MARA MILOSNICA

- Hronotop Bosne kao Balkana u malom određen vremenski oko održavanja Berlinskog kongresa
1878. gde je određeno da Austrija okupira oblast BiH čime će biti smenjena osmanska vladavina.
Granice države i kulturne dominacije pomerene su preko noći, što nije u skladu sa formiranjem i
trajanjem bilo kog tipa identiteta. To oblikuje tragičku pozornicu: Mara Garić (?) strada jer se
našla na granici dva netolerantna sveta: Veli-paša nagoveštava mogućnost razumevanja među
kulturama, ali ne uspeva. (S. Vujanović - (ne)mogućniosti interkulturnog dijaloga)
- Mara gubi razum i to je prikazano tim slikama nekih izopačenih obreda. Marin poslednji krah je
kad je preko nje potvrđena slika njene majke kao milosnice, a paralelno je slikana sa nesrećnom
sudbinom drugih žena. Žalost kao jedina moguća reakcija na Marinu propast do kraja je
pojačana time što i reč, kojom bi bila izražena njena iskonska čednost, biva prekinuta. Veli-paša
baca samo jedan pogled na nju i zna da je ona posebna, i to u tačno tom trenutku (ni pre ni
posle). Oni razvijaju odnos uzajamnosti, ona se oseća kao grešnica pa ide u crkvu, a fratar i
pastva je ne vole, pa Veli preti, jer to je jedini jezik koji zna. Ispostavlja se da će postulati
Hristovog učenja u Marinom slučaju biti iznevereni. Veli onda odlazi i vodi sve, a nju ostavlja.
Bilo je među njima i intimnog kontakta, ona je zavolela njegov miris. Marina lepota je neuništiva.
Ali kako propada Mara ovako, propada i njena lepota. Priča o Mari, Veli-pašinoj milosnici, priča
je o nemogućnosti opstanka lepog bića i nepostojanju lepote življenja u svetu svud i neizlečivo
mučenom zlom i nesrećom. Opstajanje u njemu je produžavanje zla i umnožavanje nesreće.
Konačni krah povezuje se sa vizijom bogorodice, kojoj traži da je pokrije i zaštiti, i da nije kriva.
Krah postaje neminovan nakon reči milosnica koju čuje. Nije, između ostalog, slučajno, u 'svetu'
ove pripovetke, ni to da Maru sahranjuju upravo u trenutku kada na pogubljenje pored groblja
vode najzadrtije među fanatičnim muslimanima, koji bi da pruže otpor nadirućoj kaurskoj sili.
Pažnju ono malo služinčadi što je došlo da isprati Maru sa ovoga sveta odvlači upravo prizor tih
osuđenika. Time se samo upotpunjuje utisak da se Marina lična sudbina preseca sa istorijskim
zbivanjima, čega ona nije, niti može biti svesna, pogotovu ne ukoliko je neophodno sagledati i
proniknuti šire istorijske okvire, daleke veze, dugo pripremane pojave i njihove uzroke. Kap koja
prevršuje upravo su Anđine reči, dok odvlači svog pijanog muža Šimuna od Mare na koju je
nasrnuo: "Ovamo dolazi, nesretni sine. Treba ti turska milosnica!". Modus nasilja je
sveobuhvatan: silovanje devojčice, sparivanje pasa, razvijena priča o Nevenki (ali Nevenka ima u
majci podršku). Međutim, bolno jasno je svakako to da se i Mara i Nevenka porađaju dok nad
Sarajevom gruvaju topovi. Njih dve združilo je, u krajnjoj liniji, to što je Veli-paša napustio grad,
jer je na nekom 'kongresu' odlučeno da Turci prepuste Bosnu drugoj carevini. Ko tu uopšte o
tom 'kongresu' ima pojma i zbog čega bi trebalo da ga zanima šta je na njemu odlučeno? Bilo
kako bilo, Maru i Nevenku u tragediji spaja i to što će Mara jedno vreme dojiti Nevenkino dete,
ni ne znajući pravo da to čini, budući da u tom času ona sama nije više pri sebi, a njeno
sopstveno dete je već mrtvo i, bez obreda, sahranjeno pod drvo u kutiji od eksera. Važan je i
Jelin lik, silovana, ukućani se na nju navikli kao na stvar, Jela je ta koja će zaplakati nad Marinim
grobom, iako godinama nije plakala, ali je, verovatno, važnije to da je ona ta koja se postarala da
 Nevenkino dete nađe hrane na Marinim grudima, kao što se, uostalom, celog svog života starala
oko svih koji su rođeni u kući Pamukovića. Ona zna da se nema od koga očekivati pomoć i zato je
pruža ona sama. Milosnica znači žensko čeljade koje služi za nasladu i uživanje, ali znači i
najdraže, najvoljenije biće. I bez vidljivog traga u svetu, Mara, Veli-pašina milosnica, postaje, za
čitaoca, upravo ovo drugo. Nesreća se u tom preobražaju ne iskupljuje, kao ni neprozirno zlo.
Ali, umetnost toliko može. (D. Stojanović – Lepa bića)
- Radnja je istorijski skoro pa datirana događajima koji se dešavaju neposredno oko Berlinskog
kongresa. Ona nema majku i radi se slaboumnim ocem u pekari.

ASKA I VUK
- Od objave 1953. Žanrovski definisana različito kao pripovetka, basna, priča, bajka, a sadržinski se
povezuje sa Šeherezadom. Nije moguće uspostaviti paralelu između ovoga i Ezopove basne Vuk i
ovca, kao ni Fedrove basne istog naslova. Umetnost dopušta Šeherezadi da očuva svoju
egzistenciju, ona mora da priča i zaustavlja priču u pravom trenutku, da hvata vreme. Majka
kaže da je umetnost nesiguran poziv, ali Aska uspeva i ide za znatiželjom, u šumu, a ulazak u
šumu je suočavanje sa stvarnošću i pokazivanje sposobnosti. Aska započinje igru u sumrak (tad
odlazi i neimar, tad se sreće Goja), ali Aska tad odlučuje da živi. Pred izvesnošću smrti ona brani
život na izuzetan način. I sam vuk se čudi što je imao strpljenja za tu lepotu, znao je da vučji rod
nikad nije video nešto slično i sve vreme sebi ponavlja da će svakako da je pojede. Vukov ritam
vremena postaje sve sporiji, dok se Askin ubrzava. Askina igra nije samo balet već unutrašnja
energija. Askina igra je neponovljivost umetničkog čina u vremenu i prostoru, Vuk je iskušenje
kom se čovek opire. Najviša umetnost je ona koja u sebe unosi umetnika koji se žrtvuje.