Philip Roth

Uniženje
Za Dž. T.
 1.

U NIŠTAVILO
Izgubio je magiju. Pokretna sila se istrošila. Nikad nije omašio u pozorištu, sve
što je radio bilo je uverljivo i uspešno, a onda se dogodila ta strahota: nije mogao da
igra. Izlazak na pozornicu postao je mučenje. Umesto uverenosti da će biti čudesan,
bio je siguran da će omašiti. To se dogodilo tri puta zaredom, a poslednji put nikoga
nije ni zanimalo, niko se nije pojavio. Nije mogao da dopre do publike. Njegov je
talenat bio mrtav.
Naravno, ako si ga posedovao, i dalje imaš nešto što je drugačije od bilo čijeg
talenta. Uvek ću biti drugačiji od svakog drugog, govorio je Aksler sebi, jer ja sam to
što sam. Ja to nosim sa sobom - toga će se ljudi uvek sećati. Ali aura koju je imao, sve
njegove izveštačenosti i ekscentričnosti i lične uvrnutosti, ono što je palilo za Falstafa
i Per Ginta i Vanju - ono što je Sajmonu Aksleru donelo reputaciju poslednjeg
najboljeg američkog klasičnog pozorišnog glumca - ništa od toga sad nije palilo ni za
jednu ulogu. Sve s čim je uspevao da od sebe napravi to što je bio, sad je od njega
pravilo ludaka. Na najgori mogući način bio je svestan svakog svog trenutka na
pozornici. Ranije, kad je glumio, nije mislio ni na šta. Ono što je radio dobro, radio je
instinktivno. Sad je razmišljao o svemu, a sve spontano i životno bilo je ubijeno -
trudio se da svojom igrom upravlja mišljenjem, a umesto toga ju je razorio. U redu,
govorio je Aksler sebi, naišao mu je loš period. Iako već beše zašao u šezdesete,
možda će ovo proći dok još bude onaj stari prepoznatljivi. Nije prvi iskusan glumac
koji prolazi kroz ovako nešto. Mnogima se to dešava. I ranije sam to imao, mislio je,
izvući ću se nekako. Ne znam kako ovoga puta, ali izvući ću se - i to će proći.
Nije prošlo. Nije mogao da glumi. Kako je nekad na pozornici umeo da prikuje
pažnju! A sad je strahovao od svake predstave, i strahovao je od nje celoga dana. Po
čitav dan su mu se po glavi rojile misli kakve ga pred predstavu nisu spopadale nikad
u životu: neću uspeti, neću biti sposoban da odigram, igram pogrešne uloge, hoću
previše, šmiram, nemam pojma ni kako da izgovorim prvu repliku. U međuvremenu je
pokušavao da ispuni sate obavljanjem stotinu naizgled neophodnih priprema: moram
ponovo da pogledam taj govor, moram da se odmorim, moram da vežbam, moram
ponovo da pogledam taj govor i, kad bi stigao u pozorište, bio je iscrpljen. A
strahovanje se nastavljalo i tamo. Čuo bi kako se šlagvort primiče i znao da ne može
da igra. Čekao je da otpočne sloboda i da trenutak postane stvaran, čekao je da
zaboravi ko je i da postane osoba koja igra, ali umesto toga stajao je, potpuno prazan,
i glumio onako kako glumiš kad ne znaš šta radiš. Nije mogao da daje, i nije mogao da
zadržava za sebe; nije imao lakoću promene, i nije imao uzdržanosti. Gluma je postala
svakovečernja vežba nastojanja da se nekako izvuče.
Počelo je s ljudima koji su razgovarali s njim. Nije mu moglo biti više od tri-
četiri godine, a već bio opčinjen kad govori, i kad mu se govori. Od početka mu se
činilo da je u nekom komadu. Napeto slušanje, usredsređenost, umeo je da iskoristi
kao što neki manji glumci koriste praskanje. Tu je snagu imao i van pozornice,
naročito, kao mlađi, sa ženama koje nisu shvatale da im on servira priču dok im on ne
bi otkrio da im servira priču, glas, i stil koji ne pripadaju nikakvom drugom. S
Akslerom su žene postajale glumice, postajale su heroine sopstvenih života. Malo je
pozorišnih glumaca govorilo i slušalo tako kao on, a sad nije više mogao ni jedno ni
drugo. Za zvuk koji mu je ulazio u uho činilo mu se da izlazi iz uha, a svaka reč koju bi
izustio činila mu se glumljena, a ne izgovorena. Prvi izvor njegove glume nalazio se u
onome što je čuo, njegov odgovor na ono što je čuo bio je njeno jezgro, te ako nije
mogao da sluša, nije mogao ni da čuje, i nije imao s čim da nastavi.
Pozvali su ga da igra Prospera i Magbeta u Centru Kenedi - teško je bilo
zamisliti ambiciozniji dvostruki program - a on je jezivo omanuo u obe uloge, ali
naročito kao Magbet. Nije mogao da igra Šekspira niskog napona, i nije mogao da igra
Šekspira visokog napona - a igrao je Šekspira celog života. Njegov je Magbet bio
smejurija i to je rekao svako ko ga je video, kao i mnogi koji ga nisu videli. „Ne, oni
čak nisu morali ni biti tamo”, rekao je, „da bi te vređali.” Mnogi bi se glumci okrenuli
piću ne bi li se nekako izvukli; u nekom starom vicu, jedan glumac je uvek pio pre
izlaska na pozornicu, a kad su ga opomenuli: „Ne smeš da piješ”, odvratio je: „Šta, pa
da iziđem sam?” Ali Aksler nije pio, pa se umesto toga skršio. Njegov slom bio je
ogroman.
Najgore je bilo to što mu se slom činio jednako providan kao gluma. Patnja je
bila neizdrživa, a on je ipak sumnjao da je istinska, što ju je samo pogoršavalo. Nije
znao kako da preživi do sledećeg minuta, činilo mu se da mu se mozak topi, užasavao
se samoće, nije spavao više od dva-tri sata, jedva da je jeo, svaki dan pomišljao je da
se ubije onom puškom na tavanu - remington 870 brzometnom puškom koju je
samoodbrane radi držao u ovoj usamljenoj seoskoj kući - a opet mu je sve to izgledalo
kao gluma, loša gluma. Kad igraš ulogu nekoga ko se raspada, to ima organizaciju i
red; kad posmatraš sebe kako se raspadaš, kad igraš ulogu sopstvenoga kraha, to je
nešto drugo, nešto natopljeno užasom i strahom.
Nije mogao da ubedi sebe da je lud isto onako kao što ni sebe ni bilo kog drugog
nije mogao da ubedi da je Prospero ili Magbet. I kao ludak je bio izveštačen. Jedina
njemu dostupna uloga bila je uloga nekoga ko igra neku ulogu. Duševno zdrav čovek
koji igra ulogu duševno nezdravog. Jak čovek koji igra ulogu slomljenog. Čovek
samosavlađivanja koji igra ulogu neobuzdanog. Čovek nesumnjivog uspeha, pozorišne
slave - krupan, kršan glumac, sto devedeset tri santimetra visok, velike, ćelave glave i
snažnog, maljavog tela batinaša, i lica koje je moglo onoliko toga da dočara, odlučne
vilice i strogih tamnih očiju i velikih usta koja je umeo da iskrivi na sve moguće
načine, i dubokog zapovedničkog glasa čiji je izvor bio duboko u grlu, i u kom se uvek
čuo prizvuk režanja, čovek marljivo negovane grandioznosti, za kog se činilo da može
da se suprotstavi svemu i lako ispuni sve uloge muškarca, slika i prilika neranjivog
otpora, čovek koji kao da je u svoje biće upio samoživost kakvog pouzdanoga
gorostasa - koji igra ulogu beznačajnoga crva. Glasno je vrištao kad bi se noću
probudio i otkrivao da je i dalje zaključan u ulogu čoveka lišenog sebe samog, svog
talenta, i svog mesta u svetu, prezira vredan čovek koji nije ništa više od popisa
sopstvenih nedostataka. Ujutru se satima krio u krevetu, ali umesto da se sakrije od te
uloge, on ju je naprosto igrao. A kad bi konačno ustao, mogao je da misli jedino o
samoubistvu, i to ne simuliranom. Života željan čovek koji igra ulogu čoveka željnog
smrti.
Za to vreme, Prosperove čuvene reči nisu ga ostavljale na miru, možda zato što
ih je tako nedavno ubogaljio. Toliko su se pravilno ponavljale u njegovoj glavi da su
uskoro postale metež zbrkanih zvukova ispražnjenog smisla koji ne ukazuje ni na
kakvu stvarnost, a ipak su nosile snagu čarolije pune ličnog značenja. „Naša zabava
sad je završena. Ovi naši glumci, / Kao što vam rekoh, svi su bili duhovi / i utopili su
se u ništa, u ništavilo.” Ništa nije mogao da učini da izbriše „ništavilo”, ta četiri sloga
koja su se haotično ponavljala dok je on ujutru nemoćan ležao u krevetu i koja su
nosila auru neke mutne optužbe iako su na kraju imala sve manje smisla. Cela njegova
zamršena ličnost bila je do kraja na milosti i nemilosti „ništavila”.
 Viktorija, Akslerova žena, više nije mogla da se stara o njemu i sad je morala da
neguje samu sebe. Plakala je kad god bi ga videla za kuhinjskim stolom, s glavom u
rukama, kako ne može da pojede jelo koje mu je spremila. „Probaj nešto”, molila je,
ali on nije jeo ništa, nije govorio ništa, i Viktorija se ubrzo uspaničila. Nikad ga ranije
nije videla tako slomljenog, čak ni osam godina ranije kad su mu vremešni roditelji
poginuli u automobilskoj nesreći, s ocem za volanom. Tad je plakao i terao dalje.
Uvek je terao dalje. Gubitke je primao teško, ali njegova gluma nikad nije trpela. A
kad je Viktorija bila u nevolji, on joj ulivao snagu i pomagao joj da pregura. Njen
bludni sin uvek je bio u nekoj drami zbog droge. Stalno su je morile tegobe starenja i
kraja karijere. Sve sama razočaranja, ali on je bio tu i ona je uspevala da ih podnese.
Samo kad bi mogao da bude tu i sad, kad je čovek na kog se oslanjala nestao!
Pedesetih godina Viktorija Pauers je bila najmlađa Balanšinova miljenica. Onda
je povredila koleno, bila operisana, ponovo igrala, ponovo ga povredila, imala još
jednu operaciju, i kad se po drugi put oporavila, najmlađa Balanšinova miljenica bila
je već neka druga. Nikad nije povratila staro mesto. Došli su brak, sin, razvod, drugi
brak, drugi razvod, a onda je upoznala i zaljubila se u Sajmona Akslera, koji je, kad je
dvadeset godina ranije došao s koledža da pravi karijeru na njujorškoj sceni, odlazio
u Siti Senter da je gleda kako igra, ne zato što je voleo balet, nego zbog svoje
mladalačke prijemčivosti na njenu sposobnost da preko staze najnežnijih emocija
uskomeša u njemu žudnju: godinama posle toga ona je u njegovom sećanju ostajala
samo ovaploćenje erotskog patosa. Kad su se krajem sedamdesetih upoznali kao
četrdesetogodišnjaci, nju odavno niko nije zvao da igra, iako je svakodnevno odvažno
odlazila na vežbanje u lokalni plesni studio. Davala je sve od sebe da se održi u formi
i izgleda mladalački, ali tad je njen patos već bio prevazišao sve njene nekadašnje
sposobnosti umetničkog ovladavanja njime.
Posle kraha u Centru Kenedi i njegovog neočekivanog sloma, Viktorija je pukla i
odletela u Kaliforniju da bude pored sina.

Aksler se odjednom našao sam u kući na selu, prestrašen da će se ubiti. Sad nije
bilo ničega što bi ga zaustavilo. Sad je mogao da pređe na delo i uradi ono što nije
bio u stanju da uradi dok je ona još bila tu: da se popne stepenicama na tavan, napuni
pušku, stavi cev u usta, i dugačkim rukama dohvati okidač i povuče ga. Puška kao
nastavak supruge. Ali kad je ona otišla, nije izdržao ni prvi sat samoće - nije se čak
popeo ni prvim redom tavanskih stepenica - nego je telefonirao svom doktoru i
zamolio ga da mu za isti dan sredi prijem u psihijatrijsku bolnicu. Za samo nekoliko
minuta doktor mu je našao mesto u Hamertonu, maloj bolnici s dobrom reputacijom,
nekoliko sati vožnje na sever.
Ostao je tamo dvadeset šest dana. Pošto je sestra uzela podatke od njega,
raspakovala ga, oslobodila ga „oštrih predmeta” a vredne stvari odnela u sef u
kancelariji, pošto je ostao sam u dodeljenoj mu sobi, seo je na krevet i prisetio se,
jedne za drugom, uloga što ih je s neprikosnovenom uverljivošću igrao otkako je sa
dvadeset i nešto postao profesionalni glumac - šta je to sad uništilo njegovo
samopouzdanje? Šta on to radi u ovoj bolničkoj sobi? Postao je parodija samog sebe,
a to ranije nije bio, parodija sebe utemeljena ni u čemu, i ta parodija je on, a kako je
dotle došlo? Da li protok vremena naprosto donosi propadanje i slom? Da li se time
ispoljava starenje? Njegova je pojava i dalje bila upečatljiva. Ciljevi koje je imao
kao glumac nisu se promenili, niti se promenio njegov mukotrpan način pripremanja za
ulogu. Niko nije bio temeljniji i studiozniji i ozbiljniji, niko se nije bolje starao o
sopstvenom talentu ili se i posle onoliko decenija u pozorištu bolje prilagođavao
promenljivim okolnostima karijere. Da tako naglo prestane da bude glumac kakav je
bio - to je bilo neobjašnjivo, kao da ga je preko noći, dok je spavao, neko razoružao i
ostavio bez težine i suštine njegovog profesionalnog postojanja. Sposobnost da govori
i sluša na pozornici - to je bila osnova, a upravo je ona nestala.
Psihijatar s kojim se viđao - dr Far - sumnjao je da za ono što ga je snašlo zaista
nema uzroka, i na njihovim sastancima dva puta nedeljno tražio je od njega da ispita
okolnosti svog života koje su prethodile naglom izbijanju onoga što je doktor nazvao
„sveopštim košmarom”. Time je hteo da kaže kako je glumčeva nezgoda u pozorištu -
izlazak na pozornicu i otkriće da nije u stanju da igra, šok zbog tog gubitka - sadržaj
uznemirujućih snova mnogih ljudi, ljudi koji, za razliku od Sajmona Akslera, nisu
profesionalni glumci. Izlazak na pozornicu i nesposobnost da se odigra predstava
spadaju u inventar snova o kojima u ovom ili onom trenutku govori bezmalo svaki
pacijent. To, i da čovek hoda go kroz prometnu gradsku ulicu ili da je nespreman za
ključni ispit ili da pada s litice ili da na autoputu otkriva da su mu otkazale kočnice.
Dr Far je tražio od Akslera da govori o svom braku, o smrti roditelja, o odnosima s
pastorkom narkomanom, o svom dečaštvu, adolescenciji, o glumačkim počecima, o
starijoj sestri koja je umrla od lupusa kad je njemu bilo dvadeset godina. Doktor je
želeo da do najsitnijih pojedinosti čuje sve o sedmicama i mesecima koji su prethodili
Centru Kenedi i da sazna seća li se Aksler ičega neobičnog, sitnog ili krupnog, što se
desilo u tom razdoblju. Aksler se trudio da bude iskren i tako otkrije poreklo svog
stanja - a time i povrati svoje moći - ali, koliko je on mogao da odredi, nikakav uzrok
„sveopšteg košmara” nije se otkrio ni u čemu što je rekao sedeći preko puta
saosećajnog i pažljivog psihijatra. A zbog toga je košmar bio još košmarniji. Ipak,
razgovarao je s doktorom kad god bi otišao kod njega. Što da ne? Kad ti jad naraste
do neke mere, pokušaćeš sve ne bi li objasnio šta se to dešava s tobom, čak i ako znaš
da to ne objašnjava ništa i da nižeš jedno propalo objašnjenje za drugim.
Posle dvadesetak dana boravka u bolnici došla je jedna noć kad je, umesto da se
probudi u dva ili tri i užasnut leži bez sna do zore, odspavao bez prekida do osam
ujutru, toliko kasno po bolničkim merilima da je sestra morala da dođe u njegovu sobu
i probudi ga kako bi se u trpezariji pridružio ostalim pacijentima na doručku u sedam i
četrdeset pet i potom otpočeo dan, koji je obuhvatao grupnu terapiju, umetničku
terapiju, konsultacije s dr Farom, i rad sa fizioterapeutkinjom koja je davala sve od
sebe da izleči njegov višegodišnji bol u kičmi. Sve vreme budnosti bilo je ispunjeno
aktivnostima i sastancima s ciljem da se pacijenti spreče da se ne povuku u svoje sobe
i depresivni i jadni leže na krevetima ili sede zajedno, kao što su mnogi ipak uveče
radili pretresajući načine na koje su pokušavali da se ubiju.
Nekoliko puta sedeo je u uglu kantine s grupicom suicidalnih pacijenata i slušao
ih kako se prisećaju revnosti s kojom su planirali da umru, i kako se vajkaju što nisu
uspeli. Svako je ostao uronjen u znamenitost sopstvenog pokušaja samoubistva i
sramotu što ga je preživeo. Da to ljudi zaista mogu da urade, da mogu da upravljaju
sopstvenom smrću, bilo je izvor opčinjenosti za sve njih - to je bila njihova prirodna
tema, kao kad dečaci pričaju o sportu. Nekolicina je to osećanje opisivala kao nešto
slično naletu koji sigurno spopada psihopatu kad ubija nekog, a koji je njih
preplavljivao kad su pokušali da ubiju sebe. Jedna mlada žena je rekla: „I sebi i
svima oko sebe delujete obamrlo i sasvim nedelotvorno, a ipak ste u stanju da izvršite
najteži čin koji uopšte postoji. To razgaljuje. To krepi. To je euforično.” „Da”, rekao
je neko drugi, „ima u tome neke sumorne euforije. Život vam se raspada, nema
središta, a samoubistvo je jedino čime možete da upravljate.” Jedan stariji čovek,
penzionisani učitelj koji je pokušao da se obesi u svojoj garaži, održao im je
predavanje o tome kako „autsajderi” razmišljaju o samoubistvu. „Jedino što svi hoće
da urade povodom samoubistva jeste da ga objasne. Da ga objasne i osude. Ono je
toliko jezivo za one koji ostaju da mora postojati način da se o njemu misli. Neki ljudi
misle o njemu kao o činu kukavičluka. Neki misle kao o zločinačkom činu, zločinu
protiv preživelih. Druga škola mišljenja smatra da je ono junaštvo, da je čin hrabrosti.
A tu su i čistunci. Za njih pitanje glasi: da li je ono bilo opravdano, da li je bilo
dovoljno razloga? Kliničkije stanovište, koje niti kažnjava niti idealizuje, jeste
stanovište psihologa, koji nastoji da opiše stanje svesti samoubice, u kom je stanju
svesti ovaj bio kad ga je počinio.” Tako je nagvaždao manje-više svake večeri, kao
da nije izmučeni pacijent poput ostalih, nego gostujući predavač kog su doveli da
razjasni temu koja ih je obuzimala danonoćno. Jedne večeri Aksler je progovorio - da
izvede predstavu, shvatio je, pred najvećom publikom otkako je digao ruke od glume.
„Samoubistvo je uloga koju pišete za sebe”, rekao im je. „Uđete u nju i odigrate je.
Sve pažljivo režirano - gde će vas naći i kako će vas naći.” Potom je dodao: „Ali,
predstava je samo jedna.”
U njihovim razgovorima sve privatno otkrivalo se lako i bestidno; samoubistvo
je izgledalo kao ogroman cilj, a življenje kao neko mrsko stanje. Među pacijentima
koje je upoznao neki su ga odmah prepoznali zahvaljujući njegovim malobrojnim
filmovima, ali su bili suviše utonuli u sopstvena batrganja da bi ga primećivali išta
više nego bilo koga osim sebe. A osoblje je bilo previše zauzeto da bi mu pažnju
odvlačila njegova pozorišna slava. U bolnici je bio takoreći neprepoznatljiv, ne samo
drugima, nego i sebi.
Od trenutka kad je ponovo otkrio čudo prospavane noći i kad je sestra morala da
ga budi za doručak, osećao je kako strahovanje popušta. Dali su mu bili neki lek za
depresiju koji mu nije prijao, potom neki drugi, na kraju i treći koji nije izazivao
nepodnošljiva uzgredna dejstva, ali da li mu je činio dobro - to nije mogao da kaže.
Nije verovao da njegovo poboljšanje ima ikakve veze s pilulama ili konsultacijama s
psihijatrom ili grupnom terapijom ili umetničkom terapijom, za šta mu se sve činilo da
je mlaćenje prazne slame. Dan otpusta se bližio, a on se i dalje bojao da ništa od
onoga što mu se dogodilo nije, izgleda, ni u kakvoj vezi ni sa čim drugim. Kao što je
rekao dr Faru - a dalje ubeđivao sebe iz sve se snage trudeći da na seansama traga za
uzrokom - on je svoju glumačku magiju izgubio bez ikakvog valjanog razloga, i taj
gubitak desio se jednako proizvoljno kao što je želja da okonča život počela da
jenjava, barem za sada. „Ništa se ne dešava iz nekog valjanog razloga”, rekao je
doktoru kasnije tog dana. „Gubite, dobijate - sve je to kapric. Svemoć kaprica.
Verovatnoća obrta. Da, nepredvidljiv obrt i njegova moć.”
Pri kraju boravka sprijateljio se s jednom bolesnicom, i svake večeri dok su
zajedno obedovali ona mu je iznova pričala svoju priču. Upoznao ju je na umetničkoj
terapiji, a potom su sedali jedno preko puta drugog za sto za dvoje u trpezariji,
ćaskajući kao par na sastanku, ili - uzme li se u obzir trideset godina razlike između
njih - kao otac i ćerka, iako o njenom pokušaju samoubistva. Onoga dana kad su se
upoznali - dva dana po njenom dolasku - samo se njih dvoje nalazilo u slikarskoj sobi,
zajedno s terapeutkinjom koja im je, kao da su u vrtiću, podelila listove belog papira i
kutiju krejona da se igraju i rekla im da crtaju šta god žele. U sobi samo nedostaju
stočići i stoličice, pomislio je. Da ugode terapeutkinji, ćutke su radili petnaestak
minuta i onda je, ponovo terapeutkinji za ljubav, svako od njih pažljivo saslušalo
reakciju onog drugog na svoj crtež. Ona je nacrtala kuću i vrt, a on sebe kako crta
sliku, „sliku”, rekao je terapeutkinji kad ga je upitala šta je uradio, „čoveka koji je
pukao i koji se prepustio psihijatrijskoj bolnici i koji ide na umetničku terapiju a tamo
mu je terapeutkinja rekla na nacrta sliku.” „A pretpostavite da treba svojoj slici da
date naslov, Sajmone. Koji biste joj naslov dali?” „To je bar lako. ’Šta kog đavola
radim ovde?’”
Preostalo petoro pacijenata upućenih na umetničku terapiju bilo je ili ponovo u
krevetima, nesposobno za bilo šta osim da leži i plače, ili je, kao da ih je spopalo
nešto neodložno, pohitalo bez zakazivanja u ordinacije svojih doktora i sad sedelo u
čekaonici spremajući se da jadikuje zbog žene, muža, deteta, šefa, majke, oca, dečka,
devojke - bilo koga kog više nikad ne želi da vidi, ili kog bi htelo ponovo da vidi, ali
samo u prisustvu doktora i dok nema vike ili nasilja ili pretnji nasiljem, ili ko mu
jezivo nedostaje i bez kog ne može da živi i za kog bi uradilo sve samo da se vrati.
Svako od njih sedelo je čekajući svoj red da optuži roditelja, okleveće brata ili sestru,
omalovaži partnera, opravda ili oštro napadne ili sažaljeva sebe. Jedno ili dvoje koji
su, čekajući doktora, još mogli da se koncentrišu - ili da se prave da su koncentrisani,
ili da se trude da budu koncentrisani - na nešto drugo osim na sopstveni jad i bedu,
prelistavali su Tajm ili Sports ilustrejted ili uzimali lokalne novine i pokušavali da
reše ukrštene reči. Svi ostali sedeli su sumorno tihi, napeti iznutra ponavljajući u sebi
- rečnikom pop psihologije ili uličarske skarednosti ili hrišćanske patnje ili
paranoidne patologije - prastare teme dramske književnosti: incest, izdaja, nepravda,
okrutnost, osveta, ljubomora, suparništvo, želja, gubitak, sramota i žalost.
Ona je bila patuljasta, bledolika brineta krhke građe, nalik kakvoj bolešljivoj
devojčici koja ima samo četvrtinu njenih godina. Zvala se Sibil van Bjuren. U očima
glumca, imala je telo žene od trideset pet godina koje ne samo što je odbijalo da bude
snažno, nego se užasavalo čak i privida snage. Ipak, i pored sve svoje žgoljavosti, dok
su se sa umetničke terapije vraćali stazom u trpezariju glavne zgrade, rekla mu je: „Da
li bi večerao sa mnom, Sajmone?” Fantastično. U njoj i dalje postoji nekakva želja
koja se ne da zapretati. Ili je možda zatražila da ostane kraj njega nadajući se da će, s
malo sreće, između njih planuti nešto što će je urnisati do kraja. On je bio dovoljno
krupan za to, više nego dovoljan za majušnu olupinu poput nje. Čak ni ovde - gde je,
bez pomoći farmakopeje, za svako pokazivanje stabilnosti, razmetanje da i ne
pominjemo, bilo malo verovatno da će zadugo obuzdavati vrtlog užasa što nadolazi iz
jednjaka - on nije izgubio kočoperni klimatavi korak zloslutnog čoveka kojim je nekad
stigao dotle da bude onako originalan Otelo. I, tačno, ako za Sibil ima iole nade da
potpuno propadne, možda ona leži u tome da se Sibil zagreje za njega. Kako god, to
mu je prvo palo na um.
„Veoma sam dugo živela u prinudama opreznosti”, rekla mu je Sibil kad su prvi
put večerali zajedno. „Uspešna domaćica koja gaji vrt i šije i ume sve da popravi, a
priređuje i blistave večerinke. Tiha, postojana, odana družica bogatog i moćnog
čoveka, nedvosmisleno, svesrdno, staromodno predana podizanju dece. Obično
bitisanje jedne beznačajne smrtnice. I lepo, odem ja da pokupujem šta treba za kuću -
ima li išta običnije od toga? Zašto bi se iko brinuo zbog toga? Ostavila sam svoju
ćerku da se igra napolju u dvorištu, a našeg sinčića gore da spava u kolevci, a bogatog
i moćnog drugog muža da gleda neki golf turnir na televiziji. Kad sam stigla do
supermarketa okrenula sam se i vratila kući jer sam primetila da sam zaboravila
novčanik. Malecni je i dalje spavao. A u dnevnoj sobi na televiziji je i dalje bio golf,
ali moja osmogodišnja ćerka, moja mala Alison, sedela je na sofi bez gaćica a moj
bogati i moćni drugi muž je klečao na podu, s glavom između njenih punačkih nožica.”
„Šta je tamo radio?”
„Ono što muškarci tamo rade.”
Aksler ju je gledao kako plače i nije rekao ništa.
„Video si moje umetničko delo”, reče mu ona na kraju. „Sunce obasjava lepu
kuću i vrt sav u cveću. Ti me znaš. Svi me znaju. Ja o svemu mislim sve najbolje. Više
volim tako, a više vole i svi oko mene. Digao se s kolena, mrtav hladan, i rekao mi
kako se žalila da je nešto svrbi i neprestano se češala i zato je, pre nego što se
povredi, pogledao da vidi da li je sve u redu. I bilo je, uveravao me je. Ništa nije
video, ni mrljicu, ni ranicu, ni osip... Sve je bilo u redu. ’Dobro’, rekla sam. ’Vratila
sam se po novčanik.’ I umesto da iz podruma donesem njegovu lovačku pušku i
napunim ga mecima, ja sam našla svoj novčanik u kuhinji, rekla ’Još jednom, zdravo,
društvo’ i otišla u radnju kao da sam bila očevidac nečeg najobičnijeg. Ošamućena,
zblanuta, napunila sam dvoja kolica. Napunila bih još dvoja, još četvora, još šestora
da me šef prodavnice nije video kako ridam i došao da me pita je li mi dobro. Vratio
me je kući svojim kolima. Naša kola sam ostavila tamo na parkingu i on me je
dovezao kući. Nisam mogla da savladam stepenice. Morali su da me odnesu u krevet.
Ležala sam četiri dana, ne mogući ni da jedem ni da govorim, jedva sposobna da se
odvučem do kupatila. Po priči, dobila sam groznicu i naloženo mi je da ležim. Moj
bogati i moćni drugi muž nije mogao biti brižniji. Moja slatka mala Alison ljupko mi
je donela vazu s cvećem ubranim u mom vrtu. Nisam mogla da je pitam, nisam mogla
naterati sebe da joj kažem: ’Ko ti je skinuo gaćice? Šta želiš da mi kažeš? Ako te je
stvarno nešto svrbelo, ti bi sačekala, zar ne, da se vratim iz kupovine pa bi mi
pokazala? Ali, mila, ako te nije svrbelo... mila, ako ima nešto što mi ne govoriš zato
što se bojiš da mi kažeš...?’ Ali, bojala sam se ja. Nisam mogla da je pitam. Četvrtog
dana ubedila sam sebe da sam sve izmislila, a dve nedelje kasnije, kad je Alison bila
u školi a on na poslu a malecki spavao, izvadila sam vino i valijum i plastičnu kesu za
đubre. Ali, nisam izdržala gušenje. Uspaničila sam se. Pilule i vino sam popila, ali se
potom sećam da nisam imala vazduha pa sam strgla kesu. I ne znam šta jezivije žalim -
to što sam pokušala da se ubijem, ili to što nisam uspela da se ubijem. Sve što želim
jeste da ga smaknem. Samo, on je sad sam s njima, a ja sam ovde. On je sam samcijat
s mojom slatkom devojčicom! Ne može to tako! Zvala sam sestru i zamolila je da
ostane u kući s njima, ali on je nije pustio da spava tamo. Rekao je da nema potrebe.
Pa je ona otišla. A šta ja da radim? Ja sam ovde, a Alison tamo! Bila sam paralisana!
Nisam uradila ništa od onoga što je trebalo da uradim! Trebalo je da pohitam s
detetom kod doktora! Trebalo je da zovem policiju! To je bio kriminalni čin! Postoje
zakoni protiv takvih stvari! Umesto toga, ja nisam uradila ništa! Ali on je rekao da se
nije dogodilo ništa, razumeš. On tvrdi da sam ja histerična, da se varam, da sam luda -
ali nisam. Kunem ti se, Sajmone, nisam luda. Videla sam ga kako radi ono.”
„Grozno. Grozno ogrešenje”, reče Aksler. „Shvatam zašto te je to tako udesilo.”
„To je zlo. Treba mi neko”, poveri mu ona šapatom, „da ubije tog opakog
čoveka.”
„Siguran sam da ćeš naći nekoga ko će hteti.”
„Ti?” upita Sibil utanjivši glas. „Platila bih.”
„Da sam ubica, uradio bih to za dž”, reče on uzevši ruku koju je ispružila prema
njemu. „Ljudi se raspomame od besa kad se nad nevinim detetom vrši nasilje. Ali, ja
sam glumac bez posla. Zabrljao bih i oboje bismo otišli u zatvor.”
„Oh, šta da radim?” upita ga. „Šta bi ti radio?”
„Ojačao. Sarađuj s doktorom i trudi se da što pre ojačaš pa da možeš kući i
deci.”
„Ti mi veruješ, je li?”
„Siguran sam da si videla to što si videla.”
 „Možemo li da večeravamo zajedno?”
„Dokle god sam ovde”, reče on.
„Na umetničkoj terapiji sam znala da ćeš razumeti. Toliko je patnje u tvojim
očima.”
Nekoliko meseci pošto je napustio bolnicu, sin njegove žene umro je od
prevelike doze i brak balerine bez zaposlenja i glumca bez zaposlenja okončao se
razvodom, čime se završila još jedna od mnogo miliona priča o nesrećno uparenim
muškarcima i ženama.

Jednog dana oko podneva na prilaznom putu pojavila se i pored staje parkirala
jedna crna limuzina. Bio je to mercedes sa vozačem, a sitni sedi čovek koji je sišao sa
zadnjeg sedišta bio je Džeri Openhajm, Akslerov agent. Posle njegovog boravka u
bolnici Džeri mu je svake nedelje telefonirao iz Njujorka da čuje kako je, ali meseci
su prošli od njihovog poslednjeg razgovora - pošto je glumac u jednom trenutku
odlučio da prestane da se javlja na agentove pozive, kao i na pozive bezmalo svih
drugih - tako da je ova poseta bila neočekivana. Gledao je Džerija, koji beše prevalio
osamdesetu i hodao oprezno, kako prevaljuje kamenu putanju do ulaznih vrata s nekim
paketom u jednoj i cvećem u drugoj ruci.
On otvori vrata pre nego što je Džeri stigao da pokuca.
„A da nisam bio kod kuće?” reče, pomažući Džeriju preko praga.
„Iskušavao sam sreću”, odgovori Džeri blago se smešeći. Imao je sasvim blago
lice i uljudno držanje koje, međutim, nije ugrožavalo njegovu čvrstinu prilikom
zastupanja klijenata. „Pa, fizički barem, izgledaš dobro. Ako se izuzme taj tvoj
beznadežni izraz, Sajmone, uopšte ne izgledaš loše.”
„A ti - doteran od glave do pete”, reče Aksel, koji se danima nije ni brijao ni
presvlačio.
„Doneo sam ti cveće. Doneo sam nam ručak od Dina i Deluke. Jesi li ručao?”
Nije ni doručkovao, tako da je samo slegao ramenima, uzeo poklone i pomogao
Džeriju da skine kaput.
„Dolaziš iz Njujorka?” reče.
„Da. Da vidim kako si i da razgovaram s tobom oči u oči. Imam novosti za tebe.
U Gatriju spremaju Dugo putovanje. Zvali su da pitaju za tebe.”
„Zašto mene? Ja ne mogu da igram, Džeri, i to svi znaju.”
„Niko nema pojma. Možda ljudi znaju da si imao neku emocionalnu frku, ali time
se nisi odvojio od ljudskog roda. Spremaju komad za narednu zimu. Tamo je strašno
hladno, ali ti bi bio divan Džejms Tajron.”
„Džejms Tajron, to je mnogo replika koje moraš da izgovoriš, a ja ne mogu da ih
izgovorim. Džejms Tajron je lik koji moraš da budeš, a ja ne mogu da budem on.
Nema šanse da igram Džejmsa Tajrona. Nikoga ja ne mogu da igram.”
„Slušaj, u Vašingtonu si pukao. To se pre ili posle dešava bezmalo svakome. Ni
u jednoj umetnosti nema neprobojne sigurnosti. Ljudi naleću na prepreke čije razloge
ne zna niko. Ali ova prepreka je privremena smetnja. Prepreka nestane i ti teraš dalje.
Nema prvorazrednog glumca koji nekad nije bio obeshrabren i poverovao da mu je
karijera gotova i da se nikad neće izvući iz bedaka. Nema glumca koji nije stigao do
polovine govora i onda nije znao gde je. Ali svaki put kad iziđeš na pozornicu imaš
novu priliku. Glumci mogu da povrate talenat. Ne gubi se umeće koje si imao
četrdeset godina. I dalje znaš kako se ulazi i kako se seda na stolicu. Džon Gilgud je
govorio da je bilo trenutaka kad je želeo da bude kao slikar ili pisac. Onda bi mogao
da povrati lošu predstavu od prethodne večeri i odigra je kako treba u ponoć. Ali, nije
mogao. Morao je da je odigra tamo. Gilgud je prošao kroz vrlo loš period kad ništa
nije mogao da uradi kako treba. Isto i Olivije. Olivije je prošao kroz jedan strašan
period. Imao je strašan problem. Nije mogao nijednog glumca da pogleda u oči.
Drugim glumcima je govorio: ’Molim vas, ne gledajte me, zbunjujem se.’ Neko vreme
nije smeo da bude sam na sceni. Drugim glumcima je govorio: ’Ne ostavljajte me
samog tamo.’”
„Znam te priče, Džeri. Sve sam ih čuo. Nemaju one veze sa mnom. Ja ranije
nikad nisam imao više od dve-tri loše noći kad nisam mogao da se povratim. Dve-tri
noći bih mislio ’Znam da sam dobar, naprosto mi ne ide.’ Možda to niko u publici nije
znao, ali ja sam znao - nije mi išlo. A tih noći kad ti ne ide, to je robija, ali nekako
izguraš. Kad spadneš na to, možeš i da se izveštiš u tome. Ali, ovo je nešto sasvim
drugo. Kad sam imao stvarno groznu predstavu, ležao sam posle budan cele noći i
mislio ’Izgubio sam, nemam talenta, ništa ne mogu da uradim.’ Sati bi prošli, ali onda,
iznenada, u pet ili šest ujutru, shvatio bih šta je to otišlo nizbrdo i jedva čekao da te
večeri stignem u pozorište i teram dalje. I terao bih dalje, i nije bilo greške. Divno
osećanje. Ima dana kad jedva čekaš da odeš tamo, kad je spoj između tebe i uloge
savršen i prosto nema trenutka kad nisi srećan što isplovljuješ na pozornicu. To su
važni dani. A meni su se godinama nizali jedan za drugim. E, sad je s tim gotovo. Ako
bi sad trebalo da iziđem na pozornicu, ne bih znao šta tamo tražim. Ne bih znao odakle
da počnem. U stara vremena, tri sata bih se pripremao u pozorištu za dizanje zavese u
osam. U osam sam bio duboko u ulozi - bilo je to kao neki trans, kao neki koristan
trans. Za Porodični skup dolazio sam u pozorište dva i po sata pre prvog izlaska na
pozornicu i prorađivao kako se izlazi kad te gone Furije. Bilo mi je teško, ali sam
uspevao.”
„Možeš ti ponovo da uspeš”, reče Džeri. „Zaboravljaš ko si i šta si postigao.
Neće biti da ti se život svodi ni na šta. Ti si na pozornici beskonačno izvodio stvari na
način koji uopšte nisam očekivao, i tokom godina se publika uzbuđivala hiljadama
puta, a ja uvek. Od lakog si se odmakao dalje nego što bi to mogao ijedan drugi
glumac. Ti nisi glumio rutinski. Ti si hteo svuda da stigneš. Dalje, dalje, dalje,
najdalje što možeš. A publika je verovala u tebe svakog trenutka, ma gde da si je
vodio. Jasno, ništa nije uspostavljeno zauvek, ali ništa nije ni izgubljeno zauvek. Tvoj
se talenat zaturio, to je sve.”
„Ne, nestao je, Džeri. Ništa od svega onoga ne mogu više da uradim. Ili si
slobodan, ili nisi. Ili si slobodan, i to je onda nepatvoreno, stvarno, živo, ili nije ništa.
Ja više nisam slobodan.”
„Dobro, onda da ručamo. I stavi cveće u vodu. Kuća ti izgleda lepo. Ti izgledaš
lepo. Malo si previše smršao, čini mi se, ali i dalje ličiš na sebe. Redovno jedeš,
nadam se.”
„Jedem.”
Ali kad su u kuhinji seli da ručaju, sa cvećem u vazi između njih, Aksler nije
mogao ni da okusi jelo. Video je sebe kako stupa na pozornicu da igra Džejmsa
Tajrona, a publika se grohotom smeje. Toliko su bili ogoljeni strepnja i strah. Ljudi bi
mu se smejali zbog njega samog.
„Kako provodiš dane?”, upita Džeri.
„Šetam. Spavam. Zurim u prazno. Pokušavam da čitam. Pokušavam da zaboravim
na sebe bar na minut svakog sata. Gledam vesti. Znam sve šta ima novo.”
„Koga viđaš?”
„Tebe.”
„Ovo nije način života kakav treba da vodi neko uspešan kao ti.”
 „Ljubazno od tebe što si potegao čak dovde, Džeri, ali ja ne mogu da igram u
Gatriju. Završio sam s time.”
„Nisi. Plašiš se neuspeha. Ali, to je iza tebe. Ne shvataš koliko je jednostrano i
bolesno isključivo postalo tvoje stanovište.”
„Jesam li ja napisao one kritike? Je li ta bolesna isključivost napisala one
prikaze? Jesam li ja napisao ono što je pisalo o mome Magbetu? Bio sam smešan i oni
su to takoreći i napisali. Samo sam mislio ’Pregurao sam tu repliku, Bogu hvala
pregurao sam tu repliku.’ Pokušavao sam da mislim ’Nije bilo loše kao sinoć’, a
zapravo je bilo gore. Sve što sam radio bilo je falš, hrapavo. Čuo sam taj grozan ton u
svom glasu, a ipak ništa nije moglo da me spreči da ne sjebem stvar. Odvratno.
Odvratno. Nikad nisam igrao dobro, ni jedan jedini put.”
„Nisi mogao da odigraš Magbeta tako da budeš zadovoljan. Pa lepo, nisi prvi.
Magbet je takva ličnost da je glumcu grozno da živi s njim. Čikam svakoga da ga
odigra a da se ne izvitoperi od napora. On je ubica, on je likvidator. Sve je uveličano
u tom komadu. Da ti pravo kažem, nikad nisam razumeo sve to zlo. Zaboravi Magbeta.
Zaboravi one kritike”, reče Džeri. „Vreme je da se ide napred. Treba da dođeš u
Njujork i počneš da radiš s Vinsentom Danijelsom u njegovom studiju. Nećeš biti prvi
kom je on vratio samopouzdanje. Slušaj, igrao si sve one teške uloge, Šekspira,
klasike - naprosto nije moguće da se to desi tebi, s tvojom biografijom. Ovo je
trenutni gubitak samopouzdanja.”
„Nije to stvar samopouzdanja”, odgovori Aksler. „Oduvek me je morila neka
potmula sumnja da uopšte nemam talenta.”
„Koješta. To depresija govori iz tebe. Često se čuju glumci kako to pričaju kad
su u čabru kao ti. ’Nemam ja stvarnog talenta. Ja mogu da upamtim tekst. I to je sve.’
Hiljadu puta sam to čuo.”
„Ne, slušaj me. Kad sam bio do kraja iskren sa sobom, mislio sam ’Dobro, u
redu, imam trunčicu talenta ili mogu, barem, da imitiram talentovanog čoveka.’ Ali
sve je to bio puki slučaj, Džeri, puki slučaj što je talenat dat meni, puki slučaj što mi
je oduzet. Ovaj život je puki slučaj od početka do kraja.”
„Oh, prestani s time, Sajmone. I dalje možeš da držiš pažnju onako kao što na
pozornici pažnju drži veliki glumac. Ti si veličina, Sajmone, za Boga miloga.”
„Ne, tu je posredi šmira, čista šmira koja se toliko uvukla da mogu samo da
stanem na pozornicu i kažem publici ’Ja sam lažov. Čak ni da lažem ne mogu dobro.
Ja sam varalica.’”
„Još jedna koještarija. Pomisli malo na sve loše glumce - ima ih mnogo i svi
nekako guraju. I kad mi kažeš da Sajmon Aksler”, reče Džeri, „s njegovim talentom,
ne može da gura dalje, to je budalaština. Gledao sam te u prošlosti, bilo je trenutaka
kad nisi bio baš srećan, trenutaka kad si bio u raznim psihičkim mukama, ali kad stave
tekst komada ispred tebe, kad ti dopuste da mu pristupiš onako čudesno kao što ti to
umeš, kad ti dopuste da budeš neko drugi, to te je uvek oslobađalo. E sad, to se
događalo ranije i može da se dogodi ponovo. Ljubav prema onome što radiš dobro -
ona može da se vrati, i vratiće se. Slušaj, Vinsent Danijels je genije za rešavanje
problema kao što je tvoj, strog, promućuran, intuitivan učitelj, veoma inteligentan, a i
sam je borac.”
„Čuo sam za to ime”, reče Aksler Džeriju. „Ali nisam ga upoznao. Nikad mi nije
bilo potrebno da ga upoznam.”
„On je osobenjak, on je borac, i on će te vratiti u ring. On će ti povratiti
borbenost. Počeće od nule, ako mora. Nateraće te da odustaneš od svega što si radio
ranije, ako mora. Biće to naporno, ali na kraju će te vratiti tamo gde treba da budeš.
Bio sam u njegovom studiju i gledao Vinsenta kako radi. On kaže: ’Igraj jedan
trenutak. Bavimo se samo jednim jedinim trenutkom. Igraj taj trenutak, igraj šta ti se
igra u tom trenutku, a onda pređi na sledeći trenutak. Nije važno kuda ideš. Ne brini za
to. Uzmi samo jedan trenutak, trenutak, trenutak, trenutak. Zadatak je da budeš u tom
trenutku, da ne mariš za ostalo i da ne misliš kuda ideš posle toga. Jer, ako možeš da
odradiš jedan trenutak, onda možeš da ideš bilo kuda.’ Znam, to zvuči kao nešto
najprostije, zato i jeste teško - toliko je prosto da svakome promakne. Verujem da je
Vinsent Danijels baš sad prava stvar za tebe. Sasvim sam uveren da je on pravi za
tebe u ovom tvom škripcu. Evo njegove posetnice. Došao sam da ti je dam.”
Džeri mu dade posetnicu, a on je uze i u istom trenutku reče: „Ne mogu ja to.”
„I, šta ćeš onda da radiš? Šta ćeš da radiš sa svim ulogama koje si sazreo da
igraš? Srce mi puca kad pomislim na sve one role za koje si stvoren. Ako prihvatiš
ulogu Džejmsa Tajrona, mogao bi da radiš s Vinsentom i s njim nađeš rešenje. To on
svakoga dana i radi s glumcima. Ne mogu da nabrojim koliko sam puta na dodeli
Tonija ili Oskara čuo dobitnika kako kaže ’Želim da se zahvalim Vinsentu Danijelsu’.
On je najbolji.”
Umesto odgovora, Aksler samo odmahnu glavom.
„Slušaj”, reče Džeri, „svakome je poznato ono osećanje ’ne mogu ja to’,
svakome je poznato ono osećanje da će se otkriti da je falš - to je strah svakoga
glumca. ’Provalili su me. Provaljen sam.’ Pogledajmo stvarima u oči, postoji panika
koja stiže sa starošću. Mnogo sam stariji od tebe i godinama se bakćem s tim. Prvo,
postaješ sporiji. U svemu. Čak i u čitanju postaješ sporiji. Danas, ako čitam brzo,
previše toga mi promakne. Govor mi je sporiji, pamćenje mi je sporije. Sve to počinje
da se dešava. U tom procesu, gubiš poverenje u sebe. Nisi hitar kao ranije. A naročito
ako si glumac. Bio si mlad glumac i memorisao si tekstove jedan za drugim, i nikad
nisi lupao glavu s tim. Bilo ti je naprosto lako. A onda odjednom to više nije lako, i
ništa se više ne događa brzo kao ranije. Memorisanje tekstova postaje ogromna
strepnja za pozorišne glumce kad zađu u šezdesete i sedamdesete. Nekad si mogao da
upamtiš po tekst dnevno - sad si srećan ako upamtiš po stranicu dnevno. I tad počneš
da se plašiš, da se osećaš mlitavo, da ti se čini da više nemaš onu sirovu živu snagu.
To te užasava. A ishod je, kao što kažeš, da više nisi slobodan. Ne dešava se ništa - a
upravo to je strašno.”

„Džeri, ne mogu dalje da razgovaram o tome. Možemo da pričamo ceo dan, i

ništa ne bi vredelo. Divan si što si došao i obišao me i doneo mi ručak i cveće, i što si
pokušao da mi pomogneš i ohrabriš me i utešiš i navedeš da se osećam bolje.
Neverovatno si pažljiv. Drago mi je što vidim da dobro izgledaš. Ali zamah života je
zamah života. Sad nisam u stanju da igram. Nešto bitno se izgubilo. Možda je moralo
tako. Stvari se gube. Nemoj misliti da mi je karijera prekinuta prerano. Pomisli koliko
sam dugo trajao. Kad sam počeo, u koledžu, samo sam se zezao, znaš. Gluma je bila
prilika da upoznam devojke. Onda sam prvi put udahnuo pozorište. Odjednom sam
oživeo na pozornici i prodisao kao glumac. Počeo sam mlad. Imao sam dvadeset dve
godine i došao u Njujork na jednu audiciju. I dobio ulogu. Krenuo sam na časove. Na
vežbe iz čulne memorije. Kako da stvari učiniš istinskim. Pre predstave stvori za sebe
zbilju u koju ćeš kročiti. Sećam se da smo, kad sam krenuo na časove, morali da se
pravimo da držimo šolju i da pijemo čaj iz nje. Koliko je vruća, koliko je puna, ima li
tanjirića, ima li kašičice, da li ćeš staviti šećer, koliko kocki. A onda piješ, i ostali su
bili očarani tim fazonom, ali meni se ništa od toga nije činilo korisnim. Povrh toga,
nisam umeo to da izvedem. Nisam bio dobar na vežbama, uopšte nisam bio dobar.
Pokušavao sam da izvedem tačku, i nikad mi nije uspelo. Sve što sam radio dobro
poticalo je od instinkta, a vežbe sam izvodio znajući da ću zahvaljujući takvim forama
delovati kao glumac. Delovao sam smešno dok sam držao zamišljenu šolju i pravio se
da pijem čaj. U meni je uvek postojao neki prepredeni glas koji je govorio ’Nema
nikakve šolje’. E, sad je taj prepredeni glas preovladao. Ma kako se pripremao i ma
šta pokušavao da uradim, kad jednom iziđem na scenu, taj prepredeni glas stalno je
tamo - ’Nema nikakve šolje’. Džeri, gotovo je: Ja više ne mogu da učinim komad
stvarnim za ljude. Više ne mogu da učinim ulogu stvarnom za sebe.”
Kad je Džeri otišao, Aksler je prešao u radnu sobu i našao svoj primerak Dugog
putovanja u noć. Pokušao je da čita, ali napor je bio nepodnošljiv. Nije stigao dalje
od četvrte strane - kao oznaku gde je stao stavio je posetnicu Vinsenta Danijelsa. U
Centru Kenedi osećao se kao da nikad dotad nije glumio, a sad se osećao kao da nikad
dotad nije čitao neki komad - kao da nikad dotad nije pročitao ovaj komad. Rečenice
su se nizale bez značenja. Nije mogao da prati ko šta kaže. Sedeći tamo među
knjigama, pokušavao je da se seti komada u kojima je neko lice izvršilo samoubistvo.
Heda u Hedi Gabler, Julija u Gospođici Juliji, Fedra u Hipolitu, Jokasta u Kralju
Edipu, bezmalo svi u Antigoni, Vili Loman u Smrti trgovačkog putnika, Džo Keler u
Svim mojim sinovima, Don Parit u I ledar dođe, Sajmon Stimson u Našem gradu,
Ofelija u Hamletu, Otelo u Otelu, Kasije i Brut u Juliju Cezaru, Gonerila u Kralju
Liru, Antonije, Kleopatra, Enobarbus i Čarmijan u Antoniju i Kleopatri, deda u
Probudi se i pevaj, Ivanov u Ivanovu, Konstantin u Galebu. A taj neverovatni spisak
izvučen je samo iz komada u kojima je nekad igrao. Ima ih više, mnogo više.
Upadljivo je koliko često samoubistvo ulazi u dramu a da ga nužno ne podržava radnja
kakvu nalaže mehanizam samoga žanra. Dirdri u Dirdri od žalosti, Hedviga u Divljoj
patki, Rebeka Vest u Rosmersholmu, Kristina i Orin u Elektri pristaje crnina, oboje,
i Romeo i Julija, Sofoklov Ajant. Samoubistvo je tema koju dramski pisci još od
petog veka pre Hrista razmatraju sa strahopoštovanjem, očarani ljudskim bićima
kadrim da proizvedu emocije koje mogu da nadahnu na taj veoma neobičan čin.
Trebalo bi da zada sebi zadatak da ponovo pročita te komade. Tako niko ne bi mogao
da kaže da nije promislio.

Džeri beše doneo jedan čvrst žućkasti koverat s nešto malo pošte naslovljene na
njega preko agencije Openhajm. Nekad mu je na taj način svake dve nedelje stizalo po
tuce pisama od obožavatelja. Sad je ovo malo pisama bilo sve što je stiglo u
Džerijevu agenciju u poslednje pola godine. Posadio se u dnevnu sobu i dokono
otvarao koverte, čitajući samo po prvih nekoliko redova svakog pisma, a potom ga
gužvao u lopticu i bacao na pod. Sva su bila molbe za fotografiju sa autogramom - sva
osim jednog, koje ga je iznenadilo i koje je pročitao celo.
„Ne znam da li me se sećate”, počinjalo je pismo. „Bila sam pacijentkinja u
Hamertonu. Večerala sam s vama nekoliko puta. Bili smo zajedno na umetničkoj
terapiji. Možda me se nećete setiti. Upravo sam odgledala kasnovečernji film na
televiziji i na svoje zaprepašćenje videla da ste vi igrali u njemu. Igrali ste okorelog
kriminalca. Baš sam se iznenadila kad sam vas videla na ekranu, pogotovu u ulozi
onako opasnog tipa. Sasvim drukčiji od čoveka kog sam upoznala! Sećam se kako sam
vam ispričala svoju priču. Sećam se kako ste me slušali iz večeri u veče. Nisam
mogla da prestanem da pričam. Bila sam očajna. Mislila sam da je gotovo s mojim
životom. Htela sam da bude gotovo. Možda ne znate, ali to što ste slušali moju priču
onako kako ste slušali pomoglo mi je da tada preturim to preko glave. Ne znači da je
bilo lako. Ne znači da je lako sad. Niti da će ikad biti. Čudovište za koje sam bila
udata nanelo je neizbrisivu štetu mojoj porodici. Nesreća je bila gora nego što sam
znala kad sam hospitalizovana. Grozote su se događale duže vreme a ja nisam imala
pojma. Tragične stvari koje su pogađale moju ćerčicu. Sećam se da sam vas pitala da
li biste ga ubili umesto mene. Rekla sam vam da bih platila. Mislila sam da možete to
da uradite zato što ste onako krupni. Srećom, niste mi rekli da sam luda kad sam vam
to rekla, nego ste sedeli slušajući moje ludilo kao da sam normalna. Hvala vam na
tome. Ali jedan deo mene neće više nikad biti normalan. Ne može da bude. Ne sme da
bude. Ne treba da bude. Glupo, pogrešnu sam osobu osudila na smrt.”
Pismo se nastavljalo, jedan jedini rukom pisan pasus koji se labavo razvukao na
još tri velika lista papira, i bio potpisan sa „Sibil van Bjuren”. Setio se kako je slušao
njenu priču - usredsređivanje i potom slušanje nekog drugog osim sebe bilo je za
njega nešto najbliže glumi posle dugog vremena i možda je čak i njemu pomoglo da se
oporavi. Da, sećao se i nje i njene priče i kako je tražila od njega da ubije njenog
muža kao da je on stvarno gangster iz filma, a ne još jedan pacijent u psihijatrijskoj
bolnici koji je, i onako krupan, bio jednako nesposoban kao ona da sopstvenu patnju
nasilno okonča puškom. Na filmu, ljudi neprestano ubijaju ljude, ali svi se ti filmovi i
snimaju zato što je za 99,9 odsto gledalaca ubistvo nešto za šta nisu sposobni. A ako
je toliko teško ubiti nekog drugog, nekog za kog imaš sve razloge da želiš da ga
uništiš, zamisli koliko je teško stvarno ubiti sebe.
 2.

PREOBRAŽAJ
Peginini roditelji bili su mu dobri prijatelji pre nego što se Pegin rodila, a nju je
prvi put video u bolnici kao majušno odojče na majčinim grudima. Upoznali su se kad
su Aksler i novopečeni bračni par Stejplford - on iz Mičigena, ona iz Kanzasa -
zajedno nastupali u suterenu jedne crkve u Grinič Vilidžu, u produkciji Plejboja
zapadnoga sveta. Aksler je igrao glavnu ulogu, čudesno neobuzdanog Kristija
Mahona, tobožnjeg oceubicu, dok je glavnu žensku ulogu, Pegin Majk Flaerti,
energičnu konobaricu u očevom pabu na zapadnoj obali grofovije Majo, tumačila
Karol Stejplford, tad u drugom mesecu prve trudnoće; Ejsa Stejplford je igrao Šona
Kija, Pegininog verenika. Kad je komad prestao da se daje, Aksler je bio na
oproštajnoj zabavi i glasao za ime Kristi ako, kad se Stejplfordovima rodi dete, bude
sin, a za Pegin Majk ako bude ćerka.
Mala je verovatnoća bila - posebno što je Pegin Majk Stejplford živela kao
lezbijka od svoje dvadeset treće godine - da će, kad njoj bude četrdeset a Aksleru
šezdeset pet, njih dvoje postati ljubavnici koji će svakog jutra po buđenju razgovarati
preko telefona i žudno provoditi slobodno vreme zajedno u njegovoj kući, gde je ona,
na njegovu radost, prisvojila dve sobe, jednu od tri spavaće na spratu za stvari, i dole
studio uz dnevnu sobu za laptop. U svim sobama dole, čak i u kuhinji, nalazio se
kamin, i kad je Pegin radila u svom studiju vatra joj je neprestano gorela. Živela je sat
i nešto vožnje kolima od njegove kuće, i putovala vijugavim brdskim putevima koji su
je nosili preko seoskih predela do njegovih pedeset jutara otvorenih polja i velike
stare bele seljačke kuće s crnim kapcima, okružene javorima i jasenovima i dugačkim,
neravnim kamenim zidovima. U blizini nije bilo nikoga osim njih dvoje. Prvih meseci
retko su kad ustajali iz kreveta pre podneva. Prosto nisu mogli da se odvoje.
 A pre nego što se ona pojavila bio je siguran da je s njim gotovo: da je gotovo s
glumom, sa ženama, s ljudima, da je zauvek gotovo sa srećom. Više od godinu dana
trpeo je teške bolove, jedva je mogao da hoda ili stoji ili dugo sedi usled bola u kičmi
s kojim se, kao odrastao, nosio celog života, ali čije se pogoršavanje i napredovanje
ubrzalo sa starošću - tako da je bio siguran da je gotovo sa svime. Jedna noga
povremeno bi mu se umrtvila tako da nije mogao čestito da je digne pri koračanju, te
bi promašio stepenik ili ivičnjak i pao, posekao ruke ili čak ljosnuo na lice,
raskrvarivši usnu ili nos. Pre samo nekoliko meseci njegov najbolji i jedini prijatelj u
kraju, jedan osamdesetogodišnji sudija koji se penzionisao nekoliko godina pre toga,
umro je od raka; zato Aksler, iako se već trideset godina nalazio dva sata od grada,
usred drveća i polja - boraveći tamo kad nije bio negde u svetu i igrao predstavu -
nije imao nikog s kim bi razgovarao ili obedovao, a još manje s kim bi podelio krevet.
Pa je o tome da se ubije ponovo razmišljao jednako često kao i pre svog odlaska u
bolnicu, godinu dana ranije. Svakoga jutra kad bi se probudio pred svojom prazninom
zaključivao je da ne može da izdrži još jedan dan lišen svojih umeća, sam, bez posla, i
u neprestanim bolovima. U središtu je ponovo bilo samoubistvo; u centru njegove
razvlašćenosti nalazilo se samo to.
Jednog ledenog sivog jutra posle nedelju dana jakih vejavica, Aksler iziđe iz
kuće i uputi se prema nadstrešnici za auto da se odveze sedam kilometara do varoši i
nabavi namirnice. Farmer koji mu je razgrtao sneg očistio je staze oko kuće, ali on se
ipak kretao pažljivo, sa štapom u ruci, u čizmama za sneg sa debelom šarom, i koračao
sitno da se ne bi okliznuo i pao. Ispod slojevite odeće nosio je, sigurnosti radi, čvrst
steznik za leđa. Kad je izišao iz kuće i krenuo prema nadstrešnici, ugleda malu
dugorepu zagasitobelu životinjku kako stoji u snegu između nadstrešnice i staje. Na
prvi pogled izgledala je kao veoma krupan pacov, a onda je, po obliku i boji gologa
repa i njuške, shvatio da je to dvadesetak centimetara dugačak oposum. Oposumi su
obično noćne životinje, ali ovaj, čije je krzno delovalo bezbojno i zapušteno, izišao je
na snegom zavejanu zemlju u po bela dana. Kako je Aksler prilazio, tako je oposum
malaksalo gegao put staje i onda nestao u brežuljku snega uz njen kameni temelj. On
krete za životinjkom - koja je verovatno bila bolesna i pri kraju - i kad je stigao do
snežnog brežuljka primeti da s prednje strane postoji raščišćen ulaz. Pridržavajući se
obema rukama za štap, kleče u sneg da zaviri unutra. Oposum se zavukao suviše
duboko da bi se mogao videti, ali ispred rupe nalik na pećinu beše razbacano nekoliko
grančica. On ih izbroja. Šest grančica. Znači tako se to radi, pomisli Aksler. Ja imam
previše. Šest je sasvim dovoljno.
Narednog jutra, dok je pravio sebi kafu, kroz kuhinjski prozor ugleda oposuma.
Životinja je stojeći na stražnjim nogama pored staje jela sneg sa smeta, trpajući
prednjim šapama grudvice u usta. On na brzinu obu čizme i navuče kaput, dohvati štap,
iziđe na prednja vrata i očišćenom stazom obiđe kuću i stiže do strane preko puta
staje. Sa oko sedam metara razdaljine iz punoga grla doviknu oposumu: „Kako bi ti se
dopalo da igraš Džejmsa Tajrona? U Gatriju.” Oposum samo nastavi da jede sneg.
„Bio bi divan Džejms Tajron!”
Sa završetkom tog dana nestala je i njegova mala karikatura koju je napravila
priroda. Više nikad nije video oposuma - ili je nestao ili je stradao - iako je snežna
pećina sa šest grančica ostala netaknuta do sledećeg topljenja snega.

A onda je navratila Pegin. Telefonirala je iz male kuće koju je iznajmila nekoliko

milja od Preskota, malog, naprednog ženskog koledža u zapadnom Vermontu, gde se
nedavno zaposlila kao nastavnica. On je živeo sat vožnje na zapad od nje, s druge
strane granice u ruralnom delu države Njujork. Prošlo je dvadeset godina, možda i
više, otkako ju je video kao veselu studentkinju koja je tokom raspusta putovala s
ocem i majkom. Tad su bili u blizini pa su svratili na dva-tri sata da se pozdrave.
Svakih nekoliko godina okupljali su se tako. Ejsa je vodio oblasno pozorište u
Lansingu, u Mičigenu, gradu u kom se rodio i odrastao, a Karol je igrala u
repertoarskoj družini i vodila jednu glumačku klasu na državnom univerzitetu. Pegin je
video i jednom ranije, kad su mu bili u poseti, nasmešenu, stidljivu, ljupku
desetogodišnju klinku koja se pentrala po njegovom drveću i uz pljuskanje brzo
plivala u njegovom jezercetu, mršavu sportistkinju, muškaraču koja se kao luda na
brašno smejala na sve očeve šale. A pre toga video ju je kako sisa u porodilištu
bolnice St. Vinsent u Njujorku.
Sad je ugledao gipku sisatu ženu od četrdeset godina, iako se nešto malo od onog
deteta zadržalo u njenom osmehu - osmehu pri kom je mahinalno dizala gornju usnu i
otkrivala isturene prednje zube - a mnogo nekadašnje muškobanjastosti u njenom
klađenju u hodu. Beše se obukla za selo i nosila je iznošene kratke čizme na šniranje i
crvenu jaknu s rajsferšlusom, a njena kosa, koju je pogrešno zapamtio plavu kao u
njene majke, bila je tamnosmeđa i sasvim kratka, odstraga toliko kratka da je
izgledalo kao da ju je berberin šišao mašinicom. Imala je neranjiv izraz srećne osobe,
i premda je njen prauzor bilo ulično mangupče, govorila je privlačno moduliranim
glasom, kao da imitira dikciju svoje majke glumice.
Kao što će Aksler na kraju saznati, davno je to bilo kad je imala ono što želi, a
ne grotesknu inverziju toga. Poslednje dve godine svoje šestogodišnje ljubavne veze
provela je pateći u bolno usamljenom zajedničkom življenju u Bouzmenu, u Montani.
„Prve četiri godine”, rekla mu je jedne noći pošto su postali ljubavnici, „Prisila i ja
smo bile u divnom prisnom drugarstvu. Stalno smo išle na kampovanje i izlete, čak i
kad je padao sneg. Leti smo odlazile u krajeve poput Aljaske i tamo kampovale i
pravile izlete. Bilo je uzbudljivo. Išle smo na Novi Zeland, išle smo u Maleziju. U
našem zajedničkom pustolovnom tumaranju po svetu bilo je nečeg detinjastog što mi je
godilo. Bile smo kao dve begunice. A onda, početkom pete godine, ona je polagano
otplutala u kompjuter, a ja sam ostala bez ikoga s kim bih razgovarala osim s
mačkama. Do tada smo sve radile zajedno. Ušuškale bismo se u krevetu i čitale -
čitale u sebi, čitale naglas odlomke jedna drugoj; dugo je to bio odnos pun radosti.
Prisila nikad nije govorila ljudima: ’Dopala mi se ta knjiga’, nego uvek: ’Dopala nam
se ta knjiga’, ili, povodom nekog mesta: ’Dopalo nam se što smo bile tamo’, ili
povodom planova: ’Tamo ćemo ići ovoga leta’. Mi. Mi. Mi. A onda ’mi’ nije bilo mi
- s mi je bilo gotovo. Mi su bili ona i njen makintoš. Mi su bili ona i tajna koja je
tinjala u njoj i koja je pomračila sve ostalo - tajna da se sprema da osakati telo koje
sam volela.”
Njih dve su predavale na Univerzitetu u Bouzmenu, a poslednje dve godine što su
ih provele kao par. Prisila bi, kad bi došla kući s posla, sedala za kompjuter i ostajala
tako dok ne bi došlo vreme za spavanje. Vikende je provodila za kompjuterom. Više
nije bilo razgovora, više nije bilo seksa; čak i na izlete i kampovanja Pegin je morala
da ide sama ili s ljudima koje bi skrpila kao društvo. A onda, jednog dana, šest godina
pošto su se upoznale u Montani i udružile sredstva i organizovale se kao par, Prisila
je objavila da je počela da prima hormonske injekcije kako bi podstakla rast dlaka na
licu i dobila dublji glas. Isplanirala je da hirurški odstrani dojke i postane muškarac.
Sama je, priznala je Prisila, dugo smišljala sve to, i neće se predomisliti ma koliko je
Pegin preklinjala. Već sutradan ujutru Pegin se iselila iz kuće koja je bila njihovo
zajedničko vlasništvo, i ponela jednu od dve mačke - „Ne baš idealno za mačke”,
rekla je Pegin, „ali to je bio najmanji problem” - i smestila se u jedan motel u kraju.
Jedva je uspevala da se pribere za časove. Ma koliko usamljenički postao život s
Prisilom, rana zbog izdaje, priroda izdaje bila je mnogo gora. Neprestano je plakala i
počela da piše pisma kolegama koji su radili stotinama milja daleko od Montane i da
traži nov posao. Otišla je na jednu konferenciju na kojoj su kolege intervjuisale ljude
koji se bave naukom o životnoj sredini a traže posao i dobila mesto na istoku nakon
što je spavala s dekankom, koja se napalila na nju i posle toga je zaposlila. Dekanka
je i dalje bila predana Peginina zaštitnica i ljubavnica i u vreme kad se Pegin dovezla
u posetu Aksleru i odlučila da posle sedamnaest godina lezbijstva želi muškarca -
ovog muškarca, ovog glumca dvadeset pet godina starijeg od nje i višedecenijskog
porodičnog prijatelja. Ako je Prisila mogla da postane heteroseksualno muško, Pegin
može da postane heteroseksualno žensko.

Tog prvog popodneva Aksler se spotakao i gadno pao na široki kameni stepenik
dok je uvodio Pegin u kuću, i posekao mesnati deo šake na koju se dočekao. „Gde ti je
pribor za prvu pomoć?” upita ona. On joj objasni, pa ona ode unutra da ga uzme i vrati
se i očisti mu ranu vatom i peroksidom i pokri je s dva-tri hanzaplasta. Uz tu mu je
donela i čašu vode. Dugo mu niko nije doneo čašu vode.
Pozvao ju je da ostane na večeri. Na kraju ju je ona i napravila. Dugo mu niko
nije napravio večeru, isto tako. Dok je on sedeo za kuhinjskim stolom i gledao je kako
sprema jelo, ona je ispila bocu piva. U frižideru se zatekla komadeška parmezana,
bilo je i jaja, bilo je malo slanine, našlo se pola kutije pavlake i Pegin im je od toga, i
od pakovanja testenine, napravila špagete karbonara. Dok ju je posmatrao kako
posluje po njegovoj kuhinji kao da je kod svoje kuće, prisećao se prizora nje kao
odojčeta na majčinim grudima. Ona je bila živahna osoba, čvrsta, u formi, kipela je od
energije i njemu se vrlo brzo učinilo da nije sam i bez talenta na ovome svetu. Bio je
srećan - neočekivano osećanje. Obično je u vreme večere bio najutučeniji. Dok je ona
kuvala, otišao je u dnevnu sobu i stavio Šuberta u Brendelovom izvođenju. Nije
mogao da se seti kad se poslednji put potrudio da sluša muziku, a nekad, u najboljim
danima braka, neprestano je svirala.
„Šta je bilo s tvojom ženom?” upita ona pošto su pojeli špagete i podelili bocu
vina.
„Nije važno. Suviše dosadno za priču.”
„Koliko si dugo tu bez ikoga?”
„Dovoljno dugo da budem usamljeniji nego što sam ikad pomislio da bih mogao
biti. Ponekad se zapanjiš kad sediš tu mesecima i mesecima, sezonu za sezonom, i
pomisliš kako se sve nastavlja i bez tebe. Kao što će biti kad umreš.”
„Šta je bilo s glumom?” upita ona.
„Ne igram više.”
„Nemoguće”, reče ona. „Šta se desilo?”
 „I to je suviše dosadno za priču.”
„Otišao si u penziju ili se nešto desilo?”
On ustade, obiđe sto, ustade i ona i on je poljubi.
Ona se iznenađeno osmehnu. Reče, kroz smeh: „Ja sam seksualna anomalija.
Spavam sa ženama.”
„To nije bilo teško pogoditi.”
Na to je poljubi drugi put.
„Pa šta to radiš?” upita ona.
On sleže ramenima. „Ne mogu reći da znam. Nisi nikad bila s muškarcem?” upita
je.
„Kad sam bila u koledžu.”
„Da li si sad s nekom ženom?”
„Manje-više”, odgovori ona. „A ti?”
„Ne.”
Osetio je snagu u njenim mišićavim rukama, nespretno protresao njene teške
dojke, čvrsto je stegao šakama otpozadi i privukao, pa su se ponovo poljubili. Zatim
ju je poveo do sofe u dnevnoj sobi gde je ona, besno crveneći dok ju je on gledao,
svukla farmerke i prvi put posle koledža bila s muškarcem. On je prvi put u životu bio
s lezbijkom.
Nekoliko meseci kasnije upitao ju je: „Kako to da si došla onog popodneva?”
„Htela sam da vidim ima li nekog s tobom.” „A kad si videla?” „Pomislila sam ’A što
ne ja?’” „Jesi li uvek tako sračunata?” „Nije to sračunatost. To je idenje za onim što
želiš”, dodala je, „a neidenje za onim što više ne želiš.”

Dekanka koja ju je zaposlila i dovela na Preskot razbesnela se kad joj je Pegin

rekla da je njihova veza gotova. Bila je osam godina starija od Pegin, zarađivala
dvaput više od nje, preko deset godina bila važna dekanka, i sad je odbila da veruje u
raskid, ili da pristane na njega. Svakog jutra prvo što je činila bilo je da joj telefonira
i grdi Pegin, a noću ju je zvala bezbroj puta da se dere na nju i vređa je i zahteva
objašnjenje. Jednom je telefonirala s mesnog groblja gde, kako je izjavila, „besno
topće nogama” zbog Pegininog postupka prema njoj. Optuživala je Pegin da ju je
iskoristila kako bi dobila posao i potom je, samo nekoliko sedmica kasnije,
oportunistički odbacila. Kad je Pegin dva puta nedeljno kasno popodne odlazila na
bazen da radi s plivačkim timom, dekanka bi se pojavljivala na plivanju baš u to
vreme, a udesila je i da dobije ormarić tik pored Pegininog. Zivkala ju je da idu u
bioskop, na predavanje, na koncert i večeru. Zivkala je svaki drugi dan da kaže Pegin
kako želi da je vidi narednog vikenda. Pegin joj je već jasno dala na znanje da je
vikendima zauzeta i nije htela ponovo da se viđa s njom. Dekanka je moljakala, vikala
- ponekad i plakala. Pegin je osoba bez koje ne može da živi. Jaka, uspešna, sposobna
žena od četrdeset osam godina, dinamična žena pozvana da bude naredni predsednik
Preskota, a tako je lako izletela iz koloseka!
Jednog nedeljnog popodneva telefonirala je njemu kući i zatražila da razgovara s
Pegin Stejplford. Aksler odloži slušalicu i ode u dnevnu sobu da kaže Pegin da je neko
zove. „Ko je to?” upita je. Ona odgovori bez oklevanja: „Ko bi drugi mogao biti?
Luiz. Otkud zna gde sam? Otkud joj tvoj broj?” On ode do telefona i reče: „Nema
ovde nikakve Pegin Stejplford.” „Hvala”, odvrati sagovornica i prekide vezu. Sledeće
sedmice Pegin nalete na Luiz u kampusu. Ova joj reče da odlazi na deset dana, a kad
se vrati, Pegin bi pametnije bilo „da učini nešto za nju”, recimo „da joj spremi
večeru”. Pegin je posle toga bila uplašena, prvo stoga što je Luiz ne ostavlja na miru
iako joj je jasno rekla da je njihova veza gotova, a drugo zbog pretnje sadržane u
Luizinog srdžbi. „Šta je ugroženo?” upita je on. „Šta? Moj posao. Nema granice šteti
koju može da mi nanese ako uvrti to sebi u glavu.” „Pa dobro, imaš mene, zar ne?”
reče on. „Šta ti to znači?” „Imaš mene kao oslonac. Ja sam tu.”
On je bio tu. Ona je bila tu. I njegove i njene mogućnosti dramatično su se
promenile.

Prvi odevni predmet koji joj je kupio bila je kratka pripijena jakna od prevrnute
kože koju je video u izlogu jedne radnje u luksuznom selu udaljenom od njegove kuće
deset milja kroz šumu. Ušao je i kupio jaknu za koju je ispravno pogodio da je njene
veličine. Stajala je hiljadu dolara. Ona dotad nikad nije imala nešto tako skupo, i
nikad ni u čemu nije izgledala tako dobro. Rekao je da joj je to za rođendan, kad god
da je. Narednih nekoliko dana nije skidala jaknu. Onda su se odvezli u Njujork, tobože
da dobro jedu i idu u bioskop i sklone se zajedno za vikend, i on joj je kupio još
garderobe - do kraja vikenda sukanja, bluza, kaiševa, jakni, cipela i džempera za
preko pet hiljada dolara, sve modela u kojima je izgledala sasvim drukčije nego u
odeći koju je iz Montane ponela na istok. Kad se ono prvi put pojavila u njegovoj kući
imala je malo stvari koje ne bi mogao nositi i neki šesnaestogodišnjak - samo što je
sad prestajala da hoda kao neki šesnaestogodišnjak. U njujorškim radnjama, pošto bi u
kabini probala nešto novo, izlazila je u radnju gde je on čekao da je vidi i kaže joj
svoje mišljenje. Samo prvih nekoliko sati bila je paralisana od nelagodnosti; posle
toga se prepustila, i na kraju je izlazila iz garderobe koketno, smešeći se od ushićenja.
Kupio joj je ogrlice, narukvice i naušnice. Kupio joj je luksuzno rublje da zameni
njene sportske grudnjake i sive gaće. Kupio joj je male satenske bejbidolove da
zameni njene flanelske pidžame. Kupio joj je čizme s visokim sarama, par braon i par
crnih. Jedini kaput koji je imala beše nasledila od pokojne Prisiline majke. Bio joj je
prevelik i sav četvrtast, tako da joj je u narednih nekoliko meseci kupio nove kapute
koji su joj odlično stajali - komada pet. Mogao joj je kupiti i sto. Nije mogao da se
zaustavi. Sa svojim načinom života retko je kad trošio na sebe, a ništa ga nije činilo
srećnijim nego kad bi ona zahvaljujući njemu izgledala bolje nego ikad. A s
vremenom, kao da ni nju ništa nije činilo srećnijom. Bila je to orgija maženja i
trošenja koja im je oboma odlično odgovarala.
Ipak, ona nije želela da njeni roditelji saznaju za njihovu vezu. To bi im zadalo
previše bola. Više bola nego kad si im rekla da si lezbijka? pomislio je. Objasnila mu
je bila šta se dogodilo tog dana kad je imala dvadeset tri godine. Majka je plakala i
rekla: „Ne mogu da zamislim ništa gore”, a otac se pravio da prihvata, ali se
mesecima nije ponovo osmehnuo. Povređenost je vladala u toj kući još dugo pošto im
je Pegin rekla šta je. „Zašto bi im toliko bola nanelo da saznaju za mene?” upita je.
„Zato što te poznaju tako dugo. Zato što ste istih godina.” „Kako hoćeš”, reče on. Ali
nije mogao prestati da razmišlja o njenim pobudama. Možda je postupala tako iz
navike da svoj život drži u različitim pregradama, te joj je seksualni život strogo
odvojen od života što ga vodi kao njihova ćerka; možda nije želela da joj kćerinske
obaveze zagade ili ukrote seks. Možda joj je bilo nezgodno što se od spavanja sa
ženama okrenula spavanju s jednim muškarcem, a nije bila sigurna da li će taj preokret
biti trajan. Ali bez obzira na njene pobude, činilo mu se da je pogrešio što joj je
dopustio da njihovu vezu taji od porodice. Bio je previše star da se ne bi osetio
ugroženim što ga ona čuva u tajnosti. A nije shvatao ni zašto jedna žena od četrdeset
godina treba toliko da brine o onome što misle njeni roditelji, pogotovu jedna žena od
četrdeset godina koja je napravila trista svašta s čim se njeni roditelji nisu slagali i
koja je pregrmela njihovo protivljenje. Nije mu se dopadalo što se pokazivala
mlađom nego što je, ali nije navaljivao, ne za sada, i tako je njena porodica nastavila
da misli kako ona i dalje vodi svoj uobičajeni život, iako se njemu činilo da ona, kako
meseci prolaze, polagano ali prirodno stresa poslednje vidljive znake onoga što je sad
pominjala kao „svoju sedamnaestogodišnju pogrešku.”
I pored svega, jednog jutra za doručkom, na svoje iznenađenje jednako kao na
njeno, Aksler reče: „Da li je ovo nešto što zaista želiš, Pegin? Iako smo dosad uživali
jedno u drugom, i iako je novina bila jaka, i osećanje jako, i zadovoljstvo jako, pitam
se da li znaš šta radiš.”
„Da, znam. Mnogo volim ovo”, reče ona, „i ne želim da se prekine.”
„Ali, razumeš na šta ciljam?”
„Da. Pitanje godina. Pitanje seksualne prošlosti. Tvoje stare veze s mojim
roditeljima. Verovatno još dvadeset stvari. A meni nijedna ne smeta. Da li neka smeta
tebi?”
„Ne bi li možda dobro bilo”, odgovori on, „da se, pre nego što neko nekom slomi
srce, povučemo?”
„Zar nisi srećan?” upita ona.
„U poslednjih nekoliko godina moj je život bio sasvim razdešen. Ne osećam u
sebi snagu koja bi mi bila potrebna ako bi mi se nade srušile. Ja sam dao svoj obol
bračnoj nesreći, a pre toga sam dao svoj obol raskidima sa ženama. To je uvek bolno,
i uvek teško, i u ovoj fazi života ne želim da se ponovo izlažem tome.”
„Sajmone, oboje smo bili ispaljeni”, reče ona. „Ti si bio u debelom čabru, a
tvoja žena se pokupila i ostavila te da se sam staraš o sebi. Mene je izneverila Prisila.
Ne samo što je napustila mene, nego je napustila i telo koje sam nekad volela, da bi
postala brkajlija po imenu Džek. Ako nam ne uspe, nek to bude zbog nas, a ne zbog
tvoje ili moje prošlosti. Ne želim da te ohrabrujem da rizikuješ, a znam da to jeste
rizik. Za oboje, uzgred budi rečeno. I ja osećam opasnost. Drugačiju od tvoje, jasno.
Ali najgori moguć ishod jeste da mi uskratiš sebe. Ne bih sad mogla da podnesem da
te izgubim. Podnela bih da moram, ali što se rizika tiče - rizik je već tu. Mi smo se već
izložili riziku. Prekasno je za zaštitu u povlačenju.”
„Kažeš da ne želiš da iziđeš iz svega ovoga dok smo na dobitku?”
„Tačno tako. Želim te, znaš. Počela sam da se uzdam u to da te imam. Nemoj se
povlačiti od mene. Ja ovo mnogo volim, i ne želim da se prekine. Ništa drugo nemam
da kažem. Sve što mogu da kažem jeste da ću pokušati ako ti hoćeš. Ovo više nije
obična šema.”
 „Mi smo se već izložili riziku”, ponovi on kao odjek.
„Mi smo se već izložili riziku ”, odgovori ona.
Šest reči koje su značile da bi za nju ovo bio najgori moguć trenutak da je ispali.
Ona će reći sve što treba da se kaže samo da nastave, pomisli on, čak i ako dijalog
bude na rubu sapunske opere, zato što je i posle svih ovih meseci i dalje tište udar
koji joj je nanela Prisila i Luizini ultimatumi. To što ona zauzima takav stav nije
obmana - to je instinktivna strategija. Ali na kraju će osvanuti dan, pomisli on, kad će
je okolnosti dovesti u mnogo jači položaj za okončanje svega, dok ću se ja naći u
slabijem položaju naprosto zato što sam sad bio neodlučan da presečem. A kad ona
bude jaka a ja slab, udarac koji će uslediti biće neizdržljiv.
Verovao je da jasno sagledava njihovu budućnost, a ipak nije mogao ništa da
uradi da je izmeni. Bio je suviše srećan da bi je menjao.

Proteklih meseci ona je pustila kosu gotovo do ramena, gustu smeđu kosu s
prirodnim sjajem za koju je počela razmišljati da je ošiša na način drugačiji od
muškog potkresivanja, što joj je bio omiljeni stil otkako je odrasla. Jednog vikenda
došla je s nekoliko magazina punih fotografija raznoraznih frizura, magazina kakve on
dotad nije video. „Otkud ti to?”, upita je. „Od jedne studentkinje”, odgovori ona.
Sedoše jedno pored drugog na sofu u dnevnoj sobi i ona uze da prelistava magazine i
zavrće uglove stranica sa slikama frizura koje bi joj mogle pristajati. Na kraju sužiše
izbor na dve i ona iscepa te stranice a on pozva telefonom jednu prijateljicu, glumicu
na Menhetnu, da je pita gde bi Pegin mogla da se ošiša, istu onu prijateljicu koja mu je
govorila gde da vodi Pegin da kupuje garderobu i gde da joj kupuje nakit. „I ja bih
volela da imam darežljivog matorca”, reče mu prijateljica. Ali on to nije tako
razumeo. On je samo pomagao Pegin da bude žena koju bi on želeo, a ne žena koju bi
poželela druga žena. Oboje su prionuli na posao da bude tako.
Otišao je s njom do skupog frizera u jednoj od istočnih šezdesetih ulica. Pošto je
razgledala dve fotke koje su joj doneli, mlada Japanka odsekla je Pegininu kosu.
Nikad nije video Pegin tako razoružanu kao dok je posle pranja kose sedela na stolici
ispred ogledala. Nikad je nije video da deluje tako slabo ili tako izgubljeno, ne
znajući kako da se ponaša. Taj prizor neme, smetene Pegin koja sedi bezmalo
ponižena, ne smejući čak ni da se pogleda u ogledalu, dao je šišanju neko sasvim
izmenjeno značenje, i raspalio sve njegovo nepoverenje u sebe i naveo ga da se upita,
kao i nekoliko puta do tada, nije li zaslepljen nekom ogromnom i očajničkom iluzijom.
Šta privlači ovakvu ženu muškarcu koji toliko mnogo gubi? Ne navodi li je on da se
pravi da je neko drugi a ne ona sama? Ne oblači li je u kostim kao da bi skupa suknja
mogla da izbriše gotovo dve decenije življenog iskustva? Ne izobličuje li je on dok
govori sebi laž - laž koja bi na kraju mogla ispasti sve samo ne bezazlena? Šta ako se
pokaže da je on samo kratki muški upad u život jedne lezbijke?
Ali kad je Peginina gusta smeđa kosa bila ošišana - skraćena do ispod potiljka,
stepenasto tako da nijedan red kose nije bio ravan, što joj je i dalo negovani izgled
nehajne razbarušenosti - Pegin je delovala toliko preobraženo da su sva ona pitanja
bez odgovora prestala da ga muče; nisu čak zahtevala ni ozbiljno razmišljanje. Njoj je
trebalo malo duže nego njemu da se uveri da su njih dvoje dobro odabrali, ali za samo
nekoliko dana frizura, i njeno propratno značenje da je Pegin dopustila da je Aksler
oblikuje, da joj određuje kako će izgledati i sugerisati joj šta je njen istinski život, kao
da su postali i više nego samo prihvatljivi. Možda je Pegin, baš zato što je u njegovim
očima izgledala predivno, i nastavila da se potčinjava njegovom staranju, ma koliko
ovo bilo tuđe njenom celoživotnom osećaju sebe. Ako se uopšte potčinjavala - ako
zapravo nije ona njega potpuno uzela pod svoje, obuzela i potčinila.

Jednog petka, kasno po podne, Pegin dođe kod njega sva uzrujana - njenim
roditeljima u Lansingu u ponoć je telefonirala Luiza i rekla im kako ju je njihova ćerka
oportunistički iskoristila pa obmanula.
„Šta još?” upita on.
Njegovo pitanje umalo nije dovelo Pegin do suza. „Rekla im je za nas. Rekla je
da živim s tobom.”
„A šta su oni rekli na to?”
„Javila se majka. On je spavao.”
„I kako je ona to primila?”
„Pitala me je da li je to istina. Ja sam joj rekla da ne živim s tobom. Rekla sam
joj da smo postali bliski prijatelji.”
„Šta je rekao tvoj otac?”
„Uopšte nije došao na telefon.”
„Zašto nije?”
 „Ne znam. Ta bedna kučka! Što ne prestane već jednom!”, povika Pegin. „Ta
opsesivna, posesivna, ljubomorna, ogorčena kučka!”
„Da li ti je stvarno važno šta je rekla tvojim roditeljima?”
„Da li je tebi važno?” upita ga Pegin.
„Samo utoliko što to uznemirava tebe. Inače, ni najmanje. Mislim da je to baš
dobro.”
„Šta da kažem kad budem razgovarala sa ocem?” upita ona.
„Pegin Majk - reci šta god hoćeš.”
„A ako uopšte ne bude hteo da razgovara sa mnom?”
„Sumnjam da će se to desiti.”
„A ako poželi da razgovara s tobom?”
„Onda ćemo on i ja razgovarati”, reče Aksler.
„Koliko je besan?”
„Tvoj otac je razuman i uviđavan čovek. Zašto bi bio besan?”
„Oh, ta kučka - sasvim je opičena. Ne vlada sobom.”
„Da”, reče on, „pomisao na tebe je muči. Ali ti vladaš sobom, ja vladam sobom,
a vladaju i tvoji otac i majka.”
„Zašto onda otac nije razgovarao sa mnom?”
„Ako toliko brineš, zovi ga i pitaj. Možda želiš da ja razgovaram s njim.”
„Ne, ja ću - sama ću.”
Sačekala je da večeraju pa onda telefonirala u Lansing, a to je učinila iz svog
studija, iza zatvorenih vrata. Posle petnaest minuta iziđe noseći telefon i okrete ga
prema njemu.
Aksler uze telefon. „Ejsa? Zdravo.”
„Zdravo. Čujem da si zaveo moju ćerku.”
„U ljubavnoj sam vezi s njom, tačno.”
„Pa, ne mogu reći da nisam malo zaprepašćen.”
 „Pa”, odgovori Aksler smejući se, „ni ja ne mogu reći da nisam.”
„Kad mi je rekla da će ići da te poseti, stvarno mi nije palo na pamet da se
sprema išta slično”, reče Ejsa.
„Pa, drago mi je što nemaš ništa protiv”, odgovori Aksler.
Ejsa je poćutao pre nego što je odgovorio: „Pegin je samostalna osoba. Odavno
više nije dete. Čuj, Karol hoće da se pozdravi s tobom”, reče Ejsa i predade telefon
ženi.
„Lepo bogami”, reče Karol, „ko bi to i pomislio u vreme kad smo svi bili klinci
u Njujorku?”
„Niko”, odvrati Aksler. „Nikad to ne bih pomislio onoga dana kad se Pegin
pojavila na ovom svetu.”
„Radi li moja ćerka pravu stvar?” upita ga Karol.
„Mislim da radi.”
„Kakvi su ti planovi?” upita Karol.
„Nemam planova.”
„Pegin nas je oduvek iznenađivala.”
„Iznenadila je i mene”, reče Aksler. „Mislim da ni ona nije manje iznenađena.”
„Pa, iznenadila je svoju prijateljicu Luiz.”
Nije se potrudio da odgovori da je i sama Luiz izvesno iznenađenje. Karol je
očigledno nameravala da bude blaga i predusretljiva, ali po krtosti njenoga glasa bio
je siguran da joj je taj razgovor mučan i da ona i Ejsa naprosto rade pravu stvar, što
jeste njihov način, da naprosto postupaju razborito da bi Pegin bila zadovoljna. Neće
da je udalje od sebe sad kad joj je četrdeset godina, kao što nisu hteli ni kad joj je
bilo dvadeset tri i kad im je rekla da je lezbijka.

U stvari, Karol je naredne subote doletela iz Mičigena u Njujork da se nađe s

Pegin na ručku. Pegin se tog jutra odvezla u grad i vratila se oko osam uveče. On je
spremio večeru i tek kad su večerali upitao ju je kako je prošlo.
„Pa, šta je rekla?” upita Aksler.
 „Hoćeš da budem sasvim iskrena?” odvrati Pegin.
„Molim te”, reče on.
„Dobro”, reče ona. „Pokušaću da se setim najtačnije što mogu. Ličilo je na
dobroćudno ispitivanje uz primenu torture. Ničeg prostačkog ili samoživog u njoj.
Samo preispoljna majčinska kanzaška iskrenost.”
„Nastavi.”
„Hoćeš sve da znaš?” reče Pegin.
„Da”, odgovori on.
„Pa, kao prvo, u restoranu je prozujala pored samog mog stola - nije me
prepoznala. Rekla sam ’Majko’, a ona se onda okrenula i rekla ’Oh, pobogu, pa ovo je
moja ćerka. Ne da izgledaš zgodna.’ A ja sam rekla ’Zgodna? Zar ne misliš da sam i
ranije bila zgodna?’ A ona je rekla ’Nova frizura, garderoba kakvu nikad nisam videla
da nosiš.’ A ja njoj ’Ženstvenija, hoćeš da kažeš?’ ’Definitivno’, rekla je ona. ’Da.
Veoma je dopadljivo, mila. Koliko dugo to traje?’ Rekla sam joj, a ona je primetila
’Vrlo lepa frizura. To šišanje nije moglo biti jeftino.’ A ja sam joj odgovorila ’Samo
isprobavam nešto novo.’ A ona je rekla ’Čini mi se da isprobavaš štošta novo. Došla
sam ovamo zato što želim da budem sigurna da si dobro promislila o svim
posledicama svoje ljubavne veze.’ Rekla sam joj da nisam sigurna da iko ikad dobro
promišlja o svojoj romansi s nekim. Rekla sam joj da me ta romansa u ovom trenutku
čini veoma srećnom. A ona je onda rekla ’Do nas su stigle vesti da je bio u
psihijatrijskoj bolnici. Neki kažu da je bio šest meseci, drugi godinu dana - ja zapravo
ne znam činjenice.’ Rekla sam joj da si bio tamo dvadeset šest dana i to pre punih
dvanaest meseci, i da je to bilo skopčano s problemima glume na pozornici. Rekla
sam da si privremeno izgubio moć da glumiš, i da si, odvojen od glume, pukao. Rekla
sam da se tvoje emotivne ili mentalne teškoće, koje god bile u ono vreme, danas ne
ispoljavaju u našem zajedničkom životu. Rekla sam da si jednako normalan kao svako
s kim sam ikad bila, ili čak normalniji i da, kad smo zajedno, deluješ stabilno i sasvim
srećno. A ona je upitala ’Je l’ on i dalje u frci s glumom?’ A ja sam odgovorila i da i
ne - da jesi, ali da kao ishod poznanstva sa mnom i toga što si sa mnom, to više nije
tragedija kakva je bila ranije. Da je to sad više kao kad sportista koji je bio povređen
i poslat na klupu čeka da ozdravi. A ona je rekla ’Ne osećaš valjda potrebu da ga
spasavaš?’ Uveravala sam je da ne, a ona je pitala kako provodiš vreme, pa sam ja
rekla ’Viđa se sa mnom. Mislim da namerava da se i dalje viđa sa mnom. Čita.
Kupuje mi odeću.’ E, na to je skočila ’Znači tu garderobu ti je on kupio. Pa, i mislila
sam da je tu na delu nekakva fantazija o spasavanju.’ Rekla sam joj da svemu pridaje
prevelik značaj i da nas ovo naprosto oboje zabavlja, i što ne bismo ostale na tome?
Rekla sam ’On ne pokušava da utiče na mene ni na koji način koji ja ne želim.’ Ona je
pitala ’Ideš li s njim kad ti kupuje garderobu?’ A ja sam rekla ’Obično. Ali
ponavljam, mislim da ga to čini srećnim. A ja to primećujem u njemu. Pošto je ovo
eksperiment koji i ja želim da sprovedem’, rekla sam joj. ’Ne vidim zašto bi iko
brinuo zbog toga.’ I tad se ton razgovora promenio. Rekla je ’Pa, moram ti reći da ja
brinem. Za tebe je svet muškaraca nov, a meni pada u oči kao čudno - a možda i nije
tako čudno - što je muškarac kog si odabrala da te uvede u taj novi život jedan
muškarac dvadeset pet godina stariji od tebe, i koji je imao nervni slom zbog kog je
morao biti smešten u instituciju. I koji je sad uglavnom bez posla. Meni sve to ne sluti
na dobro.’ Rekla sam joj da ovo ne izgleda ništa gore od situacije u kojoj sam bila pre
ovoga, sa osobom koju sam nekad veoma mnogo volela i koja mi je jednog jutra rekla
’Ne mogu više u ovom telu’, i odlučila da postane muškarac. I onda sam održala svoj
govor, govor koji sam pripremila i naglas recitovala dok sam se vozila. ’Što se
njegovih godina tiče, majko, ja to ne vidim kao problem. Ako hoću da budem
privlačna muškarcima i uz to saznam da li muškarci privlače mene, čini mi se da je
ovo najbolja mera. Ovaj čovek je proba. Tih dvadeset pet godina ja vidim kao
dvadeset pet godina više iskustva nego što bi ga imao neko mojih godina s kim bih
pokušala ovo. Mi ne pričamo o braku. Rekla sam ti - naprosto uživamo jedno u
drugom. Uživam u njemu, delimično, zato što je stariji dvadeset pet godina.’ A ona je
rekla, ’A on u tebi uživa zato što si dvadeset pet godina mlađa.’ Ja sam rekla ’Nemoj
se uvrediti, majko, ali da nisi ljubomorna?’ A ona se nasmejala i rekla ’Draga, meni
je šezdeset treća i srećno sam udata za tvog oca preko četrdeset godina. Istina’, rekla
je, ’i možda će te to silno zabaviti, ali kad sam ja u Singovom komadu igrala Pegin
Majk a Sajmon Kristija, zatreskala sam se u njega. Ko ne bi? Bio je ludački privlačan,
energičan, razdragan, vragolast, bio je velik i izražajan glumac, čudesan glumac, s
talentom za koji je već tad bilo jasno da daleko nadmašuje sve ostale. I tako, da,
zatreskala sam se, ali već sam bila udata i nosila tebe. Ta zatreskanost me je prošla. U
godinama posle toga mislim da ga nisam videla više od deset puta. Veoma ga mnogo
poštujem kao glumca. Ali mene i dalje brine onaj boravak u bolnici. Nije mala stvar
kad se neko prepusti psihijatrijskoj bolnici i bude tamo svejedno da li kratko ili dugo.
Slušaj’, rekla je, ’za mene je važno da ti ne ulećeš u ovo naslepo. Da ne uradiš nešto
što bi neka dvadesetogodišnjakinja uradila iz nedostatka iskustva. Ne želim da uradiš
nešto iz nevinosti.’ A ja sam rekla ’Teško bih mogla biti nevina, majko.’ Upitala sam
je čega se to boji da bi se moglo desiti a što se ne bi moglo desiti s bilo kime. A ona
je rekla ’Čega se to bojim? Bojim se toga što je on svakog dana sve stariji. Tako to
ide. Imaš šezdeset pet godina, a onda šezdeset šest, pa šezdeset sedam, i tako redom.
Za nekoliko godina on će imati sedamdeset. Bićeš sa sedamdesetogodišnjakom. Tu
kraja nema. Sve ide dalje. Počeće da ga muče zdravstveni problemi kakve ima star
svet, a može se desiti i nešto gore, i odgovornost za staranje o njemu pašće na tebe.
Da li si zaljubljena u njega?’ pitala je. Odgovorila sam da mislim da jesam. A ona je
upitala ’Da lije on zaljubljen u tebe?’ A ja sam rekla da mislim da jesi. Rekla sam
’Mislim da će sve biti u redu, majko. Palo mi je na pamet da on ima više razloga za
brigu nego ja. Za njega je ovo klizavija situacija nego za mene.’ Pitala je ’Zašto?’ Ja
sam rekla ’Pa, što reče ti, ja ovo isprobavam prvi put. Iako je ovo novina i za njega, ni
izdaleka nije tolika novina kao za mene. Veoma sam iznenađena koliko uživam u njoj.
Ali još ne mogu konačno da izjavim kako je to promena koju ću uvek želeti.’ A ona je
rekla ’Pa, dobro, ne želim dalje da gazim po tome i da svemu pridajem bitnost koje
nema i koje možda neće ni biti. Samo sam mislila da je važno da te vidim i moram
reći, još jednom, da sam oduševljena tvojim izgledom.’ A ja sam je upitala ’Navodi li
te to na pomisao da bi ipak više volela ćerku koja je strejt?’ Rekla je ’Navodi me na
pomisao da ti radije više ne bi bila lezbijka. Možeš, naravno, da radiš šta hoćeš. U
svojoj mladalačkoj nezavisnosti ti si nas edukovala o tome. Ali ne mogu da ne
primetim fizičku promenu. Dobro si se postarala da je svako primeti. Čak i oči
šminkaš. Impresivan preobražaj.’ U tom trenutku ja sam rekla ’Šta misliš, šta misli
tata?’ A ona je odgovorila ’On nije mogao da dođe jer za nekoliko dana ima premijeru
novog komada i ne može da napusti posao. Ali, želeo je da dođe i da te vidi, i čim
komad krene on će doći, ako nemaš ništa protiv. A onda možeš da pitaš njega lično šta
misli. Eto tako. Hoćeš da idemo u šoping?’ upitala je. ’Mnogo mi se dopadaju tvoje
cipele. Gde si ih kupila?’ Rekla sam joj, a ona je upitala ’Da li bi ti smetalo da i ja
kupim takve? Hoćeš sa mnom da ih nađem?’ I tako smo uzele taksi do Medison
avenije pa je i ona kupila dvobojne, ružičaste i bež lakovane špicaste cipele s
izvijenom potpeticom. Sad šećka Mičigenom u mojim prada cipelama. Mnogo joj se
dopala i moja suknja, pa smo otišli u Soho da joj kupimo suknju istog takvog kroja.
Dobar završetak, a? Ali kasno po podne, je 1’ znaš šta je rekla pre nego što je s
kesama iz radnji krenula na aerodrom? To je istinski završetak, a ne cipele. Rekla je
’To što si pokušala da mi uradiš za ručkom, Pegin, bilo je da zvučiš kao da je to nešto
najnormalnije i najrazumnije na kugli zemaljskoj, iako, naravno, nije. Ali ljudi spolja
samo će te frustrirati ako pokušaju da te odgovore od onoga što svakog dana želiš čim
se probudiš i što te održava iznad svačije dosadne jednoličnosti. Moram ti reći da
sam, kad sam saznala za ovo, pomislila da je to uvrnuto i nesmotreno. A sad kad sam
razgovarala s tobom, i provela dan s tobom i bila s tobom u kupovini i to prvi put,
stvarno, otkako si završila koledž, sad kad sam videla da si potpuno mirna, racionalna
i obzirna, ja i dalje mislim da je to uvrnuto i nesmotreno.’”
Tu Pegin zaćuta. Trebalo joj je gotovo pola sata da mu prenese razgovor, a on za
to vreme nije izustio ni reč niti se pomerio sa stolice, niti joj je, u ono nekoliko
navrata kad mu se učinilo da je čuo dovoljno, rekao da prestane. Ali, njemu nije ni
bilo u interesu da joj kaže da prestane - njemu je u interesu bilo da sazna sve, da čuje
sve, čak i da je čuje, kao što je morao, kako kaže „Još ne mogu konačno da izjavim
kako je to promena koju ću uvek želeti.”
„I to je to. To je sve”, reče Pegin. „To je manje-više tačno ono što smo
razgovarale.”
„Da li je bilo bolje ili gore nego što si očekivala?” upita on.
„Mnogo bolje. Bila sam vrlo nervozna dok sam se vozila tamo.”
„Pa, zvuči kao da nije trebalo da budeš. Sjajno si se ponela.”
„Onda sam bila nervozna pri povratku, kako ću da ti ispričam sve to, a znala sam
da se tebi, budem li iskrena, neće dopasti sve što budeš čuo.”
„Pa, ni zbog toga nije trebalo da budeš nervozna.”
„Stvarno? Nadam se da te to što sam ti sve ispričala nije okrenulo protiv moje
majke.”
„Tvoja majka je rekla ono što bi jedna majka morala da kaže. Razumem.” On se
nasmeja i primeti: „Ne mogu reći da se ne slažem s njom.”
Tiho, i rumeneći, Pegin reče: „Nadam se da te to nije okrenulo protiv mene.”
„To me je navelo da ti se divim”, odgovori on. „Nisi ustuknula ni pred čim, ni u
razgovoru s njom, ni sad, u razgovoru sa mnom.”
„Zaista? Nisi povređen?”
„Nisam.” Ali naravno da je bio - i povređen i besan. Sedeo je slušajući bez reči
- napeto slušajući kao što je slušao celog života, na pozornici i van nje - ali posebno
ga je žacnulo ono kako je Karol razjasnila tok starenja i opasnosti u koju to dovodi
njenu ćerku. A ma koliko blago govorio u tom trenutku, nije ga ostavilo neuznemirenim
ni ono „uvrnuto i nesmotreno”. Sve mu se to gadilo, stvarno. Možda bi i bilo umesno
da Pegin ima dvadeset dve godine, da između njih postoji razlika od četrdeset godina,
ali čemu ovaj suludi posednički odnos s jednom preduzimljivom
četrdesetogodišnjakinjom? I šta kog đavola žena od četrdeset godina mari šta žele
njeni roditelji? Negde u sebi, mislio je, treba da su, makar i zbog potkupljenosti,
srećni što je ona s njim. S tim uglednim čovekom punim para koji će se starati o njoj.
Uostalom, ni ona neće biti ništa mlađa. Smirila se s nekim ko je postigao nešto u
životu - šta je tu toliko loše? Umesto toga, poruka je: ne nameštaj se da budeš
negovateljica jednom ludom matorcu.
Međutim, pošto je Pegin naizgled odbacila ono što je Karol rekla o njemu, on
pomisli da će najbolje biti da oćuti i to i sve ostalo što mu se nije svidelo. Šta bi mu
vredelo da napadne njenu majku zbog mešanja u njihove stvari? Bolje da izgleda kao
da mu je sve to smešno. Desi li se da ga ona počne gledati majčinim očima, ništa što
bi on rekao ili uradio ne bi je moglo zaustaviti.
„Divan si prema meni”, reče mu Pegin. „Tačno ono što mi treba.”
„I ti prema meni”, odvrati on i tu prekide razgovor. Nije hteo da ga nastavi i
doda, „Što se tvojih roditelja tiče, rado bih ih poštedeo, ali ne mogu da uređujem svoj
život prema njihovim osećanjima. Njihova osećanja ne znače mi mnogo, iskreno
rečeno, a dokle je doteralo, zapravo ni tebi ne bi trebalo toliko mnogo da znače.” Ne,
neće se upustiti u tom pravcu. Umesto toga čvrsto će sedeti, biti strpljiv i nadati se da
će se roditelji polako povući.
Narednog se dana Pegin bacila na skidanje tapeta u svom studiju. Tapet pre
mnogo godina beše odabrala Viktorija, i iako Aksler uopšte nije mario, Pegin nije
mogla da ga gleda pa ga je pitala sme li da ga skine. Rekao joj je da je ta soba njena
pa nek radi šta hoće, isto kao što je njena i ona spavaća soba na spratu i kupatilo
pored nje, a zapravo i svaka soba u kući. Rekao joj je da će lako naći molera za taj
posao, ali ona je navalila da zguli tapete i omoluje sobu sama, i time studio zvanično
učini svojim. U svojoj kući imala je sav neophodan alat za skidanje tapeta, pa ga je
još ranije donela da otpočne posao te nedelje, samo dan pošto je majka, tamo u
Njujorku, proveravala koliko joj je pametno što je uopšte tu. Tog je dana najmanje
deset puta išao da je gleda kako skida tapete, i svaki put se vraćao s istom umirujućom
mišlju: ne bi ona radila tako da je Karol uspela da je ubedi da ga napusti. Ne bi radila
to što radi da ne planira da ostane.
Te večeri Pegin se odvezla natrag u koledž, gde je narednog dana rano ujutru
morala da drži čas. Kad je u nedelju uveče oko deset zazvonio telefon, pomislio je da
mu to ona javlja da je dobro stigla kući. Nije bila ona. Bila je to šutnuta dekanka. „Da
vas upozorim, gospodine Slavni: ona je poželjna, ona je smela, i ona je krajnje
bezobzirna, krajnje bezdušna, neverovatno sebična i bez ikakvog morala.” I s tim
rečima dekanka prekide vezu.
 Narednog jutra Aksler je odvezao kola na servis, i mehaničar ga je dovezao kući
svojim šleperom. Vratiće Aksleru kola krajem dana, kad obave posao. Oko podneva,
kad je otišao u kuhinju da napravi sebi sendvič, Aksler slučajno pogleda kroz prozor i
spazi nešto kako juri preko polja pored staje i nestaje iza nje. Ovoga puta posredi je
bila neka osoba, ne oposum. On se odmače od kuhinjskog prozora i sačeka da vidi ne
vreba li odnekud i druga, treća ili četvrta osoba. Poslednjih meseci dogodila se
zabrinjavajuća serija provala u prazne kuće vikendaša, i on se upita nije li to što nema
automobila ispod njegove nadstrešnice za kola privuklo pažnju provalnika i učinilo ga
metom za dnevnu krađu. Brzo se pope na tavan da uzme pušku i napuni je patronama.
Potom ponovo siđe da s kuhinjskog prozora motri na svoje imanje. Stotinak metara na
sever, na putu koji je prolazio pod pravim uglom u odnosu na njegov, ugleda parkirana
kola, ali bila su predaleko da bi odredio ima li u njima nekoga. Neobično je bilo, u
bilo koje doba dana ili noći, videti kola parkirana tamo - s druge strane puta nalazio
se breg obrastao gustom šumom, a s njegove strane, otvorena polja sve do njegove
staje, nadstrešnice za auto i kuće. Odjednom, osoba koja se krila iza staje išunja se i
jurnu prema prednjem delu kuće. Iz kuhinje primeti da je uljez visoka, vitka, riđokosa
žena odevena u džins i plavu skijašku jaknu. Kroz jedan prednji prozor virila je u
dnevnu sobu. Pošto još nije bio siguran da li je sama ili nije, na tren se ukoči, s
puškom u rukama. Ona ubrzo poče da se pomera od prozora do prozora, zaustavljajući
se ispred svakog da dobro osmotri sobu. On se izvuče iz kuće na stražnja vrata i,
neprimećen, dođe na oko tri metra od mesta gde je ona zurila kroz prozor dnevne sobe
s južne strane kuće.
Uperivši pušku u nju, on progovori. „Šta mogu da uradim za vas, gospođo?”
„Oh!” uzviknu ona okrenuvši se i spazivši ga. „Oh, izvinite.”
„Da li ste sami?”
„Jesam. Sama sam. Ja sam Luiz Rener.”
„Vi ste dekanka.”
„Da.”
Nije izgledala mnogo starija od Pegin, ali je bila znatno viša, samo nekoliko
centimetara niža od njega, što je toj ženi, s njenim uspravnim držanjem i crvenom
kosom začešljanom unazad s visokog čela i vezanom u strogu punđu na potiljku davalo
neku herojsku auru statue. „Šta to kog đavola radite?”, upita je on.
 „Upadam na tuđ posed, znam. Nisam nameravala ništa rđavo. Mislila sam da kod
kuće nema nikoga.”
„Da li ste i ranije bili tu?”
„Samo sam se provezla.”
„Zašto?”
„Možete li da spustite tu pušku? Čini me vrlo nervoznom.”
„Pa, i vi ste mene učinili nervoznim kad se virili u moje prozore.”
„Izvinite. Oprostite. Bila sam glupa. Ovo je sramno. Otići ću.”
„Šta ste hteli?”
„Znate vi šta sam htela”, reče ona.
„Recite mi.”
„Samo sam želela da vidim kuda ona odlazi svakog vikenda.”
„Vama je baš gadno. Došli ste iz Vermonta da biste to okrili.”
„Obećala mi je da ćemo zauvek biti zajedno, a tri nedelje kasnije je otišla.
Ponovo se izvinjavam. Ovo mi se nikad nije desilo. Uopšte nije trebalo da dolazim
ovamo.”
„A verovatno vam ne pomaže mnogo što ste me sreli.”
„Ne pomaže.”
„Sad ključate od ljubomore”, reče on.
„Od mržnje, ako hoćete istinu.”
„To ste vi telefonirali noćas.”
„Ne odgovaram sasvim za sebe”, odvrati ona.
„Opsesivni ste, pa telefonirate, opsesivni ste, pa se šunjate naokolo. Svejedno ste
vrlo privlačna žena.”
„To mi nikad dosad nije rekao muškarac s puškom.”
„Ne znam zašto vas je napustila i pošla sa mnom”, reče on.
„O, stvarno?”
 „Vi ste crvenokosa Valkira, a ja sam starac.”
„Starac koji je zvezda, gospodine Aksler. Ne pravite se da ste niko i ništa.”
„Hoćete li da uđete?”, pozva je.
„Zašto? Hoćete i mene da zavedete? Je l’ vam to specijalnost, da prepravljate
lezbijke?”
„Gospođo, nisam ja rašomonisao. Nisam ja telefonirao u ponoć njenim
roditeljima u Mičigenu. Nisam ja sinoć telefonirao anonimno ’gospodinu Slavnom’.
Nema potrebe da tako brzo izričete optužbe.”
„Nisam pri sebi.”
„Mislite da je ona vredna toga?”
„Ne. Naravno da nije”, reče ona. „Ona uopšte nije lepa. Nije ni naročito
inteligentna. A nije sasvim ni odrasla. Neobično je detinjasta za svoje godine. Ona je
zapravo dete. Svoju ljubavnicu iz Montane je pretvorila u muškarca. Mene je
pretvorila u prosjakinju. Ko zna u šta će pretvoriti vas. Njen put je obeležen
katastrofama. Odakle joj ta moć?”
„Pogodite”, odgovori on.
„Zar se time objašnjava katastrofa?”
„U njoj postoji nešto što je seksualno veoma moćno”, odgovori on, i primeti kako
se skupila na te reči. Ali, gubitnik i ne može tek tako da stoji i suočava se sa osobom
koja je pobedila.
„Ima mnogo toga što je moćno”, reče dekanka. „Ona je mešavina mladića i
devojke. Ona je mešavina deteta i zrele osobe. U njoj postoji adolescentkinja koja
nije odrasla. Ona je prepredena naivka. Ali ne postiže moć njena seksualnost sama -
nego mi. Mi joj dajemo moć da razara. Pegin je ništa, znate.”
„Ne biste tako patili da je ona ništa. Ne bi bila ovde da je ništa. Čujte, možete i
da uđete. Onda ćete sve moći izbliza da vidite.” A on će moći da sazna više o Pegin,
načuljiće uši iako će ona pričati o tome kako ju je Pegin „iskoristila”. Da, želeo je da
čuje kako dekanka, iz dubina svoje povređenosti, govori o osobi koja mu je najbliža
na svetu.
„Ovo je bilo više nego dovoljno”, reče dekanka.
„Uđite”, reče on.
 „Neću.”
„Bojite me se?”
„Uradila sam glupost zbog koje se izvinjavam. Upala sam na vaš posed i molim
oproštaj. A sad bih želela da me pustite da idem.”
„Ne držim vas. Vi pokušavate da od mene napravite moralnog krivca. Ali, kao
prvo, nisam vas ja pozvao ovamo.”
„Zašto ona hoćete da uđem? Zbog trijumfa kakav bi bio da spavate sa ženom s
kojom je spavala Pegin?”
„Nemam takvih ambicija. Zadovoljan sam sa ovim kako jeste. Hteo sam da
budem učtiv. Mogao bih vas ponuditi kafom.”
„Ne”, odgovori dekanka hladno. „Ne, vi hoćete da me pojebete.”
„Je 1’ to hoćete da ja hoću?”
„To je ono što vi hoćete.”
„Zato ste došli ovamo, da pokušate da me navedete na to? Pa da tako vratite
Pegin milo za drago?”
Nesposobna da i dalje prikriva svoj jad, ona odjednom zaplaka. „Prekasno,
prekasno”, jecala je.
Nije razumeo na šta ona to misli, ali nije pitao. Plakala je zarivši lice u šake a on
se okrete i, s puškom uza se, vrati se u kuću na stražnja vrata, trudeći se da veruje
kako se ništa od onoga što je Luiz rekla o Pegin, ni tu pred kućom ni sinoć preko
telefona, nipošto ne sme uzeti ozbiljno.
Kad je te noći pozvao Pegin, nije pomenuo događaj od tog popodneva, niti je
rekao za Luizinu posetu kad je došla za vikend, niti je, prilikom seksa s njom, mogao
da zadrži van svesti crvenokosu Valkiru i fantaziju o onome što se nije dogodilo.
 3.POSLEDNJI ČIN
Zbog bolova u kičmi nije mogao da je jebe odozgo, čak ni sa strane, te je morao
da leži na leđima a ona ga je objahivala, oslanjajući se na kolena i šake da ne bi
celom težinom nalegala na njegovu karlicu. U tom položaju u početku više uopšte nije
znala šta da počne te je on morao da je vodi rukama ne bi li shvatila šta se traži. „Ne
znam šta da radim”, rekla je stidljivo Pegin. „Ti si na konju”, objasnio joj je Aksler.
„Jaši ga.” Kad joj je gurnuo palac u dupe, uzdahnula je od uživanja i prošaptala
„Dosad tamo niko nije ništa stavio” - „Neverovatno”, odgovorio je šapatom - a kad je
kasnije uturio kitu, puštala je koliko je mogla dok dalje nije moglo da joj stane. „Je 1’
bolelo?” upitao ju je. „Bolelo je, ali to si ti.” Često je potom držala njegovu kitu na
dlanu i netremice gledala kako erekcija splašnjava. „Šta to gledaš?” pitao je. „Ovo te
ispunjava”, odgovorila je, „onako kako te dildo i prst ne ispunjavaju. Ovo je živo.
Ovo je nešto živo.” Brzo je ovladala jahanjem, a uskoro je, dok se polagano dizala i
spuštala, počela da moli „Udari me”, a kad bi je on udario, podsmešljivo bi rekla, „Je
l’ to najjače što možeš?” „Već si pocrvenela.” „Jače”, rekla bi. „Važi, ali zašto?”
„Zato što sam ti dopustila da me udariš. Zato što boli. Zato što se tad osećam kao
devojčica, i zato što se tad osećam kao kurva. Hajde. Jače.”
Jednog vikenda donela je malu plastičnu torbu sa svojim seks-igračkama i, dok
su se spremali da legnu, izručila ju je na čaršav. On se beše nagledao dildoa, ali
nikad, osim na slikama, kožnog remenja koje čvrsto drži dildo na mestu i omogućava
jednoj ženi da se popne i uđe u drugu. Sam ju je zamolio da donese te igračke, i sad je
gledao kako ona navlači remenje preko butina i podiže ga do bokova, gde ga je
pričvrstila kao pojas. Izgledala je kao revolveraš koji se oblači, revolveraš koji se
kočoperi. Onda je uglavila zeleni gumeni dildo u prorez u remenju, tačno tamo gde je
klitoris. Stala je pored kreveta samo s tim na sebi. „Da vidim tvoj”, reče. Svukao je
pantalone i bacio ih pored kreveta dok je ona dohvatila zeleni ud i, pošto ga je
prethodno namazala uljem za bebe, pravila se da masturbira kao muškarac. On s
divljenjem primeti ’Deluje izistinski’. „Hoćeš da te pojebem sa ovim?”, „Ne, hvala”,
odgovori. „Ne bi te bolelo”, reče ona mazno, umiljato spustivši glas. „Obećavam da
ću biti vrlo blaga s tobom”, reče. „Čudno, ali ne izgledaš kao da ćeš biti blaga.” „Ne
daj da te prevari izgled. Oh, pusti me”, reče ona smejući se. „Dopašće ti se. To je
nova granica.” „Tebi će se dopasti. Ne, ja više volim da me posrčeš”, reče on. „Dok
nosim svoj veliki zeleni kurac a ti se igraš s mojim sisama.” „Zvuči dobro.” „A kad te
posrčem”, reče ona, „posrkaćeš ti mene. Popušićeš moj veliki zeleni kurac.” „To bih
mogao”, reče on. „Znači - to bi mogao. Čudne granice povlačiš. Kako god, treba da
znaš da si i dalje vrlo uvrnut muškarac kad te pali devojka kao što sam ja.” „Možda ja
jesam uvrnut muškarac, ali ne verujem da se ti i dalje kvalifikuješ za devojku kao što
si ti.” „O, sad ne veruješ?” „Ne s tom frizurom od dvesta dolara. Ne s tom odećom.
Ne s tvojom rođenom majkom koja kupuje iste cipele kao ti.” Njena šaka je i dalje
polagano pumpala dildo. „Stvarno misliš da si za deset meseci odjebao lezbijku iz
mene?” „Da li mi ti to govoriš da i dalje spavaš sa ženama?” upita on. Samo je
nastavila da pumpa dildo. „Da li, Pegin?” Podigla je dva prsta na slobodnoj ruci. „Šta
to znači?” upita on. „Dvaput.” „S Luizom?” „Ne budi blesav.” „Pa s kim, onda?” Ona
porumene. „Dva devojačka tima igrala su softbol na terenu pored kog se vozim u
školu. Parkirala sam kola i izišla, i otišla tamo i stajala pored klupe.” Poćutavši malo,
priznade, „Kad je utakmica bila gotova, udaračica s plavim konjskim repom došla je
sa mnom kući.” „A drugi put?” „Druga udaračica s plavim konjskim repom.” „To
znači da još podosta softbolerki čeka na red”, primeti on. „Nisam nameravala”, reče
ona, i dalje milujući zelenu kitu. „Možda bi, Pegin Majk”, reče on navukavši irski
naglasak koji nije upotrebljavao otkako je igrao u Plejboju, „trebalo da mi kažeš ako
nameravaš to ponovo da uradiš. Više bih voleo kad ne bi”, reče, znajući da nema moći
da je zadrži i sačuva samo za sebe, znajući da je njegova strast smešna - a nastojeći da
sakrije osećanja iza naglaska. „Rekla sam ti, uopšte nisam nameravala”, a onda, da li
zato što ju je preplavila žudnja ili zato što je htela da ga ućutka, ona pređe usnama
celom dužinom njegovog uda dok je njegov pogled ostao hipnotički uprt u njen, a ona
bespomoćnost u njemu, saznanje da je cela veza besmislena ludorija i da je Peginina
priča nepopravljiva a Pegin nedostižna i da on navlači sebi novu bedu na glavu,
počeše da jenjavaju. Čudnovatost ove kombinacije odbila bi mnoge ljude. Samo što je
ta čudnovatost i bila ono uzbudljivo. Ali zadržao se i užas, užas da će ponovo biti
sasvim uništen. Užas da će postati sledeća Luiz, da će postati prekora pun, izludeli,
osvetoljubivi bivši.

Peginin otac mu nije nimalo pomogao kad je već sledeće subote posle majčine
posete došao u Njujork da vidi ćerku. Gde je Karol stala s nabrajanjem opasnosti od
njihove veze, Ejsa je nastavio prešavši s pogibeljnih godina ljubavnika na njegovo
pogibeljno psihijatrijsko stanje. Ali Akslerova strategija ostala je ista: otrpi sve što
čuješ; ne srljaj u izazivanje roditelja dokle god im Pegin ne popušta.
„Tvoja majka je bila u pravu - divna ti je frizura”, prenela je očeve reči. „A bila
je u pravu i povodom odeće”, rekao je. „Stvarno? Misliš da izgledam zgodno?”
„Izgledaš straobalno”, rekao je. „Bolje nego ranije?” „Drugačije. Sasvim drugačije.”
„Ličim li više na ćerku koju bi voleo da si imao?” „Svakako imaš neki izraz koji
nikad nisi imala. A sad mi pričaj o Sajmonu.” „Posle teškoća koje je imao u Centru
Kenedi”, rekla je ona, „završio je u psihijatrijskoj bolnici. Je 1’ o tome hoćeš da
pričamo?”, upitala je. „Da, o tome”, odgovorio je on. „Svi imamo ozbiljne probleme,
tata.” „Svi imamo ozbiljne probleme, ali ne završavamo svi u psihijatrijskim
bolnicama.” „Kad smo već kod toga”, rekla je ona, „a razlika u godinama? Zar o tome
ne pitaš ništa?” „Da te pitam nešto drugo: da li si ti opčinjena slavnom zvezdom,
Pegin? Znaš kako neki likovi nose svoje magnetsko polje, elektromagnetsko polje koje
ih okružuje? U njegovom slučaju to polje potiče od toga što je on zvezda. Da li si
opčinjena zvezdom?” Nasmejala se. „U početku, verovatno. Ali s vremenom,
uveravam te, on je naprosto on.” „Smem li da pitam koliko ste vezani?” pitao je. „Ne
pričamo mnogo o tome.” „Možda bi onda trebalo da pričaš o tome sa mnom. Hoćeš li
se udati za njega, Pegin?” „Ne verujem da je on zainteresovan za brak s bilo kim.” „A
ti?” „Zašto se ponašaš prema meni kao da mi je dvanaest godina?” rekla je. „Zato što
ti je, kad su muškarci u pitanju, pre dvanaest godina nego četrdeset. Slušaj, Sajmon
Aksler je zanimljiv glumac, a nekoj ženi verovatno i zanimljiv muškarac. Ali on ima
godina koliko ih ima, a ti imaš koliko ih imaš. On je živeo svoj život, s trijumfalnim
usponima i kataklizmičkim padovima, a ti si živela svoj život. A pošto me ti njegovi
padovi veoma mnogo brinu, neću da o njima pričam olako kao ti. Ne kažem da te neću
pritiskati. I te kako hoću.”
Pa je to i radio - za razliku od majke, on nije okončao dan šopingom s ćerkom,
nego joj je svakog dana telefonirao u vreme večere i nastavljao, uglavnom istim
strogim tonom, razgovor započet za ručkom u Njujorku. Otac i ćerka su retko kad
razgovarali manje od sata.
U krevetu, one večeri nakon što se videla sa ocem u Njujorku, Aksler joj reče
„Hoću da znaš, Pegin, da sam preneražen celom frkom s tvojim roditeljima. Ne
razumem to mesto koje počinju da dobijaju u našim životima. Čini se da ono postaje
previše značajno i, kad se sve uzme u obzir, pomalo je apsurdno. S druge strane,
shvatam da na svakom stupnju života postoje tajne o ljudima i njihovoj vezanosti za
roditelje, tajne koje nas ponekad iznenade. Pošto je već tako, da ti nešto predložim:
ako hoćeš da otputujem avionom u Mičigen i porazgovaram s tvojim ocem, odleteću u
Mičigen, sešću i saslušaću svaku reč koju bude hteo da kaže, a kad mi bude rekao
zašto je protiv ovoga, uopšte se neću prepirati - složiću se s njim. Reći ću mu da sve
zbog čega je zabrinut i te kako ima smisla i da se slažem - da ovo, po svemu sudeći,
jeste neverovatan spoj, a nosi, naravno, i rizike. Ali ostaje činjenica da njegova ćerka
i ja osećamo jedno prema drugom to što osećamo. A to što smo on i Karol i ja bili
prijatelji kao mladi ljudi u Njujorku nema nikakve veze. To je jedina odbrana koju ću
izneti, Pegin, ako hoćeš da odem i vidim se s njim. Na tebi je da odlučiš. Otići ću ove
sedmice, ako hoćeš. Otići ću sutra, ako hoćeš tako.”
„To što se video sa mnom sasvim je dovoljno”, odgovori ona. „Nema potrebe
produžavati. Pogotovu što si jasno dao na znanje da je već otišlo predaleko.”
„Nisam baš siguran da si u pravu”, reče on. „Bolje je suočiti se s gnevnim
ocem...”
„Ali moj otac nije gnevan, u njegovoj prirodi nije da se žesti, i ne mislim da je
potrebno izazivati scenu kad na vidiku nema scene.”
O, ima scene na vidiku, još kako, pomisli on - ona dva čestita fosila što ih imaš
za roditelje nisu završili. Ali reče samo „Važi. Naprosto sam hteo da se ponudim. Na
tebi je da odlučiš.”
Ali, da li je bilo tako? Nije li na njemu bilo da ih neutrališe time što će im se
suprotstaviti, umesto što pušta stvari da same teku u lošem pravcu? Trebalo je,
zapravo, da ode s njom u Njujork - trebalo je da insistira da bude tamo i da patosira
Ejsu. Uprkos onome što je Pegin rekla da ga umiri, nije ga napuštala pomisao da je
Ejsa razgnevljeni otac s kojim se treba sučeliti, a ne bežati od njega. Da li si
opčinjena zvezdom? Naravno da on veruje u to, on koji nikad nije dobijao velike
uloge. Da, pomislio je Aksler, on veruje da je njegovu ćerku jedinicu ukrala moja
slava, ta slava koju sam Ejsa nikad nije uspeo da stekne.

Tek sredinom sledeće sedmice stigao je da pročita lokalne novine od prethodnog

petka i Izveštaj s prve strane o ubistvu koje se dogodilo u jednom imućnom
prigradskom naselju oko dvadeset pet milja daleko. Čoveka četrdesetih godina,
uspešnog plastičnog hirurga, ubila je supruga od koje se bio rastavio. Ta supruga je
bila Sibil van Bjuren.
U to vreme su njih dvoje očigledno živeli odvojeno. Ona se dovezla do njegove
kuće preko celog gradića, i čim je on otvorio vrata pucala mu je dva puta u grudi i
ubila ga na mestu. Oružje s kojim ga je ubila ostavila je na pragu, otišla do svog
parkiranog automobila i u njemu sedela dok policija nije došla i odvezla je u stanicu
da tamo podnese prijavu protiv nje. Kad je tog jutra odlazila od kuće, već je sredila
da bebisiterka provede dan s njeno dvoje dece.
Aksler pozva Pegin telefonom i reče joj šta se dogodilo.
„Misliš da je ona mogla to da uradi?” upita Pegin.
„Jedna tako bespomoćna osoba? Ne. Nikad. Imala je motiv - ono zlostavljanje -
ali da ubije čoveka? Pitala me je da li bih ga ja ubio umesto nje. Rekla je ’Treba mi
neko da ubije tog opakog čoveka.’”
„Kakva šokantna priča”, reče Pegin.
„Ta žena krhkog izgleda, po građi kao najslabašnije dete. Najbezopasnija osoba
na svetu.”
„Neće je uopšte osuditi”, reče Pegin.
„Možda hoće, možda neće. Možda će se pravdati nastupom ludila i izvući se. Ali
šta će tad biti s njom? Šta će biti s detetom? Kao da devojčica već nije unesrećena
zbog onog što je učinio očuh, sad je unesrećena i zbog onog što je učinila njena majka.
Da i ne pominjem njihovog sinčića.”
„Hoćeš da dođem večeras? Zvučiš pomereno.”
„Ne, ne”, odgovori on. „Dobro sam, samo što dosad nisam poznavao nikoga ko
je ubio nekoga van pozornice.”
„Doći ću kasnije”, reče Pegin.
A kad je došla, seli su posle večere u dnevnu sobu i on joj je do sitnica ponovio
sve čega se sećao da mu je Sibil van Bjuren ispričala u bolnici. Pronašao je njeno
pismo - pismo koje mu je bilo upućeno preko Džerijevog ureda - i dao ga Pegin da ga
pročita.
„Muž je tvrdio da je nevin”, objasni Aksler. „Tvrdio je da joj se priviđaju
stvari.”
„Jesu li?”
„Ne verujem. Video sam je kako pati. Verovao sam u njenu priču.”
 Tog dana je stalno je iznova čitao članak i gledao Sibil na fotografiji objavljenoj
u listu, studijskom portretu na kom nije izgledala kao udata žena tridesetih godina, još
manje kao Klitemnestra, nego kao vođa srednjoškolskih navijačica, kao devojka koja
još ništa u životu nije iskusila.
Sutradan je pozvao Informacije i, sasvim lako, dobio broj telefona kuće Van
Bjuren. Kad je pozvao, javila se neka žena koja se predstavila kao Sibilina sestra.
Rekao joj je ko je i ispričao za Sibilino pismo. Pročitao joj je pismo preko telefona.
Složili su se da ga ona preda Sibilinom advokatu.
„Možete li da je viđate?”
„Samo sa advokatom. Ponekad joj krenu suze što ne viđa decu. Inače je
zabrinjavajuće mirna.”
„Da li govori o ubistvu?”
„Kaže ’To se moralo uraditi’. Da pomislite da joj je pedeseto, a ne prvo. Nalazi
se u vrlo čudnom stanju. Kao da joj izmiče ozbiljnost dela. Kao da je sva ozbiljnost
iza nje.”
„Za sada”, reče on.
„I ja sam to pomislila. Desiće se veliki lom. Neće moći dugo da živi iza te maske
pribranosti. Moraju da motre na njenu ćeliju zbog mogućnosti samoubistva. Plašim se
šta će se sledeće desiti.”
„Naravno. To što je uradila nikako ne ide uz ženu koju sam upoznao. Zašto je to
uradila posle toliko vremena?”
„Zato što je Džon, čak i kad se odselio, nastavio sve da poriče i da joj govori
kako bunca, a to ju je dovodilo u stanje mahnitog besa. Onog jutra kad je išla da ga
vidi, rekla mi je da će po svaku cenu izvući priznanje od njega. Rekla sam joj ’Nemoj
ići da ga vidiš. To će te samo izludeti.’ I bila sam u pravu. Ja sam htela da ona ode do
okružnog tužioca i podnese prijavu. Govorila sam joj da treba da ga pošalje iza
rešetaka. Ali ona je odbila: on nije bilo ko, i slučaj će se na kraju naći u novinama i
na televiziji, a Alison će biti uvučena u košmar sudnice i izložena novim užasima.
Zato što je to govorila nisam ni pomislila da će izvlačenje priznanja ’po svaku cenu’
uključiti upotrebu njegove lovačke puške - i upotreba lovačke puške može se na kraju
naći u novinama, je l’ da. Ali kad je te subote ujutru stigla do Džonove kuće nije
čekala da je on pusti unutra. Nije čekala da čuje ma i jednu jedinu njegovu reč. Nije
da je izbila svađa, pa se svađa rasplamsala i onda ona pucala na njega. Dovoljno je
bilo da mu vidi lice - tamo, pred ulaznim vratima, dvaput je povukla obarač i on je
bio mrtav. Rekla mi je ’Hteo je tarapanu, dala sam mu tarapanu.’”
„Zna li devojčica nešto?”
„Još joj nisu rekli. To neće biti lako. Ništa u vezi sa ovim neće biti lako. Za to se
postarao pokojni dr Van Bjuren. Ne mogu ni da zamislim patnju s kojom će živeti
Alison.”
Posle toga je Aksler danima ponavljao sebi, Ne mogu ni da zamislim patnju s
kojom će živeti Alison. Verovatno je ista ta misao i navela Sibil da ubije svog muža -
čime je zauvek uvećala Alisoninu patnju.

Jedne noći u krevetu Pegin mu reče „Pronašla sam devojku za tebe. U plivačkom
timu Preskota. Plivam s njom po podne. Lara. Da li bi voleo da ti dovedem Laru?”
Polako se dizala i spuštala iznad njega, a sva su svetla bila pogašena, iako je
sobu mutno osvetljavao pun mesec koji je sijao kroz grane drveća iza kuće.
„Pričaj mi o Lari”, reče on.
„Oh, sigurno bi ti se dopala.”
„Tebi se očigledno već dopada.”
„Gledam je u bazenu. Gledam je u svlačionici. Bogata klinka. Povlašćena klinka.
Ni jednog minuta u životu nije oskudevala. Savršena je. Plavuša. Kristalnoplave oči.
Dugačke noge. Jake noge. Savršene grudi.”
„Koliko savršene?”
„Strašno ti je teško da slušaš o Lari”, reče ona.
„Grudi”, reče on.
„Devetnaest joj je godina. Čvrste su, i stoje visoko. Pička joj je obrijana pa je
ostao samo rub plavih dlaka sa svake strane.”
„Ko je jebe? Momci ili devojke?”
„Ne znam još. Ali neko se lepo zabavlja tamo dole.”
Od tada je Lara bila s njima kad god bi je poželeli.
„Sad je ti jebeš”, govorila bi Pegin. „Ovo je savršena mala Larina pica.”
 „Je l’ je i ti jebeš?”
„Ne. Samo ti. Zažmuri. Hoćeš da te natera da svršiš? Hoćeš da te Lara natera da
svršiš? Važi, ti mala plava gaduro - nateraj ga da svrši!” Pegin je vikala, a on više
nije morao da joj govori kako se jaše konj. „Poprskaj svud po njoj. Sad! Sad! Da, baš
tako - prskaj joj u lice!”
Jednom su otišli na večeru u lokalni hotel. Iz rustične trpezarije videlo se, s
druge strane puta, veliko jezero ulepšano zalaskom sunca. Ona je nosila najnoviju
odeću; bili su u kupovini prilikom jedne iznenadne posete Njujorku nedelju dana
ranije; crna pripijena suknjica od žerseja, crveni kašmirski pulover bez rukava s
crvenim kašmirskim džemperom vezanim u čvor na ramenima, skroz crne čarape,
meka kožna torba preko ramena s ukrasnim kožnim tračicama, a na nogama špicaste
crne cipele s otvorenom petom, izrezane toliko da se videlo gde počinju prsti.
Delovala je meko i poželjno i zamamno, crvena u gornjem delu a sva crna od struka
naniže, i držala se s nehajnom neusiljenošću kao da se tako odevala celog života.
Torbu je, na predlog prodavačice, nosila s kaišem preko tela poput redenika, dok joj
je sama torba poskakivala na kuku.
U nastojanju da se ne ukoči i da mu noga ne utrne, beše stekao naviku da ustane
dva-tri puta tokom obeda i prošeta, te posle glavnog jela a pre deserta Aksler ustade i
po drugi put prošvrlja po restoranu i hotelskom holu i baru. Tamo primeti jednu
privlačnu mladu ženu kako pije sama. Sigurno beše prevalila dvadesetu, a po načinu
na koji je razgovarala s šankerom primećivalo se da je malo pijana. Kad je pogledala
u njegovom pravcu on joj se nasmeši pa, da bi se još malo zadržao, upita šankera zna
li rezultat utakmice. Potom je upita da li je meštanka ili gošća hotela. Ona odgovori da
se upravo zaposlila u prodavnici antikviteta dole niz put i da je svratila na piće posle
radnog vremena. Upita je zna li nešto o antikvitetima, a ona reče da su joj roditelji
držali radnju s antikvitetima na severu države. Tri godine je radila u jednoj
prodavnici u Grinič vilidžu, pa je odlučila da ode iz grada i pokuša sreću u okrugu
Vašington. Upita je koliko je dugo tu, a ona odgovori da je stigla pre samo mesec
dana. Upita je šta pije, a kad mu je rekla objavi ’Sledeće plaćam ja’, i pokaza šankeru
da to piće stavi na njegov račun.
Kad je desert stigao, on reče Pegin, „Ima jedna devojka za barom, napija se.”
„Kako izgleda?”
„Kao da može da vodi računa o sebi.”
„Je l’ želiš?”
 „Ako ti želiš”, reče on.
„Koliko joj je godina?”, upita on.
„Dvadeset osam, rekao bih. Ti ćeš preuzeti stvar. Ti i ona zelena kita.”
„Ti ćeš preuzeti stvar”, odvrati ona. „Ti i ona prava kita.”
„Preuzećemo stvar zajedno”, reče on.
„Želim da je vidim”, reče ona.
Platio je račun pa su izišli iz restorana i otišli da stoje na ulazu u bar. On je
stajao iza Pegin, obgrlivši je rukama. Osećao ju je kako drhti od uzbuđenja dok
posmatra devojku koja pije za šankom. Njeno drhtanje ga uzbudi. Kao da su se stopili
u jedno manijački napaljeno biće.
„Je l’ ti se dopada?”, prošapta.
„Deluje kao da bi mogla biti prilično nepristojna, samo da joj se pruži prilika.
Deluje kao da je spremna za poročni život.”
„Hoćeš da je povedeš kući.”
„Nije Lara, ali poslužiće.”
„Šta ako se pobljuje u kolima?”
„Misliš da će?”
„Ovde je već dugo. Kad se obeznani u kući, kako ćemo je se otarasiti?”
„Ubićemo je”, reče Pegin.
I dalje čvrsto držeći Pegin ispred sebe, on doviknu preko bara, „Treba li vam
prevoz, mlada damo?”
„Trejsi.”
„Treba li ti prevoz, Trejsi?”
„Tu su mi kola”, odgovori Trejsi.
„Da li si u stanju da voziš? Mogu da te odbacim do kuće.” Pegin je i dalje
treperila u njegovom naručju. Ona je mačka, pomisli on, mačka pre naglog skoka, soko
pre nego što se vine sa sokolareve ruke. Životinja koju možeš da kontrolišeš - dok je
ne pustiš. Obezbeđujem joj Trejsi isto onako kao što joj poklanjam odeću, pomisli. S
Larom su oboje bili hrabri zato što nije bilo nikakve Lare, pa tako ni posledica. Za
ovo je znao da će biti drugačije. Sinu mu da svu moć upravo ustupa Pegin.
„Mogu da pozovem muža da dođe po mene”, reče Trejsi.
Ranije je primetio da ne nosi burmu. „Ne, mi ćemo te odvesti. Kuda želiš da
ideš?”
Trejsi pomenu jedan grad dvanaest milja zapadno odatle.
Šanker, koji je znao da Aksler živi u suprotnom pravcu, okrenu se svom poslu
kao da je gluvonem. Zbog njegovih filmova praktično je svako u tom ruralnom mestu
od devet stotina stanovnika znao ko je Aksler, iako je malo njih uopšte imalo pojma
da njegova reputacija počiva na celoživotnom uspehu na pozornici. Pijana mlada žena
plati račun i siđe sa barske stolice i dohvati jaknu da krene. Bila je visa nego što je
zamišljao, i krupnija, takođe - lutalica, možda, ali ne i beskućnica - jedra plavuša
glomaznog tela i konfekcijske nordijske lepote. Sve u svemu, grublja, običnija verzija
dostojanstvene Luize.
Smestio je Trejsi na zadnje sedište s Pegin i mračnim pustim seoskim putevima
povezao ih do svoje kuće. Bilo je to kao da je kidnapuju. Brzina s kojom se Pegin
pokrenula nije ga iznenadila. Nisu je sputavali inhibicija ili strah kao kad su joj sekli
kosu, i njega je očaralo već i ono što je čuo iza sebe. Kod kuće, u spavaćoj sobi,
Pegin istrese na krevet svoju plastičnu torbu s pomagalima, među njima i na igračku
nalik devetostruki bič s veoma mekim, tankim nitima od neupletene kože.

Aksler se pitao šta se mota po Trejsinoj glavi. Ulazi u kola s dve osobe koje
dotad nikad nije videla, one je nekim prašnjavim putem voze u neku kuću u bestragiji,
a onda iz kola upada u gužvu utroje. Možda je pijana, ali je i mlada. Do koje mere
može biti nesvesna rizika? Ili Pegin i ja ulivamo poverenje? Ili je rizik zapravo ono
što traži Trejsi? Ili je suviše pijana da bi marila? Pitao se da li je ikad uradila nešto
slično. Ponovo se upita zašto to radi sada. Objašnjenje nije moglo biti da im je ova
Trejsi pala s neba da bi radila sve ono o čemu su u krevetu uzbuđeno maštali da radi
Lara. Ali onda, šta jeste objašnjenje? To što on nije u stanju da iziđe na pozornicu i
igra? To što je bio pacijent u psihijatrijskoj bolnici? To što vodi ljubav s lezbijkom
koju je prvi put video kao novorođenče na majčinim prsima?
Kad muškarac dovede dve žene na gomilu, nije neuobičajeno da jedna,
opravdano se ili neopravdano osećajući zapostavljenom, završi plačući u uglu sobe.
Kako je krenulo, činilo se da će plačući u uglu sobe završiti on. Ali dok je posmatrao
s druge strane kreveta, nije se osećao bolno zanemarenim. Pustio je Pegin da se
postavi kao šef parade, a on neće učestvovati dok ne bude pozvan. Gledaće ne
mešajući se. Najpre je Pegin navukla svoju skalameriju, podesila i učvrstila kožno
remenje, i namestila dildo tako da štrči pod pravim uglom. Potom je čučnula iznad
Trejsi ovlaš joj dodirujući usne i bradavice ustima i mazeći joj grudi, a potom je
skliznula naniže i blago ušla dildom u nju. Pegin nije morala da je otvara silom. Nije
morala ni reč da izusti - zamišljao je da će, ako neka od njih i progovori, to biti na
nekom njemu neprepoznatljivom jeziku. Zeleni ud zaranjao je u raskošno telo
raskrečeno ispod njega, polagano u početku, potom brže i jače, pa još jače, i sve
Trejsine obline i udubine pomerale su se zajedno s njim. Ovo nije bila meka
pornografija. Ovo više nisu bile dve razodevene žene koje se miluju i ljube u krevetu.
Sad je bilo nečeg primitivnog u tome, u tom nasilju žene nad ženom, kao da je Pegin, u
toj sobi punoj senki, postala čarobna mešavina šamana, akrobate i životinje. Bilo je
kao da preko genitalija nosi masku, fantastičnu masku totema, koja ju je pretvorila u
nešto što nije niti treba da bude. Lepo je mogla da bude i vrana ili kojot, a
istovremeno i Pegin Majk. Bilo je u tome nečeg opasnog. Srce mu je bubnjalo od
uzbuđenja - bog Pan, koji iz daljine gleda svojim špijunskim, pohotnim okom.
Engleski beše jezik kojim je Pegin progovorila kad je pogledala prema njemu s
mesta na kom se nalazila, sad izvaljena na leđa pored Trejsi, provlačeći mali crni
devetostruki bič kroz dugu Trejsinu kosu i, sa onim klinačkim osmehom koji je
otkrivao njena dva prednja zuba, tiho mu rekla, „Tvoj red. Omrči je.” Ona dohvati
Trejsi za rame, prošapta „Vreme da promeniš gospodara”, i blago preturi krupno,
toplo telo tuđinke prema sebi. „Okupilo se troje dece”, reče on, „i odlučilo da postavi
komad”, na šta otpoče njegova predstava.

Oko ponoći su odvezli Trejsi natrag na parking pored hotela gde je ostavila kola.
„Je 1’ vas dvoje često radite ovo?”, upita ih Trejsi sa zadnjeg sedišta, gde je
ležala obavijena Pegininim rukama.
„Ne”, reče Pegin. „A ti?”
„Nikad u životu.”
„I, šta misliš?” upita Pegin.
„Ne mogu da mislim. Glava mi je suviše puna svega da bih mislila. Osećam se
kao na tripu. Osećam se kao da sam uzela droge.”
 „Odakle ti petlja za ovo?” upita je Pegin. „Od pića?”
„Od tvoje odeće. Od toga kako izgledaš. Pomislila sam kako nemam čega da se
plašim. Reci, je l’ on onaj glumac?”, upita Trejsi Pegin, kao da Aksler nije u kolima.
„Jeste”, reče Pegin.
„Tako je i šanker rekao. A ti si glumica?” upita ona Pegin.
„Tu i tamo”, odgovori Pegin.
„Bilo je ludo”, reče Trejsi.
„Jeste”, odgovori Pegin, rukovateljka devetostrukim bičem i poznavalac dilda,
koja uopšte nije bila diletant, koja je zaista doterivala stvari do krajnje granice.
Trejsi strasno poljubi Pegin za laku noć. Pegin joj strasno uzvrati poljubac i
pomilova je po kosi i stegnu joj grudi, i na parkingu pored hotela u kom su se svi
upoznali, njih dve na tren ostadoše pripijene jedna uz drugu. Potom Trejsi uđe u auto,
a pre nego što se odvezla, on ču kako joj Pegin kaže „Vidimo se uskoro.”
Odvezli su se kući s Pegininom šakom u njegovim gaćama. „Miris”, reče ona, „na
nama je”, a za to vreme Aksler je mislio, preračunao sam se - nisam dobro razmislio.
Više nije bio bog Pan. Daleko od toga.

Dok se Pegin tuširala, sedeo je dole u kuhinji i pio čaj kao da se ništa nije
dogodilo, kao da su proveli još jednu običnu noć kod kuće. Čaj, šolja, tanjirić, šećer,
krem - sve je to udovoljavalo potrebi za nemaštovitim i prozaičnim.
„Želim da imam dete.” Zamisli kako Pegin izgovara te reči. Zamisli je kako mu,
ušavši posle tuširanja u kuhinju, kaže „Želim da imam dete.” Zamišljao je najmanje
verovatno što bi se moglo desiti, pa je zato i zamislio ovo; rešio je da svoju ludu
nesmotrenost utera natrag u domaće okružje.
„S kim?” zamisli sebe kako je pita.
„S tobom. Ti si izbor mog života.”
„Kao što te je porodica pravovremeno upozorila, ja se približavam
sedamdesetoj. Kad detetu bude deset godina, meni će biti sedamdeset pet, sedamdeset
šest. Tad možda neću biti tvoj izbor. S ovom mojom kičmom biću u invalidskim
kolicima, ako ne i mrtav.”
 „Zaboravi na moju porodicu”, zamisli je kako kaže. „Želim da ti budeš otac mog
deteta.”
„Hoćeš li i to držati u tajnosti od Ejse i Karol?”
„Neću. S tim je gotovo. Bio si u pravu. Luiz mi je učinila uslugu onim
telefonskim pozivom. Nema više tajni. Moraće da se pomire sa stanjem takvim kakvo
je.”
„A otkud ti ta želja za majčinstvom?”
„Od toga što sam postala to što sam postala za tebe.”
Zamisli sebe kako kaže „Ko bi i pomislio da će veče poprimiti ovaj obrt?”
„Ma kakvi”, zamisli kako odgovara Pegin. „To je sledeći korak. Ako ćemo da
nastavimo, hoću tri stvari. Hoću da operišeš kičmu. Hoću da se vratiš svojoj karijeri.
Hoću da mi napraviš dete.”
„Mnogo hoćeš.”
„Ko me je naučio da hoću mnogo?” zamisli je kako kaže. „Ovo je moj predlog za
stvarni život. Šta mogu da ponudim više od toga?”
„Operacija kičme je vrlo rizična. Doktori koji su me videli kažu da u mom
slučaju ne bi pomogla.”
„Ne možeš dalje tako ukočen od bola. Ne možeš večno da šepaš.”
„A moja karijera je još nezgodnija.”
„Nije”, zamisli je kako kaže, „samo treba skovati plan kako da se okonča
neizvesnost. Jedan smeo dugoročni plan.”
„Samo toliko”, zamisli sebe kako odgovara.
„Da. Vreme je da se osmeliš sam sa sobom.”
„Ako ništa drugo, zvuči kao da je vreme da budem oprezan.”
Ali zato što je počeo da se podmlađuje u njenom društvu, zato što je učinio sve
što mu je bilo u moći da poveruje kako ona koja je počela time što mu je prinela čašu
vode - da bi posle toga postigla podvig nad podvizima, promenu seksualnog
opredeljenja - može da zadovoljstvo s njim učini zaista stvarnim, rojile su mu se misli
koje su mu ulivale najviše nade. U ovom kuhinjskom sanjarenju o popravljenom životu
zamišljao je sebe kako odlazi ortopedu koji ga šalje na magnetnu rezonancu a potom i
na preoperativni mijelogram, i zatim na operaciju. U međuvremenu je bio stupio u
vezu sa Džerijem Openhajmom i rekao mu da ako neko hoće da mu ponudi ulogu, on je
na raspolaganju da ponovo radi. A onda, i dalje se za kuhinjskim stolom uzbuđujući
razradom tih misli dok je Pegin gore završavala s tuširanjem, zamisli kako je Pegin
dobila zdravu bebu upravo onog meseca kad je on u pozorištu Gatri imao premijeru sa
ulogom Džejmsa Tajrona. Prethodno je pronašao bio vizitkartu Vinsenta Danijelsa
koju je ostavio da obeleži mesto na kom je stao s čitanjem Dugog putovanja u noć.
Otišao je Vinsentu Danijelsu s komadom pa su radili svakoga dana dok nisu našli
način da prekinu njegovo neverovanje u sebe, tako da se, kad je za premijeru izišao na
pozornicu Gatrija, izgubljena magija vratila, i on je, dok su reči onako prirodno,
onako bez napora izlazile iz njegovih usta, znao da je usred predstave jednako dobre
kao i sve ostale njegove predstave što su bile, i da možda to što je onako dugo bio
onesposobljen, ma koliko bolno, nije bilo i najgore što se moglo dogoditi. Sad mu je
publika u svakom trenutku iznova verovala. Tamo gde se ranije, suočen s najstrašnijim
delom glume - replikom, izgovaranjem nečega, izgovaranjem nečega spontano,
slobodno i lako - osećao kao go, bez zaštite nekakvog pristupa, sad je ponovo sve
izviralo iz instinkta i nikakvi drugačiji pristupi nisu mu bili potrebni. Period zle sreće
se okončao. Mučenje koje je dosudio sebi se okončalo. Povratio je samopouzdanje,
tuga je odagnana, jezivi strah se raspršio, i sve što je otišlo od njega vratilo se tamo
gde mu je mesto. Ponovna gradnja života morala je otpočeti od nečega, i za njega je
otpočela zaljubljivanjem u Pegin Stejplford, za divno čudo tačno ženu kakva mu je
bila potrebna.
Sad mu se činilo da taj kuhinjski scenario više nije vazdušasta bajka od koje je
krenuo nego da on to zamišlja jednu novu mogućnost, povraćaj razdraganosti za koju
je nameravao da se bori i živi je i uživa u njoj. Aksler oseti onu rešenost koju je imao
u početku, kad je sa dvadeset dve godine došao u Njujork na audiciju.

Sutradan ujutru, čim je Pegin krenula kolima natrag u Vermont, telefonirao je

jednoj bolnici u Njujorku i zatražio doktora s kojim bi se mogao posavetovati o
genetskim opasnostima začinjanja deteta u šezdeset petoj godini. Prebacili su ga na
kancelariju specijaliste gde su mu zakazali za narednu sedmicu. Pegin nije rekao ništa.
Bolnica se nalazila daleko u severnom delu grada i on je, pošto je parkirao auto
u jednoj garaži, s rastućim uzbuđenjem otišao do doktorove kancelarije. Dati su mu
uobičajeni medicinski formulari da ih popuni, a potom ga je pozdravio jedan Filipinac
od oko trideset pet godina, koji se predstavio kao asistent doktorke Van. U prostoru za
čekanje nalazila se i jedna soba s prozorom, i asistent ga je poveo tamo da budu na
miru. Činilo se da je soba bila predviđena za decu, sa stočićima i stoličicama
raštrkanim naokolo i dečjim crtežima na zidu. Njih dvojica sedoše za jedan sto i
asistent mu poče postavljati pitanja o njemu i o članovima njegove porodice i o
bolestima od kojih su bolovali i od kojih su umrli. Doktorkin asistent je zapisivao
njegove odgovore na listu papira s naštampanom skicom porodičnog stabla. Aksler mu
je rekao sve što je znao i sve čega se sećao od porodične istorije. Onda asistent uze
drugi list papira i poče postavljati pitanja o porodici buduće majke. Aksler je mogao
da mu kaže samo da su oba Peginina roditelja živa; ne zna ništa o njihovoj
medicinskoj istoriji, niti o medicinskoj istoriji Pegininih tetaka, ujaka, baba i deda,
prababa i pradeda. Asistent upita iz koje je države poreklom njena porodica, kao što
je pitao i za Akslerovu porodicu i, pošto je upisao podatke, reče Aksleru da će sve to
odneti dr Van, i kad se on i doktorka posavetuju, ona će izići i razgovarati s Akslerom.
Sam u sobi, Aksler je bio ushićen što su mu se povratile snaga i prirodnost i što
se izvukao iz poniženja i što se okončao njegov nestanak iz sveta; ponovno
oživljavanje Sajmona Akslera zaista je bilo u toku. I to baš u ovoj sobi punoj dečjeg
nameštaja, povrh svega. Veličina nameštaja podsetila ga je na seanse umetničke
terapije u Hamertonu, gde su njemu i Sibil van Bjuren dali krejone i papir da slikaju
za terapeuta. Setio se kako je poslušno počeo da boji crtež krejonima kao nekad, kao
dete u zabavištu. Setio se ponižavajućih posledica toga što je završio u Hamertonu,
kako je iz njega netragom nestala svaka sigurnost; setio se kako je za oslobođenje od
sveprožimnog osećanja poraza i užasa imao samo razgovor koji je slušao u kantini
posle večere, priče hospitalizovanih bolesnika još jednako zaljubljenih u sopstvene
pokušaje samoubistva. Sad, međutim, krupan čovek što nezgrapno sedi usred tih
stočića i stoličica, pomirio se s glumcem, svesnim uspeha iza sebe i uverenim da život
može ponovo da počne.

Dr Van je bila sitna, tanušna mlada žena koja je rekla da će joj, naravno, biti
potrebna i Peginina istorija, ali da se može pozabaviti makar njegovim strahovima o
urođenim nedostacima potomstva ostarelih očeva. Rekla mu je da, iako je za muškarce
idealno vreme očinstva u njihovim dvadesetim godinama, i iako opasnost od
prenošenja genetske ranjivosti i razvojnih poremećaja poput autizma značajno raste
posle četrdesete, i iako stariji muškarci imaju više spermatozoida s oštećenom DNK
nego mlađi, izgledi da će začeti normalnog potomka bez urođenih nedostataka nisu
nužno zloslutni za čoveka njegove dobi i zdravlja, pogotovu što se neki urođeni
nedostaci, iako ne svi, mogu otkriti tokom trudnoće. „Ćelije u testisima iz kojih nastaje
sperma dele se svakih šesnaest dana”, objasnila mu je dr Van dok su sedeli jedno
preko puta drugog za stočićem. „To znači da se te ćelije do pedesete godine podele
oko osam stotina puta. A sa svakim deljenjem ćelije, rastu izgledi za greške u DNK
sperme.” Kad joj Pegin obezbedi drugu polovinu priče, moći će potpunije da proceni
njihovo stanje i da radi s njima zajedno ako požele da idu dalje. Dala mu je svoju
vizitkartu i jednu brošuru u kojoj su do tančina bili objašnjeni priroda i rizik od
urođenih nedostataka. Još mu je objasnila i da je plodnost u njegovim godinama
možda umanjena te ga je, na njegovo traženje, uputila na jednu laboratoriju u kojoj
rade analizu sperme. Tako će moći da odrede da li će možda biti nekih teškoća sa
začećem. „Može biti problema”, reče mu, „s brojem spermatozoida, njihovom
pokretljivošću, ili građom.” „Razumem”, odgovori on i, kako bi izrazio nesavladiv
osećaj zahvalnosti, dograbi i steže njenu ruku. Doktorka mu se osmehnu kao da je ona
starija od njih dvoje i reče „Pozovite ako imate nekih pitanja.”
Vrativši se kući, oseti neodoljivu potrebu da telefonira Pegin i saopšti joj tu
veliku zamisao koja ga se dočepala, i šta je preduzeo povodom nje. Ali taj će
razgovor morati da sačeka dok se ne nađu narednog vikenda, kad će imati sate i sate
za razgovor. Sam u krevetu te noći, pročitao je brošuru koju mu je dala dr Van. „Za
zdravu bebu potrebna je zdrava sperma... Oko 2 do 3 odsto svih beba rađa se s nekim
velikim urođenim nedostatkom... Preko dvadeset retkih ali razornih poremećaja
dovodi se u vezu sa starim očevima... Što je muškarac stariji kad začne dete, to je za
njegovu partnerku verovatnije da će pobaciti... Za starije očeve verovatnije je da će
dobiti decu sa autizmom, šizofrenijom, Daunovim sindromom...” Pročitao je brošuru
jednom, pa još jednom, i ma koliko mu se informacije činile otrežnjujućima, i ma
koliko svestan rizika postao, nije dao da ga to što je pročitao odvrati od planova.
Umesto toga, suviše uzbuđen da bi spavao, misleći da se upravo događa nešto divno,
zatekao se dole u dnevnoj sobi gde ga je muzika još više obodrila te je, zajedno s
neustrašivošću kakvu nije osetio godinama, osetio i onu duboku biološku čežnju za
detetom koja se češće dovodi u vezu sa ženama nego s muškarcima. Ništa u tome što
su njih dvoje zajedno nije mu se više činilo neverovatnim. Ona će morati da ode s
njim kod dr Van. Kad jednom sklope celu priču, njih dvoje će trezveno proceniti šta
će dalje da rade.
Nameravao je da razgovor zapodene u petak posle večere. Ali kad je Pegin došla
za taj vikend u petak kasno popodne, otišla je u svoj studio sa gomilom studentskih
ispitnih zadataka da ih oceni a spravljanje večere prepustila je njemu. A posle večere
ponovo se povukla u studio da oceni još neke zadatke. Nek sad sve završi. Onda ćemo
imati vikend za razgovor, pomisli on.
U krevetu, u mraku - dve nedelje posle onog sastanka s Trejsi - kad je počeo da
ljubi i miluje Pegin, ona se odmače i reče „Noćas nisam raspoložena”. „Dobro”,
odgovori on i, pošto nije bio u stanju da je uzbudi, okrenu se na svoju stranu ali ne
ispuštajući njenu ruku nego nastavivši da je drži u svojoj - u ruci koja je i dalje htela
sve da dotakne - dok Pegin nije zaspala. Probudivši se usred noći, upita se šta je htela
da kaže time da nije raspoložena, zašto od trenutka kad je stigla nije imala volje da
bude blizu njega?
Shvatio je odmah ujutru, pre nego što je stigao i da zausti o sastanku s dr Van i
svemu što leži iza tog sastanka i svemu što bi se moglo pružati ispred njih; shvatio je
da se, otišavši doktorki Van, nije toliko obrazovao s ciljem da izbegne
nepromišljenost, koliko se još dublje ukopao u jedan nestvarni svet.
„Ovo je kraj”, reče ona Aksleru za doručkom. Sedeli su za stolom, jedno preko
puta drugog, na istim onim stolicama na kojima su sedeli kad mu je ona u proteklim
mesecima rekla da su se već izložili riziku.
„Kraj čega?” upita on.
„Ovoga.”
„Ali, zašto?”
„Nije to ono što želim. Pogrešila sam.”
Tako je otpočeo kraj, sasvim iznebuha, a završio se tridesetak minuta kasnije s
Pegin koja je stezala svoju prepunu sportsku torbu na ulaznim vratima i Akslerom u
suzama. Beše to sušta antiteza njegovim očekivanjima za kuhinjskim stolom, one noći
pre dve nedelje. Sušta antiteza njegovim očekivanjima kad je otišao doktorki Van. Sve
što je želeo, ona mu je upravo uskratila!
A sad je plakala i ona; nije baš bilo lako otkačiti se kao što se učinilo u prvi mah
za kuhinjskim stolom. Ali ipak se nije dala obrlatiti te je, ma koliko on plakao, ostala
nema. Slika nje na ulaznim vratima, ponovo u dečačkoj crvenoj jakni na rajsferšlus, sa
sportskom torbom čvrsto u ruci, govorila je sve: ovu vrstu nevolje ona može da
podnese. Ne pada joj na pamet da sedne i uz kafu vodi iskreni razgovor koji će
odvesti njihovom približavanju. Ona samo želi da ga se oslobodi i da zadovolji
sasvim običnu ljudsku želju da ide dalje i isproba nešto drugo.
„Ne možeš da poništiš sve”, uzviknu on gnevno, a na to Pegin, jača od njih dvoje,
otvori vrata.
 Na kraju progovori, jecajući. „Pokušavala sam da budem savršena za tebe.”
„Šta sad to kog đavola znači? Da li je ikad trebalo da budeš savršena? ’Ne
odlazi od mene. Mnogo volim ovo i ne želim da se prekine.’ Bio sam toliko glup da
sam poverovao u to što si rekla. Bio sam toliko glup da sam poverovao da radiš ono
što želiš da radiš.”
„To sam i želela da radim. Strašno sam želela da vidim da li mogu to da uradim.”
„Znači to je bio eksperiment, sve do kraja. Još jedna avantura Pegin Majk - kao
kad si pokupila udaračicu softbol tima.”
„Ne mogu više da budem zamena za tvoju glumu.”
„Ma ne poteži to! To je odvratno!”
„Ali je tačno! Ja sam ono što imaš umesto toga! Ja treba da budem nadoknada za
to!”
„To je najbesmislenije sranje koje sam ikada čuo. A to i ti znaš. Navali, Pegin!
Ako ti je to odbrana, navali! ’Mi smo se već izložili riziku.’ Ja sam se izložio riziku!
Ti si samo pričala ono što si mislila da želim da čujem i tako si mogla da dobijaš ono
što želiš dok god si to želela.”
„Nisam to radila!” povika ona.
„To je zbog Trejsi, je l’ tako?”
„Šta je zbog Trejsi?”
„Daješ mi nogu zbog Trejsi!”
„Ne, Sajmone! Ne!”
„Ne napuštaš ti mene zato što nemam posao! Napuštaš me zbog te devojke!
Odlaziš toj devojci!”
„Moja stvar kuda idem. Ma, samo me pusti da odem!”
„Ko te zadržava? Ja ne! Nikad!” On pokaza na sportsku torbu u koju je potrpala
svu svoju novu garderobu koja je visila u njegovim plakarima i bila složena u
njegovim fiokama. „Spakovala si svoje seks-igračke?”, upita. „Nisi zaboravila
remenje?” Ona ne odgovori, ali emocija što je sevala iz nje bila je mržnja, ili je on
tako shvatio onaj njen pogled.
„Da”, reče on, „uzmi alat za svoj zanat i idi. Sad tvoji roditelji mogu mirno da
spavaju - više nisi sa starcem. Sad više nema nezvanog gosta između tebe i tvog oca.
Ratosiljala si se smetnje. Nema više prekora od kuće. Bezbedno si se vratila na
početni položaj. Odlično. Teraj dalje. Ionako nikad nisam imao snage za tebe.”
Put muškarca prepun je zamki, a Pegin je bila poslednja. Gladno je kročio u nju i
zagrizao mamac kao najkukavniji zarobljenik na kugli zemaljskoj. I nije se moglo
okončati na neki drugi način, a ipak je on to poslednji otkrio. Neverovatno? Ne,
predvidljivo. Napušten posle toliko dugog vremena? Za nju očigledno ne toliko dugog
kao za njega. Sve što ga je očaravalo kod nje nestalo je i u trenutku kad je ona rekla
„Ovo je kraj”, on je bio osuđen na svoju rupu sa šest grančica, sam, bez želje da živi.
Otišla je svojim kolima, a raspad je trajao nepunih pet minuta, raspad zbog
propasti koju je sam izazvao i od koje sad više nije bilo oporavka.

Popeo se na tavan i presedeo tamo čitav dan do duboko u noć, spremajući se da

povuče obarač puške, a u naletima sklon da se sjuri niza stepenice i probudi Džerija
Openhajma kod kuće, i sklon da telefonira u Hamerton i razgovara sa svojim
doktorom, sklon da pozove 911.
A u desetak različitih trenutaka tokom tog dana, sklon da telefonira u Lansing i
kaže Ejsi koja je izdajnička džukela ispao što je okrenuo Pegin protiv njega. Tako se
to i dogodilo, bio je siguran. Pegin je sve vreme bila u pravu što je želela da vest o
njihovoj ljubavnoj vezi drži podalje od porodice. „Zato što te poznaju tako dugo”,
objasnila mu je kad ju je pitao zašto više voli da ga drži u tajnosti. „Zato što ste istih
godina.” Da je otputovao u Mičigen kad je ono prvi put predložio Pegin da ide i
razgovara s Ejsom, možda bi i imao izgleda da pobedi. Ali ako sad telefonira Ejsi
neće postići ništa. Pegin je otišla. Otišla Trejsi. Otišla Lari. Otišla udaračici s
konjskim repom. Gde god da je, on više ne mora da brine o genetskim opasnostima što
će biti stari otac čije su se ćelije u testisima već podelile preko osam stotina puta.
U vreme večere više nije mogao da se uzdrži te je, noseći pušku, sišao s tavana
do telefona.
Javila se Karol.
„Ovde Sajmon Aksler.”
„Ovaj, da. Zdravo, Sajmone.”
„Hoću da razgovaram s Ejsom.” Glas mu je podrhtavao a srce ubrzano lupalo.
Morao je da sedne na kuhinjsku stolicu da bi nastavio. Vrlo se slično osećao i kad je u
Vašingtonu poslednji put pokušao da iziđe na pozornicu i igra. A ništa od toga nije
moralo da se desi, samo da Luiz Rener onomad nije osvetoljubivo telefonirala u
ponoć i rekla Stejplfordovima za njihovu ćerku i njega.
„Je 1’ ti dobro?” upita Karol.
„Ne baš. Pegin me je napustila. Hoću da razgovaram s Ejsom.”
„Ejsa je još u pozorištu. Možeš pokušati da ga nađeš tamo u kancelariji.”
„Daj ga na telefon, Karol!”
„Pa sad sam ti rekla, nije još stigao kući.”
„Zar to nije divna vest? Zar to nije ogromno olakšanje? Više ne moraš da brineš
da će ti ćerka opsluživati onemoćalog starca. Više ne moraš da brineš da će biti
čuvarka ludaka i negovateljica invalida. Ali ne kažem ti ništa što već ne znaš - ne
kažem ti ništa čijem zakuvavanju nisi doprinela.”
„Javljaš mi da te je Pegin ostavila?”
„Hoću da razgovaram s Ejsom.”
Nastade ćutanje a potom ona, za razliku od njega, savršeno pribrano reče
„Pokušaj da nađeš Ejsu u kancelariji. Daću ti broj i zovi tamo.”
Ni sad, ništa više nego kad je odlučio da telefonira, nije znao da li radi pravu
stvar, pogrešnu stvar, da li je ovo stvar slabosti ili stvar snage. Odloži pušku na
kuhinjski sto i zapisa broj koji mu je Karol dala te prekide bez ijedne dalje reči. Da
mu je dato da odigra ulogu u nekom komadu, kako bi to izveo? Kako bi obavio
telefonski poziv? Drhtavim glasom ili čvrstim glasom? Duhovito ili divljački,
odustajući ili žesteći se? Kako da igra vremešnog ljubavnika kog je napustila dvadeset
pet godina mlađa ljubavnica nije mogao da reši ništa bolje nego kako da igra
Magbeta. Nije li trebalo da raznese sebi mozak baš dok Karol sluša na drugom kraju
žice? Ne bi li to bio najbolji način da odigra ulogu?
Mogao je da prekine, jasno. Mogao je istog časa da prekine to ludilo. Time što je
okrenuo Ejsin broj nije mogao da vrati Pegin, a ipak ga je okrenuo. On nije ni pokušao
da je vrati. Nikakvog njenog povratka nema. Ne, naprosto nije hteo da ga izradi i
nadmudri jedan drugorazredni glumac koji žari i pali po nekom provincijskom
pozorištu bogu iza nogu, s drugorazrednom glumicom koja mu je žena. Stejplfordovi
nisu mogli da uspeju na pozornici u Njujorku, nisu mogli da uspeju na filmu u
Kaliforniji, pa sad glume velike dramske umetnike, pomislio je, daleko od
iskvarenosti komercijalnog sveta. Ne, neće njega poraziti ta dva mediokriteta. Neće
on biti momak kog su nadvladali njeni roditelji!
Telefon je zazvonio samo jednom pre nego što se Ejsa javio i rekao zdravo.
„Kakve si koristi imao od toga”, poče Aksler, ključajući, ogorčeno vičući „što si
je okrenuo protiv mene? Prvo i prvo, nisi mogao da podneseš to što je lezbijka. To je
ona rekla - ni ti ni Karol niste to mogli da podnesete. Užasnuli ste se kad vam je rekla.
E pa, sa mnom je napustila sve to, sa mnom se otvorila za nov način života - i bila
srećna! Ti nikad nisi video nas dvoje zajedno. Pegin i ja smo bili srećni! Ali ti je,
umesto da mi budeš zahvalan, ubeđuješ da se pokupi i ode! Milije ti je čak i da
ponovo bude lezbijka nego da bude sa mnom! Zašto? Zašto? To mi objasni, molim te.”
„Prvo, Sajmone, moraš da se smiriš. Neću da slušam tiradu.”
„Da li imaš neku posebnu odbojnost prema meni još od samih početaka? Ima li tu
zavisti, Ejsa, ili možda osvete, ili ljubomore? Kakvu sam joj ja štetu naneo? Šezdeset
šest mi je godina, ne radim, kičma mi ne valja - šta je tu tako jezivo? Gde je tu pretnja
za tvoju ćerku? Da li me je to sprečilo da joj pružim sve što je poželela? Dao sam
Pegin sve što sam mogao! Pokušao sam da joj ugodim na svaki zamisliv način!”
„Siguran sam da jesi. Ona je to i rekla Karol i meni. Niko ti ništa ne može
zameriti povodom tvoje velikodušnosti, i niko ti i ne zamera.”
„Znaš da me je napustila.”
„Sad znam.”
„Ranije nisi?”
„Nisam.”
„Ne verujem ti, Ejsa.”
„Pegin radi ono što hoće da radi. Takva je bila celog života.”
„Pegin je uradila ono što si ti hteo da ona uradi.”
„Kao otac, imam prava da brinem za ćerku i da je savetujem. Bio bih nemaran da
je nisam posavetovao.”
„Ali kako si mogao ’da je posavetuješ’ kad nisi ništa znao o onome što se dešava
između nas? Sve što si imao u glavi bilo je viđenje mene, sa svom mojom slavom, sa
svim mojim uspehom, kako kradem ono što je po pravu tvoje! Nije bilo pravično,
Ejsa, je l’ tako, da imam i Pegin!”
Nije li tu repliku trebalo da odigra tako da bude smešno, umesto što ju je
izgovorio u naletu srdžbe? Nije li trebalo da bude mirno zajedljiv, kao da je posredi
namerno bockavo preterivanje, a ne ispipavanje onoga što mu je na duši? Ma, odigraj
kako god hoćeš, reče Aksler sebi. Verovatno ionako igraš tako da bude smešno a da to
i ne znaš.
Mrzeo je što plače, ali odjednom su mu ponovo potekle suze, suze stida i gubitka
i besa, sve to izmešano, i zato prekide vezu s Ejsom, kom, kao prvo, nije ni trebalo da
telefonira. Jer, na kraju, sam je odgovoran za to što se dogodilo. Da, pokušavao je da
joj ugodi na svaki zamisliv način i tako je, kao kreten, uveo Trejsi u njihov život i
rasturio sve. Ali, opet, kako je to mogao da predvidi? Trejsi je bila učesnica u igri,
zamamnoj seksualnoj igri kakvu razonode ili uzbuđenja radi igra bezbroj parova.
Kako je mogao da predvidi da će se poznanstvo u baru završiti konačnim gubitkom
Pegin? Da li bi neko pametniji postupio bolje? Ili je ovo nastavak preokreta njegove
sreće posle igranja Prospera i Magbeta? Da li je sve ovo nastalo zbog gluposti, ili je
to samo njegov način da se još dublje ukopa u konačni krah?
A i ko je ta Trejsi? Nova prodavačica u seoskoj radnji sa antikvitetima.
Usamljena pijanica u provincijskom hotelu. Ko je ona u poređenju s njim? To je
nemoguće! Kako bi on mogao biti zbačen zbog Trejsi? Kako bi on mogao biti poražen
od Ejse? Da li ga Pegin napušta zbog Trejsi zato što to potajno baca tatinu devojčicu
natrag u tatino naručje? A pretpostavimo da ga ne napušta zbog Trejsi. Ili da ga ne
napušta zbog zamerki porodice. Zbog čega joj je onda postao odvratan? Zašto je
odjednom postao tabu?
Odnese pušku u Peginin studio i zastade gledajući po sobi u kojoj je ona zderala
Viktorijine tapete i potom je obojila u nijansu breskve, sobu koju je učinila svojom
sobom čim ju je on, bez ikakve zadrške, pozvao da je učini svojom. Potisnu poriv da
ispali hitac u naslon njene radne stolice i umesto toga sede na nju. Prvi put primeti da
su sve knjige koje je donela od kuće uklonjene s police pored stola. Kad je ispraznila
tu policu? Koliko je stara ta njena odluka da ga napusti? Da li je postojala sve vreme,
čak i dok je ljuštila ove zidove?
Sad potisnu poriv da ispali hitac u policu za knjige. Umesto toga, pređe rukom
preko praznih dasaka na kojima su stajale njene knjige, i uzalud pokuša da misli na
ono što je svih ovih meseci mogao da uradi drugačije, a što bi je navelo da poželi da
ostane.
 Posle vremena koje sigurno nije bilo kraće od sata, odluči da ne bude nađen u
Pegininoj sobi, na Pegininoj stolici. Krivac nije Pegin. Promašaji su njegovi, kao i
zbrkana biografija na koju se nasukao.

Kad, ni nakon što je telefonirao Ejsi, oko ponoći - pošto se nekoliko sati pre toga
ponovo povukao na tavan - nije mogao da povuče obarač čak i kad je otišao tako
daleko da stavi cev puške u usta, čikao je sebe da se seti sićušne Sibil van Bjuren, te
konvencionalne prigradske domaćice s nepunih četrdeset pet kilograma koja je
izvršila ono što je rešila da uradi, koja se prihvatila jezive uloge ubice, i uspela u
njoj. Da, pomislio je, ako je ona mogla da prikupi snagu da uradi nešto tako strašno
mužu koji je bio njen demon, onda ja to mogu da uradim makar sebi. Zamislio je
čeličnu čvrstinu s kojom je svoju nameru sprovela do surovog kraja: ono nemilosrdno
ludilo koje se pokrenulo kad je kod kuće ostavila dvoje male dece, odlučnu vožnju do
kuće bivšeg muža, penjanje uza stepenice, pritiskanje zvona, dizanje puške i, kad je on
otvorio vrata, dva pucnja, bez oklevanja, iz neposredne blizine - ako je ona mogla to
da uradi, ja mogu ovo!
Sibil van Bjuren je postala mera za hrabrost. Ponavljao je sebi basmu koja ga je
podsticala na delanje, kao da ga jedna ili dve jednostavne reči mogu navesti da
postigne ono najnestvarnije od svega: ako je ona mogla to da uradi, ja mogu ovo,
ako je ona mogla to da uradi... sve dok mu najzad nije palo na pamet da zamisli kako
samoubistvo vrši u nekom komadu. U jednom Čehovljevom komadu. Šta bi moglo biti
prikladnije? Predstavljaće to njegov povratak glumi i, apsurdno, onako slabom sitnom
biću kakvo je bio, trinaestomesečnoj greški jedne lezbijke, biće neophodno da dâ sve
od sebe ne bi li obavio zadatak. Ne bi li još jedan, poslednji put uspeo da imaginarno
učini stvarnim, moraće da zamisli da je tavan pozorište, a on Konstantin Gavrilovič
Trepljov u završnoj sceni Galeba. Kad je, sa dvadeset pet godina, kao pozorišno
čudo, uspeo u svemu što je pokušao i postigao sve što je želeo, igrao je ulogu
Čehovljevog ambicioznog mladog pisca koji se u svemu oseća neuspešnim, očajnog
zbog poraza u poslu i u ljubavi. Bila je to brodvejska predstava Galeba u produkciji
Aktors studija, i obeležila je njegov prvi veliki uspeh u Njujorku napravivši od njega
najveću glumačku nadu sezone, glumca viđenog za uspeh, sasvim osobenog, i odvevši
ga svakojakim nepredvidljivim mogućnostima.
Ako je ona mogla to da uradi, ja mogu ovo.
Kad je kasnije te sedmice spremačica otkrila njegovo telo na podu tavana, pored
tela se nalazilo pisamce sa osam reči. „U stvari, Konstantin Gavrilovič je pucao u
sebe.” Bila je to poslednja replika izgovorena u Galebu. Uspešno ju je izveo, on,
uveliko dokazana pozorišna zvezda, nekad naširoko poznat po svojoj glumačkoj snazi,
koga su, dok je bio na vrhuncu uspeha, ljudi hrlili u pozorište da gledaju.

Kraj
 Table of Contents
Philip Roth Uniženje
1. U NIŠTAVILO
2. PREOBRAŽAJ
3.POSLEDNJI ČIN