PEDAGOGIJA

1. Osnovni pedagoški pojmovi (pojam i njihov međuodnos)

U starim udzbenicima za pedagogiju spominju se najtipicпiji oblici pedagoske prakse, a to su ujedno
osnovni pedagoski pojmovi: vaspitaпje, obrazovanje i nastava.
U procesu formiranja savremene licnosti dinamicпo se smenjuju i medusobno nadopunjuju vaspitanje,
samovaspitanje, prevaspitanje, obrazovanje, samoobrazovanje i пastava.
Vaspitanje - Poznati edagog Diltaj smatra da je vaspitanje uticaj starije generacije na duhovno i telesno
razvijanje mladih. То se vrsi planski i u skladu sa potrebama drustva. Uvazavaju se i potrebe mladih koji
su u procesu vaspitanjа. Hubert vaspitanje odreduje kao skup akcija i uticaja koji se vrse voljno na jedno
ljudsko bice od strane drugog. Ono je usmereno ka tome da se kod mladog bica formiraju dispozicije svih
vrsta koje odgovaraju ciljevima vaspitanja.
Zа uѕреsno obavljanje prevaspitanja, potrebni su odgovarajuci uslovi, dobar nastavni kadar, sistematske
pedagoske mere kombinovane sa radom i aktivno ucesce samog vaspitanika.
Obrazovanje је slozen proces usvajanja znanjа (o prirodi, ljudskom drustvu, coveku), razvijanja
sposobnosti (intelektualtlih, rаdnih i drugih), sticanja vestina (citanja, racunanja, pisanja, razlicitih oblika
istrazivanјa, posmatranja, rukovanja raznim orudjima i slicno), navika (radnih, moralnih i drustvenih koje
se razvijaju u stabilne crte licnosti, sposobnosti, interesa, stavova i razvijanja naucnog pogleda na svet.
Obrazovanje je uzi pojam od vaspitanja, a znatno siri od nastave. Ono se stice u dobroj merі u
predskolskom dobu, u skoli, na vanskolskim aktivnostima i u posebnim ustanovama za obrazovanje
odraslih. Vaspitanje se najintenzivnije razvija u nastavi i u procesu obrazovanja.
Samoobrazovanje je samostalna, svesna aktivnost pojedinca koja је usmerena па sticanjе znanjа,
vestina, navika, razvoj sposobnosti i naucnog pogleda na svet. Obrazovanјe i samoobrazovanje se
uzајаmnо dopunјavaju. Obrazovanje је osnova samoobrazovanja, a samoobrazovanje јe kriterijum
obrazovanja. Danas postojе izvanredni uslovi samoobrazovanja (radio, televizija, kompjuteri, kursevi,
seminari, predavanja itd.).
Nastava је drustveno-istorijski uslovljen proces vaspitno-obrazovno rada. Ona је uvek bila, manje ili vise
svesno planski organizovan, јаsпо usmeren i sistematski vodjen proces. Za nju je, dakle, karakteristican
organizovan proces, jasno usmeren, odvija se u skoli ро utvdjenom planu i programu, pod rukovodstvom
nastavnika i uz aktivno ucesce ucenika.

2. Sistem pedagoških disciplina (navesti i obrazložiti)

U delu "Opsta pedagogija" u redakciji S. Potkonjaka navode se ove discipline: opsta pedagogija, istorija
pedagogije, metodika i specijalna pedagogija.
Opsta pedagogija - Svi pedagozi opstu pedagogiju smatraju fundamentalnom disciplinom u citavom
sistemu pedagoskih naucnih disciplina. Od nje polazi i na nju se оslаnjа svaki ozbiljni pedagoski rad u
teoriji i praksi vaspitanja. Оnа pomaze da se lakse udje u proucavanje ostalih pedagoskih disciplina, da se
shvati njihov odnos ргemа opstoj pedagogiji, medusobni odnos i oblast koju ispituju. Obradjujuci
osnovne pedagoske probleme: vaspitanje i pedagogija; predmet, zadatke i metode реdagoglje kao
nauke; cij, karakter, zadatke i drustvenu uslovljenost vaspitanja, obrazovanja i пastave; osnovne principe
i zadatke skolskog sistema; рorodicu, skolu, drustvenu sredinu i vaspitanika kao faktore vaspitanja, te
cilj, principe i zadatke pojedinih strana vaspitanja (fizickog, intelektualnog, moralnog, estetskog, radnog i
drustvenog); osnovne faktore i komponente razvoja licnosti; vaпskolski i vannastavпi rad ucenika,
saradпju porodice i skole nа problemima vaspitanja dece. Opsta pedagogija daje osnovu od koje mora
da росnе svako pedagosko obrazovanje i svaki sistemski pedagoski rad (teorijski i prakticni).
Istorija pedagogije izucava kako se razvijalo i, zavisno od drustva, menjalo vaspitanje i obrazovanje od
najstarijih vremena do danаs, ukazuje na to kako se formirala pedagoska misao, ko su glavni
predstavnici pedagoske misli i kakav je njihov uticaj bio na docniji i danasnji razvoj prakse i teorije
vaspitanja. U njoj su sadrzane osnovne ideje bogatog pedagoskog nasledja od cijeg poznavanja,
shvatanja i primenjivanja u mnogome zavisi uspeh u svakom pedagoskom radu.

1
PEDAGOGIJA

Metodologija - Poznato je da u krugu nauka postoje opste i posebne metodologije. То isto vazi i za
pedagogiju. Орsta metodologija pedagogije utemeljena је logicko-epistemoloskim osnovama. Od ove
opste metodologije polazi se u tumacenju; ocenjivanju i postavljanju svih bitnih problema vaspitanja kao
drustvene kategorije. Posebno, рedagoska metodologija, uzimajuci za svoju osnovu logiku i gnoseologiju
utvdjuje osnovne zakone, principe i pravila znacajna za praksu vaspitanja za konstituisanje i razvoj
реdagogije kao nauke. Ona ukazujе nа izvore pedagoskog istrazivanja, metode naucno-istrazivackog
rada, koiriscenje metoda istrazivackog rada i njihovo povezivanje sa drugim metodama pedagogiji bliskih
nauka. Metodologija pomaze da se metodicki pravilno prikupljaju naucni podaci u procesu istrazivanja,
dа se naucno sredjuju, klasifikuju i dosledno analizirајu.
Specijalna pedagogija proucava celokupnu vaspitnu problematiku dece sa raznim nedostacima koji im ne
dozvoljavaju da se skoluju sa decom bez nedostataka. Specijalna реdagogija se оslаnja na орstu
pedagogiju kao i na ostale njene discipline. Postoji danas veliki broj disciplina specijalne pedagogije. Mi
cemo spomenuti neke: surdopedagogija (bavi se vaspitanjem gluvoneme dесе), tiflopedagagija (bavi se
vaspitanjem slepe dece), oligofrena рedagogija (bavi se vaspitnim problemima umno nerazvijene dece),
pedagogija besprizorne, psihopatske i neuropatske dece (bavi se njihovim vaspіtnim problemima) i
medicinska pedagogija (bavi se рrоblemima vaspitaпja bolesljive i invalidne dece).

3. Odnos pedagogije i drugih nauka

Pedagogija kao drustvena nauka povezana je sa drugim naukama koje se bave prouicavanjem prirode,
ljudskog drustva i coveka, koje direktno ili indirektno proucavaju coveka kao drustveno bice ili koje se
bave proucavanjem njegove telesne prirode i psihickog zivota. Pedagogija se narocito oslanja na:
filozofiju, psihologiju, anatomiju i fiziologiju, sociologiju, istoriju, knjizevnost i druge discipline.
Pedagogija i filzofija – Pedagogija proucava vaspitne pojave i problem, utemeljuje naucnu osnovu
vaspitnom procesu i obogacuje vaspitnu teoriju. Filozofija je nauka o najpostijim zakonima prirode,
ljudskog drustva i coveka. Posto njoj nije samo zadatak da otkriva, sistematizuje i dаје cinјеniсе,
pronalazi zakonitosti i svrstava ih u odredjene sisteme, nego da putem otkriveпih zakonitosti (njihovom
primenom) menja prirodu, unapreduje misljeпje i razvija ljudsko drustvo, vaspitava coveka, ona je
revolucianarna, a filozof nuznо postaje vaspitac koji stice svoju pedagosku kulturu па izvorima
savremeпe pedagogіje. Ovde se vidi uzajamna povezanast filozofije i pedagogije pokazujci ulogu filozofa
i pedagoga. Filozofija nam pomaze u tome da shvatimo karakter i cilj naseg vaspitanja.
Sociologija i pedagogija – Sociologija je nauka koja se bavi proucavanjem opstih zajednickih svojstava
drustvenih pojava i odnosa medju ovim pojavama. Proucavajuci zivot i rad ljudi, drustvenih grupa,
odnosa, procesa i fenomena odredjene epohe moze se sagledati uzajamna povezanost drustvenih
pojava. Sve ovo omogucuje sagledavanje celine strukture razvitka drustva, polozaja licnosti u drustvu i
odnosa pojedinca i drustva. Kao spona izmedju sociologije i predagogije sluzi sociologija vaspitanja.
Psihologija i pedagogija – Psihologija je veoma bliska pedagogiji, neki predagogiju smatraju primenjenom
psihologijom. Ona je nauka o psihickom zivotu, njegovim fenomenima i uslovima pod kojima se razvija i
manifestuje. Bez poznavanja coveka, njegovog psihickog zivota, ne moze biti uspeha u vaspitnom
procesu. Psihologija daje mogucnost predagogiji da se temeljnim poznavanjem vaspitanika usmerava
vaspitni proces. Pedagoska psihologija na osnovu proucavanja razvitka pojedinih psihickih funkcija pruza
upute za delotvoran, pravilan i uspesan odgojno-vaspitni rad.

4. Zadaci i karakteristike pedagogije kao nauke

Jedan od prvih opstih zadataka koji se postavljaju pedagogiji kao nauci je taj da proucava, analizira,
objasnjava i svrstava u odredjene sisteme uzrocno-porodicne veze izmedju pojava i problema vaspitno-
obrazovne delatnosti, da otkriva i pokazuje zakonitosti u oblasti vaspitanja kao drustvene pojave
odredjenog konkretnog drustva i vremena. Uocavanje uzrocno posledicnih veza izmedju pedagoskih

2
PEDAGOGIJA

pojava i problema i otkrivanja odredjenih zakona i teorija, pomaze da se te pojave shvate i da se ovlada
njima pomaze da nastavnike osposobljavamo da pedagoski misle.
Ispitivanje, objasnjavanje i uopstavanje pedagoskih pojava i problema sto je prvorazredni zadatak
predagogije kao nauke, ima cilj da posluzi kao sredstvo za unapredjenje pedagoske prakse. Zato je
zadatak pedagogije da ukaze na to kako se teorijska znanja primenjuju u praktickom pedagoskom radu,
u raznim uslovima, u porodici, u skoli, decjim i omladinskim organizacijama i drugde. Pedagogija sa
svojim disciplinama daje nastavnicima pored ostalog, osnovna znanja o psihofizickim i drustvenim
potrebama i problemima vaspitanika. To omogucava da se sa vaspitanicima uspesnije postupa, da se
nastava prilagodi njihovim mogucnostima i interesovanjima i da se sa manje truda i sredstava ostvari cilj
vaspitanja. Prema tome pedagogija nije samo cista nauka koja se bavi opsivanjem pedagoskih pojava,
otkrivanjem zakonitosti i teorija pedagoskih procesa i njihovim svrstavanjem u odredjene sisteme, nego
putem prakse donosi unapredjenju, razvoju i afirmaciji.

5. Cilj i determinante cilja vaspitanja (prepisano iz praktikuma i sa interneta)

Cilj vaspitanja uvek predstavlja manje ili vise idealno zamisljen i generalizovan cilj coveka, odredjenih
svojstva i sposobnosti koje treba formirati vaspitanjem kod svakog clana odredjenog drustva. Opšti cilj
vaspitanja i obrazovanja u našem društvu je slobodna, svestrana ličnost – koju karakteriše bogatstvo
ličnosti i njena kulturna osobenost i sposobnost. Tako je cilj vaspitanja svesno razvijanje svih potencijala
jedne ličnosti (nasleđenih i prethodno stečenih), njihovo bogaćenje i objedinjavanje u raznovrsnosti,
razvijanje kritičkih sposobnosti, osposobljavanje ličnosti za stalno usavršavanje.
Osnovne determinante cilja i zadataka vaspitanja su: drustvena zajednica, karakter ljudskog rada, sistem
vrednosti, ideoloska i politicka shvatanja, saznanja o coveku i njegovoj licnosti, drustvena tradicija,
razvijenost pedagoske nauke i sistema vaspitanja (skolstva), potrebe, interesi, zelje i ambicije samih
licnosti koje se vaspitavaju.
Od najranijih faza razvoja ljudskog drustva pa do danas vaspitanje ima za cilj i zadatak da prenosi
zivotno i radno iskustvo, da prenosi saznanja o coveku, o njegovoj licnosti, o tradiciji, obicajima i
navikama, da poduci zivotu u drustvenoj zajednici, da potpomogne razvoju coveka kao individue, kako
kroz skolstvo, kako van njega, kao i da podstakne i pripomogne kada su u pitanju interesi, zelje, potrebe i
ambicije coveka kao licnosti.

6. Cilj vaspitanja i konkretizacija cilja i zadataka prema stranama ličnosti (prepisano sa interneta)
Cilj vaspitanja odgovara na pitanje šta želimo, a zadaci vaspitanja na pitanje šta bi trebalo da uradimo da
taj cilj ostvarimo. Na formiranje ciljeva i zadataka vaspitanja utiču opšti i posebni ciljevi konkretnog
društva u kome se vaspitanje odvija (individualni, društveni, ekonomski, naučni, ideološki, nacionalni).
Ciljevi vaspitanja su sastavni deo društvene svesti o potrebama, mogućnostima i pravcima društvenog
razvoja. Za društvene i lične ciljeve važno je da budu konkretizovani i formulisani tako da ih svaki
pojedinac veoma jasno shvata i razume. Ciljevi vaspitanja se sprovode na svim nivoima i svim područjima
vaspitnog rada, prema nivou: društvene kompetentnosti (ustav, zakon, propis); prema uzrastu
(predškolski, školski, odrasli); prema stranama vaspitanja (umno, moralno, estetsko, radno i fizičko);
prema vrstama škola i vaspitno-obrazovnim institucijama; prema nastavnim predmetima i programima;
prema programskim celinama, pa sve do ciljeva i zadataka jednog nastavnog časa.
Jedan opšti sistem zadataka vaspitanja je prema stranama vaspitanja svestrane ličnosti, a to su: 1. Zadaci
umnog i radnog vaspitanja (usvajanje naučnih znanja i sistema vrednosti, formiranje radnih navika i
umenja, razvijanje stvaralačkog stava, itd.); 2. Zadaci društveno-moralnog vaspitanja (izgradnja moralne
svesti, moralnih osećanja, odnos prema zajednici i drugima); 3. Zadaci estetskog vaspitanja (stvaranje
lepog u društvu); 4. Zadaci fizičko-zdravstvenog vaspitanja (očuvanje i jačanje zdravlja).

3
PEDAGOGIJA

7. Suština, cilj, principi, metode, sredstva i sadržaji moralnog vaspitanja

Moralno vaspitanje doprinosi izgrađivanju moralne svesti i savesti, moralnih običaja i interesa, moralnih
stavova i uverenja, moralnog posmatranja i učenja. Veliki je njegov doprinos u izgrađivanju moralne
volje i karaktera, u stvaranju moralnih motiva i sposobnodti za trajnu moralnu delatnost, za prihvatanje i
oživotvorenje u praksi principa morala. Moralno vaspitanje potpomaže negovanje i razvijanje humanih
odnosa među ljudima, negovanje prijateljstva i čovečnosti, postizanje sklada između misli, reči i dela u
svakodnevnom životu i radu.
U moralnom vaspitanju primenjuju se ovi principi: idejne usmerensoti, svesne moralne aktivnosti,
konkretnosti i očiglednosti, postupnosti i sistematičnosti, odmerenosti uzrastu učenika, poštovanje
učenikove ličnosti.
U realizovanju sadržaja koristimo se ovim metodama: navikavanja, uveravanja, obuzdavanja i
sprečavanja etičkog razgovora (pri čemu se daje savet, odobravanje, podržavanje, priznavanje, nagrada,
osuda), diskusije, kritike, predavanja, kažnjavanja.
Sredstva moralnog vaspitanja su: nastava i učenje, prozvodni, društveno korisni rad i aktivnosti
(međusobno pomaganje i igre, sportovi, razne društvene aktivnosti, primer nastavnika, primer odraslih,
ideali, režim života, disciplina), razna sredstva koja daje porodični život, život u školi, život u društvenoj
zajednici.
Sadrzaj se odredjuje uvazavajuci osnovne postavke cilja vaspitanja, moralne probleme drustvene
zajednice, mogucnosti skole, uzrast i interesovanja ucenika. Sadrzaj moralnog vaspitanja mogao bi
obuhvatiti pored ostalog sledece probleme: prvi oblici drustvene svesti, razvoj i odnos obicaja, morala,
prava i religije, sustina morala, licnost i drustvo, odnos pojedinca prema drustvu, odnos drustva prema
pojedincu, mogucnosti uskladjivanja licnih i drustvenih interesa, razvijanje pozeljnih moralnih osobina za
korektan odnos prema drugima, negovanje moralnih osobina znacajnih za prihvatljiv odnos prema
zajednici, izgradjivanje moralnih svojstava za razuman odnos prema sebi, moralne vrednosti
demokratskog drustva, covek kao aktivan cinilac u drustvenom i politickom delovanju, rad kao merilo
vrednosti coveka, razumevanje solidarnosti medju ljudima, stvaranje uslova za human odnos izmedju
muskarca i zene I sl.

8. Suština, zadaci, principi, sredstva intelektualnog vaspitanja

Intelektualno vaspitanje obuhvata sticanje znanja (o prirodu, ljudskom duhu, čoveku), sticanje veština i
navika (higijenskih, kulturnih, radnih), izgrađivanje intelektualnih sposobnosti (pažnje, pamćenja,
suđenja, govora, mišljenja, interesovanja za objektivnu spoznaju, istinoljubivosti, samostalnosti,
kritičnosti), izgrađivanje naučnog pogleda na svet, povezivanje nastave sa životom, teorije sa praksom.
Posebno je važno negovanje kulture intelektualnog rada.
U procesu intelektualnog vaspitanja koristimo se ovim sredstvima: nastavnim predmetima, posrednim i
neposrednim iskustvom, stvaralačkim ostvarenjima koje mladi čine. Sva ova sredstva su međusobno
povezana, uzajamno uslovljena, s toga ih je teško razgraničiti i odvojeno tretirati.
Intelektualno vaspitanje temelji se na principima: vaspitne usmerenosti nastave (nastava ne daje samo
znanja već i razvija ličnost u celini), svestnosti i aktivnosti (od učenika se očekuje pravilan odnos prema
ciljevima i zadacima nastave, maksimalno ulaganje napora u nastavi, svesno usvajanje i razumevanje
znanja, njihovo primenjivanje u praksi, stalan rad na razvoju i afirmaciji svoje ličnosti, doprinos nastavi i
vaspitanju), očiglednost (pokazivanje predmeta i pojava učenicima, demonstriranje objekata, modela,
slika i crteža, adekvatno prezentovanje sadržaja u interesu da usvojeno znanje bude konkretno,
ispunjeno sadržinom, savladano sa razumevanjem i primenljivo u životu ličnosti, sistematičnosti i
postupnosti (obezbeđuje da se poštuje logika nastavnih predmeta, da se učenicima da sistematizovano
znanje, da se on približi psihičkim mogućnostima učenika, da se ostvari integritet znanja), odmerenost
nastave uzrastu (od uzrasta učenika, njihovih opštih sposobnosti, prethodnih znanja zavisi tok i ishod
nastave).

4
PEDAGOGIJA

9. Suština, zadaci, principi, oblici i metode fizičkog vaspitanja

Fizicko vaspitanje potpomaze zdrav i svestran rast i razvoj mladezi, razvijanje njihove telesne snage,
otpornosti organizma i jacanje radne sobnosti.
Fizickom vaspitanju postavljaju se ovi zadaci higijensko-bioloski (rast i razvoj tela, razvoj psihofizickih
sposobnoszi, negovanje zdravlja, otpornosti i izdrzljivosti organizma), vaspitno obrazovni (sticanje
znanja, vestina i navika, razvijanje psihofizickih sposobnosti i interesovanja razvijanje moralnih osobina,
crta, karaktera, stavova, navika), pripremanje mladih za aktivan odnos i zdravu razonodu
(psbosobljavanje mladih da znalacki koriste slobodno vreme, podizu fizicko I psihicko zdravlje).
U fickom vaspitanju koriste se brojni oblici koji se iskoriscavaju u vaspitno-obrazovnom radu. Njihovo
iskoriscavanje zavisi od uzrasta ucenika, uslova u kojima skola radi, vrste skole i sl. Pored igara tu su
vezbe oblikovanja, sportove i razne telesne aktivnosti.
U realizaciji pomenutih sadrzaja fizickog vaspitanja nastavnici se koriste sledecim nastavnim metodama
metoda izlaganja, kooperativne aktivnosti, objasnjavanja, demonstracije, stimulacije, sa udzbenicima i sl.

10. Suština, izvori, zadaci, principi, metode i sredstva estetskog vaspitanja

Estetsko vaspitanje pomaže izgraživanju sposobnosti za estetsko posmatranje, doživljavanje, suđenje i
izgrađivanje estetskog ukusa potrebnog za razvijanje i negovanje estetske kulture učenika. Posebna je
uloga estetskog vaspitanja u izgrađivanju i negovanju sposobnosti za stvaralaštvo.
Izvori estetskog vaspitanja su: estetsko u objektivnoj stvarnosti (u društvu, radu, ljudskoj praksi,
svakodnevnom životu i prirodi), subjektivno estetsko (svest, ukus, estetske ideje i ideali), umetnost
(književnost, muzika, likovna, pozorišna, filmska i primenjena umetnost).
Zadaci estetskog vaspitanja su: ravijanje sposobnosti za uočavanje i procenjivanje lepog, sticanje znanja i
shvatanje estetskih vrednosti; razvijanje sposobnosti, potreba i navika za doživljavanje estetskih
vrednosti; razvijanje sposobnosti, potreba i navika za stvaranje lepog; stvaranje uslova da se život i
ljudski odnosi učine lepim. Posebni zadaci su: produbljivanje estetskih zapažanja, razvijanje i
upotpunjavanje predstava o lepom, razvijanje estetskih potreba i interesovanja, sticanje znanja, umenja
i navika, razvijanje estetskih pogleda, ubeđenja, ideala, ukusa i sposobnosti za estetsko procenjivanje.
Principi estetskog vaspitanja su: vaspitnost sadržaja, prilagođavanje uzrastu učenika, konkretnosti,
očiglednosti, svestranosti, dostupnost i svesna aktivnost učenika.
Metode estetskog vaspitanja su: izlaganje, demonstracija, razgovor, vežbanje i navikavanje, ekskurzija,
podsticanje i razvijanje stvaralaštva i panel diskusija.
Sredstva estetskog vaspitanja su: umetnost (sadrži mnoga znanja o prošlosti, sadašnjosti, budućnosti,
životu, radu i idejama drugih), priroda kao sredstvo (ona je prvi vaspitač deteta u estetskom pogledu i
vrši uticaj na čoveka u razvijanju smisla za doživljavanje lepog), život i odnosi (ovde deluje urbanizacija,
načini stanovanja i odnosi u sredini).

11. Savremeno razumevanje uloge nasleđa u vaspitanju

Predstavnici teorije nativizma zastupaju misljenje da primat u ljudskom razvoju ima nasledje. Po
njihovom misljenju ono sto nije nasledjem dato ne moze se razviti. Da bi nesto razvilo i razvijalo se
potrebno je da ima bioloske pretpostavke za to. Razvoj tece prema zakonima koje regulise priroda.
Pristalice teorije nativizma tvrde da nije samo podrucje sposobnosti i temperamenta to sto se
nasledjuje, vec i odgovarajuce crte licnosti koje su bitne za covekov uspeh u radu i njegovoj komunikaciji
sa drugim ljudima. Nasledje je stoga okvir u kome se odvija ljudski razvoj. S ovim u vezi moze se navesti
da niko ne moze osporiti hromozome koji sadrze gene niti gene koji sadrze dezoksiribonukleinsku i
ribonukleinsku kiselinu, funkciju gena u nasledju i razvoju odredjenih tipova licnosti. Evidentna je
takodje struktura nervnog sistema od koje zavise dispozicije da inteligenciju, temperament i druge
sposobnosti, zatim telesna konstitucija ciju strukturu oblikuje nasledje i endokrini sistem.

5
PEDAGOGIJA

12. Savremeno razumevanje uloge sredine u vaspitanju

Zastupnici teorije empirizma su pokusali pruziti dokaze iz kojih sledi da je u razvoju ljudskog bica
presudan uticaj drustvene sredine. Dzon Lok je u svoje vreme tvrdio da je covekova dusa tabula-rasa
(neispisana ploca, potpuno neznanje) i da iskustvo koje se stice u odredjenoj sredini utice na celokupan
razvoj licnosti. Zato uslovi sredine i vaspitanja, zavisno od toga koliko pruzaju pojedincu, uticu na stepen
i kvalitet razvoja. Razlike koje kod ljudi nastaju u stepenu obrazovanja, osobinama i pogledima na zivot
posledica su uslova sredine u kojima ljudi zive i deluju a ne nasledja koje su sobom doneli radjanjem.
Kako ce se covek ponasati, koje ce i kako poslove obavljati, koja ce svojstva licnosti steci i ispoljavati
zavisi od uslova sredine u kojoj zivi i vaspitanja koje stice, a kvalitet uticaja drustvene sredine zavisi od
geografsko-klimatskih uslova, prirodnih bogastava, zdrave okoline, nivoa razvoja civilizacije i kulture,
bogastva kulturnih tradicija, polozaja coveka u drustvu i porodici, uslova zivota, socijalnog polozaja i
obrazovanja roditelja i sl. Ekstremni empiricari tvrde da su upornost i odgovarajuci trening garancija
uspeha u svakoj delatnosti, da uslovi oblikuju coveka i imaju presudan uticaj na njegov zivot i rad.

13. Navedite suštinu teorije konvergencije i kritički je analizirajte

Teorija konvergencije znacila je korak napred u odnosu na ekstremizam nativizma i empirizma, jer
zastupa misljenje da se ne moze govoriti o tome da li je za ljudski razvoj znacajnije nasledje ili drustvena
sredina, vec o tome da oba ova cinioca teze istom cilju, da se uzajamno prozimaju. Prema ovoj teoriji
covek stoji izmedju dve sredine koje na njegov razvoj deluju, a to su unutrasnja i spoljasnja. Covek je
prema tome sto od njega ucini priroda u njemu i sredina izvan njega. On sam nema nikakvog jaceg udela
u svom vlastitom oblikovanju i razvitku. To je zakljucak ove teorije.
Ovoj teoriji se daju prigovori da nije uvazila sav znacaj koji ima treci faktor u procesu ljudskog razvoja, a
to je svesna aktivnost onoga koji se nalazi u procesu razvoja i vaspitanja radi koga se vaspitanje
organizuje i ko ima unutrasnju potrebu da stice znanje, razvija sposobnosti i obogacuje svoju licnost.
Strozi prigovori ovoj teoriji daju se zbog toga sto je mehanicki objedinila nasledje i sredinu i sto zbog
toga nije bilo moguce do odgovarajuce mere sagledati ogranicenja nasledja, adekvatne uslove sredine i
njene pogresne uticaje na ljudski razvoj.

14. Međuzavisnost vaspitanja, nasleđa, sredine i svesne aktivnosti

U razvoju nekih osobina coveka presudno, ili znatnije utice nasledje, dok kod drugih dominantnu ulogu u
razvoju odredjene osobine ima sredina, a ima i takvih osobina kod kojih je tesko utvrditi prevagu sredine
ili nasledja. Rasprave o uticaju redine i nasledja na ljudski rod vode se godinama ali niko od istrazivaca ne
moze dati dovoljno precizne i pouzdane cinjenice koje bi pomogle da se dodje do celovitijeg objasnjenja.
Ono sto je najverovatnije je ovo da nasledje i sredina deluju jedno na drugo u procesu usmeravanja svih
aspekata razvoja i sudbine pojedinca. Postoji interakcija izmedju nasledja i sredine u svim fazama
ljudskog razvoja. Covek moze svesno da nastoji i da namerno ulaze napor da razvije odredjene osobine
licnosti. On moze svojom svesnom aktivnoscu da utice ne samo na formiranje osobina za koje nasledje
nema znatnu uslugu, kao sto su razlicite karakterne osobine, nego i na razvijanje takvih osobina za koje
je nasledje nesumljivo vazan faktor, kao sto su sposobnosti i osobine temperamenta.

15. Osnovni rezultati i zaključci istraživanja o stilovima ponašanja nastavnika

Proucavajuci autoritativno i demokratsko ропasапје nastavnika Drajkurs (1968) navodi karakteristike
ova dva stila ponasanja: (а) autoritativan nastavпik: sef, ostar glas, naredba, moc, pritisak, zahtevanje
saradnje, naturanje misljenja, vladanje, kritika, obracanje раzпје na greske, kaznjavanje, monolog,
iskljuciva odgovornost; (b) demokratski nastavnik: upravnik, prijatan glas, predlog, uticanjе, podsticaj,
saradnjа, razlicito misljenje, vodjenje, ohrabrivanje, uvazavanje ucenika, pomaganje, dijalog, podela
odgovornosti. Ovde je uocljivo da ponasanje autoritativnog nastavnika karakterise pritisak na ucenike

6
PEDAGOGIJA

spolja, a demokratskog nastavnika karakterise podsticanje ucenika iznutra, uz napomenu da stalna

naredenja, pritisci, trazenje propusta, kaznjavanje i slicno u savremenom vaspitanju ne samo da nisu
efikasni, vec su i stetni.
Ranijim istrazivanjem је identifikovano pet relativno razlicitih stilova ponasanja nastavnika, a prema
ucestalosti, odnosno stepenu manifestovanja ti stilovi su sledeci: 1. Pozitivni feedback - nagradivanje; 2.
instruktivni stil ропаsanja; 3. Demokratski stil ропаsапја; 4. Ponasanje socijalne podrske; 5. Autokratski
stil ponasanja. Pozitivni feedback - nagradjivanje је takav stil ponasanja nastavnika koji potkrepljuje
(motivise) ucenika prepoznavanjem, priznavanjem i пagradivanjem dobrog izvodenja i prema prisutnosti
predstavlja najcesce (dominantno) ропаsапје nastavnika u nastavi. lnstruktivni stil jeste ponasanje
nastavnika u пastavi koje je usmereno na poboljsanje uсепја naglasavanjem i olaksavanјem teskih i
napornih vezbi, davanјe preciznih instrukcija; razjasnavaпje veza medju uceпicima; instrukcije i
koordinacija aktivnosti ucenika i, takodje, veoma је cesto prisutпo ponasanje nastavnika na casu.
Demokratski stil ропаsапjа jeste ponasanje nastavnika u nastavi koje dozvojava vece ucesce ucenika u
odlucivanju u vezi sa grupnim ciljevima, metodama ucenja i strategijom rada na casu. Ovaj stil ponasanја
је povremeno prisutan kod nastavnika. Ponasaпje socijаlпе podrske kao stil pопаsаnjа, karakterise
interesovanje za dobrobit svakog pojedinacnog ucenika, pozitivna grupna atmosfera i topli
interpersonalni odnosi nastavnika i ucenika, a ovakvo ponasanje nastavnika je povremeno retko prisutno
kod nastavnika. Autokratski stil je ponasanje nastavnika u nastavi koje obuhvata nezavisno odlucivanje i
naglasavanje licnog autoriteta. Prema tome pozitivan uticaj nastavnika predstavlja demokratski stil
ponasanja, a negativan uticaj autokratski stil ponasanja.

16. Osnovni rezultati i zaključci istraživanja o osobinama nastavnika

Veliki broj studija i istrazivanja u svojoj osnovi proucavaju, ispituju i analiziraju osobine nastavnika na
svim nivoima izvodjenja vaspitno-obrazovnog rada. Tako se formirala jedna relativno mlada naucna
disciplina koja se bavi proucavanjem opstih i posebnih osobina licnosti nastavnika koja se zove
pedautologija. Proucavajuci osobine koje cene kod nastavnika Dzersajd je sistematizovao osobine
nastavnika koje ucenici cene i svrstao ih u 4 kategorije: ljudski kvaliteti nastavnika (nastavnik je veseo,
ima prirodno drzanje, ljubazan je prema ucenicima, dobro je raspolozen), kvaliteti koji se odnose na
disciplinu (korektan je prema ucenicima, postojano ponasanje, nepristrasan je i pravedan u izricanju
mera disciplinovanja), kvaliteti koji odlikuju fizicki izgled nastavnika (lep spoljasnji izgled, opsta
privlacnost, pristojan nacin izrazavanja, prijatan glas, dobro zdravlje), srtucni kvaliteti (spremnost da
pomogne ucenicima, afirmise razvoj ucenika, entuzijasta je, ume da zainteresuje ucenike, sposoban je da
zanimljivo, jasno i strucno izlaze gradivo).
Ucenici narocito cene sledece kvalitete nastavnika: veselost, dobrotu, duhovitost, stalozenost,
odmerenost, odgovornost, ozbiljnost, ljubaznost, prijatnost, kulturno ponasanje, ostroumnost,
snalazljivost, pazljivost, korektivnost, saosecajnost, spremnost da oprosti greh, realnost, upornost,
dostojanstvenost. Ucenici posebno cene kod nastavnika i njegovu spremnost da pomogne, sposobnost
podsticanja, drugarski odnos, spremnost za saradnju, uvazavanje ucenika, sto ne pokazuje grubost, ne
zali se na njih, kao i to kad zanimljivo i duhovito objasnjava.
Los nastavnik ne postuje ucenike kao licnosti, ne uvazava misljenja i ideje ucenika, lako se uzbudjuje,
nestrpljiv je, probleme resava cestim kaznjavanjem, ismejava ucenike kada prave gerske, nesiguran je u
radu i stavovima, nezainteresovan je za nastavu i napredovanje ucenika, ne ispoljava entuzijazam, cesto
namece svoje misljenje i shvatanje, ne prihvata originalnost i samostalnost.

17. Funkcija nastavnika u obrazovanju informacione ere

Str. 332 u knjizi, nema skenirano.

7
PEDAGOGIJA

18. Socijalna klima na času – faktori i vaspitno-obrazovni efekti

Znacajan faktor socijalne klime u razredu predstavlja ponasanje nastavnika koje se manifestuje
karakteristicnim stilom ponasanja nastavnika. Klima u razredu odnosi se na stavove nastavnika i ucenika
koje imaju u odnosu na zajednicki rad u ucionici. Ona proizilazi iz vrste drustvene interakcije koja se
desava u razedu. Ova klima kad je jedanput kreirana utice i razvija sve one koji ucestvuju u nastavi. U
takvim uslovima nastavnik formira opsti i za njega karakteristican stil ponasanja. Ovakav stil ponasanja
formira se u interakcijiskim odnosima unutar odeljenja, te dobija karakter relativno trajnog i doslednog
modela ponasanja koji znacajno utice na formiranje socijalne klime u razredu, odnosno na razovoj i
ponasanje ucenika. Raspravljajuci o ovom problemu Rot zakljucuje da postoje tri bitne odlike vodje u
strukturalnim grupama, pa prema tome i nastavnika koji rukovodi odeljenjem: 1) nastavnik ima poseban
polozaj u odeljenju, odnosno on raspolaze odredjenim sredstvima koja mu omogucavaju manji ili veci
moc i uticaj; 2) nastavnik ima izrazit uticaj na ucenike, kako pojedinacno, tako i na odeljenje u celini, i taj
uticaj je od velike vaznosti za odrzanje grupe i ostvarenje ciljeva gupe; 3) nastavnik obavlja aktivnost
rukovodjenja i ostvaruje ulogu koja se vezuje za polozaj vodje.
Znacajan agens socijalne klime u ucenickoj zajednici jeste nastavnik. Od njegove opste kulture,
sposobnosti komunikacije i nacina rukovodjenja, pedagoskog takta, demokratskih uverenja, otvorenosti i
iskrenosti prema mladim ljudima, samopouzdanja, tolerancije otvorenostu za drugacija misljenja i vere u
ljude zavisi koliko ce uspeha imati u formiranju zajednice ucenika, pridobijanju ucenika za odredjene
ciljeve, organizaciju i program rada, koji ce oblik rukovodjenja primeniti, za koju se vrstu discipline
zalagati i kolko ce sve ono sto on preduzima biti prihvatljivo za ucenika.
Uticaj licnosti nastavnika, prvenstveno ponasanje nastavnika, na razvoj, ponasanje i osobine ucenika je
veoma veliki. Ovaj uticaj nije isti kod svih uzrasta ucenika. Nastojeci da kreira odgovarajucu klimu u
razredu, nastavnik utice pozitivno ili negativno na ucenike. Demokratsko vodjenje ucenika u svim
istrazivanjima pokazalo je prednost nad autokratskim. U svim istrazivanjima je dokazano da ponasanje
nastavnika prema ucenicima podjednako deluje na uspeh ucenika, njihove stavove i ponasanje. Uz
pozitivan uticaj ucenika, demokratski stil ponasanja, ucenici postizu bolji uspeh i razvijaju se potpunije
kao licnosti. Kada su prisutni negativni oblici ponasanja, autokratsko ponasanje, efekti su u vecini
slucajeva znacajno slabiji. Istrazivanja su takodje pokazala da ponasanje nastavnika ima dominantan
karakter, autokratski.

19. Kompetencije nastavnika (navesti i obrazložiti)

Osnovni motivi onog koji se opredeljuje za poziv vaspitaca trebalo bi da budu, u prvom redu, spremnost
da sluzi ijudima, a ne da vlada njima i ostvaruje svoje uske ciljeve. Vaspitacki poziv podrazumeva ljubav
prema deci i zelji da im se pomogne da uce i slobodno se razvijaju, spremnost za permanentno
usavrsavanje u struci i prosirivanje svoje opste kulture, razumevanje za zahteve koje drustvo postavljа
vaspitacima mladih u pogledu moralnog ponasaпja, predanost svome poslu i odgovornost za kvalitet
svoga rada. Radni entuzijazam, odgovornost i preciznost u radu su osobine koje drustvo zeli videti kod
nastavnika. Svi оni koji su se bavili i koji se bave proucavanjem uslova za uspesno obavljanje
nastavnickog poziva ukazuju na to da bi nastavnik trebalo da ima kolicnik inteligencije iznad proseka.
Poslednjih godina narocito se istice znacaj sposobпosti anticipacije, ucenja, resavanja problema i
invencije. Bez solidпog znanja nema dobrog nastavnika. Od nastavnika se trazi sledece: da poseduje
solidnu opstu kulturu, poznaje predmete koje predaje, pedagogiju i psihologiju, vaspitne probleme
mladih koje vaspitava, njih kao licnosti, da poznaje sebe kao coveka i vaspitaca i da vlada sobom. Veoma
је znacajno da nastavnik ima one karakterne kvalitete koji ce mu omoguciti da komunicira s mladim
ljudima, vezuje ih za sebe, uliva poverenje svojom licnoscu, odusevljava integritetom i vitalitetom svoje
licnosti. Mlade ljude i njihove roditelje privlaci onaj vaspitac koji veruje u zivot, ljude i samoga sebe, koji
veruje u demokratske odnose, koji je po uverenju demokrata i koji tome ne pretpostavlja nista drugo.

8
PEDAGOGIJA

Ugled u ocima savremenog mladog coveka uziva vaspitac koji je oslobodjen tereta negativne tradicije i
predsrasuda. Ucenici su veoma kriticni ako primete da se kod nastavnika пе ostvaruje sklad izmedu misli,
reci i dela. Naravno, od nastavnika se ne trazi da bude savrseno bice, nego da se od njega trazi da ima
stabilne karakterne i druge kvalitete i da takve kvalitete izgraduje kod svojih ucenika. Nastavnicki роziv
zahteva ulaganje energije i izdrzljivosti, a isto tako emocionalnu stabilnost i mentalni iпtegritet licnosti.
Stoga se kao kriterijumi koji su znасајпi za uspesan rad nastavnika uzimaju i njegovo mentаlпо i fizicko
zdravlje.
Za ljudsku akciju, komuпikaciju i iпterakciju znacajna је fleksibilnost u stavovima, sposobnosti u radu s
ljudima, strpljenje, tolerancija i slicno. R.W. Ridi (Riгhey) navodi ove znacajne uslove za uspeh u
komunikaciji s ucenicima: sposobnost samokontrole, strpljivost, ljubaznost, razumevanje za probleme
ucenika, sposobnost da se ucenici podsticu primedbama i pohvalama koje im se upucuju, entuzijazam u
radu s ljudima i u pocesu poucavanja, obezbedivanje uslova da ucenici sami resavaju svoje probleme,
mogucnosti stvaranja najboljih uslova u procesu nastave, obazrivost u planiranju i vodjenju ucenika da
uspesno ostvare ono sto su planirali, sposobnost u usmeravanju ucenika da objektivno vrednuju
rezultate svoga rada i interesovanja za uceпicke licne probleme.

20. Učenik kao objekat i subjekat vaspitanja

Cilj vaspitanja, uopsteno, pa i kod nas odredjuje drustvo, odnosno njegovi materijalni uslovi zivota,
stepen kulturnog, drustveno-politickog razvitka i perspektive daljeg razvoja, kao i uloga koju licnost ima
u drustvu. Osnovni ciljevi vaspitanja i obrazovanja u nasim drustvenim uslovima jesu razvijanje
stvaralackog odnosa mlade generacije prema buducem pozivu i prema radu uopste, razvijanje
demokratske drustvene svesti i osposobljavanje omladine za ucesce u drustvenom zivotu zemlje, u
organima drustvenih institucija, upoznavanje i usvajanje dostignuca nasih naroda i celokupnog
covecanstva u raznim podrucjima socijalnog, naucnog, tehnickog, umetnickog i ostalog kulturnog
stvaralastva, razvijanje duha pripadnosti svome narodu razvijanje sposobnosti saradnje i duha
medjunarodne solidarnosti demokratskih snaga, kao i ideje ravnopravnosti i zblizenja svih naroda u
interesu mira i napretka u svetu, usvajanje naucnog pogleda na svet, razvijanje svestrane aktivisticke
licnosti sa intelektualnim i moralnim osobinama gradjanina demokratske zajednice, poboljsanje fizickog
zdravlja, narocitio razvijanje fizicke kulture i telesnog vaspitanja kao uslova za normalan stvaralacki zivot.
U vecini demokratskih drustava uglavnom su ovako odredjeni ciljevi vaspitanja: osposobljavati gradjane
a narocito mladi narastaj da svojim radom zasnovanim na savremenim dostignucima nauke i tehnike
doprinose stalnom razvitku drustvenih snaga, jacanju demokratskih drustvenih odnosa, porastu
materijalnog blagostanja i kulturnom razvoju drustvene zajednice kao celine i napretku svih ljudi.

21. Učenikova slika o sebi i vaspitni rad u školi

U pedagoskom radu je, verovatno, najvise пesporazuma izmedu nastavпika i ucenika zbog toga sto
ucenici nisu uvereni da ih nastavnici dovoljno poznaju, da ih postuju kao licnosti, da ih realno ocenjuju i
uvek imaju korektan odnos prema njima. Ponekad se slika ucenika o sebi i slika nastavnika o uceпiku пе
slazu i to dovodi do konfliktnih situacija. Naravno, ovo se moze odпositi samo na опе pedagoske
organizacije koje nisu obezbedile uslove za normalan rad ucenika i пastavпika, koje nisu osigurale uslove
saradnje izmedu nastavnika i ucenika па bazi medusobnog postovanja i saradnje, i kojima se sistematski
ne prati rad i razvoj ucenika i u kojima ucenik oseca da nema neophodnih uslova za ispoljavanje svoje
licnosti. Skola koja se vise bavi organizacijom nego vaspitno-obrazovnim radom, koja se vise bavi sobom
nego ucenicima, u kojoj je cilj predmet a пе ucenik, nema uslova za normlaп razvoj ucenika, а s tim u
vezi ni uslova za razvoj realne uceпikove slike o sebi. Da bi se pomoglo roditeljima i nastavnicima u
vaspitnom radu i u procesu kad je potrebno menjati stavove mladih ljudi o sebi i spojasnjem svetu,
Goldstajn navodi neke teorije o menjanju stavova kao sto su: teorija kognitivne konzistencije, teorija
samopercepcije i teorija socijalnog sudenja. Sa primenom ovih teorija pomaze se uceniku da stekne

9
PEDAGOGIJA

realniju sliku o sebi, drugim ljudima i medjuljudskim odnosima i da formira realпije zivotne stavove. S
druge strane, obradjuju se konkretnije pojediпi aspekti covekovog shvataпja i procenjivanja svoje licnosti
kao sto su: samopostovanje (self-esteem) koje podrazumeva relativan balans izmedu pozitivnih i
negativпih procena koje licnost ima о samoj sebi, slika o sebi (self-image) odrazava sustinske elemente iz
kojih se vidi kako licnost konceptualizira samu sebe i kako ona misli da je ocenjuju drugi, slika o svom
identitetu (self-coпcept) ohuhvata stalnu svest coveka o vlastitom ideniitetu kako se on maпifestuje u
kontaktu sa okolinom u kojoj zivi i radi. Slika o vlastitom identitetu, slika o sebi, samopostovaпje i
prihvatanje sebe onakvim kakav covek jeste dimenzije su procesa u kome licnost vrednuje sebe imajuci u
vidu опо sto ona sarпa misli o sebi i оno kako ona misli da je procenjuju drugi.
Istrazivanja Artura Dzersajlda pokazuju da glavni razlozi zbog kojih se moze formirati pozitivna ili
negativna slika o sebi su sledeci: 1. Fizicki izgled – visina, tezina tela, gradja lica, posebno kosa, oci i nos.
Ovde se podrazumeva prisustvo lepote i skladnosti ili odsustvo istih; 2. Intelektualni kvaliteti –
sposobnost ucenja, sudjenja, zakljucivanja, pamcenja i radoznalosti ili nedovoljno prisustvo ovih
sposobnosti; 3. Specijalna nadarenost – posedovanje sposobnosti za muziku, likovno oblikovanje, igru i
tehnickih sposobnosti, ili neposedovanje ovih sposobnosti; 4. Izrazena interesovanja i sposobnosti za
razne sportove ili smanjeno interesovanje i nedostatak sposobnosti za bavljenje spotovima; 5. Izrazena
interesovanja i sposobnosti za lepo oblacenje i ponasanje ili neizrazene ove sposobnosti i interesovanja;
6. Uspeh ili neuspeh u skoli, pozitivni ili negativni stavovi prema skoli i ucenju; 7. Sposobnost ili
nesposobnost za socijalnu komunikaciju i izrazeni ili neizrazeni pozitivni stavovi o medjuljudskim
odnosima i ponasanja licnosti u porodici i skoli.
Uticaj skole i vrsnjaka, takodje је znacajan u razvoju slike o sebi ucenika i za samopostovanje licnosti.
Nasa istrazivanja su pokazala da postoji znасајпа povezaпost izmedu pozitivne slike o sebi i skolskog
uspeha i takodje postoji povezanost izmedu realne slike o sebi i statusa u kolektivu i grupi. Izgleda da
marljiv rad i uspeh u radu doprinose formiranju pozitivne slike o sebi, kao sto i pozitivna slika o sebi
podstice ucenika da marljivo radi i postize useh kako bi odrzao vlastiti renome. Ucenik koji realno
procenuje sebe skoro po pravilu je realno procenjivan od nastavnika, roditelja i vrsпjaka, a to je jedan od
bitnih cinilaca koji uticu da je on bolje prihvacen u grupi i kolektivu, uspesnije saraduje sa clanovima
kolektiva i radije je biran za vodju, manje ima teskoca u procesu socijalizacije i uspesnije u proseku tece
njegov socijalni razvoj u celini.

22. Škola kao vaspitno-obrazovna institucija

Skola је vaspitno-obrazovna institucija u kojoj se, s jasno odredjenim ciljem i zadacima, planski,
sistematski i pod rukovdstvom nastavnika, sticu znanja, vestine i navike, razvijaju fizicke i psihicke
sposobnosti, obogacuje i svestraпo razvijа licnost. Njепе ciljeve, zadatke, sadrzaje i orgaпizacijske forme
odreduje drustvo prema svojim potrebama i mogucnostima, prema potrebama i mogucnostima mladih
ljudi, nastojeci da sadrzaji obrazovanja budu na nivou naucnih i kulturnih dostignuca, da rezultate skole
stavi u sluzbu drustvenog progresa i da svi vaspitni uticaji van skole idu опirп smerom kojim ide skolsko
vaspitanje. Znacaj skole kao vaspitпo-obгazovne orgaпizacije, povecava se cinjenicom da je sve vise
mladih ljudi koji zavrsavaju osnovnu skolu, da znatan broj nastavljа skolovanjе u sredпjoj i visim skolama,
pa zato skola nastoji da produzenim i celokupnim boravkom, kao i raznim vannastavnim aktivnostima
cvrsce veze ucenike za sebe i sпаzпiје usmerava njihav razvoj. Vaspitna fuпkcija skole se znatno
povecava u uslovima kada roditelji zbog zaposlenosti ili drugih razloga ne obezbeduju nivo i kvalitet
vaspitanja koji se od пjih ocekuje, па jednoj strani, i snaznog uticaja drustvene sredine, koji nije uvek u
skladu sa ciljem vaspitanja, na drugaj strani; fuпkcija skole је veoma znасајпа i zbog toga sta mladi ljudi u
njoj borave u godinama kada se пajintenzivпije razvijaju i kad je moguc najsnazniji uticaj na njihov razvoj,
zivotnu orijentaciju i pogled na svet.

23. Karakteristike školskog sistema u Republici Srbiji

10
PEDAGOGIJA

Školovanje predstavlja proces kojim se označava sticanje obrazovanja i vaspitanja u posebnim

institucionalnim školskim okvirima, u okviru školskog sistema. Školski sistem predstavlja značajan deo
sistema vaspitanja i obrazovanja jednog društva i odnosi se na ukupnost školskih institucija svih
stupnjeva u jednoj zemlji, koje su na određeni način organizovane i međusobno povezane. Sistem
vaspitanja i obrazovanja u nasoj zemlji čine:
Predškolsko vaspitanje i obrazovanje podrazumeva vaspitanje i obrazovanje dece predškolskog uzrasta,
odnosno uzrasta od šest meseci do polaska u osnovnu skolu. Pripremni predškolski program ostvaruje se
kao program pripreme za polazak u osnovnu školu u okviru predškolskog vaspitanja i obrazovanja i
ostvaruje se sa decom u godini pred polazak u školu, u trajanju od četiri sata dnevno, najmanje devet
meseci. Nosioci predškolskog vaspitanja i obrazovanja su predškolske ustanove. Predškolska ustanova
obavlja i delatnost kojom se obezbeđuje ishrana, nega, preventivno-zdravstvena zaštita i socijalna zaštita
dece predškolskog uzrasta. U okviru predškolskog programa ustanove, ostvaruju se redovni programi
vaspitno-obrazovnog rada u celodnevnom i poludnevnom trajanju, a mogu da se ostvaruju i drugi
posebni i specijalizovani programi, u skladu sa potrebama i interesovanjima dece, roditelja, odnosno
staratelja, prema mogućnostima predškolske ustanove i jedinice lokalne samouprave.
Osnovno obrazovanje i vaspitanje podrazumeva vaspitanje i obrazovanje dece školskog uzrasta,
odnosno uzrasta od šest i po do petnaest godina. Osnovno obrazovanje i vaspitanje je delatnost od
neposrednog društvenog interesa i ostvaruje se kao javna služba. Osnovno obrazovanje i vaspitanje je
obavezno, traje osam godina i ostvaruje se u dva obrazovno-vaspitna ciklusa. Prvi ciklus obuhvata prvi,
drugi, treći i četvrti razred. Za učenike prvog ciklusa organizuje se razredna nastava. Drugi ciklus
obuhvata peti, šesti, sedmi i osmi razred. Za učenike drugog ciklusa organizuje se predmetna nastava.
Srednje obrazovanje i vaspitanje podrazumeva obrazovanje i vaspitanje dece uzrasta od petnaest do
devetnaest godina. Nosioci srednjeg obrazovanja i vaspitanja su srednje škole. Srednja škola ostvaruje
školski program opšteg, stručnog i umetničkog obrazovanja, a može da ostvaruje i individualni obrazovni
plan za učenike i odrasle sa smetnjama u razvoju, individualan program srpskog jezika, odnosno jezika
nacionalne manjine za učenike koji ne poznaju jezik na kome se izvodi nastava, školski program za
muzičko i baletsko obrazovanje, školski program za obrazovanje odraslih, vaspitni program za učenike u
školi sa domom, program specijalističkog i majstorskog obrazovanja, program obrazovanja za rad,
programe stučnog osposobljavanja, obuke i druge programe, u skladu sa posebnim zakonom. Izuzetno,
može da ostvaruje i predškolski program, program osnovnog obrazovanja i vaspitanja i vaspitni program.
Osim navedenih programa ustanova može pa ostvaruje i druge programe i aktivnosti usmerene na
unapređivanje obrazovno-vaspitnog rada, povećanja kvaliteta i dostupnosti obrazovanja i vaspitanja.
Visoko obrazovanje predstavlja delatnost koja se ostvaruje kroz akademske i strukovne studije na
osnovu odobrenih, odnosno akreditovanih studijskih programa za sticanje visokog obrazovanja. Na
akademskim studijama izvodi se akademski studijski program, koji osposobljava studente za razvoj i
primenu naučnih, stručnih i umetničkih dostgnuća. Na strukovnim studijama izvodi se strukovni studijski
program, koji osposobljava studente za primenu znanja i veština potrebnih za uključivanje u radni
proces.

24. Porodica kao vaspitni faktor

Porodica је prvi i veoma znacaјan (cak i пezamenljiv) faktor u vaspitanju i obrazovanju mladih ljudi.
Porodicni odnosi su za dete prvi drustveni odnosi. U роdісi ono dozivjava prve socijаlпе kontakte,
ostvaruje prve lјudske odnose, dozivljava njihovu psiholosku vrednost, stice predstave о svetu,
medjuljudskim odnosima, saznajе logiku drustvenih odnosa i sagledava svoj polozај u drustvu. U njoj se
sticu prva znanja, uce vestine, razvijaju navike i sposobnosti; u porodici se razvija i stabilizuje emocinalni
zivot licnosti, sticu temeiji strukture licnosti, рostavljaju osnove pogledu na svet, idejnoj orijentaciji i
osnovnim zivotnim uverenjima i stavovima; u porodici se sticu fundamentalna karakterna svojstva,
osnove radnje, estetske i moralne kulture dece i omladine; u porodicnom zivotu, prema brojnim ranijim i

11
PEDAGOGIJA

novijim istrazivanjima, postavlja se baza fizickom i mentalnom zdravlju licnosti, sticu osnovni modeli
drustvenog ponasanja i delovanja u drustvu. Posebno је znacajno naglasiti ulogu roditelja u vaspitaпju
dece. Uloga roditelja je plemenita, uzvisena, privlacna i zanimljiva, s jedne strane, slozena, delikatna i
veoma odgovorna sa druge strane.
U nasem vremenu, pored ociglednog napretka koji je u raznim podrucjima uсinјеп, postoji veliki broj
objektivnih razloga koji onemogucavaju roditeljima da savesпo ispune svoju vaspitacku duznost. Evo
samo nekih koje zelimo izdvojiti i naglasiti ovom prilikom: relativno пizak kulturni i opste obrazovni nivo
velikog broja roditeija (u nekim sredinama ima jos uvek nepismenih oceva i majki), zaposlenost oba
roditelja (zbog cega cesto posao vaspitanja obavljaju polupismene kucne pomocnice, bake koje nisu u
stanju da daju osnove modernog obrazovaпja), rdjavi materijalпi uslovi (tesni stanovi, niski licni dohoci,
nezadovoljavajuci higijenski standardi), opterecenost odredjenih kategorija roditelja drustvenim radom
(neki roditelji imaju puno drustvenih obaveza, angazovani su na vise strana i u vise organizacija, tako da
im malo vremena ostaje za vaspitaпje dece), nedovoljna роmос drustvene zajednice zaposlenim
roditeljima (nedostatak veceg broja predskolskih ustanova, nemogucnost orgaпizovanja, iako se preslo
па novo radno vreme, produznog i celokupnog boravka dece u skolama, nedovoljna pomoc stambenih
zajednica i drugih u organizovanju zivota i rada mladih), nedostatak organizovane zabave za decu i
omladinu (malo је igralista, decjih zabavnih parkova, raznih kulturnih i vaspitnih institucija u kojima bi
deca provodila svoje slobodno vreme i organizovano se vaspitavala), negativan uticaj nekih masovnih
sredstava (гdjavih filmova, sunda, pornografije), nedovoljna briga da se suzbiju negativni uticaji ulice
(brojni su primeri direktnog negativnog uticaja na mlade ljude pojedinaca koji ostaju za svoje prljavo
delo drustveno nekaznjeni).
Neki roditelji ne shvataju svu odgovornost koju kao vaspitaci mladih pokoljenja imaju. Zbog toga oпi ne
cine dovoljno da prosiruju svoju opstu kulturu, pedagasko-psiholosko obrazovanje i tim kreiraju vece
mogucnosti za podizапје kvaliteta svoje vaspitno-obrazovne delatnosti. Ovo je uzrok zbog koga neki
roditelji potpuno zive za svoju decu (obezbeduju im ono sta treba i ono sta ne treba, uklanjaju im sve
prepreke u zivotu, stvaraju od njih maze, sebicnjake i nesamostalne ljude), drugi, pak, smatraju da je
пjihov zadatak da osiguraju deci hranu, odeсu, obucu, stan, a da vaspitanje treba da preuzme drustvo
(zbog zapostavljenosti i prepustenosti slucajnim okolnostima iz redova ovih i slicnih porodica ponekad se
formiraju prkosno samostalni malisani, prestupnici ili kriminalci), treci, smatraju da je vazno imati (roditi)
decu a da се sve drugo doci samo po sebi (takvi imaju veliki broj dece, a nisu u stanju da im obezbede
miпimalne uslove za zivot, rad i skolovanje, te zbog toga iz ovih porodica cesto imamo fizicki slabu,
bolesljivu, nepreduzimljivu i inferiornu decu).

25. Vrste saradnje porodice i škole i uloga nastavnika u njenom ostvarivanju

Ako nastavпik poznaje cilj vaspitanja, poznaje predmet koji predaje, solidno vlada metodoligijom i
tehnikom nastavnog rada, poznaje potpunije ucenike i njihove licne probleme, ostvaruje odgovarajuce
rezultate u radu i skrece paznju na sebe integritetom svoje licnosti, moci се da za svoje ideje pridobija
druge, vezuje ih za vaspitno-obrazovni rad u skoli i pridobija za saradnju, koja се biti plod uverenja
roditelja da se sa nastavпikom mora ostvarivati cvrsca veza. Opste је poznato da roditelji najradije i
пajplodnije saraduju sa onim пastavnikom koji ima smisla za ljudsku komunikaciju, o kome ucenici imaju
lepo misljenje, koji pleni svojom neposrednoscu, uvek pokazuje i dokazuje svoju dobronamemost i za
koga se zna da poverenje, koje mu ukazu roditelji i deca, nece bti zloupotrebljeno. Zato ima sansu da
bude inicijator saradnje i da njegove inicijative budu bez vecih otpora prihvacene, onaj пastavnik koji sa
osecanjem odgovornosti obavlja svoje duznosti, korektno se odnosi prema drugim ljudima, pokazuje
interesovanje za probleme drugih i spremnost da im, u slucaju potrebe, pruzi роmос bez ocekivanja da
za to bude nagradjen ili pohvaljen.

26. Koordinacija faktora vaspitnog delovanja

12
PEDAGOGIJA

Znalacki organizovana i dosledno sprovedena koordinacija rada faktora vaspitanja јеdan је od bitnih
cinilaca koji determinisu kojim tokovima ce ici drustveni uticaj na mlade, na kakvim се se sadгzajima
temeljiti i kolike efekte u drustveпom ponasanju mladih imati. То nedvosmisleno potvrdjuju moderna
pedagoska istrazivanja i iskustva do kojih su dosli roditelji i nastavnici. Iako је evidentna cinjenica da bez
marljivo organizovane, pedagoski jasno vodjene i prilagodjene odgovarajucim uslovima saradnje
porodice, skole i faktora drustvene srediпe, nema adekvatпih rezultata vaspitanja, ne cini se puno na
otklanjanju danas nama dobro poznatih propusta koji koce koordinatnu delatnost. Posledice ovoga su
obicno demobilizacija i demoralizacija pojediih kategorija vaspitaca, pometnje u vaspitno-obrazovnom
radu i pojedinih kategorija vaspitaca i uverenje da je u poѕtojecіm uslovima nemoguce ostvariti
postavljene ciljeve.

27. Činioci jačanja ličnosti u procesu vaspitanja (navesti i obrazložiti) - (prepisano sa interneta)
Str. 118 u knjizi, nema skenirano.

Vaspitanje je jačanje ličnosti - Jedan od osnovnih zadataka vaspitnog delovanja sa pojedincem i grupom
je pomoć mladim ljudima da integralno razviju svoje ljudske kvalitete, ostvare onaj stepen mentalne
stabilnosti koji je bitan za stalan uspon ličnosti, realno procenjuju sebe i druge ljude i stvaralački se
uključuju u međuljudske odnose. Osnovni cilj vaspitne delatnosti nije da ostvaruje uniformnost, već da
razvija raznovrsnost, nije da ograničava i kroti, već oslobađa i podstiče, nije da mehanizuje i robotizuje,
već da razvija autentičnost, slobodu i stvaralaštvo. Maksimalno razvijati duhovni potencijal čoveka,
bogatiti i proširivati granice ljudskosti; kreirati uslove u kojima će se angažovati i potvrđivati ličnost, to je
zadatak škole i društvene zajednice u kojoj ona deluje.
Razvijanje realne slike o sebi, samopouzdanja i samopoštovanja - Svi mi znamo da je u životu i delatnosti
čoveka značajno koliko on sebe realno procenjuje i koliko ga realno procenjuju drugi ljudi. Ako je u
stanju da realno proceni svoje sposobnosti i ograničenja, ljudske vrline i mane, uspehe i neuspehe, on će
pokazati veći stepen integriteta ličnosti, veći nivo emocionalne stabilnosti i više snage u procesu
samosavlađivanja, a to su značajni činioci za sticanje samopouzdanja. Samopouzdanje se temelji na
uverenju pojedinca da poznaje sebe, prema tome može da određuje obim i težinu poslova koje obavlja,
realno procenjuje ostvarene rezultate i vrši korekcije težine zadataka kad je uveren da to okolnosti
nalažu. Čovek koji nema realnu sliku o sebi najčešće ima ove teškoće: komunikacije, donošenje odluka,
vrednovanja, reintegracije, redukcije tenzije i samokontrole.
Mogućnost izbora, slobodnog ispoljavanja i ponašanja - Istraživanja su pokazala da je mogućnost izbora
u procesu nastave i vaspitanja bitan uslov slobodnog ispoljavanja, a slobodno ispoljavanje faktor
svestranog i slobodnog razvoja. Kad učenik ima mogućnosti da bira, on se umno i fizički svestranije
angažuje; više razmišlja, sudi i zaključuje; više analizira, poredi, vrednuje; pokazuje više originalosti,
fleksibilnosti i inventivnosti; stepen njegove motivisanosti i uključenosti u nastavni proces znatno je veći.
Jedan od faktora potpunijeg uključivanja učenika u pedagoški proces, svestranijeg motivisanja za ono što
se u njemu zbiva i unošenje više smisla u njegove tokove i ishode jeste mogućnost ispoljavanja misli i
osećanja, preokupacija i vrednosnog sistema, stavova i uverenja.
Značaj ljubavi u pedagoškom radu - Ljubav prema detetu, podrška i zaštita deteta u fazama intezivnog
razvoja stvara uslove za sticanje sigurnosti, a sigurnost je bitan činilac u ljudskoj komunikaciji, značajna je
za uspeh u radu i učenju, za afirmaciju ličnosti i za razvoj realne slike o sebi. Istaknuti pedagozi su ukazali
da je ljubav prema deci jedan od bitnih uslova za vaspitno delovanje, razvoj i jačanje njihove ličnosti. S
ovim u vezi naglašavali su da ljubav ne bi trebalo da podrazumeva bolećivost, posesivnost, popuštanje
detetu bez mere, već realna, odgovorna, dovoljno podsticajna da kod dece razvije smisao za tzv.
odgovornu slobodu, samopouzdanje i samopoštavanje. Ljubav vaspitača prema vaspitanicima i
odgovornost za njihov razvoj je faktor socijalizacije i personalizacije ličnosti koji tokove razvoja čini
sigurnijim i uspešnijim i isprobani postupak pomoću koga se mogu rešavati problemi koji se javljaju u

13
PEDAGOGIJA

ponašanju ličnosti kao što su: strah, strepnja, nesigurnost, razni oblici devijantnog ponašanja, primeri
lošeg prilagođavanja učenika đačkim kolektivima i sl.
Zadovoljavanje potrebe za druženjem i pripadanjem grupi - Budući da je društveno biće, čovek ne može
drugačije opstati u društvu nego u spletu njegovih odnosa. U društvu čovek ostvaruje potrebu za
sigurnošću, isticanjem vlastite ličnosti, postizanjem vlasti, ljubavi, uspeha, saznanja, materijalnih dobara,
identifikacije sa drugim ljudima i ostvarenjem altruističkih potreba. U đačkim zajednicama mladi imaju
mogućnost: da biraju i budu birani na određene funkcije, da budu slušani i da slušaju one koje su birali
kao rukovodioce, da dožive ulogu upravljača i ulogu rukovodioca u upravljanju. Upravljanje i
rukovođenje im daje šansu da dožive praktičan smisao ispunjavanja dužnosti prema sebi, drugom
čoveku i zajednici u kojoj žive i rade.
Potreba za afirmacijom kao činilac koji dopirnosi jačanju ličnosti - Proces ostvarivanja potrebe za
afirmacijom kompleksan je i delikatan. Može se pojaviti i u obliku pozitivno i socijalno prilagođene
detetove, odnosno čovekove aktivnosti koja je motivirana realnim i plemenitim ciljevima (marljivo
učenje, savesno izvršavanje svojih dužnosti, učestvovanje u radnim akcijama i javnom životu i slično).
Takvo usmeravanje ovog nagona predstavlja njegovu socijalizaciju i pravilno detetovo prilagođavanje na
život u zajednici. Nagon za afirmacijom može se, međutim, pojaviti i u bolesnim, socijalno
neprilagođenim oblicima, pa često i u oblicima antisocijalnog ponašanja (grubo nametanje svojih
shvatanja i svoje volje, bolesna težnja za rukovođenjem, stav nemotiviranog otpora, ekstravagantno
odevanje i ponašanje, delinkventska dela i slično). Tako usmereni nagon za afirmacijom razvija se obično
na planu osećanja manje vrednosti. Ako postoji nesklad između ambicija, sposobnosti i samopouzdanja,
s jedne strane, i želje za afirmacijom, s druge strane, mogu se javiti razni psihički problemi kao što su
anksioznost, osećanje niže vrednosti i razni vidovi asocijalnog ponašanja.
Postignuće u radu kao faktor jačanja ličnosti - Težnja za ostvarenjem uspeha u delatnosti koju obavlja
osobina je ljudskog bića koja bitno utiče na osećanje zadovoljstva sobom i na shvatanje smisla onoga što
radi. Uspeh je činilac motivacije u radu, zadovoljstva delatnošću koja se obavlja i faktor koji doprinosi
zdravom razvoju ličnosti, dok neuspeh demotiviše, stvara situacije kojima ličnost sebe potcenjuje i
osnovu za formiranje osećanja niže vrednosti. U mnogim društvima sistematski se podstiče razvijanje
motiva postignuća. Na osnovu istraživanja ovog motiva ukazuje se na to da njegovo razvijanje u velikoj
meri zavisi od nagrađivanja pokušaja deteta da uspe i od nagrađivanja uspeha, a kažnjava neuspeha. I
položaj deteta u porodici, ambicije roditelja, ambicije deteta i sposobnosti učenja utiču na stepen
razvoja i forme ispoljavanja motiva za postignućem. Mnoge aktivnosti koje čovek čini i snage koje ulaže
da ostvari postavljene ciljeve uslovljene su potrebom da ostvari sigurnost u životu i stabilno mesto u
ljudskoj zajednici.
Potreba za samostalnošću - U prvim godinama života deca su vezana za roditelje, često svoju zavisnost
ispoljavaju javno i nezadovoljna su ako roditeljska briga za njih nije permanentna. Zavisnost dece od
roditelja i odraslih izazvana je željom za ljubavlju, podrškom i zaštitom. Kako dete raste i stiče iskustva,
kod njega se postepeno javlja želja za samostalnošću. Ta samostalnost se u početku ogleda u tome što
ono želi da obavlja samo neku aktivnost, želi da ima svoj kutak, svoj svet igračaka i vreme kad se njima
igra. U drugoj fazi ono želi da ima svoja zaduženja u kućnim poslovima, srećno je ako roditelji u njega
imaju poverenje i zadovoljno kad svoje poslove obavi uspešno. Treći period razvoja i ispoljavanja
samostalnosti karakteriše se time što dete želi da samo bira ciljeve svoga rada, samostalno planira
njihovo realizovanje, vlastitim snagama ostvaruje postavljene ciljeve, u stanju je da donekle objektivno
vrednuje ostvarene rezultate i da elementarno procenjuje svoja ograničenja u odnosu na postavljene
ciljeve koje treba ostvariti.
Vladanje sobom - Pedagozi su uvek cenili vladanje sobom kao bitan činilac strukture ličnosti, koji
doprinosi njenom jačanju i afirmaciji. Stoga su tražili da se razvija od početka vaspitnog delovanja i da
čini sastavni deo vaspitanja u porodici, školi i društvenoj sredini. Osujećivanje samostalnosti učenika
negativno deluje na razvoj vladanja sobom, dok kontrola koja podstiče samoinicijativu, samostalnost,

14
PEDAGOGIJA

izdržljivost, samokritičnost, samoodgovornost, umerenost i skromnost ima uslove da razvija sposobnost

vladanja sobom.

28. Činioci značajni za izgradnju ličnosti (navesti i obrazložiti)

U izgradnji licnosti za demokratsko drustvo treba razmotriti 5 cinilaca, koju su medjusobno povezani i
uzajamno uslovljeni, a to su: upoznavanje samog sebe, biranje sebe, izgradjivanje sebe, upravljanje
sobom, ostvarivanje identiteta, integriteta i digniteta svoje licnosti.
Upoznavanje sebe podrazumeva covekov rad na otkrivanju svojih sposobnosti, talenata, interesovanja,
strasti, teznji i zelja, upoznavanje sebe kao bioloskog bica, otkrivanje odgovarajucih bioloskih potreba,
mogucnosti i nacina njihovog zadovoljavanja, saznanje duhovnih i socijalnih potreba. Bez poznavanja
sebe nema realne procene svoje licnosti, uspesnosti u raznim aktivnostima, produktivnog angazovanja u
ljudskim odnosima i doprinosa izgradnji drustvene zajednice. Upoznavajuci sebe covek shvata smisao
duznosti prema sebi, drugim ljudima i drustvenoj zajednici.
Izabrati samog sebe znaci biti ono sto pojedinac zeli i moze biti, a ne ono sto drugi zele da on bude, znaci
verovati u sebe i raditi na svom izgredjivanju, odbaciti masku i ponasati se prema svom unutrasnjem
moralnom imperativu, znaci misliti svojom glavom, znaci ne dozvoliti da bilo ko i u bilo koje svrhe
manipulise covekom.
Izgradjivanje sebe jeste jedna kao osnovnih duznosti coveka prema sebi kao drustvenom bicu. Drustvo je
duzno da obezbedi coveku mogucnosti razvoja, a on da uz pomoc skole i nastavnika stice znanje i
ovladava odgovarajucim vestinama, razvija sposobnosti, talenat, kriticko misljenje i kreativne
sposobnosti.
Upravljanje sobom u nasem vremenu je znacajna osobina licnosti, indikator stepena opste razvijenosti i
jedno od merila karaktera. Poznavanje sebe i izgradnja vlastite licnosti usmereno je u procesu
izgradjivanja sposobnosti upravljanja sobom. Ona se izgradjuje u procesu moralne delatnosti u kojoj
licnost analizira, prosudjuje, saznaje i cini napor da unese smisao, realnost i odmerenost u svoje
ponasanje, drustvenu delatnost i ljudske odnose. Covek koji upravlja sobom postojan je u svojim
stavovima, pouzdan u izvrsavanju preuzetih obaveza, efikasan u ljudskoj komunikaciji, tolerantan prema
drugim ljudima i skroman. On ima izgradjene moralne principe kojih se drzi u svom moralnom delovanju.
Razvoj licnosti podrazumeva ostvarivanje identiteta, integriteta i digniteta, izgradnju filozofije zivota,
autonomne moralnosti i demokratskih i socijalnih uverenja. Jedan od glavnih indikatora stepena
izgradjenosti licnosti jeste njeno opredeljenje za istinu, slobodu, pravdu i covecnost. Izvesno je da ce
proces razvoja licnosti doprinositi oslobadjanju ljudi od mitova, stereotipa i predrasuda. Covek ima
vlastiti identitet ako moze odgovoriti na pitanje: “Ko sam ja?”. Onaj ko ima uverenje o jedinstvenosti
svoje licnosti i ko sebe dozivljava razlicito od drugih moze govoriti da je izgradio identitet, jer u tom
slucaju je izgradio sebe, sa jedinstvenom ulogom u svetu, osobenim ljudskim svojstvima i pogledima na
svet.
Integritet se moze smatrati posledicom ostvarivanja identiteta. On je faktor samostalnosti u delovanju,
doslednosti u misljenju i pouzdanosti u obavljanju preuzetih obaveza.
Dignitet cini ljudsko dostojanstvo, uzvisenost, ugled, vrednost i cast licnosti. On se izgradjuje u procesu
razvoja, delovanja i socijalnog sazrevanja.

29. Navedite činioce koji negativno deluju na procese jačanja ličnosti i objasnite njihov uticaj
To su porodica, škola, društvena sredina, zbivanja u svetu, stanje fizičkog i mentalnog zdravlja. Porodica
kao faktor daje bazičnu kulturu, utiče na formiranje prvih stavova, daje životnu orijentaciju čoveku, uči
ga kako da se odnosi prema svojim potrebama i formira karakter. U koliko su u porodici nesređene
prilike, ukolko je dete potčineno roditeljima, ukoliko ga oni suviše opterećuju raznim obavezama, ne

15
PEDAGOGIJA

ispoljavaju dovoljno ljubavi postoje uslovi za slabljenje snage ličnosti, razvoj crta koje neće doprineti u
ljudskoj komunikaciji i afirmaciji ličnosti.
Škola je vaspitno-obrazovna organizacija u kojoj se stiče organizovano vaspitanje i obrazovanje,
profesionalna kultura i podstiče svestran razvoj ličnosti. Međutim kad su sadržaji obrazovanja
osiromašeni, kad se formalistički prezentiraju učenicima, kad se usvajaju parcijalno, kad se moralno
vaspitanje usmerava pretežno na moralne pouke tad obrazovanje postaje faktor koji osuđuje
univerzalnost u pedagoškoj delatnosti, ograničava potpuniji duhovni razvoj čoveka, postaje izvor
siromaštva njegovog emotivnog života, površnosti u pristupu životnoj stvarnosti i međuljudskim
odnosima.
Društvena sredina vrši snažan uticaj na razvoj i ponašanje mladih posebno na razvoj društvene svesti,
stavova, uverenja. Slabljenju ličnosti i formiranju neprihvatljivih stavova i uverenja doprinose i razne
moralne deformacije, praksa u kojoj se preterano ističu materijalne vrednosti, ne uvažavaju rezultati
rada. Sredstva masovnog komuniciranja nekim svojim sadržajima mogu da podstiču duhovnu površnost,
uslovljavaju emocionalnu prazninu, nameću ih kao idole mladima i pobuđuju želju za identifikacijom sa
njima, stvaraju iluziju o lakom životu, podstiču laku zaradu i igre na sreću.
Zbivanja u svetu kao što su ratovi, glad, nezaposlenost, diskriminacija, terorizam, pojava grube
eksploatacije čoveka, ugrožavanje čovekove okoline, trovanjem vode vazduha hrane, svakako negativno
utiču na razvoj ličnosti čoveka. Položaj učenika u porodici, školi i društvu bitan je faktor jačanja ličnosti ili
slabljenja njegove snage. Posledice neadekvatnog položaja mogu biti socijalna nezrelost,
nesamostalnost, dvoličnost, odsustvo odgovornosti za svoje postupke, sklonost negativnim vidovima
isticanja, pogodnost za razne vrste manipulacije, agresivnost, rešavanje problema odbrambenim
mehanizmima, anoksioznost, emocionalna tupost i netolerantnost, voljna dezorientisanost, nedostatak
sposobnosti saosećanja, odsustvo želje za radnim angažovanjem, uzimanje narkotika.

30. Međuzavisnost činilaca koji doprinose jačanju ličnosti

Problem jačanja ličnosti spada u područje vaspitnog delovanja porodice, škole, vaspitača, nastavnika,
školskog pedagoga i psihologa. Realizovanje ovog vaspitnog područja podrazumeva poznavanje ciljeva
vaspitanja, ličnosti učenika, vaspitnih sadržaja, klasičnih i modernih tehnika i postupaka pedagoškog
rada. S druge strane proces realizovanja vaspitanja podrazumeva kordinaciju rada: roditelja, vaspitača,
nastavnika, učenika, školskog pedagoga i psihologa. Zadovoljavanje potrebe za druženjem, ljubavlju,
sigurnošću, postignućem, afirmacijom i samostalnošću doprinosi ravnomernijem celovitijem razvoju
ličnosti, ostvarivanju identiteta i digniteta, sticanju socijalnih svojstava, emocionalne stabilnosti i
socijalne mobilnosti. Nezadovoljene osnovne i druge socijalne potrebe mogu da uslove kod mladih
potrebu za negativnim isticanjem, uzimanjem alkohola, droge, antisocijalnim ponašanjem i bežanjem u
pasivnu samoću. Teškoće izazvane nesigurnošću zadovoljavanja potreba najčešći su uzrok pojave
paranoidnih tendecija u ponašanju ličnosti, fobija, anoksioznosti, odbrambenih mehanizama,
alkolektivnosti, ljubomore, mržnje, emocionalne tuposti i netolerantnosti, nepoštovanja autoriteta i
osećaja niže vrednosti. Nesporno je da čovek želi da voli i da bude voljen. Čest pratilac ljubavi je
ljubomora, koja se javlja kad pojedinac oceni da gubi prvrženost osobe koja ga je volela i kad je uveren
da se ta prvrženost ispoljava prema nekom drugom. Nekad ljubomora nema objektivnog uzroka. Potreba
za druženjem može se zadovoljavati na razne načine. Mladi ovu potrebu zadovoljavaju u đačkim
kolektivima, raznim društvima i sekcijama. U pocesu druženja razvija se drugarstvo, prijateljstvo i ljubav,
a oni bitno utiču na to koliko će pojedinci biti zadovoljni kolektivom, spremni da razvijaju kolektivne
odnose i bore se za njegove ciljeve. Učenici koji su prihvaćeni u kolektivu, koji su stekli drugove i
prijatelje u raznim oblicima druženja i koji imaju uslove za afirmaciju u obliku kolektiva, zadovoljni su
ispoljavajući veći stupanj sigurnosti i samopouzdanja od učenika koji nisu prihvaćeni u kolektivu i koji
nemaju drugova i prijatelja. Ostvarivanje samostalnosti dece u procesu vaspitnog delovanja u porodici i
školi je delikatan i odgovoran pedagoški rad, jer su istraživanja pokazala da je to dugotrajan proces, koji

16
PEDAGOGIJA

traži znanje, strpljenje i mudrost, nalaže da se samostalnost podstiče od prvih godina života i da se
stalno neguje adekvatnim sredstvima, tehnikama i postupcima. Podsticanjem i ostvarivanjem
samostalnosti doprinosi se svestranijem i stabilnijem razvoju ličnosti.

17