Nikola Ranković 053/2005

kultura komunikacija

Značenje simbola kao percepcija stvarnosti

„Većina pitanja i stavova filozofije počiva na tome što mi ne

razumemo logiku našeg jezika... I zato nije čudnovato
što najdublji problemi zapravo nisu nikakvi problemi...
...Sva filozofija je kritika jezika“

Ludvig Vitgenštajn, Tractatus logico-philosophicus

Postoje mnoge teorije koje se bave razjašnjavanjem problema značenja simbola,

a one su sve blisko vezane za naše poimanje stvarnosti, to jest bivstvovanja
generalno. Počevši od stavova koji pretpostavljaju čoveka kao individuu koja
kranje subjektivno konstruiše sliku sveta ili jednog sintetičkog okruženja u
svojim mislima, preko kojih one nagoveštavaju na nekakvu kolektivnu podsvest,
arhetipove ili svet ideja da objasne postojanje pojmova i univerzalija, do onih
teorija koje smatraju sirov i postojani spoljašnji svet i materiju kao uzrok
čovekovih reakcija u obliku mišljenja ili „poimanja“. U doba moderne fizike još
podrobnije se preispituje pojam „stvarnosti“ - to je pobeda jedne verovatnoće
nad drugom i ništa više. Često je i privremena.
Samim navođenjem savremenog razvoja nauke hteo sam navesti da
moramo uzimati u obzir mnoge istorijske okolnosti kada izučavamo bilo koju
teoriju, jer su sve u nekom pogledu oblikovane vremenom i podnebljem.
Nemački filozofi su dugo bili inspirisani Kantovim transcendentalnim idealizmom i
humanizmom, kao što su englezi davali veliki značaj empirizmu. Naučna filozofija
pokušava da se oslobodi istorizma i da logičkom analizom dospe do preciznih,
rezrađenih i pouzdanih zaključaka kao što su rezultati današnje nauke.1 Ključni
momenat u ovoj logičkoj analizi filozofije, pored istorijskog, je problem jezika i
značenja. Šta je to što daje jednom inače mrtvom simbolu značenje i kako se to
odvija?
U savremenoj filozofiji je problem značenja zadobio veliko interesovanje,
naime nikada se problemima jezika i značenja nije angažovalo toliko ljudi, koji su
radili na njima temeljno i sistematski. Više nije bilo dovoljno klasično
objašnjenje značenja, gde se unapred pretpostavljalo da su reči neraskidljivo
povezane sa stvarima i da jezik predstavlja strukturu same „stvarnosti“. Staro
helensko obožavanje logos-a (λογος) dovoljno ilustruje ontologiju i gnoseologiju
klasične filozofije. To se ne odnosi samo na jezik i gramatiku već i na sam pogled
na svet, logos je pojam koji sjedinjuje govor, reč i smisao i pridodaje im gotovo
božansku moć. To je bio smisaoni govor kosmosa koji se iskazuje. Uvođenje
ovakvog simbola u kolektivnu (pod)svest ljudi je ulivalo sigurnost i svrsishodnost
bivstvovanja jer prema tome je univerzum jedna uređena i koherentna celina,
čije divljine su ili u suštini „čovekolike“ ili se mogu pripitomiti (ili „očovečiti“).
Prihvaćene su univerzalije i pojmovi kao predmeti izučavanja filozofije putem
njenog oruđa – logike. Posle njenog utemeljivača Aristotela, logika gotovo da se
nije razvijala iz prostog razloga što se pristupalo njegovim stavovima na čisto
dogmatski način. Dovoljno je bilo reći „Magister dixit!“ („Učitelj je rekao!“) i

1
H. Rajhenbah – Rađanje naučne filozofije, 1964, str.316

- strana 1 / 7 -
Nikola Ranković 053/2005

svaka rasprava bi prestajala. Tek kasnije će Hegel rehabilitovati potencijal

izvorne Aristotelove filozofije. Dakle, može se reći, doduše paradoksalno, da je
rađanje novovekovnih nauka i filozofije, odnosno moderno doba, započelo upravo
osporavanjem „aritotelizma“. Naime, srednjevekovna filozofija (ili sholastika) je
asimilujući Aristotelovu filozofiju u teologiju, formulisala neprikosnovene dogme,
koje su bile najveća prepreka slobodnom mišljenju i istraživanju istine. Ovakvo
apologetsko ponašanje i citiranje autoriteta se sreće i kasnije u okviru
marksističke ideologije (i sam Karl Marks je, zbog pogrešnih i zlonamernih
interpretacija, govorio kako on nije „marksista“) i raznim fundamentalističkim
shvatanjima. Možemo ovde pronaći još jednu funkciju značenja simbola (a i
njihovih interpretacija, preformulisanih u nekom vidu filozofije) kao oslonca
sigurnosti u jednom sistemu vrednosti i vladanja društvom. No, o korišćenju
simbola radi masovne manipulacije će biti reči kasnije.
Tek u XX vekuje Aristotelova formalna, deduktivna i dvovalentna logika
potisnuta savremenim logičkim učenjima (dijalektička logika, relacione,
polivalentne, temporalne, moralne i druge logike) jer za ispitivanje složenih
odnosa u društveno-istorijskim naukama neophodna je spekulativno umna ili
dijalektička logika. Takođe, s vremena na vreme dolazi do naučnih (i društvenih)
revolucija (i reformacija), tako da se menjaju kompletne naučne paradigme i
sistemi znanja. Problemi jezika se takođe posmatraju sa različitih tački gledišta
koje se menjaju, razvijaju i dopunjavaju kroz vreme. Ono na šta želim ukazati je
to da logika (i problem značenja) zavisi neposredno od filozofije a ona je u
mnogim pogledima društveno-istorijski određena. Naravno, trebalo bi razlikovati
filozofiju od praktične životne mudrosti, kao i od pogleda na svet, koji je
neosporno prvenstveno emotivni, voljni, pa tek onda racionalni odnos prema
svetu, iako značenje koje je umotano u simbole od strane ljudkog uma često ima
prvenstveno subjektivnu vrednost.
Savremena filozofija je oblikovana nastankom simbolističke logike i
težnjom da se stvori jedan precizan i idealan simbolički jezik, kao i takozvani
metajezik. Uspehom na ovom polju, što se tiče matematičkih-logičkih izraza su
se proslavili Džordž Bul i Avgust de Morgan. Logika se usmerava ka gotovo
čistom istraživanju simboličkih sistema i formi. Nastaje nova logička disciplina –
semantika, usled potrebe za razjašnjenje novo-nastalih problema značenja
simboličkih izraza. Prenošenje polja istraživanja sa veštačkih na prirodne
(obične) jezike imaće kao posledice razvijanje različitih škola shvatanja značenja,
pre svega termina običnog jezika, koje na različite načine traže odgovore.
Problem značenja se preliva i na ostale grane filozofije. U etici, moralne
vrednosti postaju interpretacije termina „dobar“, „loš“, „neispravan“ koje
označavaju ljudske postupke. Umetnost je u celini prožeta simbolizmom i
emotivnim doživljajem umetničkog dela (bila to slika, zvuk, teksts ili pokret).
Usled podrobnog ispitivanja simboličkih formi i shvatanja značenja, pored
predstave ili slike nekog objekta, uvedeno je kognitivno, emotivno i preskriptivno
značenje, kao sistematizacija i diferencijacija razlićitih odnosa i efekta koji
proizvode znaci i naša interakcija sa njima. Ponavljaju se i dodatno razrađuju
stara pitanja vezana za univerzalije, kategorije, ideje i metode dolaska do
istinitog saznanja. Sva ova pitanja istovremeno povlače različite poglede na svet,
bilo to svet ideja ili naša interpretacija materije.
Shodno sa progresom filozofa i logičara, razvijaju se mnoge teorije
mišljenja koje pokušavaju što preciznije odrediti problem i pojam značenja.

- strana 2 / 7 -
Nikola Ranković 053/2005

Sintaktička (formalistička) teorija značenja

Ova teorija smatra da znaci u okviru nekog jezičkog sistema nemaju nikakvo
sem onog što se odnosi na druge znake u datom sistemu. Suština je da jedan
simbol može samo imati interpretaciju preko drugih simbola, bez uspostavljanja
veze sa nekim objektom. Teorija je primenljiva na veštačke jezike kao što je
matematika i naučni jezik koji najviše razvijaju ukoliko se koncentriše na
strukture i opštosti svojstava različitih sistema i pojmova. Ovo shvatanje
značenja je najaptraktnije moguće jer teži da se što više izdvoji od subjektivnog
okruženja koje je prožeto ljudskim iskustvom i mišljenjem. Strogo formalni jezici
su doveli do veće egzaktnosti i napretka u nauci ali lišavanje društveno-
istorijskog aspekta značenja čini ovu teoriju neprimenljivom na interpretaciju
društvenih značenja i aktivnosti. Takođe je nemoguće izgraditi univerzalno
razumljiv i primenljiv sistem znakova u kome je svako značenje konstituisano
isključivo odnosom prema drugim znacima. Ukratko, neka osnovna značenja se
moraju uzeti iz ljudske prakse i psihičkog doživljaja. Dakle, formalizam je
primenljiv isključivo na zatvorenim i završenim sistemima. Pogled na svet kroz
sočiva formalizma je takođe ograničen, bez dinamike koja ne uključuje samo
elemente već usvojene (a i oni su preuzeti van samog sistema) i, pored večite
progresije i usložavanja unutar samog sistema, ne nailazi se na nikakav novi
sadržaj.

Funkcionalistička teorija značenja

Ovu teoriju treba tretirati izdvojeno, kao prelaznog člana između formalizma ka
biheviorizmu. U njoj je značenje jednog simbola izjednačeno sa njegovom
upotrebom u datom kontekstu jednog sistema. Ona uzima u obzir samo jednu
specijalnu vrstu ljudskih reakcija – jezičke reakcije, i ispituje samo značenje
jezičkih simbola. Vitgenštajn je razvio svoju teoriju koja je funkcionalistička i
instrumentalistička, i time je popločao put od prostog prihvatanja realizma ka
subjektivnoj apstrakciji sa svojim radom. Teorija se može pojednostaviti do
banalnosti:
„Ja znam šta reč znači samo u izvesnim kontekstima.“
Osnovne slabosti su preteranim odbacivanjem realizma i, poput
funkcionalizma, prekidanje relacije subjekat-objekat, kao i ignorisanje
društvenog konteksta – jer nije za svakoga neko značenje podjednako važno.
Istorija je ukazala i na zloupotrebu značenja simbola – današnje „širenje mira i
demokratije“ na primer. Takođe teorija greši kada tvrdi da je netačna svaka
upotreba termina koji se razlikuje od opšteusvojene upotrebe – po tome nikada
ne može doći do razvoja novog jezika, gledano globalno (na primer, niko ne bi
imao potrebu da se diferencira od ostalih koristeći se različitim znacima). To je
opet jedan relativno zatvoren pogled na svet, malo dinamičniji od formalizma.

Bihevioristička teorija saznanja

Ova teorija se koristi strogo empirističkim metodama i slična je psihologiji,

sociologiji i lingvistici u zavisnosti od nivoa značenja (bilo ono shvaćeno na
individualnoj, društvenoj i sistemskoj osnovi). Izučava se celokupno ponašanje
živih organizama u procesu komunikacije (posebno u upotrebi znakova). Nastala
je i posebna naučna disciplina, koju je Čarls Moris nazvao semiotikom. Princip
biheviorizma je da značenje znakova treba tražiti u spoljašnjem ponašanju,
potpuno odbacivajući koncepte mentalnih slika i predstava koji se ne mogu svesti

- strana 3 / 7 -
Nikola Ranković 053/2005

na neke telesne pojave. Ona objašnjava proces uspostavljanja značenja kao

praksu (i učenje) reagovanja na stimulacije iz spoljašnjeg sveta. Zaključivanje je
svedeno samo na specijalnu formu jezičke navike, prosto tretirajući čoveka kao
prostog i neposrednog reagensa spoljašne okoline.
Rasl uspešno kritikuje biheviorizam jer „fizički svet ne sadrži sve čega smo
svesni i... introspekcija mora biti priznata kao izvor saznanja koji je različit od
oseta“2. Naprimer, ne može se objasniti upotreba termina kada je specifični
objekat željen ali ne i prisutan. Očigledno da postoji neki vid „slike odsutnog
objekta“. Odbrana biheviorizma je da je cilj bio „biranje adekvatnijih termina“
koji bi bili „podesniji za naučni napredak“3. Mada, ovo je površno gledanje na
problem značenja jer se ljudski svet ne može ograničiti samo na fizičko
ponašanje.

Pragmatička teorija značenja

Ovo je dosad prva teorija koja razmatra celokupnu ljudsku praksu pri traženju
jezičkih izraza. Čarls Sanders Pers u svom radu ne pokušava da svede svo
značenje na ljudsku praksu, čak tvrdi da se apstrakcije i univerzalije mogu naći u
praksi pod samim „prirodnim zakonima“. On je predlagao da treba obraćati
pražnju na praktične efekte stvari da bi se izbegle jezičke dvosmislenosti i
nesporazumi. Naša koncepcija objekata je samo koncepcija njihovih efekata. Ovo
je jednostrano gledište jer analizira samo neposredne efekte korišćenja simbola,
ne zalazeći u njihova moguča unutrašnja značenja. Drugo, često ne možemo
načiniti listu svih efekata koje korišćenje nekog simbola proizvodi, zbog toga što
nam nisu apsolutno svi efekti poznati, neki se još uvek menjaju ili manifestuju
dok su neki naprosto neprebrojivi.
Sa druge strane, u okviru pragmatizma spada i instrumentalizam Džona
Djuija, koji naglašava instrumentalne prirode mišljenja (tj. jezika i jezičkih
značenja). Svestan biološke i društvene uloge jezika, Djui nalaže da je suština
jezika – komunikacija, usmerena ka kooperacija u društvenoj aktivnosti. Treba
uzeti u obzir celokupnu situaciju u kojoj se čovek nalazi i celokupan njegov odnos
sa okolinom (kao i sa drugim ljudima s kojima komunicira).
Ova teorija se može smatrati naturalističkom jer počiva na prirodnim
naukama primenljivim na društvena istraživanja (psihologija, sociologija,
biologija...) i odnos sa „stvarnošću“ je u neku ruku materijalističan. U njoj je
čovek učesnik koji pored reagovanja na okolinu, ume svesno i svrsishodno da
sarađuje sa drugim ljudima. Međutim, neka objašnjena nisu tu potpuno jasna,
kao na primer pojmovi „spoljašne sredine“ i „mišljenja“ koji nisu konkretno
definisani. „Praksa“ je takođe jedan višesmilslen i relativan termin koji zavisi od
interesa i svesno postavljenih ciljeva njenih vršilaca. Takođe se zanemaruju drugi
oblici i aspekti značenja – odnos znaka prema objektu i mentalno značenje
(shvatiti nešto nije isto što i predvideti praktične posledice nečega). Ne može se
svo značenje svesti na skupove praktičkih operacija jer svaka operacija se sastoji
od polaženja od nekog obejkta i vršenja neke modifikacije nad njim – nekada je
to nemoguće, bilo zbog toga što okolina nije uvek adekvatno struktuirana i
konstantna da dozvoli svesne operacije nad njom, bilo to što neki pojmovi
predstavljaju nešto više od puke prakse.

2
Bertrand Russell – „On Propositions: What They Are and How They Mean“, Logic and Knowledge, Essays
1901-1950. London 956. str. 296
3
Charles Morris, Signs, Language and Behaviour, str.28

- strana 4 / 7 -
Nikola Ranković 053/2005

Empiristička teorija proverljivosti

Iskustvena proverljivost je uzeta ovde kao kriterijum značenja naučnih simbola.

U pokušaju da potpuno eliminiše metafiziku zahtevala je odbacivanje ogromnog
dela nauke kao besmislenog. Slično pragmatizmu, ova teorija se zasniva na
praksi, u ovom slučaju na konkretnom metodu naučne prakse, i sužava pojam
prakse na pojam eksperimenta, i to na unutrašnju mentalnu stranu prakse, i vidu
iskustva posmatrača. U kontekstu značenja simbola, valjani i korektni stavovi
moraju dozvoliti konačno proveravanje i njihov smisao je metod proveravanja
njihove istinosti. Iako ima sličnosti sa realizmom u tvrdnji da jezik „skriva
smisao“, po ovoj teoriji ne sme se uzimati nikakav apriorno istinit stav.
Izvršena je podela u okviru kriterijuma značenja – uzeto je isključivo
sintaktičko značenje što se tiče logičkih i matematičkih simbola, dok se za
deskriptivne simbole tvrdi da odražavaju neko neposredno, čulno-proverljivo
iskustvo.
U duhu ove nove epohe revolta protiv tradicionalne filozofije, srušene su
mnoge srednjovekovne dogme što se tiče pogleda na svet. Međutim, traženje
potpune proverljivosti je retko kad moguće. Istovremeno postoje odlike
solipsizma jer se teorija zasniva na ličnom iskustvu. Ove se očigledno naziru
nova pitanja: može li se celokupno društveno iskustvo svesti na jedno lično
iskustvo, i da li su naše interpretacije opažanja istovetna sa tuđim? Takođe,
značenja termina „lično iskustvo“, „stav“ i „smisao“ se ne mogu dobiti prostom
redukcijom značenja tih reči. S druge strane, na osnovu čulnog iskustva ne
možemo utvrditi da ne postoji deo značenja koje se ne može na ovaj način
proveriti, jer u ovom slučaju nam čulno iskustvo, bilo naše ili interpretacija
tuđeg, ne znači ništa. Paradoksalno se ova teorija, u svojoj eliminaciji metafizike,
oslanja na elementarne stavove (aksiome) koji su sami metafizičke tvrdnje.
Da bi se izbegla nemogućnost apsolutne provere, Rajhenbah razvija svoju
teoriju verovatnoće, pokušavajući da zameni dvovalentnu logiku polivalentnom.
On je tvrdio da su i najverodostojniji naučni zakoni samo nepotpuno potvrđeni te
iz toga sledi da teorija koja eliminiše takozvane „besmislene“ stavove (koji nisu
potpuno proverljivi) nije funkcionalna i da je sama besmislena. Dolazi do izražaja
težina nekog stava kao izraz njegove verovatnoće koja se dobija fizičkim
opažanjem.
Ovo je prvi pu da se realnost predstavlja kao jedna neodređena i haotična
mešavina, gde stav nikada nije potpuno (ne)tačan. Ovakva percepcija stvarnosti
opasno teži solipsizmu ali se ne može dokazati „netačnom“ zbog insistiranja na
nemogućnosti potpune proverljivosti – ništa ne može u potpunosti osporiti ovaj
stav. Naravno, ovakav haos elementarnih stavova istinitog i lažnog, koji se drobe
i ube u procentima verovatnoće dovodi u pitanje sva dosadašnja naučna
dostignuća – jer kakav je to prirodni zakon koji može da važi a i ne mora?! Isto
tako, ako gledamo tačnost kao težinu nekog stava, koliko „težak“ mora stav biti
da bi bio prihvaćen kao istinit?

Odnosom između znaka i onog što je njim označeno, predstavljeno ili izraženo,
semantičke teorije smatraju za značenje znaka. Umesto da kao predhodne
razmatraju upotrebu u jeziku, odnos prema drugim elementima jezika ili
oslanjanjem na čulna iskustva, semantičko značenje se sastoji od toga da ono
predstavlja neki misaoni ili realni entitet.

- strana 5 / 7 -
Nikola Ranković 053/2005

Konceptualistička teorija značenja

Problemi univerzalija su bili podsticaj za razmatranje značenja kao misaonih

entiteta koji se denotiraju znakom. Problem se sastojao u tome kako preneti
opšti pojam u procesu društvene komunikacije. Kant razvija transcendentalnu
shemu kao posrednika između opšteg i posebnog, između intelektualnog i
čulnog. Njegov sledbenik Kasirer ističe značaj stvaranja simbola i njihovih
značenja u procesu konstruisanja našeg saznanja o stvarnosti. Cilj filozofije
postaje analiza principa na osnovu kojih ljudski duh oformljava stvarnost (u vidu
mišljenja, saznanja, mita, religije, kulture, umetnosti...). Simbolima se impresije
dobijene spolja pretvaraju u čist izraz ljudskog duha. Ovom teorijom se dolazi do
hipostaziranja kreativnosti (preuveličavanja značaja) ljudskog duha, gde ono
postaje nezavisni učesnik u oblikovanju čovečje okoline, a pri tome suprotan
slučaj se ne uzima u obzir (da je nematerijalan ljudski duh uslovljen u svojim
radnjama zakonima fizičkog sveta).
Kritikovajući Aristotelski metod apstrakcije (odakle se može izvesti da mi
unapred znamo koje su to zajedničke odlike predmeta koje želimo svrstati pod
neku univerzaliju), razvija se nova teorija o izgradnji jezika, gde se diferenciraju
prve univerzalije (zasnovane na našem utvrđivanju primarnih pravila u haosu
neposrednih utisaka) i generički pojmovi (kojima se bavila tradicionalna logika).
Univerzalnost jezika se opravdava time da pošto sam jezik nastaje u
društvenoj akciji, on od samog početka sadrži jedan istinski zajednički,
„univerzalni“ smisao. Dalje, po Kasireru, u toku formativne delatnosti
izgrađivanja jezika i kulture (u suštini, u toku očovečivanja prirode), ljudski duh
se sve više udaljuje od svog izvornog bića gde je sve bilo stopljeno u jedno
neizdefinisano jedinstvo, i gubi se u svojim simbolističkim tvorevinama.
Konceptualizam aludira na teološku interpretaciju značenja, počiva na
intuitivnom sadržaju i skrivenim mentalnim procesima koji se ne mogu otkriti
nikakvom objektivnom metodom. Teorija nalaže da je praksa samo manifestacija
(pod)svesti i tako provlači u plan arhetipove kao interpretaciju univerzalija.
Konceptualizam, u svom insistiranju na istovetnim „duhom“ ljudskog
stvaralaštva, nalazi se u zabludi da svi ljudi (može se reći i svi oblici svesti, pošto
se ovde to izjednačava) imaju istovetnu konstituciju svesti sa istim osnovnim
funkcijama i principima funkcionisanja. Ignoriše se činjenica da postoje velike
razlike među ljudima, te su podjednako velike i mogućnosti različitih konstrukcija
pojmova (koji će onda biti subjektivnog karaktera). Samo zato što su jednom
pojedincu nužni i očevidni pojedini principi, to ni približno ne predstavlja i
objektivno društveno značenje. Ne može se doći do komunikabilnih značenja
introspekcijom, niti se značenje može svesti na subjektivnu kreaciju ljudskog
duha – bar neki elementi počivaju na nekom svojstvu i odnosu označenog
objekta u materijalnom svetu.
Ma koliko u prvi mah uzgledalo da konceptualistička teorija predstavlja
punu slobodu ljudskog duha – to je samo privid. Naša svest se zapravo kreće po
predeterminisanim pravilima jer po konceptualizmu, izvesni elementi naše svesti
se ponavljaju. Svaka univerzalija je apriorna forma ugrađena u nama. U
suprotnoj interpretaciji konceptualizma, teza o apsolutnoj slobodi duha biva
suprotstavljena njegovim ograničenim mogućnostima da se „izrazi“ u
materijalnom svetu.

- strana 6 / 7 -
Nikola Ranković 053/2005

Realistička teorija značenja

Realizam je jedna široka grupacija shvatanja koje zastupaju objektivno

postojanje stvarnosti koja je nezavisna od ma koje subjektivne svesti. Bilo da su
u pitanju isključivo realni objekti, idealni predmeti ili ideje i pojmovi koji
prethode materiji, postoji izvestan objektivizam koji je u osnovi idealističkog
karaktera, a ne materijalističkog kako se na prvi pogled čini.
U Fregeovoj varijanti realizma postoje dve dimenzije značenja: referenca
(objektivni entitet koji je simbolom označen) i smisao (konstrukcija značenja u
mišljenju). Takođe uvodi i ideje te je onda „smisao“ srednji član između
spoljašnjeg označenog predmeta i ideje (objektivan sadržaj pojma).
Huserl smatra da se logika bavi isključivo sa idealnim činjenicama ili
„značenjima“ različitih od objekata, i imaju večitu idealnu egzistenciju (ovde je
gotovo identičan sa Platonom i njegovim idealizmom, s tim što Huserl insistira na
važenju značenja a ne na njegovu egzistenciju, sto je malo elastičnije). Ova
vrsta realizma ističe da se preuveličava uticaj koji ljudi vrše na „izvorno“
značenje reči, i smatra tu tendenciju antropocentrizmom.
Značenja simbola su realni predmeti i njihove realne ili idealne suštine.
Glavni problem sa realizmom je da se ne može ničim opravdati postojanje
nepromenljivog i večnog „sveta ideja“ i idealnih suština koje egzistiraju
nezavisno od ljudske (umne) delatnosti. Ovakav stav zahteva dogmatsko
shvatanje. S druge strane, mnogo je lakše predpostaviti (ako se već bavimo
spekulacijama) da ljudi koji komuniciraju i prenose ideje među sobom imaju
relativno identične elemente mišljenja – taj stav se može podjednako „dobro“
opravdati kao i postojanje transcendentalnih ideja. Realizam je statičan i
protivrečan sa dosadašnjom istorijom naučnih revolucija i novih „ideja“ koje
mogu a ne moraju (kompletno) zamenjivati stare.

Zaključak

U ovakvim sporovima gde obe strane imaju argumente koji su valjani i mogu se
opravdati, reč je o prividnoj protivrečnosti naizgled suprotnih teza. Naime, jedna
strana insistira na jednom aspektu spornog predmeta a druga na drugom
aspektu. Spor nestaje kada se shvati da je potrebno uključiti obe srane u jednu
višu celinu, što ujedno znači i prevazilaženje prvobitnih jednostranih ideologija.
Navedene teorije mogu dopunjavati jedna drugu onda kada nam je to potrebno
za specifične slučajeve i neraskidljive su, kao dve strane istog novčića.
Što se tiče dotaknute teme ljudkog stvaralaštva i duha, na delu je
dijalektika tretiranja čoveka kao individualnog bića i kao društvenog bića.
Podjednako je pogrešan put od subjektivnog i ličnog do objektivnog i društvenog,
koliko i polaženje od društva kao totaliteta sa pretenzijom da se subjekat shvati
kao pojedinačni slučaj ispoljavanja ili generalizacije tog totaliteta.
Da bi se razvila percepcija stvarnosti koja bi najviše odgovarala
savremenoj naučnoj i socijalnoj situaciji, potrebno je razviti teoriju značenja koja
je ujedno i objektivna i elastična (u smislu primenljivosti). Mogućnosti daljeg
razvoja imaju naturalističke kao i materijalističke i dijalektičke skolonosti u
filozofskim i naučnim disciplinama.
Na osnovu napora svih dosadašnjih filozofa ustanovljeno je da je bivsto u
suštini neizrecivo, nepojmljivo, neprozirno i nedokučivo. Međutim, najveća tajna
za čoveka je on sam, i u tom smislu su filozofska antropologija i psihologija
nauke budućnosti.

- strana 7 / 7 -