POSTOJE LI KONTAKTI?

Nikolaj Levašov - treći nastavak

Šteta bi bilo da ovaj tekst propuste razni astralni letači ili poznavaoci vazemaljskih civilizacija....
Uprkos incidentu, moj život je nastavio kao da se ništa nije dogodilo. Ujutro sam otišao da radim u svoj
institut, i to je bila uobičajena rutina. Niko nije znao šta se dogodilo, a ja o svom radu i njegovim
rezultatima gotovo nikome nisam govorio. Većina ljudi oko mene, bez obzira koliko su bili dobri, nisu
mogli pravilno i korektno da vide tu informaciju. Mnogo je ova informacija ispadala iz konvencionalnog
razmišljanja, a ja nisam želeo da neko ko nema ni ideju o takvom konceptu, da pomisli da sam lud ili
čovek koji je "poludeo" od iluzije veličine. Overeno je na "pravim mestima" da nisam. Da, i ne treba mi
nečije odobrenje ili podrška, jer nisam ovo radio da bi mi se neko divio i uzvišavao me. Uvek sam se
osećao neprijatno kada bi neko izrazio divljenje prema mom poslu, čak i ako su reči bile iskrene. I sva
laskanja, fina ili grublja, u meni su uvek izazivala nelagodu i bila za mene uvek neprijatna.
Iz nekog razloga, mnogi ljudi su mi lažljivo laskali, misleći da ja to ne vidim. Svako radi ono što mu
obično treba zbog svoje lične koristi, i veruje da sam ja na reči laskanja slep. U svakom slučaju, ja sam
primetio zanimljiv fenomen. LJudi su znali, da ja mogu vrlo precizno da odredim njihove zdravstvene
probleme, na ćelijskom i molekularnom nivou, pa i pored toga, mislili su da ne mogu da im čitam misli,
čak i u slučajevima, kada "brze" misli nisu vidljive na oko. Ja obično nisam dozvoljavao da se shvati da
mogu da vidim kako igraju. Ovaj fenomen je sličan fenomenu pljačkaša banaka. Svaki pljačkaš
pretpostavlja, da su svi ostali neuspešni pljačkaši banaka - budale, i da je zato njihov pokušaj pljačke
propao, a da on (ona) ima brilijantan plan, koji sto posto garantuje uspešnu pljačku. Slično se
primećuje, kada neki ljudi počnu da vam laskaju, finije ili grublje, imajući u glavi "grandiozan" plan o
tome, kako laskanjem, da se domognu željenog. Obično, to je vezano za moje lekovite delatnosti (ali
ne samo i njih) kada je čovek u potrazi za načinom kako da dobije ono što želi i da ne plati za to.
Ponekad je to povezano sa ljudima čiji je zadatak da identifikuju dostupne informacije, o tome, šta ja
sve mogu, kako bi onda koristili ove informacije da izvrše pritisak na mene u cilju da pomoću mojih
sposobnosti reše svoje probleme. Ponekad se to, što žele od mene, poklapa sa tim, što bih i sam
napravio, s obzirom na činjenicu da odgovara mom shvatanju situacije i zadovoljava moje sopstvene
shvatanje o tome šta je dobro a šta loše. Ponekad su mi, međutim, i moji "supervizori", koji ispituju
moju poziciju i koji znaju moj pojačan osećaj za pravdu, koristili, i to ponekad gotovo slepo. Ali to se
dešavalo veoma retko, a čak i tada, samo na početku mog putovanja. U stvari, znao sam, da će u
krugu ljudi oko mene, definitivno biti jedan čovek ili više njih poslatih od "vlasti". Kakvih vlasti - mislim
da je svima jasno. Ako ih i ne ubace, pobrinuće se da regrutuju nekog od onih koji su već i tako blizu
mene. Skoro sam odmah prepoznavao te ljude, ali nisam im to pokazivao. Skoro svi ovi ljudi, po svojoj
prirodi, nisu bili loši i podli ljudi. Ta kategorija se bukvalno udaljila od mene, ne izdržavajući blokirajuće
dejstvo koje je dolazilo od mene.
A "ubačeni" "uticajni" agenti su bili pametni i pristojni ljudi po mnogim pitanjima. Nisam ih razobličavao,
znajući da će umesto jednih doći drugi. Dakle, kada sam shvatio pravila igre, odlučio sam da se
pretvaram da ne primećujem ko je ko i zašto je tu. Pustio sam te ljude da misle da u potpunosti
kontrolišu situaciju, dajući im samo informacije koje sam smatrao da je potrebno i važno da im predam.
Ako su takvi ljudi, iz bilo kog razloga, bili svedci nekih događaja, čiji, po mojim standardima, detalji nisu
bili poželjni da padnu u pogrešne ruke, ovim ljudima, koji su imali takve informacije, "jednostavno" sam
automatski njih brisao iz memorije. I ako su takvi ljudi koristili uređaje za snimanje, prilikom slušanja tih
snimaka ispostavilo se da se ništa ne čuje. Samo na potrebnim mestima sam brisao evidenciju, koja ne
bi trebalo da padne u pogrešne ruke. Problem snimanja i opreme nastajao je tek onda kada je to bilo
potrebno. U nekim slučajevima, morao sam da potpuno povučem opremu iz rada, ali sam to retko
radio, kako ne bih privukao prekomernu pažnju na sebe. I bez toga, sasvim sigurno, nje (preterane
pažnje) je bilo više nego dovoljno. U svakom slučaju, ja samu osnovi bio u stanju da kontrolišem
informacije koje su odlazile "agencijama". I kao što sam kasnije shvatio, mogao sam prilično dobro da
igram ovu igru Ivana - budale! Najvažnija stvar nije, ko se smatra budalom, već je najvažnije to, ko to
na delu zaista jeste!
Uzgred, o reči budala ( dUr-ak na ruskom). Ova reč je postala negativna sa pojavom hrišćanstva na
prostorima ruske zemlje. U početku po vedskim konceptima reč dUR'ak označavala je čoveka koji je
bio učenik URa, a URi su bili jerarsi, koji su dobrovoljno postali učitelji naših predaka posle katastrofe
pre 13 025 godina (2016. godine) i koji su prenosili našim precima kosmička znanja. Nije se slučajno u
ruskim bajkama ispostavilo da je Ivan Budala pametniji od svih ostalih, i da je porazio sve svoje
neprijatelje smelošću i umom.
Kroz meni poslate ljudi "slao" sam samo ono što sam mislio da je potrebno, što mi je dozvoljavalo da
često dobijem suprotnu reakciju na informacije koje su važne za mene. Često su ovi ljudi pod mojim
uticajem govorili istinu, i za to nisam morao nikome da dajem "serum istine." "Samo", kada mi je bilo
potrebno, ljudi su govorili istinu i samo istinu, i njima su se budili, ali ne za dugo, čast i savest, naravno,
ako je imalo šta da se probudi. Kasnije sam razvio druge metode koje su veoma efikasne, ali o njima -
drugi put. U međuvremenu, natrag u proleće 1988. godine ...
Nakon prethodnog događaja, kao što sam već pomenuo, vratio sam se normalnom životu. Moji
dostignuća su imala svoje rezultate za one, koji su ih videli lično i koji su znali ko je ko. Sviđala mi se ta
situacija i odgovarala mi je, činilo je da mogu da izbegnem maniju veličine. Neki će reći nešto o tome,
ali to je njihovo pravo, a moja istina je, da ako bih uradio nešto, nisam o tome galamio na svakom
ćošku, nisam o tome galamio na "konkretnim" čoškovima, s obzirom, da mi to nije trebalo, i da je to
prosto glupo. Osobe koje pate od iluzije grandioznosti, vrište o svojim navodnim ili stvarnim
dostignućima gde god mogu, sami zahtevajući priznanje i čast. Nisam to nikada radio, i zato smatram
za sebe da sam bez iluzije o veličini. Osim toga, u čemu je poenta da vičem o svojim dostignućima,
ako većina drugih nije ni u stanju da razume šta je suština mojih dostignuća i nije u stanju da "osete" to
u svojim rukama. Naravno, postoji mogućnost nevoljne samoobmane ili obmane od strane učesnika
akcije, što nije bilo moguće isključiti u potpunosti, ali to ne znači potrebu za potpunim poricanjem
onoga šta se dešava. Ako neko nije u stanju da nešto razume, to ne znači da je u stanju da ne može
uopšte ništa da razume. Uz sve to, dešavalo se da pomisle da je nešto jednostavno nemoguće.
Da bi razumeli ovu situaciju, pročitajte dostupnu savremenu fantastiku, u kojoj najbolji vizionari
odražavaju ideje razvijenih civilizacija. Oni, skoro svi, ne mogu da idu dalje od onih ideja koje su dobili
tokom vaspitavanja na Midgard-Zemlji. Ako je civilizacija razvijenija, onda se to ogleda u njenoj
naprednijoj svemirskoj tehnologiji i naoružanju. Praktično niko od pisaca naučne fantastike, ne razume
realnost kosmičke hijerarhije u svemiru. Sve, što mi se dešavalo, nije bilo ni blizu kao što su te