УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

Филолошки факултет

Семинарски рад из предмета Дигитална хуманистика

ДИГИТАЛНА ХУМАНИСТКА КАО НОВА ПАРАДИГМА У

ДРУШТВЕНИМ НАУКАМА

Професор Студент
Проф. др Александра Вранеш Бојан Михајловић
бр. индекса 2013/10692

Београд, децембар 2019.

САЖЕТАК : Рад се бави утицајем који дигитална хуманистика, као нова научна
дисциплина има на друштвене науке. Истражује се историјски развој дигиталне
хуманистике као дисиплине од друге половине 20. века, када је била позната као
„хуманистичко рачунарство“, до почетка 21. века када су се појавили манифести
дигиталне хуманистике. Кроз идеју америчког философа Томаса Куна о „промени
парадигме“, сагледава се значај, те тренутни домети дигиталне хуманистике као научне
области, и преиспитује се да ли је њен утицај на пољу друштвених наука толико велики да
се може говорити о новој научној револуцији коју са собом доноси информационо доба

КЉУЧНЕ РЕЧИ : Дигитална хуманистика, дигитализација, научна парадигма, хуманистика

САДРЖАЈ

Увод ..................................................................................................................3

Према дигиталном свету ................................................................................3

Историјски развој дигиталне хуманистике ...................................................5

Утицај дигиталне хуманистике на друштвене науке ....................................7

Закључак ........................................................................................................12

Литература .....................................................................................................14
 Увод

Промена парадигме, како је дефинисао амерички философ Томас Кун у свом делу
„Структура научне револуције“ (Kun 2008) представља фундаменталну промену концепата
и експерименталне праксе у науци. Пре Куна, овим питањем се још бавио и Имануел Кант
у својој књизи „Критика чистог ума“, но у модерно доба појам промене парадигме је
добио шире значење, описујући суштинску промену у перцепцији неког догађаја, не
ограничавајући се на поље философије или науке.

Уколико би идеју о промени парадигме ипак ограничили на поље науке, могли би

да говоримо о епистемолошкој, односно спознајној промени парадигме. Епистемолошка
промена парадигме води до научне револуције, а самим тим и до начина на који се
сагледава свет око нас. Кун није сматрао да до промене парадигме долази нагло, већ
постепено, акумулацијом научних сазнања, те техничких иновација које је називао
аномалијама. Сагледавајући са овог становишта постмодерно друштво и информационе
технологије које су доминантни фактори развоја у њему, можемо се запитати да ли је
информационо доба довело до такве промене парадигме, и колики је његов утицај на
науку, а самим тим и на начин на који сагледавамо свет .

Да ли се Дигитална хуманистика као нова научна дисиплина која је настала као спој
модерне технологије и друштвених наука, може ограничити само на техничко средство
које служи као помоћ при фундаменталним истраживањима у оквиру друштвених наука,
или ће она довести до темељне промене у научној пракси и успоставити нове стандарде
који ће заменити традиционалне хуманистичке науке. Посматрајући историјски развој
дигиталне хуманистике који траје већ готово пола века, сагледаћемо да ли је она нова
парадигма у друштвеним наукама.

Према дигиталном свету

Појам дигиталне револуције означава прелаз са механичке и аналогне

технологије, на дигиталну, који је почео крајем педесетих година 20. века те је означио
почетак доба које се назива информационим. Но већ се 1948. године, појавом чланка
америчког математичара Клода Шенона (Claude Shannon), под насловом „Математичке
теорије комуникације“, успоставља основа за развој дигитализације, одосно преласка са

3
аналогних медија на дигиталне, као средстава за комуникацију. Сматра се да је „[…]
дигитална технологија остварила могућност да се техничка обрада генерализује и да се
индустријализују културни и интелектуални садржаји.“(Stigler 2015: 45) Сматра се да је за
тај развој важно неколико феномена. На првом месту, садржај комуникације између
људи, те форме комуникације се могу записати у дигиталном облику. За информацију,
која је градивни елемент дигиталног записа, се може рећи да поседује математичку
универзалност. Она се заснива на бинарном коду којим се бележе информације ма којег
типа, стога се у дигиталном формату могу записати информације од оних које
представљају људски геном, до неког дела познатог писца. Стога се може рећи да „[…]
дигитално постаје универзална подлога за све што задобија семиотичку форму која ствара
звук и значење.“ (Stigler 2015: 45)

Такође, дигитализацијом се може створити низ истоветних копија одређеног

материјала, текста на пример, што није било могуће аналогном технологијом. Дигиталне
технологије омогућавају техничку репродуктивност, али се њихова употреба не своди
само на то, већ је природу садржаја који је дигитализован могуће подвргнути рачунарској
обради, а самим тим постаје могуће лако извршити измене дигитализованог садржаја.
Техника као област која зависи од човека који њом влада зависи од етичких норми оних
који је користе, свако техничко средство се стога може користити у добре, али и у лоше
сврхе.

Ова равнодушност информационих технологија (Stigler 2016 : 78) са собом носи и

низ потенцијалних опасности. Ове опасности се крећу од питања ауторских права, до
проблема располагања информацијама, да ли ће оне бити опште добро, или ће бити у
власништву привилеговане елите, било научне или финансијске, те до могућности
манипулације подацима, њихове измене и кривотворења.

Дигитална револуција експоненцијалним растом захвата сваку сферу друштва, не

ограничавајући се на поље информација и медија те економије, већ задире и у области
хуманистичких наука, покушавајући да направи симбиозу између можда конзервативних
наука попут антропологије, археологије те филологије и технологије. Управо је ова

4
симбиоза модерних информационих технологија са друштвеним наукама изнедрила
дигиталну хуманистику као нову област, или могли би рећи нови приступ у проучавању
друштвених наука.

Историјски развој дигиталне хуманистике

Друштвена хуманистика или хуманистичко рачунарство (Humanities Computing),

како се првобитно називала ова дисциплина, представља интердисциплинарну област
науке, и њен настанак је могуће назрети у невероватном подухвату који је пред себе
поставио језуитски свештеник, отац Роберто Буса (Roberto Busa), 1949. године. Његова
намера је била да сачини index verborum, односно попис свих речи које се појављују у
свим делима Св. Томе Аквинског. Овај индекс би обухватио приближно једанаест
милиона речи латинског језика. Основна замисао за овакав подухват му се јавила током
Другог светског рата, када је замишљао машину која би му помогла да оствари свој циљ.
Недуго после рата, споменуте 1949. године, отац Буса, чувши за компјутере, одлази да
посети Томаса Вотсона (Thomas Watson) у лабораторији компаније IBM у Сједињеним
Америчким Државама где ће се уверити да је коначно измишљена машина која би му
помогла да оствари свој циљ. Но ипак, технологија тада није била толико развијена да би
се подухват остварио брзо и једноставно.

Говорећи о свом раду на Index Thomisticus-u, Роберто Буса уводи синтагму

технолошка минијатуризација (Schreibman 2008) , да би прецизније објаснио целокупан
процес рада на индексу који је трајао неколико деценија, а који ће нам бити и најбољи
пример да увидимо колико је развој технологије утицао на промену парадигме у
друштвеним наукама.Технолошка минијатуризација за њега представља прву перспективу
хуманистичког рачунарства, односно области коју данас знамо под називом дигитална
хуманистика.

Сагледавајући са дистанце рад на индексу речи у делу Томе Аквиског, Буса га дели
у три фазе. Прва је трајала мање од десет година. Почиње са употребом компјутера за
складиштење података већ наведене 1949. године; подаци су тада складиштени на

5
бушеним картицама. Задатак је био створити досије од тринаест милиона бушених
картица, на свакој би била забележена једна реч. Но такав досије би био деведесет
метара дугачак, висок више од једног метра те тежак неколико тона. Технолошки
напредак је дошао као спас, те су 1955. године измишљене магнетне траке. До 1980.
године индекс је забележен на 1800 трака, но и то је било преобимно. Трећа фаза је
почела 1987. године са припремом за пребацивање докумената на CD-ROM. И ту се може
увидети коначно значај који има експоненцијанли раст технологије, у овом случају,
осавремењивање медија за бележење података и њихова технолошка
минијатуризација.

Прво издање комплетног индекса је изашло 1992. године, рад је заузимао 1.36
гигабајта података који су компресовани и били су смештени на једном диску.

Другу перспективу хуманистичког рачунарства Буса назива текстуална

информатика и њу грана у три различите гране. Прву назива документаристиком, и под
њом подразумева креирање база података и интернет, које сматра инфраструктуром за
телекомуникације. Другу грану текстуалне информатике назива издавачком и она је
представљена „CD-ромовима и њиховим наследницима, новим, мултимедијалним
облицима за записивање књига уз аудиовизуелне додатке.“ (Schreibman 2008)

Трећу грану назива херменеутичком, односно интерпретативном, и у њој се

информатика највише повезује са лингвистичком анализом. Да би објаснио шта сматра
под херменеутичком перпективом, Роберто Буса даје пример из свог индекса речи на
којем је толико дуго радио. „У електронском формату Index Thomisticus-a, свака од 11
милиона речи је забележена са 152 бајта меморије, од којих 22 бајта заузима реч, онаква
какву је налазимо у делу Томе Аквинског, док преосталих 130 бајтова садржи 300
„интерних хипертекстова“, који спецификују вредности на нивоу морфологије речи.“
(Schreibman 2008)

Посебну пажњу од ове три гране текстуалне информатике привлачи херменеутичка

информатика. Херменеутика (hermēneutikē, грч.) је теорија интерпретације, вештина
тумачења текстуалног записа, уметничког стваралаштва или неког обрасца понашања.
6
Настанак херменеутике је повезан са тумачењем религијских текстова, те није случајно
што Роберто Буса, као свештеник уводи овај појам и у област хуманистичког рачунарства.

Из наведеног се може закључити да је зачетник хуманистичког рачунарства

сматрао да се употреба информатике у друштвеним наукама неће ограничити само на
функцију репродукције, односно дигитализације записа, већ да ће се уздићи и на виши
ниво који ће омогућити да дође и до интерпретације текста. Самим тим се указује на
могућности информационих технологија да се користе у сврху анализе, која је била
ограничена једино на људски ум, те да ће у будућности компјутери бити коришћени да
пружају тумачење текста, а не само да буду средство за дигитализацију и репродукцију.

Говорећи о будућим перспективама хуманистичог рачунарства, философским

речима, Роберто Буса се обраћа ентузијастима који деле његово усхићење „[…] далеко
смо од спознаје онога што је записано на Аполоновом храму у Делфима, „Спознај самога
себе“; стога се проблем мора напасти, у својој целовитости, темељним, заједничким,
глобалним истраживањима, користећи информатику са свим могућностима које нам она
нуди, али никако ужурбано, правећи исте грешке које су прављене раније
[…].“(Schreibman 2008)

Оваква визија и постављени постулати Роберта Бусе, допринели су да се увиде

могућности које са собом доносе информационе технологије, и њихова примена у
друштвеним наукама, те да се временом развије област дигиталне хуманистике, те ће
изнедрити низ научника који ће развијати то поље, те појаву неколико манифеста
дигиталне хуманистике.

Утицај дигиталне хуманистике на друштвене науке

Размишљајући о утицају дигитализације на друштвене науке, француски инжењер

Пјер Муније (Pierre Mounier) са чувене Школе вискоких студија друштвених наука у Паризу

7
(Ecole des Hautes etudes des Sciences sociales), на којој води семинар о дигиталној
хуманистици, се запитао: „ Хоће ли хуманистичке науке избећи дигиталну револуцију
која је заузела све области?“ (Stigler 2016 : 71) Одговор до којег долази је да „[...] било да
се тиче сектора економије, друштвених односа а посебно културних активности, развој
дигиталних технологија представља нешто сасвим другачије од обичног проширивања,
побољшавања, убрзавања постојећих пракси, као што се то на њеном почетку очекивало.“
(Stigler 2016 : 71) Муније се пита да ли ће спој дигиталних технологија и друштвених наука
довести до радикалног преократања интелектуалних процеса?

Друштвене науке, погрешно је сматрати на неки начин конзервативним, не

склоним променама на пољу метода истраживања. Коришћење технологија обично се
везује за природне науке, но у наукама попут археологије или антропологије, се дуго већ
користе савремене технологије за бележење података, попут дигиталних фотоапарата,
камера, до посебних научних метода датирања у археологији, Но, дигиталне технологије
изнад свега проналазе простор за употребу на пољу архивистике, библиотекарства и
коначно музеологије. Стога можемо говорити о појави дигиталних архива, библиотека, те
дигиталних, или виртуелних музеја.

Сама синтагма дигитална хуманистика, први пут употребљена je 2004. године у

наслову књиге А Companion to Digital Humanities1, коју су приредили Сузан Шрајбман
(Susan Shreibman), Реј Сименс (Ray Siemens) и Џон Ансворт (John Unswort). Иако се
синтагма дигитална хуманистика појављује тек почетком 21. Века, она је само други назив
за дисциплину која се звала хуманистичко рачунарство, а чије смо почетке истражили у
претходном поглављу.

Дигитална хуманистика се може дефинисати на један начин, као увођење

дигиталних технологија у процес истраживања у оквиру друштвених наука, као
информатизација процеса истраживања. Но овакав покушај дефинисања дигиталне
хуманистике је сувише узак, и недовољан. Дигитална хуманистика отвара многа питања о

1
Susan Schreibman, Ray Siemens, John Unswort (prir.), A companion to Digital Humanities, Blackwell Publishing,
2004.

8
праксама истраживања у оквиру друштвених наука, у епистемологијама које их заснивају
(Stigler 2016 : 71), те се може ограничити само на дисциплину која нуди технику као
помоћно средство у истраживању. Једно од питања које се поставља пред покушај
дефинисања дигиталне хуманистике као дисциплине је, шта се мења употребом
дигиталних технологија у истраживачким праксама друштвених наука? Употреба
дигиталне технологије доводи до извесне епистемолошке револуције у хуманистичким
наукама. (Stigler 2016:75)Синтагма епистемолошка револуција нам указује на
револуционарни поглед у спознаји до којег се може доћи на пољу друштвених наука.

Оваква тврдња се може сагледати на основу закона великих бројева. Количина

информација које се могу ускладиштити дигиталном технологијом је велика, те на основу
квантитативног повећања могућности испитивања података, може се претпоставити да ће
доћи и до квалитативног скока у истраживањима, односно у помаку спознаје коју нам
омогућују друштвене науке.

Са друге стране, успон дигиталне хуманистике се може тумачити и као

потчињавање хуманистичких наука техници. Да ли ће се, на неки начин, област која је
сматрана помоћном при истраживањима у оквиру друштвених наука, наметнути као
дисциплина која ће бити стандард за посматрање света око нас. Да ли ће се тумачење
света сагледавати кроз спознајну оптику коју са собом носе математички модели,
статистика и маnипулисање са огромним базама података (Big Data). Овакав поглед на
развој дигиталне хуманистике може допринети настанку друштва које је амерички
политиколог Збигњев Бжежински назвао „Технотронска ера“. У истоименој књизи,
Бжежински развија тезу о све већем значају информационих технологија у друштву, али и
утицају на друштвене науке, те друштвена дешавања, те износи тезу да ће се кроз спој
високих технологија, и друштвених наука попут социологије и психологије омогућити
стварање будућег друштва које ће бити потпуно технологизовано, а човек ће бити
подређен окружењу које му сачињава такав технологизовани свет. Но, овакав
песимистички став који је плод мисли америчког политиколога је далеко од онога што се
може прочитати у Манифесту дигиталне хуманистике (Digital Humanities manifesto 2.0). У

9
манифесту се тврди да „ дигитална хуманистика није унификовано поље, но низ
конвергентних пракси које истражују универзум у којем : а) штампа није једини и
нормативни медијум на којем је знање записано и дељено, и б) дигитални алати, технике
и медији су изменили производњу и размену знања у уметностима и друштвеним
наукама“. У манифесту се наводе два таласа дигиталне хуманистике. Први талас се
карактерише као квантитативан и он је обележен развојем и истраживањем база
података и могућости које са собом носи ово поље, те аутоматизацијом корпусне
лингвистике. Други талас аутори манифеста карактеришу као квалитативан,
интерпретативан, експерименталан, емотиван, генерички. Други талас дигиталне
хуманистике са собом доноси коришћење дигиталних алата у служби хуманистичких
наука, кроз саму методологију истраживања, те се овде пажња усмерава на комплексност
истраживања, историјски контекст, аналитичку дубину, критику и интерпретацију.
„Дигитално представља царство : свима доступних извора, свима доступних ресурса. Све
што покушава да затвори овај простор треба да се посматра као оно што заиста јесте:
непријатељ.“ (Schnapp and Presner 2009)

У Манифесту се потом наглашава да Дигитална хуманистика има утопијско језгро,

те да је она својом генеалогијом израсла из контракултуре, киберкултуре (cyberculture) и
због тога она афирмише вредностиотвореног, бескрајног, универзитета, музеја, архива,
библиотеке, без зидова. Наглашава се демократизација културе и науке и могуће укидање
јаза између друштвених и природних наука. (Schnapp and Presner 2009) Аутори манифеста
отворен заступају и антикапиталистички став, пишући да верују у ослобађање ауторских
права и IP (Internet Protocol) стандарда од капитала, али ипак бране права аутора,
уметника, дизајнера да имају контролу над својим делом и да треба избећи
неауторизовано коришћење и измењивање оригинала.

Дигитална хуманистика би по ауторима манифеста обухватала мреже истраживача,

те би вредновала квалитет резултата. „[…] Неископани рудници злата знања могу се
пронаћи у самом процесу истраживања.“ (Schnapp and Presner 2009) Универзум знања је
данас постао преобиман и сувише сложен да би могао да се нађе затворен међу

10
зидовима било које институције, стога дигитална хуманистика заступа глобални концепт
истраживачких заједница и тежи све већем увећању стручности научника које ће довести
до нових иновација и демократизације знања.

Посматрајући манифест дигиталне хуманистике можемо увидети да прихвата,

социолошки гледано једно позитивистичко становиште, те да тежи изградњи друштва
налик техно-утопији, али не попут оне коју је наговестио аутор технотронске ере, већ више
у духу Шарл Фуријеа2 и социјалиста-утописта. Да би ближе сагледали идеје аутора
манифеста треба обратити пажњу на две тезе. Прва теза су одговори „дигиталних
хуманиста“, односно шта они желе да постигну. „Не само да разумемо и истражимо
културне и друштвене утицаје нових технологија, већ и да учествујемо у стварању нових
технологија, методологија, информационих система, […] да истражујемо питања из
друштвених наука: питања значења, тумачења, историје, културе.“ Револуција је стога по
њима : проширење квалитета знања у друштвеним наукама, проширење утицаја знања у
хуманистичким дисиплинама, директно утицање на процесе који ће довести до богатијих
научних пракси. (Schnapp and Presner 2009)

Насупрот овим тврдњама, аутори манифеста износе и њихову замисао одговора

који би понудили „традиционалисти“. Традиционалисти стога прихватају пасивно алате
који су им послати са дигиталног Олимпа, ламентирају над опадањем моћи Запада,
стално понављају оно што су увек радили до нестанка света, те коначно славе нестанак
света. (Schnapp and Presner 2009)

Друштвене мреже су нове лабораторије за креирање знања и културе за ауторе

манифеста, „Вики-номика“ је нова друштвена, културна и економска реалност Дугиталне
хуманистике. „Вики-номика“ имплицира : реконфигурисање хијерархијског односа између
учитеља и ученика, редефинисање улоге професора и студента, академије и друштва, те
спајање истраживања, објављивања, праксе... (Schnapp and Presner 2009)

2
Шарл Фурије (1772. – 1837.) био је француски философ и економиста, сматра се једним од претеча
социјалистичког покрета те представником утопијског социјализма

11
 Хуманистика је традиционално била утемељена реториком, но модерне
хуманистичке науке су достигле свој врхунац изумом штампе, као што се сада сучељавају
са преобликовањем развојем нових, дигиталних норми које носе велике могућности,
тврде аутори манифеста.

Но, иако дигиталну хуманистику карактерише лака доступност дигиталног

материјала, те могућности истраживања, ипак опстају и сумње, „сумње у непрецизност,
непоузданост и пролазност присуства дигиталних текстова; у институционалну
утемељеност научне комуникације[…]“(Вранеш2015)

Насупрот предностима дигитализације у виду лакшег коришћења и доступности

материјала, мане се могу увидети на пољу чувања, који су испод стандарда које везујемо
за традиционалне медије. Иако су доступни независно од времена и простора, те
заштићени од хабања са собом носе изузетни високе трошкове у виду техничке опреме
која је предуслов за дигиталне медије. (Вранеш 2015)

Закључак

Сагледавајући предности и мане дигиталне хуманистике, кроз проучавање њеног

историјског развоја од друге половине 20. века, па до манифеста с почетка 21. века
можемо закључити да је „ дигитализација средство, као што су све технолошке
иновације“. (Polovina 2015) Сматрамо да дигитална хуманистика, на садашњем степену
развоја, не може довести до епистемолошке и онтолошке промене знања, те да се не
може тврдити да је дошло до промене парадигме у друштвеним наукама. Иако су
информационе технологије изазвале технолошку револуцију у доба које означавамо
постмодерном, ипак се може поставити питање „колико су дубоке промене у
хуманистичкој парадигми условљене дигитализацијом.“ (Polovina 2015) Несумњиво је да
дигитална хуманистика доноси отворенији приступ научним истраживањима, да тежи

12
„транспарентности“, изградњи виртуелних мрежа истраживача који би размењивали
идеје те на тај начин довели до квантитативног и квалитативног увећања знања. Она тежи
и укидању ограничења које са собом намећу затворене научне институције, па самим тим
и „демократизацији“ знања, но ипак се не може говорити о једном револуционарном
пробоју у науци, који ће све што је до сада изграђено у виду традиционалних приступа
науци променити и наметнути своје моделе као стандарде. Будући да су „основне
вредности хуманистике : истраживање, критичко мишљење, дебате, плурализам,
потребно је да се одржи равнотежа између иновације и традиције“. (Polovina 2015)

Стога се може закључити да управо проналажење баланса између иновације које

са собом носи дигитална хуманистика и традиционалних модела у друштвеним наукама
може водити до стабилног развоја друштвених наука, те да нагли, револуционарни
преокрети и у науци, као и у друштву, наносе више штете него што доносе добробити.

Литература:

Stigner, Bernar. Studije digitalnog. Beograd : Fakultet za medije i kulturu, 2016. Štampano

Kun, Tomas. Struktura naučnih revolucija. Beograd : Evoluta, 2008. Štampano

Schreibman,S, Siemans,R., and Unswort, J. (2008) A Companion to Digital Humanities, London:

Wiley-Blackwell.

https://www.humanitiesblast.com › Manifesto_V2 (преузето 7.12.2019.)

http://dh101.humanities.ucla.edu/?page_id=13

Вранеш, Александра. „Манифести дигиталне хуманистике“. Дигитална хуманистика :

тематски зборник у 2 књиге. Књ.1. Александра Вранеш и Љиљана Марковић (ур.).

Београд : Филолошки факултет, 2015. Штампано

Polovina, Vesna.“Tradicija i inovacija – dve strane digitalne humanistike“. Дигитална хуманистика:

13
Тематски зборник у 2 књиге. Књ. 1. Александра Вранеш и Љиљана Марковић (ур.).

Београд : Филолошки факултет, 2015. Штампано

14