Dušan Kovačević

Zvezdana prašina
1

Mali, prijatan kafe. U uglu, kraj prozora, sede Jelena i Marko. Krišom se drže za ruke.
Jelena je lepa, simpatična žena. Osmehuje se Marku- brkatom i nosatom čoveku u
''najlepšim godinama''. On je u svetlom odelu, sa nešto tamnijom mašnom; podseća na
priče usedelica o 'divnom, oѕbiljnom muškarcu'' sa letovanja od pre dvadeset godina.
Kelner-umetnik meša neka pića u ritmu bluza. Pojača ton kada se oglasi ''Zvezdana
prašina''. Marko popravi brkove i ustaje. Diskretno se nakloni.

MARKO

Madam...

JELENA

Marko, molim te...

MARKO

Dečko! Je l' slobodan jedan lagani ples?

Kelner se osmehne.
KELNER
Avanti maestro!
Jelena zbnjeno ustaje.

MARKO

Dogovorili smo se! Gde god čujem ovu melodiju, smem da te zamolim za igru...

On je ''zavodnički'' gleda. Počinje da se šali, a ona prihvata igru. Kelner i dalje muzikalno
miksuje.

MARKO

Odakle ste? Nešto ste mi poznati? Da niste prošle godine...

JELENA

Nisam.
MARKO

Sačekaj da te pitam... Da niste prošle godine letovali u...

JELENA

Nisam... Nisam letovala...

MARKO

A bio sam siguran... Koliko ostajete u Kotoru?

JELENA

Zavisi... Možda dva-tri dana, možda dve-tri nedelje... Ne znam...sve zavisi...

MARKO

Od ljudi?

JELENA

Od vremena.

MARKO

Šta radite, ako smem da pitam?

JELENA

Plešem... Misli ste...

MARKO

Da.

JELENA

Profesor orijentalne filologije.

MARKO

Znao sam!

JELENA
Neverovatno!

MARKO

Da... Imate nešto u osmehu... orijentalno...

JELENA

Po vama, svi ljudi liče na posao kojim se bave?

MARKO

Apsolutno. Apsolutno. Da, da..

JELENA

Vi ste sigurno bez posla?

MARKO

Ola-la! Madam, zahvaljujem. Lepo, lepo... Nisam se nadao.

JELENA

Nije vam dobro?

MARKO

Molim?

JELENA

Stegli ste me kao da ćete pasti... Oženjeni ste?

MARKO

Da, ali...

JELENA

Žena vas ne razume... Pitanje je dana kada ćete se razići.

MARKO

Da... A vi?
JELENA

Zar je to važno?

MARKO

Ne... nije. Naprotiv... Divna melodija... la, la, la... Gde ste odseli?

JELENA

U jednom hotelu...

MARKO

Bio bih nepristojan ako bi vas upitao za ime hotela?

JELENA

Naravno.

MARKO

... Obožavam klavir... Veoma zanimljiv instrument... Smem li nešto da vam priznam?

JELENA

Da.

MARKO

Godinama sam razmišljao da li i ovo leto da provedem u Kotoru. Godinama. Prijatelji su

mi govorili: ''Idi, Marko, putuj- ti si bar u svako društvo i u svaku zemlju dobrodošao.
Mlad si, vidi svet...'' Nemojte me pogrešno razumeti... I već kad sam se obratio nakim
avionskim kompanijama, odlučih: ipak ću još jedno leto provesti u Kotoru.

Marko značajno gleda u Jelenu

JELENA

Niste mi ovo smeli priznati- mogla bih nekome reći.

MARKO

Da li je ovo slučajnost?
JELENA

Ako mi pomenete sudbinu, rasplakaću se.

Nasmeju se, prestanu da igraju i vrate se do stola... Jelena, čim su seli, obori glavu i
uozbilji se. Marko je blago uhvati za ruku.

MARKO

Zar ne možeš ni pet minuta da zaboraviš... formalnosti... i gluposti... Jedino, ako se nisi
predomislila? Jelena, čuješ li me?

Marko uhvati Jelenu i za drugu ruku. Ona ga mirno pogleda.

JELENA

A ti, šta ćeš ti reći?

MARKO

Šta imam da kažem: ''Draga gospoño, zahvaljujem na braku, bilo mi je prijatno, ali...'' I
tako dalje. Bez uvijanja i laganja. Šta tu ima? Bože moj, kao da se mi prvi razvodimo...
Pa nismo u osmom veku.

JELENA

Kad ćeš joj reći?

MARKO

Sa vrata, dok budem skidao mantil.

JELENA

Ti? Sa vrata? E, moj Marko.

MARKO

Ja! Nego šta- nema kod mene...

JELENA

Da te ne poznajem, lakše bi mi bilo... Ima da se uvijaš i mucaš i klečiš... Samo da ne

padneš u nesvest.
MARKO
Slušaj, Jelena, ja doѕvonjavam alegoriju do jedne razine... ali, molim te... Pre svega, ti
mene nikad nisi videla u situacijama, kad stegnem desnicu i povisim glas: '' Nemoj da ja
vama kažem sve u lice!'' Nego šta! Nema kod mene levo-desno. Volim istinu i čiste
poslove! Račun na sto! Molim, kome se sviña, sviña, kome se ne sviña- zdravo. Samo
čist račun!
KELNER
Da nalatim?
MARKO
Ne govorim tebi... Samo slušaš. A ti? Kad ćeš ti razgovarati sa tvojim gospodinom?
Danas? Sve se bojim. I, molim te, baš me zanima šta ćeč mu reći?
JELENA
...Jednostavno ću spakovati stvari i napustiti kuću. Meni je dosta priča, objašnjavanja,
ubeñivanja...
MARKO
Neće ti praviti scene?
JELENA
Scene?
MARKO
Da... Uostalom, ti ga bolje poznaješ... Ima ljudi koji ne mogu da podnesu odlazak žene.
JELENA
Šta, šta pričaš?

MARKO
Velim, ima ljudi kojima padne mrak, dohvate bilo šta...
JELENA
I?
MARKO
Čitaš novine... ''Ubio ženu i sve koji su mu bili pri ruci.''. Ima li pištolj?
JELENA
Ima.
MARKO
A je l namćor... i prgav? Je l sklon incidentima?
JELENA
Nije...bar do sada, nije bio.
MARKO
Je l sklon samoubistvu?
JELENA
Ni govora... Ako bi nekoga hteo da... mislim... onda bi prvo potražio tebe.
MARKO
Mene? Zašto? Pa, nisam ga ja ostavio... Kao da smo u osmom veku. Nemoj ti mene ni da
spominješ... Mislim, nisam ni ja imun na nepredviñene postupke.

Jelena se osmehne
MARKO
Ne, nisam se uplašio. U krajnjem slučaju- i ja imam pištolj. On mene- ja njega... Ideš?
Jelena je ustala. Na brzinu skuplja svoje stvari i stavlja ih u tašnicu. Gleda na sat.
JELENA
Poslednji put- moram da idem. Moram da idem... vidimo se, verovatno.
MARKO
Da te otpratim?
JELENA
Uzeću taksi... Sad je pola dva... Pozvaću te oko šest... Ja ću učiniti sve kao što smo se
dogovorili.
MARKO
I ja.
Marko otprati Jelenu do vrata. Tiho joj govori.
MARKO
Ako bude pokušao bilo šta, odmah me zovi. Odmah. Ja sam dobar, dok sam dobar, dobar
sam.
JELENA
Zdravo.
MARKO
Zdravo... i srećno.
Ona mu namigne i brzo izañe iz kafea. Marko dolazi do šanka. Seda na visoku stolicu.
Pretrčava pogledom po flašama pića.
MARKO
Dete, daj mi nešto da popijem... Nešto žestoko, jako... kao što sam ja.
INTERMECO
Pod kišobranom, na ulici, pokraj nekog izloga, stoji maldić i na usnoj harmonici svira
melodiju ''Zvezdane prašine''. Jelena proñe i u šešir ubaci novčić.

2
Jelena je u svom stanu: skida mantil i ulazi u dnevnu sobu. NJen muž Ivan, već na prvi
pogled tužan i nesećan čovek, sedi za stolom i piše pismo. Ovlaš je pogledao ženu. Ona
sva zvanična, odlučna i ukočena, seda naspram njega.
JELENA
Ivane...
IVAN
Gde si ti? Zdravo... Evo pišem pismo...
JELENA
Slušaj, Ivane, htela bih...
IVAN
Brat Slavko se opet propio. Evo, pročitaj, šta mi otac javlja: oće Slavko da oca istera iz
kuće, a ženu da proda u belo roblje... U dvadeset prvom veku, moja Jelena.
Ivan je veoma kratkovid čovek. Nagnut je nad pismom. Kosa mu je zalizana nagore.
JELENA
Ivane, molim te, da li bi bio dobar da za trenutak prekineš pisanje; imam nešto da ti
saopštim... a posle, piši koliko hoćeš. Piši do kraja života.
IVAN
E, moja Jelena, blago tebi kad su ti najbliži iz rodbine normalni i pametni ljudi... Kod
mene sve ludak do ludaka. Blago tebi... Pričaj ti, mogu ja da pišem i da te slušam... Ko je
video, Jelena, da se prodaje porodični nameštaj i instalacija... Brate, brate... pola života si
mi odneo. Od tolike braće, baš si ti moj... Sudbino, crna sudbino...
Jelena lupi rukom po stolu.
JELENA
Ivane! Prestani da pišeš za trenutak! Tako... A sad me pitaj gde sam do sada bila? Gde
sam provela celo pre podne? Pitaj me, Ivane.
IVAN
Da čujem?
JELENA
Bila sam sa Markom.
IVAN
Dobro... (Nastavlja da piše) Napisaćeš i mu i ti dva reda, neka vidi da ga se svi
odričemo... Baraba jedna...
JELENA
A znaš li ko je Marko?
IVAN
Ne znam.
JELENA
Pa pitaj me!
IVAN
Ne pitam za mnogo pametnije ljude... Žao mi je oca. Da nema starog, nekad više ne bih
otišao tamo. Nikad više... Crni Slavko... Majku si u grob oterao, a i mene guraš...
Jelena mu istrgne olovku.
JELENA
Slušaj me već jednom: nas dvoje smo petnaest godina u braku... bili u braku! Ivane,
molim te, slušaj me.
Ivanu je, kao, sve jasno. Lupi se rukom po čelu.
IVAN
Nazdravlje! Opet sam zaboravio! Izvini, šta mogu! Čestitam ti... i sad ću se spremiti, pa
idemo negde na ručak. Gde ćeš da te vodim?
Odlazi do ormana i vadi crno odelo... Ona ga besno gleda.
JELENA
Sećaš li se ti kad smo se venčali?
IVAN
U septembru... Naravno, u septembru.
JELENA
A koji je sada mesec?
IVAN
(Zbunjeno) April... Znači, nije nam petnaestogodišnjica? Vidi, vidi... Aaaaaaaa! Danas ti
je roñendan! Čestitam? Želim ti sve...
JELENA
Jeste, samo si se malo kasno setio. Bio- pre dva meseca... a ovo sam dobila na poklon.
Potura mu pod nos narukvicu. On se stidljivo smeška.
IVAN
Vidiš da nisam žalio pare... Ja sam ti je kupio?
JELENA
Ovo mi je kupio Marko, Ivane. On nije zaboravio da mi je roñendan.
Ivan odmahne rukom.
IVAN
E, vala, što ti umeš da naljutiš i vreñaš čoveka, to je posebna priča... priznajem, ne znam
šta je danas. Priznajem. Molim te, ovako te molim, reci mi... nemoj ti da mi izmišljaš
svašta. Šta je danas?
JELENA
Naš poslednji dan.
IVAN
Nisam čuo za taj praznik? Žene, žene, svašta ćete izmisliti, samo da nam isterate i
polednji dinar iz džepa. A kako to izgleda?
JELENA
Ovako!
Jelena odlazi do ormana i vadi poveći kofer; onda u njega ubacuje haljine i ostale nužno
potrebne stvari. Ivan je jedno vreme zašuñeno gleda, pa mu najzad, sve postaje jasno.
IVAN
Što mi odmah nisi rekla da je to, drugim rečima- vikend! A ja lupam glavu i mislim se:
šta li to može biti- nije petnaest godina, nije roñendan, nije 8. mart, nije ništa... Ti i moj
brat samo volite da me sekirate. E, vas dvoje, vas dvoje ćete me pre vremena ohladiti...
Kao da si Slavkova roñena sestra... Crni Slavko...
I on vadi svoj kofer i počinje da slaže odelo. Pokazuje joj jedan šal.
IVAN
Da ponesem i ovaj šal? Nije čudo sneg u aprilu... Neka ga za svaki slučaj. Padne sneg
preko noći, pa se svi čude: joj, vidi sneg, joj, vidi sneg. Odakle sneg? S neba. A teško im
bilo da ponesu šal. Neka njega, neka se nañe. Šal grlo čuva, a čizma... Nije to ta
poslovica... Kako ono... Čizma glavu... A noge... Slavko zna sto poslovica, ali ni jednu ne
poštuje...
Oglasi se telefon. Ivan, prisećajući se poslovice, mahinalno podiže slušalicu. Jelena
uznemirena stane pored njega.
IVAN
Halo... halo... halo... (Jeleni) Opet onaj što ćuti... Lepo ga čujem kako diše... (U slušalicu)
Šta hoćeš ti tamo?! I ko si ti, idiote jedan, da nas uznemiravaš u po dana, u po noći!
Progovori, mutavi!
JELENA
Nemoj da ga vreñaš.
IVAN
Je l' telefon izmišljen za ćutanje ili za pričanje?
JELENA
Daj meni, ja ću mu očitati. (Uzme slušalicu). Ko je to tamo?
IVAN
Ako ga sretnem, prebiću ga ko pijano pače.
Ivan nastavlja da pakuje stvari, dok Jelena i dalje ćuteći drži slušalicu.
IVAN
Sumnjivo je meni tu nešto... S tobom hoće da razgovara, a sa mnom neće, mada se
telefon vodi na moje ime... Ili možda ja nisam dorastao za telefon. Možda sam ispod
njegovog telefonskog nivoa. Daj, daj mi slušalicu!
Istrže slušalicu iz ženine ruke.
IVAN
Slušaj ti tamo: saznañu ko si, a onda si gotov! Molim? ... 'Ajde, ako smeš, ponovi još
jednom?
Ivan polako, ukočeno, spusti slušalicu. Ne može da doñe sebi.
IVAN
Jelena, znaš li to šta je on meni rekao? Ja tako nešto nikad nisam čuo u životu... Pa, pa,
sad ću ja njemu... sad ću...
Okreće ljutito otprilike šest brojeva.
IVAN
Barabo, jedna! (Zadovoljno tresne slušalicu) Tako!
JELENA
Kome si to rekao?
IVAN
Nemam pojma.
JELENA
Pa šta ti je kriv taj nepoznati čovek koga si sad uvredio?
IVAN
I mene je nepoznati uvredio.
JELENA
Zašto se ti pakuješ?
IVAN
Nemoj da me nerviraš. Ove cipele su stvarno dotrajale... Od silne brige za bratom, nesam
kupio cipele pet godina. Slavko, crni Slavko, idem bos zbog tebe...
Jelena zatvara kofer, oblači cipele.
JELENA
Čoveče, razumeš li ti mene, ja sad odlazim i biše se neću ovamo vraćati... Ivane, mi ćemo
se sad pozdraviti kao prijatelji i, nadam se, da mi nećeš praviti probleme oko razvoda.
Bilo nam je i lepo i teško, bilo nam je kako je bilo...
Dok Jelena priča, Ivan pretura novine i knjige na stolu.
IVAN
Kad bih ja sad znao gde sam ostavio pismo... Evo ga... Da moje selo ima aerodrom, ja bih
ga uvek slao avionski. Ne bih žalio pare, samo da barabi što pre stigne... Mada pitanje je
da li on ovo čita, a ne mogu da ga zovem telefonom: isekli mu. Neće da plati. Kaže, ne
da, jer ne zna on gde idu pare, možda ih neko u pošti propije...
Jelena duboko uzdahne, obuče mantil, uzma kofer i krene prema vratima.
JELENA
Samo se ti spremaj... ali mi ne idemo zajedno.
IVAN
Da, da... te priče o razdvojenim izletima i letovanjima koja učvršćuju brakove izmislili su
lekari ženskaroši da bi što lakše osvajali žene. Pročitao sam ja njih odavno! To u mojoj
kući ne važi!
JELENA
Šta dalje da ti šričam kad me ne slušaš... (Zastane kraj otvorenih vrata) Zdravo, Ivane.
IVAN
Evo... evo, gotov sam... Da li da ponesem i rukavice?... Gde su mi rukavice?
INTERMECO
Ulični svirač i dalje svira temu ''Zvezdane pračine''. Prilazi mu Ivan tegleći poveći kofer.
Osvrće se. Pita muzičara.
IVAN
Da nisi video jednu ženu sa koferom? ... Pa, gde je otišla? ... Izvini, nemam ni dinara.
Juče sam poslao sve pare bratu Slavku... Imaš li ti brata? ... A je l' se slažete? ... Lepo,
lepo... Najvažnije je da se braća slažu... Ja nisam imao sreće sa mojim bratom... Znači,
nesi video ženu sa koferom? ... Mora da se negde sakrilla... Jelena! Jelena! Prestani da se
igraš! Nije mi do igre!

Jelena je u stanu kod svoje Tetke. Dobrodržeća starija dama osmeuje se gledajući
nenadanog ''posetioca'' sa koferom.
TETKA
A zato je mene prestala da boli noga... Neko čudo je moralo da se dogodi! Bogami, kako
me često posećuješ, čudi me da si pronašla kuću...
JELENA
Pa... bila sam... Prošli put...
TETKA
Jesi, jesi... Prošli put si bila... Zašto si tako zadihana?
JELENA
Trčala sam.
TETKA
Trčala si? ... Trčala si sa koferom?
JELENA
Da... Malo... kako si ti, Tetka?
TETKA
Nikako. Šta je sa tobom? Gde si se spremila? Putuješ nekud?
JELENA
Samo da telefoniram, sve ću ti objasniti... Samo da telefoniram... Malo sam
iskomplikovala život...
Okreće brojčanik starog, crnog telefona. Poziv se čuje u Markovom stanu. Kaća,
Markova supruga, mala, dovroćudno-bucmasta žena, poñe da podigne slušalicu, ali je
muž, u dva skoka, preduhitri.
MARKO
Mene zovu... rekli su mi da se javim... Da ? Koga tražite?
JELENA
Marko…
MARKO
Na telefonu...

Jelena tiho govori, ali ipak uspeva da viče.

JELENA
Napustila sam kuću.
MARKO
Da...
JELENA
Sad sam kod tetke...
MARKO
To je tamo...
JELENA
Da, bili smo ovde...
MARKO
Da... Da... Naravno... Da, da, da...
JELENA
Marko, šta ti je: šta samo ponavljaš: ''Da, da, da'' ... Ne možeš da govoriš?
Marko se osvrće... Žena postavlja sto u trpezariji. Dovikuje mu.
KAĆA
Ko je to tamo?
Marko pokrije slušalicu.
MARKO
Kum.
KAĆA
Pozdravi ga!
MARKO
Hoću, posle... (U slušalicu) Neko nas prekida.
JELENA
Znači još ništa nisi rekao?
MARKO
Javiću ti se za pola sata...
JELENA
Marko?
MARKO
Kako me ne razumeš?
KAĆA
Što ga ne pozdraviš- uvek se setiš kad prekineš vezu!
Marko prekrije slušalicu.
MARKO
Sušaj, bre! Nemoj da si dosadna! Zove iz javne govornice, deset ljudi mu lupa u vrata...
JELENA
Progovori, ili ću tresnuti slušalicu!
MARKO
Smetnje na vezama ili oni iz pošte...
JELENA
Marko, ako sad prekinem telefonsku vezu, prekinuću sve!
MARKO
O, ne, ne, ne... Do sada nisam imao prilike...
KAĆA
Neće da ga pojedu.
MARKO
Joj, kume?!
Jelena postaje sve nervoznija.
JELENA
Šta- kume?! Šta pričaš? Kakav kum i kakve gluposti? Marko, poslednji put te
opominjem: ako nisi čvrsto odlučio, nemoj ništa da govoriš. Ručaj lepo- pročitaj novine i
nemoj više da mi se javljaš!
MARKO
Nemoj da si dete… Veruj mi, sve ću završiti za pola sata...
Kaća viče zveckajući tanjirima.
KAĆA
Gotov ručak! ... Pozovi i kuma, obećali smo mu, kad budem spremala pijanog šarana!

MARKO
Kume, gledaj ako ikako možeš da svratiš na ručak. Kaća mi probi glavu da te pozovem...
Nemoj ovo da propustiš, izgleda sjajno.
Žena se blaženo smeška, dovikuje mu, postavljajući treći tanjir.
KAĆA
Šaran je divljak!
MARKO
(Namršteno) Šaran je divljak.
KAĆA
A vino je domaće!
MARKO
(Kiselo) A vino je domaće.
KAĆA
A salata je...
MARKO
Salate nema! Ova ovde sve pojela dok se vraćala sa pijace! Idi, kume, ručaj negde, gde
bilo! Aj' zdravo!
Marko tresnu slušalicu. Kaća ga začuñeno posmatra.
KAĆA
Šta ti bi?
MARKO
Sad ću da prenosim ručak ko fudbalsku utakmicu, te ovo, te ono... I da znaš, neću da
pipnem tu ribetinu! Samo riba, samo riba! Ko da sam doživeo brodolom! Jedem samo
neke ribetine... To što je tvoj otac bio ribar, i što te ukus ribe podseća na srećno
detinjstvo, to je tvoj problem. Moj otac je bio pastir pa ti nikad nisam tražio svaki dan
jagnjetinu! Treba da navučem neku riblju bolest - da se ospem krljuštima! Šta me gledaš
tako? Je l' si čula za bolest beri-beri?!
KAĆA
Jesam...
MARKO
Jesi, kad ste brali šljive, pa ti deda vikao: ''Beri-beri!'' Jesi! Razumeš mi se ti mnogo u
egzotične bolesti! Gde je Kina?
KAĆA
Gde su Kinezi!
MARKO
A gde su Kinezi?
KAĆA
U Kini, nisu u Japanu.
MARKO
Bravo! Mogla si da doktoriraš geografiju.
KAĆA
Šta je s tobom, Marko? Zašto me vreñaš? Ceo dan sam spremala ručak... Sedi i jedi, ili ću
sve da bacim... Mučim se od jutros...
MARKO
Dobro, dobro... Samo nemoj da plačeš...
KAĆA
Vreñaš me... mesecima me vreñaš... šta god da uradim, nije dobro... I vičeš, samo vičeš...
MARKO
Težak je naš dijalog. (Sedne i počne da jede komad ribe) Same kosti, svaki moj ručak se
svede na komadić ribe i dve kile hleba: odmah mi zastane kost u grlu, onda, da bih
proterao kost, pojedem dve kile hleba... Od čega ti je otac umro?
KAĆA
Od starosti.
MARKO
A zašto je tako brzo ostario?
KAĆA
Kako brzo?
MARKO
U pedesetoj je imao osamdeset godina. A zašto? Zato što je je jeo ribu... Samo ribu,
ribu... Umro je suv kao bakalar.
Marko ustane, šeta sa čašom u ruci.
MARKO
Hteo bih da ti nešto kažem... Znaš, od davnih vremena, kad je prvi čovek doveo prvu
ženu u toplu pećinu, i kad je prvi put otišao u lov, pa na jednom proplanku ugledao drugu
ženu kako bije kamenom o kamen, i kad joj e rekao: ''Dazvolite mi da kresnem'' ...
(Kresne čašom o čašu) ... I, umesto da se upali paprat, upalila su se neka osaćanja. Čovek
je zaboravio na prvu ženu u toploj pećini...
Kaća je zaspala.
MARKO
Kaća!
KAĆA
Molim... A? ... Šta je?
MARKO
Ja polomih jezik, a ti spavaš! Kome pričam i, pitaj me, zašto ti pričam o osećanjima koja
je naš predak izazvao kod naše petkinje?
KAĆA
Malo si popio.
MARKO
Jesam! A zašto? Zato što hoću nešto veoma važno da ti kažem. Slušaj me: nas dvoje smo
bili u braku...
Zazvoni telefon. Kaća podiže slušalicu, mada je Marko pritrčao...
KAĆA
Halo... Ti si, kume? Kako da li je ovde? Pa, pre deset minuta ste razgovarali... Niste? Ma
šta pričaš?
MARKO
Opet se napio.
KAĆA
Odakle se javljaš? ... Iz '''Plavog Dunava''... Onda mi je sve jasno... Doñi na ručak.
Požuri... Spremila sam jedno iznanañenje... Kako znaš da je riba?
MARKO
Teško mu bilo da pogodi!
KAĆA
Čekamo te. Požuri, da se ne ohladi. Ohladiće se ili ručak, ili ću se ja ohladiti...
Kaća spusti slušalicu. Marko naliva novu čašu.
MARKO
Mnogo se mučio dok je pogodio šta spremaš... Ja kad idem ulicom, onda me prati bar
deset mačaka: osete miris ribe... Sve mi se uvuklo u odelo. Moji prijatelji u preduzeću
lepo mirišu na sarmu, podvarak, musaku... Kad sednu kraj tebe- voda ti poñe na usta...
Mile kurir i ne diže glavu kad ja prolazim kraj portirnice. Samo kaže: ''Plivaj dalje...''
Zbog toga, zbog naših različitih ubeñenja, zbog još trista stvari, ja sam rešio...
Kaća ga prvi put ozbiljno i pomalo uplašeno gleda.
KAĆA
Šta si rešio?
MARKO
Sedi... Uzmi čašu vina...

4
Ivan, Jelenin muž, čisti stakla develih naočara i dalje tražeći ženu. Najzad ugleda jednu
siluetu u daljini. Stavlja naočari i sav srećan potrči tegleći kofer.
IVAN
Jelenaaaa!
Žena, u daljini, zastane i posle nekoliko sekundi potrči prema Ivanu mučeći se sa svojim
koferom.
ŽENA
Ivaneeeee!
Dugo, veoma dugo trče jedno prema drugome u susret, da bi, što su bliži, sve više
usporavali korak. Zastali su. Posmatraju se. NJih dvoje su kao blizanci: i ona oma debela
stakla i istu, zalizanu kosu, čak je- na izvestan način- veoma slično obučena. Zadihano i
snuždeno se posmatraju.
IVAN
Oprostite, mislio sam da ste Jelena.
ŽENA
Jesam, ja sam Jelena.
IVAN
Ali, izvinjavam se, ne moja.
ŽENA
Ništa, ništa... Ja sam mislila da ste vi Ivan.
IVAN
Jesam, ja sam ivan.
ŽENA
Ali- ne moj.
IVAN
Slučajnost... Nemojte mi zameriti. Doviñenja, Jelena.
ŽENA
Doviñenja, Ivane.
Odlaze na različite strane, tražeći pravog Ivana i pravu Jelenu.

5
Kaća plače nad šaranom divljakom. Marko gleda šta bi poneo od stvari iz ormana. Usput
priča, samo da ne bi ćutao.
MARKO
Ne znam... šta bih još mogao da ti kažem... Desi se to kad se najmanje nadaš... Valjda
nisam preležao ljubav kad sam bio mali- pa sam sad neotporan? Možda... da smo imali
dece...
KAĆA
Sva sreća što nismo... (Plače) Ubiću se... ubiću se...
MARKO
Dva meseca sam se spremao da ti kažem, a onda sam sve mislio i verovao- proći će. Kao
prehada, kao nazeb... Meñutim, ''bolest'' mi se spustila na pluća. Razboleo sam se teško,
ozbiljno... Nemoj da plačeš, molim te...
KAĆA
Ubiću se... Kunem ti se...
Marko je gleda iskosa dok slaže belu košulju.
MARKO
Ubićeš se? Šta pričaš... Smiri se i razmisli: videćeš da je to nisam zaslužio.
KAĆA
Valjda ja to nisam zaslužila! Ne napuštam ja tebe. Ti bi ovo uradio i da smo imali dvoje-
troje!
Zvono na ulaznim vratima. Marko odlazi i u stan propušta Kuma: treñi dan pijanog
glavonju. Kum ugleda Kaću koja još glasnije zaplače.
KAĆA
Kume! ... Gde si, Kume! ... Teško meni...
KUM
Šta je bilo… Da nije neko možda… umro?
MARKO
Da.
KUM
Žao mi je… Od njenih?
MARKO
Da.
KUM
Ko?
MARKO
Ja.
KUM
Ti?!
MARKO
Da, ja.
KUM
Ma, stvarno?
MARKO
Najstvarnije.
KUM
Šta ti je čovek, ljudi moji? C, c, c, c… Pa ja sam te juče sreo živog i zdravog. Niko ne zna
šta nosi dan, a šta noć.
MARKO
Izvoli… Šta možemo.
Kum ulazi u sobu i sav skrušen pruža ruku Kaći.
KUM
Moje najiskrenije saučešće.
KAĆA
Jeste, on je za mene mrtav…
Kum, malo zbunjeno, gleda Marka.
KUM
A što ne ležiš, kume?
MARKO
Moram da se spremim.
KUM
A i naležaćeš se… Jeste li javili rodbini?
MARKO
Nismo… To je naš problem. Samo ona zna… ali ne može da me razume… Pričam joj
već dva sata: tako je moralo biti, to je jače od ljudi i... šta se tu može. Ti si bar pametan
čovek... Danas smo zajedno, a sutra nismo... Sudbina je jača od čoveka...
Kum naliva čašicu i ispija je na ''eks''
KUM
Iznenada je, kume, nemoj tako. Da je znala ranije, verovatno bi se pripremila... Nego
moraš leći. Moraš, nije red da te rodbina zatekne na nogama. Znaš kakav je običaj kad
neko umre... Preda mnom možeš i da pevaš, ja ti neću zameriti, ali znaš naše ljude:
poosle će pričati da si neozbiljno shvatio smrt... Evo, sad prvi put kad podižem čašicu, ne
mogu da ti kažem: ''Živeli!'' Eeeee, žalosti moja... Tužan li sam i ja... Odmah sam s vrata
video da si nešto mnogo bled. A kad sam oseito kako ti je ruka hladna- sve mi je bilo
jasno. Samo sam se presekao i pomislio: ovaj čovek je gotov.
MARKO
NJu teši, meni je sve svejednno. (Izlazi iz sobe) Odoh da se obrijem.
KUM
A opet, kad bolje pogledaš, da nema smrti- kad bi se čovek obradovao što je živ? Nikad!
Meñutim, opet, da nema života, šta bi silna administracija radila? Ništa! Nemoj da
plačeš... Imaš stan, još uvek si mlada i lepa, i riba ti je dobra... (Štrpne malo od šarana)
Divljak?
KAĆA
Divljak, kume, divljak. Samo da sam to ranije znala, ne bi on meni ovako... Ma, on je
divljak!
KUM
Ne greši dušu... Kao da je čovek hteo da te zavije u crno. To je moglo i tebi da se desi, pa
bi sad nas dvojica sedeli ovde, a ti bi se uvijala, kupala... i već ko zna šta- ne razumem se
u žensku smrt... Snašlo te je veliko zlo, ali moraš biti jaka, hrabra... Život je
komplikovan...
Marko ulazi u sobu: u jednoj ruci drži kofer, a preko druge je prebacio mantil. Stoji i
dugo posmatra ''ožalošćene''.
MARKO
Doviñenja...Idem... Nemoj plakai, Kaća...
KUM
Znači, odlaziš?
MARKO
Mora se.
KUM
Bez ikakve pratnje? ... Ideš sam?
MARKO
Da.
KUM
U pravu si. S pratnjom se nisi ni rodio. I ja ću otići sam.
KAĆA
Marko, molim te... ako sam nešto uradila što ti se nije svidelo...
KUM
Smiri se.
MARKO
Žao mi je, Kaća.
KUM
Kume, ako niste ugovorili prevoz, mogao bih te ja prevesti. Toliko još mogu da učinim.
MARKO
Hvala, uzeću taksi.
KUM
I treba. Okončaj ko gospodin čovek.
MARKO
Pa... doviñenja.
KUM
Zdravo.
MARKO
Nadam se da ćemo se uskoro videti.
KUM
Meni se baš ne žuri... Zdravo... Samo ti idi...
Marko polako napušta stan. Žena ponovo zaplače.
KUM
Plači, plači... Isplači se... Sve u svemu, bioje dobar čovek, ali ga je pretrčala sudbina...
Faktor sreće- nula.

6
Jelena i Tetka sede za stolom i piju kafu. Jelena uzdiše. Tetka je potapše po ruci.
JELENA
Eto... to je to...
TETKA
Samo me čudi što što si napustila kuću? To mi nije jasno?
JELENA
Na mogu, ne mogu više sa njim da živim... Ne mogu. Ostarila bih, preko noći bih
ostarila. On se ponaša i, što je najgore, razmišlja kao čovek od dvesta godina... Strašan
je... A dosadan! Bože, kako je dosadan!
TETKA
Ma nisam te pitala da li možeš da živiš sa njim, već što si napustila stan. Kad sam se je
razvodila, u svih pet slučajeva muževe sam terala napolje! Ženska priroda je krhka i
osetljiva, muškarac je jači, pa neka se izbori za neko skolonište. A vidi ih, ne zna se ko je
bio lepši i snažniji... Retki priimerci finih divljaka... (Tetka pokaže na zid gde, jedna do
druge, vise slike pet brkatih muškaraca. Srče kafu). Žena je kao tek proklijala vlat žita.
Najmanji vetrić, skoro jači dah, može da je savije, obori, polomi. Moraš se boriti za svoje
sklonište. Kako? Svim sredstvima. Razvod je rat za teritorije.

7
Usporena, iskarikirana melodija ''Svadenog marša': razvode se Jelena i Ivan. Jelena
poljubi bivšeg muža i brzo odlazi. Ivan širi ruke i ide za njom kao mesečar… razvode se i
Marko i Kaća. Marko se okreće i odlazi, Kaća širi ruke i prati ga kao izgubljena...

8
Normalna melodija ''Svadbenog marša'': venčavaju se Marko i Jelena. Držeći se za ruke,
odlaze nasmejani. Tetka ih prati, dok je Kum pita, tiho, poverljivo.
KUM
Od kad je dozvoljeno da se vampiri javno, zvanično venčavaju? Znate li vi, gospoño, da
je on mrtav čovek?
TETKA
Pravi, pravcati mrtvac.
KUM
Izvinite, a je l' vaša Jelena živa žena?
Sa strane ih tužno gledaju Kaća i Ivan. Kaća zaplače, Ivan je uhvati ispod ruke.
IVAN
Šta možemo... Život ima lepe i ružne strane.
KAĆA
Ja ovo neću preživeti...
IVAN
Poštenim ljudima je suñeno da ovako proñu... Ako mi dozvolite, pozvao bih vas negde na
ručak.
KAĆA
Što da trošite pare.
IVAN
Ma, šta će mi pare... Znate, danas ne bih mogao da ručam sam...
KAĆA
Mislila sam... Ja već imam spremljen ručak. Volite li ribu?
IVAN
Ribu?! Oooo, mogao bih svaki dan...
KAĆA
I ja... Znate, moj otac je bio alas...
IVAN
Alas? I moj... Kako vam se zvao otac?
KAĆA
Jova Riba.
IVAN
Jova Riba! Pa on vam je sigurno pričao o Savi Bucovu, mome ocu?
KAĆA
Što je ulovio soma stokilaša koji ga je u čamcu vukao 27 kilometara uzvodno?
IVAN
Da... E baš mi je drago. Šta ste spremili?
KAĆA
Šarana.
IVAN
Divljak?
KAĆA
Šta da vam pričam!
IVAN
Samo, svratićemo negde da ja kupim pismo... moram brata da izgrdim... To vam je jedna
bolna priča. Moj brat je 1947 godine, krajem januara, po snegu do kolena, izašao bos iz
kuće...
Odlaze razgovarajući.
9

Mala terasa nekog hotela na moru. Stolovi, stolice, stolnjaci- sve je belo. Začuje se
melodija ''Zvezdane prašine'''. Kelner, isti kao na početku priče, mućka neki koktel i
pevuši. Marko, u letnjem odelu sa tamnom mašnom, puši cigarilos, pijucka viski i
diskretno merka Jelenu. I ona sedi sama. On ustaje, opušteno, prilazi njenom stolu i
promuklo, hrapavim glasom, pita.
MARKO
Smem li da vas zamolim za jednu igru... Budite ljubazni, najlepše vas molim.
Jelena ćuteći ustaje i prva odlazi do malog podijuma. On ne zna gde bi ugasio cigarilos.
Skriva ga u desnoj ruci koju je blago prebacio preko njenog ramena. Plešu. On je skupio
obrve i stegao vilice. Iza njene glave polako se podiže dim.
JELENA
Molim vas, ugasite cigaretu. Zapalićete me.
MARKO
Pardon... Izvinjavam se.
Ostavlja je na podijumu, pa brzo odlazi do svoga stola, meñutim, tamo ne nalazi
pepeljaru. Pita kelnera.
MARKO
Gde je pepeljara?
KELNER
Niste je uzeli? Mislim, niste je ''pozajmili'' za uspomenu?
MARKO
Ja? Nisam.
KELNER
Onda je neko drugi. Znate, to su reklamne pepeljare koje mi namerno ostavljamo ih da bi
ih gosti odnosili i neposrednim putem reklamirali naš hotel. Borba za goste zahteva sve
moguće vidove snalaženja.
MARKO
Jesi li ti normalan? Šta pričaš? Gde ja da ugasim ovo čudo? Zapaliću i sebe i hotel.
Izazvaću požar, čoveče!
KELNER
Doneću vam dve: jednu ću da zavijem da ponesete... Bolje tako nego da kradete.
Jelena je besno otišla i sela za svoj sto. Marko odlazi do nje i seda.
MARKO
Molim vas, oprostite mi... Jeste li čuli ovog... ovog... razbojnika, prostaka... Ja kradem
pepeljare?
Kelner dolazi i donosi desetak pepeljara. Spušta ih na sto.
KELNER
Čim se ja okrenem, uzmite koliko hoćete... Jednu, ipak, ostavite.
Jelena je zaprepašćena. Marko skoči i počne da drmusa kelnera.
MARKO
Koga ti optužuješ da je lopov?
KELNER
Udavite me ako će to biti reklama za hotel! Ja sam reklamni agent!
Jelena je razdvojila posvañane ljude. Marka smiruje, odvodeći ga da pleše... Dok lagano
igraju, ona se osmehuje.
JELENA
Izvinite, a kako se vi zovete?
MARKO
Marko...
JELENA
Ja sam Jelena... Mogli ste da udavite čoveka.
MARKO
Pa čuli se ga. Vreña me pred vama...
KELNER
Gospodine, da li ste slučajno, uzeli kašičicu za kafu?
Marko pojuri kelnera, a Jelena potrči za njima. Marko se trza i budi u Tetkinoj bašti,
Tetka ga drma za rame.
TETKA
Šta radiš? Spavaš? Spavaš stojeći? Pa, nije ti ovo kasarna da spavaš na straži! (Marko je
zaspao naslonjen na jedno drvo i ašov) Nismo se tako dogovorili. Šta ti misliš kome ja
sadim ovo drveće? Meni? Vama? Da jednog dana šetate ovim voćnjakom i berete jabuke
iznad glave...
MARKO
Molim vas...

Marko popravlja stolicu. Udari se čekićem po palcu. Baci čekić, a stolicu šutne... Tetka
ga posmatra kako preki sud.
TETKA
Šutiraj, šutiraj. Pedeset godina je bila ispravna, dok ti nisi došao i seo sa svojom težinom
i vaspitanjem.
MARKO
Molim vas...
TETKA
Kad polomiš stolicu, polomi i sto, pa ćemo kao ljudi jesti na podu. Ja ću razbiti tanjire da
nam ne smetaju, a kašike i viljuške ću baciti u ñubre...
Jelena telefonira. Osvrće se, gleda gde je Marko.
JELENA
Da... Pa, u sedam, pola osam... Da... Ne bih želela da te uznemiravam... Da... Znaš li šta
je najbolje: ti mi sve spakuj u onu crvenu tašnu, a ja ću samo svratiti da uzmem... E, baš
si zlatan... Molim? Ma nije valjda... Ha, ha, ha... A ja te dve godine teram da kupiš
cipele... Da nisi našao neku... Jesi, jesi, čim si se odlučio da kupiš cipele... Da, da, imam i
ja tebi puno da pričam. Jedva čekam da te vidim... Jesi li zalivao cveće? ... Lepo, lepo...
'Ajde vidimo se.
Spušta slušalicu i prelazi u sobu gde ručaju Marko i Tetka.
JELENA
Prijatno.
MARKO
Bez cinizma.
TETKA
Kud se spremaš?
JELENA
Da donesem još neke stvari iz bivšeg stana... Što ti ne jedeš?
MARKO
Nemoj da me diraš. Dosta mi je makrobiotike, i to na orijentalni način!
TETKA
A šta bi ti hteo?
MARKO
Bilo šta, samo ne alge! Počeću da zelenim.
TETKA
Sram te bilo...
Marko odlazi u drugu sobu: zatvara vrata za sobom.
JELENA
Postao je nepodnošljiv. Znaš da mi se popeo... evo ovde! Prostak onaj...
TETKA
Ovako lepo pije... Ja bih mogla svaki dan...Sećaš li se, Ivan je jeo koske. Ostavila si
zlatnog čoveka. Ovaj je vukodlak. Razmisli još jednom da li da prenosiš sve stvari... Ako
me ponovo uvredi, isteraću ga iz kuće kao sve moje muževe.
Marko u drugoj sobi tiho telefonira.
MARKO
Da... Tako... nije loše... A ti? Ma nemoj? Ofarbala si se? Sigurno si našla nekog? A? ...
Nego, šta imaš za ručak? Spanać? ... Prestala si da spremaš ribu? .. Da... Dolazim za pola
sata. Vidimo se. Ćao.

10
Jelena sedi kraj Ivana, u bivšem stanu, i uzdiše.
JELENA
Egoista, primitivac, lenj, dosadan čovek. Pojma nemaš kako nam život zagorčava. Sirota
tetka je prešla na duplu dozu tableta za smirenje... Šta si planirao večeras da radiš?
IVAN
Ništa... Napisao sam pismo, slobodan sam.
JELENA
Idemo u bioskop?
IVAN
A on... mislim, ako sazna...
JELENA
Šta me briga za njega... Spremi se, idemo da prošetamo, pa u bioskop. On po čitav dan
gleda fudbal. Navija kao da je lud...

11
Marko sedi u bivšem stanu i jede ribu. Kaća, koja je ofarbala kosu i obukla novu haljinu,
nešto kraću i sa većim dekolteom, uzvrtela se oko stola.
MARKO
E, riba je najbolja... Nisam jeo kao čovek dva meseca. A i ovo što jedem, mislim da me
truju. Požuteo sam i ruke mi se tresu...
KAĆA
Kako ti se sviña? ... Spremila sam je za petnaest minuta...
Marko polako ustaje, gledajući ispod oka Kaću. Ona se, kao uplašena, povlači do kauča.
Leže i namešta mu jastuk do sebe, a usput priča.
KAĆA
Nemoj slučajno da pomisliš da nešto može biti izmeñu nas. Ja sa oženjenima... skini
cipele... neću da imam posla... Ako bilo šta pokušaš, zvaću komšije... da me brane, a onda
ću te predati sudiji za prekršaje... Sa oženjenima ne želim... Zašto ležeš? Nije ti dobro?
Marko je legao kraj nje.
MARKO
Ugasi svetlo...
KAĆA
Još jednom te opominjem, a onda više neću. Neću ti reč reći, pa ti vidi šta ćeš...
Kaća ugasi lampu sa cvetnim abažurom.

12
Marko skida cipele ispred vrata Tetkinee kuće i polako ulazi. Pipa rukama. Neko vrisne.
Uali se svetlo: Tetka u dugoj spavaćici, stoji i ljutito posmatra Jelenu i Marka. Oboje u
rukama drže cipele i besno se gledaju.
MARKO
Gde si ti do sada? Je li? Govori, sad ću te udaviti! Gde si bila?
JELENA
Tražila sam tebe.
MARKO
Mene si tražila?
JELENA
Da! A gde si ti bio?! Gde si bio?!
MARKO
Tražio sam te!
JELENA
Mene si tražio? A zašto se šunjaš kao lopov?
MARKO
Da ne probudim Tetku. A ti? Šta ti radiš sa cipelama u rukama?
JELENA
Žuljaju me nove sandale. Gde si bio?
MARKO
Na utakmici, pa posle utakmice...
JELENA
Znam... (Omiriše vazduh) Osećaš se na ribu! Crni Marko!
MARKO
Govori gde si bila! Udaviću te, kunem ti se!
JELENA
Sram te bilo!
Tetka mirno odlazi do telefona. Okreće brojčanik. Marko i Jelena sve histeričnije viču.
TETKA
Stanica milicije? Da li biste bili dobri da doñete i izbacite neke osobe iz moje kuće? Da...
Dvoje besprizornih. Primila sam ih u kuću, a oni su rešili da me isteraju ili ubiju... Da...
Da... Opasni su...

13
Jelena i Marko, sa velikim koferima u rukama, šetaju u svitanje. Jelena spusti kofer,
gledajući uličnog svirača koji svira melodiju ''Zvezdane prašine''.
JELENA
Ne mogu dalje... Šta me gledaš?
MARKO
Ko je mogao da zna da su svi hoteli prepuni, jer je poljoprivredni sajam.
JELENA
Mogao si da izložiš tu tikvu na ramenima. Takve nema svake godine.
MARKO
Ućuti!
JELENA
Neću! Vodaš me čitavu noć po gradu kao poslednju uličarku! Nesposobnjakoviću!
MARKO
U-ću-ti! Sad ću te...
JELENA
Dalje ruke! Dalje!
Marko pokušava da uhvati Jelenu za vrat. Ona skida cipelu i udara ga po rukama.
JELENA
Imam ja gde! Imam ja svoj stan u ovom gradu!
MARKO
Pa, nisam ni ja bez krova!
JELENA
Bedniče!
MARKO
Gubi se!
JELENA
Prostačino!
MARKO
Prostakušo!
Odlaze na dve različite strane, osvrćući se i dovikujući razne uvrede... Svirač ih posmatra
sa osmehom.

14
Marko i Jelena se razvode. ''Svadbeni marš''- samo tužne trube. Kum ih zblesnuto gleda.
Ništa mu nije jasno. Prilazi Marku, tiho ga pita.
KUM
Pa... je l' ti nisi mrtav?
JELENA
Mrtav je. Ja mrtvijeg čoveka nisam srela u životu.
Jelena besno odlazi.

15
Marko i Kaća se ponovo venčavaju. On je iznosi na rukama. Sudaraju se sa Ivanom koji
nosi Jelenu. Marko i Jelena se besno gledaju. Prete pesnicama... Kum stoji sa strane i
krsti se.

16
Marko i Jelena šetaju dunavskim kejom. Drže se za ruke i smeškaju.
JELENA
Kaži: ''Časna reč!''
MARKO
Časna reč.
JELENA
Niko ti nije pomogao?
MARKO
Niko... Ali nemoj da mi se smeješ... Mislio sam, mislio, pa sam odlučio ovako: šta će ti
miris, šminka...
JELENA
Hajde...
Marko iz džepa izvadi komad papira. Gleda je, a onda počinje da recituje.
MARKO

Ja ne znam draga
Da li sve sanjam
Koja je godina
I koji dan

I ne znam mila
Da li sam tvoj
Ili si možda
Ti moj san.

Jelena poljubi Marka. On stidljivo obori glavu.

JELENA
Hvala ti. (Stavi ceduljicu u tašnu, uhvati ga ispod ruke) Od subote ćemo moći da se
viñamo u Tetkinoj kući...
MARKO
Ne, nikako.
JELENA
Tetka odlazi u banju. Mesec dana.
MARKO
To je već druga priča... da joj platimo još koji mesec? Ili- koju godinu?!
Smeju se i, čvrsto zagrljeni, odlaze na kej... A ispod ulične svetiljke stoji muzičar i na
usnoj harmonici ''izvija'' melodiju ''Zvezdane prašine''.

JEDNOG DANA BIĆE KRAJ