03 Hardver računara

HARDVER RAČUNARA
Možemo reći da hardver (stonog) računara najčesće čine:
 centralna jedinica
 monitor
 tastatura i miš
ali, naravno, računar može imati povezane još neke komponente.
Centralna jedinica
Centralna jedinica sastoji se od kućišta u kome se nalaze matična ploča (mother board), procesor,
memorija, tvrdi disk, druge jedinice spoljne memorije (CD čitač/rezač, DVD čitač/rezač), izvor
napajanja, kontroleri...
Kućište
Kućište služi za smeštaj i zaštitu osetljivih komponenti računara.
Dolaze u mnogo različitih veličina i formata (tzv. form factor). U
suštini, kućišta se prilagođavaju formatu matične ploče, s obzirom da
je to najveća komponenta unutar kućišta. S obzirom da je danas
najpopularniji format matične ploče ATX, to je i najčešće prisutan
format kod savremenih kućišta. Mogu se naći i manji formati, kao npr.
microATX (označava se i sa μ-ATX), nastali s namerom da se smanji
veličina računara. Može biti horizontalno (desktop) i vertikalno (tower). Vertikalna kućišta izrađuju se
u različitim veličinama: micro tower, mini tower, midi tower, big tower/full size tower. Micro, mini i
midi tower kućišta se obično koriste za kućne poslove, dok je big tower kućište koje se koristi za
servere i profesionalnu upotrebu, odnosno ako u računarskom sistemu postoji veći broj
komponenata. Dosta popularna su i barebone kućišta u obliku kocke. Neki od poznatijih proizvođača
kućišta su Antec, AOpen, Chieftec, Cooler Master…
Matična ploča
Na matičnoj ploči nalaze se ležište za procesor, priključna mesta za memoriju, magistrale, slotovi,
portovi, čip-setovi, kontroleri osnovnih periferijskih uređaja... Sam naziva matična ploča potiče od
toga što su sve komponente računara ili nalaze na matičnoj ploči ili se povezuju na matičnu ploču.
Ležište za procesor
Ležište za procesor je mesto na koje se postavlja procesor. Često se za ležište za procesor koristi naziv
soket (engl. socket). Procesor sa donje strane poseduje pinove (u obliku tankih žica) koji služe za vezu
procesora sa matičnom pločom. Različiti modeli procesora poseduju različite rasporede pinova, tako
da ne mogu svi procesori da se priključe u sva ležišta. Zato se matične ploče namenski izrađuju za
određene modele procesora.
Kontroleri
U računaru se koriste mnogi periferijski uređaji ( tastatura, miš, grafička kartica, mrežna kartica,
zvučna kartica, CD/DVD jedinica...). Uređaji su obično povezani preko kontrolera i svaka komunikacija
između procesora i uređaja odvija se kao komunikacija između procesora i kontrolera uređaja. Neki
kontroleri nalaze se ugrađeni na matičnoj ploči u obliku čipa1 (npr. za integrisanu grafičku karticu2),
neki se u obliku kartice postavljaju u slotove (recimo za neintegrisanu grafičku karticu), dok su neki na
samom uređaju (kao za fleš memoriju). Kontroleri postoje i za ostale delove računarskog sistema.

1
Čip je elektronska komponenta izgrađena od velikog broja tranzistora na maloj površini
2
Kažemo kartica ili adapter

1
03 Hardver računara

Uređaji komuniciraju sa procesorom i memorijom prenošenjem digitalnih podataka i često u sebi

imaju određenu količinu memorije u kojoj se ti podaci čuvaju (kod tastature je ta količina memorije
mala jer pamti pritisnut taster, dok je kod grafičke kartice velika jer se koristi za prikaz grafike).
Čip-set
Čip-set omogućava protok podataka između memorije, procesora i periferijskih uređaja. Sastoji
se iz dva kola:
− Severni most (North bridge)3
− Južni most (South bridge)4
Magistrala
Uloga magistrale je da se njome prenose podaci između različitih uređaja u računaru.
Postoji serijski i paralelni prenos podataka. Kroz serijski port bitovi jednog bajta izlaze serijski
(jedan po jedan), dok kod paralelnog porta bitovi izlaze paralelno (istovremeno), pa je prenos
podataka paralelnim portom brži. Međutim, serijski portovi omogućuju prenos podataka na oko 10
puta veću daljinu nego što to čine paralelni portovi.
Slotovi
Na matičnoj ploči nalaze se i slotovi. Slotovi su standardizovana priključna mesta koja služe za
priključenje dodatnih uređaja na računar. Za postavljanje memorije koriste se memorijski slotovi.
Memorijski slotovi moraju da poseduju isti raspored kontakata kao i RAM memorija za koju su
namenjeni, tako da svakom slotu odgovara određeni tip RAM memorije. Za povezivanje ostalih
uređaja na računar danas se najčešće koriste PCI slotovi i PCI Express slotovi (novija, unapređena
verzija PCI slotova), kao i AGP (Accelerated Graphics Port) slot za priključenje grafičke kartice (pomalo
već izašao iz mode, zamenjuje se sve više PCI Express slotom).
Portovi
Portovi su takođe priključna mesta na koja se priključuju spoljni uređaji. Na slici dole prikazani su
portovi (na slici imenovani kao konektori) koji se najčešže nalaze na matičnoj ploči:

Na matičnoj ploči nalazi se po jedan PS/2 port za miš (zelene boje) i tastaturu (ljubičaste boje).
USB portovi se danas najviše koriste za priključivanje dodatnih uređaja na računar. Omogućavaju
povezivanje uređaja na računar i njegovo raskačivanje "na vruće" (tj. bez njegovog isključivanja), kao i
napajanje električnom energijom sa matične ploče za uređaj koji je priključen na port.

3
ili Memory Controler Hub – MCH
4
ili Input/Outpuт Controler Hub - ICH

2
03 Hardver računara

FireWire port (na slici dole) je serijski port pogodan za veliku brzinu prenosa podataka u realnom
vremenu, kao što je prenos podataka sa multimedijalnih periferijskih uređaja (digitalne kamere ili
digitalni fotoaparati) i drugih uređaja velike brzine.

Koriste se i razni video portovi, manje ili više aktuelni (pored slike porta data je i slika
odgovarajućeg konektora):

 VGA

 Composite video

 S-video

 Component video

 SCART

 DVI

 HDMI

 Display Port

3
03 Hardver računara

Neki od ovih video portova nisu više aktuelni. Danas se u najvećoj meri koriste VGA i HDMI port.
Vremenom su se pojavljivali razni standardi za matične ploče koji određuju oblik i veličinu
matične ploče, te njen način funkcionisanja i mogućnosti. Danas je uobičajen ATX standard, dok
imamo i njegovu varijantu micro-ATX (ili μ-ATX) za ploče namenjene manjim kućištima. Spomenimo
još i WTX format - veliki format matičnih ploča, dizajniran za velike radne stanice, obično ima više
priključaka za procesor ili hard disk.
Neki od najvećih proizvođača matičnih ploča su Intel, Gigabyte, Asus, MSI…
Prilikom opisa matične ploče obično se navode proizvođač, oznaka modela matične ploče,
oznaka formata, oznaka ležišta za procesor, integrisane mrežne kartice… Na primer, u slučaju matične
ploče GIGABYTE GA-Z87X-UD7 TH, ATX, Socket 1150, SB, VGA, LAN, WLAN, Bluetooth 4.0 proizvođač
je Gigabyte; oznaka modela je GA-Z87X-UD7 TH; format ploče je ATX; oznaka ležišta za procesor je
Socket 1150; na ploči su integrisan zvučna kartica (SB), mrežna kartica (LAN), bežična mrežna kartica),
Bluetooth…
Memorija (unutrašnja)
Memorija se u računaru sastoji od elektronskih kola koja mogu imati dva stanja: stanje kada u
kolu nema struje (označava se sa 0) i stanje kada u kolu ima struje (označava se sa 1), tako da svako
takvo kolo može da pamti informaciju 0 ili 1. Ta informacija, da li je stanje 0 ili 1 zove se bit (oznaka
b). Pošto je bit mala količina informacije, u računaru se osam bitova udružuje u jednu grupu koja se
zove bajt (B). Svaki bajt u memoriji ima svoju adresu koja se koristi kada se podatak čita iz tog bajta ili
se upisuje u njega. Kada se podatak čita sa neke adrese, u stvari se pravi kopija podatka i šalje, a
originalni podatak ostaje gde je i bio. Veće jedinice memorije od bajta, a koje se često koriste su
kilobajt (1kB=1024B), megabajt (1MB=1024kB), gigabajt (1GB=1024MB) i terabajt (1TB=1024MB). Za
izražavanje nekih drugih veličina koriste se i kilobit (1kb=1024 b), megabit (1Mb=1024kb) itd5.
Postoje različite vrste unutrašnje memorije: ROM, RAM, keš (cache)...
Za vreme rada računara u RAM memoriji (engl. Random Access Memory) nalaze se podaci i
programi sa kojima računar radi. To znači da se prilikom izvršavanja nekog programa instrukcije
programa i podaci koje program obrađuje smeštaju u RAM memoriju. U ovu memoriju mogu i da se
upisuju podaci i da se čitaju iz nje. Po isključenju napajanja računara sadržaj ove memorije se gubi.
Karakteristike ove memorije su veličina (kod savremenih PC-a su recimo od 4GB pa naviše) i vreme
pristupa. Vreme pristupa je vreme koje protekne izmedju zahteva memoriji za podatkom i dobijanja
podatka iz memorije, i izražava se kod savremenih RAM memorija u nanosekundama, 1ns =10-9s).
U nekom strogom smislu, ROM memorija (engl. Read Only Memory) je memorija iz koje podaci
mogu samo da se čitaju, ne i da se upisuju u nju. Međutim, tako je bilo u počecima proizvodnje ROM
memorije, kada su se podaci fabrički upisivali u ROM memoriju i više se nisu mogli menjati. Danas u
ovu memoriju spadaju i neke memorije kod kojih se podaci na neki poseban način mogu menjati:
PROM, EPROM, EEPROM... Vrlo bitna osobina ROM memorije je da u njoj podaci ostaju i nakon
isključenja napajanja. Upravo zbog te osobine koristi se za čuvanje programa i podataka koji su
neophodni za pokretanje računara.
Keš-memorija je memorija sa višestruko bržim vremenom pristupa od obične RAM memorije.
Može se nalaziti u samom procesoru (interni keš) ili uz njega (eksterni keš). U njoj se drže podaci koji

5
Ovde treba napomenuti da postoje nejasnoće i nepravilnosti u korišćenju prefiksa kilo u računarstvu. Po SI standardu,
prefiks kilo označava 1000, tako da 1 kilobajt u stvari ima 1000 bajtova. Međutim, kako se u računarstvu koriste binarni
brojevi, mnogima se čini logično da jedan kilobajt sadrži 210=1024 bajtova, odnosno da jedan megabajt sadrži 1024
kilobajta itd. Upravo i neki proizvođači opreme za računare prilikom označavanja memorijskog kapaciteta svojih uređaja
drže se ovog „nezvaničnog“ standarda. U ovom tekstu koriste se definicije po tom „nepravilnom“ standardu. Treba reći i
da su, kako bi se izbegla ova zbrka, pored standardnih kilobajta (1000 bajtova), megabajta (1000 kilobajta), gigabajta,
terabajta i ostalih jedinica, 2000. godine uvedene nove jedinice: kibibajt (1KiB=1024B), mebibajt (1MiB=1024KiB),
gibibajt, tebibajt.... ali se one i dalje retko koriste

4
03 Hardver računara

se često koriste. Kada procesor treba neki podatak, prvo ga traži u kešu. Ako ga ne pronađe u kešu,
kopira ga iz RAM memorije u keš. Kada bude ponovo tražio isti podatak, tražiće ga prvo u kešu i tada
mu pristupa mnogo brže.
Procesor
U procesoru se izvršavaju sve računske i logičke operacije i komande koje su zadate programom.
Kada se kaže procesor, misli se na deo računara koji se zove centralna procesorska jedinica (CPU,
Central Proccessing Unit).
Procesor nije sastavni deo matične ploče, nego se postavlja u ležište za procesor koje se nalazi na
matičnoj ploči. Zbog velike brzine rada procesori se zagrevaju, pa se na njih postavlja dodatni
ventilator koji ih hladi. Održavanje prihvatljive radne temperature u unutrašnjosti računara od velike
je važnosti za pravilan rad računara i zato je važno osigurati dobro hlađenje.
Karakteristike procesora su:
 dužina procesorske reči
 radni takt
 veličina keša
Dužina procesorske reči predstavlja broj bitova koji se istovremeno prenosi i obrađuje unutar
procesora. Njena dužina se tokom razvoja procesora povećavala (8, 16, 32, 64 bita). Procesori danas
rade sa 32-bitnim i 64-bitnim rečima. Što je procesorska reč duža tj. veća, procesor ima ređe potrebu
da se obraća operativnoj memoriji i čeka je, pa samim tim brže radi.
Operacije procesora započinju u skladu sa impulsima koje generiše specijalno elektronsko kolo,
tzv. sat (clock). Učestalost tih impulsa je radni takt. Kod savremenih PC-ija vrednost radnog takta je
od 1 GHz, pa naviše. Izražava se u MHz, odnosno GHz. Viši radni takt nekog procesora ne znači i da on
brže radi. Da bi izvršili istu instrukciju, različitim procesorima je potreban različit broj taktova, što
zavisi od širine magistrale, dužine procesorske reči i keš-memorije. Zato je moguće procesor sa nižim
radnim taktom izvrši neku instrukciju brže od procesora koji radi na višem radnom taktu. Taktovi
savremenih PC-ja se kreću negde između 1 GHz i 4 GHz. Za ovo je vezan i pojam overklokovanje
(overclock). To je postupak kojim se radni takt procesora podešava na vrednost veću od prvobitne.
Generalno ovo omogućava brži rad procesora, ali nosi opasnost u vidu nestabilnog rada ili čak
pregorevanja procesora.
Keš-memorija je vrlo brza memorija koja se nalazi u samom procesoru ili uz njega. U njoj se
čuvaju podaci koji se često koriste. Keš se u savremenim procesorima organizuje u više nivoa,
odnosno u nekoliko keš-memorija različitih kapaciteta i brzine. Nivoi keš-memorije imaju oznake L1,
L2 i L3 (od najbrže ka najsporijoj).
Prema broju jezgara danas imamo procesore sa jednim jezgrom (single-core procesore) i
procesore sa više procesora (multi-core procesore). Tako postoje dual-core procesori (sa dva jezgra),
quad-core procesori (sa četiri jezgra)…
Najpoznatiji proizvođači procesora su AMD i INTEL, koji je ujedno i proizvođač prvog
mikroprocesora 1971. godine. Retki su ostali proizvođači koji proizvode procesore (npr. VIA).
Prilikom opisa procesora obično se navode proizvođač, oznaka modela procesora, radni takt,
oznaka soketa, broj jezgara, dužina procesorske reči… Na primer, u slučaju procesora INTEL i7-5960X
3.0GHz LGA2011-3 Eight-core, 64-bit, L2 8x256KB, L3 20MB proizvođač je Intel, oznaka modela
procesora je i7-5960X, radni takt je 3.0 GHz, soket je LGA2011-3, procesor ima osam jezgara, dužina
procesorske reči je 64 bita, svako od osam jezgara ima L2 keš od 256KB, postoji zajednički L3 keš od
20MB…
Jedinice spoljne memorije
Jedinice spoljne memorije su tvrdi disk (hard disk), CD-ROM, DVD-ROM... Veličina ove memorije
se izražava u istim jedinicama kao i kod centralne memorije (MB, GB...).

5
03 Hardver računara

Tvrdi disk se sastoji od metalnog kućišta unutar kojeg se nalazi nekoliko ploča (staklenih ili
aluminijumskih) premazanih magnetnim materijalom i postavljenih na istu osovinu. Za pokretanje
osovine (a time i ploča) koristi se poseban motor. Između ovih ploča nalaze se upisno-čitajuće glave
smeštene na tzv. ruku. Za pomeranje ovih glava takođe je zadužen motor.
Često se čuje termin SATA disk, odnosno ATA disk. SATA ili serijski ATA (Serial Advanced
Technology Attachment) је računarski interfejs namenjen povezivanju hard diskova i optičkih uređaja
(CD jedinica, DVD jedinica). SATA je naslednik ATA (ili PATA – Parallel ATA) interfejsa sa istom
namenom, a od kojeg nudi teoretski znatno veću brzinu prenosa podataka.
Tvrdi diskovi su se tokom svog razvoja javljali u raznim veličinama. Danas su prisutni 3,5-inčni
diskovi koji se koriste u desktop računarima i 2,5-inčni diskovi koji se nalaze u notebook računarima.
Tvrde diskove možemo podeliti i na interne i eksterne diskove. Interni bi bili „obični“ tvrdi diskovi
koji su smešteni unutar kućišta računara. Eksterni tvrdi diskovi se povezuju van kućišta računara na
USB port i po pravilu imaju manju brzinu prenosa od „običnih“ trdih diskova.
Neke od bitnih osobina diska predstavljaju broj obrtaja u minutu, kapacitet diska i vreme
pristupa.
Za diskove koji se danas proizvode karakteristični brojevi obrtaja su 5400 RPM (Revolution Per
Minute) i 7200 RPM. Kod neki diskova broj obrtaja ide do čak 15000 RPM.
Kapacitet savremenih diskova je od recimo nekih stotinak gigabajta, pa do nekoliko terabajta.
Vreme pristupa jeste vreme između trenutka zahteva za podatkom od strane sistema i trenutka
kada je podatak raspoloživ sa diska. U odnosu na ostale jedinice spoljne memorije tvrdi diskovi imaju
najveći kapacitet i najbrže vreme pristupa. Prednost ostalih jedinica spoljne memorije je prenosivost,
mada danas imamo i eksterne hard diskove koji se takođe mogu prenositi.
I hard diskovi mogu imati određenu količinu keš memorije (koristi se termin bafer) koja služi da
ubrza rad hard diska. Zato je prilikom kupovine diska potrebno obratiti pažnju i veličinu bafera.
Najpoznatiji proizvođači hard diskova danas su Western Digital, Seagate, Toshiba, Hitachi...
Šta obično sadrži opis jednog tvrdog diska? U slučaju tvrdog diska Seagate
ST500LM021 500GB SATA/600 Interni 7200RPM 2,5" 32MB proizvođač je Seagate; oznaka modela je
ST500LM021, kapacitet je 500GB, disk koristi SATA interfejs, radi se o internom disku, broj obrtaja u
minuti je 7200RPM, dimenzija diska je 2,5", kapacitet bafera je 32MB.
Danas se sve više koriste poluprovodnički diskovi (poznatiji kao SSD diskovi, engl. Solid State
Drive). SSD diskovi se zovu diskovima iako u sebi nemaju nikakav disk niti motore ili neke pokretne
mehaničke komponente kao obični tvrdi diskovi. Od 2010, većina SSD diskova koristi fleš memoriju.
CD-ROM i DVD-ROM spoljne memorije u obliku poznatih CD-a i DVD-ija imaju kapacitete manje
od kapaciteta hard diska, ali se zato lako mogu prenositi. Kapacitet CD-a je približno 700 MB, a DVD6-
a (koji se najčešće koriste) 4,7 GB.
SD kartice se obično koriste u digitalnim fotoaparatima, pametnim telefonima, tabletima…
Javljaju se u nekoliko različitih formata i veličina. Prenosni računari obično imju ugrađen uređaj koji
može čitati podatke sa ovih kartica, tzv. čitač kartica.
Ulazne jedinice
Od ulaznih jedinica najviše koristimo miš i tastaturu.
Miš služi za pokazivanje i izbor objekata na ekranu. Danas se koriste optički miševi, ali nekada su
se koristili i mehanički. Mehanički miševi rade koristeći gumenu kuglicu, a optički izvor svetlosti.
Tastatura se koristi za unošenje teksta i brojeva. Tastature razlikujemo po rasporedu tastera na
tastaturi, pa tako imamo tastature QWERTY, QWERTZ, AZERTY7... Pored osnovnih tastera sa

6
Postoje i druge vrste DVD-ja koje imaju i veći kapacitet: oko 9GB, 10 GB, 18GB
7
Dvorak tastatura ima potpuno promenjen raspored tastera u odnosu na standardne tastature sve u svrhu što bržeg
kucanja s obzirom da je raspored tastera na standardnim tastaturama samo prenesen sa pisaćih mašina. Kod Dvorak
tastature najčešće korišćena slova su smeštena u srednji red tastature

6
03 Hardver računara

znakovima, postoje i funkcijski tasteri, tasteri numeričke tastature, specijalni tasteri koji se koriste
samo u kombinaciji sa nekim drugim tasterima (CTRL, SHIFT, ALT) i drugi.
I miš i tastatura na računar se povezuju preko odogvarajućeg PS/2 porta ili USB porta. Postoje i
bežični miševi i tastuture, koji se bežično povezuju na računar.
Pored tastature i miša, koriste se kao ulazne jedinice i drugi uređaji: trekbol, tačped, džojstik,
optički čitač, skener, magnetni čitač, digitajzer, grafički tableti, bar-kod čitači...
Skener je optički ulazni uređaj koji omogućava da se crtež, fotografija ili štampani, odnosno
rukopisni tekst pretvore u elektronski fajl u nekom formatu pogodnom za sliku. Sam postupak
pretvaranja teksta u takav fajl zove se skeniranje.
Izlazne jedinice
Od izlaznih uređaja najviše se koriste monitor i štampač.
Kod monitora podaci se prikazuju na ekranu. Postoji više podela monitora.
Prema tehnologiji koja se koristi za prikazivanje slike na ekranu imamo monitore sa katodnom
cevi (CRT monitori, engl. Cathode Ray Tube) i tanke monitore. Tanke monitore dalje možemo podeliti
na LCD8 (engl. Liquid Color Display) monitore, LED (engl. Light Emitting Dioda) monitore i plazma
monitore.
Monitore možemo podeliti i prema veličini. Veličina monitora izražava se u inčima (1"=2,54mm) i
predstavlja dužinu dijagonale monitora. Danas se koriste monitori veličine od 15" do 22", pa i više.
Bitne osobine monitora su rezolucija i brzina osvežavanja.
Kod prikazivanja slike na ekranu monitora, ekran se deli zamišljenim horizontalnim i vertikalnim
linijama na sitne pravougaonike koji se zovu pikseli. Broj piksela po horizontali i vertikali predstavlja
rezoluciju monitora. Uobičajene rezolucije su, u zavisnosti od veličine monitora 800 X 600, 1024 X 768
i 1280 X 1024, ali mogu se sresti i druge vrednosti.
Brzina osvežavanja (engl. Refresh Rate) označava koliko puta se slika na monitoru isrctava svake
sekunde. Brzina osvežavanja se meri u hercima (Hz), tako da brzina osvežavanja od 75Hz znači da se
slika prikazuje 75 puta u sekundi.
Kod tankih monitora bitna osobina je vreme odziva. Vreme odziva pokazuje koliko brzo piksel
može da promeni boju9. CRT monitori imaju vecu brzinu odziva od TFT monitora. Veliko vreme odziva
dovodi do pojavu zamrljane slike pri brzoj promeni sadrzaja. Prihvatljive vrednosti za vreme odziva su
par milisekundi.
Za prikazivanje boja na ekranu, bilo da je u pitanju monitor, televizor, tablet ili neki drugi uređaj,
koristi se RGB model. Svaka boja na ekranu dobija se mešanjem određenih intenziteta svetlosnih
zraka tri boje: crvene (engl. Red), zelene (engl. Green) i plave (engl. Blue). Intenzitet neke boje može
imati vrednost od 0 do 255. Tako se sa 0/0/0 predstavlja crna boja, kombinacijom 255/255/255 se
predstavlja bela boja, a npr. nijansa žute je određena sa 243/243/41.
Projektor je uređaj koji prikazuje sliku pomoću svetlosnog snopa na platnu, zidu ili sličnoj ravnoj
površini. Često se koristi za prezentacije, jer su svi moderni projektori mali i lako prenosivi, kao i za
kućni bioskop.
Kod štampača podaci se prikazuju na papiru. Pri izboru štampača od značaja je cena samog
štampača, kvalitet štampe, brzina štampanja (izražava se u broju stranica po minuti), cena potrošnog
materijala (odnosno cena otiska). Naravno, koja od ovih osobina će nam više značiti zavisi koliko
ćemo koristiti štampač i u koju svrhu.
Prema tehnologiji izrade postoje:
− matrični štampači
− laserski štampači

8
Postoji više vrsta LCD monitora, možda se najčešće srešću TFT monitori
9
U suštini, vreme odziva je vremenski interval koji je potreban da crna tacka postane bela i ponovo se vrati u crnu tacku

7
03 Hardver računara

− štampači sa mlaznicama (ink-jet štampači).

Kod matričnih štampača (kao kod pisaćih mašina) udarne iglice glave za štampanje udaraju preko
trake (ribbon) po papiru i ostavljaju trag. Kvalitet štampe zavisi od broja iglica (9, 18 i 24). Prednosti
ovih štampača su jednostavnost, mala cena štampača i potrošnog materijala (dakle i mala cena
otiska), a mane mala brzina štampanja, bučnost i loše štampanje grafike.
Kod laserskih štampača laserski zrak osvetljava fotosenzitivni valjak, naboj na valjku se menja,
ovo opet deluje na toner koji se prenosi na papir i dobijamo sliku. Laserski štampači imaju najveću
brzinu štampanja, kvalitetno štampaju i tekst i grafiku, cena otiska je veća nego kod matričnih, ali
manja nego kod ink-jet štampača, dok je cena samog štampača visoka.
Ink-jet štampači rade slično kao matrični, samo što umesto iglica imaju imaju mlaznice kroz koje
se izbacuje pregrejano mastilo koje se u dodiru sa papirom hladi. Tipičan štampač ima 48 mlaznica.
Ovo su štampači sa kvalitetnim štampanjem i teksta i grafike i niske cene, cena štampača nije visoka
ali jeste cena otiska zbog skupih punjenja sa mastilom.
Postoje i multimedijalni štampači. Multimedijalni štampači osim štampanja imaju još neke
funkcije: skener, fax, kopir-uređaj...
Za razliku od prikaza na ekranu, u štampi se (najviše) primenjuje CMYK model boja. Odnosno,
koriste se četiri osnovne boje: Cyan (cijan), Magenta (magenta), Yellow (žuta) i Key/Black (crna).
Vrednosti CMYK boja se izražavaju u procentima, tako da oznaka C:0 M:100 Y:100 K:0 označava
upotrebu magente i žute u nanosu od 100%, čime se dobija jarko crvena boja. Na isti način bi se
dobila zelena boja mešanjem C:100 M:0 Y:100 K:0.
Broj kombinacija RGB boja je veći od onog u CMYKmodelu i zato nije moguće odštampati sve
boje koje možemo da vidimo na ekranu. Zato je (bar kod profesionalnog štampanja) pre puštanja
materijala u štampu potrebno konvertovati boje iz RGB sistema u CMYK da bi se dobila približna
predstava o izgledu štampanog materijala.
Danas se sreću i 3D štampači, koji nose naziv štampači iako ne koriste papir. Ovi uređaji na
osnovu kompjuterski generisanih 3D objekata stvaraju fizičke objekte procesom dodavanja materijala
sloj po sloj.
Grafička kartica
Uređaj zadužen za prikazivanje slike na monitoru (ili nekom drugom displeju) je grafička kartica.
Integrisane grafičke kartice su sastavni deo matične ploče i za svoj rad rezervišu deo sistemske
memorije. Neintegrisane grafičke kartice se dodaju u neki od slotova (AGP, PCI ili PCI Express slot) i
imaju sopstvenu memoriju, tako da ne pozajmljuju sistemsku. Time se obezbjeđuje brz protok i
samim time brža obrada grafike, što na kraju daje veći broj slika u sekundi čineći sliku na ekranu
lepšom. Zbog toga proizvođači nastoje poboljšati brzinu grafičke memorije, i ona je već prevazišla
brzinu sistemskog RAM-a. Moderne grafičke kartice su takođe opremljene snažnim grafičkim
procesorima koji svojom procesorskom snagom gotovo nadmašuju glavne procesore. Performanse
grafičke kartice u najvećoj meri zavise od grafičkog procesor, a u manjoj meri od grafičke memorije.
Među proizvođačima grafičkih procesora ističu su NVIDIA (poznata po seriji procesora GeForce),
AMD (poznat po seriji Radeon, koju je proizvela kompanija ATI, kasnije integrisana u AMD) i Intel.
Na grafičkim karticama može postojati više portova za povezivanje mnogih uređaja, recimo da su
danas aktuelni VGA (engl. Video Graphics Array) port, DVI (engl. Digital Visual Interface) port, HDMI
(High-Definition Multimedia Interface) port, Display Port.
Prilikom opisa grafičke kartice, obično se navode proizvođač grafičke kartice, naziv grafičkog
procesora, tip i veličina grafičke memorije, portovi koji postoje na kartici. Na primer, u sučaju kartice
ASUS GeForce GTX 690 4GB Display port, Dual-DVI, HDMI proizvođač je ASUS; grafički procesor je
GeForce GTX 690; tip memorije je GDDR5, a veličina 4GB; GTX690-4GD5 je oznaka modela grafičke
kartice koja u sebi sadrži oznaku procesora GTX690-4GD5, oznaku veličine grafičke memorije GTX690-

8
03 Hardver računara

4GD5, oznaka tipa grafičke memorije GTX690-4GD5; od portova kartica ima Display port, Dual-DVI,
HDMI.
Ostale kartice
Osim već pomenute grafičke kartice, na računar se mogu povezati i druge kartice (zvučna,
mrežna, bežična, FM, TV…). Sve kartice možemo podeliti na integrisane i neintegrisane. Integrisane
kartice su sastavni deo matične ploče, a neintegrisane kartice se dodaju u neki od slotova (AGP slot
za grafičku karticu, odnosno PCI ili PCI Express slot za ostale kartice)
Zvučna kartica zadužena je za obradu zvuka u računaru, odnosno za pretvara zvuk (analogni
signal) u digitalni signal (nule i jedinice) i obrnuto. Drugim rečima, zvučna kartica omogućava
reprodukovanje I snimanje zvuka. Većina matičnih ploča dolazi sa integrisanom zvučnom karticom, ali
instaliranjem dodatne zvučne kartice postiže se bolji kvalitet zvuka na računaru. Postoje zvučne
kartice koje se dodaju na PCI slot i one koje se dodaju na USB port. Zvučna može da ima sopstveni
procesor i sopstvenu memoriju.
Mrežna kartica (engl. Network card, NIC, network adapter) je deo koji omogućuje povezivanje
računara u računarsku mrežu. Moderne matične ploče obično na sebi imaju integrisanu mrežnu
karticu u obliku čipa, ali takođe postoje i mrežne kartice koje se ubacuju u PCI slot. Danas se ređe
viđaju odvojene mrežne kartice. Obično se uzima dodatna kartica (uz integrisanu) zbog mogućnosti
priključivanja više mrežnih uređaja10.
Bežična mrežna kartica se koristi za bežičnu komunikaciju između računara (tj. kako se popularno
kaže za povezivanje na bežičnu mrežu).
Napajanje
Jedan od bitnih delova za rad računara je svakako i napajanje. Danas se za računare najčešće
koristi ATX napajanje, s obzirom da je ATX postao opšte prihvaćena konfiguracije matične ploče.
Jedinica za napajanje (engl. Power Supply Unit, skraćeno PSU) ima zadatak da naizmeničnu struju
prevede u jednosmernu struju različitih napona (3,3 V, 5 V, 2V), u zavisnosti od napona koje koristi
različiti uređaji u računaru. Bitna osobina jedinice za napajanje je snaga i ona se izražava u vatima
(W). Snaga jedinica za napajanje kod računara bez nekih posebnih performansi se kreće između
300W i 500W, ali kod računara sa posebno zahtevnim komponentama ide i do 1000W. Jedinica za
napajanje ima sopstveno hlađenje.
Neprekidna napajanja
Od velike važnosti za rad računar mogu biti i neprekidna napajanja, ili UPS uređaji (engl.
Uninterruptible Power Supply). Ovi uređaji omogućuju da računar nastavi sa radom izvesno vreme
nakon što jedinica za napajanje napajanje računara prestane da radi. Dužina tog vremena se razlikuje
od uređaja do uređaja i može biti od nekoliko minuta do nekoliko sati.

10
Nije retko da matična ploča ima dva mrežna priključka