Gurđijev - Izreke o Učenju i Razumevanju

 
Kada radim sa učenicima, ja sam kao kočijaš. Ako konj sledi put, puštam slobodno
uzde. Ako on ide desno prema jarku, povlačim uzde na levo. Ako se on kreće levo
prema padini, povlačim uzde na desno.
Za učitelja je važno da učini da učenik postavlja nova pitanja.
Neko može dati čoveku samo onoliko koliko je on spreman da primi.
Nikada ne učim direktno, jer moji učenici tako ne bi učili. Ako hoću da se učenik
promeni, počinjem izdaleka, ili govorim nekom drugom, i tako on uči.
Hiljadu puta više vrednosti ima u glačanju poda kako treba nego u pisanju dvadeset i
pet knjiga.
Ako znate kako da uradite jednu stvar dobro, vi možete da radite sve.
To je tako da kroz činjenje čovek razume.
Čovek mora da razume ovo: njegova evolucija je potrebna samo njemu. Niko drugi nije
zainteresovan za nju.
Moraš bez odlaganja činiti u životu, u svim stvarima – ako hoćeš da budeš normalan
čovek.
Ne postoji „blizu“ u pravom razumevanju, ono ili jeste ili nije.
Istinski smisao života je znanje. Čitav život, sva iskustva, vode ka znanju.
Razumevanje raste samo sa rastom Bića.
Osećanje je mnogo bliže prirodi. Um je ništa, u ovom slučaju on samo predstavlja
policajca, i jedino je važan kao takav.
Mrvice istine su rasute svuda; oni koji znaju i razumeju mogu da vide i da se čude
koliko ljudi mogu da žive blizu istine, a ipak koliko su slepi i nemoćni da prodru u nju.
Razumevanje je, ipak, funkcija tri centra. Na taj način misaoni aparat može znati nešto.
Ali razumevanje se pojavljuje samo kada čovek oseća i može da oseti ono što je
povezano sa tim nečim.
Razumevanje je suština dobijena iz namerno naučenih informacija i iz svih vrsta
iskustava lično doživljenih.
Nove stvari mogu biti naučene samo do 17-te godine; ono što se može naučiti kasnije
je samo učenje pod znacima navoda, to jest, samo reorganizacija starog.
Sa iskrenošću čovek gleda i vidi nešto. Iskrenost sa sobom je vrlo teška, jer je debela
kora izrasla preko suštine.
Glava je nalik aparatu, ona igra ulogu policije. Ali centar gravitacije vašeg prisustva je
u vašem solarnom pleksusu, koji je centar osećanja. To je mesto gde se stvari
dešavaju. Glava je nalik pisaćoj mašini.
Kada počnete da upoznajete sebe počinjete da imate mogućnost da postanete
jedinstvena osoba. Tako prva stvar koju morate da naučite je da upoznate sebe kroz
vežbu samoposmatranja. Ako ne radite ovo, onda ćete biti nalik žiru koji neće izrasti u
drvo, već će postati đubrivo.
Zajednička karakteristika ljudske prirode je da čovek vidi mnogo lakše nedostatke
drugih nego svoje sopstvene. U isto vreme na stazi samoproučavanja on uči da on
sam poseduje sve nedostatke koje nalazi u drugima. Ali postoje mnoge stvari koje on
ne vidi u sebi, dok u drugim ljudima počinje da ih vidi. Ali, kao što sam već rekao, u
ovom slučaju on zna da su ovo njegove sopstvene osobine. Na taj način članovi grupe
mu služe kao ogledala u kojima on vidi sebe.
Opšti metodi će biti pristupačni svima, ali lični metodi će biti dati u grupama samo
onima koji rade, koji pokušavaju i žele da pokušaju da rade sa njihovim celim bićem.
Oni koji su lenji, koji veruju u sreću, neće nikada videti ili čuti ono od čega se sastoji
stvaran rad, čak i ako ostanu ovde deset godina.
Da li mislite da je bilo šta dato u potpunom obliku u školama? Vi gledate na to vrlo
naivno. Morate biti lukavi, morate se pretvarati, pokretati stvari u razgovoru. Ponekada
stvari se nauče kroz razgovor, kroz priče. A vi želite da sve bude vrlo jednostavno. To
se nikada ne dešava.
Morate da znate kako da uzmete kada vam nije dato, da ukradete ako je potrebno, a
ne da čekate da neko dođe i da vam to da.
Možete proučavati bolje čoveka kroz njegove stavove i gestove nego kroz ono što
govori.
Posmatrajte kako ljudi plešu. Svaka nacija ima svoj sopstveni način plesanja. Možete
uvek govoriti o nekoj naciji kroz način kako čovek pleše. Na Istoku, gde su običaji
mnogo jači, možete čak reći koje pleme ili ljudi sa sela su došli, kroz način na koji oni
plešu. Na ovaj način plesovi postaju nalik vrsti jezika kroz koji nam ljudi – nesvesno,
naravno – govore o sebi. To je isti slučaj sa svim. Svaka nacija ima ograničen
repertoar pokreta koji dolaze od utisaka iz detinjstva.
Matematika je beskorisna. Vi ne možete naučiti zakone Stvaranja Sveta i Postojanja
Sveta putem matematike. Morate samo da tragate za Bićem. Kada imate Biće,
znaćete sve stvari, bez potrebe za matematikom.
Shvatanje činjenice da on nema cilj i da se ne kreće bilo kuda je prvi znak približavanja
buđenju čoveka ili da je buđenje postalo stvarno moguće za njega. Buđenje počinje
kada čovek shvati da se on ne kreće nigde i da ne zna gde da ide.
Radu nije potrebno ništa spoljašnje. Samo unutrašnje je potrebno. Spolja, osoba treba
da igra ulogu u svemu. Spolja čovek treba da bude glumac, drugačije on neće
odgovoriti na zahteve života. Jedan čovek voli jednu stvar; drugi, drugu stvar: ako
želite da budete prijatelj obojici i ponašate se na jedan način, jednom od njih se to
neće sviđati; ako se ponašate na drugi način, drugom se to neće sviđati. Trebate da se
ponašate sa jednim kako mu se sviđa i sa drugim kako mu se sviđa. Onda će vaš život
biti lakši.
Sasvim suprotno, ona (pravila – pr.pr.) treba da budu teška, neprijatna, i neudobna;
inače ona neće odgovarati svojoj svrsi. Pravila su budilnici koji bude usnulog čoveka.
Ali čovek je, otvorivši oči za sekundu, ogorčen zbog budilnika i pita: Zar ne može
čovek da se probudi bez budilnika?
Dodatno ovim osnovnim zahtevima naravno da se pretpostavlja da članovi grupe
moraju da rade. Ako oni samo posećuju grupu i ne rade već samo zamišljaju da rade,
ili ako oni smatraju da je rad njihovo puko prisustvovanje u grupi, ili, kao što je čest
slučaj, ako oni gledaju na njihovo prisustvo u grupi u prošlosti, ako stvaraju prijatna
poznanstva, i tako dalje, onda njihovo prisustvo u grupi na taj način postaje potpuno
beskorisno. I što pre oni budu udaljeni iz grupe ili je napuste samoinicijativno biće bolje
za njih i za druge.
Ako vidite drugog čoveka da je pao, kada treba da hoda, vi ga možete podići. Ali,
mada je pravljenje sledećeg koraka za njega neophodnije od vazduha, on mora da
napravi taj korak sam; nemoguće je za drugu osobu da to učini umesto njega.
Ali ova učenja data u fragmentima moraju se sakupiti zajedno i posmatranjima i
akcijama se moraju povezati sa njim. Ako ne postoji ovaj lepak, ništa se neće slepiti.
Nemoguće je čoveku dati bilo šta što bi moglo da postane njegovo vlasništvo bez
napora sa njegove strane. Čovek može samo da usmerava i ukazuje, ali ne može da
inicira. Čovek može da da drugom čoveku samo onoliko koliko je on spreman da primi.
Čovek je, u punom smislu reči, ‘kosmos u malom’; u njemu su sve supstance od kojih
se kosmos sastoji; iste sile, isti zakoni koji upravljaju životom kosmosa, deluju u njemu;
stoga u proučavanju čoveka mi možemo da proučavamo ceo svet, baš kao što u
proučavanju sveta mi možemo da proučavamo čoveka.
Postati slobodan, osloboditi se ropstva: to je ono čemu čovek treba da teži kada
postane i malo svestan svoje pozicije. Ne postoji ništa drugo za njega, i ništa drugo
nije moguće sve dok on ostaje rob iznutra i spolja.
Bez samospoznaje, bez razumevanja rada i funkcionisanja svoje mašine, čovek ne
može biti slobodan, on ne može vladati sobom i zauvek će ostati rob, i igračka sila koje
deluju na njega.
Stoga samoposmatranje i samoproučavanje moraju od početka, biti praćeni sa borbom
protiv izražavanja neprijatnih emocija.
Ako su fotografije uhvaćene uspešno i ako postoji njihov dovoljan broj, čovek će videti
da je njegova uobičajena slika o sebi, sa kojom živi godinu za godinom, vrlo daleko od
realnosti.
Mora se razumeti da bez spoljašnje pomoći čovek nikada neće videti sebe.
Nikada nemojte biti agresivni. Pokušajte uvek da razumete drugu osobu. Tako vi
možete pomoći, a da ne smetate.
Identifikacija je jedan od naših najužasnijih neprijatelja koji prodire svuda i obmanjuje
čoveku u trenutku kada mu izgleda da se bori sa njom.
‘Identifikacija’ je toliko opšti kvalitet da ga je u svrhu posmatranja teško odvojiti od bilo
čega drugog. Čovek je uvek u stanju identifikacije, samo se objekti identifikacije
menjaju.
Čovek ne može učiniti ništa pametno kada je u stanju identifikacije.
Sloboda je pre svega sloboda od identifikacije.
Ali ako se čovek zaista seća sebe, on razume da je i drugi čovek mašina kao i on.
Tada će on ući u njegovo stajalište, staviće sebe na njegovo mesto, i zaista će biti u
stanju da razume i oseti šta drugi čovek misli i oseća.
Ovaj sistem je za one koji su već tragali i sagoreli sebe. Onima koji nisu tragali i koji ne
traže on nije potreban. Takođe i onima koji još uvek nisu sagoreli sebe, on nije
potreban.
Svaki čovek ima određenu karakteristiku u svom karakteru koja je centralna. To liči na
osovinu oko koje se sve ‘lažne ličnosti’ okreću.
Uzmite nadimke. Nadimci nekada definišu glavne osobine vrlo dobro.
Kada čovek počne sebe malo da upoznaje on će videti u sebi mnoge stvari koje će ga
užasnuti. Sve dok čovek nije užasnut samim sobom on ne zna ništa o sebi.
Probuditi se znači spoznati svoju sopstvenu ništavnost, spoznati svoju potpunu i
apsolutnu mehaničnost i svoju potpunu i apsolutnu bespomoćnost.
Samo svestan rad može biti od koristi u svim poduhvatima Četvrtog Puta.
Najvažnija stvar u radu je setiti se da je čovek došao da uči i ne preuzimati na sebe
tuđu ulogu.
Ljudi ne cene stvari ako nisu platili za njih.
Ljudi ne cene ono što je lako došlo do njih.
Stvari koje su lake nikada ne daju energiju.
Takva je ljudska priroda. Čovek nikada ni u jednoj prilici ne želi da plati bilo šta; a iznad
svega on ne želi da plati za ono što je najvažnije za njega.
Vi ne znate da za sve mora biti plaćeno i da mora biti plaćeno u proporciji onoga što je
primljeno.
Da bi bio u stanju da čuva tajnu čovek mora da poznaje sebe i mora da bude. Čovek
koji je kao svi drugi ljudi je vrlo daleko od toga.
Ako čovek zna kako da dobro napravi kafu ili kako da napravi dobro čizme, onda je
već moguće razgovarati sa njime. Problem je što niko ne zna ništa dobro. Sve se
poznaje samo nekako, površno.
Ljudi koji žive na zemlji mogu se nalaziti na vrlo različitim nivoima, iako spolja mogu
izgledati potpuno isto.
Ako bi čovek koji se nalazi u zatvoru bilo kada imao šansu da pobegne, on pre svega
treba da shvati da se nalazi u zatvoru. Sve dok on to nije u stanju da shvati, sve dok
misli da je slobodan, on nema nikakve šanse. Niko mu ne može pomoći ili ga
osloboditi na silu, protiv njegove volje, u suprotnosti sa njegovim željama. Ako je
oslobađanje moguće, ono je moguće samo kao rezultat velikog rada i velikih napora, i
pre svega, svesnih napora, prema određenom cilju.
Šta bi moglo da bude ozbiljno za čoveka koji je osuđen na smrt? Samo jedna stvar:
Kako da spasi sebe, kako da pobegne: ništa drugo nije ozbiljno.
Znanje ne može doći do ljudi bez napora sa njihove strane.
Za zarađivanje novca, samo se 4 sata mora raditi ako je čovek inteligentan – samo
magarac radi 8 sati. Ali učenje je različito – 44 sati dnevno treba učiti, jer je to banka za
budućnost.
U stvarnosti jedino samoinicijacija, samoprezentacija postoji. Sistemi i škole mogu
pokazati metode i puteve, ali nijedan sistem ili škola ne može uraditi za čoveka bilo šta
što on mora uraditi sam. Unutrašnji rast, ili promena bića, zavisi u potpunosti od rada
koji on mora da uradi na sebi.
Čovek nije u stanju da drži pažnju na celom sebi, to jest, na svim svojim različitim
stranama. Samo škola može to učiniti, školski metodi, školska disciplina, jer je čovek
suviše lenj, i on će raditi velikim delom bez ispravnog intenziteta, ili neće učiniti uopšte
ništa dok misli da je učinio nešto.
Škole Četvrtog Puta zahtevaju razumevanje pre bilo čega drugog. Rezultati napora su
uvek proporcionalni razumevanju.
Postoje škole koje koriste opojna sredstva na ispravan način. Ljudi u ovim školama
uzimaju ih zbog samoproučavanja; da bi bacili pogled ispred sebe, da bi upoznali
njihove mogućnosti bolje, da vide ispred sebe, ‘unapred,’ono što može biti dostignuto
kasnije kao rezultat produženog rada. Kada čovek ovo vidi i ubeđen je da je ono što je
naučio teoretski stvarno postoji, on onda radi svesno, zna kuda ide. Ponekad je to
najlakši način da bi se čovek ubedio u stvarno postojanje onih mogućnosti koje on
često naslućuje u sebi.
Vi se možete boriti svesno samo u srazmeri sa energijom koju posedujete. Vi imate
baterije. Ako su one prazne, vi ne možete učiniti ništa.
Spoljašnje se nastavlja potpuno automatski i zahteva vrlo malo energije. Pustite da se
život nastavlja sam po sebi. Držite vašu energiju na radu. Rad zahteva mnogo
energije.
Ne verujte nikada u bilo šta što ste čuli da sam rekao. Naučite da razlikujete između
onoga što se treba shvatiti doslovno i onoga što je metaforično.
Tražim od vas da ne verujete ni u šta što ne možete lično da proverite.
Čovek mora sve vreme matematički da sluša, matematički da razume, matematički da
odgovara. Samo to je život. On uvek treba da bude sa svojim Ja. Samo tako je on
čovek bez znakova navoda. Nije važno šta on ima u okruženju – ljude, buku, alkohol –
on uvek mora matematički da razume. Nikada ne sme da gubi sebe, čak i kada je
pijan. On može da bude pijan, ali njegovo Ja nikada ne sme da bude pijano.
Nije dovoljno da čitate moje reči – takođe morate da razmišljate o onome što čitate,
drugačije će ostati praznine.
Ja sam isti kao drugi ljudi, ali ja znam i razumem više.
Daleko je bolje proučavati svoju sopstvenu mašinu nego čitati o idejama.
Jutarnje sunce je najbolje za nas, to je jedino doba dana kada sunčevi zraci sadrže
određena svojstva koja su potrebna za naše razumevanje.
Da bi pomogao drugima čovek treba prvo da nauči da bude egoista, svesni egoista.
Samo svesni egoista može pomoći ljudima. Ovakvi kakvi smo mi ne možemo da
učinimo ništa.
Da bi ga drugi čovek razumeo, nije samo neophodno da govornik zna kako da govori
već je neophodno i da slušalac zna kako da sluša.
Ako čovek rasuđuje i razmišlja zdravo, bez obzira koju stazu da sledi u rešavanju
svojih problema, on se neizbežno mora vratiti natrag sebi, i početi sa problemom
onoga što je on sam i koje je njegovo mesto u svetu oko njega.
Znanje je neotuđivo pravo čoveka; ono ne može biti veće ili manje. Jer čovek “zna”
jedino kada sam “jeste” to znanje.
Sa razvojem našeg Bića mi možemo otkriti više stanje svesti. Promena znanja dolazi iz
promene Bića. Znanje samo po sebi nije ništa.
Ako bilo ko misli da će mu samoproučavanje pomoći i da će biti u stanju da se
promeni, on mnogo greši. Čak i ako on pročita sve knjige, ako uči stotinu godina,
ovlada svim znanjem – ništa neće doći iz toga.
Ova promena zavisi od vas, i ona se neće dogoditi kroz učenje. Vi možete da znate
sve a da ipak ostanete tamo gde jeste. To je nalik čoveku koji zna sve o novcu i
zakonima bankarstva, ali nema novca na svom računu u banci. Šta svo to njegovo
znanje može da učini za njega?
Kada govorimo o promeni, mi pretpostavljamo potrebu za unutrašnjom promenom.
Samo kada čovek spozna sebe, spozna svoju unutrašnju strukturu, samo tada on
može da vidi.
Samo ako spoznamo sebe mi možemo videti druge, jer svi ljudi su nalik nama unutar
sebe i isti su kao mi.
Sećanje, pažnja, posmatranje nije ništa drugo do posmatranje jednog centra sa
drugim, ili slušanje jednog centra sa drugim.
Mi vrlo retko posmatramo jedan centar sa drugim, samo ponekad, možda jedan minut
dnevno.
Sedenjem u vašoj sobi vi nećete videti ništa: vi treba da posmatrate u životu.
Razumevanje je opažanje ne sa jednim već sa najmanje dva centra.
Velika ideja treba da bude primljena samo sa velikim razumevanjem.
Ako pomažete drugima, vama će pomoći, možda sutra, možda za 100 godina, ali će
vam biti pomognuto. Priroda mora da isplati svoj dug. To je matematički zakon i sav
život je matematički.
Vi ćete postati slobodniji u životu, i sigurniji, ako počnete da se interesujete za sve
nove stvari i setite ih se sa novim metodima.
Promena je daleki cilj, i zahteva mnogo vremena i truda. Ali proučavanje ne traži
mnogo vremena.
Neophodno je da naučite da budete nepristrasni, da odvojite i analizirate svaku akciju
kao da ste u odnosu na nju stranac. Tako čovek može da bude pravedan. Biti
pravedan u samom trenutku akcije je sto puta vrednije nego biti pravedan posle nje.
Obrazovanje nije ništa drugo osim maske koja ništa ne može da učini sa prirodom.
Ljudi pripremaju sve automatski, oni čine da funkcije deteta liče na zvona koja zvone
kada ih oni pritiskaju, kao na električnom prekidaču.
Nikada ne pokušavajte da učite direktno. Sa decom uvek počnite izdaleka. Deca
moraju da otkriju stvari sama za sebe; drugačije, ona će odrasti kao robovi.
Ali za ozbiljnog čoveka nije potrebno da nađe nove odgovore, već nova pitanja.
Jednom kada ste postavili pitanje, to znači da već imate vrlo dobru ideju u vezi
odgovora. Za učitelja je bitno da učini da učenici postavljaju nova pitanja. To je razlog
zašto je obrazovanje u vašoj zemlji u moderno vreme izokrenuto naopačke. Učitelj u
školi nikada ne traži da učenik postavlja nova pitanja ili da pokuša da otkrije nove
stvari. On samo odgovara na stara pitanja na koja već svako ima odgovor ili na ona za
koje svako može naći odgovor u sebi bez napora.
Uzmite razumevanje Istoka i znanje Zapada – i onda tragajte.
Znati znači znati sve. Ne znati sve znači ne znati. Znati sve nije nemoguće. Za ovo je
neophodno znati vrlo malo. Ali da bi znao to malo čovek mora da zna veoma mnogo.
Svako od nas je sastavljen od dve osobe – suštine i ličnosti. Suština je sve sa čim smo
rođeni; nasledstvo, tip, karakter, priroda; suština je naš stvaran deo. Suština se ne
menja. Ja, na primer, imam tamnu kožu koja pripada mom tipu; to je deo moje suštine.
Ličnost je slučajna stvar, koju počinjemo da stičemo čim se rodimo; ona je određena
našim okruženjem, spoljašnjim uticajima, obrazovanjem i tako dalje; ona je nalik odeći
koje nosimo, maski; i može biti promenjena veštački ili slučajno – u roku od nekoliko
minuta sa hipnozom ili drogom. Čovek sa “jakom ličnošću” može imati suštinu deteta,
potisnutu sa ličnošću.
Najvažniji deo našeg ropstva je zavisnost od činilaca koji su kristalizovani u nama i koji
su povezani sa spoljašnjim faktorima, u odnosima sa ljudima koji nam nisu bliski. I da
bi bili u stanju da budemo slobodni, prvi rad u ezoteričnim školama svih vremena,
počinje tačno sa ovim pitanjem kako:”Dekristalizovati sve činioce koji su dopušteni
kroz odnose sa drugima.”
Čoveku koji traga sa svim svojim Bićem, sa svim svojim unutrašnjim Sopstvom, dolazi
nepokolebljivo ubeđenje da je, da bi otkrio kako da nauči kako da čini, to moguće
samo kroz nalaženje vodiča sa iskustvom i znanjem, koji će preuzeti duhovno vođstvo
nad njim i postati njegov učitelj. I na ovom mestu je ljudski instinkt važniji od bilo čega
drugog. On bira vodiča za sebe. Svakako da je neophodan uslov da on izabere kao
vodiča čoveka koji zna, jer su drugačije sve mogućnosti izbora izgubljene. Ko može
reći gde čoveka može odvesti vodič koji ne zna? Svaki tragač sanja za vodičem koji
zna, sanja o njemu ali retko pita sebe objektivno i iskreno – da li je on vredan da bude
vođen? Da li je on spreman da sledi put?
U toku našeg rada, nijedna osoba ne radi kao čovek. Ali za Institut je suštinska stvar
da se radi različito. Svako mora da radi za sebe, jer drugi ne mogu da učine ništa za
njega. Ako vi možete da napravite, da kažemo, cigaretu kao čovek, vi već znate kako
da napravite ćilim. Sva moguća aparatura je data čoveku da bi uradio bilo šta. Svaki
čovek može da učini bilo šta što drugi može da učini. Ako jedan čovek može, svako
može. Genije, talenat, sve je to glupost. Tajna je jednostavna, raditi stvari kao čovek.
Onaj ko može da misli i da čini kao čovek odjednom će raditi isto tako dobro kao drugi
čovek koji je to radio ceo život, ali ne kao čovek. Ono što je neko naučio za deset
godina, drugi nauči za dva ili tri dana i onda on to radi bolje od onoga koji je potrošio
ceo život to radeći. Sreo sam ljude koji su, pre učenja, radili čitav svoj život kao da nisu
čovek, ali kada su naučili, oni su mogli lako da urade najfiniji rad kao i onaj najgrublji, i
to rad koji nisu nikada videli ranije. Tajna je mala i vrlo laka – osoba mora da nauči da
radi kao čovek (sa celim Bićem, sa sva tri centra – fizičkim , emotivnim i mentalnim –
pr.pr.). A to se dešava kada čovek radi stvari i u isto vreme razmišlja o tome kako da ih
učini i proučava kako rad treba da bude urađen, i dok to radi zaboravi na sve – na
babu, dedu i večeru.
Kada je neko upitao Gurđijeva zašto je on opisao sebe kao prodavca tepiha, on je
odgovorio: “Zašto trgovac tepiha? Odgovor je jednostavan. Ja prodajem znanje. Sve je
u tepisima oko vas, sve. Čitajte! Sav život je sakriven u dizajnu.”Tepisi koji su bili na
njegovim podovima i zidovima su bili tekstovi, priče koje treba da budu pročitane.
Dizajn tepiha ili ćilima, kao i narodne priče, prenosi tradicionalno kulturno znanje sa
jedne generacije na drugu. Gurđijev je uvek insistirao da su priča, mit, umetnost i ples
duplikacija slogova i slova objektivnog jezika, i da simboli sakrivaju istinu.
Čovek koji je potpuno ‘dobar’ ili potpuno ‘loš’ nije celovit čovek, on je jednostran. Treća
stvar je savest; mogućnost data slobodno od Prirode. Ali to je samo mogućnost.
Stvarna savest može biti stečena samo kroz rad, učenjem da prvo sebe razumemo.
Čak i vaša religija, zapadna religija, ima ovu frazu”Spoznaj sebe.”Ova fraza je
najvažnija u svim religijama.
-------------------------------------
Gurđijevljevi metodi su svi direktno suprotstavljeni svim našim udobnim navikama. On
se brinuo da dovede ljude do razumevanja njih samih i sa tim ciljem uvek ispred sebe,
on nije činio bilo šta lakim niti je pokušavao da ubedi bilo koga u bilo šta. Sasvim
suprotno od toga, on je učinio da pristup njegovim idejama bude težak, kako
intelektualno, tako i emocionalno. Koliko god da je jedna tema sama po sebi bila teška
za razumevanje, on bi je uvek činio još težom sa nepotpunim izlaganjem, uvodeći
unutrašnje kontradikcije, pa čak i apsurde, prekidajući proučavanje čim bi razumevanje
počelo da sviće i ne vraćajući se na nju možda ni mesecima, ili čak ni godinama.
J.G.Benet

Učitelji obično okružuju sebe sa atmosferom velike ozbiljnosti i težnjom da ostave na

pridošlice dobar utisak. Sa g.Gurđijevim to je bilo sasvim suprotno: sve što je moglo da
odbije čoveka, ili da ga čak preplaši, je uvek bilo stvarano. Posetilac je uvek imao
mogućnost da sretne g.Gurđijeva i da razgovara sa njim, ali onda su iznenada pred
njega bile postavljene neke prepreke koje je trebao da savlada. Sa druge strane,
g.Gurđijev nikada nije dozvolio da pridošlica ode praznih ruku ako je došao sa pravim
pitanjima i govorio o nečemu što ima stvarni značaj za njega. Tomas de Hartman

Pre nekoliko dana jedan čovek mu je dao ček od sto dolara za njegov ‘veliki rad,’
nagoveštavajući svojim ponašanjem da mu je učinio uslugu. Gurđijev mu se izdašno
zahvalio i pozvao ga sledećeg dana na ručak u restoran. Bilo je nas desetoro na
obroku. Kada je konobar doneo račun Gurđijevu on ga je osporio, govoreći da je
zaboravio da naplati ovu ili onu stvar, i konobar je odneo račun. Kada se vratio,
Gurđijev je pogledao u njega, platio ga, dao je konobaru dobar bakšiš i stavio je račun
na sto tako da je donator mogao da ga vidi. Ja sam sedeo pored njega. Račun je bio
baš oko sto dolara. Č.S.Not

Svaka aktivnost u Radu je pokazivala da cilj nije u spoljašnjem rezultatu, već u

unutrašnjoj borbi. Na primer, g.Gurđijev je jednom poslao sve da pripreme zemlju za
kuhinjsku baštu, ali je kasnije bašta napuštena. Veoma često je govorio da je u žurbi
da završi ovaj ili onaj posao i da mi moramo da ga uradimo što je brže moguće. Moram
da kažem da je pritisak da ga završimo uvek bio podstrek, ali sam taj podstrek je
izazivao u nama jednu vrstu nesvesne identifikacije. Tomas de Hartman

Kada se demonstracija završila upitao sam g.Gurđijeva, ‘Kako je sve prošlo?’On je

pogledao u mene, nasmejao se, ali nije rekao ništa. To mi je dalo snažan unutrašnji
doživljaj, i kroz njega ja sam shvatio da u radu ove vrste mi ne tražimo reči pohvale ili
ohrabrenja. Mi treba da ispunimo zadatak najbolje što možemo i ne bi trebalo da
pridajemo značaj da li ga je neko pohvalio ili ne: to je cilj. G.Gurđijev bi često rekao:
‘Nikada ne razmišljaj o rezultatima, samo radi.’ Tomas de Hartman

Rekao sam:’G.Gurđijev, šta je to što čini da mi je vrlo teško da vam govorim, da vam
postavim pitanje?’On me je pogledao bez da je rekao bilo šta, onda je uhvatio moju
ruku, i to je bilo kao da je topla struja elektriciteta prošla kroz mene. Penjući se na
teretna kola, pokazao mi je da sednem pored njega, i počeo je da ih vozi. Pola sata mi
smo se vozili dok je on davao uputstva različitim ljudima, onda je meni dao uzde, rekao
mi je da odvedem konja u štalu, i otišao je u kuću. Mi nismo razmenili nijednu reč. Ali
od tada ja sam imao različito osećanje prema njemu, i iako mi nikada nije bilo lako da
mu postavim pitanje, moj stav je postao različit, i otkrio sam da ako bih promislio o
pitanju da sam bio u stanju da ga jasno formulišem, a ponekada je na pitanje već bilo
odgovoreno. Č.S.Not

Sećam se jedne večeri kada je poslao ubadajuće napade na moje slabe tačke.
Stišavao sam moje emocije.Iznenada on je prestao da me pecka i, okrenuvši se ka
madam de Salcman, jednostavno je primetio:”Doktor razume!” I ja sam bio nagrađen
sa dubokim pogledom koji je išao pravo u vašu dušu, posle koga se on nasmešio i
nastavio o nečem drugom. Tako da je njegovo ponašanje bilo potpuno nepredvidivo,
srdačno nas je pokretao na naš put, ili nas je odvajao od naših slabosti prema sebi, ili
nas je gurao natrag ka sebi. Mišel Kong

Ne mislim da bi na Gurđijeva trebalo da se gleda kao na Učitelja čiji je cilj bio da uputi
učenike u doktrinu, već više kao na učitelja koji pokušava da oblikuje intelekt i karakter
izabranom broju učenika, koje je poštovao kao decu datom mu na čuvanje. On nikada
nije govorio deci celu istinu, davao im je pažljivo pripremljene delove istine za koje se
nadao da će dalje razviti njihovu dušu, i ponekad je čak izmišljao priče, i tako je kao
Deda Mraz, ohrabrivao decu da izraze sebe. Denis Saurat

- Sastavio - Amar Šamo -

(preveo:Arter Mion)