1.

Etika-Moral
-Moral- vrednosti,osanjecanje norme-licne vrednosti koje su u skladu sa onim koje drustvo
namece.
-Etika je filozofska disciplina koja se jednim svojim delom bavi moralom. To je teorijska filozofska
discilpina. Ponasanje I postupanje prema nekim drugim. Mores, moralia- postojanje I od
sopstvenogponasanja.Etos-postojanje-teroijska filozofska disciplina.
Etika je teorija koja se bavi promisljanjem. Zan Zak Ruso je covek po prirodi dobar.
2. Etika moralnog zakona I etika vrline
-Priroda moralnog zakona zasnivana je na razlikovanju dobra I zla I na zahtev za misljenje onoga
sto se vrednuje kao dobro, odnosno za onoga sto se odrednjuje zlo.
Mozemo govoriti o poganskim oblicima moralnog zakona koji su razotrivali krzo racilnomisticne
prakse posveceni zatim o starozavetnim moralnog zapovestima koje su otrili posredstvom
poroka, kao hriscanjskim etici morala ciji su sakralni smisao aprkili jevandjelisti Novim Zavetom.
-Sokrat filozof etike vrline I Isus, osnovan jevandjelske etike smatrali su da je moguce lose
sklonosti preobraziti u vrline.
-Taj put prema Sokratu voda kroz samosaznanje I istrajno duhovno vezbanje, a prema isusu vodi
kroz smirenost I iskreno pokajanje.
-Dok je kod Sokrata prisutno nacelo da je nepravdu bolje trpeti nego ? , kod Isusa je
blagost, cak I prema neprijateljima izdignuta do nivoa najmocnjije sile preobrazaja. Sokrat za
vodilju u postupacnoj uzima se moralnu svest posredovanja znanjem.
3. Etika reflekcija zla
-Brojna su drevna istrazivanja o poreklu zla u coveku.
Treba praviti razliku izmedju prvobitnog coveka stare civilizacije I savremenog coveka.
-Iako I jedani I drugi imaju sebi nasledenu sposobnost moralne svesti da razlikuje dobra I zla,
drevnog coveka je karakteristika misticna bliskost sa svetom, povezanost sa svetom, siloma I
dozivljavaju svejcdistnva.
-Neciljivo je to da zlo u svetu postoji I da je covek sposoban da ga cini dag a podnosi I da se bori
protiv gneva
-Biti caroban ne znaci samo biti dobro u skladu sa normom I vrlinom vec I boriti se protiv zla u
sebi I u drugima.
-Posto je u prirodi svakog coveka da tezi,dobru onda se njegovo sirenje zla svodi na gresku koja
dolazi od pogresne promene dobra, ne od namere da se zlo ucini.
-Sokrat je to nazvao: ‘’ niko ne gresi namerno’’ tj. ne sto zlo uz uredjene okolnosti. Vec iz
nerazumevanja prvih uslova srece I nepoznavanja puta kuda vodi pravom dobru.
4. O gnevu I blagosti
-Postoje razliciti vidovi gneva, ljutnja, bes, razdrazljivosti, srdacnost. Dusa zahvacena gnevu svoje
dusevno stanje ispoljava kraj potrebu za osvetom. Oci su zapaljenje, lice pretece I drsko, usne
drhte, govor isprekidan, ruke se stezu, telo je u pokretu.
-Gnev se radja sa svescu o povredjenosti koja proizvodi zudnja za osvetom koju prati prijatno
osecanje zasnovano na ocekivano da ce se njime postici pravedno poravnanje.
-Iako je protivan razumu, gnev se radja samo tamo gde ima razuma. Njime za gnev je potrebno
predstava a pretrpljenoj uvredi, svest da to povredjeni sto u takvim trenutku izaziva zelju za
osvetom I pred kojom duh popusta.
-Gnev se pokrece I raspaljuje protiv ovoga ko nam cini nepravdu ili samo tako izgleda. Kada
jednom zavlada du nam ne dopusta coveku da deliju kao covek jer ga u potpunosti lisava
razboritog misljenja.
-Da bi smo razumeli prirodu gneva onako kako je tumaci sv. Vasilije Veliki, treba istaci da postoji
dobar I los karakter.
-Da bi smo izbegli gnev vaspitavanjem treba izgraditi takvu prirodu koja nije sklona gnevu. Kao
sto se neka bolest prenosi telesnim dodirom, tako I dusa svoju narav predaje bliznjima. Zato u
svojoj blizini treba imati one koji su blage I lako cudi, a ne zlovaljne I teske, zato umesto zavidnih
treba izabrati skromne I plemenite.
-Blagost je suprotna ljutnji. Ona je odlika karaktera koju krasi dusevno spokojstvo I odsustvo
bola. Ona predstavlja neprocenjivo stanje duha koje se drzi postojano I u ponizelju I u pocast.
- Treba videti na sto smo osetljivi da bi smo tu slabu stranu najvise stitili. Jer nije vazno kako se
uvreda nanese, vec kako se podnese.
-Sv.Vasilije kaze da je, razdrazljivost dusevni zivac koji dusu krpi u stremljenju ka dobrim delima.
Ukoliko se ne suprotstavi protiv lukavog, neces moci ni da se se suprostavi za razliku od neke
koju u gnevu ne vide nista plemenitog.
-Aristotel je u njemu prepoznao onu iskru poliva koji moze da “ispuni dusu I zapali srce” u
trenutku ispoljavanja hrabrosti ili nekog podviga.