Формат 24 х 21 цм

25.000 к.

ЖИВОЈИН М. ПЕРИЋ
ЖИВОТ И ДЕЛО
Изложба поводом 150 година од рођења

Приредио
проф. др Јовица Тркуља

Београд

2018

1
 ЖИВОЈИН М. ПЕРИЋ – ЖИВОТ И ДЕЛO
Изложба поводом 150 година од рођења
_________________________________________________

Издавачи
Правни факултет Универзитета у Београду
Библиотека „Влада Аксентијевић“, Обреновац

За издаваче
проф. др Зоран Мирковић, декан
Ивана Јаношевић, директор

Уредник
проф. др Вук Радовић

Аутор изложбе и каталога

проф. др Јовица Тркуља

Рецензенти
проф. др Зоран Мирковић
проф. др Марко Ђурђевић

Лектура и коректура
Весна Смиљанић Рангелов

Дизајн изложбе и каталога

Досије студио

Припрема за штампу и штампа

Досије студио

Тираж
500

ISBN 978-86-????-???-? (ПФУБ)

ISBN 978-86-????-???-? (БО)

© Правни факултет Универзитета у Београду, 2018

2
 1. Основни биографски подаци о Живојину М. Перићу*

1. Живојин М. Перић је рођен 3/16. јануара 1868. године у

Стублинама код Обреновца у задружној сељачкој породици. Његови
преци су се половином 18. века доселили из западне Србије у
Посавотамнаву и настанили у плодном и питомом селу Стублине.
Живојинов отац Милисав је био земљорадник, а мајка Пелагија
домаћица. По подацима из књиге рођених грабовачке Цркве Светог
Николаја , Живојин је крштен 29. децембра 1868. године.
Захваљујући разумевању и подршци породичне заједнице
Перића која је рано открила бистрину и надареност младог
Живојина, његово школовање се одвијало редовно, по тада
највишим стандардима. Основну школу је завршио у
Стублинама. Након тога, 1879. године уписао је гимназију, коју је
учио у Обреновцу и Ваљеву, да би школовање наставио у Првој
београдској гимназији.. Живојин је завршио гимназију 1887.
године са одличним успехом. Почетком 1888. породица га шаље
у Француску на усавршавање француског језика. Студирао је у
Паризу без икакве државне помоћи.
Студије је започео у јесен 1888. године на париском
Правном факултету. За три године завршио је Правни факултет на
Сорбони са одличним успехом. Одбио је понуду да остане у
Француској и 1892. године вратио се у Србију.
По доласку у Београд отпочео је чиновничку каријеру..
Перић се прво 31. јануара 1893. године запослио као писар IV
класе у Министарству финансија. Потом је радио у Првостепеном
суду у Београду, Шапцу и Пожаревду и краће време у
Министарству правде.
Септембра 1895. се оженио Маријом, ћерком Милице и
Никодима Петровића, свештеника, професора Православног
богословског факултета и уредника часописа Православље.
Живели су у кући Маријиног брата Михаила Петровића, Мике
Аласа, на Косанчићевом венцу.

*
Скраћена верзија текста који је аутор ојбавио у књизи Добрило Аранитовић и
Јовица Тркуља, Библиографија Жиовјина М. Перића са хронологијом живота и
рада, Библиотека „Влада Аксентијевић“ Обреновац и Правни факултет
Универзитета у Београду, Београд, 2018, стр. 11-30, и 293-320.
3
 Почетком 1898. године изабран за ванредног професора на
Правном факултету Велике школе у Београду за предмете
Грађански судски поступак и Међународно приватно право.
Током раздобља 1894–1899. године Перић је сарађивао са
бројним листовима и часописима који су тада излазили у Србији
– Србија, Видело, Ред, Српски преглед и Бранич. Сâм је основао и
уређивао Недељни преглед.
За редовног професора изабран је 1. априла 1901. године.
Предлог за избор су потписали професори Миленко Bеснић и
Слободан Јовановић. Почетком марта 1905. изабран је за редовног
професора Универзитета у Београду на предмету Грађанско
право. Приступно предавање је одржао на Правном факултету на
тему „О судској независности“.
За време своје професорске каријере на београдском Правном
факултету (1898–1938) Перић је вршио знатан утицај на
образовање правникâ у Србији. Био је изврстан стручњак,
истински ерудита и веома плодан писац.

2. Перић се бавио готово свим дисциплинама које обухвата

широка област приватног права. Најзначајније радове је написао
у области грађанског материјалног права, облигационог,
ствâрног, наследног, о судском поступку, о сведоцима и другим
доказним средствима, о извршном поступку. Поред тога, значајне
студије је објавио и у области међународног приватног права
(нарочито о сукобу закона) и задружног права.
Познато је да је у периоду од средине 19. до средине 20.
века београдска цивилистика била тесно повезана и под великим
утицајем главних европских школа у праву. У Перићевом случају
тај утицај никако није био механички и епигонски. У време
његовог интелектуалног стасавања, биле су већ формиране
доминантне европске правне школе (јуснатурализам, егзегетска
школа, пандектистика, законски позитивизам, историјска правна
школа), а тек су се рађале нове школе (појмовна јуриспруденција,
еволуционистичка школа, покрет слободног права, циљна,
интересна и јуриспруденција вредновања).
Перић је настојао да критички превлада тада популарну
егзегетичку и еволуционистичку школу, те да на релативно
оригиналан начин обједини елементе позитивизма, појмовне
јуриспруденције и социологије. При томе је остајао доследан
4
свом легализму и пацифизму. Јер његова друштвена филозофија
испуњена је хришћанском идеологијом и идејама о једнакости
људи, и то не само правној и политичкој него и социјалној и
економској.
Своје погледе на теорију приватног права Перић је изложио у
бројним студијама, које нису систематски повезане. Упркос томе,
из њих се може реконструисати његов општи став према
проблемима теорије приватног права. Тај став се испољио у
његовој дистанци према тада доминантним правним школама,
првенствено у његовој критици Еволуционистичке теорије
приватног права. При томе, Перић је „задржао свој став
позитивисте, односно формалисте, уз поштовање текста таквог
какав је, и не допушта његову еволуцију и прилагођавање новим
приликама, али, уз то, респектује и тежње новатора с њиховим
социолошким настојањем за нове друштвене вредности“
(Божидар С. Марковић). Био је доследни легалиста и цео живот
се борио за правну државу и владавину права. Реч „закон“
најчешће је писао великим почетним словом, чиме му је
исказивао поштовање.
Иако је Перићево средишње научно интересовање усмерено
на приватно право, схваћено у најширем смислу речи, тематика
његових радова је далеко шира. Овај врсни цивилиста био је
истовремено и правни филозоф, о чему нарочито сведочи његова
расправа Један поглед на еволуционистичку правну школу, која је
писана са становишта хришћанске етике. У области јавног права
он је исто тако знатан писац као и у области приватног права. Као
јавноправни писац највише се бавио питањима из уставног права,
међународног јавног права и политичког система.
Из уставног права обрађивао је теме организације власти,
посебно питања врховних органа власти, владаочеве власти,
дводомног система и улоге сената, судске независности, границе
судске власти и др. Посебан одјек у стручној и широј јавности
имале су почетком 20. века његове расправе о бикамерализму,
дводомном систему, као и залагање за увођење сената по Уставу
Краљевине Србије из 1903. године.
Изузетно су занимљиве и Перићеве расправе из међународног
јавног права – о међународном правном поретку, о могућностима
успостављања новог европског поретка заснованог на принципу
националних држава, о идеји заједничке европске државе и сличним
темама. У овој области њега су посебно интересовала питања која су

5
се у изоштреном облику нашла на дневном реду после Првог светског
рата: питање балканског, европског и ширег међународног уређења
са становишта интереса трајног мира и равноправности народâ.
Неки његови радови из међународног права били су визионарски, па
су и данас актуелни: Европски државни савез (1929), Равнотежа
сила или Европска савезна држава (1939), Црна Гора у Југословенској
федерацији (1940).
Мање је познато да је поље рада Живојина М. Перића захватало и
политику. По сведочењу његових савременика, овај некадашњи
народни посланик никада није престајао да се интересује за политику,
тако да не изненађује низ његових студија и расправа о политичким
проблемима који су се дотицали уставноправних питања и тема из
партијско-политичког живота и међународне политике. Додуше,
Перић је, по умесном запажању Слободана Јовановића, „ту дао много
мањи број радова него у области приватног права, али у накнаду за
то ту је имао много више прилике да обелодани једну своју
драгоцену особину, а то је кураж свога мишљења“. Одважност да се
каже своје мишљење о најсложенијим и најделикатнијим
политичким питањима, широка ерудиција, оригиналност и
принципијелност битне су одлике Перићевих политичких расправа.
У средишту његових политиколошких расправа налазила су се
питања: подела власти, правна држава, парламентаризам, политичке
партије и демократија, улога монарха у Краљевини Србији,
официрски преврат и краљеубиство у Србији 1903, државно уређење
Краљевине СХС (Југославије) и слична проблематика.
Перић је писао о спорним темама и питањима: о религији,
Христовом учењу, заклетви у приватноправним споровима, миру и
законитости, положају жене, школама у праву, времену као елементу
права, животном простору, просветном законодавству, језику у
законима, односу Србије према великим силама, положају Црне Горе
у заједничкој држави и другим друштвеним дилемама.
Савремени аналитичари његовог дела слажу се да је „реч не
само о правнику цивилисти, већ о правнику енциклопедисти“,
„оличењу оног – данас, у време уске специјализације, готово забо-
рављеног и одбаченог – типа правника као човека широког (не само
правничког) хоризонта“ (Данило Баста). Перић је био човек обилног
дара. Он није писац једне књиге и једне тезе. Напротив, творац је
разноврсног и богатог дела српске правне науке и филозофије. О
томе сведоче његови бројни радови који, далеко надилазећи област
приватног права, прелазе у друге области друштвене науке и

6
филозофије.
Његов опус садржи преко хиљаду одредница (40 монографија,
230 сепаратних отисака, махом на страним језицима, преко 700
чланака, расправа, приказа, предговора и поговора), од којих су
најзначајније оне из области приватног права. Као примери сјајне
правне казуистике нарочито се истичу његове расправе Задружно
право по Грађанском законику Краљевине Србије (1920) и О уговору
о продаји и куповини, 1–3 (1920, 1921). Поред тога, његова позната
дела су: Границе судске власти (1899), О попису за извршење одлука
судских (1901), Један поглед на еволуционистичку правну школу
(1907), Политичке студије (1908), Грађански судски поступак
(коаутор, 1912), Приватно право (1912), О језику у законима (1915),
Принципи стечених права (1920), Специјални део Грађанског пра-
ва, књ. 1–4 (1920–1924), О школама у праву (1921), Сукоб закона у
међународном приватном праву (1926), Грађанско право (1927), и
др. Иако је био привржен егзегетском методу тумачења законских
текстова, обилато је користио и друге методе истраживања и
тумачења права.

3 .
Живојин М. Перић је располагао огромном енергијом и
великим амбицијама. Он је утемељивач грађанског права и других
дисциплина приватног права не само на Правном факултету
Универзитета у Београду него и на простору некадашње
југословенске државе, а таквим га сматрају и колеге са тамошњих
правних факултета. По неподељеном мишљењу, он спада у сâм врх
српске и југословенске правне науке. Један је од њених највећих
цивилиста.
Изабран на предмету Грађанско право за редовног професора
1905. године, Перић је започео вишедеценијски рад на развоју тога
предмета, постављеног у оквирима најбоље француске и немачке
правне традиције с краја 19. и почетка 20. века. Темељи српске
цивилистике су у то време били постављени захваљујући радовима
водећих српских правника који су школовани најпре на немачким, а
потом на француским традицијама. Реч је, пре свега, о Јовану
Филиповићу (1819–1876), Јовану Стерији Поповићу (1806–1856),
Димитрију Матићу (1821–1884), Рајку Лешјанину (1825–1872),
Николи Крстићу (1829–1902), Глигорију Гиги Гершићу (1842–1918) и
Андри Ђорђевићу (1854–1914), који су исписивали значајне странице
теорије и догматике грађанског права. У то време, у Србији је
институционални оквир у којем се одвијао настанак и развој
7
грађанскоправне науке најпре било Православно одељење Лицеја у
Крагујевцу, а потом од 1841. године Правно одељење Лицеја у
Београду.
У почетку су странице из цивилистике биле узгредне, на
претежно правнофилозофским и правнотеоријским страницама
Филиповића, Стерије и Матића. Касније, у уџбеницима и
монографским студијама из цивилистике, крајем 19. и почетком 20.
века, главни део заузимале су теорија и догматика грађанског права.
Међутим, водећи српски цивилисти су готово стално и у 20. веку
обрађивали и основна правнотеоријска и правнофилозофска питања.
Живојин Перић се формирао и деловао на овом генералном
тренду развоја српске цивилистике, као њен најрепрезентативнији
изданак. Његовим наставно-научним радом на београдском Правном
факултету, створен је основ за уобличавање и развој грађанског
права као научно-наставне дисциплине и као гране права по
највишим стандардима тада водећих држава и правних система у
свету. Штaвише, у својим предавањима на београдском Правном
факултету изложио је и систем српског грађанског права који је
објављен као рукопис. Он је, такође, пратио и развој нових научних
дисциплина у областима приватног права и одлучујуће допринео
утемељењу београдске школе цивилног права. Под његовим
утицајем формирани су најзначајнији представници те школе:
Живан Спасојевић (1876–1938), Лазар Марковић (1882–1955),
Михаило Константиновић (1897–1982), Милан Бартош (1901–1974),
Божидар С. Марковић (1903–2002).
Перић је имао велики углед као наставник и педагог. Његови
студенти и сарадници су га ценили као изванредног предавача, који је
уживао високу репутацију захваљујући свом достојанственом
наступу и коректности. Као предавач „он је био нарочито добар на
докторском курсу, кад је требало једну специјалну материју што
дубље и што свестраније обрадити: ту је његово исцрпљавање свих
логичних могућности ишло до виртуозности“ (Слободан
Јовановић).
Као гостујући професор, предавао је на водећим европским
универзитетима. Учествовао је са рефератима на већем броју
међународних научних скупова. Ретко је ко од наших правника
уживао толики углед у иностранству као Живојин М. Перић и тешко
да ће се неко ускоро приближити његовом реномеу. Славу наше
науке пронео је светом. Радови су му превођени и објављивани на
француском, немачком, италијанском, енглеском, чешком,

8
 румунском и јапанском језику.
Био је главни и одговорни уредник часописа Недељни преглед, а
деценијама је сарађивао са угледним часописима: Архив за правне и
друштвене науке, Mjesečnik, Правна мисао, Бранич, Мисао, Пра-
восуђе, Правни зборник, Зета, Преглед, Ekonomist, Српски књижевни
гласник, Dejanje, Mélanges Streit, Athènes, Voix des Peuples.
Признање за научни допринос уопште, као и за напоре у
конституисању грађанског права као научне дисциплине на
југословенском подручју, одато је професору Перићу и тиме што је
био председник Удружења за приватно право, дописни члан
Међународног друштва за социологију, члан Српске краљевске
академије и многих престижних научних друштава у Француској,
Немачкој и Енглеској. Као признање за допринос науци упоредног
права додељен му је 1933. године почасни докторат наука Правног
факултета у Лиону.
Мада је створио огромно дело, проф. Перић је био изузетно
скроман. Сматрао је да је скромност велика врлина. За себе је
говорио да представља „маленкост која не заслужује пажњу“ и да
његово дело не треба прецењивати, јер „свачији рад треба оставити
историји на оцену“. Говорио је: „Ја најбоље знам колико вредим,
односно колико не вредим.“

4. Откада је дошао на Правни факултет у Београду, 1898.

године, па до краја своје универзитетске каријере, проф. Перић се
старао о његовој добробити и будућности. Бринуо се о наставним
плановима, младим, талентованим студентима и њиховом
усавршавању. Залагао се да се на важним универзитетским
положајима нађу најбољи и најспособнији људи. У тешком ратном
периоду од балканских ратова до 1919. године, вршио је функцију
декана у више мандата: 1908/09, 1912/13, 1913/14, 1914/1919. и у
пуном смислу речи био је човек школе на којој је предавао, до
крајности предан њеним интересима.
На другој страни, Перић није одолео зову политике и
политичког ангажовања. По угледу на бројне српске интелектуалце,
научнике и професоре свог времена, и он се политички ангажовао и
укључио у политичке борбе. По повратку из Париза 1892. године
активно је учествовао у политичком животу Србије неколико
наредних деценија. У трагању за властитом политичком
идеологијом и стратегијом, млади Перић се ослањао на идеје
9
конзервативизма.
Иако се формирао на француској традицији и био париски
студент, он је био присталица проаустријске спољне политике
Србије. Активно је радио на споразуму Напредне и Радикалне
странке 1901, као основе за доношење Устава из 1903. Године 1906.
Перић је изабран у Главни одбор обновљене Напредне странке, на
чијем челу је био Стојан Новаковић. Тада је почела његова активна
политичка каријера. Две године касније изабран је за народног
посланика за шабачки округ и током четири наредне године активно
је учествовао у раду Народне скупштине. У то време почеће његов
разлаз с напредњацима. То ће резултовати формирањем Српске
конзервативне странке, коју је основао мањи број напредњака под
вођством проф. Перића, јануара 1914. године. Кључни моменат у
стратегији ове странке чини дистанцирање у односу на Русију и
дефинисање нове спољнополитичке оријентације, ослоњене на
Аустроугарску и Немачку.
У току Првог светског рата, у лето 1915. године, Перић се
залагао за прикључење Србије Аустроугарској, тако да настане нова
држава Аустро-Србијо-Угарска, са три равноправна члана. Разуме
се, овакви политички ставови наишли су на општу осуду Перића као
германофила. У условима када је Аустроугарска у периоду 1914–
1918. године окупирала Србију и чинила зверства и ратне злочине,
Перић је жигосан као издајник српског народа.
Будући да су након Првог светског рата срушени и нестали
политички идеали за које се Перић залагао, он се повукао из
партијско-политичког живота и посветио се академском раду и
стваралаштву. Ипак, током целог међуратног раздобља наставио је
са писањем ангажованих правно-политичких расправа о круцијалним
питањима тадашње југословенске државе – о уставном устројству те
државе и проблему етничких и конфесионалних односа у њој. У
тим расправама он је износио своје виђење и концепт решења
југословенског и европског питања у драматичним и судбоносним
годинама у којима су се нашле Краљевина Југославија, Европа и
Друштво народа.
Када се повукао из политике, у периоду 1920–1938. године,
првенствено се посветио научном и педагошком раду. У том пери-
оду, који се сматра златним добом Правног факултета у Београду,
проф. Перић је вршио научну и просветитељску мисију у Србији у
најширем смислу те речи. Заједно са својим колегама – корифејима
Правног факултета у Београду: Слободаном Јовановићем, Томом

10
Живановићем и Ђорђем Тасићем – Живојин М. Перић је својим
принципијелним и свестраним ангажманом допринео афирмацији
српске правне науке у Европи и свету.
Године 1938. проф. Перић је окончао своју плодну
универзитетску каријеру. Одлуком Савета Правног факултета у
Београду отишао је у пензију, уз највеће почасти. Тим поводом
часопис Архив за правне и друштвене науке посветио је посебан број
проф. Перићу. Прилоге о њему објавили су и часописи Правосуђе и
Правна мисао и подгорички Правни зборник. У часопису Правосуђу
је записано да је Перић „шампион српске јуристике“, „наш
најплоднији правни писац“ и „најкрупнија фигура правништва
словенског југа“.
Професор Перић је проглашен за почасног доктора Правног
факултета у Београду и носилац је следећих одликовања: Ордена
Светог Саве V и III реда, Ордена књаза Данила Првог трећег степена,
Медаље за успомену четрдесетогодишњице велике Светоандрејске
скупштине и признања заслуга стечених за Дом Обреновића и Ме-
даље I степена румунског Министарства трговине и индустрије.

5. За време Другог светског рата и немачке окупације Србије

од 1941. до 1944. године, Живојин М. Перић је био у Београду.
Прихватио је позив генерала Милана Недића да као правни стручњак
сарађује у његовој влади. Прво је маја 1941. године одлуком
министра просвете и вера постављен за члана Законодавног савета,
да би наредне две године, од 25. јула 1941. до 23. јуна 1943. године,
био председник Савета. У то време је своје текстове објављивао у
часописима Зета и Преглед. У листу Српски народ објавио је чланак
„Српски конзервативизам“.
Маја 1943. године именован је за председника Одбора за
проучавање питања језика у законима и Одбора за утврђивање
правне терминологије, основаних при Министарству просвете и
вера у оквиру пројекта формирања „Српског културног плана“. Ови
одбори су радили до 15. јануара 1944. године. Остало је забележено
да је Перић септембра 1943. године одржао предавање „Сврхе и
средства“ у Месној организацији „Збор“ у Београду. Последњи јавни
наступ у Београду имао је 10. јануара 1944. године, када је одржао
предавање на тему „Религиозни елементи у Српском грађанском
законику“, поводом стогодишњице његовог доношења.
Априла 1944. године напустио је Србију и отишао у
Оберурнен (Швајцарска) код ћерке и зета, где је живео повучено у
кругу своје породице. Потпуно се повукао из јавног живота. Са
11
дистанце је пратио збивања у комунистичкој Југославији и до краја
живота задржао критички однос према њеном правном и
политичком систему.
Живојин М. Перић је преминуо 12. септембра 1953. у 86.
години живота. Сахрањен је у граду Оберурнену, у кантону Гларусу,
далеко од завичаја. Сахрањен је као почасни грађанин Швајцарске.
Сахрани су присуствовали еминентни представници тадашње
Европе. Од њега се бираним речима опростио Слободан Јовановић у
некрологу који је објавио у листу Порука у Лондону, бр. 16/1953.
Почетком 1954. године професор Милан Бартош објавио је веома
садржајан и информативан некролог о Живојину М. Перићу у
часопису Анали Правног факултета у Београду.

6. - У првим деценијама после Другог светског рата Живојин

Перић и његово дело скоро су потпуно игнорисани. Овај корифеј
Правног факултета гурнут је у заборав, а његове бројне књиге,
студије, чланци, прикази и белешке остали су скрајнути по јавним
библиотекама и препуштени забораву.
Тек ће средином 1980-их година почети озбиљнија рецепција
дела Живојина Перића. Томе су посебно допринели поједини
професори београдског Правног факултета: Божидар С. Марковић,
Слободан Перовић , Данило Баста, Љубица Кандић, Миодраг Орлић ,
Олга Поповић Обрадовић и Драгољуб Поповић. Захваљујући њиховим
радовима делимично је исправљена велика неправда према Живојину
М. Перићу и његовом делу. Они су указали на плодан и разноврстан
опус Живојина М. Перића из области приватног и јавног права,
филозофије права и политикологије. Ти радови су бацили нарочиту
светлост на његову личност и показали да његово дело представља
један од највећих домета у српској правној науци и умногоме се
приближава светским правним врхунцима прве половине 20. века.
Упркос томе, личност и дело Живојина М. Перића остали су
прекривени велом заборава и олаких дисквалификација. Отуда
велика контроверза о њему. Неки су у Перићу видели страно тело у
српској култури; осуђивали су га као отпадника и издајника нације.
На другој страни су многи који верују да је његова стваралачка
величина неспорна, правна мисао жива, морална снага неупоредива.
Из тих разлога сматрамо да је време када се обележава 150-годишњица
његовог рођења најбољи тренутак да се та неправда покуша
ублажити. То је прилика да се Живојин М. Перић и његово дело
напокон врате у своје завичајно окриље.

12
 2. Изложба поводом 150 година од рођења

Изложба „Живојин М. Перић – живот и дело“, настала

поводом обележавања 150 година од његовог рођења, има циљ да
подсети на обимно и разноврсно дело које је он оставио. Будући да
су Перићево дело и улога у јавном животу Србије били
неправедно зaпостављени, учињен је напор да се прикажу области
у којима је он деловао, резултати које је остварио и дубоки траг
који је оставио у српској правној науци и академској заједници. У
првом реду су Перићеви изузетно цењени и значајни радови из
области правне науке, теорије и филозофије права, на основу којих
је он заузео високо место у српској култури. Међутим, ту су и
Перићеви радови који сведоче о његовом учешћу у политици,
академском животу, педагошком и законодавном раду, на основу
којих је он стекао углед „правног горостаса словенског југа“.
Изложба настоји да одреди и сагледа оне феномене и
карактеристичне периоде у Перићевом животу и опусу, који су га
афирмисали као личност која је пресудно утицала на правце
развоја правне науке у Србији. Њен циљ је да подстакне
значајнију и озбиљнију рецепцију и проучавање његовог живота
и дела.
На двадесет четири плаката урађена у дигиталној штампи,
на основу доступне грађе тематски су представљени: детињство,
младост и школовање, универзетска каријера, просветитељска
мисија и друштвени ангажман Живојина М. Перића. Посебно су
презентирана његова дела и делатност на Правном факултету у
Београду, као и део приватне и јавне кореспонденције.
Већина релевантних докумената и сликовних прилога
добијена је од породице Живојина М. Перића, Архива Србије,
Библиотеке Правног факултета Универзитета у Београду, Архива
САНУ, Историјског архива Београда и библиотеке „Влада
Аксентијевић“ у Обреновцу, Цркве Покрова Пресвете Богородице
у Стублинама и Основне школе „Живојин М. Перић“ у
Стублинама.

13