„Koštana“ i „Nečista krv“ Bore Stankovića, maturski rad Jelene Milovanović (lektura Maja)

U sam osvit dvadesetog veka, kada se cela srpska literatura oduševljavala francuskom
književnošću i težila pravazilaženju romantičarske folklorne tradicije, jedan srpski pisac, ne
priključujući se ni „zapadnjacima“ ni „balkancima“[2], ostaje samo svoj intuitivno osećajući da će
samo na taj način ispoljiti autentičan stvaralački zamah i sve obilje kreativne energije koju je
nosio u sebi. Donoseći perom mirise cvetnih bašti, toplih simita i tajnovitih amama što se
mešaju sa zanosnim zvucima zurli, tupana i čočeka, Bora Stanković je „od mesta rođenja stvorio
čudotvorni izvor poezije. Otkrio je lepote i čari rodnog grada, bogatstvo životnih umetničkih
motiva na njegovom tlu. Zavičajno Vranje onako isto kao Bosna Ivi Andriću, ognjište je Bori
Stankoviću za stvaranje velike poeme o čoveku i životu sveta.“[3]

Književno delo Bore Stankovića, bez obzira na to u koju ga književnu epohu ili pravac smeštaju
njegovi mnogobrojni izučavaoci – nesumnjivo je prevratničko. Bilo da ga posmatramo kao
stvaraoca u čijem delu srpska realistička proza doživljava vrhunac i okončava se postajući nešto
novo, bilo kao „tvorca nove književne škole“ i pisca koji uspostavlja „unutrašnji dodir s duhovnim
i stilskim odlikama evropskog modernizma“[4], Bora Stanković bitno menja srpsku pripovetku,
roman i dramu. Po tematici Bora Stanković je najizrazitiji regionalista među našim realistima, a
po psihologiji likova, postupku i stilu jedan od začetnika naše moderne proze.

Najveću književnu aktivnost razvio je u prvoj fazi svog rada, na prelazu iz 19. u 20. stoleće, kada
jednu za drugom objavljuje tri knjige pripovedaka: Iz starog jevanđelja (1899), Stari dani (1902) i
Božji ljudi (1902), i dramu Koštana (1902), a započinje rad na romanima Nečista krv (1910) i
Gazda Mladen (1927). [5]

Još u ranom detinjstvu ostao je bez oca i majke, a brigu o njemu preuzela je očeva majka, baba
Zlata, a mnogo su mu pomagali i znameniti profesori, koje je tadašnja vlast, kao u Sibir, slala na
službovanje u unutrašnjost Srbije. Najznamenitiji Borini profesori bili su Jaša Prodanović, Ljuba
Davidović, Ilija Vukićević, Radoje Domanović. Prepoznali su talenat i darovitost budućeg velikog
pisca i ohrabrivali ga da piše, kasnije srećni zbog njegovog uspeha.

Na žalost, nije ostvaren san Stankovićeve staramajke, baba Zlate, da se Bora sa školovanja vrati
u Vranje kao veliki gospodin, velika vlast od koje će strepeti nove gazde. Pošto je završio Pravni
fakultet postao je sitni činovnik u Beogradu, kontrolor trošarine u Bajlonijevoj pivari. Tek pred
prvi svetski rat prosvetne vlasti su ga udostojile postaviti za činovnika Crkvenog odeljenja
Ministarstva prosvete, iako je već bio proslavljeni pisac. Naravno, kako se u povlačenju najpre
brinulo o narodnim poslanicima i sreskim načelnicima, tako da je i tada zaboravljen. U jesen
1915. god. s vojskom polazi u izbeglištvo, ali ga Austrijanci zarobe i sprovedu u Derventu odakle
je pušten zauzimanjem poštovalaca njegovog književnog rada, pa okupaciju i ostatak života
provodi u Beogradu. Vranje nosi u srcu kiteći njime i starim vremenima svoje stvaralaštvo.[6]

Više nego i jedan drugi naš pisac Stanković se bavio sudbinom žena. Žena je glavna junakinja u
njegovim najboljim delima – u drami Koštana i romanu Nečista krv. Pišući Koštanu, „komad iz
vranjskog života sa pevanjem“, Bora Stanković je napisao potresnu dramu tragičnih ljudskih
sudbina kojom dominiraju dve velike teme njegovog sveta – tuga za prohujalom mladošću, „žal
za mlados“ i čulna opsesija ženskom lepotom. Roman Nečista krv je zasnovan kao društvena
hronika rodnog grada, ali je, ne izgubivši obeležja ove vrste zahvaljujući majstorstvu pisca,
prerastao u izrazit roman ličnosti. Slikajući društvene promene nastale posle oslobađanja južnih
delova Srbije od Turaka oličene u priči o razvalinama Hadži-Mitinog doma, pisac daje potresnu
sudbinu poslednjeg izdanka hadžijske loze, hadži – Mitine kćeri Sofke. „Nečista krv je poezija
njene nepristupačne lepote i povest njene tragedije.“[7]

„Čitavo Stankovićevo književno delo posvećeno je čežnji i žudnji ljudskih bića za ličnom
slobodom i ličnom srećom. U svim njegovim književnim delima, i pored njegove nostalgije za
starim vremenima, i pored traženja i nalaženja jedino u starim vremenima poezije života, na
videlu je istina o patrijarhatu, istina da patrijarhat ukorenjenim predrasudama, okoštalim i
preživelim moralnim kanonima i tabuima, kao i nasleđenim mitovima, okiva ličnu slobodu i ličnu
sreću. U okovima patrijarhata mlada ljudska bića prosanjaju ličnu sreću ranjena srca izbolovane i
rano usahle mladosti.“[8]

„Pusto tursko!“

Jedan stari, feudalni poredak, znan kao staro ili „pusto tursko“, nestajao je. Sa odlaskom turske
vladavine odlazili su i nastajali i stubovi te vladavine: paše, age, begovi, turska privilegovana
klasa, a njihova imanja i kuće kupovali su u bescenje ili su ih silom otimali dojušerašnji seljaci,
njihove čivčije i nadničari. Sa oslobođenjem, naročito u Vranju, koje je bilo na putu velikih
trgovačkih karavana, počinje da pristiže novi svet, ljudi sa granice. U Vranje je prostizao svet koji
se obogatio raznim špekulacijama i otimačinama, preduzimljiv svet koji je dolazio do lepih
turskih kuća ili pravio nove. Bio je to svet skorojevića koji nalaze mesto i u delu Bore Stankovića s
kojim je on bio dobro upoznat, jer je njegova baba Zlata po mužu bila vezana za jednu hadžijsku
porodicu, pa je Bora na sopstvenoj koži iskusio surovost osiromašenja i težinu promena koje su
donela nova vremena.

Stari vranjanski svet, po bogatstvu, ugledu i prestižu vrlo blizak nekadašnjim agama i begovima,
ostao je sa svojim čitlucima, čivčijama i raskošnim kućama, ali zbunjen novim odnosima i
nemoćan da se snađe u nastupajućem vremenu.Staro tursko više nije postojalo. Stvaralo se
novo društvo zanatlija i trgovaca, društvo skorojevića. Nekada ugledne hadžije i čorbadžije, sada
se sve više povlače pred naletom novog, zatvaraju se u svoj svet držeći i dalje do svog
gospodstva i ugleda, iako su sve više i materijalno propadali. Dojučerašnji mnadničari počeli su
da se otimaju njihovo imanje i da se ponašaju kao gazde i vlasnici onih poseda kojima su samo
kmetovali. Ne želeći da se parniče, jer im to ne priliči, hadžije i čorbadžije su rađe odustajali od
svog prava ili su odlazili u Tursku da tamo potraže izlaz ili utehu za svoju nemoć. Njihovo
propadanje je bilo toliko primetno da nije moglo da se prikrije ni odećom, a ni gordošću i
kućnim sjajem, koji su bili samo dekor i maska.

Bora je bio fasciniran ovim društvenim promenama čiji je svedok bio kao dečak, pa je u ličnim
sećanjima ili pričama o znamenitim Vranjancima pronašao nepresušno vrelo svog stvaralaštva:

„To staro što miriše na suh bosiljak defiluje pred njim u burnom lumpovanju s dairama i
gočevima, s vrelim igračicama koje već ne znaju šta će od svoje mlade i kršne snage, u mitu
opojno sladostrasne mantafe, u mesečevom mlazu koji se olovno spušta na rasplamtela čula…“
[9]

Ali, Bora Stanković nije romantični zaljubljenik u prošlost, već realista koji ne krije ni jednu
naprslinu i dekadentnost prošlih vremena:
„No kad iz sna detinjstva iščili miris bosiljka, kad naiđe oblak na mesec koji se fatalistički upio u
njegovu dušu, na onom slatkom i melemnom „starom“ pojave se mračne pege životne groze. To
mirišljavo i toplo staro otkriva dželatske, bezdušne običaje koji tiranišu svojim despotskim i
nasilničkim porodičnim zakonima. Gotovo svaka priča Bore Stankovića nosi po jedan,
nečovečnim običajima pogaženi život….“[10]

„Ja sam tvoj Gospod!“

Najdramatičnije promene nisu i najvidljivije, jer pogađaju onu sferu ljudskog bitisanja koju je
nepisanim zakonima zabranjeno deliti s drugima. Najtragičniji lomovi dešavaju se u porodici, ali
pošto je neprikosnoveni vladar porodičnog ognjišta muškarac, otac ili muž, odnosi i osećanja
unutar njegove sfere „vladanja“ potpuno su zabravljena. Iščezavajuće patrijarhalno društvo
svoju moć demonstrira upravo opstajanjem patrijarhalne porodice, koja guši sve impulse
slobodne ličnosti.

„U Stankovićevoj prozi gotovo svaka patrijarhalna kuća je u srži svoga intimnog porodičnog
života rastočena. Supružnici žive zajedno sav svoj život, a ipak ih jedno od drugog tradicionalni
nevidljivi duh deli. Muž što je dalji od žene, što je grublji, što je više zatvoren u se, to je više
vlasti nad njom. Žena se i ne usuđuje prići sa svojom voljom, mišlju i svojom osećajnošću mužu.
Ona je u kući biće prema kome se muškarac bez ikakvih skrupula i zazora može ponašati
bestijalno.“[11]

Stanković daje mračne slike bračnog patrijarhalnog života. Muž sadististički muči ženu, uživajući
u svojoj pubnoj vlasti nad njom. Što suroviji prema njoj to veća njena pokornost i poniznost.

„Žena je najdublji i najpoetičniji izvor pesničkih nadahnuća, jezgro na kome uobličava svoju viziju
sveta, stvarnosti života u patrijarhalnom Vranju, i svoje shvatanje tragike. U građenju ženskih
likova, Stanković je snagom izuzetne sugestivnosti iznosio tragičnost situacija i dramatiku životne
igre u kojoj najčešće gube svi, i žene i muškarci…“[12]

Prvi put u srpskoj književnosti je književnim delom Bore Stankovića jasno vidljiv tragični udes
žene pod patrijarhalnom vlašću muževa. Sve što je dragoceno u ženi izloženo je despotskoj
samovolji, zlostavama, obesti, pa i mržnji. Lepota i njen unutrašnji život usahnu, iskopnu.

Žena mora da podnosi svaki njegov udarac bez glasa i jauka, kao i da trpi javnu sramotu za koju
nije kriva. I nikome se ne sme požaliti na svoju gorku sudbinu, a svojoj porodici ponajmanje. Čak
i najmljnja aluzija na sopstvenu nesreću predstavljala bi udar na svetinju braka i čestitost
porodičnog imena. Muž može da se provodi, veseli i dertuje, a ona mora da ga smerno čeka. A
kada se on vrati i možda samo nasluti neko prebacivanje iz njenog obično uplašenog pogleda,
ona će opet, ni kriva, ni dužna. ispaštati.

„Od svih žena kod Stankovića, ,nijedna nije bila srećna. Nijedna da je polazila za drago.‘ [13] Žena
je robinja i ne pita se s kojim muškarcem želi da podeli postelju. Udomljuje se bez prostanka,
trampom, kao kod varvarskih plemena. Bubnji i zurle za nju su često pogrebna pratnja svega
onoga što je kao momenat slobodnog života obasjalo njenu dušu. Sve ono mračno patrijarhalno
što se kao zarđale gvozdene verige obavile oko njene prirode za nju je „sudbina“ koja se mora
bez roptanja podnositi. Pod tom nepisanom sudbinom, predavanom u nasleđe od bojažljivih
pokornih i mukotrpnih matera, mora se snositi muž, svemoćni gospodar duše i tela, tiranin koji
nateruje strah u kosti kada se pozno u noć doma vrati mrk i napit.“[14]

„I spasi me iskušenja zlatne sredine, odmora i mira“

Ljubav prema patrijarhalnom svetu nije omela Boru Stankovića da prikaže patrijarhalno društva
sa svim moralnim degeneracijama, koja to društvo često karakterišu. „Ropski položaj žene u tom
društvu utoliko je naglašeniji ukoliko je reč o većoj duševnoj širini njegovih ženskih likova.“[15]

„Stankovićevi junaci nisu borci za određene ideje, već paćenici i stradalnici koji trpeljivo i gotovo
beslovesno podnose udarac za udarcem kao jedinu stvarnu potvrdu da su živi. Neka vrsta
defetizmna naseljava se rano u njihove duše, i oni neotporno ugađaju volji sudbine tako što čine
ono što ne žele i što je čak suprotno njihovoj ličnoj volji. Iščekivanje je još osobeniji vid njihovog
samožrtvovanja.

Koreni takvog doživljaja bez dubokog shvatanja života leže u patrijarhalnom predubeđenju da
valja zazirati od ličnih prohteva, jer se njima samo izaziva inače zločesta sudbina…u tom čoveku
su harale silom ukroćene strasti, otimale se zabranjene ljubavi, grcale žudnje za slobodom“[16]

U Nečistoj krvi vidnije su istaknuti elementi stvarnosti staroga vremana, a sudbini žene dato je
prostranije realistično postolje. Ovaj roman donosi apoteozu Sofkine lepote, ali i tragediju
njenog podređenog položaja u patrijarhalnoj kući, najpre roditeljskoj, pa supružničkoj. Lik Sofke
se razvija između dva stamena međaša – odanost roditeljskoj zapovesti i pokornog trpljenja
muževljevih batina.

Sofka odrasta noseći već imenom beleg poznate hadžijske porodice i važnih predaka:

„Njihova je kuća bila stara. Izgleda, da otkada je varoš počela postojati, da je i ta njihova kuća
već tada bila tu. Cela rodbina iz nje je proizišla. Oduvek same bi vladike, prilikom velikih
praznika, posle službe, prvo kod njih dolazili na čestitanje, pa tek onda išli u druge kuće, takođe
stare i čuvene. U crkvi imali su svoj sto, a na groblju svoje groblje. Grobovi su od mramora a
jednako, i danju i noću, sa zapaljenim kandilima…“[17]

Samim rođenjem, Sofka je promenila oca. Do tada pažen i mažen kao malo vode na dlanu, on
Sofkinim rođenjem shvata da nije samo on centar sveta. Ona postaje prvi i jedini razlog za očevo
nežnije ponašanje i prema okolini, i prema sopstvenoj ženi:

„Tek docnije, kad Sofka poodraste, on je više radi nje, Sofke, nego radi matere, počeo se kao
raznežavati, i poneki put prilaziti k njima. Sam je počeo Sofku učiti da čita i da piše…“ [18]

Prve znake osiromašenja nekada slavne porodice, Sofka ne primećuje, osim što joj nedostaje
prisustvo oca, koji je navodno za trgovačkim poslovima u Turskoj. Istovremenio, svo
interesovanje nadobudne rodbine doživljava kao neko zlokobno predskazanje. Prve znake
ljubomore i zavisti jasno će osetiti s prvim znacima svog devojaštva:
„…kada Sofka poče da pokazuje znake ženske lepote; kad joj njene drugarice u igri počeše
odjednom, iznenada, da zastaju i unezverene njenom lepotom, bujnošću prsiju, kose, da, diveći
joj se, uzvikuju: „Ao, Sofke! Jao kakva si i kolika si!“[19]

Rastući na tlu hadžijske raspusnoti, sladostrašća i bahanalija Sofka svojom lepotom podseća na
egzotični cvet koji se pojavljuje jedanput u sto godina:

„A kao što je unapred predvidala, ta je njena tolika lepota učini ako ne gordijom, a ono
srećnijom. I to ne zato što je njome muškarce zaluđivala i mučila, nego što je zbog nje i sama
sobom bila zadovoljnija. Samu je sebe više negovala, više volela, jer je znala da kod nje neće biti
ona obična svakidašnja lepota, kada se postane devojkom, i koja se sastoji u bujnosti i
nabreknutosti snage, nego ona druga, istinska, viša, jača, koja se ne rađa često, ne vene
brzo…“[20]

Lepota dostojna samo hadžijske krvi, učini je gordom i tako ponosnom na samu sebe, da joj
ostale devojke nisu bile ni „do kolena“:

„Ramena i pleća jednako su joj bila jedra, puna i razvijena; gornji deo ruku, mišice, bile su oblije i
jedrije, te je zajedno sa punim joj plećima činile i dalje vitkom i pravom, i zbog toga joj se svakad
stas i bedra jače isticali…Kosa je bila crna, meka, teška, tako da ju je uvek osecala kako joj, kad je
raspusti po vratu i plecima, lako i senovito leži.“[21]

Osim samouverenosti zbog nesvakidašnjeg izgleda, ona je ponosna i na svoje poreklo i pretke,
pa gordo razmišlja o svojoj nedodirljivosti:

„već je tada ona bila uverena da nikada, nikada neće biti toga, neće se roditi taj koji bi bio ravan i
dostojan nje, dostojan i njene ovolike lepote a i same nje, kao Sofke, „efendi-Mitine“.“[22]

Za razliku od ostalih devojaka, iako i Sofka odrasta u patrijarhalnoj porodici, gde se strepi i od
očevog pogleda, a kamo li od prekora, ona se ne ponaša kao ostale devojke. Njena smernost se
ne dovodi u pitanje, već njen pogled, koji se ne spušta pred svakim kako to običaji nalažu,
otkriva samouverenu i slobodnu ličnost spremnu da se poigra nepisanim zakonima:

„Nikada se nije ona, kao druge, stojeći na kapiji i videći kako joj se kakav muški približava, po
običaju, sakrivala iza kapije i, tek kada onaj prode, onda da viri za njim. Kad god bi je bilo na
kapiji, mogla se videti kako stoji ispred nje slobodno. Nikada u kapiji, nikada u strani, ne krijući
se, a osobito ništa ne krijući od sebe…Svakoga, koji bi joj se približavao, izdržljivo bi gledala i
pratila, tako da bi ovaj gubio, kao sagibao svoj pogled, glavu i sa poštovanjem prolazio pored nje
javljajući joj se.“[23]

Ipak, vreme je najbolji sudija svemu, pa tako i njoj počinje da zadaje muke, jer oseća da takva
njena lepota može da bude i izvrgnuta ruglu, ako se ne pojavi taj „poseban“ koji zaslužuje takvu
lepotu. U suprotnom, palanka će je lako od princeze pretvoriti u „usedelicu“. Postepeno se u nju
uvlači strah i od drugih lepotica, mada ona to ne oseća duboko u sebi kao istinsku opasnost, više
kao strah od toga šta će čaršija reći:

„sada, ovoga proleća i leta, možda na prvom saboru pred crkvom pojaviti se koja nova devojka,
koja će nju svojom lepotom baciti već jednom u zapećak i učiniti je – usedelicom.“[24]
Kao i svaka devojka prostala za udaju, i ona sanja svog budućeg, a on je naravno „spram Sofke“ i
u snovima:

„On visoka cela, crnih, malo dugih brkova, a sav obučen u svilu i čoju. Mirišu mu haljine od
njegove razvijene snage. Ona ga ovamo, u postelji, u bračnoj košulji, u moru od te svetlosti,
šuštanju šedrvana, u svirci, pesmi, čeka. I mada još nije do nje došao, ona već oseća na sebi oblik
njegova tela, i bol koji će biti od dodira njegovih ruku, usta i glave na njenim nedrima, kad on
padne i kad počne da je grli i ujeda…“[25]

Znamenita scena s Vankom, jedna je od odrednica Borinog stvaralaštva, ali je i jasna odrednica
Sofkine ličnosti:

„…otkri svoja prsa i na svoju jednu dojku silom položi njegovu ruku pridržavajući je, pritiskajući
je… Oseti samo bol i ništa više. Brzo, stresajući se od jeze, ustade.“[26]

Sofkin erotizam upravo u ovoj sceni, oplemenjen je njenim gađenjem ljubavi bez ljubavi. [27]

Slikanje Sofkine lepote sve do povratka očevog kući, neka je vrts uvoda za ono štp će se tek
desiti. Kao da je isticanjem njene čudesnosti još veća tragedija Sofkinog u rugobu stvarnosti.
„Njena tragedija je u poniženju devojačkog ponosa, gajenog i maženog u gospodstvu, u
survavanju njenih snova o čoveku dostojnom njene lepote i njene hadžijske krvi, pred
saznanjem da se ima udati za četrnaestogodišnjg dečka iz obične, iako gazdaške seljačke
porodice…“[28]

Ono što je nju najviše porazilo je „to što nije pitana, što joj je time za sve buduće dane stradanja
i pred svetom i u njoj uskraćeno nasušno potrebno verovanje kako su je bar roditelji voleli,
poštovali, kako je barem za njih bila čovek“.[29]

Sofka staje pred oca, prvi put mu se suprotstavlja. Ta njena pobuna je nečuvena, ali i tako
svojstvena njoj, koja ima mušku volju.[30]

„ Ja ne mogu i neću za takvoga da pođem!“[31]

Odupire se ocu, ali samo kratko, jer su moralne norme patrijarhalnog društva u kome je
odrastala, isuviše čvrsto stegle njenu slobodnu dušu, da bi se i dalje protivila. Sofka taj sukob
patrijarhalne sredine i svoje slobodne ličnosti doživljava i kao sukob sebe sa samom sobom. Ona
se ponosila i svojim ocem i njegovim socijalnim statusom, pa je njena drama još teža. Ono što
nju sputava nije samo u patrijarhalnim okovima, već i u njoj samoj. Ljubav prema ocu i
poštovanje njegove reči suprotstavlja se slobodnoj Sofki koja sanja o ljubavi, sreći i slobodnom
izboru. Ona se ne okreće protiv oca čak ni onda kada se on prema njoj ponaša kao prema svom
vlasništvu, ni onda kada je potpuno moralno ogoljen pred njom, pa ni onda kada je muž
maltretira i svekrva savetuje da se vrati ocu. Ni jednog trena ona ne želi da pogazi očevu reč, jer
bi time pogazila i sebe, pošto je u njoj deo njega.

Kako je njeno biće ispunjeno muškom snagom, da je uspela da odbaci okove patrijarhalne
odanosti roditeljima, njena pobuna bila bi prevratnička. Ipak, nemoćna da se oslobodi naučenih
normi ponašanja, ona odlučuje da sledi put kojim je uverena da se mora ići. Ona oseća da su
njeni snovi suviše neodređeni i suviše smeli za prostor i vreme koji joj je sudbina zalomila, pa
„svoj poraz prima postupno kao neminovnost starenja i kao neumitnost propadanja
čorbadžijskog reda…“ [32]

Upravo to vaspitanje joj, uprkos sopstvenoj tragici, ističe oca kao žrtvu:

„Nikada ga Sofka ne vide takvoga. I što najstrašnije bi, to je, što oseti kako je sada ona, njena
udaja, njen bol, jad, sve, sve otišlo. A da je on, on sada tu, njegova nesreca i crna sudbina.“[33]

Kad se pojavilo sažaljenje prema ocu, nestalo je ono ranije divljenje i obožavanje, ali ipak je
ostala naučena moralnost, pa se kaje što se usprotivila, zašto i u tim trenucima nije ostala na
visini sebi svojstvenoj, zašto je poklekla i time se izjednačila s drugim devojkama:

„ I što bi toliko luda, te pre no što pode gore, k njemu, ocu, ne zastade, ne razmisli se? I kada se
uveri da se to mora, onda što se bar ne pokaza kako dolikuje njoj? Što odmah, bez reči, ne
pristade?“[34]

Sofkino večnanje za dečaka je ogroman udar na njen ponos i samoljublje, ali je dato i kao lična, i
to prigušena drama, jer patrijarhalno uverenje u ispravnost roditeljske, pogotovo očeve odluke,
nadvladava njen posramljeni ponos. Moralno opravdanje svog pristajanja sama pred sobom
nalazi u samožrtvovanju za druge:

„ Još ima vremena da popravi, da se pokaže kako se žrtvuje, prinosi sebe radi njih. I to samo radi
njih, da bi oni, otac i mati, pošto njoj inače svakom udajom prestoji bol i patnja, od te njene
patnje imali koristi, tom patnjom bar njih, oca i mater, oslobodila i život im osigurala.“[35].

Sva što se Sofki desilo, usrećilo je mnoge, jer svojim malim mozgovima smatraju da je kažnjena
za visinu sa koje ih je, verovatno, s pravom posmatrala. Ipak, da najveći svoju duhovnu veličinu
pokazuju kad učestaju loša vremena Sofka dokazuje svojom trpeljivošću. Jedini put dozvoljava
sebi da zaplače u amamu kad postane bolno svesna svojih protraćenih snova:

„Sada se sve svršava. Ono što je znala, slutila da će doći ali ipak dosad još bilo daleko, eto sada
već je tu, došlo je. Dosada bar, iako nije koga volela, a ono bar se kome nadala, čekala ga,
snevala i u snu ga ljubila. A sutra, posle venčanja, sve prestaje. Više nema kome ni da se nada, ni
o kome da misli, još manje da sanja. Sve što je duša volela, za čim je žednela, i ako ne na javi ono
bar u potaji negovala, sve sutra ide, odvaja se, otkida.“[36]

I sopstveno venčanje doživljava kao da se sve to dešava nekom drugom, kao da ga posmatra van
svog tela, kao sopstvenu sahranu. A venčanje s dečakom, ne samo da nije vrhunac njenog pada,
nego nastavkom priče, postaje ekspozicija za sva iskušenja koja je sudbina Sofki namenila.

Svojim povratkom u njen i Tomčin život, otac joj je priredio još jedno „dobro“. Njegovim
traženjem para za pogođenu prodaju kćeri, Tomči skida s očiju iluziju o radoj udaji i time počinje
istinska patnja Sofkina:

„Čim sjaši s konja ispred kuće i uđe k njoj u sobu, a ona stane preda nj da ga dočeka, on rukom
po čelu. I od tog silnog udarca uvek u ruci njegovoj ostane njena šamija i pramenovi kose. Ali
ona iz inata ni da jaukne. Izuva mu čizme. Ako se u izuvanju zbuni, zastane, on je gurnu nogama i
mamuzama u prsa ili u trbuh. Ne gleda kud. Toliko je silno udari da se od njega dva koraka
skljoka. Opet se ona vraća, opet ga izuva…“[37]

Batine koje junački trpi, malo ko bi izdržao, ali svojim podnošenjem Sofka kao da pokazuje da
sada nije ni bitno šta će biti s telom, kad je dušu izgubila.

Na kraju, u njenim očima više ni da bljesne iskra mladalačkog zanosa:

„Tako celog dana ide od kuće do kuće, provlačeći se kroz kapidžike. Izredi celu mahalu i opet se
vraća kući, opet seda do ognjišta, šara po pepelu, kuva kafu i srče je polako, odmereno,
oblizujući svoje izgrižene zubima i navek rumene i vlažne usne.“[38]

U liku Sofke nema ničeg idiličnog kako bi se danas zamišljala patrijarhalna devojka. Ona je
ličnost, a za ličnost u patrijarhalnom svetu život znači tamnica. Utamničene su žudnje za ličnom
srećom, zakopana ljubav, proćerdan život. Postoji samo večita tuga i patnja. Silinom svoje
patnje, Sofka nalikuje Emi Bovari i Ani Karenjini, ali usklađenošću duše i tela, verovatno ih i
prevazilazi, ali je izvesno da je stvaranjem ovako životnog lika, Bora Stanković dodirnuo same
vrhove svetskog pripovedaštva.

„Lepota i mladost za vreme je“[39]

Koštana je naslovna ličnost drame, ali nije glavni dramski lik. Ona jeste u središtu zbivljanja, oko
nje se sve odvija, jer je ona razlog dešavanja i ponašanja, bez nje ne bi bilo ni dramske radnje, ni
drame. Ipak, ona je samo motiv, koji pokreće ostale junake na delovanje, na ispoljavanje
određenog životnog stava i filozofije, na buženje emocija i erupciju žeđi za životom i ljubavlju.
Ali, ona poseduje i jasno izražene osobine, koje je čine upečatljivom kao junakom i moralno
čistim ljudskim bićem.

„Koštana je dete vranjanskog podneblja, tamnih gora, mrkih kestenova i mesečine koja krv pali.
Stanković je zadivljen pred njenim otporom na požude obesnih, ćefleisanih, od strasti
izbezumljenih bekrija. Ona je Ciganka kojoj se pesma i igra obasipa dukatima, ali je čvrsta i
postojana u ljubavi..“[40]

Svesna je svog porekla i društvenog statusa i jasno kazuje kakva joj sudbina priliči:

„Ja, Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje! Tamo, na mokruzemlju, na goli kamen da sedim, da
se sušim, da ginem, venem!“ [41]

Koštana je obdarena ljudska priroda koja svoju mladost i radost života unosi u opojnu lepotu
pesme i igre. Iako je čaršija pomahnitala za njom, u njenoj prirodi nema ničeg razbludnog, niti u
postupcima ima ičeg nemoralnog:

„Ali ovakva da sam. Da ne skidam mintan.“[42]

Sve što traži od života, jeste pravo na život koji bi zasnovala prema sopstvenim snovima i
osećanjima. Njenoj nadarenoj prirodi ne odgovara život pod šatorom, u lutanju, u prošnji. za nju
nije ni hadžijski dom u kome bi svoju mladost, lepotu i životnost žrtvovala potčinjenom
životarenju između četiri zida:
„ Neću! Ne mogu! Kod tebe! Zar samo kod tebe? I samo hadžiju, oca tvoga i majku tvoju da
dvorim i da služim? Da pred njima klečim i noge da im perem? Iz sobe da ne izinem, već samo
da sedim, ćutim, trpim?“[43]

Ona je poželela drugačiji, lepši i plemenitiji život, život ispunjen slobodom i nezavisnošću. I
upravo je to njen najveći greh. Time što je htela da pođe nekom novom životnom stazom, koju
patrijarhalni život nije poznavao, ona se pobunila protiv ustaljenog reda i zato joj je sledila
surova kazna. Obamrlu od bola, uz svirku i glasan jauk majke, Koštanu silom odvode za
nevoljenog čoveka za koga jasno kaže da nije važno ni to što je bogat, ni to što je želi, bitno je
samo da je to Asan, dakle, nije onaj koga ona želi. I njena, kao i Sofkina svadba više liči na
sahranu, nego na početak zajedničkog života koji bi trebalo da je srećan.

A da ova dva dela često korespondiraju, pokazuje sličnost Mitketovog monologa:„I od rabotu
ruke će ti ispucav, lice će ti pocrni, oči će ti se isušiv…“[44]i Sofkina sudbina plastično data u
psolednjohj sceni. Sličnost ova dva lika mnogo je veća nego štpo se na prvi pogčed čini – od
poštovanja moralnih zakona patrijarhalnog društva, preko samosvojnosti i velike duhovne snage
do sopstvenog žrtvovanja zarad sreće drugih.

„Čovek je samo za bol i muku zdaden“

Ono što čini konstantu celokupne proze Bore Stankovića jeste njegov specifični junak, tj.
čovekova duša, njegova unutrašnja, psihološka previranja, bure, sukobi, te neizlečive patnje i
težak dert, večiti žal za nečim. Niko pre njega nije toliko i na takav način progovorio o strasti i
stradanju, o snovima i maštanjima, tragici rascepa i žestini borbe u duši patrijarhalne žene.

Žene tog „starog“ vremena, koje tako fascinira Boru, po mišljenju muškaraca, trebale su samo da
budu lepe i njima da ugađaju, jer su se o svim životnim problemima starali oni, muškarci:

„Ženske su imale samo da se što lepše nose, kite, i da znaju što više stranih jela da gotove, i što
teže, zapletenije vezove da vezu. Ali, opet, ipak da im je jedino glavno da što više svoju lepotu i
snagu neguju, da su što belje, što strasnije. I cilj života da im je taj: koja će od njih, jednako
negujući se i ulepšavajući, moći svojom silnom lepotom sve ostale ženske iza sebe baciti, a sve
muške po kući – ne gledajući na rod, ni doba – osvojiti i zaluditi.“[45]

Još jedno od nepisanih pravila ovog sveta bii je kodeks ćutanja. Ništa se nije smelo znati van
kuće, ni tuga, ni stradanje, ni bolest, ni dug. Pomoć se mogla samo platiti, nikako izmoliti. Ništa ,
sem vesti o radosnim događajima kojima su se više dičili, nego obradovali, nije mogla preskočiti
kućni prag:

„oni, oduvek, što god bi se desilo u njinoj rodbini, sve brižljivo kriju i taje. Najveće svađe prilikom
deobe imanja, najgore strasti i navike, kao i bolesti, u tajnosti su se čuvale. Ništa se nije smelo
doznati, ništa videti…“[46]

Sve žene Stankovićeve proze pate počev od žene znamenitog Sofkinog pretka Hadži – Trifuna do
same Sofke. Bilo da njihovim životima gospodare očevi, muževi ili sinovi, njihova volja ne
postoji, a snovi i maštanja ravni su grehu. Malo se oslobode „okova“ kad rode sina, ali ta
početna sreća brzo iščili, jer i taj novorođeni dečak brzo raste i postaje novi gospodar. Tako je i
žena tog Sofkinog pradede bila skoro nevidljiva i nije se čula do rođenja sina:
„Istina, ni tada, sa sinom, nije smela da mu se na očigled protivi, ne izvrši što bi joj naredio, ali
osećao je on kako je ipak ona nekako drukčija. Izgleda kao da, dosadivši joj se naposletku taj
večiti strah, trepet od njega, manula ga i ostavila da i dalje nareduje, zapoveda i grdi sluge i
čivčije, a ona se sva okrenula sinu i jednako samo njega pazi.“[47]

Večita patnja žene jeste i strahovanje nad sudbinom dece, pogotovo u patrijarhalnom svetu
obožavanih sinova. Ona, ne samo da strada kao žena, ona pati i kao majka, jer je večita prepreka
svađa i rasprava između oca i sina:

„A zna kada je noćas došao. Čuo ga je. Samo je jedanput lupnuo alkom, a ona, mati, odmah iz
kuce istrčala; sigurno nije nikako ni spavala, čekajuci ga…“[48]

Sa stranica Borinih zure praznim pogledima nesrećne žene. Svačija sudbina tragična je na svoj
način. U tom svetu neograničenih muških zadovoljstava, ženine želje ne postoje, pa naviknute na
patnju i ćutanje, a sviknute na svakojake prohteve muškaraca, one same ponekad kreću
drugačijim putem ne bi li prirodne nagone zadovoljile. Kada je Sofkina prababa Cona ostala
udovica, a time kao da je za svet i sama umrla, nije se zatvorila u četiri zida, već je živela je i
umrla kao muško, jer je zbog tajne ljubavi i bremenitosti sama sebi presudila. Žena čuvenog
dede Sofkinog Kavarole, izmorena stalnim tobož trgovačkim putovanjima muža, a u stvari
njegovim ludovanjima s Cigankama i drugim javnim svetom, na kraju je posustala i zgrešila sa
bolešljivim deverom koga je negovala i dvorila. Naza, sestra Sofkinog dede, tri puta se turčila i
vraćali je, pa je na kraju udali za slugu.

Kao da se viša sila sama postarala da očisti „nečistu krv“, dešavaju se čudne stvari:

„I onda sve gore i gore stvari. Toliko umobolnih, uzetih, toliko radanje dece sa otvorenim
ranama, umiranje u najboljim godinama, večito dolaženje čuvenih ečima, lekara, babica, toliko
bajanje, posipanje raznim vodama, vodenje kod vračara po razvalinama, po zapisima i drugim
lekovitim mestima po okolini!…“[49]

Međutim, koliko god tragičan, ovaj svet mučnih žena zadivljuje ne samo svojom izdržljivošću, već
i poštovanjem onih koji to nikako ne zaslužuju. Takva je Sofkina majka, Todora, epizodni lik, čija
je tragika najpre kao supruge, a zatim kao majke, ogromna. Ona je bila najmlađa od svih sestara,
a uz to i siromašna, ali je čuveni Hadži-Mita prepoznao „biser na bunjištu“ i uzeo je za ženu:

„Bila više muško nego žensko. Vižljasta, suva i crnomanjasta. I niko se nije mogao nadati da će iz
nje kakva lepota izaći. Ali ne prevarilo to njega, efendi-Mitu. Čim je takvu video, odmah, znajući
u kakvu će se lepoticu docnije razviti, na iznenadenje i čudo svima, a najviše na uštrb dotadanje
svoje gordosti i gospodstva, uzeo je za ženu.

I zaista, nije se prevario. Kao iz vode, posle godinu dana udadbe, Todora se razvila i prolepšala u
pravu lepotu“[50]

Naravno, ona, večno zahvalna što ju je tako uzvisio i uveo u čuvenu kuću, trudila se da najbolje
uredi kuću, dočeka goste, dvori rodbinu…Mužu je smela da se obrati samo kad je dobre volje,
najčešće u igri sa Sofkom, od čijeg je rođšenja uvek bila na drugom mestu, ali je i za to malo
muževljeve pažnje ćerki bila bezmerno zahvalna:
„Docnije, kad bi mislio da je Sofka već zaspala, dolazio bi i on gore sa još nepopijenim vinom u
stakletu i produžavao pesmu, mater metao na krilo, rasplitavao joj kose i jednako pevajući grlio
bi je i ljubio u lice i usta… Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se naljubi, jer eto njoj, svome
detetu, Sofki, ima da zablagodari, što joj se opet vratio, on, njen muž, i njegova ljubav.“[51]

Ona stameno podnosi i propast bogatstva za razliku od muža koji beži u Tursku. Shvata ona da su
došla neka nova vremena i da su bivše sluge dočekale osvetu, vidi i kako ih Tone vara, ali ne sme
ništa da kaže, niti sme nekome da se požali poštujući zavet ćutanja. Trudeći se svim silama da
propadanje sakrije i od sveta, i od Sofke, jedinu utehu nalazi u Magdi, koja je jedina odana
ostala uz bivše gazde.

Kada učestaju hadži-Mitini pokloni, ona je uplašena, jer zna da ih nije zaradio:

„Znala je da ni od kakve trgovine i njegove zarade to ne može biti. A opet, znajući da je on gotov
na svašta, i da, ako se on reši na nešto, ma to bilo i najgore i najstrašnije, ona ima samo da se
pokori tome i sluša, ona od slutnje, straha, gotovo se razbole.“[52]

Njene zlokobne slutnje se obistinjuju strašnom muževljevom odlukom da Sofku uda za dečaka, a
ni sama sebi, a kamo li Sofki ne sme da glasno prizna, ono što dušom zna – otuda pare. Ne može
Sofki da govori, jer njena muka i bez ove najnovije je velika:

„Kroz plač poče Sofku da moli, da joj ne prilazi, ne pita je, i raspituje se:

– Idi, idi, cedo! Oh, zar ne znaš šta je? To je. Sudbina zar? A znala sam ja da od njega šta drugo,
dobro kakvo, i ne može biti. Znaš već sada šta je. I bar ti me, Sofke, ne muci. Zašto, moje je i
ovako mnogo. Oh!“[53]

Još jedan epizodni ženski lik, na prvi pogled neprimetan i nebitan, svojim trpljenjem dokazuje
ženskost. Stana, Markova žena, ne pleni lepotom tela:

„Iz nje je bila tolika prostota i ubijena mirnoća. Obučena je bila pola seoski, pola varoški: u
anteriji, zabradena, istina, dosta novom ali prostom šamijom, u belim debelim čarapama i
opasana seljačkim futom i sa obešenim nožićem o pojasu. Suva, bledih ociju, bleda, koščata, i sa
maljama na licu od starosti. Sva je mirisala na seljački miris, na mleko, na vonj dubreta i svežinu
jaka, prosta odela.“[54]

Ona pleni dobrotom, prostodušnošću i brigom za druge. Željna je sina, koga je Marko, u strahu
od krvne osvete, rano odvojio od nje, ali sin brzo raste, pa ona uskoro uz muža, ima još jednog
„gospodara“. Srećna je zbog ženidbe sina, ali i strepi od čuvene snaje, pa joj kaže „Vi“.

Prvi put se mužu suprotstavila kada je hteo Sofku da ima, pa je primorava da prizna da je i ona
živela sa svojim svekrom, i da mu Tomča nije sin, nego brat. Sofka zna da od tog svekrvinog
priznanja zavisi njena budućnost, ali je i svesna da Stanino protivljenje nešto znači, inače je
Marko ne bi tukao, već bi već uradio po svome:

„Čoveče!… Čoveče! Ćuti, ubiće te Gospod!… Kuku! Zar svekar…! Zini, zemljo, da svi
propadnemo! Kuku, šta doživeh! Kuku! Gospode bože, Gospode! Nato ču jedno strašno:
– Ja sam tvoj Gospod! I tup, jak udarac. Onda malaksao, obeznanjen, pisak svekrvin.“[55]

Stana pati i kad Tomča tuče Sofku. Iako je on njen sin, iako je majka, prepoznaje demonsku ruku
i narav svog sina, a i sama zna šta Sofka preživljava:

„- Čedo, Sofke! Idi, čedo. Ostavi ga, Sofke! Idi, idi od njega!

– Ništa, nano. Ništa. Sama sam pala i sama se ubila – zabašuruje Sofka..

– Oh, kako: sama? Sve sam čula, sinko. Idi, idi, spasavaj se. Ubiće te. A ja ne mogu da te branim,
odbranim. Zato, beži, čedo, idi od njega.“[56]

Celog života bez prava glasa, ona je i ovozemljaski svet napustila tiho kao što je i živela, željna
sloge i ljubavi, koju je samo kratko osećala mežu svojom decom.

I još jedna „crna“ žena intrigira. Njena sudbina je svojstvena svim ženama starog Juga. Muž je
omalovažava, vređa i ne poštuje, sin nije ispunio njene nade, osramotio je, pa ona mora da
ispašta i taj neučinjeni greh. Kata, Tomina žena i Stojanova majka u „Koštani“ za muža je „crna“ i
po njegovom prohtevu treba „usta da ima, jezik da nema“:

„„Crna!” A zar kadgod beše bela, sreća kakva? Otkako si, takva si. I rodila si se takva! Stara,
mrtva, ledena, plačna… Nikad se ne nasmeja, nikad ne zaradova!…Šta se ovde po kući samo
vučeš i plačeš? Tamo idi! Idi u cigansku mahalu. Idi da vidiš sina,kako Ciganke oblači i „beli svet”
poji i hrani…“[57]

U ovom svetu majke često kunu svoje sinove, povređene i od onih koji su im jedina nada i spas.
One izgovaraju, kao u bunilu reči koje ni u snu ne bi dodelile, jer im je i ta poslednja uzdanica,
nada u bolji život posle muževe smrti ili uz podršku snaje i sina, propala.

Z A K Lj U Č A K

Talenat nije jedino čime dobar pisac treba da bude obdaren. Osim njime, mora da bude
obdaren i moći zapažanja, a Bora Stanković je nesumnjivo posedovao i jedno, i drugo. On je
umeo da vidi i čuje, a kasnije umetničkom maštom, duhom i emocijom, da sve boje, mirise,
zvuke zavičaja, pretoči u reči.

„Ceo taj svet je tu svojstvenom povešću života, svojstvenom psihom i prirodom, svojstvenim
životnim i ljudskim osobinama. Život tog sveta je u organskoj, krvnoj vezi sa ambijentom i
atmosferama, u kojima se unutrašnjom poetikom odslikavaju ljudske emocije, životne radosti,
tuge, patnje, nesreće, drame i tragedije. kod Bore stankovića sve se sliva u jedno biće: zemlja,
priroda, sa sudbinama i životima ljudi. Kod Bore Stankovića i zemlja, i priroda, i naseobine, i
kuče, i stvari, imaju ljudsku dušu.“[58]

I sve dok postoji i zrno patrijrhalnih okova, dok ima nesrećnih žena čija se volja iznova gazi, dok
majke ispaštaju zbog postupaka sinova i kćeri, a svi zajedno zbog nezadovoljstva tog kućnog
božanstva, oca ili muža, dok jezdi Mitka na svom Dorči pod Šar-planinom osluškujući žedno
Koštaninu pesmu, dok ljudi budu žedni sna i lepote, željni toplih reči, suza radosnica, pesama
tugovanki i pesama radovanki…Borine reči biće svež izvor, a naročitu svežinu nose reči majki
izgovorene Katinim glasom:

„Pa majka, sine, za sreću te je rodila. Da ima u koga da gleda, u koga da se kune. Majka rodila,
očuvala, pa majka i da oženi, da snahu, odmenu dobije. Da i ona, kao i sve njene drugačke, sa
snahom u crkvu pođe, u svet izine, u goste da ode; pa i ona goste u kući da dočeka, isprati. Da
joj je kuća, sinko, s tobom otvorena. Za sreću te majka rodila. Da majka s tobom život proživi,
kad nije s ocem ti. A s njime – crni moj život! Od njega nikad božja, blaga reč, samo vika.“[59]