Крштење Христово

Најпре паралелна места Мк 1,1-11 Лк 3,1-22 Јн 1,29-34

Мк почиње описом Крштења, нема рођења итд...

Лк- На историјски начин описује крштење. Мк па елаборација Мт па Лк и на крају

Јн(рефлексија-сећање на тај догађај)

У дане оне-пророчки начин говора о месијанском времену Ам 9,11 ;Зах; Ис; Јер

Јован Крститељ описан код Јосифа Флавија у 18,5,2

Пропровед у пустињи: одлазак од свих ради сапјања са свима, Ис 40,3 Приправите

пут...егзилно тешење народа

Јован се појавио када су престала пророштва. У Јеруслаиму је храм који је потпуно

оскрнављен(тако су га јудеји схватали)- Храмом владали корумпирани свештеници, који су
до положаја долазили новцем, живели су јако луксузно, те се стога појавило и неповерење
у Храм и живот око храма. Народ је глобљен и од цезара и од свештеника.

Појављује се човек који негира храм, иако му је отац био првосвештеник, који негира
стандардан живот и живи у пустињи. Једино Мт наводи Директно: Покајте се!....

Уколико се приближило цартво небеско, толико је близу тако да само што није ту, толико је
близу да човек једино што може да уради је покајање (метаноео-преумљење-промена
размишљања и начина живота)

Антипаралела- фарисеји и садукеји у скупоценим хаљинама,затровани корупцијом,долазе

код јована да виде шта он ради. Јованов поглед на свет је потпуно другачији-Покајте се.
Пошто живи у животу преумљења и сиромаштва он стално осећа Божије присуство.

И Христос после крштења одлази у пустињу. Исто говори Христос као што говори и Јован
Крститељ. Неки мисле да је Христос ученик Јованов, пошто за њим иде.

Царство небеско-основна тема стз и нз. У Нз царство Божије постаје Небеско. Јудеји су
заступали царство Божије на земљи и за остваривање тога је најзаслужнији Давид. У
раном јудаизму нема есхатологије, да јевреји чекају царство Божије у будућности, већ сад
и овде. Смисао закона јесу прописи шта сме а шта несме да се ради да би човек био чист.
Ако се човек оскрнави ту су ритуална прања да би га вратила у стање чистоће. пред крај
старе ере, Јевреји су почели да губе веру да је то могуће и од тада се идеја царство Божије
сели на Небеса-победили их персијанци,римљани итд... Јудаизам се меша са јелинизмом и
ту се јавља есхатологија.
Свештеници су почели да дефинишу царство Божије у које се може ући само преко њих.
Јован говори да је само покајање услов за то. Свештеници су мoгли као Јован такође да
крштавају и они су били гарант за пут уласка у царство Божије. У семитским народима где
нема воде, сваки додир са њом сматран је за додир са оностраним (зато Христос каже: ко
пије од мене неће ожеднети,ја сам вода жива итд...) Ти народи су развијали велики број
обредних прања руку,ногу итд...то је било скупо,луксуз. А свештеници су у Јерусалиму
развили велики број базена за погружење,и на велике празнике када долази велики број
поклоника који су успут срели мртвог човека, или им је умро коњ,који су аутоматски
постали нечисти због тога, да би ушли у храм, морали су да плате да их свештеник
погрузи. Одједном се поjављује Јован који потпуно беспатно крштава људе који говори да
се окану оних у Јерусалиму, већ се ви Покајте! У то време су постојала крштења за
прозелите. Разна обрадна погружевања су била услов и гарант уласка у царство Божије.
Јован говори да је главни услов за то покајање. Када уђем у воду са покајањем и изађем из
ње значи да сам умро као стари чвек и да сам се родио као нови. То је увредљив наступ за
духовне ауторитете али је оснажен Јовановом личношћу. Да је неки свештеник из
јерсалима то проповедао нико му неби дошао, али јован обучен у камиљу кожу је изазовна
личност.

„Пут“ је пут праведности.

1цар 1.8 Опис Илије тесвићанина, тако изгледа и Јован. Илија као есхатолошка личност у
апокалиптичкој књижевности. Јевреји су почели да губе веру да је то могуће и од тада се
идеја царство Божије сели на Небеса-победили их персијанци,римљани итд... Јудаизам се
меша са јелинизмом и ту се јавља есхатологија??????. Са земаљског Јерусалима се
временом прелази на Небески. Онај који јавља вести из цартва Небеског је Илија који је
вазнет на Небо а такође и Енох. У мт личност Јована је веома Важна.

1Мак 9,27 –опис времена у коме нема пророка.

Јерусалим је место опозиције Јовану.Да би неко дошао Јовану у пустињу потребно је да

остави цело имање,стоку породицу итд и да превали дугачак пут до њега. С обзиром на то
да је долазило доста људи, значи да је Јован био популаран. То интересује
фарисеје(представници усмене традиције свештеничког реда) и садукеје(носиоци
писмене,научне традиције-писари) и желе да виде шта се дешава. Христос се највише
разрачунава са фарисејима-ви лажете народ. Они долазе да задрже симпатије код народа,да
и они буду крштени,неки из радозналости итд...

„породи аспидини“ у грчкој класичној литератури се може наћи да се овако означавају

преваранти и лажови, док св Јован Златоуст сматра да одређене врсте змија једу свој
пород, да су канибали.

Њих брине да они не буду плен тог гнева. Јован им говори да не треба да беже од „гнева“
већ да треба да роде род достојан покајања.
Деца аврамова- Постојао је приговор на Јована у Јерусалиму,ми имамо оца Аврама и то је
имунитет на тај гнев. арам. Бенаја(деца)-абнаја(Камење)

Да ли је Крштење Духом и огњем, крштење и помазање или је то неко есхатолошко

крштење то је питање. Оци кажу да се под Духом и огњем треба разумети педесетницу и
давање дарова Духом Светим.

Огањ неугасиви- спалиће неугасивим .....

„Тако нам треба испунити сваку правду“ - Христос је Цар народа, али и један од њих, и
као такав треба да прође све што и они. Он не можеда буде изопштен из дешавања народа
ни по чему. Појам праведности чест код матеја. Христос доноси нову правду, и он
учествује у свему са народом а не као фарисеји.

„отворише му се небса“- у рабинској литератури се сматрало да су небеса била затворена

са нестанком пророка. Равини су развили идеју да је постојао ехо небески, или глас Божији
који се само у еху чуо, али не и директно отворена небеса.

„Дух божији као голуб“- Дух божији се дизао над водом, рабини су ту слику третирали
као голуба који лежи на младима-указује да је Дух божији бдио над творевином, као над
новом твари.

„Глас са небеса који говори: Ово је мој Син који је по мојој вољи“ пс 2,7 и Ис 42,1-
овај стих се певао на интронизацији и указује на Христа као на Цара и слугу Божијег који
је по вољи Очевој