UNIVERZITET U BEOGRADU - BIOLOŠKI FAKULTET

Medonosna pčela (Apis

mellifera): tehnologija
gajenja i selekcija

Studenti: Mentor:
Marina Ilić E406/2010 Prof. dr Ljubiša Stanisavljević
Božana Mitrović E412/2010
 1. UVOD

Od trenutka kada je čovek preneo prvo pčelinje društvo na okućnicu postavio je temelje
tehnologije pčelarenja, koja se vremenom usavršavala i danas iz dana u dan sve više napreduje.
Pčelarstvo je jedna od najstarijih grana ljudske delatnosti. Od prvobitne, takoreći kraĎe meda, iz
šupljina u drvetu, kamenu ili zemlji nastanjenim pčelama iznikla savremena tehnologija
pčelarenja sa visokim stepenom iskorišćenja pčelinjih društava zarad ekonomske dobiti čoveka.
Dubine, koje su praktično predstavljale odsečeni šuplji deo stabla nastanjen pčelama,
predstavljale su prvobitne košnice primitivnih pčelara. Kasnije, u cilju bolje i veće eksploatacije
pčela, čovek počinje sa izradom košnica (pletare od loze i pruća) koje su imale odliku pčelarenja
odreĎenim apitehničkim merama, ali na vrlo niskom nivou. Prinosi meda su bili veoma niski, a
bilo je neophodno ubijati pčele radi oduzimanja meda i voska.
Stari Sloveni se smatraju prvim edukovanim pčelarima i učiteljima pčelarstva.
Srednjevekovni vladari (kralj Milutin i car Dušan) su uvideli značaj pčelarstva, zbog čega su
uvrstili u zakon razne povlastice pčelarima i oštre kazne za falsifikovanje pčelinjih proizvoda.
Stručno znanje je u tom periodu bilo na veoma niskom nivou i prenosilo se sa kolena na koleno,
pri čemu su odreĎena saznanja iz pčelarstva bila strogo čuvana kao pčelarska tajna.
Sa pojavom pokretnog rama (Prokopovič), centrifuge (Hriška), satne osnove (Mering),
pčelinjeg prostora (Lorenco) i mnogim drugim otkrićima znatno je olakšana manipulacija
pčelama i povećana njihova iskorišćenost.
Savremena tehnologija pčelarenja podrazumeva korišćenje košnica nastavljača sa
pokretnim saćem, odnosno ramovima kojima se ostvaruje vrlo visok proizvodni efekat što
svrštava pčelarstvo današnjice u veoma primamljivu i ekonomski isplativu privrednu granu.

2. PRIMITIVNA TEHNOLOGIJA PČELARENJA

Uvidevši korist od pčela, čovek je od kraĎe meda iz pčelinjih društava pronaĎenih u

prirodi, prešao na prenošenje pčelinjih zajednica na okućnicu. Ostali deo tadašnje apitehnike
svodio se samo na oduzimanje pčelinjih proizvoda. Tadašnji pčelar je morao da razruši pčelinji
dom (dubinu, npr.) i opustoši pčelinje društvo da bi oduzeo veoma skromne količine meda, voska
i polena. Kasnije je počeo da izraĎuje košnice od pruća ili loze. Te košnice su služile za hvatanje
rojeva i proširivanje pčelinjaka bez traganja za rojevima u šumi. Tada su one predstavljale
napredak ali u poreĎenju sa savremenim pčelarenjem imale su niz mana:
- Zapremina im je bila 12 – 15 litara, što je ograničavalo razvoj pčelinjeg društva, a pčelar
je imao kao dobit veoma skromne količine proizvoda.

2
 - Veoma male količine proizvoda za pčelara. Pčelari su za oduzimanje meda u početku
birali teža društva sa više meda, meĎutim to se kasnije pokazalo nepraktičnim zbog obilnog
uginjavanja tokom zime. Onda su teža društva ostavljali a uzimali med iz lakših.
- Oduzimanje meda je podrazumevalo ubijanje pčela. Paljena je slama iznad koje je visila
pletara sa pčelama. Pčele su kidisale na vatru i bile spaljene. Kasnije je uveden tzv. „Linenburški
metod“ koji je podrazumevao zasecanje vrhova vrškara i dodavanje pokretnih polunastavaka za
medobranje, čime su pčele bile pošteĎene likvidacije pri oduzimanju meda.
- Bile su premazivane blatom, balegom, a kasnije i krečom radi pčuvanja toplote i zaštite
pčela unutar njih. Taj materijal je pucao i trošio se usled dejstva sunca, kiše i vetra pa je bilo
neophodno stalno reparirati košnicu.
- Pčelar skoro da nije imao uvida u razvoj i zdravstveno stanje pčelinje zajednice. Sve što
je mogao da sazna svodilo se na posmatranje ponašanja i leta pčela, osluškivanjem i pogledom
odozdo pri podizanju pletare.
- Pčele su se nekontrolisano umnožavale, tj. rojile, bez mogućnosti suzbijanja nagona za
rojenjem, što se tada nije ni primenjivalo.

Slika 1. Dubina Slika 2. Vrškare (trmke) Slika 3. Savremena LR košnica

Danas ove košnice imaju primenu u skidanju prirodnih rojeva, a mogu se koristiti i u
organskom i biodinamičkom pčelarenju.
Prelaz od primitivnog na savremeno, danas prisutno pčelarenje bi predstavljalo uvoĎenje
poketnih elemenata košnice, najpre rama a zatim tela košnice.

3
 3. SAVREMENA TEHNOLOGIJA PČELARENJA

Za savremeno i rentabilno pčelarenje važan je izbor košnica, odgovarajući pribor i

oprema, kao i odgovarajući stepen edukacije. Segmenti savremenog pčelarenja:

3.1. Zasnivanje pčelinjaka

Uspeh u proizvodnji izmeĎu ostalog zavisi i od izbora mesta za pčelinjak, pravilnog
rasporeda košnica, kvaliteta rojeva, izbora košnica i broja košnica.

3.1.1. Izbor mesta za pčelinjak

Mesto za pčelinjak treba da bude zaklonjeno od jakih vetrova. Jaki prolećni, jesenji, a
naročito zimski vetrovi znatno ometaju normalan život i rad pčelinjeg društva (Vesković, 1990).
Dobro je da se pčelinjak postavi tako da za vreme velikih letnjih vrućina, izmeĎu 11 i 15 časova,
košnice prikriva hlad nekog drveća. U protivnom pčele troše mnogo više vremena i energije za
rashlaĎivanje gnezda u košnici, što utiče na smanjenje proizvodnje meda. Pogrešno je ako se
košnice postavljaju u neposrednoj blizini zidova zgrada, jer u podnevnim časovima sunčevi zraci
se odbijaju od zida prema košnicama i pregrevaju ih. To može prouzrokovati otapanje saća u
košnici i znatne štetne posledice po pčelinje društvo zbog narušavanja graĎe njihovog gnezda.
Pčelinjak ne treba postavljati blizu prometnih saobraćajnica, železničkih šina i aerodroma
jer potresi i buka značajno remete rad pčela i uznemiravaju ih. TakoĎe, treba izbegavati lokacije
blizu dalekovoda i mobilne telefonije zbog štetnog dejstva elektro i radio zračenja na pčele. Za
pčelinjak nisu dobre lokacije blizu Ďubrišta, azotara, rafinerija, cementara i otpada.
Pri izboru mesta za pčelinjak valja razmotriti i uslove za pašu. Nastojati da u radijusu na
kilometar, najdalje dva ima dovoljno pčelinje paše, po mogućstvu što raznovrsnije u pogledu
vremena cvetanja. Nastojati da pčelinjak bude ispod pašnog područja kako bi pčele prazne letele
uzbrdo a pune nizbrdo, jer u suprotnom su prinosi manji i do 75 % (Milanović, 1997).
Dobro je da u blizini pčelinjaka ima pitke kvalitetne vode koja je potrebna naročito u rano
proleće kada je razvoj legla ubrzan. Nećih vije dobro podizati pčelinjak u blizini vodenih
površina (veće reke, jezera), jer se pčele u njima dave prilikom preletanja, naročito kada su
opterećene nektarom i cvetnim prahom, a pogotovu pri pojavi jačeg vetra (Vesković, 1990).
Ukoliko nema tekuće pitke vode, neophodno je obezbediti pojilo sa čistom pitkom vodom i
postaviti ga na osunčanom mestu blizu pčelinjaka.
Treba izbegavati prostore prenaseljene pčelinjim društvima drugih vlasnika, kako zbog
konkuretnosti pčela na paši, tako i zbog povećanog rizika prenosa zaraznih bolesti i parazita.

4
 3.1.2. Postavljanje košnica na pčelinjaku
Košnice na pčelinjaku ne treba da budu gusto zbijene jedna uz drugu, jer se u tom slučaju
oko njih teže i sporije radi, a pčele radilice i matica se otežano orijentišu prilikom povratka u
košnicu, zbog čega se desi da promaše svoju košnicu, uĎu u tuĎu i bivaju ubijene.
Najbolje je košnice postaviti po grupama, 3 - 6 u jednoj grupi (Milanović, 1997).
Raspored ne treba da bude pravolinijski već u šah poretku, odnosno prva grupa napred, a druga
povučena nešto unazad i u stranu tako da košnice iz zadnje grupe budu u mešuprostoru košnica iz
prve grupe. Rastojanje izmeĎu 2 košnice u redu treba da iznosi 80 – 130 cm, a rastojanje izmeĎu
redova košnica 2,5 – 3 m. Leta na košnicama treba da budu okrenuta u pravcu juga, jugoistoga ili
jugozapada. Radi bolje orijentacije pčela korisno je da se košnice ofarbaju različitim bojama cele
ili samo prednje strane, npr: prva žutom, druga plavom, treća belom itd.

Slika 4. Raspored košnica na pčelinjaku

Postolja za košnice mogu biti zajednička za dve ili više košnica ili pojedinačna.
Zajednička postolja su manje praktična jer košnicama u sredini možemo prići samo sa zadnje
strane a svaki potres i uznemiravanje jedne košnice pri pregledu se prenosi na susedne košnice,
što pored ostalog dovodi do veće potrošnje hrane i slabije produktivnosti. Visina postolja se kreće
30 – 50 cm. Visina postolja treba da omogući strujanje vazduha ispod podnjače i spreči njeno
truljenje (Milanović, 1997).
Veoma je važno da košnice budu blago nagnute napred prema letu, kako bi voda koja na
bilo koji način uĎe u košnicu, mogla isteći. To bitno doprinosi održavanju normalne mikroklime
u košnici i smanjuje mogućnost zaraze glivičnim bolestima.

5
 3.1.3. Selidbeni pčelinjak
Tendencija u savremenom pčelarstvu je formiranje selećeg tipa pčelinjaka koji može biti
postavljen na vozilo trajno, ili privremeno za vreme paše, a u fazi zimovanja je u stacionaru.
Praktično jedina mana ovog pčelinjaka su troškovi osnivanja jer zahteva ulaganje u vozilo i
konstrukciju ali ovaj tip pčelinjaka ima mnogostruke prednosti od stacionara:
- iskorišćenje više istih i različitih paša na različitim lokacijama,
- mnogostruko veći prinosi u odnosu na stacionar (na stacionaru je prosečan prinos 15 –
25 kg po košnici, a kod selećeg tipa pčelarenja prinosi mogu biti i do 100 pa i više kg po košnici
u toku godine),
- veći ekonomski efekat i iskorišćenje pčela na paši.

Slika 5. AŽ košnice na kamionu

3.1.4. Nabavka rojeva

Prilikom zasnivanja pčelinjaka veoma je važno obezbediti kvalitetan materijal. Rojevi
moraju biti potpuno zdravi i sa oploĎenom mladom maticom, po mogućstvu iz selekcije. Zbog
toga rojeve treba nabavljati od poznatih i pouzdanih pčelara ili se konsultovati sa stručnjacima iz
ove oblasti.

Slika 6. Roj na ramovima Slika 7. Paketni roj

6
 Na našem tržištu su u prometu rojevi na ramovima pri čemu je standard 5 rama (2 rama sa
medom i polenom i 3 rama sa leglom) i paketni rojevi koji sadrže 1,2 kg mladih pčela i kvalitetnu
maticu (www.spos.info).

3.1.5. Izbor košnice

Dilema svakog pčelara početnika je koji tip košnice odabrati za pčelarenje. Ne postoji
najbolja košnica. Izbor zavisi od opredeljenja pčelara, mogućnosti nabavke i korišćenja kao i od
onoga šta očekuje od pčelarstva. Najzastupljeniji tipovi košnica kod nas su: Dadant-Blatova
(DB), Langstrutova (LR), Fararova (FR) i Albert-Žnideršičeva (AŽ). Prve 3 se mogu preporučiti
pčelarima početnicima, dok je AŽ košnica predviĎena za paviljonski tip selećeg pčelinjaka što
podrazumeva profesionalno bavljenje pčelarstvom.

Slika 8. DB košnica Slika 9. LR košnica Slika 10. FR košnica

Postoje i drugi manje zastupljeni tipovi koji su manje u upotrebi i sa nedovoljno

obrazloženom ili zastarelom tehnologijom pčelarenja (rodna voja, kongresovka, pološka itd.).
DB, LR i FR tipovi košnica omogućuju pčelarenje na najsavremeniji način sa mogućnošću
ostvarenja visokih prinsa, kao i prelazak od amaterskog na profesionalno pčelarstvo po
ovladavanju tehnologije rada (www.kosnicevoja.rs).

3.1.6. Veličina pčelinjaka

Veličina pčelinjaka, odnosno odreĎivanje broja košnica koji se želi držati, vrši se na
osnovu opredeljenja pčelara da li želi da mu pčelarstvo bude hobi, sporedno ili osnovno
zanimanje, kao i po tome koliko je pčelar ovladao apitehničkim merama. Na osnovu toga pčelari
se mogu podeliti na: početnike, hobiste, poluprofesionalne i profesionalne pčelare.
Pošetnici, naravno počinju sa manjim brojem košnica, obično 3 do 10, a zatim postepeno
povećavaju taj broj uz usavršavanje i nadogradnju praktičnih i teorijskih saznanja. Kasnije od
njih mogu nastati poluprofesionalni ili profesionalni pčelari.
7
 Hobisi su pčelari koji su u izvesnoj meri savladali pčelarstvo ali imaju u posed manji broj
košnica i prvenstveno pčelare radi zadovoljenja svojih potreba za pčelinjim proizvodima i iz
ljubavi prema pčelama, bez tendecija ka ozbiljnijem bavljenju ovim poslom.
Poluprofesionalni pčelari su pčelari kod kojih je pčelarstvo sporedno, odnosno dopunsko
zanimanje. Obično poseduju 30 – 50 košnica, najviše 100, tj. onoliki broj koji ih neće ometati u
obavljanju osnovne delatnosti. Na jakim pašama može se smestiti i do 500 košnica (Milanović,
1997).
Pčelari profesionalci kojma je pčelarstvo glavno zanimanje treba da imaju u posedu
najmanje 150 košnica sa pčelinjim društvima, a mogu i znatno više, u zavisnosti od stečene
veštine, broja članova u porodici koji su spremni da se time bave, raspoloživih objekata, ureĎaja i
mehanizacije. Sa trenutnom potražnjom i cenom meda (3,3 € u otkupu) u Srbiji može čitava
porodica pristojno da živi od bavljenja pčelarstvom. Veći pčelinjaci su racionalniji i rentabilniji i
oni uglavnom spadaju u selidbene sa upotrebom mehanizacije (www.spos.info).

3.2. Prihranjivanje pčelinjih društava

U savremenom načinu gajenja pčela, prihranjivanje pčelinjih društava je neizostavna i
veoma važna tehničko – tehnološka mera, bez koje se ne mogu očekivati visoki prinosi i uspešno,
odnosno ekonomično pčelarenje.
Prehrana predstavlja obezbećivanje elementarne hrane za opstanak, a prihrana se obavlja
iz nužde (reĎe u većim obrocima) ili stimulativno (češće u manjim obrocima).
Vrste hrane koju troši pčelinja zajednica: prirodna (med, polen), koja je najbolja ali
ekonomski neisplativa a postoji i opasnost od zaraze (spore bolesti u medu idr.) i veštačka (tečna
i šećerno-medno testo-tzv. pogača).
Tečnom hranom se pčele prihranjuju u aktivnoj sezoni, pogačom u biološkom i
ekološkom mirovanju, tj. kada ne opšte sa okolinom. Tečna hrana se pravi od vode i šećera u
odnosu od 4:1-1:4 (najčešće 1:1), a čvrsta od šećera u prahu, meda i vode. U obe se mogu dodati
vitaminske i mineralne komponente, kao i lekovi. U rano proleće (od druge polovine marta)
društva se prihranjuju šećernim sirupom u odnosu 1:3 (1 deo šećera i 3 dela vode), kasnije u
sezoni odnos šećera i vode je 1:1, dok bi u jesenjoj prihrani sirup sadržao 3 dela šećera i 1 deo
vode. Kao veštačka hrana koristi se i šećer u kristalu (jun, jul i avgust) uz obezbeĎenje dovoljne
količine vode.
Pčelinja društva se po pravilu prihranjuju uveče uz voĎenje računa da se hrana ne prosipa
van hranilica, a naročiti ne na spoljašnjem delu košnice što može prouzrokovati grabež i gubitak
društva.
Mada pčele same regulišu svoju ishranu, sabirajući u polju potrebnu im hranu, isto i
pčelar mora i dužan je da na presudan način utiče na režim ishrane pčelinjih zajednica: da ih
snabde optimalnim količinama hrane, koja im je potrebna u različitim periodima sezone, da se
8
brine o pogodnosti meda za zimovanje pčela, obezbedi pčelama belančevinastu hranu u periodu
kada je nema u prirodi, stvori kod pčela u nužnom momentu iluziju unosa meda prihranjivanjem
koje ih podstiče na aktivan rad, produži period medobranja i poveća njegovu intenzivnost
prevoženjem pčela u područje obilatih medonoša, koje cvetaju u razno vreme i na raznim
teritorijama (Taranov, 2004).

3.3. Priprema pčelinjih društava za prezimljavanje

Pčelinje društvo u proces prezimljavanja ulazi sa oko 20.000 pčela radilica, 1- om
maticom i, po pravilu, bez trutova. Pčele pomoću meda održavaju mikroklimu u košnici i
temperaturu (100g meda = 350 kalorija). Pčele su zbijene jedna uz drugu u obliku lopte i
obrazuju tzv. zimsko klube. Kompaktnošću (zbijenošću) klubeta održavaju temperaturu koja
nikada nije ispod 14°S u centru a na periferiji nikada ispod 0,6°S. Sa pojavom legla temperatura u
centru klubeta je 34°S a na periferiji 14°S. Relativna vlažnost vazduha klubeta bez legla je 40-
50%, a kada se javi leglo 60-80%. Sadržaj kiseonika u biološkom mirovanju je oko 18%, a ugljen
- dioksida 1-3% (kod jačih društava i do 5%). U sezoni, kada su pčele aktivne, sadržaj kiseonika
je 21% a ugljen – dioksida 0,03%.

3.3.1. Pregled pčelinjih društava

Pre početka priprema pčelinjih društava za zimu, važno je znati stanje pčelinjih društava,
što se utvrĎuje detaljnim pregledom. Ovo treba uraditi krajem jula ili, eventualno, početkom
avgusta. Ukoliko u beleškama pčelara, za neko društvo ima se potrebne podatke, takvo društvo
ne treba pregledati.
U pčelinjaku najčešće ima šaroliko stanje: rojeve iz tekuće godine, društva koja su seljena
na pašu, društva koja su imala prekid legla zbog sparivanja matice, ili druga kojima su
dodavane oploĎene matice.
Pregledom treba utvrditi: jačinu društava, zdravstveno stanje društava, kvalitet matice,
kvalitet saća i količinu i kvalitet hrane.
U toku pregleda, sve što može da se uradi radi boljeg prezimljavanja pčela, treba uraditi
odmah; posebno raditi na otklanjanju onog što je nepovoljno za zimovanje. Tokom pregleda,
pored utvrĎivanja stanja, treba sreĎivati ramove, praviti raspored hrane i slično. Ako je neki
ram loš, treba ga izvaditi ili premestiti ne kraj. Ako je matica loša, ukloniti je i dodati novu iz
rezerve.
Veoma je važno da dodata hrana bude skladištena na onim ramovima na kojima će pčele
zimovati i čiji se raspoded neće dirati. Ukoliko je neko društvo slabo, vrlo slabo, ili je matica
postala trutuša, treba ga odmah rasformisati.

9
 3.3.2. Obezbeđenje jakih društava
Kod pregleda prvo se utvrĎuje jačina društva. Po jačini, sva društva treba podeliti na:
društva koja mogu da prezime i slaba, koja ne mogu da prezime ili čije przimljavanje nije
opravdano. Tu podelu ćemo napraviti prema broju ulica prekrivenih pčelama, i to posmatrano
rano ujutru, dok su pčele još u košnici. Društva koja imaju manje od šest ulica pčela kod DB
košnice ne treba ostavljati preko zime, jer će potrošiti dosta hrane, a sledeće godine ne mogu da
se razviju u jaka društva. Zato takva društva, koja ne mogu da prezime, odmah treba
rasformirati, pripajajući ih drugim društvima, ili podeliti ih na više drugih društava.
Pored jačine pčelinjeg društva, važan je i kvalitet pčela koje će zimovati. Nije svejedno
ako su to većinom stare pčele koje će tokom zime uginuti, ili su to mlade, ne istrošene pčele.
Mlade pčele imaju znatno više masnog tkiva u organizmu, duže žive i u proleće odgajaju
znatno više legla. Količina masnog tkiva u telu pčele zavisi od kvaliteta hrane kojom biva
hranjena u periodu od zadnje paše do jeseni. Zato, pihranjivanjem treba podsticati razvoj
mladih pčela koje će zimovati.
Jača društva, sposobna za dobro prezimljavanje i brz prolećni razvoj, možemo dobiti i
pojačavanjem pčelama (rojevima) iz vrškara ili nukleusa, ponekad zajedno i sa zalihama meda
i cvetnog praha (Vesković, 1990).

3.3.3. Zdravstveno stanje pčelinje zajednice

Kod ovog pregleda obratićemo pažnju na bolesti i parazite pčela, a posebno na američku
kugu, nozemozu, varozu i krečno leglo.
Uvek kada izvadimo ram sa leglom, treba da imamo na umu vidljive znake američke kuge
pčelinjeg legla. To su promene ne zatvorenom leglu, koje se primećuju na poklopcima ćelija.
Na prvi pogled leglo je raštrkano, razbacano kao da ga je zalegla najlošija matica, a to ustvari
potiče od neizleženog legla. Druga važna promena su rupice na poklopljenom leglu, sa
nepravilnim ivicama. Njih prave pčele, želeći da izbace uginulo leglo, koje postaje lepljiva
masa, i nju pčele ne mogu da uklone. Poklopci su ulegnuti, usled sušenja lepljive mase
zalepljene za poklopac. Sama masa, u velični vrha čiode, lepi se za dno ćelije.ako ćeliji
otvorimo, imamo utisak da je prazna. Američka kuga se češće i lakše otkriva u jesen, ali na nju
treba obratiti pažnju kod svakog pregleda legla.
Nozemoza kao bolest odraslih pčela traje stalno ali je vidljiva u periodu januar – april, pa
se u jesen ne mogu uočiti nikakvi znaci. Uslovi koji doprinose razvoju nozemoze su: loša
hrana, slaba ventilacija i vlaga.

10
 Slika 11. Američka kuga Slika 12. Krečno leglo Slika 13. Nozemoza Slika 14. Varoa

Varoza može za pčelinje društvo da ima katastrofalne posledice. Tokom proleća razvoj
varoe zaostaje za razvojem pčelinjeg društva, dok već krajem leta broj veroa je sve veći, a broj
jaja koja matica zaleže sve je manji. Zbog toga se dešava da se u jednoj ćeliji naĎe i po 3 – 4 i
više varoa, koje buduću pčelu onesposobe za život, pa se raĎa bez krila, nogu i slično.

3.3.4. Kvalitet i starost matice

Matica je majka svih članova pčelinjeg društva. Od nje pčele nasleĎuju sva spoljašnja
obeležja, kao i radne osobine (Mladenović & Stevanović, 2003).
Kod zazimljavanja pčela posebnu pažnju moramo obratiti na maticu. Mlada i kvalitetna
matica obezbeĎuje sigurnije prezimljavanje. Više jaja položi u toku jeseni, što znači da razvije
jače društvo, u proleće ranije počne sa zaleganjem i manje je sklona rojenju.
Poželjno je da matice menjamo svake godine, a ako pokazuju neke nedostatke i pre.
Prilikom pregleda treba osmotriti da li matica imaneki vidljiv nedostatak, da li ima krila, sve
noge, da li se lako i normalno kreće.
Matice sa nedostacima lako nestanu tokom zime i društvo znatno oslabi ili propadne. O
kvalitetu matice najbolje govori njeno leglo. Ukoliko je kompaktno, i u koncentričnim
krugovima, znači da je matica dobra. Ako je leglo malo, raštrkano, matica je loša. Pčele to
osećaju i ponekad vrše tihu zamenu matice ali te matice često mogu biti loše na majku ili loše
sparene pa čak i nesparene.

3.3.5. Raspored i kvalitet saća

Tokom pregleda treba formirati raspored saća, koji se neće više menjati do proleća. To je
važno, da bi pčele same sebi napravile najpogodniji raspored hrane. U centralni deo košnice
treba staviti najkvalitetnije saće, tamo gde će se formirati zimsko klube. Tu se legu zadnje
jesenje i prve prolećne pčele. Saće treba da bude sa pravilnim radiličkim ćelijam, smeĎe boje,
iz koga se izleglo bar 3 – 4 generacije pčela. Sada više ne treba dodavati satne osnove, niti belo
izgraĎeno saće. Matice u ovo doba radije polažu jaja u saće u kome je već bilo leglo, a belo
saće će ostaviti nezalegnuto.

11
 Do ramova sa leglom, sa jedne i sa druge strane, treba dodati ramove sa cvetnim prahom,
najbolje ako je zaliven medom i zapečaćen. Do cvetnog praha se zatim stavljaju ramovi sa
puno meda, a na kraju ramovi sa malo meda. Ukoliko očekujemo neku pašu, ili ćemo leglo
značajnije prihranjivati, onda 1 ili 2 rama sa manje hrane, ali sa kvalitetnim saćem treba staviti
uz leglo, ili jedan prazan u sredini legla. Time matici omogućavamo da nosi, a pčelama da
smeštaju hranu, a da ne blokiraju maticu. Ako za ovo proširavanje nemamo kvalitetan ram,
možemo stari ram sa medom (koji ima dobro saće) iscediti, ostavljajući deo meda, koji će činiti
venac iznad ziskog kubeta.
Od avgusta do polvine septembra treba stimulativno prihranjivati pčele, da bi se izleglo
što više mladih pčela. Ako u tom periodu zahladni, društva treba utopliti da matica ne bi zbog
slabijeg grejanja legla smanjila nošenje.
Na centralnim ramovima, gde će u proleće matica položiti prva jaja, treba da bude
skladištena zadnja uneta hrana, koju će pčele potrošiti od oktobra do januara. Ta hrana ne treba
da sadrži nesvarljive materije, a dobro je ako potiče od šećernog sirupa.

3.3.6. Količina, raspored i kvalitet hrane

Potrebne količine hrane, da bi pčelinje društvo prezimilo i uspešno se razvilo za ranu
prolećnu pašu je 17 do 22 kilograma. U periodu od 1. oktobra do 31. marta pčele u proseku
potroše 10 kilograma hrane. U svakom trenutku u košnici treba da ima najmanje 4 kilograma
zaliha hrane. Za slučaj lošeg rasporeda hrane i lošeg vremena početkom aprila, potrebno je bar
još 3 kilograma. Prilikom pregleda treba utvrditi količinu hrane u košnici i koliko ih treba
dohraniti šećernim sirupom. Dihranjivanj se vrši u prvij polovini avgusta, tako da sirup prerade
stare pčele, koje će ionako uginuti od zime, a ne mlade, koje treba da prezime i dočekaju
proleće.
Sirup treba davati u većim dnevnim količinama da ga pčele skladište i zapečate. Dodati
sirup pčele će smestiti oko i iznad klubeta i trošiće od oktobra do januara. Kada počne razvoj
legla, potrebno je da pčele troše cvetni med, koji je neuporedivo hranljiviji.
Cvetni prah za zimsku zalihu, neophodno je obezbediti u toku pripreme društva za
zimovanje. Ako u toku avgusta i septembra u prirodi nema značajnijeg unosa cvetnog praha, a
stimulativnim prihranjivanjem se leglo razvilo, zalihe cvetnog praha se mogu potrošiti. Takva
društva će u proleće znatno zaostajati u razvoju, a može doći do toga da pčele jedu starije larve
da bi tim belančevinama hranile mlaĎe.
Zalihe cvetnog praha je najbolje obezbediti kada ga u prirodi najviše ima, i kada dolazi do
blokade legla polenom.
Trošenjem hrane pčele proizvode energiju koja ih greje tokom zime. Nesvarljive materije
iz potrošene hrane se skupljaju u debelom crevu i izlaskom na pročisni let, pčele ih izbacuju.
Ukoliko budu nepogodni uslovi, doćiće do gomilanja nesvarljivih materija, oboljenja pčela i

12
pražnjenja unutar košnice. Tamniji medovi, livadski i šumski (medljika) imaju više nesvarljivih
materija, a posebno je opasna medljika.
Zimsko klube pčele formiraju na praznom saću, gde se izleglo zadnje leglo, na mestu
bliže letu. Klube je u obliku lopte, ispod venaca meda i tako u stalnom kontaktu sa medom.
Trošeći hranu, klube se pomera naviše, po malo i ka zadnjem delu košnice. Pri velikoj
hladnoći, pčele se teško pomeraju iz ulice u ulicu i dešava se da društvo strada a da na strani
ostane med koji nije bio dostupan pčelama. Da bi se to sprečilo dobro je da se na srednjim
ramovima naprave jedna do dve rupe za prolaz pčela na rastojanju od 10 do 15 cm ispod
satonoša, za direktan prelazak pčela iz ulice u ulicu.

3.3.7. Utopljavanje i ventilacija košnica

Utopljena društva tokom zime potroše manje hrane u odnosu na kilogram pčela i u
proleće se brže razvijaju. Košnice treba utopliti tokom zime i to sa strane (jedne ili obe) i
odozgo. Utopljavanje se vrši novinskim papirom ili drugim utopljavajućim materijalom, ali pri
tome treba voditi računa o ventilaciji.
Pčele, trošeći med oslobaĎaju vodenu paru i ugljen – dioksid. Vodena para kao lakša
kreće se naviše i u dodiru sa hladnom poklopnom daskom, medom i ramovima, kondenzuje se
u kapljice vode koje padaju na klube, ili po saću i izazivaju buĎanje.
Da se to ne bi desilo, u gonjem delu košnice treba da postoji otvor, kroz koji će vodena
para da izlazi. Dovoljno je da to bude sasvim mali otvor obično 1 do 2 cm gornjeg leta. Na taj
način svež vazduh će ulaziti na donje leto a vodena para s obzirom da je lakša izlazće na gornje
leto.

3.4. Izimljavanje pčelinjih društava

Kada pčelinja zajednica miruje , u toku zimskog perioda , pčelar treba da izvrši sve
pripreme za rad s pčelama čim vreme otopli i pčele počinju redovno da izleću iz košnice . Prve
izlete pčela krajem zime i rano u proleće pčelar s nestrpljenjem očekuje , da bi video s čim
raspolaže na početku nastupajuće sezone .
Već za vreme prvih prolećnih izleta , po letu pčela i po njihovom ponašanju , pčelar može
da oceni kakva mu je pčelinja tajednica . Ako pčele živo ( brzo ) izlaze i ulaze u košnicu i ako
donose cvetni prah , onda se može zaključiti da je društvo zdravo i da ima maticu . Ako pak
pčelar ustanovi da pčele izleću , ali izvlače mnogo mrtvih pčela , ili je leto zagušeno mrtvim
pčelama, znak je da zajednica nije dobro zimovala.
Zadržavanje pčela na poletaljci ili tromo kretanje pčela , nameće zaključak da nešto nije
u redu . Takva društva treba označiti i čim temperatura u hladu poraste do 17 0C , treba ih
pregledati.

13
 Slika 15. Dobro izimljeno pčelinje društvo Slika 16. Loše izimljeno pčelinje društvo

Pošto se društva puno razlikuju po snazi, od kraja do kraja, od pčelinjaka do pčelinjaka i

od košnice do košnice, pčelari treba da prilagode rad prema stanju u košnici. Tako, kod
najsnažnijih društava, neće biti potrebno mnogo posla: eventualno oduzimanje ponekog rama
viška, koji nije zaposednut leglom i nema mnogo meda, dodavanje praznih ramova radi
zaleganja, kao i dodavanja 2-3 satne osnove, zavisno od tipa košnice. Dobra društva u
desetoramnim DB košnicama (slično tako i u AŽ košnicama, kao i LR košnicama kod kojih je
plodište samo u jednom telu) ispuniće plodišta veoma brzo, najkasnije do polovine aprila, i
biće neophodno dodavanje medištnih nastavaka. Dobra društva u 12-to ramnim DB košnicama,
kao i LR košnicama gde je plodiše u dva tela ispuniće plodišta nešto kasnije, ali takoĎe pre
početka cvetanja bagrema. To posebno važi za društva koja će koristiti pašu uljane repice,
perka, ili jaku voćnu pašu. Isto tako i pašu maslačka, vrbe, crnjuše, ili neke druge jake prolećne
paše. Takva društva bi ove godine mogla da daju lepe količine prolećnog meda.
Na drugoj strani, društva srednje jačine ili slabija (tamo gde su iz zime izašla slabija nego
inače) zahtevaće više nege i strpljenja. Slabija iz te kategorije se još uvek ne smeju proširivati
jer će to usporiti razvoj, već treba sačekati da se malo više razviju, da se izlegu nove pčele i da
se leglo proširi, najpre po ramovima gde je prisutno a ne po novim, sa strane. Pre proširenja
legla novim praznim ramom ili satnom osnovom, dobro je prvo primeniti neke druge mere, kao
onu sa preokretanjem jednog ili svakog drugog rama legla, čime se veoma ubrzava širenje
legla. Neki pčelari preokreću celo plodište za 180 stepeni, što je takoĎe dobra podsticajna mera
ali manje efikasna od preokretanja pojedinačnih ramova. Treba imati u vidu da se preokretanje
ramova radi samo ako pčele dobro pokrivaju te ramove i ako leglo prelazi polovinu površine
rama, u suprotnom može se izazvati prehlada legla, njegovo oštećenje i zastoj razvoja. Kod
društava gde je leglo malo, treba biti strpljiv i suziti ih sa strane legla tako da im dodamo ram
sa medom uz leglo, da povećanje legla ne ide u širinu, već da se širi površina pod leglom na
tom ramu. U tom cilju, može se pomalo otklapati medni venac na ramu sa leglom posebno ako
je u drugom delu rama dosta meda, čime se pčele stimulišu da uklanjaju taj otklopljen med i da
pripremaju saće za zaleganje. Kod društava koja su na granici izmeĎu te dve kategorije, treba

14
izvršiti izvesno proširenje legla dodavanjem izgraĎenog praznog ili polupraznog rama (sa
mednim vencom) sa strane.
Treba napomenuti da će krajem marta i prvih dana aprila, zbog pomenutog ponovnog
početka zaleganja početkom marta, u većini društava tada masovno da se pojavi veći broj
mladih pčela. To treba imati u vidu pri proceni koliko treba proširiti društva, da li dodavati
ramove ili ne, koliko i gde. Ne bi trebalo ni preceniti ni podceniti povećanje broja pčela u
košnici, koje nekada može biti vrlo naglo i iznenaĎujuće, nekada sporo a nekada da skoro
sasvim izostane - da društva opadaju po snazi ako su zahvaćena bolešću (najčešće
nozemozom). Da bi se pravilno postupilo, treba se držati pravila da je bolje malo i zakasniti sa
proširenjem nego poraniti, ali greška je naravno ako se više zakasni, jer bi se društvo razvilo
mnogo bolje da se na vreme radilo a može se desiti da se izazove i rojidbeni nagon. U takvoj
situaciji, češći obilasci pčelinjaka su neophodni, ne moraju se ramovi stalno podizati već samo
na brzinu pogledati odozgo preko ramova kakvo je stanje. Ako je preko satonoša postavljena
plastična folija, što neki pčelari primenjuju, uznemiravanje pčela podizanjem poklopne daske je
minimalno.
Neke ramove, zavisno od toga da li su prazni ili ne, kakva je dubina ćelija u njima, kakva
je debljina ćelija i slično, pčele će radije puniti polenom i nektarom nego što će ih matica
zalegati. Iskusni pčelari mogu prepoznati takve ramove i lakše izbeći da ih pčele koriste za
deponovanje nektara i polena, umesto za leglo. Naravno, društvima uvek treba omogućiti
prostor gde pčele mogu da stavljaju nektar i polenov prah, ali prevashodni cilj pčelara u proleće
je da podstakne negovanje što većeg legla u košnici. U tom cilju, ne bi trebalo dopustiti više od
dva rama sa strane legla, koja ne sadrže leglo već samo med i polen. Ako ih bude više, treba ih
vaditi i davati drugim društvima ili čuvati za rezervu za kasnije rojeve i slično. Radi postizanja
istog cilja, satne osnove treba radije dodavati u sredinu legla, nego skraja, a isto tako i lepe,
prazne, izgraĎene ramove. Ali to važi samo ako je u košnici 4 i više ramova sa leglom, dobro
zaposednutih pčelama. Za slučaj 3 rama legla, ramovi za proširenje se dodaju sa strane legla. A
već je spomenut slučaj kada je leglo malo a na više ramova, recimo 4, bolje je ne vršiti dalje
proširivanje, već ga suziti i podsticati da se proširi po tim istim ramovima.
Kada se društvo razvije na 5 i više ramova legla, mogu mu se dodavati istovremeno i po
dve satne osnove. Kod baš snažnih društava, sa dosta pčela, obe osnove se mogu staviti u
sredinu legla, ne jedna do druge već razmaknute za jedan ram. Pčele uvek bolje izgraĎuju
osnove ako su postavljene uz ram s otvorenim leglom. Inače, osnove se stavljaju jedna u
sredinu a jedna skraja legla, ako nismo sigurni da li da ih obe stavimo u sredinu. Posle
dodavanja osnova, poželjno je odmah prihraniti pčele da bi ih brže izgradile, to jedino nije
potrebno ako je polenska i nektarska paša dobra.
Pri pregledu košnice, dobro je pogledati zatvoreno trutovsko leglo, proveriti ima li u
njemu varoe ili ne. To će omogućiti procenu zaraženosti varoom i za planiranje kasnijih
tretmana.

15
 Podsticajno prihranjivanje šećernim sirupom ili razreĎenim medom biće veoma korisno
za pčelinja društva, posebno dok se ne pojavi jači unos nektara i za vreme kišnih dana. Tada će
biti korisno i sipanje tople vode u hranilice, koja je pčelama veoma potrebna za pravljenje
hrane za leglo.
Uklanja se višak ramova izkošnice - koji nisu zaposednuti pčelama, u kojima nema legla a
nema ni nekih većih količina meda, i koji su manje ili više deformisani, oštećeni, previše stari,
ubuĎali. Mogu se najpre stavljati na kraj košnice, otklapati pomalo med iz njih, a kada ga pčele
pokupe, takvi ramovi se vade i pretapaju.
Utopljavajući materijal ne treba skidati sa košnica, već naprotiv, može se i povećati.
Ako pojilice nisu ranije postavljene,treba ih postaviti. Sa leta se skidaju češljevi, ako to
nije ranije učinjeno.
Pčelari koji su u mogućnosti, dobro je da svoje košnice presele na neku od boljih paša u
blizini. To bi omogućilo brži razvoj, a ako su društva jaka, mogu doneti i med za vrcanjeNa
dobrim polenskim pašama šteta je ne sakupljati polenov prah. To se radi skupljačima polena,
spoljnim, koji se kače na poletaljku, ili unutrašnjim, koji se stavljaju na podnjaču, ispod
plodišta. Dobar način skupljanja polena, zapravo već preraĎenog polena - perge, je i vaĎenje iz
saća. Perga sadrži više lekovitih sastojaka neko polen sakupljan skupljačima, pa se i više ceni.

3.5. Sagledavanje stanja i količina hrane

Posle obavljanja prve kasno zimske ili prolećne posete pčelinjaku, pčelar već stiče
odgovarajuću procenu stanja. Pregledom fioka ispod mrežastih podnjača i samim pregledom
podnjača stiče uvid u uspešnost zimovanja. Tada treba da ustanovi koje su pčelinje zajednice
uginule i da njihove košnice ukloni sa pčelinjaka pre prvih masovnih izleta pčela. Uzorke mrtvih
pčela treba odneti na analizu u najbliži veterinarski institut. Ako je uzrok uginića banalne prirode,
uglavnom posledica nepravilnog rada pčelara, sva oprema, zajedno sa ramovima i zalihama
hrane, može se koristiti i kod drugih zajednica. Ako je uzrok uginuća bolest, oprema se mora
kvalitetno dezinfikovati, a ostali zaraženi materijal adekvatno sanirati (najverovatnije spaliti).
Iako profesionalci umeju da sve potrebne podatke o pčelinjoj zajednici pročitaju sa podnjače, tj.
iz fioke ispod mreže, ipak treba odabrati jedan pogodan dan za pregled pčelinjih zajednica, pre
svega u svrhu ustanovljavanja količine preostale hrane, kako se ne bi dogodila nepotrebna
prolećna uginuća zbog malih zaliha kod pojedinih zajednica, a što se dogaĎa i najiskusnijim
pčelarima, ako su neoprezni i ako računaju da su sva društva jednaka.
Svaka pčelinja zajednica je priča za sebe i zato je potrebno evidentirati stanje u košnicama
prilikom tog prvog pregleda. Ako u košnicama ima dovoljno hrane, zajednice praktično ne
zahtevaju neku posebnu negu. Kad se kaže „dovoljno hrane“ misli se na zalihu meda od
najmanje 10 kg uz dovoljne zalihe perge. Svi koji su uspeli da u jesen obezbede lokaciju za
pčelinjak gde polena ima u izobilju, obezbedili su i bogate zalihe perge. Perga je, glavni faktor
koji kontroliše zdravlje pčela. Naučno je dokazano da obilne zalihe perge u proleće sprečavaju
16
razvoj mnogih bolesti, kao što su nozemoza, evropska trulež, pa čak i američka trulež legla. Pošto
smo već prinuĎeni da pčelarimo sa varoom, treba naglasiti da će se pri istoj zaraženosti varoom,
mnogo bolje ponašati pčelinje zajednice koje imaju bogate zalihe perge. Naravno, zimskim
tretmanom protiv varoe (oksalna kiselina, Apitol, Perizin) trebalo je broj varoa svesti na
dozvoljeni maksimum, a to je najviše 50 jedinki po pčelinjem društvu. Iako se čini da mi ne
možemo znati koliko je varoa ostalo u košnici, to nije tako. Svako od pomenutih sredstava,
adekvatno primenjeno, obara najmanje 90% varoa. Znači, u košnici je ostao najviše deveti deo
prebrojanih oborenih varoa. Tako efikasni zimski tretmani omogućavaju pčelaru da ne razmišlja
o varoi sve do sredine ili kraja jula, i do tada nije potreban nikakav tretman zajednica ni jednim
preparatom, ako nema unošenja varoe sa strane. Ali, za ovako visoku efikasnost potrebna je
izuzetna preciznost u doziranju preparata protiv varoe tokom zime. Tek ako ste varou većim
delom oborili krajem jula ili početkom avgusta (što zavisi od paša koje posećujete), a dotukli je
tokom zime, možete računati na uspešan prolećni razvoj. Jer, varoa je parazit na koga možemo
uticati. Ne možemo uticati na adekvatan način na prskanje voća u cvetu, na primer. I ne samo to.
Veliki broj pčela u rano proleće ugine na neadekvatnim pojilima, ili ih odnese iznenadni hladni
talas ili neka ptica.

3.6. Uslovi za postizanje visokih prinosa meda

Postoji bitna razlika izmeĎu glavne i ostalih paša. Glavna paša daje dosta nektara ali traje
kratko (bagrem npr. medi 7-10 dana), dok ostale paše traju duže sa znatno manjim dnevnim
unosom (Vesković, 1990).
Od svih osnovnih principa i uslova koji se odnose na intenzivnije korišćenje glavne paše u
periodu punog medenja, odnosno uslova za postizanje visokih prinosa meda, najvažniji su:
- u košnicama treba da bude dovoljno prostora,
- sprečiti pojavu nagona za rojenje i samo rojenje,
- pčelinja društva moraju biti što bliže glavnoj paši,
- leta za vreme medobranja maksimalno proširiti,
- stvoriti maksimalno radno raspoloženje kod pčela radilica,
- za vreme paše ne uznemiravati pčele i ne obavljati nikakve preglede,
- po završetku paše na mestu gde su pčele prebaciti ih na drugu lokaciju, na kojoj počinje
medobranje (selidba).
Održavanje veoma snažnih pčelinjih društava tokom cele godine osnovni je zadatak
pčelara u tehnologiji njihovog gajenja (Krivcov & Lebedev, 2000).

17
 3.7. Koristi od pčela
Koristi koje pčelar dobija držanjem pčela mogu se podeliti u dve grupe: 1) Direktne
koristi u koje spadaju: med, vosak, polenov prah, perga, mleč, proplis, pčelinji otrov, matice,
matičnjaci i rojevi; 2) Indirektne kosristi koje podrazumevaju nadoknadu za iznajmljivanje
pčelinjih društva radi oprašivanja poljoprivrednih kultura. U zavisnosti od mogućnosti
proizvodnje i plasmana pčelar će se orijentisati na najispljatljiviju proizvodnju. Retki su
pčelinjaci koji plasiraju sve navedene proizvode, više je onih koji su se orijentisali na odreĎene
segmente.

3.7.1. Direktne koristi

Direktne koristi ostvaruje neposredno pčelar eksploatacijom pčela.
Med je najmasovniji i najjeftiniji pčelinji proizvod na tržištu. Na domaćem tržištu
najtraženiji su tamniji medovi (livadski i medljikovac), dok je za izvoz (prodaja u otkupu na
veliko) najtraženiji bagremov med.
Vosak u vrlo maloj meri podleže prometu, uglavnom ga pčelari menjaju za satne osnove
uz doplatu. Za izvlačenje 1 kg voska pčelinje društvo utroši oko 5 kg meda. Na tržištu je vosak
skuplji od meda za 1,5 do 2 puta zbog čega proizvodnja voska trenutno nije rentabilna za pčelare.
Sakupljanje polenovog praha je dosta jednostovno. Na ulaz u košnicu ili na podnjaču
postave se sakupljači i polen sa nogu pčela ispada u fijoku. Polenovo zrno je obavijeno
celuloznom opnom koja je nesvarljiva u organizmu čoveka. Zbog toga polenov prah pre
konzumacije treba obraditi, odnosno razlošiti mu opnu npr. mlečnom kiselinom potapanjem u
jogurt i onda koristiti. Polenov prah koriste pčelari u proizvodnji matica.
Perga je enzimski doraĎen polenov prah od strane pčela, pa ga organizam čoveka
iskorišćava u mnogo većoj meri od polena zbog čega ima veću biološku vrednost. Perga ima veću
cenu i traženija je na tržištu, ali se teže sakuplja od polena. Vadi se iz ćelija saća najčešće
vakuum pumpicama.
Mleč je produkt mladih pčela radilica 6 – 12 dana starosti. Mleč sadrži 18 od 20
aminokiselina potrebnih čoveku i u poslednje vreme mu se potražnja na tržištu povećava. Veoma
je kvarljiv. Čuva se u frižideru u tamnim bočicama ili pomešan sa medom, a najduže mu se
očuvaju osobine postupkom liofilizacije.
Propolis je smeša voska i smolastih materija koje pčele sakupljaju sa drveća. Propolis na
nižim temperaturama otvrdne pa ga pčele moraju sakupljati u toplijem delu dana od 11 – 15 sati.
Kao prirodni antibiotik ima veliku primenu u očuvanju zdravlja ljudi. Koristi se sirov u čvrstom
stanju ili u vidu rastvora.
Pčelinji otrov sintetišu pčele starosti 18 – 21 dan kada treba da počnu da opšte sa
okolinom i postanu stražarice. Pčelinji otrov se sakuplja posebnim električnim ureĎajima koji se
postavljaju na leto košnice. Pri sletanju pčele pre ulaska u košnicu pčelu potrese strujni impuls
18
koji je izritira, pri čemu ona ispusti žaoku i iz nje otrov na pločicu. Kada se tečni otrov sasuži
otrov sa u vidu praha sastruže sa pločice. Cena mu se kreće od 30.000 – 40.000 € po kg, mada u
Srbiji trenutno tržište pčelinjeg otrova skoro i da ne funkcioniše.
Matice, matičnjaci i rojevi se proizvode za potrebe pčelara. Matice se prodaju
pojedinačno ili u sklopu roja, dok su matičnjaci manje zastupljeni u prometu. Rojevi se formiraju
veštačkim izrojavanjem kao paketni ili rojevi na ramovima.

3.7.2. Indirektne koristi

Indirektna korist od pčela, koja ide u korist odgajivaču poljoprivrednih kultura i koja u
stvari predstavlja povećanje prinosa oprašivanjem, je i do 20 puta veća od direktne koristi koju
ubira pčelar (med, polen, vosak, propolis, mleč, pčelinji otrov, matice, matičnjaci i rojevi). Korist
koja se dobija oprašivanjem nije samo u kvantitetu, nego i u kvalitetu jer se njime povećava
procenat plodova I klase. Kod nas se u vrlo maloj meri pčele iznajmljuju za oprašivanjem. Jedan
od razloga je što u blizini gotovo svake parcele postoji neka pčelinja zajednica, a drugi
nedovoljna edukacija o značaju i neophodnosti pčela u oprašivanju poljoprivrednih kultura. U
svetu se cene iznajmljivanja jedne košnice za oprašivanje kreću od 30 – 200 $.

3.8. Greške i propusti u tehnologiji pčelarenja

- Držanje društava na minimumu hrane ili čak sa nedovoljno hrane za normalnu aktivnost
je jedna od najtežih grešaka. Pčele nikada neće potrošiti više hrane nego što je potrebno. Značaj
i količine polena u košnici često se podcenjuju. Nedostatak polena se veoma štetno odražava na
razvoj društava, posebno u jesen i rano proleće.
- Slabe i stare matice uzrokuju slab rad i neproduktivnost društva, a mogu da izazovu i
njegovo propadanje, posebno u toku jeseni, zime ili ranog proleća. Kada se jakom društvu, sa
mladim saćem i pri dobroj podsticajnoj paši, ostavlja da odgaji prinudnu maticu pčelar neće
previše pogrešiti, iako se zna za bolje metode odgajivanja matica. Mnogo je teža greška ako se
to čini sa slabim društvima, nekad i onima u propadanju, bez hrane, sa starim i crnim saćem.
- Pogrešno je očekivati da će tako loše odgajene matice ikada moći da daju dobro
potomstvo.
- Opredeljenje za odgajivanje matica nekom složenijom metodom, npr. presaĎivanjem
larvi, nije nikakva garancija kvaliteta matica, jer propust u samo jednoj fazi gajenja može
potpuno upropastiti celokupan trud.
- Držanje slabog pčelinjeg društva je neekonomično i veći su troškovi njegovog
održavanja nego korist. MeĎutim, nukleuse sa mladim maticama ne treba smatrati za slaba
društva.

19
 - U pogledu prihranjivanja, pčelari često greše ako to obavljaju suviše kasno u jesen i
iscrpljuju pčele.
- Loše saće se čest propust u pčelarstvu. To je staro, crno, oštećeno, iskrivljeno saće, sa
mnogo trutovskih ćelija. Takvo saće nikada neće omogućiti takav razvoj legla kao ispravno i
mlado saće. Uz to, predstavljaće stalan izvor bolesti, pčelinje vaši i voštanog moljca.
- Česte greške su i u dodavanju ramova. Jedna krajnost je da u društvu ne proširuje
prostor za leglo, ili se to ne čini na vreme, a druga da se proširuje preko svake mere, i time koči
razvoj. Posebno se misli na dodavanje satnih osnova. Pčelari ih nekad dodaju isuviše slabim
društvima, u vreme kada nema paše i pri hladnom vremenu. Pojedini pčelari ih čak stavljaju
izmeĎu ramova sa medom. Kod jakih društava, pri dobroj paši, greška se stavljati ih skraja
legla, jer matica neće stići da ih zalegne. Kod slabijih društava ne treba dodavati drugu satnu
osnovu dok pčele dobro ne izgrade već dodatu.
- Prilično čest propust je nedovoljan broj medišta. Time se jakim društvima uskraćuje da
pri dobroj paši unesu više meda i direktno se umanjuje mogući prihod.
- Društva se ne tretiraju na vreme protiv bolesti, pogotovu varoe, pa dolazi do ozbiljnijih
posledica. Čest je slučaj i da se preterano i nestručno tretiraju, pa se zagaĎuje i vosak i med,
slabi imunitet pčela i povećava otpornost varoe. Greška je ako se pri davanju leka ne prati
njegovo delovanje i efikasnost.
- Loše mesto za pčelinjak predstavlja veliku smetnju za uspešno pčelarenje. Ima slučajeva
kad pčelar nema veliki izbor, ali greši ako pčele drži na mestima gde se zadržava vlažan
vazduh, gde ima vetra, nedovoljno sunčeve svetlosti ili gde će biti uznemiravane.Pri svemu
tome, treba da vodi računa da pčelinjak bude na mestu bogatom pčelinjom pašom.
- Greške pri pregledanju košnice su najčešće zbog uznemiravanja pčela suviše čestim
pregledima i zbog opasnosti da se izazove grabež u bespašnom periodu. Nepažnja pri
rukovanju ramovima je česta, pogotovu kod mlaĎih pčelara.
- Za propust se može smatrati i to ako pčelar nema na svom pčelinjaku izvestan broj
pomoćnih društava i nukleusa, koji bi mu mogli biti od višestruke koristi.
- Propust je i držanje starih, oštećenih i nestandardnih košnica, nepogodnih za rad i seobu.
- Greške se mogu praviti pri svakom koraku, pri seobi pčela, odgajivanju matica,
umnožavanju pčelinjih društava itd. One uvek nastaju kada se ne shvata da je gajenje pčela
jedan složen proces u kome postoji mnogo uzroka i posledica o kojima se mora voditi računa, i
kada se ne poznaju osnovne zakonitosti života pčelinjeg društva (www.pcela.rs).

20
 4. SELEKCIJA MEDONOSNE PČELE
U pčelarstvu selekcija – odabiranje ima poseban značaj. Ostvarivanje visokih prinosa
pčelinjih proizvoda uslovljeno je stvaranjem jakih proizvodnih pčelinjih društava i, naravno,
odgovarajućom pčelinjom pašom. Izrazito jaka proizvodna društva mogu se stvoriti samo ako
se raspolaže mladom, zdravom, ransom, plodnom, odnosno selekcionisanom maticom.
Selekcija je posao koji treba stalno i neprekidno obavljati. Mogu je i treba primenjivati
pčelari u proizvodnji matica za svoje potrebe, a naročito ako proizvode matice za tržište.
Razumljivo je da će selekciju mnogo kompleksnije i sveobuhvatnije, po najnovijim naučnim
metodama, obavljati adekvatne ustanove (zavodi, instituti) sa odgovarajućim stručnim kadrom
čiji je zadatak proizvodnja visokokvalitetnih rasnih selekcionisanih matica za potrebe širokog
kruga interesenata (Vesković, 1990).

4.1. Osnovni principi selekcije

Da bi selekcija došla do izražaja potrebno je na pčelinjaku sva pčelinja društva pravilno
negovati, tako da im se stvore najpovoljniji uslovi za život i razvoj, a naročito da se matice i
trutovi proizvode u najpovoljnijim vremenskim i drugim uslovima i da se obrati posebna
pažnja pravilnom negovanju i hranjenju legla u matičnjacima, kao i trutovskog legla. Ako se
tako radi godinama, a istovremeno se prati tazvoj i proizvodne sposobnosti svakog društva,
zapaziće se da će se kod izvesnog broja društava, odnosno linija, pojaviti neke osobine koje
mogu imati veliki privredni značaj, prvenstveno zbog pozitivnih bioloških promena koje mogu
da postanu i nasledne, a koje su nastupile usled mutacije, tj. naglih promena, a i te promene –
mutacije mogu da postanu nasledne.
Prilikom praćenja bioloških, proizvodnih i drugih osobina svakog društva na pčelinjaku
sve podatke treba unositi u beležnicu ili kartoteku, ako svako društvo ima svoj zaseban karton.
Pre nego što se otpočne sa proizvodnjom matica i trutova za oplodnju tih matica, treba na
osnovu evidentiranih podataka odabrati najbolja pčelinja društva, ocenjujući sve njihove
osobine posmatrane duži vremenski period. Uzimaju se u obzir, prvenstveno proizvedene
količine meda i drugih pčelinjih proizvoda, kvalitet matice, naročito u pogledu njene plodnosti
i naklonjenosti rojenju. Odabrati treba izrazito zdrava društva čije su pčele prilikom pregleda
mirne, dobro prezimljavaju i imaju potrebnu čistoću rase. Matica po srodstvu treba da potiče od
matica majki i baba koje su imale sve pomenute osobine.
Samo pčelinja društva koja poseduju već pomenute osobine koriste se za proizvodnju
matica i trutova koji će oploditi proizvedene matice. Bilo bi dobro da se materijal za
proizvodnju matica uzima sa sopstvenog pčelinjaka, a materijal za proizvodnju trutova, koji će
oploditi te matice sa drugog pčelinjaka, po mogućstvu udaljenijeg od 20 km. U protivnom
moglo bi doći do degeneracije zbog parenja u krvnom srodstvu, pa i ako ne bi nastupila izrazito
vidna degeneracija, sasvim je sigurno da bi kod pčela nastupile takve promene koje bi bitno

21
delovale na smanjenje prinosa, manju otpornost prema bolestima i niza drugih negativnih
pojava.
TakoĎe je za preporuku da se bar svake treće godine odabrana pčelinja društva za
proizvodnju matica razmene sa isto tako odabranim društvima sa drugih pčelinjaka, pod
uslovom da su pčelinjaci udaljeni jedan od drugog najmanje 20 km. Ovoliko rastojanje je
potrebno da ne bi došlo do parenja matica sa trutovima iz istog pčelinjaka odreĎenog stepena
srodnosti.
Ako se žele još sigurniji rezultati, onda od izrazito najboljeg društva sa pčelinjaka treba
proizvesti veći broj matica, s tim da se one spare sa posebno odabranim trutovima. Kad matice
budu oploĎene i testirane, treba ih dodati prilično ujednačenim pčelinjim društvima i staviti ih
u proizvodnju. Zatim se detaljno prati proizvodni proces i druge osobine svakog društva sa
dodatim maticama sestrama. Ono pčelinje društvo koje ostvari najbolje rezultate u svakom
pogledu, a to znači da je njegova matica najbolja meĎu posebno odabranim, izdvaja se za
proizvodnju matica. Na sličan način prveravaju se i društva sa trutovima koji treba da oplode
matice (Vesković, 1990).

4.2. Kontrolisano sparivanje matica

Kad se matice proizvedu od odabranih pčelinjih društava na već opisan način, dobro je da
se vrši kontrolisano sparivanje tih matica.
Postoje mogućnosti, odnosno načini da se sparivanje matica u vazduhu vrši pod
kontrolom pčelara, odnosno da se matice sparuju sa trutovima odreĎenog porekla i odreĎenog
kvaliteta. Da bi se to postiglo potrebno je pravilno izabrati sparivališta.
Jedan od načina je da se odabere neko pogodno mesto gde u blizini na oko 15 – 20 km
nema pčelinjaka. To odstojanje može biti i manje, 5 – 10 km, ali se time smanjuje procenat
sigurnosti da će matice biti oploĎene kontrolisanim trutovima. Proveravanje terena se vrši tako
što se u veoma povoljnim klimatskim i drugim uslovima za sparivanje matica na odabrano
mesto postave tri do četiri nukleusa sa nesparenim maticama lai bez ijednog truta. Ako u
nukleusima ima trutovskog legla, treba ga uništiti, a još je bolje iz nukleusa odstraniti sve
ramove u čijem saću ima trutovskog legla, a umesto njih staviti ramove sa dosta meda, polena i
sa isključivo radiličnim ćelijama. Za odvajanje trutova može se koristiti istresanje pčela u
nukleus kroz hanemanovu rešetku. Tako postavljeni, i od trutova i trutovskog legla očišćeni
nukleusi drže se na odabranom mestu 15 – 20 dana, pa ako su za to vreme bili povoljni uslovi
za sparivanje matica, a nijedna matica se ne spari, znak je da je mesto za kontrolisano
sparivanje matica dobro odabrano. Odnosno da na potrebnom rastojanju nema pčelinjih
društava čiji bi trutovi mogli oploditi matice donete u nukleusima na sparivalište.
Još je pogodnije da se za sparivalište izabere neko pogodno ostrvo na kojem nema uopšte
pčelinjih društava. IzmeĎu ostrva i kopna treba da bude najmanje 3,5 km vodene površine, jer
pčele izbegavaju da preleću veliku vodenu površinu. Za svaki slučaj, i kod ovakvog načina
22
izbora mesta za kontrolisano sparivanje matica treba izvršiti proveravanje, kao u prethodnom
slučaju.

Slika 17. Sparivanje matice u letu

U osnovi, opisani izolovani prostor je dovoljan. Samo u izuzetnim slučajevima matice i

trutovi lete mnogo dalje od navedenih rastojanja, ali ako se na sparivalištu drži veći broj
očinskih društava, sa dosta trutova u svakom društvu (na jednu maticu najmanje 25 polno
sposobnih trutova), onda, praktično ne postoji mogušnost da matice oplode drugi rutovi. To je
zbog toga što se ovde radi o selekcionisanim trutovima i što će mnoštvo trutova u neposrednoj
blizini, odnosno na pomenutom rastojanju, delovati da matice budu već oploĎene pre nego što
stupe u kontakt sa neželjenim trutovima iz veće udaljenosti.
Treba imati u vidu da se, ako je izolovanost potpunija, može proći i sa manje očinskih
društava. Na primer, na dobro izolovanom prostoru za istovremenu oplodnju 50 matica
potrebno je samo jedno očinsko društvo. MeĎutim, ako izolacija nije potpuna, onda je za
istovremenu oplodnju 50 matica potrebno najmanje 4 – 5 očinskih društava.
TakoĎe treba znati da povećanjem broja matica koje treba istovremeno da se oplode, nije
potrebno srazmerno povećavati i broj očinskih društava. Ako su, na primer, za 50 matica
potrebna 4 očinska društva, onda je za 100 – 150 matica potrebno samo 6, za 400 matica oko
10 očinskih društava itd.
Kada su izviĎanja završena, pripremljena i selekcionisana očinska društva i nukleusi sa
nesparenim maticama, ili sa matičnjacima iz kojih će se uskoro izvesti matice, prense se
stvremeno na sparivalište.
Kada se izvrši normalno sparivanje svih izvedenih, odnosno donetih matica u nukleusima
na sparivalište u jednoj partiji, one se poću kaveza za transport prenose na željeno mesto, a
nukleusi se ponovo naseljavaju neoploĎenim maticama., ili zrelim matičnjacima iz kojih će se
ubrzo izleći matice. Čim se ukaže potreba, nukleusima se dodaje izvestan broj pčela radilica
propuštenih kroz matičnu rešetku, a treba im dodati i po koji ram sa medom i polenom.
Blagovremeno takoĎe treba obnavljati i očinska društva, tako da u njima uvek ima
dovoljan broj selekcionisanih trutova sposobnih za oplodnju.

23
 Ovo je, u stvari, posle veštačkog osemenjavanja, najsigurniji način kontrolisanog
sparivanja matica.
Najsigurniji način kontrolisanog načina sparivanja matica sa elitnim trutovima jeste
veštačko osemenjavanje. Ono se obavlja pomoću specijalnih naprava za oduzimanje sperme od
trutova sposobnih za sparivanje, odnosno za ubrizgavanje sperme u polne organe nesparenih
matica.

Slika 18. Veštačko osemenjavanje matice

Veštačko osemenjavanje matica iziskuje mnogo stručnog znanja i potrebnu opremu, pa se

zato obavlja, uglavnom u odgovarajućim institucijama u kojima postoje potrebni kadrovi i
uslovi (Vesković, 1990).

4.3. Proizvodnja i selekcija trutova

U selekciji u pčelarstvu trutovi takoĎe imaju veoma značajnu ulogu, jer oni, kao i matice,
prenose svoje osobine na potomstvo – na pčele radilice, na matice ćerke i na trutove. Zato i
izbor pčelinjeg društva za proizvodnju trutova koji treba da posluže za oplodnju odabranih
matica, treba obaviti po istim principima i kriterijumima po kojima se vrši i izbor društva za
dobijanje larvi za proizvodnju matica. Pčelinja društva za proizvodnju odabranih trutova ne
smeju da budu u srodstvu sa pčelinjim društvima iz kojih potiču jaja ili larve za proizvodnju
matica koje ti trutovi treba da oplode.
Pre početka proizvodnje trutova svako trutovsko društvo treba da ima u rezervi najmanje
12 – 16 kg meda i najmanje 2 rama puna polena.
Da bi se počelo sa proizvodnjom trutova, treba pronaći 1 – 2 rama čije je saće izgraĎeno
pre godinu – dve ali sa izgraĎenim trutovskim ćelijama, ako ne u celosti, onda bar pretežno.
Ramove treba staviti u centralni deo pčelinjeg gnezda. Odmah po stavljanju ovih ramova treba
početi i sa prihranjivanjem trutovskog društva šećernim sirupom kojem se doda oko 15 %
polena ili oko 20 % zamene polenu. MeĎutim, ako u prirodi ima dovoljno paše, tako da unos
bude najmanje 300 – 400 grama dnevno, onda prihranjivanje nije potrebno. Računa se da je za

24
jednog truta, od polaganja jajeta do izvoĎenja, potrebno hrane kao za izvoĎenje 5 pčela
radilica. To praktično znači da proizvodnja trutova jako iznuruje proizvodno društvo. Da ne bi
došlo do iznurivanja tih društava, treba ih intenzivnije prihranjivati ako u prirodi nema
dovoljno paše. Treba povremeno, kada je to potrebno, ubaciti po koji ram sa zatvorenim
radiličkim leglom iz nekog drugog proizvodnog pčelinjeg društva, pa će tako trutovska društva,
sve dok traje proizvodnja trutova, biti izrazito jaka.
Jedno dobro negovano trutovsko društvo može da proizvede tokom jedne sezone toliko
kvalitetnih trutova, koliko je potrebno za oploĎenje matica proizvedenih u oko 40 nukleusa. Na
toj osnovi planira se potreban broj trutovskih društava (Vesković, 1990).

25
 5. ZAKLJUČAK

- Tehnologija pčelarenja se razvija i usavršava od prvog kontakta čoveka sa pčelama pa do

danas.
- Prve košnice su bile u stvari prirodna staništa pčela sa koja su se morala uništiti zajedno sa
pčelama u cilju ubiranja pčelinjih proizvoda.
- Prve košnice napravljene od strane čoveka omogućuju uvećanje pčelinjaka, ali takoĎe sa
neophodnošću likvidacije pčela.
- Kroz razvoj tehnologije pčelarenja i usavršavanje košnica izbegnuto je ubijanje pčela
zarad oduzimanja njihovih produkata.
- Savremene košnice i tehnologija pčelarenja omogućuju visok stepen eksploatacije pčela i
njihovu dobrobit.
- Izbor lokacije za pčelinjak je presudan sa stanovišta klimatskih uslova, biljnog pokrivača i
izdašnosti pčelinje paše za medobranje.
- Broj i raspored košnica na pčelinjaku uslovljava prinos po košnici i iskorišćenost pašnog
rejona.
- Veći pčelinjaci daju bolje mogućnosti za ekonomski razvoj držalaca pčela.
- Jaka i zdrava pčelinja društva sa mladom maticom i dovoljnim količinama hrane
rezultiraju sigurnijim prezimljavanjem i boljim medobranjem u sezoni.
- Pčelar svojim apitehničkim zahvatima u velikoj meri može uticati na bolji razvoj pčelinje
zajednice, očuvanje njenog zdravstvenog stanja, uvećanje njene produktivnosti i povećanju
sopstvene ekonomske dobiti po pčelinjem društvu.
- Korist koju ubiraju poljoprivredni proizvoĎači je i do 20 puta veća od koristi koju
ostvaruju sami pčelari držanjem pčela.
- Selekcija pčela je presudan činilac u savremenoj tehnologiji pčelarenja u smislu povećanja
produktivnosti pčela i ekonomske dobiti za pčelara.
- Selekciju pčela najsigurnije obavljaju nadležne institucije sa odgovarajućim stručnim
kadrom, mada odreĎeni stepen odabira može vršiti i sam pčelar na svom pčelinjaku.
- U selekciji se mora posvetiti istovetna pažnja odabiru matica i odabiru trutova, kao i
njihovom kontrolisanom sparivanju.
- Veštačko osemenjavanje matice daje najsigurnije ukrštanje odreĎenih genotipova.
- Čovek će svojim angažovanjem u eksploataciji pčela i dalje uticati na usavršavanje i
razvoj tehnologije pčelarenja, sve dok postoji spoj ljudi i pčela.

26
6. LITERATURA

1. Krivcov. N. I., Lebedev. V. I. (2000): Tehnologija proizvodnje pčelinjih proizvoda,

Savez pčelarskih organizacija Srbije, Beograd.
2. Milanović Z. (1997): Pčelarstvo – zbirka podataka i vodič kroz pčelarsku literaturu,
Beograd.

3. Milanović. Z. (1997): Pčelarstvo – zbirka podataka, Beograd.

4. Mladenović, M., Stevanović, G. (2003): Uzgajanje visokokvalitetnih matica, Beograd.

5. Taranov. G. F. (2004): Hrana i ishrana pčela – II izdanje, Beograd.

6. Vesković, B. (1990): Praktično pčelarstvo, Beograd.

7. http://www.kosnicevoja.rs/forum/index.php?topic=333.0
8. http://www.pcela.rs/clanci/Greskprop.htm
9. http://www.spos.info/

27
7. SADRŽAJ

1. UVOD....................................................................................................................... 1
2. PRIMITIVNA TEHNOLOGIJA PČELARENJA............................................... 1
3. SAVREMENA TEHNOLOGIJA PČELARENJA.............................................. 3
3.1. Zasnivanje pčelinjaka................................................................................... 3
3.1.1. Izbor mesta za pčelinjak.................................................................... 3
3.1.2. Postavljanje košnica na pčelinjaku................................................... 4
3.1.3. Selidbeni pčelinjak............................................................................. 5
3.1.4. Nabavka rojeva.................................................................................. 5
3.1.5. Izbor košnice...................................................................................... 6
3.1.6. Veličina pčelinjaka............................................................................ 6
3.2. Prihranjivanje pčelinjih društava............................................................... 7
3.3. Priprema pčelinjih društava za prezimljavanje......................................... 8
3.3.1. Pregled pčelinjih društava................................................................. 8
3.3.2. Obezbeđenje jakih društava............................................................... 9
3.3.3. Zdravstveno stanje pčelinje zajednice............................................... 9
3.3.4. Kvalitet i starost matice...................................................................... 10
3.3.5. Raspored i kvalitet saća..................................................................... 10
3.3.6. Količina, raspored i kvalitet hrane.................................................... 11
3.3.7. Utopljavanje i ventilacija košnica..................................................... 12
3.4. Izimljavanje pčelinjih društava................................................................... 12
3.5. Sagledavanje stanja i količina hrane........................................................... 15
3.6. Uslovi za postizanje visokih prinosa meda................................................ 16
3.7. Koristi od pčela.............................................................................................. 17
3.7.1. Direktne koristi.................................................................................. 17
3.7.2. Indirektne koristi............................................................................... 18
3.8. Greške i propusti u tehnologiji pčelarenja……………………………… 18
4. SELEKCIJA MEDONOSNE PČELE………………………………………….. 20
4.1. Osnovni principi selekcije………………………………………………… 20
4.2. Kontrolisano sparivanje matica................................................................... 21
4.3. Proizvodnja i selekcija trutova.................................................................... 23
5. ZAKLJUČAK.......................................................................................................... 25
6. LITERATURA........................................................................................................ 26
7. SADRŽAJ................................................................................................................ 27

28