Broj 252-253

Ponovo procitati
Ko je Bozidar Grujovic*
U pobunjenu srpsku sredinu, dosao je kao dobrovoljac u pomoc svojoj braci prvi
visokoskolovani Srbin iz preka, Teodor Filipovic, u Srbiji nazvan Bozidar Grujovic.
Teodor Filipovic bio je starinom iz Valjevske nahije, iz sela Vrela, a rodjen je u varosi Rumi,
u podnozju Fruske Gore. Srem je bio utociste one srpske bezanije iz Zapadne Srbije, narocito
iz Valjevske nahije, koja je uzmicala za austriskom vojskom ispred Turaka, kako u ranijim
ratovima, tako i u poslednjem austrisko-turskom ratu. (...)

Takve izbeglice bili su i preci Teodora Filipovica, samo s tom razlikom sto su se Nenadovici
posle rata vratili u Brankovinu, a Filipovici – Grujovici ostali u selu Brestacu kod Rume, a
posle presli u Rumu. (...)

Teodor je proveo rano detinjstvo u Rumi i tu je poceo uciti skolu. (...)

Filipovic je zavrsio svoje skolovanje 1803, a iduce, 1804, u Srbiji je izbio ustanak, o cemu su
pisale tadasnje nemacke i madjarske novine. Nije cudo sto se medju skolovanim Srbima u
Ugarskoj o tome dogadjaju razgovaralo i sto su se pravili planovi. Odvazniji Srbi prelazili su
preko Save i Dunava u Srbiju i stupali u vojsku kao dobrovoljci ii su materijalno pomagali
pokret. (...)

Iako je Filipovic bio sa velikim uspehom svrsio najvisu skolu, pa postao i doktor prava, on
ipak nije dobio sluzbu u Ugarskoj, vec je, dobivsi poziv uleto 1804 iz Harkova, odlucio da
ide za profesora na tek otvorenom univerzitetu u ovoj varosi. (...)

Teodor Filipovic dobio katedru istorije prava znatnijih naroda, starih i novih. I Filipovic je
tek bio poceo predavanja pocetkom jeseni 1804, kad je u Harkov stigla iz Srbije deputacija
koja ga je uzela i sobom povela u Petrograd kao svoga pomocnika i saradnika. (...)
 *

Filipovic je na putu iz Rusije, preko Vlaske i Ugarske, svratio najpre u Sremske Karlovce, i
tu se sastao sa mitropolitom Stratimirovicem, poglavarom srpske crkve. Od njega je, po svoj
prilici, dobio uputstva i savete za rad u Srbiji. Tom prilikom on je promenio svoje ime i
prezime i, presav u Srbiju, stalno se zvao, a i drugi su ga zvali: Bozidar Grujovic. (...)

Upoznavsi prilike u zemlji, Boza je odmah uvideo da Srbi nemaju sposobnog coveka za
vodjenje prepiske sa inostranstvom, za pisanje nota i za vodjenje drzavne administracije. On
se silom prilika i na poziv prote Mateje, a zatim Karadjordja i drugih staresina, primio te
duznosti i otpravljao je na opste zadovoljstvo. (...)

Jos na prvom vecem zboru staresina u Ostruznici, od 24 do 28 aprila 1804, govorilo se o

potrebi da se za oslobodjenu zemlju propisu neka pravila o sudovima i o odrzavanju reda po
oslobodjenim nahijama. Stvaranjem slobodne drzavne oblasti javljala se odmah i prirodna
potreba da se u njoj uredi vrhovna vlast. Tako se od prvog casa istavilo pitanje izrade jednog
osnovnog uredjenja, jer se osecalo da se bez toga ne moze biti. O tome nam ukazuje i Sima
Milutinovic Sarajlija u svome spevu »Serbijanka« ovako: Boza je nosio u svojim nedrima
opstu volju, da se odmah zavede i ozbiljno uzdigne »Glavno Praviteljstvo«, sto pretstavlja
mozak u drzavnom telu.
A kakvo je stanje bilo dotle u Srbiji?
U samom pocetku i kroz celu 1804 u pobunjenoj Srbiji nije bilo nikakve druge vlasti osim
vojnicke, posto je ustanicki staresina, vojvoda, knez ili bimbasa bio u knezini i vojna i
upravna i sudska vlast, i to onako kako je njemu bila volja. Nije cudo sto se pojavila
surevnjivost medju vodjima, toliko licno nastrojenim, kakvi su bili onda ti nasi ljudi.
Prirodno je onda, sto se zbog toga javila potreba da se ima neki osnovni zemaljski zakon, koji
ce biti stariji od licne volje tadasnjih staresina. Glavni nosilac i pravi roditelj ideje o
ustanovljenju Saveta kao centralne zemaljske vlasti bio je bas Bozidar Grujovic, o cemu
nedvosmisleno govore svi njegovi savremenici.
Odmah po dolasku u Srbiju, Boza je predlagao da se ustanovi jedan Upravni savet. On se u
tom poslu najvise oslanjao na protu Mateju, kao na coveka vrlo razumna. Vuk kaze da su
srpske staresine pristajale da se ustanovi savet, »ali upravo nijesu znali sta ce to da bude«. A
Batalaka, drugi savremenik, jos jace naglasava tu istu misao kad kaze: »Ne moze se reci da je
prota Mateja Teodora Filipovica shvatao, jer Sovet, zakonodavno telo, zakonitost, to su bile
stvari o kojima niti je ko na javi znao misliti ni u snu u Srbiji mogao sanjati; ali kako mu
drago, prota vise opisane misli i nameru Bozinu saopsti Jakovu stricu svome. Nije ni Jakov
bolje ni jasnije ponjatije od prote o ustanovljenju jedne ovakva institucije imao, ali se on
saglasi na to, da bi trebalo u narodu ustanoviti sudiju (sud), pa makar se zvao i
Praviteljstvujusci Sovjet Serbski...« (...)
 *

Kakvo je uredjenje Saveta Boza smislio, to se najbolje vidi iz njegovog rukopisa, koji je
sacuvao prota Mateja. On glasi:
»Svaka nahija da izabere jednog razumna, cestna i zasluzena muza, komu poslovi vilajetski
da se preporuce i koji samo za vilajet (narod) ziviti, bditi i raditi sa svom snagom da duzan
bude. Ovome nahija da pismenu vlast i polnomoscije i uzitak opredeli. Dvanaest ima nahija,
dakle dvanaest takovih ljudi poglavitih...« (...)

U toj uredbi pitanje vrhovnog vojnog staresinstva u Srbiji se ne dodiruje. U cisto vojnicke
stvari Boza se nije hteo mesati; za njega je bilo van spora da je Karadjordje vrhovni vozd. Po
onome sto pise prota Mateja, da je posle skupstine trebalo Karadjordja u manastiru
miropomazati, zakljucili bismo da je Karadjordju bila namenjena uloga vladara, sefa drzave.
(...)

Jedan socijalni kriticar smatra da je »ustrojstvo sovjeta vrlo slicno sa ustrojstvom zupanijske
uprave u Ugarskoj, jer i tamo narod bira izvestan broj pretstavnika za vrhovnu upravu, pa oni
izmedju sebe podele sami poslove administrativne i sudske, kako najbolje znaju« (Svetozar
Markovic).
Najzad treba pomenuti da su u to doba, 1805, vec u svetu bile poznate parole sto ih je
»Deklaracija prava coveka i gradjanina« od 1789 godine objavila svetu. Ovaj »princip
individualne slobode i, donekle, pravo suprotstavljanja ugnjetenog« uzet je iz te Deklaracije.
»Ove prve i jasne misli o zakonitosti i ustavnosti u Srbiji nadahnute su bas onim
slobodarskim mislima francuskog revolucionarnog zakonodavstva« (dr Mita Kostic). (...)

Bozidar Grujovic je prema tome zamisljao Upravni savet kao pocetak za organizaciju
gradjanske vlasti. Dotle su vojvode vrsile i vojnu i gradjansku vlast bez ikakvih zakonskih
ogranicenja. Grujovic je hteo odvajanje gradjanske od vojne vlasti i da gradjanska bude
starija od vojne. (...)

Kod Boze Grujovica teziste misli je u tome da je vrhovna drzavna vlast suverena i da je iznad
licne i pojedinacne. A tu suverenost »on zasniva na pravnoj normi i apsolutira je u
neogranicenoj vladi apstraktnog zakona, dakle vladi bezlicnog zakona«. Tako je, dakle, po
Grujovicu, zakon prva i vrhovna vrednost drzavnog poretka. Po njemu »drzava je zakon, a
zakon je drzava«. »U najvecoj meri nerevolucionaran, Bozidar Grujovic, prvi ustavopisac
srpski, moze se smatrati za prvog pretstavnika ucenja ciste demokratije u nas... Ustvari,
njegove politicke ideje pretstavljale su samo jedan program za buducnost« (Rade Vl.
Radovic). (...)

U prvo vreme Savet je bio neka vrsta vlade i Karadjordjeva pomocna gradjanska vlast u
zemlji, i kao takav on je poceo odmah da vodi mnoge i sitne i krupne poslove. Medjutim,
licni odnosi medju glavnim vojvodama ostali su nereseni kao i dotle. Skolovani ljudi, kao sto
su bili Boza Grujovic, Ivan Jugovic, prota Mateja, onda vladika Leontije i neke staresine,
radili su na tome da sklone Karadjordja i ostale poglavice da pristanu da se Savet potvrdi i
prizna za najvecu vlast u zemlji. No u jednom trenutku Karadjordje, iako je bio najpre
pristao, odustane i odupre se tome predlogu s pistoljem u ruci, pa je ostalo sve po starom. To
je bilo u Smederevu, kad se Savet bio tamo preselio. Ali, iako formalno nije bio priznat za
vrhovnu vlast cele zemlje, Savet je, uz Karadjordja, i pored skupstine, koja se sastajala
povremeno, nastavljao svoj rad na uredjivanju zemlje, ukoliko se to nije kosilo s voljom
Karadjordjevom i drugih velikih vojnickih staresina (Janka Katica, Jakova Nenadovica,
Milenka Stojkovica i Petra Dobrnjca). »Sovjet se nije smio Karadjordju suprotiti ni u cemu, a
Karadjordjije mogao je Sovjetu zapovijedati«, – kaze Vuk.
Ali, iako je ovaj Savet bio poceo rad tako sputan samovoljom Karadjordja i glavnih staresina,
ipak je njegov uticaj na duhove i ljude bio veliki. (...)

Kada je Vuk Karadzic u svom pismu od 12 aprila 1832 kritikovao Milosevu vladavinu kao
samovoljnu, on mu je pored drugog pisao i ovo: »Valjalo bi dati narodu pravicu, ili kao sto se
danas u Evropi obicno govori konstituciju: ... da se svakom coveku osigura zivot, imanje i
cest... Jer kad svaki covek u narodu bude siguran sa svojim zivotom, s imanjem i s cescu,
onda cete i Vi biti sigurni s vasim zivotom, s vasim imanjem i cescu... Danas u Srbiji
Praviteljstva u pravome smislu ove reci nema nikakvoga, nego ste celo praviteljstvo Vi
sami...« Ovi izrazi i ove reci bas kao da su pozajmljeni iz projekta i besede Bozidara
Grujovica! I otada, pa kroz ceo devetnaesti vek, ideja o pravu, o ustavnosti, o zakonu, kao o
necem sto je bolje, javlja se kad vise kad manje u drzavnom i politickom zivotu Srbije.
Rodonacelnik ove ideje u Srbiji bio je idealist Bozidar Grujovic, koji bi se mogao smatrati
prvim i pravim demokratom obnovljene Srbije. (...)

Bozina bolest preko zime 1806–1807 naglo se pogorsala, pa je zato bio primoran da napusti
Beograd i da, radi lecenja, predje najpre u Zemun, a onda u Petrovaradin i Novi Sad, da se
kod tamosnjih lekara leci. (...)

Za tesko obolelog Grujovica nije bilo leka ni na toj strani, jer je ubrzo, dva meseca posle
izlaska iz Srbije, umro. (...)
 *

Svi istoricari i pravnici koji su pisali o ovom vremenu slazu se u misljenju da je Grujovicev
predlog o »Ustrojstvu Pravitelstvujusceg Sovjeta« u stvari jedan ustav, a njegovo »Slovo«
prva demokratska rec u oslobodjenoj Srbiji. Grujovicev nacrt je prvi pokusaj izrade jednog
ustava u Srbiji pre 150 godina. Ali je on ostao neostvaren isto onako kao i ustav Dimitrija
Davidovica od 1835, a oba su bila napisana u duhu naprednih savremenih ideja. Onaj prvi
razbio se o otpor najpre Karadjordja a posle i drugih oblasnih gospodara, a ovaj drugi o otpor
kneza Milosa i velikih evropskih sila, Turske, Rusije i Austrije.
*) Iz: Milovan Ristic, Ustanicki zakonopisac Teodor Filipovic (Bozidar Grujovic), Prosveta,
Beograd 1953, str. 7, 8, 9, 10, 11, 11–12, 18, 20–21, 28–29, 30, 32, 37, 38, 38–39, 40–41, 44,
56, 57, 60–61.

© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana Posaljite nam vas komentar

Vi ste ovde: Arhiva » Hereticus 2005-3-4 » Cenzurisani tekstovi »

Slovo o zakonu i svobodi

Božidar Grujović1

Božidar Grujović (Teodor Filipović, rođen u Rumi oko 1776. godine – umro 1807), starinom iz sela Vrelo
u Valjevskoj nahiji. Bio je jedan od prvih visokoškolovanih Srba iz preka (iz Serbskog vojvodstva). Po
završetku studija prava u Pešti i Beču i položenom doktorskom ispitu iz pravnih nauka, primljen je za
profesora Univerziteta u Harkovu u Rusiji na katedri istorije prava znatnijih naroda, starih i novih. Sa tog
mesta ujesen 1804. godine otišao je sa deputacijom (delegacijom) ustaničkih vlasti Srbije u Petrograd,
kod ruskog cara, kao njen savetnik. Bio je blizak saradnik mitropolita Stefana Stratimirovića, s kojim je
predano radio na zadobijanju saveznika za ustaničku Srbiju. Prilikom prelaska u Srbiju početkom 1805.
godine, promenio je kršteno ime Teodor Filipović, uzevši pseudonim Božidar Grujović. Odmah po
dolasku u Srbiju, na poziv prote Mateje Nenadovića i Karađorđa, počeo je da vodi prepisku ustaničkih
vlasti sa inostranstvom i celokupnu državnu administraciju, tako da se može reći kako je bio prvi državni
sekretar ustaničke Srbije. Jedan je od najzaslužnijih ljudi za organizovano funkcionisanje državne
administracije tokom Prvog srpskog ustanka. Iako je svoju karijeru žrtvovao za dobro otadžbine, pristavši
na intelektualno samovanje među nepismenim sunarodnicima, ona mu se nije odužila. Malo je poznat i
retko pominjan, osim u uskim intelektualnim krugovima.
Uvidevši potrebu za formiranjem efikasnog državnog aparata, Grujović se zalagao da se ustanovi Upravni
savet (Vlada), koji bi zemljom vladao po zakonu. Za tu ideju pridobio je najpre protu Mateju Nenadovića,
potom i mnoge druge srpske velikaše koji su u stvaranju tog tela videli dobru branu za Karađorđevo
samovlašće. Tako je na Skupštini viđenijih Srba, održanoj 15. avgusta 1805. godine, ustanovljen
Praviteljstvujušči sovjet serbski. Za tu priliku Božidar Grujović pripremio je besedu o zakonu. Vožd
Karađorđe zabranio mu je da tu besedu održi. U svom tekstu “Pravo i sloboda” dr Danilo Basta o
Grujovićevom “Slovu” kazao je da je ono “rođeno iz duha vremena i njegovih najnaprednijih političkih
stremljenja i rečito svedočanstvo o demokratskoj tradiciji koja je u krajnje nepovoljnim istorijskim
okolnostima u Srbiji stala da se začinje u sam osvit stvaranja nove srpske nezavisne države”.
***
Zakon je volja vilajetska (narodna), koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda a zlo zaprečava. Prvi,
dakle, gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari i poglavari i Sovjet
praviteljstvujušči (opšča kancelarija) i sjaščenstvo i vojinstvo i sav narod biti: i to pod jednim i tim istim
zakonom. Zakon dobre, zaslužene da nagradi a zle, nepokorne, lenjive u službi da kaštiguje. Zato zakon
razuman i pravedan mora biti… (izgubljeno je nekoliko listova govora – prim. D. M.)
/…/
Nisu oni znali šta je zakon, zakon, velim, graždanski. Zakon je vilajetu to što je jednom čoveku hrana,
piće, vazduh, odelo i kuća, to jest kako čovek, kad hrane i pića i proče nestane, umreti mora, tako i vilajet
bez zakona mora da propadne, da opet u ropstvo dođe i da se sasvim rastrgne i pogine. No zakon tako kao
i hrana mora dobar biti. A kako ćemo mi taj dobar zakon napraviti pod kojim će vilajet čestit i srećan biti,
krepko i tverdo stajati i od kolena na koleno slavniji i čestitiji biti? Na prvo pitanje treba pametno da
odgovorimo, jerbo od ovoga i sreća i nesreća narodna zavisi.
Ovo nas i srce i duša naša najbolje naučiti može. Čemu je svaki razuman, čestan i pošten čovek pokoran i
što on do smerti svoje slušati želi? Svako će reći: “Ja sam pokoran razumu i pravdi. Ovo ću do smerti
moje i gladan i žedan, i go i bos, verno slušati.” Svaki čovek ovo, svaka žena i dete ovako govori u serdcu
svome: “Može li štogod na svetu lepše, slađe i milije biti nego kad i krivac osuđeni rekne svome sudiji: Ti
si mi razumno i pravedno sudio, svaku ću kaštigu rado pretrpeti.”
Razum, dakle, i pravda jesu dve polovine blagopolučija (sreće). Gdi razuma i pravde nema, tu nema
zakona.
Mi da podignemo i da dobro utvrdimo u Srbiji ova dva rada: razum i pravdu i da ih dobro ukrepimo sa
celom našom snagom, da se svaka sila i snaga njima pokori. I ovaj mudri i pravedni zakon da nam prvi
gospodar i zapovednik bude. On da zapoveda gospodarima, vojvodama, sovjetu, sjaščenstvu, vladikama i
svakome, malomu i velikomu. On će nas braniti i svobodu i voljnost sačuvati.
Gdi je dobra konstitucija, to jest gdi je dobro ustanovlenije zakona i gdi je dobro uređena vlast pod
zakonom, tu je svoboda, tu je voljnost: a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju no
ono što hoće čine, tu je umreo vilajet, tu nema svobode, nema sigurnosti, nema dobra, već je onde
pustailuk i ajdukluk, samo pod drugim imenom. To jest: niko u narodu da nema vlasti ni najmanjem
siromahu zlo činiti, osobito onaj koga je narod za sudiju i zapovednika izabrao ne samo da ne sme ni
najmanje zlo činiti, nego mora u svakoj priliki dobro činiti, inače nije dostojan sudija i poglavar biti.
Prva je dužnost poglavara starati se da je u vilajetu svaki siguran za sebe, za život svoj, za decu i ženu
svoju, za dom, imanje i čest svoju… Sigurnost života, imanja i česti svaki, pa i ono dete koje se ješče
rodilo nije, da išče od zapovednika; i ako poglavar njima svima život, imanje i čest sačuvati neće ili ne
može, nije dostojan poglavar biti.
Vtora (druga) dužnost poglavara jest osvoboditi neosvoboždene i svobodu vilajetsku sačuvati, jerbo nam
je u svobodi dvaput mio i sladak život. Svoboda nas razlučava od zverova i rob gori je od zvera, jerbo
čoveku robu ono se oduzima što ga čini čovekom. Bolje je ne živeti nego u poganom ropstvu biti. –
Svoboda, svoboda nas ljudima čini, svoboda i voljnost daju vojniku jakost, vojvodama i poglavarima
mudrost i pravosudije. Ona starešinama daje ljubezno k mlađim otečesko srce, ona sjaščenstvo
prosveščava i ruke njihove na blagoslovenije svobodnoga stada svoga vozdviže. Svoboda sovet narodni
umudrava, svoboda svakog obogaščava, svoboda orača u polju, pastira kod stoke, putnika na putu,
vojnika na vojsci i domaćina kod svoje kuće veseli i ulepšava i mio mu život čini! U svobodnoj zemlji u
polju bolje rodi i marva se bolje plodi, lep se hleb jede i dobro vino pije! Jednom rečju: gdi nema svobode
tu nema života.*

1. Prota Mateja Nenadović, Memoari, izdanje Lj. Nenadovića, Beograd, 1867, str. 295-297. [↩]