Te noći nije spavao što zbog vrućine, što zbog nje. Stalno mu je opsedala misli.

Iako se nikada nikada nisu sreli, znali su sve jedno o drugome. Bili su jedno za
drugoga onaj komadić koji nedostaje, druga polovina celog.

Ustao je pre zore, obukao se, uzeo flašu vina i krenuo ka mestu sastanka. Hodao je
uz plažu slušajući kako talasi miluju pesak pod njegovim bosim nogama, kotrljajući
ga s jednog mesta na drugo. More je najlepše mirisalo pred samo svitanje, u ranu
jesen. Nebo je bilo poput opala posutog svetlucavom prašinom, a more boje
safira. Poneka munja bi proletela horizontom, daleko na pučini. U blizini obale jato
galebova je obavljalo jutarnju rutinu raspravljanja oko toga ko je zauzeo čije mesto
za pecanje. Graju galebova bi s vremena na vreme pokrio zvuk talasa. Ove jutarnje
šetnje su postale deo njegove rutine poslednjih godina.