Ivan Antić

SĂNKHYA

Beograd, 2008
 Izdavač:
Samostalno izdanje
© Copyright: 2008 by Ivan Antić

Knjiga je besplatna samo za srpsko jezičko područje,

može se neograničeno umnožavati i štampati
samo za ličnu upotrebu, i bez ikakvih izmena.
Registrovano u Autorskoj agenciji za Srbiju A.D. kao autorsko delo.
Svaka povreda autorskog prava u celini ili u delovima
biće sudski gonjena.

Kompjuterska priprema:
Vladimir Ribar
Ivan Antić
Korektura:
Dojna Lapadat
Idejno rešenje korica:
Ivan Antić
Naslovna strana:
Sri Kapila Yantra
Štampa:
Agencija „Jovan“, Beograd
Tiraž: 500.

www.ivantic.net
ISBN 978-86-902035-2-9

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

233-852.5C

АНТИЋ, Иван
Sãnkhya / Ivan Antić. - Beograd : I.
Antić, 2008 (Beograd : Jovan). – 400 str. :
ilustr. ; 26 cm

Napomene i bibliografske reference uz tekst.

- Bibliografija: str. 400.

ISBN 978-86-902035-2-9

a) Самкја
COBISS.SR-ID 149541900

2
 Ovo je knjiga o ljudskoj duši
i njenom prepoznavanju

Posvećeno mojoj majci Anđeliji,

mom najvećem učitelju
i najvećoj duši koju sam upoznao

3
4
 SADRŽAJ

PREDGOVOR ….7
SHEMA KATEGORIJA PRAKRTI ….11

UVOD U SĂNKHYU ….13

Razlikovanje prirodnog i duhovnog ….13
Arhajski model razlikovanja bića i Duha ….16
Religioznost i sistem sânkhye ….31
Alhemija prirode i savremenost sânkhye ….43

IME I POREKLO ….50

PURUŠA ….56

PRAKRTI ….73
Uzročnost ….79
Emanacija ….86
Gune ….90
Prâna ….96

DIMENZIJE PRIRODE ….106

Oblikovanje prostorvremena ….106
Oblikovanje dimenzija ….117
Oblikovanje tela ….122

TANMĂTRĂ ….137
Neorganska bića ….146
Prirodna bića ….154
Veštački stvorena ….154
Božanska bića ….155
Vanzemaljska bića ….161
Kratak pregled stvaranja čoveka – nezvanična verzija ….163
Razlog stvaranja čoveka …175
Metodi vladavine ….180
Svrha prinude i pritisaka na ljude ….190
Ostali uticaji i još malo istorije ….192
Veza sa sânkhyom ….203
Demonizam i doktrina probuđenja ….206
Rezime i ukratko o demonizmu i Novom dobu ….219

5
INDRIYĂNI ….227

SEDAM STANJA ….245

Sedam „stanja svesti” ….248
Sedam nivoa religioznosti ….252
Syâdvâda ….254
Ji đing ….256

AHAM-KĂRA ….260
Princip individuacije ili uobličavanja ….260
Ličnost ….261
Volja ili namera ….268
Điva – individualna duša ….273
Sedam faza buđenja ličnosti ….291
Sažeti pregled prakrti do Aham-kâre ….311

MAHAT-BUDDHI ….316
Probuđenje kao inverzija spoljašnjeg i unutarnjeg ….327

KAIVALYA ….332
1. Osvešćenje tela ….340
Sabranost pažnje na dah ….340
Osnovni položaji tela ….341
Svi pokreti ….341
Odvraćanje od tela ….343
Osnovni elementi tela ….343
2. Osvešćenje osećanja ….346
3. Osvešćenje opštih stanja uma ….347
4. Osvešćenje uzroka nastajanja svakog pojedinog
sadržaja (svake misli) ….349
Pet prepreka ….350
Pet vrsta prianjanja za bivstvovanje tela ….350
Šest unutarnjih i šest spoljašnjih osnova čula ….352
Sedam činilaca probuđenja ….353
Četiri osnovne istine o bivstvovanju ….354
Rűpa-dhyânam ….357
Plodovi ….369
Arűpa-dhyânam ….373
PRILOG - Tekstovi klasične sânkhye ….383
Išvarakršna: Sânkhya-kârikâ ….382
Kapila: Sânkhya-sűtrâ ….391

BIBLIOGRAFIJA ….400
6
 PREDGOVOR

Dužan sam da na početku dam neka objašnjenja o tome kako je

nastao ovaj prikaz sânkhye, te gotovo zaboravljene, a zasigurno malo
poznate teorije prirode iz klasične Indije.
Da bih došao do toga kako je moj individualni razvoj sazrevao
uvidom u Sânkhyu, moraću da započnem sa malom digresijom o razvoju
naučnog saznanja. Rezultati istraživanja u eksperimentalnoj fizici doveli su
još u prvoj polovini dvadesetog veka do temeljnih preokreta u pogledu na
prirodu stvarnosti, a u novije vreme, sabiranjem sličnih iskustava iz drugih
nauka, do holističkog pogleda na svet i 'sistemskog mišljenja'. Osnovna
odlika 'sistemskog mišljenja' jeste uvid da je živa celina nešto više od
skupa njenih činilaca, zatim da suštinska svojstva živog sistema potiču iz
interakcija i odnosa između činilaca, i da se ti odnosi ponavljaju u
izvesnim konfiguracijama ili shemama. Radi se, dakle, o dinamičkom
procesu odnosa koji izražava određeni kvalitet, i on se ne može izraziti
kvantitativno, merenjem veličina i težina. Tu je pre potrebno mapiranje
shemama, kao što su to već davno počeli da čine taoisti u Ji đingu. Najzad,
upoznavanje odnosa izraženih kroz shemu ne može se ograničiti samo na
komponente jednog sistema, već se mora proširiti i na njegovu okolinu, na
kontekst sistema što upućuje i na prirodu subjekta koji ga doživljava. Sve
to zapravo upućuje na suštinski značaj subjekta.
Opisani proces razvoja naučnog pogleda na svet prisutan je na
sličan način i u procesu individuacije svakog pojedinca, ukoliko se on
valjano odvija usaglašavanjem individualnih iskustava sa univerzalnim.
Mene su na taj razvoj naterale same egzistencijalne činjenice koje nisam
mogao da ne vidim, a one koje nisam želeo da vidim udarale su me same -
ne samo uobičajenim životnim iskušenjima koja trpe svi ljudi, već i
mističnim doživljajima koje imaju malobrojni. Oni su mi otvorili vrata
percepcije tako da sam umesto poznatog sveta video čudesni beskraj koji je
nešto mnogo više od individualnog života. Kako sam u svojoj
sedamnaestoj godini već jednom prekoračio granicu koja deli život od
smrti, stari život me više nije držao jer mi je izgledao apsurdan, a beskraj
tako privlačio da bi me sigurno i progutao da nije bilo jednog događaja.
Krajem 1981. godine, 3. decembra, u snu me je probudio savršeno jasan
glas. Pozvao me po imenu i rekao da je sve u redu i da ne brinem za sebe,
da mi se javlja na ovaj način kako bi mi stavio do znanja da je u meni i da
će me voditi; da je sve što se događa u mom životu u savršenom skladu s
razvojem i da tako treba sve da prihvatam i pažljivo posmatram; da ne
tražim izvan sebe jer u meni je sve; da ono najbitnije nosim u sebi i da ću
ga ispoljiti jedino svojom zrelošću u skladu sa vremenom. Na moje
7
spontano uobličeno pitanje u mislima: Ko je on i kako izgleda? - odgovorio
je samo da izgleda kao svaki čovek, i da nadgleda (karmički) razvoj ljudi.
Za to vreme, oko jednog minuta, dok je ovaj čudan susret trajao ni na javi
ni u snu, bio sam potpuno paralisan od strane vrlo moćne sile. Zatim sam
se našao u svojoj sobi i, kada sam ustao da zapišem razgovor, osetio sam
nečije prisustvo koje je tako snažno zračilo energijom da mi se telo kočilo
od njenog uticaja. Iako usled jutarnje polutame nisam nikoga jasno video,
po snažnom energetskom prisustvu znao sam tačno gde se nalazi, da je
neka nevidljiva ili providna osoba bila na dohvat ruke predamnom, ali po
još snažnijem blaženstvu i strahopoštovanju, koje je pratilo ceo događaj,
znao sam da mi se događa nešto dobro. Mesec dana kasnije, kada je ovaj
događaj već počeo da bledi iz sećanja jer se moj svakodnevni život
nastavio normalnim tokom, u budnom snu došao mi je starac sa blaženim,
detinjim osmehom u očima, i tokom tri susreta uputio me u praksu
meditacije, za koju sam kasnije saznao da je veoma nalik zazen i vipassana
metodi samospoznaje. Od tada sam počeo svakodnevno da je praktikujem,
i nisam se previše iznenadio kada sam posle nekoliko meseci „slučajno”
naišao na fotografiju svog učitelja iz sna i tako se uverio da je on živeo i u
ljudskom obličju. Ispod nje je stajalo ime koje dotle nisam čuo: Bhagavan
Sri Ramana Maharshi. 1
Ove događaje navodim (bez komentara o njihovoj prirodi) kako bih
na početku skrenuo pažnju čitaocu da je knjiga koja sledi plod mojih
transcendentalnih iskustava i pokušaja da ih ustanovim i razumem, a ne
potrebe za filosofiranjem. Čak je i pisanje bilo samo način na koji sam
konkretno ustanovljavao svoja iskustva. Da ne bih zalutao u subjektivnost,
razumevanje svojih iskustava stavio sam u teorijski okvir koji je dovoljno
star, proveren i objektivan, a stariji i objektivniji od sânkhye nije mi
poznat. Pokazalo se da je i sânkhya postala mnogo jasnija zahvaljujući
mojim iskustvima; ona su bila neophodna za bolji uvid u sistem, tako da
ovo nije ispao subjektivan prikaz sânkhye, već samo originalniji i
radikalniji od dosadašnjih.
Sa praksom samoistraživanja kristalisala se sama od sebe shema
kategorija prakrti (prirode) iz teorije sânkhye (slika 1 i 2), kao univerzalna
mapa bivstvovanja. Ne samo da sam na njoj prepoznao ontološki status
sopstvenih izmenjenih stanja svesti kroz sve dimenzije astrala, već i
ontologiju religijskih, filosofskih, mističkih, naučnih, umetničkih i
psiholoških iskustava, onako kako se prenose kroz istoriju i literaturu, i
kako se manifestuju u životnoj stvarnosti, ovde i sada, svakome od nas.

1
Iako je njegov metod samoistraživanja drugačije izražen, on u praksi dovodi do istog
cilja kao budistička meditacija vipassana. O njoj videti u knjizi William Hart: Umetnost
življenja, vipassana meditacija po učenju S. N. Goenke, Loznica: B. Milisavljević, 1994.
Takođe i Njanaponika Tera: Budistička meditacija, Novi Sad, 1988. i P. D. Uspenski:
Četvrti put, Beograd: Esotheria, 1994.
8
Godine nepristrasnog opažanja i učenja uverile su me da je shema
kategorija prirode, koja se ovde opisuje kroz celu knjigu, univerzalna mapa
na kojoj se nepogrešivo može ustanoviti ontološki status svakog oblika
bivstvovanja, i da se s njom niko ne može izgubiti na putu spoznaje onoga
što jeste.
Sav moj napor ovde svodi se na razjašnjavanje svih detalja ove
ontološke mape u kontekstu holističkog pogleda na svet i 'sistemskog
mišljenja'. Tekst je nastajao spontano tokom nekoliko godina (krajem
1994. god. dobio je sadašnji izgled; od tada je, povremeno doterivan, čekao
izdavača), više kao putopisni esej nego filosofska studija, i sam se od sebe
manje-više uspešno uobličio u celinu ponajviše zahvaljujući podršci i
podsticaju koje sam imao u prijateljstvu sa Dojnom Lapadat i Vladimirom
Ribarom. Shemu sam razjašnjavao u svetlosti religijskih, mističkih,
filosofskih i naučnih iskustava koja su do sada opšte poznata, ili su bar
dospela do mene preko literature i zapažanja. U tom smislu su ona
ograničena i ovaj prikaz je samo pokušaj da se podstakne dalje istraživanje
u tom pravcu. Asocijacije sa shemom su zaista bogate i neiscrpne. Tako,
između ostalog, ova shema sânkhye pokazuje da su sve „onostrane”
dimenzije, astralni svetovi i njihovi „stanovnici” (elementali, anđeli,
đavoli, bogovi...) takođe deo prirode, njenog finijeg, energetskog i
natčulnog područja. Deluju kao numinozne i „natprirodne sile” samo
onima koji nisu upoznati sa celinom prirodnog zbivanja, koji su ograničeni
na njeno usko čulno i trodimenzionalno područje. Iz toga je ovde spontano
izbila snažna kritika religijskih učenja koja natčulne entitete prirode
proglašavaju za transcendentne, božanske i spasonosne (učenja koja sam
svrstao u demonizam), i afirmacija doktrine probuđenja (zastupljena u
sânkhyi, jogi i budizmu) koja za cilj ima diferencijaciju svesti i slobode
spram bića uopšte, a ne samo njegovog uskog empirijskog dela.
U tome je okosnica cele sânkhye, da se diferencijacija svesti i
sloboda čovekova ostvari u odnosu na celu prirodu kakva jeste, u odnosu
na celokupno postojanje, kao odgovor ili ishod samog postojanja, u Duhu
neuslovljenosti (puruša) ili slobode koja omogućava da bivstva prirode
uopšte bude. To je, prema sânkhyi, jedina čovekova autentičnost, jer ona
sam Duh neuslovljenosti imenuje kao puruša, tj. čovek. Ona, dakle,
autentičnu duhovnost smešta na najviši ontološki nivo, dok svi drugi
religijski i filosofski sistemi ne nadilaze pojedine kategorije unutar prirode
i ostaju opčinjeni njenom astralnom imaginacijom, koju određuju kao
božansku (i delimično demonsku) samo zato što ona nadilazi prostu
čulnost. Pored toga što duhovnoj autentičnosti daje najviši ontološki status,
sânkhya neuslovljenost, koja omogućava sámo postojanje kao takvo,
prepoznaje kao bit čovekovu. Nije mi poznato da je pored sânkhye iko
drugi to prepoznavanje učinio tako jasnim, kao što su to učinili Buddha i
Ramana svojim osmehom.
9
 I zaista, kako vreme prolazi i nestaje, prostor kosmičkog beskraja,
koji me je u mladosti opčinio, poništava svaki apsurd života i sve jasnije se
kristališe kao moja sopstvena unutrašnjost, ili unutarnja Sopstvenost, i sve
više ga prepoznajem u obliku svega što živi, bića koje se svuda zbiva i za
koje sam nekada mogao reći da je moje.
To više zaista ne mogu, jer znam da ništa nije moje.
Autor

10
SLIKA 1

11
 SLIKA 2

12
 UVOD U SĂNKHYU

1. Razlikovanje prirodnog i duhovnog

Od početka svog opstajanja na ovom svetu čovek je nastojao da na

neki način razlikuje ono što je prirodno dato, od onog što je sveto i nadilazi
prirodnu uslovljenost i obnavljanje, da razlikuje večno od prolaznog,
besmrtno od smrtnog, dobro od zla. Drugim rečima, iskonska je težnja
čovekova da se po svom duhu razlikuje od prirode, da bude svestan, jer
suština svesti je razlikovanje, a suština prirode je u uzročnoj povezanosti
svih njenih pojava, odnosno uslovljenosti zbivanja. Objektivno osvešćenje
prirode jedini je način za nadilaženje uslovljenosti.
Ovakvo suštinsko razlikovanje izrazilo se u arhaičnim vremenima
kao naglašavanje religijskog iskustva svetog naspram profanog. Od iskona
čovek je nastojao da razlikuje svesno od nesvesnog, da utvrđuje i proširuje
znanje kao uslov za svoj opstanak, da razlikuje duhovno od telesnog
jednako jasno kao što se razlikuje nebo od zemlje ili život od smrti. Sve
duhovno prepoznavao je kao svoju autentičnost i slobodu, kao ono što je
nebeskog ili božanskog karaktera, što daje jedinstven smisao svakoj pojavi
u opštem jedinstvu prirode. Bez ovakve slobode život nema smisla i
postaje područje borbe otuđenih delova i besmislena prolaznost.
U svim starim kulturama uočava se nezadovoljstvo s čovekom
kakav je prirodno dat, i najdublja težnja za „drugim rođenjem”, u svesnom
i duhovnom načinu postojanja. Svi mitovi, obredi i legende od početka
istorije pokazuju čežnju da se ljudsko telo oslobodi nesvesne prirodne
stihije i preobrazi u oličenje Duha, odnosno slobode bivstvovanja,
stvaranja, odgovornosti i kulture. Neko postaje „pravi čovek” u onoj meri u
kojoj prestaje da bude „prirodan čovek”. Ovaj preobražaj nije rezultat
prirodnog procesa, kao što je slučaj sa svim ostalim psihofizičkim
aktivnostima, već isključivo kulturni i duhovni čin preuzimanja potpune
odgovornosti za večni smisao bivstvovanja, to je podvig svojstven samo
retkim, duhovno zrelim ljudima – to je čin slobodne volje celovite ličnosti.
To je sasvim nov događaj u kosmosu. Pored svekolike prirodne
povezanosti svega, novo je jedino svesna ličnost i njena slobodna volja.
Taj preobražaj nastaje iskustvom transcendencije prirodnog uslovljavanja.
To je nešto što tek treba da se dogodi i događa se jedino u čovekovoj
ličnosti kada postane svesna i celovita. Bez ovakvog „drugog rođenja” u
slobodnoj volji i svesti smatralo se, s pravom, da čovek uopšte i ne postoji
13
kao „pravi čovek”, jer se rođenje njegovog fizičkog tela ni po čemu ne
razlikuje od ostalih procesa reprodukcije u prirodi - koje karakteriše
prolaznost, propadljivost, umiranje svega što se rađa (Jovan, 3:3-7).
Iz ovakvog fundamentalnog razlikovanja, odnosno iskustva
transcendencije, nikle su sve velike religije i etike. Zbog neophodnosti
drugog rođenja postoji religioznost i duhovnost, ta je nužnost rodila svu
čovekovu kulturu, čiji je opšti smisao nadilaženje nesvesne prirodne
uslovljenosti i vremena. Dakle, nadilaženje smrti. Ceo život religioznog
čoveka je proces rađanja u Duhu. Ovakvo razlikovanje oduvek je
ukazivalo da je čovek autentičan samo u duhovnoj slobodi koja nadilazi
prolaznost bića i vremena, samo tako on uistinu postoji. Jedino kada je
nesvestan ovakve svoje duhovne autentičnosti čovek trpi smrt, prolaznost i
patnju. Samospoznajom to se nadilazi. Odlika svake religioznosti jeste
čežnja za večnošću i to dokazuje da sadašnje stanje prirodnog rođenja nije
autentično i otuda je bolno i nepodnošljivo. Nepodnošljivo je zato što čovek
s fizičkim rođenjem još nije počeo da postoji u svom autentičnom stanju; to
je još uvek spontani tok prirodnog dešavanja koji uključuje sve fizičko
kretanje, emocionalne i mentalne aktivnosti. Čovek tek treba da se rodi.
Fizičkim nastankom on je samo dobio pravu šansu da to svesno učini.
Fizičkim rođenjem on je stvoreno biće. Sva bića u prirodi tako nastaju i u
tome je njihov opstanak. Rađaju se od drugoga i drugim su uslovljena.
Čovek se od svih bića razlikuje po tome što tek treba da nastane iz sebe
samoga, iz svoje slobodne volje i svesti o Duhu u sebi. Drugo, pravo
rođenje je njegov stvaralački čin, koji je moguć samo onda kada sebe
prepozna kao oličenje Tvorca, tj. Duha koji sve omogućava.
Fundamentalni značaj 'drugog rođenja' najbolje je izražen
gnostičkom vizijom ptice koja se probija iz jajeta koje predstavlja kosmos.
Da bi se čovek istinski rodio i postao mora da probije ljusku prirodno
datog sveta kao što ptica probija jaje, poleće svojom voljom i tek tada
uistinu počinje da postoji. Čovekovo prirodno, biološko rođenje je slično
nastanku jajeta, on jeste 'rođen' ali to nije završni čin, njegovo biološko
rođenje samo je mogućnost za drugo, istinsko duhovno rođenje, kao što
ptica, simbol duha, tek treba da izađe iz jajeta sopstvenim naporom.
Drugo prigodno poređenje može biti sa semenom i drvetom. Čovek
je biološkim rođenjem kao seme koje u sebi sadrži drvo. Ono mora da se
raspadne da bi iz njega izniklo drvo koje puno roda rađa. Ako se ne
promeni, istrunuće sámo. Ako hoće sebe da sačuva, izgubiće se. Ako se
preda, dobiće pravi život. Tako i prirodno nastao čovek, zatvoren u svojoj
subjektivnosti, mora da nestane u transformaciji duhovnog rasta da bi iz
njega izbio njegov pravi potencijal, da bi se iz njega ispoljilo ono što
objektivno jeste.
Da je proces nastajanja dovršen, da mi uistinu postojimo prirodnim
nastankom, tada nikada ne bismo mogli da postanemo svesni sebe niti bi
14
postojanje postalo lično iskustvo kroz probuđenje. Ništa se novo ne bi
dogodilo. Ličnost tada ne bi bila moguća. Sve bi to i dalje bio proces
prirodne determinacije i ne bismo se razlikovali od životinja.
Mi smo svesni sebe u ovoj sadašnjoj, skromnoj svesnosti, samo
zato što još nismo počeli da postojimo, a predviđeni smo za postojanje.
Svest nam je data da bismo počeli da postojimo.
Ono suštinsko ljudsko nastaje tek s transcendencijom prirodnog
uslovljavanja.
Iskustvo svetog naspram profanog ne samo što predstavlja suštinu
religioznosti, već i same svesti, čija je osnova u razlikovanju subjekta od
objekta, ili poznatog sveta od nepoznatog.
Najpre se to ispoljavalo kao razlikovanje svetog prostora (hram,
kuća ili kakav simbol „centra sveta” oko koga su se podizala naselja) ili
prostor poznatog kosmosa, naspram nepoznatog i profanog prostora koji je
smatran za nediferencirani haos, nestvoreni svet, ne-biće. Takođe i
razlikovanje svetog vremena, u kome se obrednim ritualom periodično
obnavljalo sećanje na vreme božanskog dela stvaranja ili oduhovljavanja
čoveka, naspram profanog vremena svakodnevnog zbivanja u radu i
dokolici. Uz to je praksa mnogih plemena bila (a negde se i do danas
zadržala) da samo sebe smatraju ljudskim bićima koja potiču od Boga,
tvorca sveta, dok su sve ostale ljude smatrali demonima, neljudskim bićima
ili čak neprijateljima koje treba pobediti i 'civilizovati'. Na ovaj način,
putem čovekove osnovne orijentacije u prostoru i vremenu, počeci
religijskog iskustva jesu ujedno počeci osvešćenja kroz razlikovanje
subjekta od objekta, poznatog od nepoznatog, osvešćenja kao ustanovljenja
onoga što jeste.
Pored religije i najranija filosofska misao izražava isto razlikovanje
kao osnovu same svesti o biću kroz pitanje: „Zašto je uopšte ovo što biva,
a ne tek ništa?” To je prvo pitanje čoveka koji je spreman za duhovno
probuđenje. Prvo je zato što je najšire i sveobuhvatno, ono se ne bavi
nikakvim posebnim zbivanjem već zahvata sve što biva u prostoru i
vremenu; ono je, zatim, i najdublje, jer ispituje osnovu ili razlog svega, i
bića i mišljenja, ide do dna svega i ne zaustavlja se ni na čemu što
privremeno biva; kao takvo, ovo je pitanje na kraju i najizvornije, jer
samim svojim nezaustavljivim zahvatanjem svega, kristališe duh onoga
koji pita. 2
Ovakvo ispitivanje - zajedno sa prastarom temom celokupnog
religijskog iskustva, a to je vaskrsenje kao nadilaženje (transcendencija)
čovekovog prirodnog bića u božansko bivstvovanje, ili bar povezivanje s
njim - ukazuje da bez toga čovek ne postoji u istinskom smislu. On će ući u
2
Detaljnije o ovom pitanju videti kod Martina Hajdegera: „Uvod u metafiziku”
(Einfuhrung in die Metaphysik von Martin Heidegger, Max Niemeyer Verlag, Tubingen,
1966.) Vuk Karadžić, Beograd 1976.
15
autentično postojanje tek s drugim rođenjem koje neće biti rezultat
prirodnog procesa, nego duhovni čin slobodne volje, čiste savesti i svesti o
bivstvovanju, o tome da i sámo biće prirode kroz njegovo vaskrsenje
zadobija svoj ishod i smisao. Priroda postoji sa svrhom da dobije puni
smisao svoga postojanja, svoj ishod ili suštinu, tek naspram slobodnog
čovekovog Duha. Sve dotle ona izgleda neostvarena, besmislena i
destruktivna. Zato tek duhovno preporođen čovek (iz iskustva
transcendencije) vidi svet kakav jeste u suštini: kao svetost božanske
tvorevine. U takvom istinskom viđenju stvari kakve jesu, sastoji se njegova
duhovna autentičnost i sloboda. Ona je imanentna biću. Koliko je Duh u
čoveku nesvestan sebe, toliko priroda izgleda destruktivna i uslovljavajuća.
Duh i priroda su uzajamni i polarizovani, a ne dualistički i isključivi. Bez
prirode Duh bi bio puka apstrakcija i ništa, a bez Duha priroda ne bi imala
mogućnosti za svrhovito stvaranje i, stoga, za sam opstanak. Ne bi imala
razlog postojanja. Bila bi tamnica bića bez izlaza u slobodu, i zato ne bi
bilo života u njoj. Priroda je sama težnja bića ka osvešćenju svoga smisla;
njena raznolikost odražava svu dijalektiku i dramu ove težnje. Priroda je
način ispoljavanja Duha koji, s druge strane posmatrano, predstavlja
smisao i ideal ka kome se usavršava prirodno zbivanje.
Tako dolazimo do odgovora na pitanje u kom su kontekstu uopšte
mogući ’drugo rođenje’ i transcendencija prirodne uslovljenosti. To je
moguće jer postoji polarizacija Duha i prirode - o čemu govori sânkhya.

2. Arhajski model razlikovanja bića i Duha

Ako bi se čistota i veličina vizije čoveka merila jedino

oslobađanjem njegove duhovne autentičnosti od svake prirodne
uslovljenosti bivstvovanja, a drugačijeg i poštenijeg merila ne vidimo, tada
bi se s pravom moglo reći da sânkhya nastoji da bude najčistija vizija
čoveka - oslobođena svake mitologije. Dolazeći do nas iza horizonta
sagledivog vremena, ali postajući poznatija kao jedan od šest
srednjovekovnih filosofskih sistema u Indiji, sânkhya predstavlja najstariji
i najneposredniji pokušaj čoveka da izrazi suštinu svoje duhovnosti,
poreklo i svrhu svoje svesnosti s kojom postoji u prirodi kao jedinstveno i
stvaralačko biće. Ono što drevno učenje sânkhye suštinski izdvaja od svih
drugih pojava u duhovnoj kulturi koje su imale slične namere, jeste njena
jasnoća i celovitost. Ona zahvata celokupno bivstvovanje bez izuzetaka,
sistematski razotkriva poreklo, svrhu i svu uslovljenost ne samo
objektivnog, fizičkog sveta, već i subjektivnog psihološkog iskustva, i to
na potpuno neposredan način, raščlanjujući sve sačinitelje iskustva i
postojanja, bez primese fantazije, simbolike i mita. Jedino putem svesnog
16
uvida i praktičnog razlikovanja svega bivstvujućeg u vremenu (iskazanog u
pojmu prakrti) od Duha neuslovljenosti (označenog kao puruša), čija
sloboda omogućava biću da uopšte bude, odnosno, da bude svesno sebe
(što je označeno kategorijom buddhi).
Jedinstvena jasnoća sânkhye zasniva se na njenoj polarizaciji
bivstvujućeg (kao prakrti) i slobode koja ga omogućava (puruše). Po tome
sânkhya predstavlja najviši ideal objektivnosti. Ovakva polarizacija čini
viđenje stvari jasnijim, kristališe svest o bivstvujućem, njegovu
diferencijaciju, i tako nas navodi da u sânkhyi prepoznamo arhajski
prototip fundamentalne ontologije, a ne samo puki dualizam, kao
dosadašnji tumači ovog sistema. Nastavljajući klasično metafizičko
stanovište oni su purušu projektovali kao duhovnu monadu otuđenu od
prirode. Zahvaljujući postmodernističkom obrtu, mi ćemo danas lakše
sagledati purušu kao čistu neuslovljenost koja omogućava bivstvovanje, a
najpre svest o njemu (buddhi).
Oslobađanje čovekove duhovne suštine od prirodne uslovljenosti,
od smrti i prolaznosti, temeljni je poriv svih religijskih tradicija i sistema
samorazvoja. To je poriv za transcendencijom uslovljenog bića u Duhu
slobode. Ova težnja se svuda kristalisala kao razlikovanje duhovnog od
prirodnog, stvarnog od lažnog, božanskog od svetovnog, „spasenje duše” u
hrišćanstvu ili nadilaženje patnje u budizmu. Svoj najčistiji domet ova
težnja dostigla je u budizmu, naročito kod Nagarđune gde se razlikuju dve
vrste stvarnosti: samvrti ili relativna istina, koja je proizvod razuma i koja
kao zastor zaklanja apsolutnu istinu, paramarthu koja je krajnja svrha ili
transcendencija uopšte. Dok se iskonska težnja za ljudskom autentičnošću
u drugim sistemima i religijama manifestovala na manje ili više zaobilazan
način, kroz mit, ideju Boga i vaskrsenja, dotle se ona u budizmu jasno
izrazila kao nužnost transcendencije. To je bilo moguće zato što je
budizam sav izašao iz joge, a joga je praktično iskustvo transcendiranja.
Ovakva praksa joge postoji zahvaljujući njenoj teorijskoj osnovi: sânkhyi.
Dok se u drugim religijama bogovi i njihovi vernici ubijaju i tuku oko
teritorije i prevlasti uz pretnju ognjem i sumporom, dotle sânkhya
objektivno, nepristrasno i jasno pokazuje: (1) šta se nadilazi ili transcendira
(ovde je to prakrti kao uslov bića); (2) zahvaljujući čemu je to nadilaženje
uopšte moguće (zahvaljujući puruši, Duhu koji nadilazi i omogućava biće);
(3) kakav je smisao celog tog procesa (da čovek prepozna svoju
autentičnost u puruši) i (4) kakav je čovekov položaj u njemu (da bude
mesto u kome se postojanje - prakrti - i njegov smisao - puruša -
prožimaju i razlučuju).
Najkraće rečeno postoji samo Apsolutno Jedno koje ima dva
aspekta: aktivan i pasivan. U aktivnom aspektu je prakrti ili priroda, a u
pasivnom ili statičkom puruša ili Duh. Aktivni aspekt aktuelizuje statički
ili potencijalni. Priroda aktuelizuje Duh koji sam po sebi ne bi bio ništa bez
17
aktuelizacije u svim oblicima bivstvovanja. Ova aktuelizacija ima svoj
ishod i svršetak u samosvesnoj ličnosti gde se Duh iznova prepoznaje, ali u
svom aktuelnom i životodavnom obliku.
Učenjem o puruši i prakrti sânkhya daje kontekst za razumevanje
smisla transcendencije. Transcendencija je probuđenje. Probuđenje
podrazumeva dve činjenice: da je bivanje nesvesno i da može da postane
svesno. Te dve činjenice su: prakrti kao nesvesno bivanje, i puruša koji
mora da nadilazi (transcendira) biće ako omogućava svest o njemu.
Recimo ovo isto na jednostavniji način.
Cela priroda, ili kosmos, nastaje ispoljavanjem ili emanacijom iz
nediferencirane pratvari, prakrti. Emanacija je izazvana od strane Duha, on
je vrhunski izvor i privlačitelj sveg oblikovanja. Emanacija ili ispoljeni
kosmos je imaginacija Duha, imaginacija s kojom on sebi predstavlja sve
aspekte svih svojih mogućnosti. Bez toga on sam bi ostao puka apstrakcija
i ne bi bio svestan sebe. Njegov potencijal ne bi bio aktuelizovan i ostalo bi
samo ništavilo. Imaginacija Duha nije ista kao kada mi nešto zamišljamo,
kod nas je to beznačajna fantazija, kod Duha je to sva realnost fizičkog
kosmosa. Tako je kosmos misao ili san Duha. Otuda ideja u advaita
vedanti da je kosmos iluzija ili san. To je tačno, ali budući da smo i mi
sastavni deo tog sna ili iluzije, za nas je ona krajnje realna i sukob sa
drugim objektima tog sna u kome učestvujemo često je bolan.
Celokupna emanacija prirode kroz sva životna obličja, koja se
odvija pod privlačnim, ili podsticajnim dejstvom Duha, ima svoj tok i
ishod. Krajnji ishod celog tog procesa je namera Duha da osvesti i
aktuelizuje sebe u najfinijem aspektu bivstvovanja, na najintimniji način.
Najveće hoće u najmanjem da se ogleda, i prepozna. Dakle, u svemu.
Takođe i da to najfinije prepozna najveće kao sebe samoga. Apstraktno
hoće da bude konkretno. Taj proces sve veće konkretizacije apstraktnog,
koji ide od najopštijeg do najintimnijeg, tj. najfinijeg, možemo videti ako
pogledamo zvezde, njihov hladni beskraj, a zatim dečiji osmeh koji
odgovara na majčinu ljubav, ili tiho razumevanje pogledom dvoje koji se
vole. Najfiniji modus bivstvovanja je čovekova ličnost. Priroda dostiže
vrhunac svog oblikovanja u čovekovoj ličnosti, u njegovom Ja. Duh se
prepoznaje onda kada Ja postane svesno ljubavi koja sve omogućava. Ceo
kosmos postoji sa svrhom formiranja svesnog subjekta. Tu uvire
smisao sveg ispoljenog života, tu se stiče i prepoznaje sve što postoji. Ja u
čoveku je ogledalce u kome Duh po prvi put vidi sebe. Naravno, ono je u
početku svog formiranja i glačanja mutno i iskrivljeno tako da ne daje
jednu, već više iskrivljenih slika. Prividno mnoštvo stvari i pojava
nezrelom subjektu deluje kao realno mnoštvo. Nezreo subjekt ima iluziju
da postoji sam za sebe i zbog sebe, a svest koju dobija jedino od Duha
koristi za lične svrhe. Njegova svest je subjektivna. Sva patnja koju čovek
doživljava, i koju čini drugima, nastaje iz ovog nezrelog utiska subjekta da
18
je izdvojen sam za sebe. U tome je svo njegovo neznanje. Svo blaženstvo
koje može da doživi nastaje iz iskustva nadilaženja ove subjektivnosti. U
tome je sva njegova spoznaja - da je on kao subjekt samo pogodno mesto u
kome se celina prepoznaje, a ne izdvojena jedinka.
Da bi sebe iskusio u najmanjem, najfinijem i najličnijem vidu, Duh
sebe odašilje ili emanira u vidu individualnih duša (điva). To su suštine
ljudskih bića. Kroz njihova individualna iskustva Duh sebe osvešćava u
svim aspektima i mogućnostima.
Individualna duša sazreva procesom individuacije i dolaženjem do
čistog Ja ili svesti o sebi. Tada spoznaje da je oličenje duha. Dolaženjem
do suštine svoje subjektivnosti, ona postaje objektivna. To je paradoks: do
objektivne svesti se stiže kroz individuaciju. Sebe nadilazimo postajući
apsolutno svoji.
Subjekt dobija svest od Duha, jer priroda je sama po sebi nesvesna,
a svest je moguća samo od onoga što je već svesno. Da bi subjekt postao
potpuno svestan on mora da spozna svoju izvornost u Duhu i da nadiđe
prirodni aspekt svog postojanja. To doživljava kao buđenje i kao
transcendenciju bića. Buđenje otuda što se Duh tada kroz njega potpuno
osvešćava, njegova imaginacija prestaje i ostaje on sam potpuno
aktuelizovan kao individualna ličnost, a transcendencija otuda što se
nadilazi prirodno oblikovanje i uslovljavanje. Za probuđenoga priroda
nestaje jer je ispunila smisao svoga postojanja, došla je do svoga ishoda.
Tada je svesnost u subjektu objektivna.
Buđenje je pored emanacije sledeći ključni pojam u sânkhyi.
Suština buđenja leži u ličnosti i principu individuacije. Može se reći da je
princip individuacije završni proces emanacije, a buđenje njegovo konačno
razrešenje. Ono se događa ličnim činom slobodne volje i svesti koja je u
individui dozrela do objektivne spoznaje: da je ona samo oličenje Duha u
malome, a ne individua za sebe. Presudno je razumeti da to mora da bude
čin lične zrelosti, pokret koji čini sama individua, a ne da bude podstaknuta
od strane Duha, jer u tom slučaju ceo proces emanacije bio bi čin Duha i
ništa novo ne bi nastalo. Buđenje ne bi bilo čin lične zrelosti, a to znači da
ne bi ni bilo nikakvog buđenja. Sve bi bilo samo slepa i bezlična emanacija
bića bez odgovora o smislu postojanja, o ishodu i refleksiji ka samom
Duhu, refleksiji koja bi poticala od najfinijeg oblika prirodnog oblikovanja,
od svesnog subjekta, kao njegov lični čin, ili odraz njegove celovite
ličnosti. Takva je sva priroda izvan čovekovog Ja. Zato sva priroda gleda u
čovekovo Ja i čeka njegov adekvatan odgovor: pokret i delo koje će biti
usaglašeno s voljom Duha, delanje koje će biti volja Duha u individualnom
obliku. Moglo bi se reći da celokupno postojanje iščekuje
personalizaciju Duha.
Sva patnja čovekova potiče otuda što traži odgovor i utočište u
drugome, u raznim objektima, umesto da sam bude odgovor na dar
19
postojanja. Sve ide ka njemu i uvire u njegovu samosvest. Čovek ne može
naći ni jedno utočište izvan sebe, jer je on ishod svega.
Duh može jedino na indirektan način da natera individuu da
postigne objektivnu svesnost. Ne može sve sam da odradi jer tada, kao što
smo rekli, ništa se novo ne bi dogodilo, to ne bi bio objektivan čin,
odgovor i rezultat, već uvek jedan isti proces slepog odvijanja emanacije.
Da bi se svestan subjekt naveo da postane objektivno svestan, tj. da se
probudi iz samoga sebe, mora da bude izložen pritisku i prinudi spolja. Taj
blagorodan pritisak individua doživljava kao patnju, a osobe i okolnosti
koje praktično sprovode taj pritisak i razne vrste prinude, kao neprijateljske
- sve dok naivno misli da njena individualnost postoji sama po sebi i za
sebe.
Učenje o probuđenju je najznačajnija tekovina dvadesetog veka,
zahvaljujući radu G. I. Gurđijeva i P. D. Uspenskog. Njime se prelamaju
svi prethodni i svi naredni vekovi ljudskog razvoja. Ono ne bi zaživelo na
Zapadu da već eonima nije čuvano na Istoku kao temeljno znanje, u
sânkhyi kao izvornoj školi toga znanja, i u budizmu. Iako je probuđenje
nagoveštavano i na Zapadu, najjasnije čuvenom porukom sa krsta da ljudi
'ne znaju šta čine', tj. da nisu svesni (Luka, 23:34), čamilo je neprepoznato
- jer nesvesni ljudi ne mogu da budu svesni poruke probuđenoga, čak i
kada im je on sa krsta dovikuje! Oni od te poruke prave mit, dogmu i
religiju, tj. još jedan sadržaj njihovih snova. Za probuđenje je potreban
ličan rad po školi za to namenjenoj. Tek je radom Gurđijeva i Uspenskog, i
širenjem budizma, ta škola postala dostupna. Nadam se da će i ovo
podsećanje na Sânkhyu biti jedan mali doprinos radu te škole, makar i kao
zvono koje poziva na početak časa - ako uopšte može da se čuje od buke
bombi koju proizvode oni koji misle da su dovoljno svesni.
(Simptomatično je da tu buku najviše prave oni koji misle da su
najsvesniji!)
***
Sagledali smo i povezali emanaciju kao buđenje, a sada ćemo i
jedno i drugo sagledati kao prizemljenje individualnog aspekta Duha,
individualne duše, u ovde i sada bivstva samog, u nadilaženje prostora i
vremena, u ono ’tu’ bivstvovanja, prisutnost u onome što jeste. Buđenje
kao dovršenje emanacije Duha kroz oblikovanje prirode jeste proces
prizemljenja individualne svesti iz nediferenciranog i imaginativnog
bluđenja u prostoru i vremenu – koje se manifestuje kao neznanje,
nesvesnost, polusan, podložnost iluzijama i greškama - u ovde i sada čiste
bezvremene prisutnosti u onome što jeste. Kada nije prisutan ovde i sada,
čovek sanja ili zamišlja da je prisutan i da dela – on tada luta u mislima i u
bivstvovanju. U tu svrhu obilno koristi um i moć imaginacije s kojima
predočava sebi kako bi trebao da deluje i da postoji – i to uvek u nekoj
20
budućnosti projektovanoj na osnovu neke prošlosti. Um je mehanizam koji
projektuje vreme. Onaj ko uistinu postoji ne koristi um jer mu nije
potrebno osmišljavanje postojanja i delanja, on nije u vremenu već uvek
ovde i sada, u stvarnosti, on dela neposredno i savršeno jer je realan i
savršen kao i sama realnost u kojoj postoji. Realan čovek nije različit od
realnosti. Da jeste, ne bi bio realan, odnosno budan. Probuđen je onaj koji
jeste ovde i sada, koji postoji. Sámo postojanje je budnost. Budući da sve
već inače postoji, postojanje probuđenoga se svodi na njegovo svesno
učešće i usaglašenost s postojanjem, s bićem. Kažemo ’prizemljen’ jer se
misli na pristizanje u ishodište, spuštanje na tlo realnosti bivstvovanja.
Stvarnost nije ništa drugo do čista svest ili budnost. Prizemljen čovek je
probuđen u ’tu’ bitka samog bića, u njegovom ovde i sada, a to znači
njegovoj aktuelizaciji. Čovek je tu-bitak, odnosno prisutnost bitka. 3
Svekolika iskušenja čovekova i sve odiseje ljudskih duša svode se
na to da li je projektovan od sebe ka objektima, a to znači u prostor i
vreme, ili je sabran u svoj ishod, tu, u biću, ovde i sada. Suštinsko je
pitanje čovekovo da li je on prisutan ili nije, ili samo zamišlja i sanja da je
prisutan; da li postoji ili tek (večito) osmišljava postojanje. Videćemo
kasnije (u poglavlju o neorganskim bićima) kakve su sve sile umešane u to
da obezbede ova iskušenja čoveku, da ga odvrate od sebe, od bivstvovanja
ovde i sada, od budnosti, i navedu da bude rob snolike objektivizacije i
projekcije – da zaboravi sebe. Čovek sebe i svoju suštinsku prisutnost u
Duhu napušta i zaboravlja dok sanja, laže, fantazira, i od svega toga pravi
neku metafiziku ili veru. Ta iskušenja su nužna stoga što je zaborav bitka
uslov za spoznaju bitka.

***
U svim ostalim sistemima, religijama i filosofijama čovekova
suština i smisao tražili su se u nekim modifikacijama sámog bića, u prakrti,
u njegovim čulnim ili natčulnim oblicima postojanja (koji su se u tu svrhu
proglašavali „božanskim”), u zaboravu bitka, dok se jedino u sânkhyi
čovekova suština smelo prepoznavala u Duhu koji omogućava sámo
postojanje kao takvo u celini, u Duhu iz koga izvire i kome teži cela
priroda, u puruši. Sve religije (osim budizma), filosofije i verovanja su
mehanizmi zaborava bitka ili Sopstva, projekcije u vreme i prostor, gubitka
prisutnosti. Jedino se u sânkhyi čovekova autentičnost diferencira spram
bivstvovanja uopšte, kakvo ono sámo jeste, kroz osvešćenje, a ne

3
Detaljno udrobljenu i utemeljenu filozofsku razradu ove ideje videti u Hajdegerovom
delu ’Bitak i vrijeme’ (Martin Heidegger: Bitak i vrijeme, Sein und Zeit; Naprijed,
Zagreb, 1985)
Popularnu i lakšu za čitanje raspravu o istoj temi videti u Ekart Tol: Moć sadašnjeg
trenutka; Čarobna knjiga, 2004, Beograd (Echart Tolle: The Power of Now).
21
ideološko ubeđenje, dok se u svim ostalim pseudoduhovnim tradicijama
ona tražila unutar uslovljenog bivstvovanja (prakrti). Zato se za sânkhyu
može s pravom reći da predstavlja prvu i pravu fundamentalnu ontologiju,
odnosno osnovu za spoznaju sveta. Naime, kakav ćemo svet opažati zavisi
s koje ga osnove posmatramo, i zato je savremena filosofija došla do
pitanja o temeljnoj, tj. fundamentalnoj osnovi spoznaje onoga što jeste.
Temeljniji stav od ovoga, koji zastupa sânkhya, jednostavno nije moguće
naći, jer ona subjekta koji spoznaje ono što jeste, izjednačava sa
neuslovljenošću ili transcendentalnim Duhom koji omogućava sve što
jeste.
Šta praktično znači ova činjenica, da je Duh koji sve omogućava
čovekova suština? To znači da sve dok čovek ne postigne svesnu
diferencijaciju sebe spram cele prirode, kakva jeste, a ne kakvu je zamišlja
- a to znači dok ne prevaziđe projektovanje bivstvovanja u prostor i vreme
i dok ne spozna da je on kao svesni subjekt ishod sveg bivstvovanja - on
nije ni počeo da postoji u autentičnom smislu, sve dotle postoji samo
priroda i ona spontano deluje 'njegovim’ telom, osećanjima i mislima.
Ovakvo stanje podrazumeva bar dve stvari: Prvo, da ni sama priroda, dok
ovako deluje u čoveku, nije ostvarena u svome smislu i zato je
neuravnotežena i destruktivna; i to je, kao drugo, razlog zašto čovek u
takvom stanju, dok je identifikovan sa prirodnim zbivanjem, nema spokoja
u sopstvenom ostvarenju i pati. Razlikovanjem svoga Duha od prirodne
stihije on u sebi dovodi do autentičnosti i prirodu i Duh koji je omogućava.
U ovome je smisao transcendencije.
Stoga je rečeno da je Duh koji sve omogućava čovekova suština u
smislu da je ishod zbivanja prirode njeno sažimanje u svesnog subjekta i,
da bi on ostvario taj svoj ishod i smisao postojanja, treba da se okrene k
sebi, a ne da se projektuje van sebe u prostor i vreme, što praktično
predstavlja zaborav sebe, ali i zaborav bića – nesvesno postojanje koje je
osnova sve patnje.
Ovde moramo da spojimo prethodno rečeno – da prizemljenje u
stvarnost bića ovde i sada jeste buđenje - sa sledećim: to je ujedno i
početak autentičnog postojanja čovekovog. Sve dotle on ne postoji, dotle
se sama priroda saobražava i sazreva za postojanje kroz obličje čovekovog
tela; čovek ja nesvestan, destruktivan i potpuno uslovljen spoljašnjim
uticajima. Tek kada se probudi i nadiđe iluziju vremena i odsustvovanja u
biću, kada prestane da projektuje sebe u predstavu o sebi i postane on sam,
čovek se istinski rađa i počinje da postoji. Videćemo kasnije da je to
povezano sa stvaranjem energetskog tela (’tela vaskrsenja’) kroz sedam
faza.
Razlikovanje o kome je reč ne podrazumeva dualizam niti odricanje
od bilo čega, već samo probuđenje. Naime, svaki čovek je svestan sebe i
sveta. Odakle čoveku svest? Svest u čoveku omogućava ono što
22
omogućava sámo postojanje, i subjekta i sveta - ono je oduvek tu, u
čoveku, kao njegova suština. Naša svest je samo iskrica one iste svetlosti
Duha koji izaziva sveopšte postojanje. Stoga se ništa ne podvaja i
predajom Duhu čovek ništa ne napušta, već samo postaje ono što jeste.

***
Cela sânkhya bi se mogla svesti na sledeće: na biće i na Duh koji
biće izaziva u postojanje. Biće je sve što postoji na bilo koji način. Sve
postoji tako što biva izazvano u postojanje od neke više ili šire celine,
svaki postojeći oblik u prirodi je (fizički) izraz težnje ka nekom smislu koji
je izvan njega. U svim verskim tradicijama ovaj duhovni privlačitelj
zbivanja naslućivan je idejom Boga. Samo je u sânkhyi on ustanovljen bez
ikakvih psihomentalnih iskrivljavanja kao puruša. Jedino Duh koji sve
omogućava može da omogućava i svest o svemu. Zato je Duh prisutan u
najsvesnijem biću - čoveku - kao njegova suština. Stoga, da bi čovek
ostvario svoju suštinu treba samo da svoju pažnju i svu životnu energiju
odvrati od vezanosti za objektivno bivstvovanje i okrene je (praksom
meditacije) ka sebi, svojoj Sopstvenosti ili izvoru svoje svesti. Taj okret ka
sebi je ujedno i transcendencija jer se njime nadilazi manifestovano biće, i
postaje ono što sve izaziva u postojanje. Zapravo, transcendencija i okret
postoje samo za um koji je vezan za svoje objekte; samo zbog
identifikacije čoveku izgleda da mora da se odvrati od ovog sveta da bi
'ostvario' besmrtnu duhovnu suštinu, 'nešto' da napusti da bi 'nešto' opet
dobio. Sve je to samo igra uma. Jedino je uslovljenom umu puruša
transcendentan; za biće je on imanentan.
Tajna transcendencije i okretanja ka sebi je u sledećem paradoksu:
kada subjekt postane potpuno svestan sebe bez ikakve objektivizacije, kao
čisto ’Ja jesam’, tada prestaje da postoji kao subjekt, kao Ja, i postaje čista
objektivnost, Duh koji sve omogućava. Subjekt (Ja) izgleda kao odvojen i
poseban entitet, kao nešto ’subjektivno’ samo onda dok na njega gledamo
kroz objektivizaciju, kao jedan od objekata. Greška je u tome što merila
spoljnih objekata primenjujemo i na prirodu subjekta, na Ja koje projektuje
sve objekte. Kada se okrenemo k sebi i vidimo sebe, Ja kakvo jeste, vidimo
da je to zapravo Duh koji sve omogućava, da je naše pravo Ja njegov
individualni izraz.
Svoju duhovnost sânkhya postiže na osnovu razlikovanja bića
uopšte (prakrti) i onoga ko ga je svestan (puruša). Priroda je u suštini
čovekov odnos prema samome sebi, njeno bivstvovanje zavisi od stanja
svesti čoveka. Ona nije objektivistička, nešto predmetno i spolja, već je
objektivna mera čovekove budnosti i odgovornosti prema sopstvenoj
duhovnoj suštini. U tom smislu je ona živa, sav njen život je usmeren ka
tom smislu. Iluzija da je priroda objektivan spoljašnji svet postoji zbog
23
iluzije subjektivnosti. Koliko smo ubeđeni da smo samostalan subjekt,
toliko vidimo svet kao objekt. Objektivni svet je samo refleksija
subjektivnosti. Zato su prostor i vreme u prirodi relativno zbivanje koje
zavisi od zbivanja čovekovog. Stoga put ka duhovnoj suštini ne vodi
spolja, već unutra, a to znači u transcendenciju. Pored meditacije, uslov za
transcendenciju je individuacija. To znači da nema kolektivnog spasenja.
Ostvarenje duhovne autentičnosti je individualan čin postizanja lične
zrelosti. Duhovnost počinje tamo gde počinje ličnost. Duhovnost je
unutarnji proces. Svi vanjski oblici duhovnosti, svi rituali, dogme i
institucionalne religije su lažna imitacija duhovnosti.

***
Cela shematska konstrukcija kategorija sânkhye predstavlja
doslednost u omogućavanju neposrednog i jasnog razotkrivanja bića kakvo
ono sámo jeste. Pri tome se jedino koristi, neguje i osnažuje prisutnost one
osnovne sposobnosti svesnog razlikovanja i stvaralačkog izbora koja kao
mogućnost postoji u svakom zrelom čoveku - sve do njegove potpune
prevage i pobede nad svim prirodnim i nesvesnim uslovljavanjima. Ova se
mogućnost u spontanom životu običnog čoveka gotovo nikada ne
usavršava i ne osnažuje do kraja. Najčešće se koristi u vrlo maloj meri ili
pasivno, tek koliko je potrebno za biološko preživljavanje, i uvek unutar
granica ega. Samo se meditativnom praksom ona u potpunosti ostvaruje.
Kategorije sânkhye su putokaz za kulturu objektivnog osmišljavanja bića,
osvešćenja i afirmacije Duha u nama.
Jedino zahvaljujući ovakvim pretpostavkama mogla je sânkhya da
živi i razvija se kao stablo bogatih plodova indijske duhovnosti. Na njenom
su stablu u različitim pravcima razgranavanja nikli mnogi plodovi u vidu
raznih filosofskih škola i religijskih pravaca, među kojima su budizam i
praksa joge svakako najsočniji. Omamljeni njihovim ukusom nismo do
sada obratili dovoljno pažnje na sámo stablo, odnosno sistem, njegovu
prvobitnost, jednostavnost i ukorenjenost u samoj biti bivstvovanja. U
ovom prikazu sânkhye mi ćemo upoznati ovo stablo, videćemo gde su mu
koreni, kakva mu je građa, gde mu se grane račvaju i kako održavaju
težište cele strukture rasta.
Pojmovi koji ulaze u učenje sânkhye javljaju se vrlo rano u samim
počecima indijske duhovnosti i na različite načine su izneti u mnogim
delima. Još u najstarijoj Rig-vedi kaže se da je sunce vidljivo oko
univerzuma u kome boravi čovek, puruša, i da je to onaj isti Čovek u
fizičkom čoveku, njegova unutarnja suština, Duh po kome je on svestan
svoga bića i cele prirode kao svedok (sakšin). Tu, takođe, nalazimo neke
nejasne i početne nagoveštaje teorije sânkhye o Duhu i prirodi (puruša i
24
prakrti). Upanišade obiluju glavnim shvatanjima koje se nalaze u teoriji
sânkhye, ali ih iznose na sebi svojstven, raznovrstan način sa izrazitim
teističkim sklonostima. Njima je sa sânkhyom zajedničko nezadovoljstvo
neautentičnim bivstvovanjem čoveka u svetu, osnovno načelo da je
ispravna spoznaja jedino sredstvo spasenja i da odlučujuću ulogu u tome
ima subjekt. Veliki ep Mahabharata (nastao od 4 veka pre n. e. do 4 veka
n. e.) sadrži na sebi svojstven način gotovo sve pojmove iz teorije sânkhye
i iscrpno se bavi njima, uglavnom u svojim delovima Anugita,
Bhagavadgita, i Mokšadharma. Ovde se govori o sânkhyi koja je
monistička i teistička, puruša se izjednačava sa atmanom (Sopstvom) iz
Upanišada. U približno isto doba nastao Manuov zakonik takođe na sličan
način zasniva svoje kosmološke rasprave na osnovnim pojmovima koji
ulaze u Sânkhyu. Dovde se razvijala epska sânkhya u više različitih
varijanti.
Tokom skolastičkog razdoblja indijske filosofije javlja se hrabar ali
neuspeo pokušaj da se zasnuje i izdvoji samostalan filosofski sistem
sânkhye. Najstarije klasično delo ovog pokušaja koje je dospelo do nas
jeste Sânkhya-kârikâ od Išvarakršne, nastalo u trećem veku n. e. Ovo delo
sa svojih 69 strofa ulazi u red najlepših bisera stare indijske književnosti.
To je najznačajnija redukcija sistema ka čistoj duhovnosti koja je
nadahnula mnoge komentatore. Drugo po značaju je Sânkhya-pravaćana-
sűtrâ ili Sânkhya-sűtrâ, koje se pripisuje osnivaču sistema, Kapili. Nastalo
je kasnije, u četrnaestom veku, iako su mnogi njegovi delovi znatno stariji.
Njegovo najznačajnije komentatorsko delo, Sânkhyapravaćanabhašya od
Viđnanabhikšua, nastalo u šesnaestom veku, Sânkhyu još više povezuje sa
osnovama vedante, čiji je uticaj u to vreme postao poguban za dalji razvoj
sânkhye kao autentičnog sistema. Još je vredno pomena i delo iz devetog
veka, Sânkhyatattvakaumudi, od Vaćaspatija.
Zahvaljujući ovakvim delima, klasičan sistem pod imenom
sânkhya, postao je priznat kao jedan od šest ortodoksnih skolastičkih
sistema (daršana, ostali su: nyaya, vaišešika, yoga, purva-mimamsa i
vedanta) u indijskoj filosofiji, koji su tradicionalno priznate tekovine
brahmanske nauke i sačinjavaju grupu učenja koja potvrđuju autoritet
Veda (astika). Iako je ovakvo priznanje nesumnjivo koristilo sânkhyi da
preživi u mnoštvu škola ondašnje Indije, jasno je da ona nema ničeg
zajedničkog sa sistemima koji potvrđuju autoritet Veda, jer je starija od
njih, budući da se same Vede pozivaju na pojmove sânkhye i njenog
osnivača Kapilu.

U savremenim prikazima indijske filosofije sânkhya se redovno

predstavlja kao dualistička škola koja se bavi odnosom Duha ili čoveka
(puruša) s jedne strane, i samostalno delatne prirode (prakrti) s druge, koja
se sastoji iz 23 kategorije. Tvrdi se da ona na paradoksalan način vezuje i
25
obmanjuje Duh od njegove autentičnosti, slobode, neuslovljenosti i
savršenstva. Svi oni se uglavnom završavaju zaključkom da sistem ističe
nepremostivi esencijalizam i paradoks da savršeni i bezvremeni Duh, koji
je čovekova bit, ipak nekako biva uhvaćen i zanet vremenskim
tvorevinama i aktivnostima prirode, da se neobjašnjivo poistovećuje sa
njenom uslovljenošću, zbog čega čovek doživljava svu životnu dramu
nametnutog mu i neautentičnog bivstvovanja u svetu (samsara) kao da je
to njegova sudbina, doživljava patnju i ugroženost, pa zato i borbu za
oslobođenje od patnje. Ovde ćemo pokazati da ovakvo već klasično
nerazumevanje sânkhye proizlazi iz nerazumevanja samih kategorija
prakrti. One, naime, premošćuju jaz između bitka (puruša) i iskustvenog
sveta (prakrti) time što pokazuju svu relativnost njegovog
prostornovremenskog ispoljavanja, tako da sânkhya ne spada u naivna
esencijalistička učenja niti u dualističke sisteme. Nerazumevanje kategorija
bilo je neminovno, jer osnovni uslov za njihovo razumevanje nije samo
lična, već i kulturna zrelost društva u celini. Dve najviše kategorije su
ličnost i svest, i one predstavljaju dozrevanje ili sažimanje vremena. Sistem
koji razotkriva pravu prirodu bića nije moguće razumeti drugačije nego u
dozrelosti vremena koje omogućava autentičnost samog bivstvovanja.
Zašto sânkhya koristi termine dualizma možda najbolje kazuje Lao
Ce na početku svoga Tao Te Đinga: 'Bezimeno, ishodište je Neba i Zemlje;
imenovano, majka je svih stvari... Ovo dvoje izviru iz istog, ali su
različitog imena. Njihovo jedinstvo je duboko i skriveno.' Naime, o čistom
bivstvu kao Jednome ne može se ništa reći, čak ni to da ono jeste. Ako
nameravamo da o tome ipak prozborimo i uopšte razmišljamo na
najneposredniji način, moramo to učiniti tako što ćemo Jedno razlučiti na
ono postojeće, što biva na bilo koji način, i na ono što postojeće
omogućava, što biće izaziva u postojanje; na tvarnu osnovu i na ideju koja
tvar izaziva u oblikovanje. Samo zato sânkhya govori o prakrti kao biću, i
o puruši kao onome što biće izaziva u postojanje. Ona je namerila da
uobičajeno ljudsko razumevanje dovede do prosvetljenja ili samospoznaje,
a uobičajeno ljudsko razumevanje se kreće u relativnim dimenzijama
subjekta i objekta; dakle - dualizma. Dualistička konceptualizacija je
nužnost razmišljanja, a ne stanje sâme stvarnosti. Sânkhya je prosečnom
čoveku dualizmom približila razumevanje jedinstva, jer on zbog
subjektivnosti dualistički doživljava svet, a nije dualizam predstavila kao
najvišu realnost. Osim toga, dualistička konceptualizacija je
najneposrednija i najčistija. Bez nje mišljenje propada u mit i simboliku.
Kao što je ilustrovano u Tao Te Đingu (42): 'Iz Taoa rađa se Jedan; iz
Jednog dva; iz dva nastaje tri. Iz tri nastaju sve stvari.' Ovde je 'dva' tj.
dualizam, odmah do Jednoga. Od 'tri' već nastaje mnoštvo koncepcija i
mitova.

26
 Sânkhyu čini jedinstvenom to što prikazuje prirodu u svim njenim
kategorijama: od najviše intuitivne i svesne spoznaje (buddhi), njene
primene i refleksije u ličnosti (aham-kâra), do svih čulnih i organskih
sposobnosti (indriyâni) u svim dimenzijama, od fizičke do nadfizičke
(tanmâtrâ i maha-bhűtâni). 4 Tu spadaju sva moguća iskustva: čulno,
psihološko, naučno, umetničko, religijsko i mističko. U sânkhyi svoje
mesto nalaze svi prirodni zakoni, od evolucije i mehanike do kvantne
fizike, i to bez protivrečnosti, jer govore o njenim različitim dimenzijama i
razmerama. Ona jedina od svih sistema uspešno sjedinjuje filosofiju s
prirodom zato što ih nije ni razdvajala, jer nije jednostrana. Jednako su joj
bliska najviša mistička stanja kao i najgrublja stvarnost, jer se bavi
odnosom Duha i prirode iz njihovog iskustva, a ne njihovom deobom ili
naglašavanjem jednog od njih - što je uvek rezultat kada se tumačenje
ističe na račun iskustva. Ona ne tumači već ustanovljava kako jeste.
Zato što prikazuje celu prirodu, u svim njenim dimenzijama, kao
jedno veliko polje uzročnosti, sânkhya predstavlja vrhunski princip
tolerancije. Ona opravdava postojanje svega: sve što postoji na bilo koji
način, ima svoj uzrok i razlog postojanja. Ona je, tako, iznad dobra i zla.
Za nju ništa nije neprirodno, jer prakrti je sveobuhvatna.
Pored celog tog područja uzročnog ali svrsishodnog vremenskog
zbivanja (prakrti), sânkhya ukazuje na Duh neuslovljenosti ni od čega
(puruša) kao osnovni uslov bivstvovanja svega, a najpre svesti o zbivanju
(buddhi). Stoga on nije izdvojen od prirode, niti je u dualizmu s njom, iako
je nezavisan od njenih aktivnosti. On se u prirodi neposredno ispoljava
jedino kroz čovekovu samospoznaju; to je jedini otvor prirode kroz koji
neposredno prosijava Duh apsolutne slobode i celu je osvetljava. Kroz
čovekovo obličje priroda se otvara i razotkriva svome ishodu. U ostalim
oblicima Duh neuslovljenosti se ispoljava na posredan način, kao
privlačitelj evolucije prirode u nadilaženju uslovnosti radi opstanka, što je
smisao oblikovanja svih živih bića. Prostije rečeno, ispoljava se kao sâm
život.
Duhovnost sânkhye nam tako razotkriva ključni problem svake
kulture i civilizacije, a to je odnos između prirodne nužnosti (gde spadaju i
društvena ograničenja) i slobode. Ona ukazuje kako se sloboda javlja u
prirodi: iako je imanentna samom biću, jer ga bez nje ne bi ni bilo, ne
ispoljava se svuda jednako i difuzno, jer bi tada bila dezintegrisana, nego
se potpuno ispoljava jedino kroz oličenje čovekovog autentičnog Duha.
Dakle, kao vrhunac čovekove kulture.

4
Videti shemu kategorija prakrti. Ovde izneta podela na organski i neorganski svet ne
odgovara naučnoj podeli. Ovde se ona odnosi samo na simbolično određenje modusa
bivstvovanja. Ova shema kao da predstavlja daleki prototip savremene podele realnosti na
psihičku (res cogitans) - indriyâni; fizičku (res extensa) - tanmâtrâ i maha-bhűtâni, i
kulturnu - aham-kâra i mahat-buddhi.
27
 Postavljanjem puruše kao iskonske slobode koja je imanentna
postojanju, čovekovoj suštini (Duhu) odriče se realnost i autentičnost
patnje, bilo kakve uslovljenosti, jer ono što je uslovljeno vremenom ne
može da omogući večnu slobodu. Za tako nešto neophodno je da Duh bude
izvorno slobodan. Ono što je po svojoj prirodi sputano, nikada ne može biti
slobodno, a iskustvo prosvetljenih ljudi nam dokazuje da čovekov Duh
može biti slobodan. On to može jer mu je sloboda imanentna. Nešto ne
može da nastane iz ničega. Ako iskustvo patnje i neautentičnosti ipak
postoji, to je samo znak da čovek nije integrisan sa sobom, da nije budan
jer zaboravlja sebe, da je izbačen iz rajskog stanja svoje Sopstvenosti, iz
stvarnosti u kojoj se samo budan prebiva i da deluje na nižim kategorijama
veće uslovljenosti bivstvovanja kao kroz san, koristeći minimalne
mogućnosti svoga razuma (manas) i tela (indriyâni). Budući da čovek ne
može da postoji bez svoje Sopstvenosti (buddhi), njeno napuštanje,
zaboravljanje ili negiranje radi nečega (ideje, autoriteta) ili nekoga drugog
mora da uzrokuje bol. Bolno je sve što nije autentično i sebi svojstveno.
Tako jednostavno rešenje najvećeg problema ljudske egzistencije
(patnje) nije moglo da bude prihvatljivo akademskim tumačima sânkhye
koji su svoja saznanja o njoj zasnivali isključivo na klasičnim tekstovima.
Ovi su zbog arhaičnih okolnosti u kojima su nastali nužno morali da budu
savršeno precizni i zato za savremenog čoveka oskudni, nedorečeni i
neubedljivi. Precizni su u svojim informacijama za onoga ko radi na sebi i
ne traži objašnjenja spolja, u gotovim tumačenjima. Većina starih tekstova
su informativni kodovi koji svoj smisao ostvaruju samo prilikom prave
upotrebe, odnosno pri radu na sopstvenom buđenju. Zato su nerazumljivi
svakom ko ih tako ne upotrebljava. Najbolji primer je nerazumevanje
puruše. On je po definiciji iznad tela i uma, iznad svega što postoji, i zato
se ne može razumeti relativnim umom koji je vezan za telo i misaone
sadržaje. Šta je puruša može se uvideti samo transcendentalnom svešću,
koja je slobodna od tela i uma. Sânkhyu su do sada tumačili uglavnom oni
koji nisu imali to iskustvo. Pored toga, tumači su sânkhyi prilazili
uglavnom sa vedantinskog ili judeo-hrišćanskog stanovišta koje se zasniva
na metafizičkim spekulacijama o podvojenosti bića i suštine. (Kao izuzetak
treba ovde svakako spomenuti jednog od prvih priređivača sânkhye na
zapadne jezike, Ričarda Garbea koji u svojoj studiji Philosophy of Ancient
India smelo kaže da se „u učenju Kapile po prvi put u istoriji sveta izlaže
potpuna nezavisnost i sloboda ljudskog duha, njegovo puno poverenje u
sopstvene snage” kao i da je „sânkhya najznačajniji sistem koji je stvorila
Indija”. Ali, ove reči su ostale samo kao jedno smelo lično viđenje. Ova
knjiga će pokušati da ih dokaže.) Akademska tumačenja uvek štite
kolektivne interese, a oni su protiv individualnosti i lične slobode. Sve
institucionalne religije i politička načela zasnivaju se na kolektivnim

28
interesima i eksploataciji. Otuda je za njih neprihvatljivo učenje sânkhye
po kome je čovekova suština ona ista sloboda koja omogućava svet. 5
Snažna vezanost uma za problematična iskustva u egzistenciji, i
pasivno učešće svesti u njoj, navodi na zaključak da je vizija klasične
5
Hrišćanska crkva se u velikoj meri zasniva na neslobodi. U početku je to otvoreno
isticala preko dela sv. Avgustina koji je nametnuo ubeđenje da je čovek iskonski grešan i
nesposoban za slobodu, da mu je zato potrebna pokornost autoritetu crkve koja ga jedino
može spasti. (To je postigao aprila 418. godine na prevaru, podmićivanjem cara Honorija
arapskim pastuvima da presudi u njegovu korist protiv Pelagija, koji je tvrdio suprotno.
Tako je čovek zvanično postao grešan - putem prevare!) I to je bilo tačno, ne zbog
ispravnosti crkve već zbog nesvesnosti ljudi toga doba, nesvesnost je ono što se skrivalo
iza pojma 'iskonske grešnosti'. Ljudima je zaista bio neophodan autoritet koji će ih
kultivisati, i crkva je tu ulogu u Evropi odigrala sa svim suprotnostima koje iziskuje tako
veliki zadatak. Vremenom je sazrevanje dovelo do renesanse, prosvetiteljstva, reformacije
i revolucija, i tek se sredinom devetnaestog veka došlo do svesti o tome da čovek treba da
ima elementarnu biološku slobodu opstanka, da ne bude ničiji rob i sluga. Tako se došlo
do ideje demokratije. Ali, ni ona se u početku nije razvijala na čist i idealan način, jer su i
vladajući slojevi oduvek imali niske strasti. Da bi izbegli revolucije, vladari su se dosetili
da ideju demokratije narodu pruže kao privid da je sloboda već prisutna (Ustav SAD,
Opšta deklaracija o pravima čoveka, 1948.) kroz garancije ekonomske i lične slobode.
Ranije grube oblike održanja vlasti, kroz otvoreno nasilje i ropstvo u lancima, zamenili su
finijim, neprimetnim i efikasnijim metodama: kontrolom informacija i finansija. Danas,
posle velike tehnološke i informatičke evolucije, koja obezbeđuje veću nezavisnost
individue, pokretljivost i bržu promenu stanja, oni svoj autoritet i kontrolu nad ljudima
zadržavaju indirektno, tvrdnjom da su svi ljudi rođeni slobodni, razumni i jednaki. To je
netačno i biološki i duhovno (a i politički). Čovek tek treba da raste ka svesti i slobodi -
koja je uvek lično svojstvo. Ubeđenje da je čovek već samim biološkim rođenjem
slobodan treba da ga zavede i onemogući da osvaja istinsku slobodu sopstvenom
nezavisnošću od kolektivnih (bioloških) interesa. I zaista, u takvim „demokratskim” i
„slobodnim” društvima više nema pobuna protiv vlasti. Tu ima dovoljno „hleba i TV-
igara” kao i svakojakih razuzdanosti koje se predstavljaju kao „sloboda”. Biološka
sloboda postojanja, fizičkog kretanja i opstanka, koja je prirodna činjenica i nužnost, kao i
otvoreno iživljavanje svih poroka i strasti, proglašeni su za najviši ideal (demokratiju).
Hipokrizija vlasti, nasilje i nepravedna socijalna situacija govore da u njima prava sloboda
ipak ne postoji, da je to samo sloboda ega, sloboda u izboru kako da se ugodi biološkom
nagonu opstanka. Otuda „najdemokratskija” država (SAD) ima i najviše nasilja, jer tu je
slobodi golog opstanka, tj. „demokratiji” dato svo pravo; kao gladijatoru u areni. Istinska
ljudska sloboda nigde u svetu ne postoji kao društveno-politička realnost; postoji samo
razuzdanost koja se predstavlja kao sloboda i „demokratija”. Zato u takvoj „demokratiji” i
perverznjaci traže i dobijaju svoja „građanska prava”. Istinska sloboda se ne može
proglasiti dekretom, a još manje nametati sankcijama i ratovima u ime „demokratije”
onim narodima koji čak ni za takvu „demokratiju”, odnosno biološku slobodu, nisu
sazreli. Ideja demokratije još uvek je u povoju, to je tek ideja o neophodnosti pružanja
slobode biološkog opstanka čoveku, da može slobodno fizički da se kreće i živi kako želi
ne ugrožavajući druge. Ni ova ideja još nije svuda ovladala u svetu. Tek kada se to
dogodi, ideja o istinski slobodnoj i nezavisnoj ličnosti će moći da se ostvari - u dalekoj
budućnosti. Dotle će ipak biti neophodni svi ovi oblici prinude i kontrole ljudskog
društva, politički, ekonomski i psihološki. Oni su nužni iz edukativnih razloga, da
nesvesni ljudi ne budu prepušteni svojoj volji. Jer jedino veće zlo od samog ropstva jeste
da nesvestan čovek radi po 'svojoj volji'.
29
sânkhye o iskonskoj predodređenosti čoveka za apsolutnu slobodu, samo
jedna velika racionalizacija, a ne rešenje problema. Zaista, problem ljudske
slobode neće nikada biti rešen prihvatanjem bilo kakvog shvatanja, već
kada čovek preobražava sebe sve dok u njegovom srcu iskonska sloboda
ne pobedi sva gledišta i shvatanja. Kada iskustvo transcendentalne svesti
prožme ceo njegov život. To je put srca kojim se najređe ide jer se njime
nadilaze sva iluzorna utočišta, naročito ona kolektivnog tipa. Iskonska
sloboda je moguća jedino kao individualno i lično iskustvo, sve kolektivno
je uslovljavajuće.
Čovekova spoznaja sopstvene biti, kao iskonske slobode koja ne
nastaje rađanjem niti biva ugrožena umiranjem tela, postiže se
razlikovanjem (viveka) i razumevanjem (đnana) svih pojava prirode
(prakrti) kakve one same jesu, prema njenim kategorijama i dimenzijama.
Razumevanje predstavlja svest kao princip iskonske slobode zbivanja.
Stoga osnaženje prisustva svesti predstavlja osnaženje slobode. Koliko
svesti, toliko slobode. Koliko smo prisutni ovde i sada, toliko smo svesni i
slobodni. Ne postoji drugačija sloboda do sloboda prisustva svesti o
bivstvu, sloboda od zaborava bića. Kako je svest (buddhi) sabranost
iskustva svih ispoljavanja zbivanja prirode u vremenu i prostoru, njeno
prisustvo ujedno predstavlja kristalisanje i stvaralačku afirmaciju svih
oblika života, svih kategorija i dimenzija prirode. Svest je uvek plod
stvaralaštva i afirmacije celog životnog iskustva, a ne podela i negacije bilo
čega. Jedino ovakva afirmacija može da kroz stvaralaštvo dovede do
uravnoteženja svih energetskih tokova zbivanja, kako bi na taj način
opčinjavajuća vezanost uma za obnavljanje iskustva (samsara) nestala kao
san nakon buđenja. Vreme oslobođenja od ove poistovećenosti zavisi
jedino od jasnoće ustanovljenja i razlikovanja kategorija bivstvovanja
(prema shemi) i primene te jasnoće u živom iskustvu. Kategorije prikazuju
svu raznolikost ispoljenog sveta isto koliko i sve dimenzije zapadanja u
vreme i prostor zaborava suštine (puruše).
Sânkhya svoju duhovnost ne izgrađuje na nivou subjektivnog
mišljenja koje, kada postigne određenu kritičnu masu u kolektivu, sebe
smatra „objektivnim”, nego na osnovu ontološkog razlikovanja cele prakrti
iz perspektive puruše. Zato je s pravom možemo smatrati za najviši i
nepogrešivi model razlikovanja, jer ništa u prirodi ne deli i ne odbacuje,
već afirmiše; ona diferencijaciju duhovnog ishoda ne postiže unutar
prirode, s jednim njenim oblikom na račun drugog, nego spram (njenog)
bivstvovanja uopšte, kakvo ono sámo jeste.

30
 3. Religioznost i sistem sânkhye
Neophodno je razjasniti razliku između sistema, u koje spada
sânkhya, i religijskih praksi. Kada se ta razlika shvati, postaće jasno da je
pitanje teizma i ateizma pogrešno i postavljati pred Sânkhyu, jer se njime
bave religije i, delimično, filosofije, a ne sistemi. 6 Sistem je škola
osvešćenja uma i celog bivstvovanja koja kroz praksu vodi direktnom
probuđenju čoveka ili, kako se to religijskim rečnikom izražava, njegovom
oslobođenju ili spasenju. Sistem ne traži nikakvo unapred ustanovljeno
verovanje, nekritičko prihvatanje ili kolektivno obožavanje bilo čega, već
samo lični napor u osvešćenju slobode kroz razotkrivanje bića kakvo jeste.
Jedini autoritet na koji se sistem oslanja jeste iskustvo onih „koji su tuda
prošli” (tathagata). Mogu se uglavnom razlikovati dve vrste puta ka
duhovnom ostvarenju. Jedan je put kolektivnog obožavanja i predaje
religijskom idealu i on je karakterističan za religije koje preovlađuju u
svetu. Drugi je put istraživanja i direktne, lične spoznaje bivstvovanja. On
je karakterističan za sisteme individualnog razvoja u koje spada sânkhya.
Prvi put traži podršku spolja u vidu religijskog autoriteta i zato je pogodan
za većinu ljudi kojima je um prirodno usmeren prema van i nije kontrolisan
iznutra. Drugi put zahteva jedino naporan rad na sebi i objektivan stav
budnog ispitivanja celog bića i uma, što je odlika malog broja ljudi. Ono
što prvi, kolektivni put, projektuje kroz ideju Boga, to isto drugi,
individualni put, identifikuje kao duhovnu samospoznaju ili stvarnost bića.
Dakle, i religija i sistem kakav je sânkhya tretiraju isti problem, ali na
različitom ontološkom nivou.
Treba stoga razlikovati četiri vrste svesnosti ili mišljenja. To su:
religijsko, filosofsko, teorijsko i praktično. Sva se ona mogu odnositi i
najčešće se odnose na praksu oslobođenja ili spasenja čovekovog, ali sa
manje ili više odstupanja koja su neophodna zbog različite prirode ljudskog
karaktera i moći shvatanja. Najviše odstupanja ima u religijskom mišljenju
(otuda toliko sukoba oko njega), ono je najopštije i stoga najprihvatljivije
najvećem broju ljudi. Ono se kao gotovo dobija spolja i nikada se ne
menja, pa zato uliva sigurnost onima koji ne mogu da se menjaju, a takva
je većina ljudi. U filosofskom mišljenju je ideja slobode bića i suštine
dostupna nešto manjem broju ljudi, uglavnom onima koji su sposobni da
dosledno i kritički razmišljaju bar izvesno vreme i koji su skloniji da
koriste inteligenciju nego osećanja. Svoju „filosofiju života” sposobno je
da ima nešto manji broj ljudi od većine koja se zadovoljava time da već
samim rođenjem pripada nekoj religiji. Teorijsko mišljenje je mnogo bliže

6
Problem teizma ili ateizma postoji samo na prva tri od ukupno sedam nivoa
religioznosti. O tome videti u poglavlju Sedam stanja.
31
suštinskoj ideji osvešćenja, jer se zasniva na neposrednom opažanju i
uvidu. Iako je teorija nekada bila poistovećena sa filosofijom, ona se danas
od nje razlikuje po svojoj povezanosti sa praktičnom primenom. Teorijsko
mišljenje daje pouzdan okvir i sistem s kojim se može raditi. Teorija je
sistem po kome se primenjuje praksa. Sânkhya je primer takve teorije. Na
kraju, praksa je najkonkretniji napor ličnosti u borbi za svest. Jedan od
najboljih primera je praksa joge. Teorijsko i praktično mišljenje jesu
najuže i najređe korišćeno područje, jer su najteže za prihvatanje i
ostvarenje. Lakše je ostati u religijskim i filosofskim sferama koje se bave
opštim pitanjima i problemima, nego kroz praksu sagledati ta pitanja u sebi
i ceo život posvetiti napornom preobražaju. Praktično se može odnositi
samo na individualno iskustvo u skladu sa datim okolnostima, a filosofsko
i religijsko na opšte. 7
Sva četiri načina mišljenja imaju svoju vrednost i stvarnost u
sopstvenom poretku, imaju svoju dimenziju i srazmeru, svoj razlog
postojanja i velika je greška kada se mešaju ili jedno drugom nameću.
Svaki pojedini način mišljenja u sebi sadrži, bar u elementarnom obliku, i
ostale. Teško je biti praktičar bez filosofske ili religiozne vizije, niti bi
religija mogla opstati ako ne bi nudila neki vid prakse. Važno je primetiti
da jedino praksa čini religijsko mišljenje ispravnim i zdravim. Tako i
filosofija dobija svoje izvorno značenje koje je zbližava sa teorijom.

Suštinsko razlikovanje sânkhye i religije jeste u tome što je sânkhya

sistem po kome čovek menja i budi samoga sebe i tako dolazi do
autentičnosti. Religija isti proces pretvara u mit i projektuje ga van radi
kolektivnog i simboličkog obrađivanja. Sânkhya je proces individuacije
koja oslobađa - religija je uvek proces kolektivizacije koji uslovljava.
Autentična duhovnost počinje jedino u ličnosti procesom njene
individuacije, kako bi apstraktni Duh dobio svoje konkretno oličenje.
Sve što je izvan toga nije duhovnost.

Sânkhya je sistem koji govori o neophodnosti usavršavanja svesti o

iskonskoj slobodi, jer svest koja je čoveku prirodno data za opstanak samo
je minimum mogućnosti njene prave upotrebe, često se gubi i deformiše
zbog raznih uticaja i nije glavni temelj u čovekovom iskustvu
bivstvovanja. Da bi to postala, mora se osnaživati praktičnim radom na
sebi. Sânkhya pruža neophodnu teoriju i plan (shema kategorija) kao
pomoć u takvoj praksi. Upravo zbog svoje praktične svrhe ona u sebi
sadrži suštinu filosofije i religije, iako se njome ne bavi na svetovan način
kao što to čine sveštenici i filosofi, da bi ih mase prihvatile. Neosvešćeni
7
Zato se o njemu može uopšteno i govoriti na javnim skupovima, dok se o praksi može
razgovarati samo oči u oči s učiteljem koji je taj put savladao, i zato može pomoći
praktičaru da ga sam prođe, u skladu s vremenom i okolnostima.
32
ljudi se tom suštinom mogu baviti samo kroz projekciju u prostor (hram,
idol, simbol) i vreme (kosmogonija, mit, eshatologija). Praksa je čin
osvešćenja i tu se prostor i vreme svih projekcija sažimaju u čovekovu
ličnost i neposrednu odgovornost za duhovnu slobodu.
Kao što ćemo videti, sânkhya, iako je sistem, pogađa suštinu prave
religioznosti, jer nastoji da uzme u obzir celo bivstvovanje pažljivim
ispitivanjem svih njegovih kategorija, ne zadržavajući se nigde sve dok se
kroz čovekovu ličnost ne aktuelizuje autentičnost Duha koji omogućava
bivstvovanje. Osvešćavajući svo iskustvo postojanja ona afirmiše život, jer
nije moguća drugačija svesnost niti religioznost nego afirmativna. Ona se
razlikuje od svetovnih religijskih praksi kao sistem po tome što norme za
ovakvu autentičnu duhovnost postavlja na viši nivo od masovno
prihvaćenih religijskih tradicija (ne ezoteričnih), naročito judeo-hrišćanske,
iznad poistovećenja sa psihomentalnim iskustvom ličnosti. Osnovna odlika
masovno prihvaćenih religijskih praksi jeste podložnost psihomentalnim
uslovljavanjima i postizanje raznih kompromisa sa njima, najčešće u vidu
simbola i „čvrste vere” u mit. Nema sumnje da je i to veliki uspeh za
uslovljenog čoveka, ali na putu ka apsolutnoj slobodi čovekovog Duha sve
to mora biti prevaziđeno. U tom cilju sânkhya osmišljava osnovne
činjenice egzistencije na višem nivou. Ona ih razotkriva onakve kakve
sáme jesu, izvorno i neposredno.
Po sânkhyi postoje samo dve činjenice:
1. Sve što postoji i sačinjava univerzum, u svim dimenzijama. To se
naziva prakrti.
2. Ono što biće izaziva u postojanje, transcendentalni Duh koji
privlači svaki oblik postojanja svome ishodu kroz ispoljavanje. Naziva se
puruša.
Na nešto nižem nivou razumevanja, koji je primeren većini ljudi
usled veće uslovljenosti njihove svesnosti, iste činjenice prirode i objave
Duha bivaju modifikovane psihomentalnim uslovljavanjima. 8 Zato se
projektuju kao mitovi o stvaranju sveta (sama njihova raznolikost i
brojnost dokazuje dejstvo psihološkog uslovljavanja pri njihovom
nastajanju), dramama božanskih bića i spasilaca i brojnim bajkovitim
odisejama, koje kroz imaginaciju prikazuju procese u prirodi i čovekovoj
psihi kao njenom sastavnom delu. Razlikovanje bića i Duha je intuitivno,
8
Ovaj problem, koji sânkhya rešava, prikazan je u Platonovoj „alegoriji pećine” (Država,
VII, 514a2 - 517a7). On je ostao nerazjašnjen sve do Hajdegera koji se, u spisu „Platonov
nauk o istini”, potrudio da razluči neskrivenost bivstvovanja (koju u sânkhyi omogućava
neuslovljenost puruše) od ideje koja se nameće neskrivenosti u težnji da je dobro osvetli
(odgovara joj kategorija buddhi), i tumačenja stvarnosti kao tačnosti iskaza (lat.
adaequatio), kojoj u sânkhyi odgovara kategorija manas. Takođe o ovome treba videti
njegova predavanja „Šta je metafizika?” i „O biti istine” (Vom Wesen der Wahrheit,
Vittorio Klostermann, 1967) u kojoj se bit istine razotkriva kao sloboda (puruša) onoga
što biva (prakrti).
33
ali i nejasno, postojalo u svim religijskim idejama, kroz razlikovanje
nebeskog i zemaljskog, Tvorca i stvorenog, večne duše i smrtnog tela.
Najbliže čistom Duhu bilo je hrišćansko iskustvo Duha Svetoga. Ali,
jedino se u sânkhyi Duh i biće ustanovljavaju kakvi jesu, bez mitotvoračke
funkcije uma, psihomentalnih iskrivljavanja i tradicijskih uslovljavanja.
Osnovno značenje ideje Boga (Tvorca) u istoriji jeste da se
nesvesnim ljudima ukaže na značaj same egzistencije, da se na posredan
način - u skladu sa psihološkim funkcijama predstavljanja ideja na
kolektivnom planu, a to je njihova projekcija u mit - ljudi navedu da budu
svesni samog postojanja kao takvog, i na taj način odgovorni prema njemu,
kako bi postali kulturna bića. Bez pomoći ideje Boga ljudi uopšte ne bi bili
svesni da postoje, niti suštinske vrednosti postojanja. Ukazivanjem na to
bave se svi bogovi u svim mitovima. U onoj meri u kojoj su ljudi svesni
postojanja, Bog se pokazuje kao „onaj koji jeste”. Tačnije: „onaj koji biva
kao samo bivanje”. Dakle, u toj poznatoj biblijskoj izjavi Bog je sebe
identifikovao kao sámo postojanje, odnosno, postojanje se ljudima
prikazalo kao Bog, tj. ono najbitnije. Otuda je i smisao objave božjih
zapovesti (zakona) taj da ljudi nisu svesni šta (da) rade. Najvažnija
zapovest odnosi se na zabranu politeizma kao izraza dezintegracije svesti i
psiholoških sadržaja. Naglašavanje važnosti monoteizma ima ulogu
spasonosnog principa psihičke integracije, odnosno kulture bivstvovanja
kroz spoznaju jedinstva bića kao jedinstva Boga. Identifikacija Boga kao
„onoga koji jeste” ukazuje na identifikaciju stvarnosti, odnosno na svest.
To znači da je najviši princip i smisao (Bog), svest o onome što jeste. Kako
biti svestan onoga što jeste nije moguće na bezličan način, već jedino kroz
identifikaciju u ličnom iskustvu, kaže se „onaj koji jeste” a ne „ono što
jeste”. „Ono” se uvek spoznaje kroz „onoga” koji spoznaje, kroz ličnost.
Time se naglašava značaj samospoznaje. Boga nikako nije moguće
spoznati objektivistički (spolja) iz istog razloga što ni čovek sebe ne može
spoznati drugačije nego da bude 'onaj koji jeste'. Ono što jeste jedina je
stvarnost i ona se spoznaje samo autentičnim bivstvovanjem, a ne
objektivističkim odnosom subjekta prema objektu saznanja uz
posredovanje mitotvoračke funkcije uma. U onoj meri u kojoj je čovek
odgovoran za autentičnost svoga bivanja, u toj meri spoznaje sebe.
Odgovornost za bivstvovanje jedina je spoznaja Boga, jer odgovornost je
samo drugi izraz za svest o bivstvovanju. Biti odgovoran, znači biti svestan
kao odgovor na čudesan dar postojanja. Takođe, svest o Bogu znači
odgovarati, biti podoban bivstvovanju. Bog je uvek Tvorac, što znači da
svesti može biti jedino u stvaralačkom odnosu prema životu, da se samo
svesnim izgrađivanjem života postiže bogospoznaja i spasenje. Tako opet
stižemo do starog pravila da čovek jedino spoznajom sebe spoznaje Boga.
Samo tako Bog više neće biti ideja, već živa stvarnost. Veličina i značaj
ideje Boga u istoriji ne pokazuje ništa drugo do veličinu neophodnosti da
34
čovek sebe spozna. Spoznajući sebe i slobodu u kojoj sve uopšte biva kao
takvo, čovek spoznaje Tvorca u čijoj slobodnoj volji biće uopšte može da
postoji. U tako osvešćenom čoveku Bog je svest o slobodi svega da bude
ono što jeste, svest da je ta sloboda jedini Tvorac svega što postoji na bilo
koji način, a najpre svesti o samom postojanju.
Sânkhya ovu slobodu, zahvaljujući kojoj sve uopšte i može da bude,
naziva puruša, a svest o njoj buddhi, koja je najviša kategorija prirode
(prakrti). Sânkhya nam, pored toga, ukazuje da su čovek i priroda sačinjeni
od više dimenzija, pa se otuda i spoznaja njihovog smisla, tj. religioznost,
izražava na raznolik način. Zato postoji mnoštvo religijskih iskustava. Ovo
mnoštvo religioznosti je odraz prirodnog uslovljavanja - nijedno nije
'najviša istina' samo po sebi - pa otuda i sukobi među njima.
Predočavanjem ovakvog prirodnog stanja sânkhya nas navodi na
toleranciju prema svim verskim razlikama i okretanje prema autentičnoj
duhovnosti.

Religije imaju dve funkcije: edukaciju i prinudu. Edukacija je

obrazovna strana svakog religijskog sistema, ona uči nesvesne ljude šta je
ispravno činiti. Prinudna funkcija je kontrola ljudi putem nametanja
mentalnog obrasca. Ona se postiže tako što se edukativna proširuje i
pojačava do nepotrebnih detalja i pokriva svaki aspekt ljudskog života, od
jelovnika i garderobe do kosmogonije. Oni koji stvaraju religije su često
zloupotrebljavali edukativnu funkciju i pretvarali je u funkciju kontrole
uma. To je odlika judeo-hrišćanstva (u koji spada i islam) i svih paganskih
kultova i tradicija. Rani budizam je nastao na sasvim drugoj osnovi i ne
spada u ovaj obrazac, već predstavlja poriv za oslobođenjem od svake
kontrole uma. Kao takav on spada u jedinu autentičnu religiju koja ima
samo edukativnu funkciju. Takva je bila izvorna funkcija religije. Njena
upotreba za kontrolu uma nametnuta je kasnije (videćemo ko i kako je to
nametnuo u poglavlju Neorganska bića).

***
Moramo ovde naglasiti da je i prinudna funkcija religije potrebna
isto kao i edukativna, jer ljudi su u toj meri nesvesni da sama edukacija
nije dovoljna, potrebna je i prinuda da bi se naterali da se osveste. U
ovome je jedna on ključnih činjenica ljudskog razvoja: svest je kvalitet
ličnosti, njene celovitosti i volje, tj. moći delanja. Svest ne može biti spolja
data kao poklon nego se mora sama kristalisati u celovitoj ličnosti. Na tu
kristalizaciju ljudsko biće mora biti spolja naterano putem raznih
pritisaka i prinuda. Čovek mora biti nateran da se oslobodi jer će samo
tako sâm biti istinski slobodan, ako ga neko drugi oslobodi neće moći
objektivno da prepozna svoje stanje i da razlikuje svesnost od nesvesnog
35
ropstva, ostaće nesvestan i bez moći da dela svojom voljom. Ali će zato od
svojeg oslobođenja da napravi mit ili kakav religijski ritual.
***
U skladu sa istorijskom mladošću ondašnjeg čovečanstva, 'više sile'
koje su stvarale religije (u poglavlju o Neorganskim bićima videćemo koje
su to sile) ideju Boga nisu mogle izraziti drugačije nego mitotvoračkim
rečnikom arhaičnog uma koji naglašava roditeljski autoritet Boga kao „oca
na nebu” i neophodnost kolektivnog kultivisanja. (Iz psiholoških
istraživanja je poznato da deca Boga zamišljaju isključivo u
antropomorfnom obliku.) U ranijim vremenima individualnost se surovije
kažnjavala nego sada. Osnovna odlika svake nesvesnosti, pa tako i one
arhaičnog čovečanstva, jeste projektovanje sadržaja izvan. Tako je, usled
nesvesnosti samog bića (egzistencije) smisao njegovog bivstvovanja radi
očuvanja snažno projektovan van, u autoritet vrhovnog bića, Boga, u sveti
prostor (hram) i sveto vreme (božje stvaranje sveta). U skladu s tim i
kontaktiranje s božanskim moralo je biti vanjskog karaktera, kroz
liturgijsko ili ritualno-magijsko ponašanje. U skladu sa svojim vremenom,
takav način kontaktiranja bio je ispravan i svakako delotvoran. On je
nesvesnim ljudima i danas od koristi, bar kao uteha. Ali, povezivanje sa
ishodom bivstvovanja, sa smislom, mora vremenom sazrevati, ne sme se
mehanički ponavljati, jer se time uništava, i u tom dozrevanju svest i
samospoznaja moraju imati sve veću i veću ulogu, bez posredovanja mita i
simbola. Štaviše, uloga mita bi trebalo vremenom da opada ustupajući
mesto ličnoj zrelosti i neposrednoj spoznaji. Ta se zrelost ogleda u spoznaji
da je sopstvenost bića jednaka po važnosti sa spoljašnjim manifestacijama i
da među njima nema bitnih razlika, da su smisao i pojava kao dve strane
istog novčića, da nikakva spoljašnja manifestacija (ritual, Bog) ne mogu
nadoknaditi sopstvenost čovekovog bivstvovanja. Božanski izvor bića ne
može biti spoznat izvan njega samog, to je moguće samo u biću koje je
postalo svesno sebe kao ličnosti. Svrha mita i ritualno-magijske prakse
jeste jedino da očuva određene ideje kroz vreme, za buduće generacije, a
ne da budu istine sami po sebi. Zato, da bi čovek spoznao bezvremeno ili
večno u sebi, a ništa se ne može spoznati izvan sebe, mora da napusti
mitotvoračku funkciju uma koja ga porobljava u vremenu.
Sânkhya ukazuje na činjenicu da bivstvovanja (sveta) ne bi ni bilo
bez slobode (Boga) koja ga omogućava u svakom trenutku, i da se ova
sloboda najkonkretnije ispoljava kroz kristalizovanu čovekovu samosvest
(buddhi) i slobodnu ličnost (aham-kâra). Sânkhya, dakle, nudi najčistije
prefinjenje smisla ili ishoda bivstvovanja, kojeg uzalud imenujemo božjim
ako ga sami ne spoznajemo, i koga još uzaludnije smeštamo „na početak” i
iščekujemo „na kraju” vremena ako nismo svesni da sada sve uopšte i
postoji zahvaljujući njegovoj imanentnoj sveprisutnosti.
36
 Suština svake religioznosti je svest o uslovljenosti vidljivog bića i
života nevidljivom višom silom. Nigde drugde ova suština nije tako jasno
izražena kao u sânkhyi kroz razlikovanje prakrti, kao totaliteta svega
bivstvujućeg, vidljivog i nevidljivog - od puruše, Duha neuslovljenosti koji
omogućava svemu da uopšte bude.
Do smisla religioznosti, odnosno samog postojanja, dolazi se na
dva načina: predajom (najvišem smislu koji je projektovan spolja, kao
Bog), i samospoznajom (istog smisla postojanja u sebi, u samom
bivstvovanju). Ova dva načina zavise od činjenice da li je čovekov um
usred nezrelosti spontano okrenut van, ili je kultivisanjem okrenut ka sebi,
ka neposrednom životu kakav jeste ovde i sada. Prvi način, koji uglavnom
zastupa judeo-hrišćanska tradicija, ali i niži, svetovni oblici drugih religija
(u svoja prva tri nivoa - videti o tome u poglavlju Sedam stanja), može biti
samo uvod u odlučujući drugi način, koji jedini može da razotkrije smisao
bivstvovanja uopšte, u čovekovoj ličnosti. Kako postojanje jedino kroz
ličnost može doći svome autentičnom ishodu, i nigde drugde, drugi put, put
samospoznaje, predstavlja jedinu autentičnu religioznost, jer samo on
dovodi do osvešćenja bivstvovanja. Prvi ga prihvata onakvog kakvo je dato
od strane nekog verskog autoriteta, a ne kakvo ono sámo jeste.
Kako suština bića ne može biti izvan njega samog, jer je samo
veštačkim stvarima potreban Tvorac izvan, i zato što je biće jedno u
svemu, put samospoznaje jedini je put ka živoj stvarnosti. Svako njeno
projektovanje van, u vidu Boga, u najboljem slučaju samo je priprema za
samospoznaju, priprema kroz objektivaciju koja je karakteristična za
neosvešćeni um prosečnih ljudi. Otuda je za njih takva projekcija krajnjeg
ishoda postojanja u Boga opravdana i prirodna potreba, pa je tako treba i
razumeti - kao jednu od prirodnih potreba, odnosno prirodnih funkcija, a
ne kao težnju ka transcendenciji, tj. autentičnoj duhovnosti. Ona daje
neophodnu ravnotežu psihološkoj potrebi ljudi za smislom - ali, da bi se
smisao i spoznao, čovek se mora okrenuti ka svojoj Sopstvenosti.
Putevi predaje (bhakti marga) i samospoznaje (đnana marga)
nastaju iz činjenice da se univerzum može doživeti na dva načina: kao
apstraktan zakon (dharma, logos) i kao živo, jedinstveno i svesno biće
(Bog). Oba su istinita. Ovaj drugi način je uzrok da se Bog vidi u svemu, i
sve kao izraz njegove svesti. Logika predaje zasniva se na sledećoj
činjenici: ako je univerzum (celina, Bog) mogao da stvori nas kao svesna
bića, tada mora da je on daleko svesniji od nas, i stoga se treba bezrezervno
i s poverenjem predati njegovoj volji. Takođe on iz istog razloga može, čak
i lakše nego što je nas stvorio, da se inkarnira ili otelotvori kao individua
(avatar, Rama, Krišna, Babađi) ili Božiji Sin (Isus), što treba takođe iz
istog razloga bezrezervno prihvatiti. Takve individue dokazuju da su zaista
božanske time što ljude uče samospoznaji ili osnovnim principima
ispravnog ponašanja, kojih čovek sam nije svestan.
37
 Verska predaja božanskom svojstvena je većini ljudi, jer je lakša i
ne zahteva veći napor duhovne prakse. Njima je um spontano okrenut van,
jer oni još uvek zavise od čulnih iskustava, nemaju svoje Ja u potpunosti i
nisu dovoljno zreli da svesno kontrolišu svoj um, otkriju njegov izvor i
nadiđu njegov uticaj. Nije im poznato da je to uopšte moguće. Okrenutost
uma van je prirodna činjenica i nužnost zbog potrebe reakcije na opasnost i
obezbeđivanja opstanka. S tim se prosečan čovek rađa i umire. To smo
nasledili od nižih oblika života. Ona je izraz nesvesnosti i prirodne
uslovljenosti, ma kako nam davala privid superiornosti i ’svesti’. Sa takvim
intelektom naš položaj u bivstvovanju nije ništa bolji, čak nam pomaže da
budemo destruktivniji. Jedino je okretanje uma ka sopstvenom izvoru,
zajedno sa nadilaženjem spontane reakcije u mislima, rečima i delima,
istinski duhovan čin. Na tome počiva logika puta samospoznaje.
Prema tome, suština religijskih sistema, jeste, ili bi bar trebalo da
bude, čovekovo vaspitanje - koje u svom krajnjem i najvišem vidu dovodi
do suočavanja čoveka sa smislom samog bivstvovanja, sa samim bićem,
kako bi mu život bio autentičan. Dakle, da učini čoveka svesnim samog
postojanja. U kojoj meri je on toga nesvestan, pokazuje način njegovog
življenja od kojeg stradaju i on i sama priroda, a takođe i njegovo suludo
ubeđenje da je već svestan. To suočavanje najradikalnije sprovodi sânkhya.
Za razliku od religijskih sistema, ona to čini neposredno, bez mitotvoračkih
kompromisa.
Pretvaranje religijskog iskustva u (nacionalnu) tradiciju je najniži
oblik življenja tog iskustva. To je onda folklor, a ne duhovnost. Mnogi
'religiozni' ljudi danas poistovećuju nacionalnu mitologiju, magijski
ritualizam i folklor s religijom kojoj po rođenju pripadaju. Tradicija je
uvek imitacija i kao takva predstavlja najniži nivo iskustva bivstvovanja.
Ona je prirodan način regulisanja ponašanja nesvesnog čoveka, stavlja mu
do znanja da je određeno ponašanje, verovanje pa i oblačenje, provereno
vekovnim iskustvom i stoga osigurano od grešaka. Stalno ponavljanje
takvog modela stvara naviku i obrazac po kome čovek dolazi do svog
identiteta u svetu i društvu. Sve tradicije (verske i društvene) postoje u onoj
meri u kojoj čovek nema identitet o sebi u samom sebi, svome Sopstvu, u
čistom bivstvu koje jeste. Čovek sebe ne zna kao jedinstvenu ličnost u
univerzumu sve dok mu je um spontano okrenut van i opčinjen objektima.
Zato do nejasne svesti o svom postojanju dolazi posredstvom vanjskih
kalupa stvorenih tradicijom, a to su pre svega jezik i verovanja, zatim
teritorija, pleme, nacija, sve do tradicionalne odeće. Koliko su ljudi manje
integrisani kao individue i celovite ličnosti, toliko su više identifikovani sa
nacijom, plemenom i tradicijom. Koliko manje imaju sebe, toliko im je
više potrebna spoljašnja identifikacija po nekom tradicijskom obrascu.
Koliko manje vide sebe kao ljudska bića, podobna Duhu koji sve daje,
toliko se više međusobno tuku zbog razlika u veri i tradiciji. Duhovna
38
evolucija se kreće ka čovekovoj sve neposrednijoj samospoznaji, ka
oslobađanju od kalupa tradicijskog uslovljavanja.
Sve ovo možemo razumeti u skladu sa učenjem sânkhye. Prakrti je
osnova za evoluciju svih oblika, pa i ljudskog društva. Ono se kretalo od
čopora i plemena do naroda i nacija. Da bi sve ove grupacije bili
kultivisane i kontrolisane bila je neophodna neka ideologija, odnosno bio
je neophodno da im se nametne neki mentalni obrazac po kome će živeti i
verovati. Tome su služile religije, kultovi i sva verovanja. Time je čovek
bio uslovljavan spoljašnjim uticajima. Time je i danas u potpunosti
uslovljen. Da bi se probudio i došao do svoje autentičnosti potrebno je
sticanje nezavisnosti od svih spoljašnjih uticaja, a to znači okretanje ka
sebi. U tome je značaj puruše kao Duha koji sve omogućava i ujedno
čovekove suštine. To je ono što tek treba da se dogodi: da čovek svoju
autentičnost i svoj identitet nađe u sebi i u Duhu koji sve omogućava i da
po njemu bude svestan i ispravan u svakom pogledu, a ne u folkloru svoga
čopora, plemena, nacije, niti po autoritetu i komandama nekih mentalnih
obrazaca koji su mu nametnuti preko neke religije. Stoga, sve religije
pripadaju prakrti (zato su one nasledne), a sva autentična duhovnost
nastaje u čovekovoj ličnosti kao oličenju puruše (zato je ona individualna i
čin svesne volje).
Na osnovu svega rečenog razlikujemo dva oblika religioznosti. Prvi
predstavlja način s kojim superiorna bića iz viših dimenzija prirode
kultivišu nesvesne ljude. Putem zapovesti, zakona i tabua, obećavajući
nagrade i preteći kaznama ona nesvesne ljude uče da ispravno žive. Drugi
oblik se samo uslovno može nazvati 'religioznost' i on je težnja duhovno
zrelih i u dovoljnoj meri svesnih ljudi za transcendencijom, za predanošću
Duhu koji sve omogućava (božanskom). Prvi oblik je masovno prisutan
kroz svetovne religijske institucije (crkve), dok je drugi znatno ređi i
zastupljen je kod nekih nezavisnih ličnosti, i u ezoteričnim krugovima,
tajnog ili polutajnog karaktera.
Kada se bivstvovanje osvesti kakvo jeste, nestaje objektivistički i
otuđeni svet čvrstih, materijalnih objekata kakav je poznat nesvesnim
ljudima, i pokazuje se kao beskrajna, u svemu jedinstvena energija koja je
svesna sebe kroz oblikovanje, i koja je blaženstvo sama po sebi. Tada se
smisao svakog bića vidi kao svetlosna energija koja ga prožima i obasjava
u blaženstvu i slobodi od smrtnog vremena i prostora. Kada se biće osvesti
postaje blaženo i ostvareno u smislu. Nesvesno bivstvovanje uvek je
destruktivno, isprazno i bolno. Ono je takvo u iskustvu većine prosečnih
ljudi. Otuda toliko sukoba među različitim religijama i kulturama koje
zastupaju gore spomenuti prvi vid religioznosti, kroz projekciju u ovog ili
onog Boga, iako bi trebalo da je Bog, ako je zaista tvorac svega, stvorio
sámo biće (čovekovo), a ne vernika ove ili one religije. Te podele su delo
mnogo nižih sila prirodnog uslovljavanja.
39
 Ishod svekolike energije postojanja je u čistoj svesti koja se
kristališe jedino kao čovekova suština ili Sopstvenost. Nikako drugačije.
Stoga je čovekova suština ujedno i suština kosmosa, čije ispoljavanje zato
zavisi od zrelosti čovekove svesti i njegovog odnosa prema samome sebi.
Odgovor sânkhye svakoj religiji jeste da nikakav Bog, koji je
personifikacija najviše stvarnosti, ne može dati zrelost i svest o stvarnosti
čoveku dok je on sam u sebi ne spozna svojom zrelošću i ličnim
učestvovanjem u njoj. Stvarnost mu ne može biti spolja nametnuta
nikakvim božijim zapovestima, jer ona nije različita od čovekove lične
zrelosti. Objektivizacija stvarnosti u Boga poništava smisao čovekove
ličnosti. Čovek ne može da primi stvarnost, ma kako ona bila božanstvena,
može samo lično da bude to što ona jeste. Dok se to ne dogodi Bog, ili
najviša stvarnost, ostaće bezlični.
Ako bi duhovnost sânkhye iskazali religijskim rečnikom, onda
bismo morali reći da Bog nikada nije stvorio svet nego je ostao Onaj koji
jeste, da je On jedina stvarnost i da ničega nema osim Njega. Da mi uopšte
ne postojimo, da samo Bog postoji kao sve što biva. Predstava o našoj
individualnosti, o stvaranju sveta, tj. objektivizacija prostora i vremena,
samo su naš san. Zato buđenjem spoznajemo da smo sâm Bog. (Jovan, 10:
30, 34)
Razlika između sânkhye i svake institucionalne religije je takođe i u
sledećem: religije se bave samo svesnim delom čovekovog bića, njegovim
egom, a sânkhya celim bićem u svim dimenzijama. Institucionalne religije
se obraćaju samo svesnom delu ličnosti, javnom mnjenju, čovekovom egu,
raznim moralnim poukama, zapovestima i strahom od kazni. One se
zasnivaju na verovanju, na intelektualnom znanju koje se stiče
sakupljanjem informacija i razmišljanjem. Kao što znamo, verovanje je
psihološka funkcija koja je izuzetno podložna manipulacijama i
zloupotrebama, tako da su vrlo česti i patološki oblici verovanja koji vode
destrukciji. Svaka vera se zasniva na egu, i otuda je subjektivna. Zato su
oduvek postojali sukobi između raznih vera. Svesni, egoički deo ličnosti je
najmanji deo čovekovog bića, kao vrh ledenog brega; mnogo veći deo
čovekovog bivstvovanja ostaje nesvestan, ispunjen svakojakim sadržajima
(vasana, samskara) i njihova energija je mnogo jača od volje površnog i
nepostojanog ega. Zato on nije sposoban da savlada podsvesne sadržaje i
pročisti biće od njihovog vezujućeg uticaja. To se ne može izvesti
nikakvim verovanjem, moralom, nagovaranjem, obećanjima, dogmama ni
zapovestima. Da bi se to učinilo potrebna je disciplina i praksa koja je
najdetaljnije opisana u Patanjđalijevim Yoga-sűtrâma, a kojoj je sânkhya
teorijska podloga (knjiga se može naći na www.ivantic.net). Sânkhya se
zasniva na drugoj vrsti znanja, na onom koje se stiče disciplinom, praksom
osvešćenja i transformacijom celog bića - fizičkog, emocionalnog i
mentalnog. Jedino se disciplinom i praksom meditacije dolazi do čiste ili
40
transcendentalne svesti, a to znači do izvora (svesnog i nesvesnog) uma.
Jedino tada čovek deluje ispravno (bez ikakvih moralnih obrazaca) i jedino
tada može da deluje svojim umom. Uvek je dotle um delovao čovekom.
Filosofi, vernici, umetnici, kao i svi prosečni ljudi, bave se uvek
sadržajima uma i uslovljeni su podsvesnim tendencijama - tačnije, sadržaji
uma bave se njima. Jedino se meditant bavi sámim umom kao takvim i
slobodan je od njegovog (svesnog i podsvesnog) uticaja. Neki vidovi
prakse za pročišćenje bića i iskustvo transcendencije nalaze se u
ezoteričnim oblastima svih religija (o tome videti u poglavlju Sedam nivoa
religioznosti), u monaškim redovima, ali oni nigde nisu tako pročišćeni od
uslovljenosti intelektualnog znanja, od svetovnog, egoičkog iskustva, od
simbola, mitologije i javnog mnjenja, kao u sânkhyi, jogi i budizmu. Samo
u njima praksa osvešćenja zahvata celo biće u svim dimenzijama.
Videćemo da pored toga sânkhya uči toleranciji, jer u prakrti sve ima svoje
mesto, poredak i razlog postojanja, od najgrubljeg svetovnog stanja, do
najfinijeg duhovnog iskustva.
Stoga se sânkhya razlikuje od institucionalnih religija po tome što
ne nameće spolja etičke, moralne i dogmatske obrasce ispravnog
postupanja koje treba imitirati – neuspešnost takvih pokušaja očigledna je
tokom cele istorije - nego ukazuje da kada čovek svesno dođe do svoje
suštine, do Duha koji sve omogućava, onda je usklađen sa njim i sam od
sebe dela uvek ispravno.
Dakle, razlika između sânkhye i institucionalnih religija i svih
(njihovih) sekti je u tome što sânkhya upućuje na samospoznaju i
transcendenciju svakog psihomentalnog uslovljavanja, dok religijske
institucije i sekte upravo postoje zahvaljujući psihološkim uslovljavanjima
koja se nazivaju određenom verom. Međutim, iz ovoga ne treba izvesti
zaključak da su verske institucije nešto negativno; one su bile, pre pojave
opšteg obrazovanja i (post)modernog doba, jedini način da se nesvesni
ljudi kolektivno kultivišu, i kao takve su neophodne. Sa boljim
obrazovanjem i većom svesnošću individua kao ličnosti, one će biti sve
manje potrebne u starom obliku.
Prirodno determinisan način postojanja, sa umom okrenutim van,
od sebe ka objektima (svetovnim i religijskim), dozvoljava prisustvo svesti
samo u elementarnom obliku, koliko je dovoljno za rad, reprodukciju i
održanje vrste. S time je interes prirode zadovoljen. Da bi čovek došao do
duhovne suštine, mora da nadiđe (transcendira) ovaj interes i obezbedi
potpuno prisustvo svesti u bivstvovanju. To se postiže jedino gvozdenom
disciplinom, naporom i praksom koja se zasniva na transcendenciji samog
uma, kao najfinijeg aspekta prirodnog zbivanja.
Ostalo što treba znati o institucionalnoj religioznosti je sledeće.
Pored fizioloških potreba ljudi poseduju jednako snažnu potrebu i
za duhovnim smislom. Tu potrebu na kolektivnom planu ispunjavaju
41
institucionalne religije, crkve. Ključni elementi života, kao što su rođenje,
venčanje, smrt, datumi od istorijskog značaja za naciju (verski praznici)
moraju da se povežu sa višim, kosmičkim aspektom, da im se dâ duhovni
smisao. Taj posao obavljaju verske institucije kroz simbolične obrede i
rituale, jer simbolična i ritualna imitacija su jedini način da se na
kolektivnom planu zadovolji privid duhovnog ispunjenja. U piramidalnoj
strukturi društva, njenu donju, najširu osnovu, tj. najveći procenat ljudi
čine oni koji ne mogu neposredno i lično da spoznaju duhovne istine, već
njihove duhovne potrebe mogu biti zadovoljene samo na simboličan način
obredom i kolektivnom imitacijom. Crkve zadovoljavaju te potrebe, one se
u potpunosti sastoje od simbola i rituala. Stoga su crkve institucije
društveno-političkog karaktera, a ne duhovnog. Crkva je servis za usluge
građanima i za njihovu manipulaciju, a ne duhovna institucija. Kao takav
servis ona je vrlo značajna i potrebna; ogroman broj ljudi ima koristi od
nje, ako ni za šta drugo, ono bar zbog inspiracije ka duhovnosti, održavanje
vere i podsećanja na etiku. Istinsko duhovno ostvarenje moguće je samo
kao lično iskustvo, nikada kolektivno. Otuda proističu sve zablude oko
tumačenja duhovnih istina, jer su se one povezivale sa crkvom koja sa
njima nema ništa. Crkva samo koristi pojmove koji se odnose na
duhovnost, koristi ih isključivo na ritualno simboličan način, a nikada
suštinski, i otuda zabluda da se ona bavi samom duhovnošću. Dokaz tome
su svi verski ratovi iza kojih su uvek stajale institucionalne crkve, ako ne
rečima, onda uvek delima. Snažne individue, koje su dolazile do ličnog
duhovnog iskustva, uvek su bivale u sukobu sa crkvom. Crkve su oduvek
proganjale one koji su se povezivali sa istinskom duhovnošću (gnostici,
Majstor Ekhart, Jakob Beme...). S druge strane, one su oduvek bile
povezane sa vladarima i kolektivnim interesima. Iako u okviru crkve
postoji pored egzoteričnog i ezoteričan aspekt izražavanja duhovnosti
(monaštvo), ono je kontrolisano i dozvoljava se samo kao privid i
imitacija. Ni tu nije dozvoljena nezavisnost duhovne spoznaje i njeno lično
ispoljavanje - a ona se uvek lično ispoljava, tj. samo kroz nezavisnu
ličnost.
Institucionalne religije (crkve) postoje u onoj meri u kojoj su ljudi
nesvesni, i u toj meri su one potrebne za kultivisanje ljudi očuvanjem
tradicije, ali ne tako što će ih učiniti svesnijim, već dovoljno obuzdanim i
kontrolisanim. Zato se religije i sastoje uglavnom od zakona i zabrana.
Tradicija ne menja ljude, već ih održava ukalupljenim. Institucionalna
crkva kao tradicija je protivmera nesvesnoj razuzdanosti čovekovoj, i samo
zato je dobra. Ona uvek postaje zlo onda kada se prikazuje kao 'duhovnost'
- jer se onda kolektivnim i nacionalnim interesima, koji sačinjavaju crkvu,
pridaje duhovni značaj, što je apsurd koji uvek vodi u nasilje i genocid.
Sve religije (osim ranog budizma), a posebno judeo-hrišćanske,
služe vladarima za kontrolu i manipulaciju ljudima. Ali od tog zla jedino je
42
veće zlo da čovek koji je nesvestan bude pušten da radi šta hoće. Na taj
način, indirektno, vladari pomažu nesvesnom čoveku - ne toliko da postane
svestan, koliko da ne ide u štetu.
Duhovnost počinje tamo gde počinje ličnost. Ispravnost i spoznaja
smisla postojanja nikada ne može biti čoveku spolja data, čak ni od Boga.
Čovek ih postiže sam u sebi tek kada duhovnom praksom nadiđe
(transcendira) prirodnu uslovljenost (prakrti). Tek tada on vidi ono što
jeste, i po prvi put počinje zaista da postoji kao čovek. Dotle je postojao
kao i ostala prirodno uslovljena i, stoga, nesvesna bića i pojave. Stoga je
dotle i morao da bude objekat prirodne razmene energije, da bude
iskorišćavan zbog energije od strane 'viših sila'. Tek kada počne da postoji
on može da dela ispravno i da razlikuje dobro od zla neposredno, sam od
sebe, a ne slepim slušanjem autoriteta ('božijih zapovesti'), traženjem
zasluga ili strahom od kazne. Bez iskustva transcendencije čovek je uvek
ili destruktivan, ili je rob verskog i društvenog autoriteta koji mu
zapovestima i zakonima nameću moral i kakvu-takvu kontrolu u
ponašanju.
Samo kada dopre do svog središta i uskladi se sa Duhom u sebi,
onim koji sve omogućava, čovek je sam od sebe ispravan i dobar uvek i u
svemu, jer tada dela iz ljubavi koja sve daje i to je jedino merilo da je
zaista autentičan. Nema drugog merila čovekove autentičnosti do ljubavi
koja sve omogućava, jer ona je jedini izraz Duha koji sve omogućava.
Nikakva spoljašnja prinuda, moralna ni etička imitacija ne mogu čoveka
učiniti dobrim i ispravnim.
U klasičnim tekstovima sânkhye, u Sânkhya-sűtrâma (III - 56, 57) i
u Yoga-sűtrâma (I - 23, 24) jasno se tvrdi da najuzvišenije biće, Bog
(Išvara) nije niko drugi do puruša koji se individualno manifestuje i kao
takav predstavlja ideal jogina.

4. Alhemija prirode i savremenost sânkhye

Sânkhya svoju duhovnu univerzalnost i temeljnost potvrđuje na
dvojak način: polarizacijom puruše i prakrti, i u isticanju teleologije
prakrti, njenom preobražavanju i usavršavanju, kako bi oslobodila
prisustvo Duha.
Prvu činjenicu smo sagledali kao ontološku diferenciju i uslov za
svest, kao razlog zbog kojeg se čovekova duhovnost zasniva na inicijaciji u
kojoj se bivstvovanje određeno prirodom i vremenom nadilazi iskustvom
„smrti” njenog uobičajenog zbivanja, i u duhovnom vaskrsenju započinje
nov ontološki status koji odgovara čovekovoj autentičnosti. Ovakva drama
mističkih inicijacija prisutna je kod svih starih naroda u veoma sličnom
obliku, kao osnovna poluga njihove kulturne evolucije, ali je kod njih
smisao vaskrsenja ponavljan mehanički i nesvesno. Rituali inicijacije kod
43
'primitivnih' plemena takođe su često služili kao tortura s kojom se um
programira prema obrascu plemena. Inicijacija u novi život je redukovana
na jedan univerzalno važeći model pojavom Isusa Hrista i njegovim
vaskrsenjem. Hrist je duhovni ishod bivstvovanja učinio svesnim i time
dostupnim. Smisao inicijacije u kojoj čovekov Duh svesno nadilazi
uslovljavajuću nesvesnost prirode je, međutim, najčistije i najkulturnije
(bez prolivanja krvi i semitske agresivnosti) predstavljen u sânkhyi
razlikovanjem puruše (Duha u čoveku) i prakrti (prirode).
Ono što je savremena filosofija na Zapadu prepoznala kao
ontološku diferenciju isto je ono što je religioznost prepoznala kao smisao
mističke smrti i vaskrsenja. Na Istoku je ista suština čovekovog bića
prepoznavana kroz arhajske tehnike asketskog pročišćenja (tapas), čiji
smisao je svoju kristalizaciju pripremao u đainskom razlikovanju duše
(đive) od materije i karme, da bi je u punom sjaju dobio kao probuđenje
(buddhi) u budizmu ili razlikovanju puruše i prakrti u sânkhyi i jogi. Nešto
kasnije i umerenije razlikovanje, sa više kompromisnih rešenja, javlja se u
advaita vedanti koja prirodno proglašava iluzijom (maya) a čovekovu
duhovnu suštinu (atman) za ono najviše i božansko (brahman). Dodajmo
još i to da je na Zapadu o umiranju i duhovnom rođenju nadahnuto govorio
Sokrat. Gotovo cela Platonova filosofija sastoji se upravo iz dokazivanja
ove nužnosti i rasvetljavanja svih njenih aspekata.
Sve pomenute tradicije zasnivaju se na istom razlikovanju svetog
(duhovnog) i profanog (prirodnog), odnosno na ideji transcendencije. Sva
razlika među njima je u razmeri i radikalnosti s kojom naglašavaju
duhovno na različitim dimenzijama - od kojih se i sastoji ljudska priroda.
Dodajmo ovde uzgred još i to da su Buda i Hrist obavili isti čin, ali
na različitim dimenzijama i razmerama: Buda je transcendenciju, odnosno
probuđenje inicirao kao lično iskustvo, dok je Isusovo delovanje bilo
magijski čin inicijacije kojim je istorijski razvoj celog čovečanstva iniciran
ka Duhu. Zato on nije ostavio sistematski razrađeno učenje, već svoj lik
kao primer, tj. kao „magnetski centar” ili tačku privlačenja. On je tačka u
kojoj se vreme nesvesnog prirodnog obnavljanja prelama u razvoj i
evoluciju ka Duhu. Budina razmera je unutarnji put duhovnog pročišćenja,
za koju je inače zadužena duhovnost Istoka, a Isusova je put vanjske
transformacije prirode (prakrti) ka Duhu putem tehnike, ekonomije i
razvoja materijalne kulture življenja celog ljudskog društva, zašta je
zadužen Zapad preko hrišćanske crkve. Tehnika je zapravo profinjenje
prakrti s kojom ona kroz ljudsku delatnost postaje kompletno saobrazna
nameri Duha.
Zahvaljujući svojoj ontološkoj preciznosti u iznošenju svih
kategorija prirode, preciznosti koja po svojoj praktičnosti nadilazi druge
duhovne tradicije, sânkhya predstavlja univerzalni model objektivnog
postavljanja problema bivstvovanja uopšte, model koji se uvek potvrđuje u
44
individualnoj spoznaji i ostaje nezavisan od svih istorijskih i društvenih
okolnosti koje uslovljavaju ličnost. Svojom preciznošću u razumevanju
svih kategorija, sânkhya izbegava sudbinu svih tradicija koje su imale
slične ambicije za spoznaju božanskog (duhovnog, svetog) i nadilaženje
prirodnog. Znanje je oduvek bilo jedino rešenje koje se stiče pažljivim i
neposrednim uočavanjem - a to je i smisao reči sânkhya. To nije znanje
koje bi se moglo preuzeti kao tradicija koju treba održavati i ponavljati.
Ostvarenje duhovnosti je kulturan čin nadilaženja vremena i prostora, to je
čin u kome se priroda sažima u svom ishodu ovde i sada, kroz jedinstvenu
ličnost, i zato se on ne može dalje prenositi njenim tradicionalnim
tokovima, pa ni mentalnim. Za afirmaciju tog čina neophodno je prisustvo
probuđenog Čoveka (puruša).
Govoreći o sažimanju prirode u svom ishodu približili smo se
drugoj osnovi koja Sânkhyu čini univerzalnim modelom duhovnosti, a to je
teleologija prirode. Pored razlikovanja puruše i prakrti, osnovna
pretpostavka sânkhye jeste da priroda nije besmislena, već da se evolutivno
preobražava u svrhu omogućavanja duhovnosti na pojedinim pogodnim
mestima, a to je dovoljno integrisana čovekova ličnost. „Priroda je sazdana
tako da od najvišeg uma pa do poslednje čestice posluži oslobođenju Duha.
Poduhvat je prirode zbog tuđe svrhe kao da je njena vlastita.” „Nesvesno,
kao što nastaje mleko za ishranu teleta, preobražava se i priroda u svrhu
slobode čoveka.” (Sânkhya-kârikâ, 56, 57) Prema tome, priroda je u suštini
afirmativna, jer sva služi oslobođenju, ali se to najviše ispoljava u njenim
najvišim kategorijama, u svesti (buddhi) i ličnosti čovekovoj (aham-kâra).
Samo se tu događa preobražaj prirodnog u duhovno. Na taj način
polarizacija puruše i prakrti ukazuje na odgovornost Duha (čoveka) prema
bivstvovanju (prirodi), da je duhovnost izraz pune afirmacije prirode,
ostvarenje njenog ishoda, a ne njeno negiranje i odbacivanje. Kada se
govori o duhovnoj pobedi nad prirodom misli se na afirmativno ubrzavanje
njenog zbivanja ka ishodu, i na sužavanje područja obnavljanja njenog
uslovljavanja. Priroda se tako, kroz čovekovo oslobođenje, spasava od
sopstvene muke.
Važno je, međutim, uočiti da nije cela priroda u svim svojim
prostorno-vremenskim oblicima ispoljavanja podjednako evolutivna i
afirmativna. Njena struktura je piramidalna. U svom najvećem delu ona je
evolutivna samo u meri neophodnoj za biološki opstanak i na tom se nivou
uspešno održava (kroz ravnotežu grabljivaca i žrtvi). Područje njenog
služenja Duhu je suženo samo na individualnu ličnost (aham-kâra) i svest
(buddhi). Tu funkciju prirode, da posluži oslobođenju Duha, može, prema
tome, ostvariti samo svestan čovek u svojoj ličnosti - i to uz tešku borbu sa
mnogo većim delom (svoje) prirode koja nema takvih interesa. Takva je
borba za duhovni rast proces individuacije jer, shodno prirodi kojoj služe,
većina ljudi nema duhovnih sklonosti, njihov kolektivizam uvek je
45
usmeren protiv individuacije i svesti. Ljudi iz mase ne mogu biti
oslobođeni robovanju interesima prirodnog opstanka, jer mu služe kao
ostala živa bića, kao biljke i životinje. Organski život prirode bi propao
kada bi sva živa bića postala svesna, jer prosvetljeno biće je nezavisno od
organskog života. Ali u ekonomiji prirodnog opstanka svejedno je da li je u
mnoštvu životnih oblika prisutna jedna individua više ili manje (zato bića
tako lako ginu u prirodnim stihijama kao što su verski ratovi, lični sukobi,
zemljotresi i dr.) odnosno, da li je neko postao svestan ili nije. Priroda ima
obezbeđenu većinu koja joj služi i u tome je šansa čoveka da individualnim
radom na sebi umakne ropstvu prirodnog uslovljavanja koje se sprovodi
kroz kolektivizam. 9
Naglašavanjem teleologije sânkhya manifestuje drevno iskustvo
metalurga da supstancije prirode, njeni minerali i metali, u utrobi Zemlje-
Majke rastu kao embrioni i preobražavaju se ka sve većem savršenstvu
tokom vremena. Njihovo savršeno stanje predstavljalo je zlato. Ovo
iskustvo opšteg dozrevanja prirodnog rasta poslužilo je alhemičarima
Istoka i Zapada da razviju sistem duhovnog dozrevanja s kojim ubrzavaju
takav proces prirode u čovekovom biću. Ono za šta je njoj potrebno dugo
vremena, čovek svojom duhovnom evolucijom može ubrzati za samo jedan
život. Dok se na Zapadu sa ovim tajno manipulisalo, uglavnom preko
simbolike vanjskih postupaka (laboratorija), usled čega se razvila tehnika i

9
Poslužićemo se ovde rečima Osha iz knjige „Psihologija ezoteričnog” (The psychology
of the esoteric): „Automatski proces evolucije prirode završava se sa čovekom. On je
poslednji proizvod nesvesne evolucije. Sa čovekom započinje svesna evolucija...
Nesvesna evolucija je mehanička i prirodna... zahvaljujući njoj razvija se svesnost (prema
shemi kategorija to je evolucija do manasa - nap. prir.). Međutim, u trenutku kada se
svesnost pojavi, zaustavlja se nesvesna evolucija, jer je ispunila svoju svrhu. Čovek je
postao potencijalno svestan. Sada priroda više ne može da učini ništa... na čoveku je da se
odluči slobodno hoće li da se razvija dalje ili neće. Nesvesna evolucija prirode (do
manasa) je kolektivna pojava, ali u trenutku kada evolucija postane svesna ona postaje
individualna. Nikakva kolektivna, automatska evolucija ne ide dalje od stvaranja ljudske
vrste. Od tog trenutka evolucija postaje individualni proces. Svesnost (manas) vodi u
individualnost (aham-kâra). Nema individualnosti dok se ne razvije svesnost.”
Kolektivna evolucija, koja se zasniva na čovekovom radu i biološkom opstanku,
determinisana je prirodnim zakonima, političkim i verskim institucijama. Zato ona izaziva
osećaj sigurnosti i ispunjenja kod neprosvećenih ljudi, nagoni ih na masovne pokrete i
delovanja u okvirima raznih zajednica. U prirodi je apsolutno sve predviđeno i spontano,
što nesvesnim bićima daje bezazlenost. Lična evolucija je neizvesna, uvek nova i
neposredna, najdublje se tiče svakog čoveka posebno. Zato je njen početak uvek
propraćen dubokom krizom. Svaka individua mora da nadiđe kolektivizam da bi postala
ličnost (aham-kâra), da bi razvila puni potencijal svesti u sebi i postala slobodna da bude
oličenje ishoda prirode (buddhi), ili smisla bivstvovanja uopšte. Ostajanjem u kolektiv
čovek uvek ostaje nesvestan. A to je upravo ono što i traže sve institucionalne religije
(izuzev budizma) od svojih podanika, u saglasnosti sa vladarima. Rasvetljavanje ovog
problema jedna je od osnovnih tema Oshovih govora. Zato ga s istim lažima i
podmetanjima zajednički napadaju i predstavnici institucionalnih religija i političari.
46
nauka, na Istoku se isti proces otvoreno primenjivao introvertno. Tako je
nastala praksa joge i tantrizma u kojoj su biće i stanja svesti čoveka ono od
prirode što mora biti pročišćeno i preobraženo u meditativnoj
kristalizaciji. 10
Teleologija prirode nam osvetljava problem zašto je prakrti ujedno
uslovljavajuća i oslobađajuća sila. Ona mora u svojim nižim i
elementarnim oblicima sama da dela. Bića ne bi mogla da opstanu ako bi
morala sama i svojom voljom da pokreću životne procese. Zato majka
priroda mora da održava život svojih bića. Njena struktura je piramidalna.
Niža priroda, što je bliže kvadratnoj osnovi piramide, više je uslovljena
spontanim procesima. Što je priroda viša, bliže vrhu piramide, njena
uslovljenost se smanjuje. Na samom vrhu, koji prema shemi kategorija
prakrti odgovara buddhi, tj. neuslovljenoj svesti, ona nestaje. Pošto je u
prirodi sve povezano, lako nastaje problem kada se pomešaju različite
funkcije, kada se način bivanja koji mora da bude mehaničan i prepušten
prirodi primenjuje na funkcije koje treba da budu slobodne i čin lične volje
i svesti. Usled toga ljudi ne koriste mogućnosti svoje volje (aham-kâra) i
neuslovljene svesti (buddhi) već se ponašaju mehanički, uslovljeno i
razmišljaju formativno umesto kreativno. Drugim rečima, prepuštaju se
prirodnim nagonima i kada razmišljaju. Uslovljeno funkcionisanje, koje je
prirodna nužnost na nižim nivoima, uvuklo se i u rad uma, koji spada u viši
nivo.
Njena piramidalna struktura nije samo kosmička, već i
mikrokosmička, ona je i u samom čoveku. Najveći deo njegovog bića,
njegovo telo, mora da bude vođeno prirodom, ali um treba da bude
slobodan. Prirodna uslovljenost ima kolektivni i individualni aspekt.
Kolektivni aspekt prirodnog uslovljavanja ogleda se u kolektivizmu,
društvenim zakonima, tradicijama, simbolima i ritualima, mitovima,
dogmi, moralu i institucionalnim religijama. Uz pomoć njih priroda brine o
ljudima, kao majka o svojoj deci. Budući da pripada nižim dimenzijama
piramidalne strukture prirode, kolektivni aspekt je i najbrojniji. Ali, njena
cela struktura je kao što rekosmo, piramidalna, što znači da se u svojim
višim oblicima sužava. Ona, tako, samom svojom strukturom oslobađa.
Stoga, da bi ljudsko društvo, a to znači i sam čovek, bili celoviti, moraju
biti u skladu s celom prirodom, i s njenim višim oblicima gde se ona sve
više individualizuje, sužava i nestaje oslobađajući prostor neuslovljenoj
svesti o Duhu.
Alhemiju prirodnog usavršavanja sânkhya ispoljava već samom
polarizacijom puruše i prakrti gde jedno može biti usavršeno samo
10
C. G. Jung je u delu „Psihologija i alhemija” jasno ukazao na paralelu koja postoji
između „kamena mudraca” zapadnih alhemičara i iskustva Jastva koje odgovara stanju
samadhi kod jogina. Takođe o jogi i alhemiji videti u knjizi „Joga - besmrtnost i sloboda”,
Mirča Elijade, BIGZ, 1984.
47
usavršavanjem onog drugog, dakle, samo oplemenjivanjem i isceljenjem, a
ne podelom i odbacivanjem. Budući da ovako celovito zahvata biće i
vreme, sânkhya nije istorijski dovršen sistem, jer predstavlja nastojanje da
se ukaže da stvarnost bića nije supstancijalna i objektivistički otuđena od
čovekove suštine, već je ishod bića upravo u slobodi čovekove suštine da
uvek i u svemu bude ono što jeste. Zato takav sistem mora biti otvoren u
sadašnjem trenutku kako bi omogućio ličan i neposredan uvid. U tome je
etička svrha i sva verodostojnost ovog sistema. On postaje celovit tek onda
kada omogući direktnu spoznaju o suštastvenosti i nezavisnosti čovekovog
Duha. Sânkhya je nedovršena zato što se ne završava u sebi, kao sistemu,
već u samoj čovekovoj autentičnosti. Ona je egzistencijalna i zato može
jedino da se usavršava. Da je dovršena, davno bi već bila mrtva. Svojom
nedovršenošću ona jamči autentičnost i neiscrpnost svoje duhovnosti, koja
započinje jedino neposrednim ispitivanjem bića. U skladu s istinom da ne
postoji neko znanje koje se može jednom naučiti i prihvatiti (otuda
porobljavajuća bezuspešnost svih tradicija), već samo učenje kao proces
stalnog obelodanjivanja onoga što biva, duhovnost sânkhye svoju vrednost
ne nalazi u gotovom tumačenju već samo u nagovoru na jasnom
sagledavanju i delotvornom predočavanju prirodnog rasta i sazrevanja
bivstvovanja u ličnost - jer, ličnost samom svojom dozrelošću nadilazi
prirodna uslovljavanja. Sámo ispitivanje bića razlučuje i utvrđuje slobodu
duhovnosti koju predstavlja sânkhya. Ispitujući bivstvovanje kakvo jeste,
razlučujemo one činjenice i univerzalne zakonitosti koje se same od sebe,
nezavisno od ičije namere, slažu u mozaik sânkhye i njenih kategorija.
Stvarnost o kojoj ona govori postaje živi događaj samo kada slobodno,
odnosno svesno učestvujemo u njegovom zbivanju i ne ograničavamo ga
na neko učenje, „stanje svesti” ili proces koji u budućnosti treba da se
ostvari, koji zavisi od nekog drugog ili je zadat u prošlosti.
Svaka epoha doprinosi razumevanju stvarnosti prirode i duhovne
slobode prema univerzalnom modelu sânkhye. Sva je prilika da će
sazrevati sve vreme zajedno sa čovečanstvom. Ali, već sámo iznošenje
njenog učenja i prihvatanje njene vizije čoveka, alhemijski sažima vreme
sazrevanja i ubrzava ga. Jedan doprinos tome biće i ovaj prikaz sânkhye
usklađen sa savremenom holističkom interpretacijom postmoderne slike
sveta. Možda će ona biti utoliko izražajnija što se javlja u trenutku kada je
judeo-hrišćanstvo dovelo do ostvarenja svoju svrhu da konkretizuje vreme.
Naime, osnovna uloga judeo-hrišćanstva je da nadiđe ciklično obnavljanje
uloge vremena i postavi ga u istorijsku linearnost ka cilju, a to znači da ga
učini svesnim. Samo zahvaljujući hrišćanskom Zapadu ustanovljeno je
jedinstveno merenje vremena svuda u svetu. Vreme je, kao što ćemo videti,
osnovni modus bivstvovanja i zato svest o vremenu predstavlja osvešćenje
bića. Ako se vremenski proces periodično mehanički obnavlja, ostaje
nesvestan i nije moguće dovršenje prirodnog dozrevanja bivstvovanja kroz
48
svest, niti sama duhovnost koja je uvek rezultat ovakve zrelosti, odnosno
nadilaženja i okončanja vremena. Uostalom, ništa se ne može proizvesti
ako se uvek ponavlja neki segment procesa proizvodnje, niti ikakav proces
ima smisla (duha) ako ne daje rezultat. Iako cikličnost vremena
pretpostavlja kosmološku celovitost bivstvovanja i učestvovanje u
njegovom savršenstvu, ono se mora ostvariti u svim dimenzijama i celo
biće mora biti dozrelo u autentičnosti Duha. Za razliku od istočnjačkog
shvatanja cikličnosti vremena (bivstvovanja), Zapad je pod uticajem judeo-
hrišćanstva bio izložen linearnom, istorijskom vremenu. On, se, zapravo,
kreće po istom krugu bezvremene celine bića kao istočnjak (kuda bi
inače?), ali s tom razlikom što to čini konkretno i objektivno kao po pravoj
liniji, stopu po stopu. On iskušava svaki korak svoga hoda po liniji
prirodnog dozrevanja ka Duhu, zato je i mogao ta iskušenja objektivno da
izrazi kroz umetnost i nauku. Ovaj hod je postao suštinsko obeležje Zapada
još u staroegipatskoj civilizaciji iz koje je, uostalom, i proizašlo ono
suštinsko i najvrednije u judeo-hrišćanstvu.
Zapadnjak zaokruživanje vremenskog dozrevanja bića sprovodi u
delo na najkonkretniji način, kroz alhemiju sopstvenog iskustva koje
neminovno vodi kroz smrt i vaskrsenje. Doživljavajući svoj hod kao
pravolinijsko ostvarenje tokom vremena, on je izgubio iz vida iskonsku
celinu bivstvovanja, kakvu je sačuvao istočnjak u svojoj viziji, i postao je
jednostran. Linearno postavljanje vremena je, međutim, omogućilo da
Zapad postane produktivan na fizičkom planu razvojem tehnike.
Usavršavanje tehnike na Zapadu treba razumeti u skladu sa alhemijskom
koncepcijom sânkhye o dozrevanju bića ka svesti. Ona je, uostalom, u
skladu s izvornim značenjem starogrčke reči tehnos, koja govori o načinu
na koji se dopušta nečemu da se ispolji i postane, da iz skrivenosti pređe u
neskriveno. Tek će dovoljno kristalisanje bivstvovanja prirode s čovekom
u vidu tehnike, ali i društvenih odnosa (prava čoveka kao ličnosti i
građanske slobode), omogućiti sve šire globalno oslobođenje autentičnog
Duha sveta, koji je individualno bio dostupan kroz praksu joge i alhemije.
Takvo osvešćenje bivstvovanja neće narušavati prirodnu ravnotežu, jer će
biti zastupljeno u idealnoj srazmeri. Osim toga, istinska duhovnost ne
odbacuje prirodu, već je uticajem svesti alhemijski usavršava i tek u
savršenstvu nadilazi. Tada je savršenstvo prirode, kao u ogledalu, jednako
savršenstvu slobodnog Duha.
Današnje tehnološko i kulturno susretanje Istoka i Zapada,
pokazuje nam da se veliko delo (opus magnum) dozrevanja bivstvovanja
približava svom globalnom ishodu u novom čoveku. To nam daje nadu da
ovo novo osmišljavanje sânkhye stiže u pravi čas.

49
 IME I POREKLO

Ime osnivača sânkhye, „crvenog čarobnjaka” Kapile, bilo je

legendarno još u doba Rig-vedskih himni, početkom prvog milenijuma pre
n. e., a u Mahabharati se pominju i nastavljači njegovog dela. Kaže se da
je spoznaja Kapile nepomućena. I Svetasvatara Upanišada (V, 2) pominje
Kapilu: „Brahma svojim znanjem podržava prvorođenog mudraca Kapilu i
motri ga od rođenja.” Bilo je pokušaja da se izvori sânkhye traže u Vedama
i Upanišadama ali, sudeći po ugledu njenog legendarnog osnivača i tada
već uvažavane starosti učenja, jasno je da to nema mnogo smisla.
Đainizam, budizam i sânkhya pripadaju starosedelačkom kultu heroja ili
pobednika (Duha nad prirodom), kultu duhovnog probuđenja, dok su Vede
plod kulta bogova koji su doneli arijevci. Ova dva kulta treba jasno
razlikovati. Između ostalog i činjenica da su arijevci često starosedeoce
nazivali čarobnjacima, zbog njihove snažne šamanske tradicije, govori da
je Kapila možda bio starosedelac, ali svakako nije bio od onih arijevaca
koji su se držali Veda. Iako vreme njegovog života nije moguće ni
približno utvrditi, sigurno je živeo znatno pre šestoga veka pre n. e.
Njegovo ime znači „riđ” ili „crvenkast” i zato je otvoreno pitanje otkuda
jedan riđokosi među tamnoputim Azijatima, i to kao „prvorođeni mudrac”
(rši). 11 S druge strane, možda su u pravu oni vedantinski filosofi koji ime
Kapila tumače kao epitet „zlatne klice” (hiranyagarbhah) iz koje se razvio
univerzum.
No, svejedno da li je Kapila bio riđokosi stranac ili sam apsolut,
sistem je dobio svoje ime po tome što nabraja i razabira sve kategorije koje
sačinjavaju biće (prakrti), kako bi se razotkrio Duh neuslovljenosti koji
daje smisao celini zbivanja prirode, i koji je jedini pravi identitet čovekov
(puruša). Reč sankhyă (s naglaskom na poslednje 'a') znači broj ili
nabrajanje, dok sănkhya (sa naglašenim prvim 'a') gubi smisao numeričkog
računanja i odnosi se na razabiranje, razvrstavanje, ono odmeravanje i
objektivno ustanovljavanje koje se vrši kada se nešto rešava. Po
glagolskom korenu khya-, „izricati”, sânkhya dobija terminološko značenje
kategorizacije. Možemo je, dakle, razumeti kao logičko razabiranje radi
razlikovanja i ustanovljavanja onog bitnog, kao učenje ili osvešćenje. 12
11
Isto pitanje važi za Isusa koji je, prema opisu Lentule, rimskog protokonzula u Maloj
Aziji, bio krupnih plavih očiju, duge kose preko ramena, i brade „boje zrelog žita” - koja
je zlatno-riđa. Otkuda takav stranac među tamnoputim Jevrejima?
12
Ovde treba naglasiti da slovo m nije labijalni nazal nego znak za nazalizaciju
prethodnog vokala, slično slovu 'n' u imenu Ana. To je u sanskritu anusvara ˆ koja se
50
 Nije moguće ustanoviti tačno poreklo i vreme nastanka sânkhye, ali
to nije mnogo ni važno zato što ona opstaje jedino zahvaljujući sopstvenoj
vrednosti. Pravo poreklo sânkhye jeste u iskonskoj i fundamentalnoj težnji
čovekovoj da u sebi razlikuje svesni Duh od nesvesnog i spontanog
prirodnog zbivanja. Ipak, zalazeći u korene duhovnosti koju oličava
sânkhya, nije moguće prevideti uticaj protokulture starosedelaca koja se
razvijala u dolini reke Sindhu (Ind) u izvanredno uređenim gradskim
državama, od kojih se veličinom izdvajaju Mohenđo-daro, Harapa i
Kalibangan. Iako ne postoje pouzdani materijalni dokazi da se prvobitni
izvori sistema sânkhye nalaze ovde, tri velika razloga navode nas da ih tu
pretpostavimo. 13
Prvi je taj što duh sânkhye svojim, za to doba u svetu jedinstvenim
ateizmom i egzistencijalizmom, svetovnošću i racionalnošću u materijalnoj
kulturi jasno odudara od vedskih metafizičkih i religijskih predstava koje
su sa sobom donela indoiranska plemena. Ona su se nazivala Aryah,
Arijevskim ili „plemenitim”, bila su, za razliku od starosedelaca, izrazito
patrijarhalnog društvenog uređenja i na prelazu iz trećeg u drugi milenijum
pre n. e. započela su s Iranske visoravni invaziju indijskog tla područjem
reke Sindhu (Ind) prema istoku i tokom reke Gang.
Drugi razlog je uočljiva promena koju je pretrpela duhovna kultura
pridošlih Indoevropljana nakon prelaska doline Inda a koja se ne uočava
kod onih koji su ostali na Iranskoj visoravni. Arijevci su doneli svoja
verska predanja, mitologiju i kosmogoniju koja je u osnovi bila zajednička
i ostalim Indoevropljanima na zapadu sve do Sredozemnog mora, čije
ostatke nalazimo u biblijskom predanju. (Arheologija u poslednjih
pedesetak godina nailazi na sve više dokaza o jedinstvenom kontinuitetu
osnovnih struktura na kojima se počeci zapadne helenske kulture
ispoljavaju tek kao kasni degenerisani ogranak velikog indo-iranskog
stabla, sa korenima u dolini Inda, a koji je širio svoje ogranke preko
Sumera sve do Egipta.) Za razliku od svojih zapadnih srodnika, ovaj deo
arijevaca pretrpeo je duboke i jedinstvene promene. Naišavši na stariju i
bogatiju civilizaciju starosedelaca, koja se dotle nesmetano razvijala
najmanje jedan milenijum, oni su je razorili ali su i preuzeli jedan deo
kulturnog nasleđa. Osnovni temelj indoevropske kulture arijevaca na

naglašava tačkom iznad vokala. U međunarodno ustanovljenoj latiničnoj transkripciji koju

ovde primenjujemo, to je crtica iznad prvog 'a' u reči. Otuda se săˆkhya transkribuje i
izgovara kao sânkhya.
13
U devetnaestom veku se naslućivalo da je indijska logika prenesena u Grčku. W. Jones
je smatrao da je Kalisten, koji je bio pratilac Aleksandra Velikog u pohodu na Indiju,
našao kod Indusa gotovu logiku i doneo je svom stricu Aristotelu. C. B. Schluter objavio
je knjigu „Aristotelova metafizika - kći Kapiline nauke sânkhya”. Ovim nepotvrđenim
asocijacijama možemo jedino dodati da se Aristotelova metafizika pokazala kao bludna
kći.
51
indijskom tlu su Vede, drevna predanja koja su se od 1500. god. pre n. e.
prenosila usmenim putem, sve do 600. god. pre n. e. kada su tek zapisana
kao vrhovni autoritet brahmanskog sveštenstva, koje se njima izdvajalo od
raznovrsnog starosedelačkog stanovništva, takođe i razvojem kastinskog
sistema. Njih je četiri: Rig-veda, Yađur-veda, Sama-veda i Atharva-veda.
Iako su srodne svojim zapadnim izvorima, one su poprimile tokom svog
kasnijeg nastanka i bitne razlike od teološke tradicije onog dela arijevaca
koji su ostali na zapadu i koji su pod uticajem centralizovanog asirskog
carstva primili monoteizam, neophodan svakoj centralizovanoj vlasti.
Najstarija je Rig-veda nastala dolaskom arijevaca i ona najotvorenije
pokazuje njihovu izvornu kulturnu tradiciju, što dokazuju i neke njene
izrazite sličnosti sa staropersijskom Avestom. Najmlađa je Atharva-veda,
nastala kasnijim mešanjem uticaja sa starosedelačkom kulturom i ona
novonastale uticaje iskazuje u najvećoj meri. Zbog toga joj je najkasnije
priznata legitimnost od strane brahmanskog sveštenstva.
Jasno je uočljiva velika promena u sadržaju religije i filosofije do
koje je dovela seoba sa zapada u Indiju. Vodeći činilac ovih promena je
sve prisutnije izražavanje apstraktnog pojma kosmičke zakonitosti,
označen Rig-vedskim izrazom ritam (rta), koji se suprotstavlja mitskoj
samovolji bogova njihovom depersonalizacijom. Ovakvo prenošenje
težišta sa bogova na zakonitosti prirodnog uslovljavanja od sudbinskog je
značaja za razvoj mišljenja u Indiji. Filosofija Upanišada, koja vremenski
sledi Vede, još više napušta teološku i mitološku isključivost i
zaokupljenost, značajno unapređujući istraživanje fenomenološkog
iskustva različitih stanja svesti, stavljajući naglasak na kontemplaciju i
prastaru (nearijsku) tradiciju asketskog pročišćenja. Neki od glavnih
mudraca Upanišada bili su askete, zatim pripadnici ratničke kaste, kšatrije,
pa čak i oni sa nepoznatim poreklom, što je sve bilo daleko od ortodoksnog
brahmanskog, odnosno kastinskog elitizma koji krasi arijevski duh.
Gotovo sva indijska mitologija i filosofija predstavlja mešavinu
uticaja starosedelaca i novopridošlih, pri čemu protokultura ima mnogo
veći značaj nego što su brahmani ikada bili voljni da priznaju. U
predvedskom i nepatrijarhalnom tlu korene ima u svetu najstarija đainska
religija koja se, pored toga što ima nekih osnovnih sličnosti sa sânkhyom
(oslobađanje duše od sputavajuće materije), izrazito izdvaja od
brahmanske prakse prinošenja žrtava pri vedskom obredu. Zatim, sva
jogička i asketska praksa duhovnog pročišćenja iz koje je ponikao osnivač
budizma Siddhattho Gotamo (5. vek pre n.e.); bog Višnu, centralna figura
indijske epske mitologije, koji je prvobitno predstavljao starosedelačko
solarno božanstvo; zatim Šiva, rušitelj i ujedno graditelj sveta kao i njegov
u Indiji svuda prisutni falusni simbol, lingam - simbol stvaralačke moći; i
prastari kult zmije. Naklonost starosedelaca kultovima prirode, koju
dokazuju brojne figurine boginja plodnosti, presudno je uticala na
52
„razmekšavanje” apstraktnog stava arijevaca prema duhovnosti. Ne samo u
filosofiji već i u umetnosti. Uvažavanje kretanja prirodne energije
najduhovnije se izrazilo u tantrizmu. Sve to zajedno čini danas
prepoznatljivo i jedinstveno biće indijske kulture na koje vreme kao da ne
uspeva da utiče, osim što ostavlja otvorene rane posle takvih pokušaja.
Treći i najvažniji razlog koji ovde želimo da istaknemo, jeste
srodnost i zajedništvo između sânkhye i joge. Oni počivaju na potpuno
istim pretpostavkama i razlikuju se samo kao teorija i praksa. Sânkhya kao
svoju najznačajniju odliku ističe ustanovljenje i razlikovanje strukture
kategorija bića (viveka-marga) sa takvom preciznošću koja se ni sa čim ne
može uporediti, razlikovanje koje daje neophodnu jasnoću i orijentaciju za
oslobođenje čoveka od neznanja i uslovljenosti. Joga je pored ovoga
posvećena i psihofizičkim vežbama ovladavanja i podjarmljivanja (osnova
„yuj” znači sprezanje, sabiranje) strastima razuzdanog i obesvešćenog bića
u korist slobode i autentičnosti čovekovog Duha, jer, najčešće, jasan uvid u
problem ljudima nije dovoljan za njegovo egzistencijalno razrešenje.
Određena disciplina je neophodna da bi se Duh izbavio. Patanjđalijeve
Yoga-sűtre (Yogasűtrâni, zapisane oko 2. veka n.e.) mogu se smatrati
najboljim prikazom sânkhye u praksi. Jasno je da neki elementi joge potiču
iz drevne šamanske tradicije koja je u osnovi zajednička gotovo svim
narodima sveta. Međutim, samo je u dolini Inda ova iskonska težnja
čoveka za prevladavanjem prirodnih uslovljenosti dobila kristalnu jasnoću
u jedinstvenoj i nenadmašnoj duhovnoj kulturi zvanoj joga. U drugim je
krajevima ona ili ostala arhajska tehnika ekstaze, ili se izgubila u folkloru i
religijskoj mitologiji.
U to doba na celom Srednjem istoku nije bilo tako visoko razvijene
kulture kao u dolini Inda. Prema nekim istraživanjima ona je izvornija i
starija od sumerske i staroegipatske i predstavlja pravo žarište kulturnih
uticaja velike kosmopolitske celine Staroga sveta, od Indije do Egipta. Ako
uzore za jedinstvenu duhovnost sânkhye nisu sa sobom doneli
Indoevropljani, a jasno je da nisu nego su je samo na svoj način koristili na
osnovu sebi već poznatih uzora dualizma dobra i zla, svetlosti i tame, koje
su nasledili od zapadnih kulturnih uticaja, njeni se izvori nemaju gde tražiti
nego ovde. Ostaci tih gradova, poznati kao Harapska kultura, pokazuju
izuzetno visok stepen društvenog uređenja i načina života koji su te drevne
zajednice vodile više od jednog milenijuma, ometane jedino od čestih
poplava reke Ind. Ti gradovi su savršeno isplanirane urbane celine
nepastirskog naroda sa oko 30.000 stanovnika, sa ulicama koje se seku pod
pravim uglovima u pravcu istok-zapad i sever-jug, kućama na sprat sa
ravnim krovovima i planski građenim od pečene cigle jednake veličine -
što se ovde javlja prvi put u istoriji. Većina kuća je imala svoja kupatila i
kanalizaciju glinenim cevima povezanu sa pažljivo izrađenim uličnim
kanalima. Glavni prostor u kućama bilo je unutrašnje dvorište, a očigledno
53
je velika važnost posvećivana i kupatilima (kao da obredno kupanje u
Indiji odavde potiče). Nisu nađeni nikakvi tragovi oružja niti bornih kola,
čak ni u figurinama i pečatima kojih ima veliki broj. Ima ponajviše
pažljivo napravljenih igračaka koje bi i danas bile praktične za decu,
zaprege sa pokretnim točkovima i sl. Nađen je takođe vrlo precizan sistem
mernih jedinica, zatim kocka za igru sa stranama obeleženim tačkama od
jedne do šest, koja se danas uveliko zloupotrebljava. Takođe nije
pronađena nijedna zgrada koja bi odgovarala svetilištu ili hramu. Centralna
građevina bila je veliko kupatilo, pored spremišta za čuvanje žitarica sa
detaljno urađenim sistemom ventilacije. S obzirom na to da je u naseljima
ovakvog značaja svuda u svetu tog doba, a i znatno kasnije, presudnu
ulogu u arhitekturi imala kosmološka i religiozna simbolika, sve ovo daje
Harapskoj kulturi jedinstvenu svetovnost u istoriji koja ni danas nije
dosegnuta. Njihovo neprotumačeno pismo će nam možda tek u budućnosti
reći svoje tajne.
Ova civilizacija, koja se vrlo konzervativno održavala na istim
temeljima, nestala je sa ovog prostora pod uticajem velikih poplava i
klimatskih promena koje su postepeno opustošile predele dotle bogate
šumom i obradivim zemljištem. Drugi razlog bio je najezda ratničko-
stočarskih plemena arijevaca sa Iranske visoravni u približno isto vreme,
2000. god. pre n. e. Oni su neke gradove na jugu reke Ind zatekli
napuštene. One na severu osvojili su borbom. Na koliko su nadmoćniju
kulturu starosedelaca naišli, pokazuje i to što su neka arijevska plemena
prelazila na njihovu stranu i tako se međusobno borila. O tome se govori u
Rig-vedi, a i tematika velikog epa Mahabharata zasniva se na
bratoubilačkim ratovima razdeljenih arijevskih plemena. Jedan čuveni deo
tog epa, Bhagavad-gita, jasno pokazuje kakvu su filosofiju primali od
starosedelaca.
Harapska kultura se više puta obnavljala tokom milenijuma
nadgradnjom na uvek istim temeljima. Takva konzervativnost je zbunjivala
istraživače, pa je neke ova činjenica navela na brzoplet zaključak da se
radilo o civilizaciji nesposobnoj da se menja i razvija. Navodi se tome u
prilog i relativno mali broj pronađenih umetničkih dela, nakon svih
pustošenja i osvajanja. Pažljivije razmišljanje o ovoj pojavi ukazuje nam,
naprotiv, da su oni uporno obnavljali dotle već visoko usavršeno društveno
uređenje i gradsku kulturu iz jednostavnog razloga što u tom dobu nije ni
moglo biti savršenijeg modela.
Svetovnost Harapske civilizacije i danas bi svojim jedinstvenim
spojem materijalne i duhovne kulture mogla biti uzor čovečanstvu preko
duhovnosti sânkhye koja pretpostavlja da je sloboda osnova svakog
postojanja i da se ona ispoljava jedino kao čovekova autentičnost, kao
vrhunac čovekove kulture bivstvovanja. U tome je njen doprinos principu

54
tolerancije i slobode ličnosti na kojima teži da se zasniva građansko, tj.
gradsko društvo. 14
Gradovi su čvorovi u kojima se ukrštaju i prepliću tokovi svih
iskustava bivstvovanja, u njima se oni akumuliraju, dozrevaju i kristališu.
Zato je građanska civilizacija takav sistem življenja koji svojim uređenjem
spolja navodi čoveka da bude kulturan, odnosno svestan. Na taj način ona
teži istom cilju kao i religije, samo bez ideoloških i mitoloških
uslovljavanja. I svetovna i religijska kultura (prva više materijalno, a druga
više psihološki) svojim spoljašnjim uređenjem kultiviše ljude. Sânkhya
predstavlja unutarnje ostvarenje ideala kulture bivstvovanja, koje se, zbog
same prirode duhovnosti, može do kraja ispoljiti samo kroz individualnost
i ličnost. Savršenstvo građanske kulture (inače nikada ostvareno)
predstavlja samo slabi spoljni odsjaj savršenstva Duha koje se, po sânkhyi,
ispoljava u čoveku. Građanska civilizacija je u svom najboljem vidu
neophodna spoljašnja podrška izgradnji unutarnje duhovne kulture, jer za
razliku od religijske, ona ne manipuliše psihološkim uslovljavanjem, niti je
jednostrana, već daje opštu kulturu, i zato priprema čoveka za istinsku
duhovnu slobodu i zrelost postojanja. Otuda se s pravom može smatrati da
je sistem sânkhye mogao nastati samo u idealno uređenom građanskom
društvu zbog svoje interakcije s njim, društvu kakvo je harapska
civilizacija pokušala da ostvari. I samo na takvom tlu može ubuduće
opstati.

14
Svojim radikalnim učenjem o individuaciji i slobodi ljudskog Duha, sânkhya se
suprotstavlja (malo)građanskom kolektivizmu, po mnogo čemu bliskom tiraniji, i više
nalikuje slobodnom personalizmu kakvog je pokušao da osmisli N. Berđajev u svome
delu „O čovekovom ropstvu i slobodi” (Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada,
1990). Pod građanskim društvom ovde se misli na ono najbolje što proizlazi iz gradske
civilizacije.
55
 PURUŠA

Reč puruša označava čoveka, doslovno muškarca. U sistemu

sânkhye ova reč se ne odnosi na čovekovo telesno biće ili pol, već na
čovekovu duhovnu suštinu, a to je potpuna neuslovljenost koja nadilazi svu
uslovljenost bića (prakrti). On predstavlja ishod ili suštinu bivstvovanja
cele prirode. Čovekovo telo je samo odgovarajući prirodni oblik za
ispoljavanje ove suštine, za oslobođenje od uslovljenosti bivstovanja i
sânkhya s purušom imenuje čoveka kao jedino pogodnog i u celoj prirodi
jedinog mogućeg mesta za takvo ispoljavanje.
Kao kada za nešto kažemo da je suština ili duh nekog doba ili neke
pojave, tako za purušu kažemo da je Duh čovekov. Ne radi se o
uobičajenom shvatanju duha kao aktivnosti psihe ili uma, kao inteligenciji
ili duši. Videćemo da svi ti pojmovi spadaju u područje prirodne
uslovljenosti (prakrti), iako granično područje. Puruša se ne može svesti ni
na Sopstvenost čovekovu, jer ona u ovom sistemu pripada najvišoj
kategoriji prirode, buddhi. Puruša je Duh slobode koji omogućava i
prirodu i čovekovu Sopstvenost. Puruša nema nikakvih osobina. Ovde
ćemo ga određivati i kao 'Duh' i kao 'čovek', a ponekad zajedno izrazom
'Duh-čovek'.
Već smo rekli da je sânkhya najizvornija duhovnost jer je
oslobođena svih naslaga mitološkog i simboličnog. Ona direktno govori o
stvari. Stoga u njoj imamo samo dva temeljna pojma: purušu i prakrti.
Prakrti je sve što postoji a puruša je ono što sve omogućava; u čoveku se
manifestuje kao je svest o svemu što postoji. Prakrti je objekt, a puruša
svesni subjekt, ali subjekt koji nije ograničen na svoju psihofizičku
individualnost, odnosno ego, već je subjekt u apsolutnom smislu, kao
mesto gde objektivno postojanje prepoznaje sebe, gde nalazi svoj ishod ili
smisao.
Puruša je drugi temeljni pojam u sânkhyi, pored prakrti. Celokupno
postojanje univerzuma je prakrti, u njemu je sve što se na bilo koji način
zbiva. Ništa tu nije statično niti supstancijalno, sve je kretanje od uzroka
prema svrsi ili smislu. Otuda se u svim tvorevinama prirode može
prepoznati smisao, ma kako skriven u prostoru i vremenu. Sve što
pojedinačno postoji, bilo predmet, stvar, neko „živo biće”, energetski ili
psihološki proces, ima svoje uzroke na kojima se temelji njegova bit, a
najopštiji uzrok svega je sámo postojanje kao takvo, prakrti. Ona je osnova
(pradhana) svega, ali nam ostaje skrivena ili neobjavljena (avyakta), jer mi
uvek ustanovljavamo samo ono bivstvujuće koje prepoznajemo imenom i
oblikom, a nikada bivstvovanje uopšte, samo po sebi, kakvo jeste u celosti.
56
Takođe, sve što postoji u prirodi ima i neku svrhu, kao što ima i tačno
određene uzroke koji su ga stvorili u tom obliku. Uzročnost i svrhovitost
osnovni su zakon svega. Taj dvostruki zakon sânkhya koristi za
predstavljanje ontološke diferencijacije puruše i prakrti. Ona kaže da
priroda u celosti ima svrhu, kao što je ima sve pojedinačno stvoreno u njoj.
Dakle, prauzrok ili tvarna osnova svega što pojedinačno biva je prakrti ili
samo bivstvovanje, dok je konačna svrha, ishod, suština ili Duh zbivanja
celokupnog bivstovanja nazvan puruša, i označava čoveka kome je
sudbina da taj smisao ostvari, da bude jedino pogodno mesto tog
ostvarenja.
Puruša, kao suština bivstvovanja uopšte, jeste neuslovljenost ni od
čega koja omogućava zbivanje svega, a najpre svest o zbivanju (buddhi).
Ta suština se razrešava i obelodanjuje jedino u bivstvujućem zvanom
čovek, pa je čovekova bit stoga identifikovana kao puruša. U tome je
suština svih drevnih predanja o božanskom poreklu čoveka, njegovoj
sličnosti s Bogom i nužnosti samospoznaje kao spoznaje Boga. To
sudbinsko razrešenje se ne stvara tokom vremena, već se događa jedino
kao identifikacija slobode po kojoj sve jeste i biva, dakle, svesnim
prisustvom u njoj ili prepoznavanjem. To konkretno znači: čovekovim
probuđenjem za ono što jeste, za sámo postojanje i za neuslovljenost koja
ga omogućava. Ono se događa povlačenjem vremena, njegovim
sažimanjem (u sada) na pravom mestu (ovde), u sebi, u čovekovoj
Sopstvenosti. Prakrti je vreme, puruša je bezvremenost koja se doživljava
kao večna sadašnjost. Tako je izrazom puruša identifikovana i
neuslovljenost koja omogućava prirodu i ono mesto u njoj iz koga izvire
svest o neuslovljenosti. Duh čovekovog opstanka je u tome da omogućava
izviranje suštine i to postiže sopstvenim probuđenjem, odnosno
osvešćenjem onoga što jeste. I zato što bit čovekova nije u prirodi već u
Duhu koji je nadilazi (nakon ostvarenja njenog smisla), čovek nikada nije
mogao naći utočište u njoj, niti će ga ikada naći - dok u sebi ne sažme i ne
izrazi nadvremensku suštinu prirode. Dokle god to bude pokušavao kroz
vreme i vanjske objekte, patiće.
Relativnost prostornovremenskog zbivanja prirode proizvodi svu
raznolikost koju opažamo kao „svet”. Nju sažeto i konstruktivno prikazuju
kategorije na shemi. Čovekovo je telo jedino bivstvujuće područje u celoj
prirodi koje ima sve organske sposobnosti, i stoga je jedino pogodno mesto
(i način) da se u biću delotvorno ispolji njegova bezvremena bit, a to je
sloboda zahvaljujući kojoj sve biva kako jeste. Ona se, svakako, ispoljava i
kao samo biće, ali tek kroz čoveka ona ispoljava svoj smisao. Svaki oblik
postojanja u prirodi je nepotpun, uzaludan i bolan bez onoga koji mu daje
smisao, kao što je i smisao besmislen bez pogodnog oblika (čovečjeg) koji
ga ispoljava. Čovekovo bivstvovanje je zato samo posledica svrsishodnog
sažimanja vremena prirodnog zbivanja u prostoru; prostornog sažimanja u
57
odgovarajući psihofizički oblik tela kao mikrokosmosa, i vremenskog
sažimanja u ličnost koja je oličenje svesti o smislu, autentičnosti i
neuslovljenosti bića. Dakle, čovek je rezultat svrsishodnog sažimanja
prostora i vremena; ishodište sveg prostornog zbivanja je telo čovekovo
kao mikrokosmos, a ishodište vremenskog zbivanja je ličnost čovekova,
njegova svest 'Ja jesam' koja postoji kao autentična i budna jedino u
bezvremenom sažimanju vremena u ovde i sada. Stoga smisao čovekovog
opstanka nije u telu i vremenu njegovog trajanja, nego u bezvremenom
ishodu bivstvovanja uopšte, u Duhu neuslovljenosti koji uvek nadilazi
iskustvo pojedinačnog bivanja. Sabranost prostorvremena bivstvovanja
uopšte, u ovde i sada radi njegove aktuelizacije, događa se kao čista svest
koja je bit svakog individualnog čoveka, njegova Sopstvenost (buddhi).
Bivajući autentičan u svojoj Sopstvenosti, čovek nadilazi svu uslovljenost
bića. Takvo nadilaženje njegova je bit, sloboda mu je najsopstvenija,
sloboda koja omogućava svemu da bude.
Biće se ne zbiva u vremenu i prostoru, nego način zbivanja bića,
njegovi prostorni oblici, sami po sebi stvaraju privid vremena. Zato su
vreme i bivstvovanje uzajamni i relativni, zavise od datog načina, odnosno
kategorije po kojoj se stvar zbiva. Posmatrano sa stanovišta prosečnog ega,
vidi se objektivni svet i ego postoji utoliko koliko se razlikuje od njega kao
izdvojeni subjekt. S njegove tačke gledišta nešto je 'ovde' a nešto 'tamo',
bliže ili dalje, zajedno s tim za njega se nešto zbiva 'pre' a nešto 'posle'.
Izvan ega, međutim, ne postoji ništa izdvojeno i posebno pa otuda ni 'pre'
niti 'posle'; sve je samo jedna celina. Relativnost prostora i vremena jeste
način ispoljavanja bića, i to ispoljavanje zavisi od statusa opažanja svesnog
subjekta prema kategorijama na shemi. Prakrti nije uvek jednaka u
vremensko-prostornom ispoljavanju svojih kategorija: gruba
trodimenzionalnost sveta prisutna je na najnižim nivoima (indriyâni,
element zemlja), dok je najviša kategorija, buddhi, izraz sjedinjenja
prostornosti vremena prirode u celosti - sjedinjenja kao sažimanja i
nadilaženja. Idući naviše, od grubog i sporog ka finom i bržem
oblikovanju, u prirodi postoji princip nadilazećeg sažimanja
prostorvremena s kojim ona uslovljava zbivanje, sažimajuće nadilaženje s
kojim se usavršava opstanak. Sve kategorije prirode predstavljaju principe
sažimajućeg nadilaženja uslovljenosti, efikasnijeg sažimanja
prostorvremena zbivanja. Priroda je tako sazdana, kao piramidalni geštalt,
upravo zbog privlačnog dejstva čiste neuslovljenosti (puruša). Samo čista
neuslovljenost može omogućiti princip sažimajućeg nadilaženja
uslovljenosti, a to je svrha života prirode. Slikovito rečeno, prakrti je nalik
na piramidu koja se, idući prema vrhu ka najvišoj kategoriji (buddhi), sve
više sažima i sužava, zbog prevage okolnog, slobodnog prostora (puruša).
Prema tome, nije bivstvovanje (prakrti) jedno, a neuslovljenost koja ga
omogućava (puruša) drugo, nego je neuslovljenost izraz sabranosti i
58
ostvarenja potrebne brzine vremena za smisaono oblikovanje bivstvovanja.
Neuslovljenost je, stoga, uvek tu zato što je i biće tu, ali iza vremena
njegovog relativnog zbivanja. Puruša je bit bića u celosti, i oni su jedno.
Razlikuje ih samo prisustvo ili odsustvo vremena. Svo biće je u puruši kao
bezvremeno jedno. Sloboda je jedini ishod svega. O tome svedoči čovek
(puruša) svojom samosvesnošću i duhovnošću.
Puruša čak nije ni ono što se smatra za apsolut, nego je sloboda
koja apsolut omogućava, to je praznina lišena bilo kakvih negativnih
određenja. On je prvi uslov bivanja svega, uslov bez koga se ne može.
Otuda ova praznina ima najveću tvoračku moć, iako sama nije delatna.
Puruša je sloboda koja omogućava uvid u bivstvovanje kakvo jeste,
jednako kao što i samom bivstvovanju (prakrti) omogućava da bude to što
jeste. Zato je uvid ili čista svest (buddhi) prva kategorija bivstvovanja i
ujedno njegov ishod. Neuslovljenost puruše je čisto ništa ili, tačnije
rečeno, ništa koje svojom čistinom onemogućava svaku prepreku da
bivstvovanja uopšte bude, kao i prepreke za njegovu spoznaju. Zato
bezvremenost i nezavisnost Duha-čoveka (puruše) naspram zbivanja
prirode jeste jedino jemstvo čovekovoj slobodi, svesti i stvaralačkom
preobražaju. Jer bitna odlika svega stvorenog u prirodi (prakrti) je
nesvesna uslovljenost uzročnosti i sputanost obnavljanjem (samsara). Za
biće koje je po svojoj biti sputano ne postoji put niti način da se oslobodi.
Svedočanstva oslobođenih kazuju nam, međutim, od starine, da patnja
prirodnog uslovljavanja i psihomentalna vezanost za telesno obličje i
psihičko iskustvo u vremenu, nisu bitna svojstva ljudskog Duha. Da jesu,
niko nikada ne bi bio oslobođen neznanja i probuđen iz nesvesnosti. Da je
Duh čovekov od iste prirode kao ono što je podložno i uslovljeno
vremenom svoga sleda i zbivanja, ne bi bilo svesnog subjekta u objektivnoj
prirodi, čovek ne bi mogao biti ono što jeste, ne bi imao u sebi svoje Ja, u
koje uvire tok iskustva zbivanja. Da nije tog sažimajućeg uviranja u Ja,
sled iskustva zbivanja ne bi došao k sebi kao svest o zbivanju, nastavio bi
se u nedogled slepo uslovljen vremenom svoga trajanja.
Sva ostala bića žive u jedinstvu s prirodom i ne osećaju patnju zbog
toga. Jedino je čovek u sukobu s njom jer je po svom ishodu različit, u
sukobu sve dok ne osvesti njen ishod i svoju nezavisnost (kaivalya). Tada
postaje gospodar prirode, jer je otvoren za ispoljavanje Duha koji je
omogućava.
Da Duh nije različit od svih kategorija uslovljavanja prirode, čovek
ne bi mogao da razlikuje činjenice njenog zbivanja i odlučuje u svoju
korist. Ne bi bilo pamćenja ni svesti u prirodi da sloboda nije njen jedini
ishod uobličen u čovekovu sudbinu. Zbog svoje slobodne biti čovek može
da bira između dobra i zla, odnosno slobode i ropstva. Koliko je slobodniji
za prisustvo u svojoj biti, toliko mu je izbor bolji. Dakle, čovek uopšte i
može da bira između slobode i ropstva jedino zato što je u suštini već
59
slobodan. Da nije, ne bi se o tome nikada ni pitao, ne bi imao svest da je
sloboda uopšte moguća. Iskonska sloboda puruše omogućava prirodi da
bude u svemu uvek drugačija, nova i ni u čemu ista, da bude smrtonosna,
odvratna i ujedno čudesno lepa u svojoj životnosti, da bude i paradoksalna
i logična.
Zahvaljujući neuslovljenom puruši cela priroda počiva na principu
slobode, slobodna volja omogućava prirodu i sav život. Ali sloboda je mač
sa dve oštrice, to podrazumeva i slobodu da se padne u ropstvo i zaborav
same slobode. Sve je moguće u području slobodne volje koja je priroda.
Dalje, princip slobode je uvek individualan, on se nikada ne
ispoljava istovetno i ne ponavlja. Taj se princip vidi u celoj prirodi po tome
što ništa u njoj nije isto niti se ponavlja, apsolutno sve je u njoj različito, a
to znači da je sve individualno. To opet znači da se i svesno ostvarenje
slobodne volje u ličnosti čovekovoj, tom ishodištu cele prirode, ostvaruje
na individualan i uvek jedinstven način; kroz samospoznaju.
Zbog ontološke razlike između vremena i bezvremenosti, ili prakrti
i puruše, bića i suštine, nastaje svest i njen predmetni svet. Ona stoji na
ovom razmeđu bez međa kao svetlost budnosti s kojom se uočava da svet
uopšte postoji kao takav, a nije tek ništa. Ako je suština svesti razlikovanje
i nadilaženje, to je onda uvek razlikovanje nečega od ničega i nadilaženje
svega. Pri tome tek ništa omogućava uvid u nešto. Da nije ničega, koje sve
nadmašuje, ne bi bio moguć objektivan uvid u nešto. Posmatrač mora u
svojoj suštini biti iznad posmatranog. Ako je u nižoj ravni od posmatranog,
tada ga je potpuno nesvestan. Zato je sam čin nadilaženja posmatranog,
svest o posmatranom. Psihička objektivnost nastaje nadilaženjem objekata
i sadržaja. Svest nije ništa supstancijalno ili kakva druga aktivnost ili
stanje, već je sam čin nadilaženja predmeta ili sadržaja. Čista svest ili
budnost (buddhi) je nadilaženje bivstvovanja uopšte, potpuna objektivnost
prema njemu, i direktno je omogućava neuslovljenost ničega koja sve
nadilazi (puruša). Razlikovanje od celog bića i njegovo nadilaženje
omogućava pojavu svesti o biću (buddhi) i ovo totalno razlikovanje, koje je
čovekova samospoznaja i oslobođenje, moguće je zato što ga suština
nadmašuje i stoga nije ništa od sveg bića. Da je čovekova suština (puruša)
od bića, ne bi mogla sebe da bude svesna, jer biće je po svojoj prirodi
nesvesno. Biće je sve što postoji kao priroda i naspram njega stoji
neuslovljenost ni od čega. Zato svesna odluka i ustanovljenje da biće
uopšte postoji pristiže od onoga što ga već nadmašuje, od neuslovljene
praznine ničega koja daje suštinu biću, omogućavajući mu da bude, ovde i
sada.
Puruša je, dakle, neuslovljenost bivstvovanja ni od čega, praznina
(sunyam) koja kao takva omogućava celovitost prirode. Zato ne može biti u
bilo kakvom odnosu i vezi sa njenim uzročno uslovljenim zbivanjem kroz
vreme. On je Duh neuslovljenosti u čijoj slobodi lebdi sva priroda, sve
60
postojeće njemu duguje svoj opstanak iako se on sam ne primećuje. S tom
neprimetnošću uvek je izdvojen iz prirode i logički nesvodljiv na nju, jer je
nezavisan od vremenosti svakog procesa. Nije ova nepojmljiva praznina
ničega rezultat odbacivanja bića ili procesa negiranja. Naprotiv, sama
sposobnost razlučujućeg negiranja radi ustanovljenja, odabiranja i svesnog
odvajanja (bića od ne-bića ili sebe od svega što nije naša suština) moguća
je upravo zahvaljujući neuslovljenosti koja sve nadmašuje, a naša je
suština. Zato je ona potpuna afirmacija bića, ali ne na kraju vremenskog
procesa afirmisanja, nego pre ili izvan njega, kao ono što omogućava i biće
i njegovu afirmaciju. Nadmašujući vreme bivstvovanja, ona omogućava
objektivnost o biću kao takvom, bezvremenost ničega privlači vremenost
nečega ka smislu svoga bivstvovanja. Ona kao vakuum izaziva
eksplozivno širenje i ispoljavanje sveta, čineći ga tako dostupnim jasnom
uvidu. 15 Svest je najveća brzina bivstvovanja i nju privlačenjem
omogućava ono što nadmašuje svaku brzinu vremena zbivanja sveta - sama
bezvremenost. Tako neuslovljenost bezvremenosti direktno omogućava
objektivnost koja je suština svesti.
Praznina neuslovljenosti je, dakle, izvornija i temeljnija i od bića i
od njegovog negiranja, od razabiranja i same svesnosti. Ona je bitan uslov
svega iako ne spada u područje bića. Upravo zbog nadilaženja svega,
pojmovno se mora odrediti jedino kao „ništa”, iako to nije puko ništa već
sabiranje smisla svega i njegovo nadilaženje u slobodi koja sve
omogućava, a koja je primerena jedino čoveku kao njegova bit. Tako je
praznina i sve što postoji i više od svega. Ta praznina je upravo punoća
svega što jeste.
Puruša je sloboda koja nije ugrožena nastajanjem bića niti će biti
oslobođena njegovim nestajanjem, jer je izvorno nezavisna od svega
postojećeg, kao sloboda koja ga omogućava zajedno sa svim promenama.
Ona prosijava jedino postojanim osvešćenjem (satipatthâna) smisla
bivstvovanja, njegovom afirmacijom. Svest kristališe biće tako da ono
postaje prozirno za prisustvo Duha neuslovljenosti koji ga omogućava.
Tada postaje jasno da je biće sámo uopšte moguće zato što praznina
neuslovljenosti nije različita od njega, da biće na njoj počiva, da je
zahvaljujući dodiru bića s njom moguća svest o bivstvovanju. Svest je
manifestacija slobode u dodiru s bićem, slobode u bivstvovanju.
Praznina ne može postojati sama po sebi jer bi tada bila puko
ništavilo, a ono je nemoguće. Ona se mora izraziti kao nešto i to
izražavanje jeste ono jedino što uopšte postoji kao univerzum prirode
(prakrti). On je po svom kategorijalnom ustrojstvu takav da se sav sažima i
15
Zahvaljujući ovakvom položaju puruše u sânkhyi, može nam postati jasnija tajna
nastanka materije u kosmosu: nju izaziva u postojanje sâm vakuum kosmičkog prostora.
Praznina stvara oblik koji manifestuje kreativnost praznine. Ovo je jedna od kosmoloških
teorija savremene fizike.
61
usmerava ka manifestovanju slobode koja ga omogućava. Evolucija svih
oblika života pokazuje ovo usmerenje, a ono je takođe i jedina sudbina
svih svesnih bića.
Zbog jedinstva praznine i stvorenog oblika, pojam „stvaranje” se
mora razumeti samo uslovno ili se zameniti izrazom „ništvovanje”, koje ne
znači poništavanje nečeg „stvorenog”, već ispoljavanje slobode ničeg da se
zbiva kroz oblik, pri čemu tvrdoća ili dramatičnost uobličenog zbivanja ne
sputavaju prisustvo slobode, nego je sa svojom raznovrsnošću i životnošću
upravo potvrđuju i svedoče o njoj. Tako se pojmovi 'ništa' i 'praznina' u
vezi stvaranja ne odnose na neko objektivno 'ništa', već na poništavanje
naše projekcije nečega, koje je uvek iluzorno jer ono što jeste nikada se ne
projektuje; ono uvek biva, a najpotpunije biva kao čovekova Sopstvenost i
autentičnost.
Stvaranje sveta iz ničega ili praznine (grč. haos), osnovna je tema
svih velikih kosmogonija. Taj suštinski princip se u njima često gubi, iako
je jasno izražen na početku, kao, na primer, u Starom zavetu izrazom
slobodne odluke „neka bude”. Odmah se zatim „stvoreno” tako učvršćuje
da slobodu (božju), iz koje biće u svakom trenutku može da bude ono koje
jeste, potpuno potiskuje autoritetom koji pokorava i koji materijalizuje
interese bića vulgarnim zakonom semena, plemena, krvi i tla. U
Mazdaizmu je princip slobode daleko više izražen. Ali tek se u budizmu,
naročito u njegovoj suštinskoj interpretaciji kod Nagarđune, i u taoizmu
kod Lao Cea, jasno naglašava jedinstvo praznine i oblika u vremenu,
ničega i nečega, apsolutnog i relativnog (Tao-a i Te-a), kao i načelo
trenutnog stvaranja u nelinearnom vremenu. U njihovim delima ovo
jedinstvo je najdirektnije pogođeno kao ishod bivstvovanja koji se kroz
čoveka prolama. Nigde tako jasno nije rečeno da sam život prirode
jednostavno počiva na slobodi da ga bude, i da ona jedina ima stvaralačku
moć, a ne na nečemu apstraktnom ili fiktivnom, i da sloboda zato nije
odvojena, različita od života, jer ga tada ne bi ni bilo. Naša je namera da
ovde i učenje sânkhye prikažemo ne samo u svetlu tog fundamentalnog
jedinstva, svetlu koje nesvesnim i uspavanim ljudima može biti
zaslepljujuće kao pogled u sunce, ili nedostižno kao „jasno svetlo”
Tibetanske knjige mrtvih (Bardo Thödol), nego i u celom spektru boja svih
bivstvujućih oblika s kojima se neuslovljenost ispoljava kroz život prirode
(prakrti). Taj spektar je shema njene kategorijalne strukture koji
predstavlja suštinski model razlikovanja ove sadržajnosti praznine.
Ovako predočena, kao suština drevne baštine i religioznosti,
praznina puruše predstavlja uslov za budnost (buddhi). Zato je ne mogu
spoznati neprobuđeni ljudi čije su spoznajne sposobnosti uslovljene
razumom (manas) koji je od prakrti. Njima se može jedino skrenuti pažnja
da se mogu razlikovati četiri vrste praznine. Prva je statična i ona se
postiže u jogističkoj kontemplaciji (samadhi). Druga je dinamična i o njoj
62
govore taoizam, mahayana budizam i zen. Treća je praznina iz koje ističe
izvor bića, to je puruša, i on omogućava iskustvo prve dve praznine kao i
bivstvovanje uopšte. Četvrta praznina je prosta negacija bića, puko
ništavilo, i nesvestan, neprobuđen čovek prazninu uvek tako i zamišlja.
Ništavilo je zapravo njegova projekcija, jer svojom nesvesnošću pretežno i
živi u njemu, negirajući biće i njegov ishod. Puruša nema ništa s tim. To je
ništavilo koje samo nesvestan čovek može da zamisli, i ono spada u gunu,
ili modalitet bivstvovanja nazvan tamas. To je tama mrtvila i negacije
aktivnog života (rađas) koju naslućujemo u iskustvu teskobe. To je
nihilizam u koji nužno upada svako mišljenje i življenje koje za svoje
uporište nema pročišćenje bića (sattva), tj. iskustvo transcendencije. Sámo
mišljenje uvek vodi u nihilizam, zato što je od bića. Puruša je izdvojen
(kaivalya) od svih iskustava i stanja bića (guna).
Koliko se smisao bivstvovanja sažima u čovekovoj svesti o sebi
(buddhi), toliko se praznina neuslovljenosti više otvara i pokazuje kao
vrhunski privlačitelj ovog sažimanja koje čoveka isceljuje. Tek iz praznine
koja ga nadmašuje, biće biva ono što u svojoj celosti jeste, jer tada ne
preostaje ništa što bi celost uskraćivalo. Samo kada subjekat ovog
sažimanja, čovek, svoje uporište za osvešćenje ne vezuje ni za koji oblik
bivstvovanja, već ga nalazi u slobodi neuslovljenosti, u kojoj izvorno već
stoji jer ga je ona iznedrila, može postati potpuno budan. I jedino kroz
blaženstvo budnosti može videti da biće uvek jeste celovito, potpuno i
slobodno, da ništa pojedinačno u njemu nema svrhu po sebi i za sebe i da
zato nikada ništa nije ugroženo. Kao kada se Zemlja posmatra iz kosmosa i
vidi cela i okrugla, kao jedno biće.
Zahvaljujući puruši koji nadmašuje prakrti, mogući su oproštaj i
milosrđe prema svemu što biva. Jedino zahvaljujući tome što je ljudski
Duh neuslovljen (apsolutan) i transcendentalan, mogući su tolerancija,
milost i ljubav; jer puruša nadilazi svaku upletenost u suprotnosti lokalnih
(relativnih) zbivanja prirode. Zato što Duh čovekov nadilazi svet i vreme, u
čoveku postoje milost, prostodušna dobrota i ljubav; oni su utoliko jači
ukoliko je transcendentalni Duh u njemu svesniji sebe. Zahvaljujući
puruši, ljubav je jedini mogući opstanak. Neuslovljenost ni od čega jeste
upravo bezuslovna ljubav i oproštaj. Sloboda koja omogućava svet jeste
ljubav koja ga stvara, jer ništa se ne stvara bez ljubavi, kao što ničeg ne
može da bude bez slobode da ga bude. 16 Svako zlo nastaje iz identifikacije
sa bićem, iz neznanja o transcendentalnoj prirodi ljudskog Duha.

16
Ortodoksna (pravoslavna) teologija ranog (nepodeljenog) hrišćanstva sačuvala je
predstavu o Bogu Tvorcu kao neuslovljenosti (slobodi) koja omogućava bivstvovanju da
uopšte bude. Zato se tu naglašava da je Bog ljubav, iznad dobra i zla, da On kao sunce
daje život pravednom i grešnom pa zato ne treba osuđivati grešnika nego samo greh i, što
je najvažnije, da je čovek po svojoj slobodnoj volji sličan Bogu. Zapadna teologija,
počevši od Avgustina, izgubila je ovakvu viziju i za nju je Bog ostao starozavetni demon
63
 Ako je čovekova suština ono što omogućava sámo postojanje i
život, tada se ona ne može nikako drugačije ispoljiti nego kao bezuslovna
ljubav koja omogućava život.
Nemajući uporište u praznini ničega, u bitku, čovek ga uvek nalazi
u nečemu, i to uvek najpre u svom biću, u identifikaciji s telom i interesima
njegovog opstanka. Tako biva uslovljen svojim umom i individualnošću
koja se zasniva na podeli i jednostranoj subjektivnosti, nikada ne uviđa
svet kakav jeste, u celosti, kao jedinstvo koje oslobađa svake brige za bilo
šta. Ne vidi biće kao čistu slobodu bivanja, već opredmećene i
materijalizovane projekcije svoga uma kojem robuje. Vezujući svoju
svesnost za pojedinačna bivanja, fizička ili mentalna, čovek luta u
vremenskom sledu tih događanja kao u snu opčinjen njihovim trenutnim
sadržajima. Zato ne vidi da nema ničeg osim celine, i da je sloboda, koja
celinu omogućava i daje joj život, uvek prisutna, i da nikada nije ničim
ugrožena niti sputana.
Samo na osnovu svoje izvornosti u slobodi ničega, koja sve
nadmašuje jer sve omogućava, čovek se može suočiti s prirodom i biti
svestan njenog smisla. Sámo odnošenje subjekta prema svetu omogućeno
je time što njegovu Sopstvenost (buddhi) omogućava čista neuslovljenost
praznine. Sopstvenost je sabranost smisla sveg prostornovremenskog
bivstvovanja u srcu čovekovom, a to sabiranje izazvano je blizinom same
bezvremene neuslovljenosti čija sloboda omogućava smislenost svega.
Jedino s uporištem u slobodi ničega, čovek može da vidi smisao sveg
prirodnog zbivanja i da se oslobodi vremenskog uslovljavanja pojedinačnih
sadržaja. Bez uvida u ispraznost svoga opstanka u vremenu, čovek se
nikada ne može svesno odnositi prema prirodi, niti prema sebi samome u
celosti.
Neuslovljenost bezvremene praznine omogućava čovekovu
Sopstvenost i jedino ga ona budi iz nesvesnosti. Buđenje je nadilaženje
bića, koje je po svojoj prirodi nesvesno. Zato je budnost oživljavanje
praznine koja nadilazi biće, to je čin kada sloboda koja stvara svet zaživi
kroz čoveka, kroz njegovu ličnost i njegova dela. Praznina je budnost, jer
ništa je sve kako jeste. Kada praznina zaživi kroz čoveka, kada se on
probudi, tada sve stvari ostaju kakve jesu: slobodne i prazne od bilo kakve
supstancijalnosti. Za onoga ko tako vidi stvari, kakve one jesu, kao čistu
slobodu koja biva, kaže se da je probuđen. Takav čovek je autentičan u
svojoj Sopstvenosti, on je onaj koji jeste zato što vidi stvari kakve jesu
usled svoje budnosti. Da njegova Sopstvenost nije izraz iste slobode koja
ispoljava biće, njeno ostvarenje se ne bi poklapalo sa prepoznavanjem bića
kakvo jeste, niti bi se to poklapanje dogodilo kao probuđenje.

koji deli ljude na dobre i zle (a to znači: njemu podobne i nepodobne), koji sudi i
kažnjava.
64
 Zbog neuslovljenosti čovekove suštine jedino se njemu, čoveku,
objavljuje biće u svojoj celosti i božanstvenosti. Zato je samo njemu
moguće smirenje i utihnuće u oslobađajućem prepoznavanju smisla svega
što biva. Čovek (puruša) može biti autentičan samo kada je uznesen u
prazninu, kada je ispražnjen i oslobođen od tela nastalog u vremenu i sve
svoje lične i psihičke uslovljenosti (kad nadiđe indriyâni, tanmâtrâ i aham-
kâra). Kada je tako oslobođen prirodnih uticaja, ali zadržavši punu budnost
(buddhi), 17 čovek više ne vidi materijalni svet posebnih tvorevina, već
jedino slobodu da bude sve što biva. Tada, kada je u sebi ostvario tu
slobodu, ona postaje ono jedino, najvažnije i primarno što se vidi i
doživljava u svemu, dok je bivanje koje ona omogućava ono sekundarno i
nevažno ali, usled neminovnog paradoksa, i jednako važno kao sáma
sloboda. Tada je, naime, sámo bivanje sloboda. Nema jednog bez drugog.
Kada je čovek sebe predano otvorio za sve što objektivno biva, tada ono
(bivstvujuće) svoj ishod prepoznaje kroz prisustvo čovekove budnosti koja
je oslobođena svake subjektivnosti. Nigde drugde, jer budnost je svetlost
prepoznavanja. Zato što tek u čovekovoj budnosti bivstvovanje prepoznaje
svoju slobodu i autentičnost, cela objektivna priroda stvara svesnog
subjekta, to je njen temeljni poriv i uslov opstanka.
Dakle, praznina puruše u sânkhyi nije puko ništa kao negacija bića
ili ispražnjenost od nečega, već čistina koja omogućava neskriveno
prisustvo bića, koja otkriva njegovu punoću i stvarnost. Bez praznine i
čovekove budnosti, biće bi samo po sebi bilo nepostojeće, skriveno ili
neobjavljeno (avyakta). Ništa se, tako, odnosi jedino na ništa između
čoveka i potpunosti bivstovanja, njegove stvarnosti. Biti u stvarnosti bića
znači biti potpuno budan. Ljudi su, međutim, pretežno nesvesni i otuda
nisu u stvarnosti bića, ono im je skriveno. Zato pate i čine zlo. Ne vide da
je praznina jedini uslov za biće, a još slabije vide da je biće u suštini
prazno (sunyam) i da baš zato uopšte može da biva. Da nije prazno, ne bi
ga ni bilo.
Zbog punoće i čvrstine sadržaja svojih snova, čovek ne vidi izvornu
prazninu koja sve omogućava. Za probuđenog svet nestaje i on tek tada
može istinski da živi s punim smislom, jer nestanak sveta jeste ostvarenje
njegove suštine ili smisla, to je oslobađanje praznine koja ga u svakom
trenutku stvara. Tako je za probuđenog nestanak sveta isto što i nastanak
njegove suštine. Iskustvo buđenja je takvo da čovek jasno vidi da sledećeg
trenutka zbivanja sveta ne bi ni bilo bez večne slobode da ga bude, i da je
ta sloboda njegovo jedino uporište i sudbina, da nema ničeg osim (ili bez)
te slobode i da zato ona nije različita od svega što biva. Sloboda je
uobličena zbivanjem, svaki oblik je aktuelizuje, jer bi bez oblika bila

17
Ovo je ključni momenat, jer materijalni svet nestaje za čoveka i spontano, u dubokom
snu i u komi, dakle, bez prisustva svesti.
65
neostvarena. Bez nje je bivstvovanje ništavno i nemoguće jednako kao što
je i ona nemoguća bez bivstvovanja. Iz ovoga sledi da predmetni svet nije
nestvaran, već tačno onoliko „stvaran” i uslovljavajući, koliko je čovek
nesvestan, odnosno identifikovan sa njim. Zato se ljudi teško bude jer im
se čini da će izgubiti ono što je stvarno (samo za njih), ono što poseduju,
biće s kojim su poistovećeni i da ih bez njega čeka samo 'mračno ništavilo'.
Ono je, međutim, posledica poistovećenja s bićem, a ne njegovog
gubljenja, koje se zaista događa samo nakon probuđenja. 18 Tako nesvesni
ljudi brkaju uzrok i posledicu. Svako zlo proističe jedino iz neznanja o
pravoj prirodi života i slepe identifikacije s njim. Pakao je opisan kao
mesto gde se ljudi oslobađaju iluzija i poistovećenja, pa je ono zato
ispunjeno bolom. Jer, jedino iluzije izazivaju patnju. Ko nije za života
iskoristio priliku da se oslobodi poistovećenja s bićem, u paklu ga sama
priroda mora toga osloboditi na drastičan način, jer, ona ne prihvata Duh
čovekov koji je identifikovan sa njom. Stvar stoji obratno: ona mora naći
svoju suštinu u Duhu čovekovom (puruša). Otuda sve što je pakleno,
đavolsko i zlo, predstavlja naopako stanje gde je Duh čovekov
identifikovan sa prirodom. Svako zlo počiva na ovoj identifikaciji.
Neuslovljenost puruše je otvorenost koja biću i svesti jemči
prisutnost i sapripadnost. Tišina praznine u srcu čovekovom jedino je
mesto koje pruža mogućnost sapripadanja bića i svesti, njihovog jedinstva
koje omogućava prisutnost i razabiranje sveta. Pitanje svesti ili nesvesti
jeste jedino pitanje neskrivenosti prisustva u zbivanju ili njegovog
odsustva. Biti prisutan u zbivanju znači biti svestan. Da čovekova
Sopstvenost nije prazna, da u njoj ima nečega, tada ne bi u njoj bilo mesta
za biće, ne bi mogla da obuhvati svet kakav jeste. Da ona nije tiha i bez
misli, ne bi bila moguća svest, jer budnost se rađa jedino u tišini uma.
Nikako drugačije.
Neuslovljenost puruše nije „istina” već otvorenost koja omogućava
svaku istinitost, i subjekta spoznaje i spoznavanog. Istine kao takve može
biti samo u elementu otvorenosti iz koje sve proizlazi.
Iako je puruša izdvojen i nezavisan od svega što postoji, od našeg
tela i od sveg pojavnog sveta, on je čoveku bliži od svega, od svake misli i
dela, od samog bića. Bliži je zato što je uslov njegove Sopstvenosti i
budnosti. Zato nesvesnim ljudima, a to znači pasivnim, neaktivnim i
neodgovornim, ono što je najbliže izgleda najdalje. Oni to najčešće
projektuju daleko izvan, u ideju Boga. Bez potpune svesne sabranosti
(samadhi), čovek nikada ne dolazi do onoga što mu je najsopstvenije, uvek

18
Fizičko iskustvo pojavnog sveta (indriyani) nestaje za čoveka na dva načina: spontanim
prelaskom njegove individualnosti u neorgansko područje (san ili smrt), i uzdizanjem u
kategorije aham-kâra i buddhi - pri čemu je čovek budan, dok je istovremeno oslobođen
sveta pojavnosti. Zbog takve oslobođenosti je i probuđen. O tome više u poslednja dva
poglavlja.
66
se hvata za ono što mu nije primereno i što mu je tuđe, uvek biva kao nešto
drugo, a ne on sâm, lutajući kao beskućnik u sopstvenom svetu. U tome ga
podržava kolektivno uverenje da je to drugo on sâm. To uverenje je
kolektivno nesvesno.
Neprobuđen čovek traži utočište u svemu što njegovoj Sopstvenosti
nije primereno, a nije joj primereno ništa do nje same. Sve što je od nje
različito prolazno je, iluzorno i bolno. Čoveku nanosi patnju i bol samo
ono što mu nije autentično. Neprobuđen čovek traži utočište u stvarima.
Kada uvidi njihovu ispraznost, on se budi. Tako praznina omogućava
buđenje čovekovo - jednako kao što ga budi njegovo puno prisustvo u
biću.
Duh neuslovljenosti u nama uvek je prisutan kao uslov naše
Sopstvenosti, kao tvorac naše duše, i on je bitniji od svih prolaznih
prirodnih tvorevina. Zato tako lako umire sve što se rađa, ono je zbog
prolaznosti već mrtvo, ali zbog biti svega u besmrtnoj neuslovljenosti
nikada ništa što je živelo ni na koji način nije bilo ugroženo niti uzaludno.
Sânkhya-kârikâ u strofi 62. kaže: „Zaista (u prirodi) Duh čovekov ne biva
sputan (ugrožen) niti se oslobađa, niti prolazi nizom života (reinkarnira).
Sáma se priroda, prolazeći kroz razne faze, vezuje i oslobađa.” Puruša je
uvek slobodan i ostvaren, jedino priroda deluje i trpi posledice svojih dela
(karma). Sa stanovišta sânkhye, dakle, čovekova suština se ne rađa, ne dela
i ne umire. Sve su to delatnosti prirode koje čovek može da sanja i da
učestvuje u njima kao u snu, a i ne mora. Može slobodno da bira. U
dostupnosti slobode izbora leži sva tajna oslobođenja. Da bi čovek izabrao
svoju slobodu, nužno je jedino da je svesno prisutan na njenom izvorištu, u
sebi samom. Nije slobodan samo onaj koji ne zna da to može da bude, i
kako, koji sluša druge robove i porobljivače i zaboravlja sebe i svoju
iskonsku volju da bude onaj koji jeste. Znanje o slobodi i njenom uvek
dostupnom izboru ne može se steći sleđenjem prirodnog uslovljavanja,
nego njegovim nadilaženjem.
Suština razlikovanja puruše i prakrti, a s time i suština prakse
oslobođenja čoveka iz nesvesnosti, po sânkhyi, jeste u tome da se spozna
puruša kao nepokretno i bezvremeno središte u čoveku, a prakrti kao uvek
spontano delatno i uslovljavajuće življenje koje oko tog središta, kao
osovine, oblikuje svet, čovekovo psihofizičko biće i sudbinu (karma). Oni
su kao takvi neophodni kako bi pružili iskustvo za nalaženje ravnoteže i za
centriranje nedelatnog središta (puruše). Kada je to postignuto, ono se
otkriva kao bitno za sve oblikovanje oko njega. Nesvesnost i patnja nastaju
čovekovim hvatanjem za svekoliko bivstvovanje prakrti čime zaboravlja
njenu suštinu kao i sopstvenu bit: da ona nije ništa od stvorenog i pojavnog
već je sâm princip usredsređenosti koji omogućava ravnotežu za kretanje i
oblikovanje svega postojećeg. Hvatanje za biće stvara neravnotežu u
spontanom oblikovanju života ka svom ishodu i sputava ispoljavanje
67
njegovog neuslovljenog središta tako što čovek gubi prisustvo u njemu, u
sebi. Gubljenjem prisustva i ravnoteže u središtu, remeti se i oblikovanje.
Kao kod obrtanja lončarevog točka, samo što se umesto gline i ćupa ovde
oblikuje priroda i sudbina svega u njoj.
Čovek treba da bude onaj koji oblikuje, pokretačka snaga i
ravnoteža za oblikovanje, a ne oblikovano. To je sva poruka sânkhye
čoveku: da bude onaj koji jeste, koji biva, stvaralac, a ne predmet ili rob
bivanja. Dakle, suštinsko razlikovanje puruše od prakrti možemo označiti
tako da je puruša onaj koji odlučuje o bivanju, što podrazumeva autentičnu
svest o biću, a prakrti ono što biva, što pretpostavlja uslovljenost i
nesvesnost. Po ovakvom razlikovanju sânkhya predstavlja najjasniju
doktrinu probuđenja.
Kao praznina (sunyam) u dijalektici Nagarđune ili Tao kod Lao
Cea, i puruša je nevidljivi i nespoznatljivi princip sveg vidljivog i
spoznatljivog zbivanja. On je večno bez delanja, ne zato što za njega nije
sposoban, već, naprotiv, zato što je temeljni uslov koji prethodi svakom
delanju. Iako je izvor svega, nije svodljiv ni na šta. Ono što je od suštinske
vrednosti ne treba ni da bude dostupno ugrožavanju i prolaznosti. Svest o
tom suštinskom kristališe se jedino razlikovanjem i čuvanjem prisustva
nedelatnog Duha u sebi, naspram delatne i uslovljavajuće prirode spolja.
Čoveka uslovljava i uspavljuje napuštanje i zaborav sebe kroz
poistovećenje sa spoljašnjim, a ono što ga oslobađa i budi jeste prisustvo u
njegovoj Sopstvenosti, bez odbacivanja ikakvog zbivanja, ni spoljašnjeg ni
unutarnjeg.
Zbog takvog stanja stvari o puruši više ne može biti reči, jer on
predstavlja on što nadilazi svako racionalno iskustvo. Ovde dat opis ne
pruža ništa od onog opisivanog. Jedino se filosofskom terminologijom
može reći ono što je do sada rečeno, da je on sloboda neuslovljenosti koja
daje život svemu, da je izvor stvaranja koji uvek ostaje nezavisan, ali i u
jedinstvu sa svim stvorenim, jer inače ničeg ne bi ni bilo. Tajna ovog
jedinstva čini svet čarobnim, privlačnim i u suštini slobodnim; zbog njega
se život uvek prihvata u celosti, s nadom i ljubavlju, kao put za
oslobođenje Duha; niko nikada ne bi ni prihvatio život da nema intuitivnu
svest o iskonskoj slobodi svoga Duha; zato je privlačna ona ličnost koja je
kreativnija, svesnija i slobodnija - kroz koju se Duh jače promalja; zbog
tog jedinstva sva bića žele da žive. Bez svesnog učestvovanja u tom
jedinstvu s Duhom, bivstvovanje ostaje tek surova borba u kojoj je
ništavilo smrti uvek pobednik, život je negativna apstrakcija, pusti san,
iluzija (maya) u kojoj neprobuđen čovek pokušava da zaista postoji i živi, i
u tome nikada ne uspeva. Nezavisnost neuslovljenog puruše, sa svoje
strane, obezbeđuje oslobođenje i buđenje iz ovog sna, ona daje smisao i
konstruktivnost životu, bez nje život je uvek destruktivan. Bez puruše
priroda bi bila potpuno uslovljena i beživotna, bila bi tamnica svih bića,
68
bez ikakvog izlaza u smisao postojanja, odnosno bez svrsishodnog
sažimanja u svest i slobodu. Njeno postojanje bilo bi, zapravo, apsurdno i
nemoguće. Zahvaljujući puruši, izlaz iz vrtloga uzročnosti bivstvovanja
postoji, opuštenost i smirenje u smislu su mogući, rađanje i umiranje nisu
sve što se događa, jer naša bit ih nadilazi.
Zato što je puruša naša bit, mi uvek postojimo (bez ega), izvan
vremena i svih promena: na ovom i na onom svetu; u budnosti, sanjanju i
dubokom snu, kada nema nijednog sveta; iznad života i smrti.
Telo je samo mesto u kome naš večni Duh pri-vremeno boravi.
Psihodinamika prirode ima privlačnu moć, zavodi nas da zaboravimo svoje
večno prisustvo i da se poistovetimo sa prolaznošću telesnog zbivanja.
Tako patimo kao u snu zbog nečega što nam se ne događa i što nas se ne
tiče. Na žalost, ovu istinu uviđamo tek kada se probudimo.
Sva fizička tela imaju svoju gravitaciju, pa je tako i naše telo jedan
magnet koji hoda po svetu i dela skupljajući pri tom utiske (vasane) od
svega onoga što mu se dešava. Skup svih takvih utisaka sačinjava našu
sliku sveta i ličnu prošlost. Tako oblepljeno s utiscima telo postaje još
snažniji magnet. Možda je ovo jedan od odgovora zašto se puruša
poistovećuje s prolaznim zbivanjem.
Pored ovoga, važno je razumeti da puruša ne stvara prakrti
(posebno ne u vulgarnom smislu stvaranja kakvo je poznato u judeo-
hrišćanstvu), nego je čista neuslovljenost koja omogućava njeno bivstvo.
Čin stvaranja mora da se dogodi u vremenu, a vreme ne može da postoji
pre stvaranja, ono nastaje tek kao modifikacija prakrti. Klasični tekstovi
kažu da puruša izaziva prakrti na stvaranje sveta samom svojom blizinom,
odnosno prisustvom. Kao što magnet privlači opiljke gvožđa. Odnos
između prakrti i puruše je isti kao između pojave i njenog smisla. Tekstovi
se slažu da puruša nema osobina i da nije delatan. Time se htelo reći da je
njegova priroda transcendentalna, iznad posedovanja ili neposedovanja
osobina, iznad bića i nebića. Za purušu je svejedno da li osobine postoje ili
ne postoje, da li on biva kao trenscendentalan Duh koji nije ništa od bića,
ili se manifestuje kao sámo biće, kao svet. Za njega tu nema nikakvih
razlika. Sve razlike postoje samo u neprobuđenom umu, kome je relativni
svet dualističkih odnosa jedina stvarnost. Bivajući upravo takav,
transcendentalan, puruša je vrhunski privlačitelj - ono što sve izaziva u
postojanje. Na putu razumevanja puruše i prakrti pojmovi 'sve' i 'ništa'
gube svoje granice i svaki smisao. Postaju jedno. Ali, to 'jedno' opet nije
'nešto', tako da se ne može reći ni da su puruša i prakrti jedno. Duh 'stvara'
biće nedelanjem; biće dela jer ga na to privlači nedelatni Duh. Otuda potiče
iskonska težnja bića za oslobođenjem.
Najtačnije što bi se moglo reći za odnos puruše i prakrti je da se
prakrti preobražava u korist nepokretnog i nedelatnog puruše tako da to
izgleda kao da se sam puruša ispoljava kroz prakrti, da je on tvorac svega.
69
Dakle, ovde imamo efekat ogledala (prakrti) koje se kreće dok lik koji se
ogleda (puruša) stoji ali izgleda kao da se i on kreće.
Nezavisnost puruše je ključna za razumevanje čovekovog opstanka,
a to je da ostvarenje svoje suštine može naći jedino u slobodi od nesvesnog
prianjanja za biće u vremenu i njegovim nadilaženjem - koje postiže
potpunim osvešćenjem i afirmacijom samog života, a ne njegovim
negiranjem. Tražeći utočište u nesvesnom bivstvovanju može naći jedino
patnju, jer čovekova bit (puruša) je iskonski nezavisna od bića i njegove
nesvesne stihije. S druge strane i sámo bivstvovanje teži da nađe svoj ishod
i utočište u savršenom, nezavisnom čoveku (puruši), u duhovnom čoveku,
da se prosvetli kroz njega. Čovek svojim nadilaženjem uslovljenosti bića
postiže svoju, kao i svrhu same prirode. Zato izaziva patnju sebi i prirodi
ako se ropski vezuje za nju. Bez sopstvenog savršenstva, probuđenja i
nezavisnosti, čovek nije dostojan života u prirodi, on je remeti i skrnavi.
On tu doživljava samo patnju jer se ponaša protivprirodno dok nesvestan
traži utočište u biću ne uviđajući da je situacija suprotna: da ga je cela
priroda stvorila kako bi kroz njega dosegla slobodu, da je on sâm
oblikovan kao oličenje celine bivstvovanja prirode (pa zato ničeg „drugog”
i „novog” u njoj ne može naći na objektivistički način, tj. spolja). Priroda
kroz njegov oblik teži svom ishodu, ka slobodi probuđenog čovekovog
Duha. Zato čovek remeti ovu težnju ako se ropski vezuje za prirodu. On
mora utočište i smisao naći u sebi jer u njemu je cilj svega. To praktično
znači da sve ono što vidimo spolja, sve greške i nesavršenosti, ne treba da
projektujemo van u stanje sveta ili druge ljude, i da od toga stvaramo
religiju i moral kojim na silu menjamo svet i ljude, već da sve to
prepoznamo i ispravimo u sebi onog trena kada se javi, da sebe
kristališemo svešću o sebi.
Čovekovo bivstvovanje je otvaranje prirode ka slobodi koja
omogućava svemu da bude i koja sve nadilazi. Zatvaranje tog procesa
jedini je uzrok bola (dukham) kojeg je priroda čak više svesna nego čovek.
Jer, on spava čak i kada pati, u svome snu poistovećuje se sa svim, pa čak i
sa zlom koje čini. Zato ga i ponavlja. Da bi se poistovećenje odagnalo,
valja upoznati prakrti i sarađivati sa njom. A tada će i ona sarađivati sa
nama. To je jedini način, jer nezavisnost Duha je u interesu prirode kao i
čoveka.
Iz nerazumevanja svega ovoga što je rečeno nastao je stari problem
oko prave prirode puruše: da li je on jedan i apsolutan, kao atman u
advaita vedanti, ili postoji mnoštvo puruša, kao monada, za svakog čoveka
po jedan. Komentatori Sânkhya-sűtri su se trudili da dokažu da ima mnogo
puruša, koliko i ljudi, da bi se po tome razlikovali od advaita vedante koja
je u to vreme (oko četrnaestog veka) postajala dominantna i težila da
potisne sânkhyu. Jer, ako bi priznali da je puruša samo jedan i apsolutan,
tada se ni po čemu ne bi razlikovali od Šankarine vedante. Njihov glavni
70
argument bila je tvrdnja da ukoliko je puruša samo jedan, tada bi prvi
čovek koji je spoznao slobodu svoga Duha od prakrti automatski oslobodio
sve ljude. Takođe, ako je ljudski Duh univerzalan, ne bi postojale razlike u
sudbinama ljudi. Do ove zablude dolazi zbog nerazlikovanja relativne i
apsolutne stvarnosti. Relativna je ona stvarnost koju projektuje um (manas)
iz iskustva prakrti, dok je apsolutna stvarnost ona koja nadilazi relativnu,
koja je transcendira. Samo relativni um je sposoban da projektuje purušu
kao kolektivno svojstvo ljudi, ili da ga zamišlja kao otuđenu monadu
zarobljenu u individui. Puruša nije ni individualan ni kolektivan, nego je
transcendentalan. Iskustvo transcendentalne svesti jedini je uslov za
razumevanje puruše, a to je svest koja je nadišla telo i um, sve sadržaje
koji sačinjavaju svet i svemu daju osobine. Puruša nema osobina. Sve su
one odraz prakrti. Može se slikovito reći da kao što se u svakom od ćupova
ispunjenih vodom vidi odraz po jednog meseca, tako kada posmatramo
kroz refleksiju prakrti izgleda kao da ima mnoštvo puruša, u svakoj
individui. Transcendentalna priroda puruše kazuje nam jedino to da njega
nikako ne možemo sebi predstaviti upravo zato što to jedino možemo biti,
jer to u suštini oduvek i jesmo. Ono što jeste, ne može se objektivno
predstaviti.
Pored dileme o mnoštvu ili jedinstvu puruše, postoji i pitanje o
odnosu puruše i prakrti. Ako je puruša večno slobodan i nezavisan, kako
prakrti deluje na njega, i zašto on uopšte ima njeno iskustvo? Odnos
puruše i prakrti u sistemu sânkhye ne može se posmatrati metafizički, već
praktično i ontološki. Pojavnost prakrti je relativna, iako Duh čovekov
realno iskušava uslovljenost prirode, sânkhya stavlja do znanja da je
apsolutna sloboda moguća i dostupna, i to jedino kao čovekova
autentičnost. Nikako drugačije. Tada se prakrti povlači i nestaju njena
uslovljavanja. Problem razumevanja odnosa puruše i prakrti svodi se na
problem samospoznaje onoga ko taj problem treba da shvati. Puruša je
njegova suština i ona se ne može razumeti pomoću spolja primljenog
znanja ili obrasca koji važi za sve ljude, nego samo kao individualna i lična
spoznaja. Drugim rečima, sânkhya nije metafizika. Egzistencija je sled
događaja koji određuju vreme kao takvo, a nije nešto što postoji u
vremenu. Zato sloboda ljudskog Duha mora da se dogodi u ličnom
iskustvu da bi bila egzistencijalna, a svako iskustvo mora imati svoju
suprotnost da bi bilo iskušano. Stoga se govori o puruši i prakrti u
dualističkim terminima. To se čini zbog približavanja ljudskom iskustvu.
Ne može se poći od transcendentalnog i apsolutnog, već od relativnog i
iskustvenog. Iskustvo svakog čoveka je uslovljenost i patnja; sânkhya
ukazuje na ceo kontekst postojanja, na to da se područje patnje uvek može
prevladati transcendencijom prakrti, i da je transcendencija moguća upravo
zato što je ono što omogućava prakrti čovekova suština - puruša. Pričom o
puruši i prakrti, sânkhya razotkriva čovekovu komunikaciju sa samim
71
sobom, sa svojom pravom prirodom, i tim razotkrivanjem je omogućava.
Jer, iako je čovek uvek onaj koji jeste, on nije toga svestan dok to ne iskusi
u nekom odnosu, dok ne prođe fazu objektivizacije. Svet (prakrti) je za
čoveka ogledalo bez kojeg ne bi mogao da prepozna sebe, jer puruša je u
toj meri potpun i apsolutan da nema potrebe ni za tim. Zato možemo videti
da čovek celog života ne radi ništa drugo nego komunicira: sam sa sobom,
sa drugim ljudima i sa svetom uopšte. Kada onaj koji komunicira, a to je
misao-ego, prestane sebe da projektuje van, na objekte, i ostane sam sa
sobom, onda nestaje i (radi konteksta se može reći da) samo puruša ostaje.
Kada u čovekovom odnošenju prema drugima, prema svim bićima i svetu
uopšte preovladaju beželjnost, nesebičnost, milost i ljubav, tada je on blizu
Duhu koji ne traži ništa, a sve omogućava, svojoj transcendentalnoj suštini,
puruši.
Stoga, uvek kada se govori o oslobođenju Duha od prakrti, o
postizanju duhovne nezavisnosti, misli se na čovekovu mentalnu zrelost, a
ne na promenu stanja samog Duha.
Samo je o biću predmetnog sveta (prakrti) moguće ispitivanje i
mišljenje koje ćemo pokušati da iznesemo u narednim poglavljima.
Sânkhya, kao izvorno mišljenje o biću i vremenu, ne postavlja pitanja na
koja nije moguće naći odgovor u iskustvu. Ona je pragmatična. Da se bavi
takvim pitanjima, ne bi bila od pomoći u probuđenju.

72
 PRAKRTI

U svom izvornom ili autentičnom stanju prakrti je nemanifestovana

osnova svega što postoji kao priroda, univerzalno polje bića. Iz nje sve
nastaje, a sama se nikada ne ispoljava u iskustvu prosečnog razumevanja
bivstvovanja. Doživljavamo samo njene učinke i proizvode, ono što biva
kao nešto posebno, dok o njoj zaključujemo po tome da sve postojeće ima
neki uzrok, a prauzrok ili pra-datost svega mora biti neispoljena
(avyaktam) apsolutna osnova celog univerzuma. Prakrti je skriveni ili
implicitni poredak, sveobuhvatno jedinstvo bića izvan vremena i prostora.
Sânkhya je teorija emanacije zato što govori da se iz jedne večne,
neprouzrokovane i neuništive osnove ispoljava sve postojeće u nedeljivoj
međupovezanosti i uzročnosti.
Reč prakrti sastavljena je iz dva dela. Koren kr- (raditi, činiti,
delati) izražava stalno delatnu snagu koja svojim vibracijama oblikuje svet.
Prefiks pra- odgovara našem pro- u reči „proizvoditi” i grčkoj proto-,
posebno u reči „prototip”. Prema tome, svet proishodi, neprestano se
delatno ispoljava iz prakrti koja je jedinstvena kauzalna osnova
(pradhana) svega što biva kroz stalni preobražaj (parinama). Pra- takođe
znači „pre-(stvaranja)” (krti), tako da je smisao reči prakrti u tome da
predstavlja onu univerzalnu i praiskonsku osnovu po kojoj je moguće
svako zbivanje. Ona je neispoljena (avyaktam) iz istog razloga zbog kojeg
postoji princip neodređenosti u kvantnoj fizici.
Sve zbivanje univerzuma je u prakrti savijeno (a-vikrti) u jedno,
dok je svet predmetnog iskustva poznat kao razvijanje (vikrti) ili emanacija
tog jednog u mnoštvo koje omogućava iskustvo bivstvovanja u svesnom
subjektu. To je osnovni poriv cele prirode.
Klasični tekstovi naglašavaju da je prakrti nesvesna, ali ipak
delatna zbog blizine puruše. Puruša privlači nesvesnu prakrti u dejstvo
kao što magnet privlači opiljke gvožđa. Kaže se takođe da ona spontano
dela u tuđu korist (puruše), kao što krava spontano luči mleko za tele.
Tekstovi ne idu dalje od ovakvih opisa, ali nesvesnu delatnost prakrti
možemo videti u celoj prirodi: u metabolizmu ćelija, u svim fiziološkim
funkcijama, pa i radu našeg mozga (on radi i kada spavamo), sve se to
zbiva spontano, ali svrsishodno; u somnambulnom stanju, kada telo izvodi
složene fizičke pokrete, iako bez prisustva svesti; u nagonskom ponašanju
životinja i ljudi. Za razliku od životinja koje nemaju individualnost, već se
razlikuju prema vrsti, kod čoveka je ovo nesvesno ponašanje modifikovano
individualnošću, tako da čovek za svoje (nesvesno) ponašanje misli 'ja
73
činim', i samo zato, jer je individualizovano, to mu izgleda kao svesno
činjenje, različito od ostalog nesvesnog zbivanja prirode. Ono jeste
različito od životinjskog, po tome što je individualizovano, ali (još) nije
svesno. To je samo iluzija ega. Osećaj individualnosti, Ja ili ego, takođe su
manifestacije nesvesne prirode - iako su ključne za omogućavanje
prisustva svesti, koja jedino pristiže od puruše.
Nesvesne ili mehaničke funkcije prirode, koje su neophodne za
život, postaju prepreka u funkcionisanju uma i svesti. Naime, nezreo čovek
je sklon da svesno imitira prirodnu determinaciju u kojoj je sve predviđeno
zbog opstanka vrste. To mu daje privid zbrinutosti, čak i numinoznosti.
Tada je njegov svesni život formativan, on živi mehanički, po obrascima
(prirodnih nagona ili religijskih dogmi), a ne slobodno i kreativno. Stoga
treba imati u vidu da je prirodna determinacija u nižim dimenzijama
prakrti neophodna (u indriyâni, maha-bhűtâni i tanmâtrâ), a da se u višim
(aham-kâra i buddhi) pokazuje kao glavna prepreka svesti o
neuslovljenom Duhu, kao ono što treba pobediti. U manasu ili misaonom
umu odvija se razgraničavanje i razdvajanje nižih od viših dimenzija. Zato
je naš um često kontradiktoran, može da bude i uslovljen i kreativan.
Pre nego što počnemo sa upoznavanjem prakrti i svih njenih
kategorija, biće nam od velike koristi da celu tu strukturu u svojoj
imaginaciji predstavimo na dvojak način, u skladu sa tradicionalnim
načinom predstavljanja sveta kao jedinstvo makro i mikrokosmosa,
odnosno kosmosa i čoveka. Prvi način objektivnog ili kosmičkog prikaza
prakrti biće da celu njenu strukturu, prema prikazanoj shemi, sebi
predstavimo u obliku jednakostranične četvorougaone piramide. Drugi
način, koji odgovara prikazu subjekta ili mikrokosmosa, jeste u vidu
zrakastog krsta.
To će nam biti od koristi iz dva razloga. Najpre zato što se radi o
putu kojim naše razumevanje još nikada nije ozbiljno i sistematski bilo
usmeravano, pa će nam ovakva imaginacija biti neophodna u orijentaciji na
njemu. Tim pre što se ovde nećemo baviti nikakvim idejama (sve one
spadaju samo u jednu od 23 kategorija, u manas), već onim prirodnim
uslovima i zakonitostima po kojima nastaje sve, pa i same ideje. To je put
koji nadilazi sve racionalne i pojmovne granice zato što je jedini koji vraća
do stvarnosti samog bića, koji vodi ka celini. Takvo direktno usmerenje ka
celovitosti bivstvovanja i suočavanja sa njegovim zbivanjem - a našom
sudbinom - zahteva onu vrstu spremnosti i odlučnosti koju samo jasna
vizija može dati. Jasnoća ovakve vizije jeste ono što otvara dveri našeg
zatvorenog mišljenja i saznanju oslobađa jasan pogled na stvarnost. Do nas
je jedino da te dveri ne držimo zatvorene.
Drugi razlog je u tome što oblik piramide savršeno odgovara
strukturi ispoljavanja prirode (prakrti). Kvadrat u osnovi univerzalni je
simbol fizičkog ostvarenja. Kao i krst, on simboliše ostvarenje uticaja sva
74
četiri elementa, odnosno dimenzija: zemlje, vode, vatre i vazduha.
Nematerijalni princip prostornosti u kojem se sve zbiva je akaša i on
dobija svoj vid u skupnoj tački na vrhu piramide, ili središtu krsta, s kojom
se dvodimenzioni kvadrat projektuje i ostvaruje u trodimenzionalnom
prostoru. Na taj način se piramida može smatrati za trodimenzionalni krst
kojem je tačka ukrštanja njen vrh. Dinamički princip prakrti izražavaju
trouglovi čije trojstvo sačinjavaju gune (sattva, rađas i tamas), trostruki
princip zbivanja svega što postoji. Smisao cele strukture sažima se
sintezom i svrsishodnim nadilaženjem u tački na vrhu, u mahat,
stvaralačkoj kosmičkoj inteligenciji koja se u čovekovom biću
(mikrokosmosu) događa kao čista svest ili budnost (buddhi). Tačka na vrhu
piramide je jedinstvo bića iz kojeg proizlazi sve pojavno zbivanje. Ista
tačka je na mikrokosmičkom planu središte krsta koje predstavlja
čovekovu Sopstvenost.
Ovo sažimanje od osnove prema vrhu, i nestanak piramide,
odnosno prakrti u svesno postignutom jedinstvu bića (samadhi), sa čime se
ostvaruje njegova svrha, ključno je za razumevanje prakrti i celog sistema
sânkhye. Puruša je ovde Duh neuslovljenosti koji omogućava zbivanje
prirode uopšte. On se toliko oslobađa vela prakrti i dolazi do izražaja kao
ono bitno, koliko se piramida, ili područje uslovljenosti prirode, sužava do
svog potpunog nestanka ili utrnuća u bezdimenzionalnoj tački na vrhu, u
svesti o neuslovljenosti kao ishodu zbivanja prirode.
Struktura piramide jasno nam ukazuje na osnovnu zakonitost
prirode da svaki nivo, koji progresivno predstavlja gustinu njenih vibracija
i ujedno brzinu vremena njenog zbivanja, nadilazi kvalitativnim
sažimanjem onaj niži. Osnova piramide pokazuje da su tu njene vibracije
najsporije, što znači da je uslovljenost prostorvremenskog zbivanja
najveća. Ona je ispoljena onim što nazivamo „materija”. Priroda je utoliko
inertnija ukoliko su vibracije njenog ispoljavanja sporije i tako se
konkretno uređuju kao prostor i vreme. Na tu konkretizaciju ukazuje
simbolika kvadrata i krsta. Kako idemo ka vrhu, telo piramide sve se više
sažima i postaje finije, vibracije zbivanja su brže, što znači da je
materijalna uslovljenost slabija i sposobnost opstanka, preobražaja i
odlučivanja u zbivanju veća. Drugačije rečeno, vreme njenog zbivanja gore
je sažetije. Pitanje vremena i prostora zapravo je samo pitanje brzine
zbivanja i nivoa piramide. Najveća brzina zbivanja bića ka svom ishodu ili
smislu je svetlost, ona osvetljava sve ostalo, sporije i uslovljenije zbivanje,
ona otkriva da biće uopšte jeste, a da nije tek ništa. Svetlost može da svetli
zato što predstavlja ostvarenje smisla, i sav ostali život teži ka svetlosti jer
teži ka smislu. Vrh piramide je svetlost pomoću koje se vidi samo
bivstvovanje kao takvo u celosti. Ono što tako osvetljenom biću otkriva
smisao je svest (buddhi). Zato su svetlost i svest uzajamni kao što su to
pojava i njen smisao. Jedno bez drugog nisu mogući. Zvezda ne bi bilo bez
75
čoveka (puruše), a bez zvezda ni samog kosmosa. 19 Prema piramidalnom
modelu cela raznovrsnost oblika i načina bivstvovanja u prirodi, od
neorganske materije preko svih vidova organskog života, do pojave
misaonog ustanovljavanja i pamćenja u ljudskom umu (manas), može se
posmatrati kao ispoljavanje jedinstvenog spektra različitih brzina zbivanja
prirode. Materija je, tako, usporeno i uslovljeno, a misao slobodnije i
ubrzanije zbivanje jedne iste prirode, njena veća diferencijacija. Pri tome
se ovi viši, brži i sažetiji nivoi (manas, aham-kâra i buddhi) samom
svojom sažetošću kristališu i odražavaju niže i grublje nivoe; njihova
finoća i brzina deluju kao ogledalo u kome se odražavaju grublji i
uslovljeniji oblici. Ovo odražavanje je poznato kao osvešćenje. Um je
često upoređivan sa ogledalom. Na taj način misao nije izvan prirode, već
samo nadilazi vreme njenih nižih ispoljavanja. Kao što ogledalo odražava
lik dok zid, na kome je ono okačeno, to ne čini jer nije dovoljno fin i
uglačan, tako i unutrašnji organi (antahkarana) buddhi, aham-kâra i
manas mogu da odražavaju smisao (ime) pojavnih oblika niže, grublje
prirode, jer su bržih frekvencija i finiji od njih.
Viši nivoi prirode su bliži neuslovljenosti (puruša) koja joj
omogućava svest o sebi. U njima je priroda inteligentnija, ali ti nivoi su sve
uži i ređi jer je za veće prisustvo svesti potrebno srazmerno veće ulaganje
energije. Za to su sposobne samo one retke jedinke koje imaju sve
organske sposobnosti i iskustva (kulture) u bivstvovanju. Tako vidimo da
su u prirodi najprisutniji nesvesni oblici života, neorganska priroda sa
svojim elementima i mineralima. I ona je jednako živa, ali je karakteriše
manje prisustvo svesnosti, ona se tu manifestuje kao sâm oblik, tu je svest
identična sa samim oblikovanjem i potpuno je uslovljena njime. Znatno je
manji broj živih bića koja u većoj meri koriste potencijal svesti. To su
biljke i životinje koje, pored oblikovanja, svest koriste za opažanje i
kretanje. Potpuna samosvest najređe je prisutna u prirodi. Tek u ponekom
čoveku - koji smisleno i kreativno učestvuje u zbivanju bića, a ne samo u
pűkom postojanju i opažanju.
Piramidalna struktura prirode pokazuje hijerarhiju svih oblika
života, pa i u ljudskom društvu, u kome postoje uzvišeni, svesni i
produhovljeni ljudi, kao i oni nesvesni, više uslovljeni prirodnim
nagonima. Široka osnova piramide odgovara širokoj ljudskoj masi, ona je
inertna i podložna (psihološkom) uslovljavanju i (medijskim)
manipulacijama. Kako se ide ka vrhu, broj ljudi koji je svesniji sve je

19
Na prigovor da je zvezda bilo i pre ljudi na Zemlji, odgovor glasi da ima svesnih
subjekata na drugim planetama. Na primedbu da je zvezda bilo i pre njih, u ranom
stadijumu razvoja kosmosa, odgovor daje Rig-veda, gde se kaže da u zvezdama borave
puruše. Bilo ih je, dakle, samo zato da bi stvorile čoveka, odnosno, svesnog subjekta.
Svejedno je da li je puruša u zvezdi ili u čoveku. Probuđeni tu ne vidi nikakve razlike, za
njega je to jedno isto.
76
manji, jer telo piramide se sve više sužava. Na samom vrhu su potpuno
probuđeni i oni su uvek individualni, nezavisne su ličnosti; svaki
prosvetljen čovek je originalan i jedinstven. Individuacija je jedini put do
probuđenja, jer vrh piramide prakrti čini antahkarana, 'unutarnji organ' -
on se zato ne realizuje spolja, već jedino kao čovekova samosvest ili
probuđenje. Vrh prakrti je unutar čoveka, a ne izvan. Samo ljudi iz
nesvesne mase imaju zajednička verovanja i kolektivne obrasce ponašanja.
Ljudi sa vrha piramidalne hijerahije neposredno vide stvari kakve jesu.
Koliko je čovek niže na piramidalno-ontološkom nivou, toliko su mu
potrebniji posrednici za spoznaju onoga što jeste, razni koncepti, mitovi i
simboli, a oni sa samog dna piramide u postojanju učestvuju isključivo
imitacijom tradicijskih obrazaca koje daju društvene i verske institucije;
njihova percepcija postojanja ograničena je na čulno dostupne fizičke
objekte (sakralni objekti i predmeti). Oni su u potpunosti uslovljeni
vanjskim uticajima. Što je nivo piramide prakrti niži, to je mehaničnost
prirodnog zbivanja jača, a takođe i objektivizacija, tj. značaj objekata.
Ovakav pogled na ljudsko društvo jeste elitizam, ali nije
diskriminativan, jer vrha nikad ne bi bilo bez široke osnove piramide.
Osnova daje vrh. (Osim toga, svako može uvek da promeni svoj status u
ovoj strukturi promenom stanja svoje svesti.) Zato niko ne može doći do
prosvetljenja ako to ne uvidi, i ne poštuje svakog ispod sebe kao onoga ko
ga je svojom životnom energijom uzdigao do prosvetljenog stanja. Otuda
milosrđe i bezgranična ljubav prate svako istinsko prosvetljenje. Nažalost,
niži slojevi nisu svesni takve svoje uloge - jer prakrti nesvesno radi u
interesu Duha - oni samo jače osećaju teret cele piramidalne strukture
življenja. Sânkhya nas, predočavanjem ovakve strukture prirode sprečava
da ljude delimo i upućuje na toleranciju prema svakom obliku života, i na
prihvatanje apsolutno svega što živi i postoji - jer piramida nema nikakvog
suvišnog oblika, ona je cela to što jeste na svakom svom nivou. Sve što
postoji, svako biće ili pojava, jeste jedan oblik saobražavanja prakrti prema
puruši. U tom smislu sve je jednako – iako postoji hijerarhija u prirodi.
Prosvetljeni nikada ne dele ljude, jer vide celu strukturu – ali vide i njihovo
funkcionisanje u strukturi sveta prema stanju svesti. Podele među ljudima
nastaju jedino od strane nesvesnih, onih sa dna društvene piramide, jer oni
na sve gledaju kroz optiku svoje tradicije i vere. Diskriminacije, sukobi i
ratovi su mogući jedino među nesvesnim ljudima.
Piramidalna struktura prirode nam pokazuje da iako postoji kao
celina ona ima i jasnu hijerarhiju u kome svako bivstvovanje odgovara
svom ontološkom statusu.
Evolutivno nadilaženje uslovnosti prirode i sažimanje piramide ka
vrhu poznato je takođe kao uzdizanje ka ideji dobra, lepote, istine i
spasenja, dok je povećanje uslovljavanja i dezintegracije, širenje piramide
ka osnovi, opšte poznato u iskustvu kao propadanje u zlo, u nesvesnost i
77
patnju, kao gubitak sebe i autentičnosti bića. Puruša je izvan dobra i zla,
on je neuslovljenost u čijoj slobodi postojanje uopšte i može da se dogodi
sa svim svojim suprotnostima.
Piramidalna struktura prakrti nam može jednostavno objasniti
smisao dobra i zla. U njenoj strukturi svaki nivo ima svoju ontologiju i
modus bivstvovanja koji su na svom nivou ispravni i dobri. Međutim,
nema čvrstih granica između nivoa, između različitih oblika bivstvovanja,
tako da se oni prelivaju na susedne. Kada se jedan modus bivstvovanja iz
nižeg nivoa preliva na viši, to se, u tom višem nivou, doživljava kao zlo.
Kada se sliva iz višeg na niži nivo, takvo se bivstvo doživljava kao ljubav,
milost i dobro.
Piramidalna struktura prakrti, u kojoj vrh i osnova postoje
istovremeno, pokazuje relativnost bivstvovanja prirode: dok se njeno
prostorvreme sažima na pojedinim mestima, u buddhi, u samosvesti
čovekove Sopstvenosti, dotle se ona istovremeno rasprostire u predmetni
svet mnoštva bića i pojava. Otuda su integracija i dezintegracija
interaktivni. Zato u prirodi uporedo postoje samosvest i zaborav, ime i
oblik, ljubav i mržnja, dobro i zlo. Sve se to u vrhu piramide sjedinjuje i
nadilazi u jedinstvu svih razlika. One sve nestaju u čistoj budnosti. Takođe,
da bi se do budnosti došlo, sve se one moraju proživeti.
Prošlost i budućnost svega, vreme i biće postoje na način
piramidalnog sabiranja i dovršenja smisla u sadašnjosti, uvek iznova i
potpuno. Iako se proces sabiranja upravo događa u svemu pojedinačnom,
sve je večno zato što pripada celini piramidalnog vremenskog sklopa.
Svaka pojava u prirodi predstavlja holističko sažimanje svega prošlog i
uslov je svega budućeg.
Drugi vid naše imaginacije u prikazivanju prakrti jeste vizija krsta.
Središte krsta ima istu ulogu kao vrh piramide. Horizontalna linija
predstavlja horizont bića i vremena. To je sav iskustveni svet prakrti.
Vertikalna je večnost koja je prelama u sadašnjem trenutku - koji je tačka
ukrštanja. Središte krsta je čovekova Sopstvenost: tu se događa ukrštanje
bića i Duha večnosti, tu se uslovnosti vremena i bića nadilaze jer se
suočavaju sa večnim duhovnim smislom. Zato je to ujedno i čovekovo
središte s kojim je on povezan s univerzumom. Kada se čovekovo
bivstvovanje zasniva na svom pravom središtu, tada je univerzum njegov
dom, cela je priroda tada samo šira celina njegovog bića. Središte krsta je
svesni subjekt; kraci su prostor i vreme kosmosa. Oni se sažimaju u svom
središtu. Ovo nam, kao i kosmološka teorija Jačeg antropičkog principa
(SAP), kazuje da kosmos postoji sa jedinim ciljem formiranja svesnog
subjekta. To znači da je kosmos naša sopstvena unutrašnjost, ili naše
Sopstvo. U takvom jedinstvu opuštenost i blaženstvo u harmoniji jedini je
način življenja. Za čoveka koji nije u sopstvenom središtu univerzum je
neprijatelj, on se sukobljava sa prirodom i zato pati. Patnja se javlja uvek
78
kada neko odbija svoje biće jer ne uviđa njegovu stvarnost. Ako je sve
spolja naša unutrašnjost, tada je sve ono što nam smeta spolja, i osobine
drugih ljudi, zapravo ono što u nama nismo osvestili i prevazišli, a
nesvesno projektujemo van. To je suština čovekove (po)grešnosti.
Neuviđanje i neprihvatanje smisla egzistencije kakva jeste, kao naše
Sopstvenosti, izaziva osećaj izgubljenosti i neautentičnosti, što prirodno
donosi patnju.
Priroda nije slepo linearno odvijanje niotkuda u nedogled. Ona ima
svoj ishod i on se događa uobličavanjem bivstvovanja u jedan pogodan
oblik gde će se taj ishod rešiti, gde će se vreme odvijanja prevazići. Taj
pogodan oblik prirode je čovekovo biće, njegova Sopstvenost je tačka
preseka vertikale i horizontale i zato je njegova sudbina nadilaženje
prirodne uslovnosti i prolaznosti. To je krst koji on mora da ponese: da
identifikaciju sa bićem preseče večnim duhovnim smislom u svom srcu.
Na taj način, spasavajući sebe, on spasava i celu prirodu. Ona se nigde
drugde ne može dovesti do oslobađajućeg savršenstva, nego jedino u
oslobođenom čoveku.
Prema shemi, središte krsta je aham-kâra, dok je buddhi kao
lotosov cvet koji iz takvog središta niče i otvara se neuslovljenosti Duha
(puruša).
Piramidalni geštalt je objektivan način prikazivanja procesa
prirodnog zbivanja (prakrti), a krst subjektivan. On ukazuje na ukrštanje
vremena i večnosti, odnosno na neophodnost prekidanja, uništenja ili
nadilaženja vremena kao jedinog načina da se nadiđe uslovnost
bivstvovanja. Jer, uslovljenost nije ništa drugo do neuviđanje da vreme u
apsolutnom smislu ne postoji. Zato što je ta tačka ukrštanja čovekova
Sopstvenost, ovo predstavlja subjektivan način prikazivanja prakrti i on
nije ništa drugo do egzistencijalno ostvarenje objektivnog procesa.
Piramidalni prikaz je kategorijalan, a krstoliki egzistencijalan, i oba se
moraju razumeti.

1. Uzročnost

Priroda je područje uzročnog nastajanja. Ništa u njoj nije stvoreno

kao novo i posebno, nego je proizvedeno ili ispoljeno iz jedinstvene i
univerzalne osnove, prakrti. Stvaranje univerzuma je samo ispoljavanje ili
razvijanje svih mogućnosti koje su sadržane u prakrti. Sve što je ispoljeno,
kao nužna posledica dejstva odgovarajućeg uzroka, već je postojalo u
svome uzroku i pre svog ispoljavanja u čulnom iskustvu, u implicitnom ili
skrivenom ali jednako realnom stanju. Uzrok je, dakle, ono stanje u kome
posledica postoji u skrivenom obliku na finijim nivoima stvaranja, ali
79
izvan prostorvremena subjektivnog iskustva o njoj. Nakon sticanja
odgovarajućih okolnosti ona se može ispoljiti u prostorvremenu
psihofizičkog doživljaja nekog subjekta. Dakle, pojam stvaranja aktuelan
je samo u subjektivnom iskustvu (indriyâni i manas) koje je podložno
linearnom sledu zbivanja u trodimenzionalnom prostoru.
Svoj realizam sânkhya pokazuje time što tvrdi da ono što ne postoji
ne može nikada i ni na koji način da bude predmet neke aktivnosti ili
iskustva. Zatim, da svaki proizvod sadrži u sebi supstanciju svoga tvarnoga
uzroka i realno je postojao u njemu kao mogućnost. Da nije tako, sve bi
moglo da nastaje iz svačega, što bi protivrečilo uzročnosti koja postoji u
prirodi. Dalje se kaže da uzročno dejstvo pripada samo onome što ima
neophodnu mogućnost za izazivanje odgovarajuće posledice, inače bi sve
moglo da izaziva svašta. Razvoj svega na svetu samo je ispoljavanje onoga
što je skriveno kao prisutna mogućnost na višim, finijim nivoima stvarnosti
od one koja je kroz fizička čula poznata razumu. Dakle, uzrok i posledica
predstavljaju nerazvijeno i razvijeno stanje jednog istog bića. Ono sámo je
bezvremeno i apsolutno. Na taj način, iako se sve kreće i preobražava u
svakom trenutku, iako je prolazno sve što je nastalo u vremenu, ne postoji
ni u čemu potpuno uništenje, bit svakog bića ničim ne može biti ugrožena.
Sva moguća stanja bića koja se ispoljavaju u vremenu, prisutna su u svom
bezvremenom ishodu, u mahat-buddhi, daleko iznad fizičkog nivoa
stvarnosti koju odlikuje supstancijalnost i deterministička inertnost, na
kojoj se uz pomoć ograničenog uma (manas) vidi jedino prolaznost svega
stvorenog. Ovde su bezvremeno prisutne i sabrane apsolutno sve
mogućnosti bića koje se ispoljavaju u vremenu, prošlom, sadašnjem, ili
budućem. Tu ništa nije izgubljeno niti ugroženo, niti se šta rađa niti umire.
Tu su sačuvani svaka misao, svaka reč i svako delo. Usled jedinstva
prirode, koju oličava mahat-buddhi, nemaju se gde izgubiti. Suočavanje sa
njima očekuje svakoga ko postaje svestan da su to tvorevine prakrti, a da je
puruša nezavisan. Zato, probuđen ne može biti niko bez čiste savesti.
Već nam i sama logika s kojom ustanovljavamo prirodu kazuje da,
ako su sve posledice već sadržane u svojim uzrocima u latentnom stanju,
da bi se izbegao regres u beskonačnost, mora postojati jedan
neprouzrokovani uzrok, univerzalno polje bića u kome su sjedinjeni svi
fizički zakoni. To je prakrti. Ovo se može dokazati i na sledeće načine.
Najpre, sve individue i pojedinačne stvari su ograničene i uslovljene nečim
izvan sebe, širom celinom ili višom silom. Stoga ništa pojedinačno ne
može biti uzrok kosmosa ili celine. Zatim, sve stvari prožimaju izvesne
zajedničke osobine, kao što je atomska struktura, koje upućuju na
zajednički izvor iz koga su potekle. Postoji aktivni princip koji se ogleda u
razvoju svake stvari, a koji se ne može poistovetiti ni sa jednim stepenom
toga razvoja. To je nešto šire od svojih proizvoda, iako je u njima
imanentno. Uvek više uzroka učestvuje u izazivanju jedne posledice i zbog
80
ovakve složenosti sve tvorevine u prirodi su različite. Sve su one, međutim,
uslovljene, i zato ne mogu biti sebi uzrok. Jedinstvo koje opažamo u
kosmosu ukazuje na jedinstveni uzrok svega i on ne može biti izvan
prakrti, kao njen tvorac, jer nikakav uzrok ne može da stvori od sebe
potpuno različitu i nezavisnu posledicu. Uzrok mora da sadrži više
realnosti nego posledica ili bar najmanje isto koliko i ona. Iz ničega ne
može ništa nastati. Prakrti je stoga neispoljena kao osnova, ali nije ni
različita od svega što postoji. Razlika između ova dva stanja, između
neispoljenosti i ispoljenosti, direktno je zavisna od stalnosti prisustva,
odnosno, neobmanutosti svesti koja ustanovljava prirodu kao takvu.
Prisustvo tako čiste svesti, pak, zavisi od otvorenosti za neuslovljenost koja
omogućava i prirodu i svest o njoj.
Holizam piramidalne strukture prirode i njena uzročnost kazuju
nam da ona postoji tako što se u njoj ispoljavaju svi mogući oblici. Priroda
je polje potpune slobode ispoljavanja apsolutno svega što može da se
ispolji, to je velika svaštara. Apsolutno sve što uopšte može da postoji i da
se dogodi na bilo koji način - to negde u prirodi postoji i događa se. Ova
definicija nam najbolje može dati toleranciju i razumevanje neugodnih
pojava.
Polje ispoljavanja svih mogućnosti može postojati jedino u
slobodnoj volji. To je drugi način da se kaže da je sve slobodna volja, iako
je uslovljena. Eto jednog objašnjenja paradoksa: sve u prirodi jeste uzročno
nastalo, ali istovremeno je nastalo zahvaljujući slobodnoj volji da se ispolji
sve što uopšte može da bude ispoljeno, i zato ima slobodnu volju u sebi.
Slobodnu volju omogućava neuslovljenost na kojoj počiva cela prakrti.
Ovo podrazumeva da i slobodna bića mogu da budu neslobodna, da
neslobodna mogu da se oslobode. Ovu dvostruku prirodu principa slobode
treba uvek imati u vidu.
Zbog jedinstvenog uzroka cela priroda je jedinstvena i nepodeljena,
apsolutno ništa u njoj ne može se izdvojiti po sebi i za sebe. To jedinstvo
prirode je, međutim, slobodno jer počiva na neuslovljenosti i njoj služi u
celosti kao svom krajnjem ishodu. Zato je sve bivstvovanje u njoj
uslovljeno i neautentično sve dok čovek ne dozri do celovitosti bivstva i
tako ga dovede do ishoda u svom životnom iskustvu. To je individuacioni
proces, a ne kolektivni. Samo čista neuslovljenost može omogućiti nešto
tako jedinstveno i celovito, u sebi potpuno, a raznoliko, savršeno i čudesno
kao što je život prirode. Zato što počiva na neuslovljenosti, priroda se
može potpuno slobodno manifestovati na različite načine, prostor i vreme
prirodnog zbivanja mogu se trodimenzionalno sažeti u konkretan oblik ili
pri-vremeni entitet, u neki predmet, biće ili proces, a najpotpunije u
svesnog subjekta - isto kao što se može rasprostreti u objektivnu i
neorgansku prirodu. Jedna mogućnost jamči drugu.

81
 Sloboda direktno podrazumeva individuaciju. Naime, ona je razlog
što je sve jedinstveno u prirodi, što ništa nije isto. To je tako stoga što sve
teži svesnom subjektu a osnovno svojstvo svesnog subjekta je samostalnost
i originalnost u delanju. U gruboj spoljašnjoj formi princip slobode se
ispoljava u raznolikosti svih oblika - formativno, a na najfinijem planu kao
čin slobodne volje u delanju svesnog subjekta - egzistencijalno. Kada
subjekt učini nešto novo i originalno to je dokaz da je on svestan šta radi,
da može to da uradi i da je uradio nešto novo po svojoj slobodnoj volji. (U
skladu sa ovim treba reći da postoje subjekti koji ne delaju originalno jer
nemaju svoju slobodnu volju, uslovljeni su spoljašnjim uticajima, pa stoga
i nisu svesni. Svesni su onoliko koliko su nezavisni od spoljašnjih uticaja i
delaju sami.) Oblik i delanje su grublji i finiji vid ispoljavanja slobode na
kojoj se priroda zasniva.
Da ne bismo došli u paradoks da Duh neuslovljenosti (puruša)
omogućava uslovljenu prirodu, moramo istaći da uslovljenost, tj. uzročnost
prirode postoji samo za neprobuđenog čoveka. Koliko je čovek svesniji
toliko je priroda (samo) za njega slobodnija i manje uslovljena. Osim toga
ona nije jednolična i uvek linearna; ona je relativna, složena i često za
posmatrača koji se rukovodi „zdravim razumom” (manas) protivrečna, pa i
nevidljiva. To je usled toga što se uzročnost proteže preko različitih
dimenzija prirode (na tanmâtrâ i maha-bhűtâni) koje izazivaju relativnost
vremena njenih zbivanja i tako nadilaze čulno iskustvo (indriyâni). Proces
uzročnosti je prisutan, dakle, u celoj prirodi, ali mi vidimo samo one
njegove delove koji prolaze kroz trodimenzioni fizički svet našeg čulnog
opažanja, dok ostale delove istog procesa, koji se protežu kroz natčulne
dimenzije, ne vidimo. Ovakva fleksibilnost uzročnosti prirode i neopažanje
celog procesa daje racionalnom posmatraču iluziju da nije uslovljen i da su
život i događanja u njemu slobodni, proizvod slučajnosti ili tek donekle
uslovljeni, da nepravda preovlađuje i da se dešavaju čuda. Ono što nam
izgleda kao nepravedna sudbina, bezrazložno zlo ili čudo, sastavni su
delovi opšte uzročnosti koja postoji u celoj prirodi, ali koje mi ne opažamo
fizičkim čulima jer dolaze iz drugih dimenzija prirode. Stvari nam
izgledaju čudesne, nerazumljive i nelogične, nepravedne ili zle samo zato
što ne vidimo ceo proces uzročnog nastajanja u prirodi, već samo onaj
njegov deo koji nam je čulno dostupan. Probuđeni vidi da u prirodi kao
celini ne postoji zlo, sve u njoj služi u korist Duha čovekovog. (Otvoreno
je pitanje da li savremeni čovek razume šta je njegov pravi interes.)
Takođe, zbog transcendentne i nelinearne prirode neorganskog područja
uzročnosti, mnogima može izgledati da je život uslovljen ćudljivim
hirovima nekog Boga. Radi se samo o drugim dimenzijama uzročnog
zbivanja jedne iste prirode.
Da bismo je bolje razumeli iznećemo ukratko nekoliko modifikacija
uzročnosti koje su dostupne iskustvu razuma.
82
 1. Direktna uzročnost (kao drvo koje počiva na svome korenu i
opstaje onoliko koliko i koren koji ga omogućava).
2. Uzročnost po istovremenosti (kada se pojavom jednog fenomena
nužno javlja i drugi).
3. Uzročnost po uzajamnosti ili kompenzaciji (kada se nešto događa
zbog ravnoteže suprotnosti).
4. Uslovljenost objektom (kada je nešto izazvano u postojanje
zahvaljujući objektivnim uticajima: svetlost za stvaranje vidne svesti i čulo
vida, zvučni talasi za slušnu svest i čulo sluha, objekti u umu za umnu
svest i misli; položaji planeta na karakter i mentalitet čoveka, fizičko
prisustvo i kretanje nekog objekta itd.).
5. Uzročnost podržavanjem (kada jedan fenomen uvek prethodi
nekom drugom i njegova je osnova).
6. Uzročnost sadržajem (postoje sadržaji koji podstiču zlo i oni koji
podstiču milosrđe i duhovnost, loša hrana i klima negativno utiču na
zdravlje, čulnost i loše društvo vode u loš život, a dobri prijatelji u dobar,
bilo šta može postati sadržaj stanja svesti i svaki sadržaj podstiče sebi
slične sadržaje, dobre ili zle).
7. Uzročnost iz prethodnog rođenja.
8. Uzročnost preko akcije (karma - posledice koje se manifestuju
samo s određenim akcijama tj. delima).
9. Uzročnost koja se ispoljava samo kao rezultat meditativnog
zadubljenja (sabranost, uvid, spokoj, siddhi...) i koja se bez meditacije ne
može javiti.
10. Uzročnost koja nastaje samo kada su određeni činioci spojeni.
11. Uzročnost koja nastaje samo kada su određeni činioci
razdvojeni.
12. Uslovljenost imitacijom i ponavljanjem običaja, tradicijom,
ubeđenjima ili sugestijom (implantacija određenih sadržaja u podsvest ljudi
da bi se kontrolisali).
Zbog jedinstvenog uzroka sveg zbivanja ništa u prirodi niti nastaje
kao novo niti nestaje, jer sve je energija pa zato oblici nisu ništa po sebi
niti za sebe. Samo se energija preobražava u kretanju (životu) usled
delotvorne neuravnoteženosti prirodne konstitucije (gune). Da se ne kreće,
ne bi bila energija. Njena neravnoteža pokreće sopstvenu životnu energiju
(prâna). Takođe, usled postojanja neravnoteže u samoj konstituciji prirode,
njena uzročnost je takva da se nijedan uzročni proces nikada ne ponavlja
na istovetan način. Zato je u njoj sve različito iako postoji red. Dakle,
uzročnost postoji zbog jedinstvene osnove ukupne pojavnosti sveta, a
stalna raznolikost svih uzročnih procesa zbog neuslovljenosti na kojoj ta
jedinstvena osnova počiva i kojoj kao celina služi. Istovetno ponavljanje
nekih uzročnih procesa događa se jedino čoveku, u njegovim neurozama,
filosofiji, nauci i tehnologiji. Otuda je ona tako opasna za prirodu koja više
83
voli da se slobodno preobražava i da svoju uzročnost posvećuje svrsi,
celovitosti bivstvovanja koje počiva na Duhu neuslovljenosti. Za razliku od
čovekove logične i tehnološke uzročnosti koja porobljava, prirodna
uzročnost je u celosti posvećena oslobođenju Duha.
Opšta uzročnost prirode na nižim i grubljim dimenzijama ispoljava
se u fizičkim i biološkim zakonima, dok u svom najvišem nivou, u umu
(manas), dobija oblik skrivenih predispozicija (samskara) koje
uslovljavaju ali i uređuju psihomentalne aktivnosti subjekta. Upravo
zahvaljujući toj uređenosti, on može da prepozna fizičke zakone.
Uzročnost prirode je nužna da bi se održalo jedinstvo i celovitost,
jer samo kao celovita, priroda služi interesu Duha (neuslovljenosti). Zato
svako biće, koje nije celovito, pati u uslovljenosti.
Uzročnost je nužna samo do manasa, u aham-kâri ona počinje da se
nadilazi otkrivanjem jedinstva prirode, koja je analogna jedinstvenoj
ličnosti, što rezultira čovekovim probuđenjem (buddhi). Čovekova ličnost
nadilazi uzročnost, u njoj se razrešava uslovljenost. Reke, drveće i
životinje nemaju ličnost, a imaju jedino uzročnost. Zato je opšta
uslovljenost uzročnošću najprisutnija u prirodi. Malo je ljudi koji su
sposobni da budu celovite ličnosti, da budu oličenje smisla bivstvovanja u
celosti i tako ga učine duhovno prisutnim, bar na području svoga iskustva.
Uzročnost preteže u egzistenciji, i tu težinu oseća u svom srcu svako ko se
bori za ličnu svesnost, za slobodu od ropstva u prirodnoj nužnosti. Ona je
takva da mnoštvo bića mora da joj pripada kako bi se održavao proces
organskog života koji počiva na uzročnosti. Većina ljudi mora da služi
ovom procesu, oni su u najboljem slučaju prosečni ljudi čiji su životi
posvećeni zasnivanju porodice, radu i zabavi u dokolici, a u najgorem
propadaju u zlo koje predstavlja samo jaču stegu uzročnosti. (Zato rezultira
smrću ili uskraćivanjem slobode.) Oni nikada ne postaju celovite ličnosti
(aham-kâra) usled neprepoznavanja jedinstva prirode. To je podvig koji
samo poneki individualci ostvaruju teškom borbom protiv gravitacije
većeg dela prirode koji služi uzročnosti, a koji se manifestuje u njima
samima koliko i u društvu oko njih. Ako odole stihiji prirodne uzročnosti,
koja je privlačna zato što je u njoj sve predviđeno i „prirodno”, i ostvare
proces individuacije, oni spoznaju jedinstvo sveg bivstvovanja i tako
postaju celovita bića, probuđena i nezavisna. Oni su umakli prirodnoj
nužnosti i patnji koju njena nepostojanost uvek izaziva. Umaknuvši
uzročnosti postigli su svrhu prirode kojoj ona služi u svojoj celosti jer,
postajući celovita priroda u malom, mikrokosmos, oni u svom iskustvu
ostvaruju ishod prakrti uopšte, da služi oslobođenju Duha. Oslobađajući
Duh neuslovljenosti u sebi, Duh na kome počiva cela priroda, oni postaju
nezainteresovani za njenu uzročnost, mogu biti samo posmatrači, a ne i
učesnici koji se vezuju lancima njenih uzročnih zbivanja. Oni su svedoci
(sakšin) ili posmatrači zato što vide smisao celog bivstvovanja i ostvaruju
84
ga kroz sebe. Učinili su ono što je trebalo učiniti, tako da više ništa nije
preostalo, postigli su jasnoću viđenja svih zbivanja kao zbivanja prirode, a
ne svoja, jasnoću koja omogućava Duh neuslovljenosti u njima.
Priroda uvek ima obezbeđenu većinu koja joj služi u održanju
organskog života (naročito među ženama), 20 pa zato može dozvoliti
pojedincima da se oslobode. U tome je njihova šansa, oni su njeni najzreliji
plodovi koji u sebi nose seme celog njenog postojanja, koji su oličenje
njenog smisla. Prirodno je da takva akumulacija smisla može da se dogodi
samo u manjem broju ljudi jer to je, zapravo, koncentracija energije
bivstvovanja uopšte. Malo je njih sposobno da u sebi prihvati svu snagu
života uopšte, sudbinu svih bića i odgovornost za njihovo spasenje.
Kultivisanju ljudi koji čine većinu služe sve velike religije zasnovane na
judeo-hrišćanstvu, hinduizam i konfučijanstvo. 21 Ideal njihovog života je
da služe interesima organskog opstanka (indriyâni), a da bi se to služenje
podstaklo, oduvek su pomagali bogovi i druga nebeska bića iz
neorganskog područja (tanmâtrâ). Zato je, uostalom, osnovni motiv
odlaska vernika tih religija u hramove, i obraćanja Bogu kroz molitve,
očuvanje organskog opstanka, zdravlja i porodice. Tu je takođe i „briga za
dušu” čiji se zagrobni opstanak zamišlja kao produžetak fizičkog života
lišenog svih briga. Takve molitve se često ispunjavaju, ponekad i čudesnim
izlečenjima, jer priroda pomaže svojoj vernoj deci koja rade u njenom
interesu. Majke najbolje poznaju i sprovode njen blagoslov.
Agresivnost, koja se u obezbeđivanju biološkog opstanka često
ispoljavala među religijama (na „svetoj zemlji”), ima sličnosti sa
agresivnošću koju pokazuju životinje u borbi za teritoriju, hranu i pojila,
ali su, za razliku od životinja, religije nasilne. Životinje nisu nasilne u
agresiji, prirodne su i nisu zle, dok čovek gotovo uvek jeste nasilan, jer ga
na to navode metafizička ubeđenja i njegovi ’bogovi’ koji su mu takva
ubeđenja implantirali. Nagrada za one koji ipak ne preteraju u zlu je lep
odmor u raju gde se zadovoljavaju sve infantilne želje upadljivo organskog
karaktera - naročito one koje nisu mogle biti zadovoljene za fizičkog
života. Ali, nakon toga nastupa, kako se tvrdi na Istoku, ponovno rođenje i
novi rad - sve dok se čovek kroz životno iskustvo ne navede na
razlikovanje puruše od prakrti.

20
Baš zato što su oličenje prakrti, neke žene, dovoljno zrele, na najlepši način mogu
služiti interesima Duha (puruše), svedočiti o njemu, osećati njegovo delo i sprovoditi
njegovu nameru, ili biti posvećene istinski duhovnim ljudima - bolje od mnogih
muškaraca. S druge strane, muškarci, iako su u većoj meri oličenje puruše, upravo zato
manje su svesni njegove prirode od žena, u praksi su vrlo često više udaljeni od Duha
nego žene. S ovim će se teško složiti i muškarci i žene jer čovek je najmanje svestan
onoga što mu je najbliže i urođeno. Uvek je svesniji onoga što mu nedostaje. Na ovaj
paradoksalan način muškarci i žene su u istom položaju prema Duhu.
21
Isključivo na prva tri nivoa svoga delovanja. O tome videti u poglavlju Sedam stanja.
85
 Mora se naglasiti da je rad osnovni modus uzročnosti prirode. Ona
ima teleološku funkciju, u celosti je posvećena oslobađanju prisustva Duha
koji je omogućava kao takvu. Ta njena funkcija se ostvaruje radom koji se
može odvijati jedino kroz uzročnost. Kroz rad se cela priroda transformiše
ka Duhu i tu transformaciju sprovode sva njena bića, od bakterija do ljudi i
bogova. Jedino s takvim radnim učestvovanjem u životu prirode čovek
kristališe svest o Duhu koji život omogućava. Zato priroda prisiljava
čoveka da kroz rad dođe do spoznaje i slobode.
Na nižim nivoima piramide prakrti, rad se manifestuje kao fizička
aktivnost. Na višim, a to znači unutarnjim nivoima (manas, aham-kâra i
buddhi), to postaje psihološki rad i karman. Otuda je karman sveobuhvatan
termin koji označava sam rad kao takav, delo koje nosi svoj rezultat, i
same posledice rada odnosno dela.
Karma je suština oko koje se vrti smisao čovekovog postojanja.
U području ispod aham-kâre vlada uslovljenost uzročnošću
prirodnog zbivanja i tu je sudbina svakog bića određena. Ali, samo je
čoveku koji je postao oličenje jedinstva i smisla bivstvovanja (aham-kâra i
buddhi), a to je sloboda od uslovljenosti, samo je njemu moguće da
sudbinu prevaziđe, da se oslobodi zakona uzročnog delanja (karma).
Dakle, sudbina postoji i ona se zbiva ispod aham-kâre, dok čovek nije
svoj, dok nema jedno i celovito svoje Ja. Osvajanjem aham-kâre ona se
prevazilazi i pobeđuje. Sudbina se ne može promeniti po želji, jedino se
može nadići područje njenog zbivanja u slobodi ličnosti čija je svest uvek
čista i neuslovljeno prisutna po svojoj volji.
Kao i piramidalna struktura prakrti, i njena uzročnost nas upućuje
na prihvatanje i toleranciju prema svakom obliku postojanja. Ako je sve
podložno uzročnosti, tada sve ima razlog svoga postojanja u opštem
poretku stvari.

2. Emanacija

Ispoljavanje prakrti iz neispoljenosti (avyaktam) može se

posmatrati dvojako: makro i mikrokosmički. Već smo ustanovili da bi
makrokosmički vid bio imaginacija piramide. Mikrokosmički vid bio bi
subjektivni okret ka onome ko svet ustanovljava, ka Jastvu (aham-kâra) i
čistoj svesti (buddhi).
Svet ne postoji bez subjekta koji ga doživljava. Ovo ne znači da je
svet iluzija, nego nam ukazuje na smisao i egzistencijalan značaj koji
subjekat ima za svet. Naime, svet postoji da bi formirao svesnog subjekta.
Subjekat u apsolutnom smislu je puruša. U području relativnog zbivanja
prirode on je posmatrač koji kroz čovekove otvorene oči svetu daje
86
svedočanstvo o postojanju. Ukoliko su one budnije i otvorenije, utoliko je
puruša prisutniji. Cela priroda postoji zbog posmatrača. Posmatrač postoji
zbog cele prirode. Zato nema suštinskih razlika između makro i
mikrokosmičkog ispoljavanja. To je jedan isti događaj. Zbog njihovog
jedinstva, subjekat i svet u kome on biva su interaktivni.
Danas je na Zapadu, s primerenim zakašnjenjem, otkrivena u
mnogobrojnim rezultatima iz oblasti kosmologije, astrofizike i kvantne
teorije, čitava serija zapanjujućih koincidencija između numeričkih
vrednosti nekih fundamentalnih konstanti prirode („prirodne konstante”)
kao što je, na primer, odnos između mase protona i mase elektrona.
Uočeno je da sama mogućnost postojanja života zavisi od ovih
podudarnosti. Tako je ustanovljeno da određena suštinska svojstva
univerzuma moraju da budu upravo onakva kakva jesu da bi se javila
evolucija života zasnovanog na ugljeniku (po mnogima jedina osnova za
spontani nastanak života) i u krajnjem vidu čoveka kao svesnog
posmatrača. Jasno nametanje ove činjenice dovelo je do nastanka
kosmološke teorije Jačeg antropičkog principa (Strong Anthropic Principle
ili SAP) po kojoj vidljive osobine svemira, ovakve kakve su u svemu, nisu
proizvod slučajnosti ili prirodne selekcije između više mogućnosti, već su
posledica sasvim određene svrhe: stvaranje uslova za nastanak svesnog
subjekta. Taj princip kaže: „Vasiona mora imati takva svojstva koja
dozvoljavaju razvoj života u nekom stadijumu njenog postojanja.” Iz
ovoga se dalje izvodi da je vasiona stvorena sa ciljem nastanka i opstanka
posmatrača, i ti posmatrači su nužni za postojanje vasione.
Dok Jači antropički princip kaže da priroda postoji baš ovakva
kakva je, a drugačija ne može postojati, zato da bi stvorila svesnog
subjekta, sânkhya ide korak dalje i tvrdi da prirode ne može ni biti bez
svesnog subjekta. On je primaran. Purušu možemo razumeti kao
apsolutnog ili transcendentalnog subjekta. U klasičnim delima o sânkhyi
kaže se da je prakrti objekat, a puruša subjekat. Ovo ne treba razumeti na
uobičajen način, jer je za purušu objekat i sam um. Stoga se kaže da je on
transcendentalan (nadilazi um).
Smisao subjekta, i njegov fundamentalan značaj za postojanje
objekata, može nam postati jasniji ako uvidimo da svetlost jedne zvezde,
na primer, nikada ne bi bila opažena da nije pala na mrežnjaču oka
posmatrača, subjekta. Širila bi se u nedogled u prazninu i ne bi bilo smisla
njenog postojanja. A bez smisla ništa u prirodi ne može da postoji. Zato,
bez subjekta koji je svestan njihovog postojanja, zvezde bukvalno ne bi ni
postojale. Kada subjekt opazi njenu svetlost i postane je svestan, širenje
njene svetlosti je postiglo svrhu, dobilo je adekvatan odraz u oku
posmatrača i aktuelizaciju smisla svoga postojanja u njegovoj svesti. Svi
objekti traže i nalaze smisao postojanja u svesnom subjektu. Stoga je
rečeno da prakrti služi puruši.
87
 Sama reč emanacija kazuje o pojavi objektivnog sveta kao gubitku
autentičnosti bića (prakrti). To je isti događaj. Stoga je osnovna odlika
bivstvovanja-u-svetu zaborav autentičnosti, neuviđanje (avidya) i
nesvesnost jedinstva bića koje je uvek prisutno kao ishod svega. Taj ishod
iz kojeg sve proishodi je mahat-buddhi. To je vrhovno počelo, velika
budnost, to je suština bivstvovanja uopšte pa zato i čovekova suština. On je
nje u prosečnom životu nesvestan. Samo je povremeno svestan svoje
individualnosti i volje (aham-kâra), dok je za vreme svakodnevnog budnog
stanja svestan površine i nekih funkcija svoga tela (indriyâni). I to je jedino
područje koje čovek opaža kao ispoljeni svet: organski svet i ona područja
neorganskog zbivanja koja su čulima dostupna ili mu se sama javljaju
natčulnim putem. Za prosečnog čoveka priroda se ispoljava jedino u
trodimenzionalnom obliku usled empirijske uslovljenosti njegovog
opažanja. Organski život ne može postojati bez trodimenzionalne
uzročnosti. Zato je ona iskorišćena za objašnjenje osnovne zakonitosti
prakrti jednom prosečnom razumevanju. Emanacija kazuje o smislu same
uzročnosti. Ono bitno, naime smisao ili ishod zbivanja ispoljenog sveta
kakav se čulima pokazuje, nalazi se na višim dimenzijama prirode, a one
nisu spolja nego unutar subjekta. Zato njegovo opažanje zavisi od zrelosti
subjekta, od neobmanutog prisustva svesti u njemu. Više kategorije,
buddhi, aham-kâra i manas sačinjavaju „unutrašnji organ” (antahkarana)
– dok istovremeno predstavljaju više, suptilne nivoe odakle emanira sva
vidljiva priroda. Otuda su te više dimenzije prirode unutar čoveka. One su
aktivne u sva tri vremena (prošlost, sadašnjost i budućnost), dok čulni i
delatni organi (indriyâni) postoje samo u sadašnjem trenutku linearnog
vremena. Zato je za razumevanje emanacije iz najviše kategorije nužno
nadilaženje vremena. To je moguće samo u potpuno probuđenoj (buddhi)
ličnosti (aham-kâra). Stvarnost kao jedinstvo svega čovek ne može
doživeti dok sam ne postane njeno oličenje kao stvarna ili jedinstvena
ličnost (aham-kâra), niti će stvarnost ili suštinu svega doživeti drugačije
nego kao probuđeni (buddhi) koji uvek biva kao onaj koji jeste u
apsolutnom smislu, koji je stvaran. Jer, najviša dimenzija bića (mahat-
buddhi) isto je što i čovekova Sopstvenost. Zato spoznajući sebe čovek
spoznaje svet oko sebe, i obrnuto. To je uzajamni odnos. Priroda pomaže
čoveku da se spozna jer kroz njega postiže svoj krajnji smisao. Čovekov
život je stalna obuka i proces učenja. Što je svesniji sebe, to je budniji za
stvarnost i utoliko je njegov odnos prema prirodi humaniji, a takođe i
manje pati zbog prirodnog dešavanja. Život je bolan i destruktivan samo u
onoj meri u kojoj mu nedostaje smisao. Stoga emanacija u sânkhyi nije
objektivistička već personalistička. Ona pokazuje kako smisao
bivstvovanja univerzuma zadobija svoje oličenje jedino u čovekovoj
ličnosti, i nigde više. Priroda se ispoljava samo zato da bi kroz čoveka

88
došla do svoga smisla, i da svoj smisao kroz njegovu ličnost i kreativnost
učini aktuelnim. 22
Prakrti se ispoljava dejstvom guna. Kada je buddhi pod uticajem
gune sattva, tada je čovek budan u svojoj autentičnosti i objektivni svet
nestaje kao san. Kada je na delu guna rađas, tada se ispoljava
individualnost svega i svačega - i ličnosti i svih oblika života organskog
sveta. Pod tim uticajem nastaje sva dinamika živog sveta, njegova borba za
opstanak i stalni preobražaj. Prevaga gune tamas dovodi do ispoljavanja
neorganskog područja bivstva.
Personalizam emanacije u sânkhyi ogleda se u njenom poređenju s
čovekom koji se budi.
U svom autentičnom stanju priroda je potpuno jedinstvo bez
ikakvih suprotnosti, bezvremena nenarušiva bit. To je mahat-buddhi. Kako
je čovek u prosečnom životu nije svestan kao takve, ona se u njegovom
iskustvu događa kao stanje dubokog sna bez snova (sušupta-sthana). To je
jedina faza bivanja u kojoj je čovek potpuno nesvestan sebe i postojanja,
iako opušten počiva u sebi, u samom biću koje ga sačinjava i regeneriše.
Njegova svest je tu uspavana jer nije naučila da bude jedno sa samim
bićem, učena je da se projektuje van, da se poistovećuje sa svojim
sadržajima, individualnim oblicima zbivanja, mislima i delima, a oni su svi
poništeni u jedinstvu bića. Kada se umoran od lutanja u događajima izvan
sebe, čovek potpuno opusti od misli i dela, on padne u jedinstvo sa sobom.
Ali, tada padne i u potpuni zaborav i nesvesnost jer je naučio da bude
svestan uvek nečeg drugog, a ne sebe samog, bivstvovanja samog.
Probuđenog čoveka odlikuje stalna budnost koja traje i za vreme tog
jedinstva sa stvarnošću bića koje se spontano događa kao dubok san.
Nejasna svest o tom jedinstvu, kod prosečnih ljudi, nastaje u trenutku pri
samom buđenju iz sna. Tada se za kratko događa čista i bezlična svesnost
pre javljanja svesti o sebi i ličnoj posebnosti (aham-kâra). Ona nastaje
usled opuštene prisutnosti u blizini samog bića. Već s prvim pokretom tela
i uma ova opuštenost nestaje.
Aham-kâra je princip individualnog uobličavanja. To je sledeća
pojava u emanaciji. Nakon buđenja i pojave prvobitne i čiste svesnosti
(buddhi), čovek postaje svestan sebe (aham) i pokreće (-kârah) svoje telo
(indriyâni). Tada tek ustanovljava objekte (tanmâtrâ i maha-bhűtâni), jer
osećanje sebe nije moguće bez odnosa sa objektima. Kosmički
posmatrano, aham-kâra je princip po kome se individualno oblikuje svaka
tvorevina i pojava u prirodi. Sve je individualno određeno, inače u

22
Ovo svakako ne znači da sânkhya zagovara antropocentrizam jer je on projekcija
prosečnog, empirijski ograničenog i neprobuđenog čoveka. Prakrti se oblikuje prema
puruši koji se može aktuelizovati samo kroz probuđenog čoveka. A to je vrlo retka pojava
koju većina ljudi i ne sluti. Personalizam emanacije se teško prepoznaje zato što se
najdublje tiče samog čoveka.
89
bezobličnosti ne bi moglo biti nikakve aktivnosti, a prakrti je uvek aktivna.
Materija i energija sveta imaju zrnastu strukturu, odnosno, sve može
postojati samo kada je uobličeno na neki način.
Sa pojavom aham-kâre događa se razvoj objektivnog sveta. Na
shemi vidimo da se od ove kategorije emanacija deli na dva dela. S jedne
strane imamo indriyâni, koje označava fizičko telo živih bića koja su
nosioci svesti, a s druge tanmâtrâ i maha-bhűtâni, koji sačinjavaju fina i
gruba počela objektivnog, neorganskog sveta prirode. Osnovna osobina
svega ovoga jeste postojanje u više dimenzija, ili stepena vibracija, finijih
ili grubljih, kao što pokazuje model piramide gde je svaki viši nivo
suptilniji od nižeg. Poznavanje dimenzija prirode od osnovne je važnosti za
njeno razumevanje. Da bismo se približili tom razumevanju, moramo prvo
sagledati osnovnu dinamiku prirode kroz gune i energiju (prâna) koju ta
dinamika stvara za njen opstanak.

3. Gune

Jedno od najbitnijih obeležja sânkhye jeste njeno učenje o gunama.

Tripartitnost us-trojstva prirode najbolje je sačuvana u arhajskoj fizici
đainizma i sânkhye. Sa manjim ili većim izmenama ono je kasnije
korišćeno u mnogim filosofskim i religijskim pravcima.
U svom izvornom stanju, u potpunoj uravnoteženosti i holističkom
jedinstvu svih suprotnosti i činilaca, prakrti postoji kao bezvremena i
neispoljena bit, kao jedini uzrok svega stvorenog (pradhana). Njen
preobražaj (parinama) u iskustveni svet predmetne stvarnosti mnoštva
entiteta nastaje usled poremećaja idealne ravnoteže njenih konstitutivnih
stanja, guna, i nestanka jedinstva svih suprotnosti. Za taj poremećaj i
nastanak sveta nije potreban nikakav spoljašnji uzrok u vidu tvorca, jer
ničega ne može biti izvan samobitne prirode. On spontano nastaje
dejstvom igre samih osobina triju konstitutivnih stanja prakrti u svakom
trenutku. Drugačije rečeno, da bi uopšte bilo prirodne aktivnosti
neophodna je izvesna neravnoteža i nepostojanost u samoj njenoj osnovi
koja će je pokretati. Zato su sve prirodne tvorevine i pojave prolazne,
nepostojane i stoga će svako vezivanje za njih u svom krajnjem ishodu
izazvati jedino gubitak i bol. Kako se priroda ne zbiva u vremenu, ni
poremećaj njene ravnoteže, odnosno „nastanak sveta”, nije se zbio jednom
u prošlom vremenu, već se spontano zbiva svakog trena kao imanentna
zakonitost svakog oblika života.
Tri kvalitativna svojstva, pod čijim uzajamnim dejstvom nastaju
sve pojave u vremenu kosmičkog zbivanja, nazivaju se gune, što doslovno
znači 'strune': sattva, rađas i tamas. Kaže se da one pletu uže kojim se
90
vezuje Duh čovekov za objektivni, predmetni svet, i tako gubi stanje
nezavisnog svedoka. Oslobađanjem od tih veza, drama životnog iskustva i
prirodne uslovljenosti nestaju, i puruša ostaje autentičan. Zapravo, s
gunama priroda sama sebe vezuje u različite oblike obnavljajućeg zbivanja
koje, zbog neophodne dinamike, nikada nije uravnoteženo i zato je
nemoguće naći utočište u njoj. Umesto da kristalisanom svesnošću
(buddhi) i uravnoteženošću svojih stanja direktno omogući ispoljavanje
Duha neuslovljenosti po kome i postoji, ona sputava svoju propusnost za
Duh, a ne njega samog. Svakako, ne sputava u potpunosti jer je tada ne bi
ni bilo. U nižim oblicima života, kao što su mineralni i biljni svet,
neuslovljenost je ispoljena u manjoj meri, dok je u višim jasnije prisutna,
pri čemu je svest najslobodniji oblik prirodnog zbivanja. Spektar svih
oblika života predstavlja različitu meru uslovljenosti bivstvovanja, ali
nikada potpunu slobodu.
Sattva doslovno znači suština. Etimološki reč dolazi od korena
„sat”, što znači bit. Sattva izražava sve uravnoteženo, uzvišeno, nezavisno
i čisto, to je posledica pobede nad svakim nesavršenstvom i njena je
priroda dobra i svetlosna. Ona je stoga najprisutnija u svesnosti kao
sposobnost razlikovanja. Rađas je strast za učešćem u aktivnostima i u
borbi nastaloj usled vezanosti za prethodna dela. Poistovećenje je njegova
glavna odlika. Tamas je tama, ona se suprotstavlja aktivnosti i održava
inerciju postojećeg, to je mrak nastao usled nesposobnosti razlikovanja i
aktivnog učestvovanja u promeni.
U svetlosti ispoljenog sveta gunu tamas možemo videti kao
„grubu” materiju, mineralni svet, rađas kao područje grčevitih napora
živih bića u borbi za opstanak, a sattvu kao 'nebeski svet', tj. kosmičku
jasnoću svesnog uvida u stvarnost prirode, pamćenje i inteligenciju.
Govoreći jezikom savremene fizike, guna tamas je arhajsko oličenje
konstante gravitacije (G), guna rađas oličava „kvant dejstva” Plankove
konstante (h), dok je sattva jasna analogija brzini svetlosti (C).
I ovde nam može pomoći imaginacija piramide. Kvadrat u osnovi je
simbol materijalnosti i inertnosti tamasa, trouglovi su simboli stvaralačke
dinamike rađasa, dok je vrh individualna samosvest kao atribut sattve.
Materijalna osnova svima je data, slobodno kretanje i razvoj samo manjem
broju bića, a samosvest najmanjem. Trojstvo guna koje prožima celu
strukturu prakrti takođe je jasno predočeno trouglovima piramide. (Vidi
sliku 2.)
Gune nikada nisu odvojene, one su uvek i u svemu prisutne,
uzajamno se podržavaju i prepliću. Sama pojava sveta i svega u njemu
posledica je zajedničkog dejstva guna, dok raznovrsnost pojava u svetu
nastaje naglaskom energija jedne od njih. To jednako važi u razlici između
kamena i ptice, kao i uspešnosti ili neuspešnosti ostvarenja neke ideje.
Mogu se posmatrati, kao i sve ostalo u prakrti, na dvojak način: kao
91
objektivna kosmička ispoljavanja i kao čovekova individualna stanja.
Kosmički vid guna, njihova neravnoteža koja sve stvara, očigledno je
prisutan u svemu. U prirodi, naime, ništa nije isto niti je u potpunosti
determinisano. Priroda je savršeni haos, ali nije i potpuno nestabilna. To je
uređeni haos, savršenstvo višeg reda koje se ne može racionalno
predstaviti. Haos prirode nastaje otuda što početni uslovi bilo kog njenog
procesa nisu određeni u linearnom vremenskom sledu. Početni uslovi
svega su u prakrti, odnosno u poremećaju idealne ravnoteže njenih guna, a
prakrti nije u vremenu. Dakle, ne postoji vreme ili trenutak (ksana) u kome
su početni uslovi bilo kog procesa, pa i samog sveta u celini, bili određeni i
nakon čega je proces započeo. 23 Zbog nesposobnosti mišljenja da izrazi
relativnost vremena, možemo samo reći da su idealni početni uslovi svega
prisutni u svakom trenutku, kao što možemo reći i da početni uslovi nisu u
vremenu našeg iskustva već u prakrti kao bezvremenoj autentičnosti
prirode. Iako su, stoga, uvek tu, oni su neuhvatljivi kao i samo vreme.
Ustanovljeno je da ni u jednom procesu u prirodi ne postoji uređenost koja
bi se mogla predvideti; sve se menja. Naša sposobnost predviđanja nekog
determinističkog procesa zavisi od tačnosti merenja početnih uslova. Ova
tačnost nikada nije potpuna. Zbog malih razlika u početku, sistem će
vremenom svoga ponavljanja i razvijanja postati nepredvidljiv, neprimetno
male razlike u početku, postajaće vremenom sve veće i veće. Ma koliko
mogli da ga predviđamo u početku on će jednom sigurno postati haotičan i
nepredvidljiv. Ove raznovrsnosti i neodređenosti uslovi su za sav život i
svu lepotu prirode koju vidimo, za šaru na kamenu, obalu reke, koru
drveta, kretanje oblaka i let ptice. Sve je slobodno da postoji na svoj
jedinstveni način, ali ovakva haotična stvarnost prirode nije izraz njene
nestabilnosti, već posvećenosti čistoj neuslovljenosti, puruši. Priroda je
uvek potčinjena puruši koji je uvek prisutan i stoga smisao njenog bivanja
nije vremenski uslovljen. Ono što nam izgleda haotično na lokalnom
nivou, na globalnom planu pokazuje osobine poretka i svrsishodne
uređenosti. Drugim rečima, stalna dinamika prirode koju stvaraju gune
tamas i rađas, kao suprotni polovi, ima svoju svrhu u guni sattva. Ona je
privlačitelj svih nižih zbivanja prirode. Nepostojanost u prirodi je, dakle,
prisutna samo na lokalnom nivou, kada se posmatra jedan delić njenog
zbivanja iz individualne tačke posmatranja (indriyâni), što daje privid
linearnog vremenskog sleda. Na globalnom planu univerzum kao celina je
izvan vremena, tu je priroda uvek prisutna u svom apsolutnom ishodu,
neuslovljenosti koja je omogućava.

23
Zato Yoga-sűtre (III, 52) kažu da Duh (puruša) stiče slobodu kada se uvidi relativnost
vremena. Iluziju kontinuiteta vremena pletu gune u vidu naizmeničnih i vezujućih stanja.
Uvidom u stvarnost sadašnjeg trenutka (ksana), da je upravo tu, u njemu, večnost,
tvoračka aktivnost prakrti nestaje i vraća se u prvobitno stanje u kome je puruša uvek
slobodan.
92
 Zahvaljujući gunama delovanje prirode ne može se razumeti
pomoću nekog sistema ili koncepta, umom koji je od vremena, koji deli i
sintetizuje. Može se samo doživeti u svim suprotnostima i jedinstvu, kroz
blaženstvo njenih slepih strasti i patnje saznanja.
Pored ovoga što smo rekli o kosmičkom vidu guna, možemo dodati
da sattva obeležava suštinu ili ideju oblika koji treba ostvariti, rađas snagu
i rad na ostvarenju oblika, a tamas prepreke ili materiju koja se obrađuje.
Svaka pojava u kosmosu ima svoju svrhu koju ostvaruje (sattva) i rad na
njenom ostvarivanju (rađas) neposredno postoji u odnosu na ono što daje
otpor toj aktivnosti i što treba nadići (tamas). Svrha guna je da pokrenu
(rađas) ka cilju (sattva) i učvrste ostvareno (tamas). Sattva odgovara
afirmaciji, a tamas negaciji, rađas je borba između njih. Da ne postoje tri
osobine već samo dve, rađas bi prevladao tamas, ili obrnuto, i očigledna
svrsishodnost (sattva) u prirodi ne bi postojala. Zapravo, bez svrhovitog
nadilaženja (sattva) ne može biti nikakve aktivnosti u kosmosu, odnosno
samog kosmosa. Stoga je trojstvo guna neophodno za postojanje bilo čega.
Rađas i tamas ovde predstavljaju borbu suprotnih principa, dok se sattva
javlja kao nužno nadilaženje prethodnog stanja, inače dinamika prirode ne
bi bila stvaralačka, bila bi apsurdna. Stoga je sattva osobina stvaralačkog
nadilaženja suprotnosti i protivrečnosti koje blokiraju razvoj, mogućnost
novog izbora, pa je zato i odlika svesnosti.
Prema tome, svesnost je, kao izraz autentičnosti bivstvovanja,
rezultat iskušenja svih suprotnosti koje stvaraju rađas i tamas, ona je s one
strane dobra i zla. Svesnost se rađa tek na osnovu uzajamnog dejstva oba
ova principa koji izazivaju suprotnosti, a ne naglašavanjem samo jednog
od njih. Istinska svesnost uvek počiva na spoznaji uzajamnosti i jedinstva
svih suprotnosti.
Tradicija slikovito predstavlja gune kao svetiljku. Tamas je gorivo
koje sagoreva, rađas je živi plamen, a sattva svetlost.
Psihološka stanja guna predmet su detaljnog opisa u Bhagavad-giti.
Tamas je osobina koja prevladava u svemu što je nesvesno, neaktivno,
ropski potčinjeno nagonima i navikama, dominaciji bilo čega bez poriva za
promenom. To je nesposobnost razlikovanja i preobražavanja, neaktivnost
koja čoveka vodi u svakojaku podložnost, tupost i lenjost. To je
neosetljivost na bol i jednostavnu radost drugih, neuviđanje pravog
položaja koji treba zauzeti, odnosno neobjektivnost. Rađas dominira u
svim aktivnostima koje vode ka uspehu preko pada i ponovnog podizanja.
To je težnja za zadovoljstvom i ispunjenjem, prevashodno fizičkih potreba.
On je uzrok nemirnog naprezanja i trošenja energije, večitog traženja i
večitog nenalaženja nečeg stalnog u svetu večnog preobražaja. Sattva je
uvid u svrhu aktivnosti i mirovanje nakon ostvarenja. Njene osobine su
saznanje, finoća i pročišćenost od svih taloga koji zagađuju čistotu
čovekove samosvesti. Ovo su osobine oslobođenih od neznanja i strasti
93
(tamas i rađas), to je smirenje koje oslobađa autentičnost čovekovog Duha
(puruša). Sattva je svesnost, rađas je subjekat, a tamas objekat.
Jedna od najvažnijih odlika guna jeste univerzalni model duhovnog
sazrevanja koje one prikazuju. Prema njemu, guna tamas predstavlja mrak
neznanja, potpune zatvorenosti u ego i ropstvo uslovljenosti prirode, zbog
čega se ona doživljava kao neprijatelj. Guna rađas je dualizam dobra i zla,
ropstva i slobode, borba jednog protiv drugog na isključiv način. Rađas je
bunt protiv ropstva svake vrste, ali spontan bunt koji je samo reakcija na
ograničenja i stoga donosi samo razuzdanost i jednostranost (to je iskustvo
čovečanstva u dosadašnjoj istoriji, to je tzv. 'demokratija' Zapada), a ne
pravu slobodu. Ona pripada području sattve, u ovoj guni sloboda se ne
ispoljava kao pobeda nad nečim, već kao opuštenost za prisustvo onoga što
kao bivstvujuće jeste u apsolutnom smislu. U sattvi su sve suprotnosti
izmirene, ali ne i poništene trećim stavom, u toj slobodi sve aktivnosti tela
i uma postoje, ali više ne kao problem, već kao čista moć ispoljavanja
jedinstva koje daje život svim stvarima. Sattva je sloboda koja omogućava
svest o ropstvu (tamas) i njegovom nadilaženju (rađas), to je svest o uvek
prisutnom ishodu svih suprotnosti, njihovom jedinstvu u sadašnjosti koja je
večnost, kao i neophodnosti suprotnosti, da bi se iznedrila i kristalisala
svest o suštini sadašnjeg trenutka.
U vezi sa duhovnim pročišćenjem, gune možemo najbolje razumeti
na sledeći način: tamas je grubi telesni oblik čija su stanja objektivno
merljiva i ustanovljiva (područje nauke); rađas je područje subjektivnog
iskustva interakcije ličnosti sa okolinom kroz njenu psihodinamiku, to su
subjektivna osećanja i misli izložene promeni i nepostojanosti usled
delovanja suprotnosti (područje umetnosti i filosofije); sattva je stanje
neuslovljenog i uvek budnog svedoka (sakšin), čiste svesti u čijoj svetlosti
je moguće iskustvo tela i uma, ali čije svakodnevne aktivnosti i promene
stanja ne deluju na svedoka i njegovu nezavisnost (područje religije kao
čovekove autentične duhovnosti).
Takođe i razne duhovne prakse podležu gunama. U tamas spadaju
sve one prakse koje se zasnivaju na ritualima, imitaciji i gruboj kontroli
fizičkog tela (ekstremni dogmatizam i asketizam nekih monaških redova,
fakirizam, šamanizam). Pod rađas spadaju sve one tehnike koje se
zasnivaju na pukoj reakciji i doživljavanju efekata, kao i na posredovanju
nekih astralnih sila, prirodno ili veštački stvorenih. Ove tehnike su naročito
popularne danas, kao 'spiritualne tehnologije Novog doba'. Dobar primer je
'intenziv prosvetljenja' Čarlsa Bernera (Charles Berner) gde se intenzivnim
naporom um dovodi u pasivno stanje kada je moguće za kratko uvideti
nezavisnost od uma i svih njegovih sadržaja. Ovakvi trik-metodi nude lako
dostizanje transcendentalnih iskustava koja, međutim, nisu trajna, nego
postoje samo kao reakcije na neki napor ili izazov. Zato u ovu oblast
spadaju i upotrebe droga. Posredovanje astralnih sila odnosi se na upotrebu
94
magije. U gunu sattva, međutim, spadaju prakse koje trajno preobražavaju
celo biće, koje vode u duhovni rast (bhavana) i sazrevanje kome je
posvećen ceo život. Toj tradiciji pripadaju prakse joge i budizma. One
sadrže ne samo metode za postizanje transcendentalnih stanja svesti, nego i
njihovo trajno ostvarenje kroz etiku i razumevanje njihove prave prirode.
Gune nam takođe osvetljavaju složeni problem sudbine i slobodne
volje. Prema njima, tamas odlikuje najveći procenat ljudi na svetu, one koji
su potpuno uslovljeni zakonom sudbine koju nije moguće menjati, i kod
kojih takvi pokušaji proizvode samo patnju; rađas pripada nešto manjem
broju ljudi koji uspevaju delimično da utiču na svoju sudbinu i traže
slobodu, dok kvalitet sattva pripada onim malobrojnim pojedincima koji
mogu da budu potpuno slobodni od sudbine koju nameće prirodno
uslovljavanje.
Sattva je oličenje nesebične milosti, rađas strasti koja biće
doživljava kroz korisnost, a tamas inertne pasivnosti koja odbija doživljaj
bića. Rađas i tamas preovlađuju u svetu, dok se sattva javlja kao dar s
neba, kao osobina prosvetljenih koji su nadišli uobičajenu ljudsku
egzistenciju kojom dominiraju dva načela: pasivna ravnodušnost prirodnog
odabiranja (tamas) i aktivna surovost odnosa u društvu (rađas). Njihova
nežnost se ne obazire na suprotnosti kojima su izložene sve pojedinačne
stvari ovoga sveta, jer ih sve vidi u svetlosti celine. Otuda potiču njihova
milost i oproštaj. Sattva se izražava prostodušnom dobrotom i ljubavlju.
S učenjem o gunama sânkhya je presudno obeležila indijsku
duhovnost, pružajući tako na uvid najopštije razlikovanje ustrojstva
bivstvovanja, što je od osnovne važnosti za orijentaciju na putu razrešenja
njegovog smisla, za razumevanje tkanja iskustvenog sveta koji nam se
događa i koji stvaramo. Njihova koincidencija sa stanjima svesti pokazuje
da svet nije podeljen, već jednako bivstvujući u kosmosu i u čoveku.
Njegova suština jeste sámo njegovo zbivanje koje se događa dejstvom tri
imanentna konstitutivna svojstva, koja smo ovde prikazali u najopštijim
crtama, a ne podsticajem izvan sebe. U sânkhyi, priroda je holističko
jedinstvo, to je velika mreža uzajamnih odnosa gde svaki oblik
bivstvovanja u sebi podrazumeva sve ostale. Ništa u prirodi ne postoji kao
izdvojeno (po mehanističko-atomističkom modelu), već u organskom
jedinstvu sa svim. Ovo jedinstvo i jeste ono što se naziva život i po čemu
se biće razlikuje od mašine. U svim stvarima postoji urođena životna sila
(prâna) koja im daje životnost. Učenjem o gunama sagledali smo kako
osnovna konstitutivna svojstva bića sama pokreću životnu energiju bez
poriva izvan sebe. Samotvornost daje biću životnost, jer samo veštačke
tvorevine zahtevaju tvorca izvan sebe. Tajna samokretanja univerzuma i
njegove životnosti leži u relativnosti vremena stvaranja koje je omogućeno
holističkim prožimanjem između apsolutnog (večnog) i relativnog
(lokalnog, vremenskog). Apsolutno i pojedinačno, večno i prolazno
95
prožimaju se i podržavaju kao kod disanja, ovde i sada. Tako se pokreće
sve u prirodi.

4. Prâna

Ova reč označava dah. To je životna sila koju Aristotelov termin

energeia u svom doslovnom prevodu označava kao bivstvo-u-delu,
životodavna delatnost bivstva ili njegova aktuelnost. Prâna u sânkhyi nema
nezavisno mesto kao u sistemu vedante zato što, kao biće u kretanju, ne
može da postoji nezavisno od bilo čega što svojim kretanjem stvara. Kao i
gune, ni prâna nije predmetna niti supstancijalna, zato o njoj zaključujemo
samo na osnovu posledica.
Ova energija, koja pokreće autonomni nervni sistem, obuhvata celo
telo i sve njegove finije nivoe. Ona stalno cirkuliše kroz njega delujući kao
snaga koja oblikuje organe prema potrebnim funkcijama. Prema
najprimetnijoj cirkulaciji, disanju, deli se na pet dahova: prâna je udisanje;
vyâna je raz-disanje, odnosno raspodela udahnute energije po telu u
trenutku zastoja nakon udisaja; apâna je izdisanje; samâna je asimilacija
energije pri zastoju nakon izdisaja; udâna je istiskivanje, energija koja
deluje nezavisno i suprotno od ostalih, kao kod izlučivanja. Postoje i druge
podele prâne u indijskoj filosofskoj i jogičkoj tradiciji, ali sve se one
zasnivaju na činjenici da se prâna ispoljava preko neke funkcije, nikako
sama po sebi.
Prâna se najbolje može razumeti kao Bergsonov „životni zamah”
(elan vital). Ovaj zamah (pokret) je svrsishodno preobražavanje oblika u
vremenu, koje vidimo u celoj prirodi, i ustanovljavamo ga kao stvaranje
života. Osnovna konstitutivna svojstva prirode razlučili smo na tri osnovna
nivoa vibracija, na gune. Neravnoteža vibracija, koja na ovaj način postoji
u samoj osnovi prirode, uzrokuje sve kretanje u njoj, kretanje koje se
ispoljava kao životna energija, prâna.
Zamah životne energije izvire iz slobode koja omogućava da bića
uopšte bude, pokret prâne je pokret manifestacije bića, njegovo opiranje
nemanifestovanom jedinstvu, baš kao što se udisanje opire izdisanju. U
suštini, životnu energiju prakrti pokreće potreba za dozrevanjem iskustva o
mogućnostima i svrsi bivstvovanja, odnosno za dozrevanjem svesti. Svrha
svakog živog bića jeste njegovo sazrevanje u nezavisnosti od vremenskog
trajanja i oblikovanja u prostoru. Vrhunac ovakvog sazrevanja nalazi se u
svesti o nezavisnosti i samobitnosti probuđenog čoveka (buddhi). To je
žižna tačka ili osovina koja upravlja kretanjem prâne, to je uvir zbivanja
cele prirode koja tome služi kao podloga za iskustvo. Otuda svest upravlja
kretanjima prane.
96
 Videli smo da se sve zbivanje prirode svrsishodno sažima u
vremenu i prostoru do sadašnjosti u kojoj prepoznaje svoju bezvremenu
celovitost i autentičnost. Vrhunac svrsishodnog sažimanja prirode događa
se u čovekovoj svesnoj celovitosti. Na taj način svest je bivstvujući izraz
holističke celovitosti prirode koja, kao bit svega, nikada ne može biti
narušena i predstavlja osovinu koja upravlja kretanjem prâne. Svest je uvir
zbivanja cele prirode, i bez procesa uviranja ili sažimanja ne bi bilo svesti.
Sažimanje prirode je sužavanje i zaustavljanje iluzije o njenom
vremenskom zbivanju. Tako se svest budi za prepoznavanje njenog
konačnog ishoda u sadašnjosti, jer on je, kao bit, uvek imanentno prisutan.
U svesnom subjektu priroda dolazi do svesti o sebi i tu, u sadašnjosti,
nestaje njeno projektovanje kroz vreme. Svest (buddhi) je utoliko prisutnija
u subjektu (aham-kâra) ukoliko je mentalno projektovanje vremena
(manas) suzdržanije i manje. Otuda je upravo sadašnjost mesto
kristalisanja čovekove Sopstvenosti. Neuslovljena svest o sopstvenoj
celovitosti (buddhi) u najvećoj meri je oslobođena vremena i utapa se u
holizam nikada narušenog jedinstva prirode. Tako pokret celog postojećeg
života u energiju nastaje zahvaljujući tome što vreme u biti prirode ne
postoji. To je pokret ka nadilaženju vremena, ka probuđenju.
Preobražavanje svih oblika bivstvovanja koje subjektivno opažamo u
vremenskom sledu zbivanja oko sebe i u sebi, kreće se prema bezvremenoj
svrsi kao svom ishodu, a to je postojana svest o neuslovljenosti
bivstvovanja. Možemo reći da večna neuslovljenost usisava vremensko i
prostorno ispoljavanje bića ka sebi, ka svesti o sebi, i u tom procesu sve
zadobija životni oblik kretanjem energije. Svi životni oblici su taj pokret ka
svesti, ka ishodu. 24 Jedino takvo usmerenje kretanja daje životnu energiju
svemu.
Događanje ovog vremenskog zamaha bića ka svojoj bezvremenoj
svrsi, ka ishodu u svesti, zapaža se mentalnim iskustvom kao životna sila
koja sve oblikuje i stvara. Stara indijska tradicija nazvala ju je prâna.
Zvezde su fizički izvori prâne, odnosno prirode, izvori svega što postoji, i
odatle se ona kreće ka neuslovljenom čovekovom Duhu (puruša), ka
smislu svega što biva. U tom kretanju, od fizičkog izvora ka smislu, ona
oblikuje sav živi i predmetni svet. Svetlost zvezda ne bi bila ništa da nije
Duha neuslovljenosti u čoveku koji joj daje smisao i cilj u samospoznaji da
jeste svetlost. Duh je postojao i pre nastanka čovekovog tela u drugim
pogodnim mestima kosmosa, i biće ga do kraja sveta i posle toga, jer on je
sloboda koja omogućava da zvezda uopšte bude, iz te slobode one zrače.
Otuda su one ljudima bliske. Ljudi i zvezde su jedno kao što su jedno reka,
izvor i ušće, razdvaja ih samo nesvesnost subjekta da Duh neuslovljenosti

24
U poglavlju Tanmâtrâ videćemo kako je svaki oblik bivstvovanja zapravo informacija
koja izgrađuje svest.
97
u njemu prebiva, iluzija da se on otvara tokom vremena i uz određene
uslove. Dokaz da je on tu i od iskona otvoren, a da je njegovo traženje i
otvaranje puka iluzija i izraz nesvesnosti, jeste prisustvo samog sunca na
nebu i svekolike prirode, prisustvo samog subjekta i njegova svest o suncu.
Prâna je energija kojom se prakrti ispoljava u sve postojeće,
konstantna je i neuništiva, samo se preobražava iz jednog oblika u drugi,
tako da je svaka pojava koja postoji u univerzumu proizvod određenog
rada ove energije pod uticajem guna.
Učenje o prâni ispravlja našu naivnu predstavu o svetu kao
tvorevini materije u sadejstvu sa energijom. Ono što nazivamo materijom
sačinjeno je od onoga što nazivamo atomima, a oni od još manjih čestica.
Ali, iako su njihove dimenzije tako male, između njih postoji ogroman
prostor. Razdaljina između jezgra atoma i elektrona je oko sto hiljada puta
veća od njihove veličine. Čestice su tako male, a prostor ispunjen dejstvom
njihove sile tako veliki da su neki fizičari ustanovili da, ako bi se sva
materija univerzuma sažela tako da između čestica ne ostane nikakvog
prostora, dobio bi se objekat veličine jabuke. Ali, ako čestice nemaju
prečnik, a ustanovljeno je da ne moraju da ga imaju jer se ponašaju i kao
talas, ne bi se dobilo ništa osim sile - prâne.
Ovo energetsko polje zahvata, pored čulnog ili fizičkog nivoa
stvarnosti, i druge, finije nivoe, koje poznaje i eksperimentalna fizika pod
drugim imenima i pretpostavkama. Oni su u hermetičkoj tradiciji na
Zapadu poznati kao astralni nivoi. (O ovome će biti više reči u poglavlju
Dimenzije prirode.)
Zato što je energija sveprisutna i postoji u vanvremenskom
holističkom jedinstvu svega pojedinačnog sa celinom, nju svaki oblik zrači
i prelama oko sebe. Vidljivi oblici su posledice kretanja prâne. Oni su
jedno, kretanje prâne oblikuje sve u prirodi, dok oblik povratno deluje kao
informacija koja usmerava kretanje prâne. Oblici i boje koje vidimo u
prirodi spontani su izraz njenog autentičnog preobražaja ili kretanja, pa nas
oni stoga najbolje i regenerišu, ispunjavaju nas ushićenjem i blaženstvom,
a prirodni lekovi najbolje leče. Zadovoljstvo i zdravlje izraz su dobre
cirkulacije prâne. Veštački oblici koje susrećemo u urbanim sredinama,
neprirodno ravne površine i oštri uglovi, negativno deluju na nas jer
neprirodno usmeravaju tokove prâne. Stari arhitekti su to osećali bolje od
današnjih kada su gradili sa puno oblina i detalja privlačnih oku i duhu. Sa
druge strane, kao suprotnost prirodnoj razuzdanosti, prefinjeni i pravilni
oblici koje srećemo u urbanim sredinama pomažu u kanalisanju i uređenju
životne energije, što se ispoljava kao kultivisanje načina života. Iako
pomažu, sami nisu dovoljni. Kineska tradicija Feng Šui je otišla najdalje u
iskustvu energetskog uređenja prostora.
Najveći dokaz da oblik oblikuje i usmerava životnu energiju, i
obrnuto, jesu piramide. One su jedini oblik sa ravnim površinama i oštrim
98
uglovima koji pozitivno centrira tokove prâne, u sebi i oko sebe. (Grč.
piros - vatra i amid - u središtu.)
Ukoliko je neki materijal složeniji po obliku i sastavu, utoliko je
njegovo zračenje složenije. Stepen složenosti živih bića odaje složenost i
jačinu cirkulacije prâne. Čovek je najsloženiji i prâna kroz njega
najsnažnije cirkuliše, što se i vidi po posledicama njegovog delovanja na
Zemlji. Spektar toga zračenja se deli prema delovima tela i pojedinim
organima. Stanje i vitalnost tela i organa iskazuje se u zračenju. Pored
disanja, najvažniji pokretač cirkulacije prâne kroz telo je hrana. Biljke
samo jedanput prerađuju sunčevu energiju, prânu, pa je zato biljna hrana,
kao i med, najkorisnija za ishranu. Životinje koje se hrane biljkama dvaput
je prerađuju i stoga njihovo meso već ima manju vrednost, dok meso
mesoždera uopšte nije korisno za ishranu. Oči su jedan od najznačajnih
otvora kroz koje struji životna energija. Zato se u njima vidi zdravlje i
zračenje karaktera celog bića. Brzinu cirkulacije prâne pokazuje širina
zenica i pokretljivost očiju, radi kontakta sa zbivanjem i upijanja iskustva,
odnosno energije. Priroda svakog zbivanja jeste informacija za cirkulaciju
energije i te informacije čovek najdirektnije prima kroz oči, kao i ostala
čula. Dalje, prâna snažno cirkuliše kroz nervne završetke ili erogene zone,
i ekstremitete na telu. Glava svojim okruglim oblikom konzervira u sebi
dosta energije zbog održavanja centralnog nervnog sistema. Međutim,
prirodno sedište prâne u telu nije u glavi već u centru tela (pleksus solaris).
Uravnotežena ličnost, svesna celog svog bića, svojim izgledom i držanjem
pri kretanju odaje ravnotežu koja gravitira u stomaku. Njeni su pokreti
celoviti i skladni, sigurnost i uravnoteženost kretanja i držanja celog tela
prvi je pokazatelj dobre cirkulacije prâne. Ljudi koji nemaju ovu ravnotežu
i nekontrolisano gube energiju, kao duševni bolesnici, narkomani ili oni
koji ceo vek provode u jednom ekstremnom stavu, svojim držanjem i
kretanjem odaju svoju psihičku neravnotežu i nestabilnost prisustva svesti.
Svako zrači svojom energijom na okolinu pri čemu je fizičko kretanje
samo površan vid tog zračenja. Tako, na primer, ako pogledamo zdravog,
produhovljenog i zrelog čoveka, osetićemo zadovoljstvo i privlačnost, dok
ćemo pri pogledu na duševnog bolesnika osetiti spontanu odbojnost i
teskobu. Svesnija i zrelija osoba ima snažniju i bolju auru prâne. Njeno
zračenje nije nevidljivo i ne odvija se samo na nekim višim nivoima, već
na svim. Njeno dejstvo, pored samog prisustva bića koje zrači, prenosi se i
putem fizičkog dodira, telesnim tečnostima, dahom i naročito glasom,
odnosno zvukom. Dejstvo muzike na raspoloženje svakome je dobro
poznato, kao i to kakve sve uticaje na okolinu može čovek postići svojim
ponašanjem i govorom. Ukratko rečeno, kretanje prâne pri stvaranju
spoljašnjih situacija i okolnosti u direktnoj je vezi sa stanjem svesti. Usled
jedinstva energije u prirodi, i dejstva zakona rezonancije, psihoenergetska

99
stanja kod drugih možemo doživeti u sebi. Jedino promenom stanja svoje
svesti možemo promeniti spoljašnju situaciju i okolnosti.
Iz tog razloga se u indijskoj duhovnoj tradiciji nalaze primeri da
učitelj (guru) samim svojim prisustvom u tišini (satsang) dovodi učenika
do prosvetljenja. Savršeno uravnotežena prâna učitelja dejstvom
rezonancije uravnotežuje prânu bića u svojoj blizini. Savršeno
uravnoteženje prâne nije ništa drugo do postojano prisustvo svesti u
bivstvovanju. Jedinstvo svesti sa autentičnošću bića pretvara tokove prâne
u potpuno celovit sklad koji se ispoljava kao svetlost. Približavanje ovom
idealnom skladu primećujemo kod duhovnih ljudi kao svetost. Svest deluje
na fizičko telo usmeravanjem prâne i to je delovanje kod prosečnih ljudi
neuravnoteženo i nikada celovito, uvek je na neki način podeljeno. U
trenutku smrti, kada duh napušta fizičko telo, spontano dolazi do
integracije svih tokova prâne, i to se doživljava kao čudesna svetlost. Ona
uliva neshvatljivo blaženstvo zato što predstavlja isijavanje ishoda
univerzuma. Za običnog smrtnika ono je neprihvatljivo jer zamišlja da je
ishod postojanja nešto drugo, a ne čista svest koja je njegova bit, i stoga
biva odbijen natrag u iskustvo ponovnog življenja, radi učvršćenja svesti
kao njegove Sopstvenosti. Istu svetlost mogu da isijavaju prosvetljeni ljudi
za života u fizičkom telu jer su postali otvoreni za ishod. Njihov Duh je
potpuno nezavisan od tela, od bivanja pojedinačnog bića u vremenu, i ta
nezavisnost čini njihovo bivstvovanje celovitim i autentičnim. Zato
prosijavaju kao putokaz drugima na putu do sebe, do slobode.
Ne manifestuje se samo potpuno sjedinjenje tokova bivstvovanja
(prâne) sa svešću kao svetlost. I različiti oblici pojedinačnog bivanja mogu
se čistom integrisanom svešću doživeti kao svetlost, ali to više neće biti
neopisivi sjaj nesvodljiv na boje, već raznolika svetlost, čije boje zavise od
prirode ili nivoa vibracija bivanja koja ih ispoljavaju. To je poznato kao
„viđenje aure”. Svaka „boja” tu predstavlja određen unutarnji doživljaj na
određenu frekvenciju zbivanja, a ne fizičku manifestaciju boja.
Iako je prâna jedina energija koja stvara sve u kosmosu, odnosno
sam kosmos, ona je na različitim mestima različito raspoređena. Da nije
ovih razlika, njihovih prelamanja, kretanja i preobražaja, ne bi bilo ničega
u kosmosu. Zahvaljujući dejstvu guna, ovaj zamah prirode ka svojoj svrsi,
izražen kao životna energija, događa se na raznolik način pa tako nastaje
mnoštvo oblika u kosmosu, zbog čega ništa nije isto u dva trenutka. Zato je
vreme relativno, i ova relativnost proizvodi raznolikost svega što je i uslov
opstanka života kakav jeste.
Prânu u svom najčistijem vidu možemo prepoznati u svemu što je
tek rođeno, mlado, toplo i nežno. Čovek, kao mesto najvećeg prisustva
svesti u prirodi, najsnažniji je korisnik prâne. U svom novorođenom
stanju, kao dete, čovekovo telo je najsnažnije zrači. Otuda svetost koju
spontano osećamo prema svakom detetu, sámo prisustvo njegovog bića nas
100
podmlađuje i isceljuje, ono oplemenjuje i najgoreg čoveka. Takođe nas
njegova čistota navodi na odgovornost i ispravnost u sopstvenim
postupcima, na uravnoteženje izliva energije zbog uzročne veze prâne sa
stanjem svesti (iako često projektujemo to navođenje pa „vaspitavamo”
dete, umesto sebe njegovim energetskim savršenstvom). Dete poseduje
ogromnu vitalnost, sposobnost rasta i opšte regeneracije, fizičke i duševne.
Njegov jedinstveni i neodoljivi miris odaje čistotu prâne, a njeno snažno
prisustvo se vidi u živahnoj i stalnoj pokretljivosti kao i bezrazložnom
blaženstvu deteta. Ono što liči na dečji nemir i razigranost, zapravo je ples
prâne u stalnom kretanju i razmeni sa širom celinom, što prepoznajemo
kao sticanje iskustva.
U kretanju prâne možemo lako prepoznati dejstvo guna. Ona je u
stanju tamasa tamo gde otiče, gde život nestaje hlađenjem, sušenjem i
raspadom. Gubitak prâne, odnosno nedostatak njene cirkulacije, možemo
videti kod svakog čoveka koji na bilo kakav način živi negativno. Njena
razmena sa širom celinom je način spoznaje te celine i ostvarenja bilo kog
cilja, njeno potpuno otvaranje i oslobađanje protoka doživljava se kao
blaženstvo najviše spoznaje. Rađas je stanje dinamične izmene i cirkulacije
u cilju izlečenja ili uobičajenog ritma održanja postojećeg stanja i
sprečavanja raspadanja. Gunu sattva čovek neposredno doživljava u
blistavom sjaju osmeha zdravog deteta koji ispunjava blaženstvom sve oko
sebe. Satvičko stanje prâne dolazi do izražaja takođe u svakom pozitivnom
i optimističkom ulaganju energije prema nekom cilju ili drugom čoveku,
bez ikakvih sumnji i zadrški, dakle, s ljubavlju. Jedino takve akcije su uvek
uspešne, što nam pokazuju mnogi primeri isceljujućeg dejstva snažne vere.
Ovakvo delovanje nam pokazuje da ne postoje objektivne prepreke za
ostvarivanje realnih ciljeva, već samo subjektivne. Kristalizaciju satvičkog
ulaganja energije nalazimo u „mekoj” školi kineske umetnosti (kung fu) za
aktiviranje či-a ili prâne: Či kung i Tai či čuan. Kineska filosofska
tradicija, inače, iscrpno pokazuje kako se prâna, ili či, kreće i deluje putem
podele na polaritete, na jin i jang.
Svi međuljudski odnosi i celokupno čovekovo ponašanje može se
razumeti u svetlosti cirkulacije prâne, njenog kretanja i razmene. Pri tome
je odlučujući zakon kompenzacije i ravnoteže suprotnih stanja ili polova
(jin i jang) koji deluje zajedno sa zakonom rezonancije. Tako, delovanje
prâne osećamo u emocionalnoj i psihičkoj vezanosti za neku osobu,
naročito suprotnog pola, koja je potpuna između roditelja i dece zbog
zajedničkog fizičkog porekla. Kada se taj odnos jednostrano naruši, makar
samo zbog laži koja ljude razdvaja više od fizičkog udaljavanja, ili se
prekine iz bilo kog razloga, bolno stezanje u grudima, gde je žarište prâne,
redovna je posledica. Zato „bol u srcu” nije samo poetska metafora.
Raspoloženja drugih ljudi deluju na nas preko zakona rezonancije, jer
predstavljaju specifične vibracije prâne. Njih svesniji ljudi jasnije primaju,
101
pa zato mogu neposrednije doživeti u sebi („u srcu”) tuđa stanja i osećanja.
Zato i mogu svoju energiju darovati ugroženima. Za bezosećajne se kaže
da „nemaju srca”. S druge strane, u retkim trenucima otkrovenja istine o
sebi, svom životu i svetu, ili u trenucima istinske sreće, preplavi nas
blaženstvo u grudima i odatle snažno zrači celim telom, čineći ga potpuno
laganim kao da lebdi. Ovo je čest događaj za vreme meditativne sabranosti.
Delovanje prâne u svom najopštijem vidu predstavlja način bivanja
bića u svetu. Ono se uvek zbiva kao neko odnošenje, kao razmena energije
i utisaka između suprotnih stanja ili polova. Zato sva bića tako neminovno
i sudbonosno deluju jedna na druge, privlače se u ljubavi ili satiru u mržnji.
Kretanje i razmena životne energije ima svoju gradaciju. U nižim
dimenzijama (veće) piramidalne uslovljenosti prirode, jedinstvo fizičkog
oblika i kretanja prâne kao prenošenja informacije očigledno je u izgledu i
celokupnom ponašanju biljaka i životinja, gde je ono gotovo u potpunosti
na delu. Raspoloženja životinja direktno se ispoljavaju kroz njihov izgled i
ponašanje koje uvek ima informativnu funkciju za okolinu. Sa višim
mogućnostima čulnih organa, informacije se prenose artikulisanije i
nezavisno od fizičkog oblika, sadržaj im postaje apstraktan. Vrhunac
apstraktne komunikacije životne energije odigrava se u razumu (manas),
kao misao. Mišljenje je imenovanje oblika bivstvovanja (nama-rűpa). Ono
je omogućeno dovoljnom koncentracijom iskustva ovakvog imenovanja ili
ustanovljavanja na jednom mestu, u subjektu, i njegovom stavu „Ja sam
činilac” (aham-kâra).
Energija ne može ostati na istom nivou zato što nije supstancijalna
već bivstvujuća. Ako se kreativno ne kreće naviše ona će se prepustiti
spontanom propadanju, odnosno širenju ka onim bićima gde će moći da se
preobrazi do svesnog ishoda. Širenje životne energije od mesta gde se ne
može više održavati ka mestu gde je potrebna, događa se svuda, ono je
poznato i kao entropija. To je umiranje koje oslobađa prostor za nov život.
U kosmičkim razmerama to se događa pri eksploziji zvezda, od čijih
rasutih elemenata nastaju nova nebeska tela, druge zvezde i živa bića. U
mikrokosmičkom iskustvu, greške i stradanja drugih služe nam kao
iskustvo i opomena za sopstvenu ispravnost, ili, drugačije rečeno, deo
njihove rasute životne energije prešao je na nas. Ona se prenosi na sve
moguće načine, od apstraktnih simbola i pisanih poruka do vrlo konkretnih
i sudbonosnih događaja. Svako ko je dospeo do duhovnog probuđenja zna
da je iza sebe imao bar jednog davaoca energije, neku osobu čija je sudbina
bila da služi kao prenosilac energije, makar i kroz informacije, ili pak
celokupnim delovanjem. Pravilo je da se, kada dođe do dovoljne
koncentracije energije, odnosno životnog iskustva pred probuđenje,
davalac povlači, često i umire. Kako je ta osoba najčešće čoveku bila
najbliža i najdraža, tada nastupa „tamna noć duše”, najtamniji čas pred
svitanje novog sunca duhovnog probuđenja. Ova zakonitost je u klasičnim
102
tekstovima sânkhye opisana kao opšta težnja prirode da posluži
oslobođenju Duha-čoveka, a ona to čini najuspešnije kroz pojedine ljude,
nakon čega se povlači.
Najveću moć usmeravanja i prenošenja energije ima ono biće u
kome je ona maksimalnom koncentracijom došla do svog ishoda u čistoj
svesti, a to je čovek rođen u Duhu. Njegova svest je suština energije ili
kristalizacije samog bivstovanja. Prenošenje ili darovanje životne energije,
radi sazrevanja onog suštinskog u čoveku, jeste ljubav. Ljubav, dakle, nije
ništa drugo do nekonceptualno i direktno iskustvo opšteg jedinstva životne
energije na višim planovima bića, gde se ono osvešćava. Zato se kaže da je
izvor bića, Bog, ljubav. Svest je plod ljubavi i ljubav je jedini dar
autentične svesti. 25 Osvešćenje jedinstvene životne energije deluje snagom
simpatije prema svemu što po njenoj moći i postoji. Na višim nivoima
bića, gde je svest prisutnija, i jedinstvo svega je jasnije. Svestan izraz ovog
jedinstva jeste ljubav. Isto kao što se svest izražava kao postojana
prisutnost u biću, nezavisno od njegovog raznolikog zbivanja, tako se i
ljubav pokazuje kao nesebična prisutnost svesnog saučestvovanja i
naklonosti, nezavisno od svih uslovljenih promena koja bića trpe i u svom
ponašanju pokazuju. Mržnja je, nasuprot tome, neuviđanje prave prirode
bića, njegove nevinosti, i odvajanje od njega zbog nekih pojedinačnih
manifestacija. Mržnja je, tako, samo negativni izraz iste nesvesne
naklonosti i strasne vezanosti za pojedinačna ispoljavanja nekih osobina
bića. Mržnja i strast su dva pola iste uslovljenosti i neznanja o stvarnosti
samog bića. Ljubav rođena iz svesti oba ova pola nadilazi, i naklonost i
odbojnost prema biću, ona je iznad svetlosti i tame njegovih preobražaja.
Ona je njegovo najčistije iskustvo.
Ljubav je, tako, uvek pratilac ispravnog uvida i sazrevanja, i nije
različita od njih. Samo ih pojmovna upotreba imenuje i razlikuje. Vizija
piramide nam pokazuje zašto je svesna prisutnost u ishodu bića isto što i
ljubav koja daje životnu energiju zbližavanjem svega u jedno. Sve je to
vremenski i prostorno sabrano i sjedinjeno u vrhu piramide, u čovekovoj
Sopstvenosti, gde biće stoji kao jedna jedina stvarnost, bez mnoštva i
polarizacije.
Jedinstvo ljubavi i svesti u slobodnoj volji jedino je merilo
čovekove duhovne zrelosti i stvaralačke slobode u delovanju. Samo s
takvom zrelošću može se jasno videti delovanje prâne.
Sve nas ovo vodi ka jedinom zaključku da energija (prâna) i svest
nisu različiti, da je energija (bivanje) samo grublji izraz svesti koja bivanju
osvetljava smisao. Kada energetsko zbivanje ne bi bilo svesno, bilo bi
nemoćno, besmisleno i apsurdno. A to nije slučaj. Svuda u prirodi
zapažamo svrsishodnost, a to nam ukazuje da je svaki oblik prirodnog

25
Najpoznatiji izraz ovog iskustva dao je apostol Pavle u svojoj Himni ljubavi (1 kor. 13).
103
zbivanja, od ćelijskog do kosmičkog, svestan sebe kao takvog, bar na
elementarnom ili neophodnom nivou. Sve stvari su svesne sebe kao takve,
znaju da postoje. Zato i mogu da služe interesima Duha-čoveka, u čijem se
bivstvovanju događa najveće sažimanje energije svesti.
Naši preci su dobro osećali da su stvari svesne svoga postojanja. Još
su srednjovekovni majstori pozdravljali i ljubili svoj alat kada su počinjali
da rade, kao i seljak svoga vola ukrašenog vencima pred oranje. Naše
današnje sukobljavanje sa prirodom, i ekološka kriza, pokazuju da još uvek
nismo svesni postojanja u onoj meri u kojoj je ono samog sebe svesno.
Svest - energija - oblik („grube” materije) tri su vida prakrti koja se
mogu razumeti kao gune i nerazdvojni su u svakom delovanju. To je
trojstvo po kome priroda postoji, a koje je naslućivano u religijskim
iskustvima. Razlikuju se samo po brzini vibracija svoga zbivanja. Zato što
su manifestacije istog bića, svest može usmeravati energiju i biti svesna
oblika, kao što i energija može delovati na oblik i stanje svesti, a takođe i
oblik može određivati sadržaj svesti i upotrebu energije. Da su razdvojeni,
ništa od toga ne bi bilo moguće. Dakle, biće, energija i svest su jedno isto,
ali u različitim vibracijama i razmerama. Biće je najgrublje, a svest
najfinije zbivanje tog jednog. Biće je čist oblik, svest njegov smisao, a
energija neophodni posrednik između njih, izraz njihove interakcije.
Doživeti biće kao čistu energiju znači biti svestan i doživeti ga neposredno
kakvo jeste - a to znači doživeti ga s ljubavlju. Ljubav je najneposredniji
doživljaj bića i otuda je osnova za svest. Bez nje nema svesti (budnosti), a
bez svesti ni samog bića. Sam doživljaj je energetski proces, pa su zato
biće-energija-svest tri reči koje označavaju samo jedno: ljubav.
Na kraju poglavlja o prakrti (mada je njenom razumevanju
posvećena cela knjiga), mora se naglasiti da ona niti je svesna niti uopšte
postoji po sebi i za sebe, već jedino kao piramidalna celina (geštalt) koja
diferencira prisustvo Duha neuslovljenosti - koji je omogućava, a ne stvara.
Njena pojavnost je spektar razotkrivanja Duha i, koliko je ova
razotkrivenost veća, toliko je i njena pojava jasnija. Puruša omogućava
iskustvo prakrti, i koliko je priroda bliža principu neuslovljenosti, toliko
dobija svest o sebi - kao što Zemlja izgleda svetla, iako je samo obasjana
sunčevom svetlošću. Ona ima svetlosti i života na sebi, ali je dobija od
Sunca. Priroda je najbliža Duhu u svom piramidalnom vrhu, u aham-kâri i
buddhi, tu ona uvire u neuslovljenost (u purušu) i zato tu izgleda i ponaša
se kao svesna iako zapravo to nije po sebi, već zbog blizine slobode koja je
omogućava, zbog blizine puruše. Ono što omogućava postojanje,
omogućava i svest o postojanju, jer nema postojanja bez svesti. Stoga nije
pogrešno reći da je buddhi čista svest ako se zna da nju omogućava blizina
Duha neuslovljenosti. O svesti u prirodi se zato može samo uslovno
govoriti iz praktičnih razloga za objašnjenje njene teleologije i kretanja
energije. Jedina prava svest ili budnost je apsolutna sloboda od sveta
104
pojavnosti, od objektivacije. Da bi se došlo do takve slobode „od”, nužno
je najpre steći slobodu „za” svet pojavnosti, prihvatiti ga u potpunosti.
Otuda puno razumevanje i sámo iskustvo bivstvovanja vodi u njegovu
transcendenciju. U tome je smisao osvešćenja prakrti. Svi njeni oblici su
informacije (vest) za svest čoveka (puruša). U prirodi, dakle, nema svesti u
supstancijalnom smislu, niti je ona negde smeštena, nego je svest sámo
razotkrivanje bivstvovanja, njegovo obelodanjivanje nezavisnom Duhu. I
samo njemu. Stepen razotkrivenosti postojanja jeste stepen svesnosti.
Svrsishodno razotkrivanje bića, teleologiju prakrti, ništa ne
pokreće, nego privlači sama neuslovljenost ni od čega, kao vakuum koji u
univerzumu izaziva materiju u postojanje i život. A ni vakuuma ne bi bilo
da nije onoga što on izaziva da bude.
Dovde doseže prikaz prakrti. Ostalo je lični doživljaj koji će biti
inspirisan prikazom njenih kategorija, uz podsećanje da opis nikada nije
ono opisivano.

105
 DIMENZIJE PRIRODE

MAHA - BHŰTÂNI

1. Oblikovanje prostorvremena
Sve su dimenzije zajedno prisutne u prirodi, one nisu
transcendentne ili „onostrane”, niti su apstraktne činjenice. Prisustvo
drugačijih dimenzija u našem fizičkom okruženju nije ničim skriveno i
možemo ih prepoznati u svemu, jer sve i postoji, takvo kakvo je, upravo
zahvaljujući prožimanju svih dimenzija prirode i prelamanju njihovih
zakonitosti.
Sve dimenzije, ili svi modusi prostorvremena u kojima se priroda
zbiva, predstavljeni su na shemi (slika 1) pod objektivnim, neorganskim
područjem kao tanmâtrâ i maha-bhűtâni. Njihovom progresivnom
kondenzacijom oblikuje se trodimenzioni organski svet, indriyâni, koji
izražava „spoljašnje” i (ili) „grublje” manifestacije prelamanja njihovih
finijih vibracija.
Aktivnošću tela i čulnim iskustvom (indriyâni) uočavamo samo
jedan uzak nivo vibracija prirode koji nam je poznat kao trodimenzioni
fizički svet. Njemu pripadaju samo deset čulnih i delatnih organa
(buddhindriye i karmendriye) koji se zato nazivaju grubim ili vanjskim
organima. Manas, aham-kâra i buddhi spadaju u finotvarne entitete koji
nadilaze trodimenzionu i vremensku uslovljenost fizičkog tela i sačinjavaju
unutrašnji organ (antahkarana) koji stvara duševni život (điva).
Već i u tom uskom ali najbitnijem području, u fizičkom svetu,
prostorvremenost sveg zbivanja vrlo je relativna pojava. Najpre treba reći
da neorganski svet ima svoje dimenzije postojanja, a organski svoje. Svaka
životinjska vrsta živi u svojim dimenzijama: svet gliste drugačiji je od
sveta u kome leti albatros; grabljivice drugačije gledaju na svet od svojih
pitomih žrtava. Obrazovan i zadovoljan čovek vidi znatno drugačiji svet od
maloumnog nesrećnika, a starac, opet, drugačiji od mladića, dok onaj koji
spava živi u sasvim drugačijem svetu od probuđenog. Ali, svi zajedno ga
vide iz trena u tren uvek malo drugačijeg, i iz svog ugla. Telo ima svoje
zakonitosti postojanja, osećanja, opet, svoje, dok misli imaju sasvim
drugačije i šire dimenzije u kojima postoje. Zapravo, svako stanje svesti u
čovekovom umu propušta spoznaju sveta samo u određenim dimenzijama i
različito kod svakog čoveka, iako postoji izvesna mera opšte saglasnosti.
Ne mnogo veća od broja reči i pojmova sa kojima se ljudi služe pri opisu
sveta. Umetničko stvaralaštvo i simboli služe za dopunu ove saglasnosti.

106
 Prostor i vreme su relativni. Njihova relativnost se ogleda u tome
što postoje ujedno na različit način: kada se projektuju i ispoljavaju to je
onda objektivni svet, a kada su sažeti u svoj ishod i smisao, tada su svesni
subjekt. Dakle, svesni subjekt nije ništa drugo do sažetost vremena i
prostora u jedno mesto, u Ja. Objektivni svet nije ništa drugo do projekcija
istoga u mnoštvo, napuštanje ’Ja jesam’, gubitak sebe. Otuda kada je
subjekt potpuno svestan, budan, vreme i prostor za njega nestaju.
Svaka misao je najsuptilniji izraz jedne dimenzije u kojoj se
manifestuje svet ka svome ishodu. Svesnost (subjekta, ’Ja jesam’) je sam
vrh stremljenja prirode ka svrsi, vrh njene piramidalne celosti. Njena se
celovitost ne ostvaruje u objektivno datim kategorijama vremena i
prostora, nego njihovim sažimajućim oblikovanjem ka svrsi koje se
progresivno događa u sve višim dimenzijama - a to znači ka Sopstvu
subjekta. U najvišoj se javlja čista svest (buddhi) kao izraz maksimalne
integracije ili sažetosti zbivanja i njegove najveće brzine u otkrivanju
smisla, koji se manifestuje kao svetlost. Ovo sažimanje i oblikovanje
možemo videti na primeru Zemlje. Njen oblik i putanja iz viših dimenzija
izgledaju drugačije nego u trodimenzionalnoj stvarnosti gde vidimo
loptasto nebesko telo koje se kružno kreće u prostoru oko Sunca tokom
određenog vremena. Njeno kretanje zapravo stvara vreme, a takođe i sam
njen oblik - ona ne bi bila niti okrugla niti baš te veličine i mase da se ne
kreće baš tom brzinom. I obratno, da je manja ili veća, i brzina bi bila
srazmerno drugačija. Njen oblik, masa i brzina (vremenost) su uzajamni i
čine jednu celinu koja se, međutim, zbiva u više dimenzija, pa se zato
ustanovljavaju kao različiti činioci. Takođe, i sve što postoji na njoj
potpuno je određeno njenom putanjom i oblikom. Kao što su njen oblik i
kretanje jedno zbivanje, ali na različitim dimenzijama, i život na njoj
takođe je deo tog istog zbivanja, opet na jednoj drugoj dimenziji; ceo
sunčev sistem je to isto zbivanje (isto kao život jednog čoveka) ali na
sledećoj, višoj dimenziji, i tako dalje. Može se reći da su njen oblik i
putanja, zajedno sa organskim i neorganskim životom na njoj, zapravo
savijenost i oblikovanje prostora ka višim dimenzijama bivstvovanja u
kojima se kristališe svrha svega. Sažimanje se odigrava kretanjem, jer
kretanje je uvek zbivanje oblika ka smislu. Najfiniji oblik kretanja je
mišljenje. Otuda se u mislima začinje vreme. Dakle, kretanje je odvijanje
vremena u kome dozreva smisao oblika (tj. bivstvovanja) koji je
modifikacija prostora. Zato su prostor i vreme neodvojivi. Iz najviše
dimenzije posmatrano, sa vrha piramide ili mahat-buddhi, celokupno
postojanje Zemlje, sav život na njoj od nastanka do nestanka i cela putanja
koju će preći, oduvek se već dogodilo i u celosti se uvek događa u svakom
trenutku - jer, događa se zbog svesti (buddhi) o sadašnjem trenutku, o
onome što upravo jeste. Svest, koja je ishod bića, opstaje samo u
sadašnjem trenutku, a on je jedini realan. Ništa ne postoji izvan njega.
107
Drugačije rečeno, ne zbiva se u vremenu. Sadašnji trenutak razvoja sveta,
ili jednog pojedinca, nije različit niti odvojen od njihove konačne svrhe ili
samog bitka.
Zato svi aspekti bivstvovanja, iako različiti do apsurda i međusobno
paradoksalni, realno postoje u prirodi, slobodno i ravnopravno, tako da
obrazuju jednu ipak skladnu celinu. Celina se, međutim, ne može razumeti
samo posmatranjem iz fizičkog iskustva. Ono je proizvod elementa zemlje,
poslednjeg u nizu maha-bhűtâni, i zato je samo posledica dejstva viših
dimenzija oličenih prototipskim počelima (tanmâtrâ) koja se kondenzuju u
različite vibracije i, zavisno od međusobne kombinacije, obrazuju velika
počela (maha-bhűtâni).
Ta progresivna kondenzacija se odigrava na sledeći način:
prototipsko počelo zvuka proizvodi element etera (akaša); tanmâtrâ dodira
i zvuka zajedno proizvode element vazduha (koji zato ima ova dva
svojstva); tanmâtrâ dodira i zvuka sa bojom proizvode element vatre; kada
se njima pridruži ukus, nastaje element vode (koji za čulno iskustvo ima
ova svojstva); i kada se svim tim počelima pridruži miris, nastaje zemlja,
koja je zbir svih ostalih počela i elemenata; ona je proizvod svih dimenzija
i uticaja, pa se otuda na njoj manifestuje sva realnost bivstvovanja. Fizička
realnost poseduje najvišu ontološku vrednost. Elementi koji je tvore takođe
predstavljaju dimenzije njenog zbivanja. Tanmâtrâ znači prototip ili „tome
primereno”. Maha znači veliki, kosmički ili univerzalni, a bhuta dolazi od
korena bhu (rasti, bujati, bivati, nastajati) i može označavati dimenziju
zbivanja, način na koji nešto biva, a takođe i element o kome je reč. Srodna
je sa grčkim physis koje označava proces rastenja, tvarnu osnovu i počelo,
ali i unutarnji princip, strukturu zbivanja ili bića.
Kompletno dejstvo tanmâtrâ i maha-bhűtâni proizvodi indriyâni,
jer je poznato da organski život proizlazi iz neorganskog. Ali, on proizlazi
tako što postaje oličenje dimenzija i principa neorganskog, njihovo
egzistencijalno oličenje. Neorgansko je esencijalno, a organsko
egzistencijalno područje jednog istog bivstvovanja. Broj i kombinacija
prototipova i elemenata određuje broj čulnih i delatnih organa u indriyâni,
a njihov broj, s druge strane, određuje u kakvim će dimenzijama takvo biće
živeti. Najkompletnije oličenje organskog bivstvovanja je čovek, on je
mikrokosmos u kome se sažima sav neorganski i organski kosmos.
Njegova percepcija (čulni organi) proizvod je kompletnog uticaja
tanmâtrâ, a ovladanost delatnim organima proističe iz njegove
predisponiranosti za učešće u svim dimenzijama prirode. Na shemi vidimo
vertikalnu podelu kategorija na levu, neorgansku, i desnu, organsku stranu.
Jedna odražava drugu kao u ogledalu. Kada čovek prepozna ovo
odražavanje kosmosa (leve strane) u mikrokosmosu (desne), on prepoznaje
sebe kao jedinstvenu ličnost, a to je aham-kâra koja nadilazi ovu podelu.

108
 Tanmâtre su objektivne ali i delimično subjektivne, jer proizvode
čulne organe u subjektu, dok su veliki elementi čisto objektivni, jer
omogućavaju sve zbivanje u prostoru. Leva strana sheme je vibratorne ili
talasne prirode, sve dok se ne kondenzuje kao zemlja, a tada vibracije
zadobijaju supstancijalni karakter. Nisu, dakle, supstancija, već se samo
tako ponašaju zbog trodimenzionalnih uslova u kojima se nalaze. Tada
postaje moguća desna, organska strana empirijskog sveta kojeg tumačimo
na osnovu pojma supstancijalnosti, što je nužno zbog koherentnosti
spoznaje bivstvovanja.
Sa paradoksom različitih dimenzija suočavaju se i rezultati
eksperimentalne fizike. Što se ide dublje u manje dimenzije, dolazi se do
većih brzina i neodređenosti svih parametara. Na atomskom nivou dolazi
se do granice kada još možemo razlikovati nešto kao što je struktura
atoma. Ispod njega vladaju sile čiste energije koje se, zavisno od načina
posmatranja u eksperimentu, manifestuju i kao subatomske čestice. One se
ponašaju paradoksalno jer za njih ne važe zakoni prostora i vremena našeg
„grubog” ili „materijalnog” sveta. Iako se u određenim okolnostima
ponašaju kao čestice, u nekim drugim one prelaze u svoju fizikalnu
suprotnost, postajući talas energije. Kada je u eksperimentu prisutan
posmatrač, čovek, ponašaju se kao čestice, a kada je posmatrač odsutan,
kao talas. Izgleda da priroda glumi materijalnost samo u prisustvu čoveka.
One mogu nelokalno da komuniciraju, odnosno da se ponašaju kao da su
zajedno, iako su u eksperimentu odvojene hiljadama kilometara. Preskaču i
vreme, tj. način svog postojanja u vremenu. One to mogu zato što kao talas
energije pripadaju univerzalnom polju svih fizičkih zakona koje nije
uslovljeno vremenom i prostorom, nego je implicitno, i služi kao osnova
emanacije svih entiteta u vremenu i prostoru.
Shematska podela kategorija na levu i desnu stranu daje nam uvid
zašto se prirodno zbivanje događa i kao talas (vibracija) i kao
supstancijalnost (čestica), što zbunjuje fizičare. Tanmâtre i maha-bhűtâni
su samo otvorenije ispoljavanje vibratornog zbivanja energije u višim
(implicitnim) dimenzijama, dok je supstancijalnost indriyâni područje gde
se stiču iskustva tamo pripremljenih oblika na najkonkretniji način. Tu se
akumulira svest o zbivanju i zato je nužno da se bivstvovanje tu
koherentno oblikuje na dovoljno „grub” ili konkretan način koji se može
definisati kao supstancijalnost. „Tvrdoća” oblika nužna je da posluži kao
podloga, kao suprotnost u odnosu na koju će postati prepoznatljivo
vibratorno ili talasno svojstvo objektivne prirode. Oblik je vest za svest.
Nema svesti bez očitavanja (cittam) oblika, tj. zbivanja. Stoga je kruna
indriyâni manas ili um; razumevanje je vrh njenog organskog oblikovanja
koje je u celosti posvećeno percepciji i iskušavajućem delanju, obučavanju
da postane ličnost. Zato će i naučnicima sve tajne prirode postati dostupne
i jasne tek kada njihovo naučavanje bude u skladu sa ovom posvećenošću
109
organskog života. Priroda postaje jasnija u onoj meri u kojoj se njen život
afirmiše. Um je, međutim, vrhunac razumevanja sa subjektivnog
stanovišta. Vrhunac objektivne spoznaje bivstvovanja u celosti je budnost
(buddhi). Zato je buddhi od svih kategorija najbliže povezano sa vrhuncem
svih dimenzija u kojima se priroda nalazi, a to je eter ili akaša. Te dve
kategorije su najfiniji modaliteti prakrti, toliko su bliski i identični da se
mogu razlikovati jedino po tome što je akaša ishod samog oblika, a buddhi
smisla oblikovanja bića. Jedno bez drugog nisu mogući, oni su kao dve
strane istog novčića. Kada čovek postane probuđen (buddhi) ovladaće
akašom i beskrajnom energijom koju ona daje.
Čovekov um je naviknut da se dobro snalazi samo u čvrsto
ustanovljenim koordinatama koje tumači kao „svet”. To je, prema shemi,
uglavnom samo organsko područje kome prirodno i pripada. On teško
prepoznaje drugačiji svet od onog kojeg je ustanovio učenjem i
tumačenjem. I samo zato što je talasna priroda neorganskog područja finija
od organskog, ono sa empirijskog i umnog stanovišta predstavlja „drugi
svet”, nepoznato, onostrano područje. I zaista, neorgansko je područje
svojim najvećim delom u tradiciji poznato kao „drugi svet”, astral,
„natprirodni svet”. To je takođe ono područje prirode gde se odigravaju
posmrtna iskustva, kao i snovi. Čovekova se individualnost (aham-kâra) -
koja okuplja buddhi i manas, pa tako sve tri kategorije skupa sačinjavaju
njegov duševni život (điva) - sa smenom dana i noći premešta iz
subjektivnog u objektivno područje, prema shemi, s desne na levu stranu.
Tada čovek pada u san. Kada se izjutra njegova individualnost vrati u
fizičko telo (indriyâni), čovek se budi. Isto se dogodi kada se istroši životni
vek fizičkog tela: njegova duša (điva) odlazi na „drugi svet” (tanmâtrâ) i,
nakon dozrevanja uslova za odgovarajuće novo telo, vraća se u područje
indriyâni. Ukoliko, naravno, nije otišla naviše, u probuđenje (buddhi) i
neuslovljenost (puruša), ka svome izvoru.
Samo u području indriyâni zbivanje ima čvrst karakter usled toga
što je za akumulaciju energije svesti nužna trodimenzionalna kohezija
svakog zbivanja kao informacije. Tu su zbivanja samo onoliko trajna i
čvrsta koliko su potrebna kao informacije subjektu, i ponavljaju se na
različite načine dok njihov smisao ne bude usvojen kroz iskustvo. Na
neorganskom području je zbivanje (prostorno oblikovanje) mnogo
fluidnije, brže i neposrednije, a ni vreme tu nije linearno. Usled nedostatka
koherentnosti pojava, na koju je manas naviknut da mu bude servirana u
trodimenzionalnom iskustvu kao „prirodno” stanje, čovek je tu nesvestan,
tačnije, još pasivniji nego inače. Da bi bio svestan i na neorganskom
području, u svim dimenzijama, njegova ličnost mora da postane
koherentna nezavisno od zbivanja i organskog i neorganskog područja.
Njegovo Ja(stvo) mora biti nezavisno i od spoljašnjih i od unutarnjih
uticaja, i kao takvo uvek prisutno. On mora biti činilac, a ne pasivan
110
predmet svakojakih činjenja. Ukratko rečeno, mora biti neposredni učesnik
u zbivanju.
Vibratorno ili talasno ustrojstvo prakrti pokazano je na svih pet
odeljaka sheme kao najviše i najfinije stanje tih odeljaka. To su zvuk i eter
u neorganskom i um, sluh i jezik u organskom delu, i buddhi, kao najfiniju
tvorevina prakrti. Pre svega, tanmâtrâ zvuka, kao primarno ispoljavanje
vibracija. Ono je moguće jedino kroz prostor (akaša) zato što zvuk nije
moguć bez prostiranja. Vibracije prostora oblikuju sve ostale elemente i
sva ostala zbivanja. Objektivno posmatrano postoji samo prostor (akaša) u
kome su sve dimenzije i sva zbivanja uopšte mogući. On je
partikularizovan pojedinim oblicima na kojima se ograničava naše čulno
opažanje i delanje. Samo ograničenom subjektu, zatvorenom u ego, koji
posmatra iz jedne referentne tačke, a drugačije čulno posmatranje i nije
moguće, oblici izgledaju kao da su u prostoru i međusobno nezavisni. Oni
su zapravo sâm modifikovan prostor (akaša). On ih sve povezuje u jedno,
u sopstvenost svesnog subjekta, i na osnovu toga su moguća sva mistična
iskustva jedinstva univerzuma, a takođe i materijalizacija,
dematerijalizacija, teleportacija, telekineza, levitacija, astralna projekcija i
telepatija. Na primer, vreme se sažima u subjektu, u njegovo Ja ovde i
sada, i zato on može da zna prošle i da vidi buduće događaje (vidovitost);
isto je sa prostorom, on se sažima u njegovo telo pa otuda subjekt može i s
objektima u prostoru da manipuliše (telekineza) kao sa sopstvenim telom.
Zato je rečeno da ništa ne postoji po sebi i za sebe, izdvojeno iz celine i
jedinstva. Zato za probuđenog nestaje predmetni svet, on vidi samo akašu,
jedinu stvarnost svake pojave. Iz tog jedinstva proizlazi zlatno pravilo koje
kaže: čini drugima onako kako želiš da drugi čine tebi; i etički put koji
nalaže da volimo sve što postoji, pa i svoje neprijatelje. Usled opšteg
jedinstva koje sve povezuje uvek će nam, hteli mi to ili (radije) ne, biti
onako kako činimo drugima. Kakvom merom sudimo, tako će nam biti
suđeno. Ako oprostimo drugome i nama će biti oprošteno. 'Ko drugome
jamu kopa, sam će u nju upasti' - to je neminovno jer nema „drugoga”.
Biće je jedno.
Buddhi i akaša su sinonimi: akaša sa kategorijalne a buddhi sa
egzistencijalne strane bivstvovanja. Sa njima je prakrti najbliža
neuslovljenosti (puruša). Iako je najbliža, priroda i u njima deluje svojom
gravitacijom kod neprobuđenih ljudi: u buddhi je to sklonost da se budnost
doživljava kao lična svest (aham-kâra) i osmišljava (manas), jer bezlična
budnost se kod nezrelog čoveka ne može održati i biva porobljena
mentalnim procesima; dok akaša teži da se partikularno oblikuje, jer iz
istog razloga za neoslobođenog čoveka postaje puko ništavilo.
Prostor je sam oblik zbivanja, dok je vreme subjektivno iskustvo
kretanja ili zbivanja tog oblika ka smislu, odnosno svesti. Zato je svest
maksimalna sažetost vremena, ona je čista sadašnjost, samo prisustvo.
111
Koliko je vremensko kretanje prevaziđeno, toliko je svest prisutnija.
Vreme je način na koji nešto oblikovano postoji u iskustvu. Vreme ne
postoji po sebi, već samo kao oblik zbivanja. Postoji, dakle, samo biće, a
ne i vreme. Biće je bezvremeno jer nije ni supstancijalno. Ali, zbog
neuviđanja njegove bezvremene suštine, zato što ga doživljavamo kao
nešto supstancijalno, mi njegovo zbivanje projektujemo kroz vreme. Tako
vreme postaje zaborav bivstvovanja, ono postaje način da se izbegne
odgovornost za preuzimanje smisla postojanja ovde i sada. Vreme je
najčešće samo zamena za svesno prisustvo u bivstvu, ono je razmak
između znati i biti. Kako je do tog smisla teško doći jer zahteva potpunu
akumulaciju energije, vreme je nužno zlo preko kojeg postupno i na
zaobilazan način ('u znoju lica svog') dolazimo do bivstva. Ako ne bismo
postupno dozrevali za bivstvo, njegova silna energija bi nas uništila, kao
što bi teško breme koje odrastao i snažan čovek može da ponese, nejako
dete slomilo. Takođe ne bismo ga ni bili svesni, jer naša svesnost sazreva
vremenom. Samo dozrevajući tokom vremena mi spoznajemo bivstvo, iako
je njegova bit uvek prisutna ovde i sada. Bivstvovanje doživljavamo samo
kroz vreme isto kao što smo zbog empirijske subjektivnosti prinuđeni da
ga doživljavamo kao supstancijalno kroz partikularizovan prostor, i zato
nam je biće vazda skriveno.
Vreme je proizvod subjektivnog iskustva u prostoru. Kada se
prostor posmatra iz jedne referentne tačke (tela, indriyâni), što je nužno u
trodimenzionalnosti koja jedino može da proizvede koherenciju percepcije,
nešto se doživljava kao bliže, a nešto kao dalje. Taj doživljaj se u psihi
(manas) tumači kao da je nešto „pre” (stiglo do nas), a nešto „posle”. Tako
vreme postaje samo psihičko tumačenje prostornog zbivanja. Psiha se
spontano usklađuje sa fizičkom realnošću prostora koji je okružuje
stvaranjem perspektive vremena. U psihi se trodimenziona perspektiva
zbivanja subjekta-u-prostoru, kao u ogledalu, pretvara u iluziju vremena.
To znači, ako postoji samo večno biće, i ako je vreme samo projekcija
uma, onda je kretanje vremena samo iluzija - to se um kreće, a ne vreme.
Um mora da se kreće kako bi prikupljao informacije radi akumulacije
svesti u indriyâni, ali ne mora da robuje ovoj iluziji, kao što obično čini.
Vreme je način na koji um funkcioniše. Biće se ne kreće kroz
vreme ka svome smislu; ono u njemu oduvek već stoji, inače ga ne bi ni
bilo, njegovo postojanje bilo bi besmisleno, a to znači nemoguće. Samo se
um kreće ka osmišljavanju, ceo pojavni svet postoji zbog njega. Jedino um
dolazi do smisla i njegovo subjektivno iskustvo (indriyâni) biva
prosvetljeno objektivnom spoznajom kad prevaziđe vreme, a to znači kad
prestane da zamišlja svet kao nešto drugo nego što jeste. Samo kada
zaustavi svoje lutajuće misli, čoveku se razotkriva svet kakav jeste. I tada
vidi da ničeg nema po sebi i za sebe, u akaši je sve jedno, dok je mnoštvo
samostalnih pojava i bića samo prividno za subjekta koji opaža iz jedne
112
referentne tačke. Da je iluzija subjektivnosti jedini uzrok iluzije objektivnog
mnoštva. Bića nisu oblikovana u prostoru niti se kreću kroz njega, nego se
sâm prostor oblikuje od jedne tačke do druge, stvarajući iluziju bića koje se
kreće. Kao talas koji izgleda kao da se kreće površinom, dok se zapravo
sáma voda naizmenično podiže i spušta u jednom talasu. Ili kao kod
svetlećih reklama gde se sijalice naizmenično kontrolisano pale i gase, tako
da izgleda kao da se svetlosni oblik kreće, stvara i rastvara, rađa i umire,
iako se ne događa ništa drugo do složena iluzija svetlosti.26 Ceo taj
svetlosni cirkus oblikovanja prostora događa se, naravno, samo za nezrelog
posmatrača, i zbog njega. On je jedini koji projektuje zbivanja u prostoru
kao supstancijalna. U stvarnosti celine, akaše, sve je jedno i bezoblično,
nema ničeg po sebi i za sebe - ali to ne znači da je sve poništeno, nego je
upravo otkriveno u svojoj jedinoj suštini, akaši - nakon probuđenja
(buddhi).
Ovde je, dakle, reč o trenutačnom stvaranju pojavnog sveta. Otuda
ništa u njemu nije isto u dva trenutka, već u sledećem stvoreno je kao novo
i malo drugačije usled igre guna. Na taj način sve se kreće. Trenutačnost
stvaranja omogućava svekret (đagrat) univerzuma. Ne postoji drugačije
kretanje. Taj zakon oblikovanja prostora mogli bismo nazvati Talasni
model kvantne fluktuacije.

(Ideja o trenutačnosti zbivanja osnova je budističkog pogleda na

svet. Iz nje proizlazi učenje da stvari i bića nemaju realnost po sebi
(anata), da nisu rođeni, tj. da ne nastaju. Ovu ideju je naročito precizno
pojasnio najvažniji obnovitelj izvornog Budinog učenja, Nagarđuna, a
razjašnjavao ju je i Gaudapada, jedan od sledbenika Nagarđune navodeći
klasičan primer baklje. U svom delu Karika (na Mandukja upanišadu)
Gaudapada objašnjava kako je sve nerođeno. U kariki (stihu) IV 47-50. on
kaže da kao što baklja, kada se okreće, izgleda kao vatreni krug, tako i
svest kada se kreće izgleda kao da je podeljena na subjekat i objekat,
saznavaoca i znano, i tako stvara privid objektivnog sveta. Kada svest
(baklja) miruje, tada nema privida sveta (vatrenog kruga). Kada je baklja u
pokretu, njen izgled kruga nije joj spolja nametnut, niti je otišao od nje
kada miruje, kao što ni vatreni krug nije ni različit niti je isti plamen. U IV
91. on kaže da su sve tvorevine samo uobličenje prostora, akaše (etra), i da
među njima nema nikakvih raznovrsnosti. Ne postoje individualne
tvorevine (bića) koje se kreću kroz prostor, nego se sam prostor, na svom
najsuptilnijem, subatomskom nivou, sukcesivno uobličava u sve što postoji
iz trena u tren. Na taj način ništa se ne rađa ili nastaje, jer sve već jeste kao
modifikacija celine, a ta celina nije ništa sama po sebi. Jer, da jeste nešto,
26
Upravo je ovaj princip naizmeničnosti, prepoznat od strane Nikole Tesle, proizveo
tehnološko vaskrsenje čovečanstva iz zemnog mraka. Ovaj princip nam takođe osvetljava
i svu iluzornost učinka tehnologije za smisao čovekovog opstanka.
113
protivrečila bi svojoj prirodi, sve ostalo što je rečeno palo bi u vodu. Da
celina jeste nešto sama po sebi, tada bi i bića unutar nje morala da budu
'nešto' sama po sebi, i tada im celina ne bi mogla dati život. Sve bi bilo
odeljeno. Bića mogu da postoje samo zato što nisu ništa sama po sebi, i
zato što je celina ista takva. Drugim rečima, individualna bića i celina nisu
različiti.
Naše biće ne postoji kao individualno biće, kao što ni kap nije ništa
drugo do voda okeana. Mi ne dišemo, priroda diše kroz nas; mi ne delamo,
celina dela kroz nas; mi ne mislimo, celina samu sebe osmišljava kroz nas.
Mi smo u celini prirode kao fetus u majčinoj utrobi. Mi tek treba da se
rodimo. To rođenje je probuđenje (buddhi) koje nastaje spoznajom
ovakvog stanja, da ništa nije rođeno u opštoj prirodnoj uzročnosti, da se to
sve sama priroda uobličava i dela. Jedino čovekov probuđeni duh
transcendira prirodu.
Sva patnja nastaje iz neuviđanja ove istine, iz ubeđenja da smo
nešto po sebi i za sebe, nastaje iz neosetljivosti da je naša suština ona
čistota (sunyam) koja svojom nežnošću omogućava svemu da postoji. Iz
ovakvog pogrešnog uverenja nastale su sve iluzije o potrebi 'oslobođenja'.
Zapravo, jedino pravo oslobođenje je spoznaja o izvornoj neuslovljenosti,
tj. nerođenosti individualnog bića. Da ono već nije takvo u svojoj biti,
nikada ne bi ni moglo biti 'oslobođeno'. 'Oslobođenje' je ostvarenje svoje
prave prirode. Naša prava priroda je nerođena i neuslovljena. Jedino
zahvaljujući ovoj činjenici, da je naša prava priroda sloboda koja sve
omogućava (sunyam), čoveku su mogući davanje života, oproštaj, milost,
ljubav, svest i smirenje (utrnuće).)

Toliko o zvuku i akaši. Talasno ustrojstvo prakrti se u indriyâni

ispoljava najpre u umu (manas), kao misao. Misli nastaju kao najfinije
vibracije organskog područja i rezonantnom interakcijom deluju na
vibracije najfinijeg dela nervnog sistema - mikrotubule. One primaju
utiske, vibracije spoljašnjeg sveta, a najpre iz tanmâtrâ jer, iako su
organske tvorevine, jednako su fine kao i neorganske, i rezonuju ih kao
svoje. Zato možemo da mislimo i na javi i u snu. To se ne događa samo
kao prosta rezonancija spoljašnjeg i unutarnjeg, već i kao proces učenja.
Učenje je omogućeno preko najviših dometa čulnih i delatnih organa koji
se takođe zasnivaju na vibracijama, a to su sluh i jezik (govor, reč, pismo).
Na kraju, najviši ishod vibracija zbivanja prosijava kao čista svest (buddhi)
o svemu, o samom biću kakvo jeste.
Buddhi, tanmâtrâ zvuka, eter i manas sa sposobnostima sluha i
govora, najviša su i najfinija svojstva pet grupa kategorija prakrti. Njihovu
povezanost lako je prepoznati u svim mističkim i religijskim tradicijama
gde se stvaranje sveta događa zvukom, odnosno rečju (logos, aum), to je
prvobitna vibracija koja stvara sâm prostor sveta (akaša, njeno svojstvo je
114
takođe i svetlost). Reč kao modifikacija zvuka igra odlučujuću ulogu u
modifikaciji zbivanja. Taj zakon se pokazuje na delu u hinduističkoj
mantra-yogi kao vibratorna formula koja samim vibracijama proizvodi
određene efekte, u jevrejskom tetragramatonu, devocionalnom budizmu,
filokaliji u pravoslavlju i dhikru u sufizmu. Istu ulogu imaju i razna „imena
božja”, čije vibracije odražavaju proces stvaranja. Otuda je ime, kao
vibratorna formula, ključ za identitet bića. Još je u staroegipatskim
misterijama poznavanje imena božjih omogućavalo prolaz kroz sve
dimenzije i rađanje u svetlost čiste budnosti, oličene u Ozirisu kao suncu. I
u drugim kulturama poznavanje imena omogućavalo je uvid pa i kontrolu
suštine imenovanog - zato se ono skrivalo. Reč izgovorena u višim
dimenzijama, u astralu, ima direktno izvršno dejstvo, odmah se ostvaruje.
Otuda potiče efikasnost svih magijskih rituala koji obavezno sadrže
vibratorno izgovaranje reči kao svoj glavni postupak, od liturgija i molitvi,
do vradžbina i kletvi. Svuda su u sprezi pomenute kategorije: svest
(buddhi) o aktivnosti i njeno mentalno planiranje (manas), zatim govor,
koji u sprezi sa sluhom iz područja indriyâni koristi tanmâtru zvuka za
vibratorno oblikovanje zbivanja preko akaše na sve niže dimenzije, jer
proces oblikovanja ide iz viših ka nižim elementima, sve do ostvarenja na
nivou zemlje.
Sve što je ovde rečeno ostalo bi nepotpuno bez razumevanja
principa subordinacije. On vlada među svim modusima bivstvovanja koji
svojim zbivanjem proizvode prostorvreme. Nadređeno prostorvreme vlada
podređenim. Nadređeni oblik prostorvremena može biti, ali ne mora uvek,
onaj stariji i veći, zatim onaj složeniji po ustrojstvu i aktivniji. Kao što
roditelj rađa i oblikuje prostorvreme svoga deteta, tako i Zemlja održava
ljudske živote i nosi na sebi njihovu kolektivnu istoriju kroz vreme, dok
sunčev sistem, kao još šira celina, uslovljava i Zemlju i sva zbivanja na
njoj. Na kretanju Zemlje oko Sunca zasniva se hronološko vreme ljudske
povesti (mereno časovnicima i kalendarima). Mlada individua zavisi u
velikoj meri od svoje porodice, a porodica od društva i nacionalne kulture,
koja opet biva uslovljena istorijskim trenutkom opšteg razvoja kome je sve
to podređeno. Nadređeno prostorvreme može, pored već spomenutih
prirodnih entiteta, postati i energetski sadržaj (elemental) koji je veštački
obrazovan na višim (astralnim) dimenzijama ulaganjem nečije energije
putem volje, imaginacije i govornih vibracija, i otuda delovati na zbivanja
nižih dimenzija, na fizičkom planu. To može biti i običan kompleks koji
upravlja ponašanjem jednog čoveka, ali i veći sadržaj koji izaziva velike
ratove između nacija. Stoga, iako je vreme relativno, subordinacija
omogućava red u njegovom zbivanju.
Sve se uobličavanje odvija pod uticajem kategorije aham-kâra.
Zbog nje se prostornost savija u oblik svega što postoji, ona masu i
energiju centripetalno sažima na pojedine oblike. Najkrupniji oblici
115
sažimanja mase i energije u prostorvreme nekog zbivanja su nebeska tela,
galaksije, zvezde i planete. Njihovo kretanje nije mehanističko, Zemlja se
ne kreće zakrivljenom orbitom oko Sunca pod dejstvom sile teže, već
pravom putanjom, ali u prostoru koji je zakrivljen gravitacijom Sunca. Sve
se kreće pravo ka svom ishodu. Ali prostor se zbog subordinacije uticaja
savija kroz različite modifikacije, tako da će njegova savijenost kroz
organski život na Zemlji dovesti do maksimalnog sažimanja i usavršavanja
sveg oblikovanja u liku čoveka, do čovekove ličnosti. Nadređeno
prostorvreme uvek privlači i oblikuje podređeno: to je sila poznata kao
gravitacija. Ona ne deluje samo među telima nego i na mikroplanu, kao
sudbina svih živih bića. Tako nam, na primer, neki događaj, osoba ili
informacija, kao nadređeno prostorvreme, može privući pažnju i svojom
gravitacijom preusmeriti život na nov način. Svoju gravitaciju imaju
emocije i podsvesni utisci (vasana). Gravitacija svih ovih zbivanja koja
deluju na smer našeg života i oblikovanje karaktera, nije različita od
gravitacije Zemlje, Sunca, Meseca i ostalih nebeskih tela. Njihova kretanja
i odnosi oblikuju gravitaciju na mikroplanu. 27 To je sve jedna ista
gravitacija koja se progresivno spušta i deli kroz princip subordinacije.
Gravitacija deluje čak i na najveću brzinu zbivanja, na svetlost.
Skup svih događaja u prirodi nalazi se ispod brzine svetlosti. Kako je ona
najbrži modus bivstvovanja, svi ostali oblici prirodnog zbivanja samo su
izraz njenog srazmerno sporijeg kretanja, koliko je ono sporije toliko je
njegovo bivstvovanje „grublje” i „materijalnije”. Iskazuju se najpre kao
radio-talas, zatim zvuk, a u najsporijem vidu kao „čvrst” oblik - koji se
dalje kreće do ličnosti, do posmatrača kome je svetlost namenjena. Kada se
neka zvezda rodi, njena svetlosti se širi sferno i svuda ravnomerno, noseći
sa sobom događaj njenog nastanka. Što udaljenije zvezde u kosmosu
posmatramo, vidimo sve stariji kosmos, ono što se dogodilo pre više
milijardi godina. Gledamo svetlost davno ugašenih zvezda, dok svetlost
novonastalih još zadugo neće stići do nas. Ograničeni svojim
trodimenzionalnim telom i čulima koja nam nameću subjektivno, linearno
vreme, mi vidimo samo nepokretno zvezdano nebo dok ostajemo slepi za
zvezdani vatromet prostorvremena koji se stalno odigrava u celom
univerzumu pred našim očima. Zvezde su samo iskrice svetlosti koje žive
kraće nego što je potrebno da njihova svetlost dopre do drugog kraja
univerzuma, do neke druge zvezde ili posmatrača. Bezbrojni rojevi
galaksija vrve od plamena tih iskrica, ceo univerzum blešti od tog
vatrometa preobražaja upravo u sadašnjem trenutku, dok nam izgleda da je
sve mirno na zvezdanom nebu. I jeste naizgled mirno, jer je smisao sveg
tog difuznog prosvetljenja univerzuma zadobio svoje konkretno oličenje u

27
O oblikovanju mikrokosmosa (čoveka) od strane kosmosa detaljno uči nauka
astrologije.
116
trodimenzionom telu čoveka koji ga posmatra. Kada svetlost zvezda uđe u
njegove oči, postigla je svoj cilj, došla je do ishoda svog putovanja, tu se
njeno kretanje kroz prostornost vremena zaustavlja i pretvara u smisao, u
spoznaju koja prepoznaje osvetljeni univerzum. Akaša, koja je svetlost,
postaje buddhi, koja je čista svet. Odiseja se završava u čovekovoj
Sopstvenosti, samo tu se događa opuštenost i smirenje. A tada, kada takav
čovek prepozna svetlosni ples kosmosa u svom biću, zaplesaće i sam u
jedinstvu s njim. Postaće svetlost.
Ali, malo koji čovek oseća radost koju svetlost sunca zrači kada
padne na njegovo lice i ulazi u oči. To deca mnogo bolje osećaju, pa se
zato i sunčevi zraci na njima lepše presijavaju i pretvaraju u njihovu
razdraganost. Odrastao čovek opterećen mrakom svojih umišljenih iluzija i
briga koje sam sebi stvara, ne vidi da se ta svetlost sažela i sačinila ga kao
svoje dete i dala mu oči i svest da prepozna sebe kao svetlost.

2. Oblikovanje dimenzija
Pet velikih ili „grubih” elemenata, maha-bhűtâni, proishode iz
suptilnih uzroka, tanmâtrâ, i njihovih kombinacija. Tanmâtre su
informativna polja za uobličavanje pojavnog sveta.
Zato što su tanmâtre istovremeno i prototipovi za čula (indriyâni),
percepcija sveta je uopšte moguća. Tanmâtre su unutrašnja čula koja
omogućavaju spoljašnja, fizička. Zato se s njima spoznaje ono što se
fizičkim čulima ne primećuje, energetska i astralna realnost. Tanmâtre su
prototipovi fizičke stvarnosti, ono područje prirode gde se formiraju i
odigravaju mitovi. Njihova povezanost sa indriyâni ukazuje na
mitotvoračku funkciju u čovekovoj percepciji sveta, a veza sa velikim
elementima, preko kojih tanmâtre materijalizuju ili izgrađuju svet kroz sve
dimenzije, razjašnjava nam funkciju mita u arhitekturi i umetnosti svih
drevnih naroda. Prisustvo te funkcionalne povezanosti lako je uočiti i
danas u svim aspektima života, naročito u političkoj manipulaciji javnog
mnjenja, iako ona vremenom menja svoj izraz.
Pet velikih počela nam pokazuju kakva je zapravo struktura
sveopšteg zbivanja. Ona se može razumeti na spoljni, empirijski način, i na
unutarnji, egzistencijalan, koji otkriva smisao zbivanja spoljnjeg „grubog”
sveta. Zato bhutani imaju dvojako značenje: i kao elementi „grubog”
iskustvenog sveta i kao dimenzije kroz koje se svet ispoljava i njegov
smisao spoznaje u bivstvovanju. 28
28
Četiri elementa, koji su ujedno i četiri dimenzije sveopšteg stvaranja (bez akaše, koja je
nemanifestovani ishod svega), predstavljeni su u Kabali imenom božjim, Jehova ili Jahve,
koje se sastoji od četiri slova (tetragramaton) hebrejskog pisma: Jod, He, Vau, He. Na taj
način je u sámom imenu sadržan princip božjeg stvaranja. On se kao tajna prenosio samo
posvećenim Jevrejima (kabalistima), pa otuda njihova veština u procesu materijalizacije
117
 Spoljni način nam kazuje da je struktura sveopšteg zbivanja u
potpunosti sačinjena iz pomenutih elemenata u kombinaciji sa njihovim
psiho-energetskim prototipovima (tanmâtrâ). Njihovi međusobni odnosi
proizvode sve razlike u opažanju sveta, istovremeno proizvodeći svu
raznolikost u samom svetu, sva svojstva koja bića i zbivanja mogu imati.
Jer, važno je opet naglasiti, tanmâtre omogućavaju sve dimenzije pojavnog
sveta (maha-bhűtâni) i istovremeno njegovu percepciju (pet čula u
indriyâni). Tanmâtre su veza subjekta sa objektivnim svetom. Zbog te
dvostruke uloge tanmâtrâ, postoji subjekat koji doživljava svet, i njegova
percepcija je analogna dimenzijama u kojima se manifestuje svet. Zato ona
neće biti potpuna dok subjekat ne upozna područje tanmâtrâ - čovek će
spoznavati objektivni svet u onoj meri u kojoj u samome sebi spoznaje sve
dimenzije bivstvovanja (o tome u poglavlju Aham-kâra). Akaša predstavlja
i prostornost i finotvarnu (eteričnu) komponentu zbivanja, pa joj je zato
svojstvena propustljivost koja sve omogućava, vazduh sveopšte kretanje i
podsticaj, vatra toplotu i svetlost, voda privlačenje i prianjanje, a zemlja
koheziju svega što biva kao takvo. Elementi koji su nam poznati u
zajedničkom iskustvu kao fizička stvarnost, dele se na čvrsto, tečno,
gasovito stanje i elektromagnetna zračenja u prostoru. Ove razlike su
preuzete iz poznatog iskustva da simbolično posluže u predstavljanju
različitih dimenzija ispoljenog sveta. Svako biće i pojava mogu se
sagledati kao neka kombinacija ovih elemenata koji su na okupu
(skandha). Takvo sagledavanje čoveka budi i oslobađa od svih iluzija.
Sânkhya govori o pet velikih elemenata (maha-bhűtâni) iz istog
razloga iz kojeg govori o pet tanmâtrâ. Reč je o svođenju opšteg
ispoljavanja prirode na deset osnovnih principa njenog zbivanja koja mogu
da obrazuju one pogodne okolnosti koje omogućavaju stvaranje svesnog
posmatrača (indriyâni). Otuda njihova paralela sa čulnim i delatnim
organima. Ona je neophodna za objektivnu spoznaju sveta od strane
subjekta isto koliko je potrebna da objektivni svet proizvede subjekta.
Stvaranje sveta i njegova percepcija su isti, tačnije, uzajamni proces.
Budući da je delovanje tanmâtrâ čisto vibratorne ili talasne prirode,
one su sama energija, ne postoje određene granice između različitih
dimenzija, odnosno elemenata koje kombinacije tanmâtrâ stvaraju. Iako se
mogu najopštije svesti na pet pomenutih principa, između njih se stvara
mnogo nijansi. Svi elementi se razlikuju po broju atoma, a ovi po broju

stvari i njihovoj kontroli sa najvišeg nivoa stvaranja (informacije, novac, pa i psihološko

uslovljavanje javnosti), dok je neprosvećenim Gojima (svim nejevrejima) ostalo samo
„čudo” stvaranja „iz ničega” i ime božije za ropsko obožavanje, ali ne i za spoznaju da je
Bog zapravo sâm proces stvaranja u kome i čovek može da učestvuje ako prepozna date
dimenzije u sebi. Zahvaljujući jevrejskim osnivačima Hrišćanske crkve, takva spoznaja
proglašena je za jeres, a najveća vrlina hrišćanstva postala je ropsko služenje Boga, bez
mogućnosti njegove lične spoznaje - Gnoze.
118
elektrona i subatomskih čestica koje su talasne (vibratorne) a ne
supstancijalne prirode. Dakle, kakav će atom biti zavisi od brzine vibracija,
a ona nema odeljaka i pregrada. Kao što ni u duginom spektru nema jasnih
granica među bojama, niti među zvucima različitih tonova, tako i dejstvo
tanmâtrâ stvara simfoniju života prirode koja se sastoji iz mnoštva
elemenata. Njihova priroda je talasna, ali samo na nivou zemlje oni postoje
na način koji se tumači kao supstancijalan. To je zbog nužnosti
trodimenzione koherencije iskutva bića. Na višim nivoima progresivno
nestaje njihova supstancijalnost. Zavisno od dimenzije u kojoj biva, svaki
elemenat u prirodi može promeniti svoju strukturu i postati neki drugi
samo ako se uklone prepreke za to. Svest u aham-kâri je činilac koji
uklanja i postavlja prepreke, ona sve uobličava. Kao što baštovan, kada
navodnjava svoje leje, ne mora da tera vodu u kanale, već samo svesnom
odlukom uklanja branu i ona sama teče. Nikakvih suštinskih prepreka
nema u samom biću, sveopšti preobražaj elemenata sačinjava vidljivi svet i
život u svakom trenutku. Čovekov uticaj na svet pomoću nauke i tehnike
samo je delić neograničenih mogućnosti koji istinski celovita i probuđena
ličnost može da ostvari bez tehnoloških pomagala, jer buddhi je u jedinstvu
sa akašom iz koje proizlazi svaki oblik. Srećom, ova moć može da se
koristi samo za afirmaciju ličnosti i probuđenje čovekovo, naspram čega je
predmetni svet samo senka.
Jedna od klasičnih zabluda nauke je teza da je za preobražaj jednog
elementa u drugi potrebna ogromna energija i najviša tehnologija. Biljke
neprestano preobražavaju sve elemente u prirodi. U odrasloj biljci ima
neobjašnjivo više elemenata nego što ih je bilo u semenu i tlu iz koga je
iznikla, iako je zalivana samo destilisanom vodom. To je u suprotnosti sa
mehanističkim zakonom o očuvanju materije prema kome bi odrasle biljke
morale da imaju isti mineralni sastav kao i njihovo semenje. Biljke
preobražavaju fosfor u sumpor, kalcijum u fosfor, magnezijum u kalcijum,
kiseonik u kalijum i tako dalje, zavisno od okolnosti i potreba. Ako u
zemljištu nema nekog elementa koji je potreban, one ga stvore. Zato je
suvišna sva tehnologija i hemija koju čovek stvara u tu svrhu, ona samo
ometa prirodni proces obnove koji treba znalački iskoristiti. Zbog ovog
čudesnog svojstva, u biljkama se nalazi lek svakoj bolesti, a takođe su
idealna hrana. U preobražaj elemenata kroz biljke učestvuju sve okolnosti
šire celine: mesto i vreme klijanja, temperatura, tip svetlosti, mesečeve
faze i drugo.
Vibracije prakrti prisutne su na svim nivoima bića, a razlikuje se
samo njihova finoća. Ona određuje prirodu aktivnosti pojedinih nivoa ili
dimenzija, tj. elemenata. Oni nisu podeljeni u slojeve, već se međusobno
prožimaju. Finiji nivoi prodiru u grublje i menjaju ih, dok grublji regulišu
finije. Zemlja, kao najgrublji element, predstavlja samo najviši izraz

119
koherencije smisla bivanja viših nivoa. Svi su prisutni u svemu
istovremeno i tako sačinjavaju sve što postoji.
To što smo u neorgansko područje stavili i grube elemente fizičkog
sveta i astralne prototipove, tj. više dimenzije bića zajedno, nije ništa
neobično onome ko vidi „materiju” kakva jeste; fizičari su tek počeli da
otkrivaju neka finija svojstva i više dimenzije u njoj, dok su probuđeni
ljudi od starine videli zemlju koju stalno gazimo (pa je valjda zato i ne
opažamo često) kao savršeno svesnu energetsku osnovu svega, svesnu ne
samo našeg bića kojeg ni mi sami nismo, i cele ljudske istorije i
budućnosti, nego i celog univerzuma.
Ovakav opis spoljašnje strukture sveopšteg zbivanja može nam
pomoći da putem analogije razumemo oblikovanje unutarnjih dimenzija.
Vibracije prakrti se iz aham-kâre na objektivnoj strani sheme oblikuju u
vidu različitih svetova (dimenzija), dok se na subjektivnoj strani analogno
ispoljavaju kao različita stanja svesti. Zato od stanja svesti zavisi koji (i
kakav!) svet opažamo. Vazduh, vatra, voda i zemlja simbolično
predstavljaju univerzalne principe procesa emanacije. Akaša je
nematerijalni i nesvodljivi princip protežnosti njihovog dešavanja. Prema
elementima, različite dimenzije svesti se dele na sledeći način: Čisto
prisustvo i budnost pripadaju elementu akaša. Element vazduha označava
inspiraciju idejama, svesnost koja može da ustanovi ideje. Element vatre je
područje mentalne aktivnosti, razmene ideja i pripremanja energije za
njihovo ostvarenje. Voda simboliše područje gde se ideja izabira i
emocionalnim uživljavanjem održava u stalnom obliku za usmerenje
energije, koja se na kraju realizuje na planu zemlje ili fizičkog iskustva.
Tako je, na primer, nabavka novog automobila u elementu vazduha
prisutna tek kao čista ideja efikasnijeg kretanja; na nivou vatre su svi
mogući modeli prevoznih sredstava ikada napravljeni; na planu vode
izabran je i isplaniran jedan određeni oblik (model), i on se realizuje
konkretnim i stalnim ulaganjem energije na zemaljskom planu. Sve što
postoji u fizičkom svetu zbiva se ovim procesom i njegovo bolje
poznavanje omogućava čoveku veću kreativnost.
Priroda je hologram u kome svaki deo odražava celinu. Otuda
analogija između objektivnog i subjektivnog aspekta bivstvovanja. Oni su
interaktivni i rezonantni. U prirodi su na delu sve njene dimenzije, a žižno
mesto njihovog prelamanja je čovekovo bivstvovanje. Zato priroda
(prakrti) nije ništa drugo do odnos čoveka-Duha (puruše) prema samome
sebi, svome bivstvu. Samo u svojim partikularnim aspektima ona biva kao
nešto drugo (sve osim čoveka) i otuda je sve drugo osim čovekove
Sopstvenosti polovično i nepotpuno. Čovek u svom bivstvovanju može
spoznati sve dimenzije prirode jer su one sve zajedno njega i stvorile. Ne
mora ih tražiti spolja niti „promenama stanja svesti” jer je njihovo
prisustvo uslov i za njega samoga i svih mogućih stanja svesti. Ništa nije
120
izvan njega i duhovna zrelost se ogleda u prepoznavanju svih sposobnosti
koje su u njemu. Čovek samo treba da bude onaj koji jeste, a ne da postane
nešto drugo, prema nekom idealu. Zato je to i najteže, a imitacija ideala je
oduvek bila lakša zamena. Stvarnost u kojoj sve postoji jedini je ideal koji
mu je potreban, a koji nikada nije bio opšte prihvaćen zbog nedostatka
odgovornosti za nju.
Suština svih obmana kojima se čovek porobljava je u tome da bude
nesvestan činjenice da su sve dimenzije prirode u njemu a ne izvan njega,
da je u njemu mera svega spoljašnjeg, da se zato u njemu sve rešava, a ne
izvan njega.
Projekcija smisla bivstvovanja izvan sebe osnovni je uzrok sve
patnje čovekove, i u nalaženju ishoda bivstvovanja u sebi sadržan je sav
proces čovekove evolucije i saznanja.
Svako biće u prirodi mora proći kroz ceo spektar njenih stanja. To
što opažamo neku pojavu ili predmet, znači da smo samo locirali u
trodimenzionom prostorvremenu jedan detalj iz opšteg preobražaja. Kamen
(mineral) će postati biljka, a jednoga dana će kroz čoveka postati misao.
Iako sa stanovišta indriyâni i njegovog razuma (manas) izgleda kao da se
ovaj proces odvija linearnim zakonom uzročnosti tokom vremena, čineći
tako horizont ispoljenog sveta, stvarnost sveg zbivanja prirode je simultana
i vreme je relativno; ovaj proces se odmah sažima i ostvaruje kroz
prisustvo svesnog subjekta. Kada on opazi kamen, kamen je u njemu već
postao misao.

Do sada smo razmatrali odnos neorganskog i organskog u

oblikovanju prostorvremena i subjekta. Sada možemo videti kako se to
odvija iz druge perspektive, kroz takozvani ’zrak stvaranja’ o kome je učio
G. I. Gurđijev.
Ceo univerzum se sažima u svesnog subjekta. To se odvija od
najopštijeg do najfinijeg procesa koji se može predočiti kroz sedam faza. U
svakoj vlada određeni broj zakona ili sila koje predstavljaju broj ili meru
uslovljenosti, i taj broj se udvostručuje na svakom nižem nivou.
Posmatraćemo kako se taj ’zrak stvaranja’ savija i sažima s naše tačke
gledišta, jer se na nas i odnosi.
1. Apsolut. Neuslovljeno. U njemu vlada samo jedan zakon i jedna
sila: slobodna volja Duha.
2. Sve galaksije. Ovde vlada zakon trojstva ili tri sile. To su gune.
3. Sve zvezde. Na ovom nivou vlada šest sila ili zakona.
4. Naše sunce. Ovde vlada dvanaest zakona. O njima govori nauka
astrologije.
5. Sve planete. Dvadeset četiri zakona.
6. Zemlja. Četrdeset osam zakona po kojima je uslovljen naš život.
7. Mesec. Devedeset šest zakona.
121
 Što je veći broj zakona, život je više mehanizovan i uslovljen. Volja
Duha u svom izvornom stanju postoji samo na početku, u sebi. Na nižem
nivou deluje kroz trojstvo i odatle na sve ostalo sa sve većim brojem
zakona. Važno je razumeti gde se nalazimo, na kom nivou uslovljenosti,
kako ne bismo bili u zabludi u pogledu svoga stanja. Na Zemlji smo na
pretposlednjem nivou gustine i mehaničnosti. Samo je Mesec više
uslovljen. Iza njega nema više sažimanja. Ako sve posmatramo kao
spiralno obrtanje i sažimanje, s naše tačke gledišta Mesec je poslednji, oko
njega se ništa ne okreće. Celokupno ovo sažimanje od Apsoluta je spirala i
rotacija. Nebeska tela su magneti. Rotacija magneta stvara tj. indukuje
energiju. To je na kosmičkom planu sva bioenergija ili prana. Tako sámo
kretanje indukuje život. On se oblikuje na sve finiji način, od Apsoluta do
Zemlje, do života na Zemlji, sve do najfinijeg oblikovanja: do svesnog
subjekta - čoveka. Upravo zato što kosmos ovako oblikuje svesnog
subjekta, ceo ovaj zrak stvaranja smešten je u svesnom subjektu, duž
njegove kičme. Subjekt - čovek - je mikrokosmos, ili oličenje kosmosa u
malom. Zato je razumljivo da svi suštinski zakoni kosmosa, sav proces
njegovog manifestovanja mora biti smešten u njemu. Smešten je sa
energetskim centrima koji određuju nivo i način bivstvovanja čoveka, a
nazivaju se čakre.
Upravo zato što je sve smešteno u nama, sav proces stvaranja i
uslovljavanja, mi se možemo osloboditi svih zakona uslovljenosti. Da nije
tako, da je svet samo izvan nas, ne bismo mogli nikako da budemo
slobodni. Taj proces oslobađanja ide istim redom kojim je prošlo stvaranje:
aktiviranjem i osvešćenjem čakri, akumulacijom energije u njima kako bi
se podigla na viši nivo, od najniže u osnovi kičme, ka višim čakrama, sve
do najviše, iznad temena glave, koja u našem biću odgovara Apsolutu.

3. Oblikovanje tela
Iako organsko i neorgansko područje zajedno proizlaze iz opšteg
principa uobličavanja (aham-kâra), i oba su energetski talasi, ipak je u
neorganskom lakše raspoznati vibratorna svojstva njegovih zbivanja nego
u organskom, tj. u subjektu. Čoveku je mnogo teže da sebe prepozna kao
energetski proces, za razliku od „objektivnog sveta” u kome energetske
procese lako ustanovljava. Za istraživanje finijih stanja neorganskog
područja razvile su se nauke, naročito kvantna fizika i matematika, 29 a za
upoznavanje finijih stanja organskog područja, koje svoje najviše oličenje
zadobija u čoveku, odavno su služile religije, misticizam, a u novije vreme

29
Zato što se neorgansko područje, koje sačinjava sveukupnost bivstva, sastoji iz deset
kategorija, i matematika se zasniva na deset brojeva, a sam broj deset je simbol
sveukupnosti, kao tetraktisa kod pitagorejaca, u kojoj su izvor i koren večne prirode.
122
delimično i humanistička psihologija. Otuda je empirijska nauka, naročito
fizika, zbog lakoće raspoznavanja objektivnih energetskih procesa, otišla
mnogo dalje od psihologije, tj. prepoznavanja čoveka kao
nesupstancijalnog i psihoenergetski uslovljenog - što izaziva sve opasniju
neravnotežu njegovog opstanka u prirodi. Dok je psihologija bila alhemija,
nikakve neravnoteže nije bilo.
Vibratorna svojstva neorganskog područja lakše su raspoznatljiva
jer ona kao takva sačinjavaju objektivni svet, kosmos. Na organskoj strani
te vibracije energije se sažimaju i kristališu u koherenciju višeg reda, u
psihičke procese, pa je zato subjektu potrebna potpuna zrelost sopstvenog
bivstvovanja da bi se i ova strana prepoznala kao čista energija. Većina
ljudi, usled svoje nezrelosti, organsko biće doživljava kao supstancijalno,
kao „to sam ja” i „to je moje”. To je izvor svih iluzija i problema. 30
Poznato je da organski svet proizlazi iz neorganskog i da između
njih nema jasnih granica, ali je malo poznato kako se najviše oličenje
organskog sveta, čovek, oblikuje od strane neorganskog, kako kosmos
oblikuje subjekta i njegovu svest o sebi, odnosno o kosmosu. To se
oblikovanje odvija u skladu sa dimenzijama prirode (maha-bhűtâni) koje
proizvode tanmâtre. One svaka na svoj način oblikuju po jedan aspekt tela
čovekovog. On je mikrokosmos. Zato što ima više dimenzija u prirodi, i
čovek analogno tome ima više tela koja tim dimenzijama odgovaraju.
Zato može da se fizički kreće (zemlja), da oseća svoje kretanje (voda), da
bude ispunjen žarom volje i strasti za kretanjem (vatra), da misli kuda ide
(vazduh) i da bude vazda budan i svestan svega toga u sebi (akaša). Da ih
nema nikada ne bi mogao spoznati sve dimenzije prirode, nju samu kakva
jeste, niti bi uopšte bio čovek. Zato se i ne ponaša kao čovek sve dok je
nesvestan prirode kakva jeste, dok ne upozna viša tela i više svetove. U
njihovo postojanje oduvek su ga uveravale religije, ali verovanje je slaba
zamena za direktno iskustvo. Iako ih po prirodi ima (esencijalno), on mora
da ih u iskustvu afirmiše kako bi ih učinio svesnim (egzistencijalnim).
Viša tela su matrice za formiranje fizičkog tela i zajedno se
nazivaju linga-šarira. To je astralno telo ili telo zvezda, kosmosa. Ono je
sačinjeno od suptilnih principa koji formiraju objektivni svet. Od tih istih
principa oblikovano je i fizičko telo (indriyâni) pa se zato, kad čovek izađe
iz njega, svojom svešću nađe u njegovoj kopiji, astralnom telu, i može s
30
Pored ostalog, nezrelost takvih ljudi onemogućava da se životna energija mnogo bolje
koristi. Nikola Tesla je govorio i svojim delom dokazivao da čovečanstvu nisu potrebni
generatori energije već samo prijemnici. Cela zemlja je sa jonosferom velika indukciona
mašina (zemlja je nula, a jonosfera faza, i na svaki metar od tla napon je veći za 100V,
njihovom indukcijom nastaju gromovi i munje) a to su i sva nebeska tela koja rotiraju.
Ljudi se međusobno satiru i eksploatišu zbog „izvora energije” umesto da je uzimaju
slobodno iz prirode (iz vode, vakuuma...). Videćemo kasnije da ljudi imaju kontrolore na
vlasti koji im ne dozvoljavaju da budu svesni prave prirode energetskog aspekta
bivstovanja i suptilnih dimenzija, vać samo grube fizičke egzistencije.
123
njim da se kreće po svim dimenzijama (tanmâtrâ i maha-bhűtâni)
objektivnog sveta. Kada osvesti svoja viša tela, odnosno učini ih
aktuelnim, čovek može da upoznaje više dimenzije prirode, da je vidi
kakva jeste u celosti, da se približi njenom ishodu i tako postigne psihičku
objektivnost i zrelost. Nikako drugačije. Sve dok je zatvoren u indriyâni
čovek objektivnu prirodu (tanmâtrâ i maha-bhűtâni) doživljava posredno,
kroz psihičke projekcije i mit, kroz znanje i verska ubeđenja. Tek kada
izađe iz organskog i neorgansko područje doživi neposredno („licem u
lice”) svojim astralnim telom, mitotvoračka funkcija nestaje u celovitoj
spoznaji. Samo tako čovek postaje realan i objektivan. Bez tog iskustva
uvek je subjektivan i uslovljen svakojakim znanjima i ubeđenjima, a u
najgorem slučaju psihozama i šizoidnom podelom nastalom usled
zatvaranja u svoju subjektivnost.
Neorgansko područje sadrži prototipove (tanmâtrâ) za formiranje
organskog (indriyâni) kao i sve dimenzije (maha-bhűtâni). Stoga
neorgansko stoji kao unutarnji i za fizička čula nevidljivi princip po kome
se obrazuje organsko kao „spoljni”, čulno vidljivi fizički svet. (Ono što
mislimo da vidimo spolja kao „neorganski svet” samo je senka nevidljivih
sila.) Kako je potpuno oličenje organskog sveta čovek, tanmâtre i maha-
bhűtâni su njegove unutarnje dimenzije koje mu daju sav duševni život,
sve snove, mitove i arhetipove. Zbog ove analogije drevna baština je videla
kosmos u ljudskom obliku.
Telo nije ništa supstancijalno, ništa po sebi i za sebe, ono je samo
trodimenziono koherentan način bivstvovanja. Telo je delo (karma) a to je
i celokupni fizički univerzum. Ništa drugo. Telo je način na koji se svest
oblikuje i dozreva, širi i raste ka potpunoj neuslovljenosti. Svest, kao
prisustvo smisla, ne može biti difuzna i bezlična, mora zadobiti konkretan
izraz i oličenje kako bi njeno prisustvo postalo aktuelno. Najlepše,
najkonkretnije i najpotpunije oličenje mesta u prirodi na kome svest može
postići aktuelizaciju smisla bivstvovanja jeste čovekovo telo. Kako način
na koji priroda postoji nije jednoličan već višedimenzionalan, i čovek je
sačinjen od više tela, tj. načina na koje može da biva. Način bivstvovanja
određuje i oblikuje svest o biću, i obratno. Tako su bivstvovanje i svest
uzajamni. Upoznavanje svih načina bivanja, dakle i onih u astralnom telu,
izvan indriyâni, ključni su za proširenje svesti. Način bivstvovanja jeste
način usmeravanja energije, a toga nema bez svesti. Već je rečeno da su
biće, energija i svest jedno isto, samo što je biće najgrublje, a svest
najfinije ispoljavanje. Biće je čist oblik, svest njegov smisao, a energija
njihov neophodni posrednik. Ovo treba imati u vidu pri kratkom opisu
viših dimenzija objektivnog bivstvovanja koji sledi, jer će nam to pojasniti
kako to područje učestvuje u prožimanju i oblikovanju bića, energije i
svesti u telo subjekta, čoveka.

124
 O višim, implicitnim dimenzijama prirode na različite načine
uveravaju i govore sve religijske i mističke tradicije Istoka i Zapada, sva
mitologija sveta upućuje na njih. U ezoteričkoj tradiciji Zapada finije
vibracije i dimenzije od fizičke nazivaju se planom astralne svetlosti, ili
astral, takođe i Veliki magijski agens, Magnetni fluid, Duša Zemlje,
Tetragram, Inri, Azot, Eter, Od, itd. Ovde ćemo koristiti izraz astral kad
god budemo mislili na finije ili nematerijalne vibracije prirode. Astralni
svet je, dakle, područje tanmâtrâ, on je imaginacija s kojom priroda
oblikuje fizički svet i njegovu percepciju. To je svet u kome se odigravaju
snovi, javljaju slike naše vizuelizacije i područje u kome se odigravaju
vantelesna iskustva. Taj svet jednako je realan kao i fizički jer, da je
nestvaran, kao što nezreli ljudi misle, ne bi bilo ni snova ni imaginacije - a
oni postoje. Mi svoje snove lako i brzo zaboravljamo zato što se oni
odigravaju u drugačijim, finijim vibracijama od fizičke. Naša pažnja nije
uvežbana da bude postojana u svim vibracijama, već samo u fizičkoj, zato
što tu može da bude inertna, pa i tu ne u potpunosti. U višim dimenzijama
mora da bude svesni učesnik u zbivanju, a to je nešto što tek treba da
postigne. U smeni dana i noći događa se prirodno premeštanje prisustva
individualnosti sa organskog (indriyâni) na neorgansko (tanmâtrâ)
područje, i obratno. Astral je sam po sebi objektivno područje pa je
individualnost u njemu pasivna jer je potčinjena objektivnim zakonima
prirode. Ovu pasivnost psihologija pogrešno tumači kao nesvesnost. Čovek
je i u snu svestan, ali samo na nivou percepcije, ne i kao delatni činilac. To
postaje tek kao celovita ličnost (aham-kâra), samo tada on može u snu i da
dela po svojoj volji, a ne samo da opaža. To se postiže praksom (opisanom
u poglavlju Aham-kâra). Astral u sebi sadrži obrasce koji su plod
kolektivnog ili objektivnog iskustva, arhetipove, ali je takođe i područje u
koje se unose subjektivna iskustva iz indriyâni, kao što su snovi bez
arhetipskih sadržaja. Slično se događa i nakon smrti fizičkog tela, samo što
tada objektivnost ovog područja potpuno nadvladava subjektivnost koja
više nema fizičku podršku.
Za vreme spavanja, dakle, uvek dolazi do spontanog odvajanja
astralnog tela od fizičkog i ono boravi u astralnom svetu. Tu intenzivno
proživljava stečena iskustva i obučava se za nova. Pražnjenje nakupljene
energije utisaka najčešći je sadržaj snova. U astralu, stoga, čovek može
boraviti na dva načina: pasivno („nesvesno”) kroz san ili smrt, ili aktivno i
svesno, kroz vantelesno iskustvo astralne projekcije. Svestan boravak se
može postići namernim obučavanjem, praksom meditacije, ili do njega
može doći spontano, iznenadnim poremećajem funkcije velikog mozga
usled udarca, snažnog šoka, ili korišćenja nekih droga. Meditativna praksa
obezbeđuje stalnu budnost kroz negu (bhavana) i očuvanje energije, ona je
plod duhovne kulture i donosi znanje o objektivnom svetu. Spontana
iskustva, u koja spada i povremeni „lucidni san”, samo su interesantni
125
izleti koji mogu da budu podsticaj za uvod u duhovnu kulturu, to su često
događaji koji čoveku menjaju ceo život jer mu, bar za kratko, otvaraju
pogled u više svetove i uvid da je nezavisan od fizičkog tela. Bez takvog
iskustva nema duhovnosti i nikakva verovanja niti znanja ne mogu ga
zameniti.
Aham-kâra je princip individualnosti koji pažnju svesti prosečnog
čoveka usmerava čas na fizičko (indriyâni) čas na astralno područje
(tanmâtrâ) zato što kod njega individualnost nije ono što treba da bude:
jedinstvo, jedno Ja, izraz celine bića, nego je podeljeno i stoga
promenljivo. Umesto da osvetljava celo biće svetlošću svesti, ono je kod
prosečnog čoveka suženo na jedan zrak pažnje koji se naizmenično kreće
od subjekta ka objektu, iz organskog u neorgansko polje kroz različite
dimenzije. Kada se smesti u indriyâni tada smo u fizičkoj stvarnosti i ne
sećamo se snova, a kada se smesti u tanmâtrâ mi sanjamo i ne sećamo se
fizičke realnosti. Ovo kretanje je edukativnog karaktera, tako da čovek
kroz snove u interakciji sa fizičkim iskustvom uči o svim aspektima
bivstvovanja sve dok, malo po malo, ne osvetli celo biće u svim
dimenzijama i vidi da je sve jedno, da je sve energija koja je svesna i da to
nije različito od njegovog bića.
I na javi i u snu možemo da mislimo; na javi aktivno, a u snu
pasivno. To je stoga jer manas skuplja utiske iz organskog i neorganskog
područja. I dok sanjamo i dok mislimo mi činimo isto: preispitujemo
mogućnosti radi kasnijeg delovanja. Dok u mislima preispitujemo sve
mogućnosti na apstraktan način, to isto u snovima činimo konkretnije, kao
u drami.
Niži plan astrala blizak je fizičkom svetu i njegove neutralne
vibracije manje ili više verno odražavaju njegove oblike. On je neka vrsta
ogledala fizičkog zbivanja. Tako je niži astral ogledalo najnižih fizičkih
poriva, strasti i nagona. Oni se tu manifestuju bez ikakvih ograničenja koja
imaju u fizičkom svetu. Otuda su entiteti nižeg astrala najnegativniji
demoni koji postoje. Svaki oblik na fizičkom planu ima svoj energetski
izraz koji se vidi na astralnom, koji je područje čiste energije. Pored
spomenutih niskih poriva, postoje i uzvišene težnje koje odražavaju viši
nivoi astrala. U astralnom se stvaraju uzroci za izazivanje posledica na
fizičkom. Budući finije, ovo područje višeg astrala ima veću stvaralačku
energiju koja se jasno oseća pri boravku u njemu, toliko jaču da čovek ne
želi da se vrati u fizičko telo. Usled energetske prirode astrala u njemu
nema statičkih, inertnih stanja, već sve postoji kao aktivnost. Ovde se sve
objektivno događa bez ikakvih zadrški. Zato, da bi se prilikom projekcije
održao u astralu, čovek mora da učestvuje u njegovoj aktivnosti, inače će
se vratiti u telo. Usled tolike objektivnosti, odnosno većeg stepena
realnosti, čovek je u njemu „nesvestan” jer je naučen da bude samo
subjektivno svestan (u indriyâni). On to ostaje i kada tumači snove,
126
projektuje na njih svoju subjektivnost i „nesvesnost”. Snove tumači kao
nesvesne procese jer je i sam za vreme dnevne budnosti u suštini
nesvestan. Snovi su potpuno objektivni i neskriveni događaji pa su jedino
zato prosečnom čoveku nejasni i izgledaju mu nesvesni.
Ontološki status prosečnog čoveka je isti u indriyâni kao i u
tanmâtrâ, na javi kao i u snu. Razlikuju se samo vibracije koje daju privid
drugačijeg statusa. Java zbivanju daje javan karakter, zbog prirode fizičke
trodimenzionalnosti ona omogućava opštu saglasnost više individua oko
pitanja realnosti, dok se u snovima boravi samo individualno, tu se svako
za sebe suočava sa bivstvom, neposredno i lično. Jedini razlog
„nesvesnosti” snova je, dakle, što nisu u saglasnosti sa javnim mnjenjem.
Iz istog razloga je čovek nesvestan i opšte stvarnosti bića jer je spoznaja
stvarnosti uvek neposredna, a to znači individualna ili lična. Sve dok ne
postane ličnost, čovek ne opaža stvarnost, već samo ono što mu drugi kažu
da je stvarnost. Samo celovita ličnost (aham-kâra) ima viši ontološki status
u spoznaji sveta.
Prosečan čovek je podeljena ličnost i njegovo stanje budnosti ili
jave je samo nešto koherentnije stanje nesvesnosti od one koju ima za
vreme sna. Njegova 'budnost’ je, dakle, san u snu, 'lucidan san’. On nikada
nije istinski budan jer, da jeste, nikada ne bi imao snove. Snovi su uopšte
mogući samo za vreme spavanja, tj. nesvesnosti, svejedno da li dnevne ili
noćne
Ono što se u fizičkom ili subjektivnom iskustvu doživljava kao
unutarnji sadržaj, stanje i raspoloženje, to se na objektivnom području, za
vreme sna u astralu, događa kao spoljašnji čin, tu naša duševna stanja
stvaraju sebi odgovarajuću atmosferu, okolnosti ili radnju u drami sna,
sadržaji našeg uma koji su trenutno nesvesni tu dobijaju vid drugih osoba
(persona, senka, anima, animus), dok čulni nagoni mogu uzeti obličja
životinja ili se nesputano iživljavati. Treba znati da je izražajna mogućnost
astrala neiscrpna, kao i imaginacija (astral to i jeste: imaginacija prirode), i
da nikakva konačna tumačenja njegove simbolike i načina delovanja nisu
moguća - iako postoje neki obrasci za njegovo razumevanje, kao što su
ovde dat opis delovanja kroz dimenzije (elemente), i arhetipovi. Energija
astrala je sama po sebi neutralna, ona kao voda verno uzima onakav oblik
kakav joj bivstvovanje i svest nametnu.
Zakon uzročnosti u astralu ne deluje na isti način kao u organskom,
trodimenzionom području. U njemu je sve moguće (kao na filmu).
Fluidnost i veća sloboda ovog plana oslobađaju stege individualnosti i ona
ovde pušta na volju svim svojim emocijama, sećanjima i nekontrolisanim
željama. Ovde sloboda donosi i veću moć, pa zato pribavlja inspiraciju i
kreativnost za delovanje u fizičkom stanju. Bez imaginacije čovek je
nesposoban za delovanje. Astral je područje koje omogućava slobodno
preispitivanje prošlih zbivanja u odnosu na sadašnje i buduće aktivnosti.
127
Na taj način se pripremamo za buduće delovanje. Pri tome je najčešće na
snazi kompenzacija, pa se nadoknađuje sve što je nedostajalo i smanjuje
suvišno.
Tu nema jednog izvora svetlosti, već je sve difuzno osvetljeno
sopstvenom svetlošću u skladu sa svojim oblikom, jer je sve energija. Ona
neposredno daje svetlost svakom obliku, zato su i boje mnogo jasnije nego
u fizičkom svetu. Sva čulna iskustva su jasnija jer su finija od materijalnih;
zvuk se tu jasno širi. Nema sile gravitacije, hoda se kao na zemlji, ali se
može i leteti. O tome, kao i o svemu ostalom u astralu, odlučuju stečene
navike na fizičkom planu. Na primer, naučili smo da ne možemo rukom
proći kroz zid, ali u astralu možemo, i kada to pokušamo, osetićemo tačno
onoliki otpor zida na svojoj ruci kolika je naša neverica da je to moguće, i
tada će zid postati elastičan ili plazmatičan. Isto je i sa letenjem ili bilo
kojim drugim sposobnostima koje se smatraju „natprirodnim moćima”
(siddhi). Onaj koji poseduje na fizičkom planu izuzetne sposobnosti, kao
što je levitacija ili telekineza, u tome se prethodno uvežbao, odnosno
uverio na astralnom. Svako može da čini samo ono što zna i zato se jedino
proširenjem svesti proširuju stvaralačke sposobnosti.
Dok je niži sloj astrala blizak fizičkom svetu i odražava njegove
niske strasti u najvećoj meri svojim oblikovanjem, srednji je ispunjen
svakojakim aktivnostima, gornji odražava najviše težnje koje su moguće na
fizičkom planu pa se zato odlikuje nadzemaljskom lepotom prirode
čudesnih boja i božanskim mirom. To je područje poznato u religijama kao
raj. Za neprosvetljene smrtnike ovo je najviši domet koji mogu doseći pre
sledeće inkarnacije. Kako je delatna snaga u astralu emocija, njihova
koncentracija u vidu snažne vere omogućava doslednim vernicima neke od
religija da ga dosegnu. Najznačajniji sadržaji religija jesu razna uverenja o
višim dimenzijama i mogućnostima njihovog dostizanja.
Dok je ezoterički simbol elementa zemlje kvadrat, elementa vode ili
astrala je polumesec.
Sledeća viša dimenzija je mentalni nivo, on pripada elementu vatre
i njegov simbol je trougao. Zato što su na ovom nivou vibracije još finije
nego na emocionalnom nivou astrala, on se odlikuje time što u njemu ima
još manje stabilnih oblika. Oni su ovde onoliko trajni i postojani, koliko i
misao koja ih izaziva u umu onoga ko ovde boravi. Kao što se u nižem
astralu može naći svestan samo onaj koji svoja osećanja može objektivno
doživeti kakva uistinu jesu i distancirati se od želja, tako i ovde može
boraviti samo onaj ko je objektivno svestan svojih misli, tj. onaj ko
razlikuje sebe, svoju suštinu, od svojih misli. Kad smo ih objektivno
svesni, one se javljaju pred nama na sasvim nov, objektivan način.
Najčešće su to apstraktni geometrijski oblici neopisivo jasnih boja u
živahnim pokretima, ili arhetipski simboli. Ovde su česta iskustva
arhetipskog karaktera ili „čuvenje božanskog glasa”. Boravak ovde je
128
izuzetno značajan i poučan događaj za čoveka, najčešće presudan za dalji
tok života, jer su na ovako visokom nivou objektivnog područja
subjektivna iskustva ostavljena daleko ispod, i čovek je bliži uvidu u
kolektivno iskustvo celog ljudskog roda.
Ovaj nivo je iznad astrala, koji je niži i gušći. To područje iznad
astrala je poznato kao 'viši prostor' (hyperspace). Niži astral obavija
planetu Zemlju do izvesne visine. Iznad toga je viši prostor (hyperspace).
On je doslovno iznad zemaljskog tla, u kosmičkom prostoru. Čovek može
da se uzdigne astralnim telom uvis i da dospe do ovog područja. Kada se
boravi u njemu vide se apstraktne figure živih boja na tamnoj pozadini koje
se pokazuju iz svih mogućih uglova, pa čak i na način koji je na
trodimenzionom planu nemoguć i nezamisliv. Ovo je područje gde boravi
čovekova izvorna duša (oversoul), ona koja se ne inkarnira u fizičko telo
već ostaje gore i poznata je kao čovekov ’Anđeo čuvar’. Za kontakt i rad sa
energijom višeg prostora (hyperspace) koriste se posebni simboli, boje i
imaginacija. Smišljenim degenerisanjem imaginacije, deformisanjem ovih
simbola i lažiranjem boja nastala je magija kakva je poznata najvećim
okultistima.
Sledeći viši nivo pripada elementu vazduha i simbol mu je krug.
Ovo je područje u kome nema obličja već samog prisustva u blaženstvu
koje traje onoliko koliko čovek može izdržati da bude budan i svestan bez
misli. Tu nema ničeg subjektivnog zbog celovitosti bića koje svojom
potpunošću izvan prostorvremena onemogućava podele i pojavu bilo
kakvog posebnog objekta. Sama svest je postala objektivni činilac, i jedino
što se ovde može doživeti je čista svetlost koja je ishod bića, energije i
svesti.
Kada se u astralu čovek uzdigne do ovakve budnosti, do dimenzije
predstavljene vazduhom, on odmah biva vraćen u svoje fizičko telo. Zato
što je čista budnost sámo biće, ona se ne razlikuje od čovekovog bivstva,
od svakog postojećeg oblika koji se zbiva iz trena u tren. Ovo iskustvo
takođe izražavaju mahayana budisti izjavom da „oblik je praznina i
praznina je oblik”, odnosno da su samsara i nirvana isto.
Akaša omogućava sve dimenzije bića kao takve i zato je
nesvodljiva na njegove pojavne oblike. Sve dimenzije su njene
modifikacije. Njen simbol je izdužen krug, elipsa, klica ili jaje (iz koga po
mnogim kosmogonijama nastaje univerzum). Akaša je čista budnost koja
ne zavisi od stanja svesti (vazduh) ili misli (vatra) i osećanja (voda), nego
je prisutna kao jedini ishod sveg zbivanja i oblikovanja sveta. Za nju se
biće ne razlikuje od energije i svesti, ovde i sada. Zato se u akaši ne može
boraviti, jer ona već jeste sve što biva, i prethodi svemu. Za razliku od
individualne, psihičke budnosti elementa vazduha, budnost akaše je
objektivno, iskonsko prisustvo kao samo biće, pa i više od toga: to je
budnost koju je čovek imao pre svog rođenja, pre nastanka sveta.
129
 Biti celovit znači imati savršeno telo, a ono je savršeno kada je
aktuelno i bivstvujuće u svim dimenzijama. Sve dimenzije se, međutim,
aktuelizuju jedino u sadašnjem trenutku. Ništa ne postoji izvan njega.
Bezuslovnim prisustvom Duha čovekovog ovde i sada, njegova celovitost
je otelotvorena. Kada je um aktivan tako da projektuje vreme, tada su ove
dimenzije razdvojene i ’transcendentne’ i njihovo iskušavanje
podrazumeva izlaženje iz tela i objektivističko upoznavanje. Um je uzrok
svake objektivizacije, on razdvaja sve dimenzije, od njegovog stanja zavisi
koju ćemo dimenziju opažati i kako. Kada se um transcendira, sve je ovde i
sada jer sve je jedno.
Prisustvo Duha jeste čovekovo otelotvorenje ili osposobljavanje
njegovog tela da bude aktuelno u svim dimenzijama bića. Kada je u
prošlosti ili u budućnosti, on luta u snovima, njegovo postojanje je
neutemeljeno i apsurdno, izaziva jedino mučninu. Samo je u probuđenoj
ličnosti čovekovoj pogođena sadašnjost, samo se u njoj ukrštaju puruša i
prakrti. Nigde više taj krst nije tako pravilan. U svim ostalim oblicima
bivstvovanja prirode to se ukrštanje događa nepravilno i nepotpuno, sve su
to neki krivi uglovi, pa zato oni ne propuštaju u potpunosti svest o
bivstvovanju, ona tu nije kristalno jasna. Odstupanja od pravilnog
ukrštanja proizvode sav spektar sveta, sav elementarni, mineralni, biljni i
životinjski svet. Međutim, ovo ukrštanje bića i Duha ni u svakom čoveku
se ne događa savršeno pravilno, kod većine ljudi vertikala večnog ne
pogađa prav ugao na horizontali iskustva bića i odlazi u vreme, prošlo ili
buduće. Ovo odstupanje od prisustva u sadašnjosti, od potpune
kristalizacije svesti o stvarnosti, izražava se kao mentalno projektovanje
vremena. Postoje manja ili veća odstupanja od pravog ugla posmatranja, od
kristalno jasne večnosti koja prosijava kroz prozirno biće. Najveće
odstupanje sasvim muti biće i čini ga neprozirnim, tada ono izgleda kao
grubo fizičko telo. To je sasvim krivi ugao posmatranja koji nije daleko od
životinjskog. Kada se započne kristalizacija, osvešćenje, ugao se pomera
ka vertikali i tada tek biće postaje fluidnije i sadržajnije, upoznaje se
njegova viša, astralna dimenzija. Kada se u tome uznapreduje i dođe do
mentalnog sveta, ugao je gotovo sasvim prav, a potpunu pravilnost postiže
sa akašom, gde biće postaje sasvim prozirno i nestaje, da bi propustilo čistu
neuslovljenost koja sve omogućava. Imaginacijom možemo četiri kraka
ovako nastalog krsta uporediti sa četiri elementa, a središte sa petim,
akašom.
Ispravljanje ugla je nadilaženje vremena i jačanje prisustva ličnosti
u sadašnjosti, tj. oličenje sadašnjosti u čoveku. Kako ni prošlo ni buduće
vreme ne postoje, i sadašnjost je bezvremena. Samo u takvoj spoznaji
dozreva čovekova ličnost. Svest o onome što jeste, o stvarnosti, ne može
biti bezlična, ona mora imati svoje oličenje, a to je telo. Zato jasnije
prisustvo svesti izaziva srazmerno jasniju kristalizaciju viših tela
130
čovekovih, njegovih viših i bogatijih modusa bivstvovanja. Diferencijacija
njegove svesti o bivstvu automatski diferencira njegovo telo i ličnost iz
bezličnosti bića.
U kojoj god da se dimenziji nalazi, čovek mora biti individualno
postojan i samovoljan, mora biti ličnost. Takva individualnost mu obrazuje
telo od vibracija dimenzije bivstvovanja u kojoj se nalazi. To se automatski
događa pod dejstvom aham-kâre koja je princip individualnog oblikovanja
svega. Zato, koliko postaje individualan i svestan činilac na višim nivoima
bića, u osećanjima (astralu) i mislima, toliko razvija telo tih nivoa. To
znači da postaje svesno prisutan i nezavisan na tim nivoima, da su za njega
osećanja i misli isto tako objektivno prisutni i spoznati kao i njegovo telo.
Čovek je otelotvoreno prisutan u onoj meri u kojoj je objektivan prema
datim zbivanjima i budan. Bez ovakve svesne prisutnosti, bez tela, čovek
se u tim modusima bivstvovanja ponaša bezlično, pasivno, on je nesvestan
prave prirode njihovog zbivanja i podložan je njihovim spontanim
uticajima. Kad god se nađe izvan ljušture fizičkog tela, on pada u besvest.
Zbog slepe vezanosti za tu ljušturu i njene ograničene sposobnosti koje
dobija od elementarne prirode za biološki opstanak, čovek deli jedinstvo
bića na poznato i nepoznato, „moje” i „tuđe”, svesno i nesvesno, na život i
smrt, dobro i zlo, jer vidi samo fizičku pojavu koja niotkuda nastaje i
odlazi u ništa. Ne vidi više dimenzije, skrivene čulima, koje su uzroci
vidljivog zbivanja, jer kada bi ih video znao bi da smrti i propadanja nema,
kao ni rađanja, već samo preobražaja besmrtne energije koja svemu daje
život i smisao - ako se u njenom preobražaju svesno učestvuje. Nesvesnost
je jedina smrt, a budnost jedino rođenje i vaskrsenje koje čovek može
imati.
Osvešćenjem viših dimenzija čovek kristališe viša tela i s njima
nadživljava raspad fizičkog tela. U ovome je osnovni smisao religijskog i
mističkog iskustva inicijatičke smrti i vaskrsenja, koje je prisutno širom
sveta od najranijih vremena, a najlepše i najpotpunije oličeno u delu Isusa
Hrista. Cilj ovog iskustva je nadilaženje smrti, raspada i nesvesnosti.
Svako više telo ili stanje svesti gospodari nižim jer su mu i
sposobnosti po svojoj prirodi veće. Svako više telo je finije, manje inertno,
ograničeno, uslovljeno i neugodno od nižeg. I ovde prepoznajemo formu
piramide, gde je svaki nivo uži i finiji od nižeg. Kristalizacija višeg događa
se svesnim i voljnim ovladavanjem uslovljavajuće prirode nižeg, kroz
razobličenje iluzije o njegovoj supstancijalnosti.
Takođe, sve ’više’ je zapravo unutarnje, pa ovo podrazumeva da
ovladavanje višim telima znači napuštanje vezanosti za objekte, nalaženje
utočišta okretanjem unutra, ka Sebi, to je ovladavanje Sopstvom kroz
prepoznavanje da je sve spoljašnje zapravo unutarnje. Što smo više u Sebi
na ovaj način, to više aktuelizujemo svoja viša tela.

131
 Svesno ovladavanje astralnim telom ključni je momenat u
čovekovom životu, njime spoznajemo da fizičko telo nije jedino koje
imamo. Ono se postiže osvešćenjem i ovladavanjem fizičkog tela, pažljivim
suprotstavljanjem njegovoj nagonskoj impulsivnosti i samovolji. Njime se
ovladava spoznajom da ono nije supstancijalno niti išta po sebi i za sebe,
da je čista energija koja se zbiva na uslovljavajuć i grub način. Ovo se
ostvaruje jačanjem osnovnog svojstva astrala, a to je osećanje. Suština
osećanja je nadracionalni doživljaj, predanost i vera. Svaka vera je zapravo
stalna koncentracija osećanja i predanost nečemu ili nekome. Pri tome nije
bitan oblik vere već njena snaga i izdržljivost. Zbog neracionalnog
karaktera osećanja, postoje mnoge zloupotrebe verskih osećanja ljudi. Ona
mogu biti isto onoliko iskrena koliko i međusobno suprotstavljena, što
često vodi do verskih sukoba. Većina verskih pokreta u svetu i nije ništa
drugo do sredstvo manipulacije masama. Da bi se osećanja oblikovala,
postoje različite religijske i meditativne prakse koje dovode do astralnih
iskustava. Najčešće su to astralne pojave božanstava u koja se veruje.
Iskustva fakira, monaha i drugih koji svoju koncentraciju isključivo
zasnivaju na obuzdavanju stihije fizičkog tela, i tako ovladavaju astralnom
energijom, ispunjena su raznim fenomenima dejstva astralne energije na
fizička stanja, kao što su razne moći, moć čudesnih isceljenja bolesti,
očuvanje njihovog fizičkog tela i nakon smrti, a naročito neobičan miris
njihovih kostiju. To se tumači kao svetost. Pokazivanje ovakvih i sličnih
moći glavni su činilac ovladanosti astralnom energijom, a njihovo
nepokazivanje je svedočanstvo o nadilaženju svih astralnih uticaja i višoj
zrelosti Duha. Disciplina i strogi post glavni su metodi u ovladavanju
fizičkim telom. Sa tako osvojenim astralnim telom osećanja nisu više
direktno zavisna od čulnih iskustava, nego su nezavisna od njih i okreću se
široj celini, samoj egzistenciji. Čovek tada objektivno i interaktivno oseća
drugoga i svet oko sebe. Ljudi na ovom nivou obično imaju snažna
uverenja u nekom obliku, a najčešće religioznom. Zato je kod njih često
prisutna emocionalna isključivost i ostrašćenost u odbrani svojih verskih
ubeđenja. Nedostaje im viša umna spoznaja i kritičnost koja nije podređena
emocionalnim ubeđenjima. Snagu njihovoj veri daje im jasan osećaj da
materijalna egzistencija čulnog područja nije sve što postoji, već da „ima
nečeg višeg”. Nažalost, to „više” oni teško razlikuju od verskog autoriteta
kome bespogovorno robuju.
Bez ovladavanja fizičkim telom nema svesnog buđenja u višim
astralnim dimenzijama, koje po svemu predstavlja pravo spasonosno
„rođenje u Duhu” u „carstvu nebeskom” ili „drugo rođenje”. Ovakva
kristalizacija je ključni momenat ne samo u čovekovom individualnom
životu, nakon čega on postaje daleko zreliji za duhovne istine i slobodnji,
nego i za dozrevanje čovečanstva u celini. Isusovo učenje i delo posvećeno
je u potpunosti takvom dozrevanju, on je u njega inicirao celo čovečanstvo.
132
 Važno je napomenuti da ukoliko ne ovladamo fizičkim telom i
ukoliko smo identifikovani sa njim i zavisni od njegovih uticaja, onda
ostajemo žrtve uticaja nižeg astrala i njegovih entiteta. Stoga je
ovladavanje telom nužno za nadilaženje nižeg astrala.
Kristalisanje višeg, mentalnog tela, događa se kada osećanja i na
njima zasnovana uverenja postanu objektivno sagledana kao čisto
energetski proces, tako da i najsnažnija osećanja i ubeđenja nemaju
realnost po sebi i za sebe, već su samo modifikacija određene energije koja
pripada celini. Tako se svim emocionalnim nabojima sagledava
uslovljenost, uzrok i ograničenost. Uslovljena su zakonitošću tanmâtrâ,
uzrok im je subjektivnost (indriyâni), a ograničeni su subjektivnom
interakcijom sa tanmâtrâ. Emocijama se oduzima samovolja da svest
bezuslovno vezuju za svoje objekte i dodaje im se kritičnost - jer astralno
telo može biti oblikovano (osvojeno, aktuelizovano) i po naopakoj veri, u
zle svrhe, kao u crnoj magiji, na primer. Takođe i u intenzivnim
patološkim doživljajima emocionalnih utisaka i sadržaja. Astralna iskustva
su česta pojava kod duševnh bolesnika, bilo kao vantelesna, bilo u formi
„slušanja ili viđenja duhova”, ili tako snažnih vizija da se ne razlikuju od
fizičkih pojava. Različiti nivoi astrala se mogu prožimati međusobno, pa i
sa fizičkim planom, tako da se jedan fizički oblik može videti, tj. doživeti
kao nešto sasvim drugo. Osvešćenje ili ostvarenje ličnog integriteta nije
ništa drugo do kristalisanje svake dimenzije u njenoj ravni i razlikovanje
od drugih. Samo tako se one objektivno spoznaju. Bez objektivnog
razlikovanja i upoznavanja, njihov doživljaj je konfuzan, subjektivan i
najčešće opasan po duševno zdravlje. Usled nepostojanja integriteta
ličnosti (aham-kâra), kao odlučujućeg činioca u indriyâni i tanmâtrâ,
spontano se prožimaju svi nivoi bića pa se astralne tvorevine mogu videti i
na fizičkom planu. Njihov uticaj se može preliti na indriyâni i tada čovek
može postati opsednut nekim religijskim ili psihotičnim sadržajima,
zavisno od toga da li su više objektivnog ili subjektivnog karaktera. Isto
tako i snaga indriyâni može prevagnuti nad tanmâtrâma i čoveka učiniti
ubeđenim materijalistom i ateistom koji se ne seća čak ni svojih snova.
Kritičkim distanciranjem od svake jednostranosti, i razlikovanjem
sebe od emocionalnih identifikacija, osvaja se mentalno telo. Tek s njim
um dobija punu slobodu u dostizanju svojih pravih dometa. Dotle je bio
pod uticajem astralnog tela, što znači da su misli bile usmeravane
emocionalnim sadržajima i nisu mogle biti okrenute ka samim stvarima.
Iznad mentalnog tela elementa vatre nalazi se duhovni svet
elementa vazduha. Tu nema telesnog obličja nego se prisutnost manifestuje
kao čista integracija ličnosti u jedinstvenom Ja. Ona se ostvaruje
nadilaženjem samih misli koje pripadaju mentalnom telu uvidom da nisu
ništa po sebi i za sebe, da nisu naše nego su tek najfiniji proces oblikovanja
energije koja pripada celini prirodnog sklopa, a ne čovekovoj suštini
133
(puruša). Ma koliko misli bile slobodne i kreativne, njih nema bez osećaja
individualnosti ili Ja. On prethodi mislima i zato ne može da se spozna dok
postoje misli, jer se one uvek bave predmetnim svetom pojavnosti
(astralnim i fizičkim). Misli izviru iz osećaja individualnosti, a on izvire iz
čiste neuslovljenosti (puruša) koja je nezavisna od svih tih prirodnih
tvorevina, i od individue i od njenih misli. Tek se tako čovek smiruje u
svojoj autentičnosti, tek tada je svoj i slobodan od stranih uticaja i
vezivanja karakterističnih za niža tela (stanja).
Drugi način da se opišu uticaji nižih stanja je reći da su ona plod
delovanja mnoštva Ja. Čovek je nesvestan i uslovljen nižim stanjima samo
zato što je dezintegrisan na mnoštvo Ja-stanja koja se sukcesivno i
neprimetno smenjuju. Stoga dolaženje do čistog subjekta ili Ja odgovara
elementu vazduha.
Ceo proces formiranja i ovladavanja viših tela je zapravo dolaženje
do svoje volje (aham-kâra), do jedinstvenog Ja, nadilaženjem zavisnosti od
uticaja vanjskih okolnosti koje dominiraju životima nesvesnih ljudi. Kod
njih uslovi fizičkog tela već predstavljaju doživotna i nepremostiva
ograničenja, ne znajući za više mogućnosti zavisni su od fizičkih uticaja
okoline. Zbog pasivne upotrebe svesnosti i neulaganja napora da se ona
postojano održi uprkos svemu i proširi njena prisutnost i delotvornost na
sva moguća stanja bića, na više dimenzije prirode, oni su nošeni
okolnostima i aktivnosti su im određene uticajima osećanja, ubeđenja i
mentalnih obrazaca koji im izgledaju kao njihovi, a koje upravo te
okolnosti obrazuju i sprovode kroz njih. Nesvestan čovek nikako ne uviđa
da je gotovo sve što nosi u sebi i doživljava kao svoje i bori se za to -
zapravo tuđa tvorevina, da ništa nije njegovo. Zbog ovog neuviđanja
zatvoren je krug samsare, ponovnih rođenja u najograničenijem telu.
U opisanom procesu možemo prepoznati uobičajeni sled
čovekovog osećajnog, čuvstvenog i mentalnog sazrevanja i postizanja
psihičke objektivnosti o kojoj govori analitička psihologija. Ono, međutim,
nikada ne može postati potpuno i stvaralački delatno, ukoliko nije
propraćeno konkretnim iskustvom razlikovanja odvajanjem tri opisana tela,
tj. načina bivstvovanja, i doživljavanjem svakog područja njihovog
psihomentalnog zbivanja isto onako objektivno kao što se doživljava
kretanje fizičkog tela. Ovde važi izreka da se plivanje uči plivajući. Ko
objektivno ne uđe u svet svojih osećanja i misli, neće ih nikada spoznati
kakvi jesu i zato će ga oni uslovljavati. Bez vantelesnih iskustava nema
psihičke objektivnosti niti celovite ličnosti. Suština čovekove slobode i
autentičnosti je u što potpunijoj objektivnosti prema prirodi, a ona se
postiže temeljnim izdvajanjem (kaivalya) i razlikovanjem bitnog od
nebitnog, onoga što je čoveku svojstveno od svega što nije.
Ukratko rečeno, opisano aktuelizovanje viših tela nije ništa drugo
do njihovo razlučivanje, jer ona već postoje ali konfuzno i nesvesno, i zato
134
ne mogu biti aktuelna. Njihovo razlučivanje opet nije ništa drugo do
osvešćenje onih funkcija koje ih sačinjavaju, a to znači osvešćenje tela,
osećaja, opštih stanja uma i samog mišljenja. Kako i ove funkcije već
postoje, ali konfuzno i nesvesno, njihovo osvešćenje znači razlučivanje i
ustanovljavanje kakvi jesu sami po sebi. To je praksa budističke meditacije
zvana vipassana i ona je detaljno opisana u poslednjem poglavlju
(Kaivalya).
Kao što smo već rekli o razlici puruše i prakrti, ni ovde se ne radi o
objektivnom izdvajanju jednog iz nečeg drugog, kao što asocira čulno
iskustvo u fizičkom svetu, već o izlasku iz vremena u kome nismo ono što
zaista jesmo. To je ono što se ovde objektivno iskušava kao izlazak iz
fizičkog tela i odlazak u više dimenzije. Subjektivno robovanje vremenu i
supstancijalnosti je u toj meri objektivan problem, da spoznaja svoje
bezvremene autentičnosti i duhovne realnosti izgleda kao objektivno
oslobađanje od tela koje biva samo u vremenu. To tako izgleda samo sa
empirijskog stanovišta, ali ne i sa duhovnog, u kome je cela priroda u
čistom jedinstvu pa zato nema šta od čega da se izdvaja. Nemajući
duhovno već samo empirijsko stanovište, čovek živi u iluziji. Zbog snage
iluzije i ropstva u vremenu, čovekovo oslobođenje se nužno doživljava kao
nadilaženje fizičkog tela kristalisanjem viših i trajnijih oblika. Snaga iluzije
daje objektivnost tom doživljaju.
S ovim smo došli do uvida da je suština oblikovanja čovekovog tela
viša kulturna funkcija od oblikovanja prostora i vremena. To je proces
čovekovog probuđenja, a ne stvaranja nekih novih „mističkih stanja”. Iako
živi u fizičkom telu, čovek još nije rođen, to se priroda reprodukovala, on
tek treba da se duhovno rodi i aktuelizuje. Zato je smrt fizičkog tela tako
laka i česta pojava, s nastankom i nestankom tela ništa se bitno ne događa,
računa se samo ono što je čovek namerno i svesno učinio u radu na
sopstvenoj integraciji. Fizičko telo koje ima samo je prirodno data osnova
za rad. Prostorvreme objektivnog sveta spontano oblikuje organsko telo
čovekovo i ništa bitno nije učinjeno ako on lično ne upozna objektivno
područje sveta u kome biva. To neće moći da postigne fizičkim kretanjem
okolo, kao što čine i životinje, nego kretanjem po višim, a za njega
unutarnjim dimenzijama astralnog i mentalnog sveta, koja su čulima
nedostupna. Njegov put je vertikalan. Horizontalno se kreću samo bića
koja nemaju potpune čulne i delatne sposobnosti, a to su sva bića osim
čoveka - pa i mnogi ljudi koji ih ne koriste u potpunosti. Kada se te
sposobnosti upotpune u čovekovo biće, i afirmišu u stvaralačkoj interakciji
sa tanmâtrâ i maha-bhűtâni, što se događa samo kod pojedinih, naročito
hrabrih ljudi, preostaje samo kretanje naviše, ka aham-kâri i buddhi. To je
jedina sudbina zrelog čoveka i on ne može postati zreo i psihički
objektivan bez neposrednog upoznavanja objektivnog područja. Aham-

135
kâra se integriše tek sa integracijom subjektivnog i objektivnog područja
bivstvovanja (što se može videti na shemi br. 1.).
Cela priroda je sazdana tako da preobražava grublje vibracije bića u
finije. Ne samo putem ishrane, nego asimilacijom i profinjenjem svih
iskustava bivstvovanja. Ona u celosti dozreva i bićemo autentični i blaženi
samo ukoliko učestvujemo u njenom dozrevanju na ovde opisani način,
oblikujući telo, odnosno, način bivanja. Naše fizičko telo je samo seme
koje kultivisanjem treba da se razvija rastući naviše, ka duhovnom svetu, i
u njemu rascveta i dâ zreo plod znanja razlike između dobra i zla, istine i
laži, čoveka i nečoveka, bića i nebića. Jedini cilj ovakvog dozrevanja i
rasta, ubiranja ovakvih plodova, je da se Duh neuslovljenosti u čovekovom
iskustvu bivstvovanja izdvoji (kaivalya) od svega što ga sputava da sve
omogući: i dobro i zlo, istinu i laž, čoveka i nečoveka, biće i nebiće.
Dozrevanje u smislu bivstvovanja jeste proces pročišćavajućeg izdvajanja -
jer puruša je izdvojen i nezavisan od svih suprotnosti i osobina.
Kao što zreo plod, koji je nosilac novog života, otpada sa drveta na
kome je dozreo, i samo tim izdvajanjem njegov opstanak ima smisla, jer,
ako ne padne istrunuće jalov na grani, tako nema ni dozrelosti čovekovog
bivstvovanja bez izdvajanja i nezavisnosti. Čovek je u onoj meri svestan
svojih viših dimenzija u kojoj je nezavisan od nižih, a nezavisan od njih ne
može biti izbegavanjem, već jedino njihovom zrelom, objektivnom i
neposrednom spoznajom. Kao što je plod zreo tek kada je spreman da
otpadne, da se izdvoji od bića koje ga je proizvelo, tako je i čovek zreo tek
kada, spoznajući sve dimenzije prirode, prepozna svoju nezavisnost od nje.
Izdvojenost i nezavisnost su mogući samo s meditativnim iskustvom čiste
ili transcendentalne svesti.
Za ovo će biti spreman tek kada u svojoj ličnosti (aham-kâra)
potpuno integriše i do kraja afirmiše subjektivno (indriyâni) i objektivno
(tanmâtrâ i maha-bhűtâni) iskustvo bivstvovanja, kada mu nijedna od svih
dimenzija i mogućnosti života ne bude strana, kada postane oličenje života
jer ga je celog prihvatio s ljubavlju.
Duh čovekov je već od iskona nezavisan od prirode, i stoga ne treba
svoju nezavisnost da osvaja. Da bi se takva njegova autentičnost
aktuelizovala i potvrdila, čoveku je jedino potrebno da pomaže i afirmiše
život prirode u svim njenim oblicima. Jedino takvom apsolutnom i
delotvornom ljubavlju prema svemu što postoji on potvrđuje svoje
iskonsko stanje, nadmoć, nezavisnost i neuslovljenost Duha koji (na taj
način kroz njega) omogućava sve što postoji. Nikako drugačije.

136
 TANMĂTRĂ

Pod dejstvom principa individuacije i formiranja (aham-kâra) - koji

na različitim nivoima i vibracijama prirode uobličava različita dejstva i
pojave - na višim nivoima se oblikuju polja uzročnog dejstva, tanmâtre, za
oblikovanje nižih nivoa. To su matrice koje proizvode oblike na nižim,
grubljim područjima. Doslovno značenje tanmâtrâ jeste „tome primereno”
ili „prototip”. Dakle, tanmâtrâ je ono prema čemu je primereno
ispoljavanje oblika svih entiteta ili jedinki koje postoje u prirodi. Klasična
sânkhya ustanovljava samo pet tanmâtrâ. To su prototipska počela zvuka,
dodira, boje, ukusa i mirisa. Razlog zašto se navode samo pet leži u tome
što su oni nužni i dovoljni za oblikovanje čulnih organa (sluh, vid, dodir,
okus i njuh) koji su, kao takvi, neophodni organski uslovi za nastanak ili
pojavu subjekta opažanja u trodimenzionoj prirodi. Ovo je dosledno
osnovnom i najvažnijem teleološkom stavu sânkhye da cela priroda postoji
ovakva kakva je jedino sa svrhom stvaranja svih potrebnih uslova za
pojavu svesnog subjekta, koji je jedino pogodno mesto u njoj gde se
događa svest o prisustvu apsolutnog Duha (puruša).
Prema prikazanoj shemi (slika br. 1), na makrokosmičkom planu iz
aham-kâre nastaju tanmâtre kao polja uzročnog dejstva za oblikovanje
svega postojećeg na nižim ili grubljim planovima pomoću principa koje
smo upoznali simbolikom maha-bhűtâni. To je objektivno područje
„nežive” prirode kojom dominiraju stvaralački principi zvuka i prostora
(akaša). Na mikrokosmičkoj ili subjektivnoj strani, tanmâtre kao matrice
oblikuju čulne organe, iz njih posledično i delatne, kao organski uslov
stvaranja subjekta u prirodi. Iako se iz praktičnih i soterioloških razloga
možemo zadovoljiti sa ovih pet tanmâtrâ, moramo, radi potpunije
objektivnosti, ipak upoznati način na koji je tih pet izvedeno iz toliko
mnogo polja uzročnog, informativnog dejstva, koliko ima i stvorenih
oblika u kosmosu.
To mnoštvo polja svodi se, kao što je rečeno, na pet prototipskih
počela čulnog opažanja usled teleološke svrhe prirode da u-obliči (in-
formatio) neophodne čulne i organske sklopove (indriyâni), kao primaoce
informacija o sopstvenom zbivanju, primaoce vesti koje kristališu s-vest
subjekta. Videli smo da se u prirodi svekoliko zbivanje odigrava zbog
nečega ili nekoga. Usled ovakvog sažimajućeg uviranja u subjekta,
zbivanja-informacije se kreću ka puruši, Duhu sveopšteg zbivanja. Samo
tu kretanje prirode dolazi do svog ishoda. Inače, svako njeno zbivanje jeste
137
informacija koja ima saobražavajuću funkciju u-obličavanja primaoca,
odnosno njegovih čulnih organa (buddhindriye), radi centriranja i
osnaženja (s)vesti sabiranjem na jednom mestu, u subjektu, a njegov je
nosilac čovekovo telo. Dok se u svesnom subjektu (buddhi i aham-kâra)
priroda sažima i kristališe ka svom ishodu, dotle se u ostalom području
objektivno ispoljava u vidu grubih i finih oblika i procesa (tanmâtrâ i
maha-bhűtâni) koje opažamo čulima (indriyâni). Zato se, dakle, zbog
temeljnog značaja subjekta, sve tanmâtre svode na pet prototipskih počela
čulnog opažanja. Sam je oblik u prirodi jedna aktivna informacija, vest za
svest; cela je priroda, sve stvoreno i oblikovano u njoj, jedan veliki
holistički informativni sistem koji oblikovanjem organskih sklopova
(indriyâni) omogućava prisustvo autentičnosti sopstvenog Duha na jednom
mestu, u svesnoj, integrisanoj ličnosti. Koliko je, s jedne strane, prisutnost
Duha pokretačka snaga za sámo oblikovanje prirode, toliko, s druge, sáma
njena svrsishodna aktivnost u razvoju organskog života omogućava svesno
prisustvo Duha. Tako se privlače i podstiču dva temeljna principa:
suštastvenost Duha i oblikovanje prirode. Svestan subjekat je korisnik svih
informacija o prirodi koje same po sebi nisu ništa drugo do vremenski i
prostorno sažeto ispoljavanje svih mogućnosti njenog zbivanja. Zato
subjektovim okretanjem pažnje ka svojoj Sopstvenosti, a to znači pažljivim
primanjem i pročišćenjem s-vesti od svih uplitanja i nepotrebnih
ponavljanja zbivanja u mislima (cittavrtti), prostorvreme ispoljavanja
prirode sabire se (samadhi) sve do potpune iskonske neuznemirenosti
(nirodha) Duha-čoveka (puruša) u svojoj autentičnosti (svarűpa).
Stoga, svrha razvoja organskog života jeste stvaranje mogućnosti za
primanje informacija (vesti) o zbivanju. Kao vrhunac ovog razvoja u
prirodi se javlja čovekovo biće, ono je mesto gde se objektivno sabiru
informacije zbivanja i odakle, usled njihove dovoljne sažetosti ili
postizanja određene „kritične mase” (koncentracije), prosijavaju kao s-vest
o njenom smislu. Na taj način je svekoliko stvaranje prirode zapravo njeno
osvešćenje prisustva neuslovljenog Duha-čoveka.
Ne postoji mrtva priroda. Ono što smatramo materijom je u
ogromnoj meri prazan prostor ispunjen silom dejstva čestica. Kvantna
mehanika je ustanovila da ni one nisu materijalne već talasne prirode.
Kako će se one ponašati, direktno zavisi od informacija koju oblikuje sama
njihova talasna funkcija, odnosno način postojanja. A od ovog ponašanja
(informacije) zavisi kakav će fizički element nastati, da li papir ili ćelije
kože na našem prstu. Zato čista svest (buddhi), kao ishod svih informacija,
ima najvišu tvoračku moć. Prema tome, ništa ne postoji u prirodi kao
zaseban materijalni entitet po sebi i za sebe, već je svaka oblikovana
pojava upravo sámo značenje ili onaj smisao koji informiše energiju za
stvaranje određenih čulno opažajnih struktura i oblika. Suština svakog
fizičkog bivstvovanja jeste neko značenje. Bivstvovanje je značenje, jedno
138
postaje drugo, i obratno. Kako se menja značenje (informacija) menja se i
suština (oblik). Uzajamnost dejstva svesti i oblika pokazuje se kao životna
energija ili prâna. Njome se obavlja i prenošenje informacija između
ćelija. Sam njihov oblik i funkcija jeste informacija, odnosno oblik svesti
koji se holistički prima i prepoznaje u celom organizmu. 31 Kao medijum za
prenošenje ovih informacija služe tela suptilnija od fizičkog obličja,
etersko i astralno. Ona informaciju prenose samom svojom pripadnošću
višim dimenzijama u kojima je vreme brže i sažetije od onog na fizičkom
nivou. Tako sámo prožimanje tih različitih dimenzija automatski sprovodi
vest od grubog oblika zbivanja ka svesti. To sprovođenje je nalik
usisavanju, gde sažetost viših dimenzija sama po sebi, svojim bržim
frekvencijama, privlači i brže sprovodi informacije nižih, sporijih i grubljih
oblika zbivanja. Takođe se može reći da više dimenzije već sadrže plan za
sva niža ispoljavanja, i stoga se informacije ne prenose već samo
prepoznaju. Svaka informacija mora da se prenosi putem nekog oblika (od
energetskog, kao što su elektromagnetni talasi, do materijalnih kao, na
primer, štampana slova), tako da informisanje znači uobličavanje (in-
formatio). Svaki oblik je konkretno ispoljavanje informacije u čulnom
iskustvu. Ne postoji nikakva suštinska razlika između energetske aktivnosti
oblikovanja fizičkog entiteta, i sadržaja informacije za to oblikovanje. Sva
je razlika u nivou dimenzija putem kojih se jedan isti proces ispoljava i
brzini frekvencija sprovođenja. Preobražavanje svih materijalnih oblika
koje vidimo u prirodi nastaje jedino usled prenošenja informacija kroz
različite vibracije iz viših, suptilnijih dimenzija na niže, i obratno. Sama
različitost njihovih vibracija (brzina zbivanja), kroz koje prolaze
informacije (s-vest), izaziva mnoštvo svekolikog oblikovanja u prirodi.
Na ovaj način se prevladava dualizam tela i psihe, fizičkih i
mentalnih događaja i objašnjava ispoljavanje svih potencijala viših planova
na zemaljskom. Jedino neosvešćenost i neuviđanje prirode u svim njenim
dimenzijama izaziva iluzoran utisak o njoj kao mnoštvu izdvojenih,
nepovezanih i otuđenih jedinki koje svojom haotičnošću ugrožavaju
subjekta, utisak da je objektivno postojeća priroda sputala slobodu Duha-
čoveka, da ga ugrožava nesrećnim slučajevima ili zlom sudbinom.
Značenje i bivstvovanje uzajamno održavaju jedno drugo prema
zakonu uzroka i posledice, ali često u različitim vremenima i dimenzijama,
tako da nisu uvek očigledni subjektu s njegove trodimenzione tačke
posmatranja. Oni tako čine suštinu procesa ispoljavanja objektivnog sveta
i, u holističkom jedinstvu cele prirode, između njih nema nikakvih razlika i

31
Ovakva holistička razmena informacija daje nam jasniju viziju delovanja homeopatske
medicine. Celo telo je elektromagnetno polje i životna ravnoteža organizma zavisi od
cirkulacije informacija ćelija preko meridijana, koje koristi akupunktura. Kada se ovaj
protok poremeti, nastaje bolest. Informativno dejstvo na usaglašavanju energetskih polja
organizama postiže se mikrotalasnom rezonantnom terapijom.
139
razdvajanja. To, uostalom, svaki umetnik zna iz sopstvenog iskustva. Ovo
jedinstvo je suština svakog pravog religijskog doživljaja.
U Upanišadama je zabeleženo da se astralno ili suptilno (sukšma)
telo, koje nadživljava izvesno vreme fizičko obličje (rűpa) i nosi latentne
informacije za buduću inkarnaciju, zove nama, što znači: ime. Takođe se
ono naziva i lingadeha, pri čemu je linga znak, odnosno označitelj.
Opažanje iskustvenog sveta odnosi se, prema tome, isključivo na ime-i-
oblik, nama-rűpa, odnosno na značenje (informacija) oblika zbivanja ili na
osmišljavanje oblika.
Sagledajmo sada ukratko na koji način značenje i bivstvovanje
odražavaju jedno drugo ili, drugačije rečeno, kako astralna polja uzročnog
ili informativnog dejstva (tanmâtrâ) pomoću principa individualnosti
(aham-kâra) oblikuju entitete fizičkog sveta, bez ograničavanja na čulne
organe, čija je veza sa oblikovanjem subjekta očigledna. Danas o ovome
možemo slobodnije i jasnije da govorimo zahvaljujući nedavnom otkriću
biologa Ruperta Šeldrejka (Sheldrake) o morfogenetskim poljima (gr.
morphe-oblik i lat. genesis-nastajanje). Koristeći se donekle ovim otkrićem
za prikaz dejstva tanmâtrâ u mnogo starijem sistemu sânkhye, nazvaćemo
ova polja, iz poštovanja prema tradiciji, T-poljima, pri čemu je T
skraćenica za tanmâtrâ.
Univerzum je u celosti prožet različitim poljima. Njihova priroda je
ponekad tako složena da se ne može objasniti rečnikom fizikalnih zakona
zato što se protežu izvan dimenzija materijalnog univerzuma. Ovde su
vidljive samo njihove posledice. Može se jedino reći da su polja
manifestacije matematičkih veličina u regionima prostora. U slučaju
gravitacionog polja to je geometrijsko svojstvo ili savijenost prostora. Polje
je uvek način proizvođenja samog prostora, imanentna sklonost ka
celovitosti i uobličavanju. Na primer, magnetna šipka ispod lista papira
posutog opiljcima gvožđa elektromagnetskim poljem stvara linije sila koje
kruže s jednog do drugog kraja magnetnog polja. Ali, ako se magnet podeli
na pola, opiljci gvožđa se neće podeliti, nego će formirati dva nova
kompletna polja. Na sličan način, dejstvo ovakvih polja, kao realne ali
nevidljive sile uobličavanja, jedino je objašnjenje problema sa kojima se
biologija suočavala do Šeldrejkovog oživljavanja teorije o morfogenetskim
poljima, koja se prvi put marginalno javila početkom dvadesetog veka.
Problem morfogeneze je: na koji način živa bića dobijaju svoj određeni
oblik? Genima se ne prenosi ova informacija, u DNK se nalazi samo
složeni spisak svih materijala koji ulaze u građu ćelija, informacije za
stvaranje proteina. On je istovetan po svom osnovnom sadržaju (97%) kod
svih živih bića. Otvoreno je pitanje kako i po kom modelu se proteini
spajaju u telu? Osnovne ćelije su neizdiferencirane i, kako ćelijska masa
raste deobom, nastaje embrion. Neke ćelije postaju ćelije mozga, a neke
srca. Staro mehanističko shvatanje nije moglo da odgovori na pitanje kako
140
ćelija zna u šta treba da se razvije i gde je model po kome biće dobija svoj
jedinstveni fizički oblik. U DNK takvih informacija nema, kao ni u RNK. 32
Drugi problem morfogeneze je regulacija, ili sposobnost organizma
da zameni i prilagodi svoj plan, ako se nešto neočekivano dogodi u
njegovom razvoju. Tako, kada se jaje vodenog konjica, dok je masa
neizdiferencirane ćelije, podeli na dva dela, to neće prepoloviti budući
embrion, nego će se preostala masa razviti u manjeg ali celog vodenog
konjica. Isto se dešava kod čoveka kada se ćelijska masa embriona podeli u
nekom stadijumu razvoja. Rodiće se identični blizanci. Ovakva osobina
ćelija slična je osobini holograma, gde svaki deo slike sadrži celu verziju
slike. Svaka polovina razvijajućeg sastava ćelija sadrži kompletnu verziju
celog organizma. Mehanistički pristup ne objašnjava ni ovaj fenomen.
Treći problem je regeneracija ili začuđujuća sposobnost nekih
organizama da obnove izgubljene delove svoga tela. Četvrti je simbioza,
neobjašnjiva pojava da se mikroorganizmi udružuju u zajednicu koja se
zatim, kada dostigne određenu kritičnu masu, ponaša kao kompletan novi
organizam. Ne postoje nikakve objektivne prepreke pretpostavci da je naše
fizičko telo rezultat velike simbiotske kolonije bakterija, a naš nervni
sistem izraz najviše bakterijske evolucije u simbiozi. Sa razumevanjem
dejstva T-polja ovakva pretpostavka ne samo da više nije smela nego je i
logičan odgovor na ove i mnoge druge fenomene sa kojima klasičan
mehanistički pristup svetu ne izlazi na kraj, kao što i teologija u nastojanju
da dokaže stvaranje „odozgo” a ne iz evolucije materije, isti problem
nepotrebno mitologizuje i mistifikuje.
Delujući iz viših, astralnih područja kao prototipovi, T-polja
oblikuju, kao nevidljive protežne strukture, svaki organizam privlačeći ga
njegovom posebnom obliku ili svrsi u prostoru i vremenu. Dakle, svaki
živi oblik se oblikuje pod uticajima koji pristižu spolja. U njegovoj
genetskoj strukturi su samo informacije o materijalu za izgradnju tela;
njegov oblik i kretanje (sudbina) nastaju pod uticajem spoljašnjih obrazaca,

32
Tek su najnovija istraživanja kvantne genetike otkrila prave mogućnosti i dimenzije
informativnih sadržaja DNK. No i pored toga ne objašnjavaju morfogenezu. Zapravo,
kvantna genetika potvrđuje postojanje T-polja i na genetskom nivou, jer je utvrdila da
informacije molekula DNK mogu postojati i kao biopolja, dakle, nefizikalno, i prenositi se
akauzalno, kao T-polje, da za njih više važe zakoni kvantne fizike nego biologije. Uzorak
DNK trenutno reaguje na emocionalna stanja svoga vlasnika na koliko bio udaljen od
njega. DNK se zasniva na istim principima kao gramatika, sintaksa i semantika, kao jezik,
odnosno razmena informacija ili način na koji funkcioniše svest. Zapravo, naš jezik je
takav zbog takvog DNK. Ako se informacija pretvori u frekvenciju i kao takva putem
lasera ili radio talasa usmeri na DNK, ta informacija će delovati na DNK tako da se
promeni u skladu sa njom. Ruski naučnici su na taj način uspeli da embrion žabe pretvore
u embrion salamandera, jednostavnim prenošenjem informacijskog obrasca s jednog DNK
na drugi putem lasera. U ovome leži objašnjenje snažnog sugestivnog dejstva reči i misli
na telo čovekovo.
141
odnosno polja uticaja. Važno je primetiti srodnost polja sa dimenzijama
prirode, odnosno njihovu subordinaciju. Veće polje (telo) uvek deluje kao
princip usaglašavanja i sinteze manjih polja (ćelije). To se može videti u
odnosu društva i pojedinca, ekološke ravnoteže u prirodi i bioloških
jedinki, kao i viših stanja svesti u odnosu na pojedinačna iskustva. Kako se
svi planovi međusobno prožimaju, i kako informacija i oblik nisu suštinski
odvojeni, područje dejstva T-polja iz viših astralnih nivoa nije odvojeno od
fizičkog oblika i taj uticaj se ne odvija samo u jednom smeru. Svaki
pojedinačni organizam je povezan sa svojim T-poljem i njegovo ponašanje
povratno deluje na strukturu T-polja. Takođe i svaka biološka vrsta ima
svoje kolektivno T-polje. Tako je u Japanu pedesetih godina otkriven
efekat „stotinu majmuna”. Ako pripadnik jedne vrste, kao što je majmun,
otkrije nov način ishrane i pokaže ga grupi sa kojom živi, kada se dostigne
izvesna kritična masa jedinki koje su naučile novu veštinu, ta sposobnost
se najednom automatski nevidljivim dejstvom širi na sve ostale pripadnike
iste vrste svuda u svetu. Ista pojava je dvadesetih godina ustanovljena na
Harvardu, u eksperimentima sa pacovima. Sa željom da se dokaže
Lamarkova teza da se nasledne osobine prenose genetskim putem, grupa
pacova obučavana je da pronađe izlaz iz lavirinta. Tek je deseta generacija
naučila da odmah pronađe izlaz, dok je prvoj bilo potrebno i stotinu
pokušaja. Međutim, i kontrolna grupa, koja nije genetski sparivana niti
uvežbavana, pokazala je istu veštinu da odmah pronađe izlaz. Nekoliko
godina posle toga, zbog neverice u dobijene rezultate, isti eksperiment je
sproveden u Australiji. Tamošnji pacovi su već u prvom pokušaju našli
izlaz – zahvaljujući T-polju koje su prethodni eksperimenti napravili.
Nezavisnost delovanja informativnih polja od prostora i vremena
moguća je zbog toga što je područje T-polja suptilnije ili više od fizičkog.
Ova suptilnost je izraz sažimanja prostorvremena u višim dimenzijama.
Šeldrejk je ovu interakciju nazvao morfička rezonanca. Iz ovoga je
zaključeno da je memorija inherentna prirodi. Svi stvoreni prirodni sistemi
na fizičkom planu nasleđuju kolektivna iskustva iz ranijih sistema iste
vrste, bez obzira na prostornu i vremensku udaljenost. Ovako se može
objasniti ponašanje mikroorganizama, kolonije mrava, biljaka, životinja, pa
čak i formiranje novih kristalnih formi. I čovek je, svakako, uključen u
kolektivnu memoriju svoje vrste. Prema istraživanjima neurologa Karla
Pribrama, koji je zajedno sa Dejvidom Bomom doprineo uobličavanju
holističke ontološke interpretacije savremenih naučnih rezultata u okvir
holografske paradigme, naša memorija nije smeštena negde u mozgu, već
je mozak samo savršeni instrument za holističku komunikaciju sa celinom,
odnosno holografskim univerzumom.
T-polja postoje uvek i svuda, na svim nivoima: od elementarnih
čestica, molekula, kristala, hemijskih reakcija, vremenskih prilika, kretanja
planeta i galaksija. Upadljivo je njihovo dejstvo u čovekovoj psihi,
142
stvaranju kompleksa i neurotičnih obrazaca koji se uporno ponavljaju (oni
deluju nesvesno jer je astral područje nesvesnog). Takođe su delotvorna i u
stvaranju obrazaca svakodnevnog fizičkog ponašanja. Ogromnu većinu
pokreta činimo spontano, po stečenom modelu. Svest je tu prisutna više
kao ukras, kao lampa koja osvetljava ponešto u vrlo uskom krugu, dok
samosvest gotovo da i ne odlučuje.
Na shemi (slika 2.) je prepoznatljivo kako se ličnost (aham-kâra)
šizoidno deli na svakodnevno svesno područje telesnog iskustva
(indriyâni) i nesvesne prototipove ponašanja (tanmâtrâ) u različitim
dimenzijama bivstvovanja (maha-bhűtâni).
Pored obrazaca nesvesnog ponašanja tela i uma, delovanje T-polja
možemo prepoznati i u kolektivnim razmerama kao određene dominante ili
arhetipove kolektivno nesvesnog, pa čak i u metafizičkim obrascima
vrednovanja stvarnosti. Ona takođe deluju u društvu i kulturi kao T-polja
rasa, nacija, društvenih grupacija i kulturnih obrazaca.
Zahvaljujući morfičkoj rezonanci, tj. povratnom dejstvu između
fizičkog zbivanja i T-polja, iskustvo bivstvovanja se ubrzava, učenje i način
života postaju vremenom efikasniji, danas se mnogi procesi mogu obaviti
neuporedivo brže i bolje nego ranije.
T-polja svojim suptilnim informativnim uticajem privlače ili
usmeravaju kretanje životne energije (prâna), oblikujući tako svu stvorenu
harmoniju i svrhovitost koju vidimo u prirodi. Sve što postoji na bilo koji
način, dejstvom T-polja zadobija tačno onakav oblik kakav je potreban
svrsi. To se ne odnosi samo na unutrašnje organe jednog organizma, već i
na sva bića u organizmu sveta.
Kao što smo ranije izložili, potencijali sa viših planova (voda, vatra
i vazduh) nužno se manifestuju na zemaljskom kao konkretan oblik ili
proces, ali nama ti potencijali nisu vidljivi pre takvog ispoljavanja, zato što
smo naučili da prepoznajemo samo ono što čulima opažamo i što možemo
da osmislimo dok naše oči gledaju. Mi ne vidimo biće kakvo jeste, već
samo ono što smo naučili da tumačimo o njemu. Um je taj koji vidi kroz
oči i sam određuje percepciju prema uslovljenim, najčešće socijalnim
parametrima. Ostala područja zbivanja bića, koja su izvan dometa čula i
čvrste navike mentalnog interpretiranja, nisu osvešćena, pa zato deluju
nesvesno, kao „onostrana” ili „transcendentna”. Potčinjeni ovoj navici
racionalnog ustanovljavanja koja nas zatvara u jednu usku ravan postojanja
(na nivou manasa), mi vidimo fizički oblik kako pokretan čudesnim ali
nevidljivim zakonitostima nastaje, raste i kreće se svojom sudbinom, i
zatim kako nestaje i raspada se na sačinjavajuće elemente, koji opet služe
za neko novo oblikovanje. Vidimo samo posledice i stalnu promenu
mnoštva događaja tumačimo kao slučajnosti, ne uviđajući više izvore
njihovih uzroka i svrsishodnu povezanost. Zato što ne vidimo (ne
doživljavamo) više dimenzije i njihov jedinstveni izvor, čini nam se kao da
143
je jedina stvarnost ova u kojoj bića izgledaju odvojena jedna od drugih, u
sukobu, i satrta zakonom stalne promene. U slučajevima onih ljudi kod
kojih je ova mentalna granica pomerena iz bilo kojih razloga - bilo
veštački, narkotičkim sredstvima, bilo psihotičkim poremećajem svih
vrednosti i granica, umetničkom inspiracijom, prostom mladalačkom
nezrelošću ličnosti da prihvati nametnute norme viđenja „realnosti”, ili, što
je ređe, meditativnom sabranošću svesti (pažnje) nezavisno od misaonog
uslovljavanja - dejstva ovih polja se mogu jasno videti kako prožimaju
fizičko obličje. To su slučajevi „viđenja aure” nečijih psihomentalnih
stanja i njihovu realizaciju u sadašnjosti ili budućnosti. Redovni pratilac
ovakvih iskustava je stanje vanvremenskog prisustva (kao da 'svet staje')
kao i pojačan priliv energije koja je jača na višim planovima, a može se
ispoljavati kao osećaj blaženstva i veličine koja sputava moć govora i bilo
kakvog objašnjavanja. Zbog toga mnogi ćute o ovakvim iskustvima ili vide
mnogo više nego što mogu da kažu. Često priliv energije izaziva trans koji
obuzima celo telo i menja mu postupke. U svakom slučaju raniji mentalni
sklop više nije prisutan, bar privremeno, dok traje viđenje. U nekim
slučajevima može biti prisutan, ali je i tada ponašanje malo izmenjeno,
možda samo kroz ubrzani govor.
Sve postojeće na materijalnom planu ima svoj suptilniji vid
zbivanja na višem ili astralnom planu. Sve ima svoje tragove kroz vreme,
zračenje kroz prostor čije oblikovanje je ujedno i značenje. Ne samo živa
bića, već i mesta. Ona koja su vekovima ispunjavana određenim uzvišenim
religijskim vrednostima i aktivnostima, sama zrače njima na svakoga ko ih
poseti, i to upadljivo različito od drugih mesta koja su ispunjena drugačijim
aktivnostima. Senzitivni ljudi mogu „videti” događaj koji se ranije zbio na
nekom mestu, ili će se tek zbiti. Ali i bez posebne senzitivnosti, svakome je
dobro poznato da, kada se nađe na nekom mestu na kome mu se nešto
dogodilo, čak pre više decenija, taj će se događaj odmah oživeti u sećanju,
ma kako bezazlen bio. Tragove i značenja upečatljivih događaja već
nosimo sa sobom. Ovaj mehanizam se uvek odvija. Dok šetamo ulicom i
nismo ničim zaokupljeni, naš um deluje kao rezonantna kutija u kojoj se
ponavljaju i prepliću vibracije raznih T-polja koja je stvorila okolina ili mi
sami.
Svi „parapsihološki fenomeni” nalaze svoje objašnjenje u dejstvu
T-polja, odnosno prožimanju viših dimenzija sa nižim. Takve pojave, kao i
čudesna harmonija i svrhovitost u prirodi, navode ljude na veru u njihovo
božansko ili „natprirodno” dejstvo. Ograničenost njihovog vida samo na
materijalne posledice uticaja sa viših nematerijalnih planova jedne iste
(božanske) prirode, glavni je razlog za ovakvu pojavu. Njihov vid je
ograničen čulnim i mentalnim uslovljavanjima.
Ne možemo ustanoviti neko vrhunsko T-polje koje bi igralo ulogu
Boga, jer ideja Boga u svom najinteligentnijem izrazu, a to je apofatička
144
teologija, odgovara neuslovljenosti puruše. Ali zato možemo, i to je uvek
slučaj, da uspostavimo kontakt sa već oformljenim T-poljem religijskim
ritualom - koji je oduvek bio samo metod za stupanje u kontakt sa
određenim T-poljem, ili meditativnom imaginacijom i vizualizacijom
ustanovljenog božanstva, kao u tantrizmu. Ovo nam pokazuje da sve
ritualno-dogmatske religijske prakse koje se zasnivaju na tradiciji
pripadaju dejstvu T-polja, a ne istinskoj religioznosti koja vodi ka
neuslovljenosti Duha. To je i razlog zašto u svetu postoje različite
religijske prakse. Da postoji jedno vrhunsko ili 'božansko’ T-polje,
komunikacija sa njim (ritualna praksa) bila bi svuda istovetno
ustanovljena. Na kraju, ono bi nadvladalo sva druga polja i ne bi postojala
raznovrsnost religijskih pravaca koji se međusobno često krvavo
sukobljavaju. Ne bi, zapravo, bilo ni raznovrsnosti prirodnih oblika, ni
same prirode kakva jeste.
(O ritualima ovde govorimo na ovakav način, u funkciji
kontaktiranja tj. služenja neorganskim bićima i T-poljima, jedino zato što
je prava priroda rituala davno zaboravljena i danas u crkvama uveliko
pervertovana mehaničkim ponavljanjem. Naime, suština rituala je nekada
bila da se neosvešćenim ljudima pomogne da ojačaju 'magnetski centar',
odnosno da održe u svesnosti cilj svoga rada na duhovnom probuđenju.
Takođe i da se određenom simbolikom sačuvaju neke informacije koje
putem ritualnog izvođenja deluju na nesvesno. Ovo je sve bilo potrebno
zato što čovek nije dovoljno svestan, nema jedno postojano Ja u sebi, i
njegovi se ciljevi i namere smenjuju sa smenjivanjem raznih vanjskih
uticaja i smenom Ja - što on nikada ne vidi kao takvo, već uvek pogrešno
tumači kao plod svoje volje. Stoga je takvom čoveku bio potreban jedan
zajednički mehanizam koji će držati na okupu njegovu nameru da radi na
sebi, jer bi bez takve zajedničke podrške brzo zalutao i skrenuo sa puta.)
Hvatanje dejstava raznih T-polja najčešći je uzrok ponašanja ljudi,
posebno grupnog i ritualnog ponašanja. Znanje o ovom dejstvu oduvek je
bilo poznato manjem broju ljudi koji su ga vešto koristili za manipulaciju
masama. To su bili članovi tajnih društava, sveštenici i političari. 33 Vrlo je
redak slučaj da je neko slobodan od takvih uticaja. Naše misli su najvećim
delom izraz dejstva raznih polja uticaja, bilo individualnog sećanja bilo
kolektivnog nasleđa, ili onoga što se dešava oko nas. Pojmovi su najfiniji
oblici T-polja.
Sve zbivanje se može sagledati u svetlosti delovanja T-polja.
Dublje ulaženje u ovu analizu odvuklo bi nas od osnovne teme sânkhye, da
bezvremena autentičnost Duha kosmičkog zbivanja uvek postoji kao naša
bit, i kao svrha postojanja samog bića. Recimo o ovome još samo to da u
33
Tačnije: Iluminati. Njihovo poznavanje moći dejstva informativnih polja u kontroli
ljudi, ogleda se u njihovoj prastaroj težnji da poseduju i kontrolišu sve informativne
medije.
145
makrokosmosu T-polja obrazuju prirodne zakone kao što i kolektivna
iskustva ljudi obrazuju T-polja arhetipova, dok u subjektivnom ili
mikrokosmičkom svetu bivaju uzor formiranja misli i osećanja koja
izgrađuju našu ličnost, navike, karakter i sudbinu.
Kristalisanje svesnog prisustva na suptilnijim nivoima zbivanja,
prisustva koje je oličeno izrazom „Ja sam činilac” (aham-kâra), jeste
odlučujuće za čovekovu ovladanost svim nivoima bića koja su dotle
delovala dezintegrisano, autonomno i uslovljavajuće. Pod uticajem
uobličavanja (aham-kâra), svako zbivanje se oblikuje kao samostalan
entitet, pa tako i energetska aktivnost svesti. U svom delovanju ona nije
jednolična i stalna već oscilira, pa čovek doživljava različita stanja svesti.
Te oscilacije su takve da izazivaju izdvajanje nekih delova (stanja) iz
glavnog toka, delova koji od tada postoje kao relativno samostalni entiteti
koji se ponašaju kao svesna bića, iako nisu organskog porekla.

1. Neorganska bića

Važno je razumeti dve činjenice u vezi delovanja T-polja. Prvo: to

je područje određenog modela vibratornog delovanja na životnu energiju
da oblikuje zbivanje, koje će se ponašati kao integralni živi entitet koji
svesno teži za opstankom. I drugo: s tim poljem se uvek stupa u kontakt
određenim ponašanjem, kao što je ritual, mada je svaki vid naviknutog
psihofizičkog ponavljanja odraz robovanja ovim entitetima.
Sve u prakrti, usled relativnosti prostorvremena, može biti i
subjektivno i „objektivno” jer se prava objektivnost postiže tek sa
stanovišta puruše i tada se odnosi na celu prakrti, a ne na njene pojedine
pojave. Zato su psihičke tvorevine jednako „objektivne” prirodne pojave
koliko su i subjektivne: one mogu ponavljanjem subjektivnih stanja i
unošenjem energije obrazovati T-polje koje će zatim, kao „objektivna
sila”, povratno delovati na čoveka, da on mehaničkim ponavljanjem tog
stanja unosi energiju stvorenom polju.
Aham-kâra je princip uobličavanja svega što biva, i organskog i
neorganskog, i onoga što predstavlja objektivni svet (tanmâtrâ i maha-
bhűtâni) i nosioce subjektivnosti (indriyâni). Budući iz istog izvora (iz
aham-kâra), svako uobličeno bivstvovanje može biti ili organsko ili
neorgansko, subjektivno ili „objektivno”, naizmenično jedno i drugo, ili
oba odjednom. Svako živo biće je, zapravo, rezultat prožimanja organskog
i neorganskog područja. Čulno bivstvovanje je tako obogaćeno
imaginarnim, a imaginarno ostvareno kroz čulno. Kako su u svom
ishodištu jedno, oba imaju podjednaku vrednost i stvarnost. Zato je iz
146
perspektive probuđene ličnosti (aham-kâra i buddhi), čulna stvarnost
(indriyâni) u istoj ravni s imaginacijom i snom (tanmâtrâ), a sposobnosti
imaginacije jesu čula višeg reda za neposredniju spoznaju, to su čula viših
tela. Da nije ovakve interakcije organska bića bila bi obične biološke
mašine bez inspiracije i razvoja, što je u suprotnosti sa teleologijom prakrti
ka puruši. Ovakva dijalektika (indriyâni sa tanmâtrâ i maha-bhűtâni)
predstavlja psihički život ličnosti (aham-kâra) kao i jemstvo za spoznaju
čudesnog jedinstva svih suprotnosti i svega posebno oblikovanog, kada se
u celovitoj ličnosti sjedine subjekat i objekat. Ovo jedinstvo je kao
imanentno već prisutno, pa je tako i moguća njegova spoznaja. Iz
čovekove ličnosti svet se projektuje i deli na subjektivan i objektivan, na
imaginarni i čulno bivstvujući svet. Zato se, povratno, ove raznolikosti
susreću u čovekovom Ja kako bi bile spoznate, kako bi objektivna priroda
bila subjektivno, odnosno lično doživljena i kako bi subjekat, s druge
strane, bio iskušan u neorganskom području i tako objektivno spoznao
sopstveno stanje i biće.
Na ovaj način se mogu razumeti sva zbivanja, od najintimnijeg
psihološkog, preko svih oblika društvenog do najuzvišenijeg, koje pripada
„religijskoj praksi”. Svaka reč ili misao jeste najsuptilniji vid delovanja T-
polja, dok su politički i verski ratovi i diktature njihov najgrublji vid koji je
glavni činilac dosadašnje istorije. Stoga svaki oblik religioznosti koji se
zasniva na bilo kakvoj spoljašnjoj zavisnosti i ritualu, bilo da se izvodi
izvana, u hramovima, bilo unutarnjem, u vidu ponavljanja nekih (kvazi
„meditativnih”) tehnika ili reči radi ostvarenja nekog „uzvišenog cilja”,
jeste vid robovanja T-poljima. Istinska duhovnost, puruša, daleko je iznad
toga.
Na shemi vidimo da se priroda ispod aham-kâre deli na organski i
neorganski svet. To znači, da bi čovekova ličnost bila celovita i slobodna,
prisustvo svesti se mora integrisati ne samo na celom području organskog
iskustva, već i na svim nivoima neorganskog sveta (tanmâtrâ), u svim
njegovim dimenzijama (maha-bhűtâni). Ta integracija je poznata kao
„projekcija astralnog tela” ili umetnost sanjanja, stvaranje energetskog tela
ili 'tela spasenja' koje vaskrsava nad smrtnim fizičkim telom.
Pod dejstvom principa individuacije u prirodi se ne oblikuju samo
živi entiteti u organskom, trodimenzionom svetu, već i u neorganskom. U
procesu stvaranja prvo su stvorena neorganska bića, pa posle njih
organska. T-polja su neorganski entiteti koji postoje paralelno sa
organskim i, kako su u višim dimenzijama od fizičke, koriste energiju
organskih kao svoju hranu. Sve što je u prirodi na višoj dimenziji hrani se i
koristi onim što je na nižoj. 34 Lanac ishrane ne postoji, dakle, samo u
34
Kada jedan živi entitet apsorbuje niži kao svoju hranu, on ga tada alhemijskim
procesom transformiše u sopstveno više stanje. Sva živa bića su instrumenti za
transformaciju prakrti, od nižeg i grubljeg, ka višem i finijem nivou, do najvišeg ishoda u
147
organskom području, već u celoj prirodi. Takođe su ta polja oni činioci koji
utiču i omogućavaju da se organska bića (a naročito čovek) ponašaju na
način koji se ne tiče samo njihovog biološkog opstanka. U tim poljima se
odigrava sav psihički život (ali ne i duhovni - to je važno razlikovati). Ta
su polja prototipovi za oblikovanje svih iluzija, slika, imaginacija, želja,
ideala i inspiracija. Tanmâtre su zaslužne za psihološki život, a naročito
psihopatološki, one su prostor dešavanja snova, medijum za učestvovanje u
svim dimenzijama života (maha-bhűtâni). U njima se odigrava sve ono što
obični, smrtni ljudi mogu da dožive kao privid „duhovnog života”, usled
nemogućnosti da vaskrsnu u istinsku duhovnost koja nadilazi celu prakrti.
Može se reći da tanmâtre stoje kao psihološka alternativa, odnosno
prepreka pred ličnošću (aham-kâra) u njenom spoznavanju smisla
organskog bivstvovanja (indriyâni) u svim dimenzijama (maha-bhűtâni),
kao područje iluzija koje se mora prevazići zrelošću postojane svesti. Sa
druge strane, T-polja su neophodna jer pod uticajem aham-kâre, koji je
tvorac oblika, daju koheziju i smisao svakom bivstvovanju. Bez njih
energija organski oblikovanih bića bila bi bezoblično i besmisleno
proticanje u kome ni svest ne bi imala koheziju. T-polja su medijum preko
koga upoznajemo sve tajne prirode. 35 Bez viših sila („nebeskih”) čovek bi
ostao puka biološka individua, nesposobna za razvoj. T-polja izazivaju svu
onu dramatičnost, protivrečnost, opasnost i mogućnost spasenja koji su
nužni pratioci svakog razvoja. To je područje svih onih izazova koje čovek
mora da prevaziđe nakon detaljnog upoznavanja, kako bi postao celovita
ličnost (aham-kâra) i uvek svestan, budan (buddhi).
Pored svega što je rečeno o T-poljima, najvažnije što treba znati je
to da ona mogu postojati i kao neorganska ali inteligentna bića, prirodno ili
veštački stvorena, koja imaju svoj život, duži ili kraći, i na svojim
dimenzijama su na svoj način jednako stvarna kao i organski oblici života
na fizičkom planu. Ovo je moguće zato što princip svesti (koji pristiže od
Duha) prožima celu prirodu, na različite načine, ne samo na strani njenog
organskog oblikovanja već i u neorganskim tvorevinama. Sve su to

svesti. Jedan od najgrubljih vidova takve transformacije je ishrana. Kako je čovek vrhunac
transformacije prakrti, njegova ishrana je i najraznovrsnija. On jede sve što se može jesti,
pa i ono što nije za jelo!
35
Stvaralačke sposobnosti čovekove direktno zavise od njegove otvorenosti za kontakte sa
T-poljima, jer prakrti preko njih oblikuje fizički svet. Najbolji primer za to je jedan od
najvećih stvaralaca čovečanstva, Nikola Tesla, sa svojim sposobnostima imaginacije,
vantelesnim iskustvima, divnim prijateljstvima koja je imao sa bićima iz drugih svetova,
pa i mističnim odnosom sa svojom belom golubicom (svetlost, koja je jednom prilikom iz
njenog oka obasjala Teslu, bila je 'nestvorena svetlost' Duha Svetoga koju su viđali
mističari). Iz neorganskog područja, tj. 'nebeskih svetova’ stiže nam najuzvišenija muzika
('muzika sfera’). Zato je Pol Makartni (Mc Cartney) melodiju svoje 'Yesterday’ čuo u snu,
a J. S. Bah (Bach), po kazivanju njegove žene Ane Magdalene, ponekad ustajao usred
noći i na čembalu tiho svirao nebesku muziku.
148
energetska zbivanja, a energija je samo grublji vid svesti. Zato energija
(kao sámo biće) ne bi ni bila to što jeste da nije svesna sebe, bar u
najosnovnijem vidu, kroz uobličavanje. (Već je rečeno da svest u prirodi
nije njeno svojstvo, već je dobija od neuslovljenosti - puruše - koja je
nadmašuje, ali i prožima. Otuda vidimo kao da je priroda svesna.) Tako je
svaka ćelija svesna sebe, svaki kamen na izvestan način, kao oblik
energije, zna da je kamen. Sâm oblik je najprostiji vid svesnosti.
Energetska uobličavanja prirode moraju da budu svesna sebe jer, u
protivnom, ne bi moglo biti nikakvog koherentnog zbivanja. Postojanje i
svest su u tolikoj meri uzrok jedno drugom, da su nerazdvojivi. Svest
(buddhi) je suština prirode (samo zato što je priroda sa buddhi najbliža
Duhu, puruši), ali od individualnog činjenja (aham-kâra) zavisi u kojoj će
meri biti prisutna i u kakvom obliku bivanja. Kako bi se inače ćelije
hranile, delile i spajale u životnom procesu, ako ne bi znale šta treba da
rade? Papir zna da je papir i informacija u vidu slova zna da je informacija,
pa zato često možemo videti kako neka knjiga dolazi tačno onome kome i
kada treba. Cela priroda je (od strane puruše) osvešćeno živo biće koje
svoje delovanje ispoljava na različite načine (prema kategorijama) upravo
da bi bila funkcionalna i aktuelna. U jednoličnosti nema aktuelizacije ni
života. I što je još važnije, nikakve aktuelizacije nema bez svesti o njoj,
inače bi svako ispoljavanje bilo besmisleno, a besmislenost je suprotnost
životu. Zato bi trebalo da prihvatimo kao smislenu činjenicu da u prirodi
postoje svesna neorganska bića u području tanmâtrâ, isto kao što postoje
elementi grubog sveta (maha-bhűtâni) i svesna bića u organskom području
(indriyâni), kao što su biljke, životinje i većina ljudi.
Dok su na fizičkom planu sve stvari svesne sebe kao takve, i svest
im je uslovljena konkretnim oblikom postojanja, na višim dimenzijama
neorganski entiteti svesnog bivanja ponašaju se mnogo fluidnije; njihova
svest je u jedinstvu sa celim neorganskim područjem. Iako mogu imati svoj
stalni oblik, mogu ga i po volji menjati i koristiti sâm astral za svoj oblik
bivanja. Tako često nalikuju na „duhovne tvorevine” ili „više sile” koje su
u narodnim tradicijama poznate kao bogovi, duhovi, demoni, vile i
vilenjaci, ale i bauci, kao razni elementali prirode koji po svom ustrojstvu i
karakteru mogu pripadati različitim dimenzijama, odnosno elementima:
zemlji, vodi, vatri, vazduhu i etru. Oni su T-polja preko kojih se određuje
oblik fizičkog zbivanja i usmerava energija u njega. Kada ta polja
uspostave neposredan kontakt sa čovekom, ona se personifikuju kao
pomenuta „natprirodna bića”. U težnji za opstankom ona moraju da
uzimaju energiju, kao i svi drugi entiteti u prirodi. Uzimaju je od organskih
bića koja je, zbog veće koherencije, proizvode u dovoljnoj količini da
mogu i nepotrebno da je troše, a naročito od čoveka koji ima dugu tradiciju
i kulturu nepotrebnog trošenja energije. To je jedna od glavnih osobina
čovekovih, da nepotrebno i neuravnoteženo troši svoju energiju, da sputava
149
prirodan rast u sebi. Kada to ne bi činio, priroda bi kroz njega nesmetano,
lako i brzo došla do svog duhovnog ishoda.
Budući da postoje na višim dimenzijama, njihova moć delovanja je
superiornija od one na trodimenzionalnoj fizičkoj ravni, uslovljenoj
vremenom i prostorom. Zato im je najčešći mamac za privlačenje ljudi
onaj koji je upoznao Faust: moć „natprirodnog” delovanja, mističkih
iskustava i natčulne spoznaje. T-polja su matrice svih „natprirodnih”
događaja. Čovek sa sposobnošću telekineze, na primer, svojom voljom i
svešću oformio je T-polje koje deluje na predmet tako da se on kreće. Zato
ovakva dejstva mogu biti oformljena i sa „druge strane”, od strane već
postojećih neorganskih bića. Ali, tada je njihovo dejstvo slabije i svodi se
na vizije, glasove i prikazanja koja, poput trodimenzionalnog filma, treba
da zavedu čoveka da služi njihovim ciljevima. Značajnije moći (siddhi)
postiže čovek koji je svest i volju udružio s neorganskim bićima.
Budistička meditativna praksa i sânkhya, preko Patanjđalijevih Yoga-sűtri,
detaljno ukazuju na sve opasnosti ovakvog zastranjivanja od jedinog cilja,
a to je neuslovljenost Duha.
Vrlo je važno, pored svega ovoga, razlikovati prirodu delovanja
neorganskih polja uticaja (bića) prema dimenziji kojoj pripadaju (maha-
bhűtâni). Ona koja pripadaju elementu zemlje utiču na instinktivno i
fizičko kretanje i stvaranje navika u njima. Ona iz elementa vode utiču
kroz emocionalne vezanosti svake vrste. Delujući iz viših dimenzija,
„natprirodne” pojave daju utisak numinoznosti ili božanskog delovanja što
izaziva emocije i pojačava „veru” čovekovu da se još jače identifikuje s
ovim poljima. Uticaji elementa vatre iskazuju se kroz podsticaje za
aktivnostima i delima, potrebom za promenom, kao i za agresivnošću.
Delovanje neorganskih bića iz elementa vazduha odlikuju se
intelektualnim tumačenjem svega i svačega, mogu biti vrlo korisni ako se
previše ne upotrebljavaju. Bića iz etra su najčistija i najviša, njihov uticaj
je najplemenitiji i najkorisniji za čoveka, zato je najređi i najteže ga je
zadobiti. Ona prenose čistu inspiraciju za duhovni rast.
Dok se dejstva neorganskih bića elementa zemlje direktno
manifestuju kroz fizičko ponašanje i navike, najčešće onih u vezi
skupljanja materijalnih predmeta, striktno pridržavanje verskih dogmi, kao
i onih koje se tiču ishrane i reprodukcije čovekovog tela, kao i zabave u
dokolici, bića elementa vode koriste višu dimenziju za svoj uticaj, a to je
astral. Kako je on nalik vodi koja prima oblik svakog suda koji je sadrži,
moguće je projektovati u astralu svaku sliku. One su uvek nabijene
emocijama koje su takođe glavni činilac elementa vode, odnosno ove
dimenzije, tako da astralne vizije čovek ne doživljava kao prosta viđenja
fizičkih stvari, nego ih doživljava celim bićem i potpunom opsednutošću
osećanjem koje se tiče viđenog. Zato ova bića najlakše deluju kroz snove,
upadaju u njih stvarajući paradoksalne i neverovatne situacije i pojave. Po
150
tome ih možemo prepoznati u snu: po apsurdnosti kojom hoće da privuku
čovekovu pažnju. Čoveka je oduvek više privlačilo apsurdno nego realno.
Takođe su bića ovog elementa zaslužna za sve halucinogene vizije u
„budnom” stanju svesti. Ona moraju da koriste astralnu supstanciju kao
projektor za svoje filmove s kojima privlače pažnju ljudi jer su, u suštini,
nemoćna kao biljke. Ona sama ne deluju toliko koliko posredno utiču na
delovanje, često u sprezi sa nagonima. Neorganska bića nemaju sama po
sebi nikakvu moć, ona uvek deluju posredno, preko svog elementa (astrala)
kao medijuma. Ona ne mogu da zarobe čoveka, već jedino da ga zavedu da
se sam zarobi njihovim uticajem. Nikako drugačije. Ovo je vrlo važno
razumeti.
Bića iz astrala su negativna, opsedaju i porobljavaju čoveka preko
emocionalnog uslovljavanja i manipulacijom pažnje. U to smislu se može
reći da je njihova uloga zapravo pozitivna, jer na delu pokazuju čovekove
slabosti.
Tako i bića elementa vatre mogu koristiti niža dejstva zemlje i
vode, fizičkog kretanja i emocija, da bi uticala kao volja za delovanjem i
određenim „stvaranjem”. Taj uticaj prepoznajemo u čoveku koji ima cilj
koji, objektivno posmatrano, nije u njegovom interesu i fanatično, pa čak i
agresivno radi na njemu. Rezultati čovekovih delanja prisutni su svuda oko
nas, ima ih konstruktivnih i destruktivnih, zavisno od uticaja višeg
elementa, vazduha, odnosno kreativnog mišljenja. Za razliku od nižih
neorganskih bića koja deluju kroz telesne navike, osećanjima, astralnim
vizijama i voljom, ova iz elementa vazduha manifestuju se kao misli.
Čovek najčešće ne razlikuje kada ima svoje misli, koje sam stvara, a kada
su misli u njegovoj glavi manifestacija neorganskog polja uticaja elementa
vazduha. To su sve one misli koje donose nove i nepredviđene sadržaje u
život, često neprihvatljive. Zbog njihovog delovanja kroz um najteže je
postaviti se objektivno prema njima. 36 Kada čovek, usled duhovne zrelosti,
nauči da razlikuje sebe, kao čistu bezmisaonu svest, od misaonih sadržaja i
aktivnosti bivstvovanja tela i uma, odnosno kada spozna da sve te
dimenzije oličene pomenutim elementima su deo prakrti i da nisu njegove,
tada se neorganska bića elementa vazduha, pa i etra, pretvaraju u saveznike
(izaslanike), koji mogu biti od koristi svojim pričanjem. Čovek ih tada
može čuti kao fini glas kraj levog ili, što je još bolje, kraj desnog uha, u
36
Celo neorgansko područje je živo i inteligentno. Zato njegovi entiteti nemaju stalan
oblik već koriste astralnu energiju za sva svoja raznovrsna delovanja i manifestacije. Neka
neorganska bića imaju stalan oblik, iako mogu da ga menjaju, dok je oblik ostalih entiteta
utvrđen obrascem i učestalošću njegovog delovanja kao arhetip.
U literaturi rane hrišćanske crkve nalaze se detaljni opisi ovakvih uticaja
neorganskih bića svih dimenzija i metodi odbrane od njih. Svakako, ova iskustva sadržana
su i u drugim duhovnim tradicijama koje neguju kontemplativnu praksu. Naročito joga i
budistička meditacija najradikalnije i najefikasnije oslobađaju čoveka od svih prirodnih
uticaja koji ometaju autentičnost i neuslovljenost Duha.
151
astralu i u fizičkom telu. Moguće je svojim mislima voditi dijalog sa njima
i saznavati mnoge skrivene stvari iz sadašnjosti, prošlosti i budućnosti.
Eterski izaslanici deluju kao čista intuicija i spoznaja koja nadilazi
umne sposobnosti. Uz njihovu pomoć čovek doživljava iznenadne i
nezaboravne „bljeskove prosvetljenja” koji menjaju tok života. Njihovom
milošću čovek povremeno spoznaje najviše istine dok sâm duhovno ne
ojača i sazri, tako da može da ih bude dostojan, da ih prepozna u
sopstvenom iskustvu i trajno učestvuje u njima. Milost ovakvih spoznaja
čovek dobija kao inspiraciju i poziv za duhovni rast. U ovom najvišem
elementu, eterskom, priroda je najčistija i najbliža svome ishodu, puruši,
pa otuda ovakvi uticaji.
Naglasimo još jednom jednakost makro i mikrokosmosa:
spomenute dimenzije makrokosmosa oličene elementima (zemlja, voda,
vatra, vazduh i eter) sačinjavaju ujedno i mikrokosmos čovekovog bića i
zato čovek ima telo (zemlja), oseća (voda), želi (vatra), misli (vazduh) i
dobija inspiraciju (eter-akaša) – sve su to njegovi omotači i sposobnosti
prirode koje on koristi, ali nisu njegovo suštinsko svojstvo. On se s njima
identifikuje; koliko se poistovećuje toliko se porobljava; koliko ih osvesti
kroz upoznavanje, toliko se razlikuje od njih i oslobađa.
Raznovrsnost uticaja „nebeskih bića” poznata je u religijskim i
narodnim tradicijama gde se razlikuju zle i demonske sile, koje čoveka
vezuju i obmanjuju, od pozitivnih sila koje inspirišu na uzdizanje, kao što
su anđeli i arhanđeli. Može se s pravom reći da je ovako visoko područje
prirode svakom smrtniku najveća uteha, to je za njega raj. Ali, kako je to
još uvek unutar prakrti, to je i najveća klopka za Duh (čoveka), jer od
rajskog samozadovoljstva niko ne želi da se oslobodi kao od paklenih
muka.
Entiteti iz vazdušnih i eterskih ravni najpozitivnije deluju kao čist
glas koji obelodanjuje istinu o svemu. Pomoću tog glasa iz tišine u sebi
čovek može da vidi energetsku suštinu i smisao svakog zbivanja ili bića,
odnosno da vidi svako bivstvovanje kao kretanje i oblikovanje jedinstvene
energije kao svetlosti; za njega su tada oblik, energija, svetlost i svest jedno
isto, i vidi ih celim svojim bićem kao doživljaj jedinstva sa celinom
prirode.
Svi ovi elementi se prožimaju i prepliću, tako da je redak uticaj
samo jednog. Često jedni, koji su ojačali, kradu energiju i moć uticaja od
drugih. Među njima se često vodi borba oko uticaja na čoveka, njegova
konfuzija ovu borbu još više rasplamsava, tako da se može dobiti haotičan
rezultat: čovek sa čistom intuicijom i vidovitim mislima, ali sa
poremećenim ponašanjem (tzv. ludija, „božanski ludak” ili jurodivi); ili,
obrnuto, uzornog ponašanja, ali bez imalo duha i kreativnih misli
(političar).

152
 Borbu za prestiž među neorganskim uticajima viših i nižih
dimenzija najčešće prepoznajemo kao iskušenje. Kada više dimenzije
izvrše uticaj i privuku čoveka naviše, niža bića odmah stupaju u
protivnapad pojačavajući svoje dejstvo ne bi li vratila čoveka dole pod svoj
stari uticaj, koji je često za tu priliku još i pojačan, za svaki slučaj, da
bekstvo bude teže. Zato „tamo gde je opasnost najveća, rađa se ono
spasonosno”, i jedino tako, lutajući između uspona i pada, dobra i zla,
čovek pronalazi pravi put. Nikako drugačije. Samo takav pritisak može da
ojača i kristališe čovekovu ličnost i svest. Ovakva dijalektika je zakon rasta
i to je neophodno da zna svako ko misli da napreduje sam. Da ti uticaji
nisu samo subjektivne prirode i bezazleni, pokazuje i činjenica da
neorganska bića mogu da utiču na situacije, pojave i radnje svakodnevnog
života, ona deluju na čoveka preko celog njegovog okruženja. Mogu
izazvati teške nesreće kao i zavodljive srećne događaje. Neorganska bića se
javljaju i na fizičkom planu, vrlo često kao životinje ili neki drugi oblik
koji je prepoznatljiv čoveku. Ali, ovakva dešavanja su retka u urbanim
sredinama savremene civilizacije u kojima je čovekov um toliko blokiran i
mehanizovan, da mu ni najviše sile ne mogu pridobiti pažnju. Mnogo su
češće u prirodnim uslovima, na selu. Njihovo najsnažnije dejstvo se
ispoljava kada nastupaju u astralu ili fizičkom planu u ljudskom obličju,
pogotovu u liku nama bliskih osoba, roditelja ili rođaka, voljene osobe i
slično. Jedna od njihovih najmoćnijih delatnosti jeste sposobnost
materijalizacije i dematerijalizacije, odnosno mogu učiniti da stvari ili bića
pređu iz jedne dimenzije u drugu, da nestanu iz fizičke i nađu se u
astralnoj, i obratno. Zapravo, ovaj proces se u blažem obliku stalno i
dešava: iz viših dimenzija dobijamo misli, vizije i osećanja koja proizvode
fizičke posledice na naš život. Sve ovo nije toliko plod njihove moći koliko
njihove sposobnosti da kao inteligentna bića utiču na procese nižih
zbivanja prirode koji se inače sami događaju. To su sve sposobnosti i moći
prirode uopšte, a ne specifično neorganskih bića. Ona kao inteligentna bića
samo mogu da preusmeravaju neke tokove događaja.
Od presudne je važnosti za čoveka da kontemplativnim osnaženjem
svesti (buddhi) nauči da prepozna razliku između ovakvih uticaja
neorganskih bića ili T-polja na zbivanja unutar i oko sebe, od delovanja
samog Duha (puruše), što je najpre u Mazdaizmu (kod Zaratustre), a zatim
i u Isusovom učenju i Pravoslavlju, sačuvano kao objava Duha Svetoga.
Puruša, naime, nije samo apstraktan i bezličan princip, već i najveća moć
po kojoj sve (prakrti) i postoji. Zato se on prirodno manifestuje po svojoj
volji ili kroz svest, odnosno samosvest (buddhi), što je najčešće, ili kao
određena ličnost (aham-kâra), ili se zajedno sa ovim otelotvorava u
fizičkom telu (indriyâni), ne samo na fizičkoj već i na ostalim dimenzijama
(tanmâtrâ i maha-bhűtâni), kao avatar. Puruša je vrhunski privlačitelj
sveg zbivanja, ali većina događaja pripada prirodnoj uzročnosti, dok su
153
samo neki, posebno važni, kreirani od samog Duha. Njih mogu prepoznati
jedino duhovni ljudi po znamenjima, ili neposredno.
Pored ovog, veoma je važno raspoznati uticaje vremenskog
zbivanja prirode na naš karakter, sudbinu i na sadržaje astralnih iskustava,
što zavisi od položaja i kretanja Zemlje u odnosu prema Suncu i planetama
Sunčevog sistema. I ovakve astrološke uticaje treba razlikovati od
delovanja neorganskih bića, mada su ona često sa njima usaglašena,
naročito s položajima i kretanjima Meseca, Neptuna i Lilit (mitološke
majke svih demona). Astrološki uticaji određuju celinu organskog
zbivanja, dok su uticaji neorganskih bića povremeni i delimični; oni ne
moraju da odlučuju o sudbini.

***
Ovo bi bio uopšten prikaz neorganskih bića i njihovih dejstava
prema višim ili nižim dimenzijama. Sada možemo ući u njihovu glavnu
klasifikaciju.

Postoje četiri vrste neorganskih bića:

1. Prirodna.
2. Veštački stvorena, elementali.
3. Božanska bića.
4. Vanzemaljska bića.

1. Prirodna

Prirodna neorganska bića postoje i žive na višim dimenzijama

prirode, u astralu. Po karmičkoj evoluciji ona su iza čoveka, što znači da je
čovek bliži Duhu od njih, jer je ušao u proces karme, sazrevanja kroz rad,
stvaranje i svestan preobražaj. Prirodna neorganska bića još nisu ušla u taj
proces. Zato rado služe čoveku, magičaru, koji zna da ih koristi, ali takođe
i uzimaju životnu energiju onim ljudima koji ne napreduju u karmičkoj
evoluciji, nego žive pasivno ili negativno. Mogu se posmatrati kao astralne
životinje. Ima ih malih i velikih, pitomih i korisnih, kao i divljih i opasnih.
Njihov je uticaj neutralan, od čoveka zavisi da li će biti od pomoći, ili ne.
Njihovo dejstvo je prisutno u nekim slučajevima opsednutosti i psihoza.

2. Veštački stvorena

Veštački stvorena neorganska bića su razni elementali. Ona su

nastala ljudskim aktivnostima, svesnim ili nesvesnim, namernim ili
spontanim, individualnim ili kolektivnim (arhetipovi). Naime, svaka
aktivnost na fizičkom planu, koja se ponavlja, formira na višim
154
dimenzijama svoje polje dejstva koje se kristališe kao elemental. To polje
ponavljanjem dobija sve više energije dok ne postane samostalno i počne
povratno da deluje na fizički plan. Njihova dejstva na fizički svet, tj.
čoveka su isključivo negativna, jer u suštini ne rade ništa drugo nego traže
još životne energije. Njihovo dejstvo je takođe prisutno u nekim
slučajevima opsednutosti i psihoza.

3. Božanska bića

Božanska bića su ona koja su prošla kroz karmičku evoluciju na

fizičkom planu, nadišla fizički oblik postojanja i svesno deluju na najvišim
dimenzijama prirode. Ima ih viših i nižih. Niža su duhovi umrlih ljudi sa
planete Zemlje koji su u toj meri prosvetljeni da i nakon smrti deluju za
dobrobit čovečanstva (kao npr. bodhisattve). Viša božanska bića su ona
koja mnogo moćnije deluju, stvaranjem čitavih planetarnih sistema, i koja
su takođe prošla karmičku evoluciju, ali mnogo ranije od zemaljskih
individua, pa su zato daleko moćnija od njih, jer su starija. A starija su zato
što ne potiču sa Zemlje, nego sa drugih planeta, koje su postojale dok
Zemlje nije ni bilo. Ona se manifestuju ljudima kao Bog(ovi), Arhanđeli i
Anđeli. Njihov uticaj je uglavnom pozitivan, ali u najvećoj meri je
neutralan tako što stavljaju čoveka pred iskušenje da sam izabere pravi put.

Dok na makro planu veštačke neorganske tvorevine (elementali)

mogu, zahvaljujući čovekovoj obmani, da uzmu oblik božanskih uticaja i
drugih većih sila, kako bi delovala na čitava plemena, narode, društvena i
istorijska razdoblja, ona na mikro planu, u čovekovom intimnom svetu,
uzimaju oblike njegovih podsvesnih sadržaja i tako učestvuju u njegovom
psihološkom iskustvu preko snova i svakodnevne psihodinamike. Zato,
prigovor da su likovi i pojave u snu isključivo vlasništvo i projekcije
snevača otpada, jer prirodna i veštačka neorganska bića deluju isključivo
psihološki i koriste astral (koji je područje čovekovog nesvesnog) za
oblikovanje svojih aktivnosti. Ona gospodare astralnim svetom veštije
nego ljudi fizičkim. Zapravo, ona i postižu sve svoje psihološke uticaje
samo zato što ih čovek nije svestan kao stranih, objektivnih i svesnih
neorganskih entiteta u njegovim snovima, i ostaloj psihodinamici, nego je
uveren, ili da je to 'nestvarno', ili da je to sve njegovo misleći da je jedino
svesno biće u univerzumu. Baš je zato on jedini nesvestan u kosmosu. Ceo
kosmos čeka da se čovek probudi, kao što buduća majka iščekuje rođenje
svoga deteta.
Dejstva T-polja mogu biti pozitivna i negativna, što zavisi od stanja
čovekove svesti i od dimenzije iz koje dolaze. Veoma je važno razlikovati
ih, jer nas jedna mogu spasti, a druga porobiti.

155
 Pozitivna i negativna svojstva viših sila samo zrela ličnost može
razlikovati, ali ovde možemo dati jedan opšti savet za njihovo početno ali
nepogrešivo razlikovanje. Dobri i čoveku korisni uticaji viših bića stižu
vrlo retko u životu, možda samo jednom, putem vizije, glasa ili događaja, i
to vrlo upečatljivo i jasno. Njihova poruka je uvek inspiracija da čovek radi
na sebi. Loši uticaji se, međutim, često ponavljaju, deluju kao paraziti,
primamljivi su, liče na nagovaranje ili zavođenje, pa zato mogu da slude
čoveka. Njihova poruka je uvek u funkciji sprečavanja rada na sebi, makar
i davanjem gotovih odgovora na sva moguća pitanja tako da čovek ima
iluziju da je nešto sam postigao i saznao, dok u stvarnosti ostaje isti, on
’dobija’ odgovor do kojeg zapravo treba sam da dođe radeći na sebi.
Mnoge poznate istorijske ličnosti bile su marionete neorganskih
entiteta.
Uticaje T-polja i neorganskih bića možemo videti u svemu, a
najviše u ritualnom ponašanju. Svaki ritual služi jedino kao način za
uspostavljanje kontakta sa T-poljima ili neorganskim bićima. Ritualno
ponašanje nije samo odlika prosečnog, navikama uslovljenog i nesvesnog
čoveka, već je i jedna od glavnih odlika tzv. „religijske prakse” (prva dva
nivoa religioznosti), ne samo kod „primitivnih naroda” već i u „velikim
religijama”. Budući da je priroda relativna pojava, sve je u njoj moguće i
sve mogućnosti su otvorene. Zato kontaktiranje sa T-poljima, odnosno
neorganskim uticajima, može biti veoma raznovrsno po svom karakteru i
učinku. Od najcrnje magije (vudu) sa najgorim posledicama, preko
mnogobrojnih zaluđivanja, do iskrenih namera u prizivanju najviših sila
kao, na primer, u hrišćanskoj liturgiji. Međutim, kako je ogromna većina
ljudi uslovljena prirodom i bez dovoljnog duhovnog interesa, većina
ritualnog ponašanja, a naročito ono koje se smatra „religijskim”, ne služi
ničemu drugom do obnavljanju ropstva koje je odavno postalo nacionalna
tradicija.

Organski svet nastaje iz neorganskog. Priroda oblikuje organski

život pomoću T-polja. To znači da je neorgansko područje medijum preko
kojeg priroda podučava čoveka i rukovodi njegovom sudbinom dok je
nesvestan. Prirodna i božanska bića iz viših dimenzija znaju sve o
objektivnom svetu i zato su nezaobilazni učitelji svakom čoveku. Ne
smemo se s njima sukobljavati ni na koji način. Njima su bili nadahnuti svi
mistici i sveci, niko nije prevazišao subjektivnost (indriyâni) bez njihove
pomoći. Ali, i oni samo služe Tvorca sveg uobličenog (aham-kâra), kako
je anđeo priznao Jovanu Bogoslovu. Kroz najviše entitete neorganskog
područja priroda manifestuje svoju najvišu mudrost i vrednost. Tačnije
rečeno, tu je priroda najbliža Duhu od kojeg prima sve najviše vrednosti.
Niže dimenzije prirode imaju elementale koji oblikuju minerale, biljke i
156
životinje i prosleđuju energiju za njihov opstanak. Sve iz neorganskog
sveta može biti personifikovano subjektu na određeni način. Ovi prirodni
elementali se, tako, ponekad pokazuju ljudima kao patuljci, vile i
vilenjaci. 37 Oni upravljaju mineralnim, biljnim i životinjskim svetom.
Njima zajedno upravlja elemental koji je u grčkoj mitologiji poznat kao
bog Pan. On je zadužen za život šuma u kojima se pomenuti svetovi
najviše prožimaju. Čovekov razvoj je složeniji i usmeren je na višu prirodu
(aham-kâra i buddhi). Zato u svrhu njegovog odgoja postoje božanska
bića. Svi entiteti imaju svoj piramidalni geštalt, minerali, biljke, životinje i
ljudi. Sve ima svoj ishodišni princip uobličavanja.

T-polja su, dakle, imaginacija koja je neophodna čovekovom

organskom ili fizičkom sklopu (indriyâni), kao inspiracija s kojom se
jedino može spoznati objektivni svet u celosti, i tako objektivnije
ustanoviti sopstveni položaj u svetu. S tom imaginacijom su se pretežno
bavile religije, ali pod njihovu aktivnost spadaju i sve druge kreativne
aktivnosti.
Sve manifestacije bivstvovanja, uključujući i ona najviša i najlepša
iskustva u drugim svetovima, još uvek su unutar prakrti i plod su njene
uzročnosti. (Dobra dela vode u raj, loša u pakao - sve je to mehanizam
prirode.) To sve još nije izraz potpune slobode Duha koja pripada samo
malom broju ljudi koji naporno rade na sopstvenom osvešćenju nadilazeći
struju prirodnog uslovljavanja (četvrti nivo religioznosti). Prepuštanje toj
struji oduvek je bilo lakše, tu je sve predviđeno i čovek može tu opstati
izvesno vreme, ali to je pogubno za smisao čovekovog opstanka, smisao
koji zahteva nov, viši kvalitet bivstvovanja od onog koji je dat bićem i
vremenom, smisao koji je duhovan i večan, a taj smisao vuče k sebi
jednako jako kao i prirodna uslovljenost, čak i jače. Čoveku ne treba
zameriti previše što se, tako bolno razapet između večnog Duha u sebi i
horizontale bića u vremenu, lakše prepušta snovima svog organskog
(indriyâni) i neorganskog (tanmâtrâ) bivstvovanja u vremenu, nego ličnoj
nezavisnosti (aham-kâra i buddhi).
Zbog interakcije organskog i neorganskog bivanja važno je
naglasiti da prirodno i veštački stvorena neorganska bića nisu toliko
objektivne prirodne tvorevine koje same po sebi deluju na čoveka kao
njemu strane sile, koliko su plod nesposobnosti ili propusta organskog
sklopa, tj. čovekovog tela i uma, da bude nosilac i čuvar subjektivnosti,
odnosno svesti. Iz principa uobličavanja priroda se slobodno deli na levu i
desnu stranu, na organska i neorganska obličja bivstvovanja, čak se u
mnogo većoj meri oblikuje u neorganskom vidu nego u organskom, jer da
bi se oblikovala u organskom sklopu mora sprovesti napor svesnog

37
U medicinskoj literaturi ovakva iskustva su zabeležena kao Šarl Boneov sindrom.
157
zadržavanja energije u njemu kao subjektu. Tu se energija zadržava da bi
se transformisala u viši nivo postojanja, tj. pretvorila u svest. Zadatak je
tog sklopa da je sakuplja što više, dok ne prosija u punom sjaju svesti,
odnosno dok se celo biće svesno ne prepozna kao energija - koja je, opet,
svesna sebe. Drugim rečima, zadatak mu je samospoznaja.
Sam po sebi Duh je apstraktno i bezlično prisutan, zato se organski
život oblikuje s ciljem da omogući konkretno prisustvo Duha u biću, da
njegova stvarnost postane koherentno i lično, najintimnije iskustvo
aktuelizovano kroz celovitu ličnost. Akumulacija i preobražaj energije u
svest zahteva napor za kultivisanjem, svakojakim iskušenjem i
žrtvovanjem subjektovih ubeđenja o supstancijalnosti bića (njegovoj
„materijalnosti”), ubeđenja koja su tako čvrsta da se čoveku čini da s njima
žrtvuje samoga sebe. Sama inertnost i trodimenzionalnost fizičkog sklopa,
i kratkoća njegovog života, razlog je što se energija u njemu skuplja i
zadržava u mnogo većoj meri nego kod astralnih tvorevina koje su fluidne i
dugovečne. S druge strane, energija se u neorganskom obliku bivstvovanja
ne akumulira i ne sabira kao u organskom subjektu, nego se odražava kao
čist oblik i fenomen. Celo objektivno područje jeste fenomenološko
energetsko zbivanje, dok je u subjektivnom energija čvršće uobličena u
organske sposobnosti. Zato neorganskih oblika ima više od organskih, oni
se lakše stvaraju, održavaju i duže traju, nije za to potrebna nikakva kultura
niti odgovornost. Ali ovo svojstvo omogućava neorganskim bićima da
neposredno prenose iskonsku inteligenciju prirode (buddhi) koju ova ima
od Duha (puruša). Zato je 'sirova priroda' ujedno i surova i božanstvena.
Zbog ovakvog stanja stvari prirodna, veštačka i vanzemaljska neorganska
bića uzimaju energiju svesti od organskih, jer je ova imaju više usled
akumulacije. Ovde čak i nije toliko na delu uzimanje energije koliko njena
prirodna preraspodela, zbog potrebe za ravnotežom. Čovek svesno
akumulira energiju u indriyâni da bi se iskristalisala u ličnosti (aham-kâra)
i potpunoj budnosti (buddhi). Da bi u tome uspeo mora prestati da je
nepotrebno troši i presipa u neorgansko područje, u mitove, snove i
fantazije. (Konkretno rečeno, akumulacija energije u čoveku vrši se
njenom transformacijom kroz energetske centre ili čakre. Njen najgrublji
vid u seksualnoj energiji sadržanoj u semenu, transformiše se u suptilniji, u
energiju koja se osvešćenjem podiže i širi po celom telu i svim njegovim
aktivnostima, a zatim u najsuptilniji, u samu svesnost.) Od neorganskih
bića i celog objektivnog područja prirode čovek se može naučiti
neposrednosti u prihvatanju iskonske inteligencije prirode, on se tu
obučava da se oslobodi psiholoških komplikacija, koje karakterišu
subjektivnost, objektivno ih iskušavajući. Oči cele prirode i svih njenih
bića uprte su u čoveka koji raste u svesnosti, jer se u njegovom biću vrši
veliko delo prosvetljenja njenog ishoda.

158
 Prirodna i veštačka neorganska bića su, dakle, problem u onoj meri
u kojoj čovek propušta svoju svrhu, zaboravlja sebe i svoju samosvest.
Koliko je izvan sebe i smisla svoga opstanka, toliko luta u psihodeličnim
projekcijama neorganskih tvorevina, i sanja zaboravljajući sebe, svoje
mesto i ulogu u bivstvovanju, svoje telo u kome se kroz vaskrsenje rešava
smisao kosmosa.
Prosečan čovek nema svesnog kontakta (iskustva) s neorganskim
bićima (izuzev u snu). Ona ga najčešće puštaju da obavi svoju prirodnu
funkciju: rad i razmnožavanje. U tome će mu i pomoći ako poštuje etiku
vladajuće religije. Neorganska bića pretežno deluju na ljude koji ne
spadaju u prosečne, a njih je dve vrste. Prvi su psihički labilne osobe sa
percepcijom širom od uobičajene i koji stoga nisu korisni za obavljanje
prirodnih funkcija, za rad, reprodukciju i opstanak vrste (oni su, tehnički
govoreći, škart prirode). Neorganska bića ih s lakoćom napadaju, uzimaju
im energiju, i takvi često završavaju kao duševni bolesnici ili umiru pre
vremena. Isti zakon opstanka, prirodne selekcije i ekološke ravnoteže
dešava se svuda u prirodi. Tako, na primer, lovci u savani (lavovi i
gepardi) nepogrešivo napadaju onaj plen kod koga izdaleka uoče fizički
nedostatak. Druga vrsta su takođe ljudi sa proširenom percepcijom, ali koji
su psihički stabilniji od prosečnih ljudi. (Percepcija može biti otvorenija i
zbog labilnosti i zbog veće stabilnosti. Samo je prosečnim ljudima ona
čvrsto ukalupljena u jednu istu sliku sveta.) Oni su svesni „natprirodnih
sila” i ova ih dovode u razna iskušenja koja su tako moćna da samo
pojedini uspevaju da ih prebrode snagom svoje ličnosti i volje - ukoliko ne
postanu ukalupljeni nekim religijskim tumačenjima tih sila. Suština
ispravnog odnosa sa neorganskim bićima je u pokazivanju ličnog
integriteta i volje. Samo tada se ona od napadača i obmanjivača pretvaraju
u bića koja služe čoveku u daljoj integraciji svesti, prenoseći mu sve
potrebne informacije. Jer, oslobađajući sebe on doprinosi oslobađanju
same prirode i svih njenih bića. Priroda svojom imaginacijom, kroz
neorganska bića, izaziva čoveka da pokaže svoju snagu, volju i celovitu
ličnost. Baš kao što to čini svaka žena svome muškarcu, samo mnogo
lukavije.
Uticaj neorganskih bića prestaje kada čovek postane celovita ličnost
u toj meri da može prepoznati sopstvenu nezavisnost od neorganskog
područja, kao i od organskog. Vantelesnim iskustvima on stiče nezavisnost
od indriyâni i tako upoznajući pravu prirodu tanmâtrâ, astralnog sveta u
svim dimenzijama, prepoznaje sopstvenu nezavisnost i od ovog područja.
Jer aham-kâra je, prema shemi, iznad oba. Ona se afirmiše svesnom
integracijom oba ova područja, kroz neposredno iskustvo. Budući da su
neorganska bića tu postigla svrhu da kroz iskušenja obučavaju indriyâni,
svesnog subjekta, kroz sve izazove da ga navedu da bude svestan svog bića
kao energije, da je sačuva i prosvetli, njihova uloga i moć prestaju. Kao i
159
sve druge prirodne tvorevine, i ove služe interesima Duha-čoveka. Čovek s
tako integrisanom ličnošću opšti neposredno s Duhom. Nije mu više
potrebna imaginacija prirode kao pomoć u tome. U njegovom bivstvovanju
je duhovni ishod prirode ostvaren.
Ovde je dat samo opšti uvid u neorgansko područje bivstvovanja
kao takvo. Njegovo prepoznavanje u životu prosečnog čoveka podložno je
teškim zabludama jer je to isto područje u kome se odigravaju snovi i
sadržaji kolektivno nesvesnog. Zato je ovo samo pokušaj da se na njega
objektivno ukaže. Budući da je ovo područje izuzetno bogato i složeno,
bogatije i složenije od organskog, pa se još i prožima s njim, nemoguće je
predstaviti ga u celosti i sa svim detaljima. O njegovom bogatstvu svedoči
sva raznolikost i dramatičnost čovekovog životnog iskustva. Zaista je teško
opisati sve načine na koje neka neorganska bića pokušavaju da privuku
pažnju ljudi i deluju na njih, sve njihove taktičke sposobnosti, pa i humor
koji pri tome pokazuju. Njihovo pojavljivanje i uticaj zavise od nesvesnosti
čovekove. Zato su najsnažniji kod psihotičnih bolesnika s kojima se
nesmetano poigravaju u snu i na javi. Oni ne izmišljaju kada tvrde da vide i
čuju ono što se fizičkim čulima ne vidi i ne čuje. Oni su „bolesni” samo
zato što nemaju kritičan odnos prema drugačijoj vrsti realnosti koju
doživljavaju svojom otvorenom percepcijom. Suštinski razlog većine
psihoza je percepcija koja nadilazi fizičko opažanje i neznanje o tako
opaženoj realnosti, usled čega se postaje žrtva njenih sila, i disharmonija
koja tako nastaje između „ove” i „one” realnosti. Preterano se utapajući u
tanmâtrâ, čovek gubi svoju ličnost (aham-kâra) kao i osećaj za fizičku
realnost (indriyâni). Takođe uticaj neorganskih bića je izražen i kod male
dece, zbog velike koncentracije vitalne energije u njima koja ih snažno
privlači. Isto se dešava i sa čovekom koji u svom duhovnom uzdizanju
akumulira svu energiju u svesnost: postaje meta napada neorganskih bića
kako bi ona proverila njegovu stabilnost, zrelost i snagu prisustva svesti.
Tako su nastala đavolova iskušenja Isusa i Buddhe.
Najveću teškoću za razumevanje neorganskih bića stvara činjenica
da ona ne razlikuju istinu od laži. Boraveći na višim dimenzijama prirode,
znaju i vide više od prosečnog čoveka i to mu znanje mogu preneti (takav
čovek često postaje „prorok”), ali ipak mogu da zavedu i obmanu. Ona iz
nižih dimenzija zavode jače i na prostiji način, a ona iz viših zavode manje
ali mnogo finije, pomoću istina i poluistina. Ona ne znaju za razlike istine
od laži prosto zato što se u višim dimenzijama prirode sve suprotnosti
sjedinjuju u paradoksalno jedinstvo. Cela priroda deluje iz takvog jedinstva
koje je iznad dobra i zla, pa se njeno majstorstvo ne može opisati. To samo
život može pokazati na svoj uvek jedinstveni način. Dobro i zlo su u njemu
potpuno pomešani i promenljivi, čovek pod uticajem „božanske
inspiracije” čini izuzetne podvige i dela večne vrednosti, ali i teška nedela.
Ovo zavođenje ima, dakle, edukativni karakter, cela priroda dozreva i služi
160
Duhu. Kao što se bajkama na divan način vaspitavaju deca o univerzalnim
i večnim vrednostima, tako i prakrti obrazuje čovečanstvo pomoću
imaginacije svoga neorganskog bivstva.

Ovde moramo još jednom naglasiti da treba praviti razliku između

neorganskih bića kao takvih, malih i velikih, bliskih i onih koji potiču iz
dalekih krajeva univerzuma, od raznih T-polja koja postoje privremeno ili
trajno, a ponašaju se slično kao neorganska bića, tako da ih je ponekad
teško razlikovati. Naime, kao što u organskom području postoje različita
bića, od najmanjih mikroorganizama sa vrlo kratkim životom, do velikih i
dugovečnih (slonovi, kitovi, sekvoje..), tako i u neorganskom postoje
različiti entiteti: od malih i kratkotrajnih T-polja u vidu psihičkih utisaka
(vasana) i kompleksa 38 , do velikih i dugovečnih neorganskih bića koja
deluju u velikoj meri (ali nikada potpuno) samostalno. Takođe treba
razlikovati moguće astralne uticaje od strane živih ili umrlih ljudi. Jedno
od najvažnijih uticaja koji se mora prepoznati i od neorganskih bića
razlikovati, jeste uticaj Svetog Anđela Čuvara (egl. Oversoul). Njegova
priroda je veoma različita od prirode neorganskih bića, i ko bude imao
sreće i blagoslova da se s njim susretne (pre smrti), neće moći da ga ne
prepozna. On je iskonsko i bezvremeno oličenje puruše, imanentno
svakom čoveku, koje čoveka nadgleda i prati kroz vreme, inspiriše ga i
privlači ka duhovnom uzdizanju i nadilaženju prakrti.

4. Vanzemaljska bića

Moramo ovde istaći razliku uticaja prirodnih neorganskih bića od

uticaja vanzemaljskih inteligencija, tj. božanskih bića. Delovanja
vanzemaljaca znatno su ređa od delovanja prirodnih neorganskih bića, ali
po svom pozitivnom sadržaju daleko ih nadilaze. Njihovi uticaji bili su
presudni za formiranje ljudskih rasa i razvoj kulture. Početak Mojsijevog
„Postanja” sadrži puno tačnih informacija o tome kako su oni uticali na
život ove planete (a tačne su zato što su prepisane iz Staroegipatske i
Sumerske tradicije), iako su te informacije deformisane u mit. Slično je i sa
još nekim drevnim predanjima. Vanzemaljska bića deluju ređe na fizičkom
38
Ezoterična tradicija govori o astralnim larvama. To su psihoenergetski entiteti
određenog sadržaja koji su prikačeni na čovekovu auru i prisiljavaju ga na izvesna
ponašanja. Ponekad su to bezazlene navike, ali često čovek ponavljanjem proizvede, ili se,
već proizvedene, same nakače i jače larve koje izazivaju veće poremećaje u ponašanju,
razne poroke, opsesije i perverzije, koje mogu negovanjem i ponavljanjem prerasti i u teže
psihopatološke poremećaje. Larve mogu postojati i slobodno, a bivaju privučene onom
čoveku čije im ponašanje odgovara. Tada se hrane njegovom energijom terajući ga da
ponavlja postupke koje im donose energiju. Larve treba takođe razlikovati od neorganskih
bića, mada je to ponekad teško. One spadaju u elementale. U hrišćanskoj tradiciji one su
se najčešće poistovećivale sa uticajima demona i đavola, ali to je samo donekle tačno.
161
planu, a mnogo češće preko viših dimenzija prirode (njihovo kretanje
opisano je kao šesta faza u poglavlju Aham-kâra). Za njih je fizički plan
isto toliko nizak i primitivan, koliko i kameno doba za savremenog čoveka.
Vrlo često se dešava da prirodna neorganska bića imitiraju vanzemaljska,
tj. božanska, i to vrlo ubedljivo jer mogu ponekad i da se materijalizuju.
Još češće se, međutim, dešavalo da su ljudi uticaje vanzemaljskih bića,
koja su pristizala iz viših dimenzija, tumačili kao objave i manifestacije
„bogova”, ne razlikujući ih mnogo od ostalih astralnih tvorevina, svojih
projekcija, elementala, arhetipova i T-polja.
Suštinsko razlikovanje neorganskih uticaja od vanzemaljskih jeste u
tome što su neorganske tvorevine prirodne tvorevine (od prakrti). Zato je
njihovo delovanje u saglasnosti sa prirodnom uzročnošću i uslovljavanjem.
Iako je teleološka funkcija prirode da u celosti služi Duhu, ne treba
smetnuti s uma da je ona nesvesna i uslovljavajuća sila, pa su takve i njene
tvorevine, a neorganska bića su njene najeminentnije tvorevine. Može se
reći da se njihova edukativna funkcija sastoji u stvaranju najvećih i
najperverznijih izazova za samosvest i integritet čovekov, pri čemu pakao i
đavo imaju sporedne uloge - izazova bez kojih ne bi ni bilo svesti u
čoveku.
Za razliku od svih ovih prirodnih uticaja, vanzemaljski su
duhovnog porekla (iako ne svi). Pravi izvor svesti u subjektu je puruša.
Postoje planete sa organskim životom koje su mnogo starije od Zemlje,
koje su do sada i nestale. Na njima su se svesni subjekti davno ostvarili kao
puruše (mi smo tek u početnoj fazi). Kapila nam je ostavio do znanja da
one osvešćene ličnosti koje su došle do granice prakrti, koje su je sasvim
spoznale, postaju najuzvišenija bića u prakrti, i stoga sadrže sve
mogućnosti postojanja kao mogućnosti svoje volje. Na sanskritu
(devanagariju, 'jeziku bogova’) se ovakvo „uzvišeno biće” naziva Išvara, a
prevodi kao Bog. Njihov jedini način postojanja jeste širenje duhovnog
života na planetama gde postoje organske mogućnosti za oblikovanje
svesnog subjekta, jer se jedino kroz njega može ispoljiti iskonska
neuslovljenost koja omogućava sámo postojanje - puruša. Iako je rečeno
da je teleološka funkcija prakrti da stvara svesnog subjekta, interes prirode
zadovoljen je već time da svesni subjekt bude na nivou primata koji lovi i
skuplja plodove. Kulturna i duhovna funkcija u svesnom subjektu mora biti
inicirana „odozgo”, od strane bića u kojima je Duh već prisutan. Nesvesna
prakrti ne može sama da stvori svesno biće. Dakle, Išvara je
personifikovani puruša. On ima ljudski oblik, ne zato što mi imamo
sklonosti ka antropomorfizmu, već zato što je on nas stvorio po svom liku.
A taj lik je takav jednostavno zato jer je organski najpogodniji za
osvešćenje Duha u prirodi i delanje u tom cilju, a ne zato što neki Bog hoće
da baš tako izgleda.

162
 Istorija čovečijeg nastanka mogla bi se u najkraćim crtama ispričati
na sledeći način. 39

Kratak pregled stvaranja čoveka – nezvanična verzija

Duh koji je izvor samog postojanja ili bića kao takav ne može da
ostane nemanifestovan jer bi to protivrečilo i njemu samom. Ostao bi čista
apstrakcija i ništa. On mora da se ispolji i ta njegova emanacija je
svekolika Priroda, život ili biće. Dakle, Duh Božiji ujedno postoji kroz dva
aspekta: neispoljen kao on sam, i kao ispoljeni objektivni svet. Oba ova
aspekta su Jedno, samo je individualni um taj koji ih razdvaja i deli (to je
objektivni izraz iluzije o individualnosti, iluzija kosmičkog Stvaranja je
refleksija iluzije individualnog postojanja), zato se oni objedinjuju u
individualnom umu svesnog subjekta, i to objedinjenje je probuđenje ili
postizanje autentičnosti Duha. Njegova emanacija iz čiste kosmičke svesti
i energije ima svoju gradaciju. Ona se kreće od suptilne ka gruboj, od više
ka nižoj dimenziji. Emanacija se odvija putem energetskih frekvencija, od
svetlosti i zvuka do svih materijalnih oblika i živih bića; sve su to samo
različite frekvencije. Kako frekvencije emanacije postaju grublje tako
dobijaju svoje životne oblike, tj. oblike bića koja postaju oličenje i
manifestacije Duha na datom nivou. Ta oličenja i nivoi postoje sledećim
redom:
1. Duh kao apsolutna ili čista svest koja sve omogućava. 2.
Anđeoska hijerarhija. 3. Sva svesna bića u kosmosu koja postoje na
suptilnim dimenzijama, tj. neorganska bića. 4. Ljudska bića (na Zemlji i
drugim planetama) u fizičkom svetu, tj. organska bića. 5. Životinje i
insekti. 6. Biljke. 7. Minerali. 8. Subatomske čestice koje su istovremeno i
čista energija koja je identična čistoj svesti Duha.
Sama emanacija kao takva nije dovoljna. Ona mora da ima svoj
ishod. Da bi Duh zadobio svoje konkretno oličenje - a to znači da bude i
onaj koji izvorno jeste, i da bude konkretno manifestovan i delatan - mora
da se kristalizuje kao svesna ličnost. On mora da postane aktuelan od
početka do kraja, od najopštijeg do najfinijeg i najintimnijeg.
Najkonkretnija afirmacija Duha na najintimniji način je njegova
samospoznaja u individualnom biću, kao lična spoznaja. To je ishod
emanacije. Svesna ličnost se, kao što joj i sam naziv kazuje, rađa samo iz

39
Izvor ovde datih informacija potiče od Stjuarta Sverdlova (Stewart Swerdlow). O tome
videti više u mojoj knjizi ’Istorija galaksije, zemlje i čoveka’. Njegove informacije ovde
su dopunjene i donekle izmenjene mojim ličnim saznanjima.
163
ličnosti, iz samog čoveka i njegovog svesnog iskustva, kroz njegovu
nameru i volju. To je jedino u svim univerzumima što se ne može napraviti
i dati spolja. Sve drugo i sam život se može spolja od nekog drugog dobiti i
nametnuti. Samo celovita ličnost ne može. To se mora sámo roditi kroz
svoju volju. Fizički preduslovi su već postojali, a to je čovekoliko obličje.
Zašto baš čovekoliko obličje? Zato što je to jedini kompletan oblik života
koji na fizičkom planu ima sve organe za percepciju i delovanje. Sva druga
bića nisu kompletna u tom pogledu.
Čovek je za razliku od svih ostalih humanoidnih bića stvoren da
raste odozdo naviše, od materije ka Duhu, iz tame u svetlost, od naznanja
ka znanju, od nesvesnog ka svesnom. Svi ostali ljudski oblici života u
kosmosu su svoje poreklo imali u višim dimenzijama i zapadali su u niža
materijalna stanja i ograničenja. Oni su to znali. Da bi spasli ljudsku vrstu
kroz dovršenje procesa emanacije, oni su stvorili novog čoveka na planeti
Zemlji da bi se s tako stvorenim čovekom dovršio krug emanacije Duha,
koja se dotle kretala ka sve većoj materijalizaciji: da se iz materijalnog
stvaranja čoveka (’od zemlje’ kako kaže Biblija) ponovo vrati svojom
voljom i spoznajom u svoje autentično duhovno stanje, kroz celovitu i
prosvetljenu ličnost.
Pre oko 5 milijardi godina, širom naše galaksije zvane Mlečni Put,
sa sedištem u sazvežđu Lire, postojala je nefizička civilizacija bića koja su
bila ljudskog oblika kada su se manifestovali kao Svetlosno Telo. Kada su
ulazili u fizičku realnost, Lirani su se mogli manifestovati kao fizička bića,
ali nisu zavisili od toga, i lako su se mogli vratiti u čistu energiju.
Pošto su izvorno bili bez pola, Lirani su se, nakon ulaska u fizičku
realnost, podelili na dva pola, muški i ženski. Prakrti ima 12 frekvencija s
kojima emanira u fizičku realnost. Po tim frekvencijama stvorena su sva
živa bića u fizičkom univerzumu. Dvanaest je osnovnih i još puno
kombinacija pa otuda vrsta živih bića ima daleko više od 12. Jedne od
osnovnih su delfinska i lavlja. Da bi nefizička bića mogla da opstanu na
fizičkom planu morala su za stvaranje svog fizičkog tela da upotrebe
genetiku već postojećih fizičkih bića. Za stvaranje fizičkog čoveka
upotrebljena je između ostalih, ponajviše genetika delfinske frekvencije,
odnosno bića koja su tada bila amfibije, sisari koji su hodali na dve noge,
ali pretežno su boravili u plitkoj vodi. Imali su otvor za disanje na temenu.
Bića sa Sirius A, nazivaju se i Gini, najstarija i najiskusnija u fizičkom
univerzumu, stvorena posebno da rukovode fizičkim stvaranjem i
razvojem, i ljudskih i neljudskih odlika života, pomagala su Liranima u
njihovom trudu da egzistiraju u fizičkoj formi, i za ovu svrhu su doveli
Delfine iz Andromeda Galaksije u alternativnom svemiru zvanom Dal
Svemir, gde je drevna energija Lirana, Siriana i Delfina inkarnirana u
inteligentna morska bića. Fizička delfinska genetika, pomešana sa
Liranskom i lavljom frekvencijom bila je korišćena da se stvore fizička tela
164
koja mogu da ostanu na fizičkom planu. Mnogo kasnije, na Zemlji je
dovedeno nekoliko originalnih delfina koji su eksperimentima degenerisani
u današnje delfine. Ljudima je od njih ostala glatka koža i otvor na temenu
(fontanela) kao daleka genetska veza. 40 Ljudi su fizički dizajnirani da
postoje u poluvodenom staništu.
Lirani su stoga preci svih ljudskih rasa u galaksiji i svemiru.
Postali su velika civilizacija bića koji nisu bili ograničeni
fizikalnošću, i u stalnoj vezi sa svojim izvorom, transcendentalnim Duhom.
Zbog svojih psihičkih sposobnosti, njihova fizička forma je imala veliko
pinealno oko, veće od pinealne žlezde, na sredini čela, s kojim su mogli
videti prošlost i budućnost, duboko ispitivati samog sebe, vizualizovati i
stvarati sve što su želeli. Riđokosi sa zelenim očima su imali najveće
psihičke sposobnosti. Oni su bili njihova duhovna elita. 41
Carstvo Lirana je bio raj (od koga su ostala sećanja u našim
mitskim predanjima). Ljudski um je imao gotovo potpunu kontrolu nad
svojom okolinom. Nije bilo sukoba, gladi niti bilo kakvog manjka ili
oskudice.
Osnovna odlika tih izvorno ljudskih bića u sazvežđu Lira bila je
svemoć i sveznanje koje su imali od blizine svoga izvora, od Duha koji sve
omogućava. Zato je njihova jedina osobina bila ljubav koja sve daje i
omogućava.
Kako je čovek mikrokosmos, tako u sebi odražava sav kosmos u
malome, odražava u svome rastu i njegovu prošlost. Otuda deca i danas
pomalo liče na Lirane svojim bezrazložnim blaženstvom, dobrotom i
potrebi za ljubavlju. Kod današnjih ljudi se njihova izvorna i suštinska
priroda, koja potiče iz Lirskog perioda, prepoznaje po prostodušnoj dobroti
koja sve prašta i ljubavi koje sve daje, koja je spremna na svaku žrtvu.
Takođe i po genetici koja daje riđu ili plavu kosu, zelene ili plave oči.
Međutim, kao jedan od rezultata potpunog kreativnog kapaciteta
Lirana, svaka individua se konstantno razvijala u drugačije mentalne
obrasce. Kako je vreme prolazilo, ove umne šeme su se sve više ponavljale
i postale čvrsto utisnute u genetici i duši pojedinaca. Nastali su drugačiji
izgledi i rase u Liranskoj rasi. Kulture su se granale u potkulture. Podela je
počela.
Zbog identifikacije sa svakom od 12 frekvencija i energija s kojima
prakrti emanira, stvoreno je 12 odvojenih Liranskih rasa i kultura. 13-ta

40
Danas u mitovima, bajkama i heraldici Lirane simbolizuje jednorog.
41
Ta elita i danas postoji, oni su besmrtnici, nadgledaju razvoj ljudske vrste. Povemeno su
se pojavljivali na Zemlji. Jedna od tih pojava duhovne elite sa Lire ostala je poznata kao
Babađi zahvaljujući Svami Joganandinoj autobiografiji. Jedan od tih Lirana bio je pratilac
Isusa i ostao zabeležen kao neimenovani ali najomiljeniji Isusov pratilac i nepoznati
mladić koji je umakao pri hapšenju Isusa. Kasnije su se pojavile mnoge dezinformacije o
Babađiju. Joganandino svedočanstvo o njemu jedino je tačno.
165
energija, celovitost svih 12, manifestovala se u obliku jedne vladajuće sile,
koja je vladala nad 12 Liranskih plemena. Hijerarhijska struktura je
stvorena, usmerena na jednu figuru, poznatu kao Henok, koji je
predsedavao kao car Lirana. Ovo biće su ponekad oslovljavali sa "Dobar
kralj" ili "Veseo kralj" u drevnim tekstovima koji govore simbolično o
ovom vremenu.
Henok je bio mešavina Liran i Ari frekvencija. Kad je hteo mogao
se manifestovati kao krilati lav sa ljubičastim očima i zlatnom grivom. Bio
je poznat kao zaštitnik zakona, Koda Bratstva. Ari su nefizička bića koja
nadgledaju razvoj ljudske vrste u fizičkom kosmosu. Zahvaljujući njihovoj
frekvenciji ostala nam je kosa samo na glavi i naziv Arijci kao sećanje na
naše poreklo.
Iako je održavao zakon i red u Liranskom carstvu, Henok,
dobronamerni vladar u kontaktu sa svojom dušom i dušama svih svojih
ljudi, nije se mešao u njihov evolucioni razvoj niti u promene koje su se
dešavale u njihovim umnim šemama. On je jednostavno ispunjavao
posledice koje su tražile duše u svom otelovljenju. Kao rezultat toga, ništa
nije moglo sprečiti stalnu podelu između 12 rasa.
Pre više od milijardu godina otvorio se vrtlog koji je spojio
alternativni, Stari svemir, sa našim. Ovo se dogodilo u našoj galaksiji, u
Lira solarnom sistemu. Iz ovog portala stigla je grupa manja od 100 bića,
koji su, pričvrstivši se na Liransku genetiku, stvorili fizička tela za sebe
koja bi odgovarala frekvenciji ovog svemira. Ne baš sasvim, tela su im
imala humanoidni oblik, ali je bilo u velikoj meri i providno. Inače su
ostajali potpuno nevidljivi kada bi delovali na fizičkom planu. Sastavši se
prvo sa većem Henoka, predstavili su se kao gosti iz drugog svemira i
vremena. Rekli su kako su došli kao ambasadori cara iz drugog svemira,
sličnog Henoku, i hvalili Lirane za njihovu predivnu eteričnu civilizaciju.
Henok je bio skeptičan oko njihovih motiva, ali nije sprečio
interakciju gostiju i njegovih ljudi. Stvorili su koloniju za sebe na površini
Lire. Svi su bili muškog pola, i stoga nisu mogli povećati svoju populaciju.
Međutim, Lirani su mogli postati njihovi potomci drugačije sorte, kad bi
počeli reflektovati njihovu sliku, i rekreirati njihovu kulturu. I tako su gosti
postali učitelji. Tema njihovog učenja je bila fizikalnost. Govoreći i
demonstrirajući, gosti su napunili Liranska srca i umove čuđenjem o
neverovatnim mogućnostima koje su postojale u fizikalnosti. Henok ih je
upozorio: morali su odabrati put, levo ili desno; ostati u eteričnom stanju,
ili spustiti se u fizičku realnost.
Nakon stotine godina eksperimentisanja sa fizičkom realnošću, 12
Liranskih plemena je donelo svoju odluku: odlučili su da nastave svoja
fizička iskustva dole niz levi put. Henok se nije mešao u njihovu odluku.
Pošto su provodili većinu svog vremena u gustim, fizičkim telima, Lirani
su postali smrtni, začarani u Prstenu Vremena. Pošto su izašli iz Rajskog
166
Vrta svog pređašnjeg postojanja, ušli su u Divljinu čvrstoće. Otprilike 40
miliona godina živeli su na ovaj način, većinom fizički, ali posedujući
ogromne mentalne moći. Uprkos njihovoj fizikalnosti, mogli su na primer
levitirati objekte, stvarati predmete iz etra, i komunicirati telepatski preko
beskonačne udaljenosti. Nisu znali za nestašicu ili rat kroz celu ovu epohu.
Plemena su uskoro stvorila svoje vlastite oblike vladavine, i izgubili deo
njihove čiste povezanosti sa Henokom i njegovim originalnim Carstvom.
Vremenom, društvo se degenerisalo dalje, jer su 12 rasa stvorili plemena
ispod sebe, i ta plemena formirali grupe ispod sebe i tako dalje, dok podela
nije bilo svugde, i ostalo je malo kohezije u Liranskom društvu koje se
držalo Henoka i njegovog veća. Međutim, ovoj eri će doći kraj. Henok je
predvideo sudbinu svog naroda. Video je njihovu ruševinu, ali nije
preduzeo ništa da spreči dolazak toga, jer to je bila umna šema, sudbina
koja je dovedena njihovim vlastitim mislima i kolektivnom svešću. Videvši
prošlost i budućnost, mnogi Lirani su počeli da beže sa svog matičnog
planeta, u područja galaksije koja su bila već okupirana nefizičkim
aspektima Henokovog Carstva.
Kosmos opstoji na dijalektici suprotnosti, stvaralačkih i
destruktivnih sila, i te sile imaju svoje konkretno oličenje u određenim
bićima (“sinovi svetlosti” i “sinovi tame”). Tako je sila stvaranja života
oličena u anđeoskim i svim čovekolikim bićima (njihova suština je da budu
oličenje Duha, puruše), a sila razaranja u demonskim i bićima koja nemaju
ljudski oblik ni dušu koja može biti oličenje Duha (oni su isključivo
tvorevine prakrti).

Da bismo ovo razumeli upotrebićemo shemu koju je dao Stjuart

Sverdlov i poslužiti se delomično njegovim objašnjenjem stvaranja:

167
 Božanska svest, ili Duh po sânkhyi, je sve što jeste, postoji u stanju
bezvremenosti, bez početka i kraja. Predstavlja se krugom. Pošto
objektivna svesti ili sve što jeste postoji u bezvremenosti, sve misli postoje
simultano. Koje ćemo misli ili ideje biti svesni, zavisi od toga gde je fokus
uma usmeren. Fokusiranje uma očitava i aktivira određene misli koje već
sve postoje simultano. Misli nisu naše, mi ih samo koristimo. Kod
stvaranja postojanja SVE je stvoreno u tom bezvremenom činu, ništa novo
ne može da nastane, jedino može da se aktuelizuje iz potencijalnog u
aktuelno stanje. Sve što uopšte može da postoji, već postoji oduvek. Mi ne
vidimo to sve stvoreno jer ono postoji na više dimenzija, a svest nam je
sužena na ono što je u njenom vidokrugu. Svesni smo samo onoga na što
fokusiramo svoju pažnju. Fokus naše pažnje ide s jednog predmeta na
168
drugi i to nam daje iluziju vremenske linearnosti i prostorne trodi-
menzionalnosti. Subjekt svojom svešću i delanjem samo aktuelizuje
različite aspekte stvaranja sve dok nakon dovoljno takvih iskustava ne
nadiđe svoju subjektivnost i aktuelizuje sebe i postane ono što jeste:
oličenje svega. Mi se razlikujemo od svega stvorenog, pa i od misli, zato
jer nismo stvoreni. Za razliku od svega, mi smo oličenje onoga koji stvara.
Sve što jeste postalo je svesno samog Sebe i istog momenta je
shvatilo da je Jedno. Reakcija ove svesti o Sebi bila je da se istog momenta
pojavila Hristova svest, a to je svest o sebi kao ličnosti i kao biću.
Božanska svest je postala svesna svoje sposobnosti da kreira i da se širi
unutar Sebe. Ovo je sve što je Bog ikada uradio. To znači da je Bog imao
samo jednu misao koja je bila ’Ja jesam’ i koja se proširila i postala sve
druge.
Prva emanacija Hristove frekvencije ili svesti o sebi, bila je
Anđeosko područje. U početku su bila samo dva tipa anđela: Anđeli i
Arhanđeli. Obe grupe su bili Božji izaslanici, kreirani iz emanacije
Hristove frekvencije. Ova frekvencija je identična Božjoj zato što ona
jedino može isto da kreira, ništa ne može da postoji izvan nje. Ono što
Jeste samo stvara kreacije koje su proizvodi izvora, tj. samog sebe. Ne
postoji ništa, bilo gde, a da nema sve atribute Boga. Kad god je postavljeno
pitanje u Božanskoj svesti, istog momenta se dobije odgovor,
balansiranjem obe, pozitivne i negativne energije, jer jedno ne može da
postoji bez drugog. Onog momenta kada Božji um misli, istog momenta
dolazi do stvaranja; ne postoji vremenski proces u savršenoj Božanskoj
svesti, jer je ona uvek potpuna i sveopšta. Zato postoji stanje bezvremenog
blaženstva prilikom bogospoznaje. Kreacije Božanske svesti su
beskonačne. Postoje 3 nivoa egzistencije: Božja, Hristova svest i Anđeosko
područje, koji su predstavljeni simbolično brojem 3, savršenim,
harmoničnim postojanjem. Ovo je Sveto Trojstvo.
Prva i najveličanstvenija kreacija u Anđeoskom području bio je
entitet po imenu Lucifer, predivan Anđeo koji je dobio ime po svetlosti. To
je bila misao nastala u Božanskoj svesti koja je manifestovala lepotu,
svetlost i savršenstvo. Lucifer, koji je bio stvoren unutar Božje svesti, bio
je toliko moćan i fantastičan da je počeo da razmišlja ’Ja sam uradio’. Istog
momenta kada je Lucifer pomislio reč ’Ja’, počelo je odvajanje, jer nikada
pre toga nije u Božjoj svesti postojala misao koja je bila kontradiktorna
svom jedinstvu sa božanskom celinom. Pošto uvek postoji trenutan
odgovor za sve misli i pitanja unutar Božanske svesti, Luciferova
jedinstvena misao je stvorila odvojenu realnost: fizičku realnost, realnost
sveta objekata koja odražava realnost konkretne misli o objektu. Čak iako
je i ovo bio odgovor unutar Božanske svesti, Lucifer je pomislio ’Ja sam
stvorio’. On je svoju tvorevinu pokazao ostalim Anđelima koji nikada pre

169
nisu znali da je za moguće stvaranje odvojeno od Božanske svesti. To je
bio početak sveopšte konfuzije.
Pošto je sva svest Jedna, a 3 je simbol savršene kreacije, jedna
trećina anđela je sledila Lucifera. Božanska svest je sledila logičan proces i
automatski je shvatila da je korekcija neophodna. Pošto sve misli dopuštaju
odgovore/reakcije, došlo je i do reakcije na konfuziju koja je nastala od 1/3
koja je verovala u izdvojenost. Što je bila veća konfuzija, veća je bila
iluzija odvojenosti. Kako se svest o Izvoru smanjivala, tako je preostalih
2/3 reagovalo na ovu konfuziju tako što je stvoreno pokolenje od njih kako
bi se sve ponovo izbalansiralo. Kreiran je novi nivo egzistencije koji se
danas zove nivo neorganskih bića (ET) na suptilnijim dimenzijama (eter i
astral), to su uglavnom pozitivna i neutralna bića, i organskih bića na
fizičkoj dimenziji sa čovekom na vrhu tog stvaranja. Čovek je
mikrokosmos ili oličenje svih Božanskih svojstava u fizičkom telu, on je
predviđen da bude individualno oličenje Duha Božjeg. Radi boljeg
objašnjenja, taj pozitivan deo je stvoren radi spasavanja, kao kad hoćete da
spasete osobu koja se davi, morate skočiti u vodu da je spasete jer znate da
plivate.
Trećina koja je sledila Lucifera stvorila je najpre demone na
suptilnim dimenzijama, a zatim i negativna vanzemaljska bića na fizičkom
planu (Drako reptoide, Greyse), kojima je zajednička osobina da se hrane
tuđom energijom. Pod njihovom kontrolom su i ljudska bića koja nemaju
svoju volju, svest i karmičku zrelost. Ovde treba naglasiti da i demoni i
prirodno stvorena neorganska bića koriste astral kao svoje stanište, ali
treba ih razlikovati. Neorganska bića su ili pozitivna prema čoveku ili
neutralna, dok su demoni uvek negativni (mada se često lažno
predstavljaju kao pozitivni).
Kako su kreirani novi nivoi egzistencije, Božanska svest
reaguje/odgovara sa novim izaslanikom na svakom nivou, koji se zajedno
zovu Anđeoska Hijerarhija. Lucifer, tako nazvan od strane Božanske
svesti, preimenovao je sebe jer je verovao da je jednak samom Bogu. Na
hebrejskom jeziku, koji je zapravo vanzemaljski jezik, Lucifer je sebe
nazvao Satana(el). Slova ovog imena na hebrejskom predstavljaju
aktiviranje kundalini, koja služi da izbalansira aktivnosti radi lečenja ili
korekcije, odnosno ravnoteže svih sukoba (kasnije je Satana lažno
predstavljen ka ’protivnik’ i tvorac sukoba). Satana je tražio način da
dokaže da on može da kreira realnost nezavisno od Božanske svesti. Pošto
je Sve što Jeste sama Božanska svest, i ništa ne može da postoji izvan nje,
jer ona je sámo postojanje i biće u svakom obliku, dokazivati da je moguće
biti izvan Svega što Jeste je zapravo dokazivanje apsurdnog ili nemogućeg.
Iz ovog razloga je umna šema Satane jednaka ludosti. Ovaj apsurd se zove
Ego. Zato je on fikcija ili iluzija. Na ovaj način Satana je bog svih iluzija, a

170
Ego je njegov sluga u čoveku. Svaki drugi opis i tumačenje Satane je
mitološka funkcija uma stvorena od samog Satane.

Za izazivanje iskušenja suprotnosti i kao protivteža Liranima, tj.

ljudskim bićima, daleko od Lire, u binarnom solarnom sistemu Alpha
Draconis, ista sila iz drugog univerzuma koja je pomogla stvaranje fizičke
ljudske vrste, stvorila je novo carstvo od bića čiji je oblik potpuno stran
Liranima. Za njihovo stvaranje korišćena je i ljudska genetika, ali su
izvorno stvoreni od jedne vrste reptoida. Oni su hermafroditi i sa strogom
hijerarhijom. Drako reptoidi su bili nova vrsta fizičke sile u galaksiji
Mlečni Put - imaju mentalitet socijalnih insekata i društveno uređenje nalik
na košnicu. Njihov bog je bio astralni Gospodar poznat pod imenom
Satana, protivnik (tačnije, prirodna suprotnost ili protivteža koja je
neophodna za ravnotežu dijalektike suprotnosti) duhovnog principa
stvaranja. Njihov fizički nadzornik je Ciakar, oko 3 metra visok, beo i
svetlih očiju, sa krilima. Ostali su do 2 metra visoki reptoidi koji hodaju na
dve noge, imaju kvrgave izrasline na glavi koje liče na male rogove, zenice
očiju imaju vertikalan otvor. Nemaju svoj izvor energije i zato moraju da
energiju uzimaju od drugih bića koja je proizvode. Takođe njihovi životi
zavise od tehnologije Sirius A koji su ih napravili genetskim inženjeringom
na fizikom planu. Otuda su oni paraziti. Nemaju ni emocija, samo um
grabljivca, ali prilagođen za tehniku koju su od Sirius A dobili na
korišćenje.
Da bi iskušenje suprotnosti Liranima bilo potpuno, ista sila koja je
stvorila Drako reptoide na fizičkom planu, stvorila ih je i na astralnom, u
vidu demona. Otuda Drakoa ima više vrsta na fizičkom i astralnom planu.
Oni su svi stvoreni da budu neka vrsta strašila za ljude kako bi se brže
razvijali. Bez njihovog izazova ljudske duše ostale bi inertne u svom
božanskom oličenju.
Oni imaju teokratsku vladavinu zasnovanu na ritualizmu i strogoj
hijerarhiji. Smatraju sebe superiornim i zaduženim da dovedu u red fizički
kosmos i da vladaju njime. U suštini su potpuno programirani. Njihovom
imperijom vladaju dva vladara. Jedan je glavni, religijski vladar, kao što je
bio Kagan kod Hazara (koji su bili njihovi hibridi, a u devetom veku su oni
postali aškenazi Jevreji), drugi je svetovni vladar koje je upravljao
državom, vojskom i ekonomijom. Kao Bek kod Hazara. Nad njima je
astralni gospodar koji vlada celom Drako imperijom, a nad njim su
nevidljiva bića koja su sve stvorila i Sirius A koji nadziru stvaranje.

Njihova organizacija je kastinska. (Kaste u Indiji su njihova

kopija.) Postoji 7 kasta kod Drakona:

171
1. Ciakar (beli sa krilima i neki od njih imaju 3 roga na glavi, imaju jako
svetlo plave oči). Živi u podzemlju.
2. Vladari, političari (slično kšatrije u Indiji).
3. Sveštenici.
4. Ratnici.
5. Učitelji - indoktriniraju druge, imaju teološki obrazovni sistem.
6. Radnici.
7. Sluge - pod potpunom kontrolom, dobijaju najniže i najopasnije poslove.
Ispod njih su Zeta Reticuli I i II (poznati i kao Greys, vanzemaljci
koje S. Spilberg populariše kao dobre) koji su pod potpunom kontrolom i
služe kao pomoćnici ali se mogu i likvidirati jer su zapravo klonovi
napravljeni prvobitno od nekih insektoida. Oni služe za fizičke poslove
vezane za rizik otkrivanja tako da mogu biti uništeni. Oni uglavnom
skupljaju hranu a to je krv ljudskih bića i nekih životinja, kao i otimanje
pojedinaca za eksperimente. Sami Drakoi se ne otkrivaju i ne pokazuju
ljudima, osim onima sa kojima rade.
Pored Zeta Reticuli kao pomoćnici postoje demoni. Oni deluju na
astralu. Služe da opsedaju pojedince i psihički ih pripreme i prilagode da
budu dobrovoljni davaoci životne energije Drako bićima. Svoje i tuđe.
Prvo su stvoreni astralni Drako, odnosno demoni, a zatim fizički.
Oni koji su u višoj poziciji i oni koji su u nižoj imaju različite
Bogove.
Cela društvena struktura Drako bića je čvrsta hijerarhija i kontrola.
Kod njih nema individualnosti već preovladava mentalitet košnice,
odnosno socijalnih insekata. Zato su kod njih jako zastupljeni rituali i
ikonografija koji podstiču takvu mentalnu uslovljenost. Sav ritualizam u
religijama i politici za koji znamo potiče od njih.

Bila, jedan od 14 naseljenih planeta u solarnom sistemu Lire, je bila

dom prvoj Liranskoj populaciji koja je srela reptoide. Agrikulturni po
prirodi, Bilani u to vrijeme nisu znali ništa o ratovanju. Bili su
zaprepašćeni, kao i uplašeni, kada je ogromna letelica skrenula u orbitu
oko njihovog sveta. Iz ove letelice se spustila grupa Ciakar diplomata.
Lirani su ih upoznali sa strahom i oprezom. Reptilska populacija, koja
nikad pre nije videla ljude, bila je takođe jako plašljiva. Ciakari su se vrlo
malo bojali, više su bili zainteresovani za obilje resursa tog stranog sveta.
Drako i Lirani su sklopili sporazum na Bili, i ubrzo nakon toga njihovi
naučnici i filozofi su izmenjivali tehnologiju i informacije. Ciakari su
namamili plemena u učenje o umetnosti ratovanja. Lirani su počeli da
imitiraju svoje reptilske rođake, čak su kreirali sisteme kontrole uma da
drže svoju populaciju pod kontrolom.
U svojoj naivnosti Lirani nisu prepoznali dogmu kojom su Drako
učili svoje mlade, rasizam i ratobornost koju je negovala njihova kultura, i
172
najgore od svega, nisu prepoznali da su oni, posebno, postajali sve više
tema predavanja naučnog društvenog sloja reptoida o zlu i degeneraciji
liranskog društva koja se nisu uklapala u njihov drakonski Red.
Bilo je prekasno kad su napokon prepoznali Drakonsku pretnju, kad
je kometa bačena na Bilu, i planeta bila pod invazijom reptoida. Brutalna
taktika koja je korišćena zgražavala je Liranske diplomate, do te tačke da
su prekinuli sve veze sa Ciakarima. Ovo je podstaklo podelu između Drako
i Liranske civilizacije.
Zaraženi Drako mentalitetom koji je proizveo želju za moć kod
vladara plemena, kao i zbog sve veće razlike u mentalitetu, Lirani su se
zapetljali u građanski rat. Po prvi put u celoj istoriji, ljudi su vodili rat jedni
protiv drugih u destruktivnoj borbi. Stotinama godina, Lirani su uništavali
gradove, kolonije i moral jedni drugih. Videvši ovo, Drako je počeo
prikazivati Lirane kao Čudovišta Haosa koje je trebalo ubiti kako bi spasli
svemir od njihovog ludila. U njihovoj civilizaciji, potpuno
kolektivizovanoj i bez individualnosti, bilo je nečuveno da se rasa okrene
sama na sebe.
Ciakari su videli ovo stanje kao priliku da prošire svoje carstvo. Uz
to, nevidljiva rasa ih je podsticala da povedu kampanju za invaziju Lire. Ta
nevidljiva rasa je, kao što smo rekli, zapravo stvorila Drako bića u svrhu
isprobavanja i testiranja Lirana.
Ciakar je počeo da sakuplja svoju populaciju za rat. Misleći da
predstavljaju Staro Carstvo, Drakoni su bili neustrašivi i nemilosrdni, ne
zaustavljajući se prema cilju. Pomoću sredstava straha i masovne kontrole
uma, ubeđeni da su pravi naslednici ove galaksije, bili su besni zbog
ugroženog im nasleđa po rođenju. Lirani su predstavljeni kao uljezi, i sada
su viđeni kao degenerisani, i socijalno podeljeni. Pored toga, smatrali su da
kao originalna nefizička, tj. duhovna bića, ljudi nisu imali pravo da postoje
u fizičkom svemiru kojeg poseduju i kontrolišu reptili - kao oličenja
prakrti. Ovo učenje je naravno bilo osnovano na lažima, ali kao što je
slučaj sa svim religijama, i vernicima Drako populacije to nije bila samo
istina nego apsolutna i vitalna činjenica.
Vodeći se ovom dogmom, i pod neizmenljivom naredbom njihovih
providnih gospodara, Drako vojska krenula je u napad na Liru.
Dok su se Lirani borili međusobno, bili su lake mete za reptilske
sile. Došli su iz dubine svemira, vozeći hiljade kometa punih ratnika. Kada
su se spustili na tlo Lirana, doslovno su počeli da ih čereče na komade i da
ih jedu. Užasnuti, Lirani su započeli masovnu seobu sa njihovih 14 planeta.
Svih 12 plemena su izveli vlastiti pokušaj bega, vezujući se zajedno tek
sada kad im je cela civilizacija bila u opasnosti. Međutim, mnogo Lirana
je, ne želeći da dopuste da njihov svet padne tako lako u ruke Drakona,
ostalo, i uzvratilo udarac. Reptoidi su iskusili mnogo činova brutalnosti i
uništenja s Liranske strane. Kada je uništena letelica u kojoj je bilo
173
nekoliko njihovih krilatih Ciakara, to nije bio samo napad na njihovo
najsvetije fizičko poreklo, to je bila uvreda njihovoj religiji. Nakon toga,
Drako su uništili Bila, Teka i Merck planete. Sedam Liranskih plemena je
tada napalo Drakonsku postaju, uništivši planetu. Čak su i komete poslali
na Alpha Draconis sistem. Očajni za osvetom, reptoidi su kreirali crnu
rupu i iskoristili je da unište Liru. Posledica toga je bila eksplozija toliko
velika da je iskrivila prostor i vreme. Celi Liranski solarni sistem je bio
uništen u par dana. Razornost je bila toliko velika da se posledice i danas
mogu videti u obliku velikog prstena u oblasti Lire i radioaktivnog talasa
emitovanog iz područja u centralnoj regiji galaksije Mlečni Put.
Nakon uništenja njihovog matičnog sistema, neki Lirani su pobegli
u alternativni svemir, koji je delić sekunde van sinhroniciteta s ovim.
Liranske rase su otišle u nekoliko različitih solarnih sistema. Oni uključuju
među stotinama drugih, Rigel i druge zvezde u Orion području, Plejade,
Arcturus, Procyon, Tau Ceti i Eradanus, Alpha i Proxima Centauri,
Barnard zvezda i naš solarni sistem.

Sve se ovo dogodilo po nameri Duha da proširi ljudska bića, koja

su njegova oličenja, na sav ostali kosmos, da ne ostanu samozadovoljna
samo na jednom mestu. Sećanje na ovo je i danas prisutno kroz mit o
izgonu iz raja.

U davna vremena, kada je Zemlja postala zrela za organski život,

više vanzemaljskih rasa došlo je na nju i pored životinjskog začeli su
čoveka, ljudski život i kulturu, ali ne ovakvu kakvu danas znamo. Pored
Zemlje, razvili su život i na Marsu i Fetonu (ili Maldek-u), planeti koja je
uništena u sukobu sa Drako rasom i njeni ostaci su danas pojas asteroida
između Marsa i Jupitera. Oni su eksperimentisali sa različitim oblicima
života, od kojih su neke i poništili. Pojava života na Zemlji privukla je
parazite, Drakone sa sazvežđa Alpha Draconis. Oni su došli ovde za
ljudima svojim letelicama. Kao što smo rekli, oni nemaju osećanja ni
duhovnosti, već jedino um grabljivca i parazita. Ne mogu da proizvode
životnu energiju, nemaju ni svoju temperaturu, već životnu energiju
uzimaju od fizičkih bića. Takođe ne koriste samo fizički plan već pretežno
astralni zbog njegove manje uslovljenosti i većih mogućnosti. Oni su ovde
došli pre oko 300.000 godina i nastanili se na Lemuriji, kontinentu koji je
nekada postojao između Latinske Amerike i Australije. Dinosaurusi su bili
njihove ’domaće životinje’ i služili su im za ishranu.
Došlo je do sukoba između ljudi, koji su naseljavali Atlantidu, i
Drako reptoida koji je rezultirao nekim katastrofalnim promenama na
Zemlji (pomeranje polova, ledeno doba, potapanje kontinenata Atlantida i
Lemurija) i okolini. Drakoni su katapultirali planetoid s kojim je razorena
planeta Maldek, od koje je ostao pojas asteroida između Marsa i Jupitera;
174
pored toga prolazak tog planetoida oborio je osu rotacije Urana; promenio
orbite Zemlje i Marsa koji su tada dobili sadašnje orbite; Mars je tada
izgubio atmosferu, pa otuda na njemu tragovi reka koji ne bi bili mogući da
nekada nije imao gustu atmosferu. Taj planetoid se zaustavio u orbiti oko
Sunca i danas je to Venera. 42 Reptoidi su bili dobrim delom poraženi, ali
ne sasvim. Povukli su se u podzemlje, u velika staništa duboko ispod
zemlje, u baze na Mesecu i Veneri.
Čovekoliki ili potomci anđeoskih bića su sa razorenog Maldeka i
poremećenog Marsa naselili Zemlju u dolini Inda. Negovali su staru
Liransku tradiciju i znanje; za umnožavanje i regeneraciju svoje
bioenergije koristili su vodu, i otuda toliko bazena u gradu Mohenđo-daro.
Imali su crvenu kosu, zelene i plave oči i bili su obdareni moćima koje se
danas smatraju “natprirodnim”. Otuda se u starim tekstovima Kapila
naziva “crvenim čarobnjakom” a stanovnici doline Inda “malim crvenim
ljudima (skoro) bez nosa”. Oni su bili sa Maldeka. 43

Razlog stvaranja čoveka

Da bi se dovršio proces emanacije prakrti i tako omogućila
aktuelizacija Duha u potpunosti, stvorena je na planeti Zemlji nova ljudska
rasa od genetike svih 12 ljudskih rasa iz Lire. Takođe je u maloj meri
korišćena i genetika Drakoa jer je najpodobnija za fizički opstanak a
takođe i da sve mogućnosti i iskustva budu kompletni.
Razlog stvaranja čoveka na Zemlji je bio u tome što su ljudske
vrste, koje potiču sa Lire, uvideli da tokom vremena sve više gube svoju
izvornu prirodu, da evolucija ljudskih bića ne može više da ide odozgo na
dole, od Duha sve niže u materiju, već da je jedini mogući nastavak od
materije ka Duhu, odozdo naviše. Da se jedino tako može dovršiti krug
stvaranja.

42
Nakon svih neuspeha da objasne nastanak sunčevog sistema, astronomi su najzad
prihvatili činjenicu da planete nisu nastale na mestima gde su danas, nego su promenile
svoja mesta. Takođe to objašnjava zašto su krateri na Mesecu i Marsu nastali odjednom, a
nastali su onda kada se ta promena mesta dogodila prilikom sudara Maldeka sa Venerom,
usled čega je i Mars isteran sa svoje dotadašnje orbite – tada su nastali njegovi krateri i to
samo sa jedne njegove strane – one s koje je dobio udar raspadom Maldeka. Druga
polovina Marsa je uglavnom bez kratera.
43
Kada su hibridi iz Vavilona, zvani Arijevci, krenuli u osvajanje Istoka, krenuli su preko
doline Inda. Tu su se sukobili sa starosedeocima, potomcima Lirana, i uništili im gradove
nuklearnim oružjem. Mali broj Lirana je tu ubijen, veći deo je otišao sa Zemlje. I danas
postoje jasni tragovi nuklearnog razaranja. To je sve opisano u Mahabharati. Hibridi su
preuzeli njihovo učenje i tako je u njihovu demonističku, ritualnu religiju jednog boga-
gospodara koji traži prinošenje žrtvi, ušla nauka i praksa joge i samospoznaje koja se kroz
Vede i Upanišade raširila na celom Indijskom potkontinentu. Sve što je duhovno u
Vedama i hinduističkoj religiji i filozofiji, ukradeno je od Lirana doline Inda.
175
 Ljudi drugih zvezdanih sistema (Plejade, Tau Ceti, Procyon,
Eradanus…) koji potiču sa Lire, proistekli su od Božanskog. Čovek na
Zemlji predstavlja povratak ka Bogu. Put povratka ugrađen je u njegove
gene i energetski sistem čakri.
Jedina dalja evolucija ljudske vrste je transcendencija u Duhu. Ona
se mora odigrati slobodnom voljom individue a ne podsticana spolja kao
sve ostale prirodne aktivnosti. Da bi individua došla do svoje volje, do
probuđenja, mora doći do spoznaje da u prirodi više ne može naći utočište
jer ga je priroda stvorila da ona nađe svoje utočište i ishod u njemu – kada
on postane oličenje Duha. I Duh i Priroda traže svoji ishod u probuđenom
čoveku – zato on ne može naći utočišta nigde do u sebi. To je iskustvo
smrti, smrti za sve spoljašnje. Jedino iskustvo smrti može naterati čoveka
na dalju evoluciju, na transcendenciju u Duhu.
Načinjen je čovek kao mikrokosmos, što znači da su u njega
usađeni svi principi stvaranja kosmosa, a ima ih sedam, i smešteni su u
njegovom telu kao sedam energetskih centara ili čakri duž njegove kičme.
Sav čovekov rad i uzdizanje sastoji se u aktuelizaciji tih sedam centara ili
nivoa bivstvovanja do povratka na izvor, do sjedinjenja sa Duhom koji sve
omogućava i postajanja njegovim oličenjem.
Ključni fenomen tog uzdizanja je buđenje kundalini energije.
Ipak, ni to stvaranje nije bilo složno, već su neke vrste radile na
svoju ruku da bi obezbedile premoć i modifikovale prvobitnog čoveka tako
da danas imamo više rasa. Na belu ('arijevsku') rasu uticali su Atlantiđani i
ortodoksni Lirani sa Aldebarana, na Slovene Lirani sa Tau Ceti, na
Sumersku civilizaciju takođe Aldebarani, na Američke Indijance Lirani sa
Prokyona i Plejada, žutu rasu i hinduske starosedeoce Dravide, Rigeli sa
Oriona, dok su crnu rasu u Africi stvorila posebna Drako bića koja su došla
nezavisno od ostalih iz Andromede i zvali se Annunnaki ili Abenaki u
planetoidu Nibiru. Oni se pominju u Sumerskim zapisima.

Reptiloidna rasa (Drako), od koje potiču svi demoni i svaka naša

predstava đavola (kada su izlazili iz podzemlja ljudi su ih viđali i tako
nazvali jer imaju zmijoliko ili reptoidno lice, kožu i rep, sa izraslinama na
glavi koje liče na rogove) - i svi negativni uticaji neorganskih bića i sav
demonizam o kome smo ovde govorili - nije mogla direktno da deluje na
fizičkom planu jer za to nije ni sposobna. Oni ne stvaraju životnu energiju
već je samo koriste i kradu kao paraziti, i pretežno borave u suptilnijim
dimenzijama, u nižem astralu. Da bi delovali na zemlji, i vladali ljudima u
potpunosti, bili su im potrebni posrednici, ljudi sa posebnom genetskom
strukturom, hibridi, sa većom genetikom Drakoa, koji imaju viši vibracioni
nivo tela tako da lakše mogu biti zaposednuti od strane ove astralne,
demonske sile. Takvi ljudi su bili pogodni da budu njihove (ne)svesne
sluge i sposobni da posluže kao fizičke ljušture njihovim astralnim
176
gospodarima. Kada postave takvog čoveka sa izmenjenom genetskom
strukturom na vlast, onda lakše mogu da vladaju ostalim ljudima na
fizičkom planu preko njega. I napravili su takvu hibridnu vrstu ljudi, u
Vavilonu 4 do 5.000 godina pre n.e. Proces hibridizacije trajao je
vekovima, otimali su vladare i namesto njih postavljali njihove klonove
koji su širili Drako genetiku na svoje naslednike. Zapisi iz Mesopotamije
svedoče da su prvi vladari (Nimrod) imali zelenkastu kožu, nalik zmijskoj,
da su bili visokog rasta, mitski junak Gilgameš takođe, direktno se
spominju i zmijoglavi vladari. To su bili genetski posebni ljudi, sa
posebnom ulogom da budu vladari nad ljudima, loza kraljeva (’plava krv’ -
zato što im krv zaista poplavi u kontaktu sa vazduhom). Iz Sumera su se
jednim delom širili ka Istoku a drugim ka Zapadu i ovladali Evropom,
najpre kao Feničani, Grci, infiltrirali su se u Egipat i satrli njegove stare
tradicije koje potiču od Atlantide, i stvorili su Rimsko carstvo. Troja je
posle Vavilona bila jedno od glavnih žarišta hibridizacije odakle su se
hibridi infiltrirali u Rimsko carstvo kao vladari. Otuda tolika upornost da
se Troja uništi, i današnje skrivanje gde se ona nalazi, jer bi se otkrilo
mnogo toga što zvanična istorija skriva. Izraz ’sinovi ljudi’ i ’sin čovečiji’
koristi se da bi se razlikovali ljudi koji potiču od pravih ljudskih bića, i
imaju ljudsku genetiku, od hibridne vrste ljudi koje su stvorili Drako bića
sa većim procentom Drako genetike a koji su stvoreni da budu sluge Drako
bića. Ta hibridna vrsta ljudi su postali vladari, najpre u Vavilonu, zatim u
Rimu, Srednjem i Dalekom Istoku, kao i u Evropi, preko Feničana i Hazara
koji su bili hibridi Drako bića. Sve vladarske familije su hibridne, a takođe
i Aškenazi Jevreji koji potiču od Hazara. (Vladavina Hazara je direktna
replika vlasti Drako bića.) Zato su međusobno čuvali krvno srodstvo - zbog
očuvanja svoje genetske posebnosti. Da bi održali ravnotežu ljudsko -
reptilske genetike, morali su da konzumiraju krv ljudi. Bez nje koža im
postaje nalik reptilima, i manje liče na ljude. Stoga je njihova zajednička
osobina satanistički rituali sa ljudskim žrtvama. Sve ceremonije i rituali su
odraz reptilske genetike, njihov smisao je stupanje u kontakt sa astralnim
bogovima Drakona i stvaranje hipnotičke predstave s kojom se opčinjavaju
ljudi da im budu pokorni. (To doduše ne čine svi članovi plemstva, već
samo vodeći i najvažniji. Ostali se zadovoljavaju novcem i statusom.)
Postoji 13 porodica vladara ovoga sveta, (Iluminati) koji vode
poreklo još iz Vavilona: 1. Rothschild (prezime im je bilo i Bauer); 2.
Windsor (Saxe-Coburg-Gothe); 3. Bruce (Scot); 4. Cavendish (Kennedy su
povezani sa njima); 5. de Medici; 6. Hanover; 7. Hapsburg; 8. Krupp; 9.
Plantagenet; 10. Rockefeller; 11. Romanov; 12. Sinclair (Zvali su se i Sent-
Clair) i 13. Warburg (del Banco).
Ispod njih je ’Komitet 300’ koji sačinjavaju sve ostale vladarske
porodice i neki moćni pojedinci. Komitet 300 se deli u nekoliko grupa, kao
što su Bilderberg, Trilateralna komisija, CFR, Rimski klub...
177
 Ispod ovih su masonske lože sa svoja 33 stepena, a ispod njih su
političari, glumci koji se pokazuju narodu.
Oni su, kao što se manje-više zna, bili, a i danas su pokretači svih
ratova u svetu, uvek su bili tvorci obeju sukobljenih strana, pored toga što
poseduju svu ekonomsku i informatičku moć. Njihova moć jednostavno
potiče od njihove genetske posebnosti i pomoći ’odozgo’ u znanju o
manipulaciji ljudskim masama. (Da su oni isti kao obični ljudi, zaista ne bi
bili takvi. Njihovo aristokratsko držanje, puno imbecilnih rituala, samo je
loša gluma kojom prikrivaju svoju neljudskost i pokušavaju da nametnu
svoju nadmoć.) Često su i međusobno dolazili u sukob jer nemaju dušu već
samo um grabljivca, pa se ponekad potuku kao zveri oko plena. Skoro svi
ratovi u zadnjih 3.000 godina bili su njihovi međusobni sukobi za prevlast.
Ratovi su im potrebni da bi se ekonomski obogatili, da bi vladali putem
straha i zavade, održavanjem atmosfere straha i nesigurnosti kod ljudi, i da
bi tako servirali životnu energiju ljudi svojim astralnim gospodarima kao
hranu. U tome je suština: ljudi su njihova hrana.
Vezu sa svojim Drako gospodarima ostvaruju putem rituala na
kojima je često ljudska žrtva, dečak u pubertetskom dobu, kao ponuda i
hrana. Ti rituali se rade u njihovim dvorcima i imanjima širom Evrope, i
SAD, najpoznatije mesto gde se svakodnevno žrtvuju deca je Dvorac
kraljeva, Chateau de Amerois, u Belgiji. Rituali se vrše na posebnim
mestima sa većom energijom, a to su mesta gde se ukrštaju energetski
meridijani Zemlje. Kada se na takvom mestu uradi ritual onda se njegova
frekvencija prenosi energetskim meridijanima na ostala područja, ta mesta
deluju kao pojačivači. Takođe i vreme je bitno, jer je ono u funkciji
prostornog kretanja sveta. To su vremena smene godišnjih doba i još neka
koja su astronomski i astrološki prikladna. Nije svejedno u kom trenutku se
nešto radi, trenutak u kome se ukrštaju i prelamaju određeni procesi imaju
jače dejstvo na te procese. Ritualom se unosi željena frekvencija u te
procese i pojačava željeni uticaj. Prostor i vreme determinisano je
brojevima odnosno veličinama, otuda velika vezanost Drako-hibrida za
brojeve i datume.
Ovih 13 vladarskih porodica nastalo je tako što su ih genetski
modifikovali Drako bića iz kaste vladara i sveštenika.
Na Dalekom Istoku je hibridizaciju sprovela rasa Rigel. Oni su
nekada bili ljudska vrsta iz Oriona ali su ih porazili Drakoni tako što su im
podmetnuli genetski modifikovanu hranu. 44 Promenili su im genetiku i
sada ih koriste kao sluge. Rigeli su izvršili hibridizaciju ljudske rase tako

44
Kako oni to danas nama rade najbolje videti u delu William F. Engdahl-a: „Sjeme
uništenja: skriveni plan genetičkog manipuliranja“ (Seeds of destrucion, Detecta, Zagreb,
2005) i Jeffrey M. Smith-a: „Sjeme obmane - Razotkrivanje korporacijskih i vladinih laži
o sigurnosti genetski modificirane hrane koju jedete“ (Seeds of deception, Zagreb,
Biovega, 2005)
178
što su napravili žutu rasu i starosedeoce Dravide u Indiji. Kineska i
Japanska carska dinastija potiču od Drako kaste radnika i ratnika sa
Lemurije, njima i danas služe. Oni se hvale da potiču od zmajeva, da su im
preci hibridi, majka ljudsko biće a otac zmaj. Inače iza svekolike simbolike
zmajeva u svetu, kao i iza svih predstava đavola, stoje Drako bića. Odanost
vladarskoj hijerarhiji kao i ratničke veštine, po kojima su Kinezi i Japanci
poznati, duguju njihovim genima. Otuda ih vladari sa zapada ne cene jer
oni potiču od Drakona više kaste, od vladara i sveštenika. Smatraju Azijate
za nižu vrstu jer potiču od niže Drako kaste, ratnika i radnika. 45 Slično i
Japanci, koji potiču od ratničke kaste, misle za Kineze da su niža vrsta koji
su od radničke kaste. Sve su to odrazi Drako genetike. Sve su to odrazi
Drako genetike. Reptilski uticaj njihove genetike izražava se i kroz
jelovnik Azijata, i oni su svaštojedi - jedu sve osim izmeta: od insekata do
ljudskih fetusa, koji se služe kao delikates u kineskim restoranima.
Kanibalizam je i danas veoma prisutan u jugoistočnoj Aziji i Okeaniji gde
je oduvek i bio tradicija zbog uticaja Lemurije, prapostojbine Drakoa na
Zemlji.
Ipak, Rigeli su sproveli malu subverziju, i u žutu rasu su usadili
više ljudskih potencijala nego što je trebalo po nalogu reptoida. Uložen je
veliki trud na humanizovanju žute rase i Indijskog potkontinenta od strane
Plejarena i Sirius B bića (niskog rasta i izuzetno duhovna bića, ne koriste
tehnologiju već samo duhovnu moć i svi ostali ih smatraju za učitelje).
Ipak se primećuje da emocionalna zrelost, kao suštinski izraz ljudske duše,
kod njih nije prirodna, emocije su ili preterane ili nedostaju, ili se
izražavaju na veštački način, ritualno. Nije slučajno baš njima dato
najvažnije učenje o ljudskom Duhu: budizam, taoizam i joga. To je
učinjeno da ta suštinska učenja, koja će osloboditi čoveka, budu sačuvana i
dozirana usporeno. Da su data beloj rasi, bila bi primenjena suviše brzo i
izostao bi tehnološki razvoj koji je neophodan za celovitost čovekovu. Zato
je beloj rasi dat mentalitet roba kroz judeo-hrišćanstvo kako bi se izazvala
prinuda i pritisak koji navode na kompletnu samospoznaju kroz revolucije i
renesanse, harmonije i kontrapunkte, sve do fuge koja objedinjuje sav
spoljašnji i unutarnji svet u čovekovoj celovitoj ličnosti. Zato su samo u
beloj rasi mogli da se pojave J. S. Bah, da sav taj proces izrazi kroz
muzičku umetnost, G. V. F. Hegel i M. Hajdeger, da to izraze kroz
mišljenje.
Da je budizam bio odmah dat beloj rasi ona ne bi bila svesna
njegovog značaja, do toga je morala da dođe nakon lutanja i judeo-
hrišćanske torture. Dat je istočnjacima da bude pohranjen za budućnost
kada će bela rasa biti spremna da ga prepozna kao suštinu duhovnosti i

45
Zato i Staljin, koji je bilo sluga Iluminata, nije hteo da se udruži sa kineskim
komunistima jer ih je smatrao za nižu vrstu.
179
probuđenja. Zato će budizam biti - ne religija, one su programi za kontrolu
uma i odlaze u prošlost, već - duhovna praksa budućnosti kada bude
prepoznat na Zapadu. To je već u toku. (Naravno, to neće biti degenerisani
Tibetanski budizam, koji je zapravo demonizam zamaskiran budizmom, i
koji je u službi Iluminata, već izvorni, palijski budizam, dopunjen zenom i
oslobođen ritualizma.)
Tokom vremena došlo je do opšteg mešanja ljudi tako da svi danas
imaju bar 20% Drako gena. Pravi hibridi, vladari, imaju 50%. Preko toga
bi izgubili ljudski oblik. Najpre im se menjaju oči, zenice postaju
vertikalne. U posebnim ritualima oni mogu privremeno da menjaju oblik,
tada se pretvaraju u Drako biće. Neki mogu i van rituala; tako je, na
primer, kralj Ričard Lavljeg Srca mogao da se menja i za vreme bitke pa su
ga otud muslimani zvali ’Melek Rič’ ili 'Đavo Rič'.

Metodi vladavine
Da bi ova mala grupa mogla da vlada velikom masom, mora da
manipuliše njihovim umom i natera ih da sami budu poslušni i da rade u
njihovom interesu. To je postizala manipulacijom verovanja masa,
kontrolom uma, sistemom obrazovanja, i usađivanjem implanata
pojedincima. Osnovni princip takve vlasti je da se ljudi učine pasivnim, to
se postiže strahom kroz stalno izazivanje nasilja, i usađivanjem ubeđenja o
krivici i žrtvi. Mentalitet žrtve se usađuje kroz religijska učenja, hrišćanski
bog (Isus) je u tu svrhu čak i pretvoren u žrtvenog jarca da bi se ljudi s
njim identifikovali. Religije su najstariji i najopštiji način na koji Drako
utiču na ljude. Naravno, u religijama postoji istina, o Bogu, duši i
nebeskim stvarima, ali to je zato što samo duhovna istina može da deluje
na ljude da im se priklone, jer su ljudi izvorno duhovna bića. Da je
sačinjena samo od laži ne bi delovala. Stoga, religije govore istinu, iako ne
svu, veliki deo je iskrivljen, ali te religije su načinjene po Drako modelu i
vode ih sveštenici koje su hibridni vladari postavili. Oni kontrolišu istinu i
manipulišu njome.
Sve judeo-hrišćanske religije na Zapadu, uključujući i Islam, svi
paganski kultovi i sve sekte, nastali su njihovim delovanjem, pre svega
Hrišćanska crkva u Rimu. Jehova je tehnološka projekcija kojom su
upravljali Greysi, njegove manifestacije takođe. Otuda on jako voli ljudske
žrtve. One su hrana Drakoa.
Katolička crkva je danas njihov direktan naslednik, dok se
Pravoslavna crkva otcepila zbog toga što su je na istoku preuzeli uticaji
ljudskih rasa (Tau Ceti, zaslužni za slovensku rasu, inače neprijatelji
reptoida, ’Nordijci’ ili Plejareni sa Plejada). Stara Hebrejska religija
nastala je pod drugim uticajima, od Sirius A bića, tehnološki
najnaprednijih, koji su kontrolisali Staroegipatsku civilizaciju. Starih
180
Hebreja više nema, a današnji Jevreji su 90% potomci Hazara, hibridne,
genetski modifikovane rase od strane reptoida. 46 Takođe su i Feničani
hibridi poznati po svojim izuzetnim zanatskim i trgovačkim sposobnostima
koliko i po krvavim ritualima žrtvovanja dece. 47 Današnje manipulacije
reptoidne rase ogledaju se u tome što su njihovi genetski doterani
naslednici i sluge vlasnici gotovo svih velikih medija i centara ekonomske
moći i obrazovanja. Svi su Hazarskog ili Feničanskog porekla. Evropska
aristokratija je uglavnom Feničanskog porekla, dok su finansijski moćnici
Hazarskog, mada i oni imaju neke plemićke titule koje su sami sebi
dodeljivali.
Najlakše je prepoznati Drako uticaje u religiji i obliku vladavine po
ritualima. Svaki ritual služi programiranju uma ili za dolaženje u kontakt sa
onim što um programira. Rituali u kraljevskim procesijama i verskim
obredima u Vatikanu, na primer, iako je tako očigledna njihova
infantilnost, gluma i laž, najbolji su primer Drako mentaliteta koji je
usađen ljudima.

Svaka religijska učenja su dvostruka, sadrže istinu i laž. Pomešani

su tako da ih jedino svojom zrelošću čovek može prepoznati i razlučiti.
Istina i laž su pomešani zato da bi se čovek naveo da sam prepozna istinu
svojom zrelošću sledeći princip slobodne volje. Da su religijske istine date
u celosti i čovek ih tako dobio na gotovo, postigao bi se suprotan efekat:
one nikada ne bi postale lično svojstvo čovekovo, niti bi bio ispunjen
princip slobodne volje no kome počiva cela prakrti i razvoj ličnosti.
Upravo je to najčešće korišćen metod obmane: da se religijske
'istine' prikazuju i nameću bukvalno kroz crkvenu dogmu, tabue,
izdiktirane 'zakone' i 'otkrovenja', da se Bog sam otkriva. To je način da se
ljudi obmanu, da te istine projektuju van sebe u neki kvazi božanski
autoritet i odvrate od toga da ih otkriju u sebi. Bog je tu već dat kao gotov
proizvod i ne treba se, čak i ne sme, tražiti. Treba mu samo biti pokoran.

46
O tome videti u izvanrednoj knjizi ’Trinaesto pleme’ Artur Kestler, Beograd Prosveta,
1997.
47
Feničani su nam dali abecedu uprošćavanjem staroegipatskih hijeroglifa, i ’arapske’
brojeve, koji se, zapisani u svom izvornom obliku bez zakrivljenih linija, zasnivaju na
prikazu brojeva uglova: jedan ima jedna ugao (1), dva ima dva ugla (Z), tri ima tri ugla
(pisali su kao obrnuto ∑), četvorka četiri (4, bez desnog kraka), itd, dok je nula bila bez
uglova i zato jedina zakrivljena. Oni su izmislili nulu, ne Indijci. Zapravo, skoro svi
indijski bogovi i sva metafizika arijevaca koji su naselili Indijski potkontinent potiču od
Feničana. Karakteristično za njih je da su kao hibridi bili nosioci savremene civilizacije
(iz prostog razloga da civilizaciju ne bi vodio neko drugi i tako imao ljude pod svojom
kontrolom), iako su istovremeno imali najkrvavije satanističke rituale sa žrtvovanjima
dece, kao i da se danas prikriva njihov značaj i uloga jer skoro sve velike vladarske loze
potiču od njih.
181
 Sama definicija Boga stvara apsurd postojanja crkava i religija.
Naime, Bog je Apsolut, sve što postoji, samo postojanje, ono što Jeste
(’Onaj koji jeste’) otuda ima li većeg apsurda osnivati religije i verovanja u
ono što jeste, u samo postojanje? To može jedino biti način da se putem
simulacije i simulakruma (prividom i iluzijom) prikrije ono što jeste.
Tako je Biblija napisana pod kontrolom hibrida iz Rima, Stari zavet
je sastavilo četvoro ljudi od izmišljenih priča i istorijskih zapisa koje su
Leviti doneli iz Sumera (Mojsije uopšte nije postojao, ni ’pošasti u Egiptu’
nisu se nikada dogodile, ni progon iz Egipta, ni kralj David nije postojao).
Avram potiče iz Sumerskog grada Ura. Sumer je bio kolevka hibridizacije
Drakona i ljudi pa su tako i Leviti bili hibridi. Svi tekstovi Starog zaveta su
Sumerskog porekla i sa nešto Staroegipatskog uticaja. Identičnost stila i
jezika pokazuje da je većinu tekstova Starog zaveta pisala jedna osoba, ili
nekoliko njih na istom zadatku. Novi zavet je (zajedno sa Starim) u
potpunosti nastao u Rimu. Napisalo ga je šestoro ljudi iz Rima i Grčke, ne
apostola već članova familije Pison i pisac Plinije Mlađi – na osnovu nekih
delova učenja pravog Isusa koja su zapisana od strane njegovih učenika,
poznata kao ’Gnostička jevanđelja’. Bili su dovoljno slobodni i kreativni
da u novozavetne tekstove ubace sva imena svoje familije i prijatelja. Car
Konstantin nikada nije bio hrišćanin već je pripadao mitraizmu i svoj kult
Mitre je samo prekrstio u hrišćanstvo. To je mogao tako jednostavno da
učini zato što hrišćanstvo sadrži sve elemente mitraizma: sin božiji koji
bezgrešno dolazi na svet da spase ljude, čini čuda, biva progonjen, razapet
i sahranjen da bi nakon tri dana vaskrsao iz groba. To je sumerski mit o
Tamuzu koji je kasnije postao Mitra.

Judeo-hrišćanske religije su bile stvorene na početku masovne

kontrole ljudi. Danas su se uslovi izmenili pa i metodi kontrole moraju da
se menjaju. Novije doba donosi nove oblike kontrole koje se sprovode na
najmanje sedam načina.
Preko hrane i pića, genetski modifikovanih, sa raznim nepotrebnim
aditivima i otrovima koji slabe imunološki sistem. Prepoznaju se po žestini
reklamiranja, dobar primer je nervni otrov aspartam u Orbit žvakama.
Rašireno je i trovanje putem fluora u pastama za zube, hlora u vodi.
Lažnim informisanjem o zaštiti zdravlja ljudi se navode na štetne
aktivnosti, kao na primer ’zaštita od UV zračenja’. Žlezda hipofiza koja je
ključna za rad mozga i svih ostalih žlezda, u potpunosti zavisi od priliva
UV zračenja koja joj pristižu iz očiju. Zato se ona i nalazi iza očiju. Bez
priliva UV zraka rad hipofize se deformiše, a pad imuniteta je prva
posledica. Međutim, masovno se širi lažni strah od UV zračenja i metodi
zaštite. (Opasni su samo neki delovi spektra UV zraka kada se izdvoje.) Pri
tom ne pomažu ni statistički podaci koji pokazuju da još niko nije stradao

182
od UV zraka, da rak kože dobijaju ljudi koje se ne izlažu dovoljno suncu i
to na onim delovima tela koji se nikada ne sunčaju.
Fluor je jedno od najvažnijih sredstava pomoću koje se manipuliše
ljudima. Fluor deluje na smanjenje inteligencije i kritičkog rasuđivanja, a
naročito povećava pasivnosti i podložnost autoritetu – pored drugih
otrovnih svojstava, jer svi fluoridi su otrovi. Zato su fluor davali
logorašima u Sovjetskim i nacističkim logorima. Zato ga i danas nameću
svima preko pasti za zube i vodovoda.
Preko lekova i lažnih vitamina. Većina lekova je nepotrebna i
napravljena tako da samo potiskuju simptome a ne leče uzroke, da produže
lečenje i povećaju zaradu farmaceutskoj mafiji. Pravi lekovi se zabranjuju,
instituti koji ih otkrivaju se zatvaraju a pojedinci koji ih promovišu čak i
ubijaju. Vakcinacija dece izaziva slabljenje imunološkog sistema - alergije,
astma, autizam i leukemija su samo neke posledice vakcinacije dece i te
bolesti se sve više uvećavaju među vakcinisanom decom, umesto da se
smanjuju, takođe oslabljuju se neke više sposobnosti percepcije koje bi
deca imala da nisu vakcinisana. Neka deca i umiru od vakcinacije koja se
svuda zakonski nameće iako bolesti od kojih navodno štite i ne postoje u
državi u kojoj žive. U siromašnim zemljama Afrike gde vakcinaciju
sprovode lekari UN-a, ne samo da bolesti nisu suzbijene, nego je zabeležen
pravi genocid nad stanovništvom posle njihove vakcinacije tako da više ne
postoji nikakvo poverenje u 'bele lekare koji donose smrt'. 48
Treba napomenuti da lekovi i vakcine nemaju direktno dejstvo i
teško ih je ustanoviti kao uzročnik bolesti. Da je tako lako bi se otkrilo
njihovo loše dejstvo. Vakcine za jednu bolest izazivaju sasvim drugu.
Takođe ne deluju na sve ljude podjednako, već na određeni procenat ljudi
određenog genetskog profila.
Preko elektronskih talasa koji se odasvud odašilju, od HAARP-a na
Aljasci do predajnika za mobilne telefone. Postoje talasi koji direktno utiču
na raspoloženje, mišljenje i ponašanje ljudi jer su usklađeni sa moždanim
talasima.
Preko propagande sa svih medija. Ta je metoda najbanalnija ali i
najdelotvornija. Suština medijske manipulacije je kontrola imaginacije,
zamena fikcije i realnosti do te mere da realnost postane fiktivna i
kontrolisana na isti način kao što se kontroliše fikcija, naravno, od strane
onih koji kontrolišu medije. Filmska industrija je najviše zastupljena jer
objedinjuje više oblasti percepcije (audio, vizuelnu, intelektualnu kroz
dramski sadržaj, prenos ideja i dr.). Tako se, na primer, svi realni problemi
rešavaju na fiktivan način, u filmu, i pasivni posmatrači imaju iluziju da se
zaista nešto rešilo – kao u snu. Filmovi obrađuju sve teme realnog života i
nameću iluziju da su samim tim oni i rešeni. Tako se izjednačuje fikcija i

48
O istorijatu vakcinacije i dejstvu videti na http://www.ivantic.net/Zdravlje.htm
183
realnost. Da bi se to izjednačenje postiglo medijima se stalno nameću neki
modni trendovi i obrasci obožavanja, verovanja i ponašanja. Sve se svodi
na obrazac. Suština imaginacije je imitacija, imaginacijom imitiramo
realnost, to je pozitivno kada je kreativno i svojevoljno, ali kada je pasivno
i nametnuto tada čoveka čini nesvesnim imitatorom. Kada fikcija
nametnuta medijima potpuno ovlada umovima ljudi, tada Drako-hibridi
imaju svu moć nad njima.
Na koji način fikcija zamenjuje realnost dovoljno detaljno je u
svome delu Simulakrumi i simulacija izneo Žan Bodrijar (Jean Baudrillard,
Svetovi, Novi Sad, 1991). Neophodno je čitati Bodrijara da bi se razumelo
o čemu ovde govorimo.
Holivud je potpuno u rukama Iluminata i kroz filmove se puštaju
mnoge istine o vanzemaljskim uticajima na ljude (Dosije X, John
Carpenter, David Lynch), ali i mnoge dezinformacije i laži koje treba da
navedu ljude da prihvate Drako uticaje i bića kao dobre spasitelje (Steven
Spielberg). Oni zapravo kroz filmove puštaju sve istine o sebi i svemu što
rade, ali ne cele, od njih stvaraju mit i ’teorije zavere’, tako da kada neko
pokuša da iznese neku pravu informaciju o njima ljudi to odmah povežu sa
već viđenim filmovima i ismevaju samu istinu i onoga ko je iznosi, tvrde
da je to već viđeno u tom-i-tom SF filmu, ili da je to ’teorija zavere’ i sl.
Od svega stvaraju virtuelnu realnost, i iznošenje problema i rešavanje
problema odvija se u virtuelnoj realnosti. Cilj im je da ljudi ne razlikuju
realno od mašte, od virtuelnog koje im je nametnuto. Tada će njihova
vladavina biti potpuna. Posebno su na udaru deca. Gotovo da i nema
animiranog filma bez nekih vanzemaljskih nakaza.
Treba razumeti da oni zapravo ne skrivaju istinu jer znaju da se
istina ne može sakriti. Oni obmanjuju čovekov um tako da ne vidi istinu ni
kada mu je pred očima. Oni se bave manipulacijom uma, a ne
skrivanjem istine. Koliko se oni ne skrivaju vidi se po njihovoj heraldici,
njihovim porodičnim grbovima koji su ispunjeni drakonskom simbolikom,
zmijama i aždajama.
Preko muzike. Ljudi nikada nisu sami odlučivali kakvu će muziku
slušati.
Zagađenjem vazduha i prirodne okoline. To se oduvek činilo
namerno i sistematski.
Preko obrazovnog sistema. Kada je 1662. godine osnovano
Kraljevsko društvo u Londonu, od strane najvećih magova i alhemičara
toga doba (Francis Bacon, Isaac Newton, Andrew Michael, Elias Ashmole,
John Byrom…) stvorena je 'savremena nauka'. Ta Iluminatska institucija i
danas postoji i ona diktira celom svetu šta je 'prava nauka' i kao takva se
uči u svim obrazovnim ustanovama i primenjuje, a šta je 'nenaučno' i kao
takvo se osuđuje. Suština te nauke je materijalizam, učenje da je realno
samo ono što je empirijsko, čulima opažano i merljivo. Za osnovu je uzeta
184
Aristotelova logika, dok je Platonov svet ideja ostavljen da zadovolji
filozofske potrebe. Sve ezoterične nauke su proterane iz javnog života i
proglašene ilegalnim. Time su se sakrile sve istine o višim dimenzijama
bivstvovanja i pravim čovekovim potencijalima. Tako je čovekom bilo
lakše vladati.
To je imalo i drugu funkciju, naime, da se čovek natera da nauči
fizičke zakone od početka i da postepeno sve bolje upozna sve više zakone.
To nikada ne bi mogao da učini da se stalno oslanjao na alhemiju i magiju.
Zahvaljujući takvoj prinudi koju su Iluminati sproveli kroz nauku, čovek
danas može da stvara neverovatne tehničke proizvode svojim rukama i
znanjem jer poznaje ceo proces proizvodnje, a ne očekuje da mu gotovi
proizvodi magijskim umećem padaju s neba.
Treba spomenuti i manipulaciju vremena. Kalendar i merenje
vremena je suviše važno da bi bilo prepušteno nesvesnim ljudima koje
treba kontrolisati. Vreme je odraz interakcije prostornog zbivanja, i onaj ko
poznaje vreme zna i zbivanja. Zato je kalendar i merenje vremena danas
netačno. Prava godina ima 13 meseci, a svaki mesec 28 dana. Kalendar od
13 meseci temelji se na 13 meseca od po tačno 28 dana svaki – četiri
nedelje svakog meseca. Svaki dan u nedelji u svakom mesecu je potpuno
isti za sve mesece. To znači da u godini ima 52 savršenih sedmica. Ali
13x28 ili 52x7 je 364. Godina ima 365 dana i zato u Kalendaru od 13
meseci taj 365-ti dan u godini nije dan ni jedne sedmice, niti jednog
meseca uopšte. To je ’Dan izvan vremena’ i proslavlja se 25 jula.

To bi bili metodi kolektivne kontrole ili programiranja. Stari

religijski obrasci sve više se zamenjuju ovim novim. 49 Ove metode
kontrole imaju za svrhu da ispune zakon suprotnosti, naime, one treba na
negativan način da nauče ljude pozitivnim vrednostima: šta je zdrava
hrana, koji su pravi lekovi, kakve su sve manipulacije preko medija
moguće, kako bi trebao da izgleda pravi obrazovni sistem, značaj ekološke
ravnoteže itd. Čovekov razvoj je takav da mora prvo da iskusi negativne
aspekte realnosti da bi sam svojom voljom došao do pozitivnih i pravih
vrednosti. Da su mu prave vrednosti date odmah, postigao bi se
kontraefekat, ne bi ih cenio niti razumeo njihovu pravu prirodu. To je sve
iskušenje čovekove slobodne volje i lične zrelosti. Ako ona padne na ovom
ispitu, Drako-hibridi dobijaju svoj plen.
Ljudi nisu svesni šta rade, samo zato čine zlo. Ljudska suština je
čisto dobro. Ali većina toga nije svesna i zato ne ispoljava tu svoju suštinu.
Sve što je zlo nametnuto je nesvesnom čoveku. Zato sile koje mu nameću
svoj uticaj, održavaju čoveka nesvesnim. Zato što je i posmatrač nesvestan,

49
Detaljnije o svemu ovome videti u knjizi “The Universal Seduction”, od grupe autora
pod nazivom Angelico Tapestra, izdavač: The Rose Garden, 2004.
185
pripisuje ljudima delanje koje nije njihovo. Jedino kada čovek sebe osvesti
vidi da su drugi nesvesni, da zlo čine ili ako su direktno opsednuti (najveća
zla), ili pod indirektnim uticajem, imitacijom ili navikom mehaničkog
ponavljanja već ranije primljenog uticaja. Sile koje ljude opsedaju da
čine zlo, i tako se hrane njihovom energijom, upravo zato i postoje: da
nesvesnost čovekovu na taj način učine vidljivom kako bi je čovek
postao svestan. Bez aktuelizacije nesvesnosti čovek je nikada ne bi
postao svestan.
Njihov posao je vrlo važan: aktuelizacija nesvesnosti radi
osvešćenja.
Zato su te negativne sile stvorene zajedno sa čovekom.
Uporedo sa ovim metodama sistem vladavine se zasniva na već
spomenutom održavanju straha i nesigurnosti kroz stalne ratove koji se
uvek smišljeno izazivaju periodično kada se za to ukaže potreba, i
usađivanjem mentaliteta žrtve. Politički ciljevi se postižu na par načina.
Prvi je korak-po-korak, kada se neki krupniji cilj, koji ne bi bio po volji
naroda, postiže tako da se prvo učine neki manji koraci koji naizgled
nemaju ništa zajedničko dok se njihovi efekti ne saberu u željeni cilj.
Primer za to je stvaranje Evropske unije. Drugi metod je akcija-reakcija-
rešenje. Da bi postigli neki cilj za koji znaju da ga narod ne bi prihvatio,
kao na primer rat protiv neke države, Iluminati prvo stvore problem, kao
što je 'teroristički napad' koji sami izvedu a javno optuže tu državu, to
izazove reakciju kod javnosti i zahtev da se 'nešto učini' kao adekvatan
odgovor i rešenje problema, a to je upravo ono što bio željeni cilj. Primeri
za to su Hitlerovo paljenje Rajhstaga i ’teroristički napad’ na WTC 9/11. 50

Postoje i metode individualnog kontrolisanja i programiranja koje

podrazumeva ugrađivanje mikročipova koji se ubacuju ljudima voljno ili
nevoljno preko vakcina, ili prilikom otmica. Mikročipovima u telu
daljinski se kontroliše raspoloženje i stanje svesti, pa i vitalne životne
funkcije, ne sadrže oni samo brojeve bankovnih računa i šifre za otvaranje
brava, kako to naivni zamišljaju. 51 U razvoj čipova za ljudsku upotrebu i
njihovu propagandu ulaže se toliko mnogo energije i sredstava da je to
samo po sebi dokaz da oni sadrže mnogo više od funkcije ličnih
dokumenata i ključeva.
Ljudi se programiraju individualno i kolektivno. Individualno se
programiraju otimanjem u detinjstvu, tokom sna ili na javi, tehnologijom je
to moguće izvesti i kroz zatvorene prostorije tako da niko ne primeti.
Programiranje se vrši torturom usled koje se um cepa na delove s kojima je
moguće manipulisati svakim posebno. Um se može podeliti najviše na

50
http://www.ivantic.net/Ajk_i_zavere.htm
51
http://www.ivantic.net/cipovi.htm
186
2.197 delova. Svako ko je programiran ima i čipove kojih ima razne vrste:
za praćenje, mentalnu i emocionalnu kontrolu, audio čipove preko kojih
subjekt čuje glasove za koje misli da su ’božija poruka’ baš njemu
namenjena. Danas je individualno programirano oko 2% od celokupne
populacije ljudi na Zemlji. Samo u Americi oko 14 miliona ljudi. Mesta za
individualno programiranje su podzemne baze, ali i zatvori i bolnice za
mentalno bolesne. Kolektivno programiranje se obavlja kroz akademsko
obrazovanje i medije, religijska verovanja i masovnu kulturu, još više
nekulturu, šund i pseudokulturu. 52
Istorija programiranja je vrlo stara, sve drevne kulture imaju
metode inicijacije koje nisu ništa drugo do programiranje mladog uma, pri
čemu su iskušenja bola i patnje i upotreba droga svuda prisutni kao
osnovni elementi tih metoda. Tako se obezbeđivalo da mladi član
zajednice bude poslušan i da nastavi tradiciju.
Zašto je ljudski um uopšte podložan ovakvim manipulacijama i
programiranjima?
Prvo, čovek ne koristi svoj um kada je manipulisan, već mu je um u
velikoj meri nametnut i kontrolisan od strane reptiloidnih stanovnika nižeg
astrala, demona, koji je ujedno područje nesvesnog i aktivnosti snova. To
je i područje najnižih strasti i nagona pa su i oni glavno sredstvo kontrole.
Otuda se požude svake vrste i perverzije predstavljaju kao ljudske slobode
i prava u zapadnim “demokratijama” koje su pod njihovom kontrolom.
Ogroman deo uma koji koristimo nije naš, veliki deo misli u našem umu
nam je nametnut i stran, a smatramo ih svojim samo zbog toga što nam
dolaze iz podsvesnih područja nižeg astrala - kojim vladaju gore spomenuti
astralni entiteti – i zbog toga što su nas naši programeri tako naučili. To su
one misli kojima smo najviše opsednuti i za koje smo ubeđeni da su
najvažnije, a koje na kraju donose samo zlo. Pa i tada čovek je toliko njima
opsednut i toliko ih opravdava da ne vidi ni zlo u kome se nalazi zbog njih,
već i zlo opravdava dajući mu neki verski, politički ili metafizički značaj.
Stoga je transcendencija uma jedini put u slobodu. Naš um je
manipulisan od strane sile koja nas porobljava. Jedini način oslobađanja je
da se disciplinom, kroz meditaciju kakva je opisana u jogi i ranom
budizmu, um nadiđe i uporište nađe u čistoj svesti o Duhu koji omogućava
i um i sve što postoji.
52
Obilje dokumentovanih informacija i detalja o ovoj temi mogu se naći u delu Dejvida
Ajka (David Icke), posebno u njegovoj knjizi Najveća tajna (The Biggest Secret). Jedine
greške koje su tu prisutne odnose se na njegovu tvrdnju da Isus nije postojao kao istorijska
ličnost – otkrivši sve obmane oko stvaranja Novog Zaveta on je odbacio i postojanje
samoga Isusa – što je netačno, Isus je postojao. Druga greška mu je tvrdnja da su ljudsku
vrstu stvorili Annunnaki o kojima govore Sumerski zapisi a koje je preveo Zaharija Sičin
(Zecharia Sitchin). Kao što smo videli, Annunnaki su stvorili samo crnu rasu u Africi i
otišli sa Zemlje pre oko 15.000 godina. Posle njih su došli Drakoni i stvorili hibridne loze
vladara.
187
 Drugi razlog je u tome što je čovekova duša blizu Duhu koji sve
omogućava, a ta blizina znači i veću kreativnost i veću slobodu delovanja.
To podrazumeva i veću otvorenost za sve – pa i za strane uticaje. Sloboda
je mač sa dve oštrice. Ona podrazumeva i slobodu za potpadanje u ropstvo;
slobodu za neznanje; slobodu za patnju – područje slobodne volje kome
pripada duša čovekova obuhvata apsolutno sve - i sve suprotnosti. U tome
je problem. Zato su ljudi sa čistom ljudskom genetikom najpodložniji
programiranjima. To su plavi ili riđi ljudi sa plavim ili zelenim očima. Oni
su u planovima Iluminata predviđeni za programirane i čipovane robove,
dok je ostalim rasama, koje je teško programirati, namenjena gora sudbina.

***
Da li neka religija potiče od reptoida, odnosno da je demonska, vidi
se po ritualizmu i elementu žrtvovanja. Svaki ritual potiče iz našeg
reptilskog dela mozga i odraz je mehaničnosti kojoj robujemo i u
svakodnevnom životu. Svako nasilje i ubistvo je proizvod reptoidne
genetike ili je navođeno od strane reptoida iz astrala, odnosno demona. Zlo
nije suštinsko svojstvo ljudskog duha. Ono mu je nametnuto. Svaki čin
prinošenja žrtve, bilo fizičke u krvi, bilo simbolične, direktno ukazuje na
reptoidno poreklo, jer to je u suštini ’davanje hrane bogovima’. Oni se
hrane životnom energijom ljudi, i nekih životinja, pa je stoga logično da su
napravili religije u kojima im sami ljudi nude hranu kao ’svetu dužnost’, da
ih umilostive. Počevši od eterične energije prosute krvi prvorođene dece
kod starih Jevreja, ili žrtvovanje goveda starih brahmana i još nekih
paganskih kultura Istoka, ili u Islamu gde se žrtvuju životi samih vernika i
nevernika u ime zaštite vere i njenog širenja. Praktično rešenje. Tako
muslimani prinose najviše žrtvi tj. hrane, a tvrde da to uopšte ne rade.
Savršena hipnoza. Hrišćanska crkva je Drako obred pretvorila u svoj
glavni obred: pričest - simbolično proždiranje tela božijeg i ispijanje krvi.
Vino je oduvek bilo njihov simbol za krv.
Najbolji primer Drako uticaja na religiju imamo u Americi gde su
pre njihovog dolaska mirno živeli starosedeoci (Indijanci) negujući sećanje
na svoje ljudsko poreklo sa Prokyona i Plejada, kao i na uticaje velike
kulture Atlantide. Piramide u Teotihuakanu (Meksiko) bile su okrenute ka
Plejadama. Oni i Anasazi u Severnoj Americi živeli su mirnim i idiličnim
životom u skladu s prirodom. To su odražavale sve njihove umetničke
tvorevine. Najednom oko 4. veka n.e. sve se menja, oni počinju da prinose
ljudske žrtve i postaju kanibali, njihova umetnost pokazuje užas i lica
bogova koji podsećaju na zmije i na Drako bića. Ta se promena upravo
dogodila usled astralne i fizičke invazije Drakona. Nakon kratkog vremena
Anasazi Indijance Sirius A su transportovali na bolja mesta da bi bili
spaseni, ostale grupacije u Centralnoj i Južnoj Americi ostale su žrtve
188
Drako bića i njihovih vernih slugu, Katoličke crkve i Španskih osvajača
(Konkvistadora).
Drako bića su se oduvek ljudima prikazivali kao ’bogovi koji su
sišli s neba’, o njima svedoče sve stare kulture i mitovi. Njihovi sinovi su
bili polubogovi i vladari. Oni su hermafroditi, sadrže oba pola u sebi. Zato
su oni postavili sve religijske obrasce u obliku polariteta muško-ženskih
božanstva. Sve religije koje se zasnivaju na ovim polaritetima su njihove.
Često su davana različita imena istim bogovima. 53
Hibridni vladari koji su imali veći procenat Drako genetike su stoga
bili skloni homoseksualnosti. Zapravo, oni su skoro svi homoseksualni,
ženili su se samo radi potomstva. U ovome je i razlog zašto oni danas
nameću homoseksualnost kao normalnu pa čak i poželjnu pojavu, ta se
perverzija svrstava u 'ljudska prava'. Dozvoljavanje homoseksualnih
brakova je čak postalo deo političkog uslovljavanja.
Svi ratovi u ljudskoj istoriji nastali su pod Drako uticajem i
njihovih hibrida Iluminata. To je njihova masovna ishrana. To se radi i na
lokalnom nivou, kada nekog pojedinca navedu da im pribavi hranu
ubistvom. Gotovo svi koji su počinili krvne delikte a nisu bili kriminalci
već prosečni ljudi, bez ikakvog objektivnog razloga i povoda, svedoče da
su čuli glasove koji su ih na to naveli. Glasovi se čuju ili zbog uticaja
demona ili zbog audio čipa koji ih proizvodi. Postoji i tehnologija da se
određenim frekvencijama (ELF) spolja projektuju misli u um pojedinca
koje on doživljava kao svoje ili kao bogom dane misli.
Svakako, svi ovi uticaji ne bi bili mogući da nemaju genetsku
podršku u samom čoveku. Ljudsko telo na ovoj planeti stvoreno je od
genetskog materijala 12 ljudskih vrsta koje potiču sa Lire, i Drako genetike
kao osnove. Ukupno 13. Reptoidna osnova je najstarija. Ona je
upotrebljena kao osnova zbog potrebe da iskušenja koja predstavljaju
Drakoni čovek oseti i u sebi a ne samo spolja, takođe i zato što reptoidna
genetika ima jaku sklonost ka samoodržanju. Reptili koje imamo u
životinjskom svetu, krokodili na primer, isti su već milionima godina i
savršene su biološke mašine za opstanak. Zato je bitno svojstvo reptilske
genetike konzervatizam koliko i bezdušnost. Ljudski fetus u svom razvoju
prolazi kroz reptilsku fazu. Najstariji sloj mozga je R-kompleks što je
skraćenica za 'reptilski mozak', svi ostali delovi dograđeni su na njega.

53
Nimrod, utemeljitelj Vavilona, bio je predstavljen u ulozi Boga Oca, njegova žena
Semiramis kao Devica, božanska majka, njihov sin Tamuz je bio raspet i posle tri dana je
vaskrsao iz mrtvih. Od ovog trojstva je nastao mit Osirisa, Izide i Horusa. Kasnije
hrišćansko trojstvo Boga oca, Device Marije i Isusa. Nimrod se takođe zvao Eannus što je
postalo Janus u Rimskoj kulturi. Takođe je bio nazvan Saturn i Kronos. Tamuz u drugoj
kulturi je postao Mitra. Grci su ga zvali Herkules. Moloh je takođe drugo ime za Nimrod.
Vladajući arijevci u Indiji potiču od Hetita/Feničana i većina hinduističkih bogova
njihovog su porekla.
189
Upravo taj deo našeg mozga je odgovoran za agresivno ponašanje (kaže se
za zločinca da je 'hladnokrvni ubica', asocijacija na reptile koji nemaju svoj
izvor toplote), teritorijalnu isključivost ('nacionalizam' i 'patriotizam'),
ritualizam u koji pored rituala svih vrsta spada i sva mehaničnost kojoj
svakodnevno robuje svaka individua, i hijerarhijsko ponašanje, sklonost
ropskom i podaničkom odnosu prema onima koji su sebe proglasili
vladarima (aristokratija na ovoj planeti postoji samo zbog Drako reptoida
od kojih potiču sve aristokratske loze). Svaki ritualizam je izraz
mehaničnosti, koja opet nije ništa drugo do nesposobnost za kreativnost,
izraz nedostatka duha.

Svrha prinude i pritisaka na ljude

Drako bića i njihovi hibridi, Iluminati, zaduženi su za izazivanje
pritiska i iskušenja kod ljudi kako bi se u njima kristalisala svest o sebi i
odgovornosti za svoju volju - jer svest o sebi ne mogu dobiti spolja -
moraju biti spolja naterani da je ostvare iznutra kroz svoju volju.
Istu ulogu imaju i demoni. Oni su neka vrsta ogledala ljudima,
manifestuju i odrađuju sve ono čega ljudi nisu svesni, suočavaju ih sa
posledicama svega onoga što čine i svega onoga što ne čine a trebalo bi.
Oni aktuelizuju čovekovu nesvesnost. Zato ljudima izgledaju zli. Oni su
neophodni ljudima jer bez njihovog rada nikada čovek ne bi bio svestan
sebe niti odgovoran za svoje postupke i za samo postojanje. Čovek mora
da ima suprotnost i silu koja iskušava sve što čini ili propušta da učini.
Zato su demoni jaki onoliko koliko smo mi slabi. Oni žive od naše slabosti,
napadaju slabe i one koji rade pogrešno ('grešnike'). Dovode nas u
iskušenje da počinimo nedela, ali iskušavaju i sva naša dela. Iluminati rade
na globalnom planu ono što demoni rade na individualnom i psihološkom:
stvaraju situacije i daju sredstva čoveku da slobodno izabere, teraju ga
raznim prinudama da 'radi u znoju lica svog' kako bi postao kreativan, da
sam kroz svoju svesnu volju 'bude kao bogovi' jer je zato i stvoren. Oni
stvaraju mogućnosti i iskušenja, otvaraju vrata; na čovekovoj slobodnoj
volji je da izabere kroz koja će vrata proći i da li će uopšte proći kroz njih.
Bitno je razumeti da u kristalisanju čovekove svesti nema pomoći
spolja, priroda je spolja obezbedila sve potrebne uslove, osvešćenje mora
sam čovek da odradi jer su individualnost i slobodna volja bitno svojstvo
svesti i celovite ličnosti kao jedinog pogodnog mesta za prisustvo svesti.
Zato se spolja jedino može izvršiti pritisak i prinuda.
Ovim opet dolazimo do karme, pritisak i prinuda spolja teraju
čoveka da prihvati svoju karmu, da je odradi i nadiđe kroz rad. Karma
označava delovanje koje obuhvata i uzrok sadašnjeg stanja i buduću
posledicu – ali delovanje pre svega, što znači konkretno i temeljno
suočavanje sa bivstvovanjem, učestvovanje u njemu. To je put kojim čovek
190
mora proći do božanskog, do sebe samoga. To je put kojim mora da spozna
uzroke svih delanja, ceo proces delovanja i rada (materijalne proizvodnje,
sredstava za rad) i time postane gospodar rezultata rada i samog delovanja
uopšte. 54 Drugim rečima, da dođe do svoje volje i moći da dela.
Druga bitna stvar koja se mora razumeti je da čovekovo
bivstvovanje nije isto kao bivstvovanje ostalih bića, ono ima duhovni a to
znači transcendentni smisao. Prirodnim rođenjem čovek još uvek nije
počeo da postoji, on tek treba da postane, ali za razliku od svega ostalog
što nastaje od nečeg drugog, on treba na postane od samog sebe svojom
voljom. Zato je Drako-demonima i Iluminatima dozvoljeno da uzimaju
ljudske živote jer biološki čovek još nije rođen kao pravi čovek. Pravog
čoveka oni ne diraju. Njima je to dozvoljeno po istom prirodnom zakonu
po kojem se odvija celokupan lanac ishrane i razmene energije u kosmosu.
Oni se hrane ljudskom energijom i svešću. Bitno svojstvo svesti je
slobodna volja. Takva svest im je najukusnija hrana, ona koja im dolazi
svojom voljom. Pasivna i bezvoljna im je bljutava. Zato se svo njihovo
delanje svodi na to da namame čoveka da im dobrovoljno služi. Oni ga ne
teraju da počini zlo; oni ga mame da ga sam počini. Oni ne zarobljavaju
čoveka; oni ga navode da se sam zarobi iskušavajući ga na sklonost ka
nepažnji i zaboravu sebe i svoje prave prirode.
Treća bitna stvar za razumevanje je da se samo u patnji rađa ona
vrsta energije koja čoveka budi. Kada je čovekov život ispunjen
lagodnostima svetovnog samozadovoljstva, nema nikakve šanse da se
probudi.
Možda ovo nekome izgleda grubo rečeno, ali ulog i značaj ljudske
vrste u kosmosu je tako velik da su ovakve mere prinude nužne; veličina
duhovnog rođenja je tako značajna i teška za postizanje da su ovakve mere
i pritisci opravdano potrebni. Oni su onoliko drastični i grubi koliko sam
čovek propušta svoju svrhu. Drako-demonsko-Iluminatsko delanje je
tačno onoliko neljudsko koliko je čovekovo nedelanje u pogledu svoje
ljudske svrhe. Zato što je ta svrha tako važna i posledice njenog
neispunjavanja su tako drastične. Čovek jednostavno nije stvoren da
vegetira kao ostala živa bića i da se iživljava.
Da ne bude zabune oko iskaza da čovek tek treba da počne da
postoji i da se rodi, što bi bilo u suprotnosti sa tvrdnjom sânkhye o večnom
Duhu kao suštini čovekovoj, naglasićemo ovde da čovekova duhovna
suština ili duša postoji od iskona i izraz je samoga Duha koji sve
omogućava, ali čovek to u svome individualnom iskustvu i delanju nije
aktuelizovao. Početak čovekovog postojanja jeste zapravo aktuelizacija
Duha u njemu koji oduvek jeste – aktuelizacija svesnom voljom
54
O materijalnom i kolektivnom aspektu karme ili rada koji je namenjen čoveku na ovoj
planeti videti u poznatom delu Karla Marksa Kapital. Marks je bio sluga Iluminata kome
je zadatak bio da svojim delom iznese neke bitne odrednice njihovih planova.
191
individualnog čoveka. Ako nema svesnog učestvovanja u onome što Jeste,
onda je to jednako nepostojanju. Nepostojanje u bukvalnom smislu ne
postoji, samo postojanje postoji. U pitanju je jedino to da li svesni subjekat
učestvuje u njemu ili spava i sanja neke iluzije o učestvovanju. Takođe
buđenje čovekovo nije ništa drugo do dolaženje do svoje volje, on tada
učestvuje u bivanju, on aktuelizuje moći Duha koji sve omogućava,
njegovo je oličenje, zato može da dela. Svako delanje zasnovano na
individualnom egu je nalik delanju u snu; postoji utisak delanja ali ne čini
se ništa bitno.
Zato se suština svih uticaja Drako-demona-Iluminata na čoveka
svodi na to da bude višestruka ličnost, da nema jedno Ja već mnoštvo Ja
koji se neprimetno smenjuju i stvaraju iluziju nekakvog kontinuiteta.
Suština iluzije je u mnoštvu Ja. Jedno Ja ne bi moglo dugo da bude pod
iluzijom, u trenutku kada se približi granici da prepozna iluziju, smenjuje
ga drugo Ja koje nastavlja igru iz početka. Tako uvek ista iluzija može da
se održava. Ova smena Ja se događa neprimetno jer je čovek genetski
doteran tako da je ne primećuje, da bude tup na te promene, da ih
falsifikuje sam sebi lažnim tumačenjima. Čovek se navodi da projektuje
spolja ono što treba da nađe u sebi, na zaborav sebe, na neprepoznavanje
svoje vrednosti i moći kroz osećaj krivice i žrtve – tako da nema svoju
volju; na pasivnost prema autoritetu lažnih vladara i na sva moguća
iskušenja kako bi se odabrao pravi put. Jer bez spoznaje lažnih puteva
nikada se ne može prepoznati pravi. Čak i da se nalazimo na njemu ne
bismo znali da je on pravi bez iskustva šta je pravo a šta nije.
Iz svega ovoga trebalo bi da je jasno zašto su Iluminatske familije,
koje su hibridi sa Drako bićima, ujedno i nosioci celokupne ljudske
civilizacije. Njihov posao nije jednostran, već vrlo složen i važan.
Naposletku, čovek jeste nesvestan, i jedino zlo koje je veće od ropstva jeste
da nesvestan čovek bude pušten da radi šta hoće. Njemu je prinuda
potrebna, a ona je ovakva kakva je zato što je odraz njegove prirode.

Ostali uticaji i još malo istorije

Sve vreme tokom istorije bilo je i drugih vanzemaljskih uticaja,
onih koji potiču od ljudskih vrsta. Njihov je princip bio da nadgledaju i
inspirišu pojedince, i da izbegavaju otvorenu pomoć jer bi tako postigli
suprotan efekat, čovek bi se oslonio na tu spoljašnju pomoć i napustio bi
sopstveni razvoj. Ipak, bilo je nekih ključnih intervencija.
Nordijci sa Plejada su učestvovali u stvaranju čoveka od samog
početka. Oni su ti 'bogovi' po čijem smo liku stvoreni (Postanje 1:26).
Kada su Drako poremetili planove Siriusa na Bliskom istoku, deformisali
Hebreje u Jevreje koji su u potpunosti sledili Drako religijski obrazac,
Nordijci su izveli pokušaj da povrate preostale ljudske rase od Drako
192
uticaja i odvoje ih od hibrida. To se zbilo kroz inkarnaciju Isusa. Oni su
inkarnirali Isusa koji se zapravo zvao Emmanuel, ili Jmmanuel (o tome
videti u knjizi Talmud of Jmmanuel, www.ivantic.net ili
http://www.tjresearch.info/contents.htm) što u prevodu znači 'Onaj sa
božanskim znanjem'. To ime se sačuvalo u Grčkom nazivu Kirie eleison.
Rođen je 20. marta 6 godine pre n.e. u Vitlejemu, oko 13 časova po
lokalnom vremenu. Njegov otac sa Plejada se zvao Rasiel. Zato je Isus
imao riđe-smeđu kosu i zelene oči kao i duhovne moći koje su
karakteristične za sve Plejarene. On je Jevreje (Levite) identifikovao kao
hibride i nazivao potomcima Drako-đavola i slugama đavoljim (Jovan,
8:44) i ovi su ga zato zajedno sa Drako-Rimljanima osudili. On je poslat da
pokuša da osvesti i sačuva ljudsku rasu (malobrojne Hebreje koji su tada
još postojali, potomke Sumera i Atlanske rase), od hibrida, Drako uticaja i
manipulacija. Zato je sebe nazivao 'Sinom Čovečijim' da bi naglasio svoje
čisto ljudsko poreklo naspram hibridnog. Ovi su njegovu poruku lažirali
napravivši hrišćansku religiju u kojoj je ključni ritual pričest, u kome se
simbolično jede njegovo telo (Jovan 6: 48-58). Njegovo učenje su kasnije u
Rimu falsifikovali priređivači današnje verzije Novog zaveta, familija Piso,
pa je od Hristove poruke da treba sačuvati genetsku autentičnost čovekovu,
postala kanibalistička Drako liturgija koja se danas zove 'pričest'. Isus
nikada nije rekao da treba bukvalno jesti njegovo telo i piti njegovu krv. To
su podmetnuli falsifikatori Jevanđelja u skladu sa svojom reptoidnom
praksom, da bi ljudi prihvatili kanibalizam kao normalnu 'Božiju zapovest'.
Tako su reptoidi podmetnuli svoju praksu proždiranja krvi i tkiva kao
osnovni ritual crkve, kao 'svetu tajnu pričešća', pored svih ostalih rituala s
kojima su preuzeli hrišćanstvo pod svoje vođstvo. Ipak je u Novom zavetu
sačuvano nekoliko autentičnih rečenica Hristovih koje odražavaju večnu
duhovnu i božansku istinu. U Tominom jevanđelju je sačuvano daleko više
njegovih pravih poruka, pa je zato ono postalo 'jeretičko'. Drako-Iluminati
su u Rimu od nekih grupica koje su pokušavale da slede Hristov pokret i
od falsifikovanih tekstova napravili religiju, Hrišćansku crkvu. To je bilo
na silu, na prvom saboru pod carem Konstantinom, koji je bio sledbenik
Mitrinog Drako-kulta, pod pretnjom mačem svi su morali da se slože i
prihvate Konstantinov edikt. Tako je bilo i na drugom i trećem saboru. Ko
se ne bi složio, bio bi ubijen.
Koliko su ljudi hipnotisani i pod kontrolom vidi se po tome da
nijedan hrišćanin ni danas ne dovodi u pitanje očiglednu kanibalističku
osnovu pričesti. Iako je poznato da je hrišćanstvo pričest hlebom i vinom u
potpunosti preuzelo od mitraizma, da je kult Device Marije u potpunosti
preuzet od kulta Izide koji je u Rimu bio vrlo popularan, te istorijske
činjenice hipnotisanim hrišćanima ne smetaju da ih smatraju svojim.
Jevanđelja su toliko lažirana da je veliko pitanje da li je Isus uopšte
razapet, jer potpuno ista priča o stradanju 'sina božijeg i njegovom
193
vaskrsenju iz mrtvih radi spasenja ljudi' postoji u Sumerskom predanju
(Tamuz), Mitrinom kultu, Indijskim mitovima i u vrlo sličnom obliku kod
još nekih drevnih naroda, to je obrazac koji je toliko sličan i na toliko
mesta prisutan da je to već drska uvreda za ljudsku inteligenciju od onih
koji su ga napravili. U svakom slučaju posle tog događaja Isus odlazi za
Damask, a odatle zajedno sa majkom Marijom i bratom Jakovom i
apostolom Tomom za Indiju, u Kašmir kod Himalaja gde Nordijci imaju
bazu. Tu je živeo do svoje 117 godine i sahranjen. I danas mu se zna grob
koji čuva i održava jedna jevrejska familija.
Danas je naučno dokazano da naša genetska struktura nije mogla
nastati prirodnim putem i evolucijom. Neko ju je spakovao. Manipulacije
genetskom strukturom ljudi osnovni su način na koji reptoidna rasa
pokušava da ovlada ovim svetom. Oni su nam znatno skratili životni vek i
razbili prirodnu celovitost. Danas nam je poznata samo jedna spirala DNK,
ostale sekvence DNK koje su postojale kod originalnih ljudi razbijene su
tako da se ne zna za šta služe i ’elegantno’ se nazivaju ’genetskim
otpadom’. U njima je, međutim, sadržan sav viši potencijal koji čovek tek
treba da osvesti i tako aktivira. (U Starom zavetu pominje se životni vek
od nekoliko stotina godina kao prirodan.) Učinili su da čovek ne vidi više i
suptilnije dimenzije, već samo fizičku realnost, da umesto jednog ima
mnoštvo Ja, da usled toga bude neurotičan, šizoidan i zaboravan,
neodgovoran prema svojim odlukama i nepostojan, kao i da bez
objektivnog razloga bude nasilan. Zaista, sva bića su jedinstvena i celovita,
svaki pas je uvek isti po svom karakteru, svaka mačka je uvek ono što
jeste, samo je čovek uvek drugačiji i mora da uloži napor da postane
celovit i uvek svestan sebe. To je ipak bilo učinjeno za čovekovo dobro jer
samo ličnim naporom ka osvešćenju i individuaciji nastaje celovita ličnost.
Ona ne može biti prirodno niti veštački data. Može biti samo proizvod
ličnog iskustva i zrelosti koja se stiče nakon borbe protiv razjedinjujućih
sila uslovljavanja svesnog i nesvesnog. Svest se može roditi samo iz
celovite ličnosti, a ličnost postaje celovita samo sopstvenim naporom i
iskustvom svesnog ocelovljenja. Nemoguće je da to iskustvo osvešćenja
bude dato spolja, jer tada svest ne bi bila lično svojstvo - kao ni svojstvo
ličnosti. Čovek mora da bude nateran da sam postane svestan. To se
postiže pomoću “sitnih mučitelja” - Drakoa.
Zato je reptiloidna rasa, koja spada u niže vrste, ovde puštena od
strane daleko viših (od Gina, Sirius A bića, oni su ih napravili kao strašila
za ljude), i od samih tvoraca ljudi. Pušteni su da budu neophodni iskušivači
za svest i ličnost koja se nikada bez pritiska i iskušenja suprotnosti ne
može kristalisati. Cela ta priča je nalik na onoj u Starozavetnoj “Knjizi o
Jovu” koja je Sumerskog porekla. Zato imamo paradoks da su Iluminati
glavni nosioci civilizacije i ekonomskog razvoja, iako istovremeno
porobljavaju ljude.
194
 Reptoidi imaju svoje klonove i radnike na fizičkom planu, to su tzv.
’Sivi’ (Zeta Reticulae 1 i 2, i Rigelijanci), poznati kao vanzemaljci u SAD
nakon pada NLO-a u Rozvelu. Oni su veštačke tvorevine, klonovi, bio-
roboti, napravljeni su od neke vrste insektoida. Njihove baze su pretežno u
SAD i oba Američka kontinenta i Africi, a aktivnosti su im uglavnom
otmice ljudi i životinja radi genetskih eksperimenata i nadzora, ali i ishrane
svojih demonskih tvoraca. Reptoidi pokušavaju da unaprede svoju
genetiku pomoću ljudske jer znaju da su niža vrsta od čoveka. Oni nam
zavide. Sa njima je vlada SAD sarađivala tokom celog 20-tog veka. Oko
1982 godine vlada je shvatila da imaju posla sa vrlo negativnom i
lažljivom rasom, ali su nastavili da kriju istinu o njima jer bi tada morali da
priznaju prethodne laži. Istina se ipak postepeno otkriva, narod se priprema
za nju preko medija i filmske industrije. Uskoro će biti obelodanjena, ali ne
sasvim. Baze ’Nordijaca’ su na Tibetu, Sibiru, Istočnoj Evropi i delovanja
’Sivih’ tu su manja.
Posebna vrsta slugu reptoida su ljudi čije su duše oni zarobili i
inkarnirali da svojim fizičkim životom odigraju određenu ulogu. I oni, i
pripadnici hibridne rase, mogu se prepoznati po emocionalnoj nezrelosti,
njima upadljivo nedostaje emocionalna inteligencija, po strahu od smrti,
velikoj inteligenciji i veštini u onome za šta su programirani, bezočnoj
borbi za svoj cilj i opstanak, i po smradu. Oni vole smrad. Celo plemstvo u
Evropi je tako smrdelo da su morali da izmisle parfeme da ne postanu
previše sumnjivi narodu.
Drako reptoidi vladaju ljudima na više načina. Preko hibridnih
vladara, preko demona iz astrala, klonova, organskih portala. Hibridi koji
im služe, a to su najmoćniji ljudi na svetu, imaju različit stepen procenta
Drako genetike. Oni sa manjim procentom uspostavljaju kontakt sa svojim
Drako gospodarima preko satanističkih rituala, u tim trenucima bivaju
astralno zaposednuti Drako bićem i njihov izgled delimično se menja. Oni
sa većim procentom njihove genetike stalno su opsednuti Drako bićem ili
demonom. Postoje hibridi sa tako visokom Drako genetikom da je njihovo
ljudsko telo samo ogrtač ili maska koju Drako biće koristi da stalno
prebiva na fizičkom planu. Po volji ono uvek može da se preobrazi u svoj
originalni Drako izgled. Njih je lako prepoznati po moći i uticaju koji
imaju.
Rekli smo da se jedan veći deo hibridne rase vladara raširio na
Zapadu, najpre u Rimu gde su i stvorili Rimsko carstvo. (Zaista, samo su
reptoidi mogli da naprave Koloseum kao zabavu.) Drugi deo je otišao na
Istok i tu se u Dolini Inda sukobio sa svojim starim neprijateljima, ljudima
sa Maldeka (Fetona). Posle nuklearnog rata koji je i opisan u epu
Mahabharata, a čiji tragovi se i danas vide u Mohenđo-darou, ljudi
predvođeni vladarima i sveštenicima sa genetikom reptilske rase, koja je
sebe nazivala Arijevskom, pobedili su i naselili Indijski potkontinent.
195
Uzvišenu kulturu i duhovnost stanovnika doline Inda (a to je yoga i
sânkhya) delimično su preuzeli, a delom je degenerisali u “hinduizam”.
Tako je u Indiji nastala jedinstvena mešavina religioznosti: zdrava osnova
najčistije duhovnosti sânkhye i yoge, zatrpana najcrnjim hinduističkim
demonizmom.
Tvorci ljudske rase imaju princip rada na Zemlji koji je mešavina
eksperimentisanja i puštanja da se stvari razvijaju u skladu s ljudskom
prirodom, tj. nužnošću istorijskog razvoja i sticanja ličnog iskustva.
Naime, u samom početku pokušali su da ovde stvore idealan svet (otuda
svuda prisutni mitovi o raju) na nekim, sada potonulim kontinentima, ne
štedeći ni svoju tehničku pomoć. Tada su otvoreno živeli pomešani sa
ljudima. (Staroegipatska civilizacija je bila poslednji, već degenerisani
ostatak takvih pokušaja, njihov eho.) Ali, ubrzo, čovek je ispoljio težnju za
jedinstvenošću i autentičnošću ('da kuša s drveta znanja i bude kao
bogovi'). Pokazalo se ono što su i oni sami znali, da je sve u kosmosu
jedinstveno, i da otuda ni Zemlja ne može da bude tek puka tvorevina,
reprodukcija ili klon, već pogodno mesto za otvaranje bića Duhu, puruši
(inače, nije za to sposobna svaka planeta obdarena životom). Ovu činjenicu
je vanzemaljcima dokazala pojava Buddhinog probuđenja u petom veku
pre n.e. To je bila prelomna tačka. Buddha je svojim probuđenjem prvi
dokazao (ono što je Kapila ranije objavio) da je čovekovo biće podobno i
zrelo za ispoljavanje Duha koji sve omogućava (puruša). Stoga se može
reći da je Buddha svojim prosvetiteljskim delovanjem spasao Zemlju i
čovečanstvo od sudbine da budu tretirani kao puki fizički klonovi,
nesposobni za duhovno probuđenje. Buddha je overio purušu na Zemlji.
Zato što je Buddha pokazao da je čovek sposoban za duhovno buđenje,
ljudsko društvo je moglo, tačnije, moralo je da bude pušteno samo sebi, da
kroz rad, sticanje svih iskustava i istoriju - korak po korak - dođe do pune
zrelosti. (Da 'ponese svoj krst' - otuda sećanje da je čovek 'odvojen od
bogova', 'isteran iz raja' da radi 'u znoju lica svog'. Ali, on nije 'izbačen' iz
raja zbog nekog svog 'iskonskog' greha, tj. greške, već jednostavno zbog
svoje nesvesnosti i nezrelosti, zbog nužnosti da se do duhovne zrelosti
dođe lično, kroz svo iskustvo bivstvovanja, što je neophodno da bi ličnost
postala oličenje Duha koji sve daje, a takva se zrelost nikako ne može
dobiti od nekoga kao gotova.)
Tada su se sve vanzemaljske rase povukle sa Zemlje, posakrivali se
od ljudi u podzemlje i na podzemne baze okolnih planeta, očišćeni su
skoro svi tragovi njihovog boravka i počela je iznova da se piše istorija pri
čemu su vladarske loze Drako-hibrida iz Vavilona imale glavnu ulogu.
Zatim se, s ciljem inicijacije ličnog probuđenja čovekovog, dogodila jedna
od poslednjih i najveličanstvenijih intervencija Duha među ljudima -
pojava Isusa Hrista. Njome je inicirana istoričnost i vremenost ljudskog
dozrevanja u Duhu. Isus je inicirao istorijski razvoj čovečanstva ka
196
duhovnom probuđenju zato što je Buddha dokazao da ono može da
bude individualno ljudsko postignuće. Takođe je i usađena poruka da se
duhovna autentičnost postiže kroz rad i istoriju, kroz umiranje 'starog' i
rađanje 'novog' čoveka u čoveku, kroz vaskrsenje, tj. transcendenciju.
Otuda se od njegove pojave meri vreme. Suštinska funkcija hrišćanstva je
da vreme postavi u linearan poredak ka određenom cilju, za razliku od
cikličnog obnavljanja karakterističnog za sve druge stare kulture. Ciklično
posmatranje vremena odnosi se na prirodna zbivanja, i zavisnost od njih,
dok je linearnost način da se vremenu dođe do kraja, da se transcendira.
Zato je Isusovo delovanje sadržavalo smrt i vaskrsenje kao ključne
elemente. Linearnost vremena izaziva razvoj tehnike, koja nije ništa drugo
do alhemijsko usavršavanje prirode (prakrti) ka Duhu, njena težnja da
nadiđe samu sebe. (Zato je otac moderne nauke, Isak Njutn, bio
alhemičar.) Kao što individua mora bez odlaganja svojim bićem da ovlada
i da usavrši svoj način bivstvovanja kako bi bila podobna Duhu, tako i
čovečanstvo mora da usavrši svoj način bivstvovanja i da ovlada prirodom
kako bi celo bilo oduhovljeno. Ekološke krize i zloupotrebe tehnike
pokazuju koliko smo danas još uvek nezreli u tom ovladavanju.
Istorija se dovršava u svesnom subjektu.
Od tada humanoidni vanzemaljci ne intervenišu, već uglavnom
posmatraju, uz pomoć 'Nordijaca' sa Plejada koji stupaju u kontakt samo sa
nekim pojedincima, ponekad otvoreno (kao sa "Billy" Eduard A. Meier-
som 28.01.1975) ali najčešće tako što ostaju nevidljivi dok im sugerišu
neke ideje i misli koje ovi doživljavaju kao svoja otkrića. (Moći šeste faze
su za Plejarene uobičajene, oni su bliži anđeoskom nego fizičkom svetu.)
Njihovi motivi prema nama su isti oni koje imaju starija braća prema
mlađoj, ili roditelji prema svojoj deci. Ispostave vanzemaljaca ranije su se
nalazile u nekim veštački stvorenim šupljinama Zemlje, u okeanima. S
porastom tehnologije na Zemlji oni su se povlačili da ne bi bili primećeni,
najpre u podzemlje Marsa, koji je od početka bio njihova glavna stanica i
osmatračnica Zemlje. Njihove baze su skoro svuda u sunčevom sistemu:
Drako na Veneri i Mesecu (gde su njihove sluge Greysi i Rigeli), Sirius A
na Marsu, Plejareni na satelitima Jupitera i u podzemlju Tibeta i Azije, kao
i Tau Ceti.
Stoga, ispravno je, i u skladu je sa učenjem sânkhye, smatrati da je
čoveka na Zemlji stvorila priroda pod privlačnim dejstvom Duha, samo što
je Duh imao svoje otelotvorenje i funkcionalno ispoljenje u duhovnim
bićima. I ti ’bogovi’ imaju svoju adresu odakle su došli ovde. (Neki od tih
’bogova koji su sleteli sa neba’ (Anunnaki, vrsta Drako bića) prilično su
detaljno opisani na glinenim pločicama koje je 1850 godine pronašao Sir
Austen Henry Layard u iskopinama Ninive, ali budući da Iluminati strogo
kontrolišu, tj. krivotvore akademska tumačenja istorije, to je otkriće bačeno
u zaborav.) Čovekov biološki život su genetski predodredili da traje više
197
stotina godina (kasnije je došlo do promene, smanjen je na današnji životni
vek da bi se razvoj ubrzao), i dali mu osnovne smernice za kulturni razvoj,
uglavnom preko religijskih uslovljavanja, implanata i prikazanja koja su i
danas poznata kao prikazanja Boga ili anđela. (U hinduizmu su njihova
prikazanja zadržala svoj najlepši i najčistiji oblik, naročito u liku Krišne. U
ostalim tradicijama su deformisana neorganskim činiocima.) Oni su
svojom superiornom inteligencijom doprineli mnogim velikim otkrićima.
(Gotovo celu istoriju njihovog uticaja na čovečanstvo izneo je na duhovit
način G. I. Gurđijev u svom delu „Sve i svja”.) To su mogli da urade jer
sve dimenzije prirode i njene elemente koriste mnogo bolje nego što mi
koristimo svoje fizičko telo. Sadašnji životni vek i način života pokazuju
koliko je čovek malo ostvario od svojih mogućnosti.
Dakle, suštinsko razlikovanje negativnih, astralnih, neorganskih i
uslovljavajućih uticaja od pozitivnih vanzemaljskih jeste u njihovoj taktici:
negativno područje, koje uglavnom sačinjavaju Drako bića i demoni,
vezuje i uslovljava čoveka, čini ga pasivnim i taj se uticaj najotvorenije
ispoljava u čovekovom iščekivanju da mu „spasenje” i „spoznaja” stignu
spolja, da mu budu dati od „Boga”. To je infantilan stav arhaičnog čoveka i
on samo odražava istinu da ga je Bog (Išvara) zaista stvorio (Jovan, 1:12,
10:34). To iskustvo „dobijanja” života i svih vrednosti on infantilno
ponavlja tako što sam stvara verske institucije u kojima priziva Tvorca da
ga spase od sopstvene nesvesnosti. Zato je takva „religioznost” u suštini
demonistička perverzija duhovnih uticaja. Najviše je ispoljena u nižim,
institucionalnim oblicima religioznosti u kojima se zahteva pasivan vernik,
a strogo zabranjuje samospoznaja, odnosno gnoza. (O problemu
degradacije duhovnih uticaja videti u poglavlju Sedam stanja.)
Negativno delovanje vanzemaljskih i astralnih entiteta (demoni i
Drako bića) na fizičke događaje najviše se ispoljava u verskim pokretima i
političkim okupljanjima. U kolektivizmu se ropstvo spontano ostvaruje. Na
taj način ljudi kanališu i udružuju svoja osećanja i psihofizičku energiju
koja tako postaje bogatija hrana neorganskim bićima. Ona se hrane
čovekovom energijom putem psihoemocionalnog uslovljavanja i
ponašanja, sa čime su angažovani imaginacija i misao. Individualni izraz
ovog procesa robovanja svakome je dobro poznat iz ličnog iskustva s
navikama, kompleksima, afektivnim ponašanjem, opsesijama i
ubeđenjima. Njihov kolektivan izraz dobija vid društvenog ili političkog
pokreta, neke verske institucije, sekte ili kulta. Ovakva uslovljavanja se
lako mogu kanalisati i kontrolisati od strane elite koja služi sprovođenju
uticaja viših sila. Svi masovni verski i politički pokreti jesu čin bekstva od
stvarnosti ovde i sada (indriyâni) u svet snova, iluzija i ideala (tanmâtrâ).
Masovna okupljanja ljudi na jednom mestu, svejedno da li iz političkih ili
verskih razloga, a posebno krvoprolića koja ih često slede, prava su gozba
za astralne entitete. Ona su ih izazvala tako što su se, radi svog jačanja,
198
udružila po principu simbioze. Jedan kompleks u čoveku nije mnogo
opasan, ali kada ga na hiljade njih kumulativno uvećaju, tada nastaju
krvave revolucije i verski ratovi. Zato centri političkih moći i svi verski
hramovi, u kojima se zahteva čovekova ropska poslušnost autoritetu, uz
potiskivanje ljubavi i samosvesti, jesu kuhinje u kojima se priprema hrana
za više sile, za Drako-demone; a bojna polja političkih i verskih ratova -
trpeze na kojima je njihova životna energija iz prolivene krvi glavno jelo.
Tako će biti sve dok čovek po svom ponašanju bude nalik životinjama koje
se bore oko teritorije i međusobno proždiru. Za sada se od njih razlikuje
samo po tome što takvom ponašanju daje intelektualna tumačenja,
religioznu harizmu i političke ideale, što demonske zakone semena,
plemena, krvi i tla sebi predstavlja kao „božije zapovesti” i svetinje. To
životinje ne mogu jer su suviše iskrene.

***
Prirodni i vanzemaljski neorganski entiteti (demoni i Drako bića)
koriste životnu energiju na različite načine, u sirovom stanju (iz prolivene
krvi), i prerađenu. Njima je ukusnija i hranljivija životna energija koja je
nabijena strahom i patnjom, adrenalinom. Kanibali iz Afrike priznaju da im
je takva žrtva ukusnija od one koja je ubijena iznenada iz bez patnje i
straha. Zato izazivaju takva stanja kod ljudi na individualnom (lični
sukobi) i kolektivnom planu (ratovi). Takođe im odgovara i energija
nabijena seksualnošću. Zato izazivaju svakojake seksualne zavisnosti i
perverzije. Energija nabijena strahom, patnjom i seksualnošću je poželjna
jednostavno zato što ima veći naboj, jači kvalitet. Recepti za preradu su
raznovrsni, ali se svi svode na služenje autoritetu, sprečavanje kritičnosti
uma, individuacije i nezavisnosti (kaivalya) Duha. Drugim rečima: na
jačanju čovekove mehaničnosti. Jedan od najlakših i najčešćih oblika
laganog ali dugotrajnog uzimanja energije ljudi od strane viših prirodnih
sila jeste mehaničko obavljanje „verskih dužnosti”, svejedno da li u vidu
napornog rada i žrtvovanja (sebe i drugih u interesu vere), ili samo kao
pasivno stajanje ili klanjanje u hramu za vreme obreda - koji se uvek
mehanički ponavlja i tako drži čoveka uspavanog u svetu snova ili vizija
(tanmâtrâ). Njima je u interesu da se čovek ne promeni i da ostane zavisan,
da ostane uspavan ponavljanjem postupaka, jer svest se budi i jača kroz
promenu i preobražaj, kroz nadilaženje mehaničke sigurnosti obnavljanja
zbivanja koju nudi priroda. Zato je „čvrsta vera” (dogma) i stalno
mehaničko ponavljanje izraza vere najsigurniji način da se taj cilj postigne.
On se takođe postiže industrijom zabave i kontrolom ljudi preko masovnih
medija (televizije). Važno je samo da prođe što više vremena u pasivnosti.
Stoga sve „velike religije” (osim budizma) u svoja prva tri nivoa nude

199
veru, nadu i strpljivo iščekivanje „kraja sveta” i „opšte spasenje”. Dakle,
do smrti.
Pored ovakvog stanja stvari, važno je razumeti da, pošto je većina
ljudi duhovno nesvesna i neuravnotežena, takvo kroćenje od strane viših
sila je najbolje rešenje za njih, njihova najviša „kultura” i „duhovni život”.
Tako bar mogu imati nešto trajno u sebi, viziju nečeg višeg i postojanijeg.
Njima viša sila mora dati (bar) „deset zapovesti” ispravnog življenja, jer ga
sami nisu svesni. Iako s tačke gledišta neorganskih entiteta ova „religijska
kultura” više liči na farmerski baštovanluk, čovekovo bivstvovanje je u toj
meri nesvesno, i zato dezintegrisano, da bi bez ovakve „duhovne kulture”
ostalo na vrlo primitivnom nivou razvoja. O naporu da se čovekova kultura
unapredi na bilo koji način svedoče sve „svete knjige” i svi mitovi u
kojima se božanska bića uvek javljaju kao utemeljivači civilizacije i
osmišljenog života, putem tabua i zakona (od jelovnika do zadnjih misli o
svetu). Zbog svoje dugovečnosti i superiornosti u korišćenju svesti,
neorganski entiteti kultivišu nesvesne ljude organizujući razne nacionalne i
verske obore, baš kao što ljudi kultivišu i uzgajaju stoku. 55
Možda je prirodna podela rada najvažnija funkcija za čije su
održavanje zaduženi neorganski entiteti. Duh se ne može manifestovati bez
materijalne kulture, prakrti se kroz rad transformiše i saobražava prema
Duhu. Karma ili sudbina se takođe ostvaruje kroz rad. Fizički svet se mora
izgrađivati i u tome učestvuju sva živa bića, od bakterija do ljudi, neko
mora biti pekar, a neko zidar. Samo rad može doneti onu dijalektiku
iskustava koja kristališe svest u čoveku. (O ovakvoj ulozi rada sjajno je
pisao Hegel u svojoj Fenomenologiji duha, koja je mnogo razumljivija ako
se njegovo shvatanje rada stavi u kontekst karme.) Svako ima svoj posao
na ovom svetu (talenat) i za njegovo sprovođenje zaduženi su neorganski
entiteti. Ovo je sve nagovešteno još u Starom zavetu izgonom čoveka iz
raja i osudom na rad „u znoju lica svojega”. Može se uopšteno primetiti da
neorganske sile deluju negativno (demonski) na one ljude (ili kroz njih)
koji izbegavaju rad, žive od tuđeg rada ili na bilo koji način kradu tuđu
životnu energiju; dok na ljude koji odgovorno i radno učestvuju u stvaranju
života deluju pozitivno (anđeoski). Ovo se ipak ne može uzeti kao model
njihovog delovanja.
Neorganske sile su odgovorne za svo zlo koje postoji u svetu, ali
samo u onoj meri u kojoj nesvestan čovek sprovodi to zlo. 56 Ono postoji

55
Ovde izneta kritika religijskih praksi odnosi se na prva tri nivoa od ukupno sedam,
koliko ih svaka religija ima. O tome više u poglavlju Sedam stanja. Iako su prva tri, takva
kakva su, nužno zlo ili neizbežan prirodni fenomen, njihovo kritikovanje nikada nije
suvišno kada ona, usled nesvesnosti, ne služe prosleđivanju na više nivoe, nego postaju
sama sebi dovoljna, i tako čoveka porobljavaju umesto da ga uzdižu ka slobodi.
56
T-polja koja su obrazovana ljudskim aktivnostima (elementali) imaju takvo povratno
dejstvo na ljude iz astralnih dimenzija da to često liči na dejstva neorganskih bića, Boga,
200
đavola ili nekog drugog anđela. Dejstva T-polja su često nalik dejstvima neorganskih bića,
tako da se ne mogu razlikovati. Nije pogrešno smatrati ih za isto, jer se svaki organski ili
neorganski entitet može posmatrati kao T-polje ili simbioza polja, od ćelijskog nivoa do
celog fizičkog tela, pa i misli. Ipak, neorganska bića, za razliku od T-polja, imaju osoben
karakter koji odiše jednostranošću i posvećenošću, sličan onom koji zapažamo kod
pripadnika nekih sekti (Adventisti, Jehovini svedoci, Hare Krišna, Munova crkva,
protestantski fundamentalisti u SAD, islamski fanatici, katolici i dr.), samo što iza njih ne
stoji nikakav verski biznis ni politika. Možda bi ovo mogao biti neki kriterijum za njihovo
razlikovanje. Ipak, osnovni kriterijum je taj da su neorganska bića tvorci svih ubeđenja i
verovanja s kojima čovek sebe ukalupljuje, sputava slobodnu i istinitu percepciju sveta i
nanosi sebi zlo, tačnije, gubi energiju, ne koristi je za svoje prosvetljenje nego za neko
'verovanje'. Jer, proždiranje ljudske energije njihov je način opstanka.
Karlos Kastaneda je u nekim svojim javnim nastupima (1996. godine), a
najpreciznije u svojoj poslednjoj knjizi „Aktivna strana beskraja” (The active side of
infinity), progovorio o Letačima (nakon toga je naprasno umro od raka). Ovo poglavlje o
neorganskim bićima napisao sam 1994. godine, dakle pre Kastanedine objave o Letačima.
U njemu ima velikih sličnosti sa Kastanedinim viđenjem te pojave, ali i fundamentalnih
razlika. Svojstva koja se pripisuju ’Letačima’ su, po učenju sânkhye, sastavni deo opšte
prirodne težnje da kroz izazove u subjektu kristališe svest, individuaciju i nezavisnost
Duha. Ceo sistem Don Huana je šamanistički, a to znači da se zasniva na neposrednom i
prirodnom viđenju viših dimenzija prirode, lišenom ideologizacije i krajnje
pragmatičnom. U tome je njegova velika prednost. Svaka rečenica Don Huana nabijena je
hiljadugodišnjim iskustvom. Samo zbog spoznaje energetskog aspekta stvarnosti, viđenja,
učenja o skupnoj tački i delovanju neorganskih bića, Kastanedin opus zaslužuje da se nađe
među najvažnijim objavama dvadesetog veka. Nedostatak je nerazumevanje šireg
konteksta celog iskustva o kome Don Huan tako precizno i ispravno govori. Iako su za
razliku od 'starih čarobnjaka’ novi napravili značajan pomak u oslobađanju od ritualnog i
magijskog aspekta svojih transcendentalnih iskustava, i okrenuli se ka samoj
transcendenciji, odnosno Duhu ili beskraju, tu nedostaje širina uvida koji pruža sânkhya, o
teleologiji prakrti ka Duhu. Mada je oni osećaju kada se zahvaljuju Zemlji što im daje sve
i oslobađa ih, ipak je za njih kosmos 'predatorski’, pun je grabljivaca od kojih treba
sačuvati svoju energiju i pobeći. A kuda? Don Huan kaže da je cilj čarobnjaka da u toj
meri svesno ovlada neorganskim područjem kako bi mogao da postane posebna vrsta
neorganskog bića, i tako putuje po višim kosmičkim dimenzijama hiljadama godina, sve
dok postoji Zemlja koja je matrica ljudske svesti. Cilj tog putovanja je razvijanje
beskrajnih mogućnosti percepcije. Ovakav cilj je zaista uzvišen, ali suviše usmeren ka
neorganskom području naše sheme. On se previše bavi neorganskim područjem, i to je
nedostatak šamanizma. Tu nema jasnog uvida da je ishod svih dimenzija oličen (aham-
kâra) u čovekovoj budnosti (buddhi), u svesnom subjektu, pa ga stoga nije potrebno
večito spolja tražiti. Budizam to mnogo jasnije izražava. Shema kategorija prakrti je mapa
na kojoj se mogu pratiti sva Kastanedina putešestvija po neorganskom području.
Primetimo na kraju još i to da astrologija takođe pokazuje čime je čovek uslovljen, njeni
'letači’ su planete, prostor i vreme, a u Don Huanovom animističkom viđenju sveta to se
ne pominje; kao i to da Don Huan nije znao da kaže kakav je odnos između Letača i Orla.
Ostalo je takođe nejasno da li je Orao isto što i Duh, beskraj, i ’tamno more svesti’. U
kontekstu sânkhye postaje sasvim jasno da Orao i ’tamno more svesti’ mogu biti samo
celo neorgansko područje, da dezintegraciju u njemu izbegavamo afirmacijom aham-kâre
i buddhi, i da je Duh puruša, a ’namera’ njegova privlačna snaga koja utiče na događaje,
snaga koja se manifestuje znamenjima (omenima).

201
najviše zbog razuzdanosti nesvesnog čoveka, a sila koju neorganski entiteti
koriste usmerena je ponajviše za njegovo obuzdavanje i kultivisanje.
Napori i teškoće kojima smo izloženi postoje da bi nas naveli da budemo
svesniji i da kreativno učestvujemo u životu. Ako bi čovek koji je
ograničen na ego imao sve što želi, potpuno bi se degenerisao. Zato, ono
što često doživljavamo kao patnju i odricanje, zapravo su lekcije koje nam
daju više sile. Patnja je bol ega koji umire. Mada ima nižih entiteta koji
podstiču ljude na zlo i žive od toga, astralne tvorevine su najvećim delom
neutralne, reflektuju fizičko zbivanje kao ogledalo. One zavise od
aktivnosti čovekovih, od mesta i vremena. Astral u starom Egiptu je
drugačiji od onog u Indiji i u današnjoj Evropi. Astral je pre jedno veliko
ogledalo prirode koje čoveku pomaže da prepozna sebe i koje odražava
njegove osobine koje ne ume da vidi, nego strana sila koja vlada njime.
Koliko je on otuđen od sebe, toliko astral izgleda kao strana sila koja
dominira, koliko je čovek nesvestan, toliko nesvesno njime vlada.
Negativni uticaji koji postoje u astralu jesu odrazi negativnih čovekovih
iskustava koji su se akumulirali vekovima. Takođe su izraz polarizacije
svih prirodnih zbivanja u kojima ništa nije jednostrano, ni dobro ni zlo,
svetlost ni tama. Sve to učestvuje u njenom životu.
U prirodi je ljudskog razuma (manas) da se partikularizuje i deli, pa
neorgansko područje, kao veliko ogledalo prirode, taj proces objektivno
odražava, čak ga i uveličava. Tako, dok čovek u astralu razgovara sa
„nebeskim bićima”, i vidi ih kao objektivne, zapravo razgovara sam sa
sobom, jer se njegova podeljenost objektivizovala. Ovo svojstvo
neorganskog područja, da subjektivna iskustva učini objektivnim, ne treba
da nas spreči u razumevanju da tu postoje i samostalna, neorganska bića,
iako ona najčešće manipulišu našim nesvesnim stanjima i projekcijama.
Čoveku su ’bogovi’ i ostala nebeska bića prirodni učitelji. Zavisno
od dimenzije ili elementa kome pripadaju, mogu donositi prijatna ili
neprijatna iskustva i iskušenja. Kao i sve ostale neorganske tvorevine
prirode, i ove traže svoju hranu (energiju) od organskih. Zato čovek mora
da im je daje služenjem, neki bogovi su zahtevali i ljudske žrtve (Moloh,
Kali...), a Jehova je naročito voleo prvorođenu decu. 57 Bog muslimana je
žrtvovanje svojih vernika praktično povezao sa širenjem svoga uticaja u
svetu. Zbog edukativnog karaktera neorganskih tvorevina, sve zlo koje

Učenje Gurđijeva o mehaničnosti daleko jasnije govori o svemu onome što je

Kastaneda pokušao da kaže pričom o Letačima, mada bi se moglo reći da Letači izazivaju
i održavaju mehaničnost u čoveku.
57
O tome svedoči Mojsijevo Petoknjižje (II, gl. 12: 29; III, gl. 26: 29; IV, gl. 8: 17-19;
Druga knjiga o carevima: 6: 28-29 Jeremija, gl. 19:9). Arheološka otkrića su pokazala da
je u Palestini toga doba postojala praksa žrtvovanja prvorođenog sina zazidavanjem u
temelj kuće. Tako je, valjda, usled nedostatka pravne i imovinske sigurnosti, vlasništvo
nad „obećanom zemljom” postajalo čvršće.
202
čovek trpi zbog njih izazvao je sam svojom nesvesnošću. Koliko je čovek
nesvesniji i nekulturniji, toliko priroda mora srazmerno više da uloži snage
i izvodi složene manevre (koji često deluju kao obmane), kako bi postigla
određen uticaj na njegovo vaspitanje. A za to traži i više energije (hrane).
Jedino nesvesnom čoveku opšta teleologija prirode ka smislu može da
bude bolna jer se sam, u svom bezumlju, kreće u nekom drugom smeru. 58

***
Za razliku od toga, sve aktivnosti humanoidnih vanzemaljskih
inteligencija, ili bića (što je isto), usmerene su ka tome da se sâm čovek
razvije u celovitu ličnost, da sâm postane zreo, da bude ono što u biti jeste:
puruša. Jer, spoznaja i zrelost se nikako ne mogu spolja dobiti, ni od koga,
čak ni od najvišeg bića koje ih ima. To se jedino može lično postati, samo
tako je istina bivstvujuća, samo tako svest postaje aktuelna u čoveku –
kada je sama individua aktuelizuje svojom voljom. Stoga je njihova uloga
u tome nadzornog karaktera; oni više prate, nadgledaju i povremeno
inspirišu (krugovima u žitu), nego što se mešaju. To i priliči duhovnim
bićima, jer se za purušu kaže da je izdvojen i nepristrasan svedok zbivanja
(sakšin).

Veza sa sânkhyom
Svaka zavisnost i opsednutost, od onih malih iz svakodnevnog
života, pa do mnogo većih opsednutosti „natprirodnim” moćima i znanjem,
jeste prepreka između čoveka i čiste neuslovljenosti Duha, prepreka koju
tvore neorganski oblici bivstvovanja, najčešće nižih dimenzija, i
elementali. Čovek je najsnažnije opsednut mislima koje su najfinija i zato
najuticajnija T-polja. Čovekov ključni problem je mentalna uslovljenost.
To ne znači da treba da bude bez misli, već samo slobodan od njih. Tada će
i misli delovati slobodno od čovekovog subjektivnog nametanja, biće
čistije i ispravnije kao poruke prirodne celine svom subjektu. Kada je
čovek mentalno uslovljen, on očajnički traži utehu i utočište u vezivanju za
neki oblik bivstvovanja; dok je neiskusan i mlad, pokušava da je nađe u
organskim oblicima, kroz telesno iskustvo, a kada ga takvo iskustvo pouči
da su ti oblici promenljivi i propadljivi, on postaje ozbiljan i „duhovan”, pa
svoje utočište zdušno nalazi u neorganskim idolima i demonima ili u
inflatornoj funkciji manasa, u konceptima i ubeđenjima od kojih stvara
tradiciju, moral i religiju. Unutarnja se uslovljenost uvek, kao lik u
58
Na kraju poglavlja o puruši objašnjeno je da cela priroda teži svome ishodu kroz
nezavisnog i probuđenog čoveka, i zato, ako čovek usled svoje nesvesnosti teži suprotnom
smeru, u zavisnost od prirode - što je suprotno i smislu njenog postojanja kao i
čovekovom Duhu - nije nikakvo čudo da ga ona proždire preko svojih ’bogova’.
203
ogledalu, izražava spolja kroz čovekovo kultivisanje raznih oblika
zavisnosti. Cela je istorija sačinjena od takvog kultivisanja čiji su
predvodnici oduvek bili političari i sveštenici (sa prva tri nivoa
religioznosti). Ovakvu kulturu uslovljavanja možemo prepoznati po tome
što se ona sama nudi sa svih strana kao gotov proizvod i „prava” tradicija,
kao nešto što ne zahteva od čoveka nikakav napor da se uzdigne i postane
jedinstvena ličnost već, naprotiv, da napusti individualnu slobodu i
osvajanje nezavisnosti, da se prepusti datom sadržaju prihvaćenog
koncepta i da jedini napor ulaže u njegovo obnavljanje i učvršćivanje.
Takva pseudokultura se nikada ne zadovoljava tihim i jednostavnim ličnim
ostvarenjem, koje čoveka ispunjava iznutra. Ona uvek traži svedoke radi
privlačenja novih žrtava i najbolje uspeva u živom blatu kolektivizma i
nacionalizma.
Neprobuđen čovek živi po impulsima prirode i zato ima organsku
potrebu da robuje neorganskim tvorevinama iz dva osnovna razloga: zato
što su mu strane više kategorije, jedinstvena ličnost i stalna budnost, i zato
što su organsko i neorgansko uvek u rezonantnoj interakciji. Za
razumevanje čovekovog položaja u toj interakciji presudno je shvatiti da
prosečan, neprobuđen čovek nema svojih misli, reči niti dela - sve su to
izrazi uticaja raznih T-polja na manas, bilo unutarnjih, psiholoških, bilo
spoljnih. Misli su posrednici za doživljavanje sveta i, kao takve, nastaju u
indriyâni (manas) pod uticajem objektivnog područja. Sve misli pripadaju
svetu, a ne čovekovoj suštini. Ti mentalni uticaji se šire prostorom kao
talasi zračenja i nalaze svoje utočište u umu koji ih prihvata - kao svoje.
Samo zato što se misli ukrštaju u manasu, koji je njihov prijemnik i
regulator, i nalazi se unutar čovekovog tela, u njegovoj glavi, iza očiju, on
je pogrešno ubeđen da je to njegova misao, da ga se njen sadržaj bitno tiče
i da mora da je posluša - u toj meri da je sposoban da na podsticaj neke
zamisli, reči ili informacije počini najdrastičnija nedela.
Upravo zato što misli nisu naše već delo prirode, stanje slobode od
misli, koje postižemo meditativnom praksom, doživljavamo kao
samospoznaju, nalaženje sebe, svoje autentičnosti.
Takođe, uticaji T-polja nisu strani čoveku samo u prostornom
određenju, kao spoljašnji, već i u vremenskom, kao prošli, kao sećanje i
teret lične prošlosti ili projektovane budućnosti. To su unutarnji ili
psihološki uticaji i zahvaljujući njihovom radu vreme uopšte i postoji. Zato
čovek, da bi se oslobodio misli i ostao svestan kao čisto bivstvo, mora da
se oslobodi svoje vezanosti za ličnu prošlost, ali ne i da je zaboravi, jer u
svesti nema zaborava već samo slobode i nevezanosti. Kada vidi i dela
direktno, bez posredovanja osmišljavanjem, on je u potpunosti efikasan -
jer priroda je u svim svojim mogućnostima efikasna kada je ne ometaju
pogrešni stavovi. U njemu su se subjektivnost i objektivnost, spoljašnjost i
unutrašnjost, stvaralački sjedinile kao jedno biće i jedna ličnost.
204
 S prirodno uslovljenim mislima, rečima i delima, čovek nikada ne
postiže smisao svoga života. On može svoj vek proživeti podnošljivo pa
čak i zadovoljno po merilima prosečne većine, ali na kraju će se osećati
kao da nije ni živeo, da je propustio nešto bitno. Takvom čoveku ono bitno
mogu nagovestiti samo više sile neorganskog područja. Njihovo ime,
Anđeli, (na grčkom: angelos) znači glasnici ili vesnici. Oni su iskušivači i
učitelji čovekovi koji služe Išvaru. Svako ko se uzdigao u duhovnosti,
svoje uzdizanje započeo je tako što je čuo poziv iz višeg sveta, poziv kao
viziju ili glas.
Duhovna zrelost započinje tek sa aham-kârom. Ona je većini ljudi
nedostupna jer žive opčinjeni uslovljenostima nižih kategorija i to ih
porobljava. Na slici br. 1. se može videti da onaj ko ne dopre do aham-
kâre, zapada u neorgansko područje tanmâtrâ. Zato su im potrebni bogovi
i nebeska bića kao instrumenti pomoću kojih priroda kultiviše čoveka -
iako na isti način pokazuje kako ga porobljava. Zašto priroda, preko T-
polja i inače, porobljava, kada joj je teleološka funkcija da oslobađa -
rečeno je u poglavlju o prakrti. Njen poredak je takav da samo mali broj
ljudi može da se uzdigne iz sfere njene uslovljenosti u duhovnu slobodu.
To mogu samo celovite ličnosti, jer one, usled sopstvene celosti, vide i
prakrti kao celovitu. Ona većinu drži porobljenu nagonima biološkog
opstanka, kako bi održavali i reprodukovali organski život. Priroda koja
nije celovita i savršena, a takva je kod većine ljudi, porobljava. Priroda
koja je spoznata kao jedinstvena celina, i kao takva različita od Duha-
čoveka, oslobađa. Ona ne može zadržati onoga ko spozna svoju različitost
od nje.
Veliki deo neorganskih uticaja iz viših dimenzija prirode može
neprobuđenom čoveku biti od koristi. Kroz njih Majka-priroda brine o
svojoj deci. Ali, mnogo je nepovoljnih uticaja iz nižeg astrala. Pravi odnos
prema porobljavajućim uticajima neorganskih bića sastoji se iz znanja da je
on četvorostruk. Prvi je poziv u kome se ti uticaji objavljuju čoveku, preko
nekih znakova prisustva, a često i vizuelno. Drugi je pristanak na poziv,
kada čovek obraća neumerenu pažnju tim uticajima i uspostavlja dijalog sa
neorganskim bićima, najčešće zahvaljujući emocijama koje njihova
neobičnost izaziva, ili zbog obećanja nekih „spoznaja” i moći. Treći je
povremeno prihvatanje tih uticaja celim bićem, kada čovek svojim
ponašanjem sledi njihove podsticaje. Četvrti vid uticaja je potpuna i trajna
opsednutost njima. Tada čovek gubi svoju ličnost i volju, u njemu su se
nastanili neorganski entiteti i razna polja tuđih uticaja, potpuno su ga
opseli, tako da sve radi po njihovom diktatu. Ove uticaje čovek mora odbiti
na samom početku. Treba ih, nakon prepoznavanja, hladno odbaciti s
uverenjem da ništa osim bića nije stvarno i da je čista svest o iskonskoj

205
slobodi koja sve omogućava suština našeg bića - ništa drugo. Sve ostalo su
senke koje se uvek stvaraju tamo gde nedostaje svetlosti svesti. 59

2. Demonizam i doktrina probuđenja

Nakon poglavlja o T-poljima i neorganskim bićima, u kome je

postalo jasno kakve sve „religijske” oblike ona mogu dobiti, moramo
izričito podvući razliku između autoritarnog ali i edukativnog demonizma -
koji prožima niže oblike judeo-hrišćanske tradicije i sve njene sekte, kao i
sve mnogobožačke paganske religije - od doktrine probuđenja u koju,
pored ranog budizma, spadaju sânkhya, (filosofski) taoizam i ezoterične
tradicije.
U edukativni demonizam spadaju sve religijske tradicije koje se
zasnivaju na ritualnom, institucionalnom i dogmatskom pervertovanju
otkrovenja dobijenih spolja, od viših, ’božanskih’ sila ili prorokovanjem,
koje su autoritarne i dogmatske i koje sadrže bilo kakav oblik žrtvovanja,
bilo prinošenja žrtava, pravog ili simboličnog, bilo nametanja mentaliteta
žrtve čoveku. Sav taj demonizam je potekao od Drako bića i do danas ga
održavaju njihovi hibridi, Iluminati.
Doktrini probuđenja pripadaju sve prakse koje čoveka navode da se
sam probudi iz nesvesne prirodnosti i oslobađaju od neznanja i robovanja
čak i najvišim silama prirode, prakse koje se prenose neposredno i lično,
jer ga osposobljavaju da sam iskusi neuslovljenost Duha. Doktrina

59
Ovde je, dakle, samo ukratko i na najopštiji način iznet uvid u osnovne zakonitosti
neorganskih oblika bivstvovanja u prirodi. Detaljnije o ovoj problematici bave se sve
drevne duhovne tradicije i religije. Najbogatija riznica svih zgoda i nezgoda s
neorganskim bićima svakako su bajke, a ne zaostaju ni priče „Hiljadu i jedne noći”. Treba
spomenuti i dela svetog Dionizija Areopagita „O nebeskoj jerarhiji” i Emanuela
Svedenborga „Nebo i pakao”, koja mogu pružiti mnogo značajnih uvida. Geteov „Faust”,
naročito drugi deo, neophodan je priručnik za razumevanje svega ovoga. Spomenimo
ovde još jednom i opus Karlosa Kastanede koji mnogo govori o neorganskim bićima, i to
iz ličnog iskustva, bez judeo-hrišćanskog tumačenja. Samo su tu ona prikazana kakva
jesu, u svom prirodnom obliku i uticaju, bez iskrivljavanja nekim lokalnim
pseudoreligioznim stereotipima. Nezaobilazan je i Franc Bardon sa delom „Praksa
magijske evokacije”. Ali, „Tibetanska knjiga mrtvih” je svakako najvažnija i najkorisnija,
u njoj je izneta suština neorganskog područja i čovekovog ispravnog odnosa prema njemu.
Psihologija i psihoterapija se takođe bave pojavama neorganskog sveta, ali te
naučne oblasti su pod najtežom kontrolom i zloupotrebom Iluminata i zato ih tumače
subjektivistički i lažno kao nekakve psihičke projekcije koje, usled čovekove nesvesnosti,
izgledaju kao objektivne pojave. Ovo je i tačno i netačno. U astralu postoji i ono što je
projekcija naših subjektivnih sadržaja, i ono što uopšte nije naše, nego manipuliše i nama i
našim sadržajima; podsvesni sadržaji jesu, dakle, naši, ali neorganska bića, koja ih jasno
vide, od tih sadržaja prave košmare. Iako to sve ima svoju edukativnu funkciju u poretku
prirode, mudrost je razlikovati to dvoje.
206
probuđenja se, dakle, zasniva na duhovnosti koja je isključivo rezultat
čovekove lične zrelosti. Takva se duhovnost, koja proizlazi samo iz zrele
ličnosti, s pravom može smatrati autentičnom i jedinom koja je primerena
čoveku, koja je humana. Demonizam se, nasuprot tome, zasniva na
uticajima koji su čoveku stigli spolja, koji su mu nametnuti od strane neke
„više sile” i koje mora da prihvati imitacijom, dresurom ili silom. Takva
„duhovnost” je pseudoduhovnost i sve religije zasnovane na njoj su
pseudoreligije. Istorija, koja je puna ratova između takvih religija, najbolji
je pokazatelj nehumanog karaktera takve „duhovnosti”.
Doktrini probuđenja pripadaju one istine koje se otkrivaju ličnom
zrelošću i radom na sebi, uvek na jedinstven način. U demonizam spadaju
sve 'istine' koje su pristigle spolja kao gotove i nepromenljive, kao zakon
za sve (takve istine najčešće diktira neki drakonski Bog).
Doktrina probuđenja (budizam) poziva čoveka da sam bude svestan
najviše stvarnosti, jer smatra da on to može da bude. Ona čoveka čini
aktivnim učesnikom u ostvarenju svoga smisla. Demonizam čoveka čini
pasivnim i negativnim kroz osećanje krivice i greha, uči da je čovek
„iskonski grešan” i stoga nesposoban da bude svestan najviše stvarnosti,
već samo njen sluga. Za stvarnost se tu smatra samo ono što neki viši
entiteti i autoriteti prikazuju kao stvarnost, što uvek pristiže kao gotovo
spolja, i što se zatim zapisuje i uči napamet kao tradicija, dogma ili zakon.
U tome je, dakle, osnovna razlika između demonizma i čovekove
autentične duhovnosti. Demonizam se uvek ropski prima spolja i prenosi
tradicijom i institucijom (crkvom), dok se autentična, čovekova duhovnost
ispoljava samo individualno, kao lična zrelost (tj. kao zrela ličnost),
neposredan doživljaj i celovito učestvovanje takve ličnosti u najvišoj
stvarnosti postojanja i smisla. Demonistička vera je uvek determinisana
nacijom (plemenom) i teritorijom, njena se tradicija ne razlikuje od
nacionalizma. Zato je demonistička „duhovnost” uvek nasilna i isključiva,
dok je duhovnost probuđenog univerzalna i kosmička, uvek je nežna i
prihvata s ljubavlju svakoga, bez obzira na verska (i ostala psihomentalna)
ubeđenja, ona gleda i voli samog čoveka, a ne njegove metafizičke iluzije.
Stvarnost se ispoljava kroz probuđenog čoveka, on zrači njenom
duhovnošću kao zvezda svetlošću, ispoljava je humorom i slobodom, dok
demonistički vernik uvek izgleda kao sluga ili rob, u najboljem slučaju kao
političar. On 'stvarnost' prihvata samo umom, uči napamet ono što misli da
je stvarnost, dok je probuđeni postao stvarnost koja je ishod samog bića,
svakog čoveka i sveg života (Luka, 17:20-21).
Isusovo učenje spada u doktrinu probuđenja, ali je naknadno,
zasnivanjem crkve pretvoreno u demonizam. Ovde je važno znati da prva
tri nivoa svih velikih religija (judaizam, hrišćanstvo, islam i mahajana
budizam) pripadaju demonizmu, dok njihovi viši, ezoterični nivoi, upućuju
na probuđenje (mistično nadilaženje svega).
207
 Ove dve sfere treba jasno predstaviti i razlikovati: demonizam kao
nižu, a probuđenje kao višu. Jasno je da demonizam spada pod dejstvo
tanmâtrâ ili neorganskog područja s kojim se nastavlja ropstvo u prirodi,
ali sa kamuflažom nebeske harizme, samo zato što je to područje različito
od prepoznatljivog čulnog sveta indriyâni. Doktrina probuđenja, međutim,
nadilazi sve uticaje i celu prakrti afirmacijom ličnosti (aham-kâra) i stalne
budnosti (buddhi). Zato je ona jedina autentična duhovnost. Ove dve sfere
takođe treba razumeti kao nužnost prirodnog razvoja koja se vidi u
individualnom životu, kao i u istorijskom, kolektivnom razvoju
čovečanstva. Niža, demonistička sfera je, tako, nužna faza razvoja nezrelih
individua koje nisu sposobne za drugu praksu nego jedino za imitaciju,
koje moraju biti podvrgnute prinudi i prisili, i koje moraju primati pouke
spolja, kroz autoritet (ne samo u religijskoj formi već i kroz totalitarna
društvena uređenja, od kojih su neka savremena bila i ateistička -
edukativni demonizam može jednako uspešno biti uobličen u
komunističkog „velikog vođu” kao i u kapitalističku demokratiju,
tehnokratiju, reklamokratiju, potrošački mentalitet, medijsku manipulaciju
javnošću...), dok je viša faza probuđenje, kad čovek sam po sopstvenoj
zrelosti spoznaje stvarnost i postaje sama stvarnost.
Iskustva mistika svih kultura pripadaju neorganskom području,
mada se neki, u svom najboljem vidu, trude da ga nadiđu i ponekad dopiru
do spoznaje neuslovljenosti, ali im ona ipak nije stalno uporište. Da jeste,
došli bi do sânkhye ili bi postali budisti. Tibetanski lamaizam je jedini
primer šamanske tradicije koja se uzdigla do najviše spoznaje i tako
sjedinila s budizmom. Tradicija Dzogćen se, nezavisno od budizma, nalazi
u istoj ravni s njim. Magijska praksa se bavi neorganskim svetom, ali ga ne
nadilazi. Ona pokušava njime da ovlada i kontroliše ga, ali u tome ne
uspeva jer nema inspiraciju višeg, i magičar postaje rob neorganskih bića
ili njihov saveznik, ma koliko se pozivao na Boga. Da on ima inspiraciju
Duha neuslovljenosti ni od čega, koji je jedini Tvorac, ne bi se ni bavio
magijom.
Uslovljenost civilizacija neorganskim područjem izražena je u
različitoj meri, zavisno od različitih ideja Boga koje se u njima javljaju.
Ideja Boga se u judeo-hrišćanstvu javljala na različite načine. Oni
su poznati svakome ko poznaje istoriju religija i zato ćemo ih ovde
prikazati samo ukratko, u skladu sa shemom prakrti.
Najstarija ideja Boga u judaizmu nije bila demonistička, što znači
da nije pripadala području tanmâtrâ, već je bila elementarna, pripadala je
području velikih elemenata, maha-bhűtâni. To je bila ideja Boga kao
tetragramatona, četvoroslovne reči sačinjene od hebrejskih slova Jod, He,
Vau, He. Ova formula, JHVH, predstavlja četvoropolni princip
univerzalnog stvaranja sveta kroz četiri elementa: zemlje, vode, vatre i
vazduha. Ona ujedno predstavlja sve dimenzije postojanja i može se reći da
208
je takva ideja Boga bila usklađena sa stvaralačkim principom koji je zaista
na delu u univerzumu. On je izražen u Mojsijevom „Postanju” ali samo na
početku, u prvom poglavlju. Ezoterično, kabalističko značenje ovog teksta
o stvaranju sveta, koje ono ima na izvornom jeziku, poznato je samo
malobrojnima. Za sve ostale koji ga čitaju u prevodu sa prevoda, i nisu
kabalisti, to je samo mit koji je ispunjen protivrečnostima i
nedoslednostima u iskazima. Sva je prilika da se kabalisti potajno smeju
hrišćanima na njihovom shvatanju i tumačenju ovog mita, kao roditelji koji
su lukavstvom naveli decu da ih poslušaju. Uostalom, celo Mojsijevo
Petoknjižje je plagijat tekstova iz Sumera.
Već od drugog poglavlja nestaje istinski princip stvaranja, čija je
dinamika izražena kroz simboliku broja sedam, i Bog se prikazuje kao
tipični demon, dakle, prelazi u područje tanmâtrâ. On u antropomorfnom
obličju šeta rajskom hladovinom i postavlja pitanja na koja ne zna
odgovore (Post. 3. 8-9). To je toliko tipičan opis neorganskog bivstvovanja
da ga samo nezreli um može prihvatiti kao opis Tvorca. Njegov dalji
prikaz kroz celo Mojsijevo Petoknjižje je čist demonizam. On ubija
prvorođenu decu u Egiptu da pokaže svoju silu, i u to ime traži ljudske i
životinjske žrtve. (Uočljivo je da on igra dvostruku ulogu: s jedne strane,
nagovara Jevreje da napuste Egipat dok, s druge, sprečava faraona da im to
dozvoli - iako je ovaj sam hteo da ih pusti.) Za način na koji se on
manifestuje (svetlosni i zvučni efekti, sejanje smrti i dr.) svaki sveštenik bi
potvrdio da se radi o manifestaciji đavola, a ne Boga - samo kada ne bi
znao o kome je reč u njegovoj 'svetoj knjizi’. Na kraju, on sam tvrdi za
sebe da je Bog (da li je to pravom Bogu uopšte potrebno?!) preteći smrću
onima koji ne poveruju, i ne postoji objektivan kriterijum po kojem bi mu
trebalo verovati. Jezik kojim je pisan gotovo celi Stari zavet je trgovački
jezik, što je karakteristično za komunikaciju s neorganskim bićima.
Stari zavet opisuje mnoge činjenice o delima božanskih bića
vanzemaljskog porekla. Takođe je pun demonizma. Ova kontradikcija je
nastala zbog nezrelosti tadašnjeg čovečanstva, ono tada nije moglo da
prihvati istinu o pravom poreklu božanskih bića i stoga je njihovo
kultivisanje nastavljeno pomoću raznih elementala, koje je trebalo hraniti
prinošenjem žrtvi, i čija priroda je izrazito demonska. Starozavetni Jehova
je najznačajniji izraz edukativnog demonizma u istoriji čovečanstva. Tada
nije bilo drugog načina da se kultiviše primitivna svest ljudi. U tom smislu,
njegova uloga je bila pozitivna. Takođe i uloga hrišćanske crkve tokom
ranog i srednjeg veka; pored svih loših osobina ona je bila jedini način da
se ljudi kultivišu i da se stvori jedinstvena građanska (evropska) kultura -
koja je osnova za aktualizaciju Duha na ovoj planeti.
Sledeća viša faza ideje Boga nastaje pojavom Isusa Hrista. On je tu
ideju otelotvorio u živu stvarnost sopstvenim bićem i tako ju je afirmisao
na nivou aham-kâre. Sa Isusom Bog dobija svoje najhumanije oličenje,
209
postaje čovek. Ovo je hrišćansko stanovište koje zastupa i današnja crkva,
ali ranohrišćansko i gnostičko stanovište jasnije je ukazivalo na činjenicu
da je u Isusu Hristu Bog spasen od svoje demonske prirode (tanmâtrâ) i
uzdignut na viši ontološki nivo (aham-kâra). U Isusu Bog od bezlične i
nehumane sile postaje ličnost, a njegova stvaralačka moć ustanovljena kao
ljubav - koja se prepoznaje jedino kada energija stvaranja postane svesna, a
to postaje jedino u ličnosti. Zato se sa Isusom pravi razlika između Starog i
Novog zaveta. Suština njegovog pojavljivanja i delovanja je da se kroz
pružanje idealne vizije savršenog, autentičnog Čoveka začne
fundamentalna razlika između prirodno-demonskog (prakrti) i duhovnog u
čoveku (puruša). Stoga je uporno izgonio demone iz obuzetih ljudi i sebe
nazivao Sinom Čovečjim, da bi naglasio svoju različitost od tvorevina
(sinova) demonskih, tj. neorganskih (ili je to njegova aluzija na purušu) i
od Drako hibrida. Mnoge njegove izjave sačuvane u Gnostičkim
jevanđeljima (Jevanđelje po Tomi, Knjiga Tomina) ne samo da savršeno
ukazuju na jedinstvo čovekove ličnosti sa sveopštim principom stvaranja
(aham-kâra), nego i na višu kategoriju, na buddhi, po čemu se izjednačava
sa budističkim i taoističkim iskustvom. Isus je zato u potpunosti pripadao
doktrini probuđenja i to je suština svega što je govorio i činio. On nije
pripadao demonizmu. Protiv njega se borio i tu bitku izgubio, izgonio je
demone iz pojedinaca, ali nije mogao iz čitavog jevrejskog naroda. O Bogu
je svedočio ličnim primerom, govorio je o Njemu kao o Duhu i istini koja
se ne nalazi u ovim ili onim hramovima. Zato je došao u sukob sa
sveštenicima i hibridnim vladarima kojima je Bog bio i ostao nacionalni
fetiš s kojim oni već tri hiljade godina uspešno stvaraju monopol i trguju
ljudskim dušama.
Istočna crkva je pokušala da bude doslednija u diferencijaciji Duha
od Zapadne. Zato je i došlo do odvajanja Rima od Vizantije (1054 god.).
Istočna crkva je sačuvala predanje pravih Isusovih učenika o značaju
unutarnje molitve koja vodi monaha ka viđenju nestvorene svetlosti, u
mističkoj teologiji je sačuvala razumevanje Isusovih reči da je Bog sloboda
koja omogućava bivstvovanje u celosti i da je zato on ljubav koja svojom
energijom spasava sve tvorevine, svakog čoveka i celu prirodu; koja
osuđuje greh, a ne grešnika. To je značenje jevrejske reči cedaka. Njen
prevod na grčki bio je ispravan u pojmu dikeosini koji označava raspodelu
dobara svima jednako, bez ikakvih razlika (Matej 20:1-16, Beseda na gori i
dr.). Njenim lažnim prevođenjem na latinski pojam justicia divina daje se
volji božjoj uski juridički smisao prizemne pravičnosti koja proizvodi
sukob dobra i zla. Zahvaljujući njoj, pravednost božja svodi se na nasilje
koje proizlazi iz politikantske i šizoidne predstave o dobru i zlu koja u
prirodi ne postoji. Ali i to ima svoj razlog postojanja, naime, juridičkom
osudom grešnika jača se prinuda na čoveka i otuda je katolička, a još više
protestantska kultura materijalnog i društvenog uređenja postala daleko
210
naprednija od pravoslavne, koja čoveku sve prašta po ugledu na ’dobrotu
božiju’. Iako je zaostala u materijalnom, pravoslavna je kultura očuvala
duševni razvoj.
Izvorno učenje Isusovo crkva je sistematski uništavala i skrivala, a
gde to nije mogla ona ga je deformisala lažnim prevođenjem. Spomenimo
samo tri primera. Na aramejskom jeziku majka Isusova je imala status (još)
neudate žene. U izvornim tekstovima jevanđelja nazivala se izrazom koji je
označavao neudatu ženu koja je mogla imati i decu. Međutim, u
prevođenju na latinski, taj izraz je namerno drugačije preveden terminom
koji označava devicu (virgo), iako je postojao tačan izraz za status neudate
žene. Drugi primer je suštinska izmena u molitvi Oče naš (Matej, 6.11). U
pravim jevanđeljima stajao je izraz "hleb naš nadsupstancijalni"
(supersubstantialis) tj. duhovni. Vrlo brzo crkveni dogmatičari su to učinili
pristupačnim neukom narodu i originalni izraz zamenili sa "hleb naš
nasušni", "svagdašnji" ili "potrebni". Tako je molitva, koja je imala
funkciju otvaranja ka uticajima ('hranom') iz viših dimenzija, pretvorena u
pokornu zahvalnost fizičkog opstanka. Treći primer je eshatologija i
"uskrsnuće mrtvih". Ono je u toj meri degenerisano da se od ideje o
transcendenciji ograničenja fizičkog tela i istinskog rođenja u energetskom
i duhovnom telu, svelo na infantilnu horor priču o kosturima koji dobijaju
novo meso i ustaju iz grobova kao zombi - pod uslovom da su dobro služili
interesima crkve!
Pored ovih deformacija izvornog učenja crkva je deformisala i sam
smisao Isusovog dela. On se predstavlja kao 'spasitelj', kao neko ko
preuzima sve naše grehe na sebe i tako nas 'spasava'. (Upravo zbog
ovakvog stava smo i skloni da činimo greh!) Istina je da iscelitelj može
preuzeti bolest na sebe i tako pomoći obolelom da ozdravi, prosvetljeni
može i tuđe karmičke dugove preuzeti na sebe i tako pomoći svome
učeniku - ali to su samo retki slučajevi. To je Isus i činio, oslobađao je
ljude od grehova. To je činio da pokaže i dokaže nadmoć Duha jer je to u
tim okolnostima bilo potrebno. Njegova poruka je, međutim, bila sasvim
drugačija: kako da se preobrazimo u autentična bića kojima je greh
nemoguć. To se postiže radom na sebi kroz osvešćenje. Svest se nikada ne
dobija spolja jer ona je svojstvo ličnosti, tj. lične zrelosti. 'Oslobađanje od
grehova' nije ništa drugo do osvešćenje, jer nesvesnost je za čoveka jedini
greh: tačno onoliko koliko je nesvestan čovek je grešan, tj. čini zlo sebi i
drugima. Stoga ideja da nas neko drugi može 'spasti' od naših grešaka
(osim poukom kako da to sami učinimo) je direktno pogubna za
duhovnost, osvešćenje i rad na sebi. Čovek je inertan, on je uvek pre sklon
da ide linijom manjeg otpora nego uzlaznim putem ulaganja napora da
postane svesniji - a svesniji uvek postaje jedino kroz napor. Zato ga ideja
da može proći bez ulaganja napora, da će 'spasitelj' pokupiti sve njegove
grehe, opušta i navodi da slobodno bude grešan, a zatim da se lepo
211
ispovedi i 'pokaje'. Ova ideja je jedan od temeljnih uzroka sveg zla koje je
hrišćanstvo počinilo tokom istorije, pored toga što je najveća kočnica za
svaki individualni napor u duhovnom rastu. Primetimo i to da je ovo
infantilan stav deteta koje očekuje pomoć jer je sámo nemoćno.
Celokupna ideja 'spasenja' i 'spasitelja' zasniva se na ideji 'iskonske
grešnosti' čovekove - a to je sve opet samo način da se čoveku usadi
mentalitet žrtve kako bi bio podoban za manipulaciju i kontrolu.

Videli smo kako se ideja Boga u judeo-hrišćanskoj tradiciji

razvijala od elementarnog principa stvaranja, preko demonizma, do
njegovog nadilaženja u ličnosti Isusa Hrista.
Moglo bi se reći da od judeo-hrišćanskog demonizma pokušava da
odstupi mistička tradicija sufizma koja je vrlo uspešna u nadilaženju
demonizma, i u svojim najvišim iskustvima svedoči samo o probuđenju.
Sufizam je stariji od islama i u islamu je postao deformisan. Islam su
Iluminati stvorili kao program kontrole uma namenjen ljudskim
potomcima sa Atlantide i Maldeka koji su osnovali Sumersku i
Mesopotamsku civilizaciju. Oni su naseljavali ceo Bliski i Srednji Istok,
mnogi od njih su postali Arapi, i sačuvali su mnoga drevna znanja ljudskih
rasa i nesebično ih širili drugim narodima. Da bi to sprečili Iluminati su
stvorili Islam kao potpunu diktaturu nad umom i sa ciljem uništenja sveg
drevnog znanja o čoveku. Islam sadrži jednu istinu, a to je da je Bog jedan
i svemoguć. Zato je on privlačan ljudima jer je suština čovekova
božanskog porekla. Takvo učenje deluje kao magnet za ljudsku dušu
(otuda požrtvovanost i srčanost u veri kod Arapa). Sve ostalo je program
za kontrolu uma. I taj jedini Bog u islamu je spoljni diktator, a ne unutarnja
sloboda. Sufizam je mistička tradicija praktičnog rada na osvešćenju
čoveka koja potiče od ljudskih rasa sa Atlantide i Maldeka, i stara je više
desetina hiljada godina. Kada je stvoren islam, koji nije imao ničeg
duhovnog u sebi, preuzeo je neke ostatke sufijske tradicije i oni danas
islamu daju jedini duhovni sadržaj. Sva poezija i lepota mistike islama
potiče od sufizma koji nije potekao od islama. Dok je hrišćanstvo stvoreno
kao program s kojim se ljudima nameće mentalitet žrtve, islam je program
za nametanje mentaliteta roba.
Prva žena Muhamedova je bila hrišćanka, njegov zapisničar i tumač
Kurana, Vorakva, bio je hrišćanin i radio je za Rimsku crkvu. Ime božije
Alah je ime drevne paganske boginje Meseca, koja potiče od Vavilonske
boginje Meseca zvane Sin ili Ištar. U Egiptu je njeno ime bilo Izida, a kod
Arapa - Alah. U mestu Hazor u Palestini 1950. iskopana je statua Alaha na
tronu. On na grudima ima znak polumeseca. Alah je dakle bio paganski
idol, a ne apstraktni Bog.
Takođe se stiče utisak da i pravoslavlje pokušava da nadiđe
tradicionalni judeo-hrišćanski demonizam, koji je Katolička crkva inače
212
pretvorila u vrlo efikasnu političko-ekonomsku instituciju za osvajanje i
održavanje vlasti. Pravoslavlje to nije učinilo jer je sačuvalo neka sećanja
na ličnost Isusovu, na smisao i značaj vaskrsenja, ali je ipak propustilo
saznanje da je vaskrsenje najkonkretniji čin probuđenja celog bića, a ne
samo uma, potpuni preobražaj iz nesvesnosti i nepostojanja, u svest i
postojanje. Iako su neke mističke struje u pravoslavlju (apofatička
teologija sv. Dionizija Areopagita i isihazam sv. Grigorija Palame)
obećavale uspeh u pomenutom nadilaženju i bez sumnje ga postizale,
probuđenje koje se tako ostvarivalo nije zaživelo niti je preraslo u doktrinu
jer bi ugrozilo izrazito konzervativne temelje Pravoslavne crkve.
Pravoslavlje, koje je i nastalo s ciljem da se sačuva duša Hristove objave i
istinsko spasenje čovekovo od demonizma, zbog svoje nefleksibilnosti
nespretno je stalo i ukočilo se negde na pola puta od autoritarnog
demonizma katolika, do probuđenja ili vaskrsenja, koje je suština Isusovih
reči i dela. Nemajući ni autoritet ni istinsku poruku probuđenja, nespretno
se baveći politikom, Pravoslavna crkva nesrećno pokušava da spoji
ritualno-magijski demonizam sa slobodom - što ne samo da je nemoguće,
već takvo nastojanje upravo oslobađa demonizam u najprimitivniji
nacionalizam. Ali, nezavisno od crkve, monaška tradicija i, još više,
ezoterično hrišćanstvo imaju u pravoslavlju dovoljno slobodnog prostora
za individualno probuđenje.
Bogospoznaja se, dakle, prema shemi, kretala od JHVH (maha-
bhűtani), preko demonizma (tanmâtrâ), do ličnosti (aham-kâra) Isusove.
Posle Isusa javila su se u hrišćanstvu bar četiri mistika koji su o njoj
progovorili na drugačiji način, pokušavajući da je uzdignu na viši nivo, do
buddhi i puruše. Tako je razvijana dvojna koncepcija Boga: skrivenog i
očitovanog. Ona je pokušavana u gnosticizmu i u delu Majstor Ekharta
kroz razlikovanje Boga (aham-kâra) i Božanskog (buddhi). Zatim, u
delima sv. Dionizija Areopagita, Jakoba Bemea i Nikole Kuzanskog
možemo zapaziti slutnje da je Bog nalik na neuslovljenost puruše. Ali, ovo
su jedini uzleti u više shvatanje smisla bivanja uopšte. Njihova apofatička
teologija je primer najviše spoznaje koja se može izreći, ali se ipak ne
može uvrstiti u doktrinu probuđenja jer je i dalje bila teologija, učenje o
Bogu, dok govori o neuslovljenosti ni od čega. Tako svi završavaju u
protivrečnosti 'nespoznatljivog saznanja' ili 'učenog neznanja' (docta
ignorantia) o 'jedinstvu suprotnosti' (coincidentia oppositorum) 'Jednoga
koji je sve i ništa od svega'. Nema ideje Boga iznad aham-kâre, iako se to
„iznad” opravdano može smatrati božanskim jedino u smislu najviše
vrednosti.
***
To dobro zna Istok, naročito budizam, koji ne govori o Bogu i o
ličnosti. Ne zato što ih ne poznaje ili negira, već što ih savršeno poznaje, i
213
zato nadilazi u onom što je više od svega, u neuslovljenosti koja i Bogu i
ličnosti omogućava da uopšte budu, i ujedno oslobađa od svega - u nirvani.
Za razliku od hrišćanstva, dakle, budizam zna za ono što je iznad principa
sveopšteg stvaranja (aham-kâra) i njemu teži. Neupućeni tvrde da budizam
negira ličnost i dušu, iako su Budini govori puni opisa šta duša čovekova
doživljava posle smrti, ali ne zbog volje nekog Boga, već kao posledicu
sopstvenih dela (karma). Sav budizam je u strogoj meditativnoj praksi, u
stalnoj sabranosti pažnje ili osvešćenju, i svako ko to zna, potvrdiće da
čovek ne može ni minuta sedeti miran, opušten i pažljiv (buddhi), ako nije
celovita ličnost (aham-kâra), i bez duševne zrelosti. Koliko je kao ličnost
celovit i zreo, toliko je i sabran u budističkoj pažnji. Celovitost ličnosti je u
direktnoj uzročnoj vezi sa meditativnom sabranošću i sa nadličnom
neuslovljenošću. Ovu celovitost budizam podrazumeva i ne govori protiv
nje, već o njenom iskustvu i nadilaženju, jer ličnost, kao centar kruga, ima
vrlo snažno privlačno dejstvo i kada bi se o njoj govorilo kao o cilju, što je
slučaj u vedanti i hrišćanstvu, tada bi ona umesto da bude početak slobode,
postala njen kraj. 60 Buda nije govorio protiv duše i Boga, već samo da je
svaka koncepcija duše i Boga pogrešna, da sve što možemo da zamislimo o
bilo čemu nije ono sámo, da se ni na koji način ne može zamisliti ono što
jeste - a pogotovo ne naša suština - jer to uvek već jeste. Zato je jedino
upućivao na smirenje i utrnuće, na transcendenciju. Svaka predstava je
prepreka za transcendenciju. Ne može se govoriti ni o čemu što je iznad
manasa jer se tako postiže kontraefekat. Sve iznad njega plod je iskustva
transcendencije. Uostalom, sam pojam ličnosti na to upućuje: samo se
lično može dosegnuti. Takođe i o budnosti: ne može se naučiti, već se
jedino može biti budan, ovde i sada. Sve što je Buddha govorio o sopstvu
(pali: atta, sskt: atman) odnosi se na egoizam, na refleksiju aham-kâre u
indriyâni i u tanmâtrâ, a ne toliko na samu aham-kâru. 61 Kao probuđen, on
je vrlo dobro znao da svi odgovori koji čoveku pristižu gotovi spolja
postižu kontraefekat, da čovek mora sam da dâ odgovor iz svoje spoznaje;
da ništa tako lako ne prelazi u svoju suprotnost kao ličnost, naročito kada
se sudi o njoj bez iskustva; da je većina ljudi zapravo nema i zato
informaciju o njoj spontano smešta na niži nivo koji je njima dostupan, u
indriyâni, pretvaraju je u ego; da se ličnost može samo neposredno postati i
to samo nakratko, faza aham-kâre je kratka, odmah zatim se nadilazi u
nadličnu budnost, u predaju onome što sve (pa i ličnost) omogućava. Ako

60
O kraju metafizike ličnosti govori sam pojam vedante koji znači „kraj znanja”, a takođe
i hrišćanstvo, koje s vaskrsenjem upućuje jedino na transcendenciju.
61
Okosnica Buddhinog učenja o „srednjem putu” zasniva se na pobijanju i nadilaženju
dva zastranjenja: materijalističkog opstanka (uccheda-vado) koje se svršava materijalnim
uništenjem i koje ovde predstavlja empirijsko područje indriyâni; i idealističkog uverenja
u večnost nematerijalnog („nebeskog”) opstanka (sassata-vado) kojem ovde odgovara
neorgansko područje. Prema shemi, srednji put vodi ka aham-kâri i buddhi.
214
se ne nadiđe postaje egoički princip i preokreće se iz principa individuacije
u princip inflacije mnoštva obličja. Isti je princip koji integriše i
dezintegriše, jer on daje oblik svemu, i pojedinačnom i samoj celini.
Razlikuje ga jedino čovekova delatnost: aham - ja sam, kâra - delanje.
Buddhin cilj je bio ono najviše, i zato je odbacivao sve niže. Njegova
apofaza je najdoslednija jer i ne pominje Boga, ili samo u negativnom
kontekstu, iako mu je Brahma, vrhovni Bog, poznat ne samo iz predanja
već i ličnog iskustva: on je i zamolio Buddhu da objavi istinu svetu, kada
je ovaj hteo da zaćuti nakon probuđenja. Ovde, dakle, imamo duhovit obrt:
dok zapadni mistik moli Boga da mu se objavi, kao istina, Buddhu je Bog
zamolio da objavi istinu. To je i slika pravog stanja stvari, prema shemi:
Buddha je buddhi iznad aham-kâre.
Neorgansko područje prima sve koncepcije i mentalne projekcije i
daje im živi oblik. Kao veliko ogledalo prirode neorganski svet odražava
sva očekivanja i stanja. Zato se predanom verniku svake religije 'javljaju'
samo ona božanstva kojima on pripada - nikada tuđa. Značaj apofatičke
teologije i budizma je u tome što imaju u vidu ovu činjenicu i svu pažnju
stavljaju ne na spoznavanje onoga što jeste, već na uklanjanje svih takvih
pokušaja. Samo tada, u tišini smirenog uma preostaje ono što jeste.
Kada većina hrišćanskih mistika i svetaca govore o Bogu i ličnosti,
zdušno brkaju sve kategorije neorganskog sveta, aham-kâru i buddhi, pa i
manas, jedan pojam rastežu na ono što sânkhya razlikuje kao nekoliko
kategorija. Uglavnom su porobljeni neorganskim područjem. Prezirući
svet, čula i telo (indriyâni), svoju energiju u potpunosti predaju
neorganskim bićima koja im se za tu priliku prikazuju kao Isus i anđeli, i
daju im za uzvrat, kao bednu nadoknadu, neke moći, ili sladunjavi miris
očuvanog leša, što, mora se priznati, odaje njihov smisao za crni humor.
Zaratustra preko neorganskog područja dolazi do spoznaje
kategorije buddhi, jer samo ime Boga, Ahura Mazda, može se prevesti ne
samo kao Vrhovna Mudrost, već i kao Najviša Budnost. Mazdaizam je
model religije koji naginje ka istinskoj duhovnosti jer poznaje gotovo sve
kategorije o kojima i sânkhya uči, a takođe mu je jasan i dualizam Duha i
prirode. Iz mazdaizma potiče ideja jednog vrhovnog Boga Tvorca, ideja
telesnog vaskrsenja, eshatologija koja obećava sveopšte spasenje, mit o
Spasiocu i objava Duha Svetoga. Tu su takođe razjašnjeni uticaji anđela,
koje je kasnije preuzela judeo-hrišćanska tradicija, naročito crkva (zajedno
sa ovim ostalim elementima), ne menjajući im čak ni neka imena, ali je
degenerisala čovekovu slobodu izbora u načinu bivstvovanja, koja je
postojala u mazdaizmu, na ropsko služenje autoritetu.
Svu raznolikost koncepcija Boga koja postoji u istoriji možemo
prepoznati u kategorijama prakrti. One nam pokazuju zašto je Bog negde
skriven (puruša) i zašto se ponekad manifestuje na tako različite astralne
načine (tanmâtrâ) sve do otelovljenja kao avatar (indriyâni). Ne postoje
215
čvrste granice između kategorija prakrti, pa tako ni između različitih
božanskih manifestacija. Istorije religija su dobra beletristika za sânkhyu.
Pored judeo-hrišćanstva na zapadu, Indija je na istoku još bolji
primer demonističkih prevrata i uticaja. Tu su se svi ljudi koji se nisu
priklanjali vladajućem sistemu religijskog ubeđenja proglašavali
demonima (asure). Pokušaj da se nadiđe demonizam predstavlja Šankarina
advaita vedanta i ona dopire do principa aham-kâra. Nigde kao u Indiji
razni filosofski i religijski pravci tako jasno ne izražavaju iskustva svih
kategorija na shemi prakrti, od krajnjeg materijalizma do najvišeg
idealizma. U indijskoj mitologiji neorgansko područje pokazuje svoju
najvišu i najlepšu edukativnu funkciju.
Naspram svega ovoga, budizam je u potpunosti posvećen
probuđenju od svih zbivanja prakrti. On je potpuno ostvarenje doktrine
probuđenja pa se zato i naziva po njoj. Praznina (sunyam) i utrnuće
(nirvana) jesu afirmacija čiste neuslovljenosti koju puruša predstavlja u
sânkhyi. Buddha je čistu neuslovljenost (sunyam) označio kao jedino
ishodište svega postojećeg. Slično kao nakon Isusove pojave, i nakon
pojave Nagarđune, koji je u budističkoj misli svoga doba (2 vek n.e.)
najradikalnije afirmisao ontološku diferenciju sa stanovišta čiste
neuslovljenosti, neorgansko područje reaguje tako što u njegovu čistu
duhovnost smešta čitave svetove nastanjene buda-demonima, zvanim
bodhisattvama, uprkos tome što je Nagarđuna rekao da je samo onaj kome
je čista neuslovljenost (sunyam) jasna, spoznao pravu prirodu svega
(prakrti). Neorganski svet se nikada ne predaje i na sve projektuje svoju
imaginaciju. On se nadilazi samo u ličnom iskustvu probuđenja. Uvek kada
se doktrina probuđenja kolektivizuje, neorgansko područje je prisvaja i
lažira. To se jasno vidi po razlici između izvornog učenja Buddhe i Isusa, i
onog koje se tokom vremena i omasovljenja pretvorilo u tradiciju.
Pre pojave budizma teorija sânkhye je pripremila njegovo
ostvarenje. 62 Ona pokazuje kako je budizam moguć i zašto je, zapravo
neophodan čovečanstvu. 63 Dok se sve ostale religije mogu opravdano

62
Indikativno je da je Buddha rođen u gradu Kapilavatthu, čije ime jasno upućuje na
osnivača sânkhye. S ovim ne želimo da izvlačimo zaključak da je Buddha bio sledbenik
sânkhye, već da ukažemo da je njegovo probuđenje živa, individualna i originalna
manifestacija svega onoga što sânkhya kao teorija uči. Svako ko se probudi sve doživljava
onako kako sânkhya kazuje, bez obzira da li je ranije uopšte i znao za učenje Buddhe ili
sânkhye.
63
Sa budističkog stanovišta, postojanje sačinjavaju: minerali, biljke, životinje, ljudi,
bogovi, pa i judeo-hrišćanski „jedini Bog”. To je sfera celokupnog postojanja, sve
bivstvujuće. Ono podleže zakonu uzročnosti i, stoga, patnje. (Tom zakonu je i biblijski
Bog bio potčinjen, on je stvarao i razarao, pravio saveze i kažnjavao; zakon determinacije
je i Isusa odveo na krst.) Može se primetiti da je prisutnost patnje progresivno sve slabija
što se ide u više sfere. Ali, izvan ove sfere postojanja je neuslovljenost ni od čega, sloboda
koja omogućava postojanje svega. Buddha ju je nazvao sunyam, praznina koja preostaje
216
smatrati za programe kontrole uma, budizam je zbog svojih razlika
od ostalih religija praksa deprogramiranja ili mentalna higijena. Zato
budizam nije religija.
***
Nezavisno od religijskog iskustva, i u filosofiji Zapada možemo
takođe prepoznati shematsku podelu kategorija sânkhye. Tako, ispod
aham-kâre prepoznajemo razlikovanje ontičkog područja čulnog sveta
(indriyâni) od ontološkog područja svih njegovih unutarnjih dimenzija
(tanmâtrâ i maha-bhűtâni). Dugo se ontološka diferencija u filosofiji
Zapada bazirala samo na ovom nivou, sve dok Martin Hajdeger
(Heidegger) nije načinio kvalitativni pomak naviše, tražeći bitak (Sein) u
tu-bitku (Dasein), koji na shemi sânkhye po svemu odgovara aham-kâri.
Tako je ontološko razlikovanje bića i suštine on uzdigao sa razlikovanja
indriyâni od tanmâtrâ na ono koje stoji između aham-kâra i svega ispod.
Ovo pomeranje je moguće zato što sve u prakrti ima i ontički i ontološki
status, a kakav će se trenutno pojaviti zavisi od statusnog položaja
posmatrača, da li se on nalazi u indriyâni (telu) ili tanmâtrâ (snu, astralu),
da li u aham-kâri ili u krajnjem vidu izvan svega, gde cela prakrti ima
ontički status, a puruša ontološki. Ili obrnuto, ako se stvar posmatra sa
stanovišta puruše kao čoveka kome cela prakrti služi za sopstvenu
diferencijaciju, za spoznaju svog pravog bivstva. S tim pomakom je
zapadnu filosofiju približio ontološkoj diferenciji Istoka, koja ju je, još
fundamentalnije od Hajdegera, oduvek ispravno videla tek u razlikovanju
puruše od prakrti. 64
***
Bilo je neophodno naglasiti fundamentalnu razliku između
demonizma i njegove pseudoreligioznosti, s opisima delovanja T-polja i
neorganskih bića, i doktrine probuđenja koja je suštinska vrednost
celokupne baštine. Upoznavanje odnosa između organskog i neorganskog
bivstvovanja uslov je za razumevanje prakrti, naročito za razlučivanje

utrnućem strasti za uslovljenim postojanjem (nirvana). Ona daje svetlost svesti o svemu
što biva, i nezavisna je od svesti. Bogovi su joj bliži jer su u višim dimenzijama, ljudi
nešto dalje, životinje još dalje. Budizam stoga ne poriče postojanje bogova (Buddha se
naziva „učiteljem bogova i ljudi”), nego ukazuje na ono više od najvišeg Boga, ono što i
njemu daje svest i postojanje, kao i svemu ostalom. Ono najviše je neuslovljenost, ona je
suština budnosti kojoj budisti teže. To je puruša u sânkhyi.
64
Kada se upoznao sa zen-budističkom filosofijom, Hajdeger je rekao: „Ako pravilno
shvatam, ovo je isto što i ja pokušavam da kažem u svojim spisima.” U svom poznom
delu Zur Sashe des Denkens (O stvari mišljenja - Beograd: Plato, 1998) on se još više
približava puruši kao Duhu koji omogućava biće kada, raspravljajući o vremenu i
bivstvovanju, u osnovu stavlja 'Ono (koje) daje (omogućava) bivstvovanje i vreme' (Es
gibt Sein, Es gibt Zeit).
217
njenih ključnih kategorija: aham-kâra i buddhi. Jedino njihova
aktuelizacija pripada doktrini probuđenja, dok cela dijalektika subjektivnog
i objektivnog bivstvovanja (ispod aham-kâre) spada u područje organske i
neorganske uslovljenosti i demonizma. Tom području pripadaju svi
bogovi, anđeli i đavoli, kao i svi oblici „religioznosti” koji se pod njihovim
uticajima javljaju, a takođe i sav okultizam poznat na Zapadu, kao i sve
sekte. Ali, ovom nivou pripada i svakodnevna egzistencija većine ljudi (na
prva tri nivoa svesti), pa se zato njihov demonizam mora razumeti kao
prirodna potreba, kao prirodan način regulacije njihovih života u
nedostatku ličnog prosvetljenja. Prava je religija samo ona koja čoveka
vodi ka duhovnom probuđenju. Sve drugo je pseudoreligija, mitologija i
demonizam.
Osnovni kriterijum za razlikovanje religioznosti koja služi
demonima od one koja podstiče istinsku duhovnost i probuđenje čovekovo,
jeste prisustvo nasilja. Svaki oblik nasilnosti, od sputavanja slobode od
strane verskog autoriteta do ubistva, jeste vid uzimanja energije od žrtve.
Celokupna tradicija prinošenja žrtvi, koja oduvek postoji svuda u svetu,
jeste ishrana elementala ili T-polja. (Jedan od detaljnih opisa prinošenja
žrtvi nalazi se u Mojsijevoj drugoj knjizi, 29, zatim u trećoj gl. 1-7). U
svom krajnjem ishodu energiju od žrtava verskog rata, pored samih
počinilaca, uzimaju neorganska T-polja. Zato je princip nenasilja (ahimsa),
koji odlikuje jedino đainizam, sânkhya-yogu i budizam, nenasilja prema
svim živim bićima, najviši i nepogrešivi kriterijum za istinsku duhovnost
ili religioznost. Prolivanje krvi i sputavanje slobode iz bilo kojih verskih
pobuda je čista negacija religioznosti.
Sve tradicije prinošenja žrtvi potiču od Drako mentaliteta. Na
Lemuriji su nekada živela prava Drako bića i oni nisu prinosili žrtve niti su
koristili ljude za ishranu jer im to nije bilo potrebno da održe ljudski oblik,
živeli su u svom pravom obliku i hranili su se dinosaurusima i drugim
životinjama. Tak kada je izvršena hibridizacija ljudi u Mesopotamiji pre
više od 4.000 godina, kada je stvorena loza vladara sa ljudsko reptilskom
genetikom 50/50%, započela je praksa verskih obreda u kojim su prizivani
astralni demoni koje su fizički Drako obožavali kao svoje bogove. U tim
obredima su korišćene ljudske žrtve, odnosno životna energija kao njihova
hrana. Ljudska krv i energija su potrebni da bi se hibridi održali u ljudskom
obliku i da demonsko biće bude materijalizovano. Ni Drako bića ni njihovi
ljudski hibridi nemaju duhovnih moći koje su potrebne da se ta bića
prizovu, i navedu da se pojave i komuniciraju sa fizičkim bićima. U tim
ritualima koristili su posebno obučene i programirane ljude sa čisto
ljudskom genetikom, Liranskom, svetle puti, plave ili riđe kose, plavih ili
zelenih očiju. Oni su najviše cenjeni zbog svoje genetike koja im
omogućava vezu sa najfinijim vibracijama duha. Ali upravo zbog te svoje
kreativnosti oni su i najpodložniji uticajima, kontroli i programiranju.
218
Kreativnost znači otvorenost za više mogućnosti, a to po zakonu slobodne
volje obuhvata i ono negativno.
To je pozadina svih ’satanističkih’ rituala koji sadrže žrtvovanja.
Jedan od glavnih ciljeva hibridnih vladara danas je da se ljudska
populacija tako obradi preko medija i obrazovanja da prisustvo pravih
Drako bića bude prihvatljiva pojava. Otuda se populariše satanizam, izgled
reptoida se nameće i potura svuda, naročito deci kroz animirane filmove i
igračke tako da budućim generacijama njihovo prisustvo bude normalno.
Hibridi inače postoje da ljude na indirektan način pripreme za otvorenu
Drako vladavinu. U planu je njihova invazija. Sve to će zavisiti od toga da
li je svest u ljudima potpuno porobljena ili će čovek početi lično da je
koristi, kao svoju volju. Oni vladaju tačno onoliko koliko je čovek
nesvestan.
Što se ostalih tradicija tiče, ne treba mnogo dokazivati njihovu
pseudoreligioznost. Dovoljno je primetiti njihovu geografsku i nacionalnu
podelu. Prilikom kontaktiranja sa ljudima neorganska T-polja, odnosno
elementali primaju specifična obličja i simboliku, zavisno od lokacije i
okolnosti u kojima se javljaju. Ona se uvek prilagođavaju lokalnoj tradiciji
psihomentalnog uslovljavanja kako bi bila delotvorna, i imaju teritorijalnu
podelu interesnih sfera (zato je pametnije poštovati lokalne demone, tj.
religiju i kultove). Vrlo dobro znaju da moraju delovati samo s
odgovarajućim ’religijskim’ iskustvima i pravom scenografijom, da neće
privući jednog katoličkog vernika vizijom Krišne ili Ganeše, već samo
javljanjem Device Marije, da bi jednog Hindusa slabo zainteresovala vizija
razapetog Isusa koju on često viđa uživo na svojim ulicama, dok bi ona na
taoističkog Kineza delovala morbidno. Znaju takođe da se na sve te
iluzorne projekcije jedan budista učvršćen u postojanoj pažnji (zazen ili
satipatthâna) ne bi ni osvrnuo, pa mu zato šalju muslimanske
fundamentaliste, katoličke misionare, Coca-colu i CNN.
Neorganska bića se prilagođavaju duhu vremena. Ranije su se
arhaičnom čoveku manifestovala u vidu Boga i njegovih anđela, a danas to
čine u skladu sa tehnološkom revolucijom Novog doba. Prikazanja Device
Marije ili pojava suza na freskama i kipovima Isusovim, nastaju Drako
tehnologijom s kojom su oni oduvek manipulisali ljudskim verovanjima. A
ponekad se te suze javljaju od silnog smeha neorganskih bića ljudskoj
gluposti.

3. Rezime i ukratko o demonizmu i Novom dobu

Sve što se zbiva sa čovekom i oko njega ima za cilj njegovo
osvešćenje. Osvešćenje čovekovo počinje svešću o sebi, okretanjem svesti
ka sebi, ka sopstvenom središtu u kome je Duh. Taj cilj sprovode bića koja
su stvorila čoveka. Ljudska ga inspirišu u sticanju znanja, a neljudska ga
219
dovode u iskušenje i teškoće koje treba da ga navedu da se okrene unutra,
ka sebi. Svi oblici manipulacije ljudi svode se na to da se čovek dovede u
iskušenje da se okrene od sebe, da se identifikuje sa nečim izvan sebe, i da
izgubi sebe - a to znači da služi drugome, da njegovu energiju koristi neko
drugi.
Osvešćenje čovekovo je takvo da mu svest ne može biti spolja data,
kao što mu je dat život. Ona je takva da samo iz njegove lične volje može
nastati. Kao lični odgovor i razumevanje emanacije prirode i autentičnosti
Duha. To je ono zatvaranje kruga aktuelizacije Duha na najsuptilniji način,
o kome smo govorili na početku, koje se događa kroz čoveka, u njegovoj
ličnosti. Zato što mu svest ne može biti spolja data, čovek se mora spolja
raznim prinudama naterati da postane svestan. To radi cela prakrti kroz sva
svoja bića.
Na koji način neljudska bića kontrolišu čoveka time što ga navode
u iskušenje da zaboravi sebe i identifikuje se sa vanjskim uticajima?
To su Drako bića i njihovi hibridi, Iluminati, vladarske familije koje
vladaju ovim svetom još od Vavilona. Iste te krvne linije postoje i danas, to
su gore spomenute porodice.
Da bi oni kao manjina vladali većinom moraju najpre da uspostave
određene norme i vrednosti šta je stvarno a šta nije, šta je prihvatljivo a šta
ne. Moraju da uspostave granice percepcije sveta i društvene norme i
kodekse, etiku i moral. Granice percepcije su suzili na vrlo ograničeno
područje čulnog opažanja. To je iz razloga jer kontrolori ljudi pretežno
borave na višim i suptilnijim dimenzijama, u astralu, i potrebno je da ih
ljudi ne vide, da ih ne bi bili svesni. Ova ograničenja percepcije su postigli
genetskom manipulacijom. Čoveku je genetski skraćen životni vek kao i
percepcija, a posledica toga je bilo i gubitak celovitosti, čovek više nije bio
jedno biće već je postao šizoidno mnoštvo različitih Ja koji se neprimetno
smenjuju i tako razbijaju volju i moć delanja.
Ovo što je učinjeno na genetskom planu učinjeno je na sličan način
i na kolektivnom planu gde je određena percepcija svih prihvatljivih
vrednosti kroz nametanje mentalnog obrasca putem religijskih učenja,
društvo je razbijeno kroz različita učenja i religije i time su nastali svi
sukobi među ljudima. Tako je ljudsko društvo izgubilo jedinstvo i postalo
je šizoidno mnoštvo u stalnom sukobu. To mnoštvo je naterano da se samo
održava, da samo osuđuje pojedince koji pokušavaju da izmaknu kontroli,
da ih osuđuje kao jeretike i grešnike, kao neprijatelje.
Sledeća stvar je da se svest održava u suženom stanju putem
stalnog straha. Tome služe sukobi među frakcijama i pojedinih grupa ljudi.
Strah je stanje jake koncentracije energije u vrlo niskoj frekvenciji koja je
omiljena hrana Drako bića iz astrala. Tako zlo svake vrste, od ratova do
ličnih sukoba unutar porodice, ujedno proizvodi hranu astralnim silama i
drži u pokornosti ljude. Strah parališe i ljude čini pokornim.
220
 Oni takođe sprovode obrazovanje svake vrste, odnosno način na
koji se prepoznaje svet, nameću i kontrolišu akademsko znanje i nauku, a
preko njih i mentalne obrasce ljudi. Okosnica ovog obrasce je da su ljudi
grešni, bića nižeg reda, nemoćni i da je samo ’Bog’ svemoćan. Naravno,
zna se ko su ’bogovi’ i njihovi predstavnici: Drako bića i njihovi hibridi.
Mentalne obrasce su hiljadama godina nametali i kontrolisali preko tajnih
organizacija.
Budući da se sve odvija po planu, treba razumeti da ovakve religije
koje do sada imamo jesu odraz onoga što je čovek zaslužio svojom
zrelošću. One su s jedne strane način da se čovek manipuliše ali su s druge
i jedini metod njegovog obrazovanja i kontrole koja mu je potrebna. Veliki
procenat ljudi je još uvek toliko nesvestan i na niskom stupnju razvoja da
se može reći da je sve što mu se događa u pogledu kontrole i manipulacije
odraz njegove nezrelosti. To su sve oblici prinude da se natera da sam
postane svestan jer ne može više ništa dobiti spolja.
Imaginacija prirode, izražena kroz mitove i religije, nesumnjivo je
bila potrebna i delotvorna u ranim fazama arhaičnog čovečanstva, na isti
način kao što je maloj deci neophodna mašta za spoznaju sveta. U
savremenim uslovima ona je svakako i dalje potrebna, jer je čovek još
uvek nesvestan, ali nametljivo održavanje njenih arhaičnih oblika
izražavanja izaziva pervertovanje, deformacije i inflaciju - što se jasno vidi
u modernoj verskoj propagandi. Imaginacija prirode se uspešno
osavremenjuje kroz filmsku umetnost, masovne medije i tzv. ’virtuelnu
stvarnost’ računara. Preko njih ona uspešno globalno povezuje kulture i
uzdiže ih iznad arhaičnih podela, plemenske, nacionalne i verske
isključivosti. Ali, bez istovremene demitologizacije življenja, i osnaženja
psihičke objektivnosti i individuacije, o čemu je ovde bilo reči,
kompjuterizovana globalna imaginacija se može izroditi u dosad najvećeg
demona. Savremena tehnologija življenja iziskuje od čoveka budnost više
nego ikada ranije, u njoj jednostavno nema mesta prepuštanju arhaičnim
mitološkim i verskim obrascima. Njihova se projekcija mora povući jer će
se njihov porobljivački uticaj još jače ostvarivati uz pomoć preciznih
kodova na ekranu kompjutera. Zbog povezanosti svega, zbog blizine i
neposrednosti iskustva sveta i ljudskog opstanka u „globalnom selu”, u
kojem se već nalazimo, naprosto neće biti prostora za objektivaciju smisla
bivstvovanja u simboličko, dogmatsko i mitološko tumačenje sveta.
Bivstvo se ne može drugačije spoznati do lično i neposredno. Samo kroz
neposrednost iskustva i ličnu zrelost ljudi će moći da žive u realnom svetu
i opstanu zajedno, a ne po uputstvima proroka i plemenskih bogova od
kojih je svaki ’stvorio svet’.
Evolucija društvene svesti se kretala od čopora (praistorija),
plemena (od biblijskog doba do renesanse), do nacionalnih pokreta (XVIII
- XIX vek) i svesti o međunarodnim odnosima i pravima čoveka (sredina
221
XX veka). U budućnosti bi svest trebala da evoluira do čovekove
samospoznaje kao autentične ličnosti, da čovek spozna sebe kao ljudsko
biće i u sebi Duha koji ga omogućava, i da u tome bude njegov jedini
identitet - a ne više u obrascima čopora, plemena ili nacije, ove ili one
vere. Istorija se dovršava u svesnom subjektu, u celovitoj ličnosti. Najveći
izazov je da se ne dozvoli da se mentalitetu čopora pridruži moć interneta,
da se plemenskoj svesti ne da moć savremene tehnologije - jer to bi zaista
bio 'kraj sveta'. U sve većoj koherenciji življenja i njegovom sve
prisutnijem jedinstvu, stare plemenske, nacionalne i verske razlike, koje su
do šizoidnih razmera naglašene u judeo-hrišćanstvu, mogu svet sukobiti
jače nego ikada. (Ovu opasnost je uvidelo i samo judeo-hrišćanstvo pa
pokušava da prevaziđe svoju isključivost i produži svoj vek ekumenizmom
i lukavim podmetanjem ideje o „jednom svetu - jednom Bogu” u vidu
naivne smeše svih vera koja se naziva Bahajska religija. Svetski centar
Bahajaca je u Izraelu. Ali, to se sve čini na prva tri nivoa svesti koji se
zadržavaju samo na spoljnim oblicima, ne i na suštini. Ispoljavanja
religioznosti, međutim, ne mogu i ne treba da se mešaju na prva tri nivoa -
videti o tome u poglavlju Sedam stanja. Rešenje je jedino u individualnom
uzdizanju čoveka na više nivoe svesti, u autentičnu ličnost, a ne u vanjskim
promenama.) Imaginacija postaje kreativna samo kod zrelog čoveka koji
lično i neposredno doživljava svet odgovorno učestvujući u njemu. Svako
drugačije delanje će se u ogledalu prirode (ili na monitoru) neminovno (ili
numinozno) pokazati kao ropstvo, kao demon koji mu krade životnu
energiju. U tom ogledalu čovek treba da prepozna sebe, a ne da se zanosi
svojim odrazom u njemu, kao da je on stvarniji od njega samoga.
Jasnije rečeno, ako čovek ostane nesvestan i uslovljen kao do sada
(svejedno da li po obrascima Starog ili Novog svetskog poretka), sile koje
su ga držale nesvesnim izaći će iz njegove podsvesti i snova i dobiće svu
tehnološku moć za ostvarenje svojih uticaja.
Arhaični mitološki i verski obrasci uslovljavanja čoveka obrazuju
kroz objektivaciju, u njima su spolja dati modeli ponašanja i spoznavanja,
tu neki Bog čoveku daje zapovesti i tabue, a ovaj ga pasivno sluša. Ako bi
se zadržao takav stav, koji zastupa crkva, da ono božansko, odnosno bitno
čovek zadobija spolja, i to samo ako je dovoljno pokoran, nastaje istinska
opasnost da uticaje koje doživljava kao suštinske čovek nastavi da prima
spolja preko medija i imaginacije koju stvara moderna tehnologija svojom
virtuelnom realnošću, a koja već sada nadmašuje moći imaginacije
prosečnog čoveka. Ali sadržaji takvih uticaja tada neće biti nimalo
božanskog karaktera, već samo dobro programirani da služe interesima
onih koji kontrolišu tehnologiju i javnost koja je konzumira. (Ovo dobro
zna crkva, pa se zato na Zapadu još odavno preselila na televiziju.) Da bi
se ova opasnost izbegla nužno je da čovek ono bitno ne traži i ne iščekuje
spolja, kroz razna verovanja, već da nađe u sebi, u sopstvenoj ličnosti, da
222
sopstvenom zrelošću ostvari ono bitno. Jer, ono što se od iskona tražilo
spolja kroz razna verovanja u Boga jeste zapravo Duh koji sve daje, pa i
samog čoveka, a on mora biti ovde i sada, jer bez njega ničeg nema. Stoga,
on je već tu, u čoveku, kao njegova suština. (Ako je Bog u koga se veruje
nešto drugo, a ne Duh koji sve daje, onda je to demonizam.)
Ključni preokret u celokupnom duhovnom sazrevanju je u tome da
čovek po sopstvenoj zrelosti i svesnosti bude ispravan, human i usaglašen
sa stvarnošću, a ne po naređenju nekog drugog ili „višeg” entiteta. Takva
naređenja nije ni mogao da posluša jer ih je doživljavao kao nametnuta
spolja, kao tuđe interese. Zato je i odbijao odgovornost za svoje postupke
čineći sva zla „u ime Boga” - a ne svoje. Zato i sada ne oseća odgovornost
za ono što čini po diktatu medija. Ispravnost je izraz lične zrelosti, a ona ne
može nikako biti nametnuta spolja. Ovaj preokret je započeo u dvadesetom
veku. Zato je i bio tako buran.
Da bi čovek po sopstvenoj zrelosti sam od sebe bio ispravan
treba da dođe do svog središta koje je sam Duh koji sve omogućava.
Čovek je neispravan onoliko koliko je izvan svoga središta, toliko je
ujedno pod uticajem spoljašnjih sila. Suština svih manipulacija i
obmana kojima se čovek porobljava je u tome da se on navodi da se
projektuje izvan sebe, da zaboravi sebe i identifikuje se s nečim.
Priroda fizičke stvarnosti je takva da joj je neophodna imaginacija u
čijem se odrazu može spoznati. Danas se ona opredmetila na monitoru
kompjutera, pa je zato saznanje fizičke stvarnosti brže nego ikada. S tom
brzinom raste i izazov čovekovoj budnosti. Cela prakrti postoji da bi čovek
sebe spoznao, a ne da bi se u njoj izgubio - iako se to, nažalost, često
događa u nekim fazama sazrevanja. Sadašnja faza je presudna i zato je
treba dobro razumeti. U svim proteklim vekovima čovečanstvo je bilo
uslovljavano i kultivisano spolja, od strane objektivnog ili neorganskog
područja prirode, uglavnom kroz verovanja, mitove, tabue i religije. Takva
se kultivisanost svesti zasnivala na plemenskom, nacionalnom, jezičkom,
teritorijalnom i verskom identitetu. S pojavom industrije, štampe i
globalnog informisanja uslovljavanje se premešta s verskog i nacionalnog
na svoj finiji oblik, na kontrolu informacija i novca - od epohe
prosvetiteljstva, sa svim revolucijama do danas, kada je promovisan Novi
svetski poredak i Novo doba od strane ekonomskih moćnika. Ekonomska
moć zahteva globalizaciju i oni koji je imaju sprovode razbijanje starog
modela uslovljavanja, koji se zasnivao na verskoj, nacionalnoj i
teritorijalnoj isključivosti. Vreme globalizacije traži i jednu religiju, ne
mnoštvo različitih kao ranije. Srednjovekovnu ideologiju crkve razbijaju
izmišljanjem novih sekti i zamenjuju je virtuelnom realnošću globalnog
sela sa diktaturom propagande. Jedna od glavnih odlika Novog doba, i
degradacije savremene zapadne civilizacije uopšte, jeste u tome da
upotrebu imaginacije sužava na parametre tehničke i ekonomske
223
eksploatacije, na stanovište korisnosti, da je povlači od bavljenja „velikim
pričama” iz prošlosti, metafizičkim idealima i konačnim pitanjima, kako je
to bivalo uobičajeno sve do početka dvadesetog veka - a što je crkva
uveliko koristila za svoje interese - i svodi imaginaciju na tehničku korist i
pragmatizam. Pozitivna strana toga jeste da je koncentracija imaginacije na
fizičku realnost dovela do naglog bujanja tehnologije. Negativna je u tome
što je nesumnjivi uspeh usavršavanja fizičkog okruženja povukao
imaginaciju iz njenog prirodnog područja, tanmâtrâ, unutarnjeg sveta,
ostavio ga praznog i, što je još gore, u tu prazninu smestio logiku uspeha
na fizičkom planu. Tako je savremeni čovek postao psihički mehanizovan,
otuđen od objektivne prirode i partikularizovan (čemu pomaže i takav
sistem obrazovanja). Zato sveštenici (čuvari Starog poretka) u Novom
poretku vide rušilaštvo i najezdu zla, ’vodolijaše’ smatraju satanistima, a
internet đavoljim oruđem. Ali, imaginacija i sloboda globalnog
informisanja ne mogu se kontrolisati u potpunosti, ni od strane čuvara
Starog, ni od predvodnika Novog poretka. Svi su oni nečija imaginacija.
Drugačije rečeno, u starom poretku uslovljavanja i kultivisanja
naglasak je bio na objektivnom području neorganske prirode, otuda je
imaginacija imala metafizičke, apsolutističke i kosmogonijske
karakteristike. Novi poredak je, naglašavajući tehnološku efikasnost,
imaginaciju naglo prebacio u drugu krajnost, na subjektivno područje
čulnog iskustva, indriyâni, tako da je čovek postao materijalistički
uslovljen, ali i uspešniji u fizičkoj realnosti, jer je objektivnim procesima
stvaranja tu dao trodimenzionu koherenciju u prostorvremenu i izvesnu
kontrolu razuma (manas). Razvoj tehnike se može videti kao plodno
dejstvo imaginacije neorganskog područja na usavršavanje organskog
(indriyâni), kao njihovo prožimanje. Ta promena težišta je, međutim, bila
tako nagla da je izazvala puno lomova starih vrednosti (što se ispoljilo kroz
Prvi i Drugi svetski rat i još mnogo drugih civilizacijskih sukoba). Cilj
sveg ovog dešavanja jeste da se oba područja integrišu kroz iskustvo i
proizvedu celovitu ličnost, aham-kâra (ovaj proces je na individualnom
planu opisan u istoimenom poglavlju). Budućnost sveta je, dakle, u
procesu individuacije, u ličnosti, a ne u bilo kakvom uslovljavanju,
subjektivnom ili objektivnom, po nekom starom ili novom, savršenijem
modelu.
Od renesanse do danas možemo uočiti da način na koji objektivno
područje kultiviše ljude postaje sve finiji i konkretniji. Ranije je uglavnom
koristilo imaginaciju kroz verska ubeđenja. Religije i ’zakoni’ koje je
davao ’Bog’ bile su jedina sredstva vaspitanja. U novijem dobu se javljaju
obrazovne institucije, tehnika, ekonomija i građanska društva kao
savremeni i daleko napredniji modeli kultivisanja čoveka. Građanska
civilizacija razvijena na Zapadu je verovatno najsavršeniji način na koji se
nesvestan čovek može spolja kultivisati. Nakon nje moguća je jedino
224
unutarnja kultura, samospoznaja kroz meditativnu praksu. Zapadna kultura
može nastaviti svoju evoluciju samo u tom pravcu. U tome joj može
pomoći drevno iskustvo Istoka. Propadanje Zapada koje se danas događa,
najbrže u Americi, pokazuje da je spoljašnje kultivisanje već davno došlo
do kraja svojih mogućnosti i da se pretvara u svoju suprotnost i perverziju.
Čovekov um se ne može kontrolisati, a još manje kultivisati, medijskom
diktaturom i lažima.
Čovek je od iskona do danas bio uslovljavan spolja, objektivacijom,
jedino zato što mu je um bio nesvesno okrenut van, ka objektima, a takav
je zato što nije osvešćen iznutra, od strane Duha koji ga omogućava.
Suštinska promena koju donosi Novo doba je u promeni takvog stanja, u
sintezi duhovne autentičnosti, koja je bila rasuta po mnogim religijskim
tradicijama, i njihovo čišćenje od etničke i tradicionalističke isključivosti,
mitologije i simbolizma, tj. od objektivacije (što su Gurđijev i Osho već
uspešno učinili), i na jačanje svesti o uslovljavajućoj strukturi samog uma i
njegovom nadilaženju kroz praksu meditacije. Širenje meditacije kao
elementarne čovekove kulture jedini je način na koji se može sprečiti da
čovekova nesvesnost dobije tehnološku moć i tako postane destruktivnija
nego ikada. Sva dosadašnja 'kultura' svodila se na modifikacije čovekovog
vanjskog ponašanja i delovanja uz pomoć zakona i prinuda, i zato je njen
efekat bio slab, ljudi su danas jednako zli (zbog nesvesnosti) kao i ranije.
Kultura budućnosti biće u osvešćenju strukture samoga uma, onoga
koji dela, u samospoznaji onoga ko je svestan. Tek tada će se čovekovo
delanje proširiti na više dimenzije i postaće istinski humano.
Sve što je ovde rečeno može se svesti i na sledeće: Pre razvoja
tehnike i Novog doba čoveku je prirodno bilo dostupno iskustvo o pravoj
prirodi duhovnog cilja, i njegovo razlikovanje od materijalnog. Materijalni
cilj je nešto što se spolja zadobija, dok je duhovni cilj ono što se ne može
spolja dobiti, već samo iznutra ostvariti sopstvenim preobražajem. Naime,
tehnika olakšava dosezanje materijalnih ciljeva, olakšava rad, i tako
degeneriše zdravo iskustvo o sopstvenom preobražaju pri radu na
duhovnom cilju. Preobražaj je suština svakog rada - rad je alhemija s
kojom se priroda preobražava u korist Duha. Za razliku od materijalnih
ciljeva sa čijim ostvarenjem mi ostajemo isti, a tehnika nam u tome još i
pomaže, rad na ostvarenju duhovnih ciljeva ili ideala je zapravo naš
preobražaj u skladu s idealom, mi tim radom postajemo usklađeni s ciljem,
postajemo sâm ideal. Zapravo, cilj je onoliko duhovan koliko nas navodi
da se preobrazimo i sazrimo. Tehnologija Novog doba nam, dostupnošću
vanjskih ciljeva, uskraćuje neophodno iskustvo sopstvenog preobražaja u
radu koji vodi pravom ljudskom cilju - zrelosti za prisustvo Duha. Time
nas obmanjuje da ne vidimo svoj pravi cilj. Mašine su postale kreativne
kao i mi, one nam pribavljaju sve što nam treba da ostanemo isti tako da
smo zaboravili šta je pravi cilj našeg rada. One su naš proizvod, proizvod
225
našeg ega, i zato ne služe ničemu drugom do održavanju ega. One ne vode
u progres, nego usavršavaju postojeće stanje. Jedini progres je afirmacija
ljudske suštine, Duha koji se jedino kroz čoveka aktuelizuje u postojanju.
Stoga je izazov Novog, tehnološkog doba, u tome da ne poverujemo da
duhovni ideal, ono bitno, možemo dobiti spolja, kao gotov proizvod
pomoću pragmatizma, a bez sopstvenog rasta i preobražaja, da ne brkamo
duhovne ciljeve sa materijalnim. A na zameni tih ciljeva danas se zasniva
ne samo ekonomska i politička eksploatacija (Novi poredak), nego i
religijska (Stari poredak).
Jedna od najsuptilnijih zamena ovih ciljeva na delu je kod raznih
'gurua' Novog doba koji prodaju nove metode meditacija i 'spiritualne
tehnologije' za instant ’prosvetljenje’, koje su navodno brže i bolje od
starih metoda iz drevne baštine. Njihov argument se zasniva na tvrdnji da
se vremenom stvari usavršavaju i ubrzavaju, da danas nije potrebno isto
vreme i isti napor za postizanje duhovnih ciljeva kao nekada. Pri tome se
oslanjaju na teoriju „stotinu majmuna” i na povratno dejstvo morfičke
rezonancije R. Šeldrejka. Zaista, stvari se vremenom usavršavaju, ali to se
odnosi na zbivanja u relativnom, materijalnom svetu, na brzinu kretanja
stvari i informacija. Za razliku od toga, put od ega do Sopstva, od
individue do božanskog ostao je isti. Zapravo, postao je teži upravo iz
razloga koji smo ovde spomenuli, zbog iluzije koju tehnika pruža da su svi
ciljevi, pa i duhovni, dostupni kao stvari i informacije, zbog zaborava
sopstvenog preobražaja, i zato što nam tehnika svodi sámo bivstvovanje na
jednu informaciju, i time ga baca u zaborav, a nas čini neodgovornim
prema životu. Olakšavajući nam egzistenciju, tehnika otupljuje naš osećaj
za stvarnost, za pravo odmeravanje egzistencije i doživljaj njenog smisla.
Drevni metodi su zahtevali ličnu transformaciju i posvećenost celog života,
sveobuhvatnu etiku (yama i niyama u jogi, vinaya pitaka i sila u budizmu),
dok savremeni metodi ’prosvetljenja’ predstavljaju samo infantilnu
imitaciju principa tehnološke korisnosti i tržišne eksploatacije u sferi duha.
To se vidi po njihovim ciljevima: svrha meditacije kod starih bila je
nadilaženje smrti i vremena, tela i uma radi predaje Duhu koji sve
omogućava, dok se savremene 'tehnike' reklamiraju kao sredstva za
uspešnije iživljavanje svojih želja i strasti.
Suština prave duhovnosti i religioznosti jeste razlikovanje iskonske
neuslovljenosti koja sve omogućava - od svega stvorenog, od svih
prirodnih uticaja koji uslovljavaju; svejedno da li su oni fizički ili astralni,
razni bogovi i demoni, ili slike na kompjuterskom monitoru. Ovo
fundamentalno razlikovanje nije nigde do kraja sprovedeno - da jeste,
došlo bi se do sânkhye - i ovde iznete kritike odnose se na taj nedostatak,
koji se sve više pokazuje kao tragičan po opstanak savremenog
čovečanstva. Zbog veće brzine i koherentnosti njegovog bivstvovanja,
manje je prostora za ispravljanje grešaka, naročito fundamentalnih.
226
 INDRIYĂNI

Um je najfiniji deo prakrti. Mi smo čista svest kao odraz Duha.

Prakrti se kroz naše biće, kao organski najpogodnije, osmišljava u svim
svojim aspektima, pozitivnim i negativnim, upoznaje sve svoje
mogućnosti. Priroda je organska i neorganska, stoga modifikacije i
sačinitelji uma nisu samo organska iskustva već i neorganska, što znači da
i neorganska bića imaju udela u aktivnosti našeg uma. Um nije naš već
pripada prakrti.
Kada iskustvo bivstvovanja sazri onda možemo da prepoznamo
sebe kao čistu svest Duha koji omogućava prirodu i nadilazi je.
Nadilaženjem uma dovodimo do ishoda samu prirodu, sjedinjavajući um s
Duhom mi spasavamo i isceljujemo prirodu i sva bića. Zato nas sve tera da
transcendiramo um i sjedinimo se s Duhom.

Organske sposobnosti u prirodi (indriyâni) sačinjavaju područje

čulno iskustvenog, fizičkog sveta. To je jedino područje prirode u kome se
energija njenog bivstvovanja, usled potpunosti organskih sposobnosti, tako
sažima da se kristališe i prosijava kao svestan subjekt. Ovo sažimanje
prepoznajemo kao svekoliko životno iskustvo i sposobnost učenja.
Indriyâni je, u svom kompletnom sastavu, u čovekovom telu, jedino mesto
gde se priroda sažima u lik i ličnost čoveka kako bi, kroz sopstveno
određenje i ustanovljenje, u ličnosti dobila oličenje svoga smisla. U svim
ostalim oblicima priroda prosto postoji i obnavlja se, ostvaruje svoju
egzistenciju. Samo u čoveku ona ek-sistira, ekstatički se otvara ka
duhovnoj suštini nakon osvešćenja. 65 Tu, u čoveku, ne samo da se sažima
energija da bi proizvela svesnog subjekta, nego se, nakon toga, kao rezultat
dozrevanja individue (indriyâni), rađa nezavisna i celovita ličnost (aham-
kâra). Ličnost je takva samo kada je svesna (buddhi) Duha neuslovljenosti
(puruša) koji nadilazi prirodu (prakrti). Čovekovo telo je, dakle, jedino
odgovarajuće mesto u prirodi gde ona nadilazi i razrešava samu sebe pod
privlačnim uticajem puruše, koji joj je na tom mestu najbliži. Čovekova
sudbina stoga nije vezana za biće-i-vreme nego za njegovo duhovno
nadilaženje. Njegovo telo je most ka večnosti, ono je oličenje večnog ili
božanskog. Ako se, međutim, upotrebljava kao dom prirodnih
uslovljavanja, tada je leglo patnje i teskobe.

65
Uporedi Hajdeger: Pismo u humanizmu (Martin Heidegger: Uber den Humanismus,
Frankfurt/Main, 1949)
227
 Sva se živa bića u prastarom sistemu sânkhye jednostavno dele
prema broju čulnih i delatnih organa koje poseduju. Od najprostijih
mikroorganizama sa jednim čulom, preko mnoštva bića sa različitim
kombinacijama, do jedinog bića sa svih jedanaest organa, a to je čovek.
(Vidi sliku 1.) Već je po rodoslovu organizama na zemlji očigledna veza
između sposobnosti kretanja i čulnog opažanja, i inteligencije. Od
jednoćelijskih organizama, biljaka i životinja, preko podele životinjskog
sveta na zglavkare, mekušce, bodljokošce i kičmenjake, sve do sisara,
možemo jasno uočiti da broj čulnih i delatnih organa, koji omogućuju bolje
kretanje i opažanje, i samim tim veće učešće u zbivanju, omogućava
srazmerno veću inteligenciju.
Nijedan od čulnih i delatnih organa ne postoji zasebno nego je
direktno uslovljen funkcijom koju vrši, odnosno, s onim čemu je primeren
(tanmâtrâ). Aktivnosti, inteligencija i sposobnosti bića razlikuju se prema
broju i razvijenosti organa kojima ih priroda osposobljava da kreativno
propuštaju svetlost Duha u sebi. Broj organa je mera sposobnosti
organizma da ispolji ovakvu svrhu prirode. Razvoj tehnike takođe, kao
produžetak organskih sposobnosti, omogućava osposobljavanje bića da
ispolji svoju svrhu. Duh neuslovljenosti podjednako je prisutan svuda u
prirodi, kao vrhunski privlačitelj sveg njenog zbivanja, ali mu je ona manje
pristupačna na nižim nivoima veće uslovljenosti grube materije, i u
jednostavnijim oblicima života, a više na finijim nivoima razvijenijih
organskih sposobnosti. Dakle, nije u pitanju prisustvo puruše, nego
samozaborav prakrti koji je veći u njenoj grubljoj inertnosti i dezintegraciji
svesti, u organskoj nerazvijenosti. Ova zakonitost liči na otvor koji može
da propušta manje ili više svetlosti, ali nikada ne može biti potpuno
zatvoren, jer bi se time izgubila svrha njegovog postojanja kao otvora, a to
je upravo jedina svrha prirode, naročito u njenom ljudskom obličju: da
otvara prisustvo Duha neuslovljenosti koji je njena suština. Prema tome,
svaki oblik postojanja i življenja u prirodi jeste određeni način ispoljavanja
svesnosti i inteligencije. Cela priroda je živa i preobražava se u korist
Duha-čoveka sve kreativnije kako je nivo njene piramide viši. Tako su
biljke svesnije od minerala, životinje od biljaka, dok je čovek delotvorno
najsposobniji i zato najsvesniji u prirodi (barem na Zemlji).
Postoji piramidalna srazmera između broja čulnih i delatnih organa
i broja bića koja ih poseduju. Tako je najmanji broj bića koja poseduju sve
organske sposobnosti, a to su ljudi, dok je daleko veći broj jednoćelijskih
organizama sa minimalnim brojem organskih sposobnosti. Ova srazmera
odgovara većoj prisutnosti svesti u većim mogućnostima sticanja iskustva,
pri čemu je kod čoveka najprisutnija. Na svakom nivou usklađenosti
iskustava bivstvovanja javljaju se nova svojstva, dok se na najvišem nivou
organskih sposobnosti za sticanje i razmenu iskustava, suma svih svojstava
jednovremeno (simultano) ogleda u razumu (manas).
228
 Organ mišljenja, um ili razum - manas - jeste mozak. Njegova
uloga je da reguliše i sintetizuje čulna iskustva i rukovodi delanjem tako
što sprovodi odluke i volju viših kategorija (aham-kâra i buddhi) i tokove
prâne usmerava kroz aktivnosti delatnih organa. Kako ni um, kao ni ostali
organi, ne postoji nezavisno i ne odlučuje o sebi, nego postoji samo kroz
funkciju koju obavlja, on je samo medijum koji povezuje opažanje
zbivanja i delanje bića u njemu. On poprima različite oblike kada je u vezi
sa različitim čulima i njihovim objektima, i aktivnostima delatnih organa.
On ih na fini način samo odražava, ali nema svoju volju. Um ili razum je
taj koji koristi čulne i delatne organe, on kroz njih sazreva iako, s druge
strane, predstavlja sintezu svih njihovih moći. Um vidi kroz oči i čuje kroz
uši. Zato, kada je pažnja uma usmerena na nešto drugo, mi ne vidimo ono
što je pred nama niti čujemo zvuk koji postoji. Stanje uma određuje našu
percepciju, a ne čula. Um je saobražen s funkcijama koje obavlja.
Najsuptilniji vid saobražavanja čulnog i delatnog iskustva je misao ili
pojam. Stoga sve kategorije s kojima se razum služi za dedukciju
empirijskog sveta - a to su misli i pojmovi, imena obličja (nama-rűpa) -
jesu čulnog porekla. Misao ili ime jeste sinteza raznih oblika neposrednih
čulnih utisaka na fizičkom planu, ili onih koji su ranije oblikovani
informativnim dejstvom starijeg T-polja. Nijedna misao nije nova, ona je
samo suptilnije ogledanje fizičkog iskustva na višim planovima sa kojima
je kao medijum povezan manas. Dakle, ime i oblik, predmet i subjekat koji
ga ustanovljava nisu različiti, oni su vidovi jedne iste prakrti, ali na
različitim dimenzijama. Oblik je grublji ili materijalniji, a ime ili misao
viši, finiji vid istog zbivanja. Svesnost uma nije različita od svojih sadržaja,
od misli nastalih na osnovu iskustva.
Zbog saobražavajuće funkcije uma nastaje identifikacija, kao
najveća prepreka duhovnom probuđenju.
Teško je naći reči kojima bi se dovoljno naglasilo koliko je um
saobražen s funkcijama koje obavlja, s telom. Bilo bi dovoljno reći da um
toliko vlada našim telom, da toga uopšte nismo ni svesni. Ali nije
dovoljno, jer nismo toga svesni. Na shemi vidimo da manas dominira nad
indriyâni, kao što i mozak dominira nad fizičkim telom. To nije slučajno
tako. Um u potpunosti određuje stanje tela, ne samo njegove pokrete, već i
vitalne funkcije, život svake ćelije i sav fizički izgled. Zbog uma mi živimo
mnogo kraće i teže nego što bi trebali. Ćelije se stalno obnavljaju, sav
biološki život je u slobodnom kretanju, on već ima sve što mu treba da
ispuni sav svoj potencijal. Organizam spontano obnavlja svoje ćelije kada
je slobodan od prepreka. Deca su vitalna i rastu jer nemaju um opterećen
prošlošću koji bi ih u tome sprečavao. Međutim, um odraslog čoveka je ta
sila koja koči slobodno kretanje i obnavljanje ćelija iz trenutka u trenutak,
um je sputan prošlošću i stečenim utiscima koje ne pušta. Što je um više
opterećen prošlošću i utiscima, to je čovek manje vitalan i brže stari. Takav
229
um, koji živi u fikcijama, ubeđenjima i svakojakim sadržajima, nije
usklađen sa bićem koje se uvek slobodno kreće ka novom obliku života, i
koje nema nikakvih psiholoških ni religijskih problema, koje nema
tradiciju ni prošlost koja ga opterećuje. Možemo daleko duže i bolje da
živimo samo sa umom koji je čist, slobodan od svih uticaja iz prošlosti, i
otvoren za bivstvovanje ovde i sada - koji ne robuje vremenu.
Um je mesto gde je svest identifikovana sa mislima. Usled
višedimenzionalnog holizma prirode, njena svesnost se u jednoj dimenziji
(manas) pokazuje kao misao, a u drugoj kao fizička aktivnost, stvar ili
objektivna pojava u prirodi. Ovde je na delu pragmatizam. Razum deluje
kao sinteza i regulacija čulnih i delatnih iskustava subjekta u okruženju
objektivne prirode, njenih prototipova i elemenata na taj način što biva
tačka preseka njihove interakcije i prijemnik njihove rezonancije. Priroda u
svojoj slobodi postoji višedimenzionalno i, prema shemi, dvojako: kao
fizički predmeti (prostorija u kojoj se nalazimo i sve stvari u njoj) i
istovremeno, u suptilnijim dimenzijama, kao subjekat u kome se sažima
svesno iskustvo tih predmeta. Dok predmeti podležu svojim fizičkim
zakonima, njihovo svesno ustanovljenje u subjektu podleže psihičkim
zakonima, u njima predmeti mogu biti izmenjeni na sve zamislive načine.
U sobi u kojoj se nalazimo možemo da zamišljamo svakojake događaje i
promene bez ikakvog uticaja na nju i da obuzeti takvim zamislima ne
primetimo sve predmete koji se tu objektivno nalaze. I fizički predmeti i
subjekat koji ih doživljava ista su priroda, samo predstavljaju njene
različite aspekte i dimenzije.
Svaki čulni i delatni organ predstavlja jedan odraz svesnosti ili
iskustva onih objektivno datih prototipova i elemenata (tanmâtrâ i maha-
bhűtâni) koji su ga oblikovali. Ta dva vida bivstvovanja, subjektivni i
objektivni, nužno su uvek u interakciji. Tačka preseka tih interakcija je
mesto sinteze datog iskustva, za svaki čulni i delatni organ posebno. Zbir
svih ovih preseka je manas, ali zato funkcija racionalnosti deluje u
slabijem ili jačem vidu kod svih bića, ma koliko čulnih i delatnih organa
imali. Naše telo (zajedno sa umom) i bez naše budne prisutnosti
svrsishodno obavlja ono što je naučilo da radi. Zato celu stvorenu prirodu
krasi racionalna svrsishodnost i regulacija u cilju opstanka, i zato se ceo
kosmički poredak organskog bivstvovanja stiče i ogleda u ličnosti kroz
mentalne koncepte (manas). Dakle, zbirno mesto svih preseka
subjektivnog iskušavanja objektivne prirode jeste manas ili um, i on nije
ništa više od toga. Regulativna sinteza uma ne bi bila to što jeste da je
samo jednostrana, ona deluje i povratno pa zato uočavamo harmoniju i
poredak u celom ispoljenom kosmosu. Od stanja uma zavisi kakav ćemo
svet opažati. U onoj meri u kojoj je naš um harmoničan u svojoj funkciji
sinteze i regulacije svih iskustava, u toj meri smo svesni harmonije samog
kosmosa. Manas je logos kojim se spoznaje predmetni svet i s kojim se sav
230
ispoljeni svet svrsishodno reguliše na jednom mestu, u ličnosti (aham-
kâra). 66
Kada je u satvičkom stanju um je u službi integracije ličnosti i volje
(aham-kâra), tada osmišljava jedino sopstveni ishod i ne bavi se
obnavljanjem sadržaja i vezivanjem za prošlost. U aspektu rađas on je
vezan za čulna iskustva i zato grčevito učestvuje u borbi za opstanak, što
vidimo i kod životinja i kod ljudi, dok se u stanju tamasa izražava samo
kao elementarna sposobnost sinteze čulnog opažanja, raspoloživog kretanja
i delanja, što zapažamo kod životinja, biljaka, insekata i mikroorganizama.
U satvičkom vidu najređe je prisutan, samo kod zrelih i samosvesnih
individua. U tom stanju manas je smiren od misli, odnosno od podela
mnoštva Ja, i sprovodi volju jednog, pravog Ja, i čiste svesti koja takvom
voljom rukovodi. U stanju rađas um je izložen podeli i sukobu mnoštva Ja,
učestvuje u stalnoj borbi njihovih različitih interesa, usmeren je ka
ciljevima ili idealima koje nikako ne doseže jer su mu oni samo povod za
ostvarenje sopstvenog kretanja od jednog utiska do drugog, i održavanja
podele. U stanju tamas um je obuzet identifikacijom sa spoljnim i
unutarnjim utiscima, misli stihijski naviru same od sebe, a ista stihija
obuzima i telesno kretanje. Ovakav manas najviše upravlja snovima, i
dnevnim i noćnim, a u ekstremnom vidu i psihozama. Ovakvo stanje
preovlađuje u životu prosečnog čoveka. San je stanje u kome je čovek
snažnije obuzet mentalnom uslovljenošću, jače identifikovan sa misaonim
sadržajima, ako ni zbog čega drugog, onda zato što su delatni organi pri
ležanju opušteni pa se njihova neiskorišćena energija preliva u manas, i
tada njegove aktivnosti i sadržaji (misli) postaju toliko intenzivni da nas
potpuno obuzimaju zbog identifikacije s njima. Kada se u astralu aktiviraju
delatni organi i razvije dvojnik (energetsko telo), energija se raspoređuje
na celo biće i zato su misli slabije a svesnost čistija kao volja ili namera
(aham-kâra), pa je i čovek budan. Svi ovi procesi su uzajamni.
Sve misli u umu nastaju usled interakcije indriyâni sa tanmâtrâma i
maha-bhűtâni, interakcije koja je rezultat podele subjekta sa celinom i
unutar njega samoga. Misli su uvek direktan izraz neznanja i neuviđanja
stvari kakve jesu, one su čuvari sna, ali su upravo zato i težnja za znanjem.
Da su one sámo znanje ili stvarnost, ne bi se ponavljale. Postojanje misli je
dokaz da čovek uopšte ne vidi stvar kakva jeste, i zato mora da je
osmišljava - zaboravljajući da nikada nije ni postojala prepreka da se stvari
vide kakve jesu. Suština sveta nikada nije bila skrivena; čovek je taj koji je
ne vidi jer mu svest nije dovoljno čista za neposredno opažanje. Misli i
pojmovi služe da nam prenesu informacije o onome što nije u našem
lokalnom okruženju i iskustvu. Ali te informacije mi upotrebljavamo i

66
Stoga se u Jogaćari, školi mahayana budizma, smatra da je izvan područja umnog
predstavljanja svet bez uporišta ili prazan, neuslovljen.
231
kada možemo neposredno da uviđamo. Na taj način misli vezuju čovekovu
ličnost u vrtlog zbivanja nižih kategorija. Uspostavljanjem jedne volje i
jednog Ja u psihofizičkom delanju otkriva se sopstvena nezavisnost od
misli kao takvih, od svih imena i obličja, otkriva se da se tek u tišini uma
rađa potpuna jasnoća sopstvenog bića i prava budnost koja se nikada ne
prekida, da je svest bez misli pravi ishod našeg bića koji ne može biti
izgubljen, jer ishod uvek bivstvuje kroz samo biće, a ne kroz misao o biću.
Zato se ova svesnost postiže jedino osvešćenjem bivstvovanja i nikako
drugačije. Usled ranije identifikacije svesti sa misaonim sadržajima ona je
bivala pomračena zajedno sa pomračenjem misli, odnosno, stanja uma su
određivala stanja svesti (snovi, dubok san, koma i uobičajena dnevna
„budnost” sa mnogim oscilacijama, od kojih se neka smatraju
„mističnim”). Sama svest nema stanja, ona je ishod ili smisao bivstvovanja
uopšte, jedno je s bićem. Budući da misao takav smisao nikako ne doseže,
ona je svest odvlačila od svog pravog ishoda, od jedinstva s bićem u svim
oblicima i dimenzijama postojanja. Zbog temeljnog poriva organske
prirode da se obnavlja i održava svoj opstanak, misli, kao njen najfiniji
proizvod, često deluju kao preterano ponavljajuće preispitivanje.
Zato što niži oblici života (od ljudskog) imaju funkciju razuma
samo u elementarnom obliku, pamćenje je kod njih relativno slabo,
svedeno je na prilagođavanje okolini, kretanje i obavljanje fizioloških
procesa. Čovek ima sposobnost relativno dobrog pamćenja usled toga što
se u njemu ukrštaju sva suptilna područja zbivanja prirode, i ono je utoliko
jasnije ukoliko je svesnost postojanije prisutna u svim tim područjima kao
volja celovite ličnosti. Koliko je svesnost prisutnija na višem i suptilnijem
području, bliže vrhu naše piramide, toliko su vreme i prostor zbivanja bića
sažetiji u svojoj svrsi. Pamćenje i postoji na osnovu piramidalnog principa
sabiranja vremena i prostora sveg zbivanja u s-misao ili um (manas),
odnosno većoj prisutnosti svesti (buddhi) u ličnosti (aham-kâra). Ukoliko
je ova sabranost (samadhi) svesti veća u samom središtu ličnosti,
nezavisno od vremena, utoliko je i neuslovljenost Duha prisutnija, pa je
stoga i opažanje smisla bivstvovanja jasnije. Otuda su u sanskritu reči za
postojanu prisutnost svesnosti (satti) i pamćenje (smrti) od istog korena.
Savršeno budan čovek seća se svega, ne samo sadašnjeg života već svih
života od iskona, kao da su jedan život.
Usled relativnosti vremena sveg zbivanja, njegove sposobnosti
simultanog sažimanja u vidu misaone svesti subjekta i rasprostiranja u vidu
horizonta objektivnog predmetnog sveta, možemo ovde da primetimo kako
misao nije toliko objektivno različito zbivanje jedne dimenzije u drugoj,
koliko je fenomen poigravanja vremena usled njegove elastičnosti. Tako je
misao navraćanje ili ogledanje budućeg ishoda u sadašnjem uzročnom
stanju, ili prošloga u budućem kroz sadašnje ili se, pak, buduće ogleda u

232
prošlom kroz prizmu sadašnjeg. 67 Sažimanje nižih dimenzija bivstvovanja
u više jeste zapravo sažimanje vremena, njegovo ubrzavanje ili drugačije
kretanje, jer bivstvovanje nije različito od njega. Zato ideje služe kao
projekcije ili planovi sadašnjeg delanja za ostvarenje u budućnosti. Prave
ideje uvek povezuju ostvarenja iz budućnosti sa sadašnjošću, i tako
menjaju prošlost. Rešenje tajne bivstvovanja i vremena leži u činjenici da
oni nisu različiti. Holističko jedinstvo prirode podrazumeva, pored
jedinstva svega u prostoru, i jedinstvo prošlosti i budućnosti u sadašnjem
trenutku, koji je dovoljno elastičan da omogućava stalno kretanje između
njih. Elementarni vid ovog sažimanja u sadašnjem trenutku je manas, viši
oblik je aham-kâra, a najviši buddhi.
Psihološka činjenica je da se misao uglavnom bavi iskustvima iz
prošlosti, da sve svoje predstave i ideje imamo zahvaljujući stečenim ili
tuđim iskustvima iz prošlosti - koja više ne postoji. Na taj način mišljenje
je zid koji nas odvaja od stvarnosti koja uvek postoji kao sadašnjost.
Budući da priroda postoji kroz paradoks, mišljenje je ujedno i uvežbavanje
budućeg zbivanja na osnovu iskustava iz prošlosti. Kao najviši i najfiniji
vid indriyâni mišljenje je sposobnost preispitivanja zbivanja sa više
aspekata. Na taj način zbivanje nam postaje jasnije na suptilniji način.
Manas je nalik ogledalu u kome se odražavaju imena i likovi
prošlog i budućeg, spoljnjeg i unutarnjeg sveta u kome se telo kreće čulno
ga opažajući i delatno iskušavajući. Usled kretanja samog ogledala (uma)
čini se da se likovi u njemu kreću i stvaraju sreću ili nesreću. Njegova
podela i razbijenost stvaraju još veću iluziju mnoštva i sukoba. Suština bića
je, međutim, samo jedna, a privid mnoštva odraz podele uma i ličnosti.
Čoveka život muči, ne zato što je takva priroda predmetnog sveta, nego što
ga razdeljeni um zavarava. Patnja je proizvod subjektivnosti i zato se ona
tako snažno subjektivno doživljava. Uvek patimo samo zbog sebe, tačnije,
zbog iluzije o sebi.
U umu je, dakle, usled više suptilnosti i uzvišenosti nego u nižim
kategorijama, moguće znatno objektivnije uočavanje nekog fenomena nego
na nižem, čulnom nivou, moguće je njegovo osmišljavanje, promišljanje ili
raz-mišljanje, odnosno, uočavanje iz više aspekata, i preispitivanje. Na
nižim nivoima veće fizičke određenosti ovakvo preispitivanje nije moguće,
nego se opažanje ograničava samo na čulne utiske neposredno po
67
Zato, za vreme sna, kada je fizičko telo opušteno a njegov astralni prototip aktivan,
manas putem slika sna može mnogo slobodnije i tačnije doživljavati ne samo događaje iz
prošlosti, nego i budućnosti. Ista elastičnost prirode koja se događa u umu po pitanju
vremena, na delu je i kada je prostor u pitanju. Misao je, tako, profinjenje spoljnog
predmeta, dok su predmeti projektovane i očvrsle misli. Njihovo pojmovno
ustanovljavanje je zapravo navraćanje predmeta sebi samima kroz um. Može se isto tako
reći da um, koji sadrži sve oblike organskog i neorganskog bivstvovanja u latentnom
obliku, ustanovljava sebe navraćanjem kroz predmete. Ovo je moguće zato što su
organsko i neorgansko područje na shemi (slika 1.) interaktivni.
233
njihovom javljanju u vremenu i dostupnom prostoru. Zato je pamćenje
ovde kratko i svodi se na čulna iskustva bez mogućnosti stvaranja
apstraktnih ideja. Mišljenje je samo složenije i finije opažanje od čulnog,
zato što je na višim dimenzijama od čulnog i ne zavisi od ograničenja
vremena i prostora kao opažanje na nižim dimenzijama. Stoga se misli,
informacije i ideje mogu prenositi u velikoj meri nezavisno od vremena i
prostora u pisanoj ili nekoj drugoj formi, čak i telepatski jer se u višim
dimenzijama sažima i sjedinjuje prostor i vreme sveg zbivanja. Zbog
položaja manasa na shemi, i njegove blizine ovom jedinstvu sveg
bivstvovanja, prethodna misao ili utisak ne ostaju zamračeni i potisnuti
sadašnjim, kao na nižim planovima čulne određenosti, već identifikovani
ostaju ravnopravno sa sadašnjim i budućim pa je zato i moguće raz-
mišljanje, odnosno, osmišljavanje nekog iskustva, predmeta ili stvari na
različite načine. Iako su viših dimenzija od fizičke, misli su inertne i
ograničene ukoliko nisu inspirisane višim kategorijama, aham-kârom i
buddhi (ličnost, volja i svest koja je izraz jedinstva bića). Bez takve
inspiracije one su samo reakcije, suptilni odrazi tragova formiranih
zbivanjem na nižim dimenzijama i ne predstavljaju niti omogućavaju ništa
novo.
U svemu se zbiva ista priroda, vanjski objekti čulnog posmatranja
su ispoljavanja nižeg ili grubljeg nivoa, dok je misao o tom objektu viši i
finiji vid istog procesa. Kao i kvant u fizici, misao je samo najfiniji entitet
delovanja u prirodi, i on nije realan u supstancijalnom smislu. Zbog ovakve
svoje materijalne i prirodne osnove, misli imaju to čudno svojstvo, koje
zavodi mnoge ljude, da nam omogućavaju detaljno upoznavanje sa (skoro)
svim pojavama u prirodi, ali nas ne oslobađaju njenog uslovljavanja, ne
dovode nas do spokojstva u sopstvenoj autentičnosti (puruša). Naprotiv,
zbog svoje finoće misli postaju najfiniji vid prirodnog uslovljavanja i stoga
najteži za ustanovljenje i prevazilaženje. Mnogo je lakše boriti se protiv
tela i njegovih strasti. Zapravo, na takvu zaludnu borbu čoveka i nagone
same misli (ubeđenja), da bi opstale. Ovo je nalik pojavi da kada stisnemo
jednu stranu dečjeg balona, druga se naduva. Isto tako, kada potisnemo
prirodne funkcije tela, manas se prenadima u inflaciji metafizičkih,
pseudointelektualnih i pseudoreligioznih ubeđenja. Neorganska bića
posebno vole da primenjuju ovu taktiku nad asketama i ostalim
misliocima, jer tako uspešno uzimaju čoveku energiju i održavaju ga u
iluzijama stalnim obrtanjem umnih aktivnosti (molitve, mantre, ideje).
Ništa što je od prirode i vremena ne može čovekov Duh osloboditi,
već ga samo zavesti u promenljivost i propadljivost. Jer, Duh je večan, a
sve što u vremenu nastaje mora tokom vremena i nestati. Misli u najboljem
slučaju služe utvrđivanju i konkretizaciji proživljenog iskustva kako se ne
bi u nedogled ponavljalo, što pomaže u procesu diferencijacije svesti. Tu
funkciju imaju čitanje i kreativno pisanje. Oslobođenje je delo celovite
234
ličnosti i volje, koja je izraz čiste svesti jedinstva bića (buddhi), i da bi ona
bila to što jeste, mora biti oslobođena od misli. To je delo utrnuća
neautentičnog i nesvesnog pripadanja vremenu kao horizontali uslovljenog
bivstvovanja. Mnogo veća sloboda delovanja koju ima mišljenje u odnosu
na niže, čulno iskustvo, zavodi svakog čoveka, manje ili više, u kobnu
iluziju o njegovoj već ostvarenoj i potpunoj slobodi. Misao omogućava
njeno predočavanje, ali ne i ostvarenje, jer biće se ne preobražava niti
dozreva promenom mišljenja. Biće kroz misao sanja o slobodi i
savršenstvu sopstvenog ishoda. Ono dospeva do pune zrelosti tek
nadilaženjem svoje opsednutosti mislima, koje nisu najviša kategorija u
strukturi bića. Prema mestu koje na shemi zauzima manas, jasno je da
misao treba da sluša volju ličnosti koja je iznad, a ne obrnuto. Tako se rađa
istinska volja u čoveku, i moć činjenja („Ja sam činilac”), nikako drugačije.
Znanje može čoveka dovesti do vrhunca ispoljenog sveta (organskog i
neorganskog), ali ga ne može učiniti oličenjem (aham-kâra) čiste svesti
(buddhi) koja odražava Duh neuslovljenosti (puruša). Um koji nije
prosvetljen višim kategorijama, ne oslobađa čoveka od uslovljenosti bića.
Biće čovekovo će dozreti do ostvarenja tek kada razdeljeni i
nesvesni um bude prevaziđen ocelovljenjem ličnosti i volje, kada mnoštvo
Ja u čoveku, koje izaziva mnoštvo različitih misli i raspoloženja, ustupi
mesto jednom, stalnom Ja, Jastvu, koje je uvek budno (buddhi).
Prevazilaženje manasa ne znači njegovo umrtvljenje ili odbacivanje.
Funkcija ovog organa je regulacija čulne percepcije i celokupnog
delovanja tela, on je najsavršeniji i najvažniji organ i bez njega čovek ne bi
ni bio čovek. Nadilaženje manasa znači sprečavanje njegovog nepravilnog
rada. Posao mu je da prima informacije, reguliše i uravnotežuje delanje, a
ne da planira i sudi o svemu i svačemu - a upravo to um neprosvećenog
čoveka jedino i čini zaboravljajući svoju pravu funkciju, pa mu je zato biće
tako neuravnoteženo da ometa stalni opstanak svesti. Ta neravnoteža
izaziva promene stanja svesti u čoveku. Zato što manas predstavlja središte
regulativnih funkcija celog tela, može se dovesti u red jedino osvešćenjem
celog bića. Misli se smiruju jedino osvešćenjem tela. (O tome u
poslednjem poglavlju.)
Nesvesno mišljenje uvek vodi horizontalnim putevima kroz
bespuće bića i vremena. Samo čoveku koji spava ti putevi mogu biti
zanimljivi i privlačni, isto onako kao što usnulog čvrsto opčinjavaju
zbivanja sna. Najkorisnija je ona misao, izrečena od strane probuđenog
Učitelja, koja čoveka smiruje i zaustavlja u lutanju kroz vreme, ka
budućnosti koja ne dolazi: „Ne brinite se za sutra, jer sutra brinuće se za se.
Dosta je svakom danu zla svoga” (Mat. 6:24). Takva misao ga
kontemplativnom sabranošću stavlja u sopstveni ishod vertikalnog
uzdizanja. „Blaženi su smernoga uma, jer je njihovo Carstvo nebesko”

235
(Mat. 5:3). Smernost znači sa merom, to je smirenje koje omogućava
sameravanje prave mere i pomirenje s njom. Takva je samospoznaja.
Najviši se ishod, međutim, ne sme imenovati ni na koji način, čak
ni Bogom, jer je svako imenovanje proizvod uma koji se mora nadići.
Otuda su pravi Učitelji veličali tihovanje kao jedini put prema blagodeti
Duha. To je posebno bilo izraženo u ranom hrišćanskom učenju (Isak
Sirin, Ava Dorotej, Jovan Lestvičnik, Jovan Zlatousti i dr.) ali je još
radikalnije pogođeno u ranom budizmu, gde je Buddha krajnji ishod
odredio kao sunyam. Buddhina nirvana je najčistije tihovanje. Kada je um
smiren, pogrešna gledišta nestaju sama od sebe.
Zbog svoje funkcije da centripetalno sažima sva opažanja, manas je
centar subjektivnosti dok je čovek u telu i identifikovan sa njim. Stoga se
čoveku čini da ima moć delanja, da je „bog umesto Boga”, da je centar
sveta i da mu je nemoguće da živi opušten od nepotrebnih misli. U toj meri
je identifikovan sa sadržajima svoga uma (tj. sa ličnom prošlošću,
ubeđenjima i očekivanjima iz budućnosti) da mu oslobađanje od te
identifikacije izgleda kao smrt. Zato čini sve da bi je održao: poistovećuje
se sa mislima tako što pokušava da ih uništi ili, pak, jednostavno sledi sve
što mu padne na pamet. Ta bi situacija bila smešna da nije žalosno koliko
ljudi strada zbog ove banalne iluzije. Svoj lik u ogledalu uma, koji služi
samo za refleksiju ili ogledanje postojanja, čovek drži za sebe -
zaboravljajući sebe samoga. Za njega je opis ono opisivano. Čovek je
oduvek stradao samo zato što je više verovao onome što ograničenim
čulima spoznaje i mislima izmišlja, nego stvarnosti sopstvenog bića koja
nadmašuje sve što se može zamisliti, koja je čisto dobro. Problem koji um
stvara je taj što sve mora da doživi, da reguliše, ogleda i osmisli kroz svoje
malo Ja, koje se menja zajedno sa mišljenjem, pa menja čak i ono što jeste,
samu stvarnost. Međutim, ono što jeste, stvarnost, prethodi samom umu i
daleko ga nadilazi, bezvremeno je i ne može ga ustanoviti ništa što je od
vremena - a takav je um. Tako on postaje mehanizam zamene stvarnosti.
Kao što je nemoguće živeti bez uma, još je teže živeti sa mislima koje nisu
smerne, koje nemaju pravu meru prirodom određenu.
A koja bi to prava mera bila prema sânkhyi i njenoj shemi
kategorija? Um izvrće osnovnu činjenicu realnosti u kojoj čovek prirodno
postoji, a to je da on nema svoju volju. Nju stiče tek radom na sebi,
osvešćenjem. Tek u aham-kâri čovek stiče jedno Ja i moć ispoljavanja
svoje volje u nekim okolnostima. Sve ispod toga, manas i ostale kategorije
prakrti, uslovljene su vanjskim uticajima. Odlika manasa je da na shemi
zauzima najviše mesto u organskom području, da je najbliži aham-kâri, pa
otuda ima mogućnosti učenja i promene u pravcu oslobođenja od
uslovljenosti. Ima mogućnosti, ali ako one nisu i ostvarene radom, sama
blizina aham-kâre daće umu iluziju da on već ima svoju slobodnu volju, da
on nešto čini. Blizina nečega moćnog uvek deluje, stvara utisak. Tako se
236
gotovo sva funkcija uma kod neprosvećenog čoveka svodi na generalno
izvrtanje stvarnosti: on je u potpunosti uslovljen i vođen uticajima iz
okoline i svoje podsvesti, a tako počinjena delanja tumači kao ispoljavanja
svoje volje. Njegov Ego je kao list nošen maticom potoka, a koji umišlja
da on zapravo pokreće potok. Problem Ega u duhovnom razvoju nije ništa
drugo do kompletno izvrtanje realnosti: mislimo da vodimo a ne da smo
vođeni; zaboravljamo da smo stvoreni a mislimo da stvaramo; mislimo da
imamo svoju volju dok zapravo samo sprovodimo razne podsticaje;
umišljamo da imamo jedno Ja u sebi, dok se mnoštvo Ja smenjuje u nama;
mislimo da smo svesni dok činimo sve gluposti i nedela.
Iz ovoga možemo izvesti možda najbolju sliku dvostruke prirode
uma kao ogledala. Ogledalo nam omogućava da vidimo sebe, ali ono daje
obrnutu sliku stvari. Tako nam i um omogućava spoznaju, ali nam daje i
obrnutu sliku stvarnosti: ono što je naša sopstvenost, vidimo kao da je
spolja i nama tuđ svet; umesto svog jedinstva s celinom, vidimo sebe kao
da smo posebne individue koje nešto čine svojom voljom.
Upravo zato što jedino s umom spoznajemo sebe i svet, jedino je
um razlog pogrešne spoznaje sebe i sveta.
U skladu s našom piramidalnom vizijom prakrti, možemo uočiti
dvojaku prirodu manasa. Sa stanovišta učešća u vremenskom sažimanju,
idući od osnove prema vrhu, um se pokazuje kao najveća prepreka jer,
svojom daleko većom slobodom delovanja u odnosu na ograničena fizička
i čulna iskustva, daje iluziju da je potpuna sloboda (puruša) već zadobijena
samo zato što je dostupna ideja o njoj. Tako se um pretvara u najfiniji oblik
čovekovog porobljavanja. Ali, sa stanovišta bezvremenog ishoda ili same
slobode iz koje se sve ispoljava, posmatrajući s vrha piramide, um
predstavlja stvaralačko osmišljavanje i krunu organskog života, logos koji
postaje telo (indriyâni), tvoračku misao koja izgrađuje predmetni svet.
Manas predstavlja vrhunac prirodnog načina opažanja. Zbog toga
ga u prostijem obliku imaju i životinje, a kod čoveka racionalizuje
nagonsko i bestijalno ponašanje - on promišljeno čini i najgora dela.
Manas je vrhunska regulacija svih čulnih opažaja, iskustva sveta, koja se
događa spontano, tj, prirodno je uslovljena. Zato mišljenje (mnjenje)
spada u prvu vrstu znanja, a to je sve ono što se može intelektualno saznati
i zaključiti. Aham-kâra i buddhi predstavljaju drugu vrstu znanja, koja
nadilazi prirodnu spontanost i mora se dosegnuti kulturnom funkcijom,
disciplinom i praksom osvešćenja (sakupljanjem energije i „pokretanjem
skupne tačke”).
Budući da je um (manas) na vrhu organskih sposobnosti
(indriyâni), on je i presudan za moć opažanja. Mi ne opažamo čulima već
umom kome čula služe kao sredstva opažanja. U kojoj meri um odlučuje o
opažanju pokazuju poznati eksperimenti sa hipnozom u kojima je
subjektima hipnotičkom sugestijom naloženo da veruju da određena osoba
237
nije više prisutna pored njih; nakon buđenja iz hipnoze ispitanik tu osobu
ne bi fizički video iako bi ona bila prisutna kraj njega. Ako bi ta osoba
pomerala neki predmet, hipnotisani subjekt video bi samo predmet koji se
kreće kroz vazduh, ne i osobu koja ga pokreće jer je njegovom umu data
sugestija da ta osoba više nije prisutna. Ovo nam pokazuje u kojoj meri nas
um obmanjuje – u istoj meri u kojoj nam i omogućava opažanje.
Zato što su misli najfinije vibracije prirode s kojima se ona
ustanovljava (dok su puki oblici najgrublje), misli nisu naše. Priroda samu
sebe osmišljava, i samo zato što se to osmišljavanje događa u nama, tj. u
telu koje koristimo, u iluziji naše individualnosti, imamo utisak da su misli
naše tvorevine. To priroda samo koristi naš osećaj individualnosti (Ja) da
kroz njega ustanovi sve aspekte svoga bivstvovanja - jer to ne može da čini
u bezličnosti. Zato nam izgleda da mi mislimo o svemu i svačemu. Kako
su uopšte nastale misli, ako već nisu naše? Nastale su iz iskustva
bivstvovanja svih živih bića iz celog univerzuma. Iz tih iskustava načinjen
je jezik. Ta iskustva su ostala kao fini energetski entiteti u neorganskom
području prirode, na njenim finijim dimenzijama, gde se ništa ne gubi.
Misli ima onoliko koliko ima i reči u jeziku na kome se misli. Zašto se to
uopšte događa u nama? Fizičko telo je, kao i sva tela, magnet, i ono
privlači fine vibracije prirode, misli (kao kada magnetom skupljamo
metalne opiljke). Telo-magnet ima svoju žižnu tačku, to je Ja, i kada telo
kretanjem kroz život upija vibracije, one se sažimaju u Ja. Od tako
nakupljenog materijala (utisaka), koje čuva u pamćenju, čovek i sam
kombinuje i ponavlja mnoge misli kao svoje u unutarnjem dijalogu, jer Ja
ne bi bilo Ja kada to ne bi činilo. Kombinacija ličnih misli uvek je
jedinstvena, a kakva će biti po svom osnovnom karakteru i temperamentu,
opet određuje šira celina prirodnog uslovljavanja koju detaljno razotkriva
astrologija.
Treba znati da manas nije smešten samo u glavi. Čovek ima sedam
centara koji deluju kao mozak (čakre), ali su kod prosečnih ljudi samo prva
tri centra izražena.
Svi oblici iskustva prolaze kroz um tako što zadobijaju koncept koji
pojedinac prepoznaje. Fenomen, koji je uvek nov i jedinstven, um prevodi
u koncepte koji su samo njemu poznati na osnovu proživljenog iskustva.
Nešto što je novo najčešće se svodi na jezik i merila nečeg starog i
poznatog, što je radi opstanka već ustanovljeno „kako treba da bude”. Zato
osećamo zadovoljstvo pri novom saznanju i otkriću koje nam menja
položaj, jer se raskidaju neki stari okovi i ruše pregrade koje su nas
sputavale. Sama čulna opažanja su, međutim, slobodna od bilo kakvog
iskrivljavanja nametnutim konceptima, i nisu ograničena fizičkim uslovima
za primanje informacija jer su u interakciji sa tanmâtrâma. Čula su otvori
kroz koja slobodno mogu da cirkulišu informacije i značenja između viših i
nižih dimenzija. Zato životinje, koje su lišene mentalnog prilagođavanja,
238
tumačenja i preoblikovanja čulnih iskustava, ne vide samo fizički oblik već
i (više) astralne uzroke koji proizvode (niže) fizičke posledice. One vide
prirodu u mnogo više dimenzija, pa otuda kod njih opažamo i natčulne
sposobnosti. Njihova su čula direktno propusna za svoje astralne
prototipove (tanmâtrâ) i celo je bivstvovanje za njih otvoreno značenjem,
kao i kod „primitivnih” ljudi. 68 „Civilizovan” se čovek sistematskim
„obrazovanjem” od strane drugih, već „obrazovanih” ljudi, sve više
učvršćuje u misaonom ustanovljavanju i tumačenjima, za koja se nekritički
vezuje. Tako onemogućava neposredno uviđanje stvarnosti prirode koje
čula ničim ne ometaju već, zapravo, omogućavaju. Jedini razlog čovekove
nesposobnosti za ovakvu otvorenost ka neskrivenom smislu ili značenju
bivstvovanja u svemu i svakom trenutku (ili izvan vremena) jeste
nepostojanje stalne prisutnosti svesti u celom biću (indriyâni) i svim
njegovim stanjima. (To je tema poslednjeg poglavlja.) Iz iskustva je
svakome poznato ne samo da je opažanje mnogo jasnije kada su misli
utišane, nego da se tada javlja intuicija kao nepogrešiv natčulni uvid.
Spontane sposobnosti natčulnog opažanja javljaju se i kod nekih
ljudi bez duhovne zrelosti i slobode. To je moguće zbog imanentne
sveprisutnosti različitih dimenzija prirode u fizičkom iskustvu. Zato se
često ispoljavaju kod duševnih bolesnika ili kod epileptičara koji, zbog
svoje psihičke neobjektivnosti, ne mogu da ih kontrolišu mentalnim
obrascima ustanovljenim od strane njihovog ličnog, ali i kolektivnog
iskustva sredine kojoj pripadaju. Zato što ne mogu objektivno da se
postave prema njima, kao ni prema ostalim doživljajima, oni postaju žrtve
raznih T-polja ili sadržaja psihičkih aktivnosti. Suptilnija (astralna)
područja ovih zbivanja imaju i veći energetski naboj, kao i u fizici
atomskih sila, pa otuda neprikosnoven i numinozan karakter „objava”
primljenih sa viših planova od strane „anđela” i „bogova”, ili nekih
psihotičnih sadržaja.
Društveno i religiozno obrazovanje služi pre svega da psihi (manas)
dâ potrebnu čvrstinu i kakvu-takvu konstruktivnost u suočavanju sa
različitim dimenzijama prirode, da skupna tačka preseka iskustva, koju čini
manas, bude postojana. Njena čvrstina omogućava stabilnost Ja ili
integritet ličnosti, koji čoveka odvaja od prirodne stihije i nesvesne
uslovljenosti. Bez ove čvrstine njegova psiha bila bi prevladana nesvesnom
68
Tako će, na primer, mačka često razumeti govor, misli i osećanja ljudi, ili će krava dok
pase, nepogrešivo razlikovati biljku koja je za jelo od otrovne pored nje. Slične
sposobnosti imaju i mala deca koja, kada su slobodno prepuštena da se sama hrane,
nepogrešivo sa trpeze uzimaju samo onu hranu koja im je po energetskom i mineralnom
sastavu trenutno potrebna, i u dovoljnoj količini.
Spomenimo ovde i to da životinje, zbog svoje otvorenosti za astralne prototipove,
međusobno komuniciraju telepatski. Ne samo sa svojom vrstom, već i sa drugim, pa tako
ponekad 'vide' i čovekove misli. Njihove telepatske komunikacije nisu stalne, događaju se
ređe, samo kada je nužno, i sastoje se od kratkih signala; to nisu složene rečenice.
239
uzročnošću i postala rob svakojakih procesa. Međutim, svako religiozno i
društveno obrazovanje daje pomalo drugačiju koncepciju i konstrukciju
psihe pojedinca, što se najviše uočava u razlikama kulturnih tradicija
Istoka i Zapada. Zato nekritičko prihvatanje tuđe koncepcije (religije)
remeti sopstvenu, već ustanovljenu konstrukciju psihe. Sve koncepcije
zasnivaju se na mentalnim aktivnostima iz iskustva pojedinca sa okolinom,
koja su postala tradicionalan obrazac i zato ne pripadaju čistoj duhovnosti
koja nadilazi sve prirodne interese i društvene podele. Stoga su sve
koncepcije izvor sukoba i podela među ljudima, i unutar samog čoveka.
Verski ratovi i civilizacijske podele imaju svoj uzrok u načinu razmišljanja
i „svetim knjigama” koje ga određuju kao tradiciju, a ne u samom biću
koje sve ljude povezuje u božansko jedinstvo. Svete su samo one knjige
koje kazuju da je biće jedno. S druge strane, budući da ništa nije
jednostrano, bogatstvo i raznolikost religijskog iskustva i mentaliteta
doprinosi obogaćivanju psihičkih sposobnosti i kristalisanju svesti.
Da bi se um (manas) ispravno razumeo treba znati da ga formira
sve ispod aham-kâre, a ne samo čulno iskustvo indriyâni. Um je uveliko
sačinjen i od imaginacije različitih dimenzija neorganskog područja
prirode. Odatle mu pristižu mnogi konstitutivni činioci, i subjektivni
(kompleksi, ubeđenja, bazični stavovi...) i oni objektivnog karaktera, a to
su slučajevi kada neorganski entiteti (bića ili T-polja kao arhetipovi)
formiraju misli u umu. Njih čovek prihvata kao svoje, a ponekad ih čuje
kao tuđe (glasove) ili ih samo prima kao neverbalno nadahnuće od strane
„više sile” ili „Boga” - što može imati različite posledice. U svakom
slučaju smatra ih za autentične i ulaže dosta energije u njihovo ostvarenje.
Um je, dakle, smešten u mozgu (tačnije: telu) i čulna iskustva sa mozgom
u velikoj meri sačinjavaju um. Taj fizički deo uma sačinjava ego i većinu
svesnog iskustva. Ali, um nije samo mozak. I objektivno područje prirode
formira um i manipuliše njime na konstruktivan i destruktivan način, i taj
deo uma je uglavnom nesvestan. Da nema dejstva objektivnog područja, ne
bi bilo ni umnog saznanja objektivne prirode - koje se svodi na osvešćenje
nesvesnih sadržaja i uticaja, na samospoznaju.
O psihofizičkim sklopu, indriyâni, može se na kraju zaključiti da je
ono samo odgovarajuće mesto u kome se životna energija sažima u svest,
da se tu priprema oličenje Duha. Ako se to pogodno mesto valjano iskoristi
za šta je predviđeno, doneće blaženstvo. Telo je izvor patnje samo kada se
ne upotrebljava shodno svojoj nameni: kao odgovarajući prostor u kome
čovek raste ka Duhu. Zdušno i svesno učešće u ovom rastu i otvaranju
donosi telu neopisivo zadovoljstvo (ananda). To se cela priroda kroz svoje
najsavršenije obličje raduje blizini krajnjeg ishoda. Zato što je celo
psihofizičko biće čovekovo posvećeno onome što je iznad njega, ono se
afirmiše, potpuno sazreva i ostvaruje upravo time što čovek kao celovita
ličnost nadilazi sva psihofizička uslovljavanja. Okosnica svih duhovnih
240
tradicija zasniva se na pobedničkom nadilaženju fizičkog i mentalnog
uslovljavanja, i poklanjanju većeg poverenja onome što je čoveku
sopstvenije i bliže od mišljenja koje svi mogu da dele - a to je potpuna
budnost (buddhi) i njena volja (aham-kâra), koja ne zavisi od sklonosti
tela, od okolnosti i raznih uticaja iz vremena i prostora na um, nego je svest
o Duhu koji sve omogućava.
Misao je, zahvaljujući telesnosti, uvek subjektivno iskustvo, jer
pripada linearnom vremenskom sledu. Zato je jednostrana i nedovoljna da
izrazi istinu koja je višedimenzionalna jer je takva i celina bića kojeg istina
izražava. Uostalom, i sama činjenica da je um sposoban da osmišljava zlo i
da s najvećom strašću učestvuje u najgorim delima, dovoljno kazuje da mu
ne treba slepo verovati ni kada se pokazuje kao dobar. Um je neutralan, on
radi sve s čime je uposlen i pri tome nema mogućnost izbora. Sav kvalitet
njegovog rada zavisi od integriteta ličnosti i njene volje, a ne od izmene
mišljenja i zaključivanja.
Um je izvor kreativnosti kada je podoban uticajima viših kategorija,
aham-kâra i buddhi. Stvaralačku volju čovekov um zadobija u aham-kâri
ili celovitoj ličnosti, i samo tako biva podoban za čistu svest (buddhi), od
koje prima najvišu intuiciju i spoznaju. Kada više kategorije odlučuju i
deluju na niže, događa se stvaralaštvo i dobrobit za čoveka. A kada
odlučuju niže, uvek nastaje razaranje i zlo. Jer, ukoliko su kategorije više,
utoliko su celovitije, dok su niže razjedinjene i, stoga, uslovljene.
Um (manas) je razmak između onoga koji jeste (aham-kâra) i
njegove aktuelizacije u fizičkom bivanju (indriyâni). Taj razmak je
neophodan za njegovu refleksiju u bivanju, refleksiju s kojom se
aktuelizuje, baš kao što je za ogledanje neophodan razmak od ogledala.
Bez razmaka, u identifikaciji, nije moguća objektivna svest o sebi i svom
postojanju. Ono je ispravnije ako je um tiši i bistriji, jer tada u tom
razmaku ne nastaju lažni sadržaji koji bi remetili tačno i jasno ogledanje
onoga koji jeste (aham-kâra) u postojanju (a to je indriyâni i objektivno
područje neorganskog sveta). Koliko je čovek nezavisniji od uma, toliko
celovitije i objektivnije može da sagleda i sebe, i sâm um. Priroda zna
svoju svrhu i neće je promašiti, jer je ta svrha njen ishod i vrhunski
privlačitelj njenog zbivanja. Samo kada je um smiren radi prisustva čiste
svesti o onome što jeste - a to znači da u svakoj organskoj sposobnosti i
aktivnosti učestvuje nezavisno od drugih i samo onako kako ona biva u
datom trenutku - iz svekolikog prirodnog toka uzdići će se ličnost
čovekova, aham-kâra, da bude oličenje Duha u biću.
Smirenje uma je čin estetskog doživljaja sveta. Svet se može
doživljavati na dva načina. Prvi je zasnovan na funkciji indriyâni, i to je
empirijski i egoički način kojim se opaža samo oblik. Taj način je
prikladan za fizički opstanak, za traženje hrane i izbegavanje opasnosti. On
je svojstven svim ljudima u fizičkom svetu i kao takav se prenosi
241
nasleđem, on je društveno uslovljen (egzoteričan). Zato s ovakvim
opažanjem u društvenim zajednicama preteže surovost borbe za opstanak.
Ovakva slika sveta zavisi od saglasnosti javnog mnjenja i ničeg drugog.
Svako društvo stvara svoj obrazac percepcije sveta, on se prenosi
mentalnim uslovljavanjem, preko jezika i kulture. Razlikuje se u zavisnosti
od vremena u kome taj obrazac deluje, i podneblja, tj. nacije. Ali, svima im
je zajednički jedan osnovni obrazac, a to je da svet sačinjavaju čvrsti
predmeti i konkretni objekti.
Drugi način opažanja pripada neorganskom području i s njime se
jasnije vidi da je sve energija koja je svesna sebe. Budući da živimo u
fizičkom telu (indriyâni), um (manas) percepciju sveta, kao beskrajnog
mora energije, redukuje na određene obrasce koji su društveno ustanovljeni
i prihvatljivi. Drugi način opažanja je ezoteričan, to je neposredan doživljaj
bića kao žive i svesne energije. On je nezavisan od javnog mnjenja jer je
isključivo ličan doživljaj, i stoga je često u sukobu s društvenim
normativima zato što društvo ne prihvata vrednost ličnog iskustva, već ga
osuđuje kao bezvredan subjektivizam. Neposredan doživljaj je estetski
doživljaj i zato estetika povezuje lična iskustva i daje im univerzalan
značaj i karakter, ona spaja ljude mnogo intimnije nego društvene norme i
jezik, a takođe je i trajnija od njih.
Opažanje u astralu uvek je estetski doživljavaj. Samo u fizičkom
svetu možemo neki predmet opaziti nezainteresovano i objektivistički (pa
zato ga i ne opaziti kakav jeste). Sve što opažamo u astralu ujedno i snažno
psihoenergetski doživljavamo, svaki detalj, oblik i boja zrače smislom. To
se ne odnosi samo na vizuelna već i na sva druga opažanja, a naročito
zvučna. Ono što čujemo u astralu (snu) deluje direktno na naša osećanja.
Ukratko, sam doživljaj je način na koji se događa opažanje u objektivnom
području. To i priliči objektivnom opažanju sveta.
I jedan i drugi način sami za sebe su nepotpuni. Subjektivni
(indriyâni) je ograničen na domet čula i konkretne oblike, dok je objektivni
(tanmâtrâ) sklon dezintegraciji u bezličnoj energiji univerzuma. Oba se
moraju razumeti i paralelno iskusiti. Bivstvovanje je najpre energetski
fenomen koji zatim, u fizičkom iskustvu, postaje čvrst predmet. Ako se
držimo samo čulnog iskustva, da svet sačinjavaju samo čvrsti predmeti,
nikada nam neće biti dostupno neposredno opažanje suštine prirode kao
energije. Društvena osnova čulnog opažanja treba da postane izvesnost da
je ceo univerzum svesna energija čije se opažanje može uobličiti samo
kroz estetski doživljaj. Um može doživeti objektivno područje prirodne
stvarnosti jedino kroz umetnički doživljaj, a to je samo onaj doživljaj
kojim čovek nadilazi sve dotadašnje predstave o svetu i sebi - koje su
obrazovane društvenim uslovljavanjem - i u tišini se otvori za svet kakav
jeste.

242
 Priroda indriyâni, u odnosu na svojstva neorganskog područja,
pokazuje nam da između ova dva vida bivstvovanja postoji zid percepcije.
On je izgrađen od strane indriyâni, tačnije, njegovim ishodom, razumom
(manas). Razliku između organskog i neorganskog bivstvovanja čini
gustina vibracija njihovog energetskog zbivanja. Ta razlika u vibracijama
je za nas zid percepcije. Neorgansko se neskriveno zbiva kao čista energija.
Zato je dinamičnije i nema trajnih oblika, oni su u funkciji trenutne potrebe
izražavanja i delovanja. Na organskom području oblici su trajniji i
postojaniji i oni zato energiju u većoj meri akumuliraju nego što je
prosleđuju. Najfinija akumulacija energije jeste njeno pretvaranje u
informaciju. To se događa u najvišem modusu indriyâni, u razumu. Tako
celo bivstvovanje organskog sveta, naše empirijsko iskustvo o svetu, može
da se svede na informacije, odnosno jezik, na misli i pojmove. Za čoveka
uslovljenog fizičkim iskustvom misli i reči stvaraju mrežu ili percepcijsku
prepreku zbog koje ne vidi objektivni svet neposredno kakav jeste, ne vidi
energetsku i nadvremenu suštinu svega što biva, jednog drveta ili čoveka,
na primer, nego informaciju (misao) o drvetu ili čoveku. On „vidi”
tumačenje bivstvujućeg, a ne i biće sámo. On objektivistički gleda kroz
prizmu uma, kroz optiku pojmova i jezika. Posredstvom informacije
(jezika, misli), on „doživljava” drvo koje gleda. Kada ne bi bilo tog
posredovanja, i video ga neposredno, bez uma, to bi bilo estetsko
doživljavanje, celim bićem, bezvremeno i beskrajno. Energetska suština
bića se vidi tako što se doživljava bez misli, celim telom, ali to
doživljavanje je precizno kao čulo vida. Tada ne bi video „drvo” već
svesnu, svetlosnu i beskrajnu energiju koja se tu, pred njim, u svom
krajnjem vidu oblikovala kao bivstvujuće zvano „drvo”. Dok su jezičke
informacije (misli) iste i stare, nesvesno nasleđene kulturnim
uslovljavanjem, direktan doživljaj energetske suštine objektivnog sveta je
neizrecivo ali živo iskustvo, uvek novo, ali ne i haotično.
Prema tome, objektivna spoznaja sveta (naučna, umetnička i
religijska) je ispravna i uopšte moguća jedino kao lično iskustvo koje se ne
može prenositi jezikom i tradicijom (ma koliko ono bilo neobično). Ono
svoju ispravnost može osvedočiti samo celovitošću ličnosti koja spoznaje,
njenom afirmacijom i životnošću, čovekovom zrelošću, dakle, a ne
čvrstinom naučnih i religijskih ubeđenja slepog kolektivnog uma koja svi
moraju da dele po zakonu čopora. Stvarnost je toliko prisutna i živa da je
neizreciva. Ne treba joj opis ni dokaz, jer je uvek tu kao sam život. Zato se
može izraziti samo kroz nêmo lično iskustvo i doživljaj živog prisustva
koji čoveka povezuje sa celinom. Kako univerzum postoji zbog stvaranja
svesnog subjekta, jedino je lična spoznaja sveta od strane subjekta istinita.
Priznavanje vrednosti subjektivne spoznaje, iako se ona ne može izreći i ni
sa čim uporediti, stvar je poverenja u čoveka i njegov ishod. Iako je nêma i
neopipljiva kao duh i smisao, ona će se vrednovati onoliko koliko društvo
243
bude čoveku dozvoljavalo slobodu, nezavisnost i zrelost. A koliko to bude
dozvoljavalo, i verovalo neposrednom, ličnom iskustvu i poštovalo
njegovu neizrecivost, društvo će toliko biti humano.
Energetsku suštinu objektivnog sveta možemo direktno doživeti
samo ako razum (manas) nadiđemo tako što ćemo ga razumeti i afirmisati.
Bez toga će nas istina objektivnog sveta razbiti i progutati. Kroz razum,
bezličan svet postaje poredak po meri čovekovoj, i čovek se usklađuje s
merom sveta. Samo kroz um čovek prima u sebe svet po svojoj pravoj
meri. Bez prave mere odnošenja prema svetu postaćemo dezintegrisani u
njemu. Ključna je stvar da nam pri tome merilo ne bude um i njegovo
uslovljeno nasleđe, već naše sopstveno biće i objektivni svet kakav jeste.
Um treba da ih uskladi, a ne da im sudi. Jedino s razumevanjem možemo
nadići ograničenja empirijskog iskustva vezana za fizički oblik (indriyâni)
i postati celovita ličnost (aham-kâra), koja fizičku subjektivnost nadilazi, a
ne poništava za račun objektivnog sveta. Indriyâni se smisaono nadilazi u
aham-kâri, dok se u tanmâtrâ i maha-bhűtâni gubi i dezintegriše. S druge
strane, tanmâtrâ i maha-bhűtâni nalaze svoju integraciju i osmišljavanje u
indriyâni. Samo tu, kroz čovekovo empirijsko iskustvo, objektivni svet
ulazi u vremensko postojanje i osvešćenje svoga smisla. Pravo ishodište
oba područja, prema shemi, oličeno je u aham-kâri. Da bi se to oličenje
ispravno uobličilo, potrebna je naizmenična afirmacija oba područja u
iskustvu. To praktično znači da čovek savršeno koristi razum za ono što je
namenjen, za komunikaciju i razumevanje, a kada doživljava objektivni
svet da to čini neposredno, bez mentalnog uslovljavanja, ali svesno. Kao
što noge koristimo pri hodanju, a ne i dok sedimo, tako i misli treba da
koristimo samo kao informacije, a ne i za direktan doživljaj. To se
spontano događa između ljubavnika ili roditelja i dece. Kad se um smiri,
svet se doživljava neposredno kao jedna celina, i taj doživljaj je čista
ljubav. Ništa drugo.
Kada to bude doživeo, čovek će celu svoju prošlost, svoje telo i um
(a sve to zajedno čini indriyâni), videti kao svoje senke, kao nešto što ne
pripada njegovoj suštini, kao ljušturu (koša) koju mora pri-vremeno da
koristi jer je jedino odgovarajuće mesto za delovanje u prirodi, za
delovanje iz milosrđa prema nesvesnim bićima koja ne razlikuju svetlost
od senke, odnosno, sopstvenu stvarnost od svega što ona nije.

244
 SEDAM STANJA

Nemoguć je jasan uvid u stvarnost bilo kog oblika bivstvovanja, i

organskog i neorganskog, bez poznavanja njegova dva osnovna zakona.
Prvi je zakon trojstva i upoznali smo ga kroz gune. On pokazuje kako se
održava svaki oblik postojanja i sámo postojanje uopšte. Drugi je zakon
broja sedam koji nam pokazuje univerzalni proces stvaranja svakog oblika,
proces kroz koji prolazi sve što biva od začetka do svog ostvarenja. 69
Cela se prakrti sastoji iz vibracija. One se kreću iz različitih
pravaca, prožimaju se, udružuju, potiskuju i u toj dijalektici oblikuju sav
život prirode u svim njenim dimenzijama. Ali, njene vibracije nisu
kontinualne i ne prostiru se ravnomerno iz svog izvora pod silom početnog
impulsa. One se razvijaju ujednačeno samo izvesno vreme, i ubrzo, kad
napuste svoj izvorni impuls, dolazi do promene kada usporavaju i menjaju
pravac i prirodu delovanja. Ako za primer uzmemo vibracije od hiljadu u
sekundi, dok se ne udvostruče na dve hiljade u sekundi javiće se dva
glavna mesta na kojima se događa usporavanje i promena, i pet sporednih,
odnosno slabijih. Tako nastaje linija razvoja koja je podeljena sa sedam
intervala, od početnog stanja do udvostručenog, koji je začetak sledećeg
ciklusa ovakvog razvoja. Ovi intervali su nejednaki, ali su uvek
sedmostruki. Drevna baština je njihovu zakonitost ovekovečila u mnogim
mitovima u kojima se sedmostrukost javlja kao ključni broj stvaranja i
preobražaja, a takođe i u muzičkoj skali (druga nota „do” je začetak
sledeće oktave).
Ovaj zakon je, pored očitovanja zvukom (sedam tonova), poznat i u
fizici svetlosti (sedam boja), a nedovoljno je poznato da on takođe postoji i
u širenju toplote, magnetizmu, hemijskim reakcijama i svim ostalim
prirodnim procesima.
Ovako predočen zakon stvaranja pokazuje nam zašto u prirodi
nema pravih linija niti simetrije, ničeg istovetnog ili ponovljivog, jer svaki
proces stvaranja menja svoj tok u intervalima koji su jedinstveni. Ova
promena omogućava raznovrsnost svega, kao i diferencijaciju svesti. U
jednoličnosti toga ne bi bilo, kao ni samog stvaranja, jer ništa novo ne bi
moglo nastati.

69
Zakon broja sedam danas je poznat ponajviše zahvaljujući učenju G. I. Gurđijeva (G. I.
Gurdjieff), naročito u prikazu njegovog učenja koji je P. D. Uspenski izneo u knjizi „U
potrazi sa čudesnim” (P. D. Ouspensky: In Search of the Miraculous, RKP, London, 1950)
Beograd: Opus, 1989. Druga knjiga P. D. Uspenskog, „Četvrti put” (P. D. Ouspensky:
The fourth way; Beograd: Esotherija, 1994) kao i knjiga „Rad Gurđijeva” od Ketlin
Riordan Spit (Beograd: Esotheria, 1994) neohodne su svakome ko misli da je dovoljno
svestan. Nemoguć je ispravan rad na buđenju bez znanja koje je u njima izneto.
245
 Na ličnom planu ovaj zakon možemo prepoznati kad, nakon
početnog entuzijazma i rada na ostvarenju nekog cilja, dolazi do promene
raspoloženja, korekcije i unošenja novih pravila, javljaju se novi činioci
koji donose iskušenje, rad vremenom postaje sve više mehanizovan i težak,
tako da je krajnji rezultat uvek bar malo različit od prvobitno zamišljenog -
ako do njega uopšte i dođe. Zamišljeno nikako ne ostvarujemo samo zato
što ne znamo tajnu stvaranja, zakon broja sedam, koji ukazuje da ništa nije
pravolinijsko ili linearno već da preobražaj i promena prate put do svakog
ostvarenja. Zamišljeno se nikada ne ostvaruje ukoliko se proces ostvarenja
prepusti stihiji prirodnog zbivanja koje se spontano kreće po ovom zakonu
promene. Od učešća svesti (buddhi) i lične volje (aham-kâra) u stvaranju
odgovarajućih promena zavisi da li će se zamišljeno ostvariti. Većina ljudi,
prepuštajući se stihiji svoje prirode, koja je najočiglednija u delovanju uma
(manas), pravi nesvesne promene u delovanju i nikada ne ostvaruje zadati
cilj, već, usled nepoznavanja dejstva ovog zakona prirode, i dalje misli da
ide ka njemu, ne primećujući da su odavno skrenuli s puta. Snaga ovakvog
zavaravajućeg zamišljanja je takva da najčešće nadjačava uvid u stvarnost
koja je uvek drugačija od zamišljene i željene. Ovo se ne dešava samo na
ličnom već i na kolektivnom planu, u nauci, umetnosti, filosofiji i naročito
religiji, gde najbolje možemo videti kako linija razvoja menja pravac u
odnosu na svoj začetak (osnivača), i posle izvesnog vremena skreće u
drugom pravcu, zadržavajući samo svoje ime. Koliko je skretanje veće,
toliko su dogmatizam i jednostrana isključivost jači, jer predstavljaju napor
da se fiktivno i idealno nametnu promašenoj stvarnosti.
Ovo skretanje se tako očigledno razvijalo u istorijskom putu
hrišćanstva od Isusove nebeske ljubavi do inkvizicije, jezuita, organizacije
„Agnus dei” i današnjeg Vatikana kome su geostrateški interesi i
finansijska moć jedina vera, i Pravoslavne crkve koja se od čuvara
autentične Hristove poruke svela na najprimitivniju imitaciju,
idolopoklonstvo i magijski ritualizam. Zatim, od Buddhinih propovedi o
neposrednom i ličnom probuđenju, do idolopokloničkog obožavanja
njegovih kipova i prizivanja Buddhe kao spasitelja i boga, iako je on u
svom poznatom Govoru o lavovskom riku rekao da „kad bogovi čuju reč
Probuđenoga (Buddhe), i shvate da su i oni prolazni kao i sve u prirodi,
daju se u beg serući od straha, kao slonovi kada čuju lavovski rik.” Isto
skretanje postoji od Muhamedovog nedostižnog nadahnuća Najvišim
Bićem, Gospodarem svetova, Sveopštim dobročiniteljem, Milostivim, do
terorizma i zločina njegovih sledbenika „u ime Alaha”, proizašlog iz
namerno održavanog verskog totalitarizma i neobrazovanja u islamskim
državama. Takođe i u društveno-političkom uređenju postoje skretanja od
izvornog principa do tragičnih posledica. Komunističke revolucije su
najdrastičniji primeri šta se događa kada jednu uzvišenu ideju pokušavaju
da ostvare nezreli ljudi pre vremena (od nekoliko vekova).
246
 Ovakve degradacije se, pored zakona broja sedam, mogu razumeti i
u svetlu piramidalne strukture sveopšteg zbivanja (prakrti). Prema tom
modelu impuls koji se spušta od vrha piramide zadobija sve veće širenje i
zastupljenost, ali zajedno s tim i niži oblik postojanja, niži ontološki status.
Tako osnovne ideje začetnika religija bivaju zajedno sa sve većim širenjem
u prostoru i vremenu spuštane na niže oblike, što veći broj ljudi ih
prihvata, to su više udaljene od izvornog značenja i svedene na mitsko,
dogmatsko, ritualno i simboličko značenje. Široke mase, tj. društvene
zajednice ih jedino u tom obliku i mogu prihvatiti, na simboličan i ritualan
način, kroz crkvene institucije. Autentične duhovne vrednosti mogu biti
spoznate, prihvaćene i ostvarene samo u pojedincu, u autentičnoj ličnosti.
Ova zakonitost nam takođe govori da u svakoj liniji razvoja postoje
ciklusi, usponi, padovi, ubrzanja i zastoji, bez kojih se ništa ne ostvaruje.
Zakon broja sedam nam pokazuje i da ništa ne može ostati istovetno, svaki
proces bivstvovanja se ili razvija ka vrhu piramide prakrti ili se degeneriše
i slabi, idući na dole ka sve većoj dezintegraciji i uslovljenosti. Samo su u
mašti stvari postojane, nepromenljive i večne. Ništa ne može živeti ako se
ne kreće. Tada će ga privući gravitacija nekog drugog kretanja.
Vrlo je važno znati da ostvarenje bilo kog procesa zavisi od toga
koliko smo svesni promena koje nastaju u intervalima, i od svesnog
unošenja dodatne energije kada te promene nastupe, kako bi se izvršila
korekcija koja bi omogućila ostvarenje cilja. (Postoje dva glavna intervala
gde se ova dodatna energija ubacuje: prvi se ispunjava svešću o telu i
disanju, a drugi svešću o umu. O tome detaljnije u poglavlju Kaivalya.)
Ukoliko se stvar prepusti prirodnom toku zbivanja, neminovno će doći do
skretanja u intervalima i dezintegracije, ali ne u potpunosti, zbog
teleologije prakrti. Nakon šest ciklusa u kojima su sadržana dva intervala,
linija razvoja završava pun krug koji ima dvanaest faza (to je poznata slika
Zodijaka ili kompletnog ciklusa prostorvremena). Kako se ništa ne
ponavlja, linija se ne spaja sa početnim stanjem, nego započinje nov cuklus
u spirali. Navijanje te spirale predstavlja globalnu teleologiju prakrti.
Stoga za prirodni opstanak nije neophodno ulaganje dodatne energije
svesti. Priroda ponekad obezbeđuje ispravljanje samo prvog intervala.
Ispravljanje drugog je stvar isključivo svesne namere, kulturni čin koji
čoveka uvodi u nadilaženje prirodne uslovljenosti. Dodatna energija svesti
jeste naša sposobnost razlikovanja od spontanog zbivanja i spontanog
reagovanja na zbivanja usled identifikacije s njim; ona je činilac koji
ispravlja stihiju prirode. Osvešćenje tela i disanja je niži oblik takvog
razlikovanja, a osvešćenje uma najviši.
Zakon broja sedam je najveća tajna prirode jer ukazuje na to kako
se sve u njoj ostvaruje i preobražava. Otuda je njegova simbolika prisutna
u svim duhovnim tradicijama sveta. Jedan od najpoznatijih primera jeste
Stari zavet, prvo poglavlje Postanja (1-31), ali njegova vrednost leži samo
247
u originalnom tekstu na hebrejskom jeziku, gde svako slovo i reč, i njihov
raspored, imaju svoje posebne vrednosti koje samo upućenima
(Kabalistima) daju pravu sliku stvaranja kroz simboliku broja sedam.
Prevod na bilo koji jezik ne pruža ništa više od protivrečnog, ali
zanimljivog mita koji zadovoljava maštu.
Ovde ćemo upoznati ovaj zakon kroz uvid u nekoliko njegovih
najznačajnijih izraza. To su, najpre, sedam „stanja svesti”, koja su poznata
u praksi joge još od Upanišada; zatim sedam nivoa ispoljavanja religijskih
praksi; đainski princip tolerancije pri ustanovljenju istine bivstvovanja,
zvani syâdvâda, i drevna kineska Knjiga promene, Ji đing.

1. Sedam „stanja svesti”

Iako je svest samo jedna i nedeljiva, jer je ishod bića uopšte, ona je
u različitim oblicima bivstvovanja ispoljena u različitoj meri. Ta mera
zavisi od oblika ili načina bivstvovanja (otuda su način bivanja i stanje
svesti uzajamni). Kako subjektivno iskustvo najčešće ne uviđa opšte
jedinstvo bića, njemu se ti oblici čine izdvojeni i različiti jedni od drugih, a
to mu sve stvara iluziju da postoje različita stanja svesti, iako u stvarnosti
postoje jedino različita stanja nesvesnosti, dublja ili plića. Tako za čoveka
postoje sedam različitih stanja bivstvovanja u kojima se može naći (ona
odgovaraju jogističkom sistemu čakri): 1) dubok san bez snova, 2)
sanjanje, 3) java ili prosečna dnevna budnost, 4) svedočenje o prva tri, 5)
svest o kosmičkom jedinstvu, 6) osposobljavanje svesti da aktivno
učestvuje u tom jedinstvu, i 7) svest o sopstvenoj suštini kao ishodu
bivstvovanja univerzuma (i prethodnih šest stanja), i nestanak
prostorvremena (prakrti) usled potpune otvorenosti za prisustvo Duha
(puruše), tj. delatno učešće u univerzumu kao u sopstvenom biću.
Kao što se vidi, sedmo stanje jedino je autentično stvarnosti, dok
druga izražavaju nivoe njene nesvesnosti kao i proces njenog osvešćenja.
Iako se to ne može znati bez ličnog iskustva, dobro je ovde spomenuti da je
čovek uvek i u svim stanjima u čistom jedinstvu sa najvišom stvarnošću,
jer nema gde drugde da bude. Dubok san je stanje u kome je čovek u
čistom jedinstvu s bićem, kao i u sedmom stanju, ali nesvesno. Njegovo
probijanje kroz sedam stanja u duhovnoj evoluciji svodi se samo na to da
ovo jedinstvo postane potpuno svesno, odnosno, aktuelno, da se izrazi kao
njegova lična volja – kada njegova lična volja bude odraz Duha. Čovek je
u onoj meri nesvestan i u dubokom snu, u kojoj ne vidi stvarnost bića. Zato
se ovde bivstvovanje zasniva na elementarnoj i nagonskoj osnovi.
U stanju snova nagonima bića pridružuju se osećanja, sećanja i
imaginacija. Snovi se odigravaju u području tanmâtrâ.

248
 U stanju jave ili svakodnevne budnosti nagoni, osećanja i
imaginacija dobijaju fizičku inerciju i trodimenzionalnu koherenciju, pa se
zato javlja sposobnost delimično stabilnog razmišljanja i odlučivanja koja
u prethodnim stanjima nije postojala. Tu sposobnost treba razvijati i jačati
rasuđivanje, ali bez nametnutih koncepata. To je funkcija manasa. Java se
odigrava u području indriyâni.
Ova prva tri stanja, dubok san, snovi i java, odgovaraju prvim trima
čakrama: muladhara, svadhisthana i manipura. Na njima deluje većina
ljudi prirodno, što znači bez ikakve duhovne kulture i svesne namere.
Mogu se prepoznati i kao nagoni (prva), želje (druga) i volja za moć (treća
čakra).
Kada kritička funkcija manasa dovoljno ojača, javlja se četvrto
stanje kao intuitivno nadilaženje prva tri, i sposobnost svedočenja o njima.
To je početak osvajanja kategorije aham-kâra. Prva tri stanja su
obezbeđena prirodom i za njihovu svakodnevnu izmenu nije potrebno ništa
činiti, dovoljno je prepuštanje jer su za prirodan opstanak ona dovoljna u
većini slučajeva. Zato u njima boravi većina ljudi celog života, s retkim i
kratkim uzletima u četvrto stanje, što obično biva izazvano nekim jačim
emocionalnim stresom. Trajno ostvarenje četvrtog stanja je plod duhovnog
kultivisanja i uloženog napora da se čovek uzdigne iznad gravitacije
prirodnog opstanka, iz prva tri stanja. (Takvom kultivisanju je u potpunosti
posvećena budistička praksa kontemplacije, satipatthâna i dhyâna, na
kojoj se zasniva poglavlje Kaivalya.) To je podvig koji priroda dozvoljava
samo malobrojnima, jer je za opstanak njenog organskog života potrebno
da većina bića bude uslovljena spontanom reprodukcijom prva tri stanja.
Jedna od glavnih odlika četvrtog stanja jeste da se, usled prakse
kontemplacije i iskušenja čiste, transcendentalne svesti o sebi, tj. svesti
koja je čista od misli i svih predstava, javljaju iskustva buđenja u snu, u
astralnom svetu. Ovo je prelazno stanje i odnosi se na početak čovekovog
praktičnog rada na buđenju. Odgovara aktivaciji četvrte čakre anahata.
Ako se taj rad pokaže uspešan, javlja se peto stanje u kome čovek
konačno spoznaje razliku između sopstvene budnosti i nesvesne
uslovljenosti sveg prirodnog zbivanja. Tako probuđen vidi celu prirodu kao
jednu jedinu celinu i, zahvaljujući takvom viđenju, prepoznaje sopstvenu
slobodu i nezavisnost (kaivalya) od te celine, od svega što biva. Vidi
prirodu kao jedinstvenu celinu zato što je sam postao jedinstven i celovit,
postao je oličenje (aham-kâra) njene stvarnosti, jer kao probuđen može da
je prepozna, a samo se slično sa sličnim prepoznaje. Materijalnost nestaje i
duhovnost se javlja kao jedina perspektiva sada savršeno jasna, što izaziva
ljubav i blaženstvo (ananda). Na ovom nivou čovekova istinska budnost
postaje trajnija. Zahvaljujući redovnoj praksi meditacije u kojoj je
iskušavao čistu svest o sebi (četvrto stanje), to iskustvo postaje sve
prisutnije i stabilnije, ono polako prožima i ostala stanja, izvan meditacije
249
(i tako postaje peto stanje). On je svestan kada se izmenjuju tri prirodna
stanja, jave, sanjanja i dubokog sna, zato što je postao jedna i celovita
ličnost (aham-kâra) koja ne zaboravlja sopstveno biće koje prolazi kroz ta
tri stanja, koje postoji sve vreme. Svestan je celog indriyâni i njegove
interakcije s tanmâtrâ u različitim maha-bhűtâni. Ovde se javljaju neke
moći (siddhi) koje se tiču percepcije, kao što su telepatija i viđenje aure.
Ovaj nivo odgovara aktiviranju pete čakre vishuddhi.
Učvršćivanjem u stalnoj budnosti i dovoljnim osvešćenjem izmene
tri stanja, kada je čista svest trajno prisutna kao i samo postojanje, čovek
ulazi u šesto stanje koje odlikuju aktivno buđenje volje da se bude u
jedinstvu sa svim i da se sve prepoznaje kao sopstveno biće. Dok je peto
stanje odlikovalo znanje o jedinstvu i o budnosti kao ekvivalentu
sjedinjenja s celinom, šesto ovo znanje razvija u delovanje i volju da se
učestvuje u jedinstvu, jer njegova svest nije različita od bića. Zato takav
čovek poseduje sve moći (siddhi) koje se, pored percepcije, odnose i na
konkretne fizičke promene (telekineza, levitacija, dematerijalizacija i
teleportacija). Šesto stanje je viši oblik aham-kâre, a to je jedinstvena volja
u čoveku koja je izraz volje prirode da se u celosti izrazi na jednom mestu,
kao ličnost čovekova. Ovo stanje na shemi odgovara trajnom povezivanju
aham-kâre i buddhi. To je šesta čakra ađna, koja se nalazi iza očiju.
Kada uspe da se tako izrazi, čovek više nije uslovljen prirodom jer
je ona postigla svoju svrhu, on je prevazišao sve što ga vezuje za biće i
vreme i postao je mesto otvaranja čiste neuslovljenosti (puruša) koja
omogućava sámo bivstvovanje kao takvo, i još ga uveliko nadilazi. To je
stanje takve budnosti (buddhi) da se bilo kakva individualnost (aham-kâra)
i telesnost (indriyâni) više ne primećuju, jer je potpuno i trajno probuđenje
neposredan izraz čovekovog jedinstva sa celinom. Potpuna budnost je
potpuno učestvovanje u celom bivstvovanju. Drugačija budnost nije
moguća, jer je ona jedinstvo sa apsolutom koji je čovekova bit. Stoga
čovek, sjedinivši se s njim, prestaje da se razlikuje od njega kao što se voda
ne razlikuje u vodi, vazduh u vazduhu, svetlost u svetlosti. To je sedmo
stanje koje nije dostupno neprobuđenim ljudima s prva tri nivoa. To je i
sedma čakra sahasrara, na temenu glave. Ljudi šestog nivoa bili su
osnivači velikih religija, dok su oni sa sedmog ostali nepoznati svetu jer se
više ne bave njime. Isus Hrist je primer čoveka šestog nivoa, a njegovo
vaskrsenje označava prelazak u sedmi. Dok je na petom nivou čovek
spoznao svoju Sopstvenost, a na šestom je osnažio u delovanju, na
sedmom se događa predaja i nestanak čovekove Sopstvenosti u slobodi
koja se u svemu tome jedino i zbiva, koja sve to omogućava. U petom
stanju je postao celovit u sopstvenom biću, a u sedmom je celovitost
njegove ličnosti postala analogna samoj celini univerzuma, apsolutu. Sve
do šestog nivoa postojala je neka individua koja nešto radi; u sedmom
individualnost nestaje i na tom mestu ('telu') ostaje samo Duh koji sve
250
omogućava. Čovek je sve vreme jedno s celinom i to jedinstvo može
prepoznati jedino kada najpre osvesti sopstveno biće u celosti. Kada
probuđen čovek prepozna svoje biće kakvo jeste, on ga tada ne može
razlikovati od celine univerzuma, on vidi da se ceo kosmos sažeo i uobličio
u njegovo telo i da ono sámo i ne postoji, da nije ništa po sebi i za sebe,
nego je refleksija celine. Dakle, čovekova celovitost je analogna celovitosti
univerzuma, i obrnuto. Kada dospe na peti nivo, u sopstvenu celovitost,
čoveka automatski privlači celina univerzuma koja se manifestuje na
sedmom nivou (ako ga ne zavedu moći šestog). Zato je sedmi samo
rezultat potpunog proživljavanja i afirmacije svih prethodnih nivoa.
Glavni, najduži i najteži prelaz je četvrti nivo.
U skladu sa shematskim poretkom kategorija prakrti možemo reći
da je čovek prvog nivoa onaj ko ne vlada u potpunosti čulnim i delatnim
sposobnostima (indriyâni), pa je zato podložan njihovim uticajima,
mehaničnosti i obnavljanju. Čovek drugog nivoa je ovladao indriyâni
(telom) ali na površan i neduhovan način, uglavnom prihvatanjem
autoriteta koji deluje preko emocija privrženosti i odbojnosti. Usled takvih
emocija dominira poriv za održanjem i odbranom tela (svog entiteta,
nacije, religije...), što nužno vodi u isključivost, podele i sukobe sa drugim
telima (entitetima) i okolinom. Čovek trećeg nivoa naglasak stavlja na
manas i njime pokušava da kontroliše svoje telo i život. Svu nepotpunost i
jalovost takvih pokušaja da se umom organizuje i tumači život, uviđa
čovek četvrtog nivoa koji indriyâni spoznaje u interakciji sa objektivnim,
neorganskim svetom (tanmâtrâ) u svim njegovim dimenzijama (maha-
bhűtâni) u borbi za ličnu celovitost (aham-kâra). Takav uvid donosi praksa
„četvrtog puta” s kojim se po prvi put stiče zaista objektivna spoznaja
svoga bića i prirode uopšte. To se postiže samo posebnim školovanjem i
izuzetnim naporom. Čovek petog nivoa je prirodna zbivanja upoznao u toj
meri da više ne mogu da ga obmanu toliko da zaboravi sebe i svoju volju.
On je prevazišao uticaje neorganskog bivstvovanja tako što ih je u
četvrtom nivou upoznao, oni na čoveka deluju samo dok ih je nesvestan.
To je aham-kâra ili celovita ličnost koja je integrisana pri svim zbivanjima.
Šesti nivo pripada buddhi, svesti koja je jedno sa ishodom bića i koja je
stoga prisutna uvek i u svemu i koja može sve, jer je suma svih mogućnosti
bivstvovanja. Čovek sedmog nivoa je onaj čija je svest (buddhi) potpuno i
bez ometanja otvorena ka Duhu (puruša) i koja, budući tako neuslovljena,
celo bivstvovanje prosvetljava i oslobađa. Smisao postojanja se u njemu
razrešio, zato ga on sada razrešava u drugome. To se događa u samom
prisustvu takvog čoveka, on je Spasitelj koji je vaskrsao i prevazišao sve
delovanje i sve moći (siddhi). Bivajući kao Onaj Koji Jeste, on osvetljava
sámo bivanje i svedoči o njemu kao o najvećem delu i nenadmašnoj moći.

251
 2. Sedam nivoa religioznosti
Svaka prava religioznost služi da čoveka uzdigne sa nižih na više
nivoe svesti. Zato religija mora imati više nivoa na kojima može delovati,
jer čovek nižih stanja nije svestan viših, pa mu se ona moraju približiti na
njemu razumljiv način. Tako se istine viših stanja prikazuju ljudima na
nižim u vidu mitova, simbola i rituala koji predstavljaju koncentraciju
informacija namenjenih nesvesnom biću čovekovom, biću koje samo po
sebi sadrži sve nivoe bivstvovanja i zato može prepoznati te informacije
kada učestvuje u ritualu ili doživljava neki mit.
Prvi i najniži nivo religioznosti jeste dogmatski, njega odlikuje
ritualizam i naglašavanje spoljašnjih formi. To je nivo imitacije i zabrana
(tabua). Znanje se tu stiče oponašanjem ili učenjem napamet. Ovaj nivo
možemo prepoznati u vanjskim (svetovnim) izrazima judaizma,
pravoslavlja i teravada budizma, kao i u primitivnim oblicima religioznosti
raznih naroda.
Mora se naglasiti da, iako sve religije u sebi sadrže sve nivoe, ne
ispoljavaju ih u jednakoj meri, nego naglašavaju pojedine, neka od prva tri
najčešće. Teravadinski budizam najbolje zastupa svih sedam nivoa
religioznosti.
Drugi vid je skeptičan i zasnovan na veri i osećanjima, obožavanju i
predanosti verskom idealu, svom Bogu, a to uvek vodi isključivosti i
nasilju prema „jereticima” i „nevernicima”. Svako ko drugačije misli
doživljava se kao „bezbožnik”, protivnik i neprijatelj. Otuda je ovaj vid
religioznosti najagresivniji, ne samo u svojoj odbrani nego i u ekspanziji
(ako nikako drugačije, onda samim natalitetom). Tu čovek saznaje samo
ono što mu verski autoriteti dozvoljavaju da sazna preko emocionalnog
uslovljavanja. Zbog autoritarnosti i isključivosti, ovaj vid religioznosti je
izvor najgoreg nasilja i verske netrpeljivosti u svetu. Možemo ga
prepoznati u spoljnim izrazima islama i katoličanstva.
Treći vid religioznosti je kritičkog karaktera i odlikuje se
odbacivanjem rituala, intelektualnim pristupom i tumačenjima svega i
svačega. Znanje je ovde subjektivno jer se zasniva na ustanovljenim
konceptima („svetim spisima”) i na mentalnom uslovljavanju, iako
pokušava da održi privid argumentacije i dijalektike. To su razni oblici
protestantizma. Budući da se ovde naglašavaju intelektualne funkcije u
čoveku, države u kojima prevladava ovaj nivo religioznosti civilizacijski su
najnaprednije. (Protestantski vernik mora da bude pismen da bi učestvovao
u verskom životu, dok pravoslavni uopšte ne mora, jer se svo njegovo
bogosluženje sastoji iz rituala koji se mehanički ponavljaju.)
Prva tri nivoa su jedini poznati oblici religioznosti za većinu ljudi
jer su prirodno dati kroz interakciju organskog sa neorganskim oblicima
bivanja (T-polja i neorganska bića), a to je područje u kome su ljudi s prva
252
tri nivoa svesti zavisni od objekata, pa se zato njihova religioznost izražava
na objektivistički način, putem verskih objekata, simbola i rituala.
Spoljašnje manifestacije njihove religioznosti igraju važnu ulogu u
kultivisanju svakodnevnog života ogromne većine ljudi, u njihovom
uređenju prostora, vremena i događaja. To se izražava kroz posete
hramovima, obeležavanju praznika i važnih događaja za društvo kao i za
pojedinca - rođenje, smrt, venčanje i dr. Budući da većina čovečanstva
prirodno živi u prva tri nivoa svesti, ovde izneta prva tri nivoa religioznosti
im odgovaraju i igraju presudnu ulogu u regulaciji njihovog opstanka.
Četvrti nivo predstavlja unutarnji ili ezoterični krug i njega u sebi
sadrže sve pomenute religije (izuzev protestantizma, pa otuda duhovna
jalovost i otuđenost ljudi u njihovim civilizacijama), ali dalje od očiju
neprobuđenih ljudi i njihove javnosti. Četvrti nivo je put praktičnog rada
na biću u cilju probuđenja čovekovog. On se uglavnom odvija u monaškim
redovima - ali ne u svim, jer većina monaških redova danas predstavljaju
imitacije pravog rada iz prošlosti ili pervertovanje prva tri nivoa. Tajna
društva ezoteričnog karaktera i masoni takođe pripadaju četvrtom nivou -
bar u onoj meri u kojoj im duhovnost predstavlja ideal, a ne politika. Svoj
nedostatak ovog nivoa protestantizam bezuspešno pokušava da nadoknadi
mnoštvom sekti.
Peti nivo religioznosti poznat je samo onim pojedincima koji su
prošli put četvrtog nivoa u radu na sebi. Njima je neposredno poznata sva
istina i smisao duhovnog života. Ukoliko ostaju u religijskim institucijama,
obezbeđena su im uticajna mesta i zvanja. Ali najčešće ostaju nezavisni i
sami, jer se samo tako mogu razvijati dalje, do šestog i sedmog stanja. Oni
su sve nezavisniji od svih svetovnih oblika religioznosti i bliži opštem
jedinstvu sveg bića i Duhu u kome ono prebiva. Oni su u svim religijskim
tradicijama nalik jedni drugima jer su bliži središtu sveg zbivanja. To je
nalik na krst čiji krakovi predstavljaju spoljašnje razlike u izrazu prva tri
nivoa religioznosti, a takođe i prakse četvrtog nivoa. Razlike u mitovima,
ideologijama, ritualima i odeždama sveštenika pojedinih religija tako su
izražene kao i različiti pravci u kojima su kraci krsta usmereni. Što se
čovek više uzdiže na unutarnjem putu duhovnog rasta, više se približava
središtu krsta gde više nikakvih spoljašnjih razlika nema ili su nevažne, jer
sve religije od četvrtog nivoa upućuju na isti cilj, na čovekovo probuđenje.
(Po rečima Heraklitovim: „Probuđeni ljudi žive u jednom zajedničkom i
opštem svetu, dok oni koji spavaju žive svaki u svome posebnom.”
(Fragmenti, I, 89)) Dakle, nikakvo „jedinstvo religija” nije moguće spolja,
formalno ostvariti na prva tri nivoa svesti. Do tog nivoa moraju postojati
razlike. Istinsko jedinstvo Duha manifestuje se samo unutra, u čoveku, u
jedinstvenoj ličnosti, kao njegova sopstvena zrelost - a ne kao veština da se
sva stada strpaju u isti tor. A upravo na tome rade Iluminati kada
pokušavaju da stvore jednu svetsku religiju.
253
 Stoga peti, šesti i sedmi nivo religioznosti karakterišu sve veća
individualnost i nezavisnost Duha od svih interesa društvenih i prirodnih
zbivanja. Ili, njihova transcendencija. To je put unutarnjeg ili ezoteričnog
kruga svih religija: sufija u islamu, kabalista u judaizmu, jogina, tantrista i
taoističkih alhemičara, ezoteričnog hrišćanstva koje se sačuvalo u nekim
manastirima. Sve religije postoje da bi pomogle rast čovekov iz nižih u
više nivoe svesti. Pored joge i tantrizma, ovu funkciju u najvećoj meri
zadržali su islam u sufizmu i budizam u praksi kontemplacije
(satipatthâna), i u zenu.
Pored ovih „regularnih” tokova, postoje nezavisne ili tajne, ali
drevne šamanske tradicije koje, neopterećene teologijom ili bilo kakvom
dogmom i ideologijom, daju dobre rezultate u duhovnom uzdizanju
čovekovom do najviših stanja. Osnovni obrazac rada tih tradicija može se
samo naslućivati zahvaljujući trudu nekih istraživača (Mirča Elijade). Ipak,
šamanizmu nedostaje ontološka preciznost u viziji i iskustvu duhovnog, u
transcendenciji uopšte, kakva postoji u budizmu. Šamanizam je opterećen
neorganskim područjem. Jedino se u opusu Karlosa Kastanede ne
primećuje ovaj nedostatak. Zahvaljujući njemu bogatstvo i superiornost
šamanskih tradicija postali su nam mnogo jasniji.
Prvi, drugi i treći nivoi religioznosti jedino su poznati javnosti, dok
se o četvrtom zna tek po malo i on se povezuje sa mistikom. Prva tri nivoa
su u potpunosti pod uticajem neorganskih oblika bivstvovanja (T-polja) i
samo tu postoje bogovi i demoni. Četvrti je proces njihovog upoznavanja i
nadilaženja, dok peti, šesti i sedmi nivo odlikuje sve veća sloboda Duha, i
od organskog i od neorganskog oblika bivstvovanja prirode.
Svi oblici religija iz prva tri nivoa su u onoj meri dobri i ispravni u
kojoj podstiču rast čovekov iz nižih u viša stanja, i u onoj meri su zli i
naopaki u kojoj služe sami sebi, ukoliko sputavaju rast i zadržavaju čoveka
na istom nivou. Ta težnja uvek postoji u svakom entitetu kao njegova
centripetalna sila koja ga održava na okupu, ali savladavanje njene
gravitacije nužan je test za pročišćenje čovekove lične snage i
individualnosti. To su vrednosti koje čoveka uzdižu iznad trećeg nivoa.

3. Syâdvâda
Svako od sedam mogućih stanja svesti u kojima se čovek može naći
ima svoj pogled na svet: od najgrubljeg materijalizma i borbe za opstanak
prva dva nivoa, mentalnog spoznavanja sveta u trećem i njegovih granica u
četvrtom, spoznaje da stvarnost svega određuje stanje svesti u petom, i da
je svest najviša stvaralačka energija u šestom nivou. Sedmi je iznad svih
tih spoznaja i dozrevanja, on je plod šestog koji je za bivstvovanje najviši.
Posle najvišeg dolazi samo opuštenost u ostvarenju.
254
 Od svih drevnih duhovnih tradicija sasvim je sigurno da nijedna
nije dostigla takvu toleranciju u iznošenju istine o svetu ili istine sáme, i
prema stanju svesti koja je iznosi, kao što je to učinila đainska logika u
svome „učenju o možda”, ili syâdvâda. Reč syât potiče od sanskritskog
korena as, „biti”, i znači „može biti”, dok vâda znači „učenje”, tako da reč
syâdvâda možemo prevesti kao „učenje o može biti”. Ono je najčistiji izraz
tajne stvaranja ili same stvarnosti, jer u potpunosti negira svaku
dogmatičnost i jednostranost. Nastala u najvećoj strogosti asketskog
pročišćenja Duha od svih spona uslovljenog bivstvovanja, syâdvâda nam
ukazuje da ispoljavanje bića, a zajedno s njim i njegova spoznaja, ima
sedam aspekata od kojih je svaki ispravan na svoj način i neophodan da u
kontrastu i dijalektici s ostalima omogući jasan uvid. Priroda stvarnosti ne
izražava se nikada u potpunosti samo na jedan način, njen izraz je uvek i u
svemu bogat protivrečnostima koje izražava „sedmostruka formula”
(sapta-bhangi) koja glasi:

1. Možda jeste.
2. Možda nije.
3. Možda i jeste i nije.
4. Možda je neizrecivo.
5. Možda jeste, ali je neizrecivo.
6. Možda nije i neizrecivo je.
7. Možda i jeste i nije i neizrecivo je.

Kao što sedam boja sačinjava sunčevu svetlost, tako i ovi stavovi
samo kada su uzeti svi zajedno daju ispravan uvid u stvarnost. Svaki je
jednostran i nedovoljan ako se posebno izdvaja. Upravo tome su skloni
ljudi s prva tri nivoa svesti, jer njima su jedino poznata prva tri stava, i to
kao suprotstavljena.
Ceo univerzum postoji na ovaj sedmosturki način. Uslovno se
mogu nazvati dimenzijama postojanja prostorvremena. Sve postoji na svih
sedam dimenzija istovremeno, iako se svaka dimenzija odvija zasebno. I
mi sami, naši životi i svaki događaj. Zapravo, ne mi ovakvi kakvi smo sada
poznati sebi, već se nadduša (oversoul) deli na ovakvih sedam
individualnih duša (điva) od kojih je samo jedna nama poznata dok ne
postignemo potpuno osvešćenje. Ostale su na ostalim dimenzijama
prostorvremena i rade isti posao sa svog aspekta spoznaje i postojanja.
Kada se svi aspekti individualnih postojanja iskuse i sjedine, individualna
duša se sjedinjuje sa svojim izvorom, naddušom koja je prva emanacija
bića i oličenje Duha. Podsetimo se da se celokupna emanacija prakrti
događa da bi se iskusili svi aspekti bivstvovanja na najindividualniji način.
Kako izgledaju te dimenzije? To su jednostavno sve moguće
logičke varijante svih mogućih zbivanja.
255
 U prvoj, nešto se jeste dogodilo.
U drugoj, to se nije dogodilo.
U trećoj, i jeste i nije se dogodilo (jedinstvo suprotnosti).
U četvrtoj, nije se dogodilo ništa od prvih tri mogućnosti, i nastalo
je nešto sasvim drugo.
U petoj, dogodilo se, ali je nastalo nešto sasvim drugo.
U šestoj, nije se dogodilo, ali je nastalo nešto sasvim drugo.
U sedmoj, i jeste se i nije dogodilo, i nastalo je nešto sasvim drugo
(izvan svih suprotnosti).

S ovim je syâdvâda obezbedila da na ovom podeljenom i

sukobljenom svetu bude vrhunski princip tolerancije na putu spoznaje i
življenja, i sa svojim veličanstvenim „možda”, koje smešta u osnovu svih
aspekata kao najvažnije, verovatno nedostižan ideal za sve smrtnike.

4. Ji đing

Tajna stvaranja i bivstvovanja, izražena kroz zakon broja sedam,

utkana je u sve kulturne tradicije i škole duhovnog uzdizanja širom sveta
od najstarijih vremena, i to na razne načine, najčešće simbolične u obliku
mita ili složenih formula namenjenih samo upućenima (iniciranim). Mnoge
od tradicija ni same ne dopiru do pravog smisla ove tajne tako da je za sve
njih sam mit stvarnost, umesto da im mit bude putokaz ka stvarnosti. To je,
na primer, slučaj sa hrišćanima koji prvo poglavlje Mojsijeve „Knjige
Postanja” čitaju u prevodu, a ne u originalu koji daje sasvim drugačiju
sliku.
Syâdvâda daje najpreciznije usmerenje za razumevanje stvarnosti,
ali i taj princip je statičan, iako je istinit, odnosno, usklađen sa samom
stvarnošću. Samo se na jednom mestu tajna stvaranja obelodanila u
potpunosti i sa svim detaljima u dinamičkom vidu, kroz sam proces
stvaralačkog preobražaja koji se događa ovde i sada kao i svuda: u drevnoj
Kini, u fundamentalnom ostvarenju njene kulture, u Ji đingu ili „Knjizi
promene”. Najstariji sloj teksta ove knjige potiče iz 12-tog veka pre nove
ere, dok su trigrami i heksagrami, na koje se komentari teksta odnose, još
znatno stariji. Smatra se da je to jedna od najstarijih knjiga na svetu, što i
priliči njenom značaju. Ona je, naime, najznačajnija knjiga na svetu zato
što najsavršenije i neposredno izražava zakon stvaranja u njegovom
dinamičkom vidu, sa svim mogućnostima postojanja, i tako čoveku u
svakom trenutku omogućava uvid u najdublji smisao svakog zbivanja i
njegov razvoj u skladu s vremenom i okolnostima i, iznad svega, u skladu
sa stvarnošću.
256
 U kojoj je meri cela kulturna tradicija drevne Kine bila prožeta
ovim stvaralačkim principom vidi se i po tome da je mera muzike bila
sjedinjena sa merom svih stvari. Tako je carski ured za muziku u Kini bio
priključen uredu za mere i težine. Vibracije zvuka najbliže izražavaju
vibratorne procese prakrti s kojima ona stvara i preobražava sve stvari.
Zato je preuređivanje muzike bila prva dužnost novog vladara koji bi
došao na vlast jer, smatralo se, prethodna dinastija ne bi bila smenjena da
je njena muzika bila u harmonskoj saglasnosti sa univerzumom („nebom”).
Štimovanje instrumenata i usaglašavanje muzičke intonacije polazilo je
iznova od standardnog tona svake dinastije koja je dolazila na vlast.
Zakon broja sedam ne ispoljava se uvek kao sedmostrukost, već
često kroz šest ili osam činilaca. Tako je u „Postanju” Bog stvorio svet za
šest dana dok je sedmi bio dan odmora; Davidova zvezda ima šest krakova,
dok je sedmi činilac središnja tačka. U oktavi ima sedam nota pri čemu je
osma, druga nota „do”, začetnik novog ciklusa u neprekidnom stvaranju i
preobražaju. Na mnoge se načine ovaj fundamentalni zakon obelodanjuje.
Tako je najveći hram sedmostrukog zakona stvaranja na Zapadu Keopsova
piramida. Ona se sastoji iz dva geometrijska oblika: kvadrata i trougla.
Osnova piramide je kvadrat koji kroz simboliku broja četiri predstavlja
ostvarenje svakog procesa, stranice su trouglovi koji kroz simboliku broja
tri predstavljaju stvaralačku energiju. Njihov zbir i sklop odaju zakon broja
sedam. Takođe, dimenzije ove piramide kao i raspored prostorija u njoj i
prostor oko nje, sadrže mnoge astronomske i kosmološke tajne. Dok je Ji
đing, kao delo kontemplativnog Istoka, posvećen objavljivanju
stvaralačkog procesa na egzistencijalan način, kroz preobražaj i lični
doživljaj, dotle Keopsova piramida, kako dolikuje Zapadu, isti zakon
obelodanjuje predmetno i na objektivistički način, kroz monumentalnu
građevinu ili hram. Keopsova piramida i Ji đing nastali su istovremeno.
Izražavanje stvaralačkog zakona nije jednolično već dinamično, jer
je takvo i samo stvaranje, nikada nije statično i dovršeno. Tako i Ji đing
ima osam osnovnih trigrama koji predstavljaju sve temeljne procese u
stvaranju, od prvog pokretačkog principa, Neba (Chien), predstavljenog s
tri cele linije, do trigrama Kun, koji sa tri prekinute predstavlja Zemlju kao
ostvarenje svega, podlogu na kojoj se stvara i koja je potpuno prihvatila
stvaralački impuls. Kao osmi činilac ona izražava aktuelizaciju i afirmaciju
sedmostrukog procesa stvaranja. Sve kombinacije osam trigrama daju
šezdeset i četiri heksagrama, simbola sastavljenih od po dva trigrama sa
šest linija, celih ili prekinutih. Oni predstavljaju celokupnost svih
stvaralačkih procesa univerzuma, od genetskih informacija do najviših
zbivanja i sudbine svega što biva. Isto kao što u osnovi sveg organskog
života stoje genetske informacije za njegovo odvijanje (sačinjene od
kombinacija četiri baze: adenin, guanin, citozin i uracil - kojih ima
šezdeset i četiri za sav živi svet, isto koliko i heksagrama), tako i sva
257
zbivanja objektivnog, neorganskog sveta nisu proizvod haosa i slučajnosti,
nego informativnog poretka T-polja. Preobražaji kroz koje prolaze bića
sledeći svoju sudbinu, a takođe i događaji koji ih prate, kodirani su u
šezdeset i četiri heksagrama Ji đinga. Oni predstavljaju DNK zbivanja
u svetu. Deluju iz neorganskog područja i viših dimenzija na organsko,
u skladu s kretanjem planeta. Ono što je DNK u indriyâni, to je Ji đing
u tanmâtrâ i maha-bhűtâni.
Knjiga se upotrebljava tako što se postavi pitanje s ciljem da se
dobije razjašnjenje situacije ili ishoda nekog zbivanja. Pitanje se postavlja
samom univerzumu meditacijom na njegov sadržaj, dok se nasumičnim
razdvajanjem četrdeset i devet štapića (7 X 7) iz gomile, ili slobodnim
bacanjem tri novčića, dobija brojčana vrednost za jedan od heksagrama.
Ovakav postupak za dobijanje odgovora, odnosno za kontakt sa Knjigom
promene je nužan zato što se ona u potpunosti zasniva na holističkom
jedinstvu univerzuma. U njemu su simultano prisutne sve situacije i sva
moguća zbivanja. Kako je svest izraz najveće brzine bivstvovanja-
vremena, i njegov privlačitelj, njeno prisustvo je glavni činilac koji
pribavlja tačan odgovor. Odgovor automatski dolazi kroz Ji đing tamo gde
je svest o zbivanju prisutna. Tačno postavljeno pitanje pola je odgovora.
Knjiga promene je samo rečnik koji nam drugu polovinu odgovora prevodi
u pojmovno razumevanje. Ovde je na delu stalno prisutna interakcija
organskog (indriyâni) i neorganskog (tanmâtrâ) oblika bivstvovanja. Kada
je u organskom sklopu (čoveku) prisutna svesnost određenog problema, tj.
pitanje, budući da svest usaglašava i privlači ishod sveg zbivanja, tada će
neorgansko područje iz njegovog okruženja automatski reagovati, i novčići
će pasti tačno onako kako nalaže situacija ili stanje nekog problema na
koji je svest usmerena, odnosno, čiji ishod privlači kao privlačitelj svega.
U jedinstvu prirode ništa se ne dešava slučajno ili nasumično, mada tako
izgleda pri bacanju novčića, niti je išta skriveno, potrebna je samo svest da
prepozna neskriveno. Svest je već sama po sebi sažimanje smisla
bivstvovanja prirode, a ličnost čovekova je oličenje tog smisla. Zato, kada
je u svojoj ličnosti čovek svestan nekog problema, priroda mu automatski
odgovara, jer se u ličnosti ona ogleda i osmišljava. Od svih knjiga, Ji đing
najbolje služi tom procesu ogledanja i osmišljavanja. Već samo osvešćenje
problema kroz postavljanje pitanja uobličava odgovor cele prirode koji
dolazi odmah u vidu simbola (heksagrama). Da bi se odgovor prirode bolje
razumeo, za one koji ne vide neposredno, postoji univerzalni rečnik za
njegovo prevođenje na svakodnevni jezik ljudskih situacija. To je Ji đing.
On je prevodilac koji omogućava da svaki čovek komunicira sa
univerzumom, sa vanvremenskim principima stvaranja i preobražaja po
kojima se sve zbiva.
Tako dobijeni heksagram simbolisaće situaciju na koju se pitanje
odnosi ili, češće, u kojoj se sam pitač nalazi. Šest linija pokazuju sve
258
procese stvaranja date situacije, sa komentarima koji savršeno jasno
obelodanjuju sve aspekte problema i proces njegovog neminovnog
preobražaja. Često se dobija jedna ili više promenljivih linija i to su one
koje treba zameniti u suprotna stanja (ako je to bila cela, onda prekinuta, i
obratno). One predstavljaju naročito važna mesta u procesu razvoja date
situacije, one intervale u koje treba dodati veću energiju svesti kako bi se
namera privela cilju ili problem rešio. Tako heksagram i šest linija čine
sedam činilaca stvaralačkog procesa. Kada se promenljive linije zamene
dobija se drugi heksagram koji, kao sedmi činilac, predstavlja rezultat
stvaralačkog procesa i začetak daljeg ciklusa preobražaja ako se energija
svesti pravilno upotrebi u pomenutim intervalima razvoja situacije na koje
ukazuju promenljive linije. Čitaju se samo komentari koji se odnose na
simboliku drugog heksagrama, dok se njegove linije ne uzimaju u obzir.
Poetična simbolika taoističkih i konfučijanskih komentara, koji
rasvetljavaju svaki simbol (heksagram) i njegove razvojne procese (linije),
ostaće u ovoj najstarijoj knjizi rečita i jasna svakom čoveku, i sve dok ljudi
na svetu bude bilo ukazivaće im sa svim detaljima sve tajne stvaranja i
preobražaja. U svakom komentaru je jasno da se on ne odnosi toliko na
„proricanje budućnosti” koliko na usklađivanje subjekta sa procesima
stvaralačkog preobražaja univerzuma koji se trenutno zbivaju u njegovom
iskustvu. Stoga je ova Knjiga rečnik stvarnosti i mapa sveg zbivanja. Kao
rečnik omogućava razumevanje, a kao mapa usmeravanje aktivnosti.
Knjiga promene u celosti i potpunosti izražava poriv bića da se
razotkrije i ostvari u Duhu. Kao nigde drugde u njoj se taj poriv otkriva sa
svim detaljima, i to u skladu sa individualnom situacijom, a ne statično ili
globalno u formi mita.
Iskaz stvarnosti zbivanja svuda se okamenjuje u mit ili koncept (u
najboljem slučaju to je syâdvâda). Samo se ovde on ispoljava neposredno,
u skladu sa samim tokom zbivanja ovde i sada. Potreban je samo čovek
dovoljno svestan da bi se uskladio sa stvarnošću zbivanja s kojim je u
iskonskom jedinstvu. Zato ga Knjiga stalno poziva da to i učini. Ona deluje
kao ličnost zato što se, kao ni jedna druga tvorevina, direktno odnosi na
čovekovu ličnost (aham-kâra) u kojoj se stiču i ukrštaju sve dimenzije
organskog i neorganskog bivstvovanja i dobijaju svoje oličenje u zbivanju,
oličenje koje služi osvešćenju (buddhi) ili krajnjem ishodu.
U onoj meri u kojoj je čovek svestan svoje ličnosti kao oličenja
ovog ukrštanja sveg zbivanja, u toj meri je svestan da je Knjiga promene
spoljašnji izraz istog procesa. Dok je ličnost oličenje sveg iskustva bivanja
na jednom individualnom području, Ji đing izražava oličenje svih moći
bivstvovanja prirode uopšte. Zato je on od presudnog značaja za čoveka.
Ovaj izraz je izvađen iz vanvremenskog holizma prirode i zapisan na
samom početku ljudske kulture osvešćenja, pa zato predstavlja i jedini
pouzdani vodič ka njenom najvišem ostvarenju.
259
 AHAM - KĂRA

1. Princip individuacije ili uobličavanja

Stvaranje sveta, i našeg celokupnog iskustva o svetu, nastaje

dejstvom aham-kâre. U ovoj kategoriji se integriše iskustvo bivstvovanja u
ličnost koja je jedina sposobna za autentični doživljaj sveta.
Teško je razlikovati aham-kâru i buddhi. Može se najbliže reći da
ono što buddhi predstavlja u apsolutnom smislu, to aham-kâra izražava na
individualnom ili lokalnom području. U odnosu na ostale, niže kategorije
prakrti, one su egzistencijali. Jedino sa stanovišta puruše one imaju
kategorijalno ustrojstvo kao i sve drugo u prakrti, iako granično. Moglo bi
se reći da zbivanja svih nižih kategorija u aham-kâri po prvi put postižu
svoje pravo egzistencijalno oličenje koje je neophodno za dostizanje
krajnjeg ishoda koji se razrešava u buddhi. Sve zbivanje ispod aham-kâre
potčinjeno je uzročnosti i ona se nadilazi tek ovde, u kategoriji koja daje
oblik svemu, i subjektivnom i objektivnom. Samo u čovekovoj ličnosti
priroda se razrešava i obučava za slobodu, pa se zato u njoj najžešće i
suočava sa neslobodom.
Sam naziv ove kategorije govori da je ona ishod svega što biva kroz
integraciju subjektivnog i objektivnog, organskog i neorganskog
postojanja. Aham znači „ja sam”, a -kara „tvorac” ili „činilac”. Ovde se
integriše način zbivanja koji se u nižim kategorijama ispoljavao bilo na
subjektivan ili organski, bilo na objektivan ili neorganski način. U njima se
način bivanja manifestovao kroz spoljašnji oblik, dok se on u aham-kâri
integriše u viši, egzistencijalni nivo: u smisao. Još preciznije rečeno:
bivstvovanje ispod aham-kâre ima ontički ili esencijalan karakter, dok
ovde prelazi u egzistencijalan i ontološki, koji će vrhunac svoje
diferencijacije postići u buddhi i njegovom razlikovanju od puruše.
Aham-kâra kao princip individuacije na objektivan način se
ispoljava tako što daje oblik svemu što postoji u kosmosu, od suptilnih
prototipova (tanmâtrâ) do velikih elemenata (maha-bhűtâni), on
individualno oblikuje svaku tvorevinu i pojavu u prirodi: telo nekog bića,
kamena ili drveta, elektromagnetne talase, planete i galaksije. Sve je
individualno uobličeno na neki način jer u bezobličnosti ne može biti
nikakve aktivnosti, a prirodi sama aktivnost daje život. Na subjektivnoj ili
organskoj strani oblikuju se čulne i delatne sposobnosti za percepciju i
iskušavanje objektivnog bivstvovanja. Tako vidimo da je aham-kâra (dalje
a.k.) uzrok one interakcije koja kroz odnos subjekta sa objektom kristališe
260
svest. A. k. je princip individuacije radi funkcionalnog razlikovanja
bivstvujućeg i osvešćenja, a ne radi pukog razdvajanja i otuđenja od celine.
Jedino kada ovakvog dozrevajućeg osvešćenja nema, a.k. se pokazuje kao
princip koji otuđuje i deli na egoičke zasebnosti. U pozitivnom aspektu on
je princip individuacije celine radi njenog ustanovljenja, jer u difuznoj
bezobličnosti to nije moguće. Tada individuacija nije izdvajanje iz celine,
već njeno oličenje u akciji kroz koju postoji.
Kako u jednoličnosti nije moguće postojanje, u celoj prirodi
prisutan je poriv za deobom i udvajanjem kako bi se time omogućila
buduća sinteza na višem ontološkom nivou. Od kvantne fluktuacije i deobe
ćelija pri razvoju života (i njegovom razlaganju), preko svih iskustava
odricanja koja nas teraju na sazrevanje, sve do napuštanja prianjanja za
predmetni svet probuđenog čoveka koji postaje nezavisan (kaivalya).
Princip diferencijacije, koji izaziva a.k., jednako je prisutan u objektivnom
ispoljavanju kao i u čoveku kroz njegovo psihološko iskustvo. Zbog
interaktivne povezanosti organskog i neorganskog bivstva, individualni
procesi u objektivnom području (bića i pojave) izazivaju po analogiji
individualne procese u subjektu, oni se u njemu reflektuju kao psihološki
procesi. Diferencijacija spoljnjeg sveta, koja sačinjava vaskoliki život
kosmosa, jednako je prisutna i u subjektu kao njegova psihička
diferencijacija. Tako subjekt doživljava objektivni svet, njegova
psihodinamika predstavlja prostorvremenski sažeto iskustvo zbivanja
objektivnog područja. (Sa stanovišta subjekta, objekti su i drugi subjekti.)
Vrhunac diferencijacije ličnosti vodi do njenog nestanka u buddhi.
Kako ništa u prirodi nije statično i supstancijalno, sve što je u njoj
oblikovano mora da bude i razobličeno, odnosno preobraženo. Sam oblik
je inicijator preobražaja, on je informacija za dalje preobražavanje. Otuda
toliko protivrečnosti u ličnosti čovekovoj, jer ona je najgušće jezgro opšteg
preobražaja prirode. U a.k. se ukrštaju dva suprotna principa: prema nižim
kategorijama to je princip koji sve deli i individualno uobličava, dok, s
druge strane, sve individualno objedinjava i isceljuje za višu kategoriju,
buddhi, za spoznaju celine. Princip koji deli, nužno mora biti i princip koji
objedinjava. Ovo kosmičko ukrštanje najsnažnije doživljava ličnost
čovekova: kada se okrene nadole ona se dezintegriše u bolu, a okretanjem
nagore - isceljuje u blaženstvu. Zapravo, baš zbog tog ukrštanja a.k. jeste
ličnost.

2. Ličnost
Svekoliki preobražaji prirode svoj najviši kvalitet, snagu i
dramatiku postižu u čoveku, kao njegova ličnost. A.k. se sama po sebi
inteligibilno ispoljava kao jedinstvena i celovita ličnost. Kao takva ona je
poznata samo manjem broju ljudi. Većina ima ličnost razdeljenu na
261
mnoštvo Ja-entiteta koji nastaju spontanim dejstvom principa individuacije
na indriyâni.
Zahvaljujući dejstvu a.k. svaki oblik života, a ne samo čovek, može
biti subjekat doživljaja, iako nepotpun: jednoćelijski organizam, biljka ili
sisar. I neorgansko područje učestvuje u opštem doživljaju sveta, ali na
pasivan način, kroz čistu reakciju ili kao medijum. Organsko područje
reaguje kroz učenje i kultivisanje, pa zato organski život svojom
sadržajnošću nadilazi neorganski (svojim kvalitetom, a ne kvantitetom).
Kako organski život proishodi iz neorganskog, on je svoje iskustvo sveta
stekao najpre kroz njega, kroz neorganski svet i njegova bića. Tako se
princip a.k., kao tvorac svega uobličenog, najpre ljudima objavljivao kroz
njih, kroz bogove, spolja ili na objektivistički način. Najdirektnije i
najgromoglasnije kroz starozavetnog Boga koji se i identifikovao kao „Ja
sam onaj koji jesam” - što je takođe slobodniji prevod a.k. Takođe u
ovome leži razlog zašto taj isti princip objektivnog stvaranja čovek treba,
po uputstvima religijskih začetnika i mistika, da ustanovi u sebi, kao svoju
ličnost, predajom „volji božijoj” odnosno, usaglašavanjem s njom. Dakle,
da u iskustvu integriše neorgansko i indriyâni. Prirodno je da se u ranim
fazama ljudske zrelosti opšti princip stvaranja manifestuje spolja, ne samo
kroz mit već i konkretnim utelovljenjem radi poučavanja ljudi. Isus Hrist je
najbolji primer za takvu manifestaciju, on je najlepši model savršenog
čoveka i ličnosti, a njegova poruka jasno upućuje na integraciju o kojoj je
reč, u a.k.; njegove reči, da je on jedno sa Tvorcem, jasno govore o
njegovom jedinstvu sa a.k. Njegovo delovanje takođe ukazuje na aktivni
princip koji odlikuje a.k. dok, za razliku od njega, Buddha svojim
smirenjem u potpunoj slobodi manifestuje integraciju više kategorije -
buddhi. Otuda mu i potiče ime. Isusov simbol je krst koji predstavlja a.k.,
jer u njoj, u celovitoj ličnosti, po prvi put počinju da se pravilno ukrštaju i
razlučuju puruša i prakrti. Buddhino je oličenje meditativno smirenje,
tihovanje i poništenje sebe radi onoga što sve omogućava (puruša).
Kada zbir svih organskih sposobnosti uobliči čoveka (on je i po
predanju stvoren na kraju), tada se u njemu kristališu Ja-iskustva (lat. Ego).
To još nije a.k. već njegov proizvod ili odraz na subjektivnom području,
indriyâni, u manasu. Ja je najviši vid kohezije psihofizičke energije za koju
je jedan subjekat sposoban u svom prirodnom životu. On nije proizvod
kultivisanja već golog instinkta samoodržanja. Zato, ako se kao takav
kultiviše i održava, neizbežan je sukob i sve žešća borba sa drugim Ja i
subjektima koji čine isto. Ja je samo psihološki odraz različitih oblika
životnih procesa, zbog njihove diferencijacije deli se i psiha koja ih
ustanovljava. Iskustvo različitih oblika spolja, analogno proizvodi mnoštvo
Ja unutra. Kako sve zbivanje, pa tako i ono u indriyâni, nije statično već
dinamično i procesualno, tako se ni ova kohezija (u Ja) ne zadržava u
jednom obliku, nego se preobražava i pri tome deli na mnoštvo entiteta.
262
Tako je svaki čovek u svom empirijskom iskustvu sačinjen od mnoštva Ja.
Samo zato što su svi oni procesi istog bića i koriste istu energiju za svoje
oblikovanje, održanje i fokusiranje pažnje ili prisustva, ne zapaža se
njihova mnoštvenost. Ona se primećuje samo naknadno, po posledicama,
kada nismo učinili ono što smo nameravali, ili smo učinili ono što nismo
želeli. Mnoštvo Ja je nalik projekciji filma gde koherentnost slike i pokreta
stvara brzo smenjivanje različitih slika.
Zato što svaki entitet u prirodi postoji kao piramidalna struktura za
sebe, i čovekova psiha se može deliti po uzoru na mnoštvo i razdeljenost
spoljašnjeg zbivanja. Koliko je vezana za spoljne utiske, toliko se i deli.
Tako nastaje šizofrenija. Svako Ja, koje se u čoveku trenutno aktivira,
stvara ubeđenje da je apsolutno realno, čovek misli da je to njegov jedini
identitet i da će propasti ako ga izgubi, da će umreti. Jer, svako Ja stvoreno
je centripetalnim privlačenjem univerzalne energije bića. Iako je samo
jedan njegov aspekt ono to ne uviđa, zbog holografskog karaktera bića
misli da je ono celo biće za sebe. Zato se čoveku koji je identifikovan sa
njim čini da je njegovo delovanje jedino moguće, a njegov nestanak smrt.
Ne uviđa čak ni da se takva ubeđenja menjaju tokom vremena. U samoj
prirodi ne postoji smrt, već samo stalan preobražaj energije. Jedina smrt, a
s njom i rođenje, jeste ona koja se događa individualnom Ja. Zato samo
pod njegovim uticajem čovek ubija i čini zlo, jer mu se tako čini da je
„nekoga” ubio i „sebe” sačuvao. Nagon za životom, koji se ograničava u
Ja, uzrok je sveg nasilja i sve patnje. Onaj ko vidi jedinstvo cele
egzistencije ne može da čini nasilje, on takvih namera ne može ni imati.
Onaj ko je jedno sa apsolutnim bićem nema svoga Ja, stoga i ne pokušava
sebe da sačuva.
Diferencijacija na individualna Ja, koja se u manasu događa pod
dejstvom univerzalnog procesa individuacije a.k., nužan je proces u
diferencijaciji iskustva bivstvovanja i svesti. Svako Ja je jedan modus
bivstvovanja i bez bogatstva njihove interakcije nema dozrevanja svesti.
Mnoštvo Ja na subjektivnoj strani analogno je mnoštvu bivstvujućih oblika
na objektivnoj koje zapažamo kao svet. Tako se svet ogleda u subjektu.
Kada to iskušavajuće ogledanje dostigne „kritičnu masu” (krizu smisla
egzistencije) dolazi do nove faze dozrevanja svesti ka celovitoj ličnosti,
a.k. Tada čovek vidi da je svaki pojedinačni aspekt bivstvovanja, bilo
spoljašnji bilo unutarnji (Ja), deo jedne iste celine koja ih sve stvara. Ta
celovitost, koja je tvorac svega, pa i čovekove ličnosti, jeste a.k.
Subjektivno iskustvo ne može biti drugačije do razdeljeno i
neuravnoteženo. U meri u kojoj se subjektivno stanje (indriyâni) nadilazi,
princip individuacije se u čoveku kristališe i obezbeđuje trajno prisustvo
svesti, koje više nije promenljivo i nepostojano kao ranije. Tako se s
postojanošću svesti formira jedinstvena i trajna ličnost u čoveku, kroz uvid
da je energija univerzalna i da biće nije samo njegovo. Samo kada se celo
263
psihofizičko bivanje (indriyâni) ispuni svešću, energija se preliva i kreće
naviše, ka a.k. Dokle god se energija troši na razdeljene aspekte bivanja, ne
može se sakupiti dovoljno da aktuelizuje a.k. kao princip univerzalne
ličnosti. Razdeljeni aspekti su za čoveka sve ono vanjsko, bilo organsko ili
neorgansko. Ono što sve objedinjuje je unutar čoveka, u a.k. Spoznajom
uzaludnosti traženja utočišta u bilo čemu vanjskom, čovek se okreće
unutra, ka sebi, ka a.k.
Kada je osvešćena i aktuelizovana, a.k. je jezgro doživljaja sveta,
doživljaja koji nadilazi podelu na subjekat i objekat. Budući da je a.k.
istovremeno i tvorac objektivnog sveta, postizanjem njenog nivoa nadilazi
se sva subjektivnost područja indriyâni, odnosno, objektivni svet prestaje
da biva otuđen i suprotstavljen subjektu.
A.k. je potencijalno uvek prisutna u čoveku kao princip integracije
njegovih iskustava u Ja. Zato samo čovek može imati svoje lično Ja, svoju
individualnost (može, ali ne mora). U nekompletnim indriyâni, u
životinjama, nema ličnog Ja u individualnom telu, nego princip
individuacije deluje na nivou čitave vrste. Svaka mačka, na primer, ne
može biti ništa drugo, nego će svoj lični karakter uvek pokazivati isto kao
svaka druga mačka. Iako postoje neke razlike među životinjama iste vrste,
one su retke i daleko ispod osobina ličnosti i uglavnom se javljaju kod onih
životinja koje ljudi čuvaju i obučavaju. Svaka životinjska vrsta je određena
na kolektivnom planu, dok biljke nemaju individualnost ni na nivou vrste,
nego je mnoštvo biljnih vrsta samo pokazivanje sposobnosti
prilagođavanja sredini i opstanka u njoj. Sve biljke imaju jedno Ja;
razlikuju se samo po uslovima u kojima žive i načinima opstanka.
Zato što svaki uobličeni entitet može biti i subjekt iskustva, od
ćelije do galaksije, i čovekovo bivstvovanje ne mora biti celovito, već
razdeljeno. Mnogi ljudi stoga deluju kao nekompletno indriyâni i nemaju
svoje lično Ja, nego ga imaju, slično životinjama, na nivou vrste, odnosno
plemena, nacije, rase, religije, tradicije i drugih obrazaca objektivnog
uslovljavanja i oblikovanja subjekta. Koliko su nerazvijeni kao
individualne ličnosti, toliko će delovati po zakonima bilo kog autoriteta,
kolektivnog, tj. spoljnjeg (religija, politika ili nacija kojoj se pripada) ili
unutarnjeg (nekog psihološkog ili psihotičnog sadržaja). S druge strane, za
razvoj ličnosti neophodan je zdrav autoritet, njega priroda i obezbeđuje
kroz objektivno područje, organizujući društvena uređenja putem religija,
mitova (čak se u tu svrhu i manifestuje kao Bog, za šta je najbolji primer
judeo-hrišćanstvo) i sakupljanjem svih iskustava i smernica za ispravan
život kroz predanje i tradiciju. Problem nastaje kada počne prenaglašavanje
i jednostranost, kada tradicija ne dozvoljava novu ličnost - a ličnost je po
definiciji uvek nova i jedinstvena - nego čuva sebe, dok svoju svrhu,
čovekovo idealno stanje, ličnost, smešta u mit i još se nasilno brani od ljudi
koji žele da ga ostvare. Problem nastaje kada se ne veruje prirodi i njenoj
264
savršenoj preciznosti u stvaranju subjekta i kretanju ka ličnosti, i u
krajnjem vidu ka neuslovljenosti, nego se pokušava sa nekakvom
veštačkom „duhovnošću” za račun prirode i njene svrhovitosti. Na takvim
anomalijama zasnovane su mnoge tradicije i njihove „kulturne politike”,
kao i današnje religije sa svim sektama - iako se verbalno pozivaju na
obuzdavanje „niže prirode” i njenih destruktivnih nagona. Poriv ka
celovitoj i slobodnoj ličnosti je najsnažniji od svih, cela priroda postoji
zbog njega, pa zato, kada se pred njim ispreče jednostrane tradicije, razne
religijske, kulturne i civilizacijske razlike među ljudima koji su po svom
biću jednaki, dolazi do genocida. Ni zbog čega ljudi više ne stradaju nego
zbog svojih tradicija koje ne služe čoveku, već samo sebi i svom jalovom
autokratskom i teokratskom održanju. Jedina univerzalna tradicija
čovečanstva koja se ne može ulepšati lažima jeste uništenje, nasilje i
sputavanje procesa individuacije čovekove ličnosti. Nasilje je jedina
posledica tradicija koje postaju jednostrane i isključive, pa tako najnasilnije
postaju one koje sebe apsolutizuju i hoće da zavladaju svetom. Svaka
ličnost u svom dozrevanju mora jednom da dođe u sukob sa tradicijom, jer
ova postoji samo zato da bi čoveka ukalupila prema određenom modelu,
dok je ličnost uvek jedinstvena i nezavisna od svega, ona je onoliko
celovita koliko se oslobađa od svih veza, koliko je slobodna. Valjda je
zbog dijalektike sazrevanja slobodne ličnosti i njenog kosmičkog značaja
nužno da postoje ovakve anomalije, paradoksi i izazovi. Oni verovatno
stvaraju neophodan pritisak za kristalisanje čoveka u pravu i slobodnu
ličnost. Teško je samo razabrati da li je to sve potrebno zbog njegove
slabosti i gluposti, ili snage i vrednosti.
Iz svega rečenog sledi zaključak da su autentična ličnost i nasilje
suprotstavljeni jedno drugome: koliko je više jednog, toliko je manje
drugog.
Zahvaljujući kultivisanju principa individuacije samo je u čoveku
moguć psihološki i lični doživljaj sveta. U svemu ostalom, u celoj
preostaloj prirodi, on se manifestuje kao puki prolazni oblik zbivanja -
samo u čovekovoj ličnosti on se doživljava egzistencijalno, pa zato samo u
njoj doživljaj sveta postaje jednako konkretan i verodostojan kao i sam
svet. U čovekovoj ličnosti se priroda na najviši mogući način bivstvujuće
odnosi prema sebi. Zato tu i razrešava svoj ishod ili smisao. U svim nižim
oblicima (na shemi, slika 1.) ona se pripremala za suočavanje sa sobom u
a.k. Ovo je suočavanje dramskog karaktera, pa je takav i psihološki
doživljaj. On je moguć jedino kada subjekat objektivno učestvuje u
zbivanju kao da je njegovo, kada ga lično doživljava kao svoje. Zato
prevod a.k. može biti i „Ja sam učesnik”. Čovek postaje ličnost u onoj meri
u kojoj učestvuje u zbivanju uprkos svim teškoćama, jer samo
učestvovanje osnažuje prisustvo svesti. Što svesnije učestvuje i bori se s
teškoćama, toliko bolje osvešćava principe prirodnog zbivanja i tako uviđa
265
da to nije ono u čemu treba da nađe svoje uporište, nego da ga nadiđe.
Ličnost sazreva u onoj meri u kojoj čovek čini ono što priroda nije učinila,
u kojoj nadilazi granicu do koje vlada prirodna nužnost. Onoga ko se ne
bori i ne učestvuje u životu kakav jeste, težak i neprivlačan, ko ne
pobeđuje propast i smrt gledajući ih licem u lice, život ostavlja po strani,
da vegetira i odumire. Čoveku se ništa dobro neće desiti u životu ukoliko
ne učestvuje u njemu i ne prihvata ga takvog kakav jeste da bi ga nadišao u
Duhu – a on se uvek može nadići nezavisno od okolnosti. Tek kada
prihvati ličnu odgovornost za sve svoje postupke, postupke koji
omogućavaju prisustvo Duha koji daje sav život, on postaje čovek i
nadilazi smrt. Tada tek Duh počinje da komunicira s njim, tada počinje
nešto suštinski da mu se događa. Dotle je samo bezličan organizam kome
je smrt jedina sudbina.
U manasu se takođe razvijalo čovekovo učešće u zbivanju, ali samo
na mentalnom planu, u vidu svakojakog preispitivanja i sa svih strana
osmišljavanja nekog problema. Ovde se isto preispitivanje i iskušavanje
podiže na viši nivo, na dramski događaj i akciju celog bića.
U ličnosti čovekovoj priroda postiže vrhunac psihofizičkog
odnošenja i doživljavanja sebe, i zato se u a.k. događa fina iluzija da je
Duh čovekov (puruša) učesnik u zbivanju prirode, a ne da se to ona sáma
preobražava i dozreva da bude dostojna Duha neuslovljenosti koji je
omogućava.
Kakva je veza između ocelovljenja ličnosti i učešća u zbivanju, tj.
akcije, koje objedinjuje a.k.? Suština ličnosti je identitet, a on je moguć
samo kao akcija. Identitet je akcija koja je svesna sebe. Akcija je promena i
preobražaj, a identitet zahteva sigurnost. To je kontradikcija. Da bi se ona
nadišla spontano iz nje nastaje jedan nusproizvod: Ja ili trenutna svest o
sebi. Ja je pokušaj da se akcija i identitet dožive kao virtuelni objekti, jer se
već samom pojavom Ja kao virtuelne realnosti ne može doživeti jedinstvo
akcije i identiteta svakog trena u sadašnjosti.
U a.k. priroda postiže svoju maksimalnu integraciju kao pripremu i
nužan uslov za probuđenje (buddhi) u Duhu neuslovljenosti (puruša).
Samo potpuno integrisana ličnost može biti uvek budna (buddhi), kao što, s
druge strane, čista svest može opstati samo u čovekovom celovitom
prisustvu i učestvovanju, a ne bezličnom i razdeljenom. Čovekova ličnost
je oličenje celine zbivanja i zato on, kao celovit, vidi da se sve zbivanje
oblikuje kako bi njega stvorilo, kako se sve uliva u njega. Ništa mu nije
strano. Njemu ništa nije spolja, niti je išta iznutra, jer sve što mu je spolja -
iznutra je. On vidi da u celoj prirodi nema nikakve greške, da je sve
savršeno i da je sve onako kako jedino može da bude, da univerzum ne bi
uopšte ni postojao kada bi i najmanja pojava bila drugačija nego što jeste,
kada bi postojalo išta pogrešno, da sve sazreva i integriše se ka svom
savršenom liku prolazeći razne faze, u organskom iskustvu (indriyâni,
266
fizičko telo) i u neorganskom (tanmâtrâ, astralno telo, posmrtna iskustva,
reinkarnacija). Samo celovita ličnost vidi da se ništa ne gubi ako iz
organskog pređe u neorgansko (iz 'života' u 'smrt'), jer su joj oba područja
poznata, niti se šta novo dobija kada se na fizičkom pojavi iz nadfizičkog.
Vidi jasno da svaka duša neminovno stiže svome cilju, da nikad ništa nije
bilo izgubljeno niti uzaludno. Samo se u celovitoj ličnosti priroda
prepoznaje kao celovita, iznad dobra i zla, rađanja i umiranja.
U svim svojim oblicima, kroz sva bića, ljude i događaje, priroda se
preobražava i kreće se u svakom trenutku ka svom najpotpunijem oličenju,
ka celovitoj ličnosti koja prirodu doživljava kao sebe samu, posmatra je i
vidi kao savršenu celinu, kao čisto dobro - iako je uvek drugačija. Ona vidi
ono trajno iza svake promene i preobražaja, a to je sámo postojanje kojeg
ne može ni biti ako nije onako kako jedino može da bude: celovito i
savršeno. Zato ništa nije ugroženo i sve mora proći svoj put razvoja i
dozrevanja kroz spektar svih iskustava, sve dok ne postane zrelo da
sopstvenim savršenstvom bude oličenje celine koja ga je sačinila. Kada
tako vidi sva bića, čovek je uvek pozitivno raspoložen i s ljubavlju prihvata
svakoga, a naročito nesvesne grešnike, jer vidi njihovo biće, a ne obraća
pažnju na sadržaje njihovih iluzija.
Opšta neravnoteža i nepostojanost života, uzrokovana gunama, u
a.k. po prvi put nalazi svoju ravnotežu. Samo zrela ličnost vidi da sva
dinamika i opšti preobražaj pripadaju celini i nikada je ne narušavaju
čineći zlo. Zreo čovek je dobar na taj način što dopušta stvarima da budu
kakve jesu, ne remeti ih jer zna da sve ide svome ishodu. Dozvoljavajući
biću da bude kakvo ono sámo jeste, ne prilagođavajući ga svojim željama,
on pomaže njegov život. Opuštenim prihvatanjem stvari kakve jesu, on
doprinosi njihovom preobražaju u rastu.
Kada bi u tom rastu bilo ikakve greške, tada ne bi bilo ni celovitosti
prirode ni njenog analognog oličenja u celovitoj ličnosti čovekovoj, kao u
ogledalu. Da bilo koji oblik zbivanja sadrži u sebi nešto pogrešno ili zlo, da
nije baš takav kakav upravo jeste - ne bi bilo nikakvog oblika ni same
prirode. Ono što je pogrešno ne može opstati; nije moguće destruktivno
stvaranje.
Ali, zbivanje je takvo samo sa stanovišta a.k., zrele ličnosti. Sa svih
drugih, nepotpunih stanovišta, zbivanja su haotična, uveliko pogrešna i zla,
svet nije celovit i savršen, priroda nije autentična, onakva kakva bi „trebalo
da bude”, i zato izgleda destruktivna. Svakako, destruktivan je ovde jedino
način posmatranja, ili stav posmatrača, a ne priroda, jer, da jeste, ne bi bilo
posmatrača. Priroda je kao točak i od položaja (ontološkog statusa)
posmatrača zavisi kako će se njeno zbivanje doživeti. Ako je čovek sâm
celovit i usredišten u svom Sopstvu, tada će zbivanje prirode doživljavati iz
središta točka njenog obrtanja i videće je svuda kao jedinstvenu
harmoničnu celinu - jer, čovekovo Sopstvo nije ništa drugo do centar i
267
stožer sveg kretanja prirode. Ako nije u svom središtu, tada neće biti u
harmoničnom centru bivstvovanja ni u jedinstvu sa njim. Koliko od (svog)
centra odstupa, toliko će njegov život biti neharmoničan, neuravnotežen i
pod uticajem centrifugalne sile vremena koje vodi u rasulo (entropiju).
Ako je sasvim na rubu zbivanja - a to znači identifikovan sa objektima i
vremenom - točak života će ga pregaziti. Čovek treba da bude celovit kako
bi po analogiji prepoznao celovitost, nepogrešivo savršenstvo i dobro
samog postojanja. Jer, da ono nije takvo, ne bi ga ni bilo. Stoga, tek u
čovekovoj savršeno integrisanoj ličnosti svet uistinu postoji kakav jeste.
Nikako drugačije.

3. Volja ili namera

Samo celovita tj. objedinjena ličnost ima svoju volju. Dotle je nije
imala jer su je razna Ja rasparčavala i delila svako na svoju stranu.
Kada u sopstvenom savršenstvu, kao u ogledalu, čovek prepozna
svrhu bivstvovanja, sudbinu svih bića, savršenstvo i lepotu sveg života -
tada može postojati samo kroz čistu ljubav i oproštaj. Videvši da se u
celom univerzumu ne događa ništa drugo do jedinstvo koje se u potpunosti
aktuelizuje tek kroz njegovo prosvetljenje, on doživljava jedino ljubav koja
prihvata sve što postoji, oproštaj i pomirenje sa svim. Biće se energetski
manifestuje kao ljubavni doživljaj, a svest je tu neposredno razumevanje i
praštanje svega. Ljubavi nema bez potpunog i bezuslovnog praštanja i
prihvatanja. Oni su uzajamni, jer kada se energija koja oblikuje svekoliko
zbivanje osvesti u ličnosti čovekovoj, tada se prepoznaje kao ljubav i svaki
se oblik prirode samo kroz ljubav doživljava i prihvata; ne vidi se više
objektivni svet, nego se samo neposredno i lično doživljava u ljubavnom
zanosu sjedinjenja s njim. Oproštaj i prihvatanje tada nastupaju kao
posledica ispunjenja nastalog u tom zanosu.
Prihvatanje svega što jeste, svakog bića, svakog događaja i pojave, i
svih suprotnosti, predstavlja posredan put u transcendenciju. Naime, uvek
kada nešto prihvatimo kako jeste, mi to nadilazimo (transcendiramo),
postajemo u Duhu viši, širi i svesniji od toga. U tome je tajna verske
predaje kroz prihvatanje svega kao božije volje. To je, pored
kontemplacije, drugi način da se dođe do iskustva transcendencije, i glavna
je tema Isusove Propovedi na gori. Takva iskustva uvek prati ljubav, slična
onoj kojom roditelj prihvata sve aktivnosti svoga deteta, pa je otuda volja
božija oduvek izjednačavana s ljubavlju. To znači da je ljubav drugi izraz
za nadilaženje prethodnog, nižeg i ograničavajućeg stanja, odnosno za
iskustvo transcendencije.

268
 Samo zreo čovek vidi da u svakom trenutku sve biva tačno onako
kako mora da bude, i da u tom trenutku nije moglo biti drugačije, da je sve
na svome mestu, jer nema ničeg pogrešnog u celini. Zato što su stvari uvek
onakve kakve u datom trenutku jedino mogu da budu, on ničemu ne
zamera i sve prihvata onakvo kakvo u svom trenutku jeste. On zato nije
pasivan prema stvarima nego realan, samo tako se stvari mogu videti kakve
jesu, bez projekcija i psihomentalnih iskrivljavanja. Ako nešto izgleda loše
onda je to samo fragment nužnog procesa ka ocelovljenju, procesa koji
pripada celini koja je sama po sebi apsolutno dobro. Stvari nam izgledaju
nesavršene i zle samo zato što ne vidimo celinu, ceo proces; vidimo samo
jednu epizodu, a ne celu seriju. Kao što, na primer, jedan prst posmatran za
sebe izgleda bezlično, dok ceo čovekov lik odiše smislom i lepotom.
Takođe i lik na fotografiji, uhvaćen u jednom trenutku, ne pokazuje
mnogo, ali kada smo upoznati sa njegovim karakterom i životnim delom
on zrači svojim punim smislom. Ili, kao kada bismo kroz uski otvor neke
pregrade posmatrali šta se to kreće s druge strane; videli bismo samo neke
fragmente koji se iznenada pojavljuju i nestaju, možda u nekim ciklusima,
a kada bi pregrada bila uklonjena ugledali bismo ceo prizor i tek tada
bismo razumeli šta se događa.
Budući da gleda na stvari kakve jesu, svet se pred očima zrelog
čoveka stvara uvek iznova svakog trena sasvim nov - jer on je sada jedno s
kosmičkim principom stvaranja svega, a.k. Tako on vidi kako se sve kreće
i zašto ništa nije isto u dva trenutka: svakog trena se stvara na malo
drugačiji način. Kako je sve novo, bezazleno i nevino, čemu da zamera
bilo šta? On je zato i nezavisan od svega jer vidi da nema za šta da se drži.
Nezavisnost je glavna odlika zrelosti čovekove.
U skladu s celinom koja se uvek iznova stvara iz trena u tren, ni
ličnost nije supstancijalna, ista kroz vreme, već je u svakom trenutku
drugačija i nova, ali opet celovita. Celovitost je ono što daje smisao
ličnosti, a ne supstancijalna istovetnost - kao što je slučaj sa egoičkom
iluzijom. Štaviše, celovitost ličnosti je moguća samo zahvaljujući
nesupstancijalnosti bića. Ona je suprotnost supstancijalnosti.
Celovita ličnost je uvek u središtu univerzuma, jer ona i jeste
njegovo središte. Ona je centralna tačka posmatranja iz koje se vidi smisao
svake pojave u perspektivi celine, svi posmatrani detalji se sami od sebe,
kao voda koja se sliva, stiču i slažu svoj smisao u skladnu celinu, na kojoj
sam kosmos počiva, a da čovek pri tom ne čini nikakav napor. Njegova
ličnost je celovita zato što je u njoj svekoliko prostorvremensko
oblikovanje postiglo svoj smisao i savršenstvo. Tek kada se biće razotkrije
kakvo jeste, da nije supstancijalno, rađa se celovita ličnost. Jer, iluzija
supstancijalnosti uvek u sebi nosi partikularizaciju, podelu i sukobe snaga,
na njima se ona i zasniva. Celovitost je moguća jedino u slobodi od svih

269
iluzija bića, kada se ono vidi celo, kao jedno bez dvojstva. Bez ličnosti
egzistencija je bezlična, prazna, besmislena i nehumana.
Zreloj ličnosti više ništa nije potrebno, zato sve prašta i samo daje.
Njen pokret nije njen i svako njeno delo nije samo njeno, već celina dela
kroz nju. Takav čovek se kreće savršeno skladno i harmonično jer je
celovit, svi energetski tokovi u njemu su usklađeni; on je kao lopta: uvek je
isti u svim položajima. On je uvek opušten od svega jer je potpun i
ostvaren, nema šta više sam da čini, jer vidi da celina u svakom trenutku
čini sve što treba učiniti. Kako ona sada dela kroz njega, on je neumoran u
stalnoj aktivnosti, nikada nije pasivan i nedelotvoran, iako zna da nije on
taj koji čini. On dela uvek adekvatno i direktno, bez ičega suvišnog pa
zato, iako izgleda da ništa ne radi, postiže maksimum uz minimalan napor.
On zna ko je tvorac svega i da je on samo njegovo oličenje, zato sebi ništa
ne pripisuje iako savršeno jasno vidi odgovornost za sve što se zbiva.
Paradoksalna je istina da tek s pravom afirmacijom svoje ličnosti čovek
postaje nesebičan; da tek kada ostvari svoju volju, vidi da on nikada nije
onaj koji dela.
Za takvu ličnost, koja je oličenje celine, ne postoje granice među
stvarima niti razdvojenosti među događajima - sve se stapa u jedno. Za nju
je iza svakog oblika ili događaja jasno prepoznatljiva jedna univerzalna
energija, koju uobličava jedan kosmički princip uobličavanja, a.k., koji je
sada u njemu i sačinjava njegovo Jastvo. Ta energija uzima različite oblike
bivstvovanja, ali kada se osvesti u svom krajnjem ishodu, postaje oličenje
ljubavi, jer ništa se ne stvara i ne živi bez ljubavi.
Celovitoj ličnosti postaje na taj način jasan energetski aspekt
bivstvovanja. Ona više ne postoji kroz misao i druga psihofizička
uslovljavanja i ubeđenja, kao što čovek sa nivoa indriyâni čini, već samo
kroz ličnu volju ili nameru. Samo slobodna ličnost može imati svoju volju i
činiti po njoj. Priroda se pobrinula da niko ne može imati svoju volju i moć
delanja po sebi, ako nije celovita ličnost, oličenje celine, kojoj je ljubav
jedini zakon delanja. Samo potpuno zrela ličnost može delati tako da to
uvek bude izraz ljubavi, odnosno izraz celine koja sve daje. Ona ne može
imati drugačiju volju do podržavanja života i dozrevanja svega ka smislu -
a to je ljubav. Za celovitu ličnost svet ne postoji na objektivistički način,
kao ideja ili predstava, nego kao čisto i neposredno događanje u kome se
lično učestvuje, kao energetski fenomen, kao nešto što se voli.
Na koji način je ličnost celovita i kao takva doživljava celovitost
postojanja? Celovitost ličnosti ovde znači jedno Ja. Čovek nije celovit
samo zato što je razdeljen na više Ja. Sve promene naših raspoloženja,
ponašanja, delanja i sećanja su zapravo prelasci iz jednog Ja u drugo. Pri
tome se, zahvaljujući posebnom mehanizmu, koji je Gurđijev nazvao
'odbojnik', prelasci iz jednog Ja u drugo racionalizuju i opravdavaju, makar
ta stanja bila i krajnje kontradiktorna, i stvara se fina iluzija kontinuiteta
270
jednog Ja. Zaista, kod prosečnog čoveka i postoji izvestan kontinuitet, pa
on zna šta je sve učinio (iako se potom kaje - jedno Ja je počinilo nešto što
drugo osuđuje, ili nije moglo da učini ono što je neko drugo Ja odlučilo),
ali kod patoloških slučajeva ovaj kontinuitet se prekida, što u ekstremnom
vidu, u šizofreniji, vodi do potpune odvojenosti pojedinih delova ličnosti
pri čemu jedna ne zna šta čine ostale. Ako sazna, tada se počinjeno delo
negira, ili se uprkos svemu opravdava. Važno je znati da čovek koji nije
radio na sebi nikada nema jedno Ja, pa čak i ne zna da ih ima mnoštvo.
Samo s ezoteričnom duhovnom praksom koja je ovde izneta kao 'četvrti
put', može doći do celovite ličnosti i jedinstvene, uvek prisutne svesti o
sebi, tj. jednog Ja. To je nivo aham-kâre i on se ne dobija púkim rođenjem,
već samo radom na sopstvenom osvešćenju.
Kakva je priroda jednog Ja ili aham-kâre? To je ono stalno i uvek
postojeće u nama. Stanja bića i svesti se stalno smenjuju (java, san, dubok
san bez snova...), ali sva se ona događaju nama, mi uvek postojimo kroz
sva stanja u kojima se nalazimo. Kao platno na kome se projektuje film. U
ovoj metafori film predstavlja sve sadržaje koji sačinjavaju nama poznati
život i sva stanja svesti, a platno ono na čemu je sve to moguće da se
dogodi, ono što ostaje isto dok se smenjuju sadržaji svesti i života
projektovani na njemu. Mi učestvujemo u sadržajima kao da su naši, i tim
učestvovanjem spoznajemo svoju različitost . Otuda ime aham-kâra.
Aham se odnosi na ono uvek postojeće koje mi jesmo, a -kârah na
učestvovanje u zbivanju koje uvek postojeće omogućava.
Kakva je veza jedinstvene i uvek postojeće svesti o sebi, jednog Ja,
sa voljom? Mnoštvo Ja razbija životnu energiju na kontradiktorne
aktivnosti, koje su vrlo često štetne. Čovek dobija svoju volju i moć
delanja samo kada upotrebljava ceo energetski potencijal svoga bića.
Sada nam postaje jasnije jedinstvo principa individuacije ili
uobličavanja svega, sa namerom ili voljom. Tako je namera hvatanja
oblikovala ruke, namera hodanja - noge, viđenja - oči, itd. Snagom volje
može se sve oblikovati i promeniti, što je očigledno u drastičnim
fiziološkim promenama izazvanim hipnotičkom sugestijom, kojom se volja
snažno koncentriše. Sve biva onako kako se energija ulaže, čovek postaje
ono u šta ulaže svoju energiju. Ako je uloži u destrukciju, onda će se
raspasti, i svoj raspad će pokušati da spreči i nadoknadi krađom energije od
drugoga. Ali bezuspešno, jer energija je jedna i zato se ne može ukrasti. Po
zakonu analogije, uzimajući je od drugog, čovek je sam gubi. Zato se zlo
nikada ne isplati i kad-tad pravda pobeđuje. Istina, koja je životna snaga,
može se potiskivati ali ona, kao lopta pod vodom, uvek teži da ispliva na
videlo. Laž je oduvek bila loša investicija, ona u prirodnoj ekonomiji
jednostavno ne prolazi jer je nalik na neispravan proizvod. Kako je priroda
čisto savršenstvo, laž joj i ne pripada, ona je negacija života pa zato, iako
može načiniti štetu u početku, ne može opstati do kraja.
271
 Nema laži koja neće biti razobličena i sve što je skriveno biće
razotkriveno. Otuda je čista savest uslov za celovitu ličnost. Samo čistom
savešću slobodna ličnost može da doživljava svet kroz svoje delovanje i
svoju volju. Nikako drugačije, jer destruktivni činilac u jedinstvu prirode
mora samoga sebe razoriti.
Ličnost se zbog svoje zrelosti ne bavi toliko percepcijom sveta, jer
je potpuno otvorena za njega, koliko delovanjem u njemu. Njeno
doživljavanje sveta u savršenom je skladu i jednakosti sa njenim delanjem,
jer zna da ne može drugačije spoznati svet nego kao učesnik, kroz
stvaralaštvo i delotvoran odnos prema njemu. U a.k. svest po prvi put
postaje aktivan činilac. U indriyâni ona je pasivna, služila je samo za
osvetljavanje uskog kruga iskustva i delanja, čak i u manasu je bila više
reaktivna nego aktivna i konstruktivna. Otuda a.k. odlikuje volja. Tu je
svest po prvi put u jedinstvu sa energijom i bićem, i takvo jedinstvo je ono
što ličnosti daje zrelost. U njoj svest po prvi put u prirodi postaje
bivstvujuća i delotvorna.
Ali, to njeno delanje je veoma nalik na ne-delanje zbog blizine
krajnjeg ishoda, buddhi, i zbog jasnoće da celina dela, a ne individua.
Celovita ličnost zna da nije ona ta koja dela, već celina čije je ona samo
oličenje. Čovek koji je ograničen na neko svoje malo Ja, uvek misli da je
on taj koji dela, pa otuda svi sukobi među ljudima. Ličnost se po tome
razlikuje od individue što zna izvor sveg delanja. Taj izvor je sveprisutan,
izvan je prostora i vremena, pa otuda delanje celovite ličnosti preskače
uzročnost. Ona se ne kreće linearnim vremenom od uzroka prema
posledici, nego se odmah smešta u posledicu, u rezultat, koristeći
imaginaciju (tanmâtrâ) koja relativizuje vreme, dok za neupućenog
posmatrača izgleda kao da se okolnosti i uzroci tokom vremena sklapaju
sami od sebe tako da ličnost taj rezultat s lakoćom „postiže”. Kada celovita
ličnost nešto namerava ona samo izbriše prostorno oblikovanje i vremenski
tok koji je deli do toga, i nameravano je ostvareno. Jer, u celini koju ličnost
oličava, sve postoji jednovremeno. Samo u indriyâni postoji iluzija da se
stvari zbivaju tokom vremena, izdvojene u prostoru. Ostvarena ličnost
koristi finije nivoe stvaranja (tanmâtrâ) za izazivanje posledica na nižim i
grubljim (indriyâni).
A.k. je delovanje koje je pretvoreno u entitet. Ono može biti
razdeljeno u više različitih oblika ponašanja koji ravnopravno opstaju u
individui (indriyâni) i smenjuju se tokom vremena. Osamostaljeni entiteti
percepcije i delanja u indriyâni imaju prevagu kod dezintegrisane ličnosti,
oni odnose energiju bića svaki na svoju stranu, a troše je i na međusobna
sukobljavanja. Zato što takav čovek nema celu svoju energiju na
raspolaganju, nema ni snage da bude onaj koji čini dela, već je nošen
zbivanjem i oblikovan njime. Stoga (s pravom) ne može imati ni
odgovornost za svoje postupke. Ima iluziju da nešto čini, dok je u
272
stvarnosti sačinjen i uslovljen okolnostima. Čak i takvi detalji kao što je
treptaj oka, pomeranje ruke ili okretanje nadesno, na primer, potpuno su
uslovljeni, jer čovek ne uviđa da u tom trenutku nije mogao da ne trepne,
ruku nije mogao da održi mirno, i okrenuo se nadesno jer tada nije mogao
nalevo. Ovu nužnost on uvek tumači kao svoju volju jer je i njegova misao
jednako uslovljena okolnostima kao i fizičko kretanje. Opšta uslovljenost
je, međutim, dovoljno fleksibilna da omogućava život, organsku
reprodukciju i rad koji je za to neophodan. Manifestuje se na različitim
dimenzijama, na fizičkoj više, a na mentalnoj manje očigledno. Imamo
izvesnu slobodu da izaberemo kako ćemo doći do hrane, ali ne možemo
izbeći nužnost ishrane. Zato i čovekovu odluku da u određenom trenutku
učini neki pokret određuje uslovljenost prirode, ma koliko bila fleksibilna
u načinu njenog ostvarenja. Prividna sloboda koju imamo u kretanju jeste
samo izbor kako da udovoljimo prirodnom nagonu za opstanak. To je
sloboda ega i nesvesnog bivstvovanja. Unutar svoga ega možemo da
činimo šta god hoćemo, kao zver u kavezu zoološkog vrta. Samo na nivou
a.k. počinje slobodno činjenje. Bez potpune odgovornosti za sve svoje
postupke nema zrele ličnosti, a samo sa njom čovek može prevazići
sudbinu psihofizičke uslovljenosti.
Nadilaženjem psihofizičke uslovljenosti problem determinacije i
slobodne volje spoznaje se na sledeći način: Samo celovita, nezavisna i
probuđena ličnost može imati svoju volju, ali ta njena volja tada nije njena
lična, već je to uvek volja Duha koji sve omogućava, i integrisana ličnost
je samo sprovodi. Dakle, ideja púke slobodne volje postoji samo u iluziji
ega. Nesvestan čovek je determinisan prirodom, a svestan čovek je
determinisan Duhom koji omogućava prirodu.
Zato što je za zrelog čoveka sve ostvareno i potpuno, on svoju
energiju ne ulaže u iluziju da se stvari mogu promeniti ili popraviti, nego u
osnaženje svoje potpunosti. To je najbolji doprinos usavršavanju svih
stvari. Postižući sopstvenu zrelost činimo najbolju uslugu svim bićima,
činimo ono jedino što uopšte i treba činiti i time sve automatski
ostvarujemo, jer sve se zbivanje kreće ka ličnosti, tu sve postiže svoj
smisao. Ulaganje energije u bilo šta drugo je čist gubitak i destrukcija.

4. Điva – individualna duša

Glavna odlika zrele ličnosti je nezavisnost. To je očigledno na
shemi gde a.k. stoji iznad sveg pojavnog sveta. Ona je iznad fizičkog tela
(indriyâni), što znači da je nezavisna od njega. Tu nezavisnost valja dobro
razumeti jer je njeno razumevanje od suštinskog značaja kao uvod u
spoznaju budnosti (buddhi) i nezavisnosti puruše od prakrti.

273
 A.k. je središte „unutarnjeg organa” (antahkarana) koji se sastoji iz
tri kategorije: manas, aham-kâra i buddhi. Antahkarana obezbeđuje
najvišu natčulnu i intuitivnu spoznaju koja je moguća u prirodi, iako je
njena tvorevina, ona se u njoj ponaša u toj meri nezavisno da može
poslužiti kao model za obučavanje i pripremanje „velikog buđenja” u
apsolutnoj nezavisnosti puruše (kaivalya).
Kada se „unutarnji organ” osnaži tako da zaživi u iskustvu, on
deluje i sa prototipovima čulnih organa (tanmâtrâ) i može biti aktivan u
svim dimenzijama (maha-bhűtâni) - jer nije vezan za indriyâni više od
manasa. Tada se naziva sukšma-šarira ili „fino telo”. To je astralno telo
koje nadživljava smrt fizičkog, prelazi u područje tanmâtrâ i u sebi nosi
utiske (samskara) proživljenih iskustava koji će biti informacija za rođenje
novog tela i oblikovanje njegove sudbine. Ono takođe individualnost
prenosi u područje tanmâtrâ za vreme sna ili astralne projekcije. Ono je
najfiniji korisnik energije (prâna), njegovo zbivanje je isključivo
energetske prirode. Stoga se i naziva điva, što znači život, ili princip koji
određuje život. Điva je finotvarni medijum koji povezuje subjektivno
područje iskustva (indriyâni) sa objektivnim uslovima, prototipovima
(tanmâtrâ) prirodnog zbivanja uopšte. Ta povezanost daje smisao ili dušu
samom zbivanju. Na Zapadu je ovaj približno isti princip stoga i poznat
kao duša. Zato što je a.k. njeno središte, tvrdi se da duša izvire iz Boga -
koji u najboljem slučaju, po svim svojim tvoračkim osobinama, odgovara
kategoriji a.k.
Nužno je da điva, kao trovrstan unutarnji organ, dozri u fizičkom
iskustvu pomoću deset vanjskih organa koji joj ukazuju predmete i
iskustvo delovanja u trodimenzionom prostoru. Jedino tako duša postaje
odlučujući činilac u pribavljanju spasonosne spoznaje u višim dimenzijama
astralnih svetova. Razvezana od deset fizičkih organa, koji su prisutni kao
jedno telo samo u trodimenzionalnoj sadašnjosti, điva preko tanmâtrâ
može da deluje u sva tri vremena, u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ti
slučajevi se spontano dešavaju kada u snu spoznajemo buduće događaje ili
proživljavamo prošle, ili kada u iskustvima bliskim smrti u jednom
trenutku sagledamo ceo život.
Prilikom smrti fizičkog tela điva se potpuno suočava sa
objektivnom stranom emanacije prakrti, odnosno, kolektivnim uslovima
bivstvovanja ljudskog roda u celosti. Tom prilikom ona nosi sa sobom
tragove svih subjektivnih iskustava u trodimenzionalnom telu s kojim je
bila u vezi za njegovog života putem razuma (manas) koji, iako
nadživljava smrt fizičkog organizma, ne može dugo da opstane bez
njega. 70 Sačinjena kao fino (astralno) telo, od tanmâtrâ, điva deluje kao

70
Opširnije o mentalnom uslovljavanju manasa nakon raspada fizičkog organizma videti
u „Tibetanskoj knjizi mrtvih”.
274
kalup ili prototip za ponovno rađanje grubog (fizičkog) tela u tri dimenzije.
Fino telo je uzor ponovnog rođenja kao što je i princip identiteta ličnosti u
različitim inkarnacijama. Ali, iako ovako deluje, duša nije supstancijalna
kao što to nije niti išta drugo u prirodi. Ne prelazi iz tela u telo jedna ista
duša kao istovetni entitet, već samo informacija prethodnog iskustva za
oblikovanje narednog. To je tako zato što je điva egzistencijalna, a ne
esencijalna; zato ona ne postoji supstancijalno već samo kao informacija za
sukcesivno uobličavanje entiteta iz akaše. Kao što vidimo da se površinom
vode kreće jedan talas kao celina, dok se zapravo voda usklađeno podiže i
spušta, a sama ostaje nepokretna, tako se isto iz jednog tela u drugo prenosi
samo informacija koja podstiče uzročno nastajanje bića. Ovakav stav ne
negira dušu, već je samo prikazuje kakva jeste. Ona nije supstancijalna
stoga što je sačinjena od skupine triju činilaca: buddhi, aham-kâre i
manasa. Ta skupina triju vrhunskih kategorija prakrti daje dušu svemu
ostalom što je na shemi ispod njih. Gubitak informativnog kontinuiteta je
jedini mogući „gubitak duše” ili zaborav sebe. Njegovo očuvanje je od
presudnog značaja za celovitost ličnosti i smisla čovekove egzistencije.
Kontinuitet je identitet.
Upravo zato što je duša egzistencijalna, što znači da svoje jedino
uporište ima u smislu zbivanja, a ne u smrtnoj supstanciji, mi se ne sećamo
svojih prethodnih života, tj. gubimo kontinuitet smisla postojanja, svoju
dušu, kada svoj smisao i uporište tražimo u supstancijalnosti, u
identifikaciji s telom.
Fino telo đive (sukšma-šarira) naziva se još i linga-šarira ili „telo
obeležja” ili određenja karaktera bivstvovanja. Linga je iskustveni entitet i
ima telo nalik fizičkom zato što je iskustvo koje predstavlja oblikovano u
trodimenzionalnom sklopu. Svaka životna istorija ima svoje obeležje
(linga) i sve dok bude uzročnog uslovljavanja iskustva bivstvovanja
prirode, biće i linga, odnosno, novih inkarnacija.
Vrlo je važno razumeti ovu razliku između esencijalnog i
egzistencijalnog karaktera đive, ona je ključ za razumevanje a.k. kao
principa uobličavanja i ocelovljenja koje se odigrava trenutačno i
sukcesivno iz akaše, a ne kao zasebno biće koje se rađa i kreće kroz
prostor. Različiti modusi ocelovljenja bića su ti koji se rađaju, kreću i
deluju, a ne biće po sebi. Samo tako a.k. može biti uvek dostupan,
sveprisutan, ali i nezavisan princip celovitosti.
Iako duša kao linga-šarira uvek nadživljava fizičko telo, ona zavisi
od dozrelosti iskustva i nije ista u svim slučajevima. Njen status zavisi od
prisustva svesti, pamćenja i iskustva bivstvovanja. Kao i svi ostali
proizvodi prirode, i linga je određena gunama. U njoj tamas preovlađuje
ako sve organske sposobnosti nisu valjano iskorišćene i dozrele, uglavnom
preteranim naglašavanjem nekih za račun ostalih. Tada se duša inkarnira sa

275
nepotpunim organskim sposobnostima (indriyâni) u vidu neke životinje. 71
Ukoliko prevlada rađas, znači da je duša naučila da potpuno učestvuje u
svim organskim sposobnostima bivstvovanja i da deluje kao ličnost (a.k.).
Tada se ponovo inkarnira u ljudskom obličju gde učestvuje u borbi za
nadilaženje suprotnosti i patnji koje one izazivaju. Ličnost može uvek da se
sunovrati niz strminu nižih oblika bivanja, u tamas, ukoliko bilo kako
naudi sazrevanju svoga iskustva i slobodi učešća u njemu. Ne samo sebi
već i drugome, jer u apsolutnom smislu ne postoje dva bića već samo jedno
jedino, u njemu ništa nije podeljeno niti biva zagubljeno. Zlo koje činimo
'drugome' činimo najpre sebi. Suština svakog zla je u sprečavanju učešća u
iskustvu bivstvovanja, u sputavanju slobode celovitog dejstva indriyâni s
kojim sazreva učesnik kao ličnost (a.k.). Čovek propada tačno onoliko
koliko ometa ili uzima tuđu energiju života, i ne čini napor da je sam
prosleđuje kroz sebe za dobrobit svih. Sattva odlikuje dušu koja je na sebe
preuzela odgovornost celokupnog iskustva bića i s time došla do njegovog
ishoda, ili prostorvremenske singularnosti kao čiste energije svesti, koja je
njen opstanak. Tek u potpuno osvešćenoj duši biće se spoznaje kao
celovito i tek u takvoj spoznaji Duh biva slobodan. Ideja bodhisattve
odgovara satvičkom aspektu đive. Izvorno, gnostičko hrišćanstvo
najdoslednije se bavi ovim problemom. Samo sa zrelom i dovoljno
snažnom dušom možemo nadići prirodno područje uslovljavanja i približiti
se samoj neuslovljenosti koja sve omogućava, i koja nije ništa od svega.
Samo kada svojom dušom nadiđemo subjektivnost, koja rađa svako zlo i
nužnost, bićemo sposobni da se suočimo sa čistom neuslovljenošću. O
takvom suočavanju govori rani budizam. Zato je njegova poruka nejasna
svakome ko nije izgradio svoju dušu i postao celovita ličnost (a.k.), ona
mu, zapravo, deluje bezdušno što i nije slučajno, jer sam nema dušu za
takav podvig.
Điva, kao informativni entitet, postaje najpotpunija u satvičkom
aspektu. Ona to postaje evolucijom kroz puno inkarnacija u neorganskom i
organskom životu, tokom kojih sakuplja iskustvo bivstvovanja, svest o
biću uopšte. Ova iskustvena svest se kristališe u manas, ili um
najiskusnijeg i najkomplentijeg bića: čoveka. Dakle, duša se inkarnira kroz
sve oblike života da bi dozrela u iskustvu (svesnosti). Vrhunac tog
akumuliranja utisaka svih iskustava jeste ljudski um. Um - sa svojom
prosečnom ljudskom svešću u stanju svakodnevne budnosti - jeste zbir svih
utisaka (samskara) iz svih oblika života. Manas je zbirno mesto svih
samskara.

71
O seobi duše u životinjska tela videti kod Platona u „Timaju” (Timaio, 90a-92c), i u
Surya-giti. Ova potonja izričito pominje pse kao one životinje u koje se rađaju ljudske
duše potonule u greh i požudu. Možda je zbog svog instinktivnog sećanja na prethodni
život pas tako vezan za čoveka, kao njegov 'najbolji prijatelj' - i čovek za psa.
276
 Informativni entitet s kojim se ustanovljava postojanje (iskustvo) u
najgrubljem obliku jeste onaj u obliku minerala. Tu je početak evolucije
duše (đive) u fizičkom svetu. Pre njega ona je postojala kao entitet u
neorganskom području, kao neorgansko biće ili elemental prirode. Svaki
informativni entitet mora da pređe iz neorganskog u organsko područje
zato što je samo u njemu, zbog trodimenzionalnosti, moguća potpuna
konkretizacija sveg iskustva bivstvovanja iz svih njegovih dimenzija - u
vidu manasa. U trodimenzionalnom fizičkom svetu duša dalje, iz jedne
inkarnacije u drugu, evoluira kao jednoćelijski organizam, pa zatim
višećelijski u različitim oblicima, najpre nepokretnim (biljke), a zatim i
pokretnim (životinje), i to evolutivnim redom koji određuje sposobnost
kretanja kao jedinog načina prikupljanja utisaka (samskara) o bivstvovanju
i razvoja inteligencije. Kao zglavkar, insekt, mekušac, riba, vodozemac,
ptica, sisar - dok se utisci koji se mogu sakupiti prostim kretanjem i brigom
za opstanak ne kompletiraju, tako da se duša rodi kao biće koje je
najkompletnije snabdeveno svim čulnim i delatnim organima, u toj meri da
može da koristi i alat, a to je čovek.
Kada sazri u najvišem životinjskom obliku, duša se inkarnira kao
najprimitivniji ljudski oblik. To su najčešće ljudi iz „primitivnih zajednica”
sa snažno izraženom plemenskom, nacionalnom i verskom pripadnošću.
To pokazuje i totem plemenske zajednice koji predstavlja životinju od koje
su, po predanju, njeni članovi potekli, kao i verovanje da se duše umrlih
sele u životinje, odnosno inkarniraju kao one. I van takvih zajednica,
primitivan ljudski oblik se može prepoznati po fizionomiji i opštem načinu
života koji je usmeren ka fizičkom opstanku kroz težak rad, i po tuposti
kada je u pitanju duhovnost. Takođe i po urođenoj fizičkoj i mentalnoj
zaostalosti (npr. mongoloidnost). Vezanost primitivnog čoveka za utiske
(samskare) ogleda se u uslovljenosti njegovog instinktivnog i nagonskog
ponašanja, a naročito u navikama (u mislima, rečima i delima), u njihovoj
mehaničnosti, kao i vezanosti za tradiciju.
Duša mora da prođe ceo put svoga karmičkog sazrevanja i zato
mora da ima odgovarajuće uslove, odgovarajuća fizička tela u kojima će
boraviti u skladu sa svojim sazrevanjem, od najprimitivnijih do najfinijih.
Ljudi slične karmičke zrelosti žive u određenim društvenim ili nacionalnim
zajednicama (ovo važi za većinu, ali ne za sve ljude). Zato postoje razlike
među ljudima i nacijama i one su nužne da bi duša imala gde da se
inkarnira u skladu sa svojom zrelošću i razvojem. Velika je greška smatrati
da svi ljudi i narodi treba da budu na istom nivou kulturnog razvoja. To je
izraz neuviđanja evolucije duše i savršenstva prirode. Razlike među
ljudima moraju da postoje zbog karmičke evolucije. Kada bi se to uvidelo,
postojeće razlike ne bi izazivale sukobe, već korisnu razmenu iskustava.
Kada započne evoluciju u ljudskom obličju, duša i dalje nastavlja
da sakuplja utiske (samskare) i to mnogo složenije nego u životinjskom
277
biću, gde se kretala samo horizontalno brinući jedino o fizičkom opstanku.
Životinjske inkarnacije duše su spontane, nesvesne, automatske i otuda je
život životinje bezazlen i one ne čine zlo, jer nemaju izbora ni za takvo
delanje. Prava drama za dušu počinje tek u ljudskom obličju. Ona se u
ljudskom obliku inkarnira onoliko puta iz života u život, iz jednog tela u
drugo, koliko je potrebno da njeno iskustvo bivstvovanja dozri kroz
iskušenja suprotnosti svih vrsta i oblika (sreće i nesreće, dobra i zla,
počinioca i žrtve). Dok u tome ne dozri, duša je karmički vezana za razna
iskustva bivstvovanja, za objektivni svet, i te veze niko drugi spolja ne
može prekinuti nikakvim dobrim namerama dok ih duša sama ne istopi
svojom svešću i zrelošću. Kada se zasiti svih iskustava i postane ih svesna
kao jedinstvenog polja uzročnosti, koje joj u suštini ne pripada, duša se po
prvi put okreće sebi, svom centru - aham-kâri. Njeno bivanje po prvi put
postaje vertikalno (iako je fizički već za to predodređena uspravnim
držanjem ljudskog tela). Tada ona počinje da se uzdiže do čovekove
suštine nadrastanjem tela (indriyâni) kojeg je dotle koristila za sticanje
utisaka i ustanovljavanje bivstvovanja, tada ona od vidljivog kreće ka
nevidljivom, od čulnog ka natčulnom, od bića ka Duhu. Za nju tada
objektivni svet prestaje da biva privlačan i okreće se ka svom Sopstvu,
aham-kâri, koje je uvek budno kao čista svest (buddhi), ili ishod postojanja
u slobodi da ga uopšte bude (puruša). Drugim rečima, ona se tada oslobađa
samskara koje je dotle sakupljala.
Važno je razumeti da oslobađanje od samskara i od karmičke
vezanosti ne može započeti sve dok se samskare dovoljno ne nakupe i
postignu „kritičnu masu”, dok iskustvo bivstvovanja ne postane sasvim
zrelo. Tada će oslobađanje doći prirodno, kao pad zrelog ploda. Stoga je
odricanje greška, potrebno je sámo iskustvo bivanja učiniti što svesnijim.
Sámo prisustvo svesti pojačava i ubrzava iskustvo bivanja. Karmički zreo
čovek nije više vezan za život, za svet objekata i postizanje nekih ciljeva u
njemu, već se okreće onome što sve omogućava i to prepoznaje kao svoju
transcendentalnu suštinu. Samo s takvom zrelošću meditacija daje ploda; i
samo meditacija dovodi do takve zrelosti - meditacija kao osvešćenje
onoga što jeste kroz osvešćenje onoga koji je svestan. Sticanje iskustva će
samo po sebi čoveka najzad osloboditi od ropstva u biću. Tako se priroda,
pod privlačnim dejstvom Duha, sama oslobađa kroz čoveka bez
„natprirodnog” uzroka i „izbavitelja”. Sakupljanje iskustava čovek ubrzava
osvešćavanjem i učenjem, a ne prostim kretanjem, kao kod životinja.
Zajednička poruka svih velikih učitelja i osnivača religija jeste da
čovek nadiđe horizontalno kretanje, za nagonom čula i organske
reprodukcije, i krene vertikalnim smerom, ka smislu i Duhu.
Kristalizacija samskara u manas omogućava nadilaženje indriyâni.
Zato kod duhovno naprednih ljudi, čija se điva okreće ka Sopstvu, a ne
svetu, kojeg prepoznaje kao objektivizaciju svojih samskara, ova zrelost
278
duše se manifestuje kroz vantelesna i druga transpersonalna iskustva, i kao
sve veća budnost. Osnovna odlika duhovno zrelih ljudi, koji su počeli da se
oslobađaju karmičkih spona samskara, jeste nevezanost za utiske koje
nameće objektivni svet, ravnodušnost prema svim suprotnostima,
nevezanost za rezultat delanja uz spremnost za svakojako delanje, lako
prevazilaženje navika, instinktivnog i nagonskog reagovanja, sloboda od
želja i strasti i, naročito, nečinjenje nikakvog zla i nasilja. Ljudi koji su na
nižem evolutivnom nivou, u fazi sakupljanja utisaka, odlikuju se upravo
suprotnim osobinama, željni su čulnih utisaka u svim oblicima (imaju
'gladne oči'). Ovde leži još jedno objašnjenje zla: karmički nezrelim
ljudima potrebno je sticanje svih iskustava, a to znači i pozitivnih i
negativnih.
Svako afektivno ponašanje i reagovanje po navikama (reagovanje
naklonošću i odbojnošću), koje sačinjava gotovo celokupan život
prosečnih ljudi, jeste robovanje samskarama. Jer, samskara nije samo
utisak, već i spontana reakcija na postojeće utiske, reakcija koja stvara
nove utiske. Nesvesnim reagovanjem na postojeća zbivanja, stvaramo
nova, i tako nastaje lanac uslovljenog bivstvovanja. Ovaj lanac se prekida
kada (meditativnom praksom opisanom u poslednjem poglavlju) osvestimo
sebe u toj meri da možemo opaziti (fizički, osećajni i mentalni) podsticaj
na njegovom izvoru (kada se razvije onda je kasno, onda nas on drži pod
svojom vlašću i svako ga može opaziti), ostanemo mirni, ne reagujemo na
njega i sagledamo ga kakav jeste: prolazan i uslovljen drugim činiocima.
Tada ostajemo ravnodušni prema njemu, stvaramo distancu, nadilazimo
(transcendiramo) lanac uslovljenog zbivanja koji je oduvek bio samo
prirodna reakcija, i osposobljavamo se za svesnu i kreativnu akciju.
Transcendencija je uvid da to nije naše, da možemo da budemo slobodni
od toga i da u suštini uvek i jesmo slobodni, samo smo nesvesno bili
identifikovani s tim. Za razliku od dotadašnjih nesvesnih reakcija, koje su
uvek bile obojene strastima i odbojnošću, naša akcija iz transcendentalne
svesti će uvek biti adekvatna, pozitivna i u interesu Duha. Meditacija je
jedini način da se čovek okrene vertikalnom, duhovnom ishodu i da
njegova duša dozri u iskustvu postojanja i prekine nesvesno
(ne)učestvovanje u njemu.
Ukratko rečeno, kada điva evoluira kroz životinjske oblike, ona ima
samo svest o objektima, a ne i o sebi. Zato životinje ne mogu sebe da
menjaju (nemaju Ego) niti da koriguju svoje ponašanje, one nemaju izbora
i uvek slede ono na šta ih okolnosti i instinkti navode. Kada evoluira kroz
ljudska obličja, duša ima dvostruku svesnost, o objektima i o sebi, i sva
ljudska evolucija se svodi na preobražavanje i usavršavanje subjekta kroz
diferencijaciju objekata. Ljudski oblik je prelaz od životinjskog ka
božanskom, tj. duhovnom. Zato postoje i nezreli ljudi koji imaju veću
vezanost za objekte i sadržaje njihovih zbivanja, kao i zreli koji pokazuju
279
veću nezavisnost, psihičku objektivnost i individualnost. Kada završava
svoju evoluciju kroz ljudsko obličje, duša potpuno transcendira svet
objekata i ostvaruje trostruku svesnost: o objektima, o subjektu koji je
svestan objekata, i o Duhu koji omogućava i subjekta i objektivni svet.
Njeno konačno probuđenje sastoji se u uvidu da nema ničega osim Duha, i
u potpunoj predaji Duhu.
Glavni uzrok sukoba među ljudima jeste različita mera zasićenosti
samskarama (utiscima, reakcijama) kod svakog pojedinca, odnosno
njihova različita karmička zrelost. Nezrelim pojedincima je nužno
potrebno sticanje više utisaka jer još nemaju „kritičnu masu”, a to znači još
iskušenja i patnji. Kada neko ko je zreliji dobronamerno pokuša da ga u
tome spreči kako bi ga poštedeo patnji i ubrzao mu spoznaju, često će naići
na otpor, i to žestok. Još je češći slučaj da nezreli (koji obično čine većinu)
nameću sadržaje i iskustva zrelima koja ovima nisu potrebna, i tako ih
sputavaju, a ponekad i ubijaju (setimo se Đordana Bruna!). Otuda nijedna
istina ili učenje nisu prihvatljivi za sve ljude, već oni samo u skladu sa
svojim trenutnim nivoom svesti prihvataju određene činjenice o
egzistenciji. Zato se ljudi slične zrelosti spontano okupljaju u verske,
političke ili druge društvene grupacije, i stoga je tolerancija među njima
uvek težak izazov. Proces evolucije đive nikako se ne može spolja ubrzati,
kao što se ni jedna mačka ne može pretvoriti u psa ili čoveka, nego mora
biti to što jeste, niti se pojedinac može (a i ne treba) poštedeti bolnih
iskustava, jer upravo ona stvaraju neophodan pritisak i temperaturu za
alhemijsko kristalisanje svesti u njemu. Jedino lična svest može u čoveku
ubrzati karmičku evoluciju đive, jer svest je sama po sebi fenomen
sažimanja prostorvremena prakrti u ličnost. Zato je vreme (potrebno duši
da sazri) relativno jer zavisi od svesti, može biti vrlo brzo, a može se
otegnuti u nedogled. Jedina pomoć ljudima jeste da se navedu da budu
svesni svojih dela i svega što se zbiva u njima. Jer, samskara, kao što smo
već rekli, ne označava samo proste utiske, već utiske koji izazivaju
povratno dejstvo na život, one su predispozicije koje uslovljavaju dalje
reakcije i tako predodređuju čoveka da bude zarobljen prirodnom
uzročnošću, da po navici reaguje na zbivanja koja se ne tiču Duha
neuslovljenosti, koji je njegov jedini pravi ishod. Nikakvim novim
reakcijama se taj tok ne može prevazići, nego jedino osvešćenjem samog
tog procesa uslovljenog reagovanja u celosti (kojeg je Buddha nazvao
paticca-samuppado, a metod osvešćenja vipassana). Svaka reakcija je
nesvesna i spada u uslovljenu dinamiku prakrti, dok je svesnost jedina
pozitivna akcija u interesu Duha-čoveka i njegove neuslovljenosti od
prakrti. Dokle god nesvesno i spontano reagujemo na utiske koji nam
pristižu od tela, osećaja i uma, robovi smo prirode i uopšte ne postojimo
kao autentična bića.

280
 Budući da je a.k. izvor i središte duše, kao tvorac svih oblika
postojanja, kada se oslobodi objektivizacije ona sva iskustva bivstvovanja
u svetu, kroz sve inkarnacije, prepoznaje kao privid ili san, a svoju suštinu
kao nezavisnu i bezvremenu budnost. Tako postaje ono što oduvek i jeste, i
što je sve vreme bila dok se zlopatila kroz sva moguća životna iskustva.
Karmičku evoluciju ne prolazi puruša; to se samo prakrti saobražava
puruši tako da to izgleda kao da je puruša aktivan. U đivi se njeno
saobražavanje događa na najfiniji mogući način, kao lično iskustvo.

***
Na početku ove knjige rekli smo da je ona posvećena duši, ali njeno
je prepoznavanje najteže. Najteže je upravo stoga jer je duša čoveku
najbliža, to je on sam. On uvek izbiva izvan sebe u nekom obliku sna i
projektovanja sebe u razne fiktivne sadržaje. On izbiva (pada i prebiva) u
san iz dva razloga koji se dopunjuju. Prvi je sama njegova nezrelost, a
drugi je porobljavajući uticaj demonskih bića iz nižeg astrala koji ga
raznim obmanama drže u snu, i hibridnih vladara koji tu situaciju sprovode
na globalnom planu. Na taj način oni igraju ulogu ogledala čovekove
stvarnosti, konkretno odrađuju ono što je sam zaslužio svojim stanjem i
nečinjenjem. Tako mu oni stavljaju do znanja njegovu nezrelost, konkretno
mu je predočavaju suočavanjem sa njenim posledicama.
Duša nije ista kod svih ljudi, može se uporediti sa biljkama: neke su
male kao trava, neke hranljive a neke otrovne, dok su neke velike i
dugovečne kao hrastovi i sekvoje. Slično je sa individualnim dušama kod
ljudi: neke su mlade i nezrele, tek su počele svoj rast u kompletnom
ljudskom obličju i iskustvu, a druge su stare i iskusne, zrele za nadilaženje
ljudskog obličja.
Prepoznaju se po svojim delima. Zrelost duše je osnova za
sposobnost opažanja sveta i inteligenciju. Mlade i nezrele duše čine ljude
malodušnim, emocionalno nezrelim i subjektivnim, nesposobnim da
sagledaju stvari iz više aspekata i objektivno, oni su više vezani za čulno i
materijalno iskustvo, identifikuju se sa objektima ćula i sadržajima uma, ti
su ljudi materijalisti, trgovci, ego i nagon za održanjem kod njih je jači od
svega, njima cilj uvek opravdava sredstvo, uvek će pre ubiti nego dopustiti
da budu ugroženi, ne cene tuđ život nego pre svega brinu za svoj. Otuda
kod ovih ljudi strah kao glavna osobina. Njihov strah proističe iz
neuviđanja besmrtnog Duha kao izvora duše. To jednostavno ne mogu da
zamisle, ne veruju u to. Oni nikada nisu dobri na prirodan način,
nesposobni su za ljubav, uvek i u svemu vide i traže neki interes. Iz straha
za sopstveno očuvanje proizlazi nasilje, oni su ti koji su nasilni na ovom
svetu jer malodušni su skoro uvek vezani za uticaje nižeg astrala i
281
negativna osećanja koja su karakteristična za njegovu frekvenciju. Kao
takvi podložni su opsednutosti bića iz nižeg astrala koja se uglavnom hrane
tuđom životnom energijom tako što ljude navode na zločin.
Svakako, ima nezrelih ljudi koji nisu nasilni, ali njih je malo.
Uglavnom nisu nasilni samo zato jer nisu navedeni na to, vegetiraju
svakodnevnim životom, a lako ih je navesti jer su u potpunosti zavisni od
spoljašnjih uticaja. Nezrelih ima više na ovom svetu, u sprezi sa
demonskim uticajima iz nižeg astrala i snažnim instinktom za održanje,
najčešće zauzimaju važne položaje u društvu, oni su najmoćniji ljudi na
svetu. Što čovek manje ima sebe i svoju dušu, to više teži da ima spoljašnju
sigurnost u vidu vlasti i materijalnih vrednosti. Po tome se prepoznaju
malodušni.
Ljudsko telo može da živi sa tako malo duše u sebi i da bude
izuzetno uspešno u svetovnom životu zahvaljujući pomoći iz astrala.
Naime, neorganska bića, Drako demoni, najčešće koriste takve malodušne
ljude kao svoje organske portale, kao biološke robote koji na fizičkom
planu rade za njih i sprovode vlast i takav režim života na ovom svetu koji
najviše odgovara neorganskim bićima da se hrane energijom ljudi, a
energija je najjača kada je nabijena osećanjima straha i bola. Otuda su ti
njihovi organski portali (hibridi koji su stvoreni još u Vavilonu, a danas su
aristokratske loze) oduvek bili najmoćniji ljudi koji pokreću sve ratove na
ovom svetu i obezbeđuju uslove stalnog straha i neizvesnosti. Nikada sam
čovek nije pokretao ratove na ovom svetu. To mu je oduvek bilo
nametnuto. Čovek uvek čini zlo samo kada je opsednut demonskim
entitetima iz astrala zato što je sam isuviše malodušan, slabe i nezrele duše,
da bi mogao da se odupre tim uticajima. (Svakako, ne podstiču ga uvek
neposredno demoni na zla dela, već ih on uveliko čini sam po inerciji od
ranije već primljenih uticaja i navika koje mehanički ponavlja i čije
vrednosti imitira.) Zato ti uticaji i postoje, oni su ogledalo čovekove
zrelosti i njegovo iskušenje. Bez njih čovek nikada ne bi bio svestan koliko
je slab i koliko treba da se osvesti.
Lako je prepoznati malodušne koji su još opsednuti demonima.
Zakon dijalektike suprotnosti je glavni pokazatelj, jer su demonska bića
stvorena kao suprotnost ljudskoj duši. Oni su po religijskom predanju
'neprijatelji čovekovi'. Zato ih je lako prepoznati po suprotnosti: njima je
lepo sve što je ljudima ružno, dobro im je sve što je za čoveka zlo. Ljudi
pod njihovim uticajima iskreno se raduju stradanju, vrlo spontano
učestvuju u zlim delima koja ih ispunjavaju strastima, dok su u trenucima
kada treba pokazati nežnost i ljubav nespretni i neprirodni jer je to za njih
uvek gluma. Uvek kada neko izražava negativna stanja, makar i kroz svađe
i psovke, time hrani svog demona iz nižeg astrala, čak i mirise lepe ne
podnose i bukvalno vole smrad. (Svi koji su videli Drako bića ili njihove
klonove Greyse svedoče da oni nesnosno smrde, a da ovi smatraju da mi,
282
ljudska bića, njima smrdimo.) Postoje ljudi koji su demonizovani pri
rođenju (tzv. 'Mesečevo dete'), posebnim ritualom spojeni su sa jednim
demonom. Ti ljudi imaju posebnu ulogu i njih je malo. Mnogo je više onih
koji su opsednuti entitetima iz astrala na osnovu posledica svojih dela i
nedela.

Velikodušni su ljudi sa starom i zrelom dušom, oni zrače dobrotom

i ljubavlju koja sve daje, pa i svoj život. Prepoznaju se po iskrenom
detinjem osmehu, po duševnoj potrebi za dobrotom u svemu; po iskrenosti.
Koliko je duša zrelija u čoveku toliko on više zrači ljubavlju i skromnošću,
bezbrižnošću i bezazlenošću, prostodušnom dobrotom koja sve daje, uvek
pomaže život i hrani sva bića. Ne zbog nekog razloga već samo zato jer se
sam tada bolje oseća, nepodnošljiva mu je i sama pomisao da učini nešto
loše. To je dobrota koja često ispada naivna. Oni su takvi jer u sebi znaju
za ono što sve nadilazi, svaki oblik, i što sve omogućava. Oni su bliski
Duhu i zato im je duša iskusna i zrela. Zato ništa ne traže za sebe i
napuštanje sebe ih ispunjava. Smatraju ih za naivčine i gubitnike ali
njihova ljubav je jedino što se pamti u intimnim trenucima i daje smisao
životu. Oni su razlog zbog kojeg postoji sav život. Njihova dobrota je
zapravo krajnji ishod emanacije prakrti i teleologije prirodnog
zbivanja, sažimanja kosmosa u svesnog subjekta. Ono najintimnije i
najbolje što kosmos može da iznedri kroz svesnog subjekta je ta ljubav
koja je moguća samo u potpuno zreloj duši. Krajnji ishod svih
kosmičkih procesa ostvaruje se u toj prostodušnoj blagosti i dobroti
koja zrači na sve.
To su oni 'smerni, potlačeni i poniženi kojima pripada carstvo
nebesko' u Isusovoj Besedi na gori. Ta Beseda je najveća posveta
objektivnoj svesti i ljudskoj suštini kao ishodu postojanja uopšte.
Ljudska rasa sa Tau Ceti modifikovala je ljude na Zemlji i stvorila
slovenske narode. Genetski im je omogućila veće prisustvo i otvorenost za
dušu. Otuda je karakteristika Slovena, naročito Rusa, prostodušna dobrota,
iskrenost i otvorenost, ali i veća podložnost svakojakim uticajima jer ta
duševnost nije svesno izgrađena, nego je data na gotovo tako da je čovek
nije svestan. Tada je privlačna za napad demonskih sila i njihovih hibrida
(Iluminata). Tako je došlo do stradanja slovenskih naroda koje su
ponajviše izazvali Iluminati predvođeni Hazarima (koji su Aškenazi
Jevreji). Oni su primer najčistije ljudske duševnosti, ali i sveg zla koje
privlači čovek koji ima dušu, ali je nije svestan. To je isto kao da je nema.
Istorija slovenskih naroda, posebno Ruskog, dokaz je da čovek može da
izgubi dušu ako je dobije džabe i od drugih. Izgleda kao da su Sloveni
stvoreni da pokažu svetu kako izgleda čovek sa dušom i kako izgleda
čovek koji nije svestan šta ima i kako se to može izgubiti.

283
 Svakako da ovim ne mislim da kažem kako samo slovenski narodi,
imaju dušu, njih navodim kao primer jedino na osnovu svog iskustva.
Prisustvo duše je duboko individualna stvar svakog čoveka i nema ničeg
zajedničkog sa nacionalnim ili rasnim osobinama. One zapravo zaklanjaju i
deformišu dušu čovekovu. Uostalom, najdublje iskustvo duše imamo kod
Hindusa, gde se velike duše prepoznaju kao mahatme i poštuju kao sveci,
takvi ljudi zrače blagošću i mirom na sve oko sebe i zato su nazvani
bhagavan ili ’blaženi’; tako su oslovljavani Buddha i Ramana Maharši.
Ali nije slučajno upravo kod slovenskih naroda zasnovano
pravoslavno hrišćanstvo, jer ono je nastalo pod uticajem ljudskih rasa sa
Plejada i Tau Ceti sa ciljem da se sačuva ljudska duša, to je i suština
Pravoslavlja: očuvanje ljudske duše. To je i razlog zašto je Hrist poslat na
Zemlju (da razdvoji ljude sa dušom od malodušnih hibrida). Nažalost, ovaj
se smisao potpuno zagubio u ritualnom dogmatizmu pravoslavlja, a ostao
je samo u individualnom iskustvu nekih monaha podvižnika. Samo se još
kod njih, i to vrlo retko, može naći ta prostodušna blagost i blagodet kojom
Duh zrači iz čiste duše. Ali zato se znanje o duši i njenom najtačnijem
izrazu kroz dobrotu i ljubav dobro sačuvalo već kroz sam naslov
najvažnijeg dela pravoslavne duhovnosti: Dobrotoljublje. 72 Dobrotu kao
suštinu božanskog pokušavao je u svome delu da dokuči F. M.
Dostojevski, ali nije uspeo, ma kako joj se približio nije uspeo da shvati
jednostavnost te najveće tajne postojanja. Prostodušnost je toliko
nenametljiva da se uvek previđa, čak joj se i rugaju. Potrebna je krajnja
osetljivost da se u nevinoj dobroti jednog deteta ili mudrog starca prepozna
konačna svrha i smisao sveg zbivanja kosmosa. Ona se uvek previđa jer se
sa njome ništa ne može učiniti, to se može samo postati i tada vreme sa
svim projekcijama zbivanja staje i nestaje.
Svest je osnovni uslov za dušu. Zrelost duše nije nešto što se dobija,
već nešto što se svesno stvara, što se stvara svešću, procesom
individuacije, uvek ličnim iskustvom, osvešćenjem i radom na sebi,
kultivisanjem (sadhana). Zato u pogledu duše ne postoji elitizam, ljudi sa
nezrelom i mladom dušom nisu u nižem položaju od onih sa zrelom; vreme
(sazrevanja duše) je relativno i svest kao uslov duševne zrelosti uvek je
dostupna. Sve zavisi od čovekovog rada na svojoj individuaciji.
Otuda je karman temelj za dušu. Karman označava i rad uopšte i
rezultat rada (svako delo koje činimo svakog trena, ali i tehniku i
materijalnu kulturu uopšte), i svest o radu kao uslov za svest o sebi, i
razvoj svega toga skupa. Karman je ključni pojam koji definiše interakciju
subjekta sa objektivnim svetom, i kako objektivni svet kristališe svesnog
subjekta kroz retribuciju akata.

72
http://www.ivantic.net
284
 Osnovna merila zrelosti ljudske duše su emocionalna zrelost i
emocionalna inteligencija.

Koliko je u čoveku duša zrela toliko je on emocionalno zreliji, a ta

zrelost donosi emocionalnu inteligenciju koja je merilo duše u čoveku. To
nije ništa drugo nego sposobnost da se vidi srcem iako se ne poznaju
činjenice i detalji, da se vidi tačnije nego mentalnim upoznavanjem sa
stanjem stvari. Istinski velike duše su vidoviti ljudi. Zapravo, uvek se
možemo uveriti da čovek uopšte i ne vidi ništa niti razume svojim umom,
već je emocionalna zrelost presudna u sposobnosti da se bilo šta spozna i
razume, pa čak i da se vidi neka fizička pojava kakva jeste. Emocionalno
nezrela osoba nije sposobna da prepozna pravu prirodu ni najjednostavnijih
pojava, zato ili dolazi u sukob sa pojavama i ljudima, ili se oslanja na
pamćenje ranije naučenih šablona i obrazaca pa uvek deluje mehanički. To
je još jedna bitna karakteristika emocionalno nezrelih i malodušnih:
mehaničnost. Ona se kreće od bukvalne mehaničnosti u kretanju i
svakodnevnom delanju koje je uvek isto, do mehaničnosti u razmišljanju
koje sve to sebi predstavlja kao neku 'tradiciju' (mnoge tradicije i 'narodni
običaji' postoje da bi se zadovoljile potrebe ovakvih ljudi) ili se opravdava
'racionalnošću'. Emocionalno nezreli su karmički nezreli i zato su oni
nesposobni za bilo kakav rad.
Svi sukobi i nesporazumi među ljudima potiču od različite
emocionalne zrelosti. Velika je greška smatrati ljude jednakima i da svi
imaju jednaku dušu. Kada bismo razumeli te razlike u duši i emocionalnoj
zrelosti bilo bi nam jasno otkuda sukobi svih vrsta, od svakodnevnih
problema, zašto nekome ne možemo da objasnimo šta je ispravno činiti u
datoj situaciji iako je to očigledno, do teških zločina koje čine visoko
obrazovani ljudi.

***
Već je rečeno da je čovek mikrokosmos, da se svi kosmički zakoni
sažimaju u čovečjem biću da tu dođu do svog ishoda. Ovo znači da
čovekovo biće odražava sva stanja postojanja uopšte. Zato u svom
izvornom stanju, pri rođenju, u dečijem dobu, čovekovo biće odražava
najizvornije stanje postojanja. Drugim rečima, deca najbolje odražavaju
izvornu autentičnost ljudske duše, njeno božansko poreklo kakvo je
postojalo još u periodu Lire. Otuda su deca tako privlačna. Njihova
prostodušna duševnost je najbolji putokaz za razumevanje ljudske duše. Na
ovom svetu nema boljih učitelja od dece niti ičega važnijeg i vrednijeg od
njih. Otuda je rečeno da 'kada postanemo kao deca ući ćemo u carstvo
nebesko', tj. ostvarićemo sav potencijal svoje duše i svrhu postojanja.
285
 ***
U trenutku svoga probuđenja duša prepoznaje svoju bit kao čistu
neuslovljenost (puruša) koja sve omogućava, a najpre njenu svest o sebi,
dok svoje telo i tela svih živih bića vidi samo kao obličja s kojima priroda
oblikuje percepciju i konkretizaciju svesti o samom bivstvovanju kao
takvom. Vidi da se fizička tela oblikuju oko duše, koja je nosilac svesti u
prirodi, spontano kao što nevidljivi centar vira privlači vodu i oblikuje
vrtlog. Vidi da su na nevidljivi Duh oblepljena fizička tela. Sva tela koja je
imala do tada, i biljna i životinjska, bila su samo usavršavanje percepcije
prakrti da spozna svoje bivstvo u duhovnom ishodu. Najkompletniju
percepciju ona je postigla u ljudskom obličju, ali i to je samo grubi omotač
percepcije oko besmrtnog i nerođenog Duha koji svemu omogućava život,
koji samim svojim večnim prisustvom u temelju bića omogućava
kontinuitet đive ili duše svega što živi. Duh neuslovljenosti jedina je
suština svakog čoveka, svakog živog bića i samog postojanja uopšte, dok
su prolazna tela samo grubi omotači, tvorevine prakrti s kojima ona
oplemenjuje percepciju za prisustvo Duha. Duh postaje živ i aktuelan kroz
telo prirode koja sama dolazi do svog ishoda i smisla jedino u prisustvu
Duha. Otuda puruša i prakrti nisu dualistički u metafizičkom smislu, već
su samo polariteti jedne iste celine. Jedino od naše samospoznaje zavisi da
li ćemo je prepoznati kao takvu.
Manas je ishod trodimenzionalnog, čulima opažanog sveta. Kako je
manas (um) skup misli ili utisaka (samskara), fizički svet nije ništa drugo
do uslov za manifestaciju misli, ono što misao čini konkretnom. Princip
uobličavanja (a.k.) se na lokalnom planu, u području indriyani, izražava
kao ego. Ego je izvor (ali ne uvek i tvorac) svih misli u umu (manas), to je
Ja-misao koja uvek stoji pre svih ostalih. Zato je za čoveka fizički svet
onoliko integrisan, čvrst i postojan koliko je u njemu integrisana Ja-misao
ili ego. Kada prevaziđe ego, nadilaženjem iskustava indriyani, tada za
njega fizički svet nestaje kao takav, bivstvo se pokazuje kao energija, a
zatim kao čista svest. Stoga Ja-misao nije ništa drugo do ubeđenje ili
utisak, i to prvi utisak na kome počivaju svi ostali. On je centar obrtanja
svih samskara i ne postoji sam po sebi. Ego se formira kao virtuelni centar
kruga svih iskustava u trodimenzionom svetu, i zato nije određen niti
ustanovljen kao jedna od kategorija prakrti; on se spontano formira
obrtanjem uma (cittavrtti) ili manasa koji reaguje na zbivanja iz jedne
referentne tačke, iz fizičkog tela, u kome je smešten u trodimenzionom
prostoru - kao centar vira, koji je delatan iako je prazan, u njega se
obrtanjem slivaju tokovi svih iskustava. Tako ego (Ja) postoji samo kao
utisak, ali ne i kao realnost. Ego je virtuelna realnost. Samskare su takođe
286
samo utisci i informacije za konkretizaciju svesti kroz iskustvo
bivstvovanja, a ne nešto trajno i realno samo po sebi. One postoje samo
dok se svest ne ustanovi kao Sopstvenost čovekova, dok se ne sjedini s
bićem, i tada nestaju. Dakle, postoje samo dok postoji nesvesnost.
Celokupno zbivanje prakrti ima svrhu osnaženja budnosti (buddhi) ili čiste
svesti o sebi.
Duša, ili životna energija, koja je došla do ishoda bivstvovanja, do
oslobađajućeg probuđenja (bodhi-buddhi) i postala đivamukta (oslobođena
duša), nije uopšte različita od životnog principa koji sačinjava dušu
kamena, drveta, ptice ili neke životinje - koju đivamukta može videti oko
sebe. Ona je jedno u svemu, samo je prostorvreme u đivamukti saželo
ishod svoga zbivanja. U ostalim živim oblicima prostorvreme se rasprostire
gubeći energiju kroz različite oblike zbivanja, dok se đivamukta rađa kada
se, zahvaljujući zrelosti svesti, koja je sama po sebi sažimanje vremena,
prepozna da sva energija ima ishodište u a.k. Na taj način, iako je slobodna
od svih oblika koji evoluiraju, Sopstvenost čovekova ni po čemu nije
različita od njih osim po tome što predstavlja sažimanje vremena te
evolucije i prisustvo njenog ishoda; što je oličenje smisla postojanja i
evolucije. Sopstvo čovekovo je singularna tačka prostorvremena kosmosa.
Da bi čovek bio ličnost, i uopšte čovek, potrebno je da osnažuje
životni princip u sebi, svoju đivu u satvičkom aspektu, da ga učini svesnim
i aktuelnim kako bi omogućio apsolutnu budnost i slobodu od prirodne
nužnosti i uzročnog nastajanja. To se čini sakupljanjem energije (svesti) u
telu (indriyâni). Dakle, potpunim sjedinjenjem bića, energije i svesti. Samo
kada se dovoljno sakupi ona se može preliti u antahkaranu i linga-šarira
može postati aktivno. Energiju sakupljamo svešću o sebi, o celom svom
biću i svim postupcima uma i tela. Priroda je obezbedila tačnu količinu
energije u čovekovom biću koja je potrebna da se to dogodi, ali ona se troši
na druge stvari. Umesto na osnaženje pažnje, kultivisanje znanja i učenje,
energija akumulirana u telu prosečnog čoveka prekomerno se troši na niže,
najčešće nagonske potrebe, na suvišnu ishranu, seksualnost i zabavu. Osim
na fizičko kretanje, ona se troši na varenje i rad endokrinih žlezda. Pri
tome sve žlezde i svi vitalni organi, praktično celo telo učestvuje u
stvaranju seksualne energije kroz rad polnih ćelija. Kada se ona isprazni
tokom seksualnog odnosa, celo telo mora se angažovati da je nadoknadi i
obnovi. Slično je i sa varenjem - kada se unese hrana, veliki deo tela je
angažovan u njenom apsorbovanju. Vibratorno ili energetsko delovanje
prakrti može biti uzlazno ili silazno, konstruktivno ili destruktivno. Da bi
ono bilo konstruktivno i uzlazno, radi osnaženja viših centara (mozak),
pamćenja i jačeg prisustva svesti (više čakre), mora se obustaviti navika da
se energija prekomerno troši kroz niže centre, na obnavljanje polnih ćelija,
suvišno varenje i preterano fizičko kretanje (prve tri čakre). Zato je oduvek
među duhovnim ljudima važilo pravilo da su preobražaj seksualne energije
287
(a tantrizam i taoistička alhemija nas uče da se to ne postiže jedino
apstinencijom), post i meditativno mirovanje jedini uslovi da energija
krene naviše. Kada ispuni niže centre, ona se neće zaustaviti i, ako je u
njima ponovo ne uposlimo pražnjenjem seksualne energije i
prežderavanjem, ona će krenuti naviše. Tu je na delu prirodna ekonomija.
Energija prirodno raste naviše - ako nema rupa kroz koje otiče naniže. Pri
tome je umerenost u svemu jedini zakon. Budući da je u biću već
obezbeđena tačna količina energije za sva ostvarenja, ona se angažuje
autentičnim bivstvovanjem, bez ekstrema koji jedini prekomerno troše
životnu energiju - odricanje isto kao i preterivanje.
Čovek je mikrokosmos, i on, kao i priroda, ima svoja viša i niža
stanja, odnosno područja. Njegova svest uvek deluje sa nekog područja,
višeg ili nižeg. Ta područja su opisana kao čakre, energetski centri svesti i
svaki centar je način bivstvovanja. Čovek deluje na najniži način kroz
automatizam nagona i seksualnost (muladhara i svadistana čakra), a na
najviši kroz čistu svest (sahasrara čakra) i otvorenost Duhu. Svih sedam
načina su modifikacije jedne iste energije, i koju ćemo čakru koristiti zavisi
od usmerenja naše svesti, jer gde je svest tu je i energija. Svest (pažnja) je
usmerivač energije. Ovo praktično znači da, budući da smo mikrokosmos,
način svog života i percepciju sveta (kosmosa) možemo kontrolisati
koncentracijom na određenu čakru, i ulaganjem životne energije u nju.
Sebe smo svesni u onoj meri u kojoj imamo energije u najvišem centru
bića. 73
Pored ovoga treba naglasiti da čovek energiju gubi najviše kroz
brigu za svoj ego, a ego je sistem očekivanja koja društvo ima prema
nama, i koja mi imamo prema društvu, a takođe je i skup svih fikcija i
ubeđenja. Energiju nigde ne gubimo toliko kao u našim očekivanjima i
emocionalnim ulaganjima u druge ljude, i ispunjavanju zahteva koja drugi
imaju prema nama. Društveni odnosi su razmena energije. Društvo je
energetska berza, a mi kao brokeri trgujemo svojom i tuđom životnom
snagom - i nikada se ne obogatimo. Stoga je prekid svih zaludnih

73
Mogu da preporučim pet priručnika koji se detaljno bave transformacijom životne
energije iz nižih u više centre (čakre), i izlažu praksu koja mora da bude sjedinjena s
praksom meditacije koja je opisana u poslednjem poglavlju ove knjige. To su: Swami
Satyananda Saraswati: Kundalini tantra (OM, Beograd, 1994); Peter Kelder: Fontana
mladosti (Ancient Secret of the Fountain of Youth) Esotheria, Beograd, 2000; Tajna
zlatnog cveta (prev. Rihard Vilhelm, bibl. čas. “Gradina”, Niš, 1982); Džon Blofeld: Put
do besmrtnosti (John Blofeld: The Road to Immortality) Moderna, Beograd, 1989;
Mantak Chia & Michael Winn: Taoističke tajne o ljubavi (Dereta, Beograd, 1990).
Svaka meditacija ostaje tek mentalna avantura ako životna energija nije
transformisana na najviši nivo bića, pomoću taoističke ili tantričke alhemije, iznete u ovim
priručnicima. Bez dovoljno energije u najvišim centrima (ađna i sahasrara) ne možemo
da sačuvamo čistu svest postignutu u meditaciji.

288
društvenih veza, ili bar ekonomično ponašanje u njima, neophodno za
zaustavljanje oticanja najvećeg dela energije. To je proces individuacije i
on se postiže rekapitulacijom svoga života i meditacijom (o čemu će
napred biti više reči). Meditacija je direktan, a rekapitulacija indirektan ali
temeljan metod. Rekapitulacija je jedan od osnovnih procesa u
razlikovanju puruše i prakrti.
Da bi u čovekovom životu svest postala aktivan činilac i tvorac
energetskih procesa, tj. da bi čovek postao zreo kao ličnost, potrebno je da
sprovede u delo dve stvari. Prvo: da energiju koja se prirodno skuplja u
telu ne baca, već da je akumulira, kako bi se uvećala i dospela do gornjih
centara i celog ga ispunila, sve do glave. I drugo: da ostvari direktno
iskustvo nezavisnosti od tela, kao što je na shemi i prikazano da je a.k.
iznad indriyâni. Tek kada ostvari prvo, ostvariće i ovo drugo.
Prvi zadatak se može ostvariti kada postane jasno da se energija u
indriyâni sakuplja na dva načina: pozitivan i negativan. Pozitivan način je
kroz meditaciju, rekapitulaciju, kulturu, obrazovanje, disciplinu i uvećanje
duhovne nezavisnosti, kroz ljubav i nesebično davanje. Naime, energija
nije supstancijalna, to nije materijal koji se može nagomilavati, nego je
vibratorna i dinamična, ona je proces koji se ostvaruje kretanjem među
suprotnostima i polovima. To znači da se energija sakuplja najviše
davanjem i razmenom, jer što više dajemo ili razmenjujemo, po zakonu
održanja energije, više s druge strane možemo primiti. Svesnom i
kontrolisanom razmenom energija se transformiše u svest. Primanje
energije dolazi samo od sebe kada je velikodušno dajemo, kada ništa ne
čuvamo samo za sebe od stvari, dela i osećanja. To znači, kada smo bez
ega. Koliko smo manje u egu, toliko smo više u čistom bivstvu koje je
izvor svekolike energije. Najviša svesnost je da ništa nije naše, pa tada
imamo i najvišu moć delanja. Naš napor, stoga, ne treba da bude usmeren
na uzimanje energije nego na davanje i razmenu, na njenu cirkulaciju sa
širom celinom. Samo tako ćemo je dobiti, ako svesno sprovodimo njenu
cirkulaciju između individualnih bića i celine koja ih omogućava. Pri tome
se ne misli na niže oblike energetskog cirkulisanja, kao što je zadovoljenje
nagona, već na njeno više i finije kretanje, a to je sticanje iskustava i
utisaka. Jer, kakvu energiju razmenjujemo, takvu ćemo i imati, a od
kvaliteta energije, i od toga u šta je ulivamo, zavisi u kakvoj ćemo
dimenziji živeti. Možemo biti snažni i zdravi kao životinja, ali ako je
ulivamo u svest i individualnost, imaćemo mnogo više koristi za postizanje
smisla svog života. Što više centre za razmenu koristimo, to će ta razmena
i akumulacija energije biti pozitivnija.
Najsnažniji izraz energetskog stanja u čoveku su osećanja.
Pozitivna odaju akumulaciju i davanje energije, a negativna njeno
grabljenje i gubljenje. Zato je pozitivno osećanje uvek pratilac dobre
energije. To je jedino merilo ispravnog uvećanja energije: da su nam
289
osećanja sama po sebi pozitivna. Važno je znati da pozitivno osećanje ne
sme da zavisi samo od okoline, situacije i uticaja drugih ljudi, nego pre
svega mora da zavisi od nas samih. Samo tada se ono održava kao
pozitivno. Možemo ga imati bez obzira na okolnosti, jer ono je energetski
fenomen i zaista ne zavisi od nečijih reči i prolaznih događaja. Sama
egzistencija je energetski fenomen - i to najpozitivniji mogući. Ona je uvek
tu, uvek smo u tom moru energije. Dovoljno je biti svestan egzistencije na
takav način, prihvatajući je kakva jeste, kao pozitivnu, pa da se nađemo u
moru blaženstva, u okeanskom osećanju besmrtnosti. Vrhunac pozitivnog
osećanja je ljubav, i zato je ona najsnažniji energetski fenomen, pa stoga i
najlepši. Bezuslovnom ljubavlju se najviše životne energije zadobija, ali
ljubavlju prema svemu, bez razlike - jer sve što postoji energetski je
fenomen. Ljubav treba da postane opšti način života, a ne jedan od načina,
izbirljiva i isključiva. Kada je ljubav izbirljiva i ograničena samo na neke
objekte i vremenske periode, tada je ona samo polarnost mržnji i postaje
trgovina koja je suprotnost davanju. Ljubav je prava i bezuslovna kada je
usmerena na sámo biće, na njegovo postojanje, i ne obazire se na pojedine
aktivnosti i sadržaje s kojima se to biće zanosi u svom neznanju. Ovo svaki
roditelj zna iz iskustva.
Kada ljubav nije bezuslovna, kada je trgovina, tada je polarizovana
mržnjom, nju mržnja kao protivteg održava u ispoljavanju i zato ne može
dugo da traje. Ta klackalica je nestabilna, i druga strana mora dati sebi
oduška. Tako razmena energije kroz osećanja postaje uslovljena, postaje
trgovina koja je drugi način akumulacije energije u indriyâni. To je
negativan način jer se zasniva na uzimanju energije od drugog, na krađi.
Trgovcima je jedini cilj zarada, da uzmu više nego što daju, a to je sa
energetskog stanovišta krađa. Ovakav način nagomilavanja energije
dvostruko je negativan: za druge, jer su uskraćeni, i za onoga ko to čini, jer
mu daje iluziju ispunjenja i uzdizanja ka smislu života, dok je to u
stvarnosti samo kratkotrajna zasićenost s onim što je apsorbovano, kao kod
svakog ždranja. Energija se krade na mnoge načine, najčešći oblici
ponašanja u porodici i društvu zasnivaju se na njima. Mogu se poznati po
tome što kod žrtava izazivaju negativna stanja i sukobe. Krajnost
negativnog uzimanja energije jeste psihičko i fizičko nasilje i zločinačko
ponašanje koje uzima same živote. Zato što se ovako energija ne
akumulira, nego pruža samo trenutnu zasićenost i iluziju posedovanja,
zločinac je više gubi nego dobija. On tako oseća sve veću glad za njom i
mora da je otima uvek iznova, sve češće, kako bi zadovoljio iluziju svoga
opstanka. Sa većim grabljenjem, sve se više raspada. Zato je tuđe prokleto
i nikome se zlo nije isplatilo, niti će se u budućnosti isplatiti. Zlo uvek daje
samo iluziju trenutnog ispunjenja.
Najkompletniji vid pozitivnog akumuliranja energije jeste pošten
rad. Po radu se poznaju ljudi koji pozitivno akumuliraju energiju, jer
290
neradnici je uvek kradu od drugih, a takođe su uvek i nosioci negativnog
ulaganja energije.
Neorgansko područje nižeg astrala i njegovi entiteti (demonska
Drako bića) jedan su od glavnih uzročnika i posrednika pri gubljenju
energije iz indriyâni. Sva naša izgubljena energija zapravo i odlazi u
neorgansko područje. U tome je razlog za snažno prisustvo iracionalnih i
psihotičkih sadržaja kod svih zločina. Svi su zločini inspirisani iz ovog
područja i od strane ovih bića. Sam čovek ih nikada ne bi počinio, on čini
zločine samo kada je opsednut bićima iz nižeg astrala ili je mentalno
obrađen i uslovljen njihovim raznovrsnim uticajima koje mehanički
ponavlja.
Energiju možemo gubiti prostim gubljenjem vremena i
lenčarenjem, a to je najveći zločin prema samome sebi. Takođe i
bavljenjem fantazijama, od kojih smo napravili i neke dobro poznate
institucije. Negativna cirkulacija energije oduvek je bila lakša i svakog je
čoveka primamljivala i dovodila u iskušenje da nastavi s njom - jer lakše je
razarati i stvarati iluzije uspeha, nego strpljivo graditi. Ako se dozvoli toj
stihiji da uzme maha biće teže da se zaustavi i preokrene na pozitivan put
izgradnje, odnosno buđenja celovite ličnosti.

5. Sedam faza buđenja ličnosti

Kada uznapreduje sa pozitivnom cirkulacijom, i kada kroz

osvešćenu ljubav čovek postane zreo da slobodno dela po svojoj volji (tj.
volji Duha), tada postaje nezavisan od fizičkog tela. Nema zrele ličnosti
koja ne poznaje svoju nezavisnost od tela, samo s tim iskustvom ličnost i
postaje zrela - nije moguće drugačije. Ona je u onoj meri zrela i integrisana
u kojoj svoje delanje ostvaruje jednako u tanmâtrâ i svim dimenzijama,
kao i u indriyâni. Jer, a.k. je ishod subjektivnog i objektivnog bivstvovanja
i, da bi bila to što jeste, mora da bude aktuelna na oba područja: kako u
fizičkom telu tako i u astralnom na svim dimenzijama. Suština zrelosti je
psihička objektivnost, a ona je nezavisnost na onaj način kako a.k. prema
shemi nadilazi indriyâni i tanmâtrâ, i prostu interakciju subjekta i objekta
koja se prirodno odigrava među njima. Bez nadilaženja indriyâni spoznaja
je nužno subjektivna i ograničena.
Na ovakvom činjeničnom stanju zasniva se geštalt psihoterapija i
transpersonalna psihologija, a u učenju Bhagavana Šri Ramane Maharšija
ova činjenica je detaljno razjašnjena. Zapravo, ne postoji nijedan ideal
ljudskog savršenstva u istoriji duhovne kulture koji se ograničava samo na
indriyâni, na telo, svi oduvek upućuju na njegovu transcendenciju. Ako ih
je i bilo, to sigurno nisu bili duhovni ideali.
291
 Osećaj nezavisnosti Duha u samom telu je osnovna poluga
njegovog energetskog ocelovljenja. Ako u njemu boravimo kao nezavisan
ali pažljiv svedok koji ima moć da njime upravlja, ako ga posmatramo kao
tuđe, taj razmak će delovati kao vakuum koji usisava energiju - kao kod
podizanja klipa na pumpi. Kada je telo psihoenergetski celovito, tada se
ono jedino može doživeti izvan. To je paradoksalno, ali ono tada liči na
zrelo drvo koje je dalo gotov plod: nezavisnu ličnost. U savršenom i
osvešćenom telu čovek nema šta da traži, samo bi remetio prirodni sklad,
takvo telo je ostvarilo svoju svrhu kao čamac s kojim smo prešli na drugu
obalu - ne treba da ga nosimo dalje sa sobom.
Kako je princip individuacije na shemi iznad indriyâni, to znači da
je čovekova ličnost po prirodi stvari nezavisna od tela i da iskustvo
izdvajanja iz njega predstavlja samo aktuelizaciju te činjenice, a ne njeno
objektivno stvaranje kao novog stanja. Koliko smo u većoj iluziji identiteta
s telom, utoliko više doživljavamo svoju autentičnost kao izdvajanje iz
njega. Mi se ne izdvajamo od tela, već od iluzije našeg identiteta s njim.
Mi nikada nismo ni bili samo telo. Telo je samo jedan uzan način bivanja, i
osnaženje a.k. kroz tanmâtre je samo proširenje tih načina. Zbog iluzije da
je fizičko bivanje bilo jedini način s kojim smo se identifikovali,
upoznavanje novih načina izgleda nam kao napuštanje tela. Iluzija je tako
jaka da nam to zaista izgleda stvarno, pa ćemo zato i govoriti o tome na taj
način.
Kada se opustimo u snu, iluzije identiteta s telom više nema,
zaboravili smo na nju. Tada princip individuacije (a.k.), koji zajedno sa
mislima i svesnošću (manas i buddhi) sačinjava đivu, napušta telo i
spontano se kreće kao astralno telo (linga-šarira) po finijim dimenzijama
(tanmâtrâ). On se prirodno i ritmično premešta s jednog područja na
drugo, s organskog na neorgansko, sa smenom dana i noći, naše fizičke
budnosti i spavanja. Ovaj prirodni proces treba osvestiti i iskoristiti da se
svest aktuelizuje na oba područja jednako, kako bi ličnost postala aktuelna,
autentična i zrela. Dakle, duševni život, điva, postaće onoliko aktuelan i
snažan, koliko ga upotpunimo sa svesnim iskustvom tanmâtrâ. Dok se
spontano odigrava samo u području indriyâni on je nezreo, duša je
nesposobna za opstanak u svim uslovima, za nezavisnost od sveta čula i
njihovih aktivnosti. Takav se duševni život svodi na ono što je Frojdova
psihoanaliza otkrila, na iživljavanje nagona i njihovu psihodinamiku. Za
razliku od toga, Jungov proces individuacije (afirmacije a.k.) pretpostavlja
upoznavanje arhetipova, a to je područje tanmâtrâ. Jedini način da se
subjektivno i nepotpuno iskustvo bivanja nadiđe, i da se duša oslobodi
čulnih ograničenja i njima uzrokovanih delanja (karma), jeste da se to
nadilaženje objektivno sprovede u delo.

292
 To se postiže u sedam faza.

Priprema za to sedmostruko postizanje sastoji se u osvešćenju sveg

zbivanja indriyâni, svega što činimo telom i umom (manas), tokom dana
za vreme fizičke budnosti. Osvešćenje ima za cilj da se energetski tokovi,
koji sačinjavaju zbivanje, pročiste i usklade, da se oslobode afektivnog
nagomilavanja oko nekog događaja ili iskustva, jer tako navode na
jednostranost, odnosno vezuju za to iskustvo. Svako nagomilavanje
energije ima preveliku snagu i ometa njeno nesmetano cirkulisanje i rast.
Osvešćenje indriyâni postiže se meditativnom praksom čiji su osnovni
principi opisani u poslednjem poglavlju, a ovde ćemo se upoznati sa dve
metode koje dopunjuju takvu praksu. Prva se sastoji u rekapitulaciji celog
života. Treba zapisati imena svih ljudi s kojima smo dolazili u kontakt u
svom životu, i oznake za sve važnije događaje i sva iskustva u dotadašnjem
životu, unazad. Posebno je važno setiti se svih ličnosti koje su se javljale i
našeg odnosa prema njima, naročito neprijatnih detalja. Ova retrospekcija
mora biti nepristrasna i prema sebi i prema drugima, kao da posmatramo
tuđ život. Njen cilj nije da se u imaginaciji vraćamo na prošle događaje
kako bismo se ponovo afektivno vezali za njih, nego naprotiv - da ih se
oslobodimo jasnim i nepristrasnim ustanovljenjem kakvi jesu. Mi ih već
nosimo ih u sebi i robujemo njihovim uticajima sve dotle dok ih ne vidimo
objektivno, kakvi zaista jesu. Rekapitulacija se mora svakodnevno
sprovoditi najmanje godinu dana, a najbolje više puta celog života. Sva
životna iskustva pripadaju prakrti. Ako se sa njima identifikujemo,
umrećemo zajedno sa njima. Rekapitulacijom ih vraćamo prakrti
osvešćivajući na taj način večni Duh u nama. Vratićemo prakrti ono što je
njeno. Tako nećemo umreti kada umre fizičko telo, koje je jedino i
skupljalo sve utiske kao magnet. Umreće samo ono što pripada telu, svi
utisci, a mi ćemo ostati nezavisni jer smo se rekapitulacijom već oslobodili
vezanosti za njih.
Prilikom rekapitulacije potrebno je da, pored imaginacije s kojom
detaljno oživljavamo neki doživljaj, sprovedemo određenu tehniku disanja.
Dok stvaramo jasnu sliku događaja, lagano i jedva primetno pokrećemo
glavu levo-desno, normalno dišući kroz nos u skladu s pokretima. Dok
glavu okrećemo s desna na levo, udišemo, zamišljajući pri tom kako svu
energiju (deo sebe, raspoloženja) koju smo tada ostavili (tom mestu,
događaju ili osobi), udisajem sakupljamo i vraćamo sebi. Zatim, dok
izdišemo, okrećemo glavu nadesno, i zamišljamo kako tuđu energiju i sve
utiske koje smo tada primili izbacujemo iz sebe i vraćamo natrag. Ovo
treba izvoditi sve dok se emocije vezane za taj događaj ne stišaju, dok taj
događaj ne postane nešto što više nikakve veze sa nama nema. Kada se to
dogodi, dok nam je glava bila na desnoj strani sa izdahnutim vazduhom,

293
okrećemo je na levu stranu bez udisanja, a zatim je vratimo napred. (Ovo
je savet iz knjige Taiše Abelar, Prelazak čarobnjaka, i vrlo je delotvoran.)
Drugi metod je u tome da na kraju dana, neposredno pred spavanje,
treba rekapitulirati sve događaje koji su učinjeni tog dana, takođe unazad,
od tog trenutka pa do jutra, do samog buđenja. Ujutro, pri buđenju, treba
na isti način, unazad, odmotati sećanje na san. Tako svakog jutra i večeri
rekonstruišemo prethodni dan i noć, svoje aktivnosti na javi i u snu, kako
bismo stvorili kontinuitet svesti. Vrlo je važno da se pri tome pažnja ne
zadržava na pojedinim događajima i ne sudi o njima, ma koliko bili
izuzetni. Sva se događanja moraju sagledati neutralno i ravnodušno, kao da
su se nekom drugom dogodila. Zapravo, i jesu se drugome dogodila, jer mi
smo proces a ne uvek ista stvar, zato smo uveče drugačiji nego u podne.
Većina ljudi leže na počinak i budi se izjutra krajnje besvesno i ružno. Kod
životinja je taj proces daleko svesniji i zato finiji. Spavanje je ona druga
polovina života koju čovek treba da osvesti i oplemeni, kako bi u celosti
bio kulturno biće.

1) Prva faza ka potpunoj integraciji ličnosti sastoji se u tome da

neposredno pred ulazak u san održimo pažnju na taj proces, da budemo
prisutni kada se to dogodi, kada počnu da nas obuzimaju astralne vizije
sanjarenja i da ostanemo prisutni u sebi kada se dogodi prelomni trenutak
padanja u san, u drugu dimenziju. To ćemo najbolje učiniti ako taj proces
sami izazovemo. Učinićemo to potpunim opuštanjem tela (kao da nije
naše) i koncentracijom pažnje (unutarnjeg pogleda) na tačku između obrva.
Tada ćemo odmah pasti u san kao kamen u vodu. Takođe treba dobro da
upamtimo položaj tela koji smo imali pri ulasku u san i da stalno budemo
svesni cele površine svoga tela, naročito leđa. Sve se to čini uz potpunu
relaksaciju i opuštenost, ovo treba da bude način opuštanja. Tada treba
dozvoliti astralnim vizijama da nas ponesu u san, inače nećemo moći da
zaspimo. Dakle, prva faza se sastoji u osvešćenju ulaska u san i njegovoj
kontroli, u nalaženju idealne ravnoteže između zadržavanja prisebnosti,
sećanja na sebe, položaj tela i sam čin spavanja, s jedne strane, i
prepuštanja astralnim tokovima, s druge. Nikada nije postojala takva
ravnoteža, uvek se događala spontana i potpuna prevaga na jednu (budnost,
indriyâni) ili na drugu stranu (san, tanmâtrâ). Pošto je a.k. između i
nadilazi obe krajnosti, i mi se na ovaj način u tome uvežbavamo.

2) Druga faza je buđenje u snu, s druge strane, u području

tanmâtrâ. Ona će doći kao prirodna posledica uspešno sprovedene prve
faze i osvešćenja indriyâni kroz meditaciju. Mnogim ljudima se spontano
događaju lucidni snovi bar nekoliko puta u životu, i oni se pamte kao
izuzetni doživljaji, a ima i ljudi sa urođenom sposobnošću da ih često
doživljavaju. Buđenje u snu ili lucidne snove možemo podstaći
294
imaginacijom i sugestijom. To su inače aktivnosti svojstvene području
tanmâtrâ u koje ulazimo sanjajući. Možemo sugestijom oblikovati san koji
želimo da sanjamo, neku situaciju ili poseban događaj. Jedan od najlakših
načina je sugestija da ćemo u snu videti svoje ruke i tada se setiti sebe, i
probuditi se u snu. Tu sugestiju moramo sebi ponavljati tokom dana više
puta, najbolje svakog sata. Tada treba da zastanemo, ma šta radili, i da
pogledamo oko sebe kao da smo u snu, a zatim da podignemo svoje ruke u
visini očiju, opipamo ih i sebi jasno kažemo da znamo da smo u snu - iako
smo na javi. Ako ovo uporno ponavljamo, sigurno će se vremenom ta
sugestija ostvariti i u snu i to će nam pomoći da se probudimo. Opsesivna
želja da se probudimo najbrži je put ka lucidnim snovima. Biće nam od
velike pomoći da tokom dana stalno održavamo ubeđenje da smo u snu i
da ništa što se fizički događa oko nas nije stvarno po sebi, već da je samo
san u kome smo mi jedini budni i pažljivi posmatrači. Ako bismo u tome
uspeli, sigurno bi u snovima bili uvek budni, imali bismo razmak
(vairagya) od svih iluzija i trajnu nezavisnost. Takođe, kad jednom
steknemo iskustvo budnih snova, naše kretanje na javi, u fizičkom telu,
biće nalik na kretanje energetskim telom u astralu, svesno i pažljivo. Ako
smo na javi, a naročito pri ulasku u san (prva faza) svesni svog energetskog
tela i načina kretanja s njim, to će nam biti najvažnija pomoć u ponovnom
buđenju na astralu. Namera da se energetsko telo ostvari u čistom iskustvu
sastoji se u tome da celim bićem, naročito pri ulasku u san, budemo
uvereni da ga već imamo. I zaista ga imamo, samo ga nismo svesni.
Opuštenost je glavni činilac probuđenja u snu, kao i na javi. Ako
nema opuštenosti, čovek najčvršće spava baš onda kada se najviše trudi da
ostane budan. Opuštena nezavisnost od pojavnog sveta daje budnost, a ne
bilo kakva koncentracija u svetu. Ona uspavljuje s jednim sadržajem još i
jače nego dekoncentracija sa više sadržaja.
Sanjanje se lako može programirati. Sa lucidnim snovima možemo
upoznati sve naše psihičke probleme i razrešiti ih poznavanjem
psihodinamike individuacionog procesa. Oni takođe pružaju izuzetne
avanture i fantastična iskustva. Upoznajući tako na neposredan način drugi
svet jednom zauvek se oslobađamo straha od smrti i sve neizvesnosti koju
nosi zatvorenost u usko fizičko iskustvo života, neizvesnosti i neznanja
koji proizvode sva moguća pseudoreligiozna ubeđenja, sumnje i sukobe.
Tek izvan tela može se doživeti najveća radost življenja, čovek se tamo
oseća potpuniji nego u fizičkom telu tako da mu povratak izgleda kao težak
pad u nešto niže i manje vredno. Boravak u višim dimenzijama astrala daje
nam veliki priliv energije.
Kada se budni nađemo u svome snu, gotovo isto kao i na fizičkom
planu samo u drugom, paralelnom svetu, tada će biti aktuelni prototipovi
čulnih organa (tanmâtrâ), um (manas), princip individuacije (a.k.) i
svesnost (buddhi). To znači da će nam percepcija i spoznaja biti prisutni,
295
čak i više nego u fizičkom telu, ali naše kretanje i delovanje u astralu biće
pasivno, tačnije, biće uslovljeno okolnostima. Ova uslovljenost se najviše
odnosi na našu pažnju koja će u astralu biti znatno sužena, a manje na sam
čin kretanja koji je daleko lakši od fizičkog. Sámo kretanje je lako, ali
volja koja o njemu odlučuje veoma je slabo prisutna. Kretanjem u drugoj
fazi odlučuju okolnosti, a mi samo u neznatnoj meri, mada okolnosti tako
sugestivno deluju na nas da nam izgleda kao da mi sve činimo po svojoj
volji. To je iluzija. Svojevoljno kretanje postiže se tek u šestoj fazi.
U ovoj fazi su intenzivna iskustva sa neorganskim bićima. Ona će
se javljati na razne i često vrlo neobične načine: kao ljudi, stvari, životinje
ili nešto sasvim drugo. Mogu se prepoznati po svojoj neobičnosti ili po
snažnom uticaju na nas koji je opčinjavajući i često nije prijatan. Njihovo
prisustvo se na fizičkom planu može manifestovati zvučno, vizuelno (ređe,
ali mnogo delotvornije), kao i nekim fizičkim senzacijama. Zvučno se
mogu javiti na mnoge načine, pevušeći nam na uho nebeski divnu muziku,
raznim glasovnim porukama, sve do neobične buke pa i prave eksplozije u
sobi u kojoj spavamo, nalik na onu koju proizvode novogodišnje petarde.
(Ovo je bio moj slučaj i nije mi poznato da se događalo drugima.) Čućemo
ih samo mi i to dok smo u polusnu, dakle, u kontaktu s astralom. Takođe su
u međustanju između budnosti i sna moguće fizičke senzacije kao što je
iznenadni trzaj celog tela, kao da je bilo izloženo (bezbolnom) udaru struje.
To je verovatno njihov dodir. Takođe se njihovo prisustvo u trenucima
bliskim snu može manifestovati kroz bleskove svetlosti koju vidimo dok su
nam oči zatvorene. Inače, često iskustvo susreta sa neorganskim bićima,
koje imaju mnogi ljudi, jeste da se usred noći probudimo paralisani,
nesposobni da se pomerimo, kao da nas neka sila drži i isisava energiju. To
ne traje dugo, ali je neprijatno.
U astralu je njihova manifestacija mnogo raznovrsnija i najčešće
vizuelna. Ponekad izgledaju kao da se glupiraju oko nas a zapravo im je
cilj da zadobiju našu pažnju - jer vide ono što ni mi sami često ne vidimo:
da smo najcelovitija bića u čitavom prirodnom poretku. Možemo
uspostaviti kontakt sa glasnikom i razgovarati sa njim. Glasnik je
inteligencija celog tog neorganskog sveta, koja započinje dijalog sa nama
kada svesno uđemo u njegovo područje. Zbog neorganskog ustrojstva,
ovde nije potrebna organska jedinka preko koje će se spoznaja ovog sveta
izraziti, ona to čini preko celog svog područja, svi njegovi pojavni oblici
imaju ontološki status, za razliku od ontičkog u indriyâni. 74 Ova nam se

74
Da ne bi bilo zabuna zbog ranije iznete statusne podele, moramo ovde još jednom
naglasiti da sve ima ontički i ontološki status, a koji ćemo zapaziti zavisi od načina
posmatranja, od trenutnog statusa posmatrača. Konkretno, kada na shemi prakrti ontički
status ima indriyâni, tada ontološki imaju tanmâtrâ i maha-bhűtâni. Zatim, kada ontički
imaju sve kategorije ispod aham-kâre, tada ontološki imaju aham-kâra i buddhi. Na kraju
296
inteligencija javlja kao glas kome se ne može odrediti pol, kraj levog ili
desnog uha. Može se javiti sam, a može se i pozvati. Kako je ovo
informativno polje, sve što se glasno izgovori postaje komanda i ostvaruje
se. Vrlo često se ta komunikacija odvija preko naših misli, ali tada teško
obraćamo pažnju na nju, nismo ni svesni da misli u našem umu nisu naše,
već su poruke objektivnog sveta nama, našoj subjektivnosti. (Priroda samu
sebe osmišljava. U astralu to možemo doživeti kao glas s kojim
komuniciramo, a na fizičkom planu misli prirode smatramo za svoje misli.
Kada svesno uđemo u astral možemo lakše da vidimo da misaono
ustanovljavanje svega i svačega nije naše, već to priroda samu sebe
ustanovljava kroz naše Ja, dok na fizičkom planu, zbog veće inercije, te
iste misli prirode smatramo za svoje.) Dijalozi sa glasnikom mogu biti
zanimljivi, pod uslovom da to nije sprdnja nekog neorganskog bića nižih
dimenzija. Vrlo je važno znati da glasovi najčešće potiču od demona
koji pokušavaju da nas opsednu – astral je carstvo demona - ili od
audio čipova koji su nam ugrađeni pri nekoj od otmica i
programiranja kojih nismo ostali svesni.
U najvišim slojevima astrala borave anđeli i geniji koji zaista mogu
čoveka naučiti svemu. Tu uopšte nema laži, naša zrelost je jedino merilo
istinitosti. Znanje koje se ovde stiče je iznad istine i laži. Laž kao takva
ovde jednostavno nije potrebna, jer se u astralu sve ostvaruje, tu je sve
moguće. Iako možemo mnogo saznati iz ovakvih dijaloga, to znanje nije
ništa veće od znanja koje čovek može sam da ima. Naime, bića elementa
vode, na primer, mogu pružiti sva znanja koja pripadaju samo toj
dimenziji, a vazduha svojoj. Ništa više od toga, ali sve to znanje, iz svih
dimenzija postojanja, čovek mora integrisati i objediniti u sebi. Od
glasnika se, dakle, možemo naučiti samo o pojedinim dimenzijama
bivstvovanja, i to do savršenstva, što nije mala stvar, ali nikako o svim
zajedno, niti o njihovom smislu, a to je glavni čovekov zadatak: da ih sam
sve integriše u sebi i spozna im smisao. Dok u tome ne uspe, biće u
iskušenju da partikularizuje svoje iskustvo sveta, a to je jedina iluzija koja
rađa sve ostale. U astralu možemo jedino sami sebe zavarati kojekakvim
„znanjem” i tada će se naše iluzije kao u ogledalu manifestovati pred nama.
Tamo se sve otkriva, svi naši podsvesni energetski naboji (afekti,
kompleksi, ubeđenja) imaju svoje objektivno oličenje i mi se suočavamo s
njima, tj. sa sobom na krajnje objektivan način - što je i najrizičnije. Astral
je ogledalo prirode, nema ničeg zlog u njemu. Pitanje dobra i zla je jedino
pitanje konstruktivnog ili destruktivnog ulaganja energije čije posledice se
objektivno manifestuju. U astralu se sve objektivno ispoljava, i baš zato
smo u njemu najčešće nesvesni, kao u snu. Jer, naučili smo da budemo

se može reći i to da cela prakrti ima ontički, a jedino puruša ontološki status - i obrnuto,
za purušu kome cela prakrti služi za sopstvenu diferencijaciju i samospoznaju.
297
samo subjektivno svesni u fizičkom iskustvu, u indriyâni. Zato psihičku
objektivnost postižemo osvešćenjem astralnih iskustava, sna, čime se
nadilazi i identifikacija sa fizičkim telom.
Mogu se javiti primamljiva obećanja i pozivi od strane neorganskih
bića da ih poslušamo i pređemo u njihov svet. To možemo učiniti ako
najpre identifikujemo jednog takvog stvora u našoj okolini, a lako ih je
prepoznati po tome što su neobični i neprikladni mestu na kome se nalaze.
Na primer, neka životinja u sobi ili neki predmet kome nikako nije mesto
tu gde se nalazi, ili ne liči ni na šta poznato. Tada uperimo prst u njega ili
samo zatražimo glasno da nas prebaci u svet neorganskih bića. Za par
trenutaka naći ćemo se tamo i to će biti sasvim drugi svet, različit od
dotadašnjeg astralnog okruženja, možda nalik na svemirski brod čiji su
zidovi krajnje neobični, živi i svesni našeg prisustva. Možemo se naći i u
polutami krajnje neodređenih oblika, takođe živih i svesnih, s izuzetno
prijatnim raspoloženjem. To su područja kojima čovek ne pripada i ne sme
se zadržavati u njima ma koliko mu prijatno bilo, jer će ostati zarobljen. To
je klopka za apsorbovanje naše energije. Svet neorganskih bića je krajnje
područje tanmâtrâ, to je čist astral u kome nema kreacija inspirisanih
fizičkim iskustvom (indriyâni), kao što je slučaj sa snovima i lucidnim
snovima. To je svet sasvim nezavisan od zemaljskog. Energija se skuplja u
indriyâni, i zato, kada se individualnost nađe na sasvim drugoj strani, u
tanmâtrâ, postoji opasnost njenog gubljenja. Čovek i u astralu mora
zadržati koherenciju svoga bivstvovanja koje mu je uobličilo indriyâni. Ma
koliko upoznavao astral, ne sme se dezintegrisati u njemu. 75 Zato je
najbolje to područje što manje posećivati i prepustiti ga entitetima koji mu
prirodno pripadaju. Bitno je ne uživljavati se u njega. S druge strane
boravak u njemu deluje veoma isceljujuće, jer njegova čista energija otapa
(reciklira) sva subjektivna psihomentalna iskrivljavanja u čovekovoj
energiji. Posle boravka u svetu neorganskih bića, čovek se danima oseća
pun energetskog naboja, pročišćen i blažen. Odlasci tamo su podjednako

75
Karlos Kastaneda je u knjizi „Umeće sanjanja” (The Art of dreaming) slikovito izneo da
čovekovo energetsko obličje ima izgled velikog jajeta ili lopte, sa tačkom posebnog sjaja
(skupna tačka) na leđima u visini ramena, koja odgovara manasu, tj. žarištu percepcije.
Kada individualnost (điva) prenese manas (skupnu tačku) u svet neorganskih bića
(tanmâtrâ), menja se energetsko obličje čovekovo. Umesto jajeta, ono postaje nalik na
zapaljenu lulu. Kraj kamiša je skupna tačka, a ognjište lule je ono što je ostalo od
svetlosne lopte. Ako skupna tačka nastavi da se kreće po neorganskom području, dolazi
trenutak kada svetlosna lopta postaje tanka svetlosna linija energije. Time se spoznajne
sposobnosti proširuju do neopisivih dimenzija, postaju praktično neograničene, ali,
paralelno s njima, raste i opasnost da čovek izgubi svoj ljudski lik. To je sve kretanje
unutar prakrti koje se može završiti apsorpcijom u nju. Čovekov zadatak jeste da upozna
prakrti koja ga sačinjava, ali i da sačuva svoj lik kako bi postao oličenje Duha koji celu
prakrti omogućava. On ne treba da zaboravi da je oličenje upravo tog Duha, koji sve
nadilazi svojom izvornošću, i da ne traži utočište u bilo kakvim zbivanjima prakrti.
298
opasni i korisni u velikoj meri - ako nemamo dovoljno kontrole i
prisebnosti. Ako nju izgubimo, onda se taj, po mitološkom učenju, „svet
bogova” pretvara u totalnu šizofreniju, po psihijatrijskom naučavanju.
Samo potpuno integrisana ličnost, aham-kâra, može potpuno preći u
neorganski svet. Nedovoljno zrela uglavnom doživljava razne međuoblike
i prelazna stanja između indriyâni i tanmâtrâ. Ako bi se ona našla potpuno
na drugoj strani, izgubila bi i ono malo integracije koje je stekla u
indriyâni.
Posle početnog upoznavanja astralnog sveta praktičar će najbolje
učiniti ako svoja astralna iskustva svede na jednostavno uzdizanje uvis, što
je više moguće. U tome će mu biti od pomoći ako udahne vazduh u
astralnom telu (iako tamo nema vazduha), tako će poleteti uvis. Uzdižući
se, dospeće do viših astralnih i mentalnih nivoa (hyperspace). Korisnije je
u astralu, kao i u celoj prakrti, kretati se vertikalno, nego horizontalno
lutati po istom nivou.
Neorgansko područje se deli u različite dimenzije, prema maha-
bhűtâni, i njegovi stanovnici su sačinjeni od pojedinog elementa koji
odgovara datoj dimenziji. To znači da su nepotpuni i jednostrani. Čovek je
jedino potpuno biće u prirodi i tu potpunost ne sme da izgubi vezivanjem
za nepotpuna bića, ma koliko mu izgledala božanska, utoliko pre što ona,
zbog svoje inferiornosti, za to pokazuju interes i prikazuju se kao bogovi.
Univerzum je pun neobičnih svetova, lepo je videti neke od njih, ali
upoznati ih sve do kraja je nemoguće, s takvom namerom samo bismo se
izgubili u objektivaciji - a to je put suprotan čovekovom ostvarenju, na
njemu se on gubi u objektima. Čovek je mikrokosmos i zadatak mu je da
spozna sebe kako bi nadišao svoju subjektivnost, i to se ne sme zaboraviti
pri suočavanju sa svim spoljašnjim situacijama i objektima, fizičkim i
astralnim. On se, zapravo, sa svim ovim i suočava da bi spoznao i nadišao
svoju subjektivnost u vertikalnom uzdizanju, a ne izgubio u poistovećenju
s objektima koji su uvek u horizontalnom smeru, svejedno da li su na
zemlji ili „na nebu”. Cilj je njegova nezavisnost i nju treba da iskušava i
jača pri svemu što doživljava u fizičkom i astralnom telu. Kao i sve drugo
u prakrti, za čovekov Duh je i astral iluzija koja, kao takva, postoji da bi se
u odnosu na nju iskristalisala njegova stvarnost, i to najfinija iluzija od
svega u prirodi. Uvežbavajući budnost u astralu, mi jače nego ikad
vežbamo nezavisnost od iluzija i snova. A tu, u astralu, ona nam je
potrebna više nego igde, jer u tim svetovima takođe postoje vrlo moćni
entiteti koji, kao lovci, traže svoju hranu (energiju), i koji mogu biti opasni
po život. Treba se jednostavno okrenuti od njih i vratiti natrag. To se uvek
može učiniti tako što pamtimo gde smo i ne dozvoljavamo identifikaciju sa
tim zbivanjem, ne uzimamo ništa od predmeta i odeće na sebe, niti se
udaljavamo od početnog mesta. Pamteći položaj tela u kome smo zaspali,
lako ćemo se vratiti. Inače, ta iskustva se sama prekidaju, jer se pažnja i
299
prisebnost ne mogu dugo održati. Tada se budan san pretvara u običan,
nesvestan san, ili se odmah vraćamo u telo.
Druga faza se najbolje osnažuje ako se vežbamo da iz jedne
snevane situacije, u kojoj smo se našli, pređemo u drugu u istom snu,
zadržavši budnost. Tako vežbamo kontinuitet svesti. Može nam se dogoditi
da sanjamo da smo se probudili u svojoj sobi i ustajemo, ne jednom, nego
više puta. Da bismo napredovali u više faze, važno je da se klonimo
neorganskih bića. Ako se pojave, ne treba se upuštati ni u kakav odnos sa
njima, bar ne trajan. Od suštinskog je značaja da čovek u astralu zadrži
svoju moć odlučivanja i da ne potpadne pod ikakav uticaj, ma kako mu
božanstven izgledao. Kada se pojave, najbolje je uperiti prst u njih i
zatražiti da ih vidimo kao čistu energiju. Tada će se njihov oblik promeniti
u svetleću figuru srednje veličine koja zrači energijom, slabijom ili jačom,
zavisno od bića s kojim smo suočeni. Ako zasija suviše snažno, bolje je
odmah pobeći odatle.
Da bi se druga faza što bolje uvežbala, da se lucidan san ne bi brzo
prekinuo, treba znati da se on održava umereno brzim pokretanjem očiju s
jednog predmeta na drugi, i stalnim kretanjem. Ako bi fiksirali pogled na
nešto i stali, san bi se prekinuo i našli bismo se u fizičkom telu. S druge
strane, važno je uvežbati da nas uvek novi predmeti i nove aktivnosti
svojim asocijacijama ne odvuku u zaborav sebe i svoje lucidnosti, da zbog
novih sadržaja ne izgubimo prisebnost. Ako je izgubimo, to će postati
običan san. Pokretanje očiju je važno zato što se ono događa i u fizičkom
telu dok je u REM fazi sanjanja. Od svih fizičkih organa, oči i mozak su
najfiniji i stoga najbliži energetskom zbivanju, pa najživlje i reaguju na
njega. Mozak svojim karakterističnim talasnim zračenjem za vreme sna,
dok oči reaguju na zbivanja energetskog tela brzim pokretima (reaguje i
celo telo s povremenim pokretima u snu, ali oči uvek). Pokreću se brzo jer
su energetska zbivanja u astralu vremenski drugačija, brža su nego na
inertnom fizičkom planu. Zato, da bismo u astralu ostali svesni, moramo se
prilagoditi njegovoj većoj fluidnosti i drugačijoj brzini. U tome nam
pomaže pokretanje očiju i lako premeštanje pažnje, uz zadržavanje
budnosti i nezavisnosti od svega. U iskustvima druge faze, u astralu, mi
zapravo i ne možemo biti savršeno budni. Kada to bivamo, astral nestaje i,
nakon kratkog viđenja beskrajne i nestvorene svetlosti, vraćamo se u telo.
Ali tu ipak zadržavamo svesnost i dovoljnu prisebnost da možemo
upoznati astralni svet. Kao što sama reč kaže, to je lucidan san - još uvek
san, dakle, iako smo u njemu svesni. Da bismo se održali u astralu,
moramo i učestvovati u takvom snu. Zato je naše ponašanje tamo često
neobično i nenormalno. Budni počinjemo da bivamo tek u trećoj fazi, a
sasvim ostvarujemo budnost tek u sedmoj. Kao što celo poglavlje kazuje,
budnost se osvaja kroz sedam faza, a samo u drugoj se bavimo astralnim

300
svetom. On je najveći izazov probuđenju, i samo onaj ko njime ovlada
može krenuti ka istinskoj budnosti.

3) Treća faza će se prirodno nastaviti na dobro uvežbanu drugu.

Naime, pri povratku iz budnog sna bićemo često svesni kako astralno telo
ulazi u fizičko, kako se kao duh utapamo u njega. Taj trenutak treba da
iskoristimo tako što se nećemo fizički pomerati, i astralno telo ćemo
ponovo moći da izvadimo iz fizičkog. Ono je već „naštimovano” da izlazi i
treba mu tada samo mali podsticaj dobre volje. Ako se fizičkim telom
pomerimo, više te večeri nećemo moći da izađemo iz njega. Najlakše će
biti ako prvo izvadimo ruke. Tada možemo jasno videti fizičke ruke pored
tela, ali svoje ruke nećemo osećati tu, u njima, nego iznad ili pored, kao da
imamo četiri ruke od kojih pokrećemo i osećamo kao svoje samo astralne,
dok fizičke možemo samo da vidimo kao tuđe. Astralne su tada nevidljive,
ali poseduju koheziju, svaku dlačicu možemo opipati na njima. Energetsko
telo je tačna kopija fizičkog, ali je nevidljivo dok je pored njega, na
fizičkom planu. Tek ulaskom u viši, astralni plan, ono postaje vidljivo kao
astralno telo, dok fizičko za njega tada postaje nevidljivo. Energetsko telo
je u fizičkom svetu fizičko, u astralnom svetu je astralno, dok je u fizičkom
svetu pri projekciji izvan fizičkog tela nevidljivo - a može biti vidljivo kao
dvojnik tek u petoj fazi.
Posle izvađenih ruku lako možemo celi izaći sa energetskim i ustati
pored fizičkog tela. To je treća faza u kojoj sagledavamo po prvi put u
životu svoje fizičko telo sasvim objektivno, kakvo jeste - kao nešto što nije
naše, ni jedino ni trajno svojstvo. Od tog trenutka postajemo dvostruki,
više nikada nećemo biti identifikovani s njim i duhovnost će nam postati
jedina sudbina.
U trećoj fazi ključni problem je savladavanje kretanja energetskim
telom. Tu više nema astralnih filmova koji nam okupiraju percepciju. Ovde
učimo da delujemo čistom voljom - što je osnovna odlika integrisane
ličnosti. To znači da moramo prevazići sve dotadašnje navike kretanja koje
smo stekli u fizičkom telu pod uticajem gravitacije i snagom mišića. To je
kretanje uslovljeno trodimenzionom linearnošću vremenskog toka i
njegovom uzročnošću. Energetsko telo se kreće nezavisno od te uzročnosti
i vremena, ono se kreće čistom voljom ili namerom. To znači da se nov
položaj energetskog tela postiže njegovim direktnim nameravanjem ili
direktnim smeštanjem u nameravani položaj, bez starog načina kretanja ka
njemu. Na primer, ustajanje iz horizontalnog u uspravno stanje događa se
kao čist izraz volje u par trenutaka. Bićemo sprečeni u tome u onoj meri u
kojoj se trudimo da se krećemo na stari način, sa karakterističnim
pokretima pri ustajanju, oslanjanjem na ruke, ulaganjem napora i dr.
U ovoj fazi, pri posmatranju fizičkog tela, može se videti spona
koja spaja energetsko telo sa fizičkim. Izlazi iz pleksusa solarisa, plavičaste
301
je boje neonskog sjaja, oko pola santimetara u prečniku, ali još par
santimetara oko sebe ima nežno srebrnasto zračenje, čija se gustina može
osetiti kada se uhvati rukom, kao da je nakostrešeni rep mačke. Ovo
svetleće uže lebdi i sámo se produžava i skraćuje koliko treba, zajedno sa
našom namerom da se približimo ili udaljimo od tela. Ono se vidi samo
kada je energetsko telo na nivou vrlo bliskom fizičkom. Inače, nivo
dimenzije u kome boravi energetsko telo lako se menja kod početnika, on
može odmah preći u astralni svet svoje sobe, i tada neće videti fizičko telo.
Energetsko telo se može i samo malo izdvojiti od fizičkog, tako da
neiskusan čovek to i ne primeti. Tada može doći do neprijatnih iskustava,
jer dovoljno je i najmanje izdvajanje energetskog tela pa da se fizičko
odmah ukoči, ali ne bolno kao kod grča; samo se udrveni. Čovek u svojoj
nepažnji tada pokušava da ga pokrene svim silama, ali ne uspeva sve dok
ponovo ne uklopi energetsko sa fizičkim telom. Mogu se pri tom javiti
strah i panika. Takođe su mogući i drugi energetski fenomeni, kao što su
javljanje svetlosti i zvuka, krčanje ili zujanje u ušima, ili potiljku. Sve su to
samo manifestacije nespretnog i delimičnog izlaženja energetskog tela iz
fizičke ljušture. One nestaju kada energetsko celo izađe ili kada se potpuno
uklopi sa fizičkim telom. Mogući su i drugi neobični problemi kod
izlaženja. Ja sam, na primer, dugo imao problem u tome što sam lako
mogao da izvadim energetske ruke i noge, ali mnogo teže glavu, kako bih
mogao da stanem uspravno kraj fizičkog tela. Mogao bih lako ustati
zatvorenih očiju, u mraku. Ako bih ustao tako, žmureći u energetskom telu,
ubrzo bih se našao u sasvim drugačijem astralu izvan svoje sobe. Sve bi se,
dakle, vratilo u drugu fazu. Ali, ako bih otvorio oči, našao bih se ili u
fizičkom telu ili podeljen na dva mesta istovremeno: savršeno bih jasno
osećao kako stojim uspravno u sobi i opipavam stvari u njoj, dok bi iz
ležećeg položaja gledao u plafon otvorenim fizičkim očima. Ovo sam
razrešio otkrićem da je disanje ključno za kretanje energetskim telom. Sa
udahom ono se lako podiže iz ležećeg položaja u uspravni. Disanje je čisto
energetski fenomen i zato ga možemo koristiti za kretanje energetskog tela
u početnim fazama. Inače, za kretanje energetskim telom potrebna je volja
koja se razvija održanjem u drugoj fazi, u astralu, kontrolom i menjanjem
situacija po svojoj volji. Volja je nužna i stoga što fizičko telo kao magnet
privlači energetsko. Ta privlačna sila nije snažna, ali ipak savladava
neiskusnog početnika.
Treća faza se može vežbati i u toku dana, izvan procesa spavanja.
Ako smo pri povratku iz budnog sna u telo dobro upamtili kako se
energetsko telo uklapa u fizičko, a zatim kako se izvlači iz njega, tada
možemo sedeći udobno zavaljeni u fotelji sasvim opušteni da zadremamo
i, zahvaljujući uvežbanoj prvoj fazi, dremež iskoristimo da svojim
energetskim telom svesno izađemo iz fizičkog. Za uspeh u tome presudno
je uverenje da je to moguće, da je Duh u nama nezavisan od fizičkog tela, a
302
ono se stiče iskustvom iz budnog sna, povratkom iz njega u telo, i
ponovnim izlaženjem. Ovakav način vežbanja treba da nam postane stalna
praksa, kako bi mogli da napredujemo u ostalim fazama.
Vežbanje kretanja energetskim telom je najvažniji proces u
integraciji aham-kâre. On označava aktuelizaciju delatnog područja
indriyâni (karmendrye) u linga-šarira, kompletiranje energetskog tela
učešćem kompletnog subjekta u neorganskom području i delovanjem na
njemu. Sve dotle prisustvo subjekta na astralu bilo je nepotpuno, uglavnom
perceptivno (buddhindrye). Možemo se kretati energetski po fizičkom
svetu izvan fizičkog tela i bez celog energetskog tela, samo kao pogled koji
se kreće. To može biti zabavno kao voajerizam, ali je beskorisno za
usavršavanje ostalih faza buđenja. Tada nestaju uticaji neorganskih bića,
ako se i pojave to će biti samo sa višeg nivoa, radi neke važne pouke, mada
je ovo, u principu, faza kada čovek po prvi put u životu uči sam,
neposredno, jer je po prvi put delatan po svojoj volji. Usavršavanje
kretanja energetskim telom jeste zapravo kristalizacija lične volje. Samo
dovoljno snažna ličnost može da se kreće energetskim telom. Uvek do tada
čovek se kretao rukovođen uticajima spoljne prirode, sada prvi put uči da
se kreće slobodno, po svojoj volji. To nikada ne može naučiti ako se
oslanja na bilo kakve spoljašnje činioce - pa ni droge. Pomoću njih može
imati astralna iskustva, ali nikada neće naučiti da bude aktivan činilac u
tim iskustvima, a još manje će mu pomoći da sazri u nezavisnu ličnost.
Nužno će postati žrtva psihodeličnog cirkusa astralnih prikazanja koja, ma
koliko čudesna bila, uvek su zaludna. To je samo druga faza.
Jedna od glavnih teškoća koju treba savladati u trećoj fazi je ta što
je energetsko telo, kako mu samo ime kazuje, puno energije. Zato prva
iskustva kretanja s njim nalikuju na razdraganu igru zdravog deteta koje
dugo nije pušteno, sve mu privlači pažnju, a sámo kretanje je, zapravo,
toliko lako da ga je teško kontrolisati po volji. Sama energija jeste kretanje,
pa je stoga glavna teškoća treće faze u njenom upravljanju, u postizanju
prave brzine, lakoće i fluidnosti, u postizanju neposrednosti i
jednostavnosti - ničeg drugog.

4) Četvrta faza se sastoji u proširivanju mogućnosti kretanja

energetskim telom. U trećoj se to činilo samo pri izlaženju iz fizičkog tela,
njegovim posmatranjem i kretanjem u njegovoj blizini. U četvrtoj valja
bolje ispitati energetska svojstva stvari i događaja koje vidimo oko sebe i
što više uvežbavati kretanje. Ovde se vežba odlazak na druga mesta koja
fizički postoje, pamćenje pojedinih detalja, i zatim, po povratku u fizičko
telo, moramo otići tamo i proveriti da li je sve isto, da li je naše opažanje u
energetskom telu bilo verodostojno ili smo odlutali u astralne nivoe. Pri
takvom kretanju energetsko telo je fizički nevidljivo za druge ljude i za
nas, iako sami dobro osećamo da imamo isti oblik svoga tela. U ovoj fazi
303
definitivno prestaje da biva važno sve što se čoveku događa, i jedini značaj
dobija ono što on sam čini, njegova moć delanja. Sa ovakvim energetskim
telom mogući su neki uticaji na ljude i na fizičke predmete, na primer,
njihovo pomeranje, ali uz potpuno angažovanje volje. Šamanska tradicija
dobro poznaje ovu fazu kada je koristi za uticaje na daljinu, otkrivanje
skrivenih stvari, a naročito za opsedanje drugih bića.
Vrlo je važno ovde napomenuti da se fizičko telo mora čuvati pri
projekciji energetskog. Dok je napušteno, u njega može ući neki drugi
energetski entitet. Ovo šamani znaju, pa prethodno sprovode zaštitne
rituale, drže u tajnosti mesto gde izvode projekciju ili je ne rade sami, kao
tibetanske lame koje to rade uz prisustvo učitelja ili drugog lame koji čuva
telo. Pored ove opasnosti, postoji i druga. Kada bi neko drugi dodirnuo
fizičko telo za vreme dok je energetsko projektovano iz njega, to bi moglo
biti opasno. To se događa zato što energetsko odnosi sa sobom većinu
životne energije (recimo 90%), dok fizičkom telu ostaje samo neophodan
minimum (10%) za održavanje vitalnih funkcija. Zato je ono ukočeno i
udrvenjeno jer nema snage da se pokreće, bledo i neprimetnog disanja.
Kada ga u takvom stanju dotakne neko ko u sebi ima svu energiju, dolazi
do snažnog šoka fizičkog tela čije srce to ne može izdržati. Ovo se ne
odnosi na lucidne snove, već samo na treću, četvrtu i petu fazu.

5) Petom fazom se povećava moć delanja energetskim telom, tako

da se ono pojavljuje na drugom mestu i može se fizički videti. Svedoci
mogu potvrditi njegovo prisustvo. U ovoj fazi se mogu vršiti još veći
uticaji na fizičke predmete. Šamanska tradicija dobro poznaje i ovu fazu,
koristeći je na pozitivan i negativan način. Čarobnjaci (Benandanti) i vešci
(Stregoni) pojavljuju se na drugim mestima često i u nekom drugom
obliku, kao mačka, gavran, vuk (-odlak)... ili odlaze na „drugi svet” da se
bore međusobno - Benandanti za zaštitu ljudi i njihovog rada, a Stregoni za
zlo. Važno je znati da se do pete faze može doći i na negativan način,
dakle, bez viših duhovnih interesa. Ova sposobnost može biti i urođena,
naročito kod ljudi koji su rođeni sa košuljicom. Mogu je dostići i crni
magičari i vešci, koristeći je za svoje zle uticaje i krađu energije. Ali, ništa
više od toga ne mogu postići. Dve poslednje faze, koje jedino vode u
slobodu, ostaju im nedostupne. Moć koju oni pokazuju jeste zapravo sila
koja ih porobljava.

6) Šesta faza je sposobnost potpunog otelotvorenja iz energetskog

tela na drugom mestu, pri čemu fizičko telo nestaje sa polaznog mesta. To
je teleportacija ili potpuno fizičko prebacivanje s jednog mesta na drugo, u
trenutku. Ovo je vrhunac veštine kretanja, brzine i spoznaje, koja je rasla u
prethodnim fazama, da je celokupno bivstvovanje energija koja svoje
ishodišno oličenje dobija u čovekovoj ličnosti i slobodnoj volji. Tada je
304
samo bivstvovanje univerzuma naše telo i možemo ga uobličiti iz
sveprisutne akaše bilo gde. Sama energija (život) naš je identitet i
prenošenje informacije za njeno zgrušavanje i uobličenje u fizički izraz
samo je pitanje naše volje i svesne odluke. Energetskim telom smo u petoj
fazi ovladali u toj meri energetskim aspektom bivstvovanja, da je svaki
uticaj inertnog fizičkog tela prevladan. Ovde ličnost odlučuje o fizičkoj
manifestaciji bivanja, a ne obrnuto, kao kod neprosvećenih ljudi. Oni o njoj
odlučuju u vrlo maloj meri služeći se tehnikom i naukom. Zato, koliko
čovek više odbija svoju autentičnost i preuzimanje odgovornosti za nju,
akumulacijom energije kroz pozitivno kultivisanje ovde opisanih faza,
toliko se više mora služiti spoljašnjim tehničkim sredstvima za
modifikaciju zbivanja. Po svemu što je ovde izneto, jasno je da čoveku
nema spasenja pomoću tehnologije - ali ni religije, koja takođe naglasak
stavlja na spoljni uticaj i autoritet. Lična samospoznaja jedini je spas.
Šesta faza je potpuna afirmacija činjenice da prostor (akaša)
oblikuje biće iz trena u tren, prema talasnom modelu kvantne fluktuacije.
Ta se činjenica nigde i nikako drugačije ne može afirmisati nego kroz
čovekovo lično iskustvo na ovde opisan način. Ovakva stvarnost
bivstvovanja nadilazi uzročnost i linearno kretanje. To nadilaženje je
počelo da se uvežbava u trećoj fazi, kada se učilo akauzalno kretanje
voljom, a u šestoj je dostiglo svoj vrhunac i potpunu zrelost. Čovek ovde u
toj meri učestvuje u stvaralačkom procesu oblikovanja bića iz akaše, da s
pravom može reći: „Ja sam tvorac” - aham-kâra. Može, jer je savršeno
zrela ličnost, zrela tako što je jedno sa stvaralačkim procesom kakav
uistinu postoji i dominira celom prirodom. Stoga se njeno Ja odnosi na
kosmički princip stvaranja, a ne na egoizam. Pored teleportacije, može
uticati na preobražaj svih elemenata i njihovu (de)materijalizaciju. 76 Ovde
se postiže vrhunac moći čovekovog delanja na zemlji. Niko nema slobodnu
volju dok ne dođe do ove faze. Privid slobodnog kretanja, koji prosečan
čovek ima dok je uslovljen fizičkim telom, samo je bleda senka slobode
koju ima ovako zrela ličnost. Za nju je, obrnuto, fizičko telo, zapravo,
senka koja prati njenu volju i prisustvo svesti.
Smisao celog procesa, ovde opisanog kroz sedam faza, jeste da
energetsko telo - telo svesti - postane nadmoćno nad fizičkim. U tome
je i sudbina čovečanstva.

7) U sedmoj i poslednjoj fazi energetsko svojstvo bivstvovanja

postalo je tako zrelo u čoveku, da za njega nestaju oblici i predmeti kroz
koje se energija manifestuje, i ostaje jedino njena suština, akaša koja je
svesna. Za njega su oblik (biće), energija i svest jedno. U ovoj fazi a.k. se
76
Ovo se podrazumeva zato što ovladavanje astralnim područjem (tanmâtrâ) u svim
dimenzijama (maha-bhűtâni) pretpostavlja i vladanje elementima fizičkog sveta koji su
datim dimenzijama predstavljeni.
305
trajno povezuje sa buddhi, a ona je otvorena za čistu neuslovljenost
(puruša). Čovek koji je dovde dospeo, čija je svest (buddhi) u aktuelnom i
delotvornom jedinstvu sa suštinom bića (akaša), nema više gde da se
otelotvori niti šta da radi u prakrti. Preostaje mu jedino da vaskrsne iz nje u
svetlosti čiste svesti o neuslovljenosti. On vidi da sva dela čini prakrti, a da
je njegov Duh iskonski slobodan i nezavisan, upravo zato što je to isti onaj
Duh neuslovljenosti koji omogućava celu prakrti i svu njenu delotvornost.
On gleda celu prakrti i jasno vidi da su sva njena pojedinačna oblikovanja
ništavna sama po sebi; spoznajući celinu vidi da u njoj nema vremena i da
sve u njoj nastaje simultano. Vidi da se u celoj prakrti nije događalo ništa
drugo nego dozrevanje uslova za njegovo probuđenje i nezavisnost. Svi
mogući oblici bivstvovanja samo su kroz razna iskušavanja izazivali
budnost, svaki je čin samo posrednik za samospoznaju onoga koji čini.
Budnost (buddhi) onoga koji čini (aham-kâra) je ishod svekolikog
bivstvovanja - takođe ishod pojavnog zbivanja je akaša, a njena
neposredna manifestacija je svetlost. Zato se za probuđenog kaže da je
prosvetljen, on svoju svest u toj meri prožima sa bićem, da se ono sámo
pretvara u svetlost. To je jedina manifestacija sedme faze. Posmatrač može
samo videti da se takav čovek jednoga dana pretvara u svetlosni oblik, kao
da se jedna zvezda rodila.
Sedma faza je vaskrsenje, a to nije ništa drugo do budnost koja nije
samo mentalna, već je obuhvatila i ponela sa sobom u nezavisnost celo
biće, transformišući ga i pročišćavajući u eteričnu suštinu, u svoje izvorno
stanje, koje se, spolja posmatrano, nazire kao čudna svetlost koja nije s
ovoga sveta, i koja nema uzroka. Ta svetlost je sloboda koja omogućava
svemu da bude. Nju ne vide samo nesvesni, vaskrsli je nestao samo za
njihove uspavane oči, nestao je iz njihovih snova i postao je stvarnost.
Nestao je iz njihovog vidokruga zato što je počeo istinski da postoji. Samo
oni koji žive u mraku nesvesnosti bića ne vide svetlost stvarnosti i
vaskrslog koji je uvek tu, u samom središtu života, jer je postao sáma
stvarnost i nije više posebno biće koje stvarnost iskušava.
U ovoj fazi čovek postaje jedno s večnom stvarnošću jer je
dovoljno budan da vidi kako nema ničeg drugog što bi mogao biti, da je
sve drugo iluzija. Njegovo se individualno biće transformisalo u
univerzalnu svetlost stvarnosti prolazeći prethodne faze, stičući sve veću
brzinu i slobodu bivanja. Najveća brzina prirodnog zbivanja je svetlost i
čovek se, povećavajući fleksibilnost svog ličnog bivstva, zapravo
usklađivao sa pravom brzinom prirodnog zbivanja uopšte, sa svetlošću
stvarnosti. Ako svetlost čiste neuslovljenosti omogućava biću da bude,
onda je i biće samo po sebi neuslovljeno; ako ga sloboda stvara svakog
trena, onda je i samo biće u suštini slobodno. Postižući sopstvenu slobodu,
čovek dolazi do ovakve suštine bića. Sve dotle biće je za njega nesloboda.
Dakle, uslovljenost bića je samo fenomenalna i odnosi se na spoznajne
306
sposobnosti subjekta, a nije apsolutna niti je to objektivno stanje bića.
Čovek u svom području bivanja samo poklapa i usklađuje te dve slobode,
onu iskonsku sa pojavnom stvarnošću ovde i sada. Najčešće prasne u smeh
kada na kraju vidi sa kakvim naporom je spajao ono što je oduvek jedno,
da podeljeno nikada nije ni moglo biti. Od tada su humor i blaženstvo
jedina manifestacija njegove duhovnosti.
Retko se dešava da takav čovek zbunjuje ostale otkrivanjem svoje
prave prirode. On prikriva svoj sjaj, a ipak sija. Samo se u retkim prilikama
dešava da pokaže kakav jeste pred svojim učenicima, koji mogu da ga
takvog prepoznaju, kao što su to činili Isus i Bhagavan Šri Ramana
Maharši. 77 Ovaj poslednji nam je pokazao najzrelije ispoljavanje sedme
faze, a to je nedelanje, ili neremećenje onoga što jeste. Umesto
spektakularnog vaskrsenja u svetlosti, ostajanje u biću kakvo jeste izraz je
najviše spoznaje bivstvovanja - spoznaje da naša suština nikada i nije bila
uslovljena pa nema od čega da se oslobađa, tj. vaskrsava. Čovek se ni od
čega ne oslobađa, već se samo budi za ono što njegova suština uvek jeste.
Nesvesnost je jedina sputanost. Probuđenje je jedino vaskrsenje.
Na ovde opisan način, kroz sedam faza, čovek postiže probuđenje.
(Postoje i drugi metodi za osvajanje astralnog, tj. energetskog tela. Prve
četiri faze sam ovde opisao prema svom ličnom iskustvu, jer nisam mogao
da opisujem metode koje nisam iskusio. Nezavisno od metoda, ovde su
izneti univerzalni principi koji ukazuju na suštinu takvih iskustava.) Ove
faze su podudarne sa „sedam kapija sanjanja” u opusu Karlosa Kastanede
(mada je on opisao samo četiri), a takođe su analogne stepenima
posvećenja gnostičara, kroz ovladavanje snovima. Oni su verovatno bili
inspirisani Isusovim rečima iz Jevanđelja po Tomi (22): „Kada od dva
napravite jedno i kada učinite da unutrašnje bude kao spoljašnje, a
spoljašnje kao unutrašnje, i gore kao dole, i kada muško i žensko spojite u
jedno, tako da muško ne bude muško i žensko ne bude žensko (opis
transcendentalne svesti), kada stvorite oči umesto oka, i ruku umesto ruke,
i stopalo umesto stopala i (ceo astralni) lik umesto (fizičkog) lika (opis
aktuelizacije energetskog tela), tada ćete ući u Carstvo Nebesko.”
Uostalom, zar bi put vaskrsenja mogao biti drugačiji od ovde opisanog
puta probuđenja?
Moć teleportacije u šestoj fazi, dakle, još uvek nije najbrži modus
bivstvovanja ka smislu. On je u čoveku, a ne izvan njega, i zato se ne
postiže nikakvim spoljnim aktivnostima ni kretanjem, već u sedmoj fazi
kao svetlost sveprisutne stvarnosti koja je čovekova suština.
Svih sedam faza su proces u kome se najpre biće transformisalo u
svoju energetsku suštinu (astralno telo), a zatim se energija dalje
77
O transformaciji fizičkog tela u nestvorenu svetlost, sa brojnim komparativnim
primerima iz istorije u okvirima šamanskih, religijskih i mističkih tradicija, videti kod
Mirčea Elijadea: Mefistofeles i Androgin (Alef, bibl. čas. Gradac, Čačak. 1996).
307
kristalisala u svoju suštinu kao čista svetlost, koja je ujedno i čista svest.
Takav je put ubrzanja bivstvovanja ka svojoj suštini. Tačnije rečeno, ono
sámo se ne ubrzava, jer je uvek takvo kakvo je, ubrzava se samo čovekovo
lično učešće u bivstvovanju kakvo ono sámo jeste, njegovo usaglašavanje
sa stvarnošću. To je ono što svih sedam faza opisuje: progresivnu
afirmaciju ličnog učešća u istinskom zbivanju. Samo tako se upotpunjuje
oličenje čovekovog bivstva u svoju suštinu, a to je svetlost, samo tako
čovek postaje aktivan i ravnopravan činilac života, ispravan u svakom
pogledu. To je jedini put čovekovog isceljenja i vaskrsenja iz smrtnog
mraka neznanja i buđenja u večnu svetlost slobode koja sve omogućava.
Nema drugog puta ka svetlosti, svaki drugi vodi u mrak. Cela priroda teži
vaskrsenju i vaskrsava u svakom trenu iz ničega u nešto novo i
jedinstveno. Samo se u probuđenoj ličnosti ta težnja može ostvariti.
Vaskrsenje je opšti proces stvaranja sveta svakog trena, i da bi čovek
vaskrsao i postao ono što u apsolutnom smislu jeste, treba samo da se lično
uskladi sa tim opštim događajem, da lično učestvuje u njemu. Ništa drugo
nego da proživi ono što sámo od sebe hoće da izbija iz njega. Zašto je to
tako teško? 78
Kategorija aham-kâra se na ovako opisan način potpuno aktuelizuje
u aspektu sattva i tako povezuje sa buddhi. Sve je ovo samo borba kroz
koju čovek jača i čuva stalno prisustvo svesti, i tako stiče slobodu. Zrela
ličnost nikada nije nesvesna sebe, svog jedinstva sa celinom, i ne zavode je
sadržaji prolaznog zbivanja. To znači da fizičko telo takvog čoveka nije
napušteno, već je njegovo biće potpuno afirmisano, ono je
transsupstancijalizovano kroz sedmostruki proces ovde iznet. Takva ličnost
vidi biće kao svesnu energiju, svest kao energiju bića, i energiju kao
bivanje svesti. Biće je za takvog čoveka samo oličenje energije,
otelotvorena svetlost.
Napredovanje kroz svih sedam faza biće omogućeno sve većom
akumulacijom energije. Već smo videli kako se energija gubi i akumulira,
a sada možemo naglasiti da akumulacija energije nije ništa drugo do
osvešćenje bića, jer biće je energija, a ishod oba ova aspekta je svest.
Dakle, osvešćenjem bića kakvo jeste samo po sebi, akumuliramo svu
njegovu energiju. Svest ili pažnja je usmerivač naše energije. Zato je
osvešćenjem sebe, rekapitulacijom, vraćamo k sebi, taj skupoceni dar
prirode prestajemo da delimo svima okolo kao da nam ne treba, a
meditacijom je tu učvršćujemo. Biće već poseduje svu energiju koja mu je
potrebna, stoga aktuelizacija celokupne energije jeste upravo osvešćenje
bića. To se postiže kada meditacijom pomerimo težište svesti sa uma i
opisa sveta - sa mentalne projekcije postojanja - na sámo biće ili
postojanje. Takođe, sve dimenzije i mogućnosti bivstvovanja, pa i ovde

78
Herman Hese: Demijan.
308
opisane faze kretanja energetskim telom, već su prisutne u biću ovde i
sada, naše biće je od njih sačinjeno, tako da njihovo ostvarenje opet nije
ništa drugo do osvešćenje bića, postojanost pažnje u sopstvenom izvoru.
Sve se, dakle, svodi na buđenje ili vraćanje sebi.
Energija potrebna za rast i sazrevanje astralnog (energetskog) tela
ne stvara se spontano. Priroda je obezbedila samo energiju koja je dovoljna
za organsku reprodukciju. Za viša tela čovek mora da uloži dodatni napor.
Zahvaljujući učenju Gurđijeva sada nam je poznato da se energija
akumulira u tri faze, ili 'šoka'. Prvi je obezbedila priroda kroz disanje.
Druga dva čovek mora sam da odradi. Drugi dodatni 'šok' kojim se
akumulira dodatna energija je osvešćenje utisaka. To je praksa vipassana
meditacije u budizmu. Princip je u tome da utisci, koji su opšta cirkulacija
životne energije, stalno prolaze kroz nas. Ako ih nismo svesni onda prolaze
neiskorišćeni. Ako ih ostanemo svesni (osvešćenjem tela, osećaja i disanja
- o tome videti u zadnjem poglavlju) tada ih udvostručujemo. Energetska
snaga utisaka tada ne prolazi kroz nas kao kroz šupljinu, nego nailazi na
subjekta koji ih je svestan. Svestan subjekt deluje kao brana toku utisaka i
tako im povećava energetski učinak. Slikovito možemo reći da je biće kao
cev kroz koju prolaze utisci, a svest o sebi postaje čep na jednom kraju
cevi koji sprečava da utisci isteknu, cev postaje sud koji skuplja energiju
utisaka. Treći svesni 'šok' ovako uvećanu energiju transformiše na viši
ontološki status putem neizražavanja negativnih osećanja, a to nije ništa
drugo do prestanak identifikacije, tj. zavisnosti od objekata, odnosno čista
svesnost. Time se energija dovodi u svoje najfinije stanje - u samu svest
(buddhi ). Ona je u prakrti analogna akaši, koja ima najvišu moć stvaranja,
njenim uobličavanjem sve i nastaje. Tako su povezani povećanje svesnosti,
uvećanje energije, jačanje energetskog tela i uvećavanje moći delanja.

***
Potpunom afirmacijom a.k. čovek u sebi stiče identitet kosmičkog
principa stvaranja, on biva jedno s njim. Kroz mnoga religijska iskustva
ovo se označavalo kao čovekovo jedinstvo s Bogom ili bogospoznaja,
naročito u vedanti, gde se čovekovo Sopstvo, atman, otvoreno stavlja u
jedinstvo sa vrhovnim božanstvom, brahmanom. Od najveće je važnosti da
se taj univerzalni stvaralački princip identifikuje u čoveku kao a.k., a zatim
nadiđe u budnosti s kojom Duh čovekov prepoznaje svoju nezavisnost od
celokupnog prirodnog stvaranja. Ovo je važno ne samo zato što ga jedino
taj princip može učiniti ličnošću, nego i stoga što sve dok se to ne učini
(dok čovek ne postane ličnost, oličenje božanskog), stvaralački princip
biva nužno projektovan izvan čoveka i obožavan kao Bog. On u tom
slučaju zaista i deluje izvana na ljude koji nisu postali jedno s njim, i
309
oduvek postoji kao vrhunski Tvorac svega u prirodi, ali ostaje bezličan sve
dok se ne integriše kao čovekovo bivstvo i ličnost. Bog, Tvorac neba i
zemlje, dakle, prema sânkhyi, zaista objektivno postoji, istorija je puna
njegove manifestacije, takođe ga i mnoga lična iskustva potvrđuju.
Međutim on, kao takav, spada u kategoriju aham-kâra. Shema prakrti nam
pokazuje da Bog, kao centar i izvor svega postoji izvana tačno u onoj meri
u kojoj čovek nije integrisan kao ličnost, u meri u kojoj je on subjektivan
(indriyâni). Kada postane ličnost (a.k.), čovek je tada jedno sa Tvorcem i
stvaralački princip univerzuma po prvi put u njemu zadobija svoj
autentični lik, svoje oličenje. Kako on ima najveću privlačnu moć za sve
ljude, a naročito za religiozne, mnogi na razne načine mogu da ga otkriju
putem intuicije ili predanosti. Ako njihova integracija sa centrom nije
sprovedena na realan i objektivan način, kako je to u sânkhyi
predstavljeno, kao ocelovljenje ličnosti, čovek može ostati opčinjen tom
silom stvaranja svega, silom koja sve povezuje u jedno i koja je izvor
svakog stvorenog oblika. Onaj koji je tako „otkrio Boga” izvan sebe može
ostati psihički paralisan i nesposoban da živi prirodnim životom, fanatički
ponesen svojom „spoznajom” (koja u suštini nije pogrešna) i nekim
„moćima” (koje se zaista javljaju), trajno će biti nesposoban da stvaralački
princip u koji je zagledan spolja ikada prepozna kao put sopstvenog
razvoja, kao meru svoje ličnosti, niti svoju ličnost kao najhumanije oličenje
smisla svega stvorenog spolja. Najčešće se događa da takvi ljudi, koji su
Boga videli spolja a ne u sebi, odmah umiru, jer se suočavaju sa mnogo
većom energijom nego što je sami imaju i rastaču se u njoj kao kap vode u
okeanu. Njihov energetski sklop je nesavršen i jednostrano učvršćen. Kada
se suoče sa savršenstvom, dolazi do loma njihovog sklopa koji je dugo
učvršćivan zabludama i ubeđenjima, i taj lom najčešće ubija čoveka. U
savršenstvo se ne može ući nesavršen i pogrešno nastrojen. Oni koji
nekako prežive ostaju „opsednuti Bogom”, gotovo nesvesni svog tela ili
bar trajno poremećenog ponašanja. Ukoliko ne završe u duševnoj bolnici i
imaju sreće da su u Indiji ili među sufijima, mogu postati predmet
obožavanja vernika koji vide zašto su u takvom stanju. Ma koliko bili
opčinjeni Bogom, oni ne učestvuju lično u njegovom stvaralaštvu i tako
promašuju njegov smisao. Oni postaju njegove žrtve. Ono što je
najmoćnije i najviše u prirodi (Bog), mera je čovekove ličnosti, ali to je i
najopasnije za one koji mu pristupaju ne uviđajući njegov smisao. Oni
stradaju od njegove energije ako je ne sprovode onako kako je predviđeno
da se ona sprovede: u čovekovu celovitu i slobodnu ličnost. Svi verski
ratovi svedoče o stradanjima ljudi zbog pogrešnog pristupa božanskom, a
njihove razmere o snazi tako destruktivno usmerene energije.
Aham-kâra se u potpunosti afirmiše i okreće ka buddhi kada čovek
postane u toj meri svestan sebe i svog jedinstva sa univerzalnim
stvaralačkim principom, da može videti kako on sam, kao individua, nije
310
ništa, da on samo oličava nešto daleko veće. Kao što je kroz sedam faza
video da fizičko telo nije njegovo trajno svojstvo, tako po ostvarenju
najviših moći prirode (teleportacijom i vladanjem elementima, ostvarenjem
njene suštine koja se uobličila u njegovu ličnost, suštine koja je postala on
sâm, lično - kada tako sagleda prirodu kakva zaista jeste, licem u lice)
jasno uviđa samo jedno: da to nije on niti je to sve njegovo svojstvo. Jasno
mu je da svesnost (buddhi) s kojom to uviđa nije njegova lična, već
univerzalna, apsolutna i nadlična. On je samo lično koristi. U vrhuncu
afirmacije ličnosti - ličnost nestaje. Nikako drugačije. Ali, ne opet radi
nekog Boga, već radi neuslovljene budnosti (buddhi). Tačnije rečeno: radi
budnosti za neuslovljenost koja nije ništa od svega, jer sve omogućava, i
Boga i čoveka i sve stvari. Celu prakrti.

Sažeti pregled prakrti do Aham-kâre

Usled opširnog izlaganja o svemu do sada rečenom, postoji

mogućnost da se previde ključne činjenice o prirodi tvari, o prakrti. Zato
ćemo ih sada ukratko izneti.
Priroda ili prakrti je način na koji Duh dolazi do sopstvenog
konkretnog oličenja. Kao apsolut on je apstraktna, bezlična bit.
Aktuelizacija te biti je ono što vidimo kao priroda ili ispoljeni kosmos.
Krajnji ishod tog procesa aktuelizacije apsolutnog bitka događa se u
svesnom subjektu, koji je oblikovan kao biće sa svim potrebnim čulnim i
delatnim organima, i razumom (indriyâni), koji su neophodni za spoznaju
bitka, za samospoznaju. To je čovekoliko biće koje, stoga, ima tri centra:
za kretanje (organi delanja), za percepciju (čulni organi) i za mišljenje
(manas ili razum).
Prema tome, osnovna teleologija prirode je stvaranje svesnog
subjekta. Ona to ne čini iz svoje volje, već zato što je privučena Duhom.
Duh ne stvara prirodu nego sámo njegovo prisustvo navodi prirodu na
stvaranje i saobražavanje ka Duhu. Postoji mnoštvo svesnih subjekata, tj.
individualnih duša, zato što su vreme i prostor prirode krajnje relativni, i
zato što aktuelizacija Duha može biti samo lično iskustvo. Svako svesno
biće, svaka individualna duša je ishodišno središte celog univerzuma, kao
centar sfere, dok relativnost prostorvremena omogućava da ih bude
mnoštvo, iako su jedno. Iz ovog razloga nijedna svesna individua ne može
doći do kraja univerzuma, jer se on ceo saobražava kao svesna individua.
Individue se ne kreću kroz prostor, nego se prostor oblikuje kao
individualna bića. Centar je uvek u središtu sfere.
Ništa ne može da postoji bez oblika, zato je aham-kâra, kao princip
uobličavanja, izvor svega postojećeg, ali nije i tvorac postojanja. Razumeti
311
pravu prirodu aham-kâre znači razumeti prirodu svega postojećeg. I
obratno. Razumevanje postojanja vodi nas do velikih elemenata, maha-
bhűtâni, od čijih se kombinacija sastoji sve što postoji kao priroda. Tačnije,
do akaše ili etra kao najfinijoj osnovi svih elemenata prirode. Priroda etra
je nesupstancijalnost. Kako iz nečeg što nema supstancijalnost ne može da
proistekne ništa supstancijalno, jasno je da ni sve ostale kombinacije
elemenata, sve što postoji kao priroda, nije supstancijalno. Usled toga,
nema ni objektivnu realnost. Dakle, celo neorgansko područje na shemi
nije niti supstancijalno, niti ima svojstva realnih objekta.
Ali, mi ipak svet doživljavamo kao supstancijalnu i objektivnu
stvarnost. To je zato što smo identifikacijom smešteni na subjektivnom ili
organskom području sheme. Priroda i ovog područja je potpuna
uslovljenost, pa je otuda i svojstvo svakog subjekta - koji nije u potpunosti
osvešćen - obdarenog s pet čulnih, pet delatnih organa i razumom, da je
potpuno uslovljen širom celinom ili vanjskim uticajima, tj, uticajima iz
neorganskog područja. Tako on ima čulo vida zahvaljujući svetlosti, zvuk
mu je oblikovao čulo sluha, mirisi čulo njuha i tako dalje. Ceo njegov
fizički oblik je izvajan od strane vanjskih uticaja. On uopšte i ne postoji
kao izdvojeno biće. Ako je ceo njegov organski životni sklop, njegovo telo,
determinisano, nelogično je pretpostaviti da je fizičko kretanje i delanje
toga sklopa prepušteno slobodnoj volji. Očigledno je da on sam sebi
pripisuje slobodnu volju zahvaljujući funkciji osmišljavanja koju ima od
najfinijeg organa, manasa, tj. uma. Svoju 'hranu' za rad um prima od nižih
organa, od organa za percepciju i akciju. Stoga se teško može očekivati da
on ima objektivan sud. U umu se događa fina prevara: sva svoja zbivanja
on tumači kao 'ja činim', iako je u stvarnosti čovek u potpunosti sačinjen. 79
Um je kao ogledalo: pomoću njega vidimo stvari, ali on pokazuje obrnutu
sliku stvarnosti. Za ono što čini priroda smatramo da mi činimo; ono što
nije naše, smatramo da je naše. Pa tako i događaje koji sačinjavaju našu
sudbinu razlikujemo od prirodnih događaja iako su i ljudske aktivnosti
sastavni deo prirodnih aktivnosti. Ljudska delanja se razlikuju od ostalih
prirodnih pojava po svom kvalitetu utoliko što predstavljaju izražavanje i
oblikovanje ličnosti, a ne kakvog drveta ili kamena. Tu su, dakle, više na
delu odnosi i sadržaji, a manje puki oblici. Zato smo skloni da ih
razlikujemo od ostalih prirodnih procesa iako su svi oni u prakrti.

79
Na koji način prostor sačinjava naše telo? Kretanjem najvećih objekata koji sačinjavaju
prostor - kretanjem planeta i zvezda, jer šira celina sačinjava manju. Sve postojeće
sačinjeno je od životne energije, a životna energija na Zemlji potiče od magnetne
indukcije koja nastaje kruženjem Meseca i drugih planeta oko Zemlje, kao i kruženjem
Zemlje oko Sunca. Planete su magnetna tela i svojim kretanjem one proizvode životnu
energiju i sva kretanja živih bića. Kretanje Zemlje pokreće naše telo. Kada bi Zemlja i
Mesec stali, i naše telo bi sámo stalo i raspalo se u prah. Tako, neprobuđena bića se nikada
ne kreću svojom voljom; ona su u potpunosti sačinjena i pokretana od strane šire celine.
312
 Princip uobličavanja deluje u celoj prirodi, pa tako i u organskom
sklopu, kroz manas. Zato svaka funkcija deluje kao entitet. To je slučaj ne
samo u radu fizičkih organa, već i u psihologiji živih bića. Ona stoga nisu
celovita i jedinstvena kao psihološke individue. Čovek nema jedno Ja u
sebi, već je sačinjen od mnoštva Ja, koja se prema potrebi i okolnostima
grupišu u odgovarajuće grupe. Jedna grupa Ja deluje kada smo u kući,
druga na poslu, jedna kada smo u odnosu s jednim čovekom, a druga sa
drugim, a treća kada smo sami sa sobom. Kada donesemo odluku da nešto
uradimo, to je odlučilo jedno Ja, a sprovođenje te odluke preuzima drugo
koje je drugačije raspoloženo, i zato tako teško ostvarujemo započeto.
Danas smo raspoloženi na jedan način, a sutra na drugi. Zapravo, usled
nedostatka supstancijalnosti, svakog trenutka imamo drugo Ja - i to u onoj
meri u kojoj zavisimo od organskog sklopa, a ne od Duha koji je iznad
indriyâni, koji omogućava svest. U indriyâni nema svesti niti slobodne
volje. Ona se javlja tek od aham-kâre koja je iznad indriyâni. Samo
zahvaljujući najmanjoj uslovljenosti koju u prakrti ima buddhi, moguće je
razumevanje ovakvih činjenica. Sposobnost delovanja javlja se tek od
aham-kâre, ispod nje vlada čista uslovljenost, i to je sudbina svih ljudi koji
nemaju jedno trajno Ja u sebi, tj. potpunu i trajnu svest o sebi.
U indriyâni postoje tri funkcije: kretanje, percepcija i mišljenje. Sve
tri su potpuno uslovljene širom celinom ili vanjskim uticajima. U čoveku
nema trajne ličnosti, individualnosti niti svesti, već samo gomile utisaka,
ubeđenja i obmana. Dokaz za ovo je destruktivno ponašanje čovekovo:
ljudi čine zlo jedni drugima samo zato što su nesvesni, što misle da su
'drugi' objektivno realni sami po sebi, da oni nešto 'čine', da su 'događaji'
njihova dela, i da im stoga mogu 'nešto' učiniti kako bi promenili okolnosti.
Ovakva realnost, i sva patnja koju ona donosi, čvrsta je i uticajna u onoj
meri u kojoj se identifikujemo s telom i umom (indriyâni).
Isto kao što smo u snu nesvesni jedino zato što pojave koje sanjamo
držimo za stvarne, tako i na javi ostajemo nesvesni jer držimo da su objekti
koje vidimo realni sami po sebi i za sebe, i ne vidimo da su oni
saobražavanje celine. Logiku iz sna primenjujemo na javi, i obratno.
Razlika između jave i sna je samo u gustini i koherenciji zbivanja koja
postoji između organskog i neorganskog područja, a ne u ontološkom
statusu.
Objekti nisu realni sami po sebi zato što je smisao prirodnog
zbivanja kristalizacija svesnog subjekta; objekti ne postoje bez subjekta
koji ih je svestan; svest o smislu im daje postojanje, a svest je moguća
samo u subjektu.
Šta preostaje s ovakvim stanjem stvari? Ostaje činjenica da je sve
Jedno, da ništa što postoji nije izdvojeno iz celine i nezavisno. Ali to ne
obezvređuje pojedinačna bića. Upravo potpuno jedinstvo s celinom daje
svakoj pojedinačnoj stvari i svakom biću čudesan značaj i veličinu. To
313
jedinstvo daje život svakom biću. Mi nikada nismo udahnuli vazduh, niti
smo pokrenuli ijedan otkucaj svoga srca, kao što nismo niti išta drugo
učinili u svome životu; sve je to priroda činila (i to govori o veličini njene
moći, a ne o našoj suštinskoj nemoći) dok smo mi samo zamišljali 'to sam
ja učinio' i 'to je moje biće'. Svaka predstava o našoj individualnosti i
delanju je čista fantazija. Sve je Jedno. Usled tog jedinstva u svakom biću
može se spoznati sav univerzum. Takođe nesupstancijalnost zbivanja
kazuje da iza nekog čina nema činitelja, nekog Ja koje čini. Svako delanje
sámo po sebi proizvodi jedno Ja za svoje potrebe, i ono traje koliko mu
inercija ili okolnosti dozvoljavaju.
Ova spontano oblikovana Ja za 'jednokratnu upotrebu', koja
sačinjavaju životnu realnost većine ljudi, samo su isto tako spontani odraz
aham-kâre u indriyâni, tj, univerzalnog principa uobličavanja u organskom
području. Ovo područje može postojati samo u trodimenzionalnim
uslovima, i samo u takvim uslovima sve mora biti pretvoreno u entitet. I
samo kao trodimenzionalni entiteti živa bića mogu da akumuliraju energiju
u onoj meri koja je potrebna za odraz čiste svesti, buddhi, koja pristiže od
Duha.
Akumulacijom energije čovek razvija svoja viša tela i egzistenciju
u višim dimenzijama. Već je više puta rečeno da je čovek ishodište
prirodnog zbivanja, on je cilj i zato objekti nisu bitni, oni su samo sredstvo
za obrazovanje i iskušenje subjekta. Sve se kreće ka svesnom subjektu.
Zato on svoju svrhu postiže okretanjem ka sebi. To se konkretno odnosi na
akumulaciju životne energije. Pored prestanka njenog uludog trošenja,
postoje još dva koraka s kojima se energija akumulira. Prvi je osvešćenje
svih utisaka, svega što doživljavamo. (To je praksa budističke meditacije
satipatthâna.) Njime se energija koja cirkuliše kroz nas udvostručuje i
ostaje u nama. Drugi je nevezivanje za utiske na svim nivoima. (To je
meditativno iskustvo čiste, transcendentalne svesti ili samadhi.)
Nevezivanje nije ništa drugo do direktno iskustvo da ni mi, niti iko drugi
ništa ne 'činimo', već da sve čini celina (prakrti) i time diferenciramo
purušu. Drugim korakom uvećana energija izgrađuje i učvršćava više,
energetsko telo, s kojim postajemo aktuelni u svim dimenzijama prirode.
Njena svrha će samo tada biti ostvarena, kada svestan subjekt sve njene
dimenzije posvedoči Duhu koji je omogućava. 80
Čovekov položaj na ovom svetu je po učenju sânkhye sličan piletu
u jajetu. Jaje je nastalo biološkom reprodukcijom, ali ptica tek treba da se
rodi, da sama izađe iz jajeta. Ovo 'drugo rođenje' je u ranom hrišćanstvu
predstavljeno vaskrsenjem, a u budizmu probuđenjem. Najargumentovani-
je logičko obrazloženje da mi još nismo rođeni (nepostojeći, sunyam) dao
80
O svim detaljima iz teorije i prakse očuvanja energije kao i dodatnim impulsima da se
ona razvije u svest i budnost videti u nezaobilaznom delu ’Predavanja iz kosmologije’ od
Petra Uspenskog (Beograd: Logos 2007.)
314
je Nagarđuna, najznačajniji budista posle Bude, u svome delu Mula
madhyamaka karika. Takođe je pokazao da najviši ishod bića već jeste
ovde i sada i stoga je apsurdno njegovo ’postizanje’, i da ono nije ništa od
svega što možemo da zamislimo. O istom iskustvu govore i rani hrišćanski
sveci kada tvrde da smo Bogu najbliži kada živimo kao da ne postojimo, tj.
kada smo svesni da još uistinu ne postojimo.
Jaje je prakrti, a ptica puruša. Sva teskoba i patnja koju
doživljavamo na ovom svetu je stešnjenost Duha unutar ljuske prirodne
uslovljenosti. Ta ljuska (prakrti) nam omogućava život, ali da bi se uistinu
rodili moramo je razoriti transcendencijom. Samo teskoba i patnja mogu
doneti svest o svome položaju i potrebu da uložimo napor da ljusku
probijemo i budemo ono što uistinu jesmo. Pile zna da je u jajetu i da treba
iz njega da izađe jedino po pritisku koji oseća njegovo biće u razvoju. Tako
se i mi budimo i uistinu rađamo tek kada celim bićem spoznamo da se u
čitavom našem životu i u celoj prirodi ne događa apsolutno ništa drugo do
probuđenje Duha koji smo mi sami.
Zato svaka druga naša težnja može proizvesti samo teskobu.

315
 MAHAT - BUDDHI

Najviša kategorija prakrti - mahat-buddhi - njen je ishod. Iz nje sve

izvire i u nju sve uvire. Ona je modus bivstvovanja koji je najbliži Duhu,
puruši, čistoj neuslovljenosti koja sve omogućava. Sa mahat-buddhi
prakrti dodiruje purušu i uvire u njega. To je vrh njenog piramidalnog
ustrojstva i stoga je njegova odlika nestajanje. Vrh je uvek dovršavanje i
dokidanje, u tome je njegov smisao, on postoji na način ne-postojanja. U
njegovom dovršavanju se zato spajaju vidljivo i nevidljivo, oblik i njegov
ishod u smislu. Nigde tako jasno vidljivi oblik bivanja ne ustupa mesto
nevidljivom smislu kao ovde, na vrhu piramide prakrti. S ove tačke sve
uvire u svoj ishod, sjedinjuje se s slobodom koja ga omogućava u toj meri
da svi oblici nestaju kao oblici, a jedino smisao čiste slobode ostaje kao
ishod svakog oblika.
Zato se u klasičnim tekstovima kaže da se prakrti, kada je potpuno
spoznata od svedoka, puruše, povlači kao plesačica koja je pokazala svoj
ples i nestaje zauvek.
Smisao ocelovljenja čovekove ličnosti je da nestane kao individua;
kada potpuno sazri, ličnost prestaje da biva nešto individualno i lično, i
postaje oličenje Duha koji sve daje. U takvom nestanku rađa se čovekova
budnost. Kao kada vajar najpre napravi željeni oblik statue u glini, pa na
njoj načini kalup od gipsa sa kojim će tek izliti gotovo delo u bronzi, tako
je i celokupan individualan život čovekov tek oblikovanje gline; njegov
smisao je da bude dovršen u savršeno integrisanoj ličnosti i odbačen nakon
što ličnost posluži kao kalup u koji će se izliti prisustvo Duha koji sve
omogućava. Mada je Duh manifestovan kao uslov svega postojećeg, on je
u postojanju tek apstraktna sila - njegov najsavršeniji izraz ili
najkonkretnije egzistencijalno oličenje moguće je tek u čoveku. Zato je
čoveku tako teško - zbog značaja koji ima. Da bi čovek podneo prisustvo
Duha mora da bude savršeno integrisan kao ličnost, kroz svest „Ja jesam” -
ali ne kao individualna ličnost, već kao ličnost koja je oličenje Duha koji
sve daje. Jedino je Duh Onaj Koji Jeste. U ličnosti se događa svest o tome.
Egzistencijalni izraz sažimajućeg nadilaženja, i nestanka cele
strukture prakrti, je u tome da je ishod čovekovog postojanja nestanak
njega samoga kako bi time oslobodio ono što sve omogućava. Utrnućem
sebe samoga čovek se budi za ono što sve omogućava. I tada se ono
ispoljava kroz njega samoga. Sva njegova individualnost, celo njegovo
biće i životno iskustvo služilo je jedino tome da se konkretizuje mesto gde
316
će se budnost dogoditi, i da se ta budnost konkretno i delotvorno ispolji
kao ličnost.
Budnost je sloboda od identifikacije sa oblikom zbivanja, to je ona
ista sloboda koja omogućava svako zbivanje. Samo celovita ličnost, koja je
potpuno preuzela odgovornost za život i upoznala ga kakav jeste u
biološkom, psihološkom i društvenom aspektu, i tim upoznavanjem ga
nadišla, može da bude budna i tako da prevaziđe pojavni svet. Kako ličnost
dozreva do celovitosti videli smo u poglavlju Aham-kâra, gde se od
početnog izdvajanja od identifikacije sa fizičkim oblikom dolazi do
teleportacije, dakle do potpunog uvida da bivstvovanje nije supstancijalno
nego eterično i trenutačno, akaša, svesna energija. To znači da ubeđenje o
supstancijalnosti čoveka uspavljuje, dok ga razuveravanje od toga budi.
Ništa drugo. Biće nikada i nije bilo supstancijalno pa je takvo viđenje
iluzorno i nesvesnost nije ništa drugo do afirmacija ove iluzije, stanje sna.
Zato, kada se čovek budi, čvrsti oblici kao stvari po sebi nestaju i postaju
akaša, svesna energija bivanja. Za probuđenog sav pojavni svet postaje
energija koja je svesna sebe, i svaki pokret bića-u-svetu pokazuje mu da je
to pokret svesti, svestan pokret, kao što i svaki oblik u svetu jeste svestan
svoje uobličenosti. Zbivanja svih oblika predmetnog sveta njega oblikuju
za probuđenje, tako da on ne doživljava budnost kao „ja sam budan”, on
sebe više ne doživljava, nego njegovo biće i sam svet postaju čista,
bezvremena budnost, a on je tu samo njen nemi i nezavisni svedok
(sakšin). Zato je budnost beznaporna opuštenost u čistom bivstvu,
prisutnost u njemu. Bivstvo je budnost onda kada smo prisutni u njemu.
Odsustvo iz bivstva je nesvesnost. Svi napori za autentičnim doživljajem
sveta ostaju u aham-kâri, tu se slivaju napori cele prirode, ali ovde više
nisu potrebni jer su ostvareni. Budnost je nadlična, ona je opuštenost od
svega u istoj meri u kojoj je i prihvatanje svega. Opušten je i budan samo
onaj koji na autentičan način sve prihvata onako kako jeste.
Bivstvovanje je dovoljno fleksibilno da svemu omogućava život i
opstanak, zato se može živeti i nesvesno. Svi pokreti, sve reči i sve misli
mogu se odvijati spontano i po navikama. To se kod većine ljudi uvek tako
i dešava. Samo pojedini, koji su kao ličnosti dovoljno zreli za buđenje,
otkrivaju drugačiji način života: nezavisan od stihije i po slobodnoj volji.
Čovekova moć delovanja je utoliko veća ukoliko nadilazi identifikaciju sa
bićem i njegovim porivima, ukoliko je individualan i nezavisan od ostalih
nesvesnih ljudi. Taj način postojanja čoveka čini autentičnim, to je
duhovan način, dok je prvi prirodan. Čovek, dakle, može delovati na ova
dva načina. Prvi je vrlo ograničen i u njemu nema slobode već samo
prirodne i društvene nužnosti koja je, doduše, dovoljno fleksibilna da
naivnima stvori iluziju slobodnog delanja. Ovaj put vodi iz rađanja u
starost i smrt. Nikuda više. Drugi je duhovan i jedini vodi u slobodu.
Opisan je pod fazama četiri, pet i šest u poglavlju Aham-kâra, kao i
317
četvrto, peto i šesto stanje svesti u poglavlju Sedam stanja. Tako deluje
čovek kao probuđena ličnost. Svako drugo delanje je bezlično, necelovito i
neuravnoteženo, izražava unutarnju manjkavost i podeljenost, pa je zato
uvek u svome ishodu nečovečno - što se uostalom i vidi svuda u svetu i u
celoj istoriji.
Mahat-buddhi možemo posmatrati sa kosmičkog i mikrokosmičkog
stanovišta. Mahat ('veliki') je makrokosmički, a buddhi ('budnost')
mikrokosmički aspekt ove kategorije prakrti.
Kosmičko nas upućuje na to da je mahat-buddhi singularnost
univerzuma, njegovo jedinstvo po modelu holograma u kome je svaki deo
celina u malom i gde mnoštvo entiteta, koji se inflatorno šire iz aham-kâre,
ima samo prividnu samostalnost. Eksperimentalno potvrđen i teorijski
nužan, singularizam univerzuma je stožer fizike. Kada bi fizičari njime
ovladali, mogli bi da vladaju prirodom, jer bi tada imali jedinstvenu i
celovitu teoriju, ’veliku jednačinu’ koja objedinjuje sve fizičke zakone, od
najmanjih (kvantnih) do najvećih (gravitacija). Mogli bi tada njima da
raspolažu kao s novcem i uspešno da trguju s prirodom. U tome nikako ne
uspevaju baš zato što nastupaju sa stanovišta korisnosti. Trud im je
uzaludan jer sânkhya ne samo da govori o singularizmu univerzuma (u
najvišoj kategoriji, mahat), nego kroz svoje kategorije opisuje kako se on
ispoljava kao kosmos i deluje kao život, a iznad svega govori kako
singularnost univerzuma svoje direktno otkrivenje (grč. Apokalypsis) i
ishod postiže jedino u čovekovoj Sopstvenosti, njegovoj budnosti (buddhi).
Nikako drugačije. A s njome se zaista ne može trgovati, niti se može spolja
zadobiti. Singularnost ima isključivo egzistencijalan karakter. Čovek je
’velika jednačina’, njegova ličnost je živo i jedino moguće objedinjenje
mikro i makrokosmosa. Ako jedino u čovekovoj ličnosti dolazi do
spoznaje prirodnih zakona mikro i makrokosmosa, to znači da se oni jedino
u ličnosti objedinjuju.
Samo probuđen čovek može prepoznati jedinstvo prirode, kada
nezavisan nadiđe preobražaje njenih pojedinačnih pojava. Čovek može
samo biti budan jednako kao što može jedino sâm biti onaj koji jeste. To
svojstvo mu nikako spolja ne može doći kao što ni budan ne može biti ako
nije celovita ličnost i humano biće u najvišem smislu. Zato su najviša
spoznaja i moć delanja u prirodi sačuvani za probuđene ili prosvetljene
ljude, za plemenite, a ne za naučnike koji bi da trguju sa prirodom za korist
političara. Budući da nemaju najvišu i najplemenitiju moć delanja, oni
deluju sa mnogo nižeg nivoa i zato nesavršeno, sa vrlo malom razlikom
između dobrih i rđavih učinaka. Dok su drevno znanje i alhemija bili
sveobuhvatni, savremena nauka je, moglo bi se uopšteno reći, sve do
početka dvadesetog veka delovala u okvirima indriyâni. Sa teorijom
relativiteta i kvantnom fizikom otkrila je više dimenzije elemenata i
tanmâtrâ, a s pojavom C. G. Junga i transpersonalne psihologije počinje da
318
se naslućuje područje aham-kâra, dok je buddhi ostalo još uvek u mraku
nekih postmodernih paradigmi. Kako i ne bi kada je to apsolutna budnost
koju prosečan čovek nema niti je može imati kao društveno prihvaćenu i
overenu. Između ostalog i to je razlog zašto je budnost nezavisnost od
pojavnog sveta i društva nesvesnih ljudi. Oni žive uslovljeni
kolektivizmom i probuđenog mogu jedino doživeti kao otpadnika (ili ga
uopšte ne videti jer spavaju). Kako ličnost dozreva za probuđenje, opisano
je u poglavlju Aham-kâra. Da li je ijedan naučnik spreman za to? Bio bi
proglašen za šizofreničara ili, u najboljem slučaju, za šamana. U svakom
slučaju izgubio bi akademski status koji mu je mnogo draži od budnosti.
Nigde nije kosmički aspekt jedne kategorije prakrti tako blizak
svom mikrokosmičkom izrazu kao u ovom slučaju. Oni su, zapravo, u
jedinstvu. Mahat-buddhi kao jedinstvo univerzuma i kosmičke
inteligencije koja upravlja celokupnim životom prirode, direktno se
ispoljava kroz probuđenog subjekta, a indirektno kroz mnoštvo inflatorno
rasutih oblika kosmičkog zbivanja, koje opažamo kao organski i
neorganski svet. Zbog jedinstva makro i mikrokosmičkog ispoljavanja,
subjekt može da ustanovljava svet jer svet oblikuje subjekta. Takođe i
jedina prava sudbina svakog subjekta je da dozri do apsolutnog
probuđenja. Tada univerzum prepoznaje sebe kroz otvorene oči
probuđenog čoveka. U budnosti je „subjekat” sâm univerzum, a ne čovek.
On je samo jedino pogodno mesto gde se budnost univerzuma događa.
Zapravo, „subjekat” budnosti je neuslovljenost koja ceo univerzum
omogućava, a koja nije različita od univerzuma.
Ovo jedinstvo makro i mikrokosmičkog aspekta je razlog za
analogiju između buddhi i akaše. Akaša je najfinije područje prirode gde
ništa nije supstancijalno, a to znači da ne postoji po sebi i za sebe. Ona je
izvor svih zračenja koja se kroz niže dimenzije progresivno kondenzuju u
razne oblike bivanja. U vezi ovoga ustanovljeno je da mikrotalasna
kosmička zračenja, koja potiču iz najranijeg stadijuma nastanka kosmosa,
ne dopiru iz jednog izvora, nego odasvud. Ono je imanentno kosmosu. I
akaša oblikuje biće svakog trena odasvud, ona je zato njegova imanentna
stvarnost i stoga ima isto značenje kao budnost.
Budnost nije tek malo viša svesnost, već apsolutna prisutnost u
stvarnosti bića, svesno jedinstvo s njim koje se nikada ranije u prosečnom
životu nije dogodilo. To je apsolutni doživljaj bića kakvo jeste, njegova
potpuna i neometana percepcija i potpuna afirmacija svih suštinskih
činilaca egzistencije. Kako se u buddhi sjedinjuju sve suprotnosti prakrti,
moramo izreći i tu paradoksalnu činjenicu da je budan samo onaj za koga
pojavni svet nestaje - jer biće nije supstancijalno. Probuđeni vidi samo
akašu kao jedinu stvarnost svakog postojećeg oblika. On vidi samo
stvaranje, a ne i stvoreno, jer ništa i nije stvoreno, samo se stvaranje zbiva
svakog trena, samo se akaša oblikuje iz trena u tren u sve što tumačimo
319
kao oblik. Čak ni oblik ne postoji sam po sebi, već mi tumačimo određena
zbivanja kao oblik. Stoga se može reći da spavamo u semantičkom snu. Za
probuđenoga je nevažno kakvo će bitisanje akaša trenutno oblikovati jer se
sve zbiva ka opštem ishodu: sjedinjuje se u njegovoj budnosti (a ne u
nekom „božanskom” ishodu).
Samo probuđen vidi kako se sve zbiva i kako se sve kreće: tako što
se sve postojeće u svakom trenutku stvara kao novo na malo drugačiji
način - na način koji oblikuje njega kao subjekta postojanja. To daje pokret
i raznovrsnost svemu. Dakle, on vidi zbivanje kakvo zaista jeste samo zato
što ono nije supstancijalno, ništa posebno ni zasebno, a to znači da nije
objektivističko. Zato što oblike ne vidi objektivistički već kao talas akaše
koja je tvarna osnova njegove budnosti, svi oblici za probuđenog ne
postoje sami po sebi, već samo kao spoljni činilac njegovog probuđenja.
Njega sve budi sámo po sebi nakon utrnuća pojavnog sveta koji je upoznat
kakav jeste: kao praznina akaše. Da mu praznina akaše nije imanentna, ne
bi ga ni bilo.
Kao što vezanost za sadržaje sna prosečnog čoveka nestaje kada se
izjutra probudi, tako i vezanost za ceo svet nestaje za probuđenog. Videli
smo da je on kroz napor da postane celovita ličnost ostavio daleko iza sebe
puku nesvesnost snova koja se zasniva na identifikaciji s telom. On,
svakako, spava kada je umoran, ali je pri tom svestan svega što mu se
dešava, iznutra i spolja, jer samo telo spava, a ne on. Kako se ceo svet
zbiva ka tome da oformi probuđenog čoveka (ponekog, ne sve ljude
odjednom), za njega ne može postojati svet. Ili je čovek probuđen, ili je
svet još uvek tu da mu služi za probuđenje. Postigavši ga, on nužno biva
nezavisan (kaivalya) od pojavnog sveta. Čovek se budi samo kada nestane
svaka zavisnost od sveta, a ona nestaje kada se svet vidi kakav jeste:
nesupstancijalan i prazan; da nije ništa sam po sebi bez onog ko ga vidi.
Zato s čovekovim probuđenjem svet ne nestaje u ništavilu, nego postaje
jedno s njim, postaje njegova budnost. On ga više ne vidi spolja, kao ranije
i kao što ga vide neprobuđeni ljudi. On vidi dušu svega što živi. Nestala je
objektivacija sveta i ostala je njegova čista eksistencija. Ona je sáma
budnost. Svet eksistira svoju suštinu u čoveku kao budnost. Za probuđenog
svet nije više tako nevažan kao za neprobuđenog, nego se na neopisiv
način sva važnost sveta i sav značaj života ispunjava i smešta u
probuđenog čoveka. Probudilo ga je upravo uviđanje značaja života. On
tada zna da život svakog bića direktno zavisi od njegove budnosti i
nezavisnosti, da su bezbrojna bića dala svoju životnu energiju za njegovo
probuđenje i da svojom budnošću direktno spasava bezbrojna bića od
lutanja u neizvesnosti, od besmisla koji je jedina prava patnja. Budnost je
ishod bivstvovanja, jer biće postoji tek u budnosti. Bez nje biće je
nepostojeće i ništavno. Otuda je budnost isto što i suština bića, njega ne
vide oni koji spavaju, a samo probuđeni ga vide kao neuslovljeno i
320
nesupstancijalno. Svi ostali ga doživljavaju kao vrlo čvrstu uslovljenost.
Što je prazniji spoljašnji svet, to je u probuđenome prisutniji njegov
smisao, on samom svojom punoćom stvara pritisak koji otvara oči čoveku i
trezni ga od sna. Videvši sav značaj bića, i najmanjeg oblika života, on više
ne može dozvoliti sebi da nemarno spava, on mora odgovorno i trezveno
da učestvuje u njemu.
Svet nestaje samo za probuđenog čoveka, unutar njegovog iskustva
bivstvovanja, tako što se transformiše u njegovu budnost. Spolja
posmatrano može se videti samo da je takav čovek u potpunom jedinstvu
sa svetom i da živi sasvim bezazleno i nevino. Ne trudeći se da išta učini,
izgleda kao neko ko je sve učinio. On je u svetu baš kao da je ceo svet u
njemu. Jer, ceo univerzum prirode postoji da bi iznedrio svesnog subjekta,
čoveka, i njegovo je probuđenje stoga suština prirode. Jedino kroz njegovu
budnost (buddhi) prosijava čista neuslovljenost koja omogućava celu
prirodu. Zato, kada se probudi, čovek ne vidi pojavni svet koji kao takav
služi jedino za sticanje iskustva. On je nadišao sva iskustva sveta jer je
postao ono zbog čega ona i postoje. On je njihov ishod. On ne iskušava
pojavni svet, već jedino apsolutnu slobodu koja svakog trena sve
omogućava, i iskustvo sveta i onoga ko svet iskušava. On sâm postao je ta
apsolutna sloboda koja je ishod svega, ona ga i čini budnim. Prisustvo te
iskonske slobode postaje neuslovljeno i tako snažno, da se pored nje ne
može videti ništa drugo. Oblici i pojavna zbivanja tada nisu više zbivanja
po sebi, već iskonska sloboda; njen Duh koji sve omogućava i sam postaje
svaki oblik i pojava.
Neprobuđen čovek misli da je on individua koja se nalazi u celini;
probuđeni je sáma celina koja je svesna prividne individualnosti.
Čovek je budan onda kada Duh, koji sve omogućava, konačno
prevagne nad njegovim individualnim bićem i nadvlada ga.
Predmetni svet pojavnosti postoji samo ispod aham-kâre. U buddhi
sve nestaje u čistom, izvornom jedinstvu. Tako probuđen čovek više nije ni
ličnost već nešto više od toga, sva njegova individualnost i ličnost utopili
su se u beskrajno jedno koje izvire iz neuslovljene praznine (puruša). Svet
postoji samo onako kako ga čovek opaža. Ako je podvojen (manas) i svet
će biti podeljen. Ako je celovit (aham-kâra) i svet će biti takav. Jedno s
njim. Ako je ličnost vaskrsla u neuslovljeno jedinstvo (buddhi) koje nije
ništa od svega pojavnog (zato ga simboliše tačka na vrhu piramide u koju
se sažima cela njena struktura), tada će i pojavni svet nestati i rastvoriti se
u jedno koje nije ništa po sebi i za sebe. To jedno koje nadilazi
supstancijalnost je akaša, ona je najfinija stvarnost prirode, ishod svake
pojavnosti, i biti budan znači samo prisustvovati u njoj, biti u ishodu svih
pojava. Budnost je prisutnost u eteričnoj stvarnosti, ništa drugo, stvarnosti
u kojoj ništa nije biće po sebi, već je sukcesivni sled trenutačnog
uobličavanja kao pojavnosti. Ova trenutačnost daje pokret svemu
321
uobličenom, pa prisustvo u njenom dešavanju nije statično, već je u samom
izvoru svekolikog kretanja sveta. Prisustvo u trenutačnom stvaranju svega,
u samoj stvarnosti, pretpostavlja najveću brzinu i najintenzivnije
učestvovanje u zbivanju, bez prestanka. Njegovo potpuno doživljavanje -
to je budnost.
Takvo prisustvo praktično daje najvišu moć probuđenom da
pojavnost oblikuje po svojoj volji. Ali, on to ne čini, jer vidi da se sve
zbiva u skladu sa stvarnošću datog trenutka, i da pojavnost svih zbivanja
nije stvarna sama po sebi - stvarna je jedino njegova probuđenost i sloboda
od pojavnosti nastala na ispravnom opažanju nesupstancijalne
trenutačnosti sveta. Probuđeni svet ne doživljava više spolja već u sebi,
kao svoju budnost. On svet doživljava kao samoga sebe i zato ga opaža s
punom odgovornošću i adekvatno, svakog trena kao novi svet (nirvikalpa
samadhi), bez ikakvog uslovljavanja novog u svetlu starog i već viđenog
(savikalpa samadhi), pomoću nekih moći (siddhi) ili bez njih. Svet mu je
uvek iznova zanimljiv i značajan, ne uspavljuje ga izvesnost starog i
poznatog - zato je budnost moguća samo kroz nezavisno opažanje
trenutačnosti oblikovanja svega, ona je rezultat ispravnog opažanja sveta, a
on se ispravno opaža samo celovitim učestvovanjem u njemu (aham-kâra).
Probuđeni postoji tako slobodno kao da i ne postoji. Niko ga ne
prepoznaje, jer je iznad uobičajenih iskustava postojanja ili nepostojanja.
Obe mogućnosti ga ne interesuju jer su sve suprotnosti ostale sa umom
(manas) daleko ispod njegove budnosti (buddhi). On biva ne čineći ništa,
jer je njegova budnost postala oličenje svih stvaralačkih moći. Sve one
zajedno stvorile su njegovu budnost. Sva iskustva bivstvovanja (samskare)
sabrala su se u njemu, i zato on više ne skuplja iskustva, ne dela jer vidi da
sva dela čini prakrti. On je postao ishod svih dela, Duh koji omogućava
postojanje sveg života. U tome je njegov paradoks: iako su sve moći
bivstva (siddhi) u njemu, on ih ne pokazuje - zato jer više nije usmeren
spolja. Svekoliko delanje prirode uliva se u njega i nalazi svoj ishod u
njegovom transcendentalnom Duhu - puruši. U njegovom Duhu je cela
priroda ostvarena i zato nema ničega što bi činio; on je cilj svega, zato on
nema cilja. (Primer za ovakvo posedovanje svih moći je Ramana Maharši.)
Ovo nam ukazuje na definiciju „natprirodnih moći” ili siddhija. To je
saobražavanje prirode svome ishodu, puruši. Kada dođe do svoga ishoda,
transcendentalnog Duha u probuđenom čoveku, ona mu se sva predaje i
poslušno saobražava njegovoj volji, kao srećna žena svome voljenom, i to
u svim svojim dimenzijama. Takvo sjedinjenje svih njenih dimenzija i
poslušnost neuki vide kao „natprirodno” dešavanje. Ali, stvar je krajnje
jednostavna: kada je Duh koji sve omogućava probuđen u čoveku, njemu
je sve moguće. Sve moći stvaranja oličene su u biću čovekovom, i zato za
probuđenog nema većeg čuda od samog života, od toga što nakon izdisaja
ponovo udišemo. Probuđeni ne čini ništa više od onoga što jeste bivstvo
322
sámo, ovde i sada. On svoju budnost vidi kao jedinu realnost, sve drugo za
njega su ništavne iluzije. Zato on jednostavno postoji svedočeći o
probuđenju, i s punim poverenjem prepušta beskraju da čini ono što je
oduvek činio. Vrhunsko iskustvo religioznosti jeste da će nas Bog pozvati
na odgovornost ne samo za ono što smo učinili, već daleko više za ono
dobro koje nismo učinili, a mogli smo. Zato je Buddha stalno naglašavao
da je probuđeni onaj ko je „učinio ono što je trebalo učiniti, tako da ništa
nije preostalo”.
Treba razlikovati drugu vrstu ispoljavanja „natprirodnih moći” -
siddhi, onu koja je magijske prirode, i koja se izvodi uz pomoć
neorganskih bića. Ona služi zavođenju nesvesnih i egoičkom iživljavanju
onoga ko ih pokazuje pred posmatračima. Moći samog Duha se, međutim,
događaju u prisustvu potpuno probuđenog čoveka na daleko uzvišeniji
način, uvek s ciljem iniciranja promene dvaju istorijskih razdoblja, ili eona.
Zato je ova pojava retka. (Primer je Hrist.) On ne privlači pažnju
posmatrača zbog sebe, već to Duh dela kroz njega zbog inicijacije novog
doba, zbog zasnivanja novog ontološkog statusa čovečanstva. To je bilo
Isusovo delo i zato je on svoje moći uvek pokazivao s namerom da njihova
demonstracija učvrsti veru ljudi u njega i ono o čemu je govorio (Jovan,
11: 25-27, 42). Svaki drugi motiv pokazivanja moći (siddhi) je
destruktivan i za počinioca i za posmatrače jer, oslanjajući se na ’čuda’,
ljudi gube jedinu mogućnost da kroz rad i iskušavanje posledica svojih
dela i odgovornosti dođu do lične, a time i karmičke zrelosti.
Ono što biva zadobilo je svoje oličenje u ličnosti čovekovoj i,
stoga, biti čovek, znači biti budan. Samo tako čovek može zaista da bude
čovek. Ništa drugo i ne može da učini, niti treba. Sve drugo prakrti sama
čini, i to savršeno. Kako se priroda iz trena u tren stvara kao nova i ničeg
istovetnog nema u njoj, tako nije moguće ni da se dva čoveka probude na
istovetan način, niti da budu blizu jedan drugome. Kao vrhovi planina,
svaki od njih je vrh piramidalnog sažimanja energije prostorvremena.
Probuđeni je oličenje mesta u kome je skupljena energija iz širokog
područja naokolo, on snažno zrači njome i privlači pažnju samim svojim
bićem, kao usamljeni planinski vrh u ravnici. 81 Teleološko sažimanje
prostorvremena prirode ka svesnom subjektu je proces individuacije, tu
nema kopija, svesna individua uvek je jedinstvena. Kada se ona oformi,
priroda više ne deluje na nju uslovljavajuće, završila je posao s njom. Zato
se probuđenje ne može prenositi kao dogma ili tradicija. Čak i u budizmu,
koji je najčistiji sistem probuđenja, istinski probuđeni isticali su se
originalnošću (Nagarđuna, Bodidarma, Naropa, Milarepa, Hui Neng...).
Zbog ontološke diferencije, koja probuđenog čisti i izdvaja od svih pojava
81
On, svakako, kontroliše ispoljavanje svoga prisustva i sam odlučuje o njemu tako da,
prema potrebi i u skladu sa okolnostima, može biti sasvim neprimetan za druge, ili
primetan samo na određeni način.
323
prirode, svaki probuđeni ustanovljava da je sam spoznaju dosegao i da se
ni na koga ne može pozvati kao na svoga učitelja.
Buđenje je teško, jer čovek tada nestaje za svet i dotadašnji svet
nestaje za njega. Nestaju oboje u nerazlučivom jedinstvu i tu se po prvi put
susreću. Zato svi beže u san jer im izgleda kao da tako žive u svetu, čak im
i zlodela daju bednu iluziju da postoje po sebi i za sebe (sskt. atma). Veliki
deo ljudske istorije jeste bekstvo od slobode i da bi se ona opravdala pred
sopstvenom savešću, stvarale su se crkve i dogme o čovekovom spasenju,
dok su se pravi oslobodioci proterivali (kao Buddha iz Indije) ili razapinjali
(Isus). Već je rečeno da je čovekov prirodni put nadilaženje prakrti, a ne
traženje utočišta u njoj (unio mystica). Dok to čini, činiće zlo sebi i
drugima, jer to je destruktivan put za njega. Žalosno je da zbog neuviđanja
tog prirodnog puta, koji je za um paradoksalan jer je manas niže od
buddhi, mnogi ne vide da tek s nestankom objektivizacije svet postaje
kakav zaista jeste - čisto dobro.
Buddhi, kao najviša kategorija prakrti, postaje potpuno integrisana
tek kada, zbog blizine puruše, koji je nadilazi, spozna svoju razliku od
njega. To se događa kada čovek uvidi da svoju suštinu, čistu svest ili
budnost (koju ima uvek neuništivu u virtuelnom središtu sveg bivanja, ma
šta se događalo s telom i umom, ili bez njih) nema kao svoju tvorevinu
nego je dobija od čiste neuslovljenosti koja sve omogućava. Suština
budnosti je sloboda koja sve omogućava i koja nadilazi celu prakrti.
Sloboda koja omogućava svet svakog trena, omogućava i svest o svetu, i to
najpre nju, pre svega ostalog. Tako se razlikuje buddhi od puruše, i to je po
sânkhyi vrhunsko oslobođenje i savršenstvo čovekove zrelosti. Samo takva
zrelost donosi uvid da čak ni ono najfinije i najbitnije u čoveku, njegova
budnost s kojom ustanovljava sebe i svet kakav jeste u celosti, nije ništa po
sebi i za sebe, nije njegovo svojstvo već je omogućena nečim višim, nečim
što nije ništa od svega što je nešto. Probuđenje je, zapravo, uvid da ništa
nije nešto po sebi, da je sve prazno jer je slobodno da uopšte bude. Ovo
više i nije toliko uvid koliko je utrnuće misli (koja je uvek misao o svetu),
da bi se tako pročistilo i oslobodilo ispoljavanje Duha neuslovljenosti u
čoveku, Duha koji je nezavisan (kaivalya) od prakrti pa i čoveka čini
takvim jer je njegova suština.
Iskustvo razlikovanja buddhi od puruše moglo bi se opisati tako da
se vrhunac istraživanja uma (ili svesnosti, buddhi) svodi na spoznaju da je
njegovo delovanje omogućeno nekom višom silom, i da on sam ne može
da je dosegne. Uvid u tu nemogućnost dosezanja svog izvora dovodi um do
smirenja i opuštenosti - ili do predaje višoj sili, ali tada joj se obično daje
ime i oblik (božanstva), što je opet funkcija uma. Najdublji uvid u
izvesnost više sile dovodi do čistog smirenja uma (buddhija). Tada
preostaje viša sila (puruša), sasvim sama, kakva oduvek i jeste. To je
vrhunska spoznaja (razlike buddhija i puruše) i oslobođenje (mokša).
324
 Iako je čista svest ili buddhi ishod svega, ona je ljudima teško
dostupna. Za to postoje bar četiri dobra razloga. Prvi je što je taj ishod
suviše blizu, on je u čoveku, najbliži mu je od svega, to je on sâm i zato ga
je teško prepoznati. Još uvek je dominantna kulturna uslovljenost koja nam
nalaže da ono bitno iščekujemo spolja. Drugi je taj što čista svest ima
dubinu koja daleko nadmašuje našu individualnost, ona je osnova svega u
univerzumu. Teško nam je da poverujemo da je osnova svega i naša
suština, a još teže da njeno sticanje pretpostavlja nadilaženje naše
individualnosti. Treći razlog je u lakoći. Ništa nije lakše nego biti ono što
uvek jesmo, i zbog te lakoće i neposrednosti teško nam je da budemo
autentični. Najzad, prava priroda bivstvovanja u čistoj svesti (a takvo je
samo zato što je najbliže puruši) je u toj meri čudesna da se ne može
uklopiti u našu sliku sveta. Ona i ne sadrži našu sliku sveta; naš svet u njoj
nestaje.
Kako u praksi izgleda ovo što je uopšteno opisano kao razlikovanje
buddhi od puruše? To se ostvaruje praksom meditacije, a to je praksa
sistematskog oslobađanja svesti od misaonih sadržaja. Svest pročišćena od
misli je čista ili transcendentalna svest. Subjekt ili Ja je izvor svesti, ali ne i
njen tvorac. Prema shemi subjekt je aham-kâra. U stanju prosečne
svesnosti subjekt je uvek svestan na osnovu objekata, a to su misli i svet.
Subjekt nikada nije svestan sebe samog, kakav jeste, nego uvek naspram
objekata, pomoću misli i angažovanja u svetu. Kada u meditaciji sedimo
sasvim mirno, subjekat se suočava sam sa sobom, više se ne bavi svetom, a
praksa meditacije mu ne dozvoljava ni da se bavi mislima, koje su uvek
odraz sveta i u njemu proživljenih iskustava. Kada se postojanim
smirenjem odvrati od svih objekata, od svake misli, subjekat ostaje sam sa
sobom, bez doživljaja. Kada subjekat ostane sam, bez ikakvih objekata, a
potpuno svestan, tada se njegova svest pokazuje kao čisto postojanje ili
prisustvo bića, dok biće pokazuje da mu je ishod u svesti. Tada su biće i
svest jedno po prvi put u čovekovom iskustvu; tj. on tada prvi put svesno
postoji, bez ikakvih sadržaja koji bi ga odvlačili od čistog postojanja. Tada,
u toj tišini, on prvi put zaista postoji, kao apsolutno biće, a ne više kao
mala individua sputana svojim mislima. Jedino tada po prvi put i vidi da ni
svest ni postojanje nisu njegovi, da ništa nije njegovo. Prema shemi to je
buddhi. Ovo je proces osvešćenja samog bića, svesnog prisustva u njemu
bez ikakvih objekata i zbivanja koji bi odvraćali i zavodili od
neposrednosti ovakvog prisustva. U svim drugim stanjima postojimo na
posredan način i zato nismo autentični, zato imamo iskustvo patnje. Ovde
samo svesno postojimo kao čisto biće. To je stanje transcendentalne svesti.
Zar samo to? - upitaće se onaj ko to iskustvo nije doživeo. Upravo
to, jer biti svesno prisutan kao čisto biće nije isto što i postojati na
uobičajen način. Uobičajeno postojimo samo u mislima, fiktivno, a ne u
stvarnosti. Svet je realan na uobičajen način samo dok ga nismo svesni
325
kakav jeste; kada biće postane svesno, nestaje svet kakav smo dotle znali,
postaje proziran, postaje živa energija koja se kreće s namerom Duha, koji
je naša suština. Kada se svesno potpuno sjedinimo s bićem, kada u
meditaciji budemo čisto prisustvo i ništa više, tada se unutarnja tišina
pretvara u ponor blaženstva i biće nestaje, rastvara se, naše telo postaje
lagano kao mehur dok i ono ne nestane u punoći praznine, u slobodi koja
nije ništa od svega, ali omogućava sve - puruša.

Sa buddhi bivamo svesni čistog postojanja kakvo jeste. A to

možemo postići samo u sopstvenom biću, u sebi (u iskustvu meditacije) -
nikada spolja ne možemo dotaći stvarnost: mi moramo postati ono što
stvarnost jeste. Mi postajemo samo postojanje - onaj koji jeste. Tek kada se
to dogodi, postajemo i ono što postojanje omogućava - puruša. Jer, ako
smo mogli da budemo svesni postojanja kakvo zaista jeste, to znači da ga
svojim Duhom nadilazimo (transcendiramo). I tek kada ga nadiđemo u
svome Duhu, počinjemo da uistinu postojimo - jer Duh koji postojanje
omogućava naša je suština. Sve dotle je postojala samo nesvesna priroda.
U ovome je razlikovanje puruše od buddhija.
Kada za tako osvešćenog čoveka (buddhi) sve nestane, preostaje
jedino sloboda koja sve omogućava. Šta bi drugo? Sa aham-kârom čovek
postiže transcendenciju, a sa buddhi se vraća u imanenciju. Gde bi inače?
Transcendencija zaživljava samo kroz imanenciju. Duh je transcendentalan
umu upravo zato što je imanentan biću. Imanencija je jedinstvo prirode. U
fazi aham-kâra ovo jedinstvo se pripremalo, čovek se lično uveravao u
njega svojim delima, osposobljavajući se da učestvuje u njemu. U toj fazi
dozrevanja ličnosti, čovek je bio kao centar kruga. Ali, u ovoj fazi, u
buddhi, on je postao sam krug čiji je centar svuda, a kružnica beskrajna.
Imanentna sloboda, koja omogućava svet, u čoveku se događa kao
budnost - a ne kao nešto što je od sveta. Ona poprima sam čovečji lik i tada
dela kroz njega. Nestanak predmetnog sveta je samo drugačiji način da se
kaže da je čovek važniji od sveta, jer samo probuđeni čovek učestvuje u
slobodi koja omogućava svet svakog trena, zato što se samo kroz njega ta
sloboda neposredno ispoljava. Jedino takav čovek doprinosi stvaranju
slobodnog sveta i učestvuje u njegovom pravom životu za dobrobit svih
bića. Nikako drugačije.

326
 1. Probuđenje kao inverzija spoljašnjeg i unutarnjeg

Sve što je do sada rečeno o probuđenju ostalo bi nejasno ako ne bih

izneo i ovo što se kao poslednje može reći o tome, što je sadržano u
gornjem podnaslovu, a što je, ipak, najteže za razumevanje:
Čin probuđenja je događaj u kome čovek celokupan spoljašnji
svet, celu prirodu i sav kosmos, prepoznaje kao svoju sopstvenu
unutrašnjost, tačnije, kao sredstva za kristalizaciju svesti o sebi.
Ova je činjenica nagoveštavana na mnoge načine.
Zato što je sva spoljašnjost čovekova unutrašnjost teorija Jačeg
antropičkog principa (SAP) može da tvrdi da sav univerzum postoji sa
svrhom stvaranja svesnog subjekta.
Zato je čovekovo telo stvoreno od šire celine i bez nje ne bi ni trena
opstalo. Zato se kaže daje ono mikrokosmos.
Zato je Hermes Trismegistos mogao da iznese kao jednu od
ključnih tvrdnji u Corpus hermeticum-u da "ništa nije spolja, niti je išta
iznutra, jer sve što je spolja, iznutra je".
Iz istog razloga je i u Katha upanišadi rečeno: "Ono što je u nama
takođe je i izvan nas. Ono što je izvan nas takođe je i u nama. Onaj ko vidi
razliku između onog što je unutra i onog što je spolja, zauvek prelazi iz
smrti u smrt." A u Bhagavad Giti da je "oslobođen onaj ko sve stvari vidi u
sebi i sebe u svim stvarima".
Zato je i Ramana Maharši rekao da 'čovekova prava mera i veličina
počinju tamo gde on kao individua prestaje da postoji', i stalno je
naglašavao da mi nismo telo.
Zato sav budizam uči o tome kako da neposredno i slobodno
napustimo sebe kao individuu da bismo se probudili.
U Rig vedi je takođe iz istog razloga rečeno da "u suncu boravi
puruša, i da je taj isti puruša u čovekovom srcu".
Zato sve duhovne tradicije uče da spoznajom sebe čovek spoznaje
božansko koje omogućava svekoliko postojanje, i da sebe zaista spoznaje
tek napuštanjem sebe i predajom višoj sili, tj. široj celini.
Zato je "carstvo nebesko u nama" i njega prvo treba da tražimo
napuštanjem svega što držimo za 'svoje'.
Zato što je spoljašnjost naše biće, rečeno je da za probuđenoga
nestaje objektivni svet. Nije rečeno da nestaje sâm svet kao takav, već svet
kao objektivan, tj. kao nešto drugo, različito i izvan nas. Njega probuđeni
više ne vidi kao takvog iz istog razloga što ni oko ne može videti sebe
samog.

327
 Takvo probuđenje je suština Propovedi na gori (Matej: 5.6.7):
nepridavanje vrednosti objektima koje ovi nemaju, i nerazlikovanje
objektivnog sveta od Sopstvenosti. Zato treba 'oprostiti drugima da bi bilo
oprošteno nama', 'okrenuti i levi obraz kad nas udare po desnom', 'voleti i
neprijatelje svoje', dati uvek više nego što nam potraže. To je sve moguće
samo onome ko nadilazi sve pojedinačno i celokupnu spoljašnost
doživljava kao sopstveno biće; kad se prakrti prepozna kao prakrti tada
se puruša prepoznaje kao puruša. Prestanak njihovog mešanja je
budnost. Lako je to videti u prirodnim pojavama, ali kada i osobu koju
najviše mrzimo vidimo kao prirodnu pojavu i deo celine prakrti, tada smo
zaista budni jer razlikujemo sebe kao purušu i postajemo nezavisni, ne
vezujemo se za prirodne pojave jer im ne pridajemo vrednost koje one
nemaju. One nisu ništa same po sebi i za sebe; cela prakrti ne postoji zbog
sebe, već služi Duhu čovekovom, puruši, za ogledanje sopstvene
različitosti i nezavisnosti, a to znači da sve neprijatnosti koje doživljavamo
od ljudi i događaja su iskušenja i poruke s kojima prakrti kristališe Duh u
nama. To su sve načini kojima nas priroda tera da se okrenemo k sebi,
unutra, da se ne projektujemo van sebe. Patimo zbog nepoželjnih događaja
i sukobljavamo se sa drugim ljudima samo zato jer napuštamo sebe i
projektujemo se van, identifikujemo se sa prakrti.
Zato što je spoljašnjost naša unutrašnjost stalno je na delu osnovni
zakon psihodinamike: projekcija nesvesnih sadržaja van, u vanjske objekte
i 'druge ljude'. Ljudi su jedni drugima ogledala. Zato postoje sukobi među
njima, i postojaće sve do njihovog probuđenja. Sve što vidimo u drugima
kao loše, i što nam smeta, to je upravo ono što je u nama, a čega ne
možemo da se oslobodimo. Borimo se protiv 'drugih' ljudi u onoj meri u
kojoj smo ograničeni iluzijom o 'sebi', i zatvoreni u sebe. Koliko smo
nesvesni sebe, toliko smo nesvesni da i drugi nisu svesni. Koliko sebi
pogrešno pripisujemo ’svesno delanje’ iako radimo pogrešno, toliko to
činimo i drugima. Koliko sebi pripisujemo da imamo moć delanja po
svojoj volji, iako je nemamo, toliko je pripisujemo i drugima, pa zato
dolazimo u sukob gde i jedni i drugi ne znamo šta radimo. Koliko sebi
pripisujemo neku ličnost i ’svesnog subjekta’ iako to nismo već smo
gomila Ja pod spoljašnjim uticajima, toliko nam drugi izgledaju kao
’svesni subjekti’ koji nešto rade ’po svoj volji’ iako zapravo ne znaju šta
rade i nemaju svoju volju. Koliko sebe pogrešno doživljavamo kao
posebnu individuu, toliko to isto stanje projektujemo na druge. Drugi
postoje samo utoliko koliko postojimo mi. Drugi je samo odraz našeg Ja i
ne postoji objektivno. Druge osuđujemo onoliko koliko nismo sami svesni
da su oni nesvesni. Ratujemo zbog različitih verskih ideala s ciljem
nekakvog 'oslobođenja' zato što su upravo ti ideali ono što nas porobljava.
Zato tako emocionalno reagujemo prema 'drugima' jer nas njihovi postupci
'lično pogađaju'. Sve je to zato što smo jedno. Zato će svet biti ispravan tek
328
kada sebe promenimo, tj. probudimo. Život u svetu će biti destruktivan sve
dotle dok budemo pokušavali spolja da ga promenimo, da menjamo
'druge'. Svet nam izgleda tačno onoliko nesavršen, tuđ i zao, koliko smo
sebe nesvesni. Nema drugog sveta osim nas samih: mi sačinjavamo svet.
Svet nema nikoga osim nas. Mi smo njegovi subjekti.
Uvek kada napravimo jedan korak ka sebi, ka spoznaji sebe, spolja
nam stiže iskušenje da taj uvid proverimo u praksi. Zato jer se put u našu
unutrašnjost odigrava spolja. Ako smo zaista krenuli ka sebi, ka
samospoznaji, spoljašnjim događajima ćemo biti nemilosrdno terani da se
ne vezujemo za vanjske stvari. U tome će učestvovati cela okolina, i ljudi i
događaji.
Zato što je sva spoljašnjost naša unutrašnjost neorgansko područje
prirode deluje kao naše nesvesno, u njemu boravimo tokom sanjanja, a
kada u njega stupimo svesno tada se nađemo izvan tela. Izlazeći iz tela
ulazimo u svoju unutrašnjost i postajemo objektivniji prema sebi i prema
svetu oko sebe. Tako je neorgansko područje ujedno i činilac objektivnog
sveta i naših unutarnjih duševnih stanja.
Da nismo jedno s celinom, kako bismo osećali jedinstvo s bilo čim?
Kako bismo osećali tuđa raspoloženja? Kako bismo ikoga voleli da on nije
deo nas? I kako drugačije volimo nešto 'spolja' ili nekog 'drugog' ako ne u
sebi, 'celim svojim bićem'? To je moguće samo zato što je sve spolja
unutar nas. Da nije tako, kako bismo opažali i razumeli bilo šta? Nijedna
nauka ne može da objasni kako se događa tačan predosećaj, intuicija i
ljubav, upravo zato što ne zna ovo jedinstvo. Nauka razara čoveka i prirodu
upravo zato što ne zna da je čovek subjekat celog prirodnog zbivanja i svih
prirodnih zakona; da je cilj naučnog usavršavanja u čoveku, a ne izvan.
Osnovno poznavanje fizičkih zakona je dovoljno da nam pokaže
kako za prirodu ne postoje nikakve granice. Ona je čisto jedinstvo. Naša
nesvesnost je ta koja nam daje privid individualnosti, a to je podela na 'ja' i
'drugi', tj. 'vanjski svet'. Ovoga trena naše telo je u potpunom jedinstvu sa
kosmosom, ali mi za 'sebe' smatramo samo ovaj oblik koji je obavijen
kožom. To temeljno razgraničenje je okosnica svih ljudskih sudbina, a sva
drama čovekovog oslobađanja nije ništa drugo do razobličenje ovih lažnih
granica. 82
Naši snovi, sve naše misli i unutarnji dijalozi, sva briga i strepnja
postoje jedino zbog ove lažne podele, zato što mislimo da smo individue,
zato što nismo svesni da je sva spoljašnjost naša unutrašnjost. Samo kada
toga postanemo svesni, dolazimo do bezvremenog božanskog mira i tišine
koja nije različita od sámog postojanja.

82
O tome videti u sjajnoj knjizi Kena Vilbera "Bez granice"; Ken Wilber: No boundary;
Babun, Beograd, 2002
329
 Zato je događaj probuđenja zapravo događaj nadilaženja sebe. Tada
sebe vidimo i spolja, ali ne (samo) u prostornom značenju, zbog čega smo
u početku zbunjeni, već u značenju duhovne zrelosti i objektivnosti. Kao
što roditelj objektivno vidi i razume svoje dete, tako i probuđeni vidi
individualno biće za koje je nekada verovao da je on sam. Probuđenje je
nadilaženje egzistencijalnog detinjstva.
A na koji konkretan način je "sve spoljašnje naša unutrašnjost"?
Na taj način što probuđeni postaje čist ili apsolutni subjekt.
Njegovo Sopstvo postaje centar univerzuma. Ono je to oduvek i bilo, a čin
probuđenja je samo afirmacija te stvarnosti. Tako čist subjekt je apsolutno
objektivan. On nije ništa izdvojeno, nema ništa individualno ili
egocentrično, zna da ništa nije njegovo, da on sam nije nešto po sebi i za
sebe već da je on samo svestan subjekt objektivnog sveta. Na taj način
njegova svest je potpuno objektivna, on je čista objektivnost koncentrisana
ili oličena na jednom mestu; objektivnost koja je svesna sebe kao 'Ja
jesam'.
Sve dotle priroda se oblikovala tako da kroz sva životna iskustva
kristalizuje svesnog subjekta. U ljudskom obliku on je kristalizovan kao
Ego ili subjektivnost ograničena na telo i svoja individualna iskustva. Zato
su njegova Ja bila razdeljena u mnoštvo, nepostojana i promenljiva.
Konačna kristalizacija je kada subjekt postane potpuno objektivan uvidom
da nije ništa po sebi i za sebe, da nije ograničen na sebe samoga, već je
samo čista svest svega objektivnog oličena na jednom mestu, u svesti 'Ja
jesam'; kada postane objedinjen i trajno utvrđen u tome. Tada nestaje
nadmoć prirode i spoljašnjih uticaja na tog subjekta, jer on je sada
nadmoćan, on je bio cilj cele prirode, on se konačno rodio i postao. Svrha
celokupnog univerzuma izražava se svešću 'Ja jesam'. Sav proces
probuđenja, i duhovne evolucije uopšte, je zapravo smanjenje nadmoći
spoljašnjih uticaja i prevaga unutarnje centriranosti i autentičnosti. Tada
mu priroda postaje poslušna (siddhi), zato on poseduje ogromnu
privlačnost na okolinu, jer on je njen ishod, njeno srce. Probuđeni je duša
sveta. On se ne kreće, već se sav svet kreće i okreće oko njega. On je
ishodište svega i zato su sva njegova dela ljubav koja sve omogućava. Zato
je probuđeni uvek potpuno opušten, miran i tih.
Zato je judeo-hrišćanski Bog svoj identitet izneo rečima: "Ja sam
onaj koji jesam".
Zato je Ramana Maharši uporno ponavljao: "Svest 'Ja jesam' je
Bog".
Zato je iz istog razloga Budina poslednja poruka na samrti bila: "Ne
tražite uporišta izvan sebe. Budite sami sebi uporište."
Zato sva vredna duhovna učenja jednako naglašavaju naizgled
suprotno: da čovek treba da spozna sebe, ali i da ne bude egocentričan već
da se preda Bogu. Ishod svega jeste u njemu, ali do toga ne može doći dok
330
ne spozna da on sam nije ništa sam po sebi, već da je ishod svega. Bez
takve spoznaje njegov Ego postaje demon koji ga razara uobraženjem da je
on sam, takav kakav je dat pukim rođenjem, centar svega. Zato je ova
istina čuvana od javnosti i čak osuđivana kao satanizam, jer ju je
nemoguće razumeti bez umiranja 'starog čoveka' i novog rođenja. Ego
mora potpuno da nestane da bi čovek zaista postao ishod i centar svega.
Bez nestanka on ispunjava mit o Luciferu, onome koji uobražava da je kao
individua izdvojen i nezavisan od celine (Boga). Takva izdvojenost daje
svest o razlici subjekta i objekta (Lucifer je onaj koji daje svetlost
subjektivne svesti), ali i otuđenost, sukob sa celinom. Otuda najčistija
doktrina probuđenja, budizam, isključivo stavlja naglasak na potpuno
nadilaženje i utrnuće Ega razotkrivanjem njegove prave prirode.
Zaista, sve postaje jasno tek s uvidom da fizičkim rođenjem nismo
uistinu rođeni, i da je ovaj život tek priprema za istinsko rođenje. Osnovna
pretpostavka sânkhye je da čovek (puruša) tek treba da se rodi i kroz
disciplinu postane ono što uistinu jeste: duh koji sve omogućava. Ovakav
kakav je, prirodno nastao, on nije ni počeo da postoji, on se uopšte ne
razlikuje od ostale prirode (prakrti). Zato je njome i uslovljen. Zato i pati.
Zato što je sva spoljašnjost naša unutrašnjost, sav proces
probuđenja subjekta kao ishodišnog središta univerzuma zapravo je proces
spoznavanja i disciplinovanog obuzdavanja sebe, svog bića nastalog
prirodnom reprodukcijom, radi istinskog rođenja u Duhu koji sve
omogućava. To je tema narednog poglavlja.

331
 KAIVALYA

Čovek je jedino pogodno mesto gde se može dogoditi probuđenje

univerzuma, prosvetljenje bića. Jedino za tu svrhu kosmos ga je i
oblikovao. Da bi je valjano ispunio, mora lično doživeti sve osnovne
činjenice egzistencije onakve kakve jesu, bez psihomentalnog, simboličkog
ili mitskog iskrivljavanja. Brzina ovog doživljavanja ne zavisi od vanjskih
činilaca, već od prisustva svesti o njima. Prisustvo svesti na čudesan način
određuje vreme i vanjske događaje, privlači ih i ubrzava u ispoljavanju
suštinskih činilaca egzistencije. One bi prepuštene prirodnom odvijanju i
same prošle kroz čovekovo iskustvo tokom njegovog života (jednog ili
više), dok prisustvo svesti ubrzava i sažima vreme njihovog neminovnog
iskušavanja na mnogo kraći period. Njihovo svesno ustanovljavanje, kakve
zaista jesu, oslobađa i razrešuje sve čvorove u srcu čovekovom i čini ga
podobnim da bude pravo mesto kroz koje će se ispoljiti Duh koji sve
omogućava.
Reč kaivalya označava stanje onoga što je prosto, neumešano ni sa
čim, autentično, čisto, pa otuda sadrži ideju savršenstva i potpunosti. Zato
se koristi da označi savršenstvo pročišćenja Duha-čoveka (puruša)
njegovim izdvajanjem iz svega što mu nije autentično. U tom smislu ona
označava izdvojenost i otcepljenje čovekove suštine, puruše, od prolaznog
bivstvovanja u vremenu, čovekovo vaskrsenje iz smrtnog u besmrtno i
nerođeno, iz nepostojanja u postojanje.
Nema pročišćenja i oslobođenja bez razumevanja afektivnog
vezivanja u svim dimenzijama bića. Kako je čvor zavezan tako se mora i
razvezati. To je jedini put da se pročisti Duh čovekov od svake
neautentičnosti bivstvovanja, prevlada žalost, patnja i iluzija sreće, da se
konačno dođe do kraja vremena tokom kojeg čovek nije ono što oduvek
jeste, a što kroz vreme uzalud očajnički traži da postane u budućnosti.
Budnost (buddhi), koja se na ovde prikazan način ostvaruje, jeste
prisustvo svesti u samom biću. Kako biće već jeste energija svesna sebe,
čovekova budnost nije ništa drugo do opušteno dopuštanje da ona to i bude
kroz njegovo živo iskustvo, dopuštanje da univerzum bude svestan sebe
kroz čoveka. Čovek to dopušta tek kada odvrati svoju svesnost od
robovanja objektivaciji koja se ostvaruje kroz telo, osećaje, opšta stanja
uma i svaku misao. Ovakva objektivacija uspavljuje potencijal svesti koji
svaki čovek prirodno ima, uspavljuje ga iluzijom o supstancijalnosti
zbivanja i o njegovoj izdvojenoj individualnosti. Ništa čoveka ne
uspavljuje toliko kao izvesnost da će se svakog jutra probuditi u istoj sobi
332
u kojoj je zaspao i nastaviti dotadašnji život, da će posle svakog koraka
učiniti još jedan, da će nakon svakog izdisaja ponovo udahnuti, da život
kakav mu je poznat sigurno neće nestati. Najtvrđi san je ubeđenje da će
spolja dobiti ono što mu je suštinski neophodno. Ova sigurnost mu
omogućava da svakodnevno mehanički živi u fizičkom svetu iako je
nesvestan njegove prave prirode. Da je nema, i da je svesniji, lako bi
prelazio u druge dimenzije. Ali takođe ga ovakva izvesnost čini
neodgovornim, destruktivnim i zlim u svojoj nesvesnosti. Čovek je tačno
onoliko destruktivan, zao i nesvestan koliko je ubeđen da je svako biće
„čvrsto” i da postoji samo po sebi kao posebna individua koja dela po
svojoj volji, da je ono „neko” ili da je „nečije” pa mu shodno tome može i
učiniti „nešto”; koliko ne uviđa da je sve što biva, svako biće, samo talas
trenutno oblikovane jedinstvene energije univerzuma; da čovek tek treba
da se rodi. Jedino kada mu se čvrstina bića raspadne pred očima, on se budi
ili se sam psihički raspada ako je previše poistovećen sa njegovom
iluzornom supstancijalnošću, sa onim što se raspada. Čovek se budi samo
kada nema izbora, izvesnosti i nade da utočište može naći spolja, u biću
kakvo objektivistički i čulno doživljava, kada shvati da postoji zato da bi
se život svesno iskušao, prepoznao i prosvetlio u njemu, a ne da bi on
našao utočište u biću. Duh čovekov treba da bude oslobođen od svih
zavisnosti i od svih briga za opstankom, jer neuslovljenost koja omogućava
sam opstanak bića njegova je bit.
Suština duhovnog oslobođenja ili probuđenja jeste u pravom
odnosu prema bivstvujućem, u autentičnom odnosu čoveka (puruše) prema
biću (prakrti). Kada se među njima uspostavi pravi odnos, događa se
prepoznavanje iskonske nezavisnosti Duha-čoveka od prakrti. Čovek
svojom budnošću ispravlja taj odnos i postavlja ga u pravo stanje. Biće nije
problem, već neuviđanje njegove stvarnosti od strane neprobuđenog
čoveka. Nezavisnost svoga Duha čovek ne treba da stvara, jer ona oduvek
postoji, nego samo da je prepozna i da se svesno usaglasi s njom. Jedini
način da čovek ustanovi svoju nezavisnost od prakrti, koja suštinski već
postoji, jeste da u potpunosti osnaži potencijal budnosti (buddhi) koji je
prirođen svakom zdravom čoveku; dakle da osvesti ono što već jeste.
Budnost se ne jača nikakvim koncentracijama (osim ako se koncentracija
ne praktikuje samo kao mera disciplinovanja nemirnog uma). Tako se
samo do ekstrema jača već postojeća vezanost i neuravnoteženost
prirodnog bivstva izdvajanjem jednog svesnog stava na račun nesvesnih
sadržaja. Dok ima bilo kakvih vezanosti i jednostranosti - nema budnosti.
Budnost se jača jedino postojanim prisustvom u svim pojavama i
dimenzijama bivstvovanja. Tako postojana pažnja mora biti oslobođena
svakog mentalnog prosuđivanja (manas) i ličnog određenja (aham-kâra),
inače neće biti prisutna u svim dimenzijama bivstva (tanmâtrâ i maha-
bhűtâni). Sámo njeno prisustvo je nezavisnost (kaivalya). Svako ko je
333
ikada bio budan zna da je tada bio i nezavisan u toj meri da jedino može
reći kako je sáma nezavisnost upravo budnost.
Već smo videli kako su sve dimenzije prirode izražene kroz „velika
počela”, maha-bhűtâni. Njihove vibracije stvaraju različite gustine
zbivanja i brzine vremena koje oblikuju sav kosmos. One su
mikrokosmički sažete u ljudskom biću tako što sačinjavaju njegovo fizičko
telo (zemlja), osećanja (voda), opšta stanja uma (vatra) i svaku misao
(vazduh). Od svih dimenzija kosmosa sačinjen je, dakle, i čovek, pa on
zato svoju budnost mora ustaljivati u skladu sa njima, a ne nekako
drugačije. Dakle, svoju budnost mora osnaživati na četvorostruk način:
naspram (1) tela, (2) osećanja, (3) opštih stanja uma i (4) svake misli. To
su četiri osnove na kojima se pažnja mora postojano sabrati i učvrstiti u
razumevanju svake posebno. Svaka se od ovih dimenzija bića svesnim
upoznavanjem rastvara od iluzije supstancijalnosti i svodi se na njen ishod
- akašu. Kada se to učini sa svima zajedno, nastaje trajna budnost.
Čovekov je život u tolikoj meri nesvestan i neuravnotežen da on i ne uviđa
šta ga određuje i sačinjava, gotovo nikada ne razlikuje prirodu svoga
mentalnog stava od osećaja i fizičkog stanja, a kada to i čini, onda samo
privremeno i bez trajnog ustanovljenja. Međuzavisnost ovih sačinitelja
uslovljava svest da se smatra identičnom s njima i sadržajima njihovog
iskustva o svetu. Njihovo razumevanje putem međusobnog razlikovanja
sámo po sebi uravnotežuje (zbog guna) neujednačene tokove životne
energije (prâna) u svakoj dimenziji zbivanja, i time oslobađa prisustvo
iskonske neuslovljenosti. Za to nije potrebno ništa drugo do objektivno
razumevanje. Ono ima dve faze. Prva je razlikovanje četiri dimenzije
bivstvovanja koje su dotle delovale međuzavisno i zato uslovljavajuće, i
temeljno upoznavanje svake od njih posebno. Druga je spontana primena
uvida (vipassana) o ova četiri sačinitelja bez određenog vežbanja, onako
kako se u životu zbivaju svi zajedno.
Sve četiri dimenzije jačanja uvida predstavljaju progresivno
čišćenje svesti od raznih fiktivnih sadržaja i obmana, i njeno
osposobljavanje da se suoči i sjedini sa bićem kakvo ono zaista jeste.
Stalna prisutnost pažnje (satipatthâna) nije ništa drugo do intenzivno
sažimanje vremena bolnog lutanja u prostorima neautentičnog
bivstvovanja, i samoubrzanje procesa koji je imanentan prirodi kao i
svakom biću: da dođe do slobode u kojoj može autentično da bude.
Postojanom sabranošću pažnje mudro se ostvaruje ono jedino što se inače
mora ostvariti u životu: uvećava se prisustvo svesti o Duhu koji sve
omogućava (o neuslovljenosti postojanja) u čovekovom biću, i time se
briše patnja. Sáma svesnost predstavlja ubrzanje vremena zbivanja i dovodi
ga do krajnjeg ishoda u budnosti. Osvešćenje, kao sažimanje vremenskog
iskustva, praktično se svodi na postizanje nezavisnog prisustva usred
psihofizičkih procesa sopstvenog bića i razumevajućem pragmatičnom
334
odnosu prema njima. Baš kao što se to čini sa vanjskim stvarima, jer Duh
je nezavisan od svih dešavanja u biću. Samo takva objektivnost
omogućava istinsko upoznavanje bića u svim njegovim dimenzijama, a
rezultat toga neće više biti neki zaključak, stav ili mit, kako je to uvek
bivalo sa drugačijim upoznavanjem bivstvovanja od ovde opisanog, već
jednostavna budnost i oslobođenje.
Ne radi se, dakle, o objektivnosti koja deli i otuđuje čoveka od
sveta, već o zrelosti njegovog Duha s kojom on svet dovodi do autentičnog
ishoda. Kao što roditelj doživljava sazrevanje svoga deteta, tako i čovek u
ovoj vežbi sagledava svoje psihofizičko biće kakvo jeste i time ga
transformiše do duhovne zrelosti. Što je čovek stariji i zreliji, utoliko
manje spava, vreme mu brže prolazi i manje se vezuje za iskustva fizičkog
života koja su tako privlačna mladim ljudima. Što je čovek zreliji to je
budniji i nezavisniji od zbivanja. Ovde opisano osvešćenje nije ništa drugo
do ovladavanje stihijom prirodnog zbivanja u telu, osećanjima i umu
direktnim suočavanjem sa njima samima kakvi jesu - a ne sa njihovim
sadržajima, kao uvek do tada. Stoga je ovo suočavanje veoma neprivlačno,
nezanimljivo i odbojno jer ne donosi nikakve nove sadržaje, zaključke,
ubeđenja i nade koje bi bile privlačnije od prethodnih. Ova praksa ih sve
ruši da bi se omogućila iskonska sloboda koju je čovekov Duh imao pre
rođenja tela, pa i nastanka samog sveta. Svest ove iskonske slobode je
utoliko prisutnija, ukoliko je Duh neuslovljenosti nadmoćniji od
mehanizama stečenih navika u ponašanju, govoru i mišljenju. Taj prirodni
mehanizam je u dosadašnjem životu uvek imao nadmoć i zloupotrebljavao
je svesnost za pasivno osvetljavanje svoga delovanja. Ovde se zahteva
preokret takve situacije: da se s neuslovljenom svešću čovek u svakom
trenutku izdvaja i čisti (kaivalya) od svega što trenutno uslovljava njegovu
autentičnost i slobodu, od svega što nije on sâm u apsolutnom smislu, što
ga odvaja od prisustva u transcendentalnom Duhu.
Čovek, dakle, može živeti na dva načina. Prvi mu je prirodno dat,
spontan i nesvestan kao kod većine ljudi, životinja i svih ostalih bića. Sve
prirodne funkcije se mogu nesvesno ispunjavati, kao što nam pokazuje
funkcionisanje našeg organizma koje se obavlja bez naše svesti, dok nam
čovek pod hipnozom pokazuje da je moguće obavljati i mnoge složene
funkcije bez svesti o njima. Upravo tako funkcioniše život prosečnog
čoveka; on je hipnotisan raznim fikcijama i konceptima verskih ili
društvenih ubeđenja. To je način Meseca. On vodi iz rođenja u starost i
smrt. Nigde drugde. Drugi je nadilaženje prvog ličnim stremljenjem protiv
bujice života, uzvodno od toka opšteg prepuštanja prirodnim zbivanjima,
to je put pobednika nad stihijom, put Čoveka koji postoji na način Sunca. 83

83
Spominjanje nesvesnih ljudi ovde se odnosi na značenje Meseca u astrologiji i njegove
receptivne pasivnosti, naspram voljne i stvaralačke aktivnosti Sunca. Pomenuta dva
335
Ovim putem kreću ljudi koji su dovoljno senzitivni da osete kako prvi,
nesvestan način življenja nije autentičan, i da proizvodi samo patnju.
Međutim, njihovo kretanje 'protiv bujice' je samo spontana reakcija na to
stanje, a svaka reakcija je nesvesno uslovljen čin. Oni najčešće negiraju
život, ili na konstruktivan način, odlaženjem u manastir, odricanjem i
podvrgavanjem nekoj disciplini, ili na razne devijantne načine. Ali, onaj
koji kreće ka probuđenju ne ide protiv struje života, već prelazi na drugu
obalu, on savladava nesvesnu stihiju bivstvovanja njenom
transcendencijom, a ne borbom protiv nje; jer borba podrazumeva
prihvatanje nesvesnosti kao sebi svojstvenog stanja - a da je nesvesnost
naša prava priroda, nikada ne bismo mogli da budemo svesni. Mi smo već
na drugoj obali; samo treba toga da budemo svesni.
Stalnim osvešćenjem tela, osećaja, opštih stanja uma i nastanka
svake misli, biće se uravnotežuje i čisti od starih, prirodno uslovljenih
načina ponašanja, čovek se oslobađa svoje vezanosti za život jednako kao i
odbojnosti prema njemu, upravo zbog spoznaje njegove prave prirode. On
sreći i nesreći okreće leđa, radosti i tuzi prošlih vremena. Ravnodušan je u
svim okolnostima i smiren u pročišćenom prisustvu sopstvene
neuslovljenosti.
Ovde izneti opisi načina za postizanje trajne budnosti samo su
osnovni i neophodni uslovi za njeno postizanje. Tek kada se oni ispune
može se doći do individualnog iskustva probuđenja koje je neponovljivo i
za svakog čoveka jedinstveno. Kao i osnovna shema sânkhye koju smo do
sada osvetljavali, i ovo je samo mapa za lakše snalaženje na putu
probuđenja kojim svaki čovek mora sam da prođe na svoj način, a ne
recept za njegovo ostvarenje koji je namenjen svima. Celo ovo poglavlje
zasnovano je na Buddhinom Velikom govoru o temeljima sabranosti
(Mahasatipatthâna sutta) i predstavlja njegovu proširenu verziju,
uključujući i Kratak govor o ništavilu (Culasunnata sutta) na kraju. Iako
sažet, ovaj prikaz puta je univerzalno važeći, jer se ne bavi akademskim
raspravama o tome šta je sânkhya a šta budizam, niti nametanjem bilo
kakvog stava, već pročišćenjem svesti od svih sadržaja i stavova koji
uslovljavaju slobodu bivstvovanja kao takvog. Spremnost za ovakav put
pročišćenja je osnovna pretpostavka za razumevanje oba sistema.
Put pročišćenja ima samo dva principa:
1) Postojano opažanje svih zbivanja u telu, osećajima, umu i
sadržajima uma - a naročito osećajima koji prate ostala tri zbivanja.
2) Nereagovanje na ta zbivanja vezivanjem, odbojnošću ili
zaboravom, i zadržavanje ravnodušnog ustanovljavanja svega kako jeste.

načina su u karmičkoj astrologiji poznata u razlikovanju južnog (Ketu) od severnog

mesečevog čvora (Rahu).
336
 Sva bića reaguju na zbivanja i tako se upliću u njih i žive u ropstvu.
Put slobode je da se najpre vide zbivanja kakva jesu i, kada se to ispravno
učini, tada se čovek oslobađa spontanog reagovanja na sve utiske
(samskare) koje one izazivaju, jer vidi da to nije on, niti je to njegovo. To
je sve svojstvo prakrti, a ne njegovog Duha. On je oduvek iskonski
slobodan i, da bi bio to što jeste, treba samo da osvesti zbivanje i prestane
da, zbog identifikacije s njim, slepo reaguje na njegova uslovljavanja. Jer
nesvesna reakcija na postojeća zbivanja, izaziva nova, i tako se stvara lanac
uslovljenosti. Tek kada se oslobodi slepe reakcije, čovek počinje svesno i
spontano da dela u skladu sa Duhom koji sve omogućava.
Ovde su dati opšti principi probuđenja čovekovog, a ne ostvarenja
bilo kakvog ideala iz oblasti religija i verovanja.
Suština meditacije, i duhovne kulture uopšte, jeste u tome da se
svest, koja inače menja svoja stanja, učini stalno prisutnom tokom svih
zbivanja tela, osećanja i uma 24 časa. Dakle, i za vreme sna - to su, videli
smo, lucidni snovi. Ovaj proces zahteva izuzetan napor samospoznavanja
(đnana) i potpunu posvećenost. To je ujedno i proces ocelovljenja u jedno
Ja. Onog trenutka kada se uspostavi kontinuitet svesti bez većih oscilacija,
sámo se zbivanje pokazuje kao energetski fenomen koji je svestan sebe.
Sámo bivstvovanje se pokazuje kao svesno samo po sebi bez ikakvog
čovekovog napora, i on je sada stalno budan. On, dakle, postaje budan tek
predajom celini koja je svesna sebe. Svaki napor tada prestaje, jer trajna
budnost je čin predaje (bhakti) i opuštenosti. Kao što postojanje uvek
postoji, tako je i budan čovek uvek svestan, jer njegova svest je isto što i
postojanje. On je uvek budan jer nije identifikovan s bićem, koje ima
različita stanja, već se predao onome što biće omogućava, a najpre svest o
njegovom postojanju. Budnost nastaje sama od sebe kada nestane napor za
održavanjem prisustva svesti u prolaznom i promenljivom zbivanju, jer se
uviđa da je svest već prisutna kao ishod ili temelj sámog postojanja,
večnog bivstva iz kojeg sve izvire. Ali, do slobodne budnosti se dolazi
samo nakon vrhunskog napora za održanje prisustva svesti - odnosno
sopstvenog ličnog prisustva u zbivanju. Svest je kroz uobičajeno postojanje
neprosvećenog čoveka bezlično prisutna. Svrha meditativnog napora je u
tome da se toj bezličnoj svesti postojanja dâ oličenje našeg bića, da svest
postane lično iskustvo ovde i sada.
Najveći paradoks je u tome da se napor osvešćenja bića odvija kroz
iskustvo „to nisam ja” i „to nije moje svojstvo” koje se odnosi na telo,
osećaje, opšta stanja uma i svaku misao. (1.Kor. 4:7) Razlog za ovaj
paradoks je u tome što je suština svesti u nadilaženju (transcendiranju)
onoga što se osvešćava. Činjenica da smo nečega objektivno svesni znači
da smo iznad toga, isto kao što moramo da budemo izvan onoga što želimo
da vidimo u celosti. Da bismo se videli celi u ogledalu moramo biti
izdvojeni od njega. Zato za ono što smo postali svesni, možemo jedino reći
337
da nije naše. Sloboda od poistovećenosti sa svakim zbivanjem je čista
budnost. Dakle, svesnost se jača oslobađanjem od poistovećenosti.
Osvešćavajući telo, osećanja i um, mi ih nadilazimo postajući ono
beskrajno i neuslovljeno što ih omogućava. Jedini način da se to ostvari
jeste da ih sagledamo kakvi zaista jesu. Kada to učinimo, postajemo veći,
širi i moćniji od njih. Kada biće osvestimo kakvo jeste, i tako ga nadiđemo,
tada tek možemo da ga prihvatimo. Dotle je ono nas držalo i zato smo bili
njime porobljeni, a sada smo slobodni jer smo isto što i Duh koji biće
omogućava.
Ovaj paradoks će postati manji ako imamo u vidu da se meditacija
sastoji iz dve faze. Prva je dolaženje do posmatrača sticanjem potpune
svesti o zbivanju tela, osećanja i uma. Taj najviši posmatrač je aham-kâra
kome svesnost daje buddhi. Kada se to ostvari, postaće jasno ono što
omogućava posmatrača, a to je svedok cele prakrti, puruša. Ključna je
spoznaja da posmatrač nije svedok, da su buddhi i puruša različiti. Otuda
iskustvo „to nisam ja, to nije moje”.
Kontemplativna praksa, čiji su osnovni principi ovde izneti,
predstavlja čovekov prvi pravi okret ka duhovnoj slobodi i probuđenju, ka
spasonosnoj diferencijaciji puruše i prakrti, čime se oboje ostvaruju u
smislu. Apsolutno sve što je čovek činio pre ove prakse odnosilo se na
iskustvo bivstvovanja (prakrti) i karmičko dozrevanje u njemu. S ovom
praksom on po prvi put u čitavoj svojoj karmičkoj evoluciji istinski okreće
pažnju k sebi ili svojoj autentičnosti, ka puruši. Negovanje takve pažnje,
okrenute k sebi, pod kojom dozreva on sam kao nezavisan Duh, jeste ono
što ga čini slobodnim, uvek budnim i zaista beskrajnim. Ništa drugo.
Prema Buddhinim rečima „u ovom ograničenom telu, ne većem od
rukohvata, sadržan je svet, pojava sveta, ishod sveta i put koji vodi ishodu
sveta” (Anguttara-nikayo, 4,45). U čoveku koji meditira dovršava se ishod
univerzuma.
Ovde izneto osvešćenje ima četiri dimenzije, u skladu s
dimenzijama prirode. Posmatrane piramidalno, najniža i najgrublja
dimenzija zbivanja je telo, zatim, nešto finija, osećaji, pa opšta stanja uma
ili raspoloženja kao još finija, i same misli kao najfinija dimenzija zbivanja
našeg bića. Da bi se biće transcendiralo i čovek predao Duhu koji ga
omogućava, i koji je njegov ishod, to se mora učiniti na njegovoj najfinijoj
dimenziji zbivanja, nastanku misli. Ali, ako se meditacija zasniva samo na
transcendenciji misli, ona je nepotpuna, ako se u tome i uspe, to iskustvo
nije trajno, čovek se stalno iz njega vraća u ranija niža stanja svesti - zato
što nije osvestio celo biće, sve njegove dimenzije. Tako se od cele prakse
pravi ritual i još jedna navika. Svaka dimenzija zbivanja ima svoje
samskare, svoja T-polja koja je oblikovala ponavljanjem, i ta polja imaju
svoju gravitaciju, privlačnu snagu koja nas zavodi i opčinjava. Zato se
svaka dimenzija mora posebno osvestiti, uvideti kakva zaista jeste i
338
razobličiti sve njene samskare. I druge duhovne tradicije osećaju
neophodnost da se biće osvesti u svim dimenzijama, ne samo u sferi misli
(ideja), ali to izražavaju na nejasan i maglovit način, kroz razne (božije)
zapovesti, tabue, moralne norme, propise koji obuhvataju sve, pa i
jelovnik. Judeo-hrišćanske moralne obaveze se uglavnom bave fizičkom
dimenzijom zbivanja (ponašanjem), a manje mentalnom, i nigde dovoljno
jasno ne naglašavaju jedinstvo fizičkog, osećajnog i mentalnog. Tradicija
verske predanosti (bhakti) uglavnom naglašava osećajnu dimenziju
bivstvovanja. Jedino je u tradiciji joge neophodnost osvešćenja celog bića
oslobođena svakog demonizma i idolopoklonstva, i svedena je na praksu,
na opšta pravila ispravnog postupanja (yama), i specifično jogističke
obaveze (niyama). Buddha je na osnovu njih izneo celovit proces
osvešćenja (meditacije) jer je zahvatio sve dimenzije bića, od najgrublje do
najfinije. Žalosno je što i danas postoje mnoge budističke škole, ili sekte,
koje ne uviđaju neophodnost celovitog osvešćenja, nego naglašavaju samo
neke njegove aspekte (disanje, osećaje ili um zasebno).
Ključ oslobođenja je u celovitom osvešćenju bivstvovanja, u svim
njegovim dimenzijama (telo, osećanja, opšta stanja uma i svaka misao).
Ako previdimo jednu dimenziju, njeno neosvešćeno zbivanje će biti uzrok
naše patnje i osećanja ropstva. Ako naglasimo samo jednu, na primer,
mentalnu (baveći se nekom meditativnom 'tehnikom', molitvom ili
ponavljanjem mantre), ma kakve uvide i iskustva imali, padaćemo uvek
iznova natrag u niža stanja povučeni težinom ostalog dela neosvešćenog
bivstvovanja, i uzalud ćemo ponavljati tu jednostranu praksu u nadi da
ćemo ponovo dostići uzvišeno stanje.
Na kraju ovog opšteg uvoda moramo naglasiti sledeće ključne
stvari.
1. Ovde se radi o transformaciji kvaliteta samog bivstvovanja
čovekovog, a ne o sticanju nekog znanja ili nove 'vere'. Biće se
transformiše na viši nivo postojanja samim osvešćenjem. Svetlost svesti
sama po sebi preobražava bivstvovanje na više nivoe, a ne bilo kakva
aktivnost s namerom postizanja takvog cilja.
2. Svest se stiče najpre posmatranjem strukture zbivanja uma,
osećanja i tela, a zatim naporom da se zaustave nepovoljne navike i stanja,
i omoguće povoljna. Jedino borbom protiv starih navika i načina bivanja
stičemo više svesti. Uvek kada odolimo nekoj stihiji koja nas je
uslovljavala da delujemo po njenom diktatu, postajemo jači u budnosti i
blaženstvu. Sámo posmatranje ili svedočenje neće nam dati više svesnosti,
već će nam jedino omogućiti uvid kako da se borimo protiv struje
mehaničkih navika tela, osećaja i uma kojima smo porobljeni. Jer, mi
nismo zarobljeni u telu, osećanjima niti umom. Zarobljeni smo jedino
svojom identifikacijom s njihovim nesvesnim navikama u delovanju koje
se mehanički održavaju.
339
 1. Osvešćenje tela

Telo je zbirno mesto svih zbivanja bića, svih osećaja i mentalnih

stanja. Stoga, da bismo bili svesni osećaja i uma, moramo najpre biti
savršeno svesni tela. Kada smo obuzeti osećanjima i mentalnim sadržajima
uvek zaboravljamo na sámo telo, tako da ono ostaje najnesvesnije područje
bivstvovanja, iako je osnovno. Uvek smo svesniji onoga što zamišljamo
nego svog disanja ili sitnih pokreta lica i ruku. Da bi se ovaj temeljni
zaborav bivstvovanja suspregnuo i svest po prvi put u životnom iskustvu
sjedinila sa njegovim zbivanjem, sa svim telesnim postupcima, najpre je
treba vezati za disanje.
Osvešćenje tela sačinjava prvi dodatni 'svesni šok' s kojim se
nakuplja energija potrebna za kristalisanje višeg, energetskog tela.

a) Sabranost pažnje na dah

Osvešćenje disanja služi kao visak koji usmerava pažnju na telo i

odvraća je od dotadašnjeg lutanja za psihomentalnim sadržajima i drugim
objektima. Sabranost pažnje na dah održava težište svesti na objektivno
sagledavanje celine samog područja svakog zbivanja, na telo, i odvraća je
od stare navike da bude opčinjena i zavedena apstraktnim sadržajima
pojedinih zbivanja. Ovde se događa začetak potpune odvraćenosti Duha od
uslovljenog bivanja u vremenu (prakrti), svesnost disanja sigurno nas drži
u sadašnjosti, u stvarnosti ovde i sada. Zato ga treba dobro usaditi.
Sabranost pažnje na dah, nezavisno od ostalih vežbi, donosi obilne plodove
u duhovnom pročišćenju ako se istrajno primenjuje. Sama po sebi ova je
vežba dovoljna jer direktno izaziva odvraćenost Duha od uplitanja u
sadržaje prirodnog zbivanja i uz istrajnost može dovesti do prepoznavanja
potpune izdvojenosti puruše od prakrti. (Pored vezivanja pažnje za disanje
postoje i drugi metodi da se svest odvrati od sadržaja misli i objektivnog
sveta. To se može učiniti koncentracijom na određeni oblik, kao što je
yantra, ili na određenu reč, mantru. Iako su efikasni, ti metodi su,
međutim, vezani za određenu tradiciju i ideologiju, dok je osvešćenje
disanja nezavisno od svega toga i prirodno je dostupno svakom čoveku.)
Vežba se obavlja na izdvojenom i mirnom mestu, par puta dnevno,
najmanje pola časa, sedeći u ispravnom položaju, a to znači pravih leđa, ali
udobno. Budnog uma treba opažati disanje bez ikakvog remećenja, onako
kako se ono sámo odvija. Jasno treba ustanoviti svaki udisaj i svaki izdisaj,
kada je dah kraći, a kada je duži. Ustanovljavanje se obavlja ravnodušno,
bez ikakvog mentalnog uplitanja i prosuđivanja. Osvešćenje disanja služi
da odvrati svest od stalne i opterećujuće vezanosti za psihičke sadržaje koji
340
se tiču ličnog iskustva ili sveta, prošlosti ili budućnosti, i smiri se u
bezazlenosti sámog bića koje opušteno miruje i diše ovde i sada. Disanje je
put kojim se vraćamo iskonskoj nevinosti našeg bića, bezazlenom
postojanju, i oslobađamo svih tereta životnog iskustva. Svakim udisajem
telo treba da postane svesnije, svakim izdisajem opuštenije i mirnije. To je
osnovni zahtev ove vežbe.

b) Osnovni položaji tela

Svesnost cele površine tela, koja je stečena u polučasovnoj vežbi

sabranosti pažnje na dah, mora se zadržati i u svakodnevnom kretanju. Da
bi se u tome uspelo, najpre treba razviti sposobnost da se uvek bude
svestan četiri osnovna položaja tela: hodanja, stajanja, sedenja i ležanja.
Svaki od ovih osnovnih položaja mora biti jasno ustanovljen, a prelazak iz
jednog u drugi mora se obavljati kao unapred svesna namera.

c) Svi pokreti

Kada smo bez napora postali svesni smenjivanja četiri osnovna

položaja tokom celog dana, možemo lakše preći na osnaženje prisustva
pažnje na sve važnije pokrete koje činimo svojim telom. (Oni najsitniji
nisu važni za vežbu.) Kada menjamo pravac hodanja; kada gledamo pravo,
a kada u stranu; kada savijamo a kada ispružamo svoje udove; kada
oblačimo i svlačimo odeću i šta nosimo u rukama; dok jedemo, pijemo,
žvaćemo doživljavajući ukus i gutamo, kada obavljamo sve fiziološke
potrebe tela, kada nameravamo da zaspimo i kada se budimo; kada
govorimo i kada ćutimo, primenjujemo sabranost pažnje.
Ravnodušno ustanovljavajući sve opisane postupke stičemo jasan
uvid u svrsishodnost i opravdanost svakog postupka, da li je samo proizvod
mehanizma navike ili je objektivno opravdan, pa tako prestajemo da
gubimo energiju u nepotrebnim i često besmislenim aktivnostima. Zatim
jasan uvid u najprikladniji način obavljanja svakog postupka u skladu sa
trenutnim okolnostima, nezavisno od stečenih navika i običaja, plahovitosti
i žudnji. Ustanovljavanje svih postupaka tela treba da nas održava
sabranim i samosvesnim za sve što činimo tokom celog dana; svaka
aktivnost može i mora biti uključena u sabranost pažnje, makar u osnovnim
elementima.
Po prvi put u životnom iskustvu ovakvim vežbanjem dolazimo do
spoznaje: „Ja sam činilac svakog svog pokreta i dela.” To je, prema shemi,
integracija svesti iznad indriyâni, u aham-kâru i kristalizacija jednog Ja.
Ovo znači da je ujedno integrisan i manas. Dotle je svest o sebi kao
jedinom činiocu svih ponašanja bila prisutna, ali manas je bio
dezintegrisan na sadržaje pojedinih zbivanja, u mnoštvo Ja, i zato je takva
341
svest bila slaba i pasivna, nije bila prisutna u celosti kao odlučujući i
odgovorni činilac. U aham-kâri se integriše svest posmatrača kao i jedno
stalno Ja koje je uslov za stalnu prisutnost svesti. Odgovornom spoznajom
sebe kao jedinog tvorca svakog postupka u mislima, rečima i delima, stiče
se objektivna svest o sebi s kojom se uviđa da je i onaj koji čini dela (a to
je telo, indriyâni) uslovljen i sačinjen kao i sama dela. Tako se na samom
sebi praktično uviđa istina da je svaka individualna tvorevina u prirodi
zavisna, nepostojana i prolazna, dok je ličnost koja to opaža nezavisna od
tela i njegovih dela. Dakle, potpunim osvešćenjem i ustanovljenjem
psihofizičkog činitelja nužno dolazi do njegovog nadilaženja, zato što je
svesnost uvek sám čin nadilaženja ustanovljenog sadržaja, dok je
nesvesnost oduvek bila poistovećenost s njim. Tako potpuna integracija
svesti o činjenju dovodi do nadilaženja subjektivne poistovećenosti sa
činiteljem (indriyâni). Važno je razumeti da ovo nadilaženje dolazi samo
kao potpuna zrelost i odgovornost subjekta za svoje aktivnosti, a ta zrelost
je upravo nadilaženje subjektivnosti. Subjekt koji je poistovećen sa sobom
nikada ne može imati odgovornost za svoje postupke niti objektivnu svest
o njima. Jedino prihvatanjem stvari kakve jesu, kada se indriyâni potpuno
osvesti, ličnost postaje objektivno svesna tela i samim tim nezavisna od
njega, jer se tada energija preliva u aham-kâru, a i shema nam pokazuje da
je ličnost već u samom prirodnom poretku takva - nezavisna od tela.
Kada bi ličnost bila u jedinstvu s telom ne bi mogla da se razlikuje
od njegovih delanja, i celodnevno ustanovljavanje postalo bi preveliki teret
zbog identifikacije svesti. To bi izazvalo neuravnoteženu centripetalnu
upotrebu energije oko svakog umišljenog „svojstva ličnosti” i svakog
postupka, što bi pokrenulo proces bezizlazne racionalizacije tako nastalih
entiteta. Ovakvo vežbanje će vrlo brzo pokazati da je nemoguće biti
objektivno svestan svih svojih postupaka pri zadržavanju stare ličnosti i
njenog mehanizma postojanja putem identifikacije sa telom i smenom
mnoštva Ja. U tom slučaju ličnost bi se samo neumorno delila na
posmatrača i posmatrano ili učinjeno. Nedostatak odgovornosti i
objektivnosti za učinjeno, svedočiće o ovakvoj šizoidnoj podeli. Svesnost
preobražava i oslobađa od svakog tereta ustaljenog i subjektivnog načina
postojanja. Zato je ovakvo vežbanje zapravo proces odumiranja dotadašnje
ličnosti (što nije ništa drugo do prestanak njene identifikacije sa telom) i
otvaranja prostora sve većoj slobodi Duha u kojoj se za celo biće jasno
uviđa: „To nije moje svojstvo, to nisam ja.” Svi položaji i pokreti koji se u
ovoj vežbi ustanovljavaju izgledaju kao tuđi, a takođe i osećanja i stanja
uma u narednim vežbama. Postajući izdvojeni i tuđi, vlasništvo prirode
(prakrti), a ne biti čovekove (puruše), oni se, međutim, ne osamostaljuju
kao u šizoidnoj podeli bivstvovanja koja nastaje nesvesnošću,
odbacivanjem i negacijom, nego se objedinjuju u smislu pod svetlošću
svesti kao jedinog odlučujućeg činioca, objedinjuju kao jedinstvena
342
zbivanja prakrti, i nadilaze u slobodi Duha koji ih sve omogućava. Dejstvo
svesti se ogleda u sposobnosti preobražaja svih navika u kretanju i
mišljenju, u moći odustajanja od njih, kao i adekvatnog učešća u njima.
Napuštanjem poistovećenosti Duha čovekovog s telom, osećajima i
umom, njihove aktivnosti nastavljaju svrsishodno da se odvijaju i to sa još
snažnijom i čistijom energijom i inteligencijom prirode kojoj su u celosti
oduvek i pripadali. Za nezavisan Duh kretanje tela i mišljenje pripadaju
istom području prirodnih fenomena kao tok reke, pad požutelog lista, let
ptice ili kristalno presijavanje sunčeve svetlosti na snegu. Nikada se
priroda ne pokazuje tako zdrava i potpuna u svom savršenstvu kao u
nesputanom pogledu izdvojenog i nezavisnog čovekovog Duha. Suvišno je
pitanje da li priroda postiže svoju svrhu i savršenstvo tek s buđenjem Duha
neuslovljenosti u čoveku, ili probuđeni tek tada zapaža iskonsko
savršenstvo i potpunost prirode. Zbog relativnosti vremena prirodnog
zbivanja oba ova događaja su uzajamna, oni se istovremeno događaju zato
što su podjednako stvarni. Nema suštinske razlike u tome da li priroda
postaje savršena tek u probuđenom čoveku, ili je on postao probuđen zato
što je uvideo savršenstvo prirode. U trenutku probuđenja sabija se sve
vreme razvoja prirode u jedan događaj.

d) Odvraćanje od tela

Što se više naslućuje sloboda, više se Duh odvraća od tela kao od

sopstvenog bića. Ojačana objektivna svesnost je takvog kvaliteta da sve
manje identifikuje Duh sa telom, sve manje idealizuje telo kao nešto svoje,
celovito i postojano i sve ga jasnije uviđa kakvo zaista jeste, kao biološki
mehanizam zatvoren u kožu koji se sastoji od raznih organa: kostiju, mesa,
creva, jetre, srca, pluća, bubrega, krvi, mokraće, pljuvačke, izmeta, malja,
noktiju, zuba, mozga u lobanji i ostalog. Baš kao da se radi o vreći
ispunjenoj raznim predmetima.
Na ovaj način treba bar jednom dnevno sagledati svoje telo, u
svome duhu ga ravnodušno secirati na sastavne organske delove. Ne samo
kao živu celinu već i kao leš u svim fazama raspadanja, što će se kroz
izvesno vreme toj živoj celini neminovno dogoditi. To vreme treba jasno
da bude predočeno. Tako se Duh polako odvraća od privrženosti telu, kao i
nepotrebne odbojnosti od tela. Ko stalno ima smrt u vidu, na ovakav,
objektivan način, neće pogrešiti ni u čemu, neće gubiti vreme, uvek će
uviđati život kakav jeste jer će ga doživljavati u potpunosti i s ljubavlju.

e) Osnovni elementi tela

Na kraju sabranosti pažnje na telo stoji uvid o osnovnim

elementima koji sačinjavaju ono što smatramo našim telom. Ovo je finiji
343
način odvraćanja od prethodnog. To su element zemlje, element vode,
element vatre i element vazduha. Oni simbolično prikazuju osnovne
osobine materije: čvrstinu, prianjanje, toplotu i kretanje. Objektivan i
bezličan pogled na telo otkriva da je to biće samo njihova kombinacija na
delu, i da se uvek može prepoznati kao takvo. Što češće svoje telo treba
prepoznavati na ovaj način, sve dok ne postane i jedini. Tako će se uvideti
jedinstvo tela sa celom prirodom u svim njenim dimenzijama koje su
prikazane istim elementima.
Na ovako opisan način treba praktikovati osvešćenje tela. Pri tome
treba imati na umu činioce nastanka tela, a to su spontana delatnost
uzročnog nastajanja svega u prirodi i hrana, odnosno cirkulacija prâne.
Dok se to čini, ne treba mešati predmet svoje sabranosti sa drugim
područjima bivstvovanja, sa osećanjima ili stanjima uma za koja postoje
posebne vežbe, već se isključivo držati tela. Tek sa njegovim osvešćenjem
svesnost treba proširiti sledećom vežbom. Da bi se osvestile više dimenzije
bića, osećanja i misli, mora se najpre svesno ovladati osnovom njihovog
dešavanja, samim telom. Za početak je dobro da se sabranost pažnje na telo
u svim vidovima (a, b, c, d, e - svaka posebno) intenzivno vežba samo u
određeno vreme tokom dana u odabranim uslovima, pri čemu se pokreti
mogu izvoditi malo usporeno radi lakšeg održavanja pažnje na njima. Kada
svesnost svih telesnih zbivanja postane lakše prisutna, može se osnaživati u
svakodnevnom radu neprimetno za druge. Pri tome ne treba prisiljavati
pažnju niti prilagođavati pokrete, nego održavati njihovo jedinstvo. To što
se događa, treba da bude predmet budnog opažanja: kada se hoda, onda
hodanje; kada se radi nešto rukama, onda ruke; kada se govori, onda govor,
a kada se sedi i ne radi ništa, onda sedenje i disanje.
Potpuno osvešćenje tela biće već na početku olakšano ako svoju
pažnju stalno vezujemo za središte njegovog zbivanja, za gravitacioni
centar u donjem stomaku (pri osnovnim položajima), kao i na celu
površinu tela (pri svim pokretima). Osobina nesvesnog delovanja tela je
njegova nepostojanost i necentriranost u svom prirodnom središtu, težište
njegovog delovanja podignuto je naviše, ka glavi i mislima, i stoga je
neuravnoteženo kao kod iskrivljenog točka kome osovina nije uglavljena u
središtu. U gravitacionom središtu bića sažima se vitalna energija i odatle
deluje kroz celo telo. Kada je taj proces delovanja iz središta kristalisan
svešću, vreme njegovog delovanja je brže, što se ispoljava kao veća snaga i
moć ostvarenja. 84

84
Koiči Tohei u svojoj knjizi „Book of ki” daje koristan savet da se osvešćenje energije
univerzuma sažima na pola, sve dok se to sažimanje na polovinu ne skupi u nevidljivo
malu tačku u našem donjem stomaku, oko četiri santimetara ispod pupka (jap. tan-den).
Treba jasno osećati da, iako beskrajno sažet u jednu tačku, univerzum nije izgubio moć,
da je ona samo sabijena na jednom mestu, u gravitacionom središtu zbivanja našeg bića. I
to neće biti iluzija. Odatle se može izvući ogromna snaga koje iznemogao i psihički
344
 Dosadašnji opis vežbanja prisutnosti svesti (pod a, b, c, d, e) i
usredištenje u gravitacionom centru predstavlja samo unutarnji i stoga
nepotpuni vid osvešćenja bića. Ono će postati potpuno tek kada ga spojimo
sa spoljnim vidom. On se postiže tako što ćemo pri kretanju kroz prostor
(hodanju, vožnji...) uvek imati duboko uverenje da se mi, sa svojim
središtem, ne krećemo, nego ostajemo apsolutno nepokretni dok se prostor,
sva bića i ceo univerzum kreću i okreću kraj nas. Na ovaj način se direktno
ukida ropstvo objektivizaciji. 85 Meditacija pokreta je potpuna tek sa
spoznajom da se nijedno biće ne kreće svojom voljom, već da je sastavni
deo svekreta kosmosa (jagrat), da se to prakrti kreće, da je svaki naš
pokret koji smo u životu učinili nošen opštim kretanjem životne energije
(prane) kao list maticom potoka. 86
Ovo uverenje o ne-delanju usred delanja treba ostvarivati i u
vežbama osvešćenja osećaja i uma, kao da se oni kreću u svom događanju,
a ne mi. Potpuna autentičnost i nezavisnost puruše biće ispoljena onda
kada jasno doživimo da se naša suština ne kreće u životnom zbivanju, da
čak nikada nije ni učestvovala u njemu, nego da se telo, osećanja,
raspoloženja ili stanja uma, i sve misli, sami zbivaju i kreću svojim putem
kao oblici prakrti, vođeni istim zakonima kao i sve ostalo u prirodi. S
postizanjem konačne diferencijacije puruše i prakrti ovo stanje će biti
trajno i prirodno.
Sabranost pažnje na telo primenjuje se na sebi i na drugome,
naizmenično a zatim istovremeno i na sebi i na drugome. Koliko smo
svesniji svojih postupaka, toliko ćemo bolje opažati koliko su drugi toga
nesvesni, i uočavati razliku u plemenitosti koju donosi svesnost, od bede i

poražen čovek nije bio svestan, jer mu je težište delovanja bilo pomereno naviše i zato
slabo. Delotvornost vitalne energije povećava se imaginacijom kako se ona s udisanjem
podiže iz tla kroz središte stopala sve do tan-den centra, dok se izdisanjem širi po telu i
kroz ruke, koje tako dobijaju pojačanu snagu, izlazi van na objekat s kojim se rukuje.
85
Zbog personalističkog karaktera univerzuma, da stvara subjekta, kada se čovek pomeri
dva metra unapred, univerzum neće za njega postati za toliko kraći u tom pravcu. Čovek
je subjekat univerzuma i on se zato ne kreće kroz njega niti može kretanjem doći do
njegovog kraja. Univerzum se saobražava prema njemu, čovek je uvek u središtu
univerzuma koji se kreće i saobražava kako bi u njemu kristalisao svoju budnost - nigde
drugde. Prema Buddhinim rečima „u ovom ograničenom telu, ne većem od rukohvata,
sadržan je svet, pojava sveta, ishod sveta i put koji vodi ishodu sveta” (Anguttara-nikayo,
4,45).
86
Ponovimo još jednom: Na koji način prostor sačinjava naše telo? Kretanjem najvećih
objekata koji sačinjavaju prostor - kretanjem planeta i zvezda, jer šira celina sačinjava
manju. Sve postojeće sačinjeno je od životne energije, a životna energija na Zemlji potiče
od magnetne indukcije koja nastaje kruženjem Meseca i drugih planeta oko Zemlje, kao i
kruženjem Zemlje oko Sunca. Planete su magnetna tela i svojim kretanjem one proizvode
životnu energiju i sva kretanja živih bića. Kretanje Zemlje pokreće naše telo. Kada bi
Zemlja i Mesec stali, i naše telo bi sámo stalo i raspalo se u prah. Tako, neprobuđena bića
se nikada ne kreću svojom voljom; ona su u potpunosti sačinjena i pokretana od strane
šire celine.
345
ružnoće koju izaziva nesvesnost. Glavna odlika osvešćenog tela je
opuštenost i ujednačenost govora i svih pokreta. Svesnost harmonizuje sve
tokove energije poništavanjem svih afekata, pa takav čovek smirujuće
deluje i na okolinu.
Sabranost pažnje na telo je toliko uspešna koliko osnažuje
nezavisnost Duha od tela. Ona se ogleda u sposobnosti ovladavanja svim
sklonostima tela i spremnosti za njihovo napuštanje. Suština ove vežbe je u
tome da se svest oslobodi svih umišljenih predstava o telu i dovede do
uvida da ne postoji drugačiji telesni opstanak od ovde opisanog. Zato
sabranost pažnje na telo treba ustanovljavati sve dok ne iščeznu sve iluzije
o nekakvom drugačijem opstanku i jedino preostane ovde opisani, uvek
savršeno jasan u neposrednom uvidu.
Uvidevši da je to sve delatnost prirode a ne njegova, čovek se više
ne brine za ono što nije njegovo, on više ne prianja za telesni oblik koji živi
u svetu, kao što iz istog razloga nema ni odbojnost prema svetu niti telu,
ravnodušan je i smiren u nezavisnosti sopstvenog pročišćenja (kaivalya).

2. Osvešćenje osećanja

Nešto finija dimenzija bivstvovanja od grubog tela jesu osećanja.

Ona su direktno vezana za iskustvo telesnog zbivanja. Postoje samo tri
stanja u kojima se osećanja ispoljavaju: prijatno, bolno i neutralno. Svako
od ovih stanja može biti ovozemaljsko, odnosno vezano za život u svetu
(čulne prirode), ili uzvišeno, što znači naklonjeno odvraćenosti od
uslovljenog bivstva u svetu (duhovne prirode). Slično fizičkom telu i
astralno, o čijem je dejstvu ovde reč, može u svom kretanju biti naklonjeno
nečemu (zbog prijatnog stanja), odbojno od nečega (usled bolnog iskustva)
ili neutralno u nekim periodima.
Ovde se ne radi o emocijama i upoznavanju njihovih beskrajnih
složenosti i nerazrešivosti, već o sámim osećanjima kao takvim, ovde i
sada. Uvek problematične emocije su složene tvorevine koje nastaju tek
mešanjem osećanja sa fizičkim zbivanjem, opštim stanjima uma i
pojedinačnim mentalnim sadržajima, koji su ovde predmet posebnih vežbi.
Treba uvek jasno prepoznati kakvo je osećanje na delu: da li je to
prijatno, bolno ili neutralno osećanje; da li je to prijatno ovozemaljsko
osećanje ili prijatno uzvišeno osećanje (zadovoljstvo zbog uvida u
stvarnost bića i nezavisnost Duha); da li je bolno ovozemaljsko ili je bolno
uzvišeno osećanje (kajanje zbog svojih slabosti koje ometaju izbavljenje);
da li je neutralno ovozemaljsko ili neutralno uzvišeno osećanje
(ravnodušnost zahvaljujući uvidu u nezavisnost Duha i neugroženosti
ishoda sveg bivstvovanja).
Tako se vežba postojana sabranost ili trajna prisutnost pažnje u sebi
i u drugome, uočavajući razliku u plemenitosti i smirenju kada su osećanja
346
jasno ustanovljena u nama prema opisanom modelu, i bedi koju izazivaju
kod drugih kada su konfuzno izmešana i poistovećena sa raznim
sadržajima uma i telesnim iskustvima. Pri tome se jasno moraju imati na
umu činioci nastanka osećanja, a to su uzročno nastajanje svega u prirodi,
želja i čulni utisci, kao i razlaganje svih ovih činilaca tokom vremena.
Osećanja su, kao i telo, nepostojana i prolazna, pa se zato treba osloboditi
iluzija o njihovim trajnim svojstvima. Vežbamo tako što sebi konkretno
predočimo: „U meni je sada takvo osećanje.” U prijatnom osećanju treba
napustiti sklonost ka pohlepi; u neprijatnom osećanju treba napustiti
sklonost ka odbojnosti i mržnji; a u neutralnom sklonost ka neznanju i
tupoj lenjosti. Dok se ovako ustanovljavaju osećanja kao takva, onako
kako se sáma javljaju u svakodnevnom iskustvu, ne treba lutati na ostale
predmete sabranosti pažnje (telo, stanja uma) već se isključivo držati njih
kao odabranog predmeta za ustanovljavanje. Zato što ne postoje drugačija
osećanja od ovde opisanih, jasno ih treba razlikovati i ustanovljavati sve
dok ne iščeznu sve iluzije o raznim osećanjima i njihovim svojstvima, koja
nastaju konfuznim mešanjem osećanja sa umom i telesnim stanjima, i ne
preostanu samo ovde opisana, uvek jasna uvidu.
Sabranost pažnje na osećanja, kakva ona sama jesu, bez
prosuđivanja o njima, toliko će biti uspešna koliko osnažuje nezavisnost
Duha od osećanja, njegovo neprianjanje ni za šta bivstvujuće u vremenu
preko osećanja, kao i neprianjanje za odbojnost od bilo čega; njegovu
ravnodušnost i smirenost u pročišćenju.

3. Osvešćenje opštih stanja uma

Kao što se prve dve vežbe uspostavljanja pažnje bave isključivo

kretanjem i opstankom tela (indriyâni) na grubljem (fizičkom) i finijem
nivou (osećanja), tako se i sledeće dve vežbe bave grubljim (opštim) i
finijim (svakim pojedinačnim) stanjima uma. Odavde se osvešćuje trojstvo
manas, aham-kâra i buddhi.
Kada se u umu javi požuda, treba je jasno ustanoviti, a kada je
nema, ustanoviti da je odsutna; kada se javi mržnja treba je jasno
ustanoviti, a kada je nema, treba predočiti njenu odsutnost; kada se u umu
javi obmanutost, 87 treba jasno ustanoviti takvo stanje, a kada je nema,
osnažiti jasnoću u kojoj svest obasjava predmet ili objekat svog opažanja
(telo, osećanja ili um) bez fiktivnih obmana koje ga krivotvore svojstvima
koja ne postoje i odvraćaju od stvarnosti sámog objekta ili zbivanja.
Požuda (vezanost), mržnja (odbojnost) i zabluda (neznanje ili
nesvesnost) tri su osnovna stanja uma koja porobljavaju čoveka.

87
U obmane spadaju sećanja, fantazije, i nametanje fiktivnih svojstava predmetima i
zbivanjima.
347
 Takođe, kada se u umu pojavi strepnja treba jasno ustanoviti da je
to strepnja (od nečeg posebnog što izaziva napetost i sputanost uma); kada
se pojavi rastresenost, da je to rastresenost (usled nepovoljnog uticaja
mnoštva sadržaja ili objekata, što izaziva uznemirenost i stalnu potrebu za
promenom); kada se u umu javi proširena svest, da je to svest nastala izvan
iskustva trodimenzionalnog tela (pisane ili vančulne informacije, sećanja,
ideje, stečeno znanje iz udaljenih mesta, prošlosti ili budućnosti); kada se
javi sužena svest, da je svest sužena (na neko posebno i čulima dostupno
opažanje iz neposrednog okruženja u sadašnjem trenutku); kada se u umu
događa svesnost koja nadilazi čulna iskustva i kreće se u astralu, da je to
svest koja nadilazi telesno iskustvo (tokom vizije ili astralne projekcije), a
kada je u umu svest koja ne nadilazi fizičko iskustvo (indriyâni), da je to
svest koja zavisi od tela i čula; kada je um koncentrisan na ono što se
događa, da je koncentrisan, a kada je dekoncentrisan, da svest raspršava na
više procesa koji se smenjuju; kada je svest oslobođena svih sadržaja kojim
je um uslovljen (u meditaciji, dhyânam), da je oslobođena (od misli i
prisutna je u biću bez njih), a kada nije oslobođena, treba jasno ustanoviti
da je neoslobođena i uslovljena mislima (koje objekti izazivaju u umu -
izvan jednočasovnog kontemplativnog zadubljenja, dhyânam).
Tako se osnažuje postojanost pažnje na sva opšta stanja u kojima se
um (manas) uopšte može naći. Na ovaj način treba ih ustanovljavati sve
dok ne iščeznu sve iluzije da stanja uma mogu biti drugačija, beskrajno
različita ili uvek ista, i ne preostanu samo ovde navedena, uvek izložena
znanju i jasnom uvidu. 88 Samo tako se postiže svrha ove vežbe da omogući
prepoznavanje čovekove nezavisnosti od svih stanja uma. Osvešćenje se
primenjuje na sebi i drugome, naizmenično, a zatim istovremeno na sebi i
drugome. Pri tome se uočava razlika između osvešćenih stanja u nama i
njihovog nesvesnog smenjivanja kod drugih. Takođe treba jasno uočiti
činioce koji omogućavaju um, a to su opšta delatnost prirodno nastalog tela
(indriyâni), neznanje o nezavisnosti i želja za ličnim učestvovanjem u
bivstvovanju kroz vreme, i da će um opstajati samo dok su njegovi činioci
na okupu.
Osvešćenje svih opštih stanja uma toliko je uspešno koliko
omogućava prepoznavanje nezavisnosti čovekovog Duha od svih mogućih
stanja u kojima se um može naći, njegovo neprianjanje za svet preko uma,
kao i neprianjanje za odbojnost od sveta i uma, koliko osnažuje njegovu
ravnodušnu prisutnost u slobodi koja omogućava i svet i um koji ga
spoznaje.

88
Ima ih, dakle, pored tri osnovna, ukupno deset.
348
 4.Osvešćenje uzroka nastajanja svakog pojedinog mentalnog
sadržaja (svake misli)

U ovoj, četvrtoj dimenziji vežbanja, prisustvo budnosti (buddhi)

konačno se čisti i od najfinijeg uplitanja mentalnih sadržaja (manas) i
ličnih iskustava (aham-kâra).
Za razliku od dosadašnjeg neutralnog ustanovljavanja, ovde se
zahteva obustavljanje ustanovljenih uzroka koji su nepovoljni i podsticanje
povoljnih. Dakle, trajno preuzimanje odgovornosti i slobodne volje.
Najveći broj ljudi može da kontroliše svoje fizičko ponašanje. Na to ih
navodi gotovo sva dosadašnja kultura. Nešto manji broj je u stanju da
kontroliše i osećanja, ali je zaista najmanje onih koji kontrolišu svoje misli,
koji ne misle šta im padne na pamet u pojedinom trenutku, nego su svesni
objektivnih uzroka onoga što im se dešava u umu i ne poistovećuju se s
njim, koji misle tako da ih to vodi u slobodu, a ne u ropstvo. To je vrhunac
čovekove kulture i on je kompletno i detaljno iznet jedino u ovde opisana
četiri uporišta pažnje (prema Buddhinom govoru Mahasatipatthâna sutta).
Svaki pojedini mentalni sadržaj, odnosno svaka moguća misao
sama po sebi nije bitna, ona je tek posledica vanjskih ili unutarnjih uzroka.
Važni su, dakle, uzroci nastajanja misli koje određuju ponašanje i sudbinu
ličnosti. Svi su ti uzroci, u ovom poslednjem delu vežbanja sabranosti
pažnje, identifikovani za svesno ustanovljavanje. Najveći broj uzroka misli
nalazi se u zbivanjima tela, osećanja i opštih stanja uma. Zato, ako ne
uspemo da prepoznamo uzroke svojih misli u ovoj, četvrtoj vežbi, treba da
ih potražimo u prethodnim, najpre u fizičkim i osećajnim zbivanjima, kao i
u okolnostima u kojima biće prebiva i koje deluju na stvaranje
individualnog fizičkog iskustva. Uzroci najsloženijih misli su često
banalno prosti, materijalni i niski. Zato svojim mislima nikada ne možemo
ovladati dok ne ovladamo svojim telom; u njemu se sve zbiva.
Ego je jedini izvor svih misli, koje su prirodan fenomen, kao i sam
ego. Ali, ego nije kategorija prakrti, i zato se o njemu ne može ni govoriti
kao o nečem realnom. 89 On je prividan fenomen, kao vatreni obruč koji
nastaje brzim okretanjem baklje. Stoga ego nema supstancijalnost nego
različita stanja. Ta stanja su ovde opisana kao uzroci misli.
Uzroci se dele na povoljne i nepovoljne, kao što postoje povoljna i
nepovoljna psihofizička iskustva (karma) koja oni proizvode. Nepovoljni

89
Da je ego jedna od kategorija prakrti tada bi bio kod svih ljudi jednak, kao i čulni
organi, koji, kada su zdravi, kod svih bića jednako izgledaju i obavljaju svoj posao.
Međutim, primećujemo da je ego kod svake individue različit, ne samo po karakteru, već i
po snazi: kod nekog čoveka je toliko snažan da uništava i njega i druge, dok je kod drugog
slab, tako da ga ili čini podatnom žrtvom tuđih uticaja, ili sposobnim za duhovnu predaju i
nesebičnost.
349
uzroci ovde su predstavljeni kao: pet prepreka, pet vrsta prianjanja i šest
unutarnjih i šest vanjskih osnova čula; dok su povoljni uzroci sedam
činilaca probuđenja i četiri osnovne istine o prirodi bivstvovanja koje
objedinjuju i razotkrivaju ishod zbivanja uopšte.

a) Pet glavnih prepreka (nivarana)

koje su smetnje oslobođenju svesti od mentalnih sadržaja

Prva prepreka je želja za čulnim iskustvom sa bilo kojim od šest

oblika čula (buddhindriye i manas). Kada se bilo koja čulna želja javi,
treba je jasno ustanoviti kao takvu, a kada je nema, ustanoviti da je nema.
Treba dobro uvideti kako još nepostojeća želja za čulnim iskustvima
nastaje i deluje na misao, kako se postojeća čulna želja napušta i kako se
napuštena želja u budućnosti više ne pojavljuje, kao ni misli na njihovoj
osnovi.
Druga prepreka je ljutnja i mrzovolja. Kada se javi, treba je jasno
ustanoviti kao takvu, a kada je nema, biti svestan da je odsutna. Dobro
treba uvideti na koji način još nepostojeća ljutnja i odbojna mrzovolja
nastaju i obuzimaju misao, kako se postojeća ljutnja napušta i u budućnosti
više ne javlja, kao ni misli koje nisu milosrdne.
Treća prepreka je lenjost i tromost. Jasno ih treba ustanoviti kada su
tu i kada ih nema, kako nastaju i oblikuju mišljenje i kako se napuštaju da
se ni u budućnosti više ne jave.
Četvrta prepreka je uznemirenost i zabrinutost za svoj opstanak.
Kada se oni jave, treba ih jasno ustanoviti kao takve i kako deluju na
mišljenje, a kada ih nema, jasno ustanoviti da je um oslobođen od njih.
Dobro treba uočiti kako se još nepostojeća uznemirenost i zabrinutost
javljaju i deluju na um, kako se postojeća napuštaju i u budućnosti više ne
pojavljuju.
Peti i najteži uzrok psihomentalnog uslovljavanja nastaje kao
sumnja da je sloboda moguća i da uopšte postoji. Kad god se takva sumnja
javi, treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, uvideti da je nema i ostati
nepokolebljiv. Treba uvideti kako se još nepostojeća sumnja javlja, kako se
postojeća napušta i kako se napuštena sumnja i budućnosti više ne
pojavljuje.
Tako se vežba postojanost pažnje na pet prepreka koji su uzrok
nastanka psihomentalne uslovljenosti, u sebi a zatim u drugome,
naizmenično pa istovremeno u sebi i u drugima. Pri tome se mora imati u
vidu da su uzroci prepreka u opštoj prirodnoj uslovljenosti i nepostojanosti.
Vežba se dosledno obavlja na opisani način sve dok neposredno ne
omogući celovit uvid u prepreke i spoznaju da nema drugih prepreka za
pročišćenje svesti od psihomentalnog uslovljavanja do ovih pet. Tako

350
čovek oslobađa svest od vezanosti za pojavni svet i odbojnosti od sveta,
smirujući je u duhovnom pročišćenju.

b) Pet vrsta prianjanja za bivstvovanje tela

Postoji pet vrsta međusobnog prianjanja koja sva zajedno čine

tvorevinu (skandha) koja se privremeno ponaša kao telesna ličnost jedne
prosečne individue, ili empirijsko iskustvo ja-stva, uverenje „Ja sam telo.”
Vezana za njih, điva uzrokuje preporađanje i održava individualno životno
iskustvo na okupu.
Prvo prianjanje odnosi se na sam materijalni oblik tela (rűpa-
skandhâ). Jasno treba predočiti kako telo nastaje sticanjem za to
neophodnih uzroka, kako traje u nepostojanim uslovima i kako nestaje, da
bi tako i privrženost za njega bila napuštena.
Drugo se prianjanje odnosi na čulne sposobnosti (vedana skandhâ).
To su: sluh, vid, dodir, okus, njuh i mišljenje (razum). Jasno treba predočiti
kako čulne sposobnosti nastaju i uslovljene opstaju, i kako nestaju, da bi se
i privrženost za njih napustila.
Treće prianjanje tiče se opažanja (samđna) na osnovu šest čula
(buddhindriye i manas). Treba jasno predočiti prirodu opažanja, kako ona
nastaju u zavisnosti od čula i kako će nestati zajedno sa njima. Tako će i
privrženost za nepostojana i uslovljena čulna opažanja biti napuštena, a
svest postati nezavisna od njihovog ograničenog delovanja.
Četvrto prianjanje događa se u vidu izražavanja podsticaja ili volje
za reaktivnim delovanjem (karmendriye) zasnovanom isključivo na
podsvesnoj zavisnosti od individualnog čulnog opažaja (buddhindriye).
Jasno treba ustanoviti kako je svaka nesvesna reakcija (samskara), kao
izraz volje za bilo kakvim zbivanjem tela (da nešto učinimo u datom
trenutku), uslovljena područjem čulnog iskustva, kako nastaje i kako
nestaje. Zatim, treba uočiti da se volja za uslovljenim reagovanjem i
delanjem održava iluzijom da ćemo biti u gubitku ako joj ne udovoljimo;
to ne važi samo za opsesije i navike (fizička dela), već, u blažem obliku, i
za svaku misao. Takvim uvidom se napuštaju podsticaji za učešćem u
prolaznom i nepostojanom bivstvovanju.
Peto prianjanje se odnosi na identifikaciju sa umom (manas),
njegovim zaključcima, predstavama i koncepcijama. Takva je svesnost
(viđnana) direktno zavisna od područja čulnog i delatnog iskustva. Tu
zavisnost svesti od uma treba jasno ustanoviti kada je ima, kako nastaje i
kako nestaje. Jedino tako se čovek oslobađa privrženosti za nepostojani i
zavisni empirijski um.
Tako se vežba sabranost pažnje na pet vrsta privrženosti koje
uslovljavaju i sputavaju čistu svest o biću (buddhi), a koje uvek deluju
zajedno kao skupina koja se ponaša kao privremeni entitet u vidu Ja (ego).
351
Ne postoje drugi činioci empirijskog Ja-stva od ovih pet prianjanja, i samo
dok su svi oni na okupu Ja opstaje u svom prepoznatljivom ponašanju. Dok
je ova skupina neosvešćena kao takva, dakle pre ove vežbe, i Ja koje ova
skupina sačinjava bilo je dezintegrisano i podeljeno, nikada nije moglo biti
celovito jer je njegova životna energija bila neuravnoteženo ulagana u
različite privrženosti, zavisno od okolnosti i izazvanog ponašanja tela.
Ovakvim osvešćenjem se po prvi put Ja integriše uravnoteženjem svih
energetskih tokova, i postaje celovita ličnost (aham-kâra) koja nadilazi
neautentičnu privrženost za telo (indriyâni), što sputava Duh. Integracija i
individuacija ličnosti (aham-kâra) nemaju drugu svrhu do nadilaženja
individualne izdvojenosti (indriyâni) i oslobođenje čoveka od svih spona
koje sputavaju Duh neuslovljenosti u njemu.
Jasno treba ustanoviti na sebi a zatim na drugome, naizmenično kao
i istovremeno na sebi i na drugome, kako sve ove privrženosti uvek
međusobno deluju jedna na drugu, kako pokret jedne (tela) povlači sve
ostale (uma) i u međusobnoj dijalektici se ispoljavaju kao Ja. Treba vežbati
dosledno na opisani način sve dok se ne dođe do celovitog uvida kako
deluje petostruko prianjanje kao uzrok mentalne uslovljenosti, i da nema
drugačijeg prianjanja čoveka za neautentično bivstvovanje od ovde
opisanog prianjanja za telo.

c) Šest unutarnjih i šest spoljašnjih osnova čula

Sledeći uzrok za nastanak mentalnih sadržaja odnosi se na

povezanost između čulnih sposobnosti (buddhindriye) sa svojim
spoljašnjim prototipovima (tanmâtrâ).
Ovde se ustanovljavaju kao uzajamni: oko sa vidljivim oblicima,
uho sa zvucima, nos sa mirisima, jezik sa ukusima, telo sa dodirima i um
sa objektima uma (fizičkim ili imaginarnim). Jasno treba uvideti kako
svako od ovih čulnih sposobnosti postoji nerazdvojivo od svojih
spoljašnjih osnova i kako zajedno stvaraju deset okova za svest kojim
porobljavaju slobodan Duh čovekov: 1. verovanje u postojanost tela i uma
u njemu; 2. sumnja u oslobođenje; 3. verovanje u mogućnost oslobođenja
na osnovu metafizike, dogme, morala i rituala; 4. strasti; 5. zlovolja i
mržnja; 6. žudnja za egzistencijom u idealnim uslovima na ovom svetu
(indriyâni); 7. žudnja za večnom egzistencijom u idealnim nebeskim
svetovima (tanmâtrâ); 8. taština; 9. nespokojstvo i 10. neznanje o
neuslovljenom Duhu kao imanentnom ishodu sveg bivstvovanja. Ovih
deset okova svesti mogu se javiti kroz nekontrolisano opažanje putem bilo
kog od šest čula. Jasno treba ustanoviti kako se nepostojeći okov
pojavljuje, kako se postojeći napušta tako da se napušteni okov u
budućnosti više ne pojavi.

352
 Ova se kontemplacija obavlja u sebi i u drugome, naizmenično kao
i istovremeno. Pri tome se zna da su činioci nastanka fizičkih osnova čula
neznanje, želja za bivstvovanjem u vremenu, hrana i opšte osobine
uzročnog nastajanja svega u prirodi, i da će čula postojati sve do razlaganja
njihovih činilaca. Takvo osvešćenje oslobađa čoveka i od želje za svetom i
od žalosti zbog iskustava u svetu, omogućava mu prepoznavanje prisustva
nezavisnog Duha neuslovljenosti u njemu, kao i u svemu.

d) Sedam činilaca probuđenja

Sedam je činilaca koji pročišćuju svest i bude (buddhi) čoveka od

svih sadržaja psihomentalnog uslovljavanja.
1. Sabranost pažnje (satipatthâna, ovde opisana vežba osvešćenja
četiri dimenzija bića). Uvek jasno treba znati kada je prisutna a kada nije,
dobro treba ustanoviti kako se još nepostojeća sabranost pažnje javlja i
kako se nastala pažnja dalje do savršenstva osnažuje tako da uvek bude
prisutna.
2) Putem sabranosti pažnje istražuje se stvarnost i jača uvid u
prirodu svih fizičkih i mentalnih pojava. Jasno treba uočiti razliku kada je
istraživanje stvarnosti, kao činilac probuđenja, prisutno a kada nije, i dobro
ustanoviti kako se istraživanje započinje i sve više i više razvija.
3) Kao posledica sve dubljeg uvida u stvarnost raste volja za
nezavisnošću, kao treći činilac probuđenja. I takvu volju treba svesno
ustanoviti, kada je ima i kada je nema, kako se nepostojeća volja jačanjem
uvida razvija i kako se postojeća dalje do savršenstva osnažuje.
4) Osnažena volja za nezavisnošću izaziva sve veće duhovno
ushićenje i prijatnost usled jasne vizije jedinog ishoda i slobode. I
ushićenje kao činilac probuđenja treba ustanoviti kada je prisutno a kada
nije, kako se ushićenje začinje sabranošću pažnje, i kako se postojeće dalje
do blaženstva u slobodi osnažuje.
5) Kada čovek jednom prepozna slobodu i nezavisnost, telo se
smiruje i um stišava. Tada se smirenost tela i uma, kao peti činilac
probuđenja, učvršćuje. Treba jasno ustanoviti kako se ovo tihovanje
ostvaruje, kada ga ima i kada ga nema, i kako se, na osnovu prethodnih
činilaca, potpuno učvršćava.
6) Kada telo i um miruju i tihuju, vreme i prostor sveg zbivanja
sabiru se u jedno (samadhi). To je svesna sabranost sveg iskustva
bivstvovanja u jedinstvu prostorvremena, kao šesti činilac probuđenja. Od
presudnog je značaja da se ovakva sabranost ustanovi u sebi, da se jasno
vide posledice odsustva sabranosti, da se nepostojeća sabranost na osnovu
prethodnih činilaca ostvari i ostvarena dovede do savršenstva.
7) Kada je jedinstvo svih dimenzija i prostorvremena bivstvovanja
postalo svestan događaj, kao jedina stvarnost opstanka čoveka i sveta, kada
353
čovek tu stvarnost jasno prepozna kao svoju sopstvenu suštinu i jedinu
sudbinu, on tada budno i ravnodušno (upekkha) gleda na razdeljeno
bivstvovanje mnoštva obličja u vremenu. Tako ravnodušna pročišćenost
(kaivalya) od svih uslovljenosti prolaznog bivstvovanja (prakrti), kao
sedmi činilac kojim se ostvaruje probuđenje, postaje prepoznata od strane
čoveka jednom zauvek.
Za razliku od ostalih činilaca probuđenja, ravnodušna pročišćenost
od svake uslovljenosti ne može se ustanoviti kada je ima, a kada je nema,
nego se ostvaruje s prethodnim činiocima i jednom ostvarena zauvek ostaje
u čoveku kao prvi uslov i svesti i samog bivanja.
Na ovaj način se postojano ustanovljavaju sedam osnovnih činilaca
koji bude i oslobađaju čoveka od svakog psihomentalnog uslovljavanja
prakrti.

e) Četiri osnovne istine o bivstvovanju

Nakon dosadašnjeg osvešćenja uzroka svih mentalnih sadržaja

može se doći jedino do prve istine o biću, a to je da su svi njegovi činioci
lišeni bilo kakvog trajnog svojstva, da su sačinjeni, uslovljeni i
nepostojani, pa je otuda i psihomentalna vezanost čoveka za bilo koji oblik
bivstvovanja (prakrti) uzaludna, protivprirodna i zato u svom krajnjem
ishodu uvek izaziva jedino patnju i gubitak, i za čoveka i za prirodu. 90 Jer,
kako je već rečeno, suštinska je težnja prirode da dođe do svog razrešenja i
smisla u nezavisnom Duhu čovekovom, a ne da Duh čovekov traži utočište
u prirodi. Ako to čini, iskušava patnju rađanja i starenja, bolovanja i
umiranja, biva združen s onima koje ne voli, a razdružen od onih koje voli,
ne postiže ono što želi, a događa mu se ono što ne želi. Ukratko rečeno, pet
vrsta prianjanja (b) za životno iskustvo izazivaju patnju: za telo, osećaje,
opažanje, izraze volje i um. Oni su privremeni entiteti prirodnog zbivanja i
ne dotiču Duh čovekov. Sami po sebi ovi entiteti nisu problem, nego je
vezanost čovekova za njihovo područje problematična. Čoveku je bolno
samo ono što mu nije primereno i autentično, naime, to da prianja uz
nepostojanost i prolaznost pojedinačnih oblika bivstvovanja, i to najpre
onih koji su mu iskustveno najbliži, koji sačinjavaju telo. Kada sagleda
celinu procesa prirode, čovek ne prianja više uz njih, jer istovremeno vidi
da je nezavisan, da to nije on i da ništa tu nije njegovo, da uopšte i može

90
Patnja, kao prva istina, ovde je izneta iz Buddhinog termina dukha koji u najširem
smislu označava neautentičnost, nesavršenstvo, da stvari nikada nisu u idealnom stanju
već uvek malo drugačije, kakve ne bi trebalo da budu, da se nikada ne ispunjavaju do
kraja po ljudskim željama. Zato je ovaj termin Buddha upotrebio da označi osnovnu
činjenicu života, da je on poput točka (kha) koji je netačno (du) centriran na osovinu. Tek
s duhovnim naporom o kome je ovde reč, život postaje ispravno (su) centriran i zato
ugodan (sukha).
354
biti svestan prirodnog zbivanja kao jedinstvene celine zato što je njegov
Duh nadilazi.
Patnja, kao izraz neuviđanja jedinstvene prirodne uzročnosti i
poistovećenja s njom, može biti trovrsna: subjektivno izazvana, objektivno
nametnuta, ili ispoljavanje sudbine. Ako je neko biće i srećno, ta će sreća
biti samo privremena i potpuno zavisna od svojih uzroka. Pored toga, uvek
se može naći više onih koji nisu zadovoljni životom, koji život u mnogo
većoj meri trpe nego što uživaju u njemu - i zato beže u iluzije. Čovek
može uživati jedino u estetskom doživljaju objektivne prirode, u njenim
lepotama, a nikako u ličnim željama i prohtevima. Koliko je opušteniji i
jednostavniji, toliko jasnije uviđa jednostavnu lepotu prirode. S potpunom
opuštenošću može uvideti i krajnju istinu o patnji, a to je da patnja sama po
sebi ne postoji; ona je samo reakcija na prisilno potiskivanje ega i iluzija
od strane Duha. Naime, Duh ne može da čeka da se sam ego preobrazi i
nestane - jer on to nikada i neće sam da učini zato što je svaka njegova
kretnja u cilju očuvanja sebe - već mora da stvara situacije u kojima će
čovek hteo ne hteo biti suočen sa stvarnošću, sa jedinstvom bivstva u kome
individue ne postoje. Takve situacije razbijaju iluziju ega, koncepcije o
individualnosti i supstancijalnosti, i to se doživljava kao patnja. Ona, dakle,
postoji samo za ego.
U suštini, identifikacija subjekta sa objektom, sa životom, je patnja
zato što on tada gubi sebe. Naime, kada bi stvari bile tako postavljene da
čovek može da nađe večno utočište, ispunjenje i ljubav u drugome, spolja,
u vanjskim objektima, tada bi sebe potpuno zapustio i zaboravio, potpuno
bi se degenerisao, nikada se ne bi okrenuo ka unutarnjem smislu, ka srcu
svega. Vanjski oblik i vidljivo bili bi sve što postoji za njega. Prestao bi da
bude ličnost, jer to može da bude samo subjekt koji je otvoren za svoju
suštinu, koji omogućava nevidljivom i unutarnjem da se ispolji. A to
nevidljivo je daleko nadmoćnije nad vidljivim - ono ga omogućava. Zato
su sve stvari (cela prakrti) postavljene tako da svojom prolaznošću i
nepostojanošću nateraju čoveka (purušu) da se okrene k sebi, da uvek
doživi patnju kada se vezuje za nešto spolja. Ako i nađemo ljubav u
drugome, iako je ona privremena u sebi nosi kvalitet večnosti koji nas
upućuje na našu zajedničku unutarnju suštinu. Zato je na početku svoga
naučavanja Buddha rekao da je sve bolno i nepostojano, a na kraju, na
samrti, da ne tražimo utočište u drugome, nego u sebi samima.
Nakon ovakvog uvida u prvu istinu, nepristrasnom Duhu se otkriva
i druga istina, da patnja proistekla iz prianjanja ima uzrok svoga nastanka.
To je ona žeđ spontanog delovanja prirode s kojom izaziva uvek novo
zbivanje radi obnavljanja i rađa nova bića s radošću i strašću, bića koja,
slepa za celinu i krajnji ishod, svoju radost nalaze sad tu, sad tamo (u
pojedinačnim objektima relativnog sveta), nošena požudom svojih
nagonskih potreba, vezana iluzijom o večnom životu jednog oblika (tela) i
355
o svojoj sopstvenoj moći. Ova žeđ spontanog delovanja prirode u njenom
obnavljanju izvire u čovekovom iskustvu iz čulnih sposobnosti tela
(buddhindriye), iz identifikacije sa telom, i vezanosti čulnih iskustava za
vanjsku osnovu čula (tanmâtrâ). Ljudima su oko, uho, nos, jezik, telo i um
ugodni i u toj privrženosti ta žeđ nastaje. Njima su vidljivi oblici, zvuci,
mirisi, ukusi, telesni nadražaji i sadržaji uma ugodni, i u toj privrženosti
nastaje žeđ za bivstvovanjem koja uzrokuje patnju. Ljudima je svesnost
koja nastaje viđenjem, slušanjem, mirisanjem, kušanjem, dodirivanjem i
mišljenjem ugodna, i u toj privrženosti za tako uslovljenu svesnost rađa se
neutaživa žeđ za uslovljenim bivstvovanjem. Ljudima su takođe osećanja,
opažanja, izražavanja volje i stanja uma koja nastaju viđenjem, slušanjem,
mirisanjem, kušanjem, dodirivanjem i mišljenjem ugodna, i te privrženosti
su uzroci patnje čovekovog neautentičnog života.
Treća istina vezana je za drugu i kaže da patnja ima svoje
okončanje i da je ono moguće okončanjem (transcendencijom) njenih
uzroka, okončanjem želje za uslovljenim bivanjem. Tu prirodnu strast za
svojim obnavljanjem treba pročišćenjem svesti okončati bez ostataka,
napustiti je i odustati od nje, potpuno se odvratiti od njenog privlačnog
dejstva kao od nečega što se neuslovljene suštine čoveka uopšte ne tiče,
već je samo zaklanja i obmanjuje. Gde god se javi privrženost za
bivstvovanjem u vremenu, tu se ona može i mora napustiti i iskoreniti.
Oko, uho, nos, jezik, telo i um su ugodni i izazivaju privrženost koja se
može i mora napustiti i iskoreniti. Vidljivi oblici, zvuci, mirisi, ukusi,
telesni nadražaji i sadržaji uma izazivaju privrženost koja se mora dokinuti.
Svesnost koja biva uslovljena sa ovih šest čulnih područja, a takođe i
osećaji, opažanja, izražavanja volje i sva mentalna stanja uzrokovana
šestostrukim čulnim područjem, izazivaju privrženost koja se mora
dokinuti pri samom nastajanju. Ne dokida se, dakle, sámo bivstvovanje i
čulne sposobnosti, već slepa i ograničavajuća privrženost svesti za njih,
kako bi se pročistila za refleksiju Duha neuslovljenosti ni od čega koji
prethodi kao prvi uslov ispoljavanja svega - sámog bića i njegovih čula,
koja tek u takvoj neuslovljenosti postaju savršeni posrednici, nesputani
otvori bića za iskušenje prisustva večnog Duha.
Kada je neophodnost prestanka privrženosti svesti za uslovljeno
bivanje u vremenu postala jedina izvesnost, otvara se četvrta istina koja
kaže da postoji samo jedan nepogrešivi put koji vodi do prestanka celog
neautentičnog i prolaznog opstanka u poniženju pred stihijom sudbine i do
stvaralačke pobede Čoveka nad nesvesnim prirodnim zbivanjem. To je
osmostruki put sačinjen od: ispravnog razumevanja; ispravnog mišljenja;
ispravnog govora; ispravnog delovanja; ispravnog življenja; ispravnog
napora; ispravne sabranosti pažnje (satipatthâna) i ispravne kontemplacije
(dhyânam).

356
 Razumevanje je ispravno kada se uvide četiri osnovne istine o
bivstvovanju.
Mišljenje je ispravno kada je lišeno požude (privrženosti), mržnje
(odbojnosti) i zablude (fikcije i metafizike).
Govor je ispravan kada se izbegavaju laži, ogovaranje, grdnje i
brbljanje.
Delovanje je ispravno kada ne ugrožavamo život nijednog živog
bića, kada ne uzimamo ono što nam nije dato i što nam je nepotrebno, i
kada ne varamo nikoga.
Ispravan način života je onaj koji omogućava čestitost u svakom
pogledu.
Ispravan napor nastaje kada se javi želja da se izbegnu loša,
nepovoljna stanja i da se prevaziđu ona koja su već nastala, zatim napor da
se podstaknu korisna stanja koja još nisu nastala, i da se ona koja su
prisutna održe i dovedu do savršenstva.
Ispravna postojanost pažnje (satipatthâna) je ovde opisana
celodnevna praksa osnaženja prisustva svesti u telu, osećanjima, opštim
stanjima uma i uslovima nastanka svake misli, kada se ona izvodi marljivo,
s jasnim shvatanjem i postojano, čime se prevazilazi vezanost za svet kao i
odbojnost prema njemu - ukratko: neznanje o svetu.

Rűpa-dhyânam
Tek sa potpunim učvršćenjem u svakoj od ovih sedam ispravnosti
moguće je doći do osme, s kojom se jedino put spasenja ispunjava i do
kraja privodi, do ispravne kontemplacije ili meditacije (dhyânam).
Meditativna sabranost (samadhi) je drugi dodatni 'svesni šok' s
kojim se energetsko telo aktuelizuje u svim dimenzijama.
Meditacija se, za razliku od celodnevne postojanosti pažnje,
sprovodi samo u određeno vreme, oko jedan sat, i na određenom,
izdvojenom i odgovarajućem mestu. To je intenzivno zadubljenje u kome
se za kratko postiže potpuna sabranost (samadhi) prostorvremena
bivstvovanja uopšte, što je neophodan uslov da se u neposrednom
doživljaju prepozna opstanak bića u potpunosti. To je trenutak čovekovog
potpunog i svesnog prisustva u samom biću kakvo jeste, trenutak
najneposrednijeg suočavanja sa njim. Samo u takvom trenutku prepoznaje
se iskonska nezavisnost Duha od svih oblika uzročnog zbivanja u vremenu.
Drugačije rečeno, ovde se sámo biće u potpunom mirovanju tela i uma
obustavlja i odriče sebe, zapravo svoje projekcije u vremenskom sledu koja
sačinjava objektivni svet, svih sadržaja temporalnih zbivanja, kako bi od
njih poštedelo svest (buddhi) radi njene nesmetane propusnosti za
neuslovljenost Duha. Svest propušta prisustvo Duha samo kada se smiri i
357
suoči s čistim bićem, a to se događa kada se ono ne projektuje (izbegava,
zaboravlja) kroz vreme i prostor, pri čemu se ispoljava kao objektivni svet,
nego se sažme u svoj ishod, čovekovu Sopstvenost za vreme meditacije.
Tada biće postaje prozirno i duhovno, postaje oživljeni Duh. U prisustvu
čiste svesti (buddhi) sâm Duh se direktno aktuelizuje kroz bivstvovanje.
Samadhi je obustavljenost horizontale vremenskog bivstvovanja i spoznaja
vertikale večnosti koja je uvek prisutna ovde i sada, jer preseca svaki
trenutak (tačku) horizontalne vremenosti. Zato je suština svesti nadilaženje
vremena. Potpuna svest je moguća jedino u budnom mirovanju tela i uma,
samo u takvim uslovima je toliko pročišćena od sadržaja projektovanih kao
svet, da može direktno da se okrene svom izvoru koji propušta i stvaralački
sprovodi slobodu koja prethodi biću i vremenu, neuslovljenost koja ih
prožima i omogućava. Bez potpunog povlačenja, smirenja i suzdržavanja
od upletenosti u sve sadržaje vremenskog bivstvovanja, dakle, nema ni
objektivnog uvida u pravu prirodu svega što se kao ispoljeno zbiva, niti
stvaralačkog učešća u zbivanju.
Kontemplacija (dhyânam) nije toliko nekakvo postizanje koliko je
opuštenost od svih težnji za nekakvim postignućem, i čisto mirovanje tela i
uma pri kome se spontano uravnotežuju i smiruju sve suprotnosti i napete
jednostranosti, svi izvori patnje. 91 Čovek se dhyânom leči od delovanja
ploda razlikovanja dobra i zla, i vraća u rajsko stanje jedinstva svega
stvorenog. On se tu po prvi put opušta od svih ideja i predstava o svetu, o
tome šta je on sâm i šta bi trebalo da bude, od sebe sámog, od svih
napetosti i borbi za njihovo ostvarenje, i prepušta se dotle neprimećenom
ali uvek prisutnom savršenstvu onoga koji sve omogućava od iskona.
Suština kontemplativne sabranosti (samadhi) je u potpunoj obustavljenosti
zbivanja bića, u odlaganju svih tekovina iz pređašnjeg iskustva (utisaka i
navika - samskara i vasana). Time se postiže redukcija bivstva na
prapočetak, njegovo kompletno čišćenje od svih grehova neautentičnog
života, koji je nužno takav usled dinamike guna, čija neravnoteža od
iskona izaziva nepostojanost svih vidova bivstvovanja. Prapočetak je
prvobitno stanje bića u idealnoj harmoniji i ravnoteži svojih konstitutivnih
činilaca (guna). To je materia prima kod alhemičara. Ova redukcija (smrt
„starog čoveka”) neophodna je za potpuni preobražaj bića ka duhovnoj
slobodi (rođenje „novog čoveka”) jer se to ne može izvesti sa oblicima
bivstvovanja već utvrđenim kroz vreme (Jovan, 10:17-18). Oni su pogrešni
i moraju se rastvoriti, na nepostojanom i neuravnoteženom temelju ne
može se održati savršenstvo večnog Duha. Samadhi je ujedno i čovekova
najizvornija Sopstvenost i to pokazuje da se pročišćenje o kome je reč
praktično odnosi na čovekovo bivstvo i njegov sopstveni preobražaj.

91
Kontemplacija etimološki označava dostizanje uzvišenog mesta (templum) sa koga je
viđenje dovoljno objektivno i tačno.
358
Čovek je mikrokosmos, što znači da se ishod kosmosa razrešava u njemu, a
ne spolja. Ne može se, dakle, ishod bića ostvariti nikakvim promenama u
svetu, naukom, (verskom) metafizikom, niti religijskom institucio-
nalizacijom, već samo tihom, ličnom samospoznajom.

Kontemplacija ima četiri stepena.

Prvi stepen se odnosi na mirovanje tela. Sedeći u ispravnom
položaju ono se mora naučiti da bude apsolutno mirno i opušteno, bez
ikakvog pokreta izuzev disanja, najmanje pola, a najviše jedan čas. Pri
tome su prisutni zamišljanje i razmišljanje koji projektuju vreme.
Drugačije rečeno, prisutno je iskustvo sveta i lične prošlosti. Zamišljanje je
sećanje na prošla iskustva, osmišljavanje sadašnjih i predviđanje budućih.
Razmišljanje je razrada jedne određene ideje koja ne mora biti u vezi sa
ličnim iskustvima. Sa mirovanjem rađa se zadovoljstvo zbog pobede nad
nesvesnim kretanjem tela u starim navikama, i ono prožima celo biće.
Zaustavljanjem ustaljenih navika u kretanju i ponašanju rađa se po prvi put
vizija o mogućnosti potpune pobede nad celim područjem uslovljenosti i
robovanja vremenu, iluzijama budućnosti i teretom prošlosti. Takav uvid
ispunjava ovo sabrano mirovanje ushićenjem i zadovoljstvom. Osećaj
zadovoljstva u nadilaženju samovolje tela kroz disciplinu manifestuje se
kao prijatna toplota, žarenje u pleksusu koje prožima celo telo. Ovo žarenje
se od starine nazivalo tapas, i odnosilo se na uspešan asketski napor. Bez
njega to će biti samo nasilna ukočenost koja zamara i oneraspoložava, a ne
opušta Duh u slobodi od tela. Sposobnost mirovanja bića je osnovni
pokazatelj umne zrelosti (manas) u integrisanoj ličnosti (aham-kâra) i
prisustva neuslovljene svesti (buddhi). Podeljena i umno nezrela ličnost
neće moći ni minut da bude mirna. Opuštenost bića je mera duhovne
zrelosti.
Drugi stepen nastaje kada se fizičko mirovanje toliko lako i
beznaporno ustali da sámo po sebi smiruje i misli. Telo biva mirno kada se
Duh oslobodi identifikacije s njim i prevlada ga. Isto tako se i mišljenje
smiruje kada prestane poistovećenje onog ko misli sa misaonim
sadržajima, sa onim što je zamislio; kada čovek prepozna autentičnost
svoga bića koje postojano prebiva osvešćeno u prvom stepenu
kontemplacije, i na osnovu toga uvidi nepostojanost i neautentičnost sveg
prošlog i budućeg života zasnovanog na misaonim sadržajima, koji se
stalno smenjuju u linearnom nizu i tako projektuju vreme; kada iza vrtloga
(vrtti) misli prepozna sebe kao bivstvo koje bezvremeno ovde i sada uvek
jeste, i kome se sve raznolike misli pojavljuju kao prolazne iluzije. Odlika
drugog stepena su prvi okreti ka mentalnom mirovanju, odnosno prvi
proboji vertikale večnosti u horizontali našeg življenja tokom vremena.
Misli su najfinija zbivanja prakrti, toliko fina da nam se čini da nisu
od prakrti, već naša, da su misli koje imamo naše. To je poslednja iluzija s
359
kojom priroda uslovljava Duh čovekov. Kada nadiđemo misao i
prepoznamo sebe kao čistu svest - samo tada smo zakoračili u slobodu i
probuđenje. Prvi takav korak je moguć jedino u meditaciji, u drugom
stepenu zadubljenja.
Najpre se treba odvratiti od lutajućeg prianjanja za mnoštvo uvek
novih sadržaja i zamisli tako što se pažnja čvrsto veže za samo jedan
misaoni sadržaj uobličen u pitanje: „Ko sam ja?” ili „Ko misli?” (Pažnja se
može vezati i za mantru, ali tada postoji sklonost da se previdi onaj ko
misli mantru, a to se ovim pitanjem direktno otkriva. Svrha ponavljanja
mantre je da se spreči da um stalno luta s objekta na objekt, i da mu se dâ
jedan oblik kako bi tada lakše uvideli da smo različiti od uma, da smo čista
svest koja sve omogućava zajedno sa umom. Međutim, malo je Učitelja
koji ukazuju na ovakvu svrhu mantre, kao što je Ramana Maharši; mantra
se danas uglavnom koristi kao objekt predanosti, koncentracije ili mentalne
discipline, a ponekad i za autohipnozu, bez znanja o njenoj pravoj svrsi.)
Ma kakva se misao pojavila ne treba je slediti, niti se boriti protiv nje, već
pažnju okrenuti ka sebi, ovde i sada, s ovim pitanjem, ka onome ko misli,
tj, ka onome ko je svestan sadržaja svake misli. Ključ uspeha je, dakle, u
ostvarenju takvog okreta od misli, i učestvovanja u njenim sadržajima, ka
sebi; ni u kakvom drugačijem „postizanju” na osnovu neke ideje, vere ili
koncentracije. Ne treba zato tražiti odgovor na ovo pitanje, nego ga samo
upotrebiti za okret ka sebi; mi smo odgovor na njega.
Okretanje pažnje ka sebi u meditaciji praktično započinje
smirenjem pogleda. Oči su, naime, otvor kroz koji um opaža svet. Zato se
oči kreću zajedno sa umom, one su najfiniji čulni organ, i kroz njih najviše
spoznajemo od sveta. Kada potpuno smirimo oči (iz praktičnih razloga
posmatrajući tačku između očiju), tada se pažnja automatski okreće natrag,
ka izvoru uma, čistoj svesti, i um se smiruje. Kada je spontano prepuštena
samoj sebi, pažnja se kreće od subjekta, kroz oči, ka vanjskom objektu.
Kada joj to onemogućimo smirenjem pogleda (na tačku između očiju),
energija koja je spontano izbijala van sada se automatski okreće natrag,
svome izvoru. Jer, ona ne može da stane, energija je sámo kretanje. Isti
efekat se postiže ako meditiramo otvorenih očiju. Tada pogled treba da je
spušten i bez fokusa, difuzan. Dok se pogled bavi nekim oblikom, tada je i
um angažovan. Kada se ne gleda ni u jedan oblik, tada um nema čime da se
bavi i smiruje se. Smirenje očiju u meditaciji je završni čin smirenja celog
bića - s kojim nastupa transcendencija. Tada tek počinje meditacija, ili
istinska predaja. Ovaj završni čin će biti ostvaren samo kada budemo
dovoljno zreli da napustimo svoju ličnu prošlost, nade u budućnost,
ubeđenje o svojoj individualnosti i predamo se onome što sve omogućava.
Naime, sve što nas vezuje za relativni svet neznanja i patnje (samsara)
manifestuje se kretanjem našeg psihofizičkog bića (a kretanje misli,
unutarnji dijalog, je najfiniji vid tog kretanja). Zato njegovim potpunim
360
smirenjem automatski nadilazimo to područje (prakrti). Da bi se
'oslobodio' puruša od prakrti, nije potrebno ništa drugo do smirenje
prakrti.
Postizanje transcendencije, ili razlikovanje puruše i prakrti, svodi
se na kraju jedino na razlikovanje pokretnog od nepokretnog, nedelatnog
svedoka od delatnog psihomentalnog zbivanja, sebe od svega što nam se
događa. Sabranost pažnje na tačku između očiju je samo praktičan način da
se vratimo sebi, da budemo prisutni u sebi. Jer, koliko smo prisutni u sebi,
toliko smo slobodni od misli. Koliko smo u mislima, toliko smo nesvesni
sebe.
Misli se nikada ne mogu zaustaviti kroz direktan pokušaj, već se
može jedino napustiti područje njihovog dešavanja, one nemaju stvarnost
po sebi, već uvek nastaju zaboravom onoga ko misli i identifikacijom sa
određenim sadržajima. Misli su najfiniji pokret bića od sebe ka objektu
(psihičkom ili fizičkom), one su refleksija (ogledanje) učestvovanja
subjekta u objektima, one su rezultat vezanosti za svet. Zato se misli
stišavaju na indirektan način: okretanjem ka sebi, ka izvoru misli i
ostajanjem u njemu. Ako nastojimo da smirimo misli na neki drugi način,
meditativnom kontrolom ili naporom koncentracije, tada im samo dajemo
realnost koju one sáme nemaju, i tako stvaramo kontraefekat. Tada se naše
Ja (ego) deli na misao i onoga ko misao kontroliše. Misli se mogu jedino
nadići spoznajom njihovog izvora, da one izviru iz našeg Ja, ali da nisu
naše - nikako borbom protiv njihovih sadržaja. Mi dajemo realnost svim
misaonim sadržajima - oni nemaju realnost sami po sebi, a to činimo uvek
kada nismo u stvarnosti (sopstvenog) bivstva. Nikada nismo prisutni u sebi
kada mislimo; prisutni smo u sebi samo pri budnoj tišini uma. Jedino se
ovako postepeno usporava, suzbija i gasi svako novo zamišljanje i, kada
ostane samo ova odabrana misao (upitanost: Ko sam ja?), čovek dolazi do
sebe samoga. On je tada miran i tih upravo zato što jasno uviđa da su sav
teret prošlosti, kao i sve nade u buduće rasterećenje, ista iluzija koju misao
stvara bežeći od sadašnjosti, koja je večnost i čista neuslovljenost. Um je
uvek u pokretu i u nekoj imaginaciji prošlog ili budućeg, nikada ne može
biti prisutan u sadašnjem trenutku, jer tada njegova konstrukcija
vremenskog zbivanja propada u večnosti same neuslovljenosti, koju biće
prepoznaje kao svoju jedinu stvarnost. Zato, kada bivamo prisutni u
sadašnjosti, misli same nestaju i um se smiruje. Sabranost bivstvovanja u
sadašnjosti, potpuna prisutnost u sebi, u jedinoj stvarnosti, naziva se
samadhi. Takvu bezvremenu sabranost u stvarnosti čovek doživljava kao
svoju Sopstvenost ili autentičnost. To je vrhunac kristalizacije svesti jer je
biće došlo do svoga ishoda, prakrti tu dovršava svoje oblikovanje kroz
vreme i potpuno se otvara puruši kao večnoj prisutnosti. Otuda mir. Posle
samadhija, priroda se pokazuje kao živa večnost Duha.

361
 Drugi stepen je proces nadilaženja manasa i kristalizacija aham-
kâre u svetlosti čiste svesti, buddhi. To se događa kao unutarnja tišina s
kojom se uviđa da, iako mentalne aktivnosti izviru iz nas, ne moramo da
učestvujemo u njihovoj iluziji. Iako se misli događaju u nama, one nisu
naše, kao što ni telo nije naša suština. Tada se buka misli i robovanje
vremenu obustavlja u slobodnoj tišini sadašnjosti usled jedinstva onoga ko
misli i onoga kome je misao bila upućena u unutarnjem dijalogu.
Tišina probuđenja u čoveku nastaje kada uvidi da u njemu nema
dva bića niti dva uma, nego da je svaka aktivnost i svaka misao on sam, i
da se zaboravom sebe samoga angažuje u stvaranje tog misaonog sadržaja i
saobražava s tom aktivnošću; i kada prepozna svoju moć odlučivanja da li
će stvarati misli i poistovećivati se sa njima, bežati s njima u vreme i san,
ili će i bez toga ostati onaj koji uvek jeste, ovde i sada, i preuzeti
odgovornost da to bude.
Tišina u nama nastupa onda kada uvidimo da je sve što se u umu
zbiva, cela naša psiha, sastavni deo bića prirode, isto kao i organi, kao kosa
na našoj glavi. Ako možemo da smirimo telo ne poistovećujući se s njim,
tako isto možemo i um smiriti jačajući nezavisnost od njega. Sa
učvršćivanjem takve svesti o svojoj autentičnosti čovek će uvideti da on
uvek postoji iza svega: u aktivnostima i u tihovanju, sa mislima i bez njih.
Ali, svest o tome se trajno učvršćuje jedino suzdržanošću od aktivnosti
uma, jer se tako dokazuje njegova sloboda od tog najfinijeg uslovljavanja.
Jedino iz ostvarenja slobode od učešća u bivstvovanju stiče se puna
odgovornost, moć i sloboda za učešće u svakom zbivanju. Jer, dolazeći do
čiste svesti i samog bivstva u meditaciji, uviđamo da su i misli sastavni
delovi tog istog bića. Tada nam misli više ne smetaju, same se smiruju jer
smo prihvatili celinu bića. Tada smo opušteni i tihi.
Spoznaja sebe samoga kao odgovornog tvorca svakog fizičkog i
mentalnog zbivanja izaziva odbojnost i beg pred takvom odgovornošću i
njeno preuzimanje odlaže se za budućnost. Tada misao opet nastupa i zato
mentalno mirovanje u drugom stepenu traje vrlo kratko zbog nemogućnosti
da se trajno preuzme odgovornost za ono što donosi, i ostavlja samo
inspiraciju i ushićenje zbog svog egzistencijalnog značaja. Uvidevši za
trenutak sebe kao odgovornog za svako delo i psihičko stanje, čovek
odmah beži natrag u sigurnost stare uslovljenosti, u neodgovornu
prepuštenost starim zavisnostima od spoljnih uticaja i navika. Stare navike
odnose prevagu jer su stvarane tokom celog dotadašnjeg životnog iskustva
i negovane kulturnim i religijskim tradicijama koje naglasak stavljaju na
spoljne uticaje. Njih treba razbijati tako što ćemo boravak u unutarnjoj
tišini hrabro produžavati uprkos buci celog sveta.
Može se uopšteno reći da jedan deo odgovornosti u stvaranju misli
leži na nama, a drugi, mnogo veći deo na spoljnim uticajima, ili da u nama
ima dve vrste uma: naš i onaj koji nam je stvorilo društvo i prirodna celina.
362
Naše misli su obnavljanje i preispitivanje spoljnih uticaja, od kojih
stvaramo unutarnji dijalog, utiske, sadržaje, koncepte i sve vrste sukoba i
sumnji. U svakom slučaju misli su fenomen prakrti, a ne Duha.
Psihomentalna uslovljenost je moguća samo usled neprihvatanja
odgovornosti za svoju slobodu, i zato ništa čoveka ne može da oplemeni i
oslobodi kao ovo ćutanje uma postignuto u drugom stepenu. Ono ispunjava
i prožima celo telo prijatnim osećanjem ushićenja, zadovoljstva i
ostvarenja nastalog usled prepoznavanja slobode od uma, tako da nijedan
deo tela ne ostaje nezahvaćen tim osećanjem. Unutarnja tišina izaziva
ushićenje u čoveku zato što on tada svoje individualno biće prepoznaje u
holističkom jedinstvu sa celinom univerzuma. Tada, naime, telo nestaje
kao zasebna celina, dolazi do stapanja njegove individualno oblikovane
energije sa energijom celine i svest o tom jedinstvu prožima ga ushićenim
blaženstvom. To može biti propraćeno različitim doživljajima: snažnom
jezom koja prožima celo telo, ekstazom, jasnoćom koja prerasta u dotle
neviđenu svetlost pri čemu nestaje dotadašnje iskustvo prisustva tela, ili
(ukoliko je još preostalo mentalnih sadržaja u dubljim slojevima) vizijama
božanstava čije ime i oblik zavise od kulturnog podneblja u kome je čovek
odgajan. Telo je u trenucima ostvarenja drugog stepena potpuno smireno
kao da je od kamena, ali je i lagano kao da nema težine. Pokreti su tada
nemogući, a disanje je gotovo neprimetno, zato što se smirenje daha
događa uporedo sa smirenjem uma. Dah je grublji, a um finiji vid
cirkulacije jedne iste energije. Ovakvo smirenje u unutarnjoj tišini moguće
je jedino kada uporište za svoju Sopstvenost čovek svesno nađe izvan tela i
uma, izvan sveg pojavnog bivstvovanja u vremenu. Ovo nadilaženje se
uobičajenom egoičkom iskustvu čini kao napuštanje svoga bića i umiranje,
zato što je telo i um dotle neopravdano držalo za sopstvena trajna svojstva.
Svesno suočeno sa sobom, u drugom stepenu zadubljenja, celo biće za
trenutak staje, jer je veliko delo njegovog stvaranja tada došlo do svog
bezvremenog ishoda. Ono što umire je zapravo stari um i bez njegove
smrti nema čoveku vaskrsenja u slobodu koja je sâm život.
Kristalizacija aham-kâre je ključ za razumevanje drugog stepena,
kao i meditativne prakse uopšte. Naime, aham-kâra je izvor čovekove
individualnosti, njegovog Ja. Sva objektivna priroda, fizička i nadfizička, u
svim dimenzijama, na shemi kategorija stoji ispod aham-kâre. To znači da
joj čovekovo Ja prethodi. Prvo nastaje Ja, pa onda objektivni svet. Ovo
znači da se osvešćenje celog bivstvovanja u njegovoj autentičnosti događa
u Ja. Ja je centar ili otvor kroz koji se sažima ishod svega u svetlosti čiste
svesti, buddhi. Ja je ono jedino što treba da bude osvešćeno. Ja (ego) je
zapravo um. Misli su samo vibracije uma, oblici koje je on trenutno uzeo.
Zato se identifikujemo sa mislima, postajemo ono što mislimo, ono čime
smo opsednuti (što u krajnjem obliku predstavlja psihozu, a u blažem vidu
svakodnevni život prosečnog čoveka). Mi uvek vibriramo u skladu s
363
vibracijama uma, tj. mislima koje nisu naše, kao plesač koji se usklađuje s
muzikom. Cilj meditacije je da um postane miran, da prestane da proizvodi
misli, a to znači da prestanemo da se krećemo (vibriramo) u skladu sa
mislima, tj. da Ja prestane da se kreće. Meditacija je prestanak kretanja Ja.
Otuda je važno da se smiri najpre telo. Ovo praktično znači da kada Ja
(aham-kâra) postane čisto, bez kretanja, tj. projektovanja bilo kakvih
objekata s kojima zaboravlja sebe, ono postaje apsolutno svesno sebe, a na
taj način i čiste svesti koja ga omogućava, buddhi, nadličnog ili apsolutnog
ishoda bivstvovanja uopšte, i tada nestaje. Zato je rečeno da faza aham-
kâre traje kratko, da se odmah premeće u buddhi. Kada individua
potpunim smirenjem prepozna svoju pravu prirodu, odmah prestaje da biva
individua (aham-kâra) i postaje ono što jeste u apsolutnom smislu
(buddhi), tj. sjedinjuje se s onim što sve omogućava (puruša). Ja, ili um, će
prestati da se kreće, tj. da proizvodi misli, onda kada samim smirenjem
uvidi da ga je na pokret navodila privlačnost ka objektima koji, opet, nisu
ništa drugo do misaone projekcije, i da objekti nisu ništa sami po sebi. Cela
prakrti je čisto Jedno, tako da u njoj nema izdvojenih i posebnih objekata -
jedino um stvara objekte i daje im individualnost i karakteristike. Um se
kreće u zatvorenom krugu: sâm proizvodi svet posebnih objekata koji ga
izazivaju u akciju. Kao u snu. U um ili ego ulagana je životna energija.
Zato ego postaje samostalan entitet, kao živo, neorgansko biće, koje teži
opstanku po svaku cenu. On se brani kao zver i kao čarobnjak. Spreman je
i da ubija da bi sačuvao iluziju svoje posebnosti. Svoj opstanak održava
poturajući ispred sebe iluziju da su objekti koje sâm projektuje realni i
neophodni, da je kretanje koje sâm čini samostalno i samodovoljno, da je
on uslov života i da je naša individualnost realna samo u njegovim
okvirima. Zato nam smirenje uma uvek izgleda kao umiranje, i to zaista
tako i doživljavamo. Ali, jedino njegovim odumiranjem rađa se u nama
istinski život Duha koji sve omogućava. Napuštajući svoju individualnost,
mi individualnost ne uništavamo i ne postajemo 'bezlični', nego je
pretvaramo u oličenje Duha koji sve omogućava - i nas i sve iluzije ega
(Jovan, 12:24-25).
Sa stanovišta meditativne prakse, ovo znači da sve ovde opisane
faze treba doživeti u svome Ja ('Ja mislim', 'Ja dišem', 'Ja sam miran i tih' -
radi se o nemom i direktnom doživljaju, a ne o još jednom obliku
mišljenja). Sámo Ja treba da postane nepokretno, tiho, sabrano, svesno
sebe i misli koje stvara svojim kretanjem. Svest o Ja je prisustvo u sebi. Ja
se osvešćava tako što se sva zbivanja, koja se nužno manifestuju kroz Ja,
ustanovljavaju kao takva, kakva jesu, iz trena u tren, bez njihovog
zadržavanja i projektovanja u neke nove sadržaje. Jer, kad god
projektujemo iskustvo zbivanja u neki novi sadržaj, mi nismo svesni ni
svoga Ja (sebe), ni prave prirode tog iskustva, već samo tog sadržaja. (Od
gomile tih sadržaja sastoji se slika sveta prosečnog čoveka, od koje on
364
nikada ne vidi stvaran svet.) Ako se ovako ne učini, meditacija će se
pretvoriti u još jedno apstraktno zaluđivanje (koje ćemo ovog puta zvati
'meditacija'). Tek kada se sva četiri stepena ovde opisana dožive kao svoja
sopstvena, u svome Ja-stvu, individualnost će biti nadiđena.
Usmerenje ove prakse suprotno je od svih drugih meditacija, koje
se uvek bave nečim što Ja projektuje, nekom idejom, predstavom ili
vizijom, sa nečim što je od (ovog ili onog) sveta, dok se ovde čovek okreće
ka onome što sve stvara, koje projektuje sve što ima ime i oblik, ka svome
Ja, ide uvek unazad, iza svega, i uvlači se u sebe, kroz Ja do Ja-stva ili
Sopstva (buddhi), do onog apsolutnog u sebi. Ja se nadilazi njegovom
spoznajom. Nikada ga nećemo nadići nekakvom objektivizacijom tog čina,
već jedino osvešćenjem sebe (Ja) u svemu. Na taj način će Ja postati
prozirno i nestaće. Nestaće zato što je i postojalo jedino kao zaborav i
nesvesnost sopstvenog bivstva, kao ubeđenje. Nestaće tako što više neće
biti naše Ja, nego će i ono postati oličenje Duha koji sve daje. Stvarnost je
stanje bez Ja, i upravo zato ne možemo mi da odbacimo svoje Ja, jer to će
morati da učini opet neko Ja. Ono se uvek deli pri takvim pokušajima. Ja se
sámo rastapa kada ga potpuno osvestimo, odnosno, doživimo kakvo jeste.
Čovekov najveći problem i izvor svih nevolja je to što nije svestan prave
prirode svog Ja. Čovekova prava mera, sloboda i duhovna autentičnost
počinju tamo gde on (kao ego) nestaje (Jovan, 10:17-18).
Od presudne je važnosti da se dobro i što češće (svakodnevno)
ustanovljava ovo plemenito ćutanje koje isprva traje kratko, jer se u njemu
dokidaju i najfinije psihomentalne uslovljenosti koje povlače sve ostale sa
grubljim posledicama. Njihova stihija je isuviše moćna da bi se zaustavila
odjednom. Sve treba učiniti, bez odlaganja, da se svest ustali i sabere u
bezmisaonoj unutarnjoj tišini drugog stepena. Kada čovek jednom pronađe
unutarnju tišinu u sebi, kada on postane tišina, ona mu daje nezaboravno
osvedočenje da je iskonska neuslovljenost ni od čega, koja omogućava
postojanje svega, uvek dostupna, i to u njemu samom, kao njegova
sloboda. Sav daljni trud svodi se na proširivanje njene dostupnosti i
prisustva iz sopstvenog bića ka bivstvovanju uopšte.
Treći stepen nastaje kada se prvobitno ushićenje usled smirenja u
unutarnjem jedinstvu i tišini prevaziđe i čovek u njemu boravi ravnodušan,
pažljiv i sabran, bez napora tokom dužeg perioda, kao u svojoj pravoj
prirodi, ispunjen spokojstvom unutarnjeg smirenja tako da mu nijedan deo
tela ne ostane nezahvaćen tim spokojstvom. U trećem stepenu se sve više
smanjuje potreba za bekstvom od odgovornosti u zbivanju, za bekstvom od
slobode, i čovek se sve više na nju privikava kao na svoju pravu prirodu.
Procesom osvešćenja produbljujemo uvid o sebi, zajedno s time na
površinu izbijaju nesvesni sadržaji, stresovi, kompleksi, ubeđenja i
implanti. Kada svesno dođemo do njih, oni se ispolje, kao da eksplodiraju.
To može da se ispolji kao mentalno stanje, emocionalna reakcija ili fizička
365
senzacija ili akcija. Prirodno je da na njih reagujemo prianjanjem i
zaboravom unutarnje tišine. To je sve znak napretka, to pokazuje da
osvešćenje deluje i da se sve više čistimo iznutra.
Napredak u trećem stepenu se ne ogleda samo u pročišćenju od
unutarnjih identifikacija, nego i od spoljnih. Sabranost koju smo stekli u
drugom stepenu dolaziće u iskušenje s raznim spoljnim izazovima. Sve
situacije i osobe koje su nam svest sužavale i s kojima smo gubili budnost i
prisebnost sada bivaju sagledane iz novog ugla, oni prestaju opčinjavajuće
da deluju na nas, postajemo sve objektivniji prema njima i, samim tim, više
nezavisni i budni.
Učvršćivanjem iskustva unutarnje tišine stičemo sve veće
nepoverenje prema svemu što um projektuje i zamišlja, i sve veće
poverenje prema sámom biću i njegovom izvoru, Duhu koji ga omogućava.
Unutarnju tišinu možemo da produžimo i zadržimo samo u onoj meri u
kojoj imamo poverenja u biće i Duh koji ga omogućava, i potpuno mu se
predamo. Mislima smo obuzeti samo onoliko koliko smo nesigurni u moć
Duha koji daje postojanje, koliko ne uviđamo da postojanje opstaje bez
misli, bez cele naše psihe, bez nas samih, i da Duh odlučuje o svemu, i o
nama i o postojanju. Treća faza je jačanje ovakvog poverenja u Duh koji je
beskrajno veći od nas i našeg uma, i uviđanje da se njegova stvarnost vidi
samo čistom svešću bez uma.
A zatim, kada ovakvo spokojstvo dovoljno sazri, napuštaju se sva
stanja, i zadovoljstvo i nezadovoljstvo, u četvrtom stepenu zadubljenja. Tu
je konačno nadiđena svaka mogućnost za šizoidnu podelu bića uopšte (ne
samo povodom mišljenja kao u drugom stepenu), tako da iščezavaju sve
dotadašnje radosti i žalosti, sva dotadašnja životna iskustva nestaju u
potpunom stapanju sa neuslovljenošću koja omogućava sav život. Čovek je
tada nadišao staru ličnost i svoja individualna iskustva, suočen sa
neuslovljenošću celine postao je potpuno ravnodušan prema svakom obliku
pojedinačnog zbivanja u vremenu. Ravnodušnost je glavna odlika četvrtog
stepena, ona nije ni pozitivna ni negativna, već je sáma neutralnost kao
izraz potpune pročišćenosti u kontemplaciji. Ta pročišćenost obuzima i
prožima prosvetljenjem celo telo, tako da nijedan deo tela ne ostaje
nezahvaćen njenom slobodom. Telo u četvrtom stepenu postaje potpuno
prožeto slobodom Duha i potčinjeno toj slobodi. Telo je sa svojim
ponašanjem jedino područje ispoljavanja duhovne slobode u čoveku. Zato
mentalno mirovanje neće biti ostvareno sve dok se svest potpuno ne ustali
u sámom telu, u prvoj vežbi satipatthâne. Jedini uzrok mentalne aktivnosti
jeste gubitak prisustva u biću, što izaziva lutanje uma od tela i sadašnjosti.
(Prisustvo u biću je svest da nismo biće, već Duh koji ga omogućava.)
Naša navika da uvek zaboravljamo sebe i sadašnjost vezuje nas za misli,
ona upravo stvara misli. One ne nastaju nekom svojom ili tuđom snagom,
već jedino snagom našeg samozaborava. Kad god se um ne smiruje treba
366
se vratiti prvoj vežbi sabranosti pažnje na telo i disanje. Jedino
osvešćenjem i ovladavanjem tela možemo osvestiti um i nadići ga, jer um
je samo najfinija funkcija tela. Četvrti stepen je samadhi, sabranost pažnje
u ishodu bivstvovanja uopšte, svesno prisustvo u iskonskoj ravnoteži i
jedinstvu svih moći bivstva. Iz tog jedinstva sve proističe i ceo kosmos teži
da se dogodi njegova svesna obnova. Ona se događa jedino u čoveku koji
miruje u samadhiju.
U samadhiju se sažima prostornost vremena. Prostornost se skuplja
na sámo telo i Ja, a i vreme se sažima i nestaje tako da pola časa prolazi
kao jedan tren. Ovakvim sažimanjem bivstva u čistoj budnosti biće se
preobražava i pročišćava od svih taloga starih uslovljavanja u delima,
rečima i mislima. To je neposredan doživljaj alhemijskog preobražaja bića
u savršenije stanje. Budnošću mi na lokalnom nivou, u području svoga tela
i Ja, ubrzavamo i sažimamo prostorvreme kojim biće na globalnom planu i
u dužem vremenskom periodu postiže savršenstvo pod privlačnim
dejstvom Duha (puruša). Usled relativnosti bića i vremena, i njihove
uzajamnosti, naše lokalno ostvarenje ravnopravno je sa globalnim. Čak
možemo reći da se globalno postiže na lokalnom, ili da među njima nema
razlike.
Neuspeh u meditaciji je projektovanje vremena i odlaganje
suočavanja sa sobom kao principom slobode u prirodi, stalno zamišljanje
da se taj ideal prisustva stvaralačkog principa nalazi negde objektivno
izdvojen, kao Bog, ili je u nekakvom „postizanju” tokom vremena, u
budućnosti, ili je zadat u prošlosti, kao da on već nije sáma izvorna i
bezvremena stvarnost koja naše biće omogućava ovde i sada. U nama je
oduvek tišina neuslovljenosti u čijoj slobodi se oglašava samo postojanje.
Bez te tišine u sebi ne bismo nikada stekli sluh za ono što biva, niti bez
mirovanja u njoj možemo biti svesni ikakvog zbivanja.
Prvi stepen, dakle, sadrži zamišljanje (raznih) i promišljanje
(odabranih sadržaja), ushićenje, zadovoljstvo i sabranost u mirovanju.
Drugi nema mentalnih aktivnosti i ostaju samo ushićenje, zadovoljstvo i
sabranost. Treći stepen je lišen aktivnog i kratkotrajnog ushićenja i ostaju
samo spokojno zadovoljstvo i sabranost. U četvrtom stepenu prisutna je,
osim sabranosti, jedino ravnodušnost. Posmatrajući shemu prakrti,
možemo reći da prvi stepen predstavlja ovladavanje indriyâni smirenjem
tela; drugi, prva iskustva nadilaženja manasa neutralnim posmatranjem
svake misli koja se pojavi; treći, kristalizaciju aham-kâre u svetlosti čiste
svesti, buddhi, i četvrti, nadilaženje svih ličnih iskustava u potpunom
pročišćenju osvešćenog bića, afirmaciju buddhi.
Ceo proces meditacije je postepeno saživljavanje sa Duhom kao
našom pravom prirodom. U početku meditativnih iskustava čistu svest o
Duhu doživljavamo kroz napor kao neko izuzetno otkriće i, stoga, kroz
ekstazu. Postepeno se smanjuje ushićenje i Duh sve više doživljavamo kao
367
ono na čemu počiva priroda celokupnog postojanja. Kada to postane
prirodno stanje, kakvo u stvarnosti i jeste, meditativna praksa je završena.
Inače, često se dešava da se čovek ukoči na nekom nivou svesnosti Duha,
pa ga nekritički obožava kao nekog boga. Duh nema svojstava.
Čista ili transcendentalna svest, buddhi, nije ništa drugo do svesno
prisustvo u sebi, iza misli, tela, dotadašnjeg životnog iskustva i celog sveta.
Objekti su misli, telo, iskustva i svet, a čista svest je sâm subjekt bez
objekata. Svest je uvek svest o nečemu, a čista ili transcendentalna svest je
svest sáma po sebi, čista budnost ili prisutnost, i takva svest tada nije
različita od samog bivstva. Subjekat, tj. biće, tada budno prebiva u sebi
sámom kao čisto postojanje, neposredno, bez objekata (sveta) i vremena.
To stanje lako je prepoznati po tome što izaziva blaženstvo, opuštenost u
konačnoj pronađenosti sebe. Meditacija je navikavanje da se na taj način
bude u sebi, neposredno, nepodeljeno i autentično bivstvujući, potpuno
budan kao subjekt bez ikakvih objekata, bez misli, telesnosti, prošlosti,
budućnosti i sveta, budan kao sámo večno bivstvo, ovde i sada. Samo tako
se bivstvovanje osvešćava i njegova stvarnost neposredno spoznaje.
Subjekt postoji samo u odnosu na objekt. Kada nestanu objekti, nestaje i
subjekt i preostaje čisto, apsolutno bivstvo. Stoga, ovakva meditacija nije
zatvaranje u subjektivnost, već otvaranje prema onome što omogućava i
subjekta i sve objekte istovremeno. (Samo se uslovno ovo može nazvati
meditacija zbog odomaćenosti tog izraza, jer on podrazumeva
koncentrisanu udubljenost s nekim misaonim sadržajem. Ovo je pre sámo
sedenje, koje se u zenu naziva šikan-taza.)
U prvom stepenu zadubljenja čovek prvi put u životu doživljava
slobodu od nagonske stihije telesnog kretanja, nadišavši ga njegovim
smirenjem. U drugom stepenu čovek prvi put spoznaje da nije um i da
može biti slobodan od njegovih određenja i sadržaja, da može biti izdvojen
i nezavisan svedok svake misli i psihičkog doživljaja. Iako je od presudnog
značaja, taj stepen traje kratko zato što je zbog dotadašnje nezrelosti ovo
stanje budnog svedočenja propraćeno ranijim iskustvima, stresovima i
sadržajima koji osvešćenjem izbijaju na videlo, tako da nezavisnost
svedočenja brzo nestaje. Ne može se biti slobodan i uslovljen starim
navikama individualnog iskustva istovremeno. Treći stepen odlikuje
odvikavanje čovekove svesti od ličnih uslovljenosti, lične prošlosti, dakle,
nadilaženje Ja, pretapanje ličnog u slobodno i nadlično, u apsolutno.
Četvrti stepen je pobeda apsolutnog Duha nad samovoljom tela i uma i
potpuna ravnodušnost prema njima, kao trajno stanje. Sva četiri stepena
odlikuje sve veće buđenje blaženstva zato što u tom procesu telo i um ne
bivaju odbačeni, nego dozrevaju u svojoj svrsi i rascvetavaju se u svome
ishodu, postaju oličenje slobode koja omogućava sâm svet.
Usavršavanjem sva četiri stepena rűpa-dhyânam postižemo
savršenstvo satipatthâne. Samo tako možemo jasno i zauvek spoznati
368
transcendentalnu prirodu svoga Duha, odnosno Duha u nama. Činjenica da
možemo biti sasvim svesni svoga tela i ovladati njegovom stihijom, kazuje
da nismo telo, da smo iznad njega. Činjenica da možemo biti sasvim svesni
svojih osećaja i nezavisni od njihovih uticaja, kazuje da nismo osećaji, da
smo iznad njih. Činjenica da smo svesni svih stanja uma kazuje da ne
moramo da budemo identifikovani sa stanjima uma, da smo iznad njih. I
činjenica da možemo biti svesni svake misli kazuje nam jasno da nismo
misao, niti smo onaj koji misli (ego), jer i njega možemo biti svesni.
Sve je to prakrti.

Plodovi
Kada je svest (buddhi) tako sabrana, pročišćena i razbistrena u
meditaciji (dhyânam), za ispoljavanje Duha neuslovljenosti, njena moć
stvaranja u prirodi, iako i ranije velika, sada je mnogo veća, u potpunosti je
ostvarena. Svest sada osvetljava biće u svim dimenzijama, a ne samo iz
područja fizičkih čula (indriyani). Koliko je svojim smirenjem i
pročišćenjem prisustva bliža principu neuslovljenosti, toliko je njena
stvaralačka moć veća - toliko je manje oblika bivstvovanja koji imaju
sputavajuću moć nad njom. Ukoliko je svest prisutnija kao činilac, utoliko
je suženije prostorvreme između uzroka i posledice, ishod je svim stvarima
bliži. Dok je nesvesnost, s druge strane, stanje veće razdvojenosti uzroka i
posledice u prostornosti vremena. Samo se uslovno može govoriti o
'stvaralačkoj moći svesti'; čista svest, zapravo, otvara sve mogućnosti
bivstva, a ne 'stvara' ništa novo.
U dhyânam smo naučili da možemo postojati i bez misli, da nismo
um nego bivstvo, da um sužava svest o bivstvovanju bića i uslovljava je
svojim sadržajima. Kada smo naučili da bez misli budemo svesni i
postojimo kao sámo bivstvo koje uvek jeste, tada smo uvek budni i prisutni
u sebi pri svim zbivanjima. Zato je prvi plod čiste svesti pojava lucidnih
snova i vantelesna iskustva. Ona su ključni nagoveštaj konačne
nezavisnosti puruše od prakrti. Bez toga njegova nezavisnost se neće
aktuelizovati u čovekovom iskustvu, ili će duhovna priprema za nju biti
potrebna sve do kraja života fizičkog tela. Mnogo je mudrije ubrzati vreme
tog procesa, koji je inače neminovan, osnaženjem svesti (satipatthâna i
dhyâna). Stoga što nagoveštava i priprema veliko buđenje, ovaj plod je na
prvom mestu po važnosti. Sve druge sposobnosti svesti (siddhi) od
sporednog su značaja i svode se na egzibicije. One se u astralnom telu
mogu uvežbavati, a zatim tako stečeno iskustvo preneti na fizički plan.
Tako je moguće uvežbati da se iz fizičkog tela pređe u energetsko; da se
vidi i čuje kroz fizičke prepreke i na daljinu; da se fizički elementi po volji

369
preobražavaju u različite tvorevine; 92 da se savlada zemljina teža i leti u
prostoru; u energetskom telu se može putovati po celom kosmosu jer se
ono kreće po višim dimenzijama gde se prostorvreme sažima, njegovo
putovanje je zapravo ulazak u ovo sažimanje viših dimenzija; da se vide
raniji životi - ali ne kao svoji već samo kao pri-vremeni oblici prirodnog
bivstvovanja. To su bila rađanja i umiranja prirodnih otelovljenja,
podsticana višim kategorijama koje sačinjavaju đivu, i Duh čovekov nikada
nije bio dodirnut njihovom dramom, on je nezavisan od svih bivstvujućih
oblika prakrti. Jedino s prepoznavanjem njegove nezavisnosti uvid u prošle
živote je moguć, i samo je takav uvid verodostojan. Bez njega je to samo
još jedna krajnje ubedljiva iluzija s kojima neorgansko područje obiluje.
Kada je svest tako sabrana, pročišćena i razbistrena, čovek uviđa da
se ceo lanac uzročnosti bivstvovanja sastoji iz dvanaest karika.

1. Usled neznanja o neuslovljenosti ni od čega, kao prvom

uslovu samog postojanja, spontano nastaju nesvesne reakcije na zbivanja.
2. Na spontanim i nesvesnim reakcijama (samskare) nastaje
svesno iskustvo prosečnog čoveka.
3. Na takvoj svesnosti nastaje njegov um (identitet) i telesni
oblik.
4. Na umu i telu nastaje iskustvo šest čulnih područja.
5. Na čulnom području zasniva se dodir sa predmetima i
objektima.
6. Dodir izaziva osećaje, a
7. osećaji žeđ za životom.
8. Žeđ izaziva privrženost za obnavljanjem iskustva življenja.
9. Ova privrženost i vezanost za obnavljanjem čulnih iskustava
stvara iluziju postojanja u stvarnosti.
10. Iluzija stvarnog i trajnog opstanka u čulnom i telesnom
obliku uzrokuje
11. Novo rađanje koje vodi jedino u
12. starost i smrt, u propadanje svega što nastaje.

Nestankom neznanja i nesvesnosti u potpuno pročišćenoj svesti,

nestaju nesvesne reakcije koje dalje stvaraju uslovljeno zbivanje i čitav
ovaj lanac posledica neautentičnog bivstvovanja. Sve ovo prestaje kada se
svesno obustave nesvesne reakcije, kada se ostane miran i sabran radi
jasnog uvida u prirodu zbivanja. Naše celokupno dotadašnje postojanje
svodilo se na nesvesne reakcije, one su bile lanac našeg ropstva. Taj lanac
92
Preobražaj elemenata pripada istoj sposobnosti svesti s kojom ona odlučuje o
preobražajima drugih oblika bivstvovanja, kao što su navike i ponašanje uopšte, od misli
do tehnike. Kako se elementi prirode i sami stalno preobražavaju, delovanje svesti na
njihovu promenu samo je alhemijsko sažimanje vremena tog procesa.
370
se sastojao od dve vrste karika: od prianjanja i odbojnosti (žudnji i mržnje).
I jedno i drugo donosilo je loše rezultate i patnju. Postizanjem svesti
svedočenja ili transcendentalne svesti, mi ne odustajemo od zbivanja, kako
to neiskusnom kritičaru izgleda, već odustajemo od nesvesnog reagovanja i
tako postižemo psihičku objektivnost prema zbivanju; ne reagujući
spontano možemo ga videti kakvo ono zaista jeste, i tada delovati na
odgovarajući način, u skladu sa stvarnošću i Duhom. Tome nas ne mogu
naučiti nikakve 'božije zapovesti', nikakav moral, ni razum, ni logika, ni
znanje, politička niti ekonomska prinuda. Bez transcendentalne svesti ne
možemo ispravno da delujemo; bez nje uvek nesvesno reagujemo. Bez
iskustva čiste svesti mi ne možemo uopšte da delamo, i nismo nikada ni
delovali. Sve naše (re)akcije su bile prirodne akcije, sastavni deo prirode,
od naših misli, reči, snova i juče obavljenog posla, do lišća na vetru i
kretanja Zemlje oko Sunca sa ostalim planetama. 93 Tek se sa
transcendentalnom svešću rađamo i počinjemo da postojimo. Sve dotle je
postojala samo priroda, i sve je ona radila - kroz telo, osećanja i misli, koji
su njeni proizvodi, a za koje smo u zabludi mislili da su naši - na svoj
spontani, uslovljeni način, i sva naša patnja nastajala je zbog identifikacije
s njom. Od svih plodova meditativnog pročišćenja svesti, najbolji je onaj
kojim dozreva potpuni uvid o četiri osnovne istine. Njime se čovek budi iz
nesvesnog opstanka koji odlikuje sve prirodne tvorevine.
Ali, moramo ovde naglasiti još jednu vrlo važnu činjenicu. Svaka
meditativna praksa, ovde izneta ili druga, sve discipline i tehnike
samorazvoja samo su imitacije idealnog stanja. Njima se čovek malo po
malo usklađuje s autentičnim stanjem, s Duhom. Imitacijom on postepeno
postaje podoban da bude saobražen s Duhom. Meditacija je samo priprema
za probuđenje. Nijedna meditacija ili duhovna praksa ne dovodi čoveka do
'prosvetljenja', već ga samo pročišćava od ličnih elemenata, od
subjektivnosti i iskrivljavanja autentičnog stanja, čisti ga od njega samoga,
čini ga podobnim za objektivna, viša stanja svesti, i oslobađa svih uporišta
u toj meri da ga dovodi do kraja samoga sebe. Tek tada, kada dođe do kraja
sebe i svog života, gde apsolutno ništa više ne preostaje, čovek može da
vidi cilj, autentičnost Duha i kako to zaista izgleda. Nikada ranije uz
pomoć učenja i tuđih uputstava to nije mogao da vidi. Cilj se može videti
samo lično, kao nemi svedok, i to se iskustvo ne može nikome preneti.
Svako ga može videti samo za sebe. Upravo je u tome njegova objektivna
vrednost. U tome je njegova transcendentalna priroda. Da je to nešto što
svi mogu da dele i do čega mogu doći na isti način, nekom tehnikom,
prodavalo bi se na trgu. Sve tehnike služe za lično pročišćenje. Tek kada
93
Nauka astrologije detaljno pokazuje kako nas prirodna celina sačinjava i uslovljava naše
kretanje kroz život. Jedino iskustvom transcendencije nadilazimo sudbinu i stičemo
slobodnu volju, ali ne kao svoju, tj. svog ega, nego volju slobode koja sve omogućava,
slobodnu volju Duha.
371
napusti sav svoj dotadašnji život i sva saznanja, čovek može da vidi cilj i
da krene ka Duhu.
Plodovi meditativne prakse ne nastaju, dakle, na regularan i
predvidljiv način, prema kojemu, nakon dovoljne prakse, sledi
odgovarajući rezultat, 'prosvetljenje'. Ovde se radi o transcendenciji, a to
znači da ništa nije predvidljivo, a još manje unapred shvatljivo i poznato.
Sve što je poznato, nije transcendencija. Rezultat će biti sasvim
nepredvidljiv i doneće ga sam život na svoj jedinstven način, u skladu s
karmičkom zrelošću svake individue. Doneće ga na najmanje očekivan i,
najverovatnije, na najmanje poželjan način. Ali, da bi se došlo do tog
rezultata, neophodan je napor meditacije. On pročišćava svest da bi mogla
da se suoči s prosvetljenjem, sa onim što jeste. Ono što jeste uvek je tu,
problem je jedino u našoj spremnosti da ga prihvatimo. Meditacija nas
priprema za to. Ne samo mentalno nego i fizički; iskustvo probuđenja
zahvata celo biće, ono menja energetski kvalitet našeg tela. Suočavanje s
takvom promenom može biti bolno za onoga ko je nedovoljno
pripremljen. 94 Ne samo energetski, već i duhovno. Neophodno je, naime,
poznavanje celog plana ili sheme o smislu transcendencije, koju najbolje
daje sânkhya, znanje o tome šta se transcendira i zašto, šta je
transcendencija i ko transcendira. Tako, razlikovanje buddhija od puruše,
koje čovek konkretno doživljava kao sopstveno podvajanje ili
raspolućivanje, po svemu bi ličilo na šizofreniju ako ne bi bilo uvida da
ono što u tom trenutku otpada s nas, a to je um i sva njegova životna
istorija, nikada nije ni bilo svojstvo čiste svesti i Duha koji sve omogućava,
i da Duh preostaje kao mi sámi. Pri razlikovanju buddhija i puruše vidimo
da sve psihofizičke aktivnosti nikada nismo činili, niti činimo mi sámi, već
da su se one oduvek same odvijale pod privlačnim dejstvom čiste svesti
koja je naša suština. Iza uma i individualnosti koji otpadaju s nas
otkrivamo svoju pravu prirodu - postajemo oličenje Duha koji sve
omogućava. Jedino je to vizija autentične duhovnosti. Da bi Duh sebe
prepoznao, da bismo postali njegovo oličenje, ne sme biti nikakvih primesa
starih koncepcija - 'stari čovek' mora sasvim da umre, a on umire
spoznajom da još nismo rođeni - a samo doktrina probuđenja nudi takvu
čistotu; u svim ostalim sistemima um provlači i pervertuje svoje koncepcije
u svim mogućim religijskim i metafizičkim oblicima.
Duhovno probuđenje koje nastaje meditativnom praksom ide
sledećim redom koji je najbolje opisao Gurđijev: Osvešćenje-umiranje-
rođenje. Najpre čovek upoznaje koliko je nesvestan i nemoćan, da ništa
nije njegovo i da tek treba da bude svestan, da tek treba da se rodi. Tako se
94
Svaka meditacija ostaje tek mentalna avantura ako životna energija nije transformisana
na najviši nivo bića, pomoću taoističke ili tantričke alhemije. Bez dovoljno energije u
najvišim centrima (ađna i sahasrara) ne možemo da sačuvamo čistu svest postignutu u
meditaciji.
372
razvija osvešćenje: upoznavanjem nesvesnosti. Zatim uviđa da nikakvim
svojim naporom niti 'tehnikom' ne može da bude potpuno svestan, i tada se
predaje i umire, tj. zauvek napušta identifikacije s mnoštvom svojih Ja, sva
svoja uporišta. Tek kada umre on može da se rodi (Jovan 12:24-25) kao
jedno Ja, autentična ličnost koja je oličenje Duha.
„Sve nove moći i ostvarenja dolaze na jedan te isti način. Prvo se
pojavljuju u obliku bljeska u retkim i kratkim trenucima; zatim se
pojavljuju češće i traju nešto duže, da bi konačno posle dužeg rada postale
postojane. Isto se može primeniti na buđenje. Nije moguće probuditi se
odjednom. Čovek se prvo mora buditi na kratko.”
Ulazak u budno stanje svesti je proces, a ne trenutni događaj.
Trenutni su samo skokovi u budno stanje koji se javljaju povremeno kao
bljeskovi uvida. Taj proces je individualan i ne može se razgraničiti, kao ni
prelazak iz mladosti u starost, iz nezrelosti u zrelost. Tako se i viša svest
postepeno razvija otapanjem niže. Koliko se niža, egoička svesnost
rastvara, toliko se viša svest učvršćuje.
Ovde, dakle, možemo razlikovati dve faze: prva je učenje,
kontrolisana meditacija i disciplina koja se okončava najvećom
egzistencijalnom krizom kakvu čovek dotle nije mogao ni da zamisli, koja
je po svemu nalik iskustvu smrti, u kojoj propadaju svi planovi, sve ideje i
nade. (Iskušenje smrti, sopstvene ili smrti bližnjeg, najefikasnije vodi do
sazrevanja ove faze.) Prva je kristalizacija aham-kâre, a druga nadilaženje
ega, napuštanje sebe i predaja onome zbog koga sve postoji. Smisao života
- celokupno karmičko sazrevanje koje se dovršava u meditativnoj praksi -
vodi do samo jednog ishoda: napuštanja sebe i predaje Duhu koji sve
omogućava (Jovan, 10:17-18). To će biti propraćeno krizom u onoj meri u
kojoj se čovek drži uma i njegovih koncepata, a ne čistog bivstva koje
omogućava i um i svet. Cela ova drama odvija se samo u umu.
Drugu fazu je Buddha razlučio govoreći o arűpa-dhyânam.

Arűpa-dhyânam
Dovde se na različite načine oblikovalo (rűpa) zadubljenje
(dhyânam) tokom posebne prakse. Ona se činila u telu, njegovim
obuzdavanjem i mirovanjem. Dovde se kristalisao posmatrač, buddhi.
Arűpa-dhyânam se odnosi na kontemplativnu spoznaju koja je nezavisna
od tela i bilo kakve vežbe koja se bavi njime ili umom. Ona se ne oblikuje
(arűpa), već dolazi sáma, kao plod oblikovanja. Odavde počinje afirmacija
svedoka, puruše.
Satipatthâna predstavlja rad na sebi koji spada u četvrti nivo svesti
(ili religioznosti), četiri stepena rűpa-dhyânam je dovršenje tog rada na
petom nivou, a njegovi plodovi su šesti. Arűpa-dhyânam je uzdizanje na
sedmi nivo.
373
 Intenzivno zadubljenje tokom sedenja u meditaciji (dhyânam) stoji
prema stalnom prisustvu svesnosti u svim zbivanjima (satipatthâna) kao
upiranje nogom o tlo prilikom hodanja. Bez povremenog upiranja o tlo
(jednočasovnog zadubljenja u meditaciji) radi odraza, ni hodanje
(celodnevna budnost) ne bi bilo moguće. U rűpa-dhyânam čovek dolazi do
neuslovljenosti kao temeljnog ishoda svih tvorevina, pa i svesti koja ih
spoznaje, ali takvu svest i slobodu od svih tvorevina nije moguće stalno
održati, jer ih različita zbivanja tela, osećanja i mentalnih stanja remete
svojom dinamikom. Zato je neophodno da se satipatthânom sva ta zbivanja
međusobno razluče i spoznaju kakva zaista jesu u svim dimenzijama i
oblicima, kako ne bi imala uslovljavajuće i obmanjujuće dejstvo na
budnost. U arűpa-dhyânam tu neuslovljenost, koju spoznaje u
unutarnjoj tišini sebe samog, čovek prepoznaje spolja u svemu i u
svakoj akciji, unutarnje postaje spoljnje, i obratno. Kada dođe do
Sebe, svestan subjekt postaje u toj meri objektivan da spoljnje i
unutarnje, mirovanje i kretanje svega su jedno u toj meri da mir svoga
Sopstva, buddhi, prepoznaje u svemu što postoji, celoj prirodi i
svakom pokretu i delu. Ovo jedinstvo spoljnjeg i unutarnjeg, pokreta i
mirovanja, imalo se u vidu kada se o probuđenju govorilo kao o nestanku
spoljnjeg, objektivnog sveta. Svet nestaje kao spoljni svet, a ne kao svet
sam po sebi, takođe i sve suprotnosti koje sačinjavaju iskustvo objektivnog
sveta, a počivaju na temeljnoj suprotnosti između subjekta i objekata, Ja i
svega drugog. Nestaje zapravo subjekt, a s njim i objektivni svet koji samo
subjekt može da projektuje. Ostaje ono-što-jeste, celina postojanja koja je
dotle koristila individualno telo kao pogodno mesto za svesnog subjekta
radi sticanja najfinijih iskustava o sebi, a ta najfinija iskustva konačno
dozrevaju kada se svest u subjektu ispolji kao čista ljubav i dobrota.
Rűpa-dhyânam se odnosi na individualno pročišćenje svesti
(buddhi) od svih taloga uslovljenosti subjektivnog iskustva. Tu je čovek
raščistio s tim ko je on u apsolutnom smislu, tu subjekt postaje objektivno
svestan sebe. Kada je to učinjeno u dovoljnoj meri, kada je osvestio biće,
događa se spontano pročišćenje uvida o suštini bivstvovanja uopšte, o
univerzumu (mahat-buddhi ili „veliko buđenje”), o onome što omogućava i
biće i svest o njemu. Tu se čovek suočava sa istinom o tome šta je sámo
biće u apsolutnom smislu, nezavisno od svakog oblika (rűpa) bivstvovanja.
Ono što je otkrio u sebi, u mirovanju, sada prepoznaje spolja u svemu, u
akciji. Suočavanje s ovom krajnjom spoznajom se zato i naziva arűpa-
dhyânam, bezoblična ili razobličena kontemplacija koja zauvek razvezuje i
oslobađa čoveka od svega što obmanjuje prisustvo neuslovljenosti
(puruša), koja ga sačinjava zajedno sa svetom. U ispravnoj sabranosti
(samadhi) ’stari’, prirodni čovek je umro. U arűpa-dhyânam novi, duhovni
čovek se rađa kao oličenje slobode iz koje sve postojeće uopšte i biva.
Nestankom ’starog čoveka’ nestaje i svet kakvog je dotle bilo, i s ’novim
374
čovekom’ sviće novi svet. To je svet čistog Duha u kome je svaki trenutak
večan i svaki oblik živi izraz beskrajne slobode.
Pre arűpa-dhyâne čovek je bio individua unutar beskrajne celine.
Pet stepena arűpa-dhyâne pokazuju kako individua trajno nestaje i samo
beskrajna celina ostaje, ali ovog puta ne bezlična kao što je bila, već sa
svim osobinama individualnosti i ličnosti. Individua postaje oličenje Duha
koji omogućava celinu. Kada čovekova ličnost nestane u Duhu celine, time
omogućava da Duh celine postane individua i ličnost. Drugim rečima,
apsolutno i relativno, spoljnje i unutarnje, prestaju da bivaju nešto različito
za čoveka, i obelodanjuju se u njegovom iskustvu kao jedno, kao on sâm.
Za uspešan prelazak iz starog u novo neophodno je, nakon
ostvarenog smirenja u rűpa-dhyânam, do jednog časa dnevno, slobodno
učestvovati u svakodnevnim aktivnostima. Izmena mirovanja i aktivnosti
sama po sebi izvešće potreban preobražaj, a ne naglašavanje jedne od tih
krajnosti. Bez učestvovanja u aktivnostima sámo mirovanje bilo bi puko
poništenje i umrtvljavanje života. Takođe sama aktivnost bez mirovanja u
zadubljenju bila bi lišena perspektive, smisla i duhovnog ishoda, to bi bila
nesvesna stihija prakrti kao i sve drugo što se zbiva. Mirovanje unosi svest
i prisustvo Duha u aktivnost koja, s druge strane, Duh oživljava i
aktuelizuje u čoveku i svetu. Jedino s uporištem u mirovanju biće se
pokreće ka slobodi. Bez njega se kreće u sopstvenom zatvorenom krugu.

Arűpa-dhyânam ima pet stepena.

1. Neposredno pri završetku zadubljenja (dhyânam) zapažamo da

tako smiren Duh u nama ostaje nezavisno prisutan, dok se samo telo
pokreće da ustane iz vežbe. Ako zadržimo unutarnju tišinu i za vreme
kretanja posle sedenja, možemo videti da telo pripada jedinstvu okolnog
prostora prirode i njenom opštem kretanju, da je ono za nas isto što i odeća
koju nosimo, dok je Duh bio nezavisan od svega toga za vreme sedenja, pa
tako ostaje i posle. S takvom nezavisnošću Duha uviđamo da su svi
postojeći oblici uzročnog zbivanja sveta oko nas samo različite
modifikacije jednog istog prostora (akaša) bivstvovanja prakrti. Vidimo da
svi oblici, i našeg tela i svih stvari koje sačinjavaju svet, nisu ništa sami po
sebi, nego su ispoljavanje celine prirode, i da u suštini jedino njen
beskrajan prostor postoji. 95

95
Na koji način prostor sačinjava naše telo? Kretanjem najvećih objekata koji sačinjavaju
prostor - kretanjem planeta i zvezda, jer šira celina sačinjava manju. Sve postojeće
sačinjeno je od životne energije, a životna energija na Zemlji potiče od magnetne
indukcije koja nastaje kruženjem Meseca i drugih planeta oko Zemlje, kao i kruženjem
Zemlje oko Sunca. Planete su magnetna tela i svojim kretanjem one proizvode (indukuju)
životnu energiju i sva kretanja živih bića. Kretanje Zemlje pokreće naše telo. Kada bi
Zemlja i Mesec stali, i naše telo bi sámo stalo i raspalo se u prah.
375
 Čovekov Duh se tako oslobađa privlačnog dejstva svih raznolikih
posebnih pojava koje nemaju podršku u sebi, koje su nepostojane i
prolazne svakog trena, i zato vezanost za njih vodi jedino u gubitak i bol.
Svoju pažnju čovek ovde proširuje i redukuje sa svih posebnih oblika na
širu celinu ili kontekst (geštalt), na sâm beskrajni prostor koji proizvodi sve
oblike, u toj meri da su oblici poništeni i ostaje stvaran jedino prostor.
Takvom spoznajom beskrajnog prostora on prožima, bistri, stišava um i
oslobađa se u Duhu. Tada primećuje da su sve brige nastale na osnovu
posebnih oblika zbivanja nestale, i da je preostao još samo beskonačan
prostor kao njihov jedini ishod.

2. A zatim, kada je Duh tako pročišćen za prisustvo jedinstvenog i

beskrajnog prostora, kao celine i jedine žive stvarnosti svega što se zbiva,
uviđamo da je sáma svest o beskrajnom prostoru njegov suštinski činilac.
Svaki poseban oblik, kao modifikacija beskrajnog prostora, je in-formacija
za obrazovanje svesnog uviđanja u subjektu - jednako kao što je uzrok za
nastajanje novog oblika u objektivnoj prirodi. Modifikacije uma su
najfinije modifikacije istog prostora koji sačinjava sve ostalo. Uviđanje o
zbivanju je najfiniji vid ili stecište sveg zbivanja prirode u prostoru. Tu, u
svesnom subjektu, zbivanja svih oblika svrsishodno uviru u svoj ishod,
sažimajući se kao iskustvo ili znanje (đnana) o prirodi. Ovde se uviđa da
misli i stanja svesti nisu lična tvorevina niti vlasništvo subjekta, nego su
stanje odnosa između subjekta (manas) i svih bivstvujućih entiteta u
lokalnom prostorvremenu. Subjekat je samo saborno mesto smisla
njihovog zbivanja, u njemu se prostorvreme ubrzavanjem sažima ka svom
ishodu, i to sažimanje zbraja informacije svih oblikovanih zbivanja tako
da, po principu konverzije, kao kod nastanka zvezda, sama maksimalna
sažetost in-formacija proizvodi sve(tlo)st iskustva o njima. Tako priroda
samu sebe osvetljava. Njeno sažimanje se događa pod privlačnim dejstvom
čiste neuslovljenosti, i svest je samo izraz njene blizine, a ne svojstvo
prirode.
Drugim rečima, ovde se uviđa da beskrajni prostor stvara svesnog
subjekta, s ciljem da ne bude više bezličan, nego da postane ličnost, a to
znači da njegova svest o sebi bude najkonkretnije izražena, i potpuno
diferencirana. Kao što subjekta nema bez prostora u kome prebiva, tako ni
prostor ne može da postoji bez subjekta koji ga je svestan.
Dok u prostornosti objektivne prirode oblici uzrokuju nova
zbivanja, u subjektu se ovaj proces toka prostorvremena savija i
ubrzavanjem sažima ka zaokruženju svog ishoda u svesnoj spoznaji i
utrnuću cele te bujice bivstvovanja. Tako vidimo da sâm prostor ili celina
prakrti oblikuje spoznaju o sebi u subjektu, da je svest suština prirode, i da

Ova napomena je morala biti ponovljena zbog njenog značaja.

376
svet samog sebe spoznaje kroz nas. Vidimo da je svest identifikacija
(nama) oblika (rűpa) svakog bivstvovanja i da zato nije odvojena od tih
oblika - da se oni međusobno određuju. Objekti vida, slušanja, osećaja i
mentalnog spoznavanja nisu odvojeni i nezavisni od samog čina viđenja,
slušanja, osećaja i od samog čina spoznaje. Oblici su stvorili oko, zvuci
uho. Zato je čovek svestan i budan samo kada je prisutan u onome što se
zbiva, i ne luta u izmišljanje onoga što je bilo, što jeste ili će biti. Jedino se
u takvoj budnosti biće pokazuje kakvo jeste, kao čovekova Sopstvenost.
Onaj ko spoznaje ne postoji bez onoga što se spoznaje. Oni su ista celina,
tako da nema subjekta. U krajnjem ishodu sama celina je subjekat i on je
zato beskrajan.
Prethodno smo uvideli da naše telo nije „naše”, već je modifikacija
beskrajnog prostora. Sada uviđamo da ni naša individualna svesnost nije
„naša”, nego je ishodište prostornog zbivanja.
Ovakvim uviđanjem sve brige nastale na osnovu beskrajnog
prostora i njegovih pojavnih oblika više ne postoje. Oni su ništavni i sada
je stvarno jedino prisustvo u području neograničene svesti, kao suštine svih
pojava. Takvim prisustvom u čistoj svesti, kao egzistencijalnom izrazu
celine i jedinstva bića, čovek prožima, bistri, smiruje um i oslobađa se u
Duhu.

3. A zatim, uvidevši da svest određuje pojavnost sveta, čovek

doseže do ispraznosti sveta samog po sebi, do ni-čega. Savršenom svešću
svet se spoznaje kakav jeste, da je ništa po sebi i za sebe. Kada svest
miruje, i svet nestaje. Svest pokreće svet. Ne postoji objektivan svet
nezavisno od svesti – svest je ishod objektivnog sveta. Kada je svest
neuslovljeno prisutna kao čista budnost, svet nije ništa sam po sebi - zato
što se otkriva kao naša unutrašnjost. Svet postaje „nešto” izvan nas samo
kada svest učestvuje u tome napuštajući prisustvo u suštini bića. On je
„nešto” objektivno samo za onog čoveka koji bivstvuje tako kao da je svet
supstancijalan i stvaran sam po sebi, dakle, za nesvesnog čoveka. Svet
nikada nije ni postojao kao objektivna stvar i problem; objektivan svet
kakav znamo postoji samo kao naša predstava, dok spolja, kao svet kakav
jeste, izvan naše subjektivnosti, oduvek postoji samo neuslovljeni Duh
('živi Bog'; zato onaj ko spozna Boga sve vidi jedino kao Boga; zato nam
se događa ono što zaslužujemo delima; zato postoji karma). Za smirenog i
probuđenog svet nestaje jer postaje jedno s njim. Ako je svest njegova
Sopstvenost, tada je to i svet. Kada je čovek u potpunom jedinstvu sa
celinom, sa kosmosom, tada ne vidi ništa izvan sebe, kao nešto drugo, ili
posebno. Njemu je sve ništa, jer sve je on sâm, njegova Sopstvenost. Kao
što oko ne može sebe videti, tako ni probuđeni ne vidi predmetni svet, jer
je celina sveta postala njegova probuđena Sopstvenost, njena aktuelizacija.
Tako smirujući svest, čovek boravi u području ničega i time prožima,
377
bistri, smiruje um i oslobađa se u Duhu. Za njega su nestale sve brige koje
nastaju od stanja svesti i od objektivnog sveta.

4. A zatim, uvidevši da svet nije ništa objektivno, da je prazan

(sunyam) s prestankom projektovanja svesti, jer sve je samo naša
Sopstvenost, dolazimo do ni-predočavanja-ni-nepredočavanja kao još
višem području. Ono nadilazi dualizam svest-nesvest i svet-ništa, i vodi
odustajanju da bilo šta predočavamo o stvarnosti. Ovde, nakon uvida da je
spoljašnjost naša unutrašnjost, potpuno prestajemo da učestvujemo u svetu
kao individua, jer se pretapamo u ono što prividne individue omogućava.
Videvši da možemo biti ili smireni u sebi, sasvim budni i nezavisni u toj
meri da objektivni svet nestaje, ili da aktivno projektujemo svest u
predmetni svet i učestvujemo u njemu kao istinskoj stvarnosti (tj. kao u
snu), mi napuštamo taj dualizam koji uslovljava, i boravimo u području ni-
spoznavanja-ni-nespoznavanja stvarnosti kao istinskom području Duha
(puruša) koje nadilazi spoznavanje (svet) i nespoznavanje (ništa), to je
područje u kome svet nikada ne nastaje, pa zato nikada ne može ni nestati.
Ako biće nikada i nije bilo nešto objektivno i supstancijalno, onda i
ništavilo ne može postojati. Tada uviđamo da je ništavno sve što je u
području uma i njegovih projekcija sveta, kao i sve što je u području ničega
(koje nastaje prestankom projektovanja uma u „nešto”), da je to sve
područje prakrti, njeno sažimanje u bezvremeno Sopstvo, i rasprostiranje u
vreme predmetnog sveta, da su 'nešto' i 'ništa' međusobno uslovljeni kao
pokret i mirovanje bića, i da je viša stvarnost boravak izvan njihove smene.
Tek smo tada uvek budni za Duh (puruša) koji je nezavisan od opažanja i
neopažanja, mirovanja i aktivnosti, od svakog dualizma koji omogućava
svesnost ili nesvesnost, postojanje ili nepostojanje. Time smo nadišli
prirodnu izmenu uslova koji su određivali kada je prisutna budnost, a kada
ne. Jer, ovde je naša budnost ono što omogućava i pokret i mirovanje, i sve
i ništa.
Uvidevši da telo i njegova delanja nisu naše svojstvo, već svojstvo
prakrti, a zatim da ni individualna svest nije naša, već ishodište prostornog
kretanja životne energije, i najzad da ta individualna svest (ego) određuje
šta je svet a šta ne, dolazimo do uvida da ni to nije naše, već je samo
proizvod prethodnih modifikacija.
Ovde uviđamo da neuslovljenost nije ništavilo nesvesnosti i ne-bića
samo zato što nadilazi svaki oblik bića i svesnosti, već da je ishod
bivstvovanja uopšte. Uviđamo da možemo biti slobodni i od bića i od ne-
bića, od svesti i od nesvesti, jer puruša je iza svih ovih mogućnosti. Sama
njihova izmena, u koju smo se prethodno uverili, ukazuje na Duh u nama
koji je nezavisno prisutan jer nadilazi sve to kao svedok: i eternalizam
supstancijalnosti i ništavilo. S njime tek vidimo da svet nije ni bio nešto

378
sam po sebi kada je već mogao da nestane u ništa, kao i da ništa zavisi od
pojavnosti sveta, i da zato, kao takvo, ne postoji samo po sebi.
Iskušavajući područje ni-spoznavanja-ni-nespoznavanja, kao jedinu
neuslovljenu stvarnost, nadilazimo sve brige koje se mogu spoznati ili su
ostale nespoznatljive, sve je nebitno naspram neuslovljenosti koja je jedina
prisutna.

5. I tada, ne obraćajući više pažnju ni na dualizam svet-ništa, niti na

nadilaženje tog dualizma kao ni-spoznavanje-ni-nespoznavanje, vidimo da
se prisustvo neuslovljenog Duha može ostvariti jedino u sabranosti svesti
bez sadržaja, i to kroz šest područja čulnosti našeg tela - da je ljudsko telo
jedino pogodno mesto za to - i nigde više - i da nema ničeg drugog da se
učini. A to znači ovde i sada, u aktuelnom bivanju kakvo jeste. Svi
prethodni uvidi ovde postaju konkretno ostvareni kao naše bivstvovanje,
prestaju da bivaju samo uvidi. Tada nestaje kao nevažno sve prethodno
spoznato i sabranost pažnje se vezuje jedino za prisustvo Duha
neuslovljenosti (puruša) u telu i njegovo milosrdno i nežno ispoljavanje
kroz šest područja čulnosti. Time ostvarujemo najvišu odgovornost za
bivstvovanje. Neuslovljenost koja omogućava svet i život tada prestaje da
biva apstraktna i postaje konkretna živa stvarnost, koja ima svoje telo i
čula, stvarnost koja diše i dela kao naše biće. Tako Duh postaje čovek i
čovek postaje puruša. Nikako drugačije.
Tako, dolazimo do velikog buđenja kroz uvid da je sve ono što je
postignuto i ostvareno kao novo, pa i sama ova budna prisutnost Duha,
ovde opisana, tek nepostojana i prolazna pojava, da je to događaj prakrti,
njenog pročišćenja, a ne puruše, jer on je oduvek budan i slobodan.
Potpunim probuđenjem nismo postigli ništa novo, već smo otkrili ono što
oduvek jesmo. Ništa se objektivno ne događa niti menja. S probuđenjem
čovek celokupno postojanje, sav svoj život, svoje telo, um i ceo svet,
prepoznaje kao san koji čak nije ni bio njegov, nego prakrtin - jer nesvesno
postojanje svojstveno je prakrti, a ne njegovom Duhu, puruši. Sve što je
dobijeno kao rezultat kroz vreme, nužno je uslovljeno vremenošću, i kroz
igru suprotnosti pruža jedino iluziju njegovog utrnuća. Autentičnost
neuslovljenog Duha čovekovog ne zavisi od utrnuća vremena i nadilaženja
uslovnosti bivanja (čemu smo težili ranije), jer nikada i nije bila njime
ugrožena, ona nije suprotnost ničemu što bi bilo neautentično. Zato ne
može biti proizvod nikakve aktivnosti usavršavanja ka oslobođenju ili
spasenju, već jedino utrnuća strasti za postojanjem u neznanju i
nesvesnosti slobode koja omogućava sámo postojanje. Oslobođenje u
bezvremenoj budnosti je prestanak i utrnuće učešća u iluziji i neznanju, a
ne postizanje i ostvarenje nečeg objektivno novog, zato što je budnost
sáma neuslovljenost ni od čega, koja prethodi svakoj stvarnosti i
omogućava svako postojanje. Sav herojski napor za postizanje
379
oslobođenja, koji se mora preduzeti, svodi se na kraju na oslobođenje od
svih napora koji nastaju i zbog sveta i zbog njegovog nadilaženja, svodi se
na opuštenost. Tako oslobođen čovek prihvata sve stvari onako kako se
pojavljuju u svome trenutku, i vidi ih kakve jesu, a ono čega nema i ne
traži da bude. Bivajući slobodan i od imanja i od nemanja, od delanja i od
nedelanja, on sámo postojanje doživljava kao afirmaciju slobode i njenu
živu autentičnost. On vidi da je Duh neuslovljenosti jedina stvarnost
nedodirnuta pojavnim svetom. Kao što filmsko platno, na kome se
odigravaju poplave i požari, ostaje nedirnuto tim pojavama, kojima
omogućava da se projektuju ili manifestuju, ili kao što na ogledalo ne
deluju osobine likova koje odražava, tako i na Duh neuslovljenosti, koji je
čovekova suština, ne deluju pojave prakrti, njene stihije i požari, ne samo
spoljni već i oni u telu i psihi - iako omogućava njihovu pojavnost.

Čudesan se preokret, dakle, dogodio u čoveku. Ranije je živeo kao

prirodno uslovljeno biće rođeno u smrtnom vremenu. Da bi se oslobodio
tog uzročnog lanca rađanja-i-umiranja, upoznavao je takav život kroz
patnju i meditativni napor i video ga kakav jeste: da nije ništa sam po sebi,
da nije razdeljen na mnoštvo već je jedna jedina celina koja počiva na
neuslovljenosti ni od čega, čiji Duh je omogućava. Video je da uslovljenost
uzročnošću (patnja) postoji samo za delove celine (bića) koji su nesvesni
svog jedinstva sa svim (za bića koja misle da su izdvojena), ali da je sama
celina bivstvovanja neuslovljena i neuzrokovana, i da je ona čisto
blaženstvo. Tada je taj večni Duh neuslovljenosti prepoznao kao svoju
suštinu, da je to zapravo on sâm, i da nije ništa od prirode, da su ovo
smrtno telo i iluzorni um njene prolazne tvorevine i da to sve nije njegovo,
da uopšte nije ni rođen da bi ostvario prirodne nagone nego, naprotiv,
prirodni nagoni su ga rodili da bi se kroz njega ostvarilo prisustvo
bezvremenog Duha neuslovljenosti koji celu prirodu omogućava. Tada
priroda nestaje za njega kao san za probuđenoga, i samo beskrajna,
bezvremena i svemoćna sloboda ostaje kao njegova Sopstvenost i budnost.
I zatim, takva je budnost počela da se u njemu učvršćuje i postaje živa i
delotvorna tako što je u njenom svetlu sámo bivstvovanje prirode
prepoznavao kao ostvarenje slobode koja je omogućava, kao njeno
oživljavanje kroz sve oblike koji čine iskustveni svet - a najpre kroz svoje
ljudsko telo, kroz njegov dah i pogled, pokret i misao. Sav fizički svet tada
postaje čvrsto uobličena energija svesti koja izvire iz neuslovljenog Duha.
Dakle, najpre je svaki oblik bivstvovanja postao prazan, čovek je
konačno iskoračio iz njega i dostigao slobodu od svakog ropstva pojavnom
svetu, a zatim je ta praznina postala sâm oblik, svet je postao (samo za tog
čoveka) sloboda bivstvovanja. Tačnije rečeno, nije 'postao', nego je
prepoznat kakav oduvek uistinu jeste. I tako je načinjen pun krug: najpre
od nesvesne stihije bivstvovanja ka slobodi od njegovih uslovljavajućih
380
oblika, ka čistoj svesti, a zatim ka samom biću, koje ovog puta nije više
nesvesno već prosvetljeno. Zato to nije krug već spirala, jer se
bivstvovanje sada odvija na višem nivou.
Kao što bića ne bi bilo bez svemoćne slobode koja ga omogućava,
tako ni te slobode ne može biti bez bivstvovanja kakvo upravo jeste; ona se
mora ostvariti kroz sve oblike života, inače će ostati puka apstrakcija i
delovaće jedino tama prirodnih nagona u borbi za opstanak. Duh svemoćne
slobode i ranije se povremeno probijao kroz tamu u život čovekov,
obasjavao ga večnom svetlošću i tada je doživljavan kao Sveti Duh (u
hrišćanstvu) ili Šiva (u hinduizmu). Sada je čovek trajno ispunjen njime
kao svojom suštinom.
I samo takav život - koji nije više podstican borbom za opstanak
nego, naprotiv, večnim, svemoćnim i nestvorenim Duhom slobode, koji
život u svemu nadmašuje jer ga celog omogućava i drži kao malo vode na
dlanu - samo takav život postaje za čoveka moguć, autentičan i blažen.
Čoveku život postaje prihvatljiv samo kada svoje uporište ne traži u njemu,
u ispoljenom svetu, već u Duhu koji ga omogućava.
Jedino što nakon svega preostaje probuđenom čoveku jeste vazda
slobodan život prirode koji se nesputano ispoljava kao doživljaj ljubavi.
Ali, za razliku od ostalih ljudi koji nisu prošli put pročišćenja ovde iznet,
on svakog trenutka i u svim dimenzijama život prožima smislom, isceljuje
ga i stišava od zaludnih vrtloga strasti, bistri ga od neznanja i oslobađa u
spoznaji njegovog ishoda. On zrači dobrotom koja omogućava svet.
Takav čovek to može jedino zato što vidi da od ishoda svega nikada
i nije bio različit, da je puruša oduvek nezavisan od prakrti i da bi grešio
ako bi nastojao da svoj Duh učini autentičnim naspram prirode, ako bi
tražio sopstveno spasenje. To je nepotrebno, jer nije porobljen. Da jeste, ne
bi imao Duha ni svesti u sebi - ne bi ni postojao. Kako je već slobodan, to
svoje iskonsko stanje može potvrditi i oživeti u iskustvu samo kada s
ljubavlju podstiče sav život prirode, svih njenih bića, a ne svoju slobodu,
pa čak ni svoj život. Priroda nikada ne sputava Duh. To i ne može, jer on
nju celu omogućava. Ona u celosti služi njegovoj samospoznaji, pa zato on
samospoznaju i slobodu ostvaruje jedino kada bezgranično podržava život
svih bića i cele prirode, a ne svoj. Samo tako će moći da s čistom ljubavlju
doživi sve što postoji, sa svim suprotnostima (Matej, 5.6.7). Tek kada to
doživi, biće potpuno svestan postojanja kakvo zaista jeste. I tada će biti
ono što sâm u suštini jeste: Duh koji omogućava i postojanje i svest o
njemu.
Nikako drugačije se čovek ne može prepoznati, probuditi i živeti u
nerođenom i besmrtnom Duhu koji omogućava život. Nikako drugačije.

381
382
 PRILOG

TEKSTOVI KLASIČNE SĂNKHYE

Išvarakršna

SÂNKHYA-KÂRIKÂ

1. Pred nasrtom trovrsne patnje težimo spasenju razumevanjem

uzroka. Zapostaviti čistu svest o sebi pred svetovnim iskustvima nije
ispravno, jer potpuno dokončanje patnje prepuštanjem svetovnom životu
nije moguće.

(„Trovrsna patnja” može poticati: 1. iz nas samih; 2. iz vanjskog

sveta, tj. od drugih bića, i 3. iz nebeskog sveta kao uticaj planeta, bogova
(neorganskih bića) ili kao moć sudbine. „Čista svest” je transcendentalna
svest o autentičnom Duhu, puruši, a „svetovan život” je ograničen na
relativni um i uslovljeno bivstvovanje prakrti.)

2. Svetovna iskustva, kao i vera u nekog Boga, sredstva su

jednako nečista, oskudna ili prekomerna. Bolji je obratni smer svesnog
razlikovanja pojavnog, nepojavnog i znanog.

(„Obratni smer svesnog razlikovanja” je praksa meditacije s kojom

se objektivno ustanovljava sve, od misli i osećanja, do najgrubljih fizičkih
pojava. Ovde se jasno stavlja do znanja da svetovna i religijska iskustva
spadaju u istu ravan bivstvovanja, iako sa različitim sadržajima i učincima,
i da je za duhovnu autentičnost neophodno iskustvo transcendencije.
Drugim rečima, da ne treba tražiti smisao egzistencije i utočište spolja, već
unutar sebe, sopstvenim preobražajem, a ne menjanjem vanjskih
okolnosti.)

3. Iskonska je priroda (prakrti) neproizvedena (avikrti). Sedam

glavnih činilaca (iz nje) proizvedeni (dalje) proizvode šesnaest sastojaka
koji su tek proizvodi, a Duh (puruša) niti je proizveden niti proizvodi.

(„Sedam glavnih činilaca” su: mahat-buddhi, aham-kâra i pet

tanmâtrâ. „Šesnaest sastojaka” su: indriyâni i maha-bhűtâni.)

383
 4. Opažanje, zaključak i svedočanstvo tri su verodostojna
sredstva spoznaje. U njima su obuhvaćena sva ostala, na njima se temelji
izvesnost izvoda.

5. Opažanje je ustanovljavanje posebnih objekata.

Zaključivanje je, prema objavama, trostruko, a nastaje iz poznavanja
karakterističnih osobina i njihovog posednika. Svedočanstvo dolazi od
poverljive osobe i od otkrovenja.

6. Čulni objekti saznaju se opažanjem, a ono što je natčulno,

zaključivanjem. Što se direktno ne opaža niti se može pouzdano zaključiti,
ustanovljava se svedočanstvom i otkrovenjem.

7. Nemogućnost opažanja može da nastupi usled ekstremne

udaljenosti ili blizine, oštećenja čula, mentalne nestabilnosti, velike finoće,
usled drugačijeg ubeđenja, zamenom za nešto slično i zbog drugih uzroka.

8. Iskonska priroda nije primetna, zato što je suptilna, iako

bivstvuje tako da su joj učinci primetni, a ti su učinci svesnost (buddhi) i
ostalo što otud proizlazi kao oblikovana i neoblikovana priroda.

9. Budući da je nemoguće proizvesti ono što ne bivstvuje,

budući da je nužan zahvat u tvarni uzrok, budući da sve ne može nastati iz
svačega, nego mogući uzrok proizvodi (samo) ono što može, tako da samo
iz bića nastaje biće - zato i učinak (posledica) bivstvuje već pre zahvata
činioca (uzroka).

10. Oznake su bića u razvoju da su prouzročena, nestalna,

neobuhvatna, delatna, mnogostruka, uključiva, obeležena, povezana i
zavisna. Nerazvijena je priroda suprotno obeležena.

11. Razvoj se sveta zbiva na potki od tri strune (gune). One se

(same po sebi) ne razlučuju, (nego su) pred-metne. (Obeležja su im) opšta,
ne misle nego proizvode. Takva im je prirodna podloga, dok je Duh
obeležen suprotnim svojstvima.

12. Svojstva struna (guna) jesu: ugodnost, neugodnost i

bezosećajnost. Svrha im je da osvetle, da pokrenu i suspregnu (zbivanje).
Strune deluju uzajamno da se usklade, povežu, umnože i oplode.

13. Sattva je guna lagana i svetla, dok se rađas ceni jer je čvrst i
pokretan, a tamas je mora i učmalost. Po svrsi su slične svetiljci.

384
 14. Nemogućnost razlikovanja i ostalo dokazuje se postojanjem
triju guna, a nepostojanje njihovim odsustvom. Neispoljeno (prakrti) se
dokazuje time što svaka posledica mora da poseduje uzrok.

15. Nemanifestovana (avyakta) prakrti postoji kao opšti uzrok

jer su sve pojedinačne tvorevine ograničene, jer je istorodna, jer je
pokretačka snaga, jer je različita od svih pojedinačnih uzroka i posledica, i
zato što izaziva sve posledice.

16. Ona se razvija kroz tri gune i preobražava se, kao tečnost
koja se preliva u obilju, zavisno od prevage pojedine gune.

17. Budući da svojstva nisu sama sebi svrha, nego su pod vlašću
suprotstavljenom proizvodu triju guna - postoji Duh, budući da je
neophodan korisnik i jer se (sve) zbivanje vrši zbog (njegovog)
oslobođenja.

18. Dokaz je mnogostrukosti puruša redosled uzroka rađanja i

smrti i postepenost zbivanja, a takođe i razlike u odnosu triju struna.

19. Takva je raznorodnost dokaz da je svojstvo Duha da bude

svedok, izdvojen, nepristrasan, nedelatan posmatrač.

20. I zato, zbog takve združenosti, lik koji nije misao deluje kao
misao. Mada su delatne tek strune (gune), čini se da i posmatrač postaje
delatan.

21. Kao kada se hromi združi sa slepcem tako su vezane i te dve

(osnove - duhovna i tvarna). Svrha je duhovni uvid, a uz to i razrešenje
tvari. Tako se vrši zbivanje u svetu.

(Hromi je nedelatni puruša, a slepac je delatna ali nesvesna prakrti.

Oni se udružuju kao kada slepac ponese hromog koji vidi put.)

22. Od iskonske prirode (potiče najpre) mahat-buddhi, a zatim i

skup od šesnaest (sastojaka). Iz pet od tih šesnaest (iz tanmâtrâ) potiče pet
tvarnih počela (maha-bhűtâni).

23. Svojstvo mahat-buddhi je odlučnost. Ispravnost, mudrost,

stanje bez strasti i gospodstvo njegov su svetli lik. Tome su suprotna
obeležja tame.

385
 24. Aham-kâra deluje iz taštine. Otuda potiču dve vrste prirode:
jedanaest organa i pet prototipskih počela.

25. Iako je aham-kâra jedinstvena iz nje potiču različite vrste

razvoja, zavisno od toga da li preovlađuje sattva ili tamas. Kada prevlada
sattva nastaju indriyâni, a kada prevlada tamas nastaju fini elementi
(tanmâtrâ, prototipovi grubih, maha-bhűtâni). Dok su sattva i tamas
materijalni uzroci tih razvojnih oblika, rađas je delatni uzrok.

26. Oko, uho, nos, jezik i koža zovu se organi spoznaje

(buddhindriye). Glas, ruke, noge, organi izlučivanja i polni organi jesu
organi delanja (karmendriye).

27. Razum (manas) im je zajedno svojstven i istovrstan. Zato je

organ volje. Raznovrsnim preobražajem kvaliteta (guna) nastaju razlike i
lučenje izražavanja.

(Razum je organ i spoznaje i delatnosti. Prema komentarima, razum

razjašnjava ono što je neodređeno, a sam od sebe ne dodaje ništa datoj
predmetnosti.)

28. Pet funkcija, zvuk i ostalo, jednostavna su opažanja. Govor,

rad ruku, kretanje, izlučivanje i reprodukcija drugačije su funkcije.

29. Posebno je obeležje svakog od triju (unutarnjih organa)

funkcija koja nije zajednička. Zajednička funkcija im je zračenje pet
dahova (prâna).

(Buddhi, aham-kâra i manas su unutarnji organi, ili antahkarana.)

30. U pogledu čulnih objekata, delovanje sva tri organa je i

simultano i sukcesivno. Kada su u pitanju neprimetne stvari, delovanju tri
unutarnja organa prethodi saznanje.

31. Čulni i delatni organi izvode svoje pojedine funkcije

podstaknuti uzajamnom simpatijom. Njihov cilj je nezavisnost Duha; ni
zbog čega drugog se oni ne aktiviraju.

32. Organa je trinaest vrsta; oni delaju pomoću shvatanja,

utvrđivanja i obelodanjivanja. Njihovi vanjski objekti su desetostruki,
budući da su shvatljivi, utvrdljivi i obelodanjivi.

386
 (Strofe 30-32 razjašnjavaju koordinaciju triju unutarnjih - manas,
aham-kâra i buddhi - sa deset vanjskih organa - karmendrye i
buddhindrye.)

33. Unutarnji je činilac trovrstan, a deset je vanjskih (organa)

koji tim trima ukazuju predmete. Delatnost je vanjskih organa neposredna
sadašnjost; unutarnji je delatan u sva tri vremena (prošlost, sadašnjost i
budućnost).

34. Fini elementi, tanmâtre, koji su prototipovi naših grubih

čula, primetljivi su jedino čulima božanskih bića. Govor je zavisan od
zvuka; ostali od svojih objekata.

35. Budući da svesnost s unutarnjim činiocima doseže u bit

svakog predmeta, (bitno) je sredstvo (spoznaje) trovrsno, a ostali su organi
njihova ulazna vrata.

36. Tako različite osobine guna, delujući kao svetiljka,

odražavaju u svesnosti (buddhi) potpuno jasnu svrhu Duha,

37. Budući da svesnost nastoji da zadovolji svaki prohtev Duha,

a uz to razotkriva suptilnu razliku Duha i tvari.

38. Suptilna počela (tanmâtre) nisu raznolika, a od njih pet

nastaje pet grubih počela (maha-bhűtâni). Tanmâtre razlikujemo prema
smirenim, uzbudljivim i varavim utiscima.

39. Od suptilnih počela, tanmâtrâ, sastoji se psihičko telo živih

bića. To telo nadživljava smrt fizičkog tela i preporađa se, dok se tvorevine
grubih materijalnih elemenata raspadaju.

40. Suptilno telo nastalo je prvo, nezavisno, trajno. Omeđuju ga

um i ostali (duševni) činioci bića sve do suptilnih počela. Ono prolazi
životima nedostupno užitku, mada je nosilac osobina bića.

(Suptilno telo je linga-šarira. Prema komentarima „semenje vrline i

greha sadržano je u suptilnom telu... u sklonostima uma”.)

41. Kao što nema slike bez podloge ni senke bez predmeta, tako
ni izraz spoznaje ne postoji bez podloge u predmetnim razlikama.

387
 42. Suptilno telo, usmereno duhovnom svrhom, kao glumac igra
svoju ulogu prilagođujući nameru onom što želi da postigne, sa
pouzdanjem u moć iskonske prirode.

43. Urođena priroda i stečena svojstva, a i vrline, očevidno

zavise od (umnih i ostalih) činilaca, dok telesnost već od začetka zavisi od
učinaka (tih činilaca).

44. Vrlina utire uzlazni put, a grešnost zavodi niza strminu,

mudrošću se postiže oslobođenje, a u ropstvo se pada iz bezumnosti.
Nadmoć odstranjuje prepreke, a suprotni učinci plod su suprotnih osobina.

45. Napuštanje strasti prirodno je smirenje, tok života

(preporađanje) izvire iz žara požude, nadmoć odstranjuje prepreke, a
suprotni učinci plod su suprotnih osobina.

(„Osam sklonosti uma”, četiri pozitivne i četiri negativne, koje su

opisane u ove dve strofe - vrlina, mudrost, neprianjanje uz nagone,
nadmoć, i njima suprotne četiri mane - komentarišu se dalje prema načelu
da „čovek postaje ono o čemu meditira”.)

46. Ovo su sve tvorevine uma, uslovljene smetnjama,

slabostima, samozadovoljstvima i postignućima. Usled nejednakog uticaja
guna, ima ih pedeset.

47. Pet je vrsta smetnji; raznih slabosti usled organskih

nedostataka ima dvadeset osam; samozadovoljstava ima devet, a
dostignuća osam.

48. Raznih pomračenja uma (tamas) ima osam, isto kao i

smutnji (moha); razočarenja (mahamoha) je deset. Teskoba ima osamnaest
vrsta, a toliko i potpunih pomračenja uma.

49. Nedostaci jedanaest organa, zajedno sa slabošću uma, čine

opštu nemoć. Povreda uma ima sedamnaest, a nastaju usled nepostojanosti
zadovoljstava i postignuća.

50. Navode se devet oblika ugodnosti: četiri unutarnjih, koje se

odnose na prirodu (prakrti), sredstva (upadana), vreme (kala), i sreću
(bhagya); i pet spoljašnjih koja nastaju izbegavanjem uživanja u objektima.

388
 51. Osam postignuća su: razmišljanje, učenje, studiranje,
sprečavanje tri vrste bola, sticanje prijatelja i milosrđe. Tri ranije
spomenuta (smetnje, slabosti i samozadovoljstva) sputavaju postignuća.

52. Bez težnje za rođenjem (bhava) nema oblika (suptilnog tela,

linga-šarira), a bez (sticanja iskustava pomoću) suptilnog tela nije moguće
nadilaženje rađanja i oblikovanja. Zato je evolucija sveta dvostruka:
obeležena je prirodnim oblikovanjem i sticanjem mentalnih iskustava.

53. Ima osam vrsta božanskih svetova; pet podljudskih, dok je

ljudski svet jedinstven. Podljudski svetovi nisu samo svetovi životinjskih
bića, nego obuhvataju biljke i minerale. Sve su to materijalni svetovi
(unutar prakrti).

54. Svetlost sattve prekriva vrhunce sveta, a korenje je skriveno

u tami (tamas). Sredinom se šire strasti (rađas). Tako je razgraničen svet,
od boga Brahme pa do vlati trave. Srednji deo sveta jeste svet ljudske sreće
i nesreće.

55. Misaoni ljudski um tu snosi patnju koja je nanos starenja i

smrti, sve dok se ne odvrati od oblika. Zato je patnja u biti svega.

56. Priroda je sazdana tako, od najvišeg uma pa do zadnje

čestice, da posluži oslobođenju (svakog pojedinačnog) Duha. Poduhvat je
(prirode) zbog tuđe svrhe kao da je njena vlastita.

57. Nesvesno, kao što nastaje mleko za ishranu teleta,

preobražava se i priroda u svrhu slobode čoveka (Duha).

58. Kao što ljudi rade s krajnjim ciljem da zadovolje svoje želje,
tako i neispoljena prakrti radi služeći Duhu, i njen krajnji cilj je dokidanje
patnje.

59. Kao što se povlači plesačica kada gledaocima prikaže ples,

tako se odvraća i priroda pošto se izrazila pred Duhom.

60. Velikodušna priroda, obdarena svojstvima (gunama),

nesebično i na sve načine ispunjava svrhu Duha, koji nema svojstava.

61. A meni se čini da nijedno biće nije stidljivije od same

prirode (ili čistog bića), jer kada shvati: „Viđena sam”, nikada više ne
izlazi na dogled (Duha) čoveka.

389
 62. Zato zaista (tu) niko ne biva sputan, niti se oslobađa, niti
prolazi nizom života. Sáma se priroda, prolazeći raznim fazama, vezuje i
oslobađa.

63. Priroda samu sebe vezuje, ili zapetljava u tkanje struna,

guna, zbog sedam sklonosti ka oblikovanju, a jednom se sklonošću
(mudrošću) razrešuje za istinsku dobrobit Duha. Sedam spona prirode, s
kojima se porobljava u razne oblike, jesu sklonosti prema vrlinama i
gresima, prema dobru i zlu.

64. Tako stalnim pronicanjem takvosti (stvarnosti prirode)

dosežemo spoznaju (da to) „nisam, (to) nije moje, niti (sam to) ja”.

65. A Duh (-čovek) poput gledaoca i dalje bez zanosa promatra

prirodu, koja je odvraćena od rađanja uspešno napustila sedam vrsta
oblikovanja.

66. On tad ravnodušan (kaže): „Video sam je”, a ona

suspregnuta: „Opažena sam.” Iako je među njima uspostavljen odnos, on
više ne služi razvoju sveta.

67. Kad je Duh dosegao savršeno znanje, tad ispravnost, a i

ostale vrline postaju nedelatne. Telo zahvaćeno snagom oblikovanja i dalje
postoji kao u zamahu lončarevog točka.

(Kad se oblikovani lonac skine s lončarevog točka, točak se vrti i

dalje još neko vreme snagom inercije. „U času kad prevagne budnost, sve
semenje karme postaje nesposobno da proklija, jer je tlo postalo jalovo.”)

68. A kad se Duh otcepi od tela, i kretanje se tvari, pošto je

postiglo cilj, obustavlja. Duh tako postiže potpuno savršenstvo jednom za
svagda.

69. Ovo je skrovito znanje objavljeno najvećem mudracu,

Kapili. To je znanje o nastanku, opstanku i ishodu bića.

70. Ovu vrhunsku pročišćavajuću mudrost on je iz svog

saosećanja saopštio Asuriju. Asuri ju je preneo Panćašikhi, a ovaj je
razradio u sistem.

71. Sistem, koji su učenici preneli usmenim nasleđem, složio je

u arya metrici Išvarakršna, koji je savršeno shvatio utvrđeno učenje.

390
 Kapila

SÂNKHYA-SŰTRÂ
Od ukupno 526 sűtri, ovde je dat izbor od 184.
To su uglavnom one koje ne zahtevaju komentare
i koje se ne odnose na rasprave sa drugim sistemima,
nego isključivo na učenje sânkhye.

I.1. Konačni prestanak trovrsne patnje 96 krajnji je cilj ljudskog

Duha.
I.2. Patnja se ne može trajno okončati uobičajenim (vanjskim)
sredstvima (kao što su religija, novac i čulna uživanja), jer tako može biti
sprečena za neko vreme, ali se ponovo vraća.
I.4. Metode privremenog (spoljašnjeg) oslobođenja od patnje
treba da odbace sve razumne osobe, jer nisu moguće na svim mestima i u
svim vremenima, a i tamo gde su moguće, nisu dovoljne.
I.5. Niži putevi (vanjskog) uklanjanja bola treba da se odbace u
korist najvišeg cilja, oslobođenja, čiji je vrhunski značaj takođe objavljen u
svetim spisima.
I.7. Ako je suštinska priroda ljudskog Duha da bude sputan, ne
bi postojao put ni način za postizanje oslobođenja.
I.8. Ako smatramo da je Duh čovekov po prirodi ograničen, i da
je nemoguće njegovo oslobođenje, tada sveti spisi, koji nalažu njegovo
oslobođenje, nisu istiniti (što nije slučaj).
I.12. Zavisnost od vremena ne sputava ljudski Duh, jer vreme je
sveobuhvatno i trajno povezuje sve što je od prakrti.
I.13. Niti, iz istog razloga, uslovljenost nastaje od prostora.
I.14. Niti uslovljenost Duha nastaje od uticaja okoline i svetovnih
običaja, jer oni uslovljavaju telesno stanje, a ne duhovno.
I.15. Ljudski Duh je izvan svih svetovnih veza, jer nije
utelovljen.
I.16. Niti je ograničen delima, jer delanje je svojstveno umu i, u
tom slučaju, sputanost bi bila večna.

96
Tri vrste patnje jesu: 1. Subjektivna (adhyatmika); tako je nazvana jer nastaje iz
čovekovog 'ja'. Sastoji se iz bolesti i duševne patnje. 2. Objektivna (adhibhautika), koja je
prouzrokovana delovanjem drugih živih bića, kao što su životinje, ljudi, ptice itd. Nazvana
je tako zato što nastaje od stvorenih bića. 3. Uticaj sudbine (adhidaivika), izazvan
natprirodnim silama, zatim uticajima zvezda i planeta, zlih duhova ili bogova (deva).
Smisao ovog komentara je isti kao kod Sankya karike 2.

391
 I.17. Ako bi sputanost nastala kao svojstvo drugog čoveka,
različita iskustva ne bi bila moguća.
I.18. Ni prakrti ne može biti uzrok sputanosti Duha, jer ne može
delovati sama od sebe.
I.19. Duh čovekov je večan, čist i slobodan. On ne može biti
povezan sa patnjom bez povezanosti sa prakrti.
I.20. Niti sputanost Duha nastaje iz metafizičkog neznanja, jer
ono što nije realno ne može sputavati.
I.21. Ako se tvrdi da je neznanje realno, onda se negira načelo
(vedante) da je nerealno.
I.22. Ako se pretpostavi da je neznanje realno, priznala bi se
dualnost Duha i neznanja.
I.27. Sputanost Duha nije izazvana ni uticajima objekata koji
večno deluju.
I.29. Sputanost Duha ne može nastati ni od uticaja primljenih od
objekata, jer onda ne bi bilo nikakve razlike između sputanog i slobodnog.
I.42. Svet nije samo ideja, jer postoji intuicija o objektivnoj
stvarnosti.
I.48. Duh ne biva sputan ulaženjem u telo.
I.51. Kretanje se pripisuje Duhu kao što se kaže da se i prostor
ograđen ćupom 'kreće' kada se ćup pomeri. U stvarnosti, prostor (akaša)
uopšte se ne kreće.
I.52. Niti sputanost Duha nastaje od dobrih ili zlih dela (karma),
jer ona ne pripadaju Duhu.
I.55. Povezanost Duha (puruše) i prirode (prakrti) nastaje usled
njihovog nerazlikovanja. Stoga tu nema sličnosti.
I.56. Uklanjanje nerazlikovanja moguće je samo pomoću
razlikovanja, kao što se tama uklanja svetlošću.
I.57. Nerazlikovanje svih ostalih stvari od Duha, sledi iz
nerazlikovanja Duha od prakrti. Zato se s poništenjem ovoga, poništava i
ono.
I.58. Sputanost Duha je samo ubeđenje i nije realna, jer postoji
samo u umu.
I.66. Postojanje Duha (puruša) može se zaključiti iz činjenice da
neinteligentna priroda mora postojati zbog nekog drugog.
I.75. Iako Duh i priroda prethode svemu ispoljenom, Duh po
svojim svojstvima ne može biti uzročnik; stoga je priroda ta koja je uzrok.
I.78. Nešto ne može biti proizvedeno iz ničega.
I.81. Delanje (karma) ne može biti stvaran uzrok nijednog
proizvoda.
I.85. Oslobođenje nije moguće čak ni nepristrasnom akcijom, jer
bez obzira da li se akcija izvodi bez želje ili sa željom, u oba slučaja ona
čini da oslobođenje izgleda kao da je stvoreno i zato propadljivo.
392
 I.86. Onaj ko je po svojoj prirodi slobodan konačno ukida svaku
sputanost. Ne može se uporediti oslobođenje koje se postiže ispravnim
znanjem sa onim koje je postignuto delima.
I.93. Postojanje Boga se ne može dokazati jer on ne može biti ni
slobodan ni sputan. Niti može biti drugačiji do slobodan ili sputan.
I.94. U oba slučaja biće nesposoban za delanje (stvaranje).
I.96. Duh vlada nad prakrti samom blizinom.
I.97. Individualne duše (điva) takođe rukovode samom blizinom.
I.99. Unutarnji organ (manas) je osvetljen blizinom Duha i
potčinjen, kao gvožđe magnetu.
I.109. Zato što su krajnje suptilni, puruša i prakrti ne mogu biti
viđeni.
I.110. Postojanje prakrti se može videti iz posledica.
I.117. Stvari nastaju samo iz onoga iz čega mogu da nastanu.
I.118. Takođe, pre svog nastanka posledica ima istu prirodu kao i
uzrok.
I.121. Razaranje stvari znači njeno rastvaranje u svoj uzrok.
I.124. Proizvodi prakrti su uzrokovani, prolazni, neprožimajući,
promenljivi, mnogobrojni, zavisni i rastvorljivi.
I.139. Duh je čovekov različit od tela i svega ostalog.
I.142. Takođe Duh je različit od tela i ostalog zbog svoje nadmoći
nad gunama.
I.143. Duh je nezavisan od tela i ostalog, jer je on spoznavalac.
I.144. Duh je različit od tela i ostalog zbog svoje nadmoći nad
njima.
I.148. Da Duh čovekov nije inteligentan, ne bi mogao biti svedok
stanja dubokog sna bez snova i stanja sanjanja.
I.153. Mada se za Duh mislilo da predstavlja suprotnost nečem
drugom, to zapravo nije tako jer je Duh jedinstven i bez osobina.
I.155. Čovek koji zna da je uzrok ropstva nerazlikovanje između
puruše i prakrti, i koji opstaje u njihovom razlikovanju, zna da nije bio
sputan čak i kada je izgledalo da je tako.
I.156. Ako slepac ne vidi, to ne znači da ne mogu videti i oni koji
imaju oči.
I.159. Duh je čovekov oduvek slobodan, ali se prividno pokazuje
kao da nije.
I.160. Duh je u svemu slobodan, iako izgleda mnogostruk ili
raznovrstan, u stvari je samo prividno ograničen bićem.
I.161. Duh je svedok kroz povezanost sa čulnim organima.
I.162. Večna sloboda svojstvena je ljudskom Duhu.
I.163. A takođe i ravnodušnost.
I.164. Delatnost se zabunom pripisuje ljudskom Duhu zbog uticaja
misli koje su nam bliske; zbog bliskosti sa mislima.
393
 II.5. Budući da sputanost, stvaralačka aktivnost i sve ostalo
zapravo pripadaju prakrti, pogrešno je pripisivati ih puruši.
II.9. Ispoljavanje sveta nastaje iz strasti, oslobođenje iz
bestrasnosti.
II.23. Opažanje je i natčulno. Pogrešno je misliti da ono zavisi
samo od čula.
II.26. Manas učestvuje u opažanju i u delanju.
II.28. Svi objekti čulnih i delatnih organa počinju sa bojom i
zvucima, a završavaju se s prljavim izlučevinama.
II.29. Svojstvo je Duha da je svedok zbivanja, dok su čulni i
delatni organi sredstva tog zbivanja.
II.34. Kada se obustave modifikacije vezane za objektivni svet,
Duh više nije njima obojen i boravi u sebi.
II.35. Zbog cveta kristal izgleda obojen.
II.41. Buddhi je glavni, jer nikada ne odluta.
II.42. Takođe jer sadrži utiske iz prošlosti.
II.43. I zbog svoje moći sećanja.
II.44. Sećanje ne dolazi od Duha.
II.45. Neki organi su glavni, a drugi sporedni instrumenti Duha,
zbog razlike u funkciji.
II.46. Rad svakog buddhija je u korist pojedinačnog čoveka, jer
svaki je vezan radom u službi svoga čoveka.
II.47. Dopuštajući svim različitim organima da podjednako rade u
korist Duha, prvenstvo pripada buddhiju.

III.1. Raznovrsni čulni svet (indriyâni) proistekao je iz suptilnog

(tanmâtrâ).
III.2. Odatle je i telo.
III.3. Iz suptilnih elemenata nastaje sav život u svetu.
III.4. Ali, za onoga ko razlikuje, delovanja iskustvenog sveta su
neprimetna.
III.5. Iskustveni svet postoji zbog neophodnosti da ga iskuse oni
koji ne razlikuju purušu i prakrti (neprobuđeni).
III.6. Duh je čovekov već sada sasvim slobodan od svih
suprotnosti.
III.7. Fizičko telo obično nastaje od oca i majke. Drugo telo tako
ne nastaje.
III.10. Individualne razlike ljudskih karaktera potiču od
raznovrsnosti njihove prethodne delatnosti.
III.20. Svest nije proizvod organizacije elemenata prirode, jer se ne
nalazi ni u svakom elementu posebno.
III.21. Da je svest prirođena telu, niko na svetu nikada ne bi umro.
394
 III.22. Ako bi se reklo da se svest proizvodi u telu zahvaljujući
moći specijalne kombinacije elemenata, odgovor je da to nije slučaj jer
svest ne postoji ni u jednom posebnom elementu.
III.23. Spoznaja oslobađa.
III.24. Zabluda porobljava.
III.25. Pošto je znanje jedini uzrok oslobođenja, ono nije u vezi ni
sa čim, pa ni sa dobrim delima vršenim direktno ili indirektno.
III.27. Čak se ni verskom predanošću ne doseže čista stvarnost.
III.28. Jer iluzija leži u svemu što um zamisli.
III.29. Samo ostvarenjem čistog Duha u meditaciji postaju
dostupne sve moći prirode.
III.30. Meditacija je napuštanje strasti.
III.31. Meditacija se usavršava napuštanjem aktivnosti uma.
III.36. Meditacija se ostvaruje savladavanjem strasti i postojanom
vežbom.
III.47. Sve stvoreno, od najvišeg Brahme do najnižih bića, postoji u
korist Duha čovekovog (puruša) samo dotle dok nema razlikovanja između
puruše i prakrti.
III.48. Visina obiluje čistotom (sattva).
III.49. Podnožje obiluje mrakom (tamas).
III.50. Sredinom se šire strasti (rađas).
III.51. Različite tvorevine prirode proizvode različite karme.
III.52. Čak i iz najviših svetova postoji mogućnost pada u niža,
bolna stanja, tako da i nebeske svetove treba nadići.
III.53. Patnja nastala starenjem i umiranjem ostaje u višem svetu
kao i u nižem.
III.55. Iako delatnost nije nužna ni za prirodu, prakrti, ona je ipak
shvatljiva iz želje da posluži drugome, puruši.
III.56. Onaj ko biva apsorbovan u prakrti rodiće se ponovo i biće
svemoguć i sveznajuć u narednom stvaranju.
III.57. Postojanje takvog Boga je priznato.
III.64. Kada se jedan čovek oslobodi, drugi, koji ne zna da
razlikuje purušu i prakrti, ostaje sputan.
III.66. Priroda ne odustaje od prianjanja uz ostale neoslobođene
ljudske Duhove u ispoljavanju svog čulnog iskustva, kao što i zabluda da
je konopac zmija može i dalje da važi za onoga ko nije prozreo stvarnost.
III.67. Ostaje delatna zbog veze sa karmom.
III.69. Kao plesačica tako i priroda obustavlja svoje ispoljavanje
kad postigne svrhu svoje delatnosti.
III.70. Kada prakrti shvati da je puruša video njene mane, više mu
se ne približava, kao žena iz plemenite porodice.

395
 III.71. Sputanost i oslobođenje ne pripadaju puruši; jedino zbog
njegovog nerazlikovanja od prakrti izgleda kao da je puruša 'sputan' i da se
'oslobađa'.
III.72. Sputanost i oslobođenje u stvari pripadaju samo prakrti,
zato što je ona vezana, kao stoka.
III.73. Prakrti sebe sputava na sedam načina, kao svilena buba, a
na jedan način se oslobađa.
III.75. Savršeno razlikovanje puruše i prakrti kroz odbacivanje
svega, izražava se kao 'ne to - ne to', i postiže se spoznajom dvadeset pet
principa.
III.76. Zbog razlika u sposobnostima onih koji traže spoznaju, nije
nužno da svi budu jednako uspešni.
III.77. Suzbijeni bol se ponovo vraća zbog nesavršenog
razlikovanja.
III.78. Ko ispravno razlikuje oslobođen je za života.
III.82. Iako poseduje telo, oslobođeni mudrac nastavlja da živi, kao
što grnčarev točak nastavlja da se sam okreće snagom inercije i kada
grnčar okonča rad.
III.83. Telo se zadržava i zbog najmanjeg ostatka sa njim stečenih
utisaka (samskara).
III.84. Učinjeno je ono što je trebalo učiniti tek kada se
razlikovanjem ljudskog Duha od uslovljene prirode postigne potpuni
prestanak patnje, i nikako drugačije, nikako drugačije.

IV.4. Bestrasnost i pokret ka slobodi nastaje opažanjem da smrt

dolazi ocu i sinu, svakome ko se rodio.
IV.8. Ne treba razmišljati o onome što porobljava.
IV.9. U velikom društvu se javljaju prepreke za sabranost pažnje,
jer se ispoljavaju strasti i kolektivna ubeđenja.
IV.10. To se događa i u društvu dvojice.
IV.11. Srećan je onaj ko je bez nade.
IV.12. Može se biti srećan i bez uobičajenog ljudskog napora, ako
se transcendira um.
IV.23. Onaj ko se oslobodio strasti, izbegao je ono što treba izbeći,
i dobio ono što treba dobiti.
IV.24. Ili se to postiže druženjem sa onim ko je postigao
bestrasnost.
IV.25. Ne treba se družiti sa onima koji su uslovljeni strastima.
IV.26. Inače ćemo biti zarobljeni.
IV.27. Mudri želje ne stišavaju uživanjima.
IV.28. Strasti mogu da se stišaju posmatranjem nepostojanosti
svega.

396
 IV.30. U nečistom umu se ne odražava znanje, kao ni lik u
prljavom ogledalu.
IV.31. Cilj nije ostvaren čak ni ekstazom pri savršenoj predaji, ni
savršenom predajom.

V.2. Plodovi nastaju iz (dobrih i loših) dela, a ne zato što svetom

vlada Bog.
V.3. Ako Bog vlada svetom, onda vlada u svoju korist, kao i svi
vladari.
V.4. Tada se Bog ne bi razlikovao od ovozemaljskih vladara.
V.5. Takođe, bio bi projekcija ljudi i 'Bog' samo po imenu.
V.6. Nema vladavine bez strasti, jer strast je uzrok svih delanja.
V.7. Stoga, ako je Bog uslovljen strastima, nije večno slobodan.
V.12. Štaviše, spisi tvrde da je svet nastao iz prakrti, a ne od
Boga.
V.43. Snaga vedskih reči utvrđena je tradicijom prenošenja.
V.44. To je zaista tako jer reči prenose sve informacije, i one koje
su usklađene s pravim značenjem, i one koje nisu.
V.45. Vede nisu večne, jer sveti spisi govore o njihovom nastanku.
V.46. Niti su Vede delo jednog uzvišenog čoveka, jer ne postoji
takav čovek koji bi mogao biti njihov tvorac.
V.47. Ni oslobođeni (zbog ravnodušnosti) ni neoslobođeni (zbog
neznanja) ne mogu biti autori Veda.
V.50. Ono ljudsko delo koje ponekad nije vidljivo, traži napor da
se razume.
V.51. Moć Veda počiva na prenošenju ispravnog znanja.
V.72. Osim puruše i prakrti, sve je nepostojano i prolazno.
V.74. Oslobođenje nije ispoljavanje radosti, jer ono nema osobina.
V.75. Niti se ono postiže poništenjem osobina.
V.76. Niti odlaskom na neko posebno mesto, na nebo, jer Duh je
nepokretan (apsolutan).
V.77. Niti je oslobođenje poništenje mentalnih utisaka nastalih od
objekata, jer oni su trenutni.
V.78. Niti oslobođenje nastaje poništenjem svega, jer, između
ostalog, to nije cilj Duha.
V.79. Stoga, ni praznina nije oslobođenje.
V.80. Svako sjedinjenje se okončava razdvajanjem, stoga
oslobođenje nije u sticanju bilo čega.
V.81. Niti je oslobođenje povezivanje dela sa celinom.
V.82. Niti je oslobođenost moć da se bude mali kao atom, i tako
dalje, jer kao i druge moći (siddhi), i to je prolazno.
V.83. Takođe, oslobođenje nije ni u sticanju uzvišenog položaja
koji imaju Indra i drugi bogovi.
397
 V.103. Nije nužno da postoji samo grubo (fizičko) telo, jer postoji i
suptilno (koje se seli iz života u život).
V.104. Čula ne otkrivaju sve što im je u dosegu, zato što im nije
dostupno; da jeste, otkrila bi sve.
V.116. U meditativnoj sabranosti, dubokom snu i oslobođenju, Duh
čovekov boravi u svom autentičnom stanju.
V.117. U prva dva slučaja sa semenom (prošlih utisaka, samskara),
u trećem bez.
V.120. Iz svakog iskustva nastaje po jedan utisak, ali osim njega
iskustvo ne stvara druge utiske, jer tada bismo morali da pretpostavimo
mnogo utisaka tamo gde je jedan dovoljan.
V.121. Nije samo čovekovo telo kadro da pribavlja iskustva o
vanjskom svetu; u stanju subjekta koji doživljava spoljni svet je i drveće,
žbunje, puzavice, jednogodišnje biljke (cveće), vitice sa malim cvetovima,
trave i sve druge biljke.
V.123. Ne izvode se samo fizičkim telom dobra i loša dela; spisi tu
prave razliku.
V.128. Jogističke moći (siddhi) ne treba odbacivati, kao ni lekove
koji uspešno leče.
V.129. Pošto elementi nisu svesni sami po sebi, nisu svesni ni kada
su udruženi u biće.

VI.5. Potpunim prestankom patnje učinjeno je ono što je trebalo

učiniti.
VI.7. Tek je tu i tamo po neko i srećan.
VI.8. Ni to srećno stanje nije bez primese patnje; zato onaj ko ima
sposobnost razlučivanja i tu 'sreću' svrstava u patnju.
VI.16. Pošto se ne može ustanoviti drugačije, nerazlikovanje je
jedini razlog za sputanost.
VI.20. Oslobođenje nije ništa drugo do uklanjanje prepreka da
čovek prepozna svoju duhovnu suštinu kao (oduvek prisutnu) iskonsku
slobodu.
VI.23. Da bi se utvrdila spoznaja, neophodna su i druga sredstva
osim slušanja.
VI.25. Um bez objekata je meditacija.
VI.27. Mada je Duh nezavisan, primese se odražavaju kroz
nerazlikovanje.
VI.28. Kao u slučaju crvenog platna i kristala, nema istinske
obojenosti, već samo odraza.
VI.29. Strani uplivi se sprečavaju praksom meditacije, sabranošću
pažnje i pročišćenošću od želja.
VI.30. Uplivi se isključuju rastvaranjem uma i odvraćenošću, tako
kažu učitelji.
398
 VI.31. Nezavisno od mesta i okolnosti, um se može smiriti.
VI.41. Različite posledice proističu iz odgovarajućeg različitog
delanja.
VI.50. Samo ono što je oličenje svesti, i što je suprotno od
nesvesnosti, obelodanjuje ono što je nesvesno.
VI.54. Aham-kâra je izvršilac, ne puruša.
VI.55. Iskustvo bivstvovanja dozreva i okončava se u spoznaji
razlike puruše i prakrti; to se postiže kroz rad (karmu).
VI.56. Čak i iz mesečevog sveta (iz raja) sledi povratak na ovaj
svet, jer je uzrok ponovnog rađanja još prisutan.
VI.57. Oslobođenje ne možemo postići slušanjem saveta
stanovnika viših svetova, ako ga već sami, sopstvenim naporom, nismo
mogli postići.
VI.64. Stvoreni svet zavisi od Ja-činioca (aham-kâre), ne zavisi od
Boga, jer nema dokaza za to. 97

97
Ovim se želi reći da Bog, ako jeste, kao apsolutni Duh, nikada nije ni stvorio svet, jer
bi time poništio i podelio svoju apsolutnu prirodu. U stvarnosti samo Bog (Duh) postoji,
dok su pojavni svet i odvojene individue iluzorne projekcije ega, aham-kâre (Jovan
10:30,34,38.). To je osnovna mehanika ontologije: koliko smo zatvoreni u svoju
subjektivnost, toliko za nas postoji objektivan svet; koliko smo više objektivni, svesni
sebe, toliko svet nestaje a s njim i svaka razlika između nas i celine.
399
 BIBLIOGRAFIJA

Richard Garbe: Die Sânkhya Philosophie, Leipzig, 1917.

Philosophy of Ancient India, Harvard Oriental Series, 1895.

S. S. Suryanarayana Sastri: The Sânkhya Karika of Isvara Krsna,

University of Madras, 1930.

J. R. Ballantyne: The Sânkhya Aphorisms of Kapila, London, 1885.

Reprint izd. Parimal Publications, Delhi, 1995.

Swami Virupakshananda: Samkhya Karika of Isvara Krsna with The

Tattva Kaumudi of Sri Vacaspati Misra, Sri Ramakrishna Math, Mylapore,
Madras, 1995.

Patanjđali: Izreke o jogi. Komentari i prevod sa sanskritskog jezika: Zoran

Zec, BIGZ, Beograd, 1977.

Mirča Elijade: Joga, besmrtnost i sloboda, BIGZ, Beograd 1984.

Istorija verovanja i religijskih ideja, Prosveta, Beograd, 1991.
Šamanizam, Matica srpska, Novi Sad, 1985.

Sarvepali Radakrišnan: Indijska filozofija, Nolit, Beograd, 1964.

Čedomil Veljačić / Rada Iveković: Indijska i iranska etika, Svjetlost,

Sarajevo, 1980.

Čedomil Veljačić: Razmeđa azijskih filozofija, Sveučilišna naklada Liber,

Zagreb, 1978.

P. D. Uspenski: Četvrti put (P. D. Ouspensky: The fourth way; Beograd:

Esotherija, 1994)

P.D. Uspenski: U potrazi za čudesnim (P.D.Ouspensky: In Search of the

Miraculous, Fragments of an unknown Teaching; Beograd: Opus, 1989.)

400