, a naročito
onih najtežih, kakvi su masovni etnički progoni i genocid.
Ovde se razmatraju doprinosi retkih studija koje su pokušale da nesta-
nak Jugoslavije stave u uporedan okvir. Među njima postoje znatne razlike
u pristupu, opsegu poređenja, naglašavanju pojedinih determinizama i teo-
rijskoj dubini zahvata, ali su ipak objedinjene hvale vrednom primenom
uporednog okvira.
12.3. Uporedno-istorijska
ili uporedno-institucionalistička istraživanja?
Alfred Stepan (Alfred Stepan), profesor političkih nauka na Univerzitetu

Kolumbija (Columbia) i Huan Hose Lins (Juan José Linz),790 profesor emeritus
politikologije na Jejl (Yale) univerzitetu, dvojica su izuzetno uglednih druš-
tvenih naučnika komparativista koji su svetsku slavu zaslužili svojim upo-
rednim istraživanjima prelaska „totalitarnih“ i autoritarnih u „demokratske“
790 Ovaj politikolog bio je ideološko-teorijski kolovođa neistoričnog podvođenja režima

Slobodana Miloševića pod „sultanističke“ režime, što su u vreme borbe protiv njega
sledili nekoliki ugledni politikolozi u nas, npr. Vladimir Goati, Slobodan Antonić i Dušan
Pavlović, da bi danas takvo određenje uglavnom napustili. Politikološki formalizam
došao je tom prilikom do punog izražaja, zato što je Lins Veberov pojam sultanizma
koji se odnosi isključivo na ličnu vlast u patrimonijalnim sistemima proširio na neideo-
loške autoritarne tipove lične vlasti, čime se potpuno izgubila društvena osnova odre-
đenih režima.
Ka uporednim istraživanjima nestanka višenacionalnih država i oružanih etničkih sukoba 595
režime.791 Ovakvo teorijsko usmerenje podrazumevalo je utemeljenje u hlad-

noratovskom saznajnom okviru predstavljanja i tumačenja stvarnosti, premda
se autori izričito ograđuju od svođenja „ustaljenja (konsolidacije) demokra-
tije“ samo na izbore i tržište (Linz, Stepan, 1996: 7). Antikomunistički diskurs
se, prema tome, takođe mogao očekivati. Oni polaze od toga da se potpuni
demokratski prelaz (tranzicija) dogodio u trenutku kad je:
„... dovoljan sporazum postignut o političkim procedurama potrebnim da pro-

izvedu jednu izabranu vladu kada jedna vlada dolazi na vlast kao neposredni
rezultat slobodne narodne volje, kada ta vlada ima de facto vlast da stvara novu
politiku, te kada izvršna, zakonodavna i sudska vlast stvorena od nove demo-
kratije ne moraju da dele vlast sa drugim de iure telima“ (Linz, Stepan, 1996: 3).
Očevidno je da ovakav početni teorijski stav ne može imati opravdanja u

primeni na višenacionalnu političku zajednicu. Otuda autorima sledi priznanje
za uočavanje ove činjenice. Oni, naime, uviđaju da problem ostvarenja „držav-
nosti“, kada „značajan deo stanovništva ne prihvata granice izvesne države
(bilo da je ona konstituisana na demokratski način ili ne) kao legitimne poli-
tičke jedinice kojoj oni duguju poslušnost“ (Linz, Stepan, 1992: 123),792 može
prethoditi problemu ostvarenja „demokratije“.
Utoliko, kada je postojeća država višenacionalna i kada različite nacije
unutar nje žele ostvariti potencijalnu nacionalnu umesto postojeće višena-
cionalne države u liberalno-demokratskom kontekstu višestranačkih izbora
i opšteg prava glasa, javlja se problem „državnosti“ pre nego što se problem
„demokratije“ može javiti. Tada „dogovor o državnosti prethodi dogovorima
o demokratiji“, dok „takvi dogovori nisu nužno prethodeći za nedemokratske
sisteme“ (Linz, Stepan, 1992: 123–124), jer autoritarni režim može prisiliti gra-
đane na poštovanje granica postojeće države. Ovde valja primetiti da ovakav
teorijski stav ideološki pravda ne samo liberalnu demokratiju, već i nacionali-
zam, jer se on smatra legitimnom snagom u borbi protiv postojećih državnih
granica neke višenacionalne države.793 Odista, autori smatraju da „demokratska
791 Linz Juan i Stepan Alfred (1996). Problems of Democratic Transition and Consolidation: Sou-
thern Europe, South America, and Post Communist Europe. Baltimore: Johns Hopkins Uni-
versity. Studija je navedena u 1225 bibliografskih jedinica.
792 Članak iz 1992. „Political Identities and Electoral Sequencing: Spain, the Soviet Union, and
Yugoslavia”, Daedalus, V. 121/N. 2, pp. 123–139, citiran je u 55 bibliografskih jedinica.
793 „Prema tome, ako značajna grupa ljudi ne prihvata zahteve za poslušnošću kao legitimne
zato što ljudi ne žele da budu deo ove političke jedinice, kako god ona bila konstituisana
ili rekonstituisana, to predstavlja ozbiljan problem demokratskom prelazu i još ozbiljniji
problem demokratskom ustaljenju“ (Linz, Stepan, 1992: 124). Otuda i pravilo koje autori
dedukuju: „što je veći udeo ljudi na datoj teritoriji koji osećaju da ne žele da budu članovi
te teritorijalne jedinice, kako god ona bila rekonstituisana, to će teže biti ustaliti demo-
kratiju unutar te jedinice“ (Linz, Stepan, 1992: 124).
teorija i demokratska praksa treba da ostave izvestan prostor za miroljubivo

dogovorno otcepljenje“ (Linz, Stepan, 1992: 125). Prema tome, uspostavljanje
demokratije ne mora značiti i ustaljivanje (konsolidovanje) demokratije. Tek
kada ni jedna značajna politička snaga ozbiljno ne pokušava svrgnuti demo-
kratski režim ili se otcepiti od države, može se govoriti o ustaljenoj (konsoli-
dovanoj) „demokratiji“ (Linz, Stepan, 1996: 5).
Proučavajući prelaz iz autoritarnog u demokratsko društvo, autori su
poredili tri države: Španiju iz druge polovine sedamdesetih, te SSSR i SFRJ
s početka devedesetih. Njihova institucionalistička teza je vrlo jednostavna: u
višenacionalnoj državi, a naročito u etnofederaciji, ako se želi njen opstanak,
nakon pada autoritarnog režima savezni višestranački izbori moraju pretho-
diti republičkim, jer jedino tako će postojati institucionalni podsticaji stvara-
nju političkih stranaka na saveznom nivou i saveznih političkih programa (Linz,
Stepan, 1992: 124, 126). U protivnom, ako republički izbori prethode save-
znim, neće biti dovoljno podsticaja za razvijanje političkog života na save-
znom nivou, već će biti više podsticaja za isticanje „antidržavnih etničkih pita-
nja, te će dan po regionalnim izborima legitimitet države biti slabiji“ (Linz,
Stepan, 1992: 124–125, 126).
Autori se izričito protive „pomodnoj“ tendenciji da se ustaljenje špan-
ske liberalne demokratije smatra zavisnim od povoljnog društvenoekonom-
skog i geopolitičkog konteksta (Linz, Stepan, 1992: 125), što znači da oni
sistematski potcenjuju spoljnopolitički kontekst. Međutim, ono što se bilo
koji analitičar španskog razvojnog puta mora zapitati jeste zašto je autori-
tarni frankistički režim potrajao čak do Frankove smrti 1975, pa i tri godine
potom. Čini se da njegov režim ne bi mogao tako dugo potrajati bez ned-
vosmislene podrške prvo nacističko-fašističkog saveza pre i tokom II svet-
skog rata, a zatim i američke antikomunističke i imperijalističke spoljne poli-
tike posle II svetskog rata, jer kako se Ričard Nikson (Richard Nixon) biranim
rečima izrazio: „General Franko je predstavljao odanog prijatelja i saveznika
Sjedinjenih Država“.794
Na isti način, bez jake američke podrške „prelazu (tranziciji) u demokra-
tiju“ i ustaljivanju demokratije u postojećim granicama Kraljevine, pitanje je da
li bi se održala sama država izazvana baskijskim i katalonskim nacionalizmom.
No, bez obzira na to što pisac ovih redaka smatra da zapostavljanje pomenu-
tih činilaca vodi pravdanju američkog imperijalizma i zapostavljanju značaja
spoljne politike uopšte za strukturisanje unutrašnje politike u hladnoratov-
skoj i post-hladnoratovskoj Evropi, oni misle da naglasak na pomenutim čini-
ocima „doprinosi opasnom pomanjkanju teoretske pažnje odnosima između
demokratskog prelaza (transition), državnosti, i sleda izbora“ (Linz, Stepan,
1992: 125). U tom kontekstu, oni nude korektan opis dešavanja:
794 Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Francisco_Franco, pristupljeno 1. IX 2008. godine.

„Španija je započela proces demokratizacije s potencijalom za opasan problem

državnosti. Najvažniji pokazatelj ove opasnosti je činjenica da dok nijedan armij-
ski oficir nije bio ubijen tokom baskijske pobune 1968–1975. pod Frankom, ili u
prelaznom periodu između 1975. i 1977, u postizbornom periodu demokratske
vladavine između 1978. i 1983. stradalo je trideset sedam oficira usled baskij-
skog nacionalističkog nasilja“ (Linz, Stepan, 1992: 125).
Ovde se čovek može zapitati šta bi bilo da SAD nisu bile zainteresovane
za opstanak Španije, a da je nekoj drugoj sili bilo stalo da razbije Španiju uz
saradnju baskijskog i katalonskog nacionalizma. No, autori, ideološko-teorij-
ski slepi za spoljnopolitički činilac, ovo pitanje nisu postavljali, već su samo
zaključili da je ključna bila činjenica prvobitnog sprovođenja izbora na save-
znom nivou. Pa ipak, na referendum za usvajanje španskog ustava u Baskiji
izašlo je samo 45,5% birača, ali je od njih 68,8% glasalo za usvajanje ustava
(Linz, Stepan, 1992: 126). Uprkos rečitosti navedenog podatka, autori smatraju
da bi drugačiji redosled održavanja izbora (odnosno, da su regionalni izbori
prethodili državnim) favorizovao „etnička pitanja“ u predizbornoj kampanji,
pa bi i „nacionalističke stranke i njihovi simpatizeri bili radikalniji“ (Linz, Ste-
pan, 1992: 127). Važno je pitanje šta je dovelo do toga da se ovakav redosled
izbora uspostavi. Da li se radi o tome da Španija nije imala prethodno uspo-
stavljenu etnofederalističku strukturu kao što je bio slučaj sa socijalističkim
višenacionalnim federacijama ili je, možda, spoljni činilac u jednom slučaju
insistirao na određenom institucionalnom rešenju, a u drugom nije? Takođe,
ovakav sled izbora omogućio je, vele autori, javljanje višestrukih identiteta,
zato što su Katalonci npr. dobili pravo na upravljanje kulturnim pitanjima,
obrazovanjem, radijom i televizijom (Linz, Stepan, 1992: 127–128).
Iako priznaju da je upravljanje pitanjem državnosti bilo znatno teže u
Sovjetskom Savezu i Jugoslaviji no u Španiji, oni smatraju da je politika koja je
vođena u obe zemlje zapravo bila „optimalna“ ukoliko se želeo „raspad države
i jačanje etničkog sukoba“ (Linz, Stepan, 1992: 130–131). U oba slučaja, repu-
blički izbori prethodili su saveznim, iako je u Sovjetskom Savezu bilo izbora
na saveznom nivou, ali oni nisu bili višestranački, pa se stoga mogu zanema-
riti (Linz, Stepan, 1992: 131–132).
Međutim, Čehoslovačka se zvanično podelila 1. januara 1993, a Lins i
Stepan to nisu predvideli u članku koji je izašao u proleće 1992, niti su čeho-
slovački slučaj uopšte pominjali u uporednom kontekstu nestajanja socija-
lističkih etnofederacija suočenih sa višestranačkim izborima koje je diktirao
„demokratski prelaz“. Očevidno, smatralo se da će Češka i Slovačka opstati
kao jedinstvena politička zajednica. U njoj su, međutim, savezni i republički
izbori bili održani istovremeno, a sve stranke, sa izuzetkom Komunističke par-
tije koja je ubrzo nakon izbora bila „federalizovana“, tj. izdeljena u dve zasebne
organizacije sa odelitim vođstvima, imale su uporišta isključivo u federalnim
jedinicama, a ne i na saveznom nivou (Skalnik, Leff, 1997: 97), što svedoči da

redosled održavanja izbora ne može biti nezavisna promenljiva u objašnje-
nju nestanka socijalističkih etnofederacija. No, bez obzira na ovaj propust u
nacrtu uporednog istraživanja, bazična pretpostavka da se radilo o „post-tota-
litarnom tipu režima“ prilično je upitna, jer ni SSSR za vreme Gorbačova, pa ni
ranije, nije bio totalitarni režim, a to se posebno ne može tvrditi za SFRJ gde
je u drugoj polovini šezdesetih i tokom osamdesetih vladala prilična sloboda
govora i stvaralaštva.
Autori su, međutim, izričiti: „Čak i nakon liberalizacije, ispoljavanje inte-
resa zasnovanih na bogatstvu, ideologiji, ili svojinskim odnosima bilo je upad-
ljivo manje no u autoritarnim režimima“ (Linz, Stepan, 1992: 132). U tom kon-
tekstu se veli da u takvim društvima manjka organizacija civilnog društva na
svedržavnom nivou, iako je, recimo, u Čehoslovačkoj civilno društvo posto-
jalo, ali je bilo razdeljeno na češko i slovačko, a ni Dobrica Ćosić i njegove srp-
ske kolege nisu uspeli da privole slovenačke i hrvatske kritičare režima da
učestvuju u osnivanju svejugoslovenskog Odbora za odbranu slobode misli
i izražavanja 1984. godine795 (Dragović Soso, 2004: 249), dakle, godinu dana
pre no što je Gorbačov došao na vlast u Sovjetskom Savezu i pet godina pre
pada Berlinskog zida.796
Sledstveno, nije se radilo o tome da je nekakav totalitarni režim sprečavao
saradnju koja bi vodila obrazovanju civilnog društva na saveznom nivou, već o
činjenici da slovenački i hrvatski nacionalisti u SFRJ nisu bili zainteresovani za
nju, baš kao što ni slovački nacionalisti nisu bili zainteresovani za obrazovanje
795 Takođe, čuvena češka Povelja 77, pokret za zaštitu ljudskih prava podstaknut pojavom Hel-
sinškog sporazuma iz 1975, koji je predvodio tadašnji dramski pisac, a posle sloma socija-
lizma predsednik Čehoslovačke odnosno Češke (posle nestanka ČSSR), Vaclav Havel, imala
je jako malo pripadnika u Slovačkoj. Naprotiv, slovački protivnici komunističkog režima
bili su uglavnom katoličkog usmerenja, uprkos činjenici da je među Slovacima bilo više
protestanata no među Česima, čime se produžavala praksa slovačkog nacionalizma iz
međuratnog perioda, kada je vodeću Slovačku nacionalističku stranku predvodio kato-
lički sveštenik Andrej Hlinka, kao i perioda II svetskog rata, kada je marionetskom Slovač-
kom predsedavao sveštenik Jozef Tiso, dok su češki nacionalisti, iako katolici, bili mahom
sekularnog usmerenja u čemu posmatrači vide uticaj češkog protestantskog pokreta Jana
Husa koji je u kolektivnom češkom pamćenju ostao simbol češke nacije (Skalnik Leff, 1997:
8, 16; Stokes, 1993: 151–152).
796 Izvesne kritičke delatnosti uperene prema režimu bile su prisutne od početka pede-
setih godina sa Milovanom Đilasom, dolaze do masovnijeg izražaja u drugoj polovini
šezdesetih i ne prestaju, iako im je oštrica bila ponešto otupljena tokom sedamdese-
tih usled oštrijih mera režima prema nacionalistima i liberalima uz istovremeno pove-
ćanje životnog standarda usled uvećanog zaduživanja u inostranstvu. No, čak i tokom
sedamdesetih bilo je oaza kritičkog delanja kao što su tzv. slobodni univerziteti, gde su
profesori izbačeni sa univerziteta održavali predavanja po kućama, pisanje i potpisiva-
nje peticija, te samizdati (Dragović Soso, 2004: 86–88). Docnije, u osamdesetim dolazi
do ponovne jače liberalizacije društva u SFRJ. Otuda je svaki govor o totalitarizmu u
SFRJ neutemeljen.
zajedničkog antisovjetskog fronta sa češkim, iako je u autoritarnom samou-

pravnom socijalizmu, kao i u čehoslovačkom, bilo mogućnosti za organizo-
vanje takvog civilnog društva. No, intelektualci koji su već bili počinili izdaju
svog poziva, duboko su uronili u nacionalizam i sanjali vreme kada će preu-
zeti ulogu nacionalnih vođa od komunističkih rivala u okviru sopstvene nacije.
Otuda nije slučajno što nije došlo do institucionalnog izbornog ustroj-
stva koje bi favorizovalo održanje višenacionalne države, bez obzira na pro-
past društvenoekonomskog sistema. No, radilo se prevashodno o posledici
nacionalizma, a ne o uzroku. Drugim rečima, institucije u višenacionalnoj fede-
raciji po pravilu su u funkciji izražavanja užih nacionalnih interesa i nacional-
nog takmičenja. Prema tome, institucionalno ustrojstvo ne može biti prvo-
bitni i najvažniji uzrok raspada neke višenacionalne države, iako zacelo može
uticati na slabljenje ili jačanje nacionalističkih snaga. Treba se, uostalom, setiti
Prve Jugoslavije i Prve Čehoslovačke u kojima su izbori održavani sve vreme
na nivou cele zemlje, pa to usled opažaja nekorektnog i nepravednog etnič-
kog takmičenja i osećaja nacionalnog poniženja koji je gajila većina Hrvata
odnosno Slovaka, ipak, nije doprinelo harmoničnim međunacionalnim odno-
sima (Bakić, 2004; Skalnik Leff, 1997; Banac, 1988).797
Rečju, institucionalna analiza redosleda izbora na državnom i regional-
nom nivou je veoma potrebna, jer se tako stiče uvid u jedan segment slo-
žene uslovljenosti nestanka neke višenacionalne države; ali sasvim izvesno,
ne radi se o dovoljnom uslovu nestanka višenacionalnih federacija, pa čak ne
ni o neophodnom, već o jednom od važnih pratećih uslova koji pojačavaju ili
slabe uzročno dejstvo drugih jačih činilaca.
Robert Hejden (Robert Hayden), profesor Antropologije prava i politike i
direktor Centra za ruske i istočnoevropske studije na Univerzitetu u Pitsburgu
(Pittsburgh), poredio je u knjizi Skice za podeljenu kuću: ustavna logika jugo-
slovenskih sukoba (Blueprints for a House Divided: The Constitutional Logic of
the Yugoslav Conflicts, 1999)798 nestanak Jugoslavije i nastanak Bosne i Herce-
govine na njenim razvalinama, a u žiži interesovanja bila su ustavna ustroj-
stva ovih dveju višenacionalnih zajednica. Autor se izričito protivio ideološ-
koj hegemoniji o kraju Jugoslavije po kojoj je Milošević:
797 Svakako nije u pravu Beverli Kroford (Beverly Crawford) kada, vođena željom da pokaže
presudnu važnost institucionalnog ustrojstva socijalističkog etnofederalizma za poto-
nji raspad Jugoslavije, kaže da su „političke elite kako u Srbiji tako u Hrvatskoj pokušale
da oslabe međuetnički sukob nametanjem sistema pluralističkog političkog takmiče-
nja“ i „izgradnjom jednog više unitarnog no federativnog državnog sistema“ (Crawford,
1998a: 207). Otuda i uzročna težina institucionalnog argumenta nije presudna. Instituci-
onalni razlozi su svakako doprinosili nestanku socijalističkih federacija, ali oni ne mogu
biti presudni, već samo posredni uslovi uslovi nestanka ovih država zato što su se nacio-
nalni sukobi odigravali ne manjom žestinom i u unitarnim građanskim državama, Kralje-
vini SHS (Jugoslaviji) i Republici Čehoslovačkoj između dva svetska rata.
798 Citirana je u svega 33 bibliografske jedinice.
„probudio srpski nacionalizam kako bi zapretio ostalim narodima u Jugoslaviji,

te je na taj način prisilio ostale republike da se otcepe. Milošević je potom akti-
virao plan za veliku Srbiju, napadajući najpre Hrvatsku, a potom Bosnu, i čineći
genocid u obema zemljama. Da je Zapad odmah intervenisao, ratovi su mogli biti
izbegnuti – odbijanje da se postupi na taj način predstavljao je trijumf pomanj-
kanja volje, o čemu je pisao Džejms Gau“ (Hejden, 2003: 35).
Prvo što treba imati na umu jeste činjenica da je Hejden emotivno vezan
za zemlju o kojoj je napisao studiju, jer u njoj je tokom osamdesetih živeo tri
godine, iz te zemlje potiče njegova supruga, a u njoj je rođeno i jedno od nje-
gove dece. Sa Milicom Bakić Hejden on deli i kritički stav prema kulturnom
determinizmu, a naročito prema okviru sukoba civilizacija i balkanističkom
diskursu koje bez ustezanja zove „potpuno budalastim“ (Hejden, 2003: 9). Za
njega nema ničeg iracionalnog u krvavom nestajanju Jugoslavije, već sma-
tra da je „umiranje Jugoslavije zapravo otpočelo na najlogičniji način – ustav-
nom krizom“ (Hejden, 2003: 10). Otuda on preduzima kritičku analizu ustav-
nog ustrojstva Jugoslavije, ubeđen da se njome može doći i do odgovora na
uzroke propasti ove zemlje, s tim što blagodareći svom obrazovanju u istra-
živanju spaja ustavnu i kulturnu analizu.
Zanimljivo je da Hejden izričito negira bilo kakav značaj nacionalne veza-
nosti za njegovu analizu, svestan da mu se bračna veza sa Srpkinjom nemi-
novno spočitava ukoliko želi da analizira sukob u Jugoslaviji. Navodi se da je
njegova sopstvena nacionalna američka pripadnost izmešana iz engleskih,
škotskih i irskih etničkih sastojaka. Iako pisac ovih redova gaji sve simpatije za
piščev stav prema Jugoslaviji, Srbiji i Srbima, a naročito za njegov javni rad pro-
tiv bombardovanja NATO 1999, ipak, jedna od saznajno-socioloških pretpo-
stavki ove studije jeste da nacionalna vezanost neminovno utiče na procenu
sukoba u bivšoj Jugoslaviji, kao i na izbor, te oblikovanje istraživačke teme.
Doista, nije iznenađujuće što su se uglavnom Srbi ili Jugosloveni i njima
skloni stranci bavili ustavnim rešenjima u socijalističkoj Jugoslaviji, jer tu ima
najviše nedoslednosti i neravnoteže uperenih protiv Srbije kao federalne jedi-
nice i protiv svetlijih izgleda Jugoslavije kao države.799 Otuda, ma šta Hejden o
tome mislio,800 njegova bliskost srpskoj strani, ali i odbojnost prema srpskom
799 Pogledati, primerice, radove Vojina Dimitrijevića (1996) i Dejana Jovića (2003) koji pažnju
usmeravaju na Ustav iz 1974. i prethodne ustavne amandmane. Hejden, pak, pažnju
usmerava na postsocijalističke etnizovane ustave.
800 „Ostavljajući po strani nebitnost mog bračnog stanja za ocenu logike mojih argumenata
ili vrednosti i pouzdanosti podataka korišćenih da bi se oni potkrepili, takvo imputiranje
oduzima i mojoj supruzi njen vlastiti intelektualni identitet – ’Šta vas navodi na pomisao da
se ja slažem s njim?’ – bio je njen odgovor na jednoj konferenciji dat nekome ko je bio inte-
lektualno dovoljno netaktičan da nagovesti kako je moje argumente predodređivao brak
sa Srpkinjom“ (Hejden, 2003: 11). Ne sporeći vrcavost duha oboje Hejdenovih, duhovita
nacionalizmu koji samim Srbima – njihove susede da i ne pominjemo – nanosi

štetu, u južnoslovenskom sukobu ispoljava se prilikom izbora i oblikovanja
teme istraživanja, a ne prilikom obrade iste, jer tu on sledi sva pravila naučne
metodologije i subjektivno se trudeći da bude što nepristrasniji.
Hejden je, uzgred, veliki protivnik ustaljenih okvira i diskursa koji su
opširno kritikovani u ovoj studiji. Primerice, on ukazuje da načelo „suvere-
niteta većinske etničke ’nacije’“, tj. svojevrsno većinsko etničko posedovanje
države gde su manjine već u ustavu diskriminisane, jeste karakteristika Sred-
nje Evrope, tj. ideološko čedo Herdera i Hegela,801 a ne nekakve balkanske ple-
menske prošlosti“ (Hejden, 2003: 18). No, Hejden ide i dalje, pa u ovoj naciona-
lističkoj svesti secesionista i njihovoj racionalnoj računici vidi „ključ za raspad
jugoslovenske federacije i za tok rata (ratova) koji su iz njega proistekli“ (Hej-
den, 2003: 18).
Čvorni pojam kojim objašnjava proces nestajanja Jugoslavije jeste
„ustavni nacionalizam“ kao „ustavno i zakonsko uređenje koje povlašćuje
pripadnike jednog etnički definisanog naroda u odnosu na druge koji žive
u toj državi“. Na taj način, ustavni nacionalizam „institucionalizuje podelu
na one koji su iz suverenog, etnički definisanog naroda i na one koji to nisu.
Ovi potonji mogu imati državljanstvo, ali ne mogu da teže ravnopravnosti“.
Otuda, „ustavni nacionalizam institucionalizuje diskriminaciju, sistem, nazo-
vimo ga tako, negativne akcije protiv manjina, koje se definišu kao nešto što
je izvan političkog korpusa“. Štaviše, „dugoročne posledice ovog sistema su
podmuklije: budući da vlada većine zasniva svoju političku privlačnost na
tvrdnji da je ona najodlučniji branilac nacionalnog interesa, svaki otpor vladi
može biti žigosan kao otpor prema većinskom narodu i njegovim interesima“
(Hejden, 2003: 30–31).
opaska, ipak, ne može ukloniti sumnju. Pri tome, treba uočiti da „logika argumenata“ i
„pouzdanost podataka“ kojima Hejden potkrepljuje svoje stavove uopšte ne moraju biti
sporni, kao što u konkretnom slučaju i nisu, jer ključan trenutak pristrasnosti dogodio se
još kod izbora jedne a ne neke druge teme istraživanja, kao i prilikom izbora određenog
perioda, a ne nekog drugog.
801 Koliko je Hejden u pravu najbolje svedoče srpski istoričari starije generacije, akademici
Milorad Ekmečić i Čedomir Popov, koji upravo Herdera cene i ističu kao vrhunskog auto-
riteta u proučavanju nacije, a ne kao ideologa jedne vrste nacionalizma. Njihovo divlje-
nje Herderovom nacionalizmu najbolje svedoči koliko su i sami potpali pod uticaj nacio-
nalističke ideologije. Međutim, Hejden je u pravu, oni nisu pobornici nekog balkanskog
atavističkog tribalizma, već poklonici srednjoevropske poetsko-filozofske škole i naci-
onalističkog istoricizma. Tako, sledeći Ekmečića, Popov veli da „Herderova teza o jeziku
kao najvažnijem izvoru nacionalne svesti“ nije plod „romantičarskih zanosa“ čemu je
dokaz „činjenica da je respektuju i usvajaju svi ozbiljniji nacionalni teoretičari do dana
današnjeg“ (Popov, 2007: 19). Nažalost, akademik nije naveo, osim Renana (1823–1892),
koji je, štaviše, Alzašane i Lorence smatrao Francuzima, uprkos njihovom germanskom
jeziku, zbog toga što ih političko opredeljenje vuče Francuskoj, nijednog drugog „naci-
onalnog teoretičara“.
Na taj način odredivši ustavni nacionalizam i njegove posledice, Hejden

je zaključio da se „slom bivše Jugoslavije i strukture proisteklih sukoba mogu
objasniti kao logične posledice usvajanja izvesnih ustavnih koncepcija, počev
od kasnih osamdesetih godina. Sredinom 1989, smatrajući Sloveniju državom
suverenog slovenačkog naroda, vladajuća elita Slovenije usvojila je strukture
ustavnog nacionalizma i osporila legitimitet svakoj centralnoj vlasti jer ona
narušava suverenitet tog naroda“ (Hejden, 2003: 32). Time se odgovornost za
„raspad Jugoslavije“ pripisuje Slovencima,802 ali i „međunarodnoj zajednici“
koja je „ovu logiku prihvatila svojim priznanjem secesionističkih država čija
se nezavisnost opravdavala upravo njome“, a ista logika ustavnog naciona-
lizma primenjena je i na BiH (Hejden, 2003: 33), iz čega Hejden zaključuje da
„budućnost bosanske države nije svetla“ (Hejden, 2003: 34).
Čini se, ipak, da Hejden ponešto potcenjuje značaj nacionalizma kao
takvog, a prenaglašava jednu njegovu izvedenicu kakva je „ustavni naci-
onalizam“. Nije isključeno da ga upravo simpatija prema jednoj strani goni
da se posebno bavi ovom pojavom, jer doista, jedino u tzv. Miloševićevom
ustavu od svih ustava usvojenih krajem osamdesetih ili u 1990. država nije
bila određena na etnički način, već je bila zasnovana na građanskom načelu
kao „država svih građana koji u njoj žive“, što ovom ustavu i njegovim tvor-
cima može služiti na čast.
Pa ipak, to ne znači da je režim Miloševića bio operisan od autoritarnog
nacionalizma, što uostalom i Hejden bez pogovora priznaje rečima da je Milo-
ševićeva vlast „stvarno imala pustošeće posledice po skoro svakoga u bivšoj
zemlji, dok je on neosporno bio ključna ličnost u političkim zbivanjima koja su
uništila najpre Jugoslaviju, a potom i Bosnu“ (Hejden, 2003: 36). Naprotiv, bilo
je u Miloševićevom režimu dosta gorljivih nacionalista koji, iako ustav nije bio
određen u etničkim terminima, nisu prezali od ponašanja koje je bilo zasno-
vano na etničkim kriterijima, pa otud i zanemarljiva podrška manjina Srbije
802 „Iako se često tvrdi da su Srbija ili Jugoslavija ’upale’ u Sloveniju (na primer, Holbrooke
1998, str. 27), ova optužba predstavlja klasično ex post zaključivanje. U vreme desetod-
nevnog slovenačkog ’rata’ ceo svet je tu republiku smatrao sastavnim delom Jugoslavije,
da je jugoslovenska armija izvršila svoju dužnost odbrane granica savezne države niko ne
bi nikada ni nagovestio da je ’upala’ na teritorije na kojima su njene jedinice već bile sta-
cionirane. To otkriva odgovor visokog funkcionera američke ambasade u Beogradu dat
u aprilu 1991. na moje pitanje šta bi se dogodilo ukoliko bi se Slovenija otcepila: ’Vojska
će držati granice, a Sloveniju niko neće priznati’“ (Hejden, 2003: 35). Pa ipak, da li bi se
SAD i članice EZ pobunile protiv nemačkog stava da se radi o agresiji „komunističke sol-
dateske“ na „slobodoljubivi slovenački narod“ i „mladu slovenačku demokraciju“? Ima-
jući u vidu reakcije vodećih zapadnih političara na agresiju snaga slovenačke TO na JNA,
čak i onih koji su bili najrealističniji kao što je Daglas Herd, a kamoli onih koji su spadali
u albanske lobiste i pre pada Berlinskog zida kao što je Robert Dol, teško da Hejden ima
pravo. Komunistima posle pada Berlinskog zida nije priznavano da su u pravu ni onda
kada je pravda u potpunosti bila na njihovoj strani.
takvom režimu. Zaista, manjine su sa Miloševićevim režimom bile na ratnoj

nozi, taman kao da su i ustavno bile diskriminisane, a ne „samo“ u stvarnosti.
Kako sam Hejden izveštava, jedan od recenzenata njegove knjige „čak
je izneo tvrdnju da svojim usredsređivanjem na nesrpske aktere i ustanove
delom zastupa ’srpsku stranu priče’, tražeći da se ’na više mesta pažnja posveti
politikama Slobodana Miloševića i njegovih saradnika – preživelih komuni-
sta’. Ovakva kritika je i sama pokazatelj u kojoj je meri nauka o bivšoj Jugo-
slaviji politizovana“ (Hejden, 2003: 37). Dakako, nauka o Jugoslaviji jeste izu-
zetno politizovana, ali šta je drugo moglo da se očekuje? Teško da postoji
neka vrednosno neutralna društvena nauka uopšte, a posebno ne o Jugosla-
viji gde su interesi raznovrsnih delatnika, pa i nekih veoma moćnih bili u igri.
Naposletku, usredsređivanje samo na jednu stranu ili zapostavljanje bavlje-
nja samo jednom stranom upravo i predstavlja jednostrani pristup. Ako se
tvrdi da su mnoga dela koja su se bavila isključivo srpskim zločincima, politi-
čarima ili prošlošću bila jednostrana i pristrasna, a to je ono što ova studija u
velikoj meri pokazuje, onda se isti kriterij mora imati i prema delima koja izbe-
gavaju da u većoj meri govore o srpskoj strani, jer i to ukazuje na pristrasnost.
Razlika je ovde više u etici, a manje u epistemologiji. Naime, udaranje na
ideološku hegemoniju koja ne poštuje naučne i etičke norme intelektualno je
hrabar i čestit čin, ali to ne znači da njegov rad mestimično, možda, ne sklizne
u jednostranost. Otuda i njegovo obrazloženje ne može zadovoljiti:
„Logično, prisustvo ili odsustvo srpske građe nije od značaja za analizu nesrpske
građe, osim ukoliko se ne želi da slučaj Srbije unese zabunu. Osim toga, tvrdnja
da studija zastupa ’stranu’ jednog niza aktera izvrće logiku naučnog rasuđivanja,
jer implicitno vrednuje argumente tako što njihove zaključke etiketira kao pri-
strasne, umesto da ih vrednuje tako što će oceniti izložene argumente i dokaze
koji su korišćeni da bi se oni potkrepili“ (Hejden, 2003: 37–38).
Prva rečenica najbolje ocrtava autorovu pristrasnost, jer ne vidi se zašto

bi „slučaj Srbije“ uneo „zabunu“ u analizi nesrpske građe. Analiza „srpske“ i
„nesrpske“ građe u kontekstu bivše Jugoslavije čini se neophodnom ukoliko
čovek hoće da dođe do vrednih zaključaka izbegavajući zamke jednostranosti.
Izričito odbijanje Hejdena da se bavi srpskom stranom otuda se može smatrati
saznajno neopravdanim, iako se donekle može razumeti u kontekstu borbe
protiv srbocentrične ideološke hegemonije, ali je mišljenje autora ove studije
da je to trebalo jasno staviti do znanja, čime bi autor dobio širi manevarski
prostor. Isto tako, „ocena izloženih argumenata“ ne može biti sasvim validna,
ako se preko nekih drugih argumenata prelazi. Jednostavno, višenacionalni
kontekst nužno podrazumeva bavljenje posmatrača, ako ne svim, onda sva-
kako najmoćnijim i najbrojnijim stranama u sukobu. U protivnom, jednostra-
nost se ne može izbeći. Međutim, sasvim je Hejden u pravu kada veli: „Mada
je možda zaista tačno da je rukovodstva ovih (nesrpskih, prim. aut.) delova na

otcepljenje nagnala Miloševićeva politika (...) to nije značilo da su oni, takođe,
bili prisiljeni da izgrade diskriminativna državna uređenja kakva su potom smi-
slili, a koja se analiziraju u ovoj knjizi“ (Hejden, 2003: 38).
Otuda je veliki nedostatak brojnih istraživanja o Jugoslaviji što je ovaj
aspekt jugoslovenske stvarnosti zanemarivan u analizama i otuda je važan
doprinos Hejdenov što je, sledeći Maksa Vebera, ove za veliki broj zapadnih
autora „neprijatne činjenice“ izneo na svetlo dana. Pa ipak, ograničenje pažnje
istraživača na ustavnu materiju nužno favorizuje one koji su u većoj meri držali
do očuvanja Jugoslavije, dok oni koji su želeli secesionističke promene na
bazi „ustavnog nacionalizma“ u novim državama bivaju zakinuti za istraživa-
čevo razumevanje. Otuda je Hejdenov pogled na Jugoslaviju bio u skladu sa
tradicionalnim liberalnim shvatanjima državnog suvereniteta i integriteta u
međunarodnom pravu, a građanskog suvereniteta u ustavnom pravu i opi-
rao se humanitarističkom moraliziranju, preovlađujućem u društvenoj nauci
Zapada kada je Jugoslavija u pitanju.
Hejden je, zajedno sa većinom Srba, nesumnjivo u pravu kada tvrdi da je,
„ukoliko se na Bosnu i Hercegovinu primene kriterijumi koje je dala Badente-
rova komisija u svom prvom mišljenju“, ta republika „u ’procesu raspada’ bila
odmakla bar koliko i SFRJ u januaru 1992.“ godine803 (Hejden, 2003: 109; Pav-
ković, Radan, 2008: 247). „Ironično je“, veli Hejden, „da je taj referendum (o
nezavisnosti, prim. aut.) bio nezakonit prema postojećem ustavnom uređe-
nju Bosne i Hercegovine, što je dovelo do čudne situacije u kojoj je međuna-
rodna zajednica prihvatanjem nezakonitog referenduma priznala legitimitet
tobožnjoj državi“ (Hejden, 2003: 109). No, treba primetiti da je i ustav BiH bio
803 „Primenom Badenterove definicije države kao ’zajednice koja se sastoji od teritorije i sta-
novništva potčinjenog organizovanoj političkoj vlasti’, krajem 1991. godine Bosna i Her-
cegovina empirijski nije bila država, njeno stanovništvo obrazovalo je tri ’zajednice’ a ne
jednu, njena bivša ’organizovana politička vlast’ doživela je slom, dok je veliki deo njenog
stanovništva odbijao da se potčini navodnoj političkoj vlasti koja je radila kršeći ustav.
Priznanje Bosne i Hercegovine nevažno je za ovaj zaključak jer je – kako je Badenterova
komisija formulisala to pitanje – ’postojanje ili nestanak države činjenično pitanje’ dok su
’posledice priznanja od strane drugih država čisto deklarativne’“ (Hejden, 2003: 119). Ipak,
postojanje države nikada nije samo činjenično pitanje, iako je to najbitnije, jer je veoma
važno ko i zašto priznaje ili ne priznaje državu. Ako moćne države priznaju neku državu,
velika je verovatnoća da će se ona održati kao de iure suverena, iako verovatno de facto
poluzavisna i nefunkcionalna država, tj. da će „prijateljske“ velike sile odnosno patroni
pomoći u izgradnji (nation-building ili state-building) i održanju države odnosno klijenta;
ali ako moćne države gaje prema nekoj državi neprijateljski stav, a nijedna je druga velika
sila ne štiti, njen vek neće biti dugog trajanja. Primeri Tajvana, BiH, Kosova, Gruzije i Južne
Osetije pokazuju da su SAD u prva tri slučaja i Rusija u potonjim slučajevima sposobne
da nametnu svoju volju i protiv otpora drugih delatnika, a primer „Republike Srpske Kra-
jine“ najbolje pokazuje šta se dešava sa faktički postojećim državama kada pokrovitelji
nisu dovoljno moćni da nametnu svoju volju.
zasnovan na ustavnom nacionalizmu, tj. na modelu koji je imao sličnosti sa

Lajphartovim (Lijphart) modelom podele vlasti između etničkih zajednica po
načelu „konsocijativne demokratije“.
Uistinu, u pravu je Hejden kada tvrdi da ustavi u nekadašnjoj Jugosla-
viji „od slovenačkih amandmana iz 1989. pa sve do Dejtonskog sporazuma
iz 1995, odražavaju logiku etničke države i fetišizam (etničkog) nacionalnog
suvereniteta“ (Hejden, 2003: 169), te stoga kritika Rametove kako se Hej-
den zalaže za etnički zasnovano pravo veta sve tri konstitutivne nacije u BiH
(Ramet, 2005: 11) niukoliko nije korektna. Ono što Hejden jeste ispravno uočio
odnosi se na: 1. nenačelno, pa i umnogome licemerno ponašanje EZ i SAD
pri rasturanju SFRJ i održanju nezavisne BiH,804 baš kao i primena dvostrukih
standarda kada su progoni Srba iz Hrvatske u pitanju (Hejden, 2003: 173); 2.
nenačelno zalaganje Bošnjaka za načelo „jedan čovek, jedan glas“ u BiH, ali i
protivljenje tom načelu većinske demokratije kada je organizacija SFRJ bila u
pitanju (Hejden, 2003: 170). Da li treba posebno naglašavati i objašnjavati da
obe tačke Rametova ignoriše?
Posebno je zanimljiva kritika načela samoopredeljenja koje daje Hejden,
navodeći da je državni sekretar u vladi Vudroua Vilsona (Woodrow Wilson),
Robert Lensing (Lansing), prognozirao da bi jednoobrazna primena ovog
načela narušila „postojanost nacionalnih granica“ i političku stabilnost (cit. pr.
Hejden, 2003: 177). Otuda Hejden zaključuje da:
„su sa uspehom ideologije etničke države, mnoge populacije koje se mogu iden-
tifikovati odbile da budu zadržane u okviru postojećih granica. Tamo gde sta-
novništvo nije bilo previše izmešano, podela se mogla obaviti relativno čisto,
kao što je bilo sa odvajanjem Češke od Slovačke, ili Slovenije od Hrvatske. Ali,
gde je stanovništvo bilo izmešano, to što državu odbacuje veliki deo njenog
navodnog stanovništva jedino je moglo da znači katastrofu. Njegovo otceplje-
nje dovelo bi do isterivanja nove manjine, ali bi očuvanje granica na terenu, a i
na papiru, iziskivalo potčinjavanje grupa koje odbacuju državu ili, pak, njihovo
isterivanje“ (istakao R. H.) (Hejden, 2003: 177).
804 „Priznajući nezavisnost republika koja se opravdavala etničkim razlozima, ’međunarodna

zajednica’ već je bila osudila Bosnu na propast“ (Hejden, 2003: 176). Doista, u pravu je
Hejden kada tvrdi da „čim se Jugoslavija srušila većina bosanskih Srba i hercegovačkih
Hrvata odbila je da bude uključena u bosansku državu, baš kao što su Slovenci i Hrvati
iz Hrvatske odbacili Jugoslaviju“, te da to odbacivanje nije bilo neracionalno i nelogično,
već je „predstavljalo vrlo racionalno razumevanje logike koja je pobedila u onome što je
do tada bila njihova zajednička država“ (Hejden, 2003: 177). Činjenica da je ovo ponaša-
nje racionalno u smislu instrumentalne racionalnosti ne znači i da ga Hejden odobrava.
On samo pokušava da ukaže da je neophodno načelno posmatranje slučaja Jugosla-
vije i slučaja BiH, ukoliko se žele donositi ispravne odluke. Ako je etnički princip pošto-
van u jednom slučaju, onda ga treba poštovati i u drugom, a sam Hejden je očigledno
protivnik takvog principa.
Tako je etnički progon kao logičnu i očekivanu posledicu nestajanja

višenacionalnih država u kojima je etnička izmešanost velika Hejden obja-
snio pobedom „ideologije etničke države“. Istovremeno, primenjeno je jedno
kratko poređenje između SFRJ i ČSSR kako bi se objasnilo zašto je u prvom
slučaju došlo do pojava etničkih progona, a u drugom slučaju nije. Nacionali-
stička logika, racionalna i nečovečna (prema tome, neumna) a dosledno spro-
vođena, objašnjavala je ovu pojavu.
Naposletku, valja primetiti da činjenica kako oštroumni i pronicljivi kri-
tičar stereotipnih okvira i diskursa predstavljanja stvarnosti Jugoslavije, kao
i neetičkog ponašanja SAD i EU prilikom etničkog progona Srba iz Hrvatske
i posebno prilikom bombardovanja NATO SR Jugoslavije, Bob Hejden, nije
uvideo puni značaj delanja nemačkih i američkih političkih elita prilikom raz-
bijanja SFRJ, te održanja BiH, proističe najverovatnije iz zaokupljenosti prav-
nom analizom ustava i ustavnih nacionalizama na prostoru Jugoslavije. Dru-
gim rečima, žablja umesto ptičje perspektive ukazala je na neophodne uslove
nestanka Jugoslavije, ali su joj dovoljni ostali sakriveni. Uopšte, institucionalna
poređenja retko kad mogu ići duboko ispod površine, jer institucije su uvek
u funkciji uobličavanja dubljih društvenih interesa koji mogu biti etnički, kla-
sni, ideološki, i slično.
Jedno od prvih uporednih istraživanja nestanka SFRJ i SSSR ponudili su
1996. Reneo Lukić, kanadski Hrvat, profesor na Univerzitetu Laval u Kvebeku,
i Alen Linč (Alien Lynch), profesor na Virdžinija (Virginia) univerzitetu, u stu-
diji Evropa od Balkana do Urala: raspad Jugoslavije i Sovjetskog Saveza (Europe
from the Balkans to the Urals: The Disintegration of Yugoslavia and the Soviet
Union)805 u izdanju ugledne izdavačke kuće Oxford University Press i sa predgo-
vorom koji je napisala profesorka političkih nauka i sociologije na Univerzitetu
Boston, Laja Grinfeld (Liah Greenfeld), poznata po uporednoj studiji Naciona-
lizam: pet puteva do modernosti (Nationalism: Five Roads to Modernity, 1992).806
Iste godine je i Veljko Vujačić, Amerikanac srpskog porekla i profesor socio-
logije na Ohajo (Ohio) univerzitetu (Oberlin koledž), objavio u časopisu Theory
and Society svoje uporedno istraživanje kraja Jugoslavije i Sovjetskog Saveza
pod naslovom „Istorijsko nasleđe, nacionalistička mobilizacija i politički ishodi
u Rusiji i Srbiji: jedan veberovski pogled“ („Historical legacy, nationalist mobi-
lization, and political outcomes in Russia and Serbia: a Weberian view“, 1996).
Svega godinu dana docnije objavljena je knjiga Odnosi države i društva u
Jugoslaviji, 1945–1992 (State-Society Relations in Yugoslavia, 1945–1992)807 koju
su uredile Melisa Bokovoj (Melissa Bokovoy), Džil Irvajn (Jill Irvine) i Kerol Lili
(Carol Lilly), i u kojoj je Valeri Bans (Valerie Bunce), profesorka međunarodnih
805 Citirana je u 23 publikacije.

806 Navođena je u 854 bibliografske jedinice.
807 Citirana je u svega četiri studije.
studija i uprave na prestižnom Kornel (Cornell) univerzitetu, u zaključnom

poglavlju ponudila izuzetno inspirativan nacrt za jedno uporedno istraživa-
nje održavanja i nestanka višenacionalnih etnofederacija pod naslovom Jugo-
slovensko iskustvo u uporednoj perspektivi (The Yugoslav Experience in Compa-
rative Perspective). Docnije je ona objavila i dužu prilično uticajnu studiju808
Subverzivne institucije: ustroj i razaranje socijalizma i države (Subversive Institu-
tions: The Design and the Destruction of Socialism and State, 1999) u kojoj su
dva poglavlja bila posvećena istraživanju kraja socijalističkih etnofederacija, a
nedavno se pojavio i jedan članak na našem jeziku (Bans, 2004). Slično tome,
Roni Lipšuc (Ronnie D. Lipschutz) i Beverli Kroford (Beverly Crawford) su 1998.
uredili knjigu Mit o ’etničkom sukobu’: politika, ekonomija i ’kulturno’ nasilje (The
Myth of ’Ethnic Conflict’: Politics, Economics, and ’Cultural’ Violence) u kojoj se
takođe raspravljalo i o socijalističkim etnofederacijama, a kourednica knjige
je napisala poglavlje Uzroci kulturnog sukoba: institucionalni pristup (The Cau-
ses of Cultural Conflict: An Institutional Approach).
Više uporedno-istorijski no uporedno-institucionalno usmereni istraživači
od prethodnih su Aleksandar Pavković, profesor politikologije i političke teo-
rije na univerzitetu u Makau, Kina i na Univerzitetu Makvori u Sidneju, i Petar
Radan, profesor prava na Makvori Univerzitetu, sa knjigom iz 2007. Stvara-
nje novih država (Creating New States), koja u srpskom izdanju iz 2008. ima i
podnaslov Teorija i praksa otcepljenja,809 te Lenard Koen s kratkom uporedno-
istorijskom studijom Sinergije raspadanja i rastvaranje socijalističkih federacija:
Jugoslavija u uporednoj perspektivi (Disintegrative Synergies and the Dissolution
of Socialist Federations:Yugoslavia in Comparative Perspective, 2008).
Bansova je ispravno primetila da poplava radova o Jugoslaviji, izazvana
ratnim strahotama, nije bila praćena odgovarajućim kvalitetom uvida, već
se stvarnost pojednostavljivala grubim stereotipima o Jugoslaviji, Balkanu,
etničkim identitetima i nacionalizmu uz „oštro opadanje kvaliteta intelektu-
alnog dijaloga o Istočnoj Evropi“. Razlog se nalazio u činjenici da se Jugosla-
vija nalazila u vestima, pa je svako ko je osećao potrebu da se oglasi povodom
toga imao prostora da to i učini. Mnogo je lakše, veli ona, potezati argument
„etničkih mržnji“ no prolaziti kroz naporno i detaljno istraživanje uslova nje-
nog nestajanja (Bunce, 1997: 345–346).
Takođe, Bansova se oštro protivi ex post facto zaključivanju, po kojem je
državni socijalizam bio predodređen za neuspeh od samog početka, baš kao
što je protivna argumentu da je Jugoslavija bila osuđena na smrt od rođe-
nja. U tom smislu, ona naglašava da ne treba na kraj Jugoslavije gledati kao
na kulminaciju dugotrajnog procesa opadanja, jer se on može shvatiti i kao:
808 Citirana je u 146 studija.

809 U daljem tekstu će se pominjati samo Pavković zato što će se analiza odnositi na delove
knjige koje je on napisao.
„... funkcija nekih vrlo loših odluka preduzetih u kritičnim trenucima u poslednjim
godinama njenog postojanja; kao odraz činjenice da je ono u čemu je sistem u
poslednje vreme dobro funkcionisao bilo manje važno od onoga gde je podba-
civao (...) ili kao rezultat serije spoljašnjih delanja u odnosu na sam sistem, ali sa,
ipak, moćnim posledicama po sistem – na primer, intervencije MMF u jugoslo-
venske poslove u 80-im, uvođenje Gorbačovljevih reformi, propast komunizma
u sovjetskom bloku, zbrkani odgovor Zapada na rastuću krizu u Jugoslaviji i,
konačno, pritisci Nemačke na njene saveznike da brzo priznaju Hrvatsku i Slove-
niju. Poenta koja se može izvući jeste da je Jugoslavija bila održiva celina tokom
najvećeg dela svog postojanja, baš kao što se može pretpostaviti da je socijalizam
bio održiv sistem tokom najvećeg dela svog postojanja“ (Bunce, 1997: 350–351).
Već ovaj navod jasno upućuje da se radi o istraživačici koja poseduje

istančani istorični pristup pojavama kao što je postojanje i nestajanje druš-
tvenih sistema i višenacionalnih država. Ovakav pristup je znatno teže ideo-
loški zloupotrebljavati u okviru nacionalističke misli od onih koji tvrde da je
višenacionalna zajednica a priori osuđena na neuspeh ili u okviru liberalnih
i konzervativnih pravdanja kapitalističkog sistema po kojima socijalizam od
početka nije imao šanse u takmičenju sa kapitalizmom. U metodološkom smi-
slu, Bansova je takođe dala nekoliko važnih napomena vezanih za ključni zna-
čaj postavljanja pitanja za svako istraživanje:
„Na primer, treba li da pitamo zašto je jugoslovenska privreda funkcionisala tako

loše, ili bi trebalo da postavimo očigledno pitanje iz duže perspektive; tj. zašto je
jugoslovenska privreda bila tako dobra toliko dugo? Zapanjujuće je da nas odgo-
vori na prvo pitanje često ostavljaju u gubitku kada pokušavamo da odgovo-
rimo na drugo pitanje. Uzmimo drugi primer: treba li da pitamo zašto je hrvatski
nacionalizam dizao glavu, ili zašto je (uprkos svoje navodne važnosti i trajnosti)
bio politički prisutan u tako malo godina posleratne jugoslovenske istorije? (...)
Konačno, imali bismo veoma različite argumente o kraju Jugoslavije ako bismo
samo postavili pitanje zašto je država prestala da postoji umesto da se, takođe,
zapitamo (...) zašto je jugoslovenska država, uprkos svojim problemima, trajala
toliko dugo? U prvom slučaju, mnogi tereti socijalističke Jugoslavije zauzeli bi
centar pozornice, pa bi adaptivni mehanizmi sistema bili minimizirani, dok bi
u drugom slučaju, žiža bila pomerena na međuodnošenja između adaptivnih
mehanizama i mnogih problema sistema. Ishod bi bile dve veoma različite slike
istorijskog razvoja socijalističke Jugoslavije. Prva bi bila neka vrsta linearnog slo-
bodnog pada, dok bi druga bila nijansiranija“ (Bunce, 1997: 351).
Naravno, neka od ovih pitanja su sasvim na mestu, ali se ipak vidi i jedna
pristrasnost u korist Jugoslavije. Primerice, da li je jugoslovenska država
„trajala toliko dugo“? Naprotiv, 70 godina je prilično kratko vreme za trajanje
jedne države; a trajanje Jugoslavije se maltene poklapa sa trajanjem kratkog

XX veka, što je činjenica od dalekosežne važnosti. Takođe, pitanje hrvatskog
nacionalizma unekoliko je pojednostavljeno, jer on nije mogao „podići svoju
glavu“ pošto su glavni hrvatski nacionalisti bili oterani na robiju ili otpušteni
s posla, a njegovi zahtevi delimično ispunjeni. No, svejedno, pomeranje teo-
rijske perspektive koje se zbiva sa ovako izmenjenim pitanjima veoma je dra-
goceno, pošto može dovesti do novih saznanja.
Bansova prepoznaje tri činioca koji su doprineli kraju socijalističkih etno-
federacija, od kojih prva dva dele sa drugim socijalističkim državama, a treći
se odnosi samo na njih: 1. završetak vladavine komunističkih partija oslabio
je državu, pošto je potonja bila partijska država; 2. slom socijalizma u Istoč-
noj Evropi označio je i kraj posleratnog međunarodnog poretka; 3. etnofede-
ralno institucionalno ustrojstvo (Bunce, 1997: 352–353), tj. isti onaj činilac koji
Hejden zove „ustavnim nacionalizmom“.
Od ova tri činioca koji se odnose na sve poslesocijalističke države, prvi
je, čini se najmanje značajan za nestanak Jugoslavije i Čehoslovačke, iako bi
unekoliko mogao biti važan za SSSR, jer se čak i u nazivu legitimitet države
izvodio iz društveno-ekonomskog sistema. Druge socijalističke države bile su
oslabljene, ali nisu nestale sa lica zemlje. One su, ostvarivši veću nezavisnost
od Sovjetskog Saveza odnosno Rusije, neosetno došle pod uticaj drugih veli-
kih sila. Međutim, kada su SFRJ i ČSSR u pitanju, slabljenje savezne države nije
bilo srazmerno slabljenju republika, već su ove potonje bile ojačane uprkos
slabljenju i potonjem nestanku partijske države. Drugim rečima, potrebno je
kod poređenja izolovati ovako važne činioce, kao što su nesumnjivo veličina
i moć države, da bi ono moglo imati relevantnost.
Drugi činilac je već znatno značajniji pošto ukazuje na povezanost sloma
sistema i poremećenosti strukture međunarodnih odnosa, što se neminovno
odražava na sve višenacionalne federacije koje pripadaju poraženom taboru u
Hladnom ratu. Autorka opaža da je slom hladnoratovske strukture međunarod-
nih odnosa koja je obeshrabrivala bilo kakvu promenu granica – a upravo je,
tvrdi Bansova, promena granica predstavljala normu u međunarodnim odno-
sima, naročito u Evropi, a ne njihova stalnost kao što se usled hladnoratovske
strukture mislilo – morala da se odrazi i na slabljenje postojanosti državnih gra-
nica koje su ponovo postale podložne promeni (Bunce, 1997: 353).
Naposletku, uviđajući da ova prva dva činioca suštinski ne doprinose
objašnjenju zašto su se neke socijalističke države raspale a druge nisu, autorka
je zaključila da treći činilac mora biti ključan. Ovim je ona došla do naglašava-
nja institucionalnog razloga kao najvažnijeg:810 „Nije slučajno da su tri savezne
810 Druga zagovornica institucionalističkog argumenta raspada Jugoslavije, Beverli Kroford, pro-
fesorka međunarodnih odnosa i političke ekonomije industrijskih društava na uglednom
univerzitetu Berkli (Berkeley), izričito tvrdi: „Da je institucionalna snaga federalnog centra
države regiona bile takođe jedine tri socijalističke države izdeljene u višestruke
jedinice. Takođe, nije slučajno da su granice novih država precizno preslikale
granice republika koje su nekad tvorile sovjetsku, jugoslovensku i čehoslo-
vačku federaciju“ (Bunce, 1997: 353). Slično tome, Krofordova je pisala:
„Neophodan uslov za preovladavanje kulturnog sukoba u Jugoslaviji sadržan je

u utvrđivanju i ekspanziji etnofederalizma. Etnofederalizam je politizovao kul-
turni identitet, ojačao bazu moći lokalnih elita, i tako produbio kulturne podele.
Dovoljan uslov predstavljalo je smanjenje moći i vlasti federalnog centra i isho-
dujući ekonomski pad. Ekonomski pad i periodične krize izazivale su sukob oko
resursa uz regionalne i etničke linije koje je etnofederalizam stvorio“ (Crawford,
1998a: 222).
Ima istine u ovome što Krofordova piše, kao što, recimo, pokazuje i stu-
dija Denisona Rusinova811 iz 1977. godine. Pa ipak, Bansova i Krofordova done-
kle potcenjuju snagu nacionalizma bez obzira na institucije, baš kao i spoljno-
političkih činilaca čiji se značaj, posebno kada se razmatraju slučajevi manjih
i relativno manje moćnih država, ne može preceniti. Rečju, institucionalno
ustrojstvo predstavljalo je važan posredujući uslov između neophodnih uslova
nacionalnog takmičenja i sukobljavanja i dovoljnih spoljnopolitičkih uslova
nestajanja ovih saveznih država, ali nikako ne i dovoljan, kako izgleda misli
Bansova,812 pa čak ne i neophodan uslov nestajanja Jugoslavije, kako misli
Krofordova, koji je zatim izazivao ekonomsku grabež oko investicija. Uistinu,
Pavković i Radan su uočili da je EZ bilo potrebno „samo dva dana da odgovori
na slovenački zahtev i da pošalje pregovarački tim, koji je postigao dogovor
o prekidu sukoba u Sloveniji“ i privremeni Brionski sporazum kojim je 7. jula
1991. uveden tromesečni moratorijum na nezavisnost Slovenije i Hrvatske,
a Sloveniji „predata kontrola međunarodne granice“, čime su „efektivno (su)
obezbeđene nove granice Slovenije i priznata je de facto nezavisnost Slove-
nije i Hrvatske“ (Pavković, Radan, 2008: 224).
Naime, kada bi Bansova i Krofordova bile u pravu, onda bi BiH, republika
koja nije bila obrazovana kao nacionalna već višenacionalna politička zajed-
nica u okviru SFRJ, razvila sasvim zasebne privredne interese, što je i bio slučaj,
a etno-verski identiteti (srpski, hrvatski, muslimanski) bi u njoj prerasli u
bila održana, političke, društveno-ekonomske i regionalne podele mogle su rasuti druš-

tveni sukob, i Jugoslavija je mogla biti očuvana. No, (...) snaga federalnih institucija je vre-
menom osiromašena i potencijalno međusobno presecajući (cross-cutting) sukobi su se
rastvorili u etničke podele čim je etničko predstavljanje ojačano a merkantilističke poli-
tike republika isušile ekonomske resurse“ (Crawford, 1998a: 221–222).
811 Nije slučajno što Krofordova često citira Rusinova.
812 „(...) prilikom raspada autoritarne vladavine etnofederalizam združenim teritorijalnim,
etničkim i institucionalnim resursima podriva tu državu“ (Bans, 2004: 202).
nacionalni bosanski identitet, što nikako ne važi. Umesto toga, „bosanstvo“

je označavalo geografsko-politički nadnacionalni pojam, pa se čak niko nije
ni izjašnjavao kao Bosanac, dok je npr. bilo Jugoslovena.
Drugim rečima, sama činjenica nacionalnog imenovanja i međunacio-
nalnog svakodnevnog susretanja, upoređivanja i takmičenja na nivou BiH i
na nivou SFRJ imala je mnogo značajniju ulogu u oblikovanju bosanskoher-
cegovačkih nacionalnih identiteta od zajedničkih privrednih interesa obra-
zovanih socijalističkim etnofederalizmom. Uostalom, sama BiH, iako ustavno
uređena kao tronacionalna republika, nije bila institucionalno uređena kao
etnofederacija,813 već je predstavljala unitarnu republiku, pa joj to nije pomo-
glo da se izbori sa jakim nacionalističkim sukobima njenih konstitutivnih
naroda (Muslimana, Srba i Hrvata) iznutra i spoljnim pritiscima njenih jedinih
suseda – Srbije i Hrvatske.
Takođe, Vojvodina i Kosovo814 su pokrajine u sastavu Srbije koje su bile
i konstitutivni delovi federacije Jugoslavije. Međutim, većinsko stanovniš-
tvo prvopomenute nije uopšte želelo da se otcepi ne samo od Jugoslavije,
nego ni od Srbije, pa je vođeno srpskim nacionalističkim osećanjima pomo-
glo Miloševiću da najuri nelegitimno komunističko vođstvo SAP Vojvodine, a
većinsko stanovništvo drugopomenute je želelo bezuslovno otcepljenje od
Srbije, a po mogućnosti i od Jugoslavije, naročito u kontekstu njenog razbi-
janja. Premda Kosovo nije moglo računati na nezavisnost na samom početku
procesa razbijanja Jugoslavije zato što su EU i SAD republičke granice pro-
glasile nepovredivim, u nastavku procesa, s pogoršanjem međunarodnog
položaja Srbije, ono je uspelo privući na svoju stranu podršku SAD i većeg
dela EU za svoju nezavisnost. Vojvodina, pak, i pored povremenog zalaganja
moćnih činilaca za odvajanje od Srbije, nije mogla imati pretežnu podršku
za takav korak unutar nje, a NATO nije poveo rat za njenu nezavisnost od
Srbije onako kako je poveo za nezavisnost Kosova.815 Drugim rečima, insti-
tucionalni položaj federalne jedinice bio je važan posredujući uslov između
neophodnih i dovoljnih uslova nestanka SFRJ, ali niti neophodan niti dovo-
ljan uslov razbijanja Jugoslavije.
813 Zanimljivo je da ovu činjenicu Krofordova ne navodi, a da pominje kako je u Make-

doniji izostao sukob navodno zbog toga što institucije nisu pogodovale „politici iden-
titeta“ (Crawford, 1998b: 27). Kako onda tumačiti činjenicu da ni u Makedoniji nema
etnički mešovitih stranaka? Uz to, svega tri godine docnije izbio je sukob i u Makedoniji,
a rešen je odlučnom političkom intervencijom SAD i EU koje su sprečile njegovo dalje
širenje i uvele etnički određene institucije. Očito, kriteriji poređenja nisu bili najjasniji i
nisu dosledno sprovođeni u uporednom istraživanju, pa otud ono ne može izdržati test
stroge naučne provere.
814 Treba imati u vidu činjenicu da autorke u vreme pisanja nisu mogle znati da će Kosovo
naposletku biti de facto nezavisno.
815 Priča o „humanitarnoj intervenciji“ služila je ideološkom pravdanju imperijalizma SAD i
agresije NATO.
Slično tome, gruzijske pokrajine – Abhazija i Južna Osetija – otcepile su

se od Gruzije, nekadašnje federalne jedinice Sovjetskog Saveza, blagodareći
spremnosti regionalne velike sile, Rusije, da uđe u rat zarad ostvarenja tog cilja
i nevoljnosti SAD da takvu spremnost izazovu svojom vojnom akcijom koja bi
mogla dovesti do nuklearnog sukoba i III svetskog rata. Dakle, Srbija i Gruzija
su bivše federalne jedinice SFRJ i SSSR čije su se unutrašnje granice de facto,
ako ne i de iure promenile, što takođe svedoči da za ovakav ishod nije bilo naj-
bitnije institucionalno ustrojstvo, već spoljnopolitički činioci.816
Drugačije se, međutim, desilo sa Srbima u Hrvatskoj817 i u BiH,818 i nimalo
ne iznenađuje da su ovo uočili poreklom Srbi (Pavković, Radan, 2008: 224–
231), koji, iako „konstitutivan narod“, nisu posedovali teritorijalno-instituci-
onalno uporište u socijalističkoj Jugoslaviji, ali su osnovali svoje republike u
procesu otcepljenja Hrvatske i BiH od SFRJ. „Republika Srpska Krajina“ zbri-
sana je u „Bljesku“ i „Oluji“, uz presudnu podršku SAD i izostanak podrške
Srbije, a Republika Srpska ostala je (kon)federalna jedinica u BiH, blagoda-
reći u velikoj meri činjenici da su SAD zaustavile hrvatsko-bošnjačke snage
pred Banjalukom. Dakle ni Republika Srpska ni Republika Srpska Krajina nisu
postojale u SFRJ, već su stvorene tokom ubrzanja procesa nestajanja Jugo-
slavije tokom 1991. i 1992,819 ali prva je opstala zahvaljujući sopstvenoj borbi,
pomoći Srbije i odluci SAD da ne ide na njen totalni vojni poraz, a druga je,
iako se borila i dobijala izvesnu pomoć od Srbije, nestala blagodareći odluci
SAD da ne postoji.
816 „Kao i u slučaju Bosne i Hercegovine, Kosovo je postalo protektorat Ujedinjenih nacija sa
mirovnim snagama pod vođstvom NATO. Međutim, za razliku od Bosne i Hercegovine,
ovde je vojna NATO intervencija obezbedila de facto otcepljenje: otcepljenje Kosova od
Srbije“ (Pavković, Radan, 2008: 232). Danas se zna, a nije se znalo u vreme pisanja Pavko-
vićeve knjige, da su Kosovo i de iure priznale SAD i veći deo zemalja EU.
817 „Evropska zajednica je odbila da prihvati zahtev za priznanje ove republike“ (Srpska Kra-
jina, prim. aut.) (Pavković, Radan, 2008: 226).
818 „Ovaj konfederalni savez dva entiteta (…) stavljen je pod protektorat Ujedinjenih nacija, u
kojem je visoki predstavnik Ujedinjenih nacija (sad je to EU, prim. aut.) (…) a međunarodne
snage pod komandom NATO održavale su mir. Tako su NATO snage i hrvatska vojska okon-
čale pokušaje otcepljenja zapadne Bosne i Republike Srpske“ (Pavković, Radan, 2008: 231).
819 Ovaj aspekt delimično uočava Krofordova tvrdeći, primerice, da etnički sukobi nisu bili
„nužno najdublji“ u SFRJ, pa veli: „Na prvim izborima posle 1990, 13 Srba bilo je izabrano
u skupštinu koji nisu bili članovi nacionalističke partije” (Crawford, 1998a: 221). Na stranu
za trenutak činjenica da je pobeda SDS među Srbima bila više no ubedljiva, dvojica od ove
trinaestorice bili su profesor političkih nauka Nenad Kecmanović, vođ Saveza reformskih
snaga BiH, kojeg danas većina Bošnjaka verovatno tek za nijansu manje mrzi od Rado-
vana Karadžića (kada je autor ovog spisa citirao Kecmanovićevu sintagmu o „etničkom
talaštvu“ Srba u Sarajevu na jednom skupu, jedan bošnjački istraživač sredstava masov-
nog opštenja ga je odmah ukorio, jer „Bošnjaci ne smatraju Kecmanovića pouzdanim izvo-
rom“ o dešavanjima u ratu u BiH), i Milorad Dodik, tadašnji poslanik iste stranke i današ-
nji nesumnjivi vođ Srba u BiH, kojega većina Bošnjaka danas verovatno mrzi jednako, ako
ne i više od Radovana Karadžića.
Osim toga, Čehoslovačka, Jugoslavija i SSSR nisu prvi put nastale 1945.
nego 1918, odnosno 1917, i sve su bile razbijane pred i u II svetskom ratu u
sadejstvu unutrašnjih nacionalizama i spoljnih vojnih napada. U II svetskom
ratu, kada je Jugoslavija u pitanju, nisu poštovane unutrašnje granice ure-
đene sporazumom Cvetković–Maček, zato što se interesi tadašnjih najmoć-
nijih sila nisu sasvim poklapali sa željama nacionalista u Jugoslaviji. Posle
Hladnog rata, međutim, izuzev srpske nacije i njenog nacionalizma koji su
poraženi i kažnjeni, ostali nacionalizmi i njihovi nosioci u Jugoslaviji bili su
nagrađeni od strane velikih sila u skladu sa granicama federalnih jedinica u
SFRJ. Otuda se može zaključiti da institucionalni činioci, tj. etnofederalističko
ustrojstvo socijalističkih višenacionalnih država, čine tek posredne činioce
između volje velikih sila, kao dovoljnih uslova, i unutrašnjih nacionalizama,
kao neophodnih uslova nestajanja SSSR i SFRJ. Potonji slučaj je, pak, pred-
stavljao pokaznu vežbu za prvi, pošto se nije smelo dozvoliti da Rusi menjaju
granice sovjetskih republika.
Tvrdnja Bansove da „je federalizam u socijalističkom kontekstu stvarao
protonacije i protodržave“ usled činjenice da je „političko-upravna struktura
ovih saveznih država bila zasnovana na jedinicama određenim u etnoterito-
rijalnom smislu“, te da je to stvaralo „političke, privredne i kulturne elite kon-
stitutivnih nacija čije su karijere usko bile vezane za republike“ (Bunce, 1997:
354) može važiti samo kada su u pitanju tek u socijalizmu nastale države i
nacije, kao što su npr. Azeri, Kazasi ili Makedonci, Muslimani i Crnogorci, ali
nikako ne i u slučaju Srba i Hrvata čiji su nacionalizmi i pre II svetskog rata bili
strukturno suprotstavljeni u Kraljevini SHS (Jugoslaviji), iako se nije radilo o
etnofederaciji (Bakić, 2004; Sekulić, 2004; Banac, 1988). Ni tada nije bilo značaj-
nih svejugoslovenskih stranaka, iako država nije bila etnofederalistički orga-
nizovana, dok su kulturne elite uglavnom bile politizovane prema etničkom
načelu i parohijalne, izuzev najdarovitijih pojedinaca koji su bili kadri preći
zavičajne okvire. Jedino je privredna elita prelazila etničke granice, ali ni ona
to nije mogla u širem obimu raditi uzimajući u obzir nerazvijenost kapitali-
stičkih odnosa i njenu odgovarajuću malobrojnost u Kraljevini (Bakić, 2004).
Otuda institucionalizam koji zagovaraju Bansova i Krofordova unekoliko
zanemaruje značaj činilaca dugog trajanja kakav je nacionalizam i strukturna
rivalstva različitih nacionalizama. Naposletku, komunističke elite su obrazo-
vale etnofederacije sa idejom da institucionalno ublaže nacionalistička rival-
stva i sukobljavanja iz prošlosti, verujući da će nacionalne institucije doprineti
zadovoljenju nacionalističkih ambicija, te da se neće zahtevati puna nezavi-
snost ako nacije imaju mogućnost slobodnog kulturnog, privrednog i poli-
tičkog razvoja. Nenameravana posledica bila je činjenica da je ovakvo institu-
cionalno ustrojstvo dovelo do jačanja nacionalizma koji je trebalo da oslabi,
pa je svaka kriza u bilo kojoj oblasti društvenog života dobijala nacionalno
tumačenje (Cohen, 2008: 368–369).
Ovakav stav Bansove, zadržan i u docnijim studijama (Bunce, 1999; Bans,

2004), prerasta u krajnje konstrukcionistički pristup naciji,820 jer smatra da
svaki novi trenutak u istoriji nanovo dovodi i do ponovnog stvaranja nacio-
nalnih identiteta. Ma koliko iskonci (primordialists) i mnogovekovci (perennia-
lists) preterivali u obrnutom smeru da su nacije maltene večite ili bar izuzetno
dugovečne tvorevine, ovakav konstrukcionizam ide zacelo u drugu krajnost
zavodeći istraživača na pogrešan trag (Bakić, 2006). No, ovde treba primetiti
da je istraživačicu navodila na stramputicu i usmerenost isključivo na socija-
lističku Jugoslaviju, tj. socijalističke etnofederacije. Na taj način je vršeno sin-
hrono poređenje, ali je izostajala dubinska dijahrona perspektiva. Nije vršeno
dijahrono poređenje dveju Jugoslavija ili dveju Čehoslovački, unitarne i etno-
federalističke, kao ni spoljnopolitičkih konteksta u kojima su postojale i nesta-
jale, što bi tek omogućilo da se vidi koje su strukturne razlike a koje sličnosti, te
da se odvoje one sa potencijalno uzročnim dejstvom od onih koje takvo dej-
stvo ne mogu posedovati (Cohen, 2008: 369). Naposletku, kako su to Hejde-
nova studija i ovde predstavljena saznajno-sociološka kritika pokazale, pore-
đenje Jugoslavije i BiH moglo bi takođe koristiti takvom cilju.
Donekle slično Bansovoj i Krofordovoj, ali i uz neke razlike, Vujačić istra-
žuje „raspad dve višenacionalne komunističke savezne države sa uporednom
istorijom izvornih revolucija i sličnim, iako ne istovetnim, nacionalnim poli-
tikama“. Prema njemu, „kako u Sovjetskom Savezu tako u Jugoslaviji slom
države uveliko je uzrokovan sve glasnijim zahtevima republika koje se pro-
tive saveznom centru za samostalnost, suverenost ili punu nezavisnost, i nes-
posobnošću potonjeg da obuzda proces raspada“ (Vujačić, 1996b: 763). Prema
tome, Vujačić izričito smatra da se radi o unutrašnjem raspadu, potpuno zane-
marujući ogromnu razliku između velike nuklearne sile, kakav je bio SSSR,
i relativno male države, Jugoslavije, i značaja koji bi na razbijanje potonje
mogao imati spoljnopolitički činilac.
U tome je on manje oprezan od Pavkovića i Radana, pa čak i od Ban-
sove koja ipak priznaje izvestan i jak, iako ne i odlučujući doprinos spolj-
nopolitičkog činioca. Sličnost je, pak, u pripisivanju najveće uzročne težine
820 „Sada se već zna da se nacije konstruišu i da je identitet promenljiv. Gradeći tesne veze
između nacije, teritorije i političke moći, etnofederalizam može da učvrsti razlike i zamr-
zne identitete (...)“ (Bans, 2004: 198). Radi se o precenjivanju institucija i potcenjivanju
nacionalizma. Kurdi nemaju nikakve institucije etnofederalističkog tipa u Turskoj, pa im
to ne smeta da neguju identitet snažeći ga stalno u sukobima sa državom i sanjajući sop-
stvenu kurdsku državu. Ovaj primer, kao uostalom i primer Kraljevine SHS (Jugoslavije)
potpuno opovrgavaju mišljenje Bansove da kod unitarnih država „nije velika verovatnoća
da će doći do nasilnih konflikata, a ako ih i bude, vrlo su uspešne u njihovom razrešava-
nju“ (Bans, 2004: 207). Isto tako, Srbima u Osmanskom carstvu nedostatak etnofederali-
stičkih rešenja nije smetao da prvi u Imperiji podignu nacionalnu revoluciju. Očevidno
zanemarivanje long durée činilaca ima veoma negativne efekte na vrednost inače zani-
mljive uporedne institucionalne analize socijalističkog etnofederalizma.
socijalističkom etnofederalističkom institucionalnom ustrojstvu: „U oba slu-

čaja, dugotrajni uzroci raspada mogu biti pripisani nenameravanim posledi-
cama komunističke nacionalne politike koja je doprinela procesu izgradnje
nacije, naročito među perifernim nacijama sa dotad slabom ili ne sasvim razvi-
jenom nacionalnom svešću“ (Vujačić, 1996b: 763).
Nastajući u tradiciji srbocentrične ideološke hegemonije preplitanjem
hladnoratovskog okvira i okvira agresor–žrtva, studija Lukića i Linča iskazivala
je uobičajene pristrasnosti i ograničenja. Pomalo neočekivano, u jednostranu
tendenciju knjige sasvim se uklopio i predgovor Laje Grinfeld:
„Sovjetski Savez i Jugoslavija nisu bile prve imperije koje su ovako završile. Dru-
gim rečima, dok je imperijalna struktura zadovoljavala zahteve etničkih nacio-
nalizama dominantnih nacija, sistematski je frustrirala sve druge konstitutivne
nacionalizme, praveći od jedne imperije u dobu nacionalizma najopasnije poli-
tičko ustrojstvo, političku tempiranu bombu koja samo čeka da eksplodira“
(Greenfeld, 1996: XI).
Grinfeldova je u dominantne nacije Jugoslavije i Sovjetskog Saveza ubra-

jala Srbe i Ruse. Dok se za potonje to moglo reći, za Srbe se (uprkos izvesnih
mikroimperijalnih ambicija (Bakić, 2004) posle 1945, a naročito od druge polo-
vine šezdesetih) to nikako ne bi moglo tvrditi. No, autorka je neobaveštenost
kada je Jugoslavija u pitanju zamenjivala nepouzdanim metodom zaključi-
vanja po analogiji, verovatno najčešćoj slabosti nedovoljno istorično rađenih
uporednih istraživanja. Ovakav argument spada u objašnjenja nestanka Jugo-
slavije koja je Dejan Jović podveo pod „argument o padu carstva“ (Marković,
2004: 26–27; Jović, 2003: 80–83), a racionalno jezgro mu se nalazi u etničkom
šarenilu obe etnofederacije, te u činjenici da su nacionalizmi bili suprotstav-
ljeni održanju države, jednako kao što je to bio slučaj npr. sa Habzburškom
monarhijom. Tipično je sledeće mesto iz „uporedne studije“ Lukića i Linča:
„Američki federalni model, baziran na stvaranju jedne nove nacije, propao je u

obema državama (SSSR i SFRJ, prim. aut.) zbog nemogućnosti uspostavljanja
ubedljivog ’lonca za topljenje’, ili zajedničke ideološke privrženosti starim, teri-
torijalno zasnovanim nacijama. Švajcarski savezni model, baziran na međuet-
ničkom sapostojanju, propao je uglavnom zbog neprihvatljivog stepena nejed-
nakosti u ’međunacionalnim odnosima’ unutar nominalno savezne države. Kako
Jugoslavija tako SSSR bile su asimetrične, veštačke federacije, zasnovane na jed-
noj dominantnoj naciji (Srbija odnosno Rusija) što se, isprepleteno sa drugim
činiocima (naročito izlaskom iz institucija totalitarne vladavine i s tim poveza-
nog odsustva nekomunističkih i demokratskih nadnacionalnih političkih institu-
cija i kanala izražavanja), pokazalo fatalnim za opstanak obeju federacija“ (Lukić,
Lynch, 1996: 9–10).
Kao što se vidi, poređenje Rusa i Srba, te Sovjetskog Saveza i Jugosla-

vije, služi stereotipizaciji obeju nacija kao nosilaca imperijalnih težnji, baš kao
i kompromitaciji obeju socijalističkih federacija kao tek ruske odnosno srp-
ske imperije. Posebno znakovito jeste označavanje ovih federacija pridevom
„veštačka“, što nepogrešivo upućuje na ideološku borbu protiv istih, tada već
nestalih država. Naime, koja to federacija nije „veštačka“, u smislu da su je druš-
tvene grupe stvorile često mukotrpno usaglašavajući različite interese, i naga-
đajući se oko podele suvereniteta između centra i delova? Šta reći o građan-
skom ratu koji je četiri godine potresao SAD 1861–1865? Da li je zbog njega
američka federacija „veštačka“? Ili bi takvom bila proglašena da je kojim slu-
čajem Jug pobedio? Naposletku, Voker Konor je još 1984. ubedljivo pokazao
da Srbi nisu posle II svetskog rata bili vodeća nacija (Connor, 1984), ali to kao
da nije zanimalo autore koji su pisali vođeni svojim predubeđenjima, a ne
potragom za istinom.
Nasuprot njima, Vujačić je primetio u uporednom istraživanju ruskog i
srpskog nacionalizma da SFRJ nije imala „vodeću naciju“ posle II svetskog rata,
pa usled toga sjedinjenje srpstva i jugoslovenstva nije moglo imati veće raz-
mere, dok su u Sovjetskom Savezu tu ulogu igrali Rusi, pa je čak i sovjetska
himna, za jugoslovenske uslove nezamislivo, poručivala: „Nerazorivo jedin-
stvo slobodnih republika izgradili su zauvek Veliki Rusi“821 (Vujačić, 1996b: 774,
781). No, Lukić i Linč su komotno primenjivali hladnoratovski okvir: „Demora-
lisane 45-godišnjim komunizmom i pritisnute dominantnim nacijama u nji-
hovim odnosnim državama, izborna tela u Hrvatskoj, Litvaniji i drugde mogla
su biti pokrenuta od njihovih političkih vođstava samo ako bi vođstvo odgo-
vorilo na težnje njihovih građana da izgrade njihovu sopstvenu nacionalnu
državu“ (Lukić, Lynch, 1996: 16).
Uistinu, antikomunistički diskurs služio je ideološkom pravdanju secesi-
onističkih nacionalizama kao istinski demokratskih pokreta. Međutim, ono
što je vredno u ovoj analizi jeste prepoznavanje masovnosti nacionalizma
kao pojave koja se ne može tumačiti onako kako to modernisti i konstrukci-
onisti prečesto čine, tj. kao puka manipulacija elita pretpostavljeno beslove-
snim masama. Zanimljivo je, međutim, kako autori različite aršine primenjuju
na Čehoslovačku u odnosu na SSSR i SFRJ:
„Debata između Čeha i Slovaka oko federalizacije ide unazad do Praškog pro-
leća i reformi 1968. godine. Vaclav Havel se seća da su ’neki slovački intelektualci
skovali slogan „prvo federalizacija, zatim demokratizacija“ – ne razumevajući da
ne može biti istinske federacije bez demokratije’. Sasvim sigurno, kada je sovjet-
ska invazija okončala Praško proleće, Slovacima je bila poklonjena federalizacija
821 Radi se o Rusima koji se često zovu Velikorusi, nasuprot Ukrajincima koji su se nazivali
Malorusima.
– ali ono što su dobili bila je totalitarna federalizacija. Paradoks je da su ono što je
1968. bio slogan dana i cilj svakoga u Slovačkoj – federalizacija – slovačka štampa
i značajan broj slovačkih političkih predstavnika sada upotrebljavali kao sinonim
za ’praški centralizam’. Tuđa reč ’federalni’ dobila je u Slovačkoj isto značenje kao
’represija’. Pojam federacije je opažen skoro kao češki izum i češki trik uperen na
ograničenje slovačke samostalnosti“ (Lukić, Lynch, 1996: 25–26).
Kada je Čehoslovačka u pitanju, odjednom se prema dvonacionalnoj

federaciji osećaju simpatije, za razliku od osećanja za SSSR i SFRJ, te „veštačke
federacije“. Autori su najednom postali osetljivi na nacionalizam koji, možda,
može i iskrivljavati svest. Potpuno je previđena paralela koja se sama name-
tala: kao što je reč „federalni“ u početku bio željen, a potom masovno odbaci-
van pojam u Slovačkoj, tako se potpuno istovetan proces desio i u Hrvatskoj.
Uostalom, obe države, Republika Čehoslovačka i Kraljevina (SHS) Jugoslavija,
pre II svetskog rata bile su unitarne pa, iako se većina Slovaka osećala bolje u
međuratnoj državi no pod Ugarima u Habzburškoj monarhiji, u Slovačkoj se
razvilo snažno ogorčenje protiv onoga „što su mnogi videli kao češki model
političkog, kulturnog, lingvističkog i ekonomskog imperijalizma“ (Cohen,
2008: 370). Da li je slučajno što su obogaljene Srbija i Češka bile pod protek-
toratom Nemačke, a NDH i Slovačka marionetske „nezavisne“ države po milo-
sti Hitlera (Cohen, 2008: 370)?
Da li je, odista, za nezadovoljstvo Slovaka i Hrvata bio ključan oblik države
i režim (Cohen, 2008: 370) ili se pre radi o nacionalizmu koji zahteva podu-
darnost političkih sa etničkim granicama u što suverenijoj državi? Nacionalisti
obeju zemalja su decentralizaciju odnosno federalizaciju shvatali kao jednu
važnu deonicu na putu do nezavisnosti. Kako je bliži cilj ostvaren, tako se novi
postavlja, a prethodni se mora ideološki napadati, pošto se ispostavlja da ni
federacija ne štiti Slovake ili Hrvate od češke ili srpske hegemonije. Zaklju-
čak je da se mora ići na konfederaciju, što već znači ostvarenje nezavisnosti
uz očuvanje nekih formalnih veza. Naposletku, došlo bi se i do pune nezavi-
snosti. Radi se, prema tome, o nacionalističkoj taktici (Jović, 2008), jer se otvo-
reni secesionizam u međunarodnoj javnosti najčešće ne dočekuje aplauzima.
Može se pretpostaviti da je češko vezivanje nacionalnog demokratizma
sa otporom sovjetskoj socijalističkoj imperiji autore koji razmišljaju u hlad-
noratovskom okviru motivisalo da češko zastupanje federalizma shvate kao
iskreno za razliku od ruskog ili srpskog. Na isti način, slovački nacionalizam se
ideološki ne pravda, pa čak postoji jedna vrsta nerazumevanja, dok se hrvat-
ski i litvanski izričito pravdaju. Za razliku od ovog hladnoratovski uokvirenog
objašnjenja, Koen je prepoznao dugotrajnu snagu nacionalizma dodatno
pojačanu i politizovanu socijalističkim etnofederalizmom uz prisustvo odluke
elita, Klausa i Mečijara, ili Miloševića i Tuđmana, te važan uticaj spoljnopoli-
tičkog činioca:
„Na stranu teorije zavere, nema sumnje da su spoljni pritisci vodećih sila igrali
veoma značajnu ulogu tokom rastakanja Jugoslavije. Primerice, podrška nemač-
kih nevladinih organizacija hrvatskom i slovenačkom samoopredeljenju pre
maja i juna 1991. i zvanična podrška posle tog datuma ohrabrile su elite kako u
Zagrebu tako u Ljubljani da nastave sa njihovim politikama napuštanja jugoslo-
venske federacije“ (Cohen, 2008: 375).
12.3. Objašnjenje prisustva etničkog nasilja prilikom nestajanja SFRJ

i odsustva nasilja prilikom nestajanja SSSR i ČSSR
Beverli Kroford je primetila da se udeo unutardržavnih sukoba povećao

sa nešto preko polovine svih sukoba između 1945. i 1960. na čak tri četvrtine
svih sukoba od 1960. do 1990. godine (Crawford, 1998b: 3). Ona smatra da su
ubrzani i pojačani procesi globalizacije i ekonomske liberalizacije doveli do
raskida dotadašnjih društvenih sporazuma i institucionalnih promena u čita-
vom svetu (Crawford, 1998b: 6). U tome je videla i razloge pojačanog nasilja
na mnogim meridijanima:
„Čak i kada jedna kulturna grupa ima prevlast nad drugima, represivne institucije
mogu obezbeđivati ’poredak’, iako je to diskriminatorno i doživljeno od manje
moćnih grupa kao nepravedno. Kulturni sukobi se izrode u nasilje kada su ove insti-
tucije oslabljene, poremećene ili preobražene na načine koji potkopavaju pristajanje
na održavanje ovih ugovora ili represiju neslaganja (istakao B. K.). Iako je mnogo
snaga koje potkopavaju to pristajanje, globalizacija i ekonomska liberalizacija su
dva najvažnija sadašnja krivca. Kada snage globalizacije i bezličnog tržišta uzur-
piraju kontrolu od domaćih institucija i kada te institucije ne mogu pouzdano
da na duže jemče sporazume koji osiguravaju mirno takmičenje među politički
relevantnim kulturnim grupama, ili kada oni ne mogu duže jemčiti kulturno dis-
kriminatorne politike, nasilje može predstavljati jedini izbor političkim preduzet-
nicima koji imaju zahteve za resursima oko kojih se ne može pregovarati u ime
različitih kulturnih grupa“ (Crawford, 1998b: 5–6).
Iako je Krofordova verovatno u pravu kada ističe značaj ovih procesa,

jer krupnom kapitalu odgovara drobljenje moćnih država i stvaranje većeg
broja slabih nacionalnih država koje će se slabije opirati globalizaciji, ova-
kva analiza ipak ne odgovara na pitanje koje logično sledi iz činjenice da su
stvarno (Rusi) ili potencijalno (Srbi) hegemone nacije zainteresovanije za odr-
žanje višenacionalnih imperija od drugih (Kuljić, 2002: 103), a koje je posta-
vila Bansova: otkud to da je „Srbija branila državu, dok Rusija i Češka nisu“
(Bunce, 1997: 355)? Ovo pitanje inspirisalo je uporedna istraživanja nasilja
koja su propratila nestanak Jugoslavije. Osim sinhronog poređenja između
socijalističkih etnofederacija, Lukić i Linč su dijahrono poredili Kraljevinu i

socijalističku Jugoslaviju kako bi objasnili izbijanje nasilja devedesetih. Dok
je sama ideja trebalo da predstavlja pomak u odnosu na isključivo sinhrona
poređenja, izvedba nije opravdala očekivanja:
„Ima zapanjujućih paralela između političkog ponašanja uticajnih Srba u Hrvat-

skoj 1918. i 1990. godine. Kao i 1918, mnogi hrvatski Srbi su 1990. slepo sledili
uspostavljene politike vođstva u Srbiji (...) 1990. vođ Srba u Hrvatskoj Jovan
Rašković nekritički je prigrlio političke ciljeve Slobodana Miloševića u Srbiji,
baš kao što je Pribićević učinio 1918. u odnosu na Nikolu Pašića. Kao i 1918,
savez između Srba u Srbiji i Srba u Hrvatskoj 1990. vodio je otvorenom sukobu
s Hrvatima. Dok je raniji sukob ostao politički, 90-ih se sukob između ideologija
velike Srbije i hrvatskog povijesnog ’prava’ na državnost izrodio u rat. Tokom
90-ih se dovoljan broj hrvatskih Srba opredelio za oružani sukob sa hrvatskim
vlastima omogućivši srpsko-hrvatski rat. U retrospektivi, pet godina nakon što
je rat izbio u Hrvatskoj, ispada da hrvatski Srbi nisu ništa naučili iz iskustva Pri-
bićevića. Oni nisu bili sposobni, a verovatno nisu ni hteli, da stvore političkog
vođu koji bi mogao pregovarati sa vladom Franje Tuđmana na način na koji je to
Pribićević učinio sa Stjepanom Radićem i tadašnjim hrvatskim vođima“ (Lukić,
Lynch, 1996: 67–68).
Pripovedna struktura upućuje čitaoca da sukobi Srba i Hrvata nisu posto-

jali pre 1918, što je činjenički netačno, ali se zanemaruje, jer onda bi se moralo
govoriti o pogromaškim pohodima frankovačke rulje na zagrebačke srpske
trgovce 1902, ili 1914, ili na sukobljavanja posle austrougarske okupacije BiH
(Bakić, 2004; Lampe, 2000). Sva krivica za srpsko-hrvatski sukob u okviru agre-
sor–žrtva u obe Jugoslavije bezostatno je pripisana Srbima koji aktivno vrše
radnju zalažući se za „veliku Srbiju“, dok Hrvati tu radnju pasivno trpe. Pri tome
se iznose istorijski netačni podaci, jer Rašković nije „nekritički prigrlio političke
ciljeve Slobodana Miloševića“, već je hteo upravo ono što autori tvrde da nije-
dan politički vođ Srba u Hrvatskoj nije, a to je da pregovara sa Franjom Tuđ-
manom. Nažalost, njegove napore Tuđman je obezvredio dajući stenogram
razgovora štampi, omogućivši tako Miloševiću da umesto Raškovića postavi
Milana Babića na čelo srpskog nacionalnog pokreta u Hrvatskoj. Osim toga,
Stjepan Radić se 1925. nije dogovorio sa Pribićevićem, već neposredno sa Paši-
ćem na uštrb Pribićevića, pa je to, prema tome, pre ličilo na tajne dogovore
Miloševića i Tuđmana na uštrb krajinskih Srba koji su bili vođeni strahom od
hrvatskog nacionalizma i srazmernom težnjom ka ostajanju u Jugoslaviji. Što
se, pak, Pribićevića tiče, on je tek 1927. započeo pregovore sa Radićem, pošto
je ovaj napustio mesto ministra prosvete u vladi Kraljevine SHS (Bakić, 2004).
Međutim, zanimljivije i još važnije sa metodološkog stanovišta jeste da
se u ovom kontekstu uopšte ne pominje 1941. godina, kada je Jugoslavija po
prvi put razbijena, već se porede godina nastanka Jugoslavije (1918) i godina
pred nestanak Jugoslavije (1990). U stvari, trebalo je porediti godine nastanka
dveju Jugoslavija, 1918. i 1945, i godine nestanka Jugoslavije, 1941. i 1991–
1992, ali tada bi neizostavno moralo biti reči i o pokoljima Srba u II svetskom
ratu, a to bi se zatim moralo porediti sa etničkim progonima Srba iz Hrvat-
ske tokom devedesetih. Radilo se o metodološkom propustu.822 Štaviše, na
kraju se ispostavilo da ovo uporedno istraživanje zapravo pripada srbocen-
tričnoj hipotezi:
„U gotovo svakom važnom pogledu, lanac događaja vodio je do nasilnog ras-

pada Jugoslavije (kao različitog od progresivnog razdruživanja Jugoslavije kao
jedne skladne političke celine) neposredno ga vezavši sa sprovođenjem politič-
kog programa Slobodana Miloševića pošto je postao nesporni vođ Srbije. Ovo se
već desilo tokom 1987–1990, znatno pre no što su nekomunističke vlasti pobe-
dile na slobodnim izborima u Hrvatskoj i Sloveniji, koje je Zapad optužio – Fran-
cuska, Velika Britanija i Sjedinjene Države – da su umešane u raspad Jugoslavije
koliko i Milošević. Velikosrpski nacionalizam u stvari je razorio Jugoslaviju i svaku
nadu za mirni sporazum o političkim odnosima među nacijama u Jugoslaviji, pre
no što su slovenački i hrvatski pokreti krenuli put nezavisnosti; uistinu, ono što
je prethodilo bilo je uzrok potonjeg“ (Lukić, Lynch, 1996: 113).
Tako se iznenada napuštao uporedni plan kada je na srbocentrični

način trebalo naći uzročnika „raspada Jugoslavije“, koja je, ne treba zabora-
viti, po rečima autora bila tek jedna „veštačka federacija“. Naime, ako je bila
„veštačka“, onda je bezrazložan napor tražiti uzrok njenom „raspadu“, jer je
svakako bila neodrživa. No, cilj ovog navodno uporednog istraživanja bio
je diskreditovanje kako Jugoslavije tako i Srba, pa su se neosetno preplitali
822 Tek tri stranice nakon toga, van poredbenog konteksta, autori su rekli nekoliko rečenica
o NDH: „Značajna manjina Hrvata podržala je neizabrani režim Pavelića koji je smesta
započeo progon Cigana, Jevreja i Srba. Pavelićev režim je nastavio sa sistematskom pri-
menom politike poništenja sve tri zajednice, kombinujući političku likvidaciju, nasilno
proterivanje i nasilno preobraćanje na katolicizam. Hiljade Cigana, Jevreja i Srba nestalo
je kao ishod genocidne politike hrvatskih fašista, čija se politika istrebljenja slagala sa
određenjem zločina protiv čovečnosti kasnije definisanim i kodifikovanim na Nirnbernš-
kom sudu. Hrvatski istoričar i sadašnji predsednik Hrvatske, Franjo Tuđman, često optu-
živan za pranje hrvatske odgovornosti za genocid, tačno je opisao politiku ustaške dikta-
ture prema Srbima u Hrvatskoj na sledeći način: ’Istorijska je činjenica da je ustaški režim
Nezavisne Države Hrvatske, sprovodeći svoje planove o smanjenju „neprijateljskog srp-
sko-pravoslavnog stanovništva u hrvatskim zemljama“, počinio veliki genocidni zločin
protiv Srba, a srazmerno čak i veći protiv Cigana i Jevreja, u sprovođenju nacističke rasne
politike’“ (Lukić, Lynch, 1996: 71). Radi se o školskom primeru pametne propagande: nije
poricano što se poreći ne može, istaknute su Tuđmanove politički korektne reči, a preću-
tane one o NDH kao „izrazu tisućgodišnje težnje i čežnje hrvatskog naroda“ ili, pak, kako
je „sretan“ zbog toga što mu žena „nije ni Židovka ni Srpkinja“.
međusobno neusklađeni koncepti i objašnjenja. Kao što se vidi, studija Lukića

i Linča jedva da zaslužuje da se uključi u poglavlje o uporednom proučava-
nju nestajanja socijalističkih višenacionalnih federacija, a razlog što je ipak
uključena u njega, a ne u poglavlje o srbocentričnom objašnjenju nestanka
Jugoslavije nalazi se u potrebi pokazivanja da izbor konkretnog metoda nije
ključan za kvalitet naučnog dela, čak iako je upotreba nekog metoda zahval-
nija za objašnjenje izvesnih pojava od upotrebe nekog drugog.
Poređenja Bansove, Krofordove, Pavkovića i Radana, te Vujačića i Koena,
znatno su solidnije metodološki postavljena. Bansova je primetila da je „Srbija
branila državu (Jugoslaviju, prim. aut.), dok Rusija i Češka nisu“ (Bunce, 1997:
355) i upitala se zašto je to tako. Vujačić je, pak, uočio veliku razliku u spremno-
sti ruskih odnosno srpskih vojnih oficira da služe u ukrajinskoj odnosno hrvat-
skoj vojsci. Prvi su, naime, masovno položili zakletvu ukrajinskoj državi, dok od
drugih „gotovo niko“ nije pristupio hrvatskoj vojsci. Autor je razloge za takvu
pojavu našao kako u istorijskim razlozima, tj. u genocidnom delanju NDH pro-
tiv Srba, tako u krajnje nacionalističkoj usmerenosti poslekomunističke hrvatske
vlasti. U Ukrajini, pak, nisu postojali takvi u kolektivnim sećanjima utemeljeni
strahovi, a nije bilo ni osećaja etničke ugroženosti Rusa (Vujačić, 1996b: 767).
Međutim, ovde treba pomenuti da ni u BiH oficiri srpske nacionalnosti u velikoj
većini nisu birali vojsku BiH, iako ih je bilo za nijansu više no u hrvatskoj vojsci.823
Vujačić je, sledeći Vebera, primetio sklonost nižih slojeva da u nacional-
nom ponosu traže i nalaze jedini izvor prestiža na koji mogu polagati pravo.
Otuda se u brdovitoj Krajini ili u posnoj zapadnoj Hercegovini mogu naći naj-
žešći srpski odnosno hrvatski nacionalisti, skloni da u ratu nađu jedinu šansu
za društvenu pokretljivost i materijalni dobitak. Zato nije slučajno, smatra
Vujačić, što su upravo iz ovih oblasti, baš kao i iz redova nižih gradskih slo-
jeva, bili najčešći dobrovoljci u Ratovima za jugoslovensko nasleđe (Vujačić,
1996b: 771). No, autor je potpuno svestan da pripadnici ovih slojeva, premda
masovno učestvuju u ratovima, ove ne pokreću, jer nemaju moć za tako nešto:
„U oba slučaja (ruskom i srpskom, prim. aut.) izgledi za raspad države su izazvali
javljanje levo-desnih, državno-nacionalističkih političkih saveza stvorenih od pra-
vovernih partijskih kadrova, vojnih oficira, zvaničnika savezne partije i državnih
struktura, nacionalističkih intelektualaca preovlađujuće nacije, i delova stanovniš-
tva iz dijaspore ugroženih izgledom raspada države uzduž republičkih granica. No,
postojanje strukturno jednakih elita koje se bore za mobilizaciju u korist očuva-
nja države ili, alternativno, za uži nacionalistički projekt uvlačenja dijaspore u uve-
ćanu državu dominantne nacije, bilo je udruženo sa različitom dostupnošću masa
za državno-nacionalističku mobilizaciju u ova dva slučaja“ (Vujačić, 1996b: 782).
823 Pukovnik JNA Jovan Divjak, koji je u vojsci BiH postao general, predstavljao je izuzetak
koji potvrđuje pravilo.
Dakle, potencijalni pokretači rata bili su prisutni, po Vujačiću, u oba slu-

čaja, ali masovni učesnici tih ratova nisu bili „dostupni“ u ruskom slučaju, a
jesu u srpskom. Vujačić tvrdi kako je uticaj srpske dijaspore, tj. prekodrin-
skih Srba, bio nesrazmeran njihovom broju i da se ne može porediti sa ulo-
gom ruske dijaspore u procesu gradnje nacije i države (Vujačić, 1996b: 780).
Međutim, ono u čemu se Vujačić i Bansova ne slažu jeste upravo uloga naci-
onalne „dijaspore“, jer Bansova, slično Lukiću i Linču koji su utvrdili da je 25
miliona ili 17% Rusa ostalo van granica Rusije (Lukić, Lynch, 1996: 4), tvrdi da
je u Sovjetskom Savezu:
„takođe postojala velika ruska zajednica izvan granica Rusije (nekih 25 miliona),
pa ipak ovo nije izazvalo rusku republiku da upotrebi silu da bi odbranila sovjet-
sku državu. Ovo uprkos činjenici da ruska vlada nije mogla pretpostaviti korek-
tniji i ravnopravniji postupak prema ruskim manjinama van Rusije no što je vlada
Srbije mogla za postupak prema srpskim manjinama u Hrvatskoj i Bosni. Zaista,
postoje značajne paralele između estonske pravne diskriminacije protiv Rusa i
hrvatske pravne diskriminacije protiv srpske manjine“ (Bunce, 1997: 356).
Uistinu, čini se da se ovakvom argumentu nema šta prigovoriti, te razloge

za izbijanje rata ne treba tražiti u dijaspori kao takvoj, već s jedne strane u
politici nacionalizujuće države, a s druge strane u politici matice ove dijas-
pore (Brubaker, 1996), iako treba imati u vidu da je čak 26% Srba živelo izvan
Srbije u SFRJ (oko 20% Hrvata van Hrvatske) (Budding, 2008: 92; Connor, 1984:
331), i da su oni gajili veoma loša kolektivna sećanja na II svetski rat i pona-
šanje NDH prema njima, a da je činilac „etničke pretnje“ u okviru „bezbedno-
sne dileme“, o kojem je bilo više reči na početku ove studije, te neravnoteža
snaga u korist JNA na početku sukoba mogla podsticati srpske činioce da se
prihvate „preventivnih udara“ dok još imaju prednost. Sem toga, po sovjet-
skom ustavu, isključivi nosilac prava na otcepljenje bile su republike, dok je u
SFRJ bilo dvosmislenosti, pa su se na secesiju kao pravo mogle pozivati kako
republike tako i nacije (Budding, 2008: 110), izazivajući međusobne sukobe.
Pavković je, pak, primetio da od nekoliko činilaca zavisi da li će sila biti
upotrebljena: a) taktike secesionista primenjene za neutralisanje vojne snage
centralne vlade; b) spremnosti da se upotrebi sila zarad ostvarenja secesioni-
stičkih ciljeva; c) sposobnosti za upotrebu sile za ostvarenje tih ciljeva; d) spre-
mnosti međunarodnih činilaca da se uključe na strani secesionista (Pavko-
vić, Radan, 2008: 232–233). Tako, secesionisti u SSSR nisu ni pokušavali da se
suprotstave snagama SSSR zbog toga što bi im izgledi u otvorenoj borbi bili
ravni nuli, a međunarodne snage ne bi mogle da intervenišu u njihovu korist
zbog toga što bi nuklearno odvraćanje bilo isuviše ubedljiv argument. S druge
strane, slovenačke snage teritorijalne odbrane pribegle su taktici napada
na snage JNA zbog toga što su znale da u slučaju vojnog sukobljavanja
sa komunističkom vojskom koja nema nuklearna sredstva odvraćanja velikih

sila imaju prilične izglede da privuku antikomunističke elite i javno mnjenje
SAD i EZ824 (Pavković, Radan, 2008: 233–236).
Za razliku od Pavkovića i Radana koji porede Sloveniju i Hrvatsku sa bal-
tičkim republikama, pošto se u oba slučaja radi o secesionističkoj avangardi,
Vujačić smatra da se položaj Hrvatske prema Srbiji strukturno može porediti
jedino sa položajem Ukrajine prema Rusiji:
„Kritično, međutim, ruske manjine u istinski važnim republikama sa kompaktnim

oblastima naseljenim ruskim življem – Ukrajini i Kazahstanu – nisu iskusile ose-
ćaj etničke ugroženosti u vreme odvajanja. Ovde, suprotnost između zasićene
rusifikacije ukrajinske nacije i izrazito jakog otpora Hrvata ’srbizaciji’ pod jugoslo-
venskim pokroviteljstvom u međuratnoj i posleratnoj Jugoslaviji, baš kao i razli-
čito iskustvo dva svetska rata u oboma slučajevima, nudi ključ objašnjenja rela-
tivne mirnoće ruskih manjina u Ukrajini. Samo se u zapadnoj Ukrajini dinamika
rusko-ukrajinskih odnosa približila srpsko-hrvatskom iskustvu; međutim, odsu-
stvo kompaktnih ruskih naseobina u zapadnoj Ukrajini, tj. geografska odvoje-
nost dveju etničkih grupa, sprečila je sukob“825 (Vujačić, 1996b: 788).
Upravo ova jasna teritorijalna odvojenost dveju etničkih grupa sa nespor-

nom granicom bila je ključna i za mirno odvajanje Čeha i Slovaka u raspadu
Čehoslovačke (Lukić, Lynch, 1996: 4–5). Ako nema osećaja etničke ugroženo-
sti, praćenog kolektivnim sećanjima kadšto namerno podsticanih iz centara
moći, i spora oko granica, onda neće biti problema u izbegavanju rata prili-
kom rasturanja neke višenacionalne države. Problem, međutim, može nastu-
piti ako rasprostranjeno osećanje etničke ugroženosti, podstaknuto jakom
nacionalističkom propagandom nosilaca vlasti, izazove neslaganje oko gra-
nica i nametne ga kao ključno političko pitanje, kao što je uostalom bio slučaj
u srpsko-hrvatskom trouglu (Srbija, Hrvatska, i Srbi u Hrvatskoj).
Ipak, zanimljivo je da niko nije pomenuo da je Ukrajina imala nukle-
arna sredstva, te da je pristala da ih se liši u zamenu za jemstvo teritori-
jalne celovitosti od strane stalnih članica Saveta bezbednosti UN. Ova činje-
nica obavezivala je sve strane na veliki oprez i uzdržanost. Uz to, i Vujačić i
Krofordova uočili su važnost kolektivnih sećanja i prethodne politizovanosti
etničkih svojstava, a Krofordova tome dodaje i uticaj pritiska globalizacije i
ekonomske liberalizacije:
824 Pozivajući se na pisanje Rupela, autor je tvrdio: „Preko kontakata u Nemačkoj i drugim
državama Evropske zajednice, slovenačka vlada je saznala da bi EZ intervenisala u ime
Slovenije samo u slučaju nasilnog sukoba“, pa je zato i izazvala rat (Pavković, Radan, 2008:
223–224).
825 Ipak, Vujačić je svestan da polarizacija glasanja po regionalno-etničkoj osi razdvajanja u
Ukrajini može dovesti u pitanje ovo svojevremeno bezbolno odvajanje (Vujačić, 1996b: 789).
„Nasilni etnički sukob biće jači u onim oblastima u kojima su etnička poveza-
nost i religija postali politički značajni u prošlosti i u kojima su se institucije cen-
tralne vlasti, oslabljene u sadašnjosti, našle pod pritiskom promena, ili da jedno-
stavno restrukturišu njihova konstitutivna i razdeobna pravila i procedure pod
pritiscima ekonomske liberalizacije i globalne integracije“ (Crawford, 1998b: 18).
Ipak, ako se imaju na umu snaga etničke politizovanosti u baltičkim repu-

blikama i prethodna negativna kolektivna sećanja kako među litvanskim,
letonskim i estonskim nacionalistima prema Rusima, tako i Rusa prema njima,
ispostavlja se da ni to ne može do kraja objasniti izostanak ruskog nacionali-
stičkog delanja u ovim oblastima. Vujačić i Koen, pak, obraćaju pažnju na poli-
tičku kulturu primećujući da „u oštroj razlici prema sovjetskom slučaju, nije
bilo preklapanja srbijanskih i jugoslovenskih institucija“, a „kolektivna seća-
nja“ su u srpskom slučaju bila etnizovana usled na nacionalnoj bazi pretr-
pljenih stradanja u II svetskom ratu, dok su u ruskom slučaju bila politizovana
usled patnji pod Staljinovim režimom koje nisu zavisile od etničke pripadno-
sti; naposletku, lakoća nacionalističke instrumentalizacije kosovskog mita ne
sme se zanemariti (Cohen, 2008: 380; Vujačić, 1996b: 783). Pa ipak, bez obzira
na stvarno stanje, neki Ukrajinci su se osećali žrtvama u Sovjetskom Savezu,
a navodni genocid koji je Staljin nad Ukrajincima izvršio pomoću tobože
namerno izazvane gladi 1932/33. (Kuljić, 2002: 356) mogao je služiti kao gorko
kolektivno sećanje. Naposletku, ako je već ruski i sovjetski imperijalizam bilo
nemoguće razlikovati, zašto Rusi nisu branili sovjetsku državu kao svoju?
Vujačić delimično odgovara na ovo pitanje time što navodi da je etos
perestrojke i glasnosti kompromitovao bilo kakvu potencijalnu upotrebu sile
da bi se republikama sprečio odlazak iz imperije, a da je državnoj televiziji na
čelu bio protivnik ruskih nacionalista Aleksandar Jakovljev (Vujačić, 1996b:
787). Nasuprot iskustvu identifikacije ruskog sa sovjetskim imperijalizmom,
usled nedostatka potpune identifikacije srpskog nacionalizma sa jugosloven-
skim bilo je moguće ono što je Vujačić ovako obrazložio: „Jednom kada su
izgledi za raspad Jugoslavije postali stvarnost, prema tome, Srbi su se mogli
vratiti na njihov sopstveni jaki osećaj nacionalnog identiteta, pokrećući nji-
hove energije u odbranu granica veće Srbije“ (Vujačić, 1996b: 781).
Bansova, međutim, posebno insistira na još nekoliko činioca koji su u
Jugoslaviji doveli do nasilnog rešenja sukoba, za razliku od Sovjetskog Saveza
i Čehoslovačke. Autorka smatra da je od dalekosežne važnosti činjenica da je
jedino Jugoslavija bila konfederacija u trenutku raspada, dok su SSSR i ČSSR
bile federacije (Bunce, 1997: 356). Ova činjenica je ubrzala raspad SFRJ zato
što su „država i partija bile već izdeljene u republičke jedinice“ kada je došlo
do sloma socijalizma. Otuda se Jugoslavija najbrže raspala od svih socijali-
stičkih država, federalni centar faktički nije ni postojao, pa nije ni moglo doći
do borbe između njega i republika, već je „bitka u Jugoslaviji bila veoma rano
određena kao borba jedne protiv druge republike“, a „bojište je bilo samo
međurepubličko“, pa je i „nasilje među republikama kao metod rešavanja
sukoba postalo sve lakše“ (Bunce, 1997: 357–358). Osim toga, Bansova je oset-
ljiva i za uticaj sa strane na događaje u Jugoslaviji, pa veli da je ovo ubrzano
odvijanje raspada Jugoslavije iznenadilo zapadne sile:
„Ovo (ubrzano raspadanje, prim. aut.) vodilo ih je odgovorima koji su samo

doprinosili nasilnom kraju Jugoslavije – početnim podržavanjem, na primer,
kontinuiteta države, obezbeđivanjem vojne podrške Hrvatskoj i Sloveniji, pri-
znavanjem Hrvatske pre no što su ustavna jemstva na puna prava data manji-
nama, i prisiljavanjem Bosne da bira između dve užasne alternative: ostajanja u
krnjoj Jugoslaviji ili proglašavanja nezavisnosti. Ironično je, naravno, da je deo
onoga što je vodilo zapadnu politiku u jugoslovenskoj krizi od 1990. bio strah
da bi sovjetska država sledila ’jugoslovenski model’; pa ipak, činjenica da se
Jugoslavija raspala prva značilo je da je zapadna politika prema kraju sovjet-
ske države bila znatno bolje obaveštena i znatno posvećenija mirovnim pro-
cesima“ (Bunce, 1997: 358).
Razume se, ima puno istine u ovakvim razmatranjima, ali se čini da nije
saznajno plodotvorno homogenizovati Zapad, jer je upravo izvesna razjedi-
njenost politike zapadnih delatnika slala raznolike signale jugoslovenskim
delatnicima. Primerice, nemački i američki delatnici su na početku jugosloven-
ske tragedije slali veoma različite poruke. Isto tako, nemačka politika otrgla se
svakoj kontroli drugih delatnika i, štaviše, u jednom trenutku nametnula sop-
stvenu kontrolu u EZ. Pa ipak, ne treba ni potcenjivati jedinstvo zapadne poli-
tike, tj. njen najmanji zajednički imenitelj, jer ako ona nije uvek dobro procenji-
vala situaciju na terenu, teško da nije imala od samog početka jasne smernice.
Primerice, nepromenljivost unutrašnjih granica i promenljivost spoljnih, čime
se narušavalo međunarodno pravo, pod uslovom da se spoljne granice ne
menjaju jednostrano i nasilno, od čega se odustalo tokom procesa secesio-
nističkih ratova, a što je primenjivano u slučaju Jugoslavije, bila je namerno
odrađena pokazna vežba za SSSR.
Bansova je takođe ukazala na još jednu bitnu razliku koja je vodila nasi-
lju u slučaju Jugoslavije: jedino su u Jugoslaviji uz zvaničnu vojnu silu fede-
racije, tj. JNA, postojale i „teritorijalno bazirane milicije“, tj. jedinice tzv. teri-
torijalne odbrane koje su se poklapale sa republikama koje su ih opremale,
dok je u sistemu komandovanja postojao priličan haos (Bunce, 1997: 358). To
je moglo ohrabriti secesioniste na oružano otcepljenje, što se u slučaju Slo-
venije do kraja ispoljilo. Ipak, autorka je preterivala da nije postojao centar u
SFRJ, jer JNA i savezna vlada, pa čak i rotirajuće predsedništvo, makoliko bili
slabi u odnosu prema republikama i okrnjenog legitimiteta posle višestranač-
kih izbora, činili su savezni centar.
12.4. Etnički progon i genocid – uporedna istraživanja
Na ovom mestu par reči treba da se kaže i o dva uporedna istraživanja

etničkih progona i genocida koja su obavili američki istoričar Norman Nei-
mark (Norman Naimark) i sociolog Majkl Men (Michael Mann) koji je rođen
u Velikoj Britaniji, ali već dugo živi i radi u Sjedinjenim Državama. Prvi pre-
daje na Stenford (Stanford) univerzitetu, a drugi na Univerzitetu Kalifornija
u Los Anđelesu (UCLA). Obojica su veoma ugledni naučnici, ali dok prvi nije
preterano udaljen od uobičajenog američkog hegemonog imperijalističkog
pogleda na svet, drugi je umereno levo usmereni kritičar američkog imperi-
jalizma, njegove prošlosti i sadašnjosti.
Neimarkov uporedni zahvat je uži, ograničen na genocid i etničke progone
u dvadesetovekovnoj Evropi, dok Men uporedno istražuje genocid i etničke pro-
gone počev od „otkrića“ Novog sveta, iako su obojica svesni da su obe pojave
postojale od iskona, pa su opisane npr. u Homerovim spisima i u Bibliji (Naimark,
2002: 5). Neimark objašnjava da je „etničko čišćenje koje se dogodilo u XX veku
visoko zavisno od posebnih odlika države, društva i ideologije tokom samog
ovog perioda“ (Naimark, 2002: 6), a Men smatra da su etnički progoni „mračna
strana demokratije“. Otuda i naslovi knjiga: Neimarkova se zove Vatre mržnje:
etničko čišćenje u dvadesetovekovnoj Evropi (Fires of Hatred: ethnic cleansing in
twentieth-century Europe, 2001), a Menova Mračna strana demokratije: Objašnjenje
etničkog čišćenja (The Dark Side of Democracy: Explaining Ethnic Cleansing, 2005).
Obe su se pojavile pošto su se Ratovi za jugoslovensko nasleđe okončali
posle (uz prekid od dve godine) skoro decenije trajanja. Oni su svojim stra-
hotama podstakli dvojicu naučnika zavidnog znanja o sličnim ratnim dešava-
njima da se poduhvate uporednog proučavanja u cilju pronalaženja uzroka
etničkih progona i genocida. Prvi je došao do zaključka da etničke progone
i genocid, ipak, vrše neki Drugi, oni koji su zarobljenici „integralnog nacio-
nalizma“ (Naimark, 2002: 185), dok Men nalazi dosta pokazatelja da je svaki
pojedinac, uključujući i njega, pa i ovoga koji ispisuje ove redove, ali i one
koji ih čitaju, sposoban da čini ili pravda zlo uopšte, pa i da učestvuje u etnič-
kim progonima ili u njihovom pravdanju u određenim okolnostima. Prime-
rice, još u uvodu naveo je reči predsednika SAD s početka XX veka Teodora
Ruzvelta (Theodore „Teddy“ Roosevelt), inače „pristojnog modernog čoveka“,
da je „istrebljenje (Indijanaca) bilo konačno korisno koliko i neizbežno“, da bi
naveo i osnovnu tezu svoje knjige da „ubistveno etničko čišćenje predstavlja
središnji problem naše civilizacije, naše modernosti, naše koncepcije progresa,
i naših napora za uvođenjem demokratije“826 (Mann, 2005: IX).
826 Bob Hejden je takođe primetio: „Lako je moguće da je, bar u Evropi, etničko čišćenje neop-
hodno da bi se država učinila bezbednom za demokratiju; ali ovo je užasna pretpostavka“
(Hejden, 2003: 186).
Otuda se slučajevi izabrani za poređenje tek delom poklapaju. Neimark

poredi genocid nad Armenima (Jermenima) i etnički progon Grka iz Turske,
genocid nad Jevrejima u nacističkoj Nemačkoj, sovjetsku deportaciju Čečena
i krimskih Tatara, etnički progon Nemaca iz Poljske i Čehoslovačke po kraju
II svetskog rata i ratove za jugoslovensko nasleđe. Men se, pak, bavi progo-
nom Arapa i Jevreja iz Španije nakon rekonkiste, „genocidnim demokratijama
Novog sveta“, genocidom nad Armenima u Turskoj, nacističkim genocidom u
kojem su učestvovali ne samo nemački nacisti, već i različiti pomagači, „komu-
nističkim čišćenjima“ koje su sprovodili Staljin, Mao i Pol Pot, „smrtonosnim
čišćenjima“ u Jugoslaviji, te genocidom u Ruandi. Naposletku, ponudio je slu-
čajeve Indije i Indonezije kao suprotne primere.
Neimark manje ili više svesno zanemaruje bavljenje „neugodnim činje-
nicama“ koje nužno prate svaki „partijski“, ideološki, ili nacionalni stav, kojih
je npr. Robert Hejden veoma svestan (Hejden, 2003: 38) i na kojima je Maks
Veber nekad tako mnogo insistirao (Veber, 1998: 85) iz američke prošlosti i,
kada je Jugoslavija u pitanju, često prati srbocentričnu ideološku hegemo-
niju, iako uz vidljivi napor da se uvaži i činjenica postojanja etničkih progona
Srba, dok Men svesno naglašava značaj bavljenja celovitošću pojava moder-
nosti i demokratije. Dok hladnoratovski okvir predstavljanja stvarnosti koji se
kadšto prepliće sa okvirom agresor–žrtva Neimarka ograničava, dotle oslo-
bođenost ideoloških okvira Menu otvara neslućena istraživačka polja. Otuda
Neimarkova studija predstavlja zanimljiv, ali i pristrasan pokušaj uporednog
istraživanja u okviru izvesnih ideoloških ograničenja i pojednostavljenja, a
Menova, uprkos mestimičnim činjeničkim greškama, nekonformističku i ori-
ginalnu studiju potencijalno prelomnog značaja.
Kad se već pominju greške, jedna od većih jeste podatak da je u ratovima
za jugoslovensko nasleđe ubijeno „300.000 ljudi, od kojih dve trećine civila
ili zarobljenika“, te da je bilo „brojnih hiljada silovanih“ (Mann, 2005: 356).
Krofordova, pak, navodi da su ratovi u Jugoslaviji odneli 200.000 života, te,
sledeći nepoznate radove piscu ove studije827 tvrdi da su civili činili čak 90%
ubijenih, dok je, recimo u I svetskom ratu bilo 14% žrtava među civilima, a u
II svetskom ratu čak 67% (Crawford, 1998b: 3). U stvari, broj ubijenih u rato-
vima za jugoslovensko nasleđe jeste oko 130.000 (verovatno nešto malo više
od 100.000 u BiH, 20.000 u Hrvatskoj i verovatno nešto manje od 10.000 na
Kosovu), odnos ubijenih u BiH je 60% vojnika prema 40% civila, a i „brojne
hiljade“ silovanih su upitne, iako je silovanje nesumnjivo bilo rasprostranjeno.
Nažalost, kada je silovanje u pitanju, Neimark i Men su poklonili puno pove-
renje antisrpskim propagandistima o kojima je u ovoj studiji bilo reči u delu
827 Carol Bellamy, „State of the World’s Children in 1996”; UNICEF report; cited in Barbara Cro-
sette, „Unicef Report Sees Children as Major Victims of Wars”, New York Times, 11 Decem-
ber 1995, p. A7.
o ratu u BiH: Beverli Alenovoj, Roju Gatmenu, Aleksandri Štiglmajer i Edu Vuli-
amiju (Mann, 2005: 357; Naimark, 2002: 167–170).
Obojica se slažu da je argument „drevne etničke mržnje“ sporan, ali dok
ga Neimark u konstrukcionističkom maniru smatra potpuno bezvrednim, Men
smatra da ni on ni argument o „kriminalnim vođstvima“ nisu „budalasti“ pod
uslovom da su uključeni u složenija objašnjenja, i uz priznanje da se ne radi o
„drevnim“, već o „starim mržnjama“ koje se šire u velikom delu svake zajednice
(Mann, 2005: 423). Takođe, dok se Neimark ograničava na „integralni naciona-
lizam XX veka“ kao na izvorište etničkih progona i genocida, Men ih povezuje
sa „našom civilizacijom“, modernošću i demokratijom.
Na ovom mestu ne može se ulaziti u svu širinu argumentacije koju pruža
prvenstveno Menova studija, iako se i u Neimarkovoj mogu mestimično pro-
naći vredna saznanja, već će se pažnja usmeriti samo na tumačenje etničkih
progona u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Prvo treba uočiti koga Neimark i
Men smatraju odgovornim za etničke progone. Za prvoga nema previše dilema:
„No, etničko čišćenje u bivšoj Jugoslaviji nije nužna crta izgradnje nacije; to je
put koji biraju vladajuće elite sa konkretnim političkim ciljevima na pameti. Sve-
sni izbori jednog Miloševića ili Tuđmana, podržanih njihovim političkim pristali-
cama u Srbiji i Hrvatskoj, ključni su za etničko čišćenje kao apstraktniji proces ras-
padanja bivše jugoslovenske države i rekonstituisanja njenih nacionalnih delova
u višedržavni sistem“ (Naimark, 2002: 139).
Treba uočiti da autor ovde pravi ravnotežu između Miloševića i Tuđmana,

što je pomak u odnosu na klasičnu srbocentričnu ideološku hegemoniju. No,
ono što je ovde bitno jeste personalizovanje krivice na dvojicu političkih vođa
i na njihove političke simpatizere. Majkl Men nije tako blagonaklon prema
„običnim ljudima“:
„Ako je nekoliko loših momaka odgovorno, kako su oni dobili takvu magičnu
snagu prinude ili manipulacije? Takođe, da li su bili tako usklađeni u planiranju, pa
i odgovorni za događaje? (...) Ozbiljna analiza mora priznati da su svi bili uključeni:
elite, fanatici i obični ljudi. (...) Iako su Milošević i Franjo Tuđman, predsednik Hrvat-
ske, pogoršali ishode, fundamentalniji procesi bili su na delu“ (Mann, 2005: 360).
Men, dakle, smatra da politički vođi nisu svemoćni, da njihova moć pla-
niranja nije tako sveobuhvatna, te da su i najobičniji ljudi, a ne samo fana-
tici, učestvovali u etničkim progonima pripadnika drugih nacija. Ovde treba
još primetiti da je Men našao za shodno da napiše koju je funkciju vršio Fra-
njo Tuđman, dok su Milošević i nacija koju je predstavljao toliko ozloglašeni
da je bilo kakvo pojašnjenje angloameričkoj javnosti u vidu navođenja funk-
cije suvišno. Sem toga, Men je primetio nešto što oni koji koriste diskurzivnu
strategiju personalizacije nisu mogli: „No, najveće opozicione partije bile su

čak i više nacionalističke od Miloševića. Ovo je glavna prepreka za svaljivanje
srpske agresije na Miloševića“ (Mann, 2005: 371). Naravno, to se uklapalo i u
širu polaznu pretpostavku ovog teoretičara da se etnički progoni dešavaju,
po pravilu, u nacionalnim državama koje se demokratizuju u dvoetničkim
kontekstima, pa tada klasna pripadnost biva nadjačana nacionalnom (Mann,
2005: 423). Otuda i govor o „mračnoj strani demokratije“:
„U ranoj fazi, demokratizacija politike dovela je do toga da se vođi i masovna

biračka tela protive sporazumu. Tada je nekoliko radikala i naoružanih bojov-
nika u pograničnim oblastima igralo nesrazmernu ulogu u okončanju trajanja
pat pozicije. Zatim je Miloševićeva partijska država pojačala agresiju. Potom je
neočekivana neefikasnost njenih sredstava i neočekivana snaga otpora proizvela
masovnu eskalaciju. Ceo proces nije bio racionalan, iako su se delatnici trudili da
uračunaju odnos sredstava i ciljeva na instrumentalno racionalan način. Oni su
omašili, i ubistveno čišćenje je usledilo“ (Mann, 2005: 427).
Oštro se suprotstavljajući takvom zaključivanju, Neimark je koristio dis-

kurzivne strategije personalizacije i istorijske analogije kojom je Miloševića
koliko rutinski toliko neistorično poredio s Hitlerom: „Poput Hitlera koji se
spustio avionom kroz oblake da bi prisustvovao nirnberškom mitingu koji je
prikazan u filmu Leni Rifenštal Trijumf volje, Milošević je stigao helikopterom
među gomilu uzbuđenih podržavalaca da isporuči upozorenje rata i žrtve
(...)“ (Naimark, 2002: 152). Štaviše, pošto je usledio navod onoga što je Milo-
šević uistinu rekao tada na 600 godina Kosovske bitke i pošto mu verovatno
to nije delovalo kao previše uverljivo opravdanje za poređenje koje je pret-
hodno napravio, Neimark je Miloševiću pripisao i ono što ovaj nikada javno
nije kazao: „Gde god su srpske kosti sahranjene, insistirao je Milošević, to je
srpska teritorija. Gde god je srpska krv prolivena, to je srpska otadžbina (patri-
mony)“ (Naimark, 2002: 152).828 Slične reči, doista, umeli su izgovarati drugi
političari, poput Vuka Draškovića ili Željka Ražnatovića, ali Slobodan Miloše-
vić tako nešto odista nikada nije rekao.
Majkl Men je, pak, tvrdio da se Milošević „nije nalazio na čelu totalitarne,
pa čak ni neke vrlo birokratske države“ (Mann, 2005: 391), a čelnici paravoj-
nih jedinica, Vojislav Šešelj, Željko Ražnatović i Mirko Jović, davali su daleko
zapaljivije izjave od njega (Mann, 2005: 392), iako su, po svemu sudeći, bili
828 Istine radi treba primetiti da je odmah pošto je krivotvorio Miloševićeve reči, Neimark
zaključio da su Memorandum SANU i Miloševićevi govori na skupovima na Kosovu 1987. i
1989. „bili nacionalistički, ali jedva hitlerovski po sadržaju“, te da nije bilo „ružnoga rasizma
ili uzdizanja nasilja koji su odlikovali ratove 90-ih“ (Naimark, 2002: 152). Jedino nije jasno
zašto su onda pravljene neistorične analogije.
povezani sa Službom državne bezbednosti, a Šešelj je izričito smatran „omi-

ljenim opozicionarom“. Pa ipak, smatra Men, ova kontrola SDB nije bila sve-
obuhvatna. Iako su paravojske bile zvanično potčinjene JNA, pošto bez njih
premoć u artiljeriji nije mogla biti dovoljna za pobedu uz nedostatak peša-
dije usled masovnog neodazivanja na vojne pozive i dezertiranja (Mann, 2005:
393–394; Gagnon, 2004: 109), one su u praksi delale samostalno, pa je Milo-
šević bio delom inicijator, a delom talac ovih ekstremista (Mann, 2005: 393).
Hronični nedostatak regularne pešadije činio je JNA, kao i vojsku Repu-
blike Srpske, zavisnom od paravojnih jedinica, s jedne strane, a artiljerijsko srav-
njivanje sela i gradova, kako bi se izbegli gubici među regularnom vojskom,
postalo je, uz posledična stradanja civila, s druge strane, obeležje ratova za
jugoslovensko nasleđe (Mann, 2005: 394). Za razliku od većine zapadnih ana-
litičara, levi socijalni demokrata Men, osuđujući takvu praksu, ne smatra da je
tu došlo do nečeg neobičnog u ionako nemilosrdnoj ratnoj taktici:
„Moral je bio prenizak za JNA da osvaja sela i gradove posredstvom brzih napada
pešadije. Zato je ona koristila golemu artiljerijsku nadmoć za granatno nediskri-
minativno zasipanje njihovo, ubijajući mnogo civila. Nalazila se pred Vukovarom
četiri meseca uzrokujući razaranje grada.829 Takvo neosetljivo ratovanje je uobi-
čajeno u modernom ratu, kao što pokazuje američko bombardovanje Vijetnama
i neutralne Kambodže. NATO bombardovanje Srbije sa velikih visina 1999. drugi
je jugoslovenski primer korišćenja nadmoćnih sredstava uz minimalne gubitke za
sebe. (...) Nisu nam neophodni etnički stereotipi o ubistvenim Srbima; postojali
su taktički mamci za činjenje zločina. Kada bi otpor konačno bio slomljen usled
bombardovanja, paravojske su ulazile da dovrše posao, uz dozvolu da ubijaju,
siluju, ili pljačkaju. Upitan zašto JNA nije zaustavila takve koljače, jedan general
je odgovorio: ’Zato što su oni jedini spremni da se bore’.“ (Mann, 2005: 394).830
Doista, pred Srbima kao nacijom nalazi se zadatak da priznaju ove belo-
dane činjenice, baš kao što i Amerikanci imaju svoje „neugodne činjenice“
s kojima se treba suočiti. Mnogi prekodrinski Srbi su bili među žrtvama, ali je
među Srbima sa obe strane Drine bilo i puno dželata koji su mnogo jada i tuge
829 Za Neimarka, međutim, „uzimanje Vukovara i okupacija istočne Slavonije uveli su element
genocida u kampanju etničkog čišćenja“ (Naimark, 2002: 157). Štaviše, za streljanje dve-
sta hrvatskih zarobljenika u Ovčari zaključio je da je to „bio prvi, iako zacelo ne i posled-
nji put u ratu da je etničko čišćenje propraćeno aktima genocida“ (Naimark, 2002: 157).
Ne sporeći da se radi o užasnom ratnom zločinu, ipak, streljanje 200 ratnih zarobljenika
nikako se ne bi moglo podvesti pod zločin genocida kao namernog i sistematskog uni-
štavanja ljudi u cilju istrebljenja cele rasne, nacionalne, etničke ili verske grupe ili nekog
njenog dela.
830 Men nije propustio da istakne i visoke oficire koji su se suprotstavili ovakvoj praksi, kao
što su pukovnik Eremija i načelnik KOS general Aleksandar Vasiljević (Mann, 2005: 394).
naneli dojučerašnjim susedima a kadšto i potpunim neznancima, veoma često

nevinim ljudima. Intelektualci Srbije imaju prevashodno odgovornost da o
ovim činjenicama javno govore, da među Srbima razlikuju dželate od žrtava,
i da se trude da društvo više nikad ne dođe u situaciju da odobrava ili pravda
nečovečne i nemoralne postupke. Cilj je da se dođe do države koja sudi „ni po
babu ni po stričevima“, već počinioce nedela tera u zatvor, a žrtvama, progna-
nim nevoljnicima pomaže da se snađu. Državi je, međutim, potrebna podrška
društva da postane nepristrasna i čovečnija, a potom će ona služiti društvu u
razvijanju građanskih vrlina.
Kada je BiH u pitanju, zapadni autori u kontekstu pisanja o Ratovima za
jugoslovensko nasleđe po pravilu zapadaju u veće pristrasnosti, najverovatnije
usled hegemone prisutnosti okvira agresor–žrtva i uticaja humanitarno-impe-
rijalističkih motiva. Neimark je, primerice, ne navodeći nikakav izvor zaklju-
čio da su „kao i drugi muslimani u celoj Jugoslaviji, Bosanci bili duboko sve-
sni svog statusa drugorazrednih građana u komunističkoj državi i bili rešeni
da izraze svoju nacionalnost odelitom u odnosu na srpske i hrvatske rođake“
(Naimark, 2002: 148). Autor ovih redaka ne veruje ni da bi se većina Bošnjaka
s takvom tvrdnjom složila, jer njima je Josip Broz i danas jedna od najomiljeni-
jih istorijskih ličnosti, relativno omiljenija nego, s izuzetkom Makedonije i deli-
mično Crne Gore, drugde u Jugoslaviji.831 Teško je stoga očekivati da smatraju
kako im je bilo loše u državi na čijem se čelu nalazila njihova omiljena ličnost.
Izgleda da su ovakve tvrdnje koje u pripovednoj strukturi prethode pisa-
nju o ratu u BiH trebalo da uvedu čitaoca u „srpsku agresiju protiv Bosne“, kako
to i Men predstavlja, iako navodi i Izetbegovićeve reči o žrtvovanju mira zarad
suverenosti (Mann, 2005: 395). Svakako, medijski veoma zastupljena dešava-
nja kao što su višegodišnja nemilosrdna opsada i granatiranje Sarajeva, etnički
progoni iz Podrinja (s vrhuncem sadističkog iživljavanja i masovnih ubijanja u
Zvorniku) i Pounja (s vrhuncem sadističkog iživljavanja i masovnog ubijanja u
Prijedoru), i genocidni pokolj u Srebrenici koji je, po svedočenju majora Obre-
novića, naredio sam Ratko Mladić (Mann, 2005: 405), imaju uticaja na celoku-
pni doživljaj rata u BiH na Zapadu kao srpske agresije, dok su sadistička iživ-
ljavanja prema mnogim Srbima u Sarajevu, kao i njihov etnički progon na
kraju rata, koncentracioni logori koje je držala bošnjačka strana, i zločini pro-
tiv čovečnosti snaga koje je predvodio Naser Orić iz Srebrenice po okolnim
selima, ostali medijski nepokriveni, zapadnoj javnosti najčešće nepoznati, a od
suda u Hagu uglavnom nepriznati.832 Naravno, slučajevi zločinačkog ponašanja
831 Ovakav zaključak sledi iz analize srednjoškolskih udžbenika istorije u zemljama nasledni-
cama SFRJ koju je za potrebe sopstvenog diplomskog rada Predstavljanje raspada SFRJ u
savremenim udžbenicima istorije, u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i Srbiji obavila koleginica Ivana
Pavlović na Odeljenju za sociologiju.
832 Sumnje (iako ne i prezrenja) dostojan Haški tribunal ponudio je istraživačima, kako Nei-
marku tako i Menu, glavne izvore za pisanje poglavlja o ratnim zločinima u Jugoslaviji.
na srpskoj strani dobro su dokumentovani, ako ne i oni koji su činjeni nad

Srbima, i treba ih u akademskim istraživanjima koristiti, kao što je, primerice,
slučaj Milana Kovačevića, anesteziologa, u jednom trenutku upravnika logora
u Omarskoj (1992), u drugom direktora bolnice (1996), kojeg je Men citirao:
„Ono što smo uradili bilo je isto kao ono u Aušvicu ili Dahauu, ali to je bila greška.
Planirano je da to bude logor, ali ne i koncentracioni logor... Ne mogu objasniti
ovaj gubitak kontrole. Možete to zvati kolektivnim ludilom... Ne znam koliko ih
je tamo ubijeno. Bog zna (...) Sve to izgleda dobro isplanirano, ako gledaš iz Nju-
jorka. No, ovde, kada sve gori, i raspada se u glavama ljudi – ovo je bilo nešto za
psihijatre... Ako moraš da radiš stvari ubijanjem ljudi, dobro – to je moja lična
tajna. Sada je moja kosa seda. Ne spavam baš dobro“ (ICTY suđenje, jul 13–15;
Vullliami, 1996, cit. pr. Mann, 2005: 404).
Men je, navodeći gornje reči Milana Kovačevića, prokomentarisao da

se one „približavaju poštenju“, pošto se „radikalni nacionalista, uplašen svo-
jom sopstvenom istorijom“, započetom željom za „odbranom Srba“, što se
„na terenu preokrenulo u masovno ubistvo, a da na početku nije planirano“,
našao „progonjen zlim delima koje je učinio“, te da je „jaki srčani udar“ avgusta
1998. predstavljao „odgovarajući kraj za čoveka koji je priznao svoje sopstveno
zlo“ (Mann, 2005: 404). Uistinu, nije svako etičko zaključivanje isto: Menovo
je zasnovano na saznajnom trudu i dostignuću do kojeg se stiglo sine ira et
studio s ciljem popravljanja ili usavršavanja pojedinaca i društava. Veoma je
to udaljeno od, nažalost, uobičajene naopake motivacije ispoljene u potrazi
za ličnom slavom, ugledom i prihodom, pa i po cenu demonizacije malih i
nemoćnih nacija. No, Men zaslužuje veliko priznanje za odolevanje ideološ-
koj hegemoniji koja vlada javnim, a u manjoj meri i stručnim mnjenjem u SAD:
Dok su neki slučajevi, primerice, slučaj neonaciste i čoveka s poremećajem ličnosti Gorana
Jelisića, „srpskog Adolfa“, kako je sebe zvao, ili slučaj kriminalca i zlikovca rodom iz nekog
od višegradskih sela, „pripadnika radničke klase, fizički jakog, koji je status i materijalni
dobitak sticao upotrebom svojih nasilničkih darova“, Milana Lukića (Mann, 2005: 402–
403), veoma dobro dokumentovani i mogu se slobodno koristiti u akademske svrhe, neki
drugi, npr. oslobađajuće presude za Nasera Orića i Ramuša Haradinaja, nakon što se prvi
svojevremeno otvoreno hvalio stranim novinarima svojim zlodelima i nakon što je deve-
toro od dvanaest svedoka ubijeno u potonjem slučaju (doduše, ponovo je Haradinaj pri-
tvoren), mogu samo izazvati nespokoj, dok među skrupuloznim istraživačima treba da
izazovu pojačanje metodičke sumnje. Ipak, na osnovu dosadašnjeg pisanja o ratnim zlo-
činima na prostoru bivše Jugoslavije tokom devedesetih može se pretpostaviti da će veli-
koj većini istraživača upravo Haški tribunal biti glavno mesto za skupljanje građe, i da toj
građi neće biti prilaženo na dovoljno kritički način. Majkl Men predstavlja hvale vredan
izuzetak, pa se u njegovoj studiji može npr. pročitati da je Orićev deda bio ustaša, a da je
sam Orić optužen za „paljenje i pljačkanje 50 srpskih sela i ubijanje zarobljenika u osvet-
ničkim pohodima“, te da je dotični izazivao srpske snage sa položaja koji su pripadali
Holanđanima, ne bi li srpska vojska odgovorila po njima (Mann, 2005: 417–418).
„Hrvatski i muslimanski radikali su se svetili protiv nešto izloženih srpskih sela

od samog početka. No, pošto su bili u defanzivi, oni su na početku imali manje
mogućnosti da počine ratne zločine. Ovo se promenilo kada su nabavili oružje
i krenuli u protivnapade. Milošević je shvatio da ne bi mogao braniti svu terito-
riju i sporazumeo se za međunarodno zajemčen prekid vatre. Počeo je povlačiti
podršku prenapučenim prečanskim Srbima. Hrvatska je čekala da istekne ogra-
ničenje međunarodnim mirovnim operacijama, da bi napala i povratila zapadnu
Slavoniju. Između maja i avgusta 1995, hrvatske snage su povratile celu Kra-
jinu. Sve hrvatske partije su pozdravile veliku pobedu (...) Predsednik Hrvatskog
sabora i predsednik Vrhovnog suda proglasili su da ne mogu postojati hrvat-
ski ratni zločinci pošto su se oni borili u odbrambenom ratu. Predsednik Sabora
izjavio je da je srećan zbog čišćenja i izrazio nadu da bi nešto Srba ostalo. Uko-
liko bi ih bilo manje od 8% od celog stanovništva ’ne bi bilo potrebe da dobiju
poseban status’ u hrvatskom ustavu (...) UN su izvestile da je tek 3.000 Srba od
njih 135.000 koji su živeli u kninskoj oblasti tamo i ostalo, dok je 98% očišćeno!
No, dotad svet nije mnogo brinuo o potlačenim Srbima. Ipak, brinuo je o Boš-
njacima (...)“ (Mann, 2005: 405).
Očevidno, Men spada u naučnike koji zaslužuju puno priznanje za sop-

stveni intelektualni integritet i nekonformizam. Ne bi to naročito trebalo
isticati da se ne radi o retkoj činjenici, bar u istraživanju ove problematike.
Umesto toga, najčešće se sledila medijski diktirana ideološka hegemonija
po kojoj Srbi gotovo i ne mogu biti među žrtvama, već im je zajemčena
uloga dželata. U gornjem je citatu, međutim, posebno važno uočiti činje-
nicu da je Men prepoznao dvostruke aršine koji su primenjivani na žrtve s
obzirom na njihovu etničku pripadnost. Stoga nije prećutkivao zaključak
Haškog tribunala da se zločin hrvatskih snaga u Ahmićima prema Bošnja-
cima zaustavio „svega jedan korak od genocida“ (Mann, 2005: 414). Takav
se zaključak, naravno, veoma razlikuje od onoga koji za cilj ima pravdanje
američke politike u BiH:
„Etničko čišćenje koje su sprovodili Srbi protiv bosanskih muslimana nije bilo
prevaziđeno bilo gde na Balkanu po svom obimu i jačini. Naglašavanje da
su Hrvati, takođe, bili upleteni u etničko čišćenje muslimana (i Srba) ili da su
muslimani počinili nasilje protiv srpskih i hrvatskih civila ni u jednom slučaju
ne poništava zločinstvo Srba. Mi nemamo posla sa jednako razarajućim poja-
vama. Ipak, hrvatski su napadi značajno doprineli uništenju regiona i njego-
vih naroda. Zajedno, Srbi i Hrvati su podelili ’protivistorijski’ i ’antitradicionalni’
program etničkog čišćenja Bosne. Obojica, Milošević i Tuđman, osećali su da bi
etnički čiste države doprinele gradnji političke moći i učvršćenju njihove vlasti.
Muslimansko nasilje, mnogo ograničenije po obimu, bilo je usmereno protiv
navodnih secesionista i izdajnika Bosne i Hercegovine“ (Naimark, 2002: 170).
Odista, Neimarka upotreba uporednog metoda nije sačuvala od ogra-

ničenosti okvira agresor–žrtva i ideološke hegemonije srbocentrizma. Šta-
više, ovaj navod svedoči da je etnizirao dželate i žrtve, sasvim u skladu
sa rečenim okvirom. O „zločinstvu Srba“, primerice, govori se uz upotrebu
određenog člana the, što svedoči da se naciji en générale pripisivala kolek-
tivna krivica za zločine počinjene u BiH. Zločini prema Srbima, istovremeno,
relativizovani su i umanjivani. BiH je doživela apologiju, dok se autor nije
ni za trenutak zapitao da li su, možda, i Srbi usmerili nasilje „protiv navod-
nih secesionista i izdajnika“ Jugoslavije. Čini se, međutim, da je autor pri-
hvatao čudnovatu logiku da je Jugoslavija bila od rođenja osuđena na pro-
past, ali da to ne važi i za BiH.833 Naročito problematično u pisanju Neimarka
o ratu u BiH bilo je retoričko izjednačavanje Srba kao nacije sa „tigrovima“
Željka Ražnatovića:
„Ovaj poseban ciklus nasilja – prebijanje, krađa, ponižavanje, prebijanje, krađa,

i ponižavanje ponovo, zatim isterivanje – jedva da je bilo čudnovato za Arkana
ili Srbe. Ipak, nekako, u suprotnosti sa njihovim nacističkim, poljskim, ili turskim
prethodnicima, koji su, takođe, prebijali i pljačkali njihove žrtve, srpske paravoj-
ske izgleda da su imale uobičajene rutine. One su prebijale mlade muškarce više
od starih, muškarce više od žena“ (Naimark, 2002: 162).
Doista, gnusnu praksu pljačkanja, paljenja kuća, prebijanja i povreme-

nog ubijanja muslimanskih civila „arkanovci“ su sprovodili u ime Srba i to se
mora znati, priznati i osuditi, ali u najmanju ruku nije korektno poistovećivati
zločine jedne relativno malobrojne nacionalističke paravojne grupe koju je
predvodio poznati kriminalac evropskog ranga povezan sa režimom Slobo-
dana Miloševića i njegovom službom bezbednosti sa Srbima kao nacijom.
Ovakav etnizovani i u liberalnoj ideologiji sklonoj moralizmu ukorenjeni
prikaz zločinaca i žrtava uveo je u akademsku modu nekadašnji harvardski
profesor jevrejskog porekla Danijel Jona Goldhagen (Daniel Jonah Goldha-
gen) u svojoj knjizi Hitlerovi dobrovoljni dželati, objavljenoj 1996, i ona se sa
studija holokausta prenela na studije lokalnih sukoba diljem sveta, a sam
Goldhagen je učestvovao u tom procesu etnizacije dželata i žrtava na Bal-
kanu u funkciji pravdanja američkog imperijalizma. Zaista, Neimark je svoju
studiju zaključio u okviru agresor–žrtva primenom humanitarno-imperija-
lističkog diskursa:
833 U tom cilju je čak bilo i netačnog citiranja, pa se Bancu pripisuje nešto što nije napisao:
„’Tito i njegovi prijatelji’, piše Ivo Banac, očuvali su državu celovitom ’veštom upotrebom
straha’“ (cit. pr. Naimark, 2002: 146). Autor ove studije nije uspeo ovaj citat ili bilo šta slično
da pronađe na 148. stranici Bančevog članka „The Fearful Asymetry of War: The Causes
and Consequences of Yugoslavia’s Demise“, Daedalus, No. 121 (Spring 1992), na kojoj bi,
prema Neimarku, trebalo da se nalazi (Naimark, 2002: 232).
„Deo problema je u jakoj privrženosti međunarodne zajednice idealima vestfal-

skog suvereniteta, koji otežava uplitanje u unutrašnje poslove druge nacije. U
slučaju Bosne i Hercegovine, ovaj otpor prevaziđen je tvrdnjom da je Bosna bila
nezavisna i suverena država napadnuta spolja od Srba i Hrvata. Pa čak i kad je
tako, trebalo je da prođe tri i po godine u strahovitom etničkom čišćenju da bi
Sjedinjene Države i NATO delali odlučno protiv Miloševića i srpskih agresora. Slu-
čaj Kosova bio je fundamentalno različit. Kosovo se nalazilo jasno unutar granica
Jugoslavije koja je međunarodno određena. Srpski napad na kosovske Albance,
poput sadašnjeg ruskog napada na Čečene, predstavljao je unutrašnju stvar.
Pa ipak, međunarodna zajednica je delala mnogo brže i odlučnije pokazujući,
možda, da se međunarodne norme o intervenisanju u slučajeve etničkog čišće-
nja menjaju. NATO i Amarikanci su, barem, jasno stavili do znanja da nisu voljni
da gledaju ponovljene srpske kampanje etničkog čišćenja. No, šta će se desiti u
sledećem slučaju, naročito ako Milošević nije umešan? Da li međunarodna zajed-
nica ima volju da dela brzo i odlučno? Ako nema, užasi kojima se bavi ova knjiga
zacelo će se ponoviti“ (Naimark, 2002: 198–199).
Dakle, Neimark se oštro suprotstavlja pojmu nacionalnog suvereniteta, a

na bazi etičkog uverenja da vlast ne sme da vrši „etničko čišćenje“. Pa ipak, sam
opis slučajeva je problematičan, a onda je velika verovatnoća da će i zaključci
biti pogrešni. Na prvom mestu, iako su se u rat u BiH mešale kako Srbija tako
Hrvatska, samo je prva kažnjena, dok su SAD Hrvatskoj pomogle da ostvari
svoje ratne ciljeve uz etnički progon hrvatskih Srba. Drugo, sukob u BiH je pre-
vashodno bio građanski rat iz prostog razloga što su u njemu prvenstveno i u
velikoj većini učestvovali građani BiH jedni protiv drugih. Otuda se ne može
govoriti o agresiji Srbije ili Hrvatske, već o njihovom uplitanju u građanski rat
u susednoj državi, a u sklopu rata Srba i Hrvata za nasleđe Jugoslavije, u kojoj
njihovi sunarodnici uzeti zajedno čine većinu. Treće, Kosovo se nije samo nala-
zilo „jasno unutar granica Jugoslavije“, već i unutar granica Srbije, pa čak i po
Ustavu iz 1974. godine. Četvrto, Neimark zaslužuje priznanje za cinizam koji je
ispoljio o pitanju povezanosti „etničkog čišćenja“ i Miloševića, jer čak i iz ova-
kvog moralističkog citata jasno se vidi da su tu bili neki drugi motivi u igri, a
ne suprotstavljanje etničkim progonima; bilo je bitno poraziti i poniziti Milo-
ševića koji je davao loš primer neposlušnosti volji SAD. Peto, protiv Rusije, SAD,
Velike Britanije, Francuske, Indije ili Kine se neće intervenisati, šta god radile na
svojoj ili tuđoj teritoriji, jer one su velike vojne sile koje imaju i nuklearna sred-
stva, pa je svako zagovaranje „brze i odlučne“ akcije „međunarodne zajednice“
radi sprečavanja i zaustavljanja „etničkog čišćenja“ u stvari u funkciji pravda-
nja imperijalizma kao takvog, a u Neimarkovom slučaju, imperijalizma SAD.
Nasuprot Neimarkovom moralističkom i ponešto jednostranom predstav-
ljanju ratnih zločina, u kojem se pominju, ali ne analiziraju zločini koji su poči-
njeni u ime Hrvata, Bošnjaka i Albanaca, za razliku od zločina činjenih u ime
Srba, Men je skrupulozno navodio i analizirao počinjena zverstva i koncentra-

cione logore svih strana (Mann, 2005: 405–418), pa je zaključio:
„Ličnosti sviju etničkih vezanosti učinili su ubitačna čišćenja. Srbi su verovatno

učinili najviše ubistava, ali je i najviše izbeglih među Srbima. Tokom rane 1999.
godine čak je i još više Albanaca (možda 800.000) proterano iz njihovih domova,
ali zatim su oni promenili uloge sa svojim srpskim tlačiteljima prognavši skoro
200.000 (dve trećine) Srba. Štaviše, i nakon ispravljanja antisrpske pristrasnosti u
zapadnim izveštajima, najveći deo zverstava počinili su Srbi (Helsinki Voč, 1992,
1993; Savet bezbednosti UN, 1994). Ovo je pre ishod veće šanse i podsticaja za
’prvi udarac’ negoli bilo kakve veće nasilnosti karaktera ili nacionalizma. Neću
raspodeljivati krivicu među etničkim zajednicama, pošto cele etničke zajednice
ne čine etnička čišćenja“ (Mann, 2005: 356).
Doista, navedenom uravnoteženom zaključku nema se šta zameriti, baš

kao ni Menovim nalazima, koji se dobrim delom oslanjaju na doktorsku diser-
taciju koju je pod njegovim mentorstvom obavila Aleksandra Milićević, neg-
dašnji diplomac Odeljenja za sociologiju u Beogradu, o običnim ljudima poči-
niocima zločina koji su najčešće bili muškarci ispod 30 godina iz pograničnih
etnički mešovitih regija i seoskih sredina, a prethodno često gradili karijeru
oficira ili policajaca. Takođe, paravojske su činile znatno veći deo zlodela u
odnosu na regularnu vojsku. Muškarci su činili i većinu žrtava rata. Nije bez
značaja ni generacijski aspekt, tj. činjenica da su optuženi vođi najčešće bili
rođeni u II svetskom ratu, a da su im članovi porodice obično bili borci ili žrtve
ustaša, četnika i partizana. Bilo je jako malo onih koji su rođeni između 1946.
i 1957, a dosta njih je bilo rođeno između 1958. i 1960, tj. bilo je u svojim
tridesetim tokom rata (Mann, 2005: 418–421). Otuda Men izvlači verovatan
zaključak: „Iskustva dece u kazanu ubistvenog rata, i mladih, odraslih i stasa-
lih tokom 80-ih usred rastućih tenzija, čine se oblikujućim“ (Mann, 2005: 421).
Može se, dakle, pretpostaviti da bi generacije rođene u osamdesetim i deve-
desetim na prostoru bivše Jugoslavije mogle igrati zloćudnu ulogu u nekom
narednom ratu, pod uslovom da im se za to ukaže prilika.
U pogledu klasne pripadnosti, Men oprezno zaključuje da su počinioci
dolazili iz svih klasa, ali da je „prljavi posao mogao biti ostavljen radnicima“
(Mann, 2005: 421), dok se istovremeno političkim, privrednim i kriminalnim
putem stvarala nova društvena elita, pa otud autor zaključuje da „nacija nije
nadjačala klasu zadugo“ (Mann, 2005: 422). Kriminalci su igrali znatnu ulogu
u paravojskama, ali Men misli da je njihova uloga u ratu uopšte precenjena
(Mann, 2005: 421), dok se uloga alkohola ne može preceniti u „kulturi muš-
kog opijanja“ (Mann, 2005: 422). Tu se, možda, može primetiti da se u teškim
uslovima rata češće poseže za čašicom nego inače, te da je verovatno prete-
rano, ako ne i stereotipno, govoriti o kulturi muškog opijanja.
Naposletku, autor je prepoznao materijalni motiv kao onaj koji je pre-

vario većinu dotad običnih ljudi da moralno pokleknu učestvujući u pljački
posle pada nekog sela ili grada u ruke njihove vojske. Posebno su se mnogi
obični Srbi „istakli“ u toj raboti, iz prostog razloga što je srpska vojska bila
najjača: „Pljačka je doprinela niskom moralu u srpskim državama. Vođi su
opljačkali milione uživajući, vojnici različitu robu rizikujući živote, izbeglice
su povratile nešto svojine, a postojano skromni ostali su praznih šaka“ (Mann,
2005: 423). Pa ipak, samo je „manjina Srba, Hrvata ili muslimana zapravo ubi-
jala ili silovala“, jer „čak i za ubijanje 100.000 civila i zarobljenika diljem Jugo-
slavije (što je visoka procena) moglo bi biti dovoljno tek 10.000 počinilaca“
(Mann, 2005: 424).
U stvari, procena je verovatno duplo veća od stvarnog broja ubijenih
civila, jer ako su podaci sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra o
ratu u BiH ispravni, onda je oko 40% civila stradalo u ratu. Pod uslovom da je
ovaj udeo civila sličan onom među žrtvama ratova za jugoslovensko nasleđe
uopšte, a njih je oko 130.000, može se zaključiti da broj pobijenih civila iznosi
oko 50.000, a za takvo zločinstvo dovoljno je bilo oko 5.000 zlikovaca raspo-
ređenih na svim stranama.
***
Uporedno-istorijska istraživanja, pod uslovom da se izvode na istoričan
i metodološki ispravan način, mogu otkriti neophodne i dovoljne uslove jav-
ljanja neke društvene pojave. U tom smislu, nestanci višenacionalnih federa-
cija jesu legitiman predmet uporedno-istorijskih istraživanja. Ona daju najviše
nade da će se do otkrivanja takvih uslova doći, pošto se povećava broj slu-
čajeva koji se analiziraju i raste verovatnoća da se može doći do pouzdanijeg
saznanja no kada se proučava studija slučaja procesa nestajanja neke države.
Treba, međutim, imati na umu da je podroban opis slučajeva koji ulaze u pore-
đenje veoma važan, a da često opisi koji se nude, kao što svedoče ovde ana-
lizirane studije o Jugoslaviji, mogu međusobno da se veoma (kadšto i dija-
metralno) razlikuju. Utoliko, važno bi bilo da istraživač može i samostalno
proučavati primarne izvore, a ne samo da se oslanja na sekundarne, kako bi
se došlo do višeg stepena objektivnosti i pouzdanosti.
Ovde prikazana istraživanja nisu bila toliko uporedno-istorijske prirode
koliko uporedno-institucionalne. Uporedno istraživanje ustanova svakako je
neophodno ako se želi doći do nekih važnih saznanja o posledicama instituci-
onalnih ustrojstava na funkcionisanje i nestanak država, ali ono nije dovoljno,
već se moraju preduzeti i složenija poređenja istorijskog nasleđa i političke
kulture kako bi se činioci dugog trajanja uveli u analizu. Ako se ostane na
uporedno-institucionalnoj analizi, recimo, socijalističkih etnofederacija, tada
se najbolje može procenjivati uticaj sistemskih činilaca srednjeg trajanja, pa
u dobroj meri i uticaj činilaca kratkog trajanja pošto oni proishode iz njih,
ali uticaj long durée činilaca ostaje van istraživačke žiže, i to je glavna mana
ovih neretko vrednih istraživanja, kao što su ona Bansove i Krofordove. Pred-
nost takvih istraživanja nalazi se u tome što istraživač najlakše može proveriti
da li sekundarni izvori zaslužuju poverenje, pošto su upozorenja o mogućim
ili verovatnim negativnim posledicama nekog institucionalnog ustrojstva u
budućnosti pravljena u vreme kada kraj države još nije usledio, dok je u isto-
riografskim delima to nešto teže utvrditi zato što često ex post facto zaključi-
vanje zavodi na pogrešan trag.
Institucionalno poređenje Jugoslavije i BiH, koje nudi Robert Hejden,
veoma je korisno za uviđanje prirode upliva najvećih svetskih sila na stvara-
nje institucionalnog ustrojstva BiH u odnosu na isti takav upliv kad je u pita-
nju rastvaranje Jugoslavije. Pristrasnost SAD i njihovih evropskih saveznika na
taj način se pokazuje u svoj svojoj snazi. Isto vredi i za uporedno istraživanje
secesija u SSSR i SFRJ Pavkovića i Radana, čiji su zaključci usklađeni sa anali-
zom koja je čitaocu predočena u ovoj studiji.
Dosad najbolje uporedno-istorijsko istraživanje genocida i etničkih pro-
gona ponudio je Majkl Men pokazujući da su ove pojave povezane sa moder-
nošću, civlizacijom i demokratijom. Naime, moderna demokratija, i naročito
njeno početno uobličavanje u liberalnom obliku, bila je po pravilu ograničena
na posebne društvene grupe, dok su neke druge grupe bile isključene. Men
je pokazao da su isključene društvene grupe mogle biti ne samo diskrimini-
sane, već se pribegavalo i njihovom istrebljenju u slučaju, primerice, severno-
američkih i južnoameričkih Indijanaca. Naročito je krizna situacija u slučaju
početne demokratizacije, kada neka manjinska grupa, možda, dovodi u pita-
nje tek nastajući državni okvir liberalne demokratije, jer većinska grupa može
doći u iskušenje da upotrebi silu kako bi obezbedila svoju državu, a demokra-
tija se zapravo pomalja kao manje ili više liberalna etnokratija. Ratovi za jugo-
slovensko nasleđe bili su praćeni upravo uspostavljanjem ovakvih etnokratija
u kojima su većinske nacije u nekadašnjim federalnim jedinicama Jugoslavije
nastojale da sebi pripišu sva prava, a da one koji su u tim jedinicama manjine u
manjoj ili većoj meri diskriminišu. Onda kada su manjine pružile otpor, većine
su pokušavale da ih pokore i diskriminišu ili proteraju.
Treba primetiti da se do sada nisu pojavile temeljne uporedno-istorijske
studije višenacionalnih država koje su nastale 1917–1918. i nestale u periodu
1991–1993: SSSR, Jugoslavija (Kraljevina SHS) i Čehoslovačka, niti one koje bi
poredile nestanak Habzburške monarhije i Jugoslavije sa trenutnim održa-
vanjem BiH, iako bi verovatno takvo istraživanje moglo doprineti saznanju
uslova koji doprinose trajanju ili nestajanju određenih višenacionalnih poli-
tičkih zajednica.
Zaključak
U studiji je predstavljena borba za ideološku hegemoniju između razli-

čitih tumača i tumačenja kraja Jugoslavije. Primenjuje se saznajno-sociološki
pristup. Pretpostavlja se da na tumačenje nestanka jedne zemlje neminovno
u manjoj ili većoj meri utiče istraživačeva vezanost za predmet istraživanja, tj.
dugotrajnost proučavanja i vrednosni stav prema njemu, pripadnost izvesnim
društvenim grupama, kao i veze između autora i pojedinih grupa. Opšta ideo-
loška uverenja (konzervatizam, liberalizam, radikalna levica i radikalna desnica),
etnička ili nacionalna pripadnost, konfesionalne privrženosti, vrsta profesional-
nog iskustva, pa i rodna perspektiva mogli su imati manjeg ili većeg udela u
svakom pojedinačnom slučaju nekog istraživača kada je u pitanju razumeva-
nje i objašnjenje nestanka jedne države, savremenice kratkog XX veka.
Kompleks pitanja vezan za okvir sukoba civilizacija i njemu pripadajuće
diskurse – orijentalistički, balkanistički i okcidentalistički (kada su u pitanju
pojedini srpski ili bošnjački konzervativci) – bitan je prevashodno zbog toga
što je u prve dve godine, sve do početka rata u BiH, ovaj diskurs, najčešće
isprepleten sa hladnoratovskim okvirom i antikomunističkim diskursom, bio
hegemon u simboličkom polju koje se stvaralo oko procesa nestajanja Jugo-
slavije. Grubo rečeno, njegova funkcija izvorno se sastojala u ideološkom prav-
danju potrebe za rasturanjem države koja je prethodno postojala 70 godina, a
docnije su ga koristili političari i vojnici NATO koji su bili protiv vojnog poma-
ganja Bošnjaka. Umnogome, slovenački i hrvatski nacionalisti su za katoličke
demohrišćane Evrope našli veoma ubedljivu priču kojom su naročito nemački
demohrišćani, predvođeni bavarskim socijalnim hrišćanima, ideološki prav-
dali razbijanje SFRJ.
Međutim, kad je BiH priznata, okvir sukoba civilizacija i pripadajući dis-
kursi nisu više bili funkcionalni sa stanovišta održanja ove političke zajednice.
Pa ipak, argument „drevne mržnje” (Kaplan 1993), zasnovan na okviru sukoba
civilizacija, koristio se i dalje, ali u cilju izbegavanja vojne intervencije SAD i
NATO u Ratovima za jugoslovensko nasleđe (Hansen, 2006). Javila se i potreba
za što ubedljivijim pravdanjem priznanja BiH u svetlu rata kojim je samo pri-
znanje praćeno. Otuda primena okvira agresor–žrtva i upotreba humanitarno-
imperijalističkog diskursa koji je pozivanjem na humanitarne razloge i potrebu
„kažnjavanja agresije Srbije“ pravdao dalje postojanje NATO i njegovo uplita-
nje u odlučivanje ishoda ratova za jugoslovensko nasleđe.
Okvir sukoba civilizacija i njegova kritika
Osim što su okvir sukoba civilizacija i balkanistički diskurs bili neprihvat-

ljivi za angloameričku liberalnu akademsku misao kada je autoritetom zna-
nja trebalo opravdati priznanje višenacionalne BiH ili kritikovati prema Srbima
nedovoljno agresivnu politiku republikanske vlade Buša starijeg povodom
rata u BiH, oni su bili neprihvatljivi i za autore koji su bili rođenjem ili bračno-
profesionalnim vezama u bliskom odnosu sa Balkanom, a živeli su godinama
na Zapadu.
Ova struja većinom postmodernistički usmerenih kritičarki i kritičara
bunila se protiv nepravednosti i neistinitosti uspostavljene ideološke hege-
monije balkanističkog diskursa, utemeljene na nejednakoj moći „zapadnih”, tj.
zemalja NATO i EU, i balkanskih zemalja, uočavajući protivrečnosti i odbranu
specifičnih interesa prikrivenih ovakvim predstavljanjem stvarnosti na pro-
storu bivše Jugoslavije. Ovakve kritike Marije Todorove (1998), Milice Bakić
Hejden (Hayden) i Roberta Hejdena (2006; 1992), Vesne Goldsvorti (Gold-
sworthy) (2003; 1998) i Tomislava Longinovića (2003), kao i drugih balkanskih
antibalkanista, umele su otkriti da se iza površinskog zgražanja nad „zločin-
stvima“ „vampira“ i „demona“ kriju duboko ukorenjeni fantazmi „civilizovanog
čoveka Zapada“ koji je ispod koprene civilizacije duboko zatomio svoje agre-
sivne impulse, ne tako davno preovlađujuće među njegovim precima, koji su
sada voajerskim putem došli do izražaja. Otuda u zapadnoj javnosti i veličanje
dostignuća ratnih izveštača i putopisaca, kao što su npr. Robert Keplen (2004;
1993), Miša Gleni (Misha Glenny) (2002; 1992), Tim Džuda (Tim Judah) (2003;
2002), Markus Taner (Marcus Tanner) (2001), vođenih „strašću prema Balkanu“.
Takođe, druga struja kritičara sukoba civilizacija i balkanizma – Stef Jan-
sen (2005), Ger Dejzings (Ger Duijzings) (2005), Čip Gegnon (Chip Gagnon)
(2004) – posebno se usredsredila na dekonstrukciju nacionalizma kao diskursa
među samim Južnim Slovenima i među zapadnim istraživačima nestanka
Jugoslavije. Vođeni ideologijom leve socijaldemokratije, kritične prema naci-
onalizmu i imperijalizmu, oni su kritikovali balkanistički diskurs i ideju da su
kulturne ili nacionalne razlike prepreka za ostvarenje višenacionalnih politič-
kih zajednica. Intelektualno dosledni, primenjivali su takav stav prema svim
višenacionalnim ili višeetničkim političkim zajednicama, Jugoslaviji, BiH, ili
Kosovu, trudeći se da ne vide samo u Srbima „loše momke“, ali i da ne demoni-
zuju sve Balkance poput primenjivača okvira sukoba civilizacija i balkanizma.
Čini se, međutim, da ih je dekonstruktivistička strast i borba protiv hegemo-
nije balkanizma i nacionalizma umela dovesti i do teško održivih vlastitih kon-
strukcija o stvarnosti Jugoslavije i njenih država naslednica, jer antinacionali-
sti u Srbiji i Hrvatskoj i sinkretički identiteti na Kosovu predstavljaju izuzetke
od nacionalističkog određenja južnoslovenske stvarnosti, a nacionalističko
sukobljavanje je mnogo bliže stvarnosti nego mitu.
Zaključak 641
Uopšte, čitava diskusija oko balkanističkog diskursa značajna je zbog toga

što je ukazala na neodvojivost okvira i diskursa uopšte, a okvira sukoba civi-
lizacija i balkanističkog diskursa posebno, od odnosa moći u globalnim raz-
merama. Ideološku hegemoniju o kraju Jugoslavije uspostavljaju novinari,
teoretičari i intelektualci angloameričkog ili nemačkog sveta u skladu sa inte-
resima održanja realne političke hegemonije u prvom redu SAD, kao globalne
sile, a zatim i Nemačke kao regionalne sile. Kada je slučaj Jugoslavije u pita-
nju, SAD su u prvoj fazi prepustile Evropskoj zajednici da se bavi nalaženjem
rešenja, a u okviru nje, Nemačka je ta koja se pokazala najmoćnijom zato što je
nametnula svoju volju partnerima u EZ uprkos prvobitnom otporu Velike Bri-
tanije i Francuske. Dok je ona vodila igru, ideološki su dominirali sukob civiliza-
cija i balkanistički diskurs najčešće kombinovani s hladnoratovskim okvirom i
antikomunističkim diskursom koje su širili novinari poput saizdavača nemač-
kog dnevnika krupnog kapitala Frankfurter Allgemeine Zeitung Johana Georga
Rajsmilera (Johann Georg Reissmueller) (1992) i kolumniste istog dnevnika,
Viktora Majera (Viktor Meier) (1999, 1995), te sada pokojnog novinara bon-
skog konzervativnog dnevnika Welt, HTV i Vjesnika Karla Gustava Štrema (Carl
Gustaf Stroehm). Funkcija ovih okvira i diskursa bila je u ideološkom pravda-
nju razbijanja Jugoslavije, tog „balkanskog Vavilona“ (prim. S. P. Ramet), kao
„veštačke tvorevine“, jer „demokratiji skloni katolici ne mogu živeti zajedno sa
komunizmu priklonjenim pravoslavcima“.
Sukob civilizacija i balkanizam vs. agresor–žrtva

i humanitarni imperijalizam
Politička elita SAD postala je vremenom zabrinuta zbog preteranog sna-

ženja Nemačke i posledične mogućnosti stavljanja NATO saveza ad acta obra-
zovanjem posebne „evropske vojske“, pa je ubrzo međunarodno priznata i BiH,
a od tada neodgovarajući okvir sukoba civilizacija postepeno je istiskivan okvi-
rom agresor–žrtva i humanitarno-imperijalističkim diskursom.
Zastupnici srbocentrične hipoteze objašnjavali su „raspad Jugoslavije“
kao ishod isključivo ili u prvom redu delanja Slobodana Miloševića i drugih
nosilaca srpskog nacionalizma. Posebno je zanimljiva činjenica da su britan-
ski novinari putem pisanja studija sa akademskim pretenzijama (Malcolm,
1998; 1994; Bennett, 1995; Glenny, 1992) postali ne samo nesporni autori-
teti u angloameričkoj javnosti kada su zemlje bivše Jugoslavije u pitanju, već
su umeli doista i završiti kao univerzitetski predavači istorije Jugoslavije na
uglednim visokoškolskim ustanovama u svetu. Ova činjenica je sa saznajno-
sociološkog stanovišta veoma važna, jer ukazuje na povezanost i mestimičnu
isprepletenost novinarskog i akademskog sveta, a onda i novinarskog i aka-
demskog diskursa ujedinjenih moralističkom frazom. Blagodareći tome,
granice između ove dve vrste diskursa odista su na temi Jugoslavije postale
prilično zamagljene, pa su se i akademska objašnjenja često odlikovala za
novinare karakterističnom površnošću, istorijskim analogijama i prejakim
izrazima koji privlače publicitet, a sklonost moralizatorskom izrazu neretko
je zamenjivala potrebu analitičkog istraživanja.
Osim toga, primetno je da su neki zagovornici srbocentrične hipoteze
uokvirene okvirom agresor–žrtva i izražene humanitarno-imperijalističkim
diskursom prethodno svoju misao o Jugoslaviji uokviravali sukobom civiliza-
cija i izražavali balkanističkim diskursom (Ramet, 2006; 2005; 1992), kao i da
se hladnoratovski okvir i antikomunistički diskurs uperen protiv Slobodana
Miloševića, najčistije izražen u delu američkog liberalnog doajena južnoslo-
venskih studija Gejla Stouksa (Gale Stokes) (1993), često preplitao sa pret-
hodno navedenim okvirima i diskursima.
Na primeru Rametove, doajenke u oblasti istraživanja Jugoslavije, može
se pratiti unekoliko tipična evolucija misli o Jugoslaviji. Najpre je, na samom
početku sukoba, balkanizam korišćen u okviru sukoba civilizacija pri objaš-
njenju sukoba u Hrvatskoj i Sloveniji, što je kombinovano i sa hladnoratov-
skim okvirom i antikomunističkim diskursom (Ramet, 1992; 1996), a potom
se primenjivao okvir agresor–žrtva i humanitarno-imperijalistički diskurs na
celokupne Ratove za jugoslovensko nasleđe, pa se čak prvopomenuti diskurs
i okvir sukoba civilizacija umeo neubedljivo kritikovati (Ramet, 2006; 2005),
pošto je trebalo opravdati sopstvenu promenu naizgled nesaglasnih okvira
predstavljanja stvarnosti, a da to ne izgleda kao pravdanje, već poželjna evo-
lucija naučne misli.
Ironično, ima istine u tezi o logičnoj evoluciji, ali ideološke misli sa izra-
zitom društveno-integrativnom funkcijom: pravoslavci su naklonjeni komu-
nizmu više no katolici, pa biraju autoritarnog komunistu na izborima, a pošto
su komunisti zli i po civilizaciju opasni, oni vrše agresiju na katoličke i musli-
manske susede ugrožavajući mir i „mlade demokratije“. Na taj način se može
saznajno-sociološki razumeti na prvi pogled čudnovato preklapanje suprot-
stavljenih saznajnih okvira predstavljanja stvarnosti i diskursa kojim se ti
okviri izražavaju.
Pošto su ovi okviri i diskursi duboko ukorenjeni među konzervativcima i
liberalima različitih zemalja na Zapadu, a okvir agresor–žrtva i uopšte među
pripadnicima ljudskog roda, nije teško shvatiti da su ovakva pojednostavlje-
nja, pa i pogrešna predstavljanja stvarnosti kraja Jugoslavije i ratova za jugo-
slovensko nasleđe, bili lako prihvatani ne samo u široj, već i u stručnoj javnosti.
Konformiranje srbocentričnoj hipotezi vidljivo je i kod onih koji su bez
predrasuda prišli istraživanju Srba u težnji da otkriju šta je to što ih je gonilo
prema „razbijanju Jugoslavije“ i „agresiji na susede“. Ovakva, u osnovi vredna
istraživanja Badingove (A. H. Budding) (2004), Gordija (E. Gordy) (2001) i
Milera (N. Miller) (2002; 1999), pokrenuta su u velikoj meri da bi se shvatilo
Zaključak 643
ponašanje Srba u devedesetim koje se a priori opažalo kao nacionalističko i

agresivno. Činjenica da – sa izuzetkom studija Džona Fajna (John Fine) i Džil
Irvajn (Jill Irvine) o hrvatskom nacionalizmu (Fine, 2006; Irvine, 1996)834 – piscu
ovih redaka nisu poznata kritička istraživanja o nesrpskim nacionalizmima
(namerno se izostavljaju pohvalne studije albanskog nacionalizma) na pro-
storu bivše Jugoslavije, svedoči da je gotovo isključivo srpski nacionalizam opa-
žen kao vredan posebne pozornosti i istraživanja. U pomenutim vrednim stu-
dijama se (iako tek usput i ukratko, u uvodu ili u zaključku) izričito usvaja stav
koji odgovara okviru agresor–žrtva. Treba, međutim, kazati da su se Badingova
i Miler u skorijim istraživanjima udaljili od srbocentrične hipoteze.
Naposletku valja reći da su neki od pobornika srbocentrične hipoteze,
npr. Sabrina Petra Ramet, Brendan Sims (Brendan Simms) (2003) i Danijele
Konverzi (Daniele Conversi) (2003; 2000; 1996), Matjaž Klemenčič (2009) bili
ponukani da se suprotstave kritici nemačke politike u razbijanju Jugoslavije,
što se moglo čuti u britanskoj javnosti, naročito od lorda Karingtona koji se
žalio da je Nemačka minirala njegove mirovne napore i težnje da se nađe sve-
obuhvatan dogovor za ceo prostor Jugoslavije pre no što se priznaju pojedine
republike, čime se u dobroj meri BiH dovodila u nemoguću poziciju.
Zaista, retko ko danas zastupa hipotezu da je Nemačka, ako ne glavni ono
bar istaknuti, razbijač Jugoslavije.835 Naprotiv, srbocentrična hipoteza jeste
nesporno hegemona i gotovo da nema jače suprotstavljenu. Oni koji se sa
tom hipotezom ne slažu u potpunosti, iznoseći višefaktorske analize nestanka
Jugoslavije, često se barem delimično konformiraju, naročito kada je u pita-
nju uloga Slobodana Miloševića koji spada u svakako najocrnjenije političke
vođe u Evropi (što je tek delom opravdano ako se ima u vidu da ugled Franje
Tuđmana ili Alije Izetbegovića nije ni približno toliko doveden u pitanje), čije
se ime po istorijskoj analogiji rutinski diskurzivnom strategijom personaliza-
cije dovodi u vezu sa Hitlerom i Staljinom (Bennett, 1995; Sell, 2002; Ramet
2006) kako bi srbocentrična hipoteza dobila na uverljivosti. Osim diskurzivne
strategije personalizacije, u širokoj primeni je i diskurzivna strategija demoni-
zacije (Gow, 2003; 1997; 1992) u čemu su aktivnu ulogu igrale i neke femini-
stičke autorke koje su, sledeći Roja Gatmena (Roy Gutman), silovatelje gotovo
isključivo nalazile na srpskoj strani, a žrtve na bošnjačkoj ili albanskoj (Alison,
2007; Bracewell, 2000, 1996; Allen, 1996; Stiglmayer, 1994).
Takođe, studije autora u kojima se izaziva hegemonija srbocentrične
hipoteze najčešće nisu naročito citirane, sa izuzetkom studije Suzan Vudvord
834 Istraživanje Irvajnove naručio je Nacionalni savet za sovjetska i istočnoevropska istraživa-

nja, a finansirao ga je Stejt department, očevidno posle uspešno okončanih vojnih ope-
racija „Bljesak“ i „Oluja“, najverovatnije da bi se videlo kakve bi probleme krajnji hrvatski
nacionalizam mogao uzrokovati američkoj spoljnoj politici na Balkanu.
835 Nemački politikolog iz Duizburga Hajnc-Jirgen Akst ubedljivo je pokazao umešanost
Nemačke u razbijanje SFRJ (Axt, 1993).
(Susan Woodward) (1995), a donekle i studija Džona Lempija (John Lampe)

(2000) i Lenarda Koena (Lenard Cohen) (2001; 1993), naročito s obzirom na
činjenicu da se radi o događaju koji se zbio pre više od petnaest godina, a
da je pre devet godina NATO bombardovao Srbiju – što je veći deo zapadne
intelektualne elite, naročito liberalne, pozdravio, bez obzira na nezakonitost
bombardovanja, saobražavajući shvatanje o nestanku Jugoslavije imperijal-
nim interesima globalnog hegemona i uglavnom žaleći što se bombardo-
vanje nije desilo ranije. Jednostavno, medijsko-akademska antisrpska kam-
panja trajala je desetak godina promenljivom jačinom i veoma je teško, čak
i posle smrti Miloševića, uzdrmati u međunarodnoj medijsko-akademskoj
zajednici uspostavljenu ideološku hegemoniju, pošto su čak i neke među-
narodne pravne institucije poput ad hoc Haškog tribunala za ratne zločine
učinjene na prostoru Jugoslavije pokazale pristrasnost u svom radu na štetu
žrtava a u korist osnovano osumnjičenih za najteže ratne zločine, kao što su
Naser Orić i Ramuš Haradinaj.
Međutim, ako postoji antisrpski srbocentrični okvir predstavljanja i objaš-
njenja nestanka Jugoslavije, postoji i srpski nacionalistički srbocentrični okvir
koji bi se mogao nazvati žrtva–agresor. Srbima je, razume se, namenjena uloga
bezgrešnih žrtvi, a agresori su Zapad, Evropa, „NATO“ i „secesionističke repu-
blike“. Primenjuje se diskurzivna strategija samoviktimizacije, a zloćudne posle-
dice srpskog nacionalizma se negiraju, prećutkuju ili pravdaju kao odgovor na
agresiju drugih (Popov, 2007; Ćosić, 2004; Ekmečić, 2000; Marković, 1994; Mitro-
vić, 1994; Obrenović, 1992). Od stranih autora, pak, najbliža primeni ovog okvira
jeste Ruskinja Jelena Guskova (2003). Bez preterivanja se može reći da onoliko
koliko je Sabrina Petra Ramet, katolička habzburgovka, naklonjena Hrvatima,
toliko Guskova, pravoslavna Ruskinja, naginje Srbima. Obe su, takođe, vođene
odbranom i pravdanjem nacionalnih interesa SAD, odnosno Rusije. Utoliko je i
odnos ovih doajenki u proučavanju „slovenskog Juga”, uprkos izričitoj nameri da
budu nepristrasne i objektivne, prema protivnicima omiljenih nacija pristrasan.
Pa ipak, osim studija koje imaju prevashodno društveno-integrativnu
funkciju, postoje i one koje obogaćuju saznanje o kraju SFRJ i pratećim rato-
vima. Takve su studije Jasne Dragović Soso (2004), Džona Lempija (2000),
Mihaila Crnobrnje (1996), Lenarda Koena (2001, 1995, 1993), iako ovi autori
unutrašnjim činiocima daju determinističku prednost u odnosu na spoljne.
Autor ovih redaka verovatno je, pak, najbliži Majklu Menu (Michael Mann)
(2005), Radžu Tomasu (Raju Thomas) (2003), Suzan Vudvord (1997), Aleksan-
dru Pavkoviću (Pavković, 2008) i Mladenu Laziću (2005, 1994), u shvatanju
determinističkih lanaca, s tom razlikom što se ekonomskom determinizmu
ne pridaje onaj značaj koji mu posvećuje Vudvordova, a autoritarnosti onaj
značaj koji joj poklanja Lazić (2005).
Činjenica da „srpsku perspektivu“, kojoj je dejstvo stranog činioca u razbi-
janju SFRJ belodano, dele krajnji levičari na Zapadu, kao i Indijac, Radžu Tomas
Zaključak 645
koji se posebno bavio problemom nestanka Jugoslavije, upućuje na zaključak

da izvestan položaj u globalnom svetu otvara perspektivu za uviđanje značaja
spoljnog činioca u procesu nestajanja Jugoslavije i u njenom konačnom raz-
bijanju. Oni koji su neposredno pogođeni delanjem spoljnog činioca u ovom
procesu egzistencijalno su otvoreni za spoznaju značenja i značaja delanja
tog činioca; takođe, oni koji su ideološki pripremljeni da vide nepravde kapi-
talizma i imperijalizma, a krajnji levičari (Chomsky, Herman, Chandler, John-
stone, Chossudovsky i dr.) za to su najpripremljeniji i lako prepoznaju nega-
tivan uticaj spoljnog činioca u procesu razbijanja Jugoslavije. Isto važi i za
naučnike koji dolaze iz drugih nezapadnih zemalja, npr. Radžu Tomasa, koji
kritički posmatraju imperijalističko delanje vodećih zapadnih sila, a prema
Jugoslaviji imaju, možda, i izrazito pozitivan vrednosni stav zbog nekadašnje
politike nesvrstanosti i uviđanja da bi i Indija kao višenacionalna država bila
u sličnoj opasnosti drobljena da kojim slučajem nema nuklearna sredstva i
značajnu vojnu i privrednu moć koju obezbeđuje mnogoljudnost udružena
sa mladim i sve obrazovanijim stanovništvom.
Od nacionalne pripadnosti i ideološke osmatračnice unekoliko zavisi
ugao gledanja, jer drugačiji doživljaj političkih ličnosti, primerice, Slobodana
Miloševića i Franje Tuđmana, ili Helmuta Kola i Bila Klintona, imaju političke
elite ili građani Beograda, Zagreba, Sarajeva ili Knina. Jedni pevaju Danke
Deutschland, podižu spomenike Genšeru i daju imena ulica po nemačkim
političarima, a drugi govore o „Četvrtom rajhu“. Dok srpski nacionalisti zacelo
pogrešno sude u pomenutom slučaju, verovatno je da su kako Srbi tako i
Hrvati ispravno prepoznali onoga ko je odigrao ključnu ulogu u postizanju ili
osujećenju njihovih nacionalističkih ciljeva. Bilo bi iluzorno očekivati da prose-
čan naučnik može u znatnijoj meri prevladati saznajna ograničenja koja proi-
stiču iz etničkog određenja, nacionalne pripadnosti ili shvatanja nacionalnih
odnosno imperijalnih interesa. Ako je to vidljivo i u pisanju jednog nesum-
njivo darovitog i vrednog istoričara kakav je Ivo Banac tokom devedesetih,
onda ne čudi što su se u pristrasnosti isticali i relativno brojni američko-hrvat-
ski ili srpski autori.
Ne može biti slučajno ni što je Dejan Jović (2003), daroviti izdanak mešo-
vitog srpsko-hrvatskog braka, u jačanju savezne države video zalog njenog
opstajanja i egzistencijalne sigurnosti. Deca iz mešovitih brakova su nestan-
kom Jugoslavije najviše izgubila. Ona su izgubila svoju zemlju, i prinuđena su
ili da se opredeljuju za zemlju jednog od roditelja ili da ne pristaju na tu podelu
i žive kao apatridi. Neka vrsta duševnog loma u njima je neizbežna, pa čak i
onda kada ga ne iskazuju ili kad tvrde da im nestanak Jugoslavije ništa ne znači.
Takođe, nije slučajno ni to što su Vahtel (Vachtel) (2001), jevrejski libe-
ralni intelektualac i američki patriota, i Radžu Tomas (2003), indijski patriota i
pobornik višeetničkih društava, u jugoslovenskom slučaju videli loš primer za
višeetničke zajednice uopšte i višeetničke nacije kojima oni pripadaju posebno.
Naravno, osim nacionalne pripadnosti, ideološko usmerenje takođe igra

veoma važnu ulogu pri procenjivanju različitih činilaca koji su doprineli rastu-
ranju Jugoslavije. Primerice, pogubni uticaj onoga što Jović naziva „Kardelje-
vim konceptom“ jugoslovenstva, tj. „federiranja federacije“ na institucional-
nom planu i prestanak propagiranja jugoslovenstva u kulturnoj politici i u
javnosti, Jović je opažao zbog toga što je takvom konceptu bilo svojstveno
slabljenje savezne države kao vrhovnog dobra; Vahtel usled toga što se one-
mogućavao razvoj jugoslovenstva kao kulturne osnove koja bi cementirala
višeetničku, ali jedinstvenu nacionalnu državu, što je ideal razumljiv za ame-
ričkog liberalnog intelektualca; a Rusinov sedamdesetih (Rusinow, 1978) i
osamdesetih (1985), Berg osamdesetih (Burg, 1986), i Olkok (Allcock, 2000),
kao Jugoslaviji skloni angloamerički liberali, baš kao i srpski levi liberal Vojin
Dimitrijević polovinom devedesetih (1996), zbog toga što su uočili katastro-
falan uticaj nebuloznih levičarskih pravnih normi u ustavu iz 1974. i Zakonu o
udruženom radu iz 1976. na blokadu odlučivanja na saveznom nivou i na efi-
kasnost privrede, te posledični rast ionako prisutnog nacionalizma.
Osim Jovićevog i Vahtelovog pristupa jugoslovenstvu i Jugoslaviji, bilo je
još autora čija su objašnjenja nestanka Jugoslavije znatno odstupala od ideo-
loške hegemonije, bilo u smislu otklona od okvira sukoba civilizacija i hladno-
ratovskog okvira, bilo od srbocentrične hipoteze, tj. od okvira agresor–žrtva.
Ovi autori su, bez izuzetka, jasno prepoznali bilo neophodne bilo dovoljne
uslove za nestanak Jugoslavije koji su srbocentričnoj hipotezi ostali uglav-
nom zakriljeni. Neki, poput Radžu Tomasa i Aleksandra Pavkovića (2008; 2002;
2001; 1998), prepoznali su i jasno izrazili zaključak do kojeg je došao i pisac
ovih redaka. Rečju, radilo se o činjenici da su nacionalistička rivalstva Srba i
Hrvata predstavljala neophodne uslove, a razbijačko mešanje velikih sila spo-
lja dovoljan uslov nestanka Jugoslavije.
Drugi, poput Mihaila Crnobrnje, veoma su oštroumno, oprezno i nepri-
strasno analizirali domaće nacionalizme u kojima su prepoznati neophodni
uslovi kraja SFRJ, dok su spoljni činioci smatrani veoma važnim, ali se ipak
nisu smatrali presudnim, verovatno i zbog svesti da intelektualac koji dolazi
iz Jugoslavije prvo mora da se pozabavi unutrašnjim slabostima društva, da
bi mogao objektivnije procenjivati spoljašnje. Sem toga, suviše često vika
na nepravde koje se nanose spolja ideološki skriva odgovornost unutraš-
njih činilaca, na prvom mestu političara i nacionalistički usmerenih intelek-
tualaca. Otmenog srpskog diplomatu verovatno je i ova opasnost sprečavala
da donese analitički ispravan zaključak o neophodnim i dovoljnim uslovima
nestanka Jugoslavije. Drugim rečima, izraženi osećaj odgovornosti srpskog
antinacionalističkog intelektualca koji ima etičku dužnost da bude kritičan
prema postojećim nepravednim postupcima koji se u ime njegove nacije vrše
prema pripadnicima drugih nacija mogao je predstavljati saznajnu prepreku
prepoznavanju dovoljnih uslova nestanka Jugoslavije.
Zaključak 647
Američkog diplomatu Lempija su, pak, nacionalno opredeljenje i možda

služba u diplomatiji SAD sprečili da primeti pogubnost delanja SAD u procesu
nestajanja SFRJ. Međutim, za razliku od većine autora sa engleskog govor-
nog područja koji su se devedesetih bavili Jugoslavijom, njegove simpatije
za predmet istraživanja kojem je posvetio decenije svog plodotvornog života
jesu iskrene i prilične. S tim u vezi, treba uočiti da su oni koji su se od ranije
bavili Jugoslavijom, po pravilu, uz izuzetke tipa Ramet(a)ove, bili naklonje-
niji Jugoslaviji od „skorojevića“ iz devedesetih. To se može dovesti u vezu sa
hladnoratovskim kontekstom u kojem su ovi tada mladi istraživači pisali svoje
prve studije o Jugoslaviji – tada je međunarodni kontekst pogodovao održa-
nju SFRJ kao virusa u socijalističkom lageru, pa je i njihov odnos prema njoj
bio od početka pozitivan.
Pomenute simpatije omogućile su uglednom liberalnom ekonomskom
istoričaru Balkana da pažljivo odmeri odgovornost unutrašnjih činilaca za njen
kraj. Nacionalizam je nepristrasno zabeležen kod različitih delatnika, baš kao i
zločini koji su se sprovodili u ime nacije na svim stranama, a ako se srpski naci-
onalizam smatra najodgovornijim onda je to zbog toga što su Srbi bili najjači
– sve dok se Amerikanci nisu umešali na strani njihovih protivnika, primećuje
pisac ovih redaka a prećutkuje Lempi – i počinili srazmerno najviše zločina
na terenu. Radi se o po Srbe „neugodnim činjenicama“, ali ni neugodnost ni
činjeničnost neće nestati zatvaranjem očiju pred njima. Naprotiv, za pripad-
nike svake nacije potrebno je i lekovito suočavanje s neugodnim činjenicama
u cilju potpunijeg očovečenja i sprečavanja njihovog ponavljanja u buduć-
nosti (Kuljić, 2006; 2002).
Da li je Bosna i Hercegovina uporediva sa Jugoslavijom?
Britanski imperijalistički konzervatizam dizraelijevskog tipa terao je Noela

Malkolma (1998; 1994) da prihvati i snažno izrazi srbocentričnu hipotezu u izu-
zetno uticajnim islamofilskim knjigama o BiH i Kosovu. U tradiciji britanskog
konzervativnog imperijalizma, Osmansko carstvo je predstavljalo branu naci-
onalizmu pravoslavnih naroda Balkana koji bi mogli služiti ruskim imperijal-
nim interesima (Ković, 2007). Mešavina srpskog nacionalizma i komunističke
ideologije, bar kako ju je Malkolm video, Slobodana Miloševića je predodre-
dila za neprijatelja snažno antikomunistički usmerene javnosti čiji je znatan
deo bio pod jakim uticajem upravo Malkolma, čije ga je znanje balkanskih
jezika učinilo stručnjakom za Balkan.
Bavljenje novinarskom profesijom uticalo je, međutim, i na njegov aka-
demski rad, pa je u pisanju studija sa naučnim pretenzijama vidljivo korišće-
nje diskurzivnih strategija i retoričkih sredstava koje najčešće koriste novin-
ski kolumnisti i uvodničari. Tu spadaju diskurzivne strategije prećutkivanja i
personalizacije, kao i retoričko sredstvo „društvenog normalizovanja ličnih

modela“. Ove strategije i sredstva najpre su u novinskim člancima bili uokvi-
reni hladnoratovskim okvirom i diskursom (Bakić, Pudar 2008; Malcolm 1991),
ali i balkanističkim diskursom u okviru sukoba civilizacija, te najčešće okvirom
agresor–žrtva s pripadajućim diskursom humanitarnog imperijalizma. Kom-
binacija svih ovih okvira svedoči da je po sredi bila prvenstveno neakadem-
ska, pa čak i propagandistička motivacija etnizacije dželata i žrtvi.
U studijama koje se bave procesom nestajanja Jugoslavije stepen ideolo-
gizacije uopšteno je vrlo visok. No, čak i kad se to ima u vidu, ideologizovanost
u pristupu ratu u BiH kao namerno izdvojenom delu ovog procesa ispostav-
lja se kao srazmerno najviša. Ovde su društveno-integrativni aspekti gotovo
sasvim zasenili saznajne aspekte nauke. Od BiH je „konstruisana“ jedna zami-
šljena višeetnička „moderna zajednica građana“. Zapostavljajući u manjoj ili
većoj meri činjenicu da je BiH bila deo šire višenacionalne zajednice SFRJ, te
da su veze između tri nacije u BiH sa nacionalnim zajednicama u Srbiji i Hrvat-
skoj razgranate i jake – mnogi imaju bliske rođake u Beogradu ili Zagrebu, u
Vojvodini ili Slavoniji, kao i u Sandžaku (Raškoj oblasti) – poveća grupa autora
je po pravilu smatrala da je BiH jedna samosvojna zemlja koja je postojala
vekovima i sada postoji maltene u vakuumu.
Otuda se diskurs ove grupe autora u manjoj ili većoj meri poklapao sa
diskursom različitih verzija bosanskog ili bošnjačkog nacionalizma, a kat-
kad i sa težnjama hrvatskog nacionalizma liberalne usmerenosti. Autori koji
su izražavali islamofiliju iskazivali su tendenciju poistovećivanja sa liberal-
nom bošnjačkom verzijom poželjne vizije budućnosti (Filipović, 2003, 2002;
Bojić, 2001; Purivatra, 2001; McCarthy, 2000, 1996; Baudrillard, 1996; Sells,
1996; Bringa, 1995). Oni, pak, kojima je višeetničnost kao takva vrhovna vred-
nost insistirali su na nekoj vrsti bosanskog liberalnog nacionalizma koji pre-
vazilazi etničke posebnosti svih, kako Srba i Hrvata, tako i Bošnjaka (Ćurak,
2006; Donia 2006, 1994; Redžić, 2003; Doubt, 2003; Campbell, 2002a, 2002b,
1999, 1998; Fine, 1996, 1994). Bez obzira na ove razlike, koje u nekom isto-
rijskom trenutku mogu biti veoma značajne, oni su se saglašavali oko okvira
predstavljanja bosanskohercegovačke stvarnosti i diskursa koji su primenji-
vali: po pravilu, radilo se o okviru agresor–žrtva i visoko moralizatorskom
humanitarno-imperijalističkom diskursu koji je sadržao diskurzivne strate-
gije viktimizacije Bošnjaka (i Hrvata) i demonizacije Srba, uz čestu primenu
istorijske analogije Srba sa nacistima, Bošnjaka s Jevrejima, a politike zapad-
nih država, naročito Velike Britanije i SAD, s politikom popuštanja (appease-
ment) Hitleru pred II svetski rat. Tek sporadično, među autorima hrvatskog
porekla, probijao se balkanistički diskurs, ponešto otvorenije od dobro pri-
krivenog orijentalističkog.
Većina ovih autora ušla je u proučavanje prostora bivše Jugoslavije uop-
šte i BiH posebno bez ikakvog prethodnog istraživačkog iskustva o njima,
Zaključak 649
premda su istoričari Džon Fajn (2003; 1996; 1994) i Robert Donia (2006, 1994),
te politikolozi Stiven Berg i Pol Šaup (Steven Burg, Paul Shoup) (1999), a u
manjoj meri i Tone Bringa (1995), norveška antropološkinja koja je sprovela
istraživanje u bosanskom selu pre rata, svakako izuzeci od tog pravila. Počet-
nici u proučavanju BiH motivaciju za istraživanje nalazili su isključivo u sli-
kama užasa (prethodno navedeni su motivaciju takođe nalazili i u užasima,
ali ne isključivo) kojima su prisustvovali posredstvom televizije ili bivajući na
novinarsko-humanitarnim zadacima u BiH. Te slike su ih vodile zaključivanju
da se „nešto mora preduzeti”, gde se to „nešto” najčešće odnosilo na bombar-
dovanje bosanskih Srba, ako ne i Srbije. Upustili su se zato u pisanje „instant
istorije” (Stokes et all, 1996) kako bi sami doprineli, s jedne strane, razumeva-
nju situacije u BiH, a s druge strane buđenju savesti stručne i šire javnosti u
cilju pritiska na javno mnjenje koje bi uticalo na vlasti zapadnih zemalja da se
„nešto preduzme”. U toj težnji ne treba da čudi činjenica da su zbog simpatija
prema strani koju su doživljavali kao žrtvu u sukobu, Bošnjacima, počeli da se
identifikuju sa njihovim zahtevima i da sve što oni traže smatraju legitimnim, a
da zahteve njihovih protivnika, koje su opažali i sami diskurzivno predstavljali
kao agresore, pa katkad i kao genocidne neljude, predstave kao neopravdane.
Od rane faze rata, svega par meseci po njegovom otpočinjanju, probila
se medijska priča o koncentracionim logorima i genocidu u BiH836 (Gutman,
1993; Vulliamy, 1994; Rieff, 1996), i ona je umnogome uticala na opažaj Srba
kao novih nacista, a Bošnjaka kao novih Jevreja. Takođe, medijska pažnja
kojoj je Sarajevo bilo izloženo nesumnjivo je doprinela simpatijama Zapada
za napaćene Sarajlije, a metonimskim širenjem i za Bošnjake u celini, pošto
su relativno urbani i sekularni muslimani, beli jednoženci koji umeju uživati u
alkoholu, i među kojima žene ne nose zar upravo ono što bi zapadnjaci voleli
da vide u svojim društvima suočenim sa teškoćama integracije muslimana koji
se sve više obraćaju religiji za odgovore na pitanja savremenosti.
Ova slika Bošnjaka uticala je da se i BiH počinje shvatati kao posebna
višeetnička i uspešno modernizovana zemlja, jer to je imalo vrhunski značaj
za društveno-integrativnu funkciju saznanja u društvima Zapada. Oni koji su
ovu i ovakvu poželjnu viziju društva dovodili u pitanje, što je bila prevashodno
srpska strana u sukobu a u manjoj meri hrvatska, jer potonja je umela taktički
manevar zalaganja za nezavisnu BiH predstaviti kao strateško opredeljenje,
doveli su sebe u poziciju neprijatelja Zapada, tj. „Civilizacije“, i međunarodnih
parija. Otud i pojava „balkanizacije Srba”, po kojoj je politički nekorektno pri-
menjivati balkanistički diskurs prema svim Balkancima, osim prema Srbima
(Hansen, 2006), te obilato korišćenje diskursa holokausta, kao jednog od pod-
diskursa humanitarnog imperijalizma u okviru agresor–žrtva.
836 U tome su se naročito isticala liberalna sredstva masovnog opštenja u angloameričkom

svetu, npr. The New York Times, The Washington Post, The New Republic, The Guardian.
Paradoksalno, rat u BiH iskorišćen je u većini slučajeva za izričito ili pre-

ćutno ex post facto objašnjenje Ratova za jugoslovensko nasleđe u celini (Zun-
dhausen, 2009; Shaw, 2007; Kaldor, 2005; Gallagher, 2004; Hastings, 2003,
1999; Oberschall, 2000; Hechter, 2000; Cohen Ph., 1996a, 1996b; Ali, Lifschultz
et. all, 1993). Pošto su Srbi prepoznati kao agresori u BiH, onda su morali biti
agresori i u Sloveniji i Hrvatskoj. Na taj se način proces nestajanja Jugosla-
vije znatno pojednostavljivao, jer je „agresija” Srbije, Slobodana Miloševića
i Srba uopšte vođenih njihovim „genocidnim” kosovskim mitom i njegovom
razradom u Gorskom vijencu (Anzulović, 1999) i drugim intelektualnim pro-
izvodima srpske intelektualne elite (Grmek, Gjidara, Šimac, 2002), posebno
u „Memorandumu SANU”, bila u velikom delu javnosti Zapada, pa čak i one
stručne, prihvaćena kao neupitna. Posebno su akademski propagandisti sa
hrvatske strane, neki suptilnije i inteligentije (Banac, 1996a; 1996b; 1993; 1992;
1990; Lukic, Lynch, 1996) neki prilično grubo (Magaš, 2003, 1993; Hoare, 2003;
1997; Grmek, Gjidara, Šimac, 2002; Anzulović, 1999; Meštrović, 1996; Sadko-
vich, 1996; Cigar, 1995), ovu činjenicu umeli da iskoriste u svrhe viktimizacije
Hrvata uz Bošnjake. Srbi su, pak, demonizovani, pa kadšto i dehumanizovani.
Razume se, ovakav pristup bio je krajnje jednostran, jer je zapostavljao
ideologiju i delanje drugih delatnika u procesu nestajanja SFRJ. Njime su se
oslobađali odgovornosti oni delatnici koji su sproveli jednostrane akte otce-
pljenja – Slovenija i Hrvatska. Potonja, opterećena hipotekama iz II svetskog
rata, nije mogla poželeti bolju priliku za legitimaciju savremenih nacionali-
stičkih težnji, pa otuda i angažovanost hrvatskih autora, naročito liberalnih
protivnika Tuđmanovog režima, u demonizaciji Srba i viktimizaciji Bošnjaka,
Hrvata i BiH. Bio je to njihov doprinos pravdanju hrvatskog nacionalizma. Iz
te i takve jednostranosti u najboljem slučaju je moglo da se sazna ponešto o
negativnim stranama srpskog nacionalizma, a u najgorem, jedna nacija, srp-
ska, predstavljena je kao otelotvorenje Zla, a njeni protivnici otelotvorenje
Dobra. Nažalost, saznajno neproduktivni manihejski pristup obeležio je veliku
većinu radova ove grupe istraživača.
U saznajnom pogledu najviše su pružile studije onih autora koji su odavno
upućeni u istraživanje istorije Jugoslavije, naročito Berga i Šaupa, pa onda, u
znatno manjoj meri, i starih istoričara BiH, Džona Fajna i Roberta Donie. Prvi
su bili manje pod uticajem moralizatorskog pristupa, uglavnom izbegava-
jući spremne okvire predstavljanja stvarnosti, premda su tu i tamo dolazili
pod uticaj okvira sukoba civilizacija i okvira agresor–žrtva. Drugi su, međutim,
bili pod priličnim uticajem okvira agresor–žrtva, pa je to ometalo značajnije
saznajne doprinose, naročito tokom devedesetih (Donia, Fine, 1994). Docnije,
kad su se ratovi završili, i naročito posle 2000, kada je Srbija lagano i mukotr-
pno počela da se izvlači iz pozicije međunarodnog parije, ova dvojica autora,
a naročito doajen Fajn, napisali su zanimljive „jeretičke” radove koji u Fajno-
vom slučaju čak dovode u pitanje poneke njegove zaključke iz devedesetih
Zaključak 651
(Fine, 2003). Takođe, u ovom kontekstu treba istaći i originalno povezivanje

teorije međunarodnih odnosa sa kritikom balkanističkog diskursa i „diskursa
genocida“ koje je ponudila danska profesorica međunarodnih odnosa i kriti-
čarka diskursa Lene Hansen (2006).
Naposletku, treba naglasiti istraživanje francuskog sociologa Gzavijea
Bugarela (Xavier Bougarel, 2004) koji je svoju knjigu objavio na francuskom
1996. u vreme poplave histeričnih i samo po imenu akademskih ostvarenja
o Jugoslaviji uopšte i o Bosni i Hercegovini posebno. Objaviti kvalitetnu stu-
diju o BiH u to vreme, i to još kao dotad relativno nepoznat u ovoj oblasti
proučavanja, bio je pouzdan znak da istraživač, osim nespornih naučnih kva-
liteta, poseduje i izuzetno intelektualno poštenje i nekonformističko usme-
renje. Nažalost, radi se o izuzetku koji do trenutka pisanja ovog rada nije pre-
veden na engleski jezik.
Levičarski izazov ideološkoj hegemoniji o kraju Jugoslavije
Analiza pisanja liberterskih levičara (Čomski, 2000; Herman, 2008; 2007;

2001; Džonstoun, 2001) pokazuje da su oni, premda kritični u nižem ili višem
stepenu prema režimu Slobodana Miloševića, bili prema njemu blagonakloniji
negoli prema drugim pojedinačnim delatnicima u raspadu Jugoslavije. Takođe,
iako su manje ili više bili svesni unutrašnjih protivrečnosti SFRJ, oni su pre-
težni uzročni značaj dali spoljašnjim činiocima razbijanja: Nemačkoj, Vatikanu i
Austriji u prvoj fazi razbijanja SFRJ, tj. do priznavanja Slovenije i Hrvatske od EU
15. januara 1992; dok u drugoj fazi koja otpočinje referendumom u BiH o neza-
visnosti oni počinju sve više optuživati SAD i EU za krvavi kraj bivše Jugoslavije.
Levičarska kritika ideologije najmoćnijih činilaca međunarodne politike
je uglavnom, u svojim opštim obrisima, na mestu. Naime, jasno su prepoznati
hegemonistički interesi vodećih zemalja i njihovih saveza na svetu. Takođe,
američki imperijalizam, doveden u vezu sa kapitalističkim svetskim sistemom,
prepoznat je kao ona materijalna sila koja pokreće borbu za ideološku hege-
moniju. Prepoznata je i saradnja južnoslovenskih sa imperijalnim delatnicima
u procesu razgrađivanja SFRJ, kao i ideološke bliskosti koje su ovu saradnju
objašnjavale i pravdale.
Međutim, postoje i bitna saznajna ograničenja ove kritike uslovljena
temeljnim sadržajima ideologije iz koje izrasta. Na prvom mestu, tu je ten-
dencija, najizraženija u pisanju Edvarda Hermana, da se zbog neprijateljstva
prema spoljnoj imperijalnoj politici SAD sve što ona tvrdi i za šta se zalaže
osporava, već zbog same činjenice da ona to tvrdi. Može se čak zastupati stav
da levičari umeju katkad i da iznevere ideale humanosti zarad opiranja ame-
ričkom imperijalizmu. Čini se da je to ponajviše slučaj sa negiranjem teze da
je u Srebrenici izvršen zločin genocidne prirode.
Pristrasnost vodećih svetskih političara i sredstava opštenja svakako

treba analizirati i kritikovati, ali ne na uštrb analize i kritikovanja ponašanja
onih kojima je autor ideološki ili etnički bliži. Liberterski levičari, međutim,
koriste okvir agresor–žrtva slično njihovim suparnicima među levim libera-
lima (od kojih su neki ranije bili trockisti, poput Magašove i M. A. Hora, te Mar-
tina Šoa) i socijalnim demokratima, samo što su delatnici izmenili uloge. Dok
su kod većine levih liberala Srbi dželati, a svi ostali na prostoru Jugoslavije
žrtve, dotle su prema liberterskim levičarima Srbi žrtve, a Amerikanci i Nemci
dželati, dok su Hrvati, Bošnjaci i Albanci šegrti i klijenti dželatovi. Dakle, okvir
je isti, ali su uloge različito podeljene, a odstupanja od stvarnosti u oba slu-
čaja mogu biti velika.
Razume se, delanja velikih i moćnih političkih delatnika uvek treba da
budu podvrgnuta oštrijoj analizi i kritici od delanja malih koja se često odvi-
jaju u veoma suženom manevarskom prostoru. U tom svetlu, veoma je zabri-
njavajuća tendencija istraživača iz akademskog sveta moćnih država i boga-
tih univerziteta da veću pažnju posvećuju zločinima mikrozločinaca koji se
suprotstavljaju volji makro-zločinaca. No, to ne sme da odvuče pažnju ni istra-
živačima iz malih i siromašnih zemalja i univerziteta koji bi se samo bavili svet-
skim nepravdama, a zanemarivali nepravde koje pripadnici njihove nacije čine
susednim nacijama. Potrebno je, prema tome, istraživati celinu društvenih
odnosa na globalnom nivou, barem u onoj meri u kojoj je i sopstveno društvo
ujedno sudeonik i tvorevina globalnih kretanja. Jedino na taj način moguće
je umaći opasnostima provincijalizma u društvenim naukama.
Uporedno-istorijska istraživanja
Uporedno-istorijska istraživanja, pod uslovom da se izvode na istoričan i

metodološki ispravan način, osim što omogućuju beg iz provincijalizma, treba
da otkrivaju neophodne i dovoljne uslove javljanja neke društvene pojave.
U tom smislu, nestanci višenacionalnih federacija su njihov legitiman pred-
met istraživanja.
Dosadašnja istraživanja ovakvih ambicija nisu bila toliko uporedno-isto-
rijske koliko uporedno-institucionalne prirode. Uporedno istraživanje insti-
tucija svakako jeste neophodno, ako se želi doći do saznanja o posledicama
institucionalnih ustrojstava na funkcionisanje i nestanak država, ali ono nije
dovoljno, već se moraju preduzeti i složenija poređenja istorijskog nasleđa
i političke kulture kako bi se činioci dugog trajanja uveli u analizu. Ako se
ostane na uporedno-institucionalnoj analizi političkih i izbornih sistema (Stepan,
Linz, 1992) ili socijalističkih etnofederacija, tada se najbolje može procenji-
vati uticaj sistemskih činilaca srednjeg trajanja, pa u dobroj meri i uticaj čini-
laca kratkog trajanja pošto oni proishode iz njih, ali uticaj long durée činilaca
Zaključak 653
ostaje van istraživačke žiže, i to je glavna mana inače vrednih istraživanja Valeri
Bans (Valerie Bunce 2004; 1997) i Beverli Kroford (Beverly Crawford, 1998a,
1998b, 1998c). Prednost takvih istraživanja je u tome što istraživač najlakše
može proveriti da li sekundarni izvori zaslužuju poverenje, zato što su upo-
zorenja o mogućim ili verovatnim negativnim posledicama nekog instituci-
onalnog ustrojstva u budućnosti pravljena u vreme kada kraj države još nije
usledio, dok je u istoriografskim delima to nešto teže utvrditi zato što ex post
facto zaključivanje često zavodi na pogrešan trag. Lenard Koen (Lenard Cohen,
2008) i Aleksandar Pavković (2007) su pokazali da uporedno-institucionalna
sinhrona perspektiva mora biti dopunjena dubinskim dijahronim uporedno-
istorijskim pogledom kako bi se došlo do potpunijih i preciznijih saznanja.
Institucionalno poređenje Jugoslavije i BiH Roberta Hejdena (2003)
veoma je korisno za uviđanje prirode upliva najvećih svetskih sila na stvara-
nje institucionalnog ustrojstva BiH u odnosu na isti takav upliv kad je u pitanju
rasturanje Jugoslavije. Pristrasnost SAD i njihovih evropskih saveznika poka-
zuje se na taj način u svoj svojoj snazi, iako Hejdenu to nije bilo prevashodno
cilj, već pokazivanje pogubnosti primene načela „ustavnog nacionalizma“ za
održanje višenacionalne države.
Uporedno-istorijska istraživanja genocida i etničkih progona, što postaje
sve češća tema istraživanja otkad je oboren režim Slobodana Miloševića, ponu-
dili su Majkl Men (Mann, 2005) i Norman Neimark (Naimark, 2005). Prvi je poka-
zao da su ove pojave povezane sa modernošću, civilizacijom i demokratijom, a
drugi, uprkos uporednom istraživačkom okviru, nije izbegao upotrebu diskur-
zivne strategije personalizacije, te hladnoratovskog okvira i okvira agresor–žrtva.
Prema Menu, moderna demokratija, i naročito njeno početno uobličava-
nje u liberalnom obliku, bili su po pravilu ograničeni na posebne društvene
grupe, dok su neke druge grupe bile isključene. Men je pokazao da su isklju-
čene društvene grupe mogle biti ne samo diskriminisane već se pribegavalo
i njihovom istrebljenju u slučaju, primerice, severnoameričkih i južnoamerič-
kih Indijanaca. Kriznu situaciju predstavlja naročito početna demokratizacija,
kada neka manjinska grupa, možda, dovodi u pitanje tek nastajući državni
okvir liberalne demokratije, jer većinska grupa može doći u iskušenje da upo-
trebi silu kako bi obezbedila „svoju“ državu, a demokratija se zapravo pomalja
kao manje ili više liberalna etnokratija. Ratovi za jugoslovensko nasleđe bili
su praćeni upravo uspostavljanjem ovakvih etnokratija u kojima su većinske
nacije u nekadašnjim federalnim jedinicama Jugoslavije nastojale da sebi pri-
pišu sva prava, a da pripadnike manjina u manjoj ili većoj meri diskriminišu.
Onda kada su manjine pružile otpor, većine su pokušavale da ih pokore, dis-
kriminišu ili proteraju, kako bi obezbedile državnu teritoriju od ugrožavanja.
U tom smislu je bezbednosna dilema, na kojoj je, osim Mena, insistirao i Beri
Pouzen (Barry Posen, 1993), ona pojava koja objašnjava neposredno izbijanje
rata i nastajanje etničkih progona.
Opšti zaključak koji se može izvući iz sumarnog pregleda pisanja o kraju

Jugoslavije jeste da su opšte ideološko usmerenje, teorijska usmerenost, naci-
onalna ili etnička pripadnost istraživača, te dužina istraživanja i vrednosni
odnos prema predmetu istraživanja bili veoma važni za razumevanje odnosa
svakog pojedinog istraživača prema kraju Jugoslavije. Uopšte, oni koji su
se duže bavili Jugoslavijom, imali pozitivan vrednosni stav prema njoj kao
višenacionalnoj političkoj zajednici, krajnji levičari, i građani višenacionalnih
država (naročito onih, ali ne isključivo, koje nisu u NATO), te oni koji su prime-
njivali uporedni metod lakše su uviđali preplitanje unutrašnje strukture rival-
skih nacionalizama u Jugoslaviji sa uticajem međunarodnog činioca na kraj
Jugoslavije od konzervativaca ili (levih) liberala, pristalica nacionalnih država,
feministkinja, zaljubljenika u NATO savez i u BiH kojima je poređenje potonje
sa Jugoslavijom bilo strano. Hrvatski i srpski istraživači su najčešće suprot-
stavljeni u tumačenju kraja Jugoslavije, jer prvi rat vide gotovo isključivo kao
„agresiju Srbije“, u čemu se slažu sa bošnjačkim autorima (o pitanju uloge
Hrvatske u ratu u BiH saglasnost ne postoji ni među hrvatskim autorima), a
drugi kao „secesiju Slovenije i Hrvatske“ ili kao građanski rat uz mešanje ili
odlučujuću pomoć zapadnih sila, u prvom redu Nemačke i SAD.
Razume se, Jugoslavija je predstavljala relativno malu i nemoćnu političku
zajednicu, ali znatno veću i moćniju od svakog od pojedinih njenih delova,
kojoj je cilj bio da ponudi bezbednost, što brži privredni prosperitet i ubrzani
društveni razvoj kao nadoknadu prethodnog zaostajanja, te što veći stepen
nezavisnosti od moćnijih delatnika na evropskoj i svetskoj sceni. Takođe, ona
je trebalo da obezbedi harmonizaciju odnosa međusobno sličnih nacija koje
su se u prošlosti politički sukobljavale u okviru jedne političke zajednice. Naža-
lost, u mnogo čemu Jugoslavija nije uspela zbog unutrašnje rivalske struk-
ture nacionalnih ideologija Srba i Hrvata (Bakić, 2004; Banac 1988), koju su
neprijateljski nastrojene spoljne sile umele iskoristiti u dva navrata za samo
70 godina postojanja Jugoslavije.
Pa ipak, njen doprinos deprovincijalizaciji i pacifikaciji prostora ne sme
biti potcenjen, jer najduži period mira, bez obzira na to što se odvijao za
vreme Hladnog rata koji je obeshrabrivao unutardržavne sukobe u Evropi,
južni Sloveni su iskusili upravo za vreme trajanja socijalističke Jugoslavije. Kul-
turno-obrazovna saradnja i zdravi rivalitet, primerice, univerziteta i pozorišta
u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu bili su veoma podsticajni za intelektualno
sazrevanje i razbijanje provincijalnih okvira koji stežu sva poslejugosloven-
ska društva. Ova sećanja na pozitivne doprinose Jugoslavije služiće razumni-
jim pojedincima da uspostavljaju saradnju među nacijama i njihovim kultu-
rama u budućnosti.
Izvori
Blog Marka Atile Hora http://greatersurbiton.wordpress.com/, pristupljeno 6. aprila

2008.
The Guardian and The Observer Digital Archive, http://archive.guardian.co.uk/Default/
Skins/DigitalArchive/Client.asp?Skin=DigitalArchive&enter=true&AW=1209419
944106&AppName=2, pristupljeno 20. IV 2008.
Living Marxism – LM, http://web.archive.org/web/20000302181546/www.informinc.
co.uk/LM/research/index.html, pristupljeno 20. IV 2008.
Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 1991–1995, Istraživačko-dokumentacioni centar
Sarajevo, http://www.idc.org.ba/prezentacija/rezultati_istrazivanja.htm (pristu-
pljeno 10. avgusta 2007).
News and Letters, http://www.newsandletters.org/back_issues.htm, pristupljeno 20.
IV 2008.
The New Statesman, http://www.newstatesman.com/archive, pristupljeno 20. IV 2008.
The New York Times, (uvodnici, kolumne u kojima je pisano o nestanku Jugoslavije
i Ratovima za jugoslovensko nasleđe objavljivani između 1990. i 2007), http://
www.nytimes.com/, pristupano 5. I 2006–20. IV 2007.
Nizozemski institut za dokumentaciju rata (NIOD), http://srebrenica.brightside.nl/sre-
brenica/, pristupljeno 7. aprila 2008.
Politika, (intervjui intelektualaca objavljivani između 1990. i 2008).
Tanjug Press crveni bilten 1991–1993.
Velika Srbija (1992–2007).
Zmagazine/Znet, http://www.zcommunications.org/zmag/archive, pristupljeno 20.
IV 2008.
Navođena i analizirana literatura
Albert, Michael (2003). Parecon: Life After Capitalism, http://www.zmag.org/books/

pareconv/parefinal.htm, pristupljeno 27. IV 2008.
Ali, Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.) (1993). Why Bosnia? Writings on the Balkan
War. Stony Creek: The pamphleteer’s Press Inc.
Ali, Tariq (2000). Masters of the Universe?: NATO’s Balkan Crusade. London: Verso.
Alison, Miranda (2007). „Wartime sexual violence: women’s human rights and ques-
tions of masculinity“. Review of International Studies, Vol. 33, pp. 75–90.
Allcock, John (2009). „The International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia“.
In: Charles Ingrao and Thomas Emmert (ed.), Confronting the Yugoslav Contro-
versies. Washington D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press and Pur-
due University Press.
Allcock, John (2000). Explaining Yugoslavia. New York: Columbia University Press.
Allen, Beverly (2002). „Women in Bosnia Today: Notes on Gender Issues for Us All“,
http://www.dccam.org/Projects/Affinity/SIF/DATA/2002/page1691.html, pris-
tupljeno 20. V 2008.
Allen, Beverly (1996). Rape Warfare: The Hidden Genocide in Bosnia-Herzegovina and
Croatia. Minneapolis: University of Minnesota Press.
Allman, T. D. (1993). „Serbia’s Bloody War“. In: Ali Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.)
(1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War. Stony Creek: The pamphleteer’s
Press Inc.
Anzulović, Branislav (1999). Heavenly Serbia: From Myth to Genocide. New York and
London: New York University Press.
Artman, Florans (2001). Milošević: Dijagonala laufera. Beograd: Dan Graf.
Anderson, Benedikt (1998). Nacija: Zamišljena zajednica, Beograd: Plato.
Avakumović, Ivan (1964). History of the Communist Party of Yugoslavia. Aberdeen:
Aberdeen University Press.
Axt, Heinz-Jürgen (1993). „Hat Genscher Jugoslawien entzweit? Mythen und Fakten
zur Aussenpolitik des vereinten Deutschlands“, Europa Archiv, Vol. 48, No. 12, 25
June 1993, pp. 351–360.
Bakić, Jovo i Pudar Gazela (2008). „Ratovi za jugoslovensko nasleđe i rat za simboličku
hegemoniju“. U: Kolsto Pol, Đerić Gordana i Jusić Tarik (ur.) Intima javnosti.
Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju.
Bakić, Jovo (2006). „Teorijsko-istraživački pristupi etničkoj vezanosti (ethnicity), nacion-
alizmu i naciji“, Sociologija, XLVIII, No. 3, str. 231–264.
Bakić, Jovo (2004). Ideologije jugoslovenstva između srpskog i hrvatskog nacionalizma.

Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“.
Bakić, Jovo (1999). „Stereotipi o Srbima u javnostima pojedinih zapadnih nacija“, Nova
srpska politička misao, Vol. 6, No. 1–2, str. 27–55.
Bakić, Jovo (1998). „Da li je zapadna javnost u Srbima prepoznala neprijatelja, anal-
iza sadržaja TANJUG PRESS crvenih biltena (januar 1991. – decembar 1993)“,
Sociološki pregled, Vol. XXXII, br. 1, str. 3–29.
Bakić, Jovo (1997a). „Vojin Milić i nacija“, Sociologija, Vol. XXXXIX, br. 4, str. 589–608.
Bakić, Jovo (1997b). „Pisanje strane štampe o raspadu Jugoslavije i ratu vođenom na
njenom tlu (januar 1991. – mart 1992), analiza sadržaja TANJUG PRESS crvenih
biltena“, Sociologija, Vol. XXXIX, br. 3, str. 401–423.
Bakić-Hayden, Milica (2006). Varijacije na temu ’Balkan’. Beograd: „Filip Višnjić“ i IFDT.
Bakić-Hejden, Milica (1998). „Reprodukcija orijentalizma: Primer bivše Jugoslavije“,
Filozofija i društvo, br. 14, str. 101–119.
Bakić-Hayden, Milica, Hayden Robert (1992). „Orientalist Variations on the Theme ‘Bal-
kans’: Symbolic Geography in Recent Yugoslav Cultural Politics“, Slavic Review,
Vol. 51, No. 1, pp. 1–15.
Balić, Smail (1993). „Culture Under Fire“. In: Ali Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.)
(1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War. Stony Creek: The pamphleteer’s
Press Inc.
Banac, Ivo (1996a). „Bosnian Muslims: From Religious Community to Socialist Nation-
hood and Postcommunist Statehood, 1918–1992“. In: Pinson, Mark (ed.) (1996),
The Muslims of Bosnia-Herzegovina: Their Historic Development from the Middle
Ages to the Dissolution of Yugoslavia, Cambridge, Massachusetts: Harvard Uni-
versity Press.
Banac, Ivo (1996b). „Foreward: The Politics of Cultural Diversity in Former Yugoslavia“.
In: Ramet Sabrina P. (1996). BalkanBabel: The Disintegration of Yugoslavia from the
Death of Tito to Ethnic Wars (second edition), Boulder, Colorado: Westwiew Press.
Banac, Ivo (1993). „Separating History from Myth: An Interview with Ivo Banac“. In: Ali
Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan
Banac, Ivo (1992). „The Fearful Asymmetry of War: The Causes and Consequences of
Yugoslavia’s Demise“, Daedalus, Vol. 121, No. 2, pp. 141–174.
Banac, Ivo (1990a). Sa Staljinom protiv Tita: Informbirovski rascjepi u jugoslavenskom
komunističkom pokretu. Zagreb: Globus.
Banac, Ivo (1990b). „Political Change and National Diversity“, Daedalus, Vol. 119, No.
1, pp. 141–159.
Banac, Ivo (1988). Nacionalno pitanje u Jugoslaviji: porijeklo, povijest, politika. Zagreb:
Globus.
Banac, Ivo (1983). „The Confessional ’Rule’ and the Dubrovnik Exception: The Origins
of the ’Serb-Catholic’ Circle in Nineteenth Century Dalmatia“, Slavic Review, Vol.
42, No. 3, pp. 448–474.
Navođena i analizirana literatura 659
Banašević, Nikola (1974). „Beleška“ u: Petar Petrović Njegoš: Gorski vijenac. Beograd i
Cetinje: Prosveta i Obod.
Bandžović, Safet (2003). „Etničko-historiografski stereotipi i ’sintetičke nacije’“. U:
Redžić Enver (2003), Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 1990–2000:
naučni skup, Sarajevo, 30. i 31. oktobar 2001. Sarajevo : Akademija nauka i umjet-
nosti Bosne i Hercegovine (elektronsko izdanje, http://www.anubih.ba/specedi-
tions/socialspeceditions/fulltext/social36.pdf, pristupljeno 20. IX 2008).
Bans, Valeri (2004). „Da li je etno-federalizam rešenje za problem?“ U: Mundjiu Pipidi
Alina, Krastev Ivan (ur.), Nacionalizam posle komunizma: Naučene lekcije, Beograd:
Beogradski fond za političku izuzetnost.
Barry, Kevin A. and Holmes Mary (1999). „Serb genocide, NATO bombing intensify“,
News and Letters, June 1999, http://www.newsandletters.org/Issues/1999/
June/6.99_olat.htm, pristupljeno 26. III 2008.
Baudrillard Jean (1996). „No Pity for Sarajevo; The West’s Serbianization; When the
West Stands In for the Dead“. In: Cushman Thomas, Meštrović Stjepan (ed.) (1996),
This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia. New York and Lon-
don: New York University Press.
Bennett, Christopher (1995). Yugoslavia’s Bloody Collapse: Causes, Course and Conse-
quences. London: Hurst and Company.
Biserko, Sonja (pr.) (2004). Milošević vs Jugoslavija, Beograd: Helsinški odbor za ljud-
ska prava.
Bart, Fredrik (1997). Etničke grupe i njihove granice, Beograd: XX vek.
Bartulin, Nevenko (2006). The Ideology of Nation and Race: The Croatian Ustasha Regime and
Its Policies Toward Minorities in the Independent State of Croatia, 1941–1945. Elektron-
ska verzija doktorske disertacije odbranjene na Univerzitetu Novi Južni Vels (Univer-
sity of New South Wales), http://www.library.unsw.edu.au/~thesis/adt-NUN/uploads/
approved/adt-NUN20070911.113128/public/01front.pdf, pristupljeno 12. maja 2008.
Bax, Mark (2000). „Warlords, Priests and the Politics of Ethnic Cleansing: A Case Study
From Rural Bosnia Hercegovina“, Ethnic and Racial Studies, Vol. 23, No. 1, pp.
16–36.
Belanger, S. and Pinard M. (1991). „Ethnic Movements and the Competition Model:
Some Missing Links“, American Sociological Review, 56/4.
Benda, Žilijen (1996). Izdaja intelektualaca. Beograd: Socijalna misao.
Bendix, Reinhard (1978). King or People: Power and the Mandate to Rule. Berkeley: Uni-
versity of California Press.
Benson, Leslie (2004). Yugoslavia: A Concise History. London and New York: Palgrave
Macmillan.
Bilandžić, Dušan (1999). Hrvatska moderna povijest. Zagreb: Golden marketing.
Bilandžić, Dušan (1986). Jugoslavija Poslije Tita 1980–1985. Zagreb: Globus.
Bjelajac, Mile, Žunec Ozren (2009). „The War in Croatia, 1991–1995“. In: Charles Ingrao
and Thomas Emmert (ed.), Confronting the Yugoslav Controversies. Washington
D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press and Purdue University Press.
Bjelić, Dušan, Savić Obrad (2003). Balkan kao metafora: Između globalizacije i fragment-
acije. Beograd: Beogradski krug.
Boban, Ljubo (1965). Sporazum Cvetković–Maček. Beograd: Institut društvenih nauka.
Bogdanović, Mira (2009). „Jugoslavenski disidenti i hladni rat“, Sociologija, Vol. LI, No.
2, str. 113–136.
Bojić, Mehmedalija (2001). Historija Bosne i Bošnjaka (VII–XX vijek). Sarajevo: Šahinpašić.
Bokovoy, Melissa K., Irvine Jill A., and Lilly Carol S. (ed.) (1997), State-Society Relation
in Yugoslavia, 1945–1992. New York: St. Martin’s Press.
Botev, Nikolaj, (2002). „Pogled preko barikada: etnički mešoviti brakovi u bivšoj Jugo-
slaviji 1962–1989“. U: Halpern Džoel M., Kaidikel Dejvid A. Susedi u ratu, Beograd:
Samizdat B92.
Bringa, Tone (1995). Being Muslim the Bosnian Way. Princeton, NJ: Princeton Univer-
sity Press.
Bringa, Tone (1993). „Nationality Categories, National Identification and Identity For-
mation in ’Multinational’ Bosnia“, Anthropology of East Europe Review, Vol. 11,
No. 1–2, http://condor.depaul.edu/~rrotenbe/aeer/aeer11_1/bringa.html, pris-
tupljeno 20. V 2008.
Brok, Piter (1995). „Huškačko novinarstvo“. U: Ivanović Života (pr.) Srbija mora umreti:
Istina i laž o građanskom ratu u Jugoslaviji. Beograd: „Filip Višnjić“.
Brown, Michael E. (ed.) (1993). Ethnic Conflict and International Security. Princeton, NJ:
Princeton University Press.
Brubaker, Rogers, Laitin David (1998). „Ethnic and nationalist violence“, Annual Review
of Sociology, V. 24, pp. 423–452.
Brubaker, Rogers (1996). Nationalism Reframed: Nationhood and the national question
in the New Europe. Cambridge: Cambridge University Press.
Brunnborg, Helge, Lyngstad, Hovde Torkild, Urdal Henirk (2003). „Accounting for Gen-
ocide: How Many Were Killed in Srebrenica?“, European Journal of Population, Vol.
19, 229–248.
Budding Audry, H. (2008). „Nation/People/Republic: Self-Determination in Socialist
Yugoslavia“. In: Cohen, Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008). State Collapse
in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West
Lafayette, IN: Purdue University Press.
Budding, Audry H. (2004). „Srpski nacionalizam u XX veku“. U: Biserko Sonja (pr.)
Milošević vs Jugoslavija, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava.
Bugarel, Ksavije (2004). Bosna: Anatomija rata. Beograd: Fabrika knjiga.
Bunce, Valerie (1997). „The Yugoslav Experience in Comparative Perspective“. In: Boko-
voy Melissa, Irvine, Jill, Lilly Carol (ed.), State Society Relations in Yugoslavia, 1945–
1992. New York: St. Martin’s Press.
Burg, Steven L., Shoup Paul S. (1999). The War in Bosnia-Herzegovina: Ethnic Conflict
and International Intervention. Armonk NY: M. E. Sharpe.
Burg, Steven L. (1986). „Elite Conflict in Post-Tito Yugoslavia“, Soviet Studies, Vol. 38,
No. 2, pp. 170–193.
Calhoun, Craig (1993). „Nationalism and Ethnicity“, Annual Review of Sociology, 19:
211–39.
Calic, Marie-Janine (2009). „Ethnic Cleansing and War Crimes, 1991–1995“. In: Charles
Ingrao and Thomas Emmert (ed.), Confronting the Yugoslav Controversies. Washing-
ton D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press and Purdue University Press.
Campbell, David (2002a). „Atrocity, memory, photography: imagining the concentra-
tion camps of Bosnia – the case of ITN versus Living Marxism, Part I“, Journal of
Human Rights, Vol. 1, No. 1, pp. 1–33.
Campbell, David (2002b). „Atrocity, memory, photography: imagining the concentra-
tion camps of Bosnia – the case of ITN versus Living Marxism, Part II“, Journal of
Human Rights, Vol. 1, No. 2, pp. 143–172.
Campbell, David (1999a). „Apartheid Cartography: the political anthropology and
spatial effects of international diplomacy in Bosnia“, Political Geography, Vol. 18,
pp. 395–435.
Campbell, David (1999b). „Contra Wight: the errors of premature writing“, Review of
International Studies, Vol. 25, pp. 317–321.
Campbell, David (1998). National Deconstruction: Violence, Identity, and Justice in Bos-
nia. Minneapolis: University of Minnesota Press.
Campbell, David (1998). „MetaBosnia: narratives of the Bosnian War“, Review of Inter-
national Studies, Vol. 24, pp. 261–281.
Campbell, John C. (1967). Tito’s separate road – America and Yugoslavia in World Poli-
tics. New York: Harper Row.
Caplan, Richard (2005). International Governance of War-Torn Territories: Rule and
Reconstruction. Oxford and New York: Oxford University Press.
Cesarec, A. (1923). „Stjepan Radić u Jugoslaviji“, Književna republika, br. 2–3, knj. 1.
Chilton, Paul (2006). Analysing Political Discourse: Theory and Practice. London and
New York: Routledge.
Chomsky, Noam (1970). „Notes on Anarchism“. U: Daniel Guérin, Anarchism: From The-
ory to Practice, 1970, http://www.chomsky.info/articles/1970----.htm, pristupljeno
9. marta 2008.
Chossudovsky, Michel (1996). „Dismantling Yugoslavia; Colonizing Bosnia“, Covert
Action, No. 56, Spring 1996. (elektronska verzija: http://www.hartford-hwp.com/
archives/62/022.html, pristupljeno 12. III 2008).
Cigar, Norman (1995). Genocide in Bosnia: The Policy of „Ethnic Cleansing“. College Sta-
tion: Texas A and M University Press.
Cohen, Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008). State Collapse in South-Eastern
Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette, IN: Pur-
due University Press.
Cohen, Lenard J. (2008). „Disintegrative Synergies and the Dissolution of Socialist Fed-
erations: Yugoslavia in Comparative Perspective“. In: Cohen Lenard J., Dragović-
Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives
on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette, IN: Purdue University Press.
Cohen, Lenard J., 2002. Serpent in the Bosom, The Rise and Fall of Slobodan Milošević.
Boulder, Colorado: Westview Press.
Cohen, Lenard J. (1995). Broken Bonds: The Disintegration of Yugoslavia. Boulder, CO:
Westview Press.
Cohen, Philip J. (1996a). Serbia’s Secret War: Propaganda and Deceit of History. College
Station: Texas A and M University Press.
Cohen, Philip J. (1996b). „The Complicity of Serbian Intellectuals in Genocide in the 1990s“.
In: Cushman, Thomas, Meštrović Stjepan (ed.) (1996), This Time We Knew: Western
Responses to Genocide in Bosnia. New York and London: New York University Press.
Connor, Walker (1984). The National Question in Marxist-Leninist Theory and Strategy.
Princeton: Princeton University Press.
Conversi, Daniele (2003). „The Dissolution of Yugoslavia: Secession by the Centre?“. In:
Coakley John (ed.), The Territorial Management of Ethnic Conflict. London, Port-
land: Frank Cass.
Conversi, Daniele (2000). „Central secession: towards a new analytical concept? The
case of Yugoslavia“, Journal of Ethnic and Migration Studies, Vol. 26, No. 2, pp.
333–355.
Conversi, Daniele (1996). „Moral Relativism and Equidistance in British Attitudes to
the War in the Former Yugoslavia“. In: Cushman Thomas, Meštrović Stjepan (ed.)
(1996), This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia. New York and
London: New York University Press.
Cooper, Robert (2002). „The new liberal imperialism“, Observer, 7. IV 2002, http://www.
guardian.co.uk/world/2002/apr/07/1, pristupljeno 5. V 2011.
Crampton, Richard J. (2002). The Balkans: Since the Second World War. London: Long-
man.
Crawford, Beverly, Lipschutz Ronnie D. (ed.) (1998). The Myth of „Ethnic Conflict“: Pol-
itics, Economics and „Cultural“ Violence. Berkeley: University of California Press.
Crawford, Beverly (1998a). „Explaining Cultural Conflict in the ex-Yugoslavia: Institu-
tional Weakness, Economic Crisis, and Identity Politics“. In: Crawford Beverly and
Lipschutz Ronnie D. (ed.), The Myth of „Ethnic Conflict“. Berkeley: University of Cal-
ifornia Press, pp. 197–260.
Crawford, Beverly (1998b). „The Causes of Cultural Conflict: An Institutional Approach“.
In: The Myth of „Ethnic Conflict“. Berkeley: University of California Press, pp. 3–43.
Crawford, Beverly (1998c). „The Causes of Cultural Conflict: Assessing the Evidence“.
In: Crawford Beverly and Lipschutz Ronnie D. (ed.), The Myth of „Ethnic Conflict“.
Berkeley: University of California Press, pp. 513–561.
Crnobrnja, Mihailo (1996). The Yugoslav Drama. London and New York: I. B. Tauris
Publishers.
Cushman, Thomas, Meštrović Stjepan (ed.) (1996). This Time We Knew: Western
Responses to Genocide in Bosnia. New York and London: New York University Press.
Čar-Drnda, Hatidža (2003). „Historijska literatura o vakufima – 1990–2001. godina“. U:
Redžić Enver (2003), Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 1990–2000:
naučni skup, Sarajevo, 30. i 31. oktobar 2001. Sarajevo : Akademija nauka i
umjetnosti Bosne i Hercegovine (elektronsko izdanje, http://www.anubih.
ba/speceditions/socialspeceditions/fulltext/social36.pdf, pristupljeno 20. IX
2008).
Čavoški, Kosta (2006). Badingova protiv Badingove: Dva lica istog pisca u slučaju Slobo-
dana Miloševića. Beograd: „Nikola Pašić“.
Čendler, Dejvid (2001). „Zapadna intervencija i dezintegracija Jugoslavije“. U: Degra-
dirana moć, (ur.) Hemond Filip i Herman Edvard, Beograd: Plato.
Čomski, Noam (2000). Novi humanistički militarizam: lekcije Kosova. Beograd: „Filip
Višnjić“.
Čomski, Noam (1995) Šta to u stvari hoće Amerika. Beograd: Institut za političke studije.
Ćorović, Vladimir (2005). Ilustrovana istorija Srba (6 tomova). Beograd: Narodna knjiga
i Politika.
Ćosić, Dobrica (2004). Piščevi zapisi (1992–1993). Beograd: „Filip Višnjić“.
Ćurak, Nerzuk (2006). Obnova bosanskih utopija. Sarajevo–Zagreb: Synopsis.
Daalder, Ivo H., O’Hanlon Michael E. (2000). Winning Ugly: NATO’s War to Save Kosovo.
Washington: Brookings Institution.
Dedijer, Vladimir, Miletić Antun (1990). Genocid nad Muslimanima. Sarajevo: Svjetlost.
Deichmann, Thomas (1997). „Picture that fooled the world“. LM, Issue 97, http://web.
archive.org/web/19991110185707/www.informinc.co.uk/LM/LM97/LM97_Bos-
nia.html, pristupljeno 19. III 2008.
Dejzings, Ger (2005). Religija i identitet na Kosovu. Beograd: XX vek.
Denitch, Bogdan (1993). „A Personal Report: The Last Days of Yugoslavia“. In: Ali Rabia
and Lifschultz Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War.
Stony Creek: The pamphleteer’s Press Inc.
Dimić, Ljubodrag (1996). Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije (1. tom). Beograd:
Stubovi kulture.
Dimitrijević, Vojin (1996). „Sukobi oko Ustava iz 1974“. U: Popov Nebojša (pr.) Srpska
strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamćenju. Beograd: „Republika“.
Dixon, Paul (2003). „Victory by Spin? Britain, the US and the Propaganda War over Kos-
ovo“. Civil Wars, Vol. 6, No. 4, pp. 83–106.
Dmitryev, Franklin (2001). „Depleted Uranium“, News and Letters, http://www.news-
andletters.org/Issues/2001/Jan-Feb/1.01_uranium.htm, pristupljeno 26. III 2008.
Dobbins, James F. (2003–04). „America’s Role in Nation-Building: From Germany to
Iraq“. Survival, Vol. 45, No. 4.
Donia, Robert (2006). Sarajevo: A Biography. London: Hurst and Co.
Doubt, Keith (2003). Sociologija nakon Bosne. Sarajevo: Buybook.
Dragosavac, Dušan (1985). Zbivanja i svjedočenja. Zagreb: Globus.
Dragović-Soso, Jasna (2008). „Why Did Yugoslavia Disintegrated? An Overview of Con-
tending Explanations“. In: Lenard J. Cohen and Jasna Dragović-Soso. State Col-
lapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration.
West Lafayette, IN: Purdue University Press.
Dragović-Soso, Jasna (2004). ’Spasioci nacije’: Intelektualna opozicija Srbije i oživljavanje

nacionalizma. Beograd: Fabrika knjiga.
Džonston, Dajana (2005). Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada. Beograd:
Izdavački grafički atelje „M“.
Džonston, Dajana (2001). „Novi krstaški pohod“. U: Degradirana moć, (ur.) Hemond
Filip i Herman Edvard, Beograd: Plato.
Džuda, Tim (2003). Srbi: Istorija, mit i razaranje Jugoslavije. Beograd: Dan Graf.
Džuda, Tim (2002). Kosovo: Rat i osveta. Beograd: B92.
Pristupljeno 1. II 2006.
Đokić, Dejan (ed.) (2003). Yugoslavism: Histories of a Failed Idea 1918–1992, London:
Hurst and Company.
Đilas, Aleksa (1990). Osporavana zemlja: Jugoslovenstvo i revolucija. Beograd: Književne
novine.
Đurđev, Branislav (2004). „Koliko dece treba Srbiji?“, Stanovništvo, No. 1–4, str. 29–44.
Đurić, Vladimir, Ćurčić Slobodan, Kicošev Saša (1995). „The Ethnic Structure of the Pop-
ulation in Vojvodina“. In: The Serbian Question in the Balkans. Beograd: Faculty of
Geography (elektronska verzija: http://www.rastko.org.yu/istorija/srbi-balkan/
djuric-curcic-kicosev-vojvodina.html, pristupljeno 20. V 2008).
Ekmečić, Milorad (2000). „Historiography By the Garb Only“. http://www.kosovo.net/
nmalk9.html. Ekmečić, Milorad (1995). „Shorter history“, DIALOGUE 15, Paris 1995,
Noel Malcolm, Bosnia. A Short History, Macmillan, London 1994, pp 332, http://
www.kosovo.net/nmalk9.html, pristupljeno 2. II 2008.
Ekmečić, Milorad (1989). Stvaranje Jugoslavije 1790–1918. Beograd: Prosveta.
Elijas, Norbert (2001). Proces civilizacije: Sociogenetička i psihogenetička istraživanja.
Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Emmert, Thomas A. (2003). „A Crisis of Identity: Serbia at the End of the Century“. In:
Norman Naimark, and Holly Case (ed.), Yugoslavia and Its Historians. Stanford:
Stanford University Press.
Entman, Robert M. (1993). „Framing: Toward Clarification of a Fractured Paradigm“,
Journal of Communication, (Autumn 1993), 43, 4, pp. 51–58.
Filipović, Muhamed (2003). Bosna i Hercegovina u okovima nacionalizma: uloga nacion-
alnih ideja, nacionalnih političkih ideologija i politika u državnom i ustavnopravnom
razboju Bosne i Hercegovine tokom XX stoljeća. Sarajevo: Svjetlost.
Filipović, Muhamed (2002). Pitanje odgovornosti za rat u Bosni i Hercegovini 1992–1996.
godine. Sarajevo: Svjetlost.
Fine, John V. A. Jr. (2006). „When Ethnicity Did not Matter in the Balkans: A Study of
Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and
Early-Modern Periods“. Ann Arbor: University of Michigan Press.
Fine, John V. A. (2003). „Heretical Thoughts about the Postcommunist Transition in the
Once and Future Yugoslavia“. In: Norman Naimark and Holly Case (ed.), Yugosla-
via and Its Historians, Stanford: Stanford University Press.
Fine, John V. A. (1996). „The Medieval and Ottoman Roots of Modern Bosnian Society“.
In: Pinson Mark (ed.), The Muslims of Bosnia-Herzegovina: Their Historic Develop-
ment from the Middle Ages to the Dissolution of Yugoslavia. Cambridge, Massachu-
setts: Harvard University Press.
Fine, John V. A. Jr. (1987). „The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late
Twelfth Century to the Ottoman Conquest“. Ann Arbor: University of Michigan Press.
Fine, John V. A. Jr. (1983). „The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth
to the Late Twelfth Century“. Ann Arbor: University of Michigan Press.
Fink, Shery (1996). „The Anti-Genocide Movement on American College Campuses: A
Growing Response to the Balkan War“. In: Cushman Thomas, Meštrović Stjepan
(ed.) (1996), This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia. New
York and London: New York University Press.
Finkelstein, Norman (2003).The Holocaust Industry: Reflections on the Exploitation of
Jewish Suffering. London: Verso.
Ford, Chris (1999). „Supporting Kosova’s struggle for self-determination“, News and
Letters, http://www.newsandletters.org/Issues/1999/May/5.99_cford.htm, pris-
tupljeno 26. III 2008.
Foucault Michel (1994). Znanje i moć. Zagreb: Globus.
Fueredi, Frank (1992). „Cleansing the Holocaust“. LM, Issue 48, http://classic-web.
archive.org/web/20000523110812/www.informinc.co.uk/LM/LM48/LM48_Holo.
html, pristupljeno 1. IV 2008.
Gabrič, Aleš (2004). „The National Question in Yugoslavia in the Immediate Post-War
Period“. In: Fischer, Jasna, Gabrič Aleš, Gibianskii Leonid J., Klein Edith S., Preus-
sen Ronald W. (ed.), Jugoslavia v hladni vojni/Yugoslavia in the Cold War. Ljubljana:
Inštitut za novejšo zgodovino, Ljubljana, University of Toronto.
Gagnon, Jr. V. P. (2004). The Myth of Ethnic War: Serbia and Croatia in the 1990s. Ithaca
and London: Cornell University Press.
Gallagher, Tom (2004). „Milošević, Serbia, and the West during the Yugoslav Wars
1991–1995“. In: Hammond, Andrew, The Balkans and the West, London: Ashgate.
Gelner, Ernest (1997). Nacije i nacionalizam. Novi Sad: Matica srpska.
Glaurdić, Josip (2010). „Review Essay: Charles Ingrao and Thomas A. Emmert, eds.
Confronting the Yugoslav Controversies: A Scholars’ Initiative. West Lafayette“,
IN: Purdue University Press“. East European Politics and Societies, Vol. 24, No. 2,
pp. 294–309.
Gleni, Miša (2002). Pad Jugoslavije: Treći balkanski rat. Beograd: Samizdat B92.
Gligorijević, Branislav (1992). Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje. Beograd: Insti-
tut za savremenu istoriju.
Goldhagen, Daniel J. (1998). Hitlerovi dobrovoljni dželati – obični Nemci i holokaust.
Beograd: B92.
Goldstein, Ivo i Slavko (200?) „Srbi i Hrvati u Narodnooslobodilačkoj borbi u Hrvat-
skoj“, http://www.cpi.hr/download/links/hr/7243.pdf, pristupljeno 20. VIII 2008.
Goldsvorti Vesna (2003). „Invencija i in(ter)vencija: retorika balkanizacije“. U: Bjelić

Dušan, Savić Obrad. Balkan kao metafora: Između globalizacije i fragmentacije.
Beograd: Beogradski krug.
Golubić, Stjepko, Campbell Susan, Golubić Thomas (1993). „How Not to Divide the
Indivisible“. In: Ali Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writ-
ings on the Balkan War. Stony Creek: The pamphleteer’s Press Inc.
Gordi, Erik (2001). Kultura vlasti u Srbiji: Nacionalizam i razaranje alternativa. Beograd.
Samizdat B92.
Gordy, Eric (2008). „Destruction of the Yugoslav Federation: Policy or Confluence of
Tactics“. In: Cohen Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in
South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafay-
ette, IN: Purdue University Press.
Gow, James (2003). The Serbian Project and Its Adversaries: A Strategy of War Crimes.
London: Hurst and Company.
Gow, James (1997). Triumph of the Lack of Will: International Diplomacy and the Yugo-
slav War. London: Hurst and Company.
Gow, James (1992). Legitimacy and the Military: The Yugoslav Crisis. New York: St Mar-
tin’s Press.
Gowan, Peter (1999). „The Twisted Road to Kosovo (Part I)“, Labour Focus on Eastern
Europe, No. 62. (elektronska verzija: http://labourfocus.gn.apc.org/Twisted.html,
pristupljeno 10. februara 2005).
Grmek, Mirko, Gjidara Marc et Simac Neven (2002). Le nettoyage ethnique: documents
historiques sur une idéologie serbe. Paris: Fayard.
Guskova, Jelena (2003). Istorija jugoslovenske krize 1990–2000 (2 toma). Beograd. IGAM.
Gutman, Roy (1993). A Witness to Genocide: The First Inside Account of the Horrors of
’Ethnic Cleansing’ in Bosnia. Shaftesbury, Dorset and Rockport, Massachusetts
and Brisbane, Queensland: Element.
Hadžić, Miroslav (2004). Jugoslovenska Narodna Agonija. Beograd: Dan Graf i Centar
za civilno-vojne odnose.
Halpern, Džoel M., Kaidikel Dejvid A. (2002). Susedi u ratu: Jugoslovenski etnicitet, kul-
tura i istorija iz ugla antropologa. Beograd: Samizdat B92.
Hammond, Andrew (2004). The Balkans and the West. London: Ashgate.
Hansen, Lene (2006). Security as Practice: Discourse analysis and the Bosnian War. Lon-
don and New York: Routledge.
Hasting, Adrian (2003). Gradnja nacionaliteta. Sarajevo i Rijeka: Buybook i Adamić.
Hastings, Adrian (1999). „Special peoples“. Nations and Nationalism, Vol. 5, No. 3, pp.
381–396.
Haupt, Heinz-Gerhard (2004). Sporo probijanje komparativne historije. Zagreb: Golden
Marketing i Tehnička knjiga.
Haupt, Heinz-Gerhard, Kocka Juergen (2004). „Historijska poredba: metode, zadaci
i problemi“. U: Uvod u komparativnu historiju, Zagreb: Golden Marketing i
Tehnička knjiga.
Hawel, Marcus (2006). Die normalisierte Nation: Zum Verhaeltnis von Vergangenheits-
bewaeltigung und Aussenpolitik. Universitaet Hannover (doktorska disertacija).
http://deposit.ddb.de/cgi-bin/dokserv?idn=979810248&dok_var=d1&dok_
ext=pdf&filename=979810248.pdf , pristupljeno 10. VIII 2008.
Hechter, Michael (2000). Containing Nationalism. Oxford: Oxford University Press.
Hejden, Robert (2003). Skice za podeljenu kuću: Ustavna logika jugoslovenskih sukoba.
Beograd: Samizdat B92.
Held, Dejvid (1997). Demokratija i globalni poredak: Od moderne države ka kosmopolit-
skoj vladavini. Beograd: „Filip Višnjić“.
Hemlin, Dejvid V. (2001). Teorija saznanja. Nikšić: Jasen.
Hemond, Filip, Herman Edvard (pr.) (2001). Degradirana moć: mediji i kosovska kriza.
Beograd: Plato.
Herman, Edward S. (2008). „The New York Times on the Kosovo Crisis: A tale of bias
and misreporting“, February, 01 2008, ZNet, http://www.zcommunications.org/
zmag/viewArticle/16303, pristupljeno 16. III 2008.
Herman, Edward S. (2007). „Genocide Inflation is the Real Human Rights Threat: Yugo-
slavia and Rwanda“, October 26, 2007, http://musictravel.free.fr/political/politi-
cal75.htm, pristupljeno 12. III 2008.
Herman, Edward S. et all. Srebrenica and the politics of war crimes, http://www.sre-
brenica-report.com/index.htm, pristupljeno 28. III 2008.
Herman, Edward S. (2001). „Comment on Paul Hockenos’ Review of Books on the Bal-
kans“, ZNet, http://www.zmag.org/balkanwatch/herman_hockenos.htm, pristu-
pljeno 10. I 2005.
Hitchens, Christopher (1993). For the Sake of Argument. London: Verso.
Hitchens, Christopher (1993). „Appointment in Sarajevo: Why Bosnia Matters“. In: Ali
Rabia and Lifschultz, Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan
Hoare, Attila Marko (2008a). „Self-determinaton: Are we hypocrites or anti-impe-
rialists?“. Blog M. A. Hora, http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/03/03/
self-determinaton-are-we-hypocrites-or-anti-imperialists/, pristupljeno 19.
III 2008.
Hoare, Attila Marko (2008b). „What do the figures for the Bosnian war-dead tell us?“
http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/01/04/ Blog M. A. Hora, pristupljeno 27.
III 2008.
Hoare, Attila Marko (2008c). „Is it really true that ’East Timor was worse than Bosnia
or Kosovo’?“. Blog M. A. Hora, http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/01/,
pristupljeno 27. III 2008.
Hoare, Attila Marko (2005). „Left Revisionists“, 29. XII 2005, http://srebrenica-geno-
cide.blogspot.com/2005/12/left-revisionists_113591858999118452.html, pris-
tupljeno 24. III 2008.
Hoare, Attila Marko (2003). „Genocide in the former Yugoslavia: a critique of left revi-
sionism’s denial“, Journal of Genocide Research, V. 5, No. 4, pp. 543–563.
Hoare, Attila (1997). „The Croatian Project to Partition Bosnia-Hercegovina, 1990–

1994“, East European Quarterly, Vol. XXXI, No. 1, pp. 121–138.
Hoare, Attila Marko (1993). „Yugoslavia – the Acid Test“, http://www.isg-fi.org.uk/spip.
php?article196, pristupljeno 10. IV 2008.
Hodson, R. and Sekulić D. and Massey G. (1994). „National Tolerance in the Former
Yugoslavia“. American Journal of Sociology, 99/6.
Holbrooke, Richard (1998). Završiti rat. Sarajevo: Šahinpašić.
Honig, Vilem Jan, Bot Norbert (1997). Srebrenica: Svedočanstvo o jednom ratnom
zločinu. Beograd: Radio B92.
Hroch, Miroslav (1979). „Oblikovanje modernih nacija i nacionalni pokret 19. stoljeća“,
Časopis za suvremenu povijest, XI/1, pp. 23–40.
Hudis, Peter (1999a). „NATO bombing of Serbia allows Milosevic to intensify geno-
cide in Kosova“, News and Letters, April 1999, http://www.newsandletters.org/
Issues/1999/April/4.99_lead.htm, pristupljeno 26. III 2008.
Hudis, Peter (1999b). „Chomsky ignores lessons of wars in Kosova“, News and Letters,
December 1999. http://www.newsandletters.org/Issues/1999/Dec/12.99_chom-
sky.htm, pristupljeno 26. III 2008.
Hume, Mick (Eddie Veale) (1992a). „Serbs: the new ’white niggers’“. LM, Issue 45, http://
classic-web.archive.org/web/20000310124526/www.informinc.co.uk/LM/LM45/
index.html, pristupljeno 11. V 2011.
Hume, Mick (1992b). „Who’s next? (Editorial)“, LM, Issue 46, http://classic-web.archive.
org/web/20000516160631/www.informinc.co.uk/LM/LM46/LM46_Editorial.html,
pristupljeno 11. V 2011.
Huntington, Samuel P. (1993). „The Clash of Civilisations?“, Foreign Affairs, Vol. 72, No.
3, pp. 22–49.
Ilić, Vladimir (1999). „Social and Political Consciousness of Protest Participants“. In:
Lazić Mladen (ed.), Protest in Belgrade: Winter of Discontent. Budapest and New
York: Central European University Press.
Ilić, Vladimir (1998). Oblici kritike socijalizma. Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka
„Žarko Zrenjanin“.
Ilić, Vladimir, Cvejić Slobodan (1997). Nacionalizam u Vojvodini. Zrenjanin: Gradska
narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“.
Ingrao, Charles, Emmert Thomas A. (2009). Confronting the Yugoslav Controversies: A
Scholars’ Initiative. Washington D. C. and West Lafayette: US Institute of Peace
Press and Purdue University Press.
Ingrao, Charles (2009). „Safe Areas“. In: Charles Ingrao and Thomas Emmert (ed.), Con-
fronting the Yugoslav Controversies. Washington D. C., West Lafayette: US Institute
of Peace Press and Purdue University Press.
Irvine, Jill (2008). „The Croatian Spring and the Dissolution of Yugoslavia“. In: Cohen
Lenard J, Dragović-Soso, Jasna (ed.) (2008), State Collapse in South-Eastern Europe:
New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette, IN: Purdue Uni-
versity Press.
Irvine, Jill (1996). State-Building and Nationalism in Croatia, 1960–1990. Washington:

The National Council for Soviet and East European Research.
Išek, Tomislav (2003). „Povijest Bosne i Hercegovine između događanja ’dugog’ i
’kratkog’ trajanja – prolaznosti i konstante“, u: Redžić E. (ur.), Istorijska nauka o
Bosni i Hercegovini u razdoblju 1990–2000: naučni skup, Sarajevo, 30. i 31. oktobar
2001. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, str. 13–20.
Izetbegović, Alija (2001). Sjećanja: autobiografski zapis. Sarajevo: Šahinpašić.
Jandrić, Berislav (2002).„Uloga Matice Hrvatske u događajima 1971. godine“. U: Hans-Georg
Fleck, Igor Graovac (eds.), Dijalog povijesničara – istoričara 7, Zagreb, 2002, str. 415–433.
http://www.cpi.hr/download/links/hr/7257.pdf, pristupljeno 20. VI 2008.
Janković, Dragoslav (1969). „Niška deklaracija: Nastajanje programa jugoslovenskog
ujedinjenja u Srbiji 1914. godine“. Istorija XX veka, Zbornik X, Beograd: Institut
za savremenu istoriju.
Jansen, Stef (2005). Antinacionalizam: Etnografija otpora u Beogradu i Zagrebu.
Beograd: XX vek i Beogradski centar za ljudska prava.
Jareb, Jere (1995). Pola stoljeća hrvatske politike 1895–1945. Zagreb: Institut za suvre-
menu povijest.
Janjetović, Zoran (2003). „Srbi, Hrvati i Vlasi“. U: Hans-Georg Fleck, Igor Graovac (eds.),
Dijalog povijesničara- istoričara 8, Zagreb 2004, str. 97–113.
//www.cpi.hr/download/links/hr/7276.pdf , pristupljeno 20. VI 2008.
Jović, Borisav (1996). Poslednji dani SFRJ. Kragujevac: Prizma.
Jović, Dejan (2008). „The Slovenian-Croatian Confederal Proposal: A Tactical Move or
an Ultimate Solution?“ In: Cohen Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008), State
Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration.
West Lafayette, IN: Purdue University Press.
Jović, Dejan (2003). Jugoslavija – država koja je odumrla. Beograd: Fabrika knjiga, B92.
Judah, Tim (1997). „The Serbs: The Sweet and Rotten Smell of History“, Daedalus (Sum-
mer 1997), Vol. 126, No. 3, pp. 23–45.
Juhas, Georgieska Ljiljana (pr.) (2005). Sveti Sava: Sabrana dela. Beograd: Narodna
knjiga i Politika.
Kadijević, Veljko (2010). Protiv udar: moje viđenje raspada Jugoslavije. Beograd: „Filip
Višnjić“.
Kalberg, Stephen (1994). Max Weber’s Comparative-Historical Sociology. Chicago and
Cambridge: The University of Chicago Press and Polity Press.
Kaldor, Mary (2005). Novi i stari ratovi: organizovano nasilje u globalizovanoj eri.
Beograd: Beogradski krug.
Kamberović, Husnija (2003). „Nova istraživanja o strukturi begovskih zemljišnih pos-
jeda u BiH u vremenu austrougarske uprave“. U: Redžić Enver (2003), Istorijska
nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 1990–2000: naučni skup, Sarajevo, 30. i 31.
oktobar 2001. Sarajevo : Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ele-
ktronsko izdanje, http://www.anubih.ba/speceditions/socialspeceditions/full-
text/social36.pdf, pristupljeno 20. IX 2008).
Kaplan, Robert D. (2004). Balkanski duhovi. Beograd: DanGraf.

Kecmanović, Dušan (2001). Etnička vremena. Beograd: XX vek.
Kenedi, Pol (1999). Uspon i pad velikih sila – ekonomska promena i ratovanje od 1500.
do 2000. godine. Podgorica i Beograd: CID i Službeni list SRJ.
Klemenčič, Matjaž (2009). „The International Community and the FRY/Belligerents,
1989–1997“. In: Charles, Ingrao and Thomas Emmert (ed.), Confronting the Yugo-
slav Controversies. Washington D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press
and Purdue University Press.
Kljakić, Ljubomir (2010). „Evropska unija kao ’meka imperija’ i Srbi“. Nacionalni interes,
VI/3, str. 427–468.
Kočović, Dragoljub (2005). Sahrana jednog mita: žrtve Drugog svetskog rata u Jugo-
slaviji. Beograd: Otkrovenje.
Kofman, Daniel (1996). „Israel and the War in Bosnia“. In: Cushman Thomas, Meštrović
Stjepan (ed.) (1996), This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia.
New York and London: New York University Press.
Ković, Miloš (2010). „Robert Vilijam Siton-Votson u zagrebačkoj Novoj Evropi“. U:
Marko Nedić i Vesna Matović (ur.), Nova Evropa 1920–1941. Beograd: Institut za
književnost i umetnost.
Ković, Miloš (2007). Dizraeli i Istočno pitanje. Beograd: Clio.
Krizman, B. (1961). „Srpska vrhovna komanda u danima raspada Austro-Ugarske 1918“.
Historijski zbornik, g. XIV, br. 1–4, str. 167–216.
Kržišnik-Bukić, Vera (2003). „Paralele s konceptualizacijama bosanske nacije s kraja 19. i s
kraja 20. stoljeća“. U: Redžić Enver (2003), Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdo-
blju 1990–2000: naučni skup, Sarajevo, 30. i 31. oktobar 2001. Sarajevo : Akademija
nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (elektronsko izdanje, http://www.anubih.
ba/speceditions/socialspeceditions/fulltext/social36.pdf, pristupljeno 20. IX 2008).
Kurspahić, Kemal (1993). „Letter From Sarajevo: Is There a Future?“ In: Ali Rabia and
Lifschultz Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War. Stony
Creek: The pamphleteer’s Press Inc.
Kuljić, Todor (2006). Kultura sećanja: Teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti. Beograd:
Čigoja štampa.
Kuljić, Todor (2002). Prevladavanje prošlosti: uzroci i pravci promene slike istorije krajem
XX veka. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava.
Kuljić, Todor (1998). Tito: sociološko-istorijska studija. Beograd: Institut za političke studije.
Kuljić, Todor, (1983). Teorije o totalitarizmu. Beograd: Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije.
Kursar, Tonči (1996). „Jere Jareb: Pola stoljeća hrvatske politike 1895–1945“. Politička
misao, Vol. XXXIII, No. 5, str. 191–196.
Lampe, John (2000). Yugoslavia as History: Twice there was a country. Cambridgde, MA:
Cambridge University Press.
Lazić, Mladen (2005). „Autoritarnost i nacionalizam kao mobilizacijske pretpostavke
sukoba na području Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije“. U: Lazić
Mladen: Promene i otpori. Beograd: „Filip Višnjić“.
Lazić, Mladen (ed.) (1999). Protest in Belgrade: Winter of Discontent. Budapest and New
York: Central European University Press.
Lazić, Mladen (1994). „Društveni činioci raspada Jugoslavije“, Sociološki pregled, Vol.
XXVIII, No. 2, str. 155–166.
Libal, Michael (1997). The Limits of Persuasion: Germany and the Yugoslav Crisis, 1991–
1992. Westport: Praeger.
Linz, Juan, Stepan Alfred (1996). Problems of Democratic Transition and Consolidation:
Southern Europe, South America, and Post Communist Europe. Baltimore: Johns
Hopkins University.
Linz, Juan, Stepan Alfred (1992). „Political Identities and Electoral Sequences: Spain,
the Soviet Union, and Yugoslavia“. Daedalus, Vol. 121, No. 2, pp. 123–139.
Longinović, Tomislav Z. (2003). „Vampiri poput nas: gotske maštarije i ’Srbi’“. U: Bjelić
Dušan, Savić Obrad (2003). Balkan kao metafora: Između globalizacije i fragment-
acije. Beograd: Beogradski krug.
Lukic Reneo, Lynch Alien (1996). Europe from the Balkans to the Urals: The Disintegra-
tion of Yugoslavia and the Soviet Union. Oxford–New York: SIPRI and Oxford Uni-
versity Press.
Lydal, Harol (1989). Yugoslavia in Crisis. Oxford: Clarendon Press.
Madžar, Ljubomir (1990). Suton socijalističkih privreda. Beograd: Ekonomika i Institut
ekonomskih nauka.
Magaš, Branka (2003). „On Bosnianness“. Nations and Nationalism, Vol. 9, No. 1, pp.
19–23.
Magaš, Branka (1993). The Destruction of Yugoslavia: Tracking the Breakup, 1980–92.
London and New York: Verso.
Mahmutćehajić, Rusmir (2002). Subotnji zapisi: s političkih razmeđa. Sarajevo: Buybook.
Makara, Petar (2006). „Quotations from Islamic Declaration by Alija Izetbegovic“. U:
„Who was Alija Izetbegovic? Moderate ’George Washington’ of Bosnia or Islam-
ist Murderer?“ http://www.tenc.net/bosnia/izet.htm#b, pristupljeno 20. IV 2008.
Malcolm, Noel (1998). Kosovo: A Short History. New York: New York University Press.
Malcolm, Noel (2002). Bosnia: A Short History. New York: New York University Press.
Mamula, Branko (2000). Slučaj Jugoslavija. Podgorica: CID.
Manhajm, Karl (1968). Ideologija i utopija. Beograd: Nolit.
Mann, Michael (2005). The Dark Side of Democracy: Explaining Ethnic Cleansing. Cam-
bridge: Cambridge University Press.
Marković, Mihailo (1994). „Uzroci razbijanja Jugoslavije“, Sociološki pregled, Vol. XXVIII,
No. 2, str. 205–213.
Marković, Mihailo (1971). „Struktura moći u jugoslovenskom društvu i dilema revolu-
cionarne inteligencije“, Praxis, g. VIII, str. 6.
Marković, Predrag J. (2004). „Komparativna iskustva raspada država u 20. veku“. U: Dij-
alog povjesničara – istoričara 9, (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb: Zak-
lada Friedrich Naumann. (elektronska verzija: http://www.cpi.hr/hr-7303_1–2_
plenarna_izlaganja.htm, pristupljeno 30. IX 2008).
Marković, Predrag J. (2000). „Titova shvatanja nacionalnog i jugoslovenskog identiteta”.

U: Dijalog povjesničara–istoričara 2, (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb:
Zaklada Friedrich Naumann. (elektronska verzija: http://www.cpi.hr/download/
links/hr/7897.pdf, pristupljeno 30. IX 2008).
Mazower, M. (2000). The Balkans. London: Weidenfeld and Nicolson.
McCarthy, Justin (2000). „Muslims in Ottoman Europe: Population from 1800 to 1912“.
Nationalities Papers, Vol. 28, No. 1, pp. 29–43.
McCarthy, Justin (1996). „Ottoman Bosnia, 1800–1878“. In: Pinson Mark, Bosnia-Herze-
govina: Tradition Betrayed. Pinson, Mark (ed.) (1996), The Muslims of Bosnia-Herze-
govina: Their Historic Development from the Middle Ages to the Dissolution of Yugo-
slavia. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press.
McVicar, John (2000). „The Scoop that Folded a Magazine“, The Punch, http://www.
true-facts.co.uk/articles/a0012.html, pristupljeno 11. V 2011.
Meier, Viktor (1999). Yugoslavia: A History of Its Demise. London and New York:
Routledge.
Mennecke, Martin, Markusen Erik (2004). „Genocide in Bosnia-Herzegovina“. In: Tot-
ten Samuel, Parsons, William S., Charny Israel W. (2004). Century of Genocide: Crit-
ical Essays and Eyewitness Accounts.
Mennecke, Martin (2004). „Genocide in Kosovo?“ In: Totten Samuel, Parsons William
S., Charny Israel W. (2004). Century of Genocide: Critical Essays and Eyewitness
Accounts.
Miclosich, Franc (2006). Monumenta Serbica: Spectantia Historiam Serbiae Bosnae
Ragusii. Beograd: Srpska školska knjiga i Filozofski fakultet.
Milić, Vojin (1996a). Sociološki metod (treće izdanje), Beograd: Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva.
Milić, Vojin (1996b). Društvena struktura i pokretljivost Jugoslavije: od druge polovine
1950-ih do sredine 1960-ih godina. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Milić, Vojin (1993). „Nauka kao predmet savremene srpske istoriografije“, Sociološki
pregled, Vol. XXVII, No. 1–4, str. 89–134.
Milić, Vojin (1986). Sociologija saznanja. Sarajevo: „Veselin Masleša“.
Mill, John Stuart (1862). Considerations on Representative Government. http://www.
gutenberg.org/dirs/etext04/conrg10h.htm, pristupljeno 4. V 2011.
Miller, Nick (2008). „Return Engagement: Intellectuals and Nationalism in Tito’s Yugo-
slavia“. In: Cohen Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in
South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafay-
ette, IN: Purdue University Press.
Miller, Nick (2002). „Mihiz in the Sixties: Politics and Drama between Nationalism and
Authoritarianism“, Nationalities Papers, Vol. 30, No. 4, pp. 603–621.
Miller, Nicholas J. (1999). „The Nonconformists: Dobrica Cosic and Mica Popovic Envi-
sion Serbia“, Slavic Review, Vol. 58, No. 3, pp. 515–536.
Milosavljević, Olivera (2004). „Fatalističko tumačenje razaranja Jugoslavije“, Status,
Vol. 2, str. 29–38.
Milosavljević, Olivera (2002). „Titov Jugosloven – nacionalni ili državni identitet“. U:

Dijalozi povjesničara–istoričara 7, (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb:
Zaklada Friedrich Naumann. (elektronska verzija: http://www.cpi.hr/download/
links/hr/7239.pdf, pristupljeno 30. IX 2008).
Milosavljević, Olivera (1996a). „Jugoslavija kao zabluda“. U: Popov Nebojša (pr.) (1996).
Srpska strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamćenju. Beograd–Zrenjanin:
„Republika“, Vikom grafik, Građanska čitaonica.
Milosavljević, Olivera (1996b). „Zloupotreba autoriteta nauke“. U: Popov Nebojša (pr.)
(1996). Srpska strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamćenju. Beograd–Zren-
janin: „Republika“, Vikom grafik, Građanska čitaonica.
Mitrović, Milovan M. (1994). „Raspad države i rat u Jugoslaviji“, Sociološki pregled, Vol.
XXVIII, No. 2, str. 189–203.
Mousavizadeh, Nader (ed.) (1996). The Black Book of Bosnia: the consequences of
appeasement. New York: A New Republic Book, BasicBooks.
Mirić, Jovan (1984). Sistem i kriza. Zagreb: CKD.
Mitrović, Andrej (1998). Vreme netrpeljivih: Politička istorija velikih država Evrope 1919–
1939. Podgorica: CID.
Mitrović, Momčilo (2005). „Etničko čišćenje kao strategija država na prostoru bivše
SFRJ“. Tokovi istorije, br. 1–2, str. 180–202.
Mousavizadeh, Nader (ed.). The Black Book of Bosnia: the consequences of appease-
ment. New York: A New Republic Book, Basic Books, 1996.
Munđiu, Pipidi Alina, Krastev Ivan (ur.) (2004). Nacionalizam posle komunizma: Naučene
lekcije. Beograd: Beogradski centar za političku izuzetnost.
Naimark, Norman, M., Case Holly (ed.) (2003). Yugoslavia ant Its Historians: Understand-
ing the Balkan Wars of the 1990s. Stanford: Stanford University Press.
Naimark, Norman M. (2002). Fires of Hatred: Ethnic Cleansing in Twentieth-Century
Europe. Cambridge, Massachusetts and London: Harvard University Press.
Nikezić, Marko (2003). Srpska krhka vertikala. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava
u Srbiji.
Oberschall, Anthony (2000). „The Manipulation of Ethnicity: From Ethnic Coopera-
tion to Violence and War in Yugoslavia“, Ethnic and Racial Studies, Vol. 23, No. 6,
pp. 982–1001.
Obrenović, Zoran (1992). Srbija i Novi poredak. Niš: Gradina.
Omerdić, Muharem (1996). „Deset genocida nad Bošnjacima“. U: Prilozi izučavanju
genocida nad Bošnjacima (1992–1995). Sarajevo: Rijaset IZ-e u BiH, Izdavačka
djelatnost El-Kalem, http://www.dzemat-oberhausen.de/index.php/tek-
stovi/agresija-i-genocid-u-bih/70-deset-genocida-nad-bonjacima-muharem-
omerdi
Palairet, Michael (2008). „The Inter-Regional Struggle for Resources and the Fall of
Yugoslavia“. In: Cohen, Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse
Pavković, Aleksandar, Radan Petar (2008). Stvaranje novih država: Teorija i praksa otce-
pljenja. Beograd: Službeni glasnik.
Pavković, Aleksandar (2003). „Jugoslovenske secesije u svetlu savremenih teorija“,
Nova srpska politička misao, Vol. X, No. 1–4, str. 339–357.
Pavković, Aleksandar (2002). „National Liberations in Former Yugoslavia: When Will
They End?“, East European Quarterly, Vol. XXXVI, No. 2, pp. 227–248.
Pavković, Aleksandar (2001). „Multiculturalism as a Prelude to State Fragmentation:
the Case of Yugoslavia“. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 3, No. 2,
pp. 131–143.
Pavković, Aleksandar (1998). „From Yugoslavism to Serbism: the Serb national idea
1986–1996“, Nations and Nationalism, Vol. 4, No. 4, pp. 511–528.
Pavlović, Ivana (2008). Predstavljanje raspada SFRJ u savremenim udžbenicima istorije,
u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i Srbiji. Beograd: Odeljenje za sociologiju Filozofskog
fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Pawlowska, Karina (2005). „Humanitarian Intervention: Transforming the Discourse“,
International Peacekeeping, Vol. 12, No. 4, str. 487–502.
Perović, Latinka (2003). „Na tragu srpske liberalne tradicije: ko su i šta su bili srpski lib-
erali sedamdesetih godina XX veka“. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava
u Srbiji. U: Nikezić Marko: Srpska krhka vertikala.
Perović, Latinka (1991). Zatvaranje kruga – Ishod političkog rascepa u SKJ 1971/72. Sara-
jevo: Svjetlost.
Pešić, Desanka (1983). Jugoslovenski komunisti i nacionalno pitanje (1919–1935).
Beograd: Rad.
Pešić, Vesna (1996b). „Rat za nacionalne države“. U: Popov Nebojša (pr.) (1996). Srpska
strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamćenju. Beograd–Zrenjanin: „Repub-
lika“, Vikom grafik, Građanska čitaonica.
Petranović, Branko (1993). Jugoslovensko iskustvo srpske nacionalne integracije.
Beograd: Službeni list SRJ.
Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918–1988 (3. tom). Beograd: Nolit.
Petrović, Petar Njegoš (1974). Gorski vijenac. Beograd i Cetinje: Prosveta i Obod.
Petrović, Ruža, Blagojević Marina (1989). Seobe Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metho-
hije. Beograd: SANU.
Petrović, Ruža (1985). Etnički mešoviti brakovi u Jugoslaviji. Beograd: Institut za
sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta.
Phillips, Joan (1992). „Yugoslavia: Who’s to blame?“ LM, Issue 46, http://classic-web.
archive.org/web/20000311220650/www.informinc.co.uk/LM/LM46/index.html,
Phillips, Joan (1993). „Breaking the Selective Silence“. LM, Issue 54, http://www.inform-
inc.co.uk/LM/LM54/LM54_Books.html, pristupljeno 1. IV 2008.
Pilipović, Radovan. „Manastir Rmanj u prošlosti i sadašnjosti“. Pravoslavlje. Beograd.
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/967/tekst/manastir-rmanj-u-proslosti-i-sadasn-
josti/print/lat, pristupljeno 17. IV 2008.
Pinson, Mark (ed.) (1996). The Muslims of Bosnia-Herzegovina: Their Historic Develop-
ment from the Middle Ages to the Dissolution of Yugoslavia. Cambridge, Massachu-
setts: Harvard University Press.
Popov, Čedomir (2007). Velika Srbija: stvarnost i mit. Sremski Karlovci i Novi Sad:
Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Popov, Nebojša (pr.) (1996). Srpska strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamćenju.
Beograd–Zrenjanin: „Republika“, Vikom grafik, Građanska čitaonica.
Posen, Barry (1993). „The Security Dilemma and Ethnic Conflict“. In: Michael Brown
(ed.), Ethnic Conflict and International Security. Princeton, NJ: Princeton Univer-
sity Press.
Purivatra, Atif (2001). „Predgovor“. U: Bojić Mehmedalija. Historija Bosne i Bošnjaka (VII–
XX vijek). Sarajevo: Šahinpašić.
Putinja, Filip i Stref-Fenar Žoslin (1997). Teorije o etnicitetu. Beograd: XX vek.
Quattrone, G. A., Jones E. E. (1980). „The Perception of Variability within Ingroups and
Outgroups: Implications for the Law of Small Numbers“, Journal of Personality
and Social Psychology, Vol. 38, str. 141–152.
Radić, Radmila (2002). Država i verske zajednice 1945–1970 (2 toma). Beograd: Insti-
tut za noviju istoriju Srbije.
Radojević, Mira (2003). „O federalizaciji Jugoslavije 1945. godine“. U: Dijalozi
povjesničara–istoričara 8 (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb: Zaklada
Friedrich Naumann (elektronska verzija: http://www.cpi.hr/download/links/
hr/7286.pdf, pristupljeno 30. IX 2008).
Radojević, Mira (1991). „Demokratska stranka o državnom preuređenju Kraljevine
Jugoslavije (1935–1941)“. Istorija XX veka, g. IX, br. 1–2, str. 37–63.
Ramet, Sabrina P. (2006). The Three Yugolavias: State-Building and Legitimation 1918–
2005. Bloomington and Washington: Indiana University Press and Woodrow Wil-
son Center Press.
Ramet, Sabrina P. (2005). Thinking about Yugoslavia: Scholarly Debates about the Yugo-
slav Breakup and the Wars in Bosnia and Kosovo. Cambridge: Cambridge Univer-
sity Press.
Ramet, Sabrina P. (1996). BalkanBabel: The Disintegration of Yugoslavia from the Death
of Tito to Ethnic Wars (second edition), Boulder, Colorado: Westwiew Press.
Ramet, Pedro (ed.) (1985). Yugoslavia in the 1980s. Boulder, CO: Westview Press.
Ramet, Pedro (1984). „Yugoslavia and the Threat of Internal and External Discontents“,
Orbis, Vol. 28, No, 1, pp. 103–121.
Redžić, Enver (2003). Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 1990–2000:
naučni skup. Sarajevo, 30. i 31. oktobar 2001. Sarajevo : Akademija nauka i umjet-
nosti Bosne i Hercegovine (elektronsko izdanje, http://www.anubih.ba/specedi-
tions/socialspeceditions/fulltext/social36.pdf, pristupljeno 20. IX 2008).
Redžić, Enver (2000). „Istoriografija o muslimanskoj naciji“, Prilozi, vol. 29, str. 233–244,
http://www.filg.uj.edu.pl/~wwwip/postjugo/files/176/muslimanska-nacija.pdf,
pristupljeno 29. IV 2011.
Rieff, David (1996). Slaughterhouse: Bosnia and the Failure of the West. New York: Simon
and Schuster.
Riesman, David (1996). „Western Responses to the Current Balkan War“. In: Cushman
Thomas, Meštrović Stjepan (ed.) (1996), This Time We Knew: Western Responses to
Genocide in Bosnia. New York and London: New York University Press.
Robinson, Richard (1971). „The Concept of Knowledge“, Mind, Vol. 80, No. 317, pp. 17–28.
Rogel Carole (1998). The Breakup of Yugoslavia and Its Aftermath. Westport, Conn: Gren-
qood Press.
Rot, Nikola, Havelka Nenad (1973). Nacionalna vezanost i vrednosti kod srednjoškolske
omladine. Beograd: Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta.
Rubinstein, William D. (2004). Genocide: A History. London and New York: Pearson and
Longman.
Rusinow, Denison (2008). „Reopening of the ’National Question’ in the 1960s“. In:
Cohen Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in South-East-
ern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette, IN:
Purdue University Press.
Rusinow, Denison (1978). The Yugoslav Experiment 1948–1974. Berkeley and Los Ange-
les: University of California Press.
Rusinow, Denison (1985). „Nationalities Policy and and the ’National Question’“. In:
Ramet Pedro (ed.) (1985), Yugoslavia in the 1980s. Boulder, CO: Westview Press.
Ryan, Linda (1996). „Bosnia: myths of multi-ethnicity“, LM, Issue 84, http://classic-web.
archive.org/web/20000414001200/www.informinc.co.uk/LM/LM86/index.html,
Sadkovich, James J. (2002). „Argument, Persuasion, and Anecdote: The Usefulness of
History to Understanding Conflict“, Polemos, Vol. 5, No. 1–2, pp. 33–49.
Sadkovich, James J. (1996). „The Former Yugoslavia, the End of the Nuremberg Era,
and the New Barbarism“. In: Cushman Thomas, Meštrović Stjepan (ed.) (1996),
This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia. New York and Lon-
don: New York University Press.
Said, Edward W. (1979). Orientalism. New York: Random House (Vintage).
Samardžić, Miroslav (2002). Zaštita nacionalnih manjina. Beograd: Centar za antiratnu
akciju.
Samardžić, Radovan (1971). Mehmed Sokolović. Beograd: Srpska književna zadruga.
Scheepers, P., Gijsberts M., Coenders M. (2002). „Ethnic Exclusionism in European
Countries: Public Opposition to Civil Rights for Legal Migrants as a Response to
Perceived Ethnic Threat“, European Sociological Review, Vol. 18, No. 1, pp. 17–34.
Schmitt, Carl (1943). Pojam politike i ostale rasprave. Zagreb: Matica hrvatska.
Schoepflin, George (1995). „Nationhood, communism and state legitimation“, Nations
and Nationalism, Vol. 1, No. 1, pp. 81–91.
Schoepflin ,George (1994). „Postcommunism: The Problems of Democratic Construc-
tion“, Daedalus, Journal of the American Academy of Arts and Science, Vol. 123,
No. 3, pp. 127–142.
Schoepflin, George (1985). „Political Decay in One-Party Systems in Eastern Europe:

Yugoslav Patterns“. In: Ramet Pedro. Yugoslavia in the 1980s. Boulder, CO: West-
view Press.
Schnapper, Dominique, 1996. Zajednica građana (o modernoj ideji nacije), Sremski Kar-
lovci i Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Sekulić, Duško, Šporer Željka, Hodson Randy, Massey Garth, Županov Josip (2004).
Sukobi i tolerancija: O društvenoj uvjetovanosti nacionalizma i demokracija. Zagreb:
Naklada Jesenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo.
Sekulić, Duško (1997). „The Creation and dissolution of the multinational state: the
case of Yugoslavia“, Nations and Nationalism, Vol. 3, No. 2, pp. 165–179.
Selesković, Momčilo (1996). Srbija u nemačkom javnom mnenju 1914–1918. Beograd:
Rad.
Sell, Louis (2002). Slobodan Milosevic and the Destruction of Yugoslavia. Durham and
London: Duke University Press.
Sell, Louis (2000). „The Serb Flight from Sarajevo: Dayton’s First Failure“, East Euro-
pean Politics and Societies, Vol. 14, No. 1, pp. 179–203.Sells, Michael (1996).
The Bridge Betrayed: Religion and Genocide in Bosnia. Berkeley: California Uni-
versity Press.
Selman, Mehmed (2000). „Posveta Ferhadiji džamiji“. Most, g. XXVI, br. 131 (42 – nova
serija). http://www.most.ba/042/090.htm, pristupljeno 30. IV 2011.
Semelin, Jacques. „What is genocide?“ European Review of History, Vol. 12, No. 1, pp.
81–89.
Shaw, Martin (2001). „The unfinished global revolution: intellectuals and the new poli-
tics of international relations“. Review of International Studies, Vol. 27, pp. 627–647,
http://nationalism.org/library/science/ir/shaw/shaw-ris-2001-27-04.pdf, pristu-
pljeno 12. V 2011.
Shaw, Martin (2000). „Mediating denial (Review of Hammond and Herman, eds.,
Degraded Capability: The Media and the Kosovo Crisis, 2000)“, http://martinshaw.
org/2009/12/12/review-of-hammond-and-herman-eds-degraded-capability-
the-media-and-the-kosovo-crisis-2000/, pristupljeno 12. V 2011.
Shoup, Paul (2008). „The Disintegration of Yugoslavia and Western Foreign Policy In
The 1980s“. In: Cohen, Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse
Shoup, Paul (1968). Communism and the Yugoslav National Question. New York and
London: Columbia University Press.
Silber, Lora, Litl Alan (1996). Smrt Jugoslavije. Beograd: B92.
Simić, Jasminka (2010). U potrazi za novom misijom: NATO i jugoslovenska kriza.
Beograd: Službeni glasnik.
Simms, Brendan (2003). Najsramniji trenutak: Britanija i uništavanje Bosne. Sarajevo–
Beograd: Buybook i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji u saradnji sa The
Bosnian Institute iz Londona.
Simms, Brendan (1996). „Bosnia: The Lesson of History?“ In: Cushman Thomas,
Meštrović Stjepan (ed.), This Time We Knew: Western Responses to Genocide in
Bosnia. New York and London: New York University Press.
Skalnik, Leff Carol (1997). The Czech and Slovak Republics: Nation Versus State. Boulder,
Colorado: Westview Press.
Skopljanac, Brunner Nena, Gredelj Stjepan, Hodžić Alija, Krištofić Branimir (ur.) (1999).
Mediji i rat. Beograd: Agencija ,,Argument“.
Smit, Antoni D. (1998). Nacionalni identitet. Beograd: XX vek.
Smith, Anthony D. (2000). The Nation in History, Historiographical Debates about
Ethnicity and Nationalism. Cambridge: Polity Press.
Smith, Anthony D. (1995). Nations and Nationalism in a Global Era. Cambridge:
Polity Press.
Smolar, Aleksandar (2000). „1989 – Die Vergessene Revolution?“. Transit.
Sobel, Richard (1996). „U.S. and European Attitudes toward Intervention in the Former
Yugoslavia: Mourir pour la Bosnie?“ In: Richard H. Ullman (ed.), The World and
Yugoslavia’s Wars: NY: A Council on Foreign Relations Book.
Sokolović, Džemal (2004). „The Intelligentsia and the Destruction of Bosnia: Unfin-
est Hour of Intellectuals“, http://www.kakanien.ac.at/rez/DSokolovic1.pdf,
pristupljeno 10. VIII 2008.
Stanković, Đorđe Đ. (1995). Nikola Pašić i Hrvati (1918–1923). Beograd: BIGZ
Stefanović, Đorđe (2009). „The Unintended Consequences of Ethnic Federalism: How
Yugoslav Communists Dug Their Own Graves“, Paper Presented at the Histori-
cal Sociology Regular Session, American Sociological Association, 104th Annual
Meeting, San Francisco, August 10, 2009.
Stiglmayer, Alexandra (1994). Mass Rape: The War Against Women in Bosnia-Herze-
govina. Lincoln, NE: University of Nebraska Press.
Stojanović, Svetozar (1995). Propast komunizma i razbijanje Jugoslavije. Beograd: „Filip
Višnjić“ i IFDT.
Stokes, Gale 2009. „Independence and the Fate of Minorities, 1991–1992“. In: Charles
Ingrao and Thomas, Emmert (ed.), Confronting the Yugoslav Controversies. Wash-
ington D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press and Purdue University
Press.
Stokes, Gale (2003). „Solving the Wars of Yugoslav Succession“. In: Norman Naimark,
Holly Case (ed.), Yugoslavia and Its Historians. Stanford: Stanford University Press.
Stokes, Gale, Lampe John, Rusinow Denison, Mostov Julie (1996). „Instant History:
Understanding the Wars of Yugoslav Succession“, Slavic Review, Vol. 55, No. 1,
pp. 136–160.
Stokes, Gale (1993). The Walls Came Tumbling Down: The Collapse of Communism in
Eastern Europe. New York and Oxford: Oxford University Press.
Sutu, Žorž-Anri (2001). Neizvestan savez: Istorija Evropske zajednice. Beograd: Clio.
Sveti, Sava (2005). Sabrana dela. U: Juhas Georgieska Ljiljana (pr.) (2005). Sveti Sava:
Sabrana dela. Beograd: Narodna knjiga i Politika.
Tabeau, Ewa, Bijak Jakub (2005). „War-related Deaths in the 1992–1995 Armed Con-
flicts in Bosnia-Herzegovina: A Critique of Previous Estimates and Recent Results“,
European Journal of Population, Vol. 21, pp. 187–215.
Tajfel, Henry (1981). Human Groups and Social Categories. Cambridge and New York:
Cambridge University Press.
Tanner, Marcus (2001). Croatia: A Nation Forced in War. New Haven and London: Yale
University Press.
Tejlor, A. J. P. (1990). Habsburška monarhija 1809–1918. Zagreb: Znanje.
Thomas, Raju (ed.) (2003). Yugoslavia Unraveled: Sovereignty, Self-Determination, Inter-
vention. Lanham: Lexington Books.
Thompson, Mark (1993). „The Final Solution of Bosnia-Hercegovina“. In: Ali Rabia and
Lifschultz Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War. Stony
Creek: The pamphleteer’s Press Inc.
Tili, Čarls (1997). Suočavanja sa društvenom promenom: Makro društvene strukture,
procesi i komparacije. Beograd: Filip Višnjić.
Todorova, Marija (1999). Imaginarni Balkan. Beograd: XX vek.
Tompson, Mark (1995). Proizvodnja rata: mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Beograd: Član 19, Medija centar i B92.
Totten, Samuel, Parsons William S., Charny Israel W. (2004). Century of Genocide: Criti-
cal Essays and Eyewitness Accounts. New York: Taylor and Francis Group.
Ullman, Richard (ed). The World and Yugoslavia’s Wars. New York: Council on Foreign
Relations Book.
Vahtel, Baruh Endru (2001). Stvaranje nacije, razaranje nacije: književnost i kulturna poli-
tika u Jugoslaviji. Beograd: Stubovi kulture.
Valerštajn, Imanuel (2005). Posle liberalizma. Beograd: Službeni glasnik.
Van Dijk, Teun (1995). „Discourse Analysis as Ideology Analyis“. In: C. Schäffner and A.
Wenden (eds.), Language and Peace (pp. 17–33). Aldershot: Dartmouth Publishin.
http://www.discourses.org/OldArticles.html, pristupljeno 22. XII 2006.
Van Dijk, Teun (1995). „The Mass-Media Today: Discourses of Domination or Diversity“.
Javnost/The Public (Ljubljana), 2(2), 1995, pp. 27–45.
Van Dijk, Teun (1985). „Structures of News in the Press“. In: van Dijk (ed.), Discourse and
Communication. Berlin: De Gruyter, 1985, pp. 69–93. http://www.discourses.org/
OldArticles/Structures%20of%20news%20in%20the%20press.pdf, pristupljno 22.
XII 2006.
Veber, Maks (1976). Privreda i društvo, Beograd: Prosveta.
Vlajčić, Gordana (1987). Jugoslavenska revolucija i nacionalno pitanje (1919–1927)
(drugo dopunjeno izdanje). Zagreb: Globus.
Vucinich, Wayne S. (1969). „Nationalism and Communism“ in Wayne Vucinich, Con-
temporary Yugoslavia. Berkeley: University of California Press.
Vujačić, Veljko (1996b). „Historical Legacies, Nationalist Mobilization, and Political Out-
comes in Russia and Serbia: A Weberian View“, Theory and Society, Vol. 25, No. 6,
pp. 763–801.
Vudvord, Suzan (1997). Balkanska tragedija: Haos i raspad posle hladnog rata. Beograd:
„Filip Višnjić“.
Vuletić, Vladimir (2006). Globalizacija: Aktuelne debate. Zrenjanin: Gradska narodna
biblioteka ,,Žarko Zrenjanin“.
Vulliamy, Ed (2000). „Poison in the Well of History“, The Guardian, 15. III 2000, http://
www.guardian.co.uk/g2/story/0,,181985,00.html, pristupljeno 19. III 2008.
Vulliamy, Ed (1994). Season in Hell: Understanding Bosnia’s War. New York/London:
Simon and Schuster.
Wachtel, Andrew, Bennett Christopher (2009). „The Dissolution of Yugoslavia“. In:
Charles Ingrao and Thomas, Emmert (ed.), Confronting the Yugoslav Controver-
sies. Washington D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press and Purdue
University Press.
Wachtel, Andrew, Marković Predrag J. (2008). „A Last Attempt at Educational Integra-
tion: The Failure of Common Educational Cores in Yugoslavia in the Early 1980s“.
In: Cohen Lenard J., Dragović-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in South-
Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia’s Disintegration. West Lafayette,
IN: Purdue University Press.
Wight, Colin (1999). „MetaCampbell: the epistemological problematics of perspectiv-
ism“, Review of International Studies, Vol. 25, pp. 311–316.
Wodak, R. (2006a). „Images in/and news in a globalised world“. In: Lassen, Inger,
Strunck, Jeanne, Vestergaard, Torben (eds.), Mediating Ideology in Text and Image.
Ten Critical Studies, Amsterdam: Benjamins (DAPSAC Series).
Wodak, R. (2006b). „Critical Linguistics and Critical Discourse Analysis“. In: Jan-Ola
Oestman and Jef Verschueren with Eline Versluys, Handbook of Pragmatics.
Amsterdam/Philadelphia: John Benjamins Public Co. http://www.ling.lancs.ac.uk/
staff/wodak/index.htm, pristupljeno 20. III 2007.
Wodak, R. and Busch B. (2004). Approaches to Media Texts. http://www.sagepub.co.uk/
mcquail5/downloads/Handbookchaps/ch5%20Downing%20HB.pdf, pristu-
pljeno 20. III 2007.
Young, Mitchel (2004). „Religion, Community, Identity: Rusmir Mahmutcehajic and
the Future of Bosnia“. http://www.hks.harvard.edu/kokkalis/GSW7/GSW%206/
Mitchell%20Young%20Paper.pdf, pristupljeno 28. V 2008.
Zimerman, Voren (2003). Poreklo jedne katastrofe: Jugoslavija i njeni rušitelji. Beograd:
DAN GRAF.
Žerjavić, Vladimir (1992). Opsesije i megalomanije oko Jasenovca i Bleiburga. Zagreb:
Globus.
Živojinović, Dragoljub R. (1980). Vatikan, Srbija i stvaranje jugoslovenske države 1914–
1920. Beograd: Nolit.
Nenavođena relevantna literatura
Abrams, Neil A. (2003). Nationalist Mobilization and Imperial Collapse: Serbian and
Russian Nationalism Compared, 1987–1991. Berkeley Program in Soviet and Post-
Soviet Studies, Institute of Slavic, East European, and Eurasian Studies, Univer-
sity of California Berkeley. http://repositories.cdlib.org./iseees/bps/2003_02-abra
Al-Ali, Nadje, Black Richard, Koser Khalid (2001). „The limits to transnationalism:
Bosnian and Eritrean Refugees in Europe as emerging transnational communi-
ties“. Ethnic and Racial Studies, Vol. 24, No. 4, pp. 578–600.
Armstrong, John (2004). „Definitions, periodization, and prospects for the longue
duree“, Nations and Nationalism, Vol. 10, No. 1–2, pp. 9–18.
Armstrong, John (1982). Nations before Nationalism, Chapel Hill: The University of
North Carolina Press.
Baber, Zaheer (1992). „Sociology of Scientific Knowledge: Lost in the Reflexive Fun-
house?“, Theory and Society, Vol. 21, No. 1, pp. 105–119.
Babuna, Aydin (2004). „The Bosnian Muslims and Albanians: Islam and Nationalism“.
Babuna, Aydin (1999). „Nationalism and the Bosnian Muslims“. East European Quar-
terly, Vol. XXXIII, No. 2, pp. 195–218.
Babuna, Aydin (1996). „The emergence of the first Muslim party in Bosnia-Hercego-
vina“. East European Quarterly, Vol. XXX, No. 2, pp. 131–151.
Bass, Warren (1998). „The Triage of Dayton“. Foreign Affairs, Vol. 77, No. 5, pp. 95–108.
Bartov, Omer, Mack Phyllis (2001). In God’s Name: Genocide and Religion in the Twenti-
eth Century. Oxford: Berghahn Books.
Bebler, Anton (1993). „Yugoslavia’s Variety of Communist Federalism and Her Demise“.
Communist and Post-Communist Studies, Vol. 26, No. 1, pp. 72–86.
Bekić, Darko (1988). Jugoslavija u hladnom ratu. Zagreb: Globus.
Berčić, Boran (2001). „Skepticizam“. Theoria, Vol. XLIII, No. 1–4, str. 7–94.
Berger, Peter i Lukman Tomas (1992). Socijalna konstrukcija zbilje, Zagreb: Naprijed.
Biber, Florian (2004). „Podela vlasti kao etničko zastupanje u postkonfliktnim druš-
tvima – slučajevi Bosne, Makedonije i Kosova“. U: Nacionalizam posle komunizma:
naučene lekcije, Beograd: Beogradski fond za političku izuzetnost.
Bićanić, Ivo (1995). „The Economic Causes of New State Formation During Transition“.
East European Politics and Societies, Vol. 9, No. 1, pp. 2–21.
Bieber, Florian (2003). „Approaches to Political Violence and Terrorism in Former Yugo-
slavia“. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 5, No. 1, pp. 39–51.
Bieber, Florian (2002). „Nationalist Mobilization and Stories of Serb Suffering“. Rethin-
king History, Vol. 6, No. 1, pp. 95–110.
Bieber, Florian (2000). „Muslim Identity in the Balkans Before the Establishment of
Nation States“. Nationalities Papers, Vol. 28, No. 1, pp. 13–28.
Bieber, Florian (1999). „Consociationalism – Prerequisite or Hurdle for Democratisa-
tion in Bosnia? The Case of Belgium as a Possible Example“. Southeast Europe
Review, Vol. 3, No. 2, pp. 79–94.
Bonnell, Victoria E. (ed.) (1996). „Identities in Transition: Eastern Europe and Russia
after the Collapse of Communism“. Center for Slavic and East European Studies,
Research Series No. 93. University of California at Berkeley.
Bonnett, Alastair (2003). „From White to Western: ‘Racial Decline’ and the Idea of the
West in Britain 1890–1930“, Journal of Historical Sociology, Vol. 16, No. 3, pp.
320–348.
Bose, Sumantra (2002). Bosnia after Dayton: Nationalist Partition and International Inter-
vention, London: Hurst & Company.
Bougarel, Xavier (2003). „Bosnian Muslims and the Yugoslav Idea“. In: Djokić Dejan
(ed.) Yugoslavism: Histories of a Failed Idea 1918–1992. London: Hurst & Company.
Bougarel, Xavier (1999). „Yugoslav Wars: The ’Revenge of the Countryside’ Between
Sociological Reality and Nationalist Myth“. East European Quarterly, Vol. XXXIII,
No. 2, pp. 157–175.
Bougarel, Xavier (????) Islam and Politics in the Post-Communist Balkans. Cambridge,
MA: J.F.K. School of Government.
Boyd, Charles G. (1998). „Making Bosnia Work“. Foreign Affairs, Vol. 77, No. 1, pp. 42–55.
Bracewell, Wendy (2000). „Rape in Kosovo: masculinity and Serbian nationalism“. Nati-
ons and Nationalism, Vol. 6, No. 4, pp. 563–590.
Bracewell, Wendy (1996). „Women, Motherhood, and Contemporary Serbian Nationa-
lism“. Women’s Studies International Forum, Vol. 19, No. 1–2, pp. 25–33.
Bunce, Valerie (2003). „The Political Economy of Postsocialism“. Slavic Review, Vol. 58,
No. 4, pp. 756–793.
Burg Steven L, Berbaum Michael L. (1989). „Community, Integration, and Stability in
Multinational Yugoslavia“. Slavic Review, Vol. 83, No. 2, pp. 535–554.
Burg, Steven L. (1987). „New Data on the League of Communists of Yugoslavia“. Sla-
vic Review, Vol. 46, No. 3–4, pp. 553–567.
Burg, Steven L. (1986). „Elite Conflict in Post-Tito Yugoslavia“. Soviet Studies, Vol. 38,
No. 2, pp. 170–193.
Carter, Jonathan A. (2003). „Telling times: history, emplotment, and truth“, History and
Theory (February 2003), Vol. 42, No. 1, pp. 1–27.
Caplan, Richard (1998). International diplomacy and the crisis in Kosovo. Internatio-
nal Affairs, V. 74/N. 4, pp. 745–761.
Carey, Henry F., Raciborski Rafal (2004). „Postcolonialism: A Valid Paradigm for the For-
mer Sovietized States and Yugoslavia“, East European Politics and Societies (Spring
2004), Vol. 18, No. 2, pp. 191–235.
Nenavođena relevantna literatura 683
Carment, David, Patrick James (2000). „Explaining third-party intervention in ethnic

conflict: theory and evidence“. Nations and Nationalism, Vol. 6, No. 2, pp. 173–202.
Ceh, Nick, Harder Jeff (2005). „Imagining the Croatian Nation“. East European Quar-
terly, Vol. XXXVIII, No. 4, pp. 409–417.
Cigar, Norman (1999). „Modern Problems. In: Is Kosovo Real? The Battle Over History
Continues“. Foreign Affairs, Vol. 78, No. 1, pp. 134–135.
Cohen, Roger (1998). „After the Vultures: Holbrooke’s Bosnia Peace Came Too Late“.
Foreign Affairs, Vol. 77, No. 3, pp. 106–111.
Connor, Walker (1993). „Beyond reason: the nature of the ethnonational bond“, Eth-
nic and Racial Studies, Vol. 16, No. 3, pp. 373–389.
D’Encausse, Helene Carrere (1993). The End of the Soviet Empire: The Triumph of the
Nations. NY: A New Republic Book, A Division of HarperCollins Publishers.
De la Billiere, Peter (2004). „Izveštaj vojnog eksperta tužioca“. U: Milošević vs Jugosla-
vija, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava.
De la Brosse, Renaud (2004). „Politička propaganda i projekt ’Svi Srbi u jednoj državi’:
posledice instrumentalizacije medija za ultranacionalističke svrhe“. U: Milošević
vs Jugoslavija, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava.
De Mesquita, Bruce Bueno, Siverson Randolph M. (1995). „War and the Survival of Poli-
tical Leaders: A Comparative Studies of Regime Types and Political Accountabi-
lity“, American Political Science Review, Vol. 89, No. 4, pp. 841–855.
Denič, Beti (2002). „Rasturanje multietničnosti u Jugoslaviji: mediji i metamorfoza“. U:
Susedi u ratu, Beograd: Samizdat B92.
Despalatović, Elinor M. (2002). „Koreni rata u Hrvatskoj“. U: Susedi u ratu, Beograd:
Samizdat B92.
Di Lellio, Anna (2009). The Battle of Kosovo 1389. An albanian Epic. London: I. B. Tau-
ris and Co. Ltd.
Di Lellio, Anna (ed.) (2009). The Case for Kosova: Passage to Independence. London –
New York – Delhi: Anthem Press.
Djilas, Aleksa (1998). „Imagining Kosovo: A Biased New Account Fans Western Confu-
sion“. Foreign Affairs, Vol. 77, No. 5, pp. 124–131.
Donia, Robert (2000). „The New Bosniak History“. Nationalities Papers, Vol. 28, No. 2,
pp. 351–358.
Đokić, Dejan (2002). „The Second World War II: discourses of reconciliation in Serbia
and Croatia in the late 1980s and early 1990s“. The Journal of Southern Europe and
the Balkans, Vol. 4, No. 2, pp. 127–140.
Djordjevich, Dušan J. (2003). „Clio amid the Ruins: Yugoslavia and Its Predecessors in
Recent Historiography“. In: Yugoslavia and Its Historians, Stanford: Stanford Uni-
versity Press.
Emmert, Thomas, Ingrao Charles (2003). „Resolving the Yugoslav Controversies: A
Scholars’ Initiative“. Nationalities Papers, Vol. 32, No. 4, pp. 727–730.
Emmert, Thomas A. (1999). „Challenging myth in a short history of Kosovo (Review
Article)“. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 1, No. 2, pp. 217–221.
Fearon, James D., Laitin David D. (1996). „Explaining Interethnic Cooperation“. Ameri-
can Political Science Review, Vol. 90, No. 4, pp. 715–735.
Fisk, Winston M. (1971). The Constitutionalism Movement in Yugoslavia: A Preliminary
Survey. Slavic Review, V. 30/N. 2, pp. 277–297.
Fleck, Hans-Georg, Graovac Igor (2005). Dijalog povjesničara – istoričara 9. Zagreb:
Zaklada Friedrich Naumann.
Flere, Sergej (1991). „Explaining Ethnic Antagonism in Yugoslavia“. European Sociolo-
gical Review, Vol. 7, No. 3, pp. 183–193.
Friedman, Francine (2000). „The Muslim Slavs of Bosnia and Herzegovina (with Refe-
rence to the Sandžak of Novi Pazar): Islam as National Identity“. Nationalities
Papers, Vol. 28, No. 1, pp. 165–180.
Friedman, Kenneth S. (1980). „Analysis of Causality in Terms of Determinism“. Mind,
Vol. 89, No. 356, pp. 544–564.
Gatman, Roj, Rif Dejvid (2003). Leksikon ratnih zločina: Ono što bi javnost trebalo da
zna, Beograd: Samizdat B92.
Gligorov, Vladimir (2004). „Ekonomski razlozi raspada i reintegracije – slučaj Jugo-
slavije“. U: Nacionalizam posle komunizma: Naučene lekcije, Beograd: Beogradski
fond za političku izuzetnost.
Gligorov, Vladimir (1995). „What If They Will Not Give up?“, East European Politics and
Societies, Vol. 9, No. 3, pp. 499–512.
Godina, Vesna (1998). „The outbreak of nationalism on former Yugoslav territory: a
historical perspective on the problem of supranational identity“. Nations and
Nationalism, Vol. 4, No. 3, pp. 409–422.
Goldman, Alan H. (1984). „Fanciful Arguments for Realism“. Mind, Vol. 93, No. 369,
pp. 19–38.
Gow, James, Zveržhanovski (2004). „The Milošević Trial: Purpose and Performance“.
Gow, James, Paterson Richard, Preston Alison (ed.) (1996). Bosnia by television. Lon-
don: British Film Institute.
Grandits, Henis, Promicer Kristijan (2002). „Bivši drugovi“ u ratu: istorijski pogledi na
„etničko čišćenje“ u Hrvatskoj, Beograd: Samizdat B92.
Green, Donald P., Seher Rachel L. (2003). „What Role Does Prejudice Play in Ethnic Con-
flict?“, Annual Review of Political Science, Vol. 6, pp. 509–531.
Greenberg, Robert D. (1996). „The Politics of Dialects Among Serbs, Croats, and
Muslims in the Former Yugoslavia“. East European Politics and Societies, Vol. 10,
No. 3, pp. 393–415.
Greenfeld, Liah, Chirot Daniel (1994). „Nationalism and Aggression“. Theory and Soci-
ety, Vol. 23, No. 1, pp. 79–130.
Guibernau, Montserrat (2004). „Anthony D. Smith on nations and national identity:
a critical assessment“, Nations and Nationalism, Vol. 10, No. 1–2, pp. 125–141.
Gurr, Robert Ted, Moore Will H. (1997). „Ethnopolitical Rebellion: A Cross-Sectional
Analysis of the 1980s with Risk Assessment for the 1990s“. American Journal of
Political Science, Vol. 41, No. 4, pp. 1079–1103.
Bosnia. Shaftesbury, Dorset & Rockport, Massachusetts & Brisbane, Queensland: Ele-
ment.
Hall, Gregory O. (1999). „The Politics of Autocracy: The Politics of Autocracy“. East Euro-
pean Quarterly, Vol. XXXIII. No. 2, pp. 233–249.
Hall, John R. (1990). „Epistemology and Sociohistorical Inquiry“. Annual Review of Soci-
ology, Vol. 16, pp. 329–351.
Hall, Gregory O. (1999). „The Politics of Autocracy: The Politics of Autocracy“. East Euro-
pean Quarterly, Vol. XXXIII, No. 2, pp. 233–249.
Hall, John R. (1990). „Epistemology and Sociohistorical Inquiry“. Annual Review of Soci-
ology, Vol. 16, pp. 329–351.
Halliday, Fred (2000). „The perils of community: reason and unreason in nationalist
ideology“. Nations and Nationalism, Vol. 6, No. 2, pp. 153–71.
Halpern, Ben (1961). „’Myth’ and ’Ideology’ in Modern Usage“. History and Theory, Vol.
1, No. 2, pp. 129–149.
Halpern, Džoel M., Kaidikel Dejvid A. (2002). „Uvod: posmatranje kraja Jugoslavije“. U:
Susedi u ratu, Beograd: Samizdat B92.
Hamourtziadou, Lily (2002). „The Bosniaks: From Nation to Threat“. Journal of Southern
Europe and the Balkans, Vol. 4, No. 2, pp. 141–156.
Harf, Barbara, Gurr Ted R. (2004). Ethnic Conflict in World Politics (second edition), Boul-
der, Colorado: Westview Press.
Hatzopoulos, Pavlos (2003). „’All that is, is nationalist’: Western imaginings of the Bal-
kans since the Yugoslav Wars“. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol.
5, No. 1, pp. 25–38.
Hayden, Robert (1996). „Schindler’s Fate: Genocide, Ethnic Cleansing, and Population
Transfers“. Slavic Review, Vol. 55, No. 4, pp. 727–748.
Hayden, Robert (1996). „Reply (to Carol Lilly, Susan Woodward and Paul Wallace)“. Sla-
vic Review, Vol. 55, No. 4, pp. 767–778.
Hayden, Robert (1993). „On Unbalanced Criticism“. East European Politics and Socie-
ties, Vol. 7, No. 3, pp. 577–582.
Hayden, Robert (1992). „Constitutional Nationalism in the Formerly Yugoslav Repu-
blics“. Slavic Review, Vol. 51, No. 4, pp. 654–673.
Hejden, Robert (2002). „Muslimani kao ’drugi’ u srpskoj i hrvatskoj politici“. U: Susedi
u ratu, Beograd: Samizdat B92.
Hemel, E. A. (2002). „Pouke iz jugoslovenskog lavirinta“. U: Susedi u ratu, Beograd:
Samizdat B92.
Heywood, Andrew (2003). Political Ideologies: An Introduction. New York: Palgrave Mac-
millan.
Hislope, Robert (1997). „Intra-Ethnic Conflict in Croatia and Serbia: Flanking and
the Consequences for Democracy“. East European Quarterly, Vol. XXX, No. 4,
pp. 471–494.
Hobzbaum, Erik (1996). Nacije i nacionalizam od 1780. Beograd: „Filip Višnjić“.
Hobsbom, Erik i Rejndžer Terens (ur.) (2002). Izmišljanje tradicije. Beograd: XX vek.
Hoepken, Wolfgang (1999). „War, Memory, and Education in a Fragmented Society: The
Case of Yugoslavia“. East European Politics and Societies, Vol. 13, No. 1, 190–227.
Ingrao, Charles (1999). „Understanding Ethnic Conflict in Central Europe: An Histori-
cal Perspective“. Nationalities Papers, Vol. 27, No. 2, pp. 291–318.
Innes, Abby (1997). „The Breakup of Czechoslovakia: The Impact of Party Development
on the Separation of the State“. East European Politics and Societies, Vol. 11, No.
3, pp. 393–435.
Jelavich, Charles (2003). South Slav Education: Was There Yugoslavism? In: Yugoslavia
and Its Historians, Stanford: Stanford University Press.
Jelinek, Yeshayahu (1975). „Nationalism in Slovakia and the Communists, 1918–1929“.
Slavic Review, Vol. 34, No. 1, pp. 65–85.
Jović, Dejan (2004). „’Official memories’ in post-authoritarianism: an analytical fra-
mework“, Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 6, No. 2, pp. 98–108.
Judt, Tony (1992). „The Past is Another Country: Myth and Memory in Postwar Europe“,
Deadalus (Fall 1992), Vol. 121, No. 4, pp. 83–118.
Judt, Tony (1990). „The Rediscovery of Central Europe“, Daedalus, (Winter 1990),
Eastern Europe…Central Europe…Europe, Vol. 119, No.1/23–54.
Khan, Mujeeb R. (1994). „Bosnia-Herzegovina and the Crisis of the Post-Cold Inter-
national System“. East European Politics and Societies, Vol. 9, No. 3, pp. 459–498.
Kibler, Robert E. (2005). „Responses to Inhumanity in the Balkans and a Preliminary
Discussion Concerning the Problem of Evil“. East European Quarterly, Vol. XXX-
VIII, No. 4, pp. 463–472.
Kitromilides, Paschalis M. (1996). „’Balkan Mentality’: history, legend, imagination“.
Nations and Nationalism, Vol. 2, No. 2, pp. 163–191.
Kiznije, Žan (1996). Etnologija Evrope. Beograd: XX vek.
Knežević, Anto (1993). „Some Questions about a ’Balanced’ Discussion“. East European
Politics and Societies, Vol. 7, No. 1, pp. 155–166.
Kocka, Juergen (2004). „Asimetrična historijska poredba: slučaj njemačkog Son-
derwega“. U: Uvod u komparativnu historiju, Zagreb: Golden Marketing i Teh-
nička knjiga.
Kovacs, Maria M. (2003). „Standards of self-determination and standards of minority-
rights in the post-communist era: a historical perspective“. Nations and Nationa-
lism, Vol. 9, No. 3, pp. 433–450.
Kurzman, Charles, Owens Lynn (2002). „The sociology of intellectuals“. Annuual Review
of Sociology 28, pp. 63–90.
Laclau, Ernesto (ed.) (1994). The Making of Political Identities. London/New York: Verso.
Lamont, Michele, Molnar Virag (2002). „The study of boundaries in the social scien-
ces“. Annual Review of Sociology 28, pp. 167–95.
Lampe, John (2003). „The Two Yugoslavias as Economic Unions: Promise and Pro-
blems“. In: Yugoslavism, London: Hurst & Company.
Lane, Ann, 2004. Yugoslavia: When Ideals Collide, London & New York: Palgrave Mac-
millan.
Levich, Marvin (1962). „Disagreement and Controversy in History“. History and The-
ory, Vol. 2, No. 1, pp. 41–51.
Lilly, Carol S. (1996). „Amoral Realism or Immoral Obfuscation?“, Slavic Review, Vol. 55,
No. 4, pp. 749–754.
Longinović Tomislav Z. (1995). „East within the West: Bosnian Cultural Identity in the Works
of Ivo Andrić“. In: Vucinich Wayne: Ivo Andrić Revisited: The Bridge Still Stands. Rese-
arch Series, No. 92. International and Area Studies, University of California at Berkeley.
Lorenz, Chris (2000). „Some Afterthoughts on Culture and Explanation in Historical
Inquiry“. History and Theory, Vol. 39, pp. 348–363.
Lustick, Ian S. (1996). „History, Historiography and Political Science: Multiple Histori-
cal Records and the Problem of Selection Bias“. American Political Science Review,
Vol. 90, No. 3, pp. 605–618.
Mahmutcehajic, Rusmir (1999). „The War Against Bosnia-Herzegovina“. East European
Quarterly, Vol. XXXIII, No. 2, pp. 219–232.
Mahoney, James (2004). „Comparative-Historical Methodology“. Annual Review of Soci-
ology, Vol. 30, pp. 81–101.
Malcolm, Noel (2000). „Response to Thomas Emmert“. Journal of Southern Europe and
the Balkans, Vol. 2, No. 1, pp. 121–124.
Malcolm, Noel (1999). „What Ancient Hatreds? In: Is Kosovo Real? The Battle Over
History Continues“. Foreign Affairs, Vol. 78, No. 1, pp. 130–134.
Malcolm, Noel (1995). „The Case Against Europe“. Foreign Affairs, Vol. 74, No. 2, pp.
52–68.
Malesevic, Sinisa (2002). Ideology, Legitimacy and the New State: Yugoslavia, Serbia and
Croatia. London and Portland, Or: Frank Cass.
Malesevic, Sinisa, Uzelac Gordana (1997). „Ethnic distance, power and war: the case of
Croatian students“. Nations and Nationalism, Vol. 3, No. 2, pp. 291–298.
Marsh, Christopher, Heppner Mark (2003). „When Weak Nations Use Strong States: The
Unintended Consequences of Intervention in the Balkans“. Nationalities Papers,
Vol. 31, No. 3, pp. 281–293.
Massey, Garth, Hodson Randy, Sekulić Duško (2003). „Nationalism, Liberalism and
Liberal Nationalism in Post-War Croatia“. Nations and Nationalism, Vol. 9, No. 1,
pp. 55–82.
Mastny, Vojtech (2000). „The Historical Experience of Federalism in East Central
Europe“. East European Politics and Societies, Vol. 14, No. 1, pp. 64–96.
Matković, Hrvoje (2003). Povijest Jugoslavije (drugo dopunjeno izdanje), Zagreb:
Naklada P. I. P. Pavičić.
Mccullagh, Behan C. (2004). „What do historians argue about?“, History and Theory,
Vol. 43, pp. 18–38.
Mccullagh, Behan C. (2000). „Bias in Historical Description, Interpretation, and Expla-
nation“. History and Theory, Vol. 39, No. 1, pp. 39–66.
Merton, Robert K. (1968). Social Theory and Social Structure, (third ed.), Macmillan
Publishing co.:New York/London.
Mertus, Julie A. (1999). Kosovo: How Myths and Truths Started a War. Los Angeles: Uni-
versity of California Press.
Mihajlović, Srećko (1998). „Etnički autostereotipi i heterostereotipi na Kosovu“, Socio-
logija, Vol. LX, Br. 3, str. 411–426.
Millikan, Garett Ruth (1986). „Metaphysical Anti-Realism“. Mind, Vol. 95, No. 380, pp.
417–431.
Milojković-Djurić, Jelena (1996). „Approaches to National Identities: Ćosić’s and
Pirjavec’s Debate on Ideological and Literary Issues“. East European Quarterly,
Vol. XXX,No. 1, pp. 63–73.
Mink, Louis O. (1966). „The Autonomy of Historical Understanding“. History and The-
ory, Vol. 5, No. 1, pp. 24–47.
Monroe, Renwick Kristen, Hankin James, Van Vechten Bukovchik Renee (2000). „The
Psychological Foundations of Identity Politics“, Annual Review of Political Science,
Vol. 3, pp. 419–447.
Motyl, Alexander J. (1999). Revolutions, Nations, Empires: conceptual limits and theore-
tical possibilities. New York: Columbia University Press.
Motyl, Alexander J. (ed.) (1992). Thinking theoretically about soviet nationalities: History
and Comparison in the Study of the USSR. New York: Columbia university press.
Munđiu, Pipidi, Alina (2004). „Miloševićevi birači – objašnjenje za nacionalizam u pos-
tkomunističkoj Evropi koji je potekao iz masa“. U: Nacionalizam posle komunizma:
naučene lekcije, Beograd: Beogradski centar za političku izuzetnost.
Nagengast, Carole (1994). „Violence, Terror, and the Crisis of the State“. Annual Review
of Anthropology, Vol. 23, pp. 109–136.
Neal, Fred Warner (1960). „Yugoslav Communist Theory“. American Slavic and East Euro-
pean Review, Vol. 19, No. 1, 42–62.
Nilsen, Kristijan A. (2004). „Ministarstvo unutrašnjih poslova bosanskih Srba: Geneza,
učinak, komanda i kontrola, 1990–1992“. U: Milošević vs Jugoslavija, Beograd: Hel-
sinški odbor za ljudska prava.
Njutn-Smit, Vilijem H. (2002). Racionalnost nauke, Beograd: Institut za filozofiju Filo-
zofskog fakulteta.
Okey, Robin (2005). „Serbian, Croatian, Bosnian? Language and Nationality in the Lands
of Former Yugoslavia“. East European Quarterly, Vol. XXXVIII/N. 4, pp. 419–441.
Olson, David M. (1993). „Dissolution of the State: Political Parties and the 1992 Elec-
tion in Czechoslovakia“. Communist and Post-Communist Studies, Vol. 26, No. 3,
pp. 301–314.
Olzak, Susan (1998). „Ethnic protests in core and periphery states“. Ethnic and Racial
Studies, Vol. 21, No. 2, pp. 187–217.
Panitch, Leo and Leys Colin (ed.) (2002). Socialist Register 2003. Fighting Identities: Race,
Religion and Ethno-Nationalism. London: The Merlin Press Ltd.
Patterson, Hyder Patrick (2003). „On the Edge of Reason: The Boundaries of Balka-
nism in Slovenian, Austrian, and Italian Discourse“. Slavic Review, Vol. 62, No. 1,
pp. 110–141.
Pavković, Aleksandar (2000). „Recursive Secessions in Former Yugoslavia: too Hard a

Case for Theories of Secession?“, Political Studies, Vol. 48, pp. 485–502.
Pavlović, Stevan (2004). Srbija: Istorija iza imena, Beograd: Clio.
Pavlović, Stevan (2001). Istorija Balkana, Beograd: Clio.
Pavlowitch, Stevan K. (2004). „History education in the Balkans: how bad is it?“, Jour-
nal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 6, No. 1, pp. 63–68.
Pavlowitch, Stevan K. (2000). „Europe and the Balkans in a historical perspective,
1804–1945“. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 2, No. 2, pp. 141–148.
Pavlowitch, Stevan K. (1999). „Yugoslavia: the failure of a success“. Journal of Southern
Europe and the Balkans, Vol. 1, No. 2, pp. 163–170.
Pavlowitch, Stevan K. (1994). „Who is ’Balkanizing’ Whom? The Misunderstandings
Between the Debris of Yugoslavia and an Unprepared West“. Daedalus, Vol. 123,
No. 2, pp. 203–223.
Perica, Vjekoslav (2000). „The Catholic Church and the Making of the Croatian Nation,
1970–84“. East European Politics and Societies, Vol. 14, No. 3, pp. 532–564.
Pešić, Vesna (1996a). Serbian Nationalism and the Origins of the Yugoslav Crisis. Was-
hington DC: US Institute for Peace, Peaceworks No. 8.
Petak, Zdravko (2005). „Ekonomska pozadina raspada socijalističke Jugoslavije“. U:
Dijalog povjesničara – istoričara 9, (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb:
Zaklada Friedrich Naumann.
Petrović, Edit (2002). „Etnonacionalizam i raspad Jugoslavije“. U: Susedi u ratu, Beo-
grad: Samizdat B92.
Popović, Srđa (2004). „Kako smo branili Jugoslaviju“. U: Milošević vs Jugoslavija, Beo-
grad: Helsinški odbor za ljudska prava.
Poulton, Hugh (1991). „The Muslim Experience in the Balkan States, 1919–1991“. Nati-
onalities Papers, Vol. 28, No. 1, pp. 45–66.
Radan, Peter (1999). „Yugoslavia’s Internal Borders as International Borders: A Que-
stion of Appropriateness“. East European Quarterly, Vol. XXXIII, No. 2, pp. 137–
155.
Ragin, Charles (2004). „Osobitost poredbene društvene znanosti“. U: Uvod u kompa-
rativnu Historiju, Zagreb: Golden Marketing i Tehnička knjiga.
Ragin, Charles C. (1997). „Ethnic Political Mobilization: The Welsh Case“. American Soci-
ological Review, 44/4.
Ramet, Sabrina P. (2004). „Explaining the Yugoslav meltdown“. Nationalities Papers
(part I and II), Vol. 32, No. 4, pp.731–779.
Ramet, Sabrina P. (2002). „Views from Inside: Memoirs concerning the Yugoslav Brea-
kup and War“. Slavic Review, Vol. 61, No. 3, pp. 558–580.
Ramet, Sabrina P. (1994). „The Yugoslav Crisis and the West: Avoiding ’Vietnam’ and
Blundering into ’Abyssinia’“. East European Politics and Societies, Vol. 8, No. 1, pp.
189–219.
Ramet, Pedro (1985). „Factionalism in Church-State Interaction:The Croatian Catholic
Church in the 1980s“. Slavic Review, Vol. 44,No. 2, pp. 298–315.
Ray, J. J. (1991). „Debate: Authoritarianism Is a dodo: Comment on Scheepers, Felling

and Peters“. European Sociological Review, Vol. 7, No. 1, pp. 73–75.
Reber, Ursula (2002). „Concerns of the Periphery/Peripheral Concerns: Tempting Terri-
tories of the Balkans“. Spaces of Identity, Vol. 23, No. 4, pp. 45–63.
Robinson, Richard (1971). „The Concept of Knowledge“. Mind, Vol. 80, No. 317, pp.
17–28.
Roeder, Philip G. (1999). „The Revolution of 1989: Postcommunism and the Social Sci-
ences“. Slavic Review, Vol. 58, No. 4, pp. 743–755.
Roeder, Philip G. (1999). „Peoples and States after 1989: The Political Costs of Incom-
plete National Revolutions“. Slavic Review, Vol. 58, No. 4, pp. 854–882.
Roksandić, Drago (ur.) (2004). Uvod u komparativnu historiju, Zagreb: Golden Marke-
ting i Tehnička knjiga.
Roksandić, Drago (1995). „Shifting References: Celebrations of Uprisings in Croatia,
1945–1991“. East European Politics and Societies, Vol. 9, No. 2, pp. 256–271.
Roksandić, Drago (1992). „Nacionalni sukobi u Titovoj Jugoslaviji – tabu?“, (Simposium
„Tabu und Geschichte“, Volkshochschule Hietzing, Wien, 6–7/11/1992).
Rose, Gideon (1998). „The Exit Strategy Delusion“. Foreign Affairs, Vol. 77, No. 1, pp.
56–67.
Runia, Eelko (2004). „’Forget about It’: Parallel Processing in the Srebrenica Report“.
History and Theory, Vol. 43, pp. 295–320.
Rusek, Benjamin, Ingrao Charles (2004). „The ’Mortar Massacres’: A Controversy Revi-
sited, Nationalities Papers, Vol. 32, No. 4, pp. 827–852.
Rusinow, Denison (2003). „The Yugoslav Idea before Yugoslavia“. In: Yugoslavism, Lon-
don: Hurst and Company.
Sambanis, Nicholas (2003). „Using Case Studies to Expand the Theory of Civil War“. CPR
Working Papers: Social Development Department, Enviromentally and Socially
Sustainable Development Network. Paper No. 5, pp. 1–127.
Sambanis, Nicholas (2000). „Partition as a Solution to Ethnic War: An Empirical Critique
of the Theoretical Literature“. World Politics, Vol. 52, pp. 437–483.
Sanders, Jimy M. (2002). „Ethnic boundaries and identity in plural societies“. Annual
Review of Sociology 28, pp. 327–57.
Scheepers, P., Felling A., Peters J. (1990). „Social Conditions, Authoritarianism and
Ethnocentrism: A Theoretical Model of the Early Frankfurt School Updated and
Tested“. European Sociological Review, Vol. 6, No. 1, pp. 15–29.
Scheepers, P., Felling A., Peters J. (1991). „Misreadings and Misquotations; Reply to
Ray on Authoritarianism and Ethnocentrism“. European Sociological Review, Vol.
7, No. 1, pp. 77–78.
Scwandner-Sievers, Stephanie, Fischer Bernd (ed.) (2002). Albanian Identities: Myth
and History. Bloomington: Indiana University Press.
Seiler, Daniel-Louis (1993). „Inter-Ethnic Relations in East Central Europe: The Quest
for a Pattern of Accomodation“. Communist and Post-Communist Studies, Vol. 26,
No. 4, pp. 352–366.
Seroka, James H. (1978). „Prospects for Stability in Post-Tito Yugoslavia“. Slavic Review,
Vol. 37, No. 2, pp. 268–282.
Shoup, Paul (1963). „Yugoslavia’s National Minorities under Communism“. Slavic
Review, Vol. 22, No. 1, pp. 64–81.
Simmons, Synthia (2002). „A Multicultural, Multiethnic, and Multiconfessional Bosnia
and Herzegovina: Myth and Reality“. Nationalities Papers, Vol. 30, Np. 4, pp.
623–638.
Sinđelić, Svetozar (2005). Relativnost naučne racionalnosti, Beograd: Institut za filozo-
fiju Filozofskog fakulteta.
Sing, Inder Anita (1995). „Managing national diversity through political structures and
ideologies: the Soviet experience in comparative perspective“. Nations and Nati-
onalism, Vol. 1, No. 2, pp. 197–220.
Skalnik, Leff Carol, Mikula Susan (2002). „Institutionalizing Party Systems in Multieth-
nic States: Integration and Ethnic Segmentation in Czechoslovakia, 1918–1992“.
Skalnik, Leff Carol (1988). National Conflict in Czechoslovakia: The Making and Rema-
king of a State, 1918–1987. New Jersey: Princeton University Press.
Skilling, Gordon H. (1960). „The Comintern and Czechoslovak Communism: 1921–
1929“. American Slavic and East European Studies, Vol. 19, No. 2, pp. 234–247.
Skocpol, Theda, Somers Margaret (2004). „Uporabe komparativne historije u makro-
socijalnom ispitivanju“. U: Uvod u komparativnu historiju, Zagreb: Golden Marke-
ting i Tehnička knjiga.
Slezkine, Yuri (1996a). „N. Ia. Marr and the National Origin of Soviet Ethnogenetics“.
Slezkine, Yuri (1996b). „Ethnoterritorial Units in the USSR and Successor States“. In:
Bonnell Victoria E. (ed.) Identities in Transition: Eastern Europe and Russia after the
Collapse of Communism. Center for Slavic and East European Studies, Research
Series No. 93. University of California at Berkeley.
Slezkine Yuri (1994). „The USSR as a Communal Apartment, or How a Socialist State
Promoted Ethnic Particularism“. Vol. 53, No. 2, pp. 414–452.
Smith, Anthony D. (2003). Nationalism and Modernism. London and New York:
Routledge.
Smith, Anthony D. (1996). „Nations and their pasts“, Nations and Nationalism, Vol. 2,
No. 3, pp. 357–370.
Staničić, Mladen (2005). „Raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije u
uvjetima usporednih procesa globalizacije i međunarodnih integracija“. U: Dijalog
povjesničara – istoričara 9, (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb: Zaklada
Friedrich Naumann.
Stirton, William R. (1997). „Anti-Realism, Truth-Conditions, and Verificationism“. Mind,
Vol. 106, No. 424, pp. 697–716.
Stokes, Gale (1999). „The Unpalatable Paradox“. Nationalities Papers, Vol. 27, No. 2, pp.
327–329.
Sugar, Peter (1963). „The Nature of the Non-Germanic Societies Under Habsburg Rule“.
Supan, Arnold (2003). „Yugoslavism versus Serbian, Croatian, and Slovene Nationa-
lism: Political, Ideological, and Cultural Causes of the Rise and Fall of Yugoslavia“.
In: Yugoslavia and Its Historians, Stanford: Stanford University Press.
Sutherland, Claire (2005). „Nation-building through discourse theory“, Nations and
Nationalism, Vol. 11, N. 2, pp. 185–202.
Stone, Norman, Eduard Strouhal (ed.) (1989). Czechoslovakia: Crossroads and Crises,
1918–88. London: Macmillan and BBC World Service.
Suny, Ronald Grigor (1993). The Revenge of the Past: Nationalism, Revolution, and the
Collapse of the Soviet Union. Stanford, California: Stanford University Press.
Šulce, Hagen (2002). Država i nacija u evropskoj istoriji, Beograd: „Filip Višnjić“.
Tadić, Ljubomir (1996). Politikološki leksikon, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva.
Tilly, Charles (1994). „States and Nationalism in Europe 1492–1992“. Theory and Soci-
ety, Vol. 23, No. 1, pp. 131–146.
Tilly, Charles (1993). „National Self-Determination as a Problem for All of Us“. Daeda-
lus (Summer 1993), Vol. 2, No. 3, pp. 29–36.
Todorova, Maria (1993). „Ethnicity, Nationalism and the Communist Legacy in Eastern
Europe“. East European Politics and Societies, Vol. 7, No. 1, pp. 135–153.
Tomas, Robert (2002). Srbija pod Miloševićem: politika devedesetih, Beograd: Samiz-
dat B 92.
Torkilsden, Morten (2004). „Izmenjeni izveštaj veštaka“. U: Milošević vs Jugoslavija, Beo-
grad: Helsinški odbor za ljudska prava.
Troebst, Stefan (2003). „Introduction: What’s in a Historical Region? A Teutonic Per-
spective“. European Review of History – Revue europeenne d’Histoire, Vol. 10, No.
2, pp. 173–188.
Troebst, Stefan (2001). „The Balkans: explaining the present through history“. Journal
of Southern Europe and the Balkans, Vol. 3, No. 2, pp. 197–199.
Tsygankov, Andrei P. (2001). „The Final Triumf of the Pax Americana? Western Inter-
vention in Yugoslavia and Russia’s Debate on the Post-Cold War order“. Commu-
nist and Post-Communist Studies, Vol. 34, pp. 133–156.
Uzelac, Gordana (1998). „Franjo Tudjman’s Nationalist Ideology“. East European Quar-
terly, Vol. XXXI, No. 4, pp. 449–472.
Van Den Berghe, Pierre L. (1995). „Does race matter“, Nations and Nationalism, Vol. 1,
No. 3, pp. 357–68.
Veler, Hans-Ulrih (2002). Nacionalizam, Istorija – forme – posledice, Novi Sad: Svetovi.
Vucinich, Wayne S. (1995). „Ivo Andrić Revisited: The Bridge Still Stands“. Research
Series, No. 92. International and Area Studies, University of California at Berkeley.
Vučković, Gojko (1998). „Failure of Socialist Self-management to Create a Viable
Nation-State, and Disintegration of the Yugoslav Administrative State and State
Institutions“. East European Quarterly, Vol. XXXII, No. 3, pp. 353–376.
Vujačić, Veljko (2004). „Reexamining the ’Serbian Exceptionalism’ Thesis“. Paper

2004_03’vuja. Berkeley Program in Soviet and Post-Soviet Studies, Institute of
Slavic, East European and Eurasian Studies, University of California, Berkeley.
http://repositories.cdlib.org.iseees/bps/2004_3-vuja
Vujacic, Veljko (2003). „From Class to Nation: Left, Right, and the Ideological and Insti-
tutional Roots of Post-Communist ’National Socialism’“, East European Politics and
Societies, Vol. 17, No. 3, pp. 359–392.
Vujačić, Veljko (1996a). „Nations, Regions, Mentalities: The Many Faces of Yugoslavia“.
In: V. Bonnell. Identities in Transition: Eastern Europe and Russia after the Collapse
of Communism. Center for Slavic and East European Studies, Research Series No.
93. University of California at Berkeley.
Vulliamy, Ed (1998). „Bosnia: the crime of appeasement“. International Affairs, Vol. 74,
No. 1, pp. 73–91.
Wachtel, Andrew (1995). „Imagining Yugoslavia: The Historical Archeology of Ivo
Andrić“. In: Vucinich Wayne: Ivo Andrić Revisited: The Bridge Still Stands. Research
Series, No. 92. International and Area Studies, University of California at Berkeley.
Wallace, Paul (1996). „The costs of partition in Europe: a South Asian perspective“. Sla-
Walker, Lee (1991). „Toward an Improved Analysis of Soviet Ethnic Relations“. Theory
and Society, Vol. 20, No. 5, pp. 711–721.
Weber, Eugen, Peasants into Frenchmen: The Modernisation of Rural France, 1870–1914,
London: Chatto and Windus, 1979.
Wieland, Carsten (2001). „Ethnic conflict undressed: patterns of contrast, interest of
elites, and clientelism of foreign powers in comparative perspective – Bosnia,
India, Pakistan“. Nationalities Papers, Vol. 29, No. 2, pp. 207–241.
Wilson, Robin (2001). „The politics of contemporary ethno-nationalist conflicts“. Nati-
ons and Nationalism, Vol. 7, No. 3, pp. 365–384.
Wolchick, Sharon (1999). „Czechoslovakia on the eve of 1989“. Communist and Post-
Communist Studies, Vol. 32, No. 4, pp. 437–451.
Wolchick, Sharon (1994). „The Politics of Ethnicity in Post-Communist Czechoslova-
kia“. East European Politics and Societies, Vol. 8, No. 1, pp. 153–188.
Wolchick, Sharon (1993). „The Repluralization of Politics in Czechoslovakia“. Commu-
nist and Post-Communist Studies, Vol. 26, No. 4, pp. 412–431.
Woodward, Susan L. (2002). „The Political Economy of Ethno-Nationalism in Yugosla-
via“. In: Leo Panitch & Colin Leys (ed.) Socialist Register 2003. Fighting Identities:
Race, Religion and Ethno-Nationalism. London: The Merlin Press Ltd.
Woodward, Susan L. (1996). „Genocide or Partition: Two Faces of the Same Coin?“, Sla-
Zimmer, Oliver (2003). „Boundary Mechanisms and symbolic resources: towards a
process oriented approach to national identity“. Nations and Nationalism, Vol.
9, No. 2, pp. 173–193.
Žanić, Ivo (1995). „The Curse of King Zvonimir and Political Discourse in Embattled Cro-
atia“. East European Politics and Societies, Vol. 9, No. 1, pp. 90–122.
Indeks imena
Abdić, Babo Fikret 377, 378, 452 Bading, Odri (Audrey Budding) 52, 62,
Adžić, Blagoje 98, 242 63, 65, 69, 72, 74, 76, 144, 268, 269,
Ajanović, Hamzalija 446 270, 272, 273, 274, 276, 280, 622,
Akaši, Jasuši 330 642, 643, 660, 663
Akino, Korason 257 Badenter, Rober (Badinter Robert) 97,
Akst, Hajnc (Heinz Axt) 100, 264, 265, 523, 541, 562, 604
643, 657 Bajden, Džozef (Joseph Biden) 185
Albert, Majkl (Majkl Albert) 529, 657 Bajec, Jurij 154
Aleksander, Stela (Stella Alexander) 168 Bajnder, Dejvid (David Binder) 140, 409,
Alen, Beverli (Beverly Allen) 420, 421, 514
423, 628, 643, 657 Bajt, Aleksandar 74
Ali, Rabija (Rabia Ali) 418, 424, 425, 426, Bakarić, Vladimir 56, 65, 73, 74, 75, 76
427, 447, 452, 453, 454, 455, 535, Bakić, Ibrahim 212
657, 663, 666, 667, 670, 678 Bakić, Jovo 10, 17, 18, 19, 22, 24, 28, 29, 30,
Ali, Tarik (Tariq Ali) 542, 557, 657, 31, 32, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49,
Alić, Fikret 413, 575, 576, 577 50, 51, 52, 67, 71, 84, 90, 94, 96, 99,
Alić, Husein 446 102, 106, 111, 112, 114, 116, 117, 122,
Almond, Mark 344 123, 127, 141, 143, 149, 164, 168, 173,
Altomanović, Nikola 353 198, 199, 202, 203, 209, 230, 251, 252,
Anderson, Kevin 558 268, 271, 284, 298, 321, 332, 334, 348,
Andrejić, Božidar 224 358, 364, 448, 449, 487, 518, 535, 544,
Andrić, Ivo 250, 302, 687, 692, 693 588, 593, 599, 613, 614, 615, 619, 648,
Antonić, Slobodan 594 654, 657, 658
Anzulović, Branimir 476, 484, 485, Bakić, Lukin Jovo 10
486, 487, 488, 489, 490, 510, Bakić, Luka 10
650, 657 Bakić-Hejden, Milica (Milica Bakić-
Artman, Florans (Florence Hartmann) Hayden) 114, 161, 174, 190, 191,
222, 224, 226, 229, 230, 231, 657 192, 193, 194, 195, 197, 198, 357,
Ataturk, Kemal 250, 348 360, 443, 484, 600, 640, 658
Avakumović, Ivan 50, 657 Baks, Mart (Mart Bax) 254, 659
Azinović, Vlado 262 Balibar, Etjen (Étienne Balibar) 207
Balić, Smail 369, 417, 442, 658
Babić, Milan 619 Banac, Ivo 19, 43, 55, 58, 60, 61, 62, 77,
Babić, Salih 446 78, 79, 80, 142, 143, 144, 156, 157,
222, 279, 248, 249, 250, 272, 298, Bilt, Karl (Carl Bildt) 260
331, 358, 379, 442, 443, 444, 445, Bing, Alfred 262, 263
447, 448, 449, 450, 451, 452, 453, Biserko, Sonja 659, 660
454, 455, 477, 479, 491, 524, 599, Bišćević, Rustembeg 445
613, 634, 645, 650, 654, 658 Bizmark, Oto (Otto von Bismarck) 17
Banašević, Nikola 485, 659 Bjelajac, Mile 238, 251, 252, 279, 469, 659
Bandžović, Safet 363, 375, 381, 659 Bjelić, Dušan 190, 660, 666, 671
Banjević, beg Hašim 446 Blaškić, Tihomir 471
Bans, Valeri (Valerie Bunce) 37, 59, 156, Blek, Dejvid (David Black) 558
305, 306, 322, 606, 607, 608, 609, Bler, Toni (Tony Blair) 112, 193, 527, 531,
610, 613, 614, 618, 621, 622, 624, 556
625, 638, 653, 659, 660, 682 Blagojević, Marina 74, 674
Bart, Fredrik (Frederik Barth) 28, 29, 31, Boarov, Dimitrije 554
659 Boban, Ljubo 90, 660
Bartov, Omer 427, 681 Boban, Mate 337
Bartulin, Nevenko 450, 659 Bodrijar, Žan (Jean Baudrillard) 434, 437,
Bašagić, beg Safvet 446 438, 439, 440, 441, 648, 659
Bašić, Safvet Salih 445 Bogardus, Emori (Emory Bogardus) 211,
Bećirović, Komnen 121 405
Bećković, Matija 69 Bogdanič, Džordž (George Bogdanich)
Behmen, Šefkija 446 573, 581
Bejker, Džejms (James Baker) 94, 95, Bogdanović, Mira 555, 660
123, 152, 266 Bojanin, Stanoje 9
Beket, Semjuel (Samuel Beckett) 544 Bojić, Mehmedalija 370, 430, 648, 660,
Bekić, Darko 26, 681 675
Belami, Kerol (Carol Bellamy) 627 Bokan, Dragoslav 86
Belanže, Sara (Sarah Belanger) 30, 31, Bokovoj, Melisa (Melissa Bokovoy) 606,
659 660
Benda, Žilijen (Julien Benda) 39, 342, Bomont, Piter (Peter Bomonte) 123
659 Bošnjović, Ilijaz 419
Bendiks, Rajnhard (Reinhard Bendix) Bot, Norbert (Norbert Both) 264, 265,
92, 659 582, 668
Benet, Kristofer (Christopher Bennett) Botev, Nikolaj 212, 483, 520, 660
44, 97, 182, 222, 223, 224, 225, 228, Boze, Sumantra (Bose Sumantra) 262,
229, 230, 333, 641, 643, 659, 680 263, 682
Benson, Lesli (Leslie Benson) 97, 659 Božović Giška, Đorđe 86
Beri, Kevin (Kevin Barry) 586, 659 Braun, Majkl (Michael Brown) 660, 675
Bernstin, Nina (Nina Bernstein) 420 Bregović, Goran 213
Biber, Dušan 146, 156 Brejsvel, Vendi (Wendy Bracewell) 643,
Bijak, Jakub 544, 573, 678 682
Bijedić, Džemal 451 Brežnjev, Leonid Iljič (Leonid Ilyich
Bilandžić, Dušan 34, 44, 61, 73, 659 Brezhnev) 75, 151, 157
Indeks imena 697
Bringa, Tone 372, 373, 392, 393, 394, 445, 446, 493, 508, 509, 510, 511,
395, 396, 412, 453, 483, 499, 521, 512, 513, 514, 516, 517, 518, 519,
648, 649, 660 521, 522, 523, 524, 526, 646, 649,
Brkić, Beri 476 650, 660, 682
Brković, Jevrem 460 Buš, Brigita (Brigitta Busch) 109, 115,
Brodel, Fernan (Fernand Braudel) 113, 117, 680
319 Buš, Džordž Mlađi (George Bush Jr.) 129,
Brok, Piter 413, 660 570
Broz Tito, Josip 26, 52, 53, 54, 55, 58, 59, Buš, Džordž Stariji (George Bush, Sr.)
60, 61, 62, 63, 64, 66, 68, 69, 71, 72, 100, 111, 112, 126, 127, 128, 237,
73, 74, 75, 76, 79, 82, 84, 91, 96, 255, 265, 267, 483, 566, 584, 640
100, 144, 149, 151, 153, 155, 157, Bžežinski, Zbignjev (Zbigniew
171, 172, 178, 179, 207, 214, 233, Brzezinski) 50, 267
247, 253, 260, 269, 270, 271, 273,
286, 301, 304, 305, 306, 307, 308, Cerić, efendija Mustafa 34
313, 321, 338, 342, 368, 370, 373, Cesarec, August 46, 661
376, 397, 398, 399, 418, 432, 450, Ce-Tung, Mao 627
451, 460, 473, 474, 475, 533, 536, Crnčević, Brana 69
538, 543, 555, 566, 567, 631, 634, Crnjanski, Miloš 302
658, 659, 660, 661, 670, 672, 673, Crnobrnja, Bogdan 82
675, 682, 690 Crnobrnja, Mihailo 82, 91, 154, 214, 300,
Brubejker, Rodžers (Rogers Brubaker) 320, 321, 322, 323, 324, 325, 327,
45, 622, 660 328, 331, 341, 404, 498, 644, 646,
Brunborg, Helg (Helge Brunnborg) 583, 662
660 Cvejić, Slobodan 212, 668
Bubanj, Viktor 411 Cvetković, Dragiša 52, 60, 90, 448, 449,
Bučar, Franc 253 473, 514, 613, 660
Budak, Mile 251, 449 Cvetković, Mirko 154
Budiša, Dražen 66, 70 Cvijić, Jovan 285, 302
Bugajski, Janoš (Janusz Bugajski) 484
Bugarel, Ksavije (Xavier Bougarel) 349, Čalić, Mari Žanin (Marie-Janine Calic)
350, 364, 365, 371, 373, 377, 407, 469, 476, 477, 493, 577, 661
411, 412, 419, 423, 425, 427, 442, Čar-Drnda, Hatidža 382, 383, 662
444, 445, 446, 448, 452, 453, 454, Časlav (knez) 354, 388
457, 473, 474, 483, 499, 505, 508, Čavoški, Kosta 64, 144, 173, 249, 269,
515, 519, 520, 521, 522, 523, 526, 270, 273, 663
651, 661, 660, 682 Čelebija, Evlija 360, 362
Buha, Aleksa 406 Čemberlen, Nevil (Neville Chamberlain)
Bulajić, Milan 581 127, 185, 255, 479, 480, 501
Berg, Stiven (Steven Burg) 123, 140, 144, Čendler, Dejvid (David Chandler) 527,
145, 151, 152, 153, 154, 155, 156, 533, 534, 535, 536, 563, 564, 645,
157, 158, 375, 385, 391, 409, 442, 663
Čerčil, Vinston (Winston Churchill) 25, Delalić Ćelo, Ramiz 408, 489, 546
26 Delić, Rasim 281, 340
Černi, Izreal W. (Israel W. Charny) 493, Denić, Beti (Bette Denitch) 683
672, 679 Denić, Bogdan (Bogdan Denitch) 663
Čilton, Pol (Paul Chilton) 109, 127, 661 Di Lelio, Ana (Anna Di Lellio) 276, 683
Čižinski, Josip 53 Dikin, Vilijam (William Deakin) 368
Čomski, Noam (Chomsky, Noam) 94, Dikson, Pol (Paul Dixon) 663
131, 204, 333, 527, 528, 531, 548, Dimić, Ljubodrag 52, 60, 663
549, 550, 552, 557, 570, 575, 581, Dimitrijević, Vojin 59, 61, 64, 600, 646,
582, 586, 587, 590, 592, 651, 663 663
Čosudovski, Mišel (Chossudovsky, Dimitrov, Georgi 51
Michel) 527, 538, 539, 542, 645, 661 Dioklecijan 179
Dirkem, Emil (Émile Durkheim) 467
Ćatić, Musa Ćazim 445, 446 Divjak, Jovan 621
Ćerić, Salim 370 Dizdarević, Srđan 344
Ćirković, Sima 359 Dizraeli, Bendžamin (Benjamin Disraeli)
Ćišić, Husaga 445 115, 182, 351, 670
Ćišić, Mehmed 445 Dmitrijev, Frenklin (Franklin Dmitryev)
Ćopić, Branko 302 585, 663
Ćorović, Vladimir 353, 354, 388, 436, Dobins, Džejms (James Dobbins) 525,
663 663
Ćosić, Dobrica 85, 104, 130, 131, 271, Dodik, Milorad 507, 612
272, 287, 302, 307, 328, 374, 375, Dol, Bob (Bob Dole) 83, 95, 100, 185,
384, 598, 644, 663, 672, 688 267, 427, 602
Ćurak, Nerzuk 349, 372, 648, 663 Donia, Robert (Robert Donia) 357, 358,
Ćurčić, Slobodan 49, 460, 664 360, 362, 376, 396, 403, 404, 405,
406, 407, 408, 409, 410, 412, 524,
Dabčević-Kučar, Savka 71, 73, 102, 147 648, 649, 650, 663, 683
Dajhman, Tomas (Thomas Deichmann) Dragosavac, Dušan 76, 663
575, 576, 577, 578, 663 Dragović-Soso, Jasna 9, 64, 72, 83, 84,
Dalder, Ivo (Ivo Daalder) 267, 663 164, 249, 300, 320, 321, 329, 330,
Danilović, Uglješa 370 332, 333, 342, 598, 644, 660, 661,
Darem, Idit (Edith Durham) 199 663, 664, 666, 668, 669, 672, 673,
Daut, Kit (Keith Doubt) 10, 263, 413, 676, 677, 680
490, 491, 492, 494, 495, 496, 497, Drašković, Vuk 225, 457, 490, 629
648, 663 Drljević, Đuro 10
Davičo, Oskar 302 Drljević, Savo 10
Dedijer, Vladimir 367, 368, 663 Držić, Marin 388
Defterdarević, beg Ahmed 446 Dunajevskaja, Raja (Raya
Dejzings, Ger (Ger Duijzings) 9, 201, Dunayevskaya) 558, 590
204, 205, 206, 208, 210, 485, 640, Dvorniković, Vladimir 302
663 Dvorski Rambo, Siniša 489
Indeks imena 699
Džaja, Srećko 356 Emert, Tomas (Thomas Emmert) 224,

Džekson, Henri (Henry Jackson) 180, 490, 657, 659, 661, 664, 665, 668,
479, 560, 569 669, 678, 680, 683, 687
Džekson, Marvin (Marvin Jackson) 333 Enesku, George (George Enesku) 345
Dženings, Piter (Peter Jennings) 195 Enlo, Sintia (Cynthia Enloe) 422
Džemidžić, Alija 445 Entman, Robert M. 109, 664
Džeras, Norman (Norman Geras) 569 Eremija, Radomir 630
Džonson, Boris (Boris Johnson) 558 Ešdaun, Pedi (Paddy Ashdown) 344
Džonson, Lindon (Lyndon Johnson) 160 Eugen Savojski 443
Džonston, Dajana (Diana Johnston) 514,
527, 530, 531, 532, 533, 535, 536, Fahd (kralj Saudijske Arabije) 267
537, 540, 541, 542, 543, 544, 545, Fajn, Džon (John Fine) 44, 174, 263, 276,
546, 548, 550, 551, 552, 562, 581, 351, 354, 355, 356, 357, 358, 387,
645, 651, 664 388, 389, 390, 391, 392, 396, 397,
Džouns, Edvard (Edward Jones) 110, 675 398, 399, 400, 401, 402, 403, 412,
Džuda, Tim (Tim Judah) 123, 175, 196, 491, 524, 526, 643, 648, 649, 650,
221, 222, 227, 228, 230, 640, 664, 651, 664, 665
669 Fazlagić, Ademaga 446
Fazlagić, Hajdar 446
Đerić, Gordana 9, 10, 657 Ferguson, Najal (Niall Ferguson) 181,
Đidara, Mark (Marc Gjidara) 650 344, 483
Đikić, Osman 445 Filipović, Filip 51
Đilas, Aleksa 61, 229, 249, 338, 339, 664 Filipović, Muhamed 234, 351, 370, 400,
Đilas, Milovan 42, 49, 52, 56, 81, 373, 402, 406, 415, 417, 420, 439, 457,
598 458, 459, 461, 648, 664
Đodan, Šime 67, 72, 254, 457 Filips, Džoen (Joan Phillips) 558, 562,
Đokić, Dejan 664, 683 567, 674
Đorđević, Dušan 263, 283, 683 Fink, Šeri (Sheri Fink) 427, 665
Đorđević, Živomir 65, 270 Finkelkrot, Alen (Alain Finkielkraut)
Đuherić, Ismet 407 480
Đurđev, Branislav 422, 664 Finkelstin, Norman (Norman
Đuretić, Veselin 375 Finkelstein) 131, 665
Đurić, Mihailo 64, 271 Firedi, Frenk (Frank Fueredi) 558, 571,
Đurić, Vladimir 49, 460, 664 572, 574, 665, 676
Đurković, Milorad 10 Fišer, Bernd (Bernd J. Fischer) 276, 690
Fočo, Mustafa 445
Ekmečić, Milorad 281, 345, 348, 350, 355, Foks, Kler (Claire Fox) 558
356, 358, 359, 363, 486, 601, 644, 664 Ford, Kris (Chris Ford) 586, 665
Elijas, Norbert (Norbert Elias) 13, 15, 16, Fuko, Mišel (Michel Foucault) 109, 199,
171, 191, 192, 194, 195, 444, 664 590, 665
Elison, Miranda (Miranda Alison) 422, Franc, Ferdinand 418
423, 643, 657 Franc, Jozef 509
Franko, Fransisko (Francisco Franco) 25, Gidens, Entoni (Anthony Giddens) 556
579, 596, 597 Gijsberts, Mérove 211, 676
Fridman, Fransin (Francine Friedman) Glaurdić, Josip 265, 279, 477, 665
499, 684 Glavaš, Branimir 87
Fridman, Tomas L. (Thomas L. Friedman) Gleni, Miša (Misha Glenny) 176, 177,
112, 135 178, 184, 196, 455, 640, 641, 665
Fridrih, Joakim Karl (Carl Joachim Gligorijević, Branislav 49, 50, 51, 52,
Friedrich) 321 665
Fridrih I Barbarosa 170 Gligorov, Kiro 253, 543
From, Erih (Erich Fromm) 471 Gligorov, Vladimir 684
Fulerton, Džon (John Fullerton) 489 Goati, Vladimir 594
Goldhagen, Jona Danijel (Daniel
Gabrič, Aleš 59, 62, 665 Goldhagen) 420, 472, 546, 569,
Galager, Tom (Tom Gallagher) 37, 650, 570, 634, 665
665 Goldsvorti, Vesna 190, 191, 192, 193,
Gams, Andrija 270 195, 196, 640, 666
Ganić, Ejup 373, 509 Goldštajn, Ivo (Ivo Goldstein) 474, 488,
Garašanin, Ilija 44, 457 665
Gard, Pol (Paul Garde) 238 Goldštajn, Slavko (Slavko Goldstein)
Gardović, Nikola 489 474, 488, 665
Gatmen, Roj (Roy Gutman) 126, 386, Golubić, Mustafa 446
412, 413, 414, 415, 416, 417, 418, Golubić, Stjepko 522, 666
419, 420, 421, 491, 492, 628, 643, Golubić, Thomas 522, 666
649, 666, 684 Gor, Al (Al Gore) 518
Gau, Džejms (James Gow) 9, 96, 142, Gorbačov, Mihail Sergejevič (Mikhail
173, 178, 179, 222, 238, 239, 240, Sergeyevich Gorbachev) 134, 265,
241, 242, 243, 600, 643, 666 598, 608
Gauen, Piter (Peter Gowan) 534, 537, Gordi, Erik (Eric Gordy) 84, 268, 274,
538, 666 276, 642, 666
Gavrankapetanović, beg Ismet 446 Gorkić, Milan v. Čižinski, Josip
Gebels, Jozef (Joseph Goebbels) 226 Gotovac, Vlado 72
Gegnon, Čip (Chip Gagnon) 72, 201, Gračanin, Petar 242
206, 207, 208, 209, 210, 211, 212, Gradaščević, kapetan Husein 443, 444
213, 214, 215, 216, 217, 219, 274, Grinfeld, Laja (Liah Greenfeld) 606, 615,
630, 640, 665 684
Gelbrajt, Piter (Peter Galbraith) 340, 392 Grmek, Mirko 650
Gelner, Ernest (Ernest Gellner) 28, 31, Gundulić, Ivan 486
502, 535, 665 Guskova, Jelena 280, 283, 295, 296, 297,
Genšer, Ditrih-Hans (Hans Dietrich 300, 644, 666
Genscher) 99, 100, 263, 264, 265,
266, 277, 323, 380, 645, 657 Habermas, Jirgen (Juergen Habermas)
Geren, Daniel (Daniel Guerin) 527, 661 556
Indeks imena 701
Hađ-Nasar, Šems (Shems Hadj-Nassar) Hemond, Filip (Philip Hammond) 573,

503 581, 663, 664, 665, 666, 667, 677
Hadžić, Miroslav 98, 142, 152, 666 Henen, Danijel (Daniel Hannan) 31
Hadžić, Nuri Osman 445, 446 Henlajn, Konrad (Henlein, Conrad) 447
Hadžidedić, Zlatko 263 Hepken, Volfgang (Wolfgang Hoepken)
Hadžijahić, Muhamed 365, 445, 446 173, 686
Hadžikadić, Atif 446 Herd, Daglas (Douglas Hurd) 99, 100,
Hajdeger, Martin (Martin Heidegger) 123, 180, 182, 183, 323, 602
590 Herder, Johan Gotfrid (Johann Gottfried
Halpern, Džoel (Joel Halpern) 660, 666, Herder) 601
685 Herman, Edvard S. 204, 527, 542, 543,
Hansen, Lene 111, 123, 162, 164, 167, 544, 545, 546, 547, 550, 551, 552,
170, 180, 196, 639, 649, 651, 666 573, 581, 582, 583, 584, 592, 645,
Hanter, Robert (Robert Hunter) 95 651, 663, 664, 667, 677
Hantington, Semjuel (Samuel P. Hičins, Kristofer (Christopher Hitchens)
Huntington) 159, 160, 161, 162, 408, 426, 667
163, 164, 170, 179, 180, 190, 198, Hit, Edvard (Edward Heath) 492
532, 668 Hitler, Adolf 90, 109, 126, 127, 134, 135,
Haradinaj, Ramuš 281, 340, 578, 632, 166, 167, 168, 178, 224, 225, 226,
644 251, 255, 277. 344, 368, 406, 407,
Hasanbegović, Avdo 445 418, 420, 425, 462, 477, 478, 479,
Hau, Džefri (Geoffrey Howe) 153 480, 501, 504, 524, 579, 617, 629,
Haupt, Hajnc Gerhard (Heinz Gerhard 634, 643, 648, 665
Haupt) 593, 666 Hjudis, Piter (Peter Hudis) 558, 584, 585,
Havel, Vaclav (Vaclav Hawel) 598, 616 586, 587, 668
Havelka, Nenad 303, 676 Hjum, Mik (Mick Hume) 558, 563, 564,
Hebrang, Andrija 55, 58, 65, 78 565, 566, 577, 668
Hegel, Fridrih Vilhelm Georg (Georg Hlinka, Andrej 598
Wilhelm Friedrich Hegel) 28, 223, Hobs, Tomas (Thomas Hobbes) 345
500, 601 Hobzbaum, Erik (Eric Hobsbawm) 13,
Hehter, Majkl (Michael Hechter) 98, 650, 22, 28, 32, 207, 685
667 Hodža, Enver 63, 555
Hejden, Robert (Robert Hayden) 109, Hodson, Rendi (Randy Hodson) 30, 668,
161, 174, 175, 180, 187, 189, 190, 677, 687
267, 523, 599, 600, 601, 602, 603, Hog, Endrju (Andrew Hogg) 489
604, 605, 606, 609, 614, 626, 627, Hogan, Čip (Chip Hogan) 111
638, 640, 653, 658, 667, 685 Holbruk, Ričard (Richard Holbrooke)
Hejstings, Edrijen (Adrian Hastings) 344, 186, 267, 346, 380, 495, 602, 668,
429, 430, 431, 432, 480, 587, 650, 683
666 Holms, Meri (Mary Holmes) 586, 659
Held, Dejvid (David Held) 13, 667 Honig, Vilem Jan (Jan Willem Honig)
Hemlin, Dejvid (David Hamlin) 667 582, 668
Hor, Kvintn (Quintin Hoare) 559, 570 541, 542, 545, 546, 561, 631, 643,
Hor, Marko Atila (Marko Attila Hoare) 669, 671
263, 554, 558, 559, 560, 561, 562, Izrael, Džared (Jared Israel) 581
566, 567, 568, 569, 570, 571, 572,
573, 580, 581, 582, 592, 652, 655, Jakovljev, Aleksandar 624
667 Jandrić, Berislav 70, 72, 669
Hornik, Filip fon (Philipp von Hornigk) Jang, Hjugo (Hugo Young) 112
14 Jang, Mičel (Mitchel Young) 387, 392, 680
Horvat, Branko 74 Janković, Dragoslav 19, 669
Hosbah, Fridrih (Friedrich Hossbach) 478 Janković, Radoslav (pukovnik VRS) 583
Hrasnica, Avdi-beg 446 Jansen, Stef 9, 187, 198, 201, 202, 203,
Hrasnica, beg Halid 446 204, 208, 209, 210, 219, 274, 640,
Hrasnica, beg Mehmed 446 669
Hrebeljanović, Lazar 353 Janjetović, Zoran 359, 669
Hrelja, Kemal 365 Janjić, Dušan 262
Hribar, Spomenka 84 Jareb, Jere 449, 450, 669, 670
Hroh, Miroslav (Miroslav Hroch) 33, 75, Jelavić, Čarls (Charles Jelavich) 140, 686
668 Jelisić, Goran 632
Humo, Avdo 370, 451 Jeljcin, Boris Nikolajevič (Boris
Hus, Jan 598 Nikolayevich Yeltsin) 93, 453
Husein, Sadam 123, 124, 127, 228, 438, Jevtić, Miroljub 457, 458, 459
527 Jordaki, Konstantin 263
Jovan Pavle II 168
Iglberger, Lorens (Lawrence Jovanović, Dragoljub 48, 449
Eagleburger) 82, 83, 93, 94, 95, 140, Jović, Borisav 99, 100, 101, 233, 235,
237, 415, 237, 242, 274, 291, 322, 536, 669
Ignjatijev, Majkl (Michael Ignatieff ) 585, Jović Dejan 61, 62, 72, 73, 77, 84, 85,
586 100, 156, 172, 230, 301, 302, 303,
Ilić, Vladimir 9, 209, 212, 668 304, 305, 306, 307, 308, 316, 317,
Imamović, Mustafa 283, 363, 365, 457 405, 406, 600, 615, 617, 645, 646,
Ingrao, Čarls (Charles Ingrao) 224, 263, 669, 686
276, 582, 657, 659, 661, 665, 668, Jović, Mirko 86, 457, 629
670, 678, 680, 683, 686, 690 Juhas-Georgieska, Ljiljana 350, 669, 678
Irvajn, Džil (Jill Irvine) 55, 65, 66, 70, 75, Jurišić, Nikola 22
606, 643, 660, 668
Irving, Dejvid (David Irwing) 579 Kabadajić, D. 134
Išek, Tomislav 387, 669 Kacin, Jelko 98
Izetbegović, Alija 103, 104, 105, 125, Kaclerović, Triša 50
185, 209, 234, 253, 254, 255, 256, Kačić Miošić, Andrija 486
261, 265, 333, 337, 338, 340, 375, Kadijević, Veljko 98, 100, 152, 237, 242,
376, 377, 379, 381, 387, 395, 401, 274, 399, 504, 669
409, 451, 452, 457, 512, 514, 515, Kalaj, Benjamin 349, 363, 364, 390
Indeks imena 703
Kalajić, Dragoš 457 Kempbel, Dejvid (David Campbell) 26,

Kalberg, Stiven (Stephen Kalberg) 14, 669 394, 493, 494, 497, 498, 499, 500,
Kaldor, Meri (Mary Kaldor) 468, 502, 501, 522, 576, 577, 578, 648, 661,
503, 504, 505, 507, 519, 650, 669 680
Kalhun, Kreg (Craig Calhoun) 661 Kempbel, Džon (John Campbell) 26, 661
Kam, Oliver (Oliver Kamm) 569, 570 Kempbel, Suzan (Susan Campbell) 522,
Kamberović, Husnija 365, 545, 669 666
Kapetanović, Hajro 370, 451 Kemura, Sulejman 450
Kapetanović, Ali-beg Mehmed 446 Kenders, Marsel (Marcel Coenders) 211,
Kapetanović, Mustajbeg 446 676
Karabegović, Avdo 445 Kenedi, Džon Ficdžerald (John
Karabegović, Osman 451 Fitzgerald Kennedy) 549
Karadžić, Radovan 125, 209, 233, 253, Kenedi, Pol 14, 16, 17, 22, 25, 26, 669
338, 339, 381, 383, 401, 420, 447, Keni, Džordž (George Kenney) 544
455, 457, 492, 515, 564, 572, 612 Keplen, Ričard (Richard Caplan) 525,
Karadžić, Vuk 347 661, 682
Karađorđević, Aleksandar I (Ujedinitelj) Keplen, Robert D. (Robert D. Caplan)
304, 457 112, 159, 164, 165, 166, 167, 168,
Karađorđević, Aleksandar (pretendent 169, 170, 171, 172, 173, 178, 179,
na presto) 188 223, 344, 346, 418, 525, 639, 640,
Karamehmedović, Hamdija 445 669
Karapandžić, Borivoje 373 Kerčmer Lisjen (Lucien Karchmar) 368
Kardelj, Edvard 52, 59, 61, 62, 64, 72, 73, Kerenji, Emil 263
80, 230, 301, 304, 305, 306, 307, Kerestedžijanc, Leonid Vladimirovič 340
308, 313, 316, 376, 646 Kerol, Rori (Rory Carroll) 123
Karington, Piter (Peter Carrington) 101, Kicošev, Saša 49, 461, 664
103, 183, 184, 185, 231, 262, 263, Kilik, Robert (Robert Killick) 565
264, 277, 294, 380, 381, 515, 643 Kinam (hroničar) 350
Karlo Veliki 346 Kinkel, Klaus 574
Karson, Edvard (Edward Carson) 182 Kir, Josip Rajhl 87
Kašmen, Tomas (Thomas Cushman) Kirkpatrik, Džin (Jeane Kirkpatrick) 125
427, 437, 438, 439, 440, 441, 463, Kisindžer, Henri (Henry Kissinger) 185, 237
464, 465, 466, 467, 468, 469, 470, Klajmen, Endru (Andrew Climan) 558
471, 476, 477, 478, 479, 480, 481, Klemenčič, Matjaž 237, 262, 263, 265,
482, 483, 491, 569, 570, 659, 662, 267, 643, 670
665, 670, 675, 676, 677 Klinton, Bill (Bill Clinton) 111, 112, 125,
Katunarić, Dražen 480 127, 128, 129, 130, 135, 136, 164,
Kazazović, Salih 445 209, 267, 340, 345, 346, 402, 420,
Kecmanović, Dušan 212, 670 483, 518, 527, 548, 549, 550, 581,
Kecmanović, Nenad 213, 612 584, 645
Kejs, Holi (Holly Case) 257, 664, 673, 678 Kljakić, Ljubomir 532, 670
Keler, Gabrijel 550 Kljujić, Stjepan 125, 568
Knežević, Ante 476, 686 Kovačević, Milan 632

Kočović, Bogoljub 369, 370, 376, 450, Ković, Miloš 9, 21, 46, 115, 181, 263, 351,
488, 506, 509, 573, 670 647, 670
Koen, Filip (Philip J. Cohen) 456, 471, 472, Kranjec, Miško 302
473, 475, 476, 478, 484, 650, 662 Krempton, Ričard (Richard Crampton)
Koen, Lenard (Lenard J. Cohen) 79, 80, 69, 515, 662
81, 85, 86, 93, 97, 104, 105, 265, Kreso, Senada 544
320, 321, 327, 328, 329, 340, 345, Krestić, Vasilije 281, 548
346, 411, 607, 613, 614, 617, 618, Krešimir II (kralj) 354
621, 624, 644, 653, 660, 661, 662, Kristofer, Voren (Christopher, Warren) 479
663, 666, 668, 669, 672, 673, 676, Kristeva, Julija 111
677, 680 Kristof, Nikolas 416
Koen, Nik (Nick Cohen) 569 Krizman, Bogdan 47, 670
Koen, Norman (Norman Cohen) 569 Krleža, Miroslav 51, 69, 250, 302
Koen, Rodžer (Roger Cohen) 491, 683 Kroford, Beverli (Beverly Crawford) 599,
Koen, Vilijem (William Cohen) 551 607, 609, 610, 611, 612, 613, 614, 618,
Kofman, Daniel 480, 670 621, 623, 624, 627, 638, 653, 662
Koka, Jirgen (Juergen Kocka) 319, 593, Kržišnik-Bukić, Vera 372, 373, 670
666, 686 Kučan, Milan 83, 98, 99, 100, 235, 291,
Kol, Helmut (Kohl, Helmut) 100, 264, 543, 567, 568
265, 277, 645 Kuk, Robin (Robin Cook) 548
Kolste, Pol (Pål Kolstø) 9, 657 Kukić, Hamid 445
Komnin, Manojlo 350 Kula, Rina (Rinna Kullaa) 9
Komšić, Ivo 509, 568 Kulenović, Džafer 446
Končar, Rade 52 Kulin-ban 352, 354, 355
Konor, Voker (Walker Connor) 18, 31, 43, Kuljić, Todor 9, 14, 24, 26, 33, 34, 35, 36,
50, 51, 52, 53, 55, 56, 58, 59, 60, 61, 44, 52, 53, 56, 64, 73, 74, 75, 76, 80,
62, 63, 64, 66, 67, 75, 76, 77, 78, 80, 139, 271, 321, 341, 472, 474, 618,
143, 315, 616, 622, 662, 683 624, 647, 670
Konverzi, Danijel (Daniele Conversi) 37, Kuper, Robert (Robert Cooper) 531, 532,
222, 232, 233, 234, 235, 236, 237, 662
239, 262, 263, 277, 480, 481, 482, Kurbegović, Hamid 446
483, 643, 662 Kursar, Tonči 449, 450, 670
Korošec, Anton 367 Kurspahić, Kemal 425, 670
Korunić, Petar 290 Kurtaić, Rešid 445
Korvin, Filip (Philip Corwin) 573, 581 Kurtović, Šukrija 445
Kosmač, Ciril 302 Kusturica, Emir 213
Kotroman, ban Stjepan 354 Kutiljero, Žoze (Jose Cutileiro) 338, 381,
Koštunica, Vojislav 64, 456 395, 514, 515
Kotromanić, Stjepan 352, 353, 354 Kvatrone, Džordž (George A. Quatrone)
Kotromanić, Tvrtko 353, 426 110
Koukli, Džon (John Coakley) 481, 662 Lafonten, Oskar (Oskar Lafontaine) 558
Indeks imena 705
Lagumdžija, Zlatko 507, 509 Lipšuc, Roni (Ronnie D. Lipschutz) 607,

Lajphart, Arend (Arend Lijphart) 605 662
Laker, Volter (Walter Laquer) 569 Litl, Alen (Allan Little) 82, 88, 98, 99, 100,
Laklau, Ernesto (Ernesto Laclau) 202, 686 101, 103, 104, 152, 222, 229, 231,
Lalić, Mihailo 302 232, 234, 235, 255, 256, 401, 677
Lazanski, Miroslav 238 Longinović, Tomislav 191, 640, 671, 687
Lazić, Mladen 9, 27, 41, 57, 80, 86, 92, Lorković, Ivan 47
93, 94, 95, 102, 209, 300, 644, 668, Lovrenović, Ivan 568
670, 671 Lubarda, Vojislav 490
Lejk, Entoni (Anthony Lake) 267, 518 Luis, Entoni (Anthony Lewis) 111, 121,
Lempi, Džon (John Lampe) 39, 43, 52, 125, 126, 185
55, 57, 58, 59, 62, 65, 69, 71, 72, 74, Lukić, Milan 632
77, 90, 168, 235, 251, 300, 320, 321, Lukić, Reneo 606, 615, 616, 617, 619,
333, 334, 335, 336, 337, 338, 339, 620, 621, 622, 623, 650, 671
341, 349, 351, 362, 364, 515, 619,
644, 647, 670, 678, 686 Ljubičić, Nikola 242
Lensing, Robert (Robert Lansing) 605 Ljubović, beg Derviš 445
Lenjin, Iljič Vladimir (Vladimir Ilyich
Lenin) 17, 50, 51, 52, 55, 223, 503, Macura, Lazar 176
555, 558 Maček, Vladko 49, 52, 53, 60, 90, 367,
Lepin, Šalom (Shalom Lappin) 569 448, 449, 473, 488, 514, 613, 660
Lesing, Doris (Doris Lessing) 575 Madžar, Ljubomir 26, 58, 671
Letica, Slaven 156, 157, 465 Magaš, Branka 237, 442, 559, 561, 567,
Libal, Mihael (Michael Libal) 238, 262, 568, 650, 652, 671
671 Maglajlić, Šefket 451
Liberman, Džozef (Joseph Lieberman) Mahmut II 435, 443
427 Mahmutćehajić, Rusmir 355, 387, 389,
Lidal, Harold (Harold Lydall) 272 394, 395, 404, 419, 433, 435, 457,
Lifšulc, Lorens (Lawrence Lifschultz) 491, 496, 507, 671, 680, 687
418, 424, 425, 426, 427, 447, 452, Majer, Viktor (Viktor Meier) 222, 229,
453, 454, 455, 650, 657, 658, 663, 230, 442, 641, 672
666, 667, 670, 679 Mak, Filis (Phyllis Mack) 427, 681
Lifton, Robert 471 Makara, Petar 377, 671
Liger, Karl (Karl Lueger) 167 Makarti, Džastin (Justin McCarthy) 349,
Lili, Kerol (Carol Lilly) 606, 660, 685, 687 362, 434, 435, 436, 437, 441, 442,
Linč, Alen (Allen Lynch) 606, 615, 616, 648, 672
617, 619, 620, 621, 622, 623, 650, Malkolm, Noel (Noel Malcolm) 7, 112,
671 120, 121, 164, 165, 171, 181, 196,
Linkoln, Abraham (Abraham Lincoln) 199, 276, 319, 343, 344, 345, 346,
182, 183 347, 348, 349, 350, 351, 352, 353,
Lins, Huan (Juan Linz) 206, 594, 595, 354, 355, 356, 357, 358, 359, 360,
596, 597, 598, 652, 671 361, 362, 363, 364, 365, 366, 367,
368, 369, 370, 371, 373, 374, 375, Mekrejnolds, Dejvid (David
376, 377, 378, 379, 380, 381, 382, McReynolds) 589
383, 384, 385, 387, 442, 452, 458, Mekvikar, Džon (John McVicar) 576, 672
480, 491, 492, 494, 495, 496, 515, Men, Majkl (Michael Mann) 16, 86, 87,
576, 641, 647, 648, 664, 671, 687 88, 89, 300, 331, 393, 626, 627, 628,
Mamula, Branko 89, 99, 152, 153, 242, 629, 630, 631, 632, 633, 636, 637,
274, 671 638, 644, 653, 671
Mandić, Dominik 360 Mendel, Majkl (Michael Mandel) 573, 581
Mandžić, Pašaga 451 Meneke, Martin (Martin Mennecke) 672
Manhajm, Karl (Karl Mannheim) 113, Merčep, Tomislav 87
671 Merton, Robert 494, 687
Marković, Ante 79, 85, 101, 103, 151, Mesić, Stjepan 265, 401, 569
152, 213, 226, 233, 237, 317 Mešić, Ademaga 446
Marković, Dragoslav 77, 237, Meštrović, Ivan 302
Marković Mihailo 74, 271, 299, 490, 561, Meštrović, Stjepan 427, 437, 438, 439,
562, 590, 644, 671, 440, 441, 455, 456, 462, 463, 464,
Marković, Mirjana 178, 545 465, 466, 467, 468, 469, 470, 471,
Marković, Predrag J. 9, 59, 60, 61, 62, 477, 478, 479, 480, 481, 482, 483,
301, 303, 317, 594, 615, 671, 672, 484, 491, 650, 659, 662, 665, 670,
680 675, 676, 677
Marković, Sima 50, 51, 53, 62 Mezauer, Mark (Marc Mazower) 34, 348,
Marks, Karl (Karl Marx) 50, 55, 446, 555, 442, 443, 672
558, 569 Midžić, Osman 446
Markusen, Erik 493, 672 Mihailović, Draža Dragoljub 86, 251,
Maršal, Džordž (George Marshall) 25 285, 364, 367, 368, 373, 457
Maršal, Peni (Penny Marshall) 558, 575, Mihailović, Srećko 111, 688
576, 577, 578 Mihajlović Mihiz, Borislav 69, 269
Martić, Milan 177 Mihnjik, Adam 505
Mas, Piter (Peter Maas) 246, 491, 492 Mijatović, Cvijetin 370
Masarik, Tomaš Garik (Tomaš Garrige Miklošić, Franc (Franc Miclosich) 358
Masaryk) 24 Mil, Džon Stjuart (John Stuart Mill) 206,
Mašić, Husein 446 672
Matej, Ninoslav 358 Milanović, Dragoljub 132
Mažuranić, Ivan 302 Miler, Nikolas (Nicholas Miller) 69, 72,
Mečijar, Vladimir 617 249, 268, 269, 270, 271, 272, 273,
Medrano, Huan (Juan Medrano) 31 274, 276, 310, 642, 643, 672
Mehmedbašić, Muhamed 445 Miler, Vilijam (William Miller) 350
Mejdžor, Džon (John Major) 97, 112, Miletić, Antun 367, 368, 663
185, 323, 560, 566 Miletić, Ivan 476
Mejsi, Gart (Gart Massey) 30, 668, 677, Milić, Vojin 11, 33, 34, 36, 58, 67, 92, 271,
687 282, 658, 672
Mekejn, Džon (John McCane) 185 Milićević, Aleksandra 636
Indeks imena 707
Milosavljević, Olivera 59, 61, 62, 83, 85, Mirković, Stevan 242
305, 306, 332, 672, 673 Miskin, Vaso 276, 340, 409, 516, 520
Milošević, Slobodan 20, 37, 38, 39, 73, Miteran, Fransoa (François Mitterand)
77, 81, 82, 83, 84, 85, 86, 88, 89, 93, 97, 323
94, 99, 100, 101, 103, 104, 112, 119, Mitević, Dušan 81
121, 123, 124, 125, 126, 127, 129, Mitrović, Andrej 23, 673
130, 131, 132, 134, 140, 142, 146, Mitrović, Milovan 280, 291, 292, 293,
147, 148, 152, 153, 154, 167, 172, 299, 644, 673
173, 177, 178, 179, 181, 182, 183, Mitrović, Momčilo 469, 476, 492, 673
184, 188, 196, 201, 209, 213, 214, Mladenović, Ivica 10
215, 216, 218, 221, 224, 225, 226, Mladić, Ratko 281, 296, 340, 457, 547,
227, 228, 229, 230, 231, 232, 233, 631
234, 235, 236, 237, 238, 242, 245, Molotov, Vjačeslav Mihajlovič 368
251, 253, 255, 256, 257, 258, 259, Moljević, Stevan 368, 457
260, 262, 263, 264, 267, 269, 273, Morton, Keti (Kati Marton) 495
274, 275, 277, 279, 280, 281, 287, Mrkić, Vlado 407
290, 291, 295, 302, 307, 308, 309, Muf, Šantal (Chantal Mouffe) 202
312, 320, 322, 328, 329, 333, 334, Muftić, Selim 445
335, 336, 337, 338, 339, 340, 375, Mulabdić, Edhem 446
379, 381, 382, 383, 384, 385, 387, Musakadić, Fehim 445
397, 400, 401, 404, 405, 420, 425, Musavizade, Nader (Nader
428, 429, 432, 452, 456, 457, 458, Mousavizadeh) 112, 673
459, 460, 461, 472, 476, 477, 478, Musolini, Benito (Benito Mussolini) 251,
479, 481, 483, 488, 492, 495, 503, 462
513, 526, 527, 532, 536, 542, 543, Muzil, Robert (Robert Musil) 137
545, 546, 548, 549, 550, 551, 552,
553, 554, 555, 556, 559, 560, 561, Najt, Rob (Rob Knight ) v. Kilik, Robert
563, 564, 566, 567, 568, 579, 580, Najtli, Filip (Phillip Knightley) 575
581, 582, 584, 585, 587, 588, 589, Nauman, Klaus (Klaus Naumann) 267
590, 591, 594, 599, 600, 602, 603, Nazor, Vladimir 302
604, 611, 617, 619, 620, 628, 629, Nedić, Milan 25, 367, 471, 472, 473, 476
630, 633, 634, 635, 641, 642, 643, Neimark, Norman (Norman Naimark) 243,
644, 645, 647, 650, 651, 653, 657, 257, 626, 627, 628, 629, 630, 631, 633,
659, 660, 662, 663, 665, 668, 677, 634, 635, 653, 654, 664, 673, 678
683, 684, 688, 689, 692 Nejsin, Denijel (Daniel Nassin) 554
Milutinović, Ivan 52 Nemanja, Stefan 170, 350, 354
Milutinović, Milovan 414, 415 Nemanjić, Dragutin 354, 388
Miljanov Marko 461 Nemanjić, Dušan 86, 171, 353, 354
Miljković, Hasan 446 Nemanjić, Milutin 170, 171
Minić, Miloš 306 Nemanjić, Rastko – Sveti Sava 350, 669,
Miralem, beg Derviš 445 678
Mirić, Jovan 301, 317, 673 Nemanjić, Stefan Prvovenčani 354
Nemanjić, Vukan 354 Oven, Dejvid (David Owen) 209, 240,

Netanijahu, Benjamin (Benjamin 419, 545
Netaniyahu) 542
Nikezić, Marko 64, 74, 179, 253, 673, Pajps, Ričard (Richard Pipes) 495
674 Palere, Majkl (Michael Palairet) 72, 673
Nilević, Boris 410 Panić, Milan 130, 209
Nikson, Ričard (Richard Nixon) 125, 185, Paradžik, Ante 70
596 Paraga, Dobrosav 457
Noaj de, Fransoa (François de Noailles) Parenti, Majkl (Michael Parenti) 581
388 Parsons, Vilijam S. (William S. Parsons)
Norijega, Manuel (Manuel Noriega) 333 493, 672, 679
Novaković, Stojan 45 Pašić, Najdan 306
Pašić, Nikola 332, 447, 619, 678
Njegoš, Petar II Petrović 302, 485, 486, Pauel, Kolin (Colin Powell) 346
510, 659, 674 Pavelić, Ante 53, 168, 299, 620
Pavković, Aleksandar 61, 78, 93, 280,
Obama, Barak 267 289, 290, 292, 297, 298, 299, 300,
Oberšal, Entoni (Anthony Oberschall) 301, 309, 310, 317, 320, 325, 326,
243, 244, 245, 246, 247, 650, 673 327, 341, 604, 607, 610, 612, 614,
Obolenski, Dmitrij 344 621, 622, 623, 638, 644, 646, 653,
Obradović, Dositej 486, 487 674, 689
Obrenović, Dragan (major VRS) 631 Pavlović, Dragiša 82
Obrenović, Mihajlo 457 Pavlović, Dušan 594
Obrenović, Miloš 285 Pavlović, Ivana 631, 674
Obrenović, Zoran 99, 102, 279, 280, 291, Pavlović, Stevan 689
293, 294, 295, 299, 644, 673 Pelagić, Vaso 363
O’Henlon, Majkl (Michael O’Hanlon) Peri, Vilijam (William Perry) 339
267, 663 Perović, Latinka 64, 74, 148, 179, 253,
Olbrajt, Medlin (Madeleine Albright) 674
518, 551, 581 Pertisje, Šarl (Charles Pertusier) 361
Olkok, Džon (John Allcock) 16, 21, 24, 46, Pešić, Desanka 49, 674
54, 71, 72, 77, 173, 274, 310, 311, Pešić, Vesna 77, 674, 689
312, 313, 314, 315, 316, 646, 657 Petranović, Branko 34, 41, 50, 52, 54, 55,
Olman, D. T. (D. T. Allman) 418, 657 60, 61, 63, 64, 68, 71, 75, 94, 95, 674
Olport, Gordon (Gordon Allport) 111 Petranović, Teofil 363
Omanović, Fata 520 Petrič, Volfgang (Wolfgang Petritsch)
Omerbašić, Ševko 415 373
Omerdić, Muharem 383, 673 Petrović, Ruža 70, 74, 212, 350, 483, 520,
Omerović, Derviš 446 521, 674
O’Nil, Brendan (Brendan O’Neil) 558 Petrović, Vladimir 263
Orić, Naser 281, 340, 546, 578, 631, 632, Pijade, Moše 50, 59, 77, 79
644 Pikaso, Pablo (Pablo Picasso) 424
Indeks imena 709
Pilger, Džon (John Pilger) 575 Radić, Stjepan 46, 47, 49, 90, 252, 298,
Pilipović, Radovan 357, 674 299, 447, 539, 619, 661
Pinar, Moris (Maurice Pinard) 30, 31, 659 Radojević, Mira 80, 449, 675
Pinoče, Augusto Hose Ramon (Augusto Radović, Dušan 69
Hose Ramon Pinochet) 574 Rajan, Linda (Linda Ryan) v. Firedi, Frenk
Pinson, Mark 349, 351, 658, 665, 672, 675 (Frank Fueredi)
Pinter, Harold 527, 581, 582 Rajsmiler, Johan Georg (Johann Georg
Pirker, Pero 65, 73 Reissmueller) 96, 122, 141, 157,
Pirson, Džozef (Joseph Pearson) 525 535, 641
Piterson, Dejvid (David Peterson) 550 Ramet, Pedro v. Ramet, Petra Sabrina
Planinc, Milka 73 Ramet, Petra Sabrina 10, 73, 139, 144,
Popov, Čedomir 280, 281, 282, 283, 284, 145, 146, 147, 148, 149, 156, 157,
285, 286, 287, 299, 601, 644, 675 187, 188, 222, 229, 230, 247, 248,
Popov, Nebojša 663, 673, 674, 675 249, 250, 251, 252, 253, 254, 255,
Popović, Aleksander 458 256, 257, 262, 264, 265, 275, 277,
Porfirogenit, Konstantin 353, 355, 388, 296, 327, 328, 605, 641, 642, 643,
398 644, 647, 658, 675, 676, 689
Pot, Pol 627 Ramsfeld, Donald (Donald Rumsfeld) 185
Pouzen, Beri (Barry Posen) 88, 89, 496, Ranković, Aleksandar 52, 61, 67, 68, 69,
653, 675 269, 271, 304, 305, 307, 339, 370,
Pozderac, Hakija 451 373, 375, 451, 488
Pozderac, Hamdija 378, 452 Rašković, Jovan 88, 457, 619
Pozderac, Nurija 446 Raušer, Hans (Hans Rauscher) 96
Prazina, Juka Jusuf 408, 411, 489, 546 Ražnatović Arkan, Željko 86, 281, 296,
Pregl, Živko 79 407, 489, 546, 629, 634
Pribićević, Svetozar 46, 619 Rebac, Hasan 445
Princip, Gavrilo 364, 418 Redman, Majkl (Michael Redman) 182
Ptolomej 351 Redžić, Enver 345, 365, 370, 372, 389,
Pucar, Đuro 370, 373 445, 446, 447, 448, 648, 659, 662,
Pudar, Gazela 10, 109, 648, 657 668, 669, 670, 675
Puhovski, Žarko 568 Regan, Ronald (Ronald Reagan) 125, 494
Pulancas, Nikos (Nicos Poulantzas) 310 Regin, Čarls (Charles Ragin) 30, 31, 689
Purivatra, Atif 365, 372, 430, 447, 457, Rejndžer, Terens (Terence Ranger) 32, 685
458, 648, 675 Renan, Ernest 601
Puškin, Sergejevič Aleksandar 486 Resulbegović, beg Asim 446
Putinja, Filip (Philippe Poutignat) 28, 29, Ribentrop, Joakim fon (Joachim von
30, 31, 675 Ribbentrop) 368
Rid, Volter (Walter Reed) 338
Račan, Ivica 255 Ridlmajer, Andraš (Andras Riedlmayer)
Radan, Petar 604, 607, 610, 612, 614, 476
621, 622, 623, 638, 674, 689 Rif, Dejvid (David Rieff ) 413, 423, 491,
Radić, Radmila 451, 675 544, 649, 676
Rifen, Kristof-Žan (Jean-Christophe Said, Edvard (Edward Said) 114, 190,

Rufin) 585 192, 676
Rifenštal, Leni fon (Leni von Riefenstahl) Sakašvili, Mihail 333
239, 629 Salihagić, Suljaga 445
Rifkind, Malkolm (Malcolm Rifkind) 181, Salihbegović, Šemsi-beg 446
182 Samardžić, Miroslav 49, 676
Risman, Dejvid (David Riesman) 471, Samardžić, Nikola 263
483, 484, 676 Samardžić, Radovan 352, 388, 676
Ristić, Pavle 270 Sarajlić, Šemsudin 446
Ritter Vitezović, Pavao 486 Sarić, Murat 445
Rizvanbegović, Ali-paša Mehmed 445 Savić, Obrad 190, 660, 666, 671
Rizvanbegović, Hamzaga 445 Sefajer, Vilijam (William Safire) 111, 125,
Roberts, Volter (Walter Roberts) 323 126
Rodenson, Maksim (Maxime Rodinson) Sel, Luis (Louis Sell) 222, 260, 261, 515,
521 643, 677
Rogel, Kerol (Carole Rogel) 233, 676 Selimović, Meša Mehmed 407
Ros-Džonson, Endrju (Andrew Ross- Selman, Mehmed 517, 677
Johnson) 263 Sels, Majkl (Michael Sells) 427, 428, 429,
Rosić, Ketrin 476 432, 433, 434, 491, 510, 648, 677
Rot, Nikola 110, 303, 676 Sekulić, Duško 19, 30, 43, 44, 47, 90,
Roudi, Dejvid (David Rohde) 491 613, 668, 676, 687
Rubin, Džejms (James Rubin) 112 Sekulić, Milisav 152
Rubinštajn, Vilijam (Wiliam Rubinstein) Semlen, Žak (Jacques Semelin) 577, 677
492, 493, 676 Sigar, Norman (Norman Cigar) 248, 383,
Rupel, Dimitrije 101, 102, 623 404, 456, 457, 458, 459, 460, 461,
Ruper, Džonatan (Jonathan Rooper) 581 462, 463, 476, 492, 650, 661, 683
Rusinov, Denison (Denison Rusinow) Silajdžić, Haris 123, 373
43, 48, 59, 61, 62, 63, 64, 65, 66, 67, Silber, Lora (Laura Silber) 82, 88, 98, 99,
68, 69, 70, 71, 72, 73, 74, 75, 76, 96, 100, 101, 102, 103, 104, 152, 222,
140, 144, 145, 148, 149, 150, 151, 229, 231, 232, 234, 235, 245, 255,
153, 154, 155, 156, 157, 315, 322, 256, 401, 491, 677
373, 610, 646, 676, 678, 690 Simić, Jasminka 95, 342, 677
Ruzvelt, Frenklin (Franklin Delano Simović, Dušan 47
Roosevelt) 55 Sims, Brendan (Brendan Simms) 94, 95,
Ruzvelt, Tedi Teodor (Teddy Theodore 97, 112, 130, 180, 181, 182, 183,
Roosevelt) 626 184, 185, 186, 187, 222, 263, 264,
266, 277, 478, 479, 480, 481, 515,
Sabalić, Ines 279 525, 560, 643, 677
Sadković, Džim Džejms (Jim James Siton-Votson, Robert (Robert Seton-
Sadkovich) 248, 249, 268, 471, 472, Watson) 46, 670
650, 676 Skalnik-Lef, Kerol (Carol Skalnik-Leff )
Sadović, Velija 445 598, 599, 678, 691
Indeks imena 711
Skerlić, Jovan 137 Stoun, Norman (Norman Stone) 344,

Skopljanac-Brunner, Nena 119, 678 564, 566, 692
Skoukroft, Brent (Brent Scowcroft) Stref-Fenar, Žoslin (Jocelyne Streiff-
237 Fenart) 28, 29, 30, 31, 675
Smit, Entoni (Anthony Smith) 17, 29, 31, Sumbul, Avdo 445
678, 684, 691 Supilo, Frano 46
Smolar, Aleksandar 36, 678 Suroi, Veton (Veton Surroi) 588
Sokolović, Džemal 187, 678 Sutu, Žorž-Anri (Georges-Henri Soutou)
Sokolović, paša Ferhat 517 96, 678
Sokolović, paša Mehmed 348, 352, 388, Svrzo, Hadži Hamid 445
430, 676
Solženjicin, Aleksandar 236, 413 Šaćirbej, Nedžib 476
Soroš, Džordž (György Soros) 131, 132 Šahinović, Ekrem Hamid 446
Soubel, Ričard (Richard Sobel) 122, 123, Šarinić, Hrvoje 152, 340
130, 276, 678 Šatorov, „Šarlo“, Metodije 52
Spaho, Fehim 445 Šaup, Pol (Paul Shoup) 42, 46, 49, 50,
Spaho, Mehmed 365, 366, 367, 445, 51, 52, 53, 54, 59, 60, 61, 62, 68, 69,
446, 447 73, 77, 82, 83, 91, 95, 123, 140, 141,
Spaho, Mustafa 445 372, 373, 374, 375, 385, 391, 409,
Spaho, Sulejman 445 442, 445, 446, 474, 490, 493, 508,
Staljin, Josif Visarionovič Džugašvili 25, 509, 510, 511, 512, 513, 514, 516,
26, 50, 51, 52, 53, 58, 91, 106, 178, 517, 518, 519, 521, 522, 523, 524,
225, 226, 257, 277, 368, 555, 624, 526, 649, 650, 660, 677, 691
627, 643, 658 Šefer, Dejvid (David Scheffer) 551
Stambolić, Ivan 77, 82, 225, 459 Šej, Džejmi (Jamie Shea) 111
Stambolić, Petar 77, 307 Šeks, Vladimir 87, 457
Stanković, Đorđe 48, 90, 678 Šeflin, Džordž (George Gyorgy
Starčević, Ante 360, 487 Schoepflin) 144, 145, 149, 156, 158,
Stefanović, Đorđe 9, 61, 678 676
Stepan, Alfred 206, 594, 595, 596, 597, Šeremet, Asim 446
598, 652, 671 Šerić, Ahmed 446
Stepinac, Alojzije 90, 167, 168 Šešelj, Vojislav 86, 119, 243, 245, 281,
Stid, Henri Vikam (Henry Wickham 296, 328, 376, 503, 629, 630
Steed) 46 Šipers, Pir (Peer Scheepers) 211, 676,
Stojadinović, Milan 57, 90, 251, 332, 690
367, 448, 449, 476 Šimac, Neven 650, 666
Stojanović, Nikola 45 Šindler, Oskar (Oscar Schindler) 504, 685
Stojanović, Svetozar 280, 287, 288, 289, Šmit, Karl (Karl Schmidt) 14
290, 291, 292, 293, 299, 678 Šo, Martin (Martin Shaw) 559, 563, 592,
Stouks, Gejl (Gale Stokes) 65, 66, 71, 73, 652, 677
74, 82, 139, 196, 257, 258, 259, 260, Šolc, Rupert (Rupert Scholz) 534
344, 345, 598, 642, 649, 678, 691 Šošić, Hrvoje 452
Šreder, Gerhard (Gerhard Schroeder) Tomašević, Jozo 368

556, 558 Topalović Caco, Mušan 408, 489
Štiglmajer, Aleksandra (Alexandra Toten, Semjuel (Samuel Totten) 493,
Stiglmayer) 415, 417, 628, 643, 672, 679
678 Traljić, Ahmed 445
Štrbac, Savo 561 Trejnor, Ian (Ian Traynor) 123
Štrem, Karl Gustav (Karl Gustaf Trevor-Roper, Hju (Hugh Trevor-Roper)
Stroehm) 96, 535, 641 344
Štrosmajer, Juraj Josip (Josip Juraj Tripalo, Mika 65, 71, 73, 147
Strossmayer) 168, 432 Trocki, Lav (Leo Trotzki) 558
Šubić, Pavle 354 Trumbić, Ante 90, 432
Šušak, Gojko 87, 216, 338, 340 Tuđman, Franjo 20, 72, 85, 87, 88, 89,
Švandner-Sivers, Stefani (Stephanie 101, 102, 104, 142, 151, 157, 177,
Scwandner-Sievers) 276, 690 183, 184, 191, 226, 249, 251, 252,
253, 258, 260, 261, 290, 308, 309,
Tabo, Eva (Ewa Tabeau) 544, 573, 678 328, 333, 334, 335, 338, 340, 379,
Tačer, Margaret (Margaret Thatcher) 37, 381, 382, 384, 387, 397, 398, 401,
153, 181, 344, 475, 559 403, 404, 442, 457, 165, 526, 542,
Tajfel, Henri 32, 110, 111, 679 543, 546, 561, 567, 568, 569, 617,
Tanasković, Darko 458 619, 620, 628, 633, 643, 645, 650
Taner, Markus (Marcus Tanner) 173, 174,
175, 196, 222, 240, 265, 640, 679 Ugljanin, Sulejman 457
Tatvajler, Margaret (Margaret Tutwiler) Ujević, Tin Augustin 302
123 Ulman, Ričard (Richard Ullman) 26, 107,
Tejlor, Džon Alen Persival (John Alan 266, 267, 276, 385, 678, 679
Percivale Taylor) 21, 679 Unkovski Korica, Vladimir 9
Terzić, Slavenko 119
Tili, Čarls (Charles Tilly) 92, 679, 692 Vahtel, Endrju (Andrew Wachtel) 44,
Timotijević, Milena 10 224, 301, 302, 303, 304, 307, 308,
Tiso, Jozef 598 309, 316, 317, 318, 333, 645, 646,
Tjudor, Henri VIII 171 680, 693
Tomas, Radžu (Raju Thomas) 58, 97, 300, Vajsmen, Stiven R. (Steven R. Weisman)
320, 321, 323, 324, 327, 333, 341, 112, 346
644, 645, 646, 679 Vajt, Kolin (Colin Wight) 498, 661, 680
Tompson, Mark (Mark Thompson) 87, Valerštajn, Imanuel (Immanuel
424, 679 Wallerstein) 15, 25, 679
Todorova, Marija 46, 114, 163, 166, 167, Van Dijk, Teun 113, 117, 126, 127, 230,
190, 191, 193, 194, 199, 200, 319, 378, 564, 679
355, 357, 364, 383, 384, 444, 640, Vans, Sajrus (Syrus Vance) 185, 380
679, 692 Vasić, Dragiša 368
Tokača, Mirsad 243, 337, 544, 545, 577 Vasiljević, Aleksandar 99, 630
Tomac, Zdravko 255 Vasiljković, Dragan 489
Indeks imena 713
Veber, Maks (Max Weber) 13, 14, 15, 16, 331, 332, 333, 341, 378, 379, 466,
29, 304, 345, 413, 594, 604, 606, 532, 643, 644, 679
621, 627, 669, 679 Vujačić, Veljko 59, 606, 614, 615, 616,
Veljković, Milen 10 621, 622, 623, 624, 679, 693
Verner, Manfred (Manfred Woerner) 186 Vujović, Sreten 10
Veselica, Marko 67, 72, 457 Vukićević, Velja 447
Veselica, Vladimir 72, 457 Vuletić, Vladimir 9, 14, 26, 27, 28, 679
Vest, Kornel (Cornel West) 207 Vuletić, Vuleta 99
Vest, Džon (John West) 186 Vulijami, Ed (Ed Vulliamy) 112, 123, 132,
Vest, Rebeka (Rebecca West) 170, 480 413, 558, 578, 579, 580, 628, 649,
Viktorija (britanska kraljica) 21, 115, 343 680, 693
Vil, Edi (Eddie Veale) v. Hjum, Mik
Vilbi, Piter (Peter Wilby) 98, 195 Zildžić, Mehmed 445
Vilijams, Ijan (Ian Williams) 575 Zimerman, Voren (Warren
Vilović, Osman 446 Zimmermann) 82, 100, 105, 237,
Vilson, Vudrou (Woodrow Wilson) 22, 267, 338, 381, 399, 465, 514, 515,
284, 503, 605 536, 680
Vin, Frensis (Francis Wheen) 112, 569, 570 Zontag, Suzan (Susan Sontag) 413, 544
Vitezović, Milovan 82 Zrinski, Nikola Šubić 22
Višnjić, Filip 363 Zrinjski, Mikloš 486
Vlajčić, Gordana 49, 679 Zulfikarpašić, Adil 234, 411
Vodak, Rut (Ruth Wodak) 109, 113, 115, Zundhausen, Holm (Holm
117, 680 Sundhaussen) 222, 226, 227, 244,
Vojinović, Džordž 93, 482 650
Voker, Vilijam (William Walker) 136, 137,
550, 553 Žanko, Miloš 73
Volfovic, Pol (Paul Wolfowitz) 185 Žarkov, Dubravka 422
Vratuša, Vera 581 Žerjavić, Vladimir 369, 370, 373, 488,
Vučelić, Milorad 588 573, 680
Vučinić, Vejn (Wayne Vucinich) 61, 445, Žipe, Alen (Alain Juppé) 95
679, 687, 692, 693 Živojinović, Dragoljub 102, 680
Vudvord, Suzan (Susan Woodward) 72, Žunec, Ozren 238, 251, 252, 279, 469,
74, 83, 93, 99, 100, 102, 103, 277, 659
300, 312, 319, 321, 325, 329, 330, Županov, Josip 154, 156, 157, 677
Summary
The study presents the battle for ideological hegemony between diffe-
rent interpreters and interpretations of the end of Yugoslavia. The sociology
of knowledge approach is applied in the study. It is assumed that the inter-
pretation of the disappearance of a country is, at least to some degree, inevi-
tably influenced by the researcher’s attachment to the subject of the research,
namely the period of time spent on the research and the value attitude towards
it, by his/her social background, as well as by political attachments of an aut-
hor. General ideological orientation (conservatism, liberalism, radical left and
radical right), ethnic and national identity, confessional affiliation, the type of
professional experience, even gender perspective, influenced each researcher.
The set of issues related to the frame of the conflict of civilisations and
the belonging discourses – Orientalistic, Balkanistic and occidentalistic (when
certain Serbian or Bosniak conservatives are concerned) – is important pri-
marily due to the fact that in the first two years, until the very beginning of
the war in Bosnia and Herzegovina (B-H), this frame, most often intertwined
with the cold-war frame and anti-communist discourse, was hegemonic regar-
ding the process of disappearance of Yugoslavia. Roughly speaking, the con-
flict of civilisation function originally consisted of ideological justification of
dismemberment of a state that had previously existed for 70 years, and it was
later used by politicians and soldiers of the NATO countries who were against
providing military support to Bosniaks. To a great extent, Slovenian and Croa-
tian nationalists found a very convincing story for the Catholic Demo-Christi-
ans of Europe, which was particularly used by German Demo-Christians, led
by the Christian Social Union of Bavaria (CSU) to ideologically justify the bre-
aking up of the Socialist Federative Republic of Yugoslavia (SFRY).
However, when B-H received international recognition, the frame of the
conflict of civilisations and the belonging discourses were not functional any
longer from the point of view of maintaining this political community. On the
other hand, the argument of “ancient hatred” (Kaplan 1993), based on the con-
flict of civilisations frame, was overused, but with the aim of avoiding military
intervention of the USA and NATO in the Wars of Yugoslav succession (Han-
sen, 2006). However, the major powers had a need for as convincing as possi-
ble justifications of recognising B-H in the light of the war following the very
recognition. In addition, the application of the aggressor-victim frame and

the use of humanitarian-imperialistic discourse which, referring to humanita-
rian reasons and the need to “punish the aggression of Serbia”, justified furt-
her existence of NATO and its involvement in deciding on the outcome of the
Wars of Yugoslav succession.
The conflict of civilisations frame

and its critics
The conflict of civilisations frame and the Balkanistic discourse were

unacceptable to Anglo-American thought when the authority of knowledge
was to justify the recognition of multinational B-H and criticise insufficiently
aggressive policy of the Republican Bush senior administration towards Serbs
during the war in B-H. Beside that, the frame and discourse were unacceptable
to the authors who were, by either their birth or their marital and professional
connections in a close relation with the Balkan, but lived in the West for years.
These critics mainly oriented towards post-modernism were against inju-
stice and untruthfulness of the established ideological hegemony of the Balka-
nistic discourse, based on the superb power of the NATO and the EU countries.
The critics clearly recognised the defence of specific interests hidden by such a
way of presenting the reality of the territory of former Yugoslavia. Such criticism
by Maria Todorova (1998), Milica Bakić Hayden and Robert Hayden (2006; 1992),
Vesna Goldsworthy (2003; 1998) and Tomislav Longinović (2003), as well as other
Balkan anti-Balkanists, would actually reveal that what was hidden under the sur-
face of their scandalisations over “atrocities” were some deeply rooted phantasms
of the “civilised Western (wo)man“ who suppressed his or her aggressive impul-
ses under the gossamer of civilisation. These impulses, not so long ago prevalent
in his ancestors, now came to the surface in the form of voyeurism. As a result,
Western public glorified the accomplishments of war reporters and travel writers
such as Robert Kaplan (2004; 1993), Misha Glenny (2002; 1992), Tim Judah (2003;
2002), Marcus Tanner (2001), led by the “passion towards the Balkan”.
There is also another school of critics of the conflict of civilisations and
Balkanism – Stef Jansen (2005), Ger Duijzings (2005), Chip Gagnon (2004). This
school particularly focused on the deconstruction of nationalism as a disco-
urse – nationalism among the very South Slavs and among the Western resear-
chers of the disappearance of Yugoslavia. However, being led by the ideology
of the left social-democracy (which is critical of nationalism and imperialism),
they criticised the Balkanistic discourse and the idea that cultural or national
differences were an obstacle in attaining multi-national political communities.
Intellectually consistent, they applied such an attitude towards all multi-natio-
nal and multi-ethnic political communities – Yugoslavia, B-H, or Kosovo, trying
Summary 717
not to see “bad guys” only in Serbs, but also trying not to demonise all Balkan
nations, typically done by those applying the conflict of civilisations frame and
Balkanism. However, it seems that the passion for deconstruction and fighting
against hegemony of the Balkanism and nationalism, would also occasionally
lead them to their own barely sustainable constructions related to the reality
of Yugoslavia and its successor-countries, since anti-nationalists in Serbia and
Croatia and the syncretic identities in Kosovo are exceptions of the nationalistic
rule, and the nationalistic conflict is much closer to the reality than to a myth.
Frames and discourses may ideologically justify or challenge power rela-
tions. Ideological hegemony related to the end of Yugoslavia was established
by Anglo-American and German journalists, theoreticians and intellectuals in
accordance with the interests of maintaining and establishing respectively desi-
rable political power relations, primarily position of the USA as the global power,
and Germany as a new regional power. When the issue of the end of Yugoslavia
is concerned, what happened was that in the first phase the USA let the Euro-
pean Community deal with the problem, and within the European Community
Germany was proved to be the strongest, as it imposed its will on its partners in
the EC despite the initial resistance of the UK and France. While Germany was
calling the tune, the conflict of civilisations and the Balkanistic discourse were
ideologically dominant, most often combined with the cold-war frame and anti-
communist discourse spread by journalists. These included Johann Georg Reis-
smueller (1992) a co-publisher of the German big-business daily Frankfurter All-
gemeine Zeitung, and Viktor Meier, a columnist of the same daily (1999, 1995),
as well as the late journalist of the Bonn conservative daily Welt, HTV (Croatian
Broadcasting Corporation) and Vjesnik (the leading Croatian daily) – Carl Gustaf
Stroehm. The function of these frames and discourses was in the ideological
justification of the breaking up of Yugoslavia, that “Balkan Babylon” (S.P. Ramet),
“an artificial creation”, because, one can conclude from the conservative Ger-
man newspapers, democracy-loving Catholics cannot live together with ortho-
dox Christians inclined towards communism (Bakić, 1999; 1998).
The conflict of civilisations

and the Balkanism vs. aggressor-victim
and humanitarian imperialism
The USA political elite became, over time, concerned with the excessive
strengthening of Germany and a consequential possibility of shelving the NATO
alliance by establishing a new “European army” independent of NATO. That is
why the USA took the initiative by the subsequent recognition of B-H. Now
inadequate, the conflict of civilisations frame was gradually being pushed out
by the aggressor-victim frame and the humanitarian-imperialistic discourse.
The upholders of Serbo-centric hypothesis described the “disintegration

of Yugoslavia” as the sole or primary result of the actions of Slobodan
Milošević and other promoters of Serbian nationalism. What is especially
interesting is the fact that British journalists, by writing papers with academic
pretensions (Malcolm, 1998; 1994; Bennett, 1995; Glenny, 1992), achieved
not only to become indisputable authorities in Anglo-American public when
the countries of former Yugoslavia were concerned, but also often became
university lecturers in the field of history of Yugoslavia at reputable universities
around the world. This fact is, from the aspect of the sociology of knowledge,
very important, as it indicates that the world of journalism and the academic
world can be connected and often intertwined. As a result, the journalistic and
academic discourses, being united by a moralizing approach, also became
connected and intertwined, and the boundaries between the two kinds of
discourses subsequently became rather blurred when it came to the topic
of Yugoslavia. Academic explanations were often marked by superficiality of
journalists, historical analogies and too ardent phrases aimed at attracting
publicity. Quite often, a tendency towards moralizing approach replaced a
need of analytical research.
Besides, it is noticeable that certain upholders of Serbo-centric
hypothesis, framed by the aggressor-victim frame and expressed through
the humanitarian-imperialistic discourse, had initially framed their thought
on Yugoslavia by the conflict of civilisations frame, expressing it through
the Balcanistic discourse (Ramet, 2006; 2005; 1992). It is also interesting to
note that the Cold-war frame and anti-communist discourse directed against
Slobodan Milošević, expressed in the work of American liberal doyen of South-
Slavic studies Gale Stokes (1993) in its clearest sense, was often intertwined
with the previously mentioned frames and discourses.
If Ramet, a doyen in the area of research of Yugoslavia, is taken as an
example, a somewhat typical evolution of thought on Yugoslavia can be
followed. First, at the very beginning, Balkanism was being used within the
conflict of civilisations frame when explaining the conflicts in Croatia and
Slovenia, which was combined with the cold-war frame and anti-communist
discourse (Ramet, 1992; 1996). After that, the aggressor-victim frame and
humanitarian-imperialistic discourse was being applied on all the Wars of
Yugoslav succession, occasionally criticising, unconvincingly, the Balkanistic
discourse and the conflict of civilisations frame (Ramet, 2006; 2005), since
there was a need to justify one’s own change of seemingly discordant frames
of presenting the reality, without making it sound like justification, but
presenting it as a desired evolution of scientific thought.
Ironically, there is some truth in the claim of logical evolution, but the
evolution of ideological thought with exceptionally socially integrative
function in non-communist and not-Orthodox societies: Orthodox Christians
Summary 719
are more inclined towards communism than Catholics, therefore choosing

an authoritarian communist in elections. And, since communists are evil
and dangerous for the whole civilisation, they invade their Catholic and
Muslim neighbours, thus jeopardising the peace and “young democracies”.
Therefore, the combination, strange at first sight, of confronted frames and
discourses can be understood from the point of view of the sociology of
knowledge.
Since these frames and discourses are deeply rooted in the
conservatives and liberals from various countries in the “West”, and the
aggressor-victim frame generally in the world cultures, it is not difficult to
understand that such simplifications, even misrepresentations of the end of
Yugoslavia and the Wars of Yugoslav succession, were easily accepted not
only by a wider public, but also the academia. Conforming to the Serbo-
centric hypothesis is also visible in those who approached the research
of Serbia without prejudices, striving to discover what had driven them
towards the “breaking up of Yugoslavia” and “invading their neighbours”.
Such, basically valuable researches of A.H. Budding (2004), E. Gordy (2001)
and N. Miller (2002; 1999) were initiated to a great degree in the aim of
understanding the behaviour of Serbs in the 1990s, which was a priori
qualified as nationalistic and aggressive. The fact that, with the exception
of the studies by John Fine and Jill Irvine on Croatian nationalism (Fine,
2006; Irvine 1996837), no other researches exclusively devoted to non-Serbian
nationalism in the territory of former Yugoslavia are known by the author of
this paper (studies complimentary of Albanian nationalism are deliberately
excluded), attests that almost solely Serbian nationalism was noticed as
worth the attention and research. The above-mentioned valuable studies
explicitly adopt the attitude which corresponds to the aggressor-victim
frame, although doing so briefly and in the introduction and the conclusion.
However, it should be said that Budding and Miller, in their more recent
researches, moved away from the Serbo-centric hypothesis.
Finally, it should be noted that some of the upholders of Serbo-centric
hypothesis, e.g. Sabrina Petra Ramet, Brendan Simms (2003), Daniele
Conversi (2003; 2000; 1996), Matijaž Klemenčić (2009), were impelled to
stand up to the criticism of German policy in the breaking up of Yugoslavia.
The criticism was being heard in the British public, especially by Lord
Carrington who complained that Germany had undermined his peace
837 The research by Irvine was ordered by the National Council for Soviet and East-Euro-
pean research, and was funded by the State Department, obviously after successfully
concluded Croatian military operations Bljesak (Flash) and Oluja (Storm), most probably
in order to see what changes would an extreme Croatian nationalism be able to cause in
the American foreign policy towards the Balkan.
endeavours and efforts to find a comprehensive agreement for the whole

region of Yugoslavia prior to recognising certain republics, which push B-H
in an impossible situation.
Indeed, the hypothesis that Germany, if not being the main, than being
one of the leading destroyers of Yugoslavia, is nowadays rarely maintained838.
Contrary to that, Serbo-centric hypothesis is indisputably hegemonic,
almost having no prominent rival. Those who do not completely agree with
it, offering multi-factor analyses of the disappearance of Yugoslavia, often,
at least to a degree, conform to it, especially when the role of Slobodan
Milošević is concerned. Milošević certainly belongs to the most besmirched
political leaders in Europe, which is justified only to a degree, having in mind
that the reputations of Franjo Tuđman or Alija Izetbegović have not been
nearly so questioned. The name of Slobodan Milošević is linked to Hitler
and Stalin (Bennett, 1995; Sell, 2002; Ramet 2006) routinely by the way of
historical analogy and discourse strategy of personalisation, in order to make
Serbo-centric hypothesis more plausible. Beside the discourse strategy of
personalisation, the discourse strategy of demonisation (Gow, 2003; 1997;
1992) is also widely used. Certain feminist authors, following Roy Gutman
(Alison, 2007; Bracewell, 2000, 1996; Allen, 1996; Stiglmayer, 1994) and
finding rapists almost solely on the Serbian side and victims on the Bosniak
or Albanian side, had an active role in the strategy of demonisation.
Besides, the studies of authors challenging the hegemony of Serbo-
centric hypothesis are most often not particularly cited, with the exception
of Susan Woodward (1995), and to a degree the studies of John Lampe
(2000) and Lenard Cohen (2001; 1993). This fact is especially important
having in mind that it was an event which happened more than fifteen
years ago, and that nine years ago NATO bombed Serbia, which was greeted
by the major part of intellectual elite in the West, especially the liberal one,
regardless of the illegality of bombing, thus merging the understanding of
the disappearance of Yugoslavia with the imperial interests of the global
hegemon and mainly regretting that the bombing had not happened
earlier. Simply, the anti-Serbian campaign in the media and academia
lasted for about ten years with varying strength, making it very difficult
to dent the established ideological hegemony in international media and
academic community even after the death of Slobodan Milošević. Moreover,
certain international legal institutions, such as the ad hoc International
Criminal Tribunal for the former Yugoslavia showed bias in its work, to the
disadvantage of victims and to the advantage of the reasonably accused
of the most serious war crimes, such as Naser Orlić and Ramush Haradinaj.
838 German political scientist from Duisburg, Heinz-Jürgen Axt convincingly showed the
involvement of Germany in the breaking up of SFRY (Axt, 1993).
Summary 721
However, if there is an anti-Serbian Serbo-centric frame of presenting

and explaining the disappearance of Yugoslavia, there is also a Serbian
nationalistic Serbo-centric frame which could be named the victim-
aggressor frame. According to the latter, the role of sinless victims is reserved
for Serbs, with the aggressors being “the West”, “Europe”, “the NATO” and
the “secessionist republics”. The discourse strategy of self-victimisation was
being used, and the malignant results of Serbian nationalism negated, kept
back or justified as the response to the aggression of others (Popov, 2007;
Ćosić, 2004; Ekmečić, 2000; Marković, 1994; Mitrović, 1994; Obrenović, 1992).
As for the foreign authors, a Russian historian Elena Guskova (2003) was
closest to the application of this frame. It can be said without exaggeration
that Guskova, an Orthodox Russian was inclined to Serbs in the degree
Sabrina Petra Ramet, a Catholic Habsburg admirer was inclined to Croats.
Both authors were also led by defending and justifying national interests of
Russia and the USA respectively, making the attitude of both doyens in the
research of the “Slavic South”, despite their explicit intention to be unbiased
and objective, biased towards the enemies of their favoured nations.
However, beside the studies that had a socially integrative function
as the primary one, there are those which enrich the knowledge of the
end of the SFRY and consequent wars. These studies include the works of
Jasna Dragović Soso (2004), John Lampe (2000), Mihajlo Crnobrnja (1996),
Lenard Cohen (2001, 1995, 1993), despite the fact that these authors give a
deterministic advantage to the internal factors over the external ones. On
the other hand, the author of this study is probably closest to Michael Mann
(2005), Raju Thomas (2003), Susan Woodward (1997), Aleksandar Pavković
(2008) and Mladen Lazić (2005, 1994). The difference is in the fact that
the author hereof does not attach as much importance to the economic
determinism on the one hand and authoritarianism on the other, as done
by Woodward and Lazić (2005) respectively.
The fact that “Serbian perspective”, to which the influence of foreign
factors in the breaking-up of Yugoslavia is quite clear, is shared to a degree
by the extreme leftists in the West and an Indian author, Raju Thomas (who
especially dealt with the problem of disappearance of Yugoslavia) leads to
the conclusion that having a certain position in the global world opens up
a perspective for realising the importance of external factors in the process
of disappearance of Yugoslavia and its ultimate breaking-up. Those who
were directly affected by the actions of external factors in this process are
existentially open to the understanding of meaning and significance of a
certain factor and its acting. Moreover, there are those who are ideologically
prepared to see the injustices of capitalism and imperialism – with the
extreme leftists (Chomsky, Herman, Chandler, Johnstone, Chossudovsky
and others) being the best prepared in that respect and being able to easily
recognise negative influence of external factors in the process of breaking

up of Yugoslavia. The same might be valid for the scholars coming from other
non-Western and non-Muslim countries, e.g. Raju Thomas, who perceive
imperialistic behaviour of the leading western powers, and possibly have
an extremely positive value attitude towards Yugoslavia due to the former
non-alignment movement membership. Thomas, for instance, realised
that India would, as a multi-ethnic and multi-confessional country, be in a
similar danger of being partitioned if it were not for its nuclear weapons and
a significant military and economic power emanating from its numerous
young and ever more educated population.
The point of view to a degree depends on the national identity and
ideological “observation point”, since political elites and the citizens of
Belgrade, Zagreb, Sarajevo or Knin have different perceptions of political
personalities, e.g. Slobodan Milošević versus Franjo Tuđman; Helmut Kohl
and Bill Clinton. Some of them sing “Danke Deutschland”, put up monuments
to Genscher and name streets after German politicians, while the others talk
about “The Fourth Reich”. While Serbian nationalists indubitably misinterpret
the German role in the European political life, it is probable that both Serbs
and Croats correctly recognised the one playing the key role in attaining
or thwarting their nationalistic aims. It would be illusory to expect that
an average scholar can to a more significant degree overcome cognitive
limitations stemming from ethnic or national identity or understanding
national and imperial interests. Indeed, if ethnic bias was visible in the writing
of an undoubtedly talented and prolific historian such as Ivo Banac during
the 1990s, it comes as no surprise that it was present in a relatively large
number of American-Croatian or American-Serbian authors.
It cannot be a coincidence that Dejan Jović (2003), a gifted scholar, a
descendant of a mixed Serbian and Croatian marriage, saw the strengthening
of the federal state as the guarantee of its survival and existential security.
Mixed-marriage children lost the most, save victims and their families, with
the disappearance of Yugoslavia. They lost their country, and were forced to
come down in favour of the country of one of their parents, or not to consent
to such a division and live as stateless persons. Some kind of identity crisis is
inevitable, even when they do not express it, or claim that the disappearance
of Yugoslavia means nothing to them. Likewise, it can be no coincidence that
Vachtel (2001), a Jewish liberal intellectual and American patriot, and Raju
Thomas (2003), an Indian patriot and supporter of multi-ethnic societies, saw
in dismemberment of Yugoslavia a would be bad example.
Certainly, beside the national identity, ideological orientation also plays
an important role in evaluating different factors that contributed to the
breaking up of Yugoslavia. For example, there was a pernicious influence of
what Jović named “Kardelj’s concept” of Yugoslavism, that is, “confederalisation
Summary 723
of a federation” at the institutional level and the cessation of promotion of

Yugoslavism in cultural policy and in the public. That pernicious influence
was noticed by Jović due to the fact that such a concept was characterised
by the weakening of the federal state; Vachtel noticed it due to the fact
that it disabled the development of Yugoslavism as a cultural basis which
would cement a multi-ethnic but unified national state – which was an ideal
understandable to an American liberal intellectual. Rusinow in the 1970s
(1978) and the 1980s (1985), Burg in the 1980s (1986) and Allcock (2000) as
Anglo-American liberals who were at the same time Yugoslavophils, as well as
Vojin Dimitrijević, a Serbian left liberal in the mid-1990s (1996), noticed it since
they saw that nebulous leftist legal norms laid down by the 1974 Constitution
and the Law on Associated Labour (1976) would have a catastrophic influence
on the appearance of blockade of decision-making at the federal level and
the influence on the efficiency of economy, and the consequent growth of
the already present nationalism.
Beside Jović’s and Vachtel’s approach to Yugoslavism and Yugoslavia,
there were other authors whose explanations of the disappearance of
Yugoslavia significantly deviated from the ideological hegemony, in terms of
deflection from the conflict of civilisations frame and the cold-war frame or
the Serbo-centric hypothesis, that is, aggressor-victim frame. These authors,
without an exception, clearly recognised either necessary or sufficient
conditions for the disappearance of Yugoslavia which remained mainly
unnoticed to the Serbo-centric hypothesis. Some, such as Raju Thomas and
Aleksandar Pavković (2008; 2002; 2001; 1998), also recognised and clearly
expressed the conclusion arrived at by the author of this study. In a word, it
was the fact that nationalistic rivalries of Serbs and Croats posed necessary
conditions, and the interfering influence of major powers aimed at breaking
up of Yugoslavia were a sufficient condition of its disappearance.
Others, such as Mihajlo Crnobrnja, very shrewdly, carefully and in an
unbiased manner analysed domestic nationalisms, recognising the necessary
conditions of the end of the SFRY, while at the same time considering
external factors very important but not crucial, probably also due to the
awareness of the fact that an intellectual coming from Yugoslavia must first
deal with internal weaknesses of the society in order to estimate the external
ones more objectively. Besides, complaints against the injustices incurred
from outside in fact ideologically hide the responsibility of internal factors,
politicians and nationalistic intellectuals in the first place. These factors
probably prevented the sophisticated Serbian diplomat from arriving at
analytically correct conclusion on the necessary and sufficient conditions of
the disappearance of Yugoslavia. In other words, the pronounced feeling of
responsibility of the Serbian anti-nationalistic intellectual who has an ethical
duty to be critical towards the existing unjust actions being done on his
nation’s behalf towards the members of other nations, could have posed a
cognitive obstacle in recognising sufficient conditions of the disappearance
of Yugoslavia.
As for the American diplomat Lampe, his national identity, and, possibly, his
service in the US diplomacy, prevented him from noticing the perniciousness
of the US influence in the process of the SFRY disappearance. However,
contrary to the majority of authors from the English speaking world dealing
with Yugoslavia in the 1990s, his sympathies for the subject of his research to
which he dedicated decades of his prolific work proved to be sincere and strong.
In relation to that, it should be noted that those who had been researching
Yugoslavia for a period of time – with the exception of those such as Ramet
– were more inclined towards Yugoslavia than the “upstarts” developing the
interest in Yugoslavia in the 1990s. It can be linked to the cold-war context in
which the former, being young researchers at the time, wrote their first studies
on Yugoslavia. The international context, back then, favoured the maintenance
of Yugoslavia as a virus in the socialist block, and their relationship towards
Yugoslavia was, from the very beginning, very positive.
The above mentioned sympathies enabled this reputed liberal economic
historian of the Balkan to carefully measure the responsibility of the internal
factors for its end. Nationalism was in an unbiased manner noticed in various
actors, the same way crimes committed in the name of the nation on all
sides were.
Is Bosnia and Herzegovina comparable

to Yugoslavia?
British imperialistic Disraeli-type conservativism pushed Noel Malcolm

(1998; 1994) to accept and strongly express the Serbo-centric hypothesis in
two extremely influential Islamophilic books on B-H and Kosovo. In the tra-
dition of British conservative imperialism, the Ottoman Empire posed a wall
against nationalism of Orthodox nations of the Balkan that could otherwise
serve Russian imperial interests (Ković, 2007). A mixture of Serbian national-
ism and communist ideology, at least the way Malcolm perceived it, prede-
termined Slobodan Milošević for an enemy of the strongly anti-communist
oriented. What made Malcolm expert on the Balkan were his ability to work
hard in various archives and knowledge of the Balkan languages.
However, being a journalist influenced his academic work as well, result-
ing in a visible usage of discourse strategies and rhetorical tools, most often
used by columnists and editorial writers in producing studies with scientific
pretensions. These discourse strategies include the strategies of passing over
in silence, personalisation, as well as a rhetorical tool of “social normalisation
Summary 725
of personal models”. At first, these strategies and tools were in newspaper

articles framed by the cold-war frame and anti-communist discourse (Bakić,
Pudar 2008; Malcolm 1991), but also the Balkanistic discourse in the con-
flict of civilisations frame, and, most often, the aggressor-victim frame with
the belonging discourse of humanitarian imperialism. The combination of all
these frames bears witness to the fact that it was, primarily, a non-academic,
even propagandistic motivation of ethnisation of headsmen and victims.
In the studies researching the process of disappearance of Yugoslavia, the
degree of ideologisation is generally very high. Nevertheless, even when we
have that in mind, the degree of ideologisation in the approach to the war in
B-H as a part of this process intentionally singled out proved to be propor-
tionally higher. Here, the socially integrative aspects, almost completely over-
shadowed the cognitive aspects of social science. B-H was “constructed” into
an imagined multi-ethnic “modern community of citizens”. Neglecting to a
higher or lower degree the fact that B-H was a part of a wider multi-national
community of SFRY, and that the ties between the three nations in B-H with
the national communities in Serbia and Croatia are ramified and strong –
many people having close relatives in Belgrade or Zagreb, in Vojvodina, Sla-
vonija and Sandžak (the region of Raška) – a significant number of authors,
as a rule, considered B-H to be a country in its own right which had existed
for centuries, but almost in a vacuum.
Therefore, the discourse of many authors, to a higher or a lower degree,
coincided with the discourse of various versions of Bosnian or Bosniak nation-
alism, sometimes even with the aspirations of Croatian nationalism of liberal
orientation. The authors expressing Islamophilia also showed a tendency
of identifying themselves with the liberal Bosniak version of the desirable
vision of the future (Filipović, 2003, 2002; Bojić, 2001; Purivatra, 2001; McCa-
rthy, 2000, 1996; Baudrillard, 1996; Sells, 1996; Bringa, 1995). Regardless
of the above differences, which can at a certain historical moment be very
important, they agreed on the frame of presenting B-H reality and discourse
being applied: as a rule, it was the aggressor–victim frame and the highly sanc-
timonious humanitarian-imperialistic discourse which comprised the discourse
strategies of victimisation of Bosniaks (and Croatians) and demonisation of
Serbs, with a frequent application of historical analogy of Serbs with Nazis, Bos-
niaks with Jews, and the policy of Western countries, especially the UK and the
USA with the policy of appeasement towards Hitler prior to WWII. Only sporad-
ically, among the authors of Croatian origin, did the Balkanistic discourse sur-
face, slightly more openly than the well-concealed Orientalistic one.
The majority of these authors entered the research of the territory of
former Yugoslavia in general, and B-H in particular, without any prior research
experience on the issue whatsoever. However, historians John Fine (2003;
1996; 1994) and Robert Donia (2006, 1994), as well as political scientists
Steven Burg and Paul Shoup (1999), and to a lesser degree Tone Bringa (1995),
a Norwegian anthropologist who carried out a research on Bosnian village
before the war, certainly pose an exception to the rule. Beginners in research-
ing B-H found their motivation for the research solely in the pictures of atroc-
ities (the above mentioned authors, also, found motivation in the atrocities
themselves, but not solely in them) which they witnessed by watching TV or
going to B-H as journalists or on humanitarian tasks.
These pictures led them to conclude that “something had to be done”,
where the “something” most often related to bombing Bosnian Serbs, even
Serbia itself. This is how they ventured into writing an “instant history” (Stokes
et al, 1996) in order to make their own contribution to understanding, on
the one hand, of the situation in B-H, and awakening the academia and the
wider public on the other – all in the aim of mobilizing public opinion to influ-
ence the governments of western countries to “do something”. Having in mind
these aspirations, it should come as no surprise the fact that, due to their sym-
pathies towards the side they deemed the victim in that conflict – the Bos-
niaks, they started identifying themselves with the Bosniak demands, and see-
ing everything that the Bosniaks demanded as legitimate. At the same time
they represented the demands of Bosniak opponents, whom they qualified
and represented as aggressors, sometimes even as genocidal non-humans,
as unjustified.
Since the very early phase of the war, only a few months since its
onset, there appeared in the media a story on concentration camps in
B-H839 (Gutman, 1993; Vulliamy, 1994; Rieff, 1996), and it, to a great extent,
influenced the perception of Serbs as new Nazis, and Bosniaks as new Jews.
Moreover, the media attention Sarajevo was exposed to contributed, undoubt-
edly, to the sympathies of the West for the tormented and suffering citizens
of Sarajevo. Through the metonymic mechanism, this sympathy transferred to
all Bosniaks, since they were relatively urban and secular Muslims, at the same
time white and monogamous, not banning alcohol, and not imposing head-
scarves on their women. It was the very picture that the Westerners would like
to see in their societies facing difficulties in the integration of Muslims.
Such a picture of Bosniaks resulted in understanding B-H as a special
multi-ethnic and successfully modernised country, since it had an extreme
importance for the socially integrative function of social science in the soci-
eties in the West. Those who would question such a desirable vision of the
society brought themselves into the position of being an enemy of “the
West”, that is to say the “civilisation” itself, and the position of being an inter-
national pariah. Those challenging such a picture of Bosniaks were principally
839 Liberal mass media in Anglo-American world, such as The New York Times, The Washin-
gton Post, The New Republic and The Guardian seemed to lead the way.
Summary 727
the Serbian side in the conflict, and to a lesser degree the Croatian as well,
since the latter would present their tactical manoeuvre of supporting inde-
pendence of B-H as a strategic commitment. It all resulted in the phenome-
non of “Balkanisation of Serbs”, namely the phenomenon according to which it
was politically incorrect to apply the Balkanistic discourse towards all nations
of the Balkan, except towards Serbs (Hansen, 2006). It also meant a profuse
usage of the holocaust discourse, as one of the sub-discourses of humanitar-
ian imperialism within the aggressor-victim frame.
It is paradoxical that the war in B-H was used in the majority of cases for
an explicit or implicit ex post facto explanation of the Wars of Yugoslav succes-
sion on the whole (Zundhausen, 2009; Shaw, 2007; Kaldor, 2005; Gallagher,
2004; Hastings, 2003, 1999; Oberschall, 2000; Hechter, 2000; Cohen Ph., 1996a,
1996b; Ali, Lifschultz et. al, 1993). Since Serbs were recognised as the aggres-
sors in B-H, they had to be aggressors in Slovenia and Croatia as well. In such
a way, the process of disappearance of Yugoslavia was being significantly
simplified. The “aggression” by Serbia, Slobodan Milošević and Serbs in gen-
eral, led by their “genocide” Kosovo myth and its elaboration in Gorski vijenac
(“Mountain Wreath”) (Anzulović, 1999) and in other intellectual products of
Serbian intellectual elite (Grmek, Gjidara, Šimac, 2002), particularly the “Ser-
bian Academy of Science and Art Memorandum”, was accepted by a large
part of the Western public, even the academic one, as unquestionable. Aca-
demic propagandists on the Croatian side in particular tended to use this fact
in the aim of victimisation of Croats, alongside Bosniaks. Some of them did
it in a more subtle and more intelligent manner (Banac, 1996a; 1996b; 1993;
1992; 1990; Lukić, Lynch, 1996), while some of them rather bluntly (Magaš,
2003, 1993; Hoare, 2003; 1997; Grmek, Gjidara, Šimac, 2002; Anzulović, 1999;
Meštrović, 1996; Sadkovich, 1996; Cigar, 1995). Serbs were, at the same time,
demonised, and occasionally, dehumanised.
Such an approach was, understandably, simplified to an extreme, since it
neglected the ideology and the actions of other actors in the process of the
SFRY disappearance. It was used to exonerate those actors who performed
one-sided acts of secession – Slovenia and Croatia. The latter, encumbered
with the WWII Nazi burden could not wish for a better opportunity to legitimise
its contemporary nationalistic aspirations, which resulted in the engagement
of Croatian authors, especially the liberal opponents of the Franjo Tuđman
regime, in the demonisation of Serbs and victimisation of Bosniaks, Croats and
B-H. It was their contribution to the justification of Croatian nationalism. Such
one-sidedness would, at best, enable somebody to find out something about
negative aspects of Serbian nationalism, and, at worst, it would present one
nation, Serbian, as an embodiment of the Evil, and its rivals an embodiment
of the Good. Unfortunately, cognitively unproductive Manichaean approach
marked the great majority of works of this group of researchers.
The studies that contributed the most to understanding of the B-H reality
were the studies of the authors who had been researching the history of Yugo-
slavia for a long time, particularly Burg and Shoup, and, to a significantly lesser
degree, seasoned historians of B-H, John Fine and Robert Donia. The former
were less under the influence of a moralizing approach, mainly avoiding the
ready-made frames of presenting the reality, although they would, from time
to time, fall victim to the influence of the conflict of civilisations frame and
the aggressor-victim frame. The latter were, on the other hand, under a rather
strong influence of the aggressor-victim frame, which hindered more impor-
tant cognitive contributions, especially during the 1990s (Donia, Fine, 1994).
Later on, when the wars were over, especially after 2000, when Serbia slowly
and painstakingly started pulling itself out of the position of an international
pariah, these two authors wrote some interesting “heretic” works which, in
Fine’s case, even bring into question some of his own conclusions from the
1990s (Fine, 2003). By the same token, what should be emphasised in this
context, is an inventive linking of the theory of international relations with
the criticism of the Balkanistic discourse and “genocide discourse” which was
proposed by Lene Hansen, a Danish professor of international relations and
a critic of the discourse.
Finally, what should be noted is the research of a French sociologist Xavier
Bougarel (1996), published during a flood of hysterical works on Yugoslavia
generally and B-H in particular, which were academic only by their titles. Pub-
lishing a quality study on B-H at that very time, and being at the same time
a relatively unknown in that area of research, was a reliable proof that the
researcher possessed, beside undeniable scientific qualities, an exceptional
intellectual honesty and nonconformist orientation. Unfortunately, it was an
exception, and up to the moment of writing this very paper, not translated
into English.
A leftist challenge to ideological hegemony

on the end of Yugoslavia
An analysis of the works of libertarian leftists (Chomsky, 2000; Herman,

2008; 2007; 2001; Johnstone, 2001) showed that they, although critical of the
regime of Slobodan Milošević to a higher or a lesser degree, were more benev-
olent towards him than towards other individual actors in the disintegration
of Yugoslavia. Moreover, although they were more or less aware of internal
contradictions of the SFRY, they gave a dominant causal significance to exter-
nal factors of the breaking-up of Yugoslavia: Germany, Vatican and Austria in
the first phase of the process – namely until the recognition of Slovenia and
Croatia by the EC on 15th January 1992; while in the second phase that began
Summary 729
with the B-H referendum on independence, they started accusing the USA
and the EC of the blood-shedding end of former Yugoslavia.
The leftist critique of the ideology of the most powerful actors of inter-
national policy is mainly, in its general outline, fair and just. In other words,
hegemonic interests of leading countries and their alliances in the world were
clearly recognised. Moreover, American imperialism, brought into connection
with the capitalistic global system, was recognised as the very material power
that drove the battle for ideological hegemony. The cooperation of South-
Slav actors in the process of disintegration of Yugoslavia with the imperial-
istic ones was also recognised, as well as ideological similarities which expli-
cated and justified that cooperation.
However, there are significant cognitive limitations to this criticism
caused by the fundamental contents of the ideology it stems from. First of
all, due to the opposition to the foreign imperial policy of the USA, there was
a tendency, the most prominent in the writing of Edward Herman, to dispute
everything claimed and supported by the USA simply because it was claimed
by the USA. It may even be claimed that the leftists could, from time to time,
betray the ideals of humaneness for the sake of defying American imperial-
ism. It seems that it was mostly the case with denying the claim that there
had been a crime of genocide nature in Srebrenica.
The bias of the leading global politicians and the mass media should
certainly be analysed and criticised, but not at the expense of analysing and
criticising the behaviour of those with whom the author is closer ideolog-
ically or ethnically related. Libertarian leftists, however, use the aggressor-
victim frame, similarly to their rivals among left liberals (some of which, such
as Magaš and M. A. Hoar and Martin Shaw, used to be Trotskyists) and social
democrats, with the only difference in actors changing their roles. While
among the majority of left liberals, Serbs were the executioners, and all oth-
ers in the territory of former Yugoslavia the victims, according to libertarian
leftists, Serbs were the victims, and Americans and Germans – the beheaders.
Therefore, the frame is the same, but the roles were differently cast. In both
cases, deviations from reality tended to be considerable.
Certainly, the behaviour of the most important and powerful political
actors should always be subject to a more stringent analysis and criticism
than the behaviour of the small ones, since their actions are often carried out
in a very narrowed manoeuvring space. Having that in mind, what is worry-
ing is a tendency of researchers from the academia in powerful states and
at affluent universities to give more attention to the crimes of micro-crimi-
nals defying the will of macro-criminals. However, it should not distract the
attention of the researchers from smaller and poorer countries and universi-
ties who tended only to focus on injustices elsewhere in the world, neglect-
ing the injustices members of their own nations did to neighbouring nations.
It is necessary, therefore, to research the wholeness of social relations at the

global level, at least in the extent in which one’s own society is at the same
time a participant and the outcome of global developments. Only in such a
way it is possible to escape the dangers of provincialisms and imperialisms
in social sciences and humanities.
Comparative historical research
Comparative historical research, if performed in a historically sensitive

and methodologically correct way, except for their enabling an escape from
provincialism, should also discover conditions necessary and sufficient for
the appearance of a social phenomenon. Having that in mind, the disappear-
ances of multinational federations are their legitimate subject of research.
The researches with such ambitions performed so far have not been of
comparative historical as much of comparative institutional nature. Compar-
ative research of the institutions is certainly necessary if one wants to arrive
at the conclusions regarding the consequences that institutional design can
have on the functioning and disappearance of certain states, but it is not
enough. What is also necessary is making wider and more complex com-
parisons of the historical heritage and political culture in order to introduce
the factors of long duration into the analysis. If one restricts oneself to com-
parative institutional analysis of political and election systems (Stepan, Linz,
1992) or socialist ethno-federations, then the influence of systemic factors
of medium duration can be best estimated, even the influence of the short
duration factors to a certain degree, since they stem from the medium-dura-
tion ones. However, the influence of the long duration factors in that case
remains outside the research focus, and it is the main shortcoming of the oth-
erwise valuable researches by Valerie Bunce (2004; 1997) and Beverly Craw-
ford (1998a, 1998b, 1998c). The advantage of such works is in the fact that the
researcher in such a way can most easily check if the secondary resources are
worth the trust, since the warnings on the possible or probable negative con-
sequences of an institutional design in the future are made at the moment
when the country has not come to an end yet. However, in historiographic
works, it is somewhat more difficult to determine because ex post facto con-
clusion often misleads into a wrong direction. Lenard Cohen (2008) and Ale-
ksandar Pavković (2007) showed that comparative institutional synchronous
perspective must be complemented with an in-depth diachronic compara-
tive historical view in order to arrive at more comprehensive and more pre-
cise findings.
Institutional comparison of Yugoslavia and B-H by Robert Hayden
(2003) is very useful for the understanding of the influence of major global
Summary 731
powers on creating institutional design of B-H in relation to the very same

influence when the issue of disintegration of Yugoslavia is concerned. The bias
of the USA and their European allies is in such a way shown in its full swing,
although that was not Hayden’s primary aim. His aim was showing the harm-
fulness of the application of “constitutional nationalism” principles in main-
taining a multinational state.
Comparative historical researches of genocide and ethnic persecution,
increasingly becoming an interesting topic of research since the ousting of
Slobodan Milošević regime, was offered by Michael Mann (2005) and Norman
Naimark (2005). The former showed that these phenomena were related to
modernity, civilisation and democracy, and the latter, despite the compara-
tive research frame, did not avoid the use of the discourse strategy of person-
alisation, the cold-war frame or the aggressor-victim frame.
According to Mann, modern democracy, especially its initial shaping in
a liberal form, was, as a rule, limited to special social groups, excluding some
other groups. Mann showed that the excluded social groups were not only dis-
criminated against, but were also subject to extermination, for example, in the
cases of North American and South American Indians. The initial democratisa-
tion in particular, when a minority group might bring into question the state
frame of liberal democracy which is in the process of being formed, poses a cri-
sis, since the majority group could be tempted to use force in order to ensure
forming of “its own” state, and the democracy in fact emerges as a more or less
liberal ethnocracy. The Wars of Yugoslav succession were followed by the very
establishing of such ethnocracies in which the majority nations in former fed-
eral units of Yugoslavia strove to attribute all the rights to themselves, while at
the same time more or less discriminating against the members of minorities.
When the minorities made a stand, the majorities tried to conquer them, dis-
criminate against them or banish them in order to protect their state territory
against endangerment. In that respect, the security dilemma, insisted on not
only by Mann, but also by Barry Posen (1993) is a phenomenon which directly
explains the onset of war and ethnic persecutions.
A general conclusion that can be drawn from the summary overview of
academic production on Yugoslavia is that the general ideological orienta-
tion, theoretical school, national or ethnic identity of the researcher, as well as
the period of time spent in the research and value attitude towards the sub-
ject of the research were very important for understanding the relationship
of each individual researcher towards the end of Yugoslavia. Generally, those
who were engaged in the research of Yugoslavia for a longer period of time,
who had positive value attitude towards it as an multinational political com-
munity, extreme leftists, and the citizens of multinational countries (espe-
cially those, but not solely those, not in the NATO), as well as those applying
the comparative method, were able to notice the intertwined nature of the
internal structure of rivalling nationalisms in Yugoslavia with the influence of

international factors on the end of Yugoslavia more easily than the conserv-
atives or the (left) liberals, upholders of national states, feminists, avid sup-
porters of the NATO alliance and B-H for whom the comparison of the lat-
ter with Yugoslavia did not exist. Croatian and Serbian researchers are most
often opposed to each other in their interpretation of the end of Yugoslavia,
since the former see the war solely as the “aggression of Serbia”. Most of Bos-
niak authors agree with such an interpretation (although there is no consen-
sus on the role of Croatia in the war in B-H even among Croatian authors). On
the other hand, Serbian researchers see the “secession of Slovenia and Croatia”
either as a civil war with the interference, or a civil war with a decisive support
of Western powers, primarily Germany and/or the USA.
It is understood that Yugoslavia was a relatively small and powerless polit-
ical community, but much larger and much more powerful than each of its
individual parts. The purpose of Yugoslavia was to provide security, possible
economic prosperity and accelerated social development as a compensa-
tion for the prior lagging behind, as well as a higher degree of independence
in relation to powerful actors on the European or global scene. It was also
supposed to provide a harmonisation of relations of mutually similar nations
which had already had some political conflicts within one political commu-
nity. Unfortunately, Yugoslavia failed in many of the above due to the inter-
nal rivalling structure of national ideologies of Serbs and Croats (Bakić, 2004;
Banac 1988), which hostile-oriented external powers had used twice in only
70 years of the existence of Yugoslavia.
Nevertheless, its contribution to deprovincialisation and pacification of
the region must not be underestimated, since the South Slavs experienced
the longest period of peace during the very existence of socialist Yugoslavia,
regardless of the fact that it took place during the Cold War which generally
discouraged inter-state conflicts in Europe. Cultural and educational cooper-
ation and healthy rivalry, for example of universities and theatres in Ljubljana,
Zagreb and Belgrade, were very supportive of intellectual maturity and con-
tributed greatly to breaking provincial frames that do constrict all post-Yugo-
slav societies. These memories of positive contributions of Yugoslavia might
be used by reasonable people to establish cooperation between nations and
their cultures in the future.
Recenzija rada:
Jugoslavija: razaranje i njegovi tumači
Studija dr Jova Bakića celovito je sociološko-istorijsko i sociološko-

saznajno istraživanje teme iz naslova. Po svestranosti i pristupu rad je jedin-
stven u literaturi iz ove oblasti. Nestajanje Jugoslavije pisac podrobno prati
kao proces dugog trajanja sazdan od (1) spoja unutrašnjih napetosti i dezinte-
grativnih spoljnih činilaca, ali i (2) uticajnih hegemonih akademskih i političkih
diskursa. Pažljivo i akribično su analizirana realna zbivanja i njihova tumačenja.
Nužni sažeti osvrt na realna zbivanja prati opsežna teorijsko metodološka kri-
tika najuticajnijih tumačenja kraja Jugoslavije. Korišćena je uticajna domaća i
inostrana raznovrsna i obimna naučna, publicistička i politička građa.
Pisac je jasno raščlanio integrativne i dezintegrativne, spoljne i unutraš-
nje činioce Jugoslavije u XX veku (hrvatski strah od Italije, opasnost sovjetske
lagerske politike, federiranje federacije, presudna uloga ujedinjene Nemačke,
reaktivni domaći nacionalizmi). Time je uspešno redukovan haos prisutan
u tumačenjima pomenutih složenih procesa. Ideološku hegemoniju teze o
neizbežnom kraju Jugoslavije (u čijem je središtu najčešće bila srbocentrična
hipoteza) nametnuli su zapadni intelektualci manje ili više prozirno pravda-
jući hegemoniju vodećih sila Zapada. Uspešno se snalazeći u redukovanju
složenosti mnoštva tumačenja o nestanku Jugoslavije, Bakić je izneo pro-
jektivnu sliku rata u Jugoslaviji koja je manje pokazivala realnost zbivanja,
a više je bila korisno političko oruđe stvoreno uz obilnu i proizvoljnu upo-
trebu prošlosti. Izdvajajući glavne struje u objašnjenju nestanka Jugoslavije
autor je sažeto istakao njihov saznajni doprinos, političku ulogu kao i vezu
između ovih učinaka.
U osnovi dobro organizovanog i struktuisanog izlaganja stoji višeslojni
teorijski okvir objašnjenja nestanka Jugoslavije čija je osnova interakcioni-
stička teorija i teorija nacionalnog takmičenja. Iz obimnog sadržaja ovde treba
izdvojiti neke zanimljive teme. Razmotreni su činioci dugog trajanja (suprot-
stavljene nacionalne ideologije Srba i Hrvata i različite vizije jugoslovenstva),
unutrašnji činioci srednjeg i kratkog trajanja i spoljni činioci kao dovoljni uslov
nestanka Jugoslavije. Zatim su analizirani glavni politički procesi, napetosti i
sukobi u socijalističkoj Jugoslaviji, uloga J. B. Tita, S. Miloševića i F. Tuđmana,
a zatim i odlučujuća uloga velikih sila u razbijanju Jugoslavije. Nakon toga su
analizirana uticajna tumačenja raspada Jugoslavije u štampi SAD, Velike Bri-
tanije i Srbije tokom devedesetih godina XX veka.
U celini uzev, rukopis dr Jova Bakića Jugoslavija: razaranje i njegovi

tumači jeste uspešan, složen i višeslojan napor da se pruži relativno celo-
vita slika glavnih tumačenja nestanka Jugoslavije. Po širini obuhvata, preten-
ziji objašnjenja i po odmerenosti iznetih ocena ovaj rad se izdvaja iz mnoš-
tva najčešće jednostranih pristupa. Diferenciran sociološko-saznajni pristup
u čijem je središtu promišljena idejnopolitička mreža pojmova i nijansirana
kritika dali su niz zanimljivih rezultata i uspešno redukovali složenost i nepre-
glednost misli o nestanku Jugoslavije. Reč je o do sada najcelovitijem objaš-
njenju nestanka Jugoslavije nastalom na uspeloj sintezi modernih teorijskih
i metodskih naučnih pristupa. Ova studije može podstaći dalja istraživanja iz
ove oblasti i zato svesrdno preporučujemo izdavaču da je objavi.
Dr Todor Kuljić
profesor Filozofskog fakulteta
u Beogradu
25. 05. 2011.
Jovo Bakić JUGOSLAVIJA – RAZARANJE I NJEGOVI
TUMAČI | Izdavači Javno preduzeće Službeni glasnik i
Filozofski fakultet Beograd| Za izdavače Slobodan Gavrilović,
direktor i Vesna Dimitrijević, dekan | Izvršni direktor Petar
V. Arbutina | Dizajn Ivan Jocić | Izvršni urednik Želidrag
Nikčević | Lektura Katarina Brajović | Korektura Svetlana
Grba | Tehničko uređenje Jelena Panić | Beograd, 2011 |
www.slglasnik.com
CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
355.426(497.1)"1991/1995"
323(497.1)
БАКИЋ, Јово, 1970–
Jugoslavija : razaranje i njegovi tumači / Jovo Bakić. – Београд :
Службени гласник, 2011 (Beograd : Glasnik). – 714 str. ; 24 cm.
– (Pravna biblioteka / [Službeni glasnik]. Edicija Studije)
Tiraž 500. – Napomene i bibliografske reference uz tekst.
– Bibliografija: str. 655–693. – Registar.
ISBN 978-86-519-0983-5
a) Грађански рат – Југославија – 1991–1995
b) Југославија – Распад
COBISS.SR-ID 187282188
ЗЛАТНИ ПРЕНУМЕРАНТИ
Привредник
Београд, Шекспирова 27
Деус систем д. о. о.
Добановци, Нова 7
Град Крагујевац
Крагујевaц, Трг слободе 1
СРЕБРНИ ПРЕНУМЕРАНТИ
Компанија Дунав осигурање Comes

Београд, Македонска 4 Београд, Вилине воде б. б.
Привредно друштво Дринско- Грађевинска дирекција

-лимске хидроелектране Србије д. о. о.
Бајина Башта, Београд,
Трг Душана Јерковића 1 Булевар краља Александра 84
Град Ужице Графикум д. о. о.

Ужице, Димитрија Туцовића 52 Београд, Јове Илића 17/9
Општина Горњи Милановац Саобраћајни институт ЦИП

Горњи Милановац, Таковска 2 Београд, Немањина 6
ПТТ Србија MK group

Београд, Таковска 2 Београд,
Булевар Михајла Пупина 115Е
Град Чачак
Чачак, Жупана Страцимира 2 РДУ Радио Телевизија Србије
Београд, Таковска 10
Чачанска банка а. д.
Чачак, Пиварска 1 IMPOL SEVAL Ваљаоница
алуминијума Севојно
Stylos д. o. o. Севојно, Првомајска б. б.
Нови Сад, Футошки пут 67
Piraeus Bank АД Београд
Igepa Cartacell д. o. о. Нови Београд,
Београд, Цара Душана 266 Милентија Поповића 5б
ДДОР Нови Сад Металац Холдинг

Нови Сад, Горњи Милановац,
Булевар Михајла Пупина 8 Кнеза Александра 212

Jugoslavija PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Jugoslavija PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Jovo Bakić

JUGOSLAVIJA: RAZARANJE I NJEGOVI TUMAČI

Glavni i odgovorni urednik

1. Teorijsko-interpretativni okvir za objašnjenje razbijanja

2. Sociološko-istorijsko objašnjenje procesa nestajanja

3. Ratovi za jugoslovensko nasleđe i rat za ideološku hegemoniju . . . . . 109

3.5. Nacionalistički diskurs u Srbiji. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 130

4. Predviđanja kraja Jugoslavije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139

5. Prvobitna ideološka hegemonija: sukob civilizacija,

6. Srbocentrična hipoteza: ideološka hegemonija

7. Srbocentrični diskurs samoviktimizacije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 279

8. Odstupanja od ideološke hegemonije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 301

9. Nacionalizam, spoljni činilac i nestanak Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . 319

10. Uokviravanje rata u BiH. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 343

11. Levičarski izazov ideološkoj hegemoniji o kraju Jugoslavije . . . . . . . . . 527

12. Ka uporednim istraživanjima nestanka višenacionalnih

13. Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 639

Navršava se dvadeset godina od kraja Jugoslavije. Autor ove studije

Kako da nađemo smisao u Kratkom dvadesetom veku, što će reći u

1.1. Takmičenje, sukob oko moći i ostvarenja

1 Slučajevi „humanitarnih intervencija“, otcepljenja Kosova i gruzijskih provincija Južna Ose-

Političke zajednice, njihove elite u prvom redu, stalno se međusobno

građane, na unutrašnjem planu. Nije daleko od pameti da su višenacionalne

je omogućio hegemoni položaj SAD na zapadnoj hemisferi postignut prime-

komunističkim partijama, kao taktičko sredstvo razbijanja postojećih višenaci-

1. Razumevanje takmičarskih odnosa velikih sila u XX veku, i naročito po zavr-

2. Primena interakcionističke teorije etničke vezanosti na nacionalne odnose u

Na ovom mestu potrebno je napraviti i kratka pojmovna razjašnje-

5 Posebno je pitanje da li bi Habzburška monarhija sa slovenskom većinom mogla biti restruk-

Shvatanje suprotno razbijanju neke zemlje jeste raspad, koje insistira

1.3. Takmičarski odnosi velikih sila u XX veku i njihov značaj

No, bez obzira na nacionalne martirologije i slavne mitove o antemurale

vojske. No, oni su imali Masarika, na Zapadu,10 uglednog praškog univerzitetskog

10 Radilo se i o velikom prijatelju Srba i Jugoslavije.

Dalmacije) i formalno nezavisne Hrvatske, te velike Albanije i male Nedićeve

12 U rivalskoj strukturi srpskog i hrvatskog nacionalizma, veća Hrvatska od Srbije bila je

Na taj način stvorena je struktura međunarodnih odnosa koja je pogodovala

ako ne u celom svetu. Utoliko ne može biti slučajno da su sve višenacionalne

(Vuletić, 2006: 177, 187), a mišljenje da će se u EU uživati veća samostalnost

1.4. Primena interakcionističke teorije u objašnjenju dinamike

Drugi teorijski stub na koji se oslanja ova studija odnosi se na primenu

Doista, još je Maks Veber uočio da gotovo „svaka vrsta zajedničnosti i

i međusobno razlikuju, kao i sa izučavanjem strategija i taktičkih izbora kojima

18 O postojećim teorijama etničke vezanosti, pa i o instrumentalističkim teorijama u koje

upravo zato što se nalazi na nižem nivou apstraktnosti od interakcionističke

19 Sledi se gelnerovsko poimanje nacionalizma koje sasvim odgovara evropskim shvata-

međutim, reč o balkanskim nacionalizmima, onda gelnerovsko poimanje savršeno odgo-

tražeći sve veći stepen suverenosti i nezavisnosti od višenacionalne zajed-

1.5. Saznajno-sociološka kritika različitih objašnjenja

Treći teorijski stub ove studije jeste uobičajeni saznajno-sociološki uvid

životu, sa osnovnom neistoričnom idejom o Jugoslaviji kao „kobnoj srpskoj

grativnu. Stoga može biti sasvim u skladu sa uobičajenim ljudskim slabostima,

Ne treba smetnuti s uma činjenicu da istraživači iz manjih zemalja koji

što je posebno došlo do izražaja u trenutku neposredne pristrasne uključe-

22 Tom Galager (Tom Gallagher) sa Univerziteta Bredford (Bradford) smatra da je tokom

dovesti do kraja socijalističke Jugoslavije. Takođe, da li je nesklonost Jugosla-

Dolepotpisani, naime, deli nacionalni identitet sa jednom od sukobljenih

Jasno je, međutim, da i nacionalizam ima svoje objektivno važenje i

Pobedničke sile posle Prvog svetskog rata su bile za jugoslovensko

U svakom pokušaju objašnjenja složenih društvenih događaja, a naro-

kraja razvijenih nacionalističkih ideologija Srba i Hrvata, a nacionalizam je u

2. 2. Unutrašnji činioci dugog trajanja – suprotstavljene

Problem je prevashodno u tome što čak iako se društveni i

1. Teorijsko-interpretativni okvir za objašnjenje razbijanja

2. Sociološko-istorijsko objašnjenje procesa nestajanja

5. Prvobitna ideološka hegemonija: sukob civilizacija,

6. Srbocentrična hipoteza: ideološka hegemonija

12. Ka uporednim istraživanjima nestanka višenacionalnih

1. Razumevanje takmičarskih odnosa velikih sila u XX veku, i naročito po zavr-

2. Primena interakcionističke teorije etničke vezanosti na nacionalne odnose u