Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet

Seminarski rad iz Interaktivne pedagogije

Tema: Televizija i uticaj televizije na društvo

Student: Bojan Veljanoski IS67/10 Profesor: dr Milica Andevski

1
 Uvod

Masovni mediji obuhvataju brojne različite forme, poput televizije, novina, filmova, časopisa,
radija, reklamnih oglasa, video - igara i CD - ova. Nazivaju se masovnim jer dopiru do publike koja
obuhvata izuzetno veliki broj ljudi. Zato se ponekad nazivaju i masovnim komunikacijama, to jest
sredstvima masovnog opštenja. Masovne komunikacije čine deo mnogih naših društvenih aktivnosti.
Mediji poput novina ili televizije vrše jak uticaj na naša shvatanja i kreiranje javnog mnjenja uopšte.
Ne samo zato što utiču na naše stavove na specifičan način, nego i zbog toga što predstavljaju
instrumente pristupa znanju od kojeg zavisi veliki broj društvenih aktivnosti. Van svake sumnje je da bi
lice savremene epohe izgledalo sasvim drugačije da ga ne oblikuje komunikaciono najdominantniji i
društveno najmoćniji masmedij - televizija, koja je danas ,,zauzela mesto srednjovekovne crkve u
istorijskom neksusu moći”. Svi mediji, a naročito mediji masovnog komuniciranja, ostavljali su i
ostavljaju određeni trag u individualnom i socijalnom životu ljudi. Ali, postojanje, delovanje i
(zlo)upotreba televizije imaju značaj civizacijskog pečata po kojem će se i u dalekoj budućnosti
prepoznavati epoha prelaska drugog u treći milenijum. Tim pre što razvoj televizije u tehničko -
tehnološkom smislu još nije okončan, niti su iscrpljene njene komunikativne mogućnosti, imajući u
vidu konvergentnost ovog masmedija sa nadirućom informatičkom tehnologijom.

2
 Istorijat televizije

Reč televizija je neologizam nastao od grčke reči tele (daleko) i latinske reči visio (gledanje,
viđenje, predstava), a prvi je u savremenom značenju ovaj izraz upotrebio 1900. godine ruski naučnik
Perski na međunarodnom kongresu u Parizu u saopštenju ,,Električna televizija”. Televizija je otkriće i
čedo XX veka. Prvi redovan televizijski program počinje da emituje 1936. godine BBC (British
Broadcasting Company) u Engleskoj. Iste godine u Berlinu, na 11 javnih televizijskih gledališta u
nadležnosti nemačke pošte, oko 150 hiljada Nemaca gledalo je Olimpijadu. Televizijske programe
1938. pokreću Sovjetski Savez (Moskva i Lenjingrad) i Francuska. Širenje televizije u Evropi zaustavio
je Drugi svetski rat i težište njenog razvoja premešteno je u Ameriku, gde je 1939. godine NBC
(National Broadcasting Company) osniva prvu televizijsku stanicu u SAD i direktno prenosi otvaranje
sajma u Njujorku. Već sredinom 1940. godine u SAD postoje 23 televizijske stanice i više desetina
hiljada vlasnika televizijskih prijemnika. Ova zemlja prva je 1961. godine brojem televizijskih
prijemnika (56,9 miliona) premašila broj domaćinstava (53,3 miliona). U Zapadnoj Evropi to se desilo
deceniju kasnije, a u tzv. trećem svetu i danas ima znatan broj porodica koje nemaju televizijske
prijemnike. Između 1935. i 1938. godine nacistička vlast u Nemačkoj održavala je prvi redovni
televizijski servis u svetu, šaljući propagandne sadržaje u niz specijalno opremljenih sala u zemlji.

Tehnološki je ovaj masmedij, u prvoj fazi razvoja kao radiodifuzna televizija, zaokružen
otkrićem uređaja za proizvodnju i prijem televizijske slike u boji 1953. godine u SAD. Koju godinu
ranije, takođe u Americi, tačnije - u Pensilvaniji i Oregonu, zbog konfiguracije terena i nemogućnosti
da se audiovizuelni signal transmituje elektromagnetnim talasima, nastale su i prve kablovske televizije,
koje su u početku nazivane ,,televizije sa kolektivnom antenom” (Community Antenna Television).
Reč je o pasivnim kablovskim distribucionim sistemima (KDS) koji su nadomestili nemogućnost
prijema signala vazdušnom trasom/radiodifuzijom, ali su brzim razvojem transformisane u aktivne
televizijske mreže, među kojima je, svakako, u svetskim razmerama najpoznatija - CNN (Cable News
Network). ,,Kablovskoj groznici” u SAD, a potom i u ostalim razvijenim zemljama, u velikoj meri
doprinela je izraženija interaktivnost komunikacionih centara u kablovskim TV mrežama i korisnika
programa, kroz mogućnost selekcionisanja programske ponude, nego u klasičnom/radiodifuznom
načinu prenošenja televizijskog signala.

Svakako najznačajniji momenat u istoriji masovnog komuniciranja posle pronalaska štampe

odigrao se 10. jula 1962. godine kada je AT&T (Američka telefonska i telegrafska kompanija) lansirao
3
u vasionu prvi komunikacioni satelit Telestar 1. Ovim činom nije samo započeta era satelitske televizije
(u godinama koje su usledile, unutar tri međunarodne organizacje za satelitsko komuniciranje:
Intelsata, Intersputnjika i Eutelsata, kao i mnogobrojih nacionalnih i regionalnih programa, u orbitu je
lansirano više stotina komunikacionih satelita), nego i proces globalizacije masovnog komuniciranja.
Time i globalizacije kao svetskog procesa koji početkom trećeg milenijuma predstavlja dominantno
istorijsko zbivanje u svim funkcionalnim oblastima organizovanja društva, od politike do privrede-do
sporta i zabave. Satelitska televizija relativizovala je značaj državnih granica u masovom
komuniciranju, imajući u vidu da je satelitom posredovani televizijski signal iz godine u godinu
elipsasto pokrivao sva veća područja na planeti. Ova televizija istovremeno je primer konvergencije sva
tri pomenuta načina transmisije poruka posredstvom ovog masmedija – radiodifuzne, kablovske i
satelitske televizije, kao i njihove integracije sa novim medijem.

Teorije o medijima

Rane teorije

Kanadski autori Harold Inis i Maršal Mekluan bili su prvi uticajni teoretičari medija. Inis (1959,
1951) je smatrao da priroda medija vrši snažan uticaj na organizaciju društva. Po mišljenju Mekluana,
,,medij je poruka”. Drugim rečima, priroda medija koji postoje u jednom društvu više utiče na njegovu
strukturu, nego poruke ili sadržaji koji se tim medijima prenose. Televizija, recimo, predstavlja
potpuno drugačiji oblik medija od štampane knjige. Televizija je elektronska, vizuelna, sastavljena od
fluidnih slika. Zato je svakodnevni život u društvu u kojem televizija igra značajnu ulogu, različit od
onoga u kojem su prisutni samo štampani mediji. Tako televizijske vesti prenose informacije
istovremeno do miliona ljudi širom sveta. Elektronski mediji, prema tvrđenju Mekluana, stvaraju
globalno selo – ljudi iz celog sveta gledaju događaje prikazane na vestima i u njima zajednički
učestvuju. Tako su, na primer, milioni ljudi iz različitih zemalja zajednički pratili intrigantna zbivanja u
kojima su glavni likovi bili američki predsednik Bil Klinton i bivša službenica u Beloj kući, Monika
Levinski.

4
 Bodrijar: svet hiperrealnosti

Jedan od najuticajnijih savremenih teoretičara medija jeste postmodernistički autor Žan

Bodrijar, na čiji su rad jak uticaj izvršile ideje Inisa i Mekluana. Bodijar smatra da moderni masovni
mediji imaju potpuno drugačiju i mnogo dublje delovanje od bilo koje druge tehnologije. Pojava
masovnih medija, a pogotovo elektronskih medija poput televizije, promenila je samu prirodu naših
života. Televizija ne samo da nam ,,predstavlja” svet, nego sve više definiše kakav je svet u kojem
živimo. Razmotrimo primer poznatog suđenja O Džej Simpsonu koje se odvijalo u Los Anđelesu 1994-
5. godine. Bio je optužen za ubistvo svoje supruge Nikol, i oslobođen je nakon veoma dugog suđenja.
Suđenje je televizija uživo prenosila u mnogim zemljama, pa i u Velikoj Britaniji. U Americi je šest
televizijskih stanica neprekidno prenosilo suđenje. Suđenje se nije odvijalo samo u sudnici. To je bio
pravi televizijski spektakl u kojem su učestvovali milioni gledalaca i mnoštvo komentatora u medijima.
Samo suđenje je bilo pravi primer onoga što Bodrijar naziva hiperrealnost. Više ne postoji ,,realnost”
(događaji u sudnici) čije nam gledanje omogućava televizija. ,,Realnost” je samo niz slika na tv
ekranima širom sveta koje su suđenje definisale kao globalni događaj. Bodrijar smatra da se u doba u
kojem su masovni mediji sveprisutni, stvara nova realnost – hiperrealnost u kojoj se prepliću ljudsko
ponašanje i medijske slike. Svet hiperrealnosti je konstruisan od simularkruma – od slika koje svoje
značenje dobijaju isključivo od drugih slika i koje, stoga, nemaju uporište u ,,spoljašnjoj realnosti”.

Džon Tompson: mediji i moderno društvo

Džon Tompson je analizirao odnos između medija i razvoja industrijskih društava (1990, 1995).
Od najranijih oblika štampe pa sve do elektronske komunikacije, tvrdi Tompson, mediji su imali
odlučujuću ulogu u razvoju modernih institucija. Savremeni masovni mediji, po Tompsonovom
mišljenju, ne uskraćuju nam mogućnost kritičke misli. Oni nas, zapravo, snabdevaju raznim oblicima
informacija koje nam ranije nisu bile dostupne. Tompsonova teorija o medijima računa na razliku
između tri tipa interakcija. Interakcija licem-u-lice, kao što je razgovor među ljudima na zabavi,
odlikuje se mnogobrojnim znacima koje koriste pojedinci da bi shvatili ono što im drugi govore.
Posredovana interakcija uključuje upotrebu medijske tehnologije – hartije, električnih veza,
elektonskih impulsa. Za ovu vrstu interakcije karakteristično je da se prostire u vremenu i prostoru –

5
van konteksta svakodnevnih interakcija licem-u-lice. Posredovana interakcija ostvaruje se između
pojedinaca direktno – na primer, kad dvoje ljudi razgovara preko telefona – ali ne postoji mogućnost
pojave različitih znakova koji karakterišu interakciju licem u lice. Treća vrsta interakcije jeste
posredovana kvazi interakcija. Ona se odnosi na onu vrstu društvenih odnosa koji kreiraju mediji. Ova
interakcija proteže se kroz prostor i vreme, ali ne povezuju pojedince direktno: odatle potiče njen naziv,
,,kvazi interakcija”. Dva prethodna tipa interakcije dijaloške su prirode: pojedinci komuniciraju
direktno. Posredovana kvazi interakcija monološka je po karakteru: televizijski program, na primer,
predstavlja jednosmerni oblik komunikacije. Ljudi koji gledaju televizijski program mogu da ga
komentarišu ili, čak, da upućuju izvesne primedbe samom tv aparatu – ali, naravno, ne dobijaju
odgovor. Tompson ne smatra da treći tim dominira nad prvim i drugim – što je u suštini i Bodrijarovo
stanovište – nego da se sva tri tipa prepliću u našim životima. Masovni mediji, kako kaže Tompson,
menjaju ravnotežu između javne i privatne sfere naših života.

Uticaj medija

Uticaj televizije na decu

Prema istraživanjima stručnjaka za uticaj televizije na razvoj deteta, do 18. godine prosečno
dete će provesti veći deo svog života gledajući televiziju, nego u bilo kojoj drugoj pojedinoj aktivnosti,
izuzev spavanja. A ta zapanjujuća slika isključuje vreme provedeno u gledanju videa kod kuće i
filmova u bioskopima. U područjima gradskog središta, jedna od tri porodice gleda televiziju kao
neprestanu pozadinu većine drugih aktivnosti. Vrsta televizijskih prikaza koje deca gledaju može
veoma različito uticati. Dokazano je da deca koja gledaju dečije obrazovne emisije bolje čitaju i imaju
razvijenije jezičke veštine od dece koja gledaju samo crtaće i programe za odrasle. Stručnjaci takođe,
aktivno raspravljaju o negativnim posledicama gledanja nasilja. Ispitivanja su pokazala da je
tinejdžersko nasilje u 19. godini veće ukoliko je gledanost TV-nasilja u 8. godini česta. Istraživači su
zabeležili nasilje u 85 posto filmova koji se svakodnevno pokazuju na TV-u. Oni su to nasilje nazvali
,,psihološki štetnim” i izdvojili su crtaće i dečije programe koji često ,,nerealno” prikazuju nasilje bez
posledica ili kazni. Deca koja gledaju televiziju manje veruju drugim ljudima i manje učestvuju u
organizovanim dečijim aktivnostima izvan kuće. Etika u medijima, često, izostaje i to ima razarajući
uticaj na psihu, mentalno stanje i socijalizovanost mladih ljudi. U sadržajima kojima su mladi ljudi
preko medija izloženi, ne izostaju nasilje, manipulacija, loši uzori i devijantni modeli ponašanja. Sve to
6
može da utiče na formiranje moralnih normi i stavova mladih, što kod njih stvara jedan, može se reći,
iskrivljni stil života prezasićen brigom o izgledu, prestižu, ugledu, a kome manjka pravih vrednosti i
realnih očekivanja. Otuđivanje nije poslednji rizik koji proizlazi iz gledanja televizije na visini proseka
od četiri sata dnevno.

Postoji podmukla veza između ishrane, gojaznosti, sedelačkih navika i gledanja televizije. TV
zavisnici se ne zovu ,,kauč-krompiri” bez razloga. Detetove kinestetičke sposobnosti su deo njegove
inteligencije, a fizička pasivnost prirođena gledanju TV-a sigurno je pogubna za vežbanje kinestetičke
inteligencije, da i ne spominjemo telo. Ipak, možda najkobniji kvalitet televizije je sklonost da čak i
njene najbolje emisije postiču mentalnu pasivnost - otupljuju maštovitost i guše aktivnu misao. Sa
stanovišta obogaćivanja razvoja dece, kod televizije se u stvari radi o vremenu: kao što se preporučuje
da naše dnevne namirnice uključuju samo male količine šećera, masti, mesa i mlečnih proizvoda kao
dopunu ishrani od voća, povrća i žitarica, mi vidimo televiziju kao ,,začin” koji se u malim količinama
treba dodati zdravoj ishrani mentalno i fizički aktivnijih zanimanja. Malo pasivne zabave neće
naškoditi detetu (ili odraslom) i može umanjiti stres. Ali najtipičniji osnovci koji gledaju televiziju
svako veče i svaku subotu, satima bez prekida, dobijaju mentalni ekvivalent ishrane prezasićene
šećerom i mastima koja vezuje imaginaciju, guši um i teži da bude propraćena gojaznošću, apatijom i
manjkavostima u pismenosti.

Uticaj televizije na muško-ženske odnose

Savremeno društvo praktično je nezamislivo bez medija, a najviše televizije, koji su odavno
postali sastavni deo svakodnevnice, tako da bi funkcionisanje čoveka današnjeg vremena bilo
nezamislivo bez ogromnog priliva informacija koji nude. Da se kao i na mnoge druge segmente naših
života to odražava i na muško- ženske odnose, kao i na same predstave o sebi koje ljudi formiraju,
dokazi su mnogobrojni. Nažalost, ove poruke i dalje obiluju sterotipima i predrasudama, ali uz
obogaćenje i dopunu jedne iskrivljene slike realnosti, naročito u zemljama u tranziciji. Mediji nas
svakodnevno „bombarduju” prikazima muškaraca i žena. Poruke koje mediji šalju različite su za žene i
za muškarce i oni kreiraju posebne, prepoznatljive, uglavnom stereotipne slike žena i muškaraca.

Stereotip da žena treba da bude lepša od muškarca veoma je raširen širom sveta. U savremenom
svetu najviši socijalni ideal predstavlja mlada i lepa žena udata za bogatog i profesionalno uspešnog

7
muškarca. Vrlo ružni i neprivlačni muškarci, ako su oženjeni ženstvenim i privlačnim ženama, obično
se doživljavaju kao mnogo lepši, sposobniji i uspešniji u društvu. S druge strane, činjenica da je žena
udata za zgodnog muškarca, nema nikakvog značaja za procenu njene ličnosti. Ako ambiciozna žena
nije udata, nije koketna i ako se trudi da dođe do cilja neseksualnim sredstvima, obično se doživljava
kao muškobanjasta, a želja za uspehom tumači se posledicom kompleksa inferiornosti. Žene se
svakodnevno, putem medija, podsećaju da je mit o ženskoj moći vezan za njen šarm i ženstvenost, i da
se ženi bez seksualne privlačnosti teško otvaraju bilo koja vrata, bez obzira na obrazovanje i oštrinu
duha. Posledica toga je da one u proseku ulažu mnogo veću energiju i materijalna sredstva za
negovanje tela i održavanje svoje lepote, nego u razvoj svog duha i individualnosti.

Muškarci su u medijima prikazani kao aktivni, ozbiljni i stiče se utisak da se oni bave jako
važnim stvarima. To je ideal koji oni teže da ostvaruju, što naravno nije nimalo jednostavno. U
svakodnevnom životu muškarci su samo ljudska bića, koja se takođe suočavaju sa svojim
ograničenjima, strahovima, problemima, ali i osećanjem velikog pritiska usled očekivanja i
kriterijuma koji se pred njih postavljaju. Takođe, nesigurnost u sopstvenoj polnoj ulozi je velika cena
koje muškarac u savremenom svetu mora da izdrži, kao posledicu preuzimanja sve većeg broja
društvenih uloga dostupnih suprotnom polu. Istovremeno i dalje su prisutna predrasudna mišljenja da
postoje neke socijalne uloge koje se za muški pol smatraju nedopustivim i neoprostivim, kao što su na
primer kućni poslovi, ili čak i briga o deci. Nažalost, u potrazi za idealnom partnerkom koja bi trebalo
pored besprekornog fizičkog izgleda da zadovolji i još mnogobrojne zahteve poželjnih osobina ličnosti
i socijalnih veština, preuzme brojne porodične uloge i domaćinske poslove, često u sudaru sa realnošću
bivaju razočarani diskrepancom1 između očekivanja i mogućnosti. Ili se suočavaju sa nedostupnošću
željenog objekta, koji je, nasuprot njima u potrazi za drugačijim vrednostima i stoga trajno nedostižan.
U potrazi za idealizovanim slikama dozvoljavaju realno dostupnim, mogućim partnerkama i prilikama
da budu propuštene, usled uverenja da imamo neograničene mogućnosti izbora. Dakle to je rat, ali u
njemu nema pobednika, ima mnogo poraženih.

1
diskrepanca-neslaganje u mišljenju, nesrazmernost
8
 Zaključak

Televizijski program predstavlja složenu strukturu autentično televizijskih i iz drugih medija

preuzetih sadržaja/žanrova. Svi strukturalni elementi televizijskog programa, sa dominantnim mestom
direktnog prenosa, samo podvlače sposobnost televizije, koju nijedan drugi masmedij nema, da nam u
realnom vremenu i asinhrono, posreduje spektakularno interpretiranu, dakle alternativnu stvarnost.
Fluidni psihički procesi identifikacije sa ličnostima koje defiluju televizijskim ekranom i projekcije
sopstvenih potreba, želja, nadanja u spektakularnu televizijsku stvarnost, omogućavaju medijskom
Levijatanu – televiziji, da ljude na svim kontinentima, depersonalizovane pojedince u masovnoj
televizijskoj publici, oblikuje preovlađujućim vrednosnim sistemima i uramljuje u dominantne kulturne
obrasce. Više nego drugi mediji masovnog komuniciranja – dominantnošću u privatnom životu,
ispunjenošću velikog dela slobodnog vremena njome, simboličkom punoćom poruka, strukturom
televizijskog spektakla i televizijskog programa, zarobljenom pažnjom i izolovanošću čoveka –
pojedinca u trenucima recepcije – televizija utiče na individualni i socijalni život i ponašanje ljudi.

Tako velika komunikaciona moć i društveni značaj televizije ne izvire samo iz strukture
televizijskog programa i njegovog semantičkog bogatstva, već i iz komunikacione situacije
(komunikacioni centar – medij – masa depersonalizovanih pojedinaca) koja je svojstvena svim
medijima masovnog komuniciranja, ali čija je neravnoteža, nerecipročnost i nedemokratičnost
potencirana osobinama televizijskog medija. U njihovoj sprezi i simultanom delovanju krije se
zabrinjavajuća mogućnost manipulacije televizijom, koja u etatističkom (partokratskom, oligarhijskom)
i komercijalnom modelu organizovanja komunikacionih centara postaje stožer ‘industrije svesti’. Ne
zaboravljajući ni u jednom trenutku informativnu i edukativnu funkciju televizije, za ovaj masmedij,
zbog njegove superiornosti u masovnom komuniciranju, sa empirijski potvrđenom sigurnošću, može se
reći da je od trenutka zauzimanja centralnog mesta u privatnom životu ljudi postao i ostao predmet
političke i/ili komercijalne (zlo)upotrebe.

9
 Literatura

1. Komuniciranje, mediji i društvo/ Miroljub Radojković, Mirko Miletić. – 2. izd. – Novi Sad :
Stylos, 2006

2. Sociologija / Entoni Gidens ; – Beograd : Ekonomski fakultet, 2007

Prevod dela: Sociology / Anthony Giddens, (Fourth edition), Polity Press, Cambridge, 2001

3. http://www.roditeljportal.com/clanak/stampa/uticaj-tv-na-deciji-mozak.pdf

4. http://www.stetoskop.info/Uticaj-televizije-na-musko-zenske-odnose-3837-s9-content.htm?
b6

10