OPUSTENO

Analiza dela: Gorski vijenac - Petar II Petrović Njegoš - struktura priče

U strukturi radnje Gorskog vijenca nalaze se tri događaja:
1. Skupština uoči Trojičina dne na Lovćenu. (1. do 197. stiha, ukupno
197 stihova; nekoliko sati, od ponoći / "gluho doba" / do jutra.)
2. Skupština o Malome Gospođinu dne na Cetinju, pod vidom da mire
neke glave. (198 - 2437. stiha; ukupno 2241 stih; dva dana i jedna noć.)
3. Badnje veče. (2478 - 2819. stiha; ukupno 374 stiha; dvadesetak sati ,
od večere do ručka.)
Analiza dela: Gorski vijenac - prvi deo
Vladika Danilo je okupio crnogorske glavare na skupštinu uoči Trojičina
dne na Lovćenu radi većanja o aktuelnom zlu koje ih muči i preti da
ugrozi slobodu Crne Gore. Pitanje o kome treba da se raspravlja i sva
složenost problema pred kojim se našla Crna Gora, predočava se
glasnim monologom vladike Danila: dok svi spavaju, u "gluho doba
noći", vladika je zaokupljen mislima o propasti Srpstva na Kosovu, o
ugroženosti jedine slobodne Srpske zemlje Crne Gore. On je mučen
osećanjem beznađa i usamljenosti: "Malo rukah, malena i snaga, jedna
slamka među vihorove, sirak tužni bez nigđe nikoga!" Proklinje poturice
"što će turska vjera među nama" jer je pred velikim problemom - treba se
dogovoriti o istrazi poturica, a to znači "isklati se braća među sobom".
Vuk Mićunović ne spava, čuje vladikino govorenje "sam sobom" pa ga
smiruje, "ljudi trpe a žene nariču", borba je neminovna i "borbi našoj
kraja biti neće do istrage turske ili naše" jer "u dobruje lako dobro biti, na
muci se poznaju junaci". Kad je svanulo, izneli su krstove s Lovćena na
vrh Crkvina pa probaju puške. Na tome se skupština završila bez
ikakvog dogovora o istrazi.
Analiza dela: Gorski vijenac - drugi deo
Druga skupština, "o Malom Gospođinu dne na Cetinju, pod vidom da
mire neke glave", zauzima središnje mesto u Gorskom vijencu, i to je
najobimniji deo speva. Ovde se prvi put pojavljuje kolo i njegovim
kazivanjem započinje zbivanje drugog dela epske priče. Pesma kola
kaže da se bog razljutio na Srbe zbog njihovih smrtnih sagrešenja:
velikaši su zakon pogazili, "počeše se krvnički goniti, jedan drugom vadit
oči žive (...) za pravila ludost izabraše". Ta večita tema srpske nesloge,
vrlo česta u narodnoj epici, evo i ovde se javlja kao mora, mučno
sećanje, temeljni uzrok svekolike nesreće srpske. Kolo prebacuje
prisutnim glavarima što su gore umukle i "počinu ni rđa na oružje". To će
podstaći neke od glavara, koji shvataju da su prekori kola "iz glave cijela
naroda" i da ne treba gubiti vreme "e ovome već trajanja nije", "vrijeme je
da što uglavimo", "hajte, ljudi, da što poslujemo ali doma hajte da
idemo", "ko razgađa, u nas, ne pogađa". Pošto je video da su se svi
glavari okupili, izlazi pred njih vladika Danilo. Na reči Vuka Mićunovića
da vladika nešto krupno razmišlja i da on zebe od mnogo mišljenja,
vladika odgovara: "Ko na brdo ak' i malo stoji više vidi no onaj pod
brdom". On kao vladika i vladar, na sve stvari gleda vrlo ozbiljno jer je
najodgovorniji i pošto on treba da kaže odlučnu reč, mora dobro da je
odmeri. U njegovim mislima je svest da će udar na poturice izazvati
sukob sa Crnogorcima, njihovim rođacima, koji se nisu poturčili ali će
priteći u pomoć, to će dovesti do satiranja Srpstva. Kolo opet upada
svojim pevanjem:
Čašu meda jošt niko ne popi,
što je čašom žuči ne zagrči;
čaša žuči ište čašu meda,
smiješane najlakše se piju.
Ova poruka o neminovnosti patnje i gorčine kada se bori za nešto lepo i
svetlo sadržana je u rečima Vuka Mićunovića, koje su potvrda onoga što
je kolo reklo:
Bez muke se pjesna ne ispoja,
bez muke se sablja ne sakova!
Vladika Danilo je i dalje sa svojim mislima, kao da ne primećuje nikoga
oko sebe ("među svima kao da je sam"), ali registruje ono što govore
glavari i što poručuje kolo. U njemu je sazrela odluka:
Mlado žito navijaj klasove,
pređe roka došla ti je žetva!
Treba služit časti i imenu!
Neka bude borba neprestana,
neka bude što biti ne može,
nek ad proždre, pokosi satana!
Na groblju će iznići cvijeće
za daleko neko pokoljenje!
Trijebimo Gubu iz torina!
Svi glavari radosno skoče na noge uzvikujući "Tako, već nikako!" Ta
radosna graja, koja ukazuje na spremnost da se odmah pođe u obračun
sa poturicama, opet pokoleba vladiku i on smiruje glavare rečima:
Ne... ne...sjete da i jošt zborimo!
Ja bih, braćo, s opšteg dogovora
da glavare braće isturčene
dozovemo na opštemu skupu,
da im damo vjeru do rastanka,
eja bi se kako obratili
i krvavi plamen ugasili.
Ovo vladičino odlaganje jeste izraz straha, ali ne straha od boja, nego
straha za svoj narod koji bi se međusobno iskrvio. On želi da pokuša
dogovorom sa poturicama da izbegne bratoubilački rat. Turci su došli na
razgovor, On je napregnut, neprijatan, pun suprotnosti, iz replika izbijaju
varnice. To su dva sveta. Vladika i Crnogorci su okupljeni slobodom,
zadojeni čojstvom i viteštvom. Turci ističu pravo jačega, slave svoju
veru, nemaju poštovanja za one koji ne pripadaju njihovom svetu. Dva
antagonistička sveta nisu mogla da nađu srednje rešenje, oba su bila
isključiva. Pregovori nisu uspeli.
Iako se pokazalo da sa Turcima nema ni sporazuma ni mira, nije došlo
do očekivanog reagovanja, da se odmah krene u istragu poturica.
Umesto toga, dolazi smirivanje i opuštanje, sedenje uz vatru i pričanje;
nekoliko događaja malo promeni atmosferu, pa opet pričanje o različitim
doživljajima, kazivanje snova, gledanje u plećku. Od dešavanja tu je
opisan prolazak turskih svatova u kojima je bilo i Crnogoraca; dovođenje
proročice; dolazak igumana Stefana - svaka od ovih promena izaziva
komentare i dalje širenje tema razgovora. U ovaj deo uneto je i više
priča: priča kneza Janka; kazivanje o ugrabljenoj Ruži Kasanovoj;
najopširnije je kazivanje vojvode Draška o svemu što je video i doživeo u
Mlecima; o Batriću; beseda igumana Stefana. Kazuju se i snovi koje su
pojedini glavari usnili: sedam snova je ispričano pred svima, a "poslje
trideset četrdeset drugih pričaju svoje snove", kaže se u didaskaliji. Svi
događaji, pripovedanja i kazivanja snova izazivaju vedre primedbe,
bockanje i smeh: "Naš pesnik razblažio je i tu sirovost jednog lokalnog
sukoba širinom filozofskih vidika. Digao nas je iznad gužve dešavanja do
one visine odakle se na ceo život može da gleda sa trunkom humora. I
upravo u toj živoj izmeni bola i osmeha, svetla i senke, nalazi se jedna
od osnovnih, gotovo sakrivenih lepota Vijenca.(...) Njegovi ratnici pričaju
prosto i bezbrižno o svemu kao ptice na grani. Oni nas baš time
neodoljivo osvajaju. Oni su manje zaverenici a više ljudi". (Pero
Slijepčević) Mnoštvo epizodnih situacija usporava glavnu radnju (istraga
poturica) i ona ne dolazi do razrešenja u drugom delu Gorskog vijenca.
Međutim, i pored opuštenosti i mnoštva priča i kazivanja, misao o borbi
ni jednog trenutka nije utihnula: glavari i ostali bezbrižno ćaskaju, ali se s
vremena na vreme čuje glas poziva na borbu koji podseća na razlog
okupljanja i održava tenziju. Tu je najpre kletva sestre Batrićeve na kraju
tužbalice za bratom:
Proste tvoje ljute rane,
moj Batriću,
al' neprosti Grdni jadi,
kuku rode,
e se zemlja sva isturči,
bog je kleo,
Glavari se skamenili,
kam im u dom!
I mudri iguman Stefan govori o neminovnosti obračuna s poturicama:
Krst nositi vama je suđeno
strašne borbe s svojim i s tuđinom!
Težak v'jenac, al'je voće slatko!
Voskrsenja ne biva bez smrti;
Slavno mriše, kad mriješ moraše!
Svi se u crkvi zaklinju da će ustati čim se čuje puška sa Cetinja, a serdar
Vukota kune svakoga "ko izda onoga te počne". Na kletvu svi viču
"Amin!" pa "izlaze iz crkve i otolen svaki doma". Odluka o istrazi poturica
je doneta u onom trenutku kada je vladičin pokušaj dogovora sa Turcima
propao.
Razvijanje središnjeg dela Gorskog vijenca nizom epizoda i stalno
odlaganje glavne radnje (istrage poturica) što je razlog lovćenske i
cetinjske skupštine glavara i što je predmet (tema speva), niti je slučajno
niti je nemotivisano: ono ima jasne umetničke razloge, psihološke i
tehničke. Psihološko opravdanje odugovlačenja i odlaganja glavne
radnje predočeno je monolozima i dijaloškim replikama vladike Danila:
on je zamišljen i zabrinut kada se nađe pred pitanjem da se krene u
obračun sa poturicama, Svestan je da će taj čin izazvati veliko prolivanje
krvi jer (1) veliki je broj poturica, (2) njihovi rođaci i saplemenici
pravoslavne vere priteći će im u pomoć, (3) u tom obračunu izginuće
veliki broj Crnogoraca - kada se sve to sagleda pojavljuje se jeziva slika
pomora. Zato se vladika odluči za obračun, ali se odmah trgne, povuče i
zatraži da se sačeka, da se pokuša razgovorom sa poturicama. Kletva
serdara Vukote kao i zakletva u crkvi ne odnosi se na izdaju iz straha, na
pomanjkanje junaštva - svi se boje da li će mnogi od njih moći da stegnu
srce i dignu ruku na poturčenog brata. Niz epizoda (događaji,
pripovedanje i kazivanje snova) ustvari su bekstvo od stvarnosti,
odlaganje neminovnog sukoba. Ove epizode istovremeno, brojnim
pojedinostima, ukazuju na stalne pretnje sa turske strane, na tursku
bahatost i zanesenost verom. Sve to je u funkciji ostvarenja "umetničke
pravde", odnosno opravdanja onoga što se neminovno mora dogoditi.
Tehnički razlozi odlaganja glavne radnje potpuno su shvatljivi: da je
glavna radnja odmah završena neposredno posle prve ili druge
skupštine ne bi ni bio napisan spev (a to je bila Njegoševa umetnička
namera), nego bi bila napisana duža epska pesma.
Analiza dela: Gorski vijenac - treći deo
Treći deo Gorskog vijenca obuhvata Badnje veče i sutrašnji dan do
ručka. Scenu otvaraju vladika Danilo i iguman Stefan koji sede pored
vatre. Đače obaveštava igumana Stefana da se čuju puške, a potom se
didaskalijom saopštava ta činjenica: "Čuje se grmljava pušakah niz
polje". To je počela istraga poturica. Događaj nije prikazan, o njemu će
izvestiti oni koji se polako vraćaju sa bojišta. Kolo slavi: "Spomenik je
vašega junaštva Gora Crna i njena sloboda!" Na vest
Malo ko nam u pomoći dođe;
i mi smo ti Grdno izginuli,
polovina u boj pogibosmo;
nestalo je Groblja oko crkve,
po šestinu u jedan kopamo!
Vladika Danilo plače a iguman Stefan se smeje. Svoj smeh on će
objasniti:
Da umem plakat od radosti,
bih plakao slađe nego ikada,
al' kod mene kada poje duša,
suze mi se smrznu od radosti.
Vladika plače zbog tolike pogibije, kolo slavi slobodu, iguman Stefan se
smeje od radosti. Priča Vuka Mandušića kazuje o ljutoj borbi i podvizima
crnogorskih junaka, ali i žene Ljubice: "Žena mlada, ama soko sivi,puni
puške svome gospodaru". Vuk Mandušić najviše žali prelomljeni
džeferdar, ali mu vladika poklanja novi rečima:
Zdravo tvoja Glava na ramena,
ti ćeš pušku drugu nabaviti,
a u ruke Mandušića Vuka
biće svaka puška ubojita!
To su poslednje reči Gorskog vijenca a scena poklanjanja novog
džeferdara simbolična je: borba je tek počela.