Џемс Метју Бари

Петар Пан
и Венди

За девојчицу и дечаке
по одобрењу писца препричала

Меј Бајрон
Џејмс Метју Бари
ПЕТАР ПАН И ВЕНДИ

за децу од 8 - 12 година

Наслов оригинала:
J.M.Barrie
PETER PAN AND WENDY

С енглеског превео:
Александар В. Стефановић

Илустровала:
Биљана Миросављевић

obrada: Nela, Lena

www.balkandownload.org
 Глава I

Породица из куће број четрнаест

Била једном једна девојчица која је имала две године. Звала се

Венди Мојра Анђела Дарлинг, али сви су је скраћено звали Венди.
Једнога дана, док се играла у врту, отрчала је мајци са букетићем
цвећа које беше набрала. И сама је личила на цвет и изгледала је тако
лепо да је госпођа Дарлинг рекла:
– Ох, када би заувек остала таква!
Онда је Венди почела да увиђа како нико не остаје у другој години
до краја живота. У ствари, друга година је почетак краја. Крај је кад
човек постане одрастао. Кад једном навршите двадесет једну годину,
или приближно толико, никада више нећете моћи да поново будете
мали. Али, госпођа Дарлинг то није рекла Венди. Од друге до
двадесет прве године биће довољно времена да и сама то открије.
Госпођа Дарлинг је била дивна. Она је била од оних мајки какве се
само пожелети могу: слатка као мед, са благим очима и устима налик
на пољубац. Уста су јој постала таква због тога што је веома често
љубила своју децу. Имала их је троје: Венди, Џона и Мајкла. Госпођа
Дардинг није знала кога од њих највише воли. Сви су били прилично
добри, али је Венди била најбоља, зато што се трудила, колико год је
могла, да подражава своју мајку. Наравно, то није било лако, али она
се ипак трудила.
Ово троје малих Дарлингових имало је врло лепу дечју собицу, са
многим играчкама и књигама са сликама; имали су такође и дечју
спаваћу собу са три креветића. А имали су и најнеобичнију дадиљу.
Звала се Нана, као и друге дадиље, али је то, у ствари, био један
велики њуфаундлендски пас. Нана је спавала у дечјој соби, и тако је
све време могла да пази на децу. Била је уредна и пажљива, и све је
морало да буде у најбољем реду. Али, кад би се деца играла, Нана је
била сјајна и придружила би им се у најразузданијем ђипању.
Заправо, она је представљала право благо: купала је и облачила децу
и старала се да на време устану или оду на спавање. Кажем вам, она
није подносила никакве лудорије! Давала им је лекове кад би
устребало, мењала кецељице кад би их баш много запрљали и сваког
дана их је одводила у забавиште и враћала кући, носећи при том
кишобран, ако би јој се само учинило да ће падати киша.
Једина особа у кући број четрнаест (то је била кућа Дарлингових)
која није баш марила за Нану, био је господин Дарлинг – Вендин,
Џонов и Мајклов отац. Он је био врло осетљив на то шта мисле
суседи; а осећао је да њима мора изгледати веома чудно што неко
држи пса као дадиљу. Стога Нани никада није било дозвољено да се
појави у салону, а кад би дошли суседи, она је остајала затворена у
дечјој соби све док јој мала, сићушна служавка Лиза не би отворила
врата. Сви су знали да господин Дарлинг није са Наном у највећој
љубави, али су се сви правили да то не опажају. Штета што је он био
толико против ње.
Међутим, дечје мисли су биле заокупљене другим стварима. Кад би
се вратили из забавишта, а још није било време за вечерње скакање и
игру, они су једно другом причали о Земљи Недођији. А о томе је
могло сатима да се прича.
Земља Недођија је једно ко бајаги острво, пуно дивних места и
занимљивих житеља. Веома је тешко описати његов изглед, јер се
такво острво мења из дана у дан, већ према томе какво желите да
буде. Оно цело може да буде насељено вилама, патуљцима и
вилењацима; може да има дивове, који живе у зачараним дворцима, и
краљевиће (обавезно најмлађег од тројице браће) који иду да их
нападну. Или, пак, може да има разбојничку пећину и трошну колибу
у којој вештица чара. Тамо се, такође, могу налазити гусари, затим
лађе свих врста (за нешто тако острво је веома корисно), па коралних
спрудова и подземних река. У Земљи Недођији нема краја чудесима.
Најчудеснији од свих је ипак Петар Пан.
Госпођа Дарлинг је сада мање-више знала за Земљу Недођију. Кад
је била мала, она је, по свој прилици, имала неко своје ко бајаги
острво, препуно цвећа, пољубаца и вила. Како је од тада прошло
много времена, она је то заборавила. Ипак, волела је да чује све што
су деца имала да јој кажу. Међутим, нешто ју је узнемиравало: било
је то име Петра Пана, Венди је највише причала о њему; али, с
времена на време, спомињали су га и Џон и Мајкл. Кад је госпођа
Дарлинг питала: „Али, ко је тај Петар Пан?“ – нико није умео да јој
објасни. Само је Венди рекла да он није одрасла особа, већ је управо
њеног раста. Венди је сад било око девет година. Госпођа Дарлинг је
мислила да је то можда неки дечак из забавишта.
Али, једнога дана, Венди јој је испричала како Петар понекад
долази ноћу и седи на ивици њеног кревета, свирајући на фрулици.
Ниједан дечак из забавишта то не би радио. Осим тога, не би могао
да неопажен уђе у кућу.
Стога је госпођа Дарлинг рекла да Венди прича глупости. Нико не
би могао ноћу тек тако да уђе у кућу.
Венди је одговорила да то нису глупости; Петар је улазио кроз
прозор. Она рече:
– Видела си данас оно необично лишће на поду поред прозора? Шта
мислиш, откуд оно тамо?
Госпођа Дарлинг је стварно била покупила некакво чудно и
непознато лишће. Она рече:
– Какве везе има лишће са Петром Паном?
– Спало је с његових ципела – рече Венди. – Неваљалац један, неће
да обрише ципеле. Никад то не ради.
– Зашто ми досад ниси причала о томе? – упита је мајка.
– Ваљда сам заборавила – рече Венди.
Госпођа Дарлинг се осећала веома нелагодно. Претражила је целу
дечју собу да види није ли се тај неваљалац гдегод сакрио. Питала је
господина Дарлинга да ли је икада чуо за особу која се зове Петар
Пан. Али он је одговорио:
– Ох, драга моја! То је некаква бесмислица којом Нана деци пуни
главе. Шта друго и можеш да очекујеш кад имаш пса – дадиљу?
Она је намеравала да му покаже лишће, али кад је мало размислила,
одустала је од тога.
Следеће вечери госпођа Дарлинг је седела поред ватре у дечјој
спаваћој соби и шила. Нана је била изишла, па је она сама окупала
децу и ставила их да спавају, Док им је певала, деца су полако тонула
у сан. Била је упалила њихове три ноћне светшвке и све је било тихо,
како само може бити. Убрзо је завладао мир, те је и њу обхрвао сан.
Наједанпут, прозор на дечјој спаваћој соби се нагло сам отвори и
један диван дечак се обрете унутра. Био је обучен у разнобојно
лишће. Кад је видео у соби одраслу особу, веома се узнемирио.
Тргнувши се из сна, госпођа Дарлинг је одмах схватила – мада не
могу да кажем како – да то мора бити Петар Пан.
 Глава II

Како је господин Дарлинг престао да воли Нану

Госпођа Дарлинг узвикну од изненађења; у том тренутку врата се

отворише и Нана уђе у собу. Кад виде дечака, она зарежа и баци се
према њему. Није га ухватила, јер је искочио кроз прозор пре него
што је стигла до њега. Али, ухватила је његову сенку и у устима је
донела госпођи Дарлинг. Била је то сасвим обична сенка; могла је
припадати било ком дечаку.
Госпођа Дарлинг ју је пажљиво умотала и ставила у фиоку. Никад
још није била толико узбуђена. А знала је да ће господин Дарлинг
ако му исприча шта је видела, рећи како је све то због тога што им је
дадиља пас. А Нана је све чинила што је најбоље знала и умела.
Ништа се више није догодило све до поткрај седмице. Био је петак
увече. Господин и госпођа Дарлинг су се облачили да иду на неки
пријем, а Нана је спремала децу за спавање. Као и обично почела је
са Мајклом. Сипала је воду у његову кадицу, узела пешкир у зубе и
ставила Мајкла на леђа да га однесе; али Мајкл је био љут што не
може још да седи. Викао је, ударао ногама и говорио како неће на
спавање.
– Нећу, нећу! – викао је. – И не волим те више, Нано!
Госпођа Дарлинг је изгледала тако лепо, да се Мајкл одједном
умирио. Сва је била у белом. Имала је огрлицу коју је добила од
господина Дарлинга и наруквицу коју јој је Венди позајмила. Венди
је размишљала како је дивно имати наруквицу толико лепу да
пристаје и једној овако милој госпи. Госпођа Дарлинг је истовремено
личила и на осмех и на пољубац и на цвет.
Венди и Џон су се играли, представљајући Оца и Мајку. Баш им се
ко бајаги била родила беба и толику су били срећни. Мајкл није
могао да се игра, јер се налазио у кадици. Осећао се страшно
усамљеним док су га сапуњали и трљали сунђером – о, не можете ни
да замислите како је Нана то с уживањем радила! – баш у време кад
се други забављају. Мајкл скочи из воде и још није био ни упола сув,
а већ се грлио са госпођом Дарлинг. Неке мајке би се устезале да
загрле мокро дете. Али госпођа Дарлинг је била толико мила и добра.
У том тренутку врата се бучно отворише и с треском затворише.
Наравно, не сама од себе; то је господин Дарлинг силовито бануо
унутра, разгоропађен и гневан. Господин Дарлинг је био добар човек,
али, што се каже, напрасит. То значи – расположење му је било час
врло добро, час врло лоше, и све тако наизменично. То је често било
прилично незгодно, јер се тако изненадно мењао. Овога пута лоше
расположење га је обузело уједном трену. Господин Дарлинг је
покушавао да завеже кравату за пријем, а она није хтела да се веже.
Кравате су често такве, поготову ако знају да се журите.
– У чему је ствар, татице? – упита госпођа Дарлинг.
– У томе! – јекну господин Дарлинг, а очи му скоро искочише из
главе. – Зашто ова кравата може сасвим лепо да се веже око рама на
кревету, а око мог врата никако! Покушао сам двадесет пута, али она,
једнос гавно, неће да слуша.
– Драги мој! – рече госпођа Дарлинг. Деца су покушала да изразом
лица покажу колико им је жао, али господин Дарлинг није на то
обратио пажњу. Он се још више разгневио и наставио да гунђа како
ће сада сви они поумирати од глади. Јер, викао је, он неће ићи на
пријем док му кравата не буде прописно везана око врата; а ако не
оде на тај пријем, никада више неће моћи отићи у своју канцеларију.
А у том случају, никада више неће зарадити новац, те ће и он, и
госпођа Дарлинг и деца постати сироти бескућници и просјаци. И то
све због једне кравате!
– Дај да ја покушам, драги – рече госпођа Дарлинг, гугутавим
гласом. И она му завеза кравату сасвим мирно и лако. Следећег
тренутка је господин Дарлинг, изванредно расположен, поскакивао
по соби са Мајклом на леђима. Његова краткотрајна мрзовоља је
прошла – до следећег пута.
Сви су играли, скакали и одушевљено цичали, кад Нана (која им се
обично придруживала при таквим разузданим весељима) журно уђе у
собу. И док се вртела тамо-амо, случајно се судари са господином
Дарлингом те мноштво њених дугих длака остаде на његовим лепим,
новим панталонама. То га је страховито разљутило, и, премда га је
госпођа Дарлинг лепо ишчеткала, он поново развеза о томе како је
глупо имати пса – дадиљу.
Госпођи Дарлинг је било жао што се он не слаже са Наном. Том
приликом му је испричала о необичном дечаку који је долазио и
отишао кроз прозор, и како је Нана покушала да га шчепа, али је
ухватила само његову сенку.
– Пих! Којешта! – рече господин Дарлинг.
Али кад су му показали сенку, престао је да говори како је то
којешта. Сенка и није била тако необична. Међутим, то што је
стајала замотана у фиоци чинило ју је веома чудесном. Док је
господин Дарлинг гледао у њу, Нана се вратила да да Мајклу лек
против кашља, носећи кашику у устима.
Мајкл наједном изјави како неће да узме лек. Сваке вечери је
понављао то исто. А Нана је стрпљиво чекала.
– Хајде, буди мушко, Мајкле – рече његов отац.
– Нећу – понављао је Мајкл. То је била његова омиљена реч.
– Донећу ти чоколаду да узмеш после лека – рече госпођа Дарлинг
и изађе из собе.
– Не би требало да га мазиш – повика господин Дарлинг и настави:
– Знаш, Мајкле, кад сам ја био мали, узимао сам лекове без икакве
галаме. Говорио сам: „Хвала вам, драги тата и мама, што ми дајете
лек од кога ћу оздравити.“ А она ј лек који ја сад морам да узимам
много је, много страшнији од ваших. Ја бих га и сад узео, само да вам
покажем, али затурио сам негде бочицу.
– Ох, ја знам где је! – узвикну Венди, која је била у спаваћици. Није
прошао ни минут, а она се већ вратила са уобичајеном количином
очевог лека у чаши.
У ствари, господин Дарлинг је мрзео да узима лек, те је налазио сва
могућа извињења да то избегне. Рекао је како ће му припасти мука,
па како у његовој чаши има много више лека него у Мајкловој, и тако
даље. А Мајкл рече:
– Прво тата мора да узме лек.
 – Не, прво ће Мајкл – узврати господин Дарлинг.
– Тата је пекмез и кукавица – рече Мајкл.
– Зашто обојица не попијете истовремено? – рече Венди.
– Добро – рече господин Дарлинг.
Онда Венди изброја до три, и Мајкл прогута свој лек, док господин
Дарлинг просу течност своје чаше иза леђа. Није знао шта да учини с
леком, а нико га не би могао натерати да га попије. Стога га је
просуо у Нанино лонче. Држао се као да је то што је учинио веома
смешно. Деца су га немо посматрала. Кад се Нана вратила, он јој
рече:
– Нано, кученце моје, сипао сам мало млека у твоје лонче.
Лек је стварно изгледао као млеко. Али кад га је Нана окусила,
било јој је јасно да јој се наругао. Отишла је у своју штенару лијући
сузе. Де ца су после морала да је милују и теше.
Господин Дарлинг, који је знао да није у праву, учинио је још већу
грешку окомивши се на Нану.
– Нећу више Нану у дечјој соби!: – викао је. – Везаћу је позади у
дворишту.
То је и урадио. Замислите само, везати дадиљу у дворишту!
Јадна Нана није могла да схвати зашто се с њом тако поступа.
Цвилела је, јер је на махове вејао снег, а с времена на време би и
залајала, јер је осећала неку опасност у ваздуху. Госпођа Дарлинг је
чула Нанино цвилење и лавеж док је спремала децу за спавање и
палила њихове светиљке. Још им је певала, кад Венди, Џон и Мајкл
утонуше у сан. Осећала се нелагодно што их оставља саме, али
ништа није наговештавало да им се може догодити какво зло. Поред
тога, пријем на који је ишла одржавао се у кући број двадесет седам,
само неколико кућа даље од њихове. Ипак, радије би остала код куће,
поред три главице у три креветића.
Погледала је у звезде. Учинило јој се да их има много више него
обично и да су много ближе, као да би хтеле да завире у кућу. Потом
она и господин Дарлинг одоше. Нимало им се није ишло на пријем,
али пређоше улицу и упутише се према броју двадесет седам.
Само шго су одрасли поодмакли, звезде се веома узнемирише и
могло се чути (ако је само ко слушао) како узвикују:
– Хеј! Петре! Пожури! Хајде, Петре!
 Глава III

Петар, Венди и напрстак

У соби код малих Дарлингових било је сасвим тихо и мрачно, јер су

се три ноћне светиљке угасиле готово истог тренутка кад је госпођа
Дарлинг изашла.
Али мрак је потрајао само тренутак, јер је некаква блештава
светлост улетела кроз прозор (горњи део је био отворен) и брзо се
кретала тамо-амо, као жива. Кад би се светлост умирила, могло се
видети да је то једна дивна девојчица-вила по имену Звончица.
Летела је по соби као стрела, тражећи Петрову сенку. Али, као што
знате, сенка је била у фиоци, а њој није ни на памет падало да тамо
завири. Била је сувише заокупљена претраживањем по џеповима и
иза слика. Чак је завирила и у један бокал; био је празан, и она се
спустила у њега да види како изгледа. Први пут у животу налазила се
у бокалу. Било јој је дивно!
И тако, њена светлост је била скривена кад је Петар ушао кроз
прозор. Он је погодио где је она.
– Хеј, Звончице, изађи из тог бокала! – позвао ју је благим гласом –
и реци ми да ли си тражила моју сенку.
Она му одговори гласом који је личио на неко танано звоно што
бруји сребрнастим звуком. Такав је био вилински говор. Она је
једино тако могла да говори, и због тога се звала Звончица. Петар је
схватио шта је хтела да каже, мада нико други не би могао да је
разуме. Она је рекла да се његова сенка налази негде у великом
сандуку – а мислила је на комоду. Била је сувише велика и она није
могла да је отвори. Петар је за тили час извукао своју сенку и толико
је био одушевљен што ју је поново добио, да је затворио Звончицу у
фиоку, а није то ни опазио.
Незгода је била у томе што његова сенка није хтела да се поново
споји с њим. Заборавила је да је припадала њему. Покушавао је да је
прилепи сапуном, али није успео. Сенка је једноставно пала и остала
да лежи на поду. Петар је био толико разочаран да је сео на под
поред ње и гласно заплакао.
Његово јецање пробуди Венди, и она се усправи у кревету,
ослушкујући. Она је раније, у сновима, видела Петра. Зато није била
ни најмање изненађена кад га је сад угледала. Упитала га је учтиво:
– Дечаче, зашто плачеш?
Петар устаде и њих двоје се лепо поклонише једно другом. Он је
желео да зна како се она зове. Било је то дивно име:
– Венди Мојра Анђела Дарлинг – рече она.
А како се ти зовеш?
– Петар Пан – одговори он.
– Је ли то све? – упита она. То га је прилично озловољило, јер је он
био сујетан дечак. Венди се покајала што га је то питала.
– Где живиш? – настави она с питањима.
– Одмах надесно, па право до јутра – одговори Петар.
Венди умало што није поново рекла „Је ли то све“, али била је
сувише учтива да би то поновила. Гледала је Петрово лепо одело, од
лишћа пришивеног једно за друго; међутим, неколико листова је
слободно висило. Она је баш намеравала да се понуди да му их
причврсти, кад он поче да јој објашњава зашто плаче. Плакао је зато
што није могао да прилепи своју сенку. Венди оде, донесе иглу,
конац и напрстак и приши сенку за Петрово стопало; пазила је да га
што мање озледи. Кад је видео да му је сенка добро причвршћена,
почео је да игра унаоколо и да се кикоће од радости. Јер, да кажемо
истину, Петар је био веома уображен. И уместо да каже: „Хвала ти,
Венди, баш си љубазна“, он се хвалисао:
– Ох, како сам ја паметан!
Венди је била увређена, а није ни чудо. Вратила се у постељу и
Петар је морао да дође и да је моли за опроштај пре него што је
пристала да макар и провири испод ћебета. Али она је била добра и
милостива девојчица. Ускоро је седела поред Петра на ивици кревета
и рекла:
– Ако желиш, даћу ти један пољубац. Петар испружи руку.
– Ваљда знаш шта је пољубац! – рече Венди.
 – Знаћу кад ми га будеш дала – одговори Петар. Венди није хтела да
повреди његова осећања те зато скину свој напрстак и даде му га.
Био је то леп мали сребрни напрстак. Петру се толико свидео, па је
понудио Венди да он њој да један пољубац. Она окрете лице према
њему, а он јој даде једно дугме од жира са свог капута. Венди није
баш марила за такве пољупце, али ипак рече како ће га увек носити
на ланчићу око врата. Најзад, није ни могла да очекује да сви знају о
пољупцима онолико колико зна госпођа Дарлинг. Поготову Петар,
који, као што је Венди ускоро сазнала, није имао мајку.
– Немаш мајку? – Венди је била запрепашћена.
– Немам мајку – рече Петар. – И не желим је. Од какве би ми она
користи била?
– Колико имаш година? – упита га Венди.
– Не знам – рече Петар.
– Кад би имао мајку, свакако би могао да је питаш колико ти је
година. Она би знала – рече Венди.
– Можда и би – рече Петар – али знаш, Венди, ја сам побегао од
куће онога дана кад сам се родио!
– Ооох! – узвикну Венди. – Како је то глупо!
– Ни најмање – одговори Петар. – Чуо сам како отац и мајка
расправљају о томе шта ћу постати кад одрастем. А ја не желим да
одрастем! Ја нећу да одрастем! Желим да останем дечак заувек и
занавек и увек!
– Ооох! – поново узвикну Венди. – Али, како можеш то да
постигнеш?
Петар јој исприча како је онога дана кад се родио одлетео право у
Кенсингтонски врт и дуго живео међу вилама. Од њих је научио
много шта.
– Зато сам ја сад тако мудар – заврши он. (У ствари, то је била само
његова уображеност.) – Да, Венди, ја верујем да сам тако мудар и
тако паметан да никад нећу одрасти ако то не зажелим!
Венди није била баш тако сигурна у то као Петар. Али она га је већ
толико волела и, кад је рекао да је живео са вилама, била је стварно
изненађена.
 – Шта!? – рече. – Ти заиста познајеш неку вилу?
– Ох, много, много њих – рече Петар.
– Па то је дивно! – рече Венди.
– Можда и јесте – рече Петар. – Али, знаш, прилично су досадне.
Плету се у туђе ствари и томе слично. Понекад сам заиста морао да
их издеветам.
Онда га Венди обасу толиким питањима да је једва стизао да јој на
њих одговори. Желела је да зна: Ко су виле, стварно и истински?
Одакле су? Од чега живе? Где би било могуће да човек сретне неку
од њих? Да ли би дозволиле да разговара с њима? И тако даље.
– Ево, овако ти је то – рече Петар. – Кад се прва беба на свету први
пут насмејала...
– Како се звала та беба? – упита Венди.
– Не прекидај ме. Не знам. У сваком случају, њен смех се разбио у
хиљаду малих, тананих делића који су се расули на све стране и
претворили у виле.
– Јеси ли ти био тамо? – упита Венди.
– Не прекидај ме. Не, нисам био. Али сада има само неколико вила,
јер деца не верују у њих. Оне не могу да живе ако се у њих не верује.
И кад год неко дете каже: „Ја не верујем да постоје виле“, једна од
њих умре.
– Ох, боже! – рече Венди. – Како је то тужно!
– Говори! – изненада рече Петар. – Питам се где... Звончице!
Звончице! Звонка! – звао је он. – Где си? – Истини за вољу, био је
сасвим заборавио на њу. – Не знам куд је могла да оде – рече он,
осећајући се нелагодно, те устаде и поче да претражује унаоколо.
– О, Петре – узвикну Венди – није ваљда нека вила у овој соби?!
– Сад је била ту... али, притајила се – одговори Петар. – Слушај,
Венди, пажљиво слушај, Чујеш ли нешто?
– Чујем неки звук сличан звоњењу малих танушних звона – рече
Венди. – Као да долази из комоде.
– Аха, то је Звончица! – рече Петар. – То је вилински говор. О,
Венди, сигурно сам је затворио у фиоку – гушио се Петар од смеха.
– Јадан мали створ! Мораш сместа да је пустиш напоље! – повика
Венди.
Он отвори фиоку из које се чуло звоњење и Звончица излете.
– Ти, глупане! – цикну она на Петра. Хитро се кретала по дечјој
соби сикћући од беса.
Петар рече како му је жао, али откуд је могао знати да је она у
фиоци.
– О, Петре – узвикну Венди – кад би се само смирила за тренутак!
Не могу добро да је видим.
– Такве су виле – рече Петар. – Оне готово никад не мирују.
Али баш тада Звончица се за тренутак заустави на часовнику с
кукавицом. Пиљила је у Венди. Звончица није била лепа кад је била у
оваквом расположењу; али Венди узвикну:
– Ох, како је дивна!
– Звончице, ова девојчица би волела да ти будеш њена вила – рече
Петар. Мислио је да ће се то Звончици допасти и да ће је
орасположити. Али она одговори врло грубо. Венди није разумела
вилински говор, па је зато Петар морао да јој објасни.
– Каже како си ти једна велика и ружна девојчица и како не жели
да буде твоја вила. Хтела би да буде моја.
Венди се то није допало.
– Али ти знаш, Звончице, да у ствари не можеш да будеш моја вила
– настави он – зато што сам ја дечак, а ти ниси.
– Ти, глупане! – одтовори Звончица и одлете у купатило.
– Не замери јој – рече Петар Венди. – Она је груба и проста мала
вила. Крпи шерпе и лонце, па је зато и зову Звончица.
То уопште није био прави разлог, али Петар је имао лошу навику да
каже оно што му прво падне на памет. Сад је седео са Венди у
великој наслоњачи. Она му је и даље постављала питања.
– А где сада живиш, Петре? Боравиш ли још у Кенсингтонском
врту?
– Понекад – рече он – али углавном живим у Земљи Недођији, са
Изгубљеним Дечацима.
– Јесу ли они виле?
– Не, то су деца која испадну из колица кад их њихове дадиље не
гледају. Онда их виле узму и седам дана се старају о њима док виде
хоће ли когод доћи по њих. Ако их нико не потражи, шаљу их далеко
у Недођију. А ја сам њихов капетан.
– Али зашто су то само дечаци?
– Зато што су девојчице сувише паметне да би испале из својих
колица.
Ова изјава се толико допала Венди да је рекла: – Можеш ми дати
пољубац.
– Знао сам да ћеш га тражити натраг – рече Петар прилично љутито
и пружи напрстак.
– Ох, драги мој, нисам то хтела да кажем – рече она и при том
помисли: „Ако, он напрстак назива пољубцем, боље ће бити да ја
пољубац назовем напрстком.“
– Хоћу да кажем напрстак – рече му она. – То је ово. - И она га
пољуби..
– Како је то смешно! – рече Петар. – Треба ли и ја теби да дам такав
напрстак?
Он то и учини. Био је поприлично боцкав. У том часу Венди цикну.
Звончица ју је вукла за косу и бацакала се тамо-амо. Тако зловољна
још никад није била. А кад је Петар покушао да је смири, само му је
одбрусила: – Ти, глупане.
Очигледно. Звончица није била много отмена.
 Глава IV

Деца беже

Дечја соба је била дивно осветљена, јер је Венди упалила светло док
је Петру пришивала сенку. Њих двоје су још седели у великој
наслоњачи, сасвим удобно и угодно. Следеће што је Венди желела да
сазна било је зашто он толико воли да долази на прозор. Наравно,
мислила је да долази због ње; можда да му нешто ушије или мало
поправи. Међутим, сасвим се преварила.
Петар је био искрено створење, иако помало неосетљив. Тако јој је
рекао (мада је могао видети да је она разочарана) како је долазио да
слуша приче – приче које је госпођа Дарлинг причала деци пред
спавање.
– Знаш, ја не знам ниједну причу – рече он. – А не знају их ни
Изгубљени Дечаци. Нико нам никад није испричао ниједну причу.
Венди помисли како је то страшно.
Петар настави:
– Зато ја и долазим овамо да сакупим што више прича. Само,
незгода је у томе што их никад не чујем до краја. Ох, Венди, кад сам
прошли пут био овде, твоја мајка вам је причала тако дивну причу.
– Која је то прича била?
– О неком краљевићу који није могао да пронађе девојку са
стакленом ципелицом.
– Петре – рече Венди узбуђено – па то је била Пепељуга! Краљевић
ју је на крају пронашао и живели су срећно много година.
Петар је био врло задовољан што је то чуо. Он скочи и похита
према прозору.
– Куда ћеш? – иовика Венди.
– Да то испричам Дечацима.
– О, не, немој да идеш, Петре! – рече Венди. – Ја знам много других
прича. Могла бих да ти испричам пуно, пуно прича!
Петар се врати, са жудним изразом у очима.
 – Хајде са мном! – нареди он, зграби Венди и поче да је вуче према
прозору.
– Пусти ме! – рече Венди извијајући се.
– Али ја желим да пођеш са мном и да нам причаш приче. Могла би
да нам будеш нека врста мајке – рече Петар.
Венди је ласкало то што је он моли, али ипак одговори:
– Ох, не могу. Шта би рекла мама? А поред тога, ја не умем да
летим.
– Ја ћу те научити – рече Петар. – Само скочимо на леђа ветру, и то
је све. Одосмо!
– Ох, како је то лепо!
– Уместо да спаваш у том смешном кревету, могла би да летиш са
мном између звезда.
– Како је то забавно! А кад стигнемо у Недођију, тамо има Сирена,
и Вила, и... – Петар је хтео да каже „и Гусара“, али помисли како је
боље да их не помиње. Знао је да се девојчице очас уплаше. Зато
настави: – Да, Венди, и могла би да нас покриваш ноћу, као што то
ради твоја мајка; па да нам крпиш чарапе, и причаш приче које
никада нисмо чули. О, како би то било дивно!
– Ооо! – узвикну Венди. – Да, наравно, то би било дивно. Али, би ли
ти научио и Мајкла и Џона да лете, да и они могу да пођу?
– Ако ти то желиш – рече Петар, који није марио за Мајкла и Џона.
Онда Венди продрма своју браћу и пробуди их.
– Овде је Петар Пан – узвикну она – научиће нас да летимо!
За тренутак дечаци су већ били потпуно будни. Петар им даде знак
да ћуте.
Џон узвикну:
– Гасите светлост!
Ослушкивали су у мраку; није се чуо никакав звук. Чак се и Нана,
која је целе вечери жалосно лајала, сасвим примирила у том
тренутку. Али Петар чији је слух био веома истанчан, чуо је кораке у
даљини.
А ево шта је било. Нанино лајање је толико досадило малој девојци
Лизи, која је у кухињи спремала божићне пудинге, да се забунила кад
је стављала сало и шећер, суво грожђе и рибизле, па је ставила много
једног, а премало другог. На крају је била толико љута да је увела
Нану у кућу и повела је степеницама у спаваћу собу.
– Ево, будало једна! – рекла је Нани. – Видиш да уопште немаш
разлога да лајеш. Сви тако мирно дишу у сну у својим креветићима.
Лиза није знала да то мирно дисање долази иза завесе на прозору,
где су се сва три детета била сакрила заједно са Петром.
– А сад, Нано, доста с тим глупостима! – рече Лиза грубим гласом.
– Ако не престанеш да лајеш, ићи ћу да доведем господара и
господарицу са пријема. А онда ћеш добити батине!
Она изведе Нану напоље.
– Све је у реду! – рече Џон, излазећи иза завесе. – Него, Петре, како
ти то летиш?
Петар грациозно полете по соби да им покаже како је то лако.
– Па то је изврсно! – повикаше дечаци.
– Па то је дивно! – узвикну Венди.
– Да, ја сам диван! – рече Петар, на свој охоли начин.
Они покушаше да учине исто што и он, али никако нису могли да
полете, све док их Петар није посуо некаквим вилинским прахом. А
онда им рече:
– Само треба да помислите на нешто врло лепо и мило, да повијете
рамена, и – одосмо!
Њима је било прилично тешко да мисле на нешто врло лепо и мило
– нису могли, тек тако, наједанпут, ничег да се сете – али се извише
и кренуше, а вилински прах учини остало. Већ након пола минута све
троје малих Дарлингових лепршало је унаоколо по соби и ударало
главама о таваницу. Било је дивно! А кад је Џон схватио да стварно
може да лети и сазнао да у Недођији има Гусара, одлучио је да их
мора видети. Времена за губљење није било. Он зграби свој
празнични шешир – баш је изгледао смешно уз ноћну кошуљу! – и
викну;
– Хајдемо, сместа!
– Хајдемо, хајдемо! – повикаше сви остали.
Звезде, које су посматрале и чекале да виде шта ће бити наједанпут
дунуше у прозор и отворише га.
***

Нана је била везана у дворишту десетак минута кад се то догодило.

Она је била сигурна да у дечјој соби нешто није у реду. Осећала је да
се њени мали штићеници налазе у опасности. Па ипак, шта је могла
да учини? Није смела да лаје; то нипошто не би ваљало. Зато стаде из
све снаге да вуче и затеже ланац. Напослетку он се прекину.
Господин и госпођа Дарлинг су се престравили кад су је видели на
пријему, како се пробија ка њима шљапкајући шапама и вукући за
собом прекинут ланац. Они изађоше из куће број двадесет седам,
пуни стрепње, и пођоше улицом за Наном.
Не можете замислити колико су били узнемирени и потресени кад
су погледали у прозор дечје собе на њиховој кући и видели да је соба
бљештаво осветљена, а на завеси три – не, четири – сенке малих
створења како лете унаоколо, горе-доле, тамо-амо. Да, лете! Господе!
Да ли сањају, или...? Дршћући од страха, отворили су врата са улице
и устрчали уза степенице што су тише могли. Да су ишли брже,
можда би стигли на време. Можда – али не верујем.
А кад су доспели до врата дечје собе, Нана тужно заурла. Јер она је
могла боље да чује неголи господин и госпођа Дарлинг. И некако је
знала да се баш тог тренутка прозор отворио и да су четири мала
створа одлетела у ноћ.
Звончица је, наравно, била пета, али њу нећемо узети у обзир, јер је
била тако мала и тако злочеста.
 Глава V

Ноћни лет

Пут до Недођије био је много дужи него што су Венди, Џон и Мајкл
замишљали. Петар, који је рекао шта му је прво пало на памет, навео
је Венди да верује како је сасвим лако доћи до ње: просто „Одмах
надесно, па право до јутра“.
Па, можда је и било „одмах надесно“, али сигурно се после тога није
ишло право даље. Петар је водио децу толико заобилазним путем и
толико се често заустављао да нешто разгледа да су већ при самом
поласку изгубили много времена.
Наравно, било је веома забавно стварно летети, кружити око
црквених торњева или високих димњака, попут ласта. Али ноћу је то
било прилично језиво. Како је било час тамно, а час светло, и
смењивали се дани и ноћи, мора и копна, а они нису стизали ни на
какво одређено место, мали Дарлингови готово пожелеше да нису ни
пошли.
Били су много гладни, али није било ничег за јело; толико им се
спавало, али није било угодног кревета да се шћућуре у њему.
Понекад, док су летели, нису могли да се уздрже и не затворе очи; а
кад би затворили очи, сместа би почели да падају надоле, и то обично
изнад мора. Ово се нарочито често дешавало Мајклу, пошто је он био
најмлађи и највише му се спавало. Почео би да пада према води као
камен, и Венди би узвикнула: „Спаси га! Спаси га!“ Онда би се Петар
устремио надоле и ухватио га. Није то чинио зато што му је било жао
Мајкла, већ да би показао своју вештину. Петар је сматрао да је врло
забавно посматрати децу како беспомоћно лете док је он узлетао до
звезда, па се спуштао до таласа, показујући сва своја умећа.
Понекад би га изгубили из вида за дуже време, па су морали да лете
без вође како су најбоље знали и умели. А при повратку би готово
сасвим заборавио ко су они, и Венди је једном морала да му каже
своје име. Остављени тако сами у ваздуху, осећали су се прилично
напуштеним, а уза све то непрестано су ударали у облаке.
Али нико није хтео да каже било шта чиме би укорио Петра. Јер,
ако би се он наљутио на њих и можда одлетео, како би они уопште
дошли до Недођије?
Ипак, можете бити сигурни да су се веома, веома обрадовали кад
једне вечери, после тако дугог лета, Петар изненада рече:
– Ено га!
– Где, где?
– Ено тамо куда су уперене све стреле. Стреле су били зраци сунца
на заласку. Они су осветљавали цело Острво. Деца су га одмах
препознала. Чинило им се као да су се вратили кући, на једно весело
и пријатно место. Јер, сад су могли да виде различите ствари, које су
досад само замишљали. Ту је била лагуна, и Џонов фламинго, и
Мајклова пећина и Вендин вучић. Заиста, изгледа да су деца знала
исто толико о Острву колико и Петар. Он није имао шта да им
исприча. То га је прилично озловољило.
Док су они весело довикивали једно другом; „Ено мог чамца! Ено
логора Индијанаца! Погледај корњаче!“ и тако даље, сунце зађе.
Недођија утону у мрак; било је све мрачније и мрачније. Није више
било ни весело ни пријатно. Деца се уплашише. Уплашио би се свако
ко је навикао да иде на спавање уз ноћне светиљке. Јер, овде није
било ни светиљки, ни дечје собе, ни Нане, ни драге и дивне госпође
Дарлинг. Били су само они и Петар, који је врло лако могао да их
остави у мраку, и то из чисте забаве.
Сад су летели толико ниско изнад Острва да су им стопала
додиривала врхове дрвећа. Држали су се уз Петра што су ближе
могли. Страшно је било то што су осећали као да неко или нешто
покушава да их заустави, те су морали да се пробију напред, а ипак,
ништа се није видело. Петар, који беше врло весео и радостан, рече:
– Они не желе да слетимо!
Ко ли су били ти „они“?
Убрзо затим Петар хтеде да зна шта би они прво желели: неки
доживљај или чај? Венди и Мајкл су хтели чај, док се Џону чинило да
би волео један доживљај, све док није сазнао какав би то доживљај
био. Петар рече како ту одмах испод њих спава један Гусар, па ако би
Џон волео, могли би да сиђу и да га убију.
Џон, међутим, није могао да види Гусара, па помисли како би било
боље да најпре попију чај. Он упита:
– Има ли сада много Гусара на Острву?
– Никада их није било толико – рече Петар.
– Ко им је капетан?
Петар је изгледао веома важан и сгрог док је одговарао једном
речју:
– Кука!
– Није ваљда Џемс Кука?
– Јесте.
То је било ужасно. Мајкл поче да плаче, а Џону, кад је то чуо, поче
да се суши грло. Јер они су знали за Џемса Куку. Чак и у њиховој
мирној дечјој соби, и у тихом забавишту, било је довољно да се
изговори Кукино име, па да се осећају врло нелагодно. Није било
гусара, живог или мртвог, који је био толико страшан као Кука. А
они су се сад нашли, што би се оно рекло, безмало лицем у лице с
њим! Он је био последњи човек кога су очекивали да ће икада срести.
– Како изгледа? – упита Џон гутајући. – Да ли је велики?
– Није тако велики као што је био.
– Како то мислиш?
– Малчице сам га скратио.
– Ти!
– Да, ја – рече Петар прилично оштро.
– Нисам мислио да те вређам – рече Џон.
– Ох, добро.
– Него, како си га то скратио?
– Одсекао сам му десну шаку.
Кад то чу, Џон се обрадова и рече: – Значи, он сада не може да се
бори?
– Како да не може – одговори Петар.
Уместо шаке сад има једну гвоздену куку и само те шчепа њоме.
Сви пребледеше.
 – А сад, Џоне, гледај у мене.
– Да.
– Кажи: „Разумем, господине!“ – рече Петар оштро.
Џон се био веома уозбиљио због Куке, те само рече: „Разумем,
господине!“ И то кротко као миш.
– Сваки дечак под мојим заповедништвом мора да ми обећа једно –
рече Петар – па то важи и за тебе. А то је: ако се нађемо с Куком у
отвореној борби, мораш га препустити мени. Немој сам ићи на њега.
– Разумем, господине! – рече Џон. – Обећавам.
За то време Звончица је кружила око њих и сасвим лепо им
осветљавала пут. Нису могли баш добро да виде Острво испод себе,
али су могли да виде Петра и једно друго.
Петар се заустављао сваки час и ослушкивао (умео је да одржава
равнотежу у ваздуху као птица), понирући погледом кроз мрак. Затим
би пошао поново, без објашњења. Деца су се због тога осећала
прилично нелагодно, али мислила су: он зацело, зна шта ради.
Наједном Он рече:
– Звончица ми каже да су нас Гусари опазили још пре сумрака.
– О, боже!
– И извукли су напоље свој велики топ, звани „Дуги Том“. Они
свакако виде Звонкину светлост, и вероватно ће припуцати, јер знају
да ми морамо бити близу ње.
– О, Венди!
– О, Џоне!
– О, Мајкле!
– О, Петре! – повикаше сви троје – реци јој да иде.
Петар одговори да то свакако неће учинити.
– Она се уплашила – рече он. – Мисли да смо изгубили пут.
– Онда јој реци да угаси ту своју светлост – рече Венди.
– Не може. Та свелосг се угаси тек кад она заспи.
– Онда јој реци да заспи – рече Џон.
– Не може. Вила може да спава само кад јој се спава.
То им је веома отежавало положај.
– Кад би само неко од нас имао џеп да је стави у њега – рече Петар.
 Али, нико га није имао. Џепови се веома ретко стављају на ноћне
кошуље, а никада на гумасто лишће, од кога је била Петрова одећа.
Онда се Петар сети Џоновог цилиндра. Звончица није имала ништа
против да је ставе у њега. Најпре jу jе носио Џон, а после Венди.
Њена светлост је тако била потпуно скривена и нико није могао
знати да jе Звончица ту.
Међутим, без ње је било врло мрачно. И све је било тако тихо
(изузев неколико чудних звукова без којих се баш могло), да су деца
налазила да је мрачно и пусто како још никад није било. Летели су
све даље кроз тиху ноћ. Наједанпут Мајкл зајеца како не воли што је
тако пусто.
– Кад би бар нешто шушнуло – рече он.
Жеља , му се испуни. Свуда око њих зачу се најстрашнији тресак
који је одјекивао као лавља рика. Гусари су били отворили на њих
ватру из „Дугог Тома“, не би ли случајно погодили Петра или кога
другог. Ова експлозија је донела деци велику невољу, јер их је
раставила. Џон и Мајкл се нађоше сами. Петар је био одуван далеко
на пучину, док је Венди бачена у висине, заједно са Звончицом, коју
је носила у цилиндру.
Штета је што Венди није испустила шешир јер Звончица, која ју је
мрзела, наједанпут изађе из цилиндра и покуша да се отараси Венди.
Звончица је могла да буде само или сасвим рђава или сасвим добра.
Тог тренутка, она је била сасвим рђава. Док је летела тамо-амо,
најљупкије је звонила. Венди, која је била тако добродушна није
могла ни слутити да би неко могао пожелети да јој нанесе неко зло,
па је помислила како Звончица жели да јој покаже пут.
– Петре! – викала је Венди. – Џоне! Мајкле! Где сте? Јавите се.
Одговора није било.
Била је ту само Звончица да јој помогне. И Венди пође за тим
варљивим звоњењем.
 Глава VI

Земља Недођија

Становници Земље Недођије су осетили да ће се Петар ускоро

вратити кући. Зато су почели да се буде и припремају за дочек, како
би, кад дође, могао да их затекне све у великом послу.
Кад њега нема, све је мирно. Нико се не труди да ступи у борбу
било с ким. Али Петар је волео узбуђења. Зато је сад требало све
удесити тако да се што је могуће брже изазову узбуђења.
На Острву је живело шест врста становника: Виле – које су
углавном боравиле горе у гнездима, на врховима високог дрвећа,
Сирене, у лагунама – претежно дубоко испод воде, Дивље Звери –
чије су пећине биле у шумама и планинама, Индијанци – који би се
улогорили где стигну, Гусари – који су се сваке ноћи враћали на свој
пиратски брод Весели Роџер, Изгубљени Дечаци – чији је дом, веома
леп, био у подземљу, о чему ћете већ чути.
Сви су међусобно били у непријатељству, сем Вила и Сирена, које
су им се склањале с пута. Те вечери, кад су Петар и мали Дарлингови
стигли, сви су кружили око Острва, у помамној потрази једни за
другим.
Настала је велика промена после тог мира и тишине. Док Петар
није био ту, Индијанци су имали једну велику гозбу, која је трајала
шест дана и шест ноћи. Дивље Звери су биле уз своје младунце, а
Гусари и Изгубљени Дечаци, ако би се случајно срели, само би се
искезили једни на друге и продужили даље.
Али Острвљани су могли да подивљају за тили час. Сад су се баш,
трагајући једни за другима, прикрадали лагано и ћутке. Изгубљени
Дечаци су били у потрази за Петром, својим капетаном, чији су
повратак очекивали сваког трена. Гусари су трагали за Изгубљеним
Дечацима. Индијанци су гонили Гусаре, а Дивље Звери су се шуњале
око Индијанаца.
Изгубљени Дечаци, уместо да буду витки и отмени као Петар у
одећи од гумастог лишћа, били су одевени у коже медведа које су
убили. Били су готово округли, као лопте од крзна; толико округли
да су, ако су хтели, могли и да се котрљају. Стога су морали да пазе
да не падну. Сваки од њих носио је по један бодеж; лагано су се
шуњали један за другим, и изгледало је као да говоре: „Пст!“
Било их је шесторица; Свирко, који је био храбар, али увек
несрећан, Кљунавко, ведар дечак, па Вижљасти, најуображенији од
свих. Затим Коврџавко, прави несташко, и Близанци, који немају
имена, зато што су се изгубили пре него што се њихова мајка
одлучила каква имена да им да. Ови дечаци нису нимало личили
један на другог, али су се у свему разликовали од Петра. Јер, он им је
био забранио да га у било чему подражавају.
Само што су Изгубљени Дечаци зашли у мрак, наишла је банда
гнусних разбојника – страшнијих од свих које сте икад могли видети.
Пре него што су се појавили, чули су се њихови застрашујући гласови
јер су на сав глас певали једну строфу своје омиљене песме:

О-хој, морнари, наместе једра,

У пљачку кренимо сад,
Ако нас икад раздвоји тане,
На дну се нађимо тад!

Они су били најстрашнији од свих Гусара. Не бих могао да кажем

колико их је било, али најгори међу њима били су: Италијан Чеко, па
неки огромни човек кога су звали Црнац, јер то је и био; па вођа
палубе Сми, па господин Старки, па Бил Џукс и Звездан. Били су
пуни ожиљака и истетовираних слика – пиштоља, сабљи, кама,
ножева, пушака и многих других справа за сечење и пуцање.
Гусарски капетан Џемс Кука лежао је изваљен у кочијама које су
вукли његови људи и пушио две цигаре истовремено. Ако не би
ишли довољно брзо, затресао би својом гвозденом куком и тако их
застрашивао. Покоравали су му се као пси, јер су се веома бојали да
их не распори. Био је то човек необична изгледа, са дугим тамним
увојцима и веома уљудног понашања. Никада у животу није показао
да се нечега плаши. Зазирао је само од погледа на сопствену крв, која
је била врло ружне боје. Али то једва да се икада и догодило.
Гусари прођоше уз ужасну галаму; само неколико тренутака после
њих наиђоше Индијанци. Да нисте видели Гусаре, пожелели бисте да
побегнете од Индијанаца. Они нису носили никакву одећу, већ су
били премазани уљем, а очи су им сијале у мраку. Њихов поглавица
се звао Величанствени Велики Мали Пантер. Он је био на челу и
ишао је четвороношке, како би што више личио на пантера. Био је
сувише тром, јер су се и он и цело његово племе били страшно
прејели. Једина особа која се није прејела била је лепа принцеза
Лилица Тигрица. Она је ишла последња, поносита и усправна.
Индијанци ишчезоше, и ускоро се појавише Дивље Звери у
огромном броју: ужасни створови са великим зубима и црвеним
исплаженим језицима. Лавови, творови, медведи и друге крупне
животиње, као и безброј мањих звери – све дивље и изгладнеле.
Пошто сви они прођоше, био је остао још само један створ кога
раније нисмо поменули. Долазио је гамижући и правећи при томе
велику буку. То је био велики, огромни Крокодил.
За Крокодилом нико није био у потрази, јер Изгубљени Дечаци
нису ни знали да је он ту. Они се сад поново појавише пошто су
направили круг око Острва. Били су уморни, те полегаше на ледину,
која је, у ствари, била кров њиховог подземног пребивалишта.
– Баш бих волео да се Петар врати! – рекао је сваки од њих.
Мислили су да би он одбио Гусаре.
Вижљасти рече на свој познати надмени начин:
– Ја се једини не бојим Гусара!
Али одмах потом и он понови како би волео да се Петар врати.
Изгубљени Дечаци су се осећали усамљеним, те почеше да причају
о својим мајкама. То су чинили само кад је Петар био одсутан, јер је
он сматрао да су мајке будаласте. Међутим, Изгубљени Дечаци би
управо тада волели да су ту мајке које би их чувале. Док су тако
разговарали, зачуше некакав шум у даљини. Био им је добро познат.
Беше то песма Гусара, који су се све више приближавали.
Наједанпут, Изгубљени Дечаци ишчезоше, сви сем Кљунавка, који
оде у извидницу. Како ли се само посакриваше тако брзо? Ево како.
У близини места на коме су лежали налазило се седам шупљих
стабала; по једно за сваког од њих и једно за Петра. Постојале су
тајне степенице и пролази до дивног станишта испод земље. Кука
није имао појма где је то. Али ево Кука лично, са својом страшном
гусарском дружином. Они су опазили Кљунавка кад је притрчао
стаблу и Кука посла Гусаре да трагају за осталим дечацима. Он
остаде сам са вођом палубе Смијем и поче да му прича повест свог
живота. Сми није ништа схватао. Али Кука настави своју причу.
– Највише од свега мрзим Петра Пана – рече Кука. – Он ми је
одсекао руку и бацио је Крокодилу. А Крокодилу се моја рука толико
допала, Сми, да ме од тог времена свуда прати, пошто жели
преостали део мога тела!
– Више пута сам приметио – рече Сми – да се ви необично плашите
Крокодила.
– Само тог једног јединог Крокодила. Кажем ти, он чека преостали
део мене. А ја чекам да се дочепам Петра Пана! – Док је то говорио,
Кука седе на једну повећу печурку. – Али, слушај, Сми, тај Крокодил
је једном прогутао некакав будилник и он у њему куца тика-така.
Тако могу да га чујем кад наилази и имам времена да се изгубим.
Сми одговори како ће једнога дана часовник морати да стане.
– А онда – рече он – Крокодил ће вас ухватити.
Кука је баш говорио како и сам то зна, кад изненада скочи и викну:
– Зашто је ова печурка врућа? Ја горим!
Он и вођа палубе врло обазриво покушаше да ишчупају печурку. То
им одмах пође за руком, јер није имала корена. На месту где је била,
налазила се једна рупа; а из рупе је излазио дим. Није никакво чудо
што је Куки било вруће! Печурка је била запушач на димњаку
Изгубљених Дечака. Два Гусара су могла да чују како Изгубљени
Дечаци весело чаврљају доле у свом скровишту.
Најзад је пронађено подземно скровиште! Убрзо затим Кука опази
седам шупљих стабала. Дуго је стајао и размишљао кујући план како
да ухвати Изгубљене Дечаке док Петар није ту.
Он исприча Смију шта је смислио:
 – Вратићемо се на брод и направићемо један велики, богат колач
посут зеленим шећером. Колач ћемо оставити на обали код лагуне
Сирена. Кад Дечаци дођу да се играју са Сиренама, они ће га
пронаћи, а пошто немају мајке, не знају каква им опасност прети од
богатог, отровног колача. Халапљиво ће га појести и умреће. Ха, ха,
ха!
Кука и Сми су се смејали и играли од радости при помисли на овај
подмукли план. Почеше да певају гусарске песме, али убрзо зачуше
неки танани шум, те утихнуше и стадоше да ослушкују. Јесте, био је
то сигурно…

Тика-така, тика-така!

Био је то Крокодил.
Кука побеже у паничном страху. Сми се није толико уплашио, јер
Крокодил није јурио њега. Али, ипак и он је побегао.
Изгубљени Дечаци, не хајући много за то да ли непријатељи
прислушкују кроз димњак, поново изађоше на површину. Кљунавко
није био међу њима, али убрзо и он дотрча. Јурио га је чопор вукова,
који су завијали и плазили језике према њему.
– Спасите ме, спасите ме! То је било лакше рећи него учинити,
Дечаци су морали да мисле што су брже могли, јер вукови уопште
нису чекали да нешто смисле.
– Како би Петар поступио? – питали су се они.
– Па, Петар би их гледао одоздо кроз ноге.
Сви се сагоше и кренуше унатрашке према вуковима, гледајући их
кроз ноге.
Вукови су видели пет пари очију како их љутито и наопачке гледају
и толико су се уплашили да су се дали у бекство.
Кад је повратио дах, Кљунавко рече:
– Видео сам нешто дивно. Једну велику белу птицу како лети ка
нама, и све цвили: „Сирота Венди,“
– Ја знам да постоје птице које се зову Венди – рече Вижљасти. Он
се увек правио да се сећа неких ствари, тамо из Енглеске, пре него
што се изгубио и доспео на Острво.
– Ево је, долази! – узвикну Коврџавко. Сад су већ могли да виде
Венди како лети изнад њихових глава и да чују њену јадиковку.
Звончица ју је штипала где год је стигла. Њена светлост би блеснула
ту и тамо уз реско звоњење. Дечаци су били веома збуњени.
– Здраво, Звончице! – повикаше они. А неваљали мали створ
одговори:
– Петар вам је наредио да устрелите Венди. Сви јурнуше у
подземље да донесу лукове и стреле, сем Свирка, који их је имао код
себе.
– Брзо, брзо, Свирко! – вриштала је Звончица.
– Петар ће се тако радовати.
– Уклони се с пута, Звончице! – викну Свирко и одапе стрелу на
Венди.
Венди само беспомоћно залепрша и паде на земљу, где остаде
лежећи непомично са стрелом у грудима.
 Глава VII

Кућица је саграђена

Кад се осталих пет Дечака вратише са луковима и стрелама, нађоше

Венди где лежи на земљи и Свирка поред ње, презадовољног самим
собом. Он им довикну:
– Закаснили сте. Ја сам устрелио Венди!
Дечаци нису чули кад је Звончица рекла „Глупане!“ и полетела да
се сакрије. Свирко је урадио управо оно што је она желела и сада ће
он бити крив за све.
Дечаци се окупише око Венди. Вижљасти (као и обично) први
проговори:
– Ово није никакава птица – рече уплашеним гласом. – Ја мислим
да је ово некаква госпа.
Свирко поче да дршће. Зар је могуће да је то некаква госпа?
– А ми смо је убили – додаде Кљунавко.
– Сад ми је јасно – рече Коврџавко. – Петар нам је довео једну
госпу.
– Да, госпу која би се старала о нама – рекоше Близанци – а Свирко
ју је убио.
Свирко је био блед као крпа. Он рече како је госпе виђао само у сну
и називао их милом мајчицом.
– А кад је дошла једна права госпа – тужно настави он – ја сам је
устрелио.
Свима је у глави била иста мисао: „Неће ли се Петар љутити!“
Свирко се толико бојао Петра да рече како мора отићи од њих.
Уто зачуше Петра где гласно кличе изнад њихових глава. Следећег
тренутка он слете и нађе се крај њих. Сви су, сем Свирка, стајали уза
само Вендино тело, надајући се да га Петар неће видети.
– Ево, вратио сам се – рече Петар. – Зашто се не радујете?
Они покушаше да се радују, али им речи застадоше у грлу.
– Најзад сам вам довео мајку – рече Петар весело. Он је очекивао да
кажу: „Како си ти паметан.“ Али они не рекоше ништа.
Петар се забрину и рече:
– Пролетела је овим путем. Зар је нисте видели?
– Петре – рече Свирко – ја ћу ти је показати. Склоните се,
Близанци, пустите Петра да је види.
Петар погледа Венди како лежи, са стрелом у грудима. Није знао
шта да ради. После извесног времена примети да је Венди мртва.
– Можда је уплашена што је мртва – настави он.
Петар је мислио да од тога направи шалу и одскакуће на једној
нози. Рекао сам вам већ да је Петар био неосетљив. Али, требало је да
неко буде кажњен. Зато, он извади стрелу из Вендиних груди и упита
чија је.
Свирко храбро одговори да је његова. Онда Петар хтеде да га
прободе њоме, и Свирко је, на коленима, чекао да буде погубљен.
Био је сигуран да је то заслужио. Но Петар никако није могао да се
одлучи да убије Свирка. И док су га остали гледали у чуду, Кљунавко
је посматрао Венди. Он узвикну:
– Госпа Венди је покренула руку! Чуо сам кад је рекла: „Сироти
Свирко“!
Петар рече:
– Онда је жива.
– Госпа Венди је жива! – викну Вижљасти.
Петар клекну поред ње и откри да јој је живот спасло дугме које јој
је дао и које је она ставила на ланчић око врата. Стрела је ударила у
њега. Венди није била мртва. Само се онесвестила.
– Венди, брзо се опорави – рече Петар. – Хтео бих да ти покажем
Сирене.
Али, наравно, она није могла да одговори. Каква је то чудна галама
изнад њих?
– Чујте Звончицу – рече Коврџавко. – Она плаче зато што је желела
да Венди буде убијена.
Петар није разумео, али кад су му испричали како је Звончица
вриштала и тражила од њих да устреле Венди, он се расрди и рече:
– Звончице, ти и ја нећемо више бити пријатељи. Одлази одавде,
заувек.
Звончица је молила и преклињала, али Петар није хтео да је слуша
све док није опазио како је Венди поново покренула руку. Онда је
рекао.
– Па добро, иди одавде и не враћај се целу једну недељу.
Звончица је одлетела љута као рис.
Петар и Дечаци су се питали шта ра раде са онесвешћеном Венди.
Коврџавко рече:
– Хајде да је пренесемо доле у кућицу.
Вижљасти се сложи да је то прави начин како се поступа према
госпама.
– Ах, не – рече Петар – било би неучтиво кад бисмо је додирнули.
– Баш сам то и мислио – рече Вижљасти.
– Али, она ће умрети ако је оставимо овде – рече Свирко.
– Да, умреће – рече Вижљасти. – Али ништа друго не може да се
уради.
– Како да не може! – узвикну Петар. – Сазидаћемо кућицу око ње.
Није ли то био сјајан план! Петар заповеди Дечацима да што могу
брже донесу грање, маховину и намештај из њихове подземне куће.
Док су Дечаци јурили на све стране – готово прескачући један
преко другог, јер су желели да удовоље Петру – два поспана
створења се ушуњаше међу њих. То су били Џон и Мајкл, којима се
непрестано спавало, и само што су се били некако пробудили да
начине још један корак, поново заспаше.
Петар је био сасвим заборавио на њих, али кад су му рекли „Здраво
Петре“, он их се присети.
– Да ли Венди спава? – упиташе они.
Петар је био заузет мерењем Венди, како би оставио нешто
простора поред ње за сто и столице.
– Да – рече он, без размишљања.
– Хајде да је пробудимо да нам припреми вечеру – рече Мајкл.
Али Петар им нареди да помогну при изградњи Вендине куће. Он
рече Коврџавку да се постара да и они раде. Џон и Мајкл су били
толико изненађени кад су чули да се за Венди зида кућа, да је Мајкл
заборавио да каже „нећу“, а Џон да је поспан. У трен ока натераше их
да својски приону на посао.
– Најпре морамо да ставимо сто, столице и заклон за камин – рече
Петар – а онда ћемо сазидати кућу око њих.
– Да, сећам се – рече Вижљасти – тако се зидају куће.
– Вижљасти, иди и доведи лекара – рече Петар.
– Разумем – рече Вижљасти.
Он оде и врати се са Џоновим цилиндром на глави. Био је ко бајаги
лекар. То је било врло добро, јер Петар није умео да разликује шта је
стварно а шта ко бајаги. Петар га је ословио са „господине“, а
Вижљасти ко бајаги стави у Вендина уста неки стаклени предмет.
Затим га поново извади и рече Петру да ће је то излечити. Онда је
наредио да јој дају говеђу супу у шољи са сиском. После тога је
цилиндар, који је био истински, вратио Џону, од кога га је био
позајмио без питања.
Чудно је било то што се Венди стварно осећала боље. Почела је
помало да се креће, мада су јој очи и даље биле затворене; и уста су
јој се постепено мицала.
– Можда ће почети да пева у сну – рече Петар. – Венди, певај нам о
томе какву би кућу желела.
Венди онда и не отварајући очи, отпева једну песмицу:

Кућицу једну желела бих лепу,

Кућицу драгу, сасвим малену,
Зидови црвених, сићушних и смешних,
С'а кровом обраслим у лозу зелену.

Одмах су је направили, јер им је сав материјал за грађење био

спреман и при руци. Певали су док су радили. Кућица је изгледала
веома весело са црвеним гранама,зеленом маховином и ко бајаги
ружама. У њу су пренели најлепше ствари из куће у подземљу. Кад
су мислили да су све ваљано завршили, Петар им рече да су
заборавили звекир на вратима и димњак. Онда ставише ђон од
ципеле уместо звекира, а Џонов цилиндар, на коме су пробили врх,
представљао је изврстан димњак, који је одмах почео да се дими.
Петар закуца на врата, док су остали стајали унаоколо и чекали.
Питали су се шта ли ће се сад десити! Врата се отворише и изађе
Венди.
– Где се то налазим? – упита она.
– Венди, госпо – рече Вижљасти – ово је кућица коју смо сазидали
за тебе.
– Кажи да ти се свиђа – рече Кљунавко,
– Баш је то слатка, дивна кућица! – узвикну Венди.
Изгубљени Дечаци падоше на колена, испружише оружје и
узвикнуше:
– О, Венди, госпо, буди наша мајка!
Венди је била одушевљена, али им одговори да је она само једна
мала девојчица.
– То ништа не мари – рече Петар. – Ми желимо само једну лепу
особу која ће се понашати матерински према нама.
– Врло добро – рече Венди – осећам да сам баш ја та особа.
Учинићу све како најбоље знам и умем. Децо, пре него што вас
ставим у кревет, завршићу вам причу о Пепељуги.
И тако се сви некако стиснуше у кућицу док им је Венди причала
приче. Затим их је добро ушушкала у креветићима, у њиховом дому
испод дрвећа. Венди се према њима понашала сасвим матерински.
Кад је отишла у кућицу да спава, Петар је са исуканим мачем стајао
напољу и чувао стражу. Све је било весело и лепо како се само
пожелети могло. Виле које су се касно враћале кући наиђоше на
Петра који је, такође, заспао; то их је веома забављало, али их није
изненадило. И оне су већ биле навикле на Петра.
 Глава VIII

Сваковрсне пустоловине

Како је у кући под земљом било довољно простора, Петар нареди да

троје малих Дарлингових станују тамо са Изгубљеним Дечацима.
Тако су Венди, Џон и Мајкл добили по једно шупље дрво кроз које ће
силазити доле и поново се успињати на површину горе. Они су убрзо
научили да иду горе-доле са таквом лакоћом као да су то радили
целог живота. Кућа испод земље имала је само једну одају, али је
била веома пространа. Из пода су расле велике печурке на којима су
седели. Ту се налазио један пањ који им је служио као сто. Само,
морали су свакога дана да га подсеку како би био довољно низак.
Камин је био необично велики, те је тако Венди ту могла да суши
своје рубље. Имали су један огроман кревет у коме су спавали
Дечаци, стиснути као сардине у кутији; нико није могао да се окрене
на другу страну ако се не окрену и сви остали. Само је Мајкл спавао
у једној висећој корпи, јер Венди није желела да он брзо порасте;
овако у корпи је више личио на бебу. (Венди је спавала у својој
кућици.)
Наравно, то је била сасвим једноставна соба; ништа у њој није било
савршено и ништа нарочито лепо; изузетак је представљало само
једно место – четвртасто удубљење у зиду, величине кавеза за
канаринке, са завесом навученом преко њега. Унутра се налазио
најдивнији намештај: огледало,умиваоник, најсићушнија комода коју
сте икад видели, кауч са прекривачем од цветних латица разних
воћака, застирке, ћилим, па чак и лустер, мада је особа која је ту
боравила сама обасјавала своју одају. Сад већ свакако погађате да је
та особа Звончица. Она је била врло уображена због ове своје
изванредне мале собе. Хвалисала се другим вилама, али никада
никога није позивала унутра.
Пошто је морала да се стара о тако великој породици, Венди је
имала много посла. Шивење, поправке, крпљење чарапа и кување за
осморицу дечака, за себе и Петра – све то одузимало јој је много
времена. Поред тога сваке вечери је сатима морала да прича све
приче којих се сећала. Али њој није сметало што толико много ради,
јер је била необично срећна. Годило јој је што је мама толикој деци.
То је за њу била највећа забава.
Наравно, Венди је понекад мислила на свој дом, на господина и
госпођу Дарлинг, и на Нану; али док је мислила на њих, била је
сасвим мирна. Била је сигурна да она, Џон и Мајкл могу да се врате
кући кад год зажеле и да ће прозор дечје собе бити отворен да они
улете унутра.
Помало ју је узнемиравало то што је опажала да су Џон и Мајкл већ
готово заборавили свој стари дом. Она им је исписивала на таблици
питања на која је требало да одговоре. На пример: „Какве су боје
мамине очи? Ко је виши: тата или мама? Опишите мамину балску
хаљину!“ итд. Остали дечаци су желели да и њима постави та
питања, и Вижљасти је написао одговор на свако; али, наравно, све је
било погрешно. Међутим, Џонови одговори били су прилично
глупави, а Мајкл уопште није био сигуран није ли Венди његова
права мама. С времена на време Венди би ухватила себе како то сама
заборавља. У Недођији време брзо пролази.
Петар није учествовао у тој игри с таблицама, делимично због тога
што уопште није умео ни да пише ни да чита, а унеколико и због
тога што је сматрао да су све мајке будаласте. Једна од Вендиних
прича била је о госпођи Дарлинг, и он ју је мрзео; кад год би је чуо,
био је ван себе од гнева. Кад би Петар отишао некуда сам, нико
никада није знао шта се догодило, али он је изгледао као да је
доживео некакве пустоловине. То су могле да буду борбе са
Гусарима или гризли-медведима, или, пак, са Индијанцима. Петар је
понекад долазио кући сав у завојима. Мада је било веома тешко рећи
да ли су то биле стварне пустоловине или само ко бајаги; њему је то
било свеједно.
Ипак, било је неколико правих пустоловина и оне су биле
најузбудљивије. Венди је знала да су биле стварне, јер је и сама
учествовала у њима. Тако је било са колачем који су Гусари умесили
како би Дечаци умрли кад га поједу. С времена на време су га
налазили скривеног на различитим местима. Међутим, Венди је увек
успевала да га отме из руку Дечака пре него што би га било који од
њих и грицнуо. Тако је колач постао сасвим бајат и тврд и врло
погодан да се њиме гађају Гусари.
Па, онда, била је ту и пустоловина са Недођин-птицом чије је
гнездо пало с дрвета у лагуну, а она је и даље лежала на јајима. Петар
је наредио да је нико не дира. Па доживљај са Великим листом на
коме су Звончица и неколико малих простих уличних вила нашле
заспалу Венди и пустиле је да плови, надајући се да ће је водена
струја однети далеко. Видите, Звончица је била злобна као и раније.
Међутим, Венди се пробудила и допливала натраг.
Ипак, ја мислим да је најузбудљивији доживљај био у лагуни
Сирена. Сирене нису волеле да Дечаци долазе да се играју у њиховој
лагуни; уз то су толико биле против Венди да би зарониле у воду чим
је угледају и испрскале би је реповима ако би им се икако пружила
прилика за то. То је било врло нељубазно, јер је Венди желела да
разговара с њима, па макар то било и само неколико речи о времену.
Али оне јој никада нису упутиле ни једну учтиву реч, чак ни „добар
дан“, мада су са Петром ћаскале и по цео сат.
Једног летњег дана Дечаци су лежали на великој стени названој
Гребен прогнаника и дремали на сунцу. Венди је била потпуно будна
и заузета шивењем. Наједанпут се замрачило и захладнело и чуо се
неки необичан звук на води, који се све више приближавао.
Венди није знала шта је то, али је Петар знао. То је био пригушени
звук весала. Нико осим подмуклих Гусара не би пригушено веслао. У
ствари, они су једини на Острву имали весла.
Стога, кад Петар викну: „Гусари! Рони!“ – сви се пробудише и
поскакаше у воду. Петар и Венди су стајали заједно иза стене, где их,
надали су се, неће угледати.
Вођа палубе Сми и његов пријатељ Старки довезоше гусарски
чамац до стене; обојица су били веома зли људи. Били су заробили
принцезу Индијанаца, Лилицу Тигрицу, везали јој руке и ноге, и
намеравали да је оставе на стени да се удави. Ово показује колико су
били опаки.
Петар одлучи да спасе Лилицу Тигрицу. Најлакше би било
причекати да Гусари оду. Али Петар није марио за лакше начине.
Појављивао се на површини воде и ишчезавао иза стене,
подражавајући Кукин глас тако добро да су Сми и Старки мислили
како их то зове њихов капетан. Петар им нареди да одвежу Лилицу
Тигрицу и да је пусте. Рекао је да ће их распорити ако га сместа не
послушају.
Они помислише како је то веома чудно, али су се бојали да
противрече своме капетану. Зато пресекоше уже око руку и ногу
Лилице Тигрице, а она склизну у лагуну и заплива ка обали. Кад су
то видели, Петар и Венди се одушевише. Петар се таман спремао да
пусти један од својих најуображенијих поклича, кад му Венди стави
руку на уста. Јер, сада је прави Кука викао у лагуни, пливајући ка
стени.
– Хеј, ви, у чамцу! – викао је.
Двојица Гусара подигоше фењер и осветлише га, он се успуза поред
њих и седе, сав жалостан и мокар, ослонивши главу на своју куку. Ах,
како је само стењао и уздисао! Сми и Старки нису могли да схвате
шта је то с њим. Напослетку се усудише да га упитају:
– Шта је, капетане?
Кука одговори прозуклим гласом:
– Они дечаци су нашли мајку!
– Шта је то мајка? – упитао је Сми. Њега никада нису поучавали
онако како ваља.
– То је мајка – рече Кука и показа на Недођин-птицу која је лежала
на гнезду док је оно пловило. – Ово гнездо је вероватно пало у воду,
али зар би мајка напустила јаја? Не би!
– Ако је она мајка – рече Старки – можда се туда мота да би била
од помоћи Петру.
Кука рече да је управо то оно чега се плаши.
Сми и Старки онда схватише да се Петар и Дечаци налазе у
потпуној безбедности и да им опаке гусарске завере не могу нанети
никакво зло пошто имају мајку која се о њима стара.
 Мајка је јача од најгорег Гусара. Шта се ту може урадити?
Изненада, Сми рече:
– Капетане! Чујте! Зар не бисмо могли да од Дечака украдемо мајку,
па да она буде наша мајка?
– Сјајно! – викну Кука. – Тако је! Заробићемо децу, довешћемо их
на брод и све их побацати у море. Онда ће Венди бити наша мајка.
– Никада! – узвикну Венди иза стене.
– Шта то би? – питали су Гусари, али свуда је владала тишина.
Они онда ставише руке на Кукину куку и сложише се да поступе
онако како је он рекао, да отму Венди, а остале униште. Сасвим
једноставно! Гусари се грозно зацерекаше од радости.
Тог тренутка Кука се сети Лилице Тигрице и упита:
– Где је Индијанка?
– Пустили смо је као што сте нам наредили – рече Сми.
– Пустили сте је! – узвикну Кука.
Био је веома љут. Али кад му његови људи објаснише да је
наређење издао он сам, Кука се веома нелагодно осећао. И сви
остали. Заиста је било чудно што је неко тако подражавао Куку.
Сирена то не би могла да учини; не би могао ни Индијанац, нити
вила. Кука помисли:
„Можда је та особа која ми се подсмева још ту негде.“ Зато он
викну, а Петар му одговори, подражавајући његов глас. Звучало је
сасвим као одјек, само што он није изговорио исте речи.
– Странче, ко си ти? – упита Кука.
– Ја сам Џемс Кука, капетан гусарског брода – одговори Петар.
– А ко сам ја? – упита Кука.
– Прости бакалар! – одговори глас. Кука је био врло узнемирен. Он
викну:
– Имаш ли још неко име?
То је била само превара и замка. Али Петар је био толико уображен
да није наслутио шта Кука хоће. Тако он одговори својим обичним
гласом:
– Имам!
Кука настави да погађа и најзад је сазнао како тај глас припада
једном дивном дечаку, који се налази ту близу, али не може да се
види.
– Не можете да погодите, не можете да погодите! – кликтао је
Петар. – Зар дижете руке од тога?
– Да, тако је! – повикаше Гусари.
– Е па, онда, ја сам Петар Пан!
– Ухватите га, живог или мртвог! – зацвиле Кука.
– Јесте ли спремни, Дечаци?
– Јесмо, јесмо, господине!
Овај одговор дође са разних страна лагуне.
– Онда јуриш на Гусаре!
И борба отпоче.
 Глава IX

Избављени са стене

Мада је кратко трајала, битка је била величанствена. Осам малих

дечака, наоружаних бодежима, и Петар Пан – то је укупно девет –
против три одрасла човека, три огромна гусара, који су били
наоружани пиштољима, пушкама, сабљама и другим опасним
предметима. И, наравно, ту је била Кукина савијена гвоздена шака,
што је било горе од свега.
Свирко је био рањен, а Венди је осећала вртоглавицу. Остали су
успели да победе Смија и Старкија напавши их с три стране
одједанпут. Поражени разбојници побегоше на свој брод. Штета је
што нису могли да их побију; али тако је тешко ваљано се борити у
води и на клизавим стенама.
Међутим, сви су Дечаци одржали обећање које су још давно дали
Петру. Ниједан није пришао близу Куки. Петар је чекао да се нађе
очи у очи с њим, али је гусарски капетан био толико лукав да није
било никаквог изгледа за тај сусрет, све док Кука није почео да се
пење уз Гребен прогнаних да би предахнуо. У истом тренутку Петар
се пео са супротне стране, те су се тако срели готово се додирнувши
носевима.
Петар је таман хтео да прободе капетана, кад опази да се Кука
налази на стени нешто ниже од њега. Стога он испружи руку како би
помогао свом непријатељу да се попне да би се могли часно борити.
А подли Кука га уједе!
Петрова рука је била озлеђена, али још више су била повређена
његова осећања. То је био тако недостојан поступак. Мада, наравно,
не можете очекивати од човека као што је Кука да се понаша
племенито. У сваком случају, Петар се толико запрепастио да је био
сасвим беспомоћан. И док је он буљио у свог ужасног непријатеља,
Кука га је двапут докачио својом гвозденом куком. Изгледало је да је
све изгубљено, јер рањеном Петру не би било спаса да је Кука још
једном зарио у њега своју гвоздену шаку, кад се наједном зачу:

Тик так, тик-так!

Крокодил је пузао уза стену.

Кука је једва успео да побегне. Дечаци су га видели, бледог од
страха, како помамно плива према своме броду. Они би запливали за
њим и од среће би клицали Крокодилу, али су се осећали прилично
нелагодно, зато што нису могли да нађу ни Петра, ни Венди.
Дозивали су их по целој лагуни, и пошто нису добили одговор, они
пођоше кући у чамцу с гусарског брода, који су нашли како
напуштен плови низ воду.
Петар и Венди нису могли да одговоре због тога што су обоје били
у несвести. Лежали су на стени, а плима је све више надолазила.
Сваког трена цела стена могла се наћи под водом.
Међутим, из несвестице их убрзо пробуди једна Сирена, која је
покушавала да одвуче Венди у воду. Петар ју је поново повукао горе.
Чинило се да Венди не схвата у каквој се опасности налазе. Петар јој
показа како стену већ готово преплављује вода.
– Видиш – рече он – све је мања и мања.
– Онда треба да идемо – одврати Венди весело.
– Треба – рече Петар, кога су ране веома болеле.
– Петре, хоћемо ли да пливамо или да летимо?
– Мислиш ли да ћеш моћи да пливаш или летиш до Острва без
мене, Венди?
Венди рече да је одвише уморна.
Онда је Петар морао да јој каже како је сувише озбиљно рањен да
би јој могао помоћи. Он рече:
– Кука ме је ранио својом гвозденом шаком. Не могу ни да летим
ни да пливам.
Било је сасвим јасно да ће се ускоро обоје удавити. Ту, једноставно,
није било помоћи.
Док су они седели тако и чекали, а вода непрекидно надолазила око
њих, нешто лако и лепршаво се дотаче Петра, и као да рече: „Могу ли
ја некако помоћи?“ Био је то реп неког змаја.
– То је Мајклов змај – рече Петар. – Мајкл га је направио и изгубио
га пре неколико дана.
Петар се одједном досети како би им он могао помоћи. Зато ухвати
змајев реп и повуче га к себи. Био је то доста велики змај.
– Кад је могао да подигне Мајкла – рече он – зашто не би могао да
понесе и тебе, Венди?
– Ваљда обоје, Петре.
– Не, двоје не може да носи. То знам, јер су Мајкл и Коврџавко већ
покушали да заједно лете на њему.
Венди каза да она неће ићи без њега. Али Петар завеза реп око ње,
рече: „Збогом, Венди“ и одгурну је са стене.
Змај се вину у ваздух. Чинило се да му Вендина тежина нимало не
смета. Након неколико тренутака није је више видео. Петар је био
сам на оном малом делићу стене што је још штрчао из воде. Сада је
био остао само још један делић, тек колико да стану његова стопала.
Месец се појави и лагуна постаде светлија. Сирене изађоше из
својих коралних пећина и певаху нежне и тужне песме месецу. Оне
уопште нису виделе Петра како стоји на стени, усамљен и поносит.
Знате, он је први пут у животу за часак осетио нешто налик на страх.
Вероватно ће то бити и последњи пут. Међутим, већ следећег
тренутка је заборавио да се био уплашио. Смешио се и био је
узбуђен. Срце му је куцало: бам, бам, бам, као да у њему бије добош.
Петру се чинило као да каже: „Умрети – то ће бити страшно велики
доживљај!“
***
Пошто су отпевале све песме које су знале, Сирене се, једна за
другом, вратише у своје спаваће собе под морем. Кад су затвориле
врата за собом, Петар је чуо како су мајушна звона на њиховим
вратима зазвонила цин-цин. Вода му је сад запљускивала ноге и није
му преостајало ништа друго него да сачека док га не однесе са стене.
Онда он угледа како по лагуни плови нешто слично парчету хартије.
Петар помисли како то мора бити један део змаја, кад примети да се
то нешто креће насупрот воденој струји. Стварно, изгледало је као
да покушава да доспе до њега. И, ево, дошло је, до саме стене. То
није било парче хартије, већ Недођин-птица,у своме гнезду с јајима.
Успевала је некако да крмани помоћу крила, али је била врло уморна.
Дошла је да спасе Петра, јер (као што сте већ чули) он је био добар
према њој кад јој је гнездо пало с дрвета.
Она рече Петру како жели да му да своје гнездо да се укрца у њега.
Али њему је требало толико времена да је разуме да су се добро
посвађали и почели да називају једно друго свакојаким именима.
Напослетку Недођин-птица снажно гурну гнездо и одлете с јаја.
Петру тек онда би јасно шта је она хтела, те јој је био необично
захвалан. Он помисли како би била срамота да скрши јаја и зато их
стави у дубоки морнарски шешир који је Гусар Старки изгубио за
време битке. Био је потпуно непромочив и он га пусти да плови.
Недођин-птица је била врло задовољна. Она уђе у шешир, а Петар у
гнездо, и онда су клицали једно другом као помахнитали. А затим,
ношени струјом, они се одвојише једно од другог. Само који часак
касније Петар се нашао у кући испод земље, готово у исто време кад
и Венди, којој је било потребно прилично времена да стигне, пошто
је змај волео да је носи и није се журио.
Сви су били одушевљени што су поново на окупу. Пошто су Петру
били потребни завоји, и остали дечаци су тражили да буду превијени.
И док су испричали своје пустоловине, и још штошта, отишли су на
спавање неколико часова касније. Било је заиста дивно и предивно!
 Глава X

Индијанци и Гусари

Сад су Индијанци постали највећи пријатељи деце, а нарочито

Лилица Тигрица, која није могла да заборави како ју је Петар спасао
из руку Смија и Старкија. Она је рекла:
– Петар Пан мене спасе, ја његов велики пријатељ. Ја не пустити
Гусаре њему нанети зло.
Она и њени ратници су седели по целу ноћ, и то сваке ноћи,
чувајући стражу над кућицом у подземљу. Индијанци су клечали
пред Петровим ногама и називали га Великим Белим Оцем. То је
Петру веома годило и због тога се правио важан. Али Индијанци
нису били ни приближно толико учтиви према осталим Дечацима.
Само би им рекли „здраво“, или нешто тако. Они су можда мислили
да се Петар сам борио у лагуни; али ми знамо колико су Дечаци
помогли.
Једне вечери Индијанци су били горе на стражи, а деца су доле
пила чај. То је био ко бајаги чај, који никада није тако укусан као
прави. При томе су се доста свађали. Непрестано су причали Венди
приче један о другом. Био је то читав један низ тужакања.
„Вижљасти кашље за столом.“
„Кљунавко говори пуним устима.“
„Коврџавко покушава да истовремено једе земичке и корење.“
„Жалим се на Близанце.“
И тако даље, и тако даље. Срећа што је Петар баш тог тренутка
ушао доносећи мало правих ораха за Дечаке и обавештење о тачном
крокодилском времену.
Венди је нарочито водила рачуна о времену за спавање – а часовник
у Крокодилу био је једини на целом Острву.
После обилног кобајаги чаја Дечаци су пожелели и мало разоноде, и
Венди, која је седела и крпила гомилу чарапа, рече им да могу нешто
да отпевају и одиграју кад обуку спаваћице. Тако су они дивно
играли и истовремено се гађали јастуцима. Претурали су се један
преко другог по целој соби, претварали се да се боје сопствених
сенки, гађали се јастуцима, певали и узвикивали. Било је то
највеселије вече што се икад видело у кућици испод земље.
Најзад, веома уморни и срећни, легоше да спавају и затражише од
Венди да им исприча њихову омиљену причу – ону коју је Петар
мрзео – причу о госпођи Дарлинг. Овога пута Петар није запушио
уши, нити је напустио собу као обично. Остао је где је био, на својој
столичици од печурке.
Венди отпоче: „Био једном један човек...“
– Ја бих више волео да је била жена – рече Коврџавко.
– Будите мирни – рече Венди. – Била је такође и једна жена.
– Није ваљда умрла – рекоше Близанци.
– Ох, није.
– Пресрећан сам што није – рече Свирко.
– Ох, драги моји! – уздахну Венди. – Дозволите ми да наставим.
– Мало мање галаме тамо! – викну Петар.
– Тај човек се звао господин Дарлинг – продужи Венди – а жена
госпођа Дарлинг.
– Ја сам их познавао – поносито рече Џон.
– И ја мислим да сам их познавао – рече Мајкл, премда није био
баш сасвим сигуран.
– Они су имали троје деце – рече Венди – а та деца су имала
дадиљу која се звала Нана. Али господин Дарлинг је био љут на Нану
и везао је у дворишту. И тако су сва деца одлетела.
– То је дивна прича – рече Кљунавко.
– Деца су одлетела – продужи Венди – у Земљу Недођију. Али они
су знали да ће њихова мама увек држати прозор отворен како би
могли да долете натраг у дечју собу. Тако су они годинама остали
ван куће и дивно су се проводили. Онда су се вратили кући и дуго
срећно живели.
Кад је то рекла, Петар дубоко уздахну. Венди се уплаши да није
болестан. Нежно му обави руку око паса и упита га шта га боли.
– Није то тај бол – рече јој он. – Мене боли то што ти грешиш кад
причаш о мајкама. Нису оне такве. Оне не остављају прозор отворен.
Ја знам, јер сам одлетео и остао дуго, дуго ван куће. Био сам сигуран
да ћу увек моћи да се вратим. Никад вам раније о томе нисам причао,
али кад сам долетео натраг, прозор је био затворен решетком. Мајка
ме је била заборавила, а у мом кревету спавао је други малишан.
Ово није морало да буде сасвим истинито, али Петар је веровао у
то. А веровали су и остали.
Џон и Мајкл се толико узнемирише при помисли да им се може
ускратити улазак у кућу, да повикаше на Венди: „Хајдемо сместа
кући!“ и привише се уз њу.
– Али не вечерас! – узвикнуше Изгубљени Дечаци.
– Да, вечерас, из ових стопа – рече Венди одлучно. – Петре, хоћеш
ли, молим те, предузети потребне кораке да ми одемо кући.
– Ако ти то желиш – одговори Петар немарно, попе се уз дрво и
нареди Индијанцима да одведу троје деце на обалу. Требало је да их
Звончица води преко мора. Ово јој се одиста много допало, али је
најпре одбила и Петар је морао да буде веома строг према њој.
Изгубљени Дечаци су били толико ојађени што њихова мама Венди
одлази да су се договарали о томе да је завежу и задрже као
заробљеницу. Али пазили су да то не спомену пред Петром. Најзад,
она је Петров гост. Не може се тек тако везати нечији гост.
Међутим, Петар изгледа није марио што ће изгубити Венди, чак
није рекао ни: „Зар баш мораш да идеш тако брзо?“ или „Остани још
мало.“ Он ко бајаги није марио. А тако се добро претварао да је
Венди мислила како је њему чак мило што ће је се отарасити и то ју
је веома растужило после ових дивних дана што су их провели
заједно.
Џон и Мајкл су већ били спремни за пут, кад Венди изненада
помисли како би било лепо позвати Изгубљене Дечаке да пођу с њом
кући да их господин и госпођа Дарлинг усвоје.
Кад је то рекла Дечацима, они поскочише од радости.
– Петре, можемо ли и ми да пођемо? – ватрено повикаше.
– Добро – рече Петар.
Дечаци почеше да траже штапове и везују завежљаје. Али кад је
Венди рекла Петру нека и он спреми своје ствари, он је скакутао по
соби, свирајући на својој свирали и рекао како он неће ићи са њом.
Желео је да увек остане мали дечак и да се забавља у Земљи
Недођији.
– Ако будете нашли своје мајке – рече он Изгубљеним Дечацима –
надам се да ће вам се допасти!
– Они су се сећали да Петар није баш много мислио на мајке, Али
Венди се до последњег тренутка надала да ће Петар променити
мишљење. Она му припреми лек, пажљиво одбројавајући капљице.
То је била само вода, али не може се бити сувише велики пробирач
кад су у питању лекови. Она га затим натера да јој обећа како ће
пресвући одело кад се покваси. Венди се још надала да ће он рећи
нешто лепо. Међутим, он се весело рукова с њом и позва Звончицу да
им покаже пут.
– Е, па сад, нема љутње! – довикну он Дечацима.
– Збогом, Венди!
Она одговори пригушеним гласом:
– Збогом, Пет...
Али није до краја изговорила његово име. Јер, изнад њихових глава
се проломи најстрахотнија, најужаснија, дивља и помамна бука.
Гусари су напали Индијанце!
На све стране је одјекивала заглушујућа цика, вриска, ратни
покличи, прасак пушака, звекет челика. Земља је подрхтавала од
тешких корака који су журно тапкали тамо-амо.
И сви они који су се налазили доле подрхтавали су – сви сем Петра.
Свима су лица била бледа, а уста отворена, свима су стопала била
хладна као лед – сем Петру. Петар је осећао у себи необичну
храброст. Узео је свој мач, а очи су му постале веома сјајне, као да
сипају варнице.
 Глава XI

Звончица је храбра

Кука и његова дружина су се понели најнечасније према храбрим

Индијанцима. Наравно, ви и очекујете од Куке да буде непоштен;
сетите се само како је ујео Петра! Но, Индијанци су били веома
изненађени, јер су стотинама година увек они били ти који први
нападају белце, и то пред зору. Никада нису ни сањали да би белци
могли напасти њих, и то увече. Стога нису били спремни за неку
велику борбу. Тако их је већина била поубијана, док су остали једва
успели да побегну. Биће вам мило да чујете да је Лилица Тигрица
побегла.
Доле, испод земље, Дечаци о свему томе нису ништа знали. Међу
њима је владала мртва тишина док су слушали ужасну грају изнад
својих глава. Кад се бука мало стишала, Петар рече осталима:
– Ако су Индијанци победили, чуће се звуци там-тама. Они увек
тако објављују своју победу.
Кука је прислушкивао кроз димњак, и кад чу Петрове речи, одмах
нареди да се удари у там-там, како би преварио децу. Јер он, у
ствари, није гонио Индијанце, већ Дечаке и Петра Пана. Звуци там-
тама огласили су се двапут, а онда Кука чу Петра како виче:
– Индијанци су победили!
Дечаци одговорише:
– Урааа!
Кука се питао зашто су рекли и „Збогом, Петре.“ Он и његова банда
су само чекали погодан тренутак да се сјуре на њих. Деца журно
изађоше горе кроз шупље дрвеће – и препредени, лукави Гусари их
сместа шчепаше. Пребацивали су их из руке у руку, све до Црнца. Он
је свима затискивао уста и везивао их као пакете.
Венди је последња изашла из свог дрвета; сви њени Дечаци били су
већ заробљени. Кука се поклони, врло учтиво и натера је да га ухвати
под руку. Ускоро су и њу везали и запушили јој уста. Тада је Кука
деветоро деце некако убацио у кућицу, коју четири Гусара понесоше
према броду, док су остали корачали за њима, певајући своју грозну
песму.
Кука се врати да потражи Петра. Успео је да сиђе низ дрво, чија је
дупља била најшира, а припадало је Вижљастоме. Кад би му било
врућина, Вижљасти је пио много воде (што је врло опасно) и толико
би се од тога надуо да је у потаји проширио своје дрво како би га
прилагодио себи. Иначе, Кука никада не би могао да се увуче унутра.
Кад је дошао до подножја дрвета, гусарски капетан провири кроз
једну пукотину. Петар је спавао на великом кревету. Изгледао је тако
дражесно да Кука готово осети нежност према њему – али само за
тренутак. На несрећу, Петар је изгледао и тако страшно уображен да
Куку обузе најжешћа мржња. Ако је постојало ишта што Кука заиста
није могао да поднесе, то је да још неко осим њега буде уображен.
Пошто није успео да отвори врата собе, а у џепу је имао бочицу са
смртоносним отровом, он протури руку кроз пукотину и сасу пет
капи у Петров лек. Венди је била оставила одређену количину лека,
спремљеног за Петра, али он га намерно није узео, јер је мислио да ће
се Венди, ако то сазна, узнемирити.
Кука је сада био сигуран да је Петру дошао главе; зато се поново
попе уз дрво, необично задовољан својим „подвигом“.
Петар је спавао до десет, или приближно до десет, а онда се
усправи у кревету и викну:
– Ко је то?
Одговори му благо и тихо звоњење:
– Пусти ме унутра, Петре.
Звончица! Како је то могуће, кад је она отишла да одведе децу
преко мора?
Али, било је могуће. Она је била узбуђена, румена и упрљана
блатом. У трајању два крокодилска откуцаја испричала је Петру како
је Венди заробљена заједно са Дечацима.
– Ја ћу је спасти! – викну Петар. Али, кад је потрчао да узме мач и
бодеж, он опази свој лек и помисли: „Могао бих да га узмем пре него
што одем. Можда никада више нећу моћи да се вратим, а онда ће лек
пропасти,“
И баш кад је стављао руку на шољу, Звончица цикну:
– Не! Не дирај!
– Зашто?
– Кука га је затровао.
– Којешта! Како је Кука могао да доспе овамо?
Звончица није могла то да објасни; она рече да је чула Куку како
мрмља сам за себе у шуми и хвалише се како је отровао Петра.
Петар рече:
– То су саме којештарије. Кука није могао да буде овде, а да га ја не
видим; ја нисам спавао.
Звончица није одустајала. Она се постави између његових усана и
шоље и у једном гутљају испи лек.
Затим побледе и затетура се, док је Петар викао:
– Како си смела да попијеш мој лек!
– Лек је био отрован – прошапута она изнемогло.
Успела је некако да одлепрша до своје собице у зиду и сруши се на
лежај. Њен сјај је сваког тренутка све више гаснуо. Петар је клекнуо
поред улаза у њену собу и зајеца:
– Ох, Звончице, да ли си то урадила да би мене спасла?
Видео је да Звончица умире. Ако њен сјај сасвим утрне, ништа је не
може спасти.
Онда му се учини да чује како она слабашним и тананим гласом
нешто шапуће. Говорила је како мисли да ће јој опет бити добро само
ако деца кажу да верују у виле.
Тада он довикну свој деци на свету:
– Ако верујете у виле, пљесните рукама! Пожурите, иначе ће
Звончица умрети! Верујете ли?
Чуло се тапшање, далеко, далеко, али је сигурно да је то било
тапшање и да га је много било. Престало је исто онако нагло као што
је и почело и, гле, Звончица се опоравила! Њен сјај се опет појачао,
звоњење се повратило, она поскочи с кревета и залепрша по соби.
Петар осети да без бојазни може да остави Звончицу, и пође да
спасава Венди.
 Није имао појма где да је тражи, јер Звончица није била сигурна
којим су путем одвели заробљенике. Снег је био пао, те Петар није
могао да види трагове стопала. Није чуо никакав звук, нити је
приметио да се ишта креће, све док поред њега не прође Крокодил,
вукући се лагано и равномерно.
Петар одлучи да пође за Крокодилом. Знао је да је он био ушао у
траг Куки.
„Овога пута Кука или ја!“ помисли Петар. „Један од нас двојице
мора умрети!“ Веома весео, веома срећан и веома уображен, он поче
опрезно да се шуња за Крокодилом.
 Глава XII

Борба на „Веселом Роџеру“

Гусарски једрењак, двокрсташ Весели Роџер имао је само једну

зелену светиљку у тој мрачној ноћи и ни једног човека на стражи, јер
није било вероватно да ће га ико напасти. Индијанци су били
поражени, Дечаци заробљени, Дивље Звери нису знале да пливају, а
Сирене су биле заузете другим пословима.
Стога су Гусари лежали свуда по палуби, ленчарећи. Капетан Кука
је одмереним корацима корачао тамо-амо. Био је суморнији него
икад, вероватно због тога што није преостао више нико од
непријатеља, па сада није био живахан и оран за борбу (јер, наравно,
он је веровао да је отровао Петра). У сваком случају осећао се веома
глупо.
С времена на време, да би се забавио, овај мрзовољни човек би
довукао осморицу Дечака из затвора и постројио их испред себе.
Отпушили би им уста и скинули конопце, али сваки Дечак је био
тако окован да није могао да лети.
Кука им рече:
– Вечерас вас шесторица морате да ходате по дасци... – „да се
утопите“, мислио је – а за двојицу има места на броду да раде као
„мали“.
Дечаци нису рекли „ох!“ – али то су помислили. Баш „ох“!
Кука је био нестрпљив. Он прогунђа:
– Дакле, који ће од вас остати са мном на овом дивном Веселом
Роџеру?
Свирко иступи напред и учтиво одговори како он не верује да би
његова мајка волела да он буде Гусар.
Он намигну Вижљастом, и овај рече исто. То учини и Кљунавко;
исто понови и један од Близанаца. Кука је био сувише љут да би
питао остале. Он одабра Џона и Мајкла, јер је мислио да се они
разликују од осталих. Њима се био прилично допао предлог да
постану Гусари. Кука им рече како ће се звати Црвеноруки Џек и
Црнобради Џо. И, заиста, они се готово одлучише да се придруже
његовој дружини, али сетише се, пре него што је за то било сувише
касно, да ће ако им приступе, морати да вичу: „Доле краљ!“
Онда обојица одлучно одбише.
Куку и његове људе обузе срџба. Ударали су дечаке по ушима, а
Кука је урлао:
– Припремите даску. Доведите њихову мајку да гледа како умиру.
Венди виде да је Кука страшно нарогушен, а њени Дечаци веома
бледи. Она, такође, виде најнечистију, најпрљавију и најблатњавију
палубу коју годинама нико није опрао и очистио.
„Какве су свиње ови: Гусари!“ помисли она.
Кука јој се обрати на свој језиво учтиви начин:
– Сад ћеш видети своју децу како корачају по дасци. Тишина, сви!
Чујмо последње речи једне мајке упућене њеној деци.
Венди погледа Куку с таквим презиром да се он готово онесвести.
Онда изговори:
– Моје последње речи, драги Дечаци, порука су ваших правих
мајки. Кад би оне биле овде, њихова порука гласила би: „Надамо се
да ће наша деца умрети као прави достојни синови Енглеске.“
– Ја ћу испунити наде које моја мајка полаже у мене! – узвикну
Свирко.
– И ја! – рече Кљунавко.
– И ја! – рече један од Близанаца. Пре него што су остали имали
времена да одговоре, Кука, ужасно разјарен, нареди Смију да веже
Венди за катарку. А Дечаци су пиљили у даску преко које ће морати
да пређу. Крај даске, њена ивица, налазила се изнад дубоке воде; а то
је требало да буде и њихов крај. Осећали су се јадно, прожимале су
их језа и дрхтавица и, што је време више одмицало, све мање су
личили на достојне синове Енглеске. Кука се таман спремао да им
нареди да један по један ступе на даску, али помисли како ће боље
бити да Вендину главу држи окренуту према Дечацима, тако да их
мора гледати. Кад је коракнуо према њој, кезећи се с мржњом, он
зачу:
 Тик-так, тик-так!

Кука се стропошта на палубу. Ако Крокодил већ вијуга по броду,

онда неће моћи да побегне. Његова дружина се окупи око њега, да га
сакрију, ако икако узмогну. Они су умели да се боре са безопасном
децом, али су се бојали да се ухвате у коштац с Крокодилом.
Осморица Дечака се уклонише с даске и пожурише на ивицу брода
да посматрају како се Крокодил пење.
Али то није био Крокодил. Био је то Петар, који је откуцавао као
часовник, што је гласније могао. Он им даде знак да не вичу и попе
се на палубу. Кад је видео како Гусари покушавају да сакрију Куку,
запрепастио се, капетан је изгледао млитав и преплашен, као да је
чуо приближавање Крокодила.
Догодило се да је Крокодил те ноћи престао да откуцава време.
Часовник му је био стао. Зато је Петар сам откуцавао као часовник да
би безбедно прошао између Дивљих Звери. Крокодил је био усамљен
без свог куцања, па је пошао за Петром.
Један Гусар изађе из брода на палубу; Петар га снажно удари
бодежом, а Дечаци бацише тело у море.
– Ово је први! – рече Вижљасти.
Петар се тихо, на прстима, увуче у кабину.
Откуцавање престаде. Сми рече Куки да је Крокодил отишао. Кука
устаде и поче да гракће једну строфу гусарске песме, како би
заплашио Дечаке пре него што их подави:

Јо-хо, јо-хо, ал’игра даска;

Гледају таласи широки,
А онда пљус – и ти са њоме,
У понор плави, дубоки!

Још горе, он поче да игра и да се кревељи на децу. Међутим,

најстрашније беше то што је наредио да Дечаке најпре заплаше
деветоструком канџијом пре него што их потерају на даску. Он
нареди Џуксу, једном од чланова посаде, да из његове кабине донесе
деветоструку канџију.
Џукс оде по њу, али се изненада отуда зачу продоран врисак. Одмах
затим недалеко се разлеже поклич.
– Шта то би? – рече Кука.
– Други! – рече Вижљасти.
Италијан Чеко уђе у кабину и брзо изађе напоље.
– У кабини је мрачно као у рупи – задихано је одговорио он – а Вил
Џукс је прободен. Тамо је неки ужасан створ чији сте поклич чули.
– Иди и доведи га овамо – рече Кука. Чеко се бојао да одбије
послушност. Кукина гвоздена шиљата шака била је сувише близу. Он
се ушуња у кабину. Опет се зачу врисак, и још један поклич.
– Трећи! – рече Вижљасти.
– Неко мора да иде и доведе ту дудурајку – рече Кука. – Нека то
буде Старки.
Али, Старки је више волео да скочи у море него да се покори
наређењу.
– Четврти! – рече Вижљасти.
Онда Кука сам уђе у кабину. Вижљасти је чекао да каже „пети“, кад
се Кука поново појави и рече како му је нешто угасило фењер.
Кад чланови посаде видеше каква је бедна кукавица њихов капетан,
почеше да се окрећу против њега. Кука је био веома љут што му се
подсмевају, те реши да казни децу кад већ не може своје људе.
Нареди да их све затворе у мрачну кабину (сем Венди, која је још
била привезана за катарку).
– Нека се сами побију с том дудурајком – рекао је он.
Капетан и Гусари су пажљиво ослушкивали. Надали су се да ће
чути осам врисака... Али, истог тренутка кад су се Дечаци нашли у
кабини с Петром, он им поскида лисице помоћу кључа који је тамо
нашао и наоружа их најбољим Кукиним оружјем. Они се прикрадоше
до палубе и ту се посакриваше, док је Петар секао конопце којима је
Венди била везана. Рекао јој је да се и она сакрије, а он је обавијен
њеним огртачем стао поред катарке, на месту на коме је она била.
Онда врисну из свег гласа.
 Кад су Гусари чули овај поклич, помислили су да је то знак да су
осморица Дечака погубљени у кабини. Већ их поче хватати страх од
њихових духова. Стадоше да криве Куку за све, и да отворено говоре
како човек са гвозденом куком доноси броду несрећу.
Али Кука рече:
– Ох, не, све долази отуда што се на броду налази једна девојка. То
је одувек доносило несрећу гусарским бродовима. У море с њом! –
викну Кука, показујући на Венди (јер он је мислио да је то она).
Гусари су воледи да Венди задрже као своју мајку. Али толико су
били навикли да раде оно што им Кука нареди да похиташе према
прилици поред катарке говорећи:
– Сад те нико не може спасти, госпођице!
– Има један који може – одговори прилика у огртачу.
– Заиста! А ко?
– Петар Пан!
Огртач паде и Кука је разрогачених очију буљио у свог најљућег
непријатеља.
Сад је гусарском капетану и његовој посади било јасно ко их је
убијао и ко је испуштао крике у кабини, те схватише и то да немају
никакве изгледе на успеху борби против дечака као што је он.
Међутим, Кука нареди својим људима да Петра сасеку. Петар окупи
око себе Дечаке и отпоче ужасна битка. Гусари су лако могли да
победе, само да су се држали заједно. Али они су јурили овамо-онамо
и потпуно изгубили главе. Дечаци су их убијали и бацали у море
брже него што је Вижљасти могао да их изброји. Све док на крају
једино Кука не остаде жив.
Дечаци су били исувише узбуђени да би се сећали шта су обећали
Петру – да неће напасти Куку. Дивље су га ударали са свих страна,
кад Петар упаде међу њих и викну:
– Стојте! Овај човек је мој!
Никада нико није видео жешћу борбу од ове. Кука је имо велики
мач и гвоздену куку, а Петар свој мали мач и мали бодеж. Тешко је
рећи ко је био бржи и вештији. Напослетку Кука би рањен и виде
сопствену крв, која је, као што знате, била веома ружне боје и увек га
узрујавала. Све се свело на ово: кукавни Кука увиде да је извукао
дебљи крај. Покушао је да запали складиште барута и није успео.
Онда, да не гледа Петров бодеж и сопствену крв, он се баци право у
море.
Крокодил, који је тихо пратио Петра до брода, био је изгубио своје
откуцавање, али је нашао Џемса Куку. Ово показује, да ћете се,
будете ли довољно стрпљиви, домоћи онога што сте чекали. Никада
не треба бити нестрпљив.
 Глава XIII

Деца поново код куће

Заиста је било дивно што су Петар и Дечаци сад имали сопствени

гусарски брод. Обукли су гусарска одела, а Петар је, наравно, постао
капетан. Чудно је то, али покушавао је да подражава Куку, мада ни
најмање није личио на њега. Чак је и пушио Кукине цигаре, али не
задуго.
Венди је имала пуне руке посла, преправљајући одела одраслих да
пристају Дечацима и правећи са Џоном и Мајклом планове како ће
похитати кући број четрнаест, и како ће их господин и госпођа
Дарлинг срдачно дочекати добродошлицом. Али Петар је био врло
суморан и ћутљив у погледу својих планова, и тако чудан и кукасто
расположен да га нико није ништа ни питао.
Међутим, никако није било времена да вам испричам шта се
догађало у кући број четрнаест. Госпођа Дарлинг је била веома
несрећна без своје деце. Ипак, она је била толико сигурна да ће они
поново долетети к њој да је сваког дана седела код куће, заједно са
Наном, држала прозор дечје собе отворен, чекала и осматрала.
Наравно, и господин Дарлинг је био несрећан; али он је у томе
нашао и уживање, јер су сви говорили о њему, а он је то волео. Он се
сместио у Нанину штенару. Да није био љут на Нану и везао је у
дворишту, она би пазила децу – мислио је он. Овако, Нана је свакако
боља од њега. Зато је њој дозволио да се шета по целој кући, а сам се
сместио у штенару. Свакога дана је одлазио на посао и враћао се
кући заједно са штенаром; чак су га позивали да у њој долази и на
пријеме. То му је помагало да поднесе губитак своје деце.
Једног четвртка увече – прошло је два дана откако је Петар постао
капетан гусарског брода – господин Дарлинг је спавао у штенари, а
госпођа Дарлинг је свирала на клавиру у дечјој дневној соби, кад две
прилике хитро улетеше кроз отворен прозор и одмах га чврсто
затворише, То су били Петар и Звончица. Петар је хтео да Венди кад
дође кући нађе затворен прозор, и тако буде приморана да се с њим
врати у Недођију. То није било лепо од Петра. У ствари, он је у томе
подражавао Куку, али без много успеха.
Међутим, госпођа Дарлинг ускоро поче тихо да плаче, и Петар
схвати како она жели да јој се Венди врати, можда исто онолико
колико он жели да она буде с њим. Петар помисли: „Не може да буде
и њена и моја.“ Онда увиде да није толико без срца као што је
мислио. Поново отвори прозор и викну: „Хајдемо, Звончице!“ И они
одлетеше.
Који тренутак касније Венди, Џон и Мајкл улетеше у собу. Били су
збуњени кад видеше како уместо Нане у штенари спава господин
Дарлинг; а онда чуше музику у суседној соби. Госпођа Дарлинг је и
даље свирала.
Венди провири у собу и рече:
– То је мама!
Џон провири и рече:
– Да, да, мама!
Мајкл рече:
– Онда, Венди, ти ниси наша права мама?
Венди се бринула да сувише не престраше госпођу Дарлинг, зато се
сви завукоше у кревете (њихови кревети су увек били спремни и
проветрени). Кад је госпођа Дарлинг ушла, мислила је да сања, све
док деца нису скочила из кревета и чврсто је загрлила.
Затим су загрлили господина Дарлинга и Нану. О, колико су се
љубили, грлили и радовали! Јер,у Земљи Недођији било је дивно, али
ипак је код куће најлепше.
Петар је све ово гледао кроз прозор. И није више био тако сигуран
као раније да су мајке будаласте. У сваком случају, ова је изгледала
сасвим паметна.
***
Господин и госпођа Дарлинг одлучише да усвоје Изгубљене Дечаке,
као што је Венди рекла да треба да учине. Они су хтели да усвоје и
Петра. Али Петар рече:
 – Не, госпођо Дарлинг, нико мене неће ухватити и направити ме
човеком.
Он им објасни да ће живети са Звончицом у Вендиној кућици, коју
ће подићи високо, на врхове дрвећа.
Онда је Венди толико желела да се врати и види Кућицу на новом
месту, да јој је госпођа Дарлинг морала обећати како ће једанпут
годишње одлазити у Недођију, на недељу дана, и да ће обављати
пролећно спремање у Кућици – само ако Петар буде дошао по њу.
– Нећеш заборавити, је л’да, Петре? – рече Венди.
Петар рече да наравно неће и весело одлете. Али прошле су две
године од оног времена кад су се њих двоје дивно проводили и он је
заборавио. Дошао је само још једанпут. Био је заборавио Куку,
заборавио је Звончицу, а сад је заборавио и Венди. Наравно њу је
веома ожалостило, али је знала да он има ужасно слабо памћење.
Прошло је петнаест година. Сви Дечаци су били већ одрасли, нису
више уопште могли да лете и Острво им је сасвим ишчезло из
памети. Венди се удала и имала је малу девојчицу, која се звала Џејн.
Џејн је много волела да јој мама прича приче о Петру. Слушала је све
док их не би научила готово сасвим напамет. Али, једне вечери, кад
је Венди ставила своје дете да спава и седела и шила поред ватре у
дечјој соби (управо као што је госпођа Дарлинг радила), прозор се
нагло отвори и појави се Петар Пан. Дошао је био да води Венди на
пролећно спремање Кућице.
Она је морала да му каже како је сад одрасла жена и не може да
лети. Петар у почетку није веровао. То му је пало веома тешко, а кад
је видео Џејн у кревету, било му је јасно да му Венди никада више
неће бити мама. Сео је на под и плакао. Венди изађе из собе
покушавајући да смисли како да га утеши.
Џејн се пробуди, угледа Петра и упита га зашто плаче. Он јој се
учтиво поклони и одмах затим њих двоје су разговарали исто онако
као што су он и Венди причали пре много година. Њих двоје су се
тако брзо и тако добро спријатељили да је Венди, кад се вратила у
собу, имала шта да види. Џејн је летела по соби, а Петар је седео на
ивици кревета, кличући из свег гласа. Он рече како је Џејн његова
мајка и како ће сад кренути с њим у Недођију. Џејн и Петар морају да
обаве пролећно спремање, а Венди је мора пустити, макар само на
недељу дана. Венди се страшно бринула, јер ко зна шта се све може
догодити у Земљи Недођији. Али није могла да спречи Џејн да пође.
Време је пролазило, Венди је сасвим остарела, Џејн је одрасла и
имала девојчицу која се звала Маргарета. Џејн осети да више не може
да лети. Зато, кад је Петар дошао у пролеће да води Маргарету у
Кућицу, она је само рекла: „Пази на њу!“ Маргарета је била дивна
мајка Петру. Претпостављам да ће тако вечито бити. Чудно је само
што се нико од Дечака не сећа чак ни имена Недођије, док су Венди и
њена кћерка и њена унука и даље у великом пријатељству и љубави с
Петром Паном.
Џ. М. Бари
 Дечак који није могао да одрасте

Џејмс Метју Бари

Сер Џејмс Метју Бари рођен је 9. маја 1860. у селу Киримјур

(Kirriemuir) у јужној шкотској покрајини Форфашајр. Био је девето од
десеторо деце Дејвида и Маргарете Бари. Потекао је из сеоске
занатлијске породице, отац му је био ткач.
Једна трагедија из детињства обележила га је за цео живот. Његов
брат Дејвид погинуо је у несрећи на клизању. Пошто је Дејвид био
мајчин миљеник, Џејмс је након несреће остао у сенци мртвог брата.
Безуспешно је покушавао да придобије њену љубав.
Бари је студирао на Академији Дамфриз Универзитета у Единбургу,
и магистрирао 1882. године. Радио је као новинар за Нотштамски
журнал. Године 1885. сели се у Лондон где се у потпуности
посвећује писању.
1888. године, захваљујући успеху књиге у којој су сабрани скечеви
из живота Шкотске, Бари постаје популаран. И његов наредни роман
Мали свештеник (1891) наилази на добар пријем, а касније је три
пута екранизован.
Два најбоља Баријева комада, Господска улица o двема сестрама
које отварају школу за “отмену децу“, и Дивни Крајтон у којем
батлер спасава породицу после бродолома, постављена су на сцену у
Лондону 1902. године, а касније екранизована.
Његова најпознатија књига је Петар Пан, чаробна прича о дечаку
који одбија да одрасте и сели се у земљу Недођију, где ствара СВОЈ
чудесни свет вила, индијанаца и гусара. Скоро је сигурно да је Петар
Пан добио име по Питеру Левелину Дејвису (1897-1960), једном од
неколико браће Дејвис које је Бари познавао. Лик Петра Пана
временом се развијао кроз приче које је Бари причао синовима
Силвије Левелин Дејвис
 Шкотска

Шкотска је брдовита земља у северном делу Велике Британије,

између Северног мора и Атланског океана. Главни град је Единбург,
који је препун старих двораца.
Енглеска, Велс, Шкотска и Северна Ирска чине Уједињено
Краљевство Велике Британије и Северне Ирске. Зато је и застава
Велике Британије комбинација три заставе: енглеске, шкотске и
ирске, а назива се Јунион Џек (Union Jаск).

Киримјур Шкотска
 Шкотски килт

Верни традицији својих предака, шкотски брђани и данас у разним

приликама облаче своју традиционалну народну ношњу од кариране
тканине. Посебно занимљив део те ношње је плисирана сукња која се
зове килт. Шкотланђани и у свом одевању одржавају дух клана
(групе) коме припадају и који обухвата по неколико рођачких,
пореклом сродних породица. Као своје знамење, клан узима тартан
(карирану шкотску тканину) одређених шара и боја, који носе само
његови чланови. Тако се лако препознаје припадност одређеном
клану, што је било врло важно у некадашњим борбама и обрачунима
међу клановима. Плисирану сукњу килт носе и мушкарци. Килт се
држи појасом на коме с предње стране виси кеса која замењује
џепове. Ову живописну ношњу сачињавају и берета са киђанком и
плед (широки шал), такође у бојама клана.

Шкотски килт
 Чичак

Чичак је национални цвет Шкотске,

Легенда каже да су, некада давно, Шкотланђани били упозорени на
напад непријатеља захваљујући чичку. Наиме, док су се нападачи
прикрадали, један од њих је нагазио на чичак, гласно јаукнуо и тако
се одао.
 Гајде

Гајде су национални инструмент Шкотске. У стара времена свако

село и сваки поглавица клана има ли су свога гајдаша. Ниједна
свечаност или ратни јуриш нису се могли замислити без гајди. И
данас се гајде користе на сеоским свечаностима а израђују се у
малим радионицама на старински начин.
 Петар Пан је режиран за позорницу 1904. године, а после неколико
година појављује се дефинитивна штампана верзија (1911). Књига је
носила наслов Петар и Венди. Позоришни комад Петар Пан (1904)
први пут је изведен у Позоришту војводе од Јорка у Лондону, 1904.
Године.

Нина Босико
Лондон 1904. године

Лик Петра Пана и његов фантастични свет најпре се појављује у

Баријевој књизи Бела птичица 1902. године. То је прича о
привржености богатог нежење једном малом дечаку, Дејвиду. Док са
дечаком шета Кенсингтонским парком, он му прича о Петру Пану,
који се ноћу може видети у Парку. Бари је првобитно Белу Птичицу
написао као роман за одрасле, међутим, убрзо је од тих неколико
поглавља о Петру Пану сачињена посебна књига под насловом
Петар Пан у Кенсингтонском парку.
Проглашен је за баронета 1913, а 1922. добија почасну титулу Сер.
Изабран је за ректора Универзитета св. Ендруа, а 1930. године за
ректора Универзитета у Единбургу.
Умро је у својој седамдесет и седмој години у Лондону 19. јуна
1937.
 Бари и савременици

Сер Џејмс Бари као ректор Универзитета у Единбургу

Бари је познавао велике личности из света књижевности као што

су били Џорџ Бернард Шо и Херберт Џорџ Велс, и умео је да их
изненади својим досеткама. Једном приликом је рекао Велсу: “Фино
је умети писати књиге, али можеш ли да мрдаш ушима?“
Када се један пријатељ зачудио зашто Бари наручује прокељ сваки
дан, он му је објаснио: “Не могу да одолим да га не наручим. Тако је
дивно изговарати ту реч“
Уводне стране књиге Петар Пан у Кенсигтонском парку

Џ. М. Бари
 Петар Пан данас

Насловна страна Алис Вудворд

Књига Петар Пан је преведена на многе светске језике и доживела

је безброј издања.
Позоришни комад извођен је у многим позориштима широм света.
Прва извођења Петра Пана углавном су била без музичке пратње,
само са неколико песмица. Лик “дечака који не жели да одрасте“ у
свим представама играла је жена.
1954. године Мери Мартин, која је играла Петра Пана, претвара
комад у мјузикл. Примена специјалних ефеката на сцени је временом
узнапредовала тако да је 1979, публика била затечена када је Сенди
Данкан, играјући “полетела“ изнад публике скоро дотичући балкон.
 Мери Мартин као Петар Пан

Последње и најупечатллњије сценско извођење Петра Пана дело је

Кети Ригби, а изводи се на Бродвеју. Ригби, као талентована
гимнастичарка, користи “ZFX Flying“ да би летење које изводи на
својим представама било што аутентичније.

Кети Ригби као Петар Пан

 Мјузикл

Мјузикл – представа или филм у коме се неки делови певају и

играју. Амерички композитори, инспирисани европском оперетом,
осмислили су овај жанр. Мјузикл је мешавина опере и мјузик-хола.
Одликују га ритмичне плесне тачке и тежња за великим спектаклом,
богат декор, провокативни костими и најчешће сентиментални
заплет.

Зена Дер као Петар Пан

 Стогодишњи дечак

2004. године у целом свету прославило се сто година од настанка

Петра Пана.

Плакат за прославу јубилеја 100 година Петра Пана

Плакат за прославу јубилеја 50 година Петра Пана

 Урађено је и неколико анимираних филмова о Петару Пану.
Најпознатија верзија проистекла је из мајсторске радионице Волта
Дизнија.
Волт Дизни је дошао на идеју да направи анимирани филм о Петру
Пану око 1935. Четири године касније купио је права за филм од
Лондонске дечје болнице којој је Бари завештао право на свој текст и
позоришни комад.

Волт Дизни

Човек чије је име постало симбол за свет анимираних филмова и

забаве за децу родио се 1901. године у Чикагу. Креирао је бесмртне
ликове Микија Мауса, Паје Патка, Шиље, Плутона... Урадио је и
дугометражне анимиране адаптације дела дечје литературе: Снежана
и седам патуљака, Пинокио, Бамби, Књига о џунгли, Пепељуга, Петар
Пан и друге. Створио је највећи забавни парк за децу Дизниленд и
један од највећих филмских студија на свету. Умро је 1966. године.
 Кадар из Дизнијевог цртаног филма Петар Пан

Прављење цртаћа стало је током Другог светског рата. После рата,

Дизнијеви аниматори су обновили планове за снимање филма. Најпре
је сниман филм у коме глумци у костимима играју потребне сцене.
Мимика и покрети глумаца послужили су аниматорима у цртању
ликова за цртани филм. Филм је завршен 1953/54.
О Петару Пану снимљен је неми филм 1924, као и ТВ филм 1976.
године.

Џорџ Алан као Нана у немом филму из 1924. Године

 Звончица

Стварање лика Звончице, за Дизнија је био прави изазов. До појаве

овог цртаног филма сва појављивања Звончице на сцени у позоришту
била су сведена на сноп светла и звоњење звончића. Сви остали
предлози да Звончица добије лик виле у људском облику била су
одбачена, јер није била довољно “слатка и симпатична“. Звончицу за
цртаћ направили су тако да сва њена глума буде базирана на
пантомими, са лицем које ће јасно одражавати њене емоције, са
једноставним костимом који неће спутавати њене покрете.
И тако је Звончица постала згодна плавушица са крилима, обучена
у кратку зелену хаљину.
 Повратак у Недођију

Прошле су године од када је Петар Пан задњи пут видео Венди, а

њему се чини да су то само дани. Џејн, Вендину ћерку, отео је
Капетан Кука који се надао да ће на тај начин поставити замку Петру
Пану…

Тема Петра Пана била је тако инспиративна за већину аутора

широм света да су направљени и могући наставци које сам Бари
најављује у последњим пасусима књиге.
Тако се из Дизни студија појавио цртаћ који се зове: Повратак у
Недођију. Такође снимљен је 1991. филм Кука у којем пажњу, не
само деце него и одраслих, плене Дастин Хофман као Кука и Робин
Вилијамс као Петар Пан.
Плакат за филм Кука
Статуа Петра Пана, аутора сер Џорџа Фремптона, Баријев је
поклон Кенсигтонском парку