Dr. Justin Sp.

Popović:

DOSTOJEVSKI O EVROPI I SLOVENSTVU

Predgovor

Od moje petnaeste godine Dostojevski je moj učitelj.

Priznajem: i mučitelj. Još onda me je zaneo i poneo svojom
problematikom. Pokazalo se, da su njegovi problemi — večiti
problemi ljudskog duha. Ako je čovek iole čovek, mora se baviti
njima. A Dostojevski je sav u njima, zato je na svima putevima
svojim istinski čovek. Prednost je njegova u tome, što je u večne
probleme ljudskoga duha uneo nadahnuće proroka, žar apostola,
iskrenost mučenika, setu filozofa, vidovitost pesnika.
U novije vreme ni kod koga nisu večni problemi čovečijeg duha
došli do tako širokog, dubokog i svestranog izraza kao kod
Dostojevskog. Kroz njega su progovorile muke bića ljudskog, i svi
bolovi, i sve čežnje. Kao retko ko, on je odbolovao problem čovečijeg
bića u svima njegovim strahovitostima. A čovek je beskrajnom
složenošću svoga bića najstrahovitije biće u svima svetovima u
kojima se kreće ljudska misao i kruži ljudsko osećanje.
U Evropi nije bilo ni mislioca, ni filozofa, ni pesnika, koji je kao
Dostojevski snažno i svestrano osetio veličanstvenu dramatičnost i
jezivu tragičnost evropskog čoveka i svih njegovih tekovina. njemu
je do tančina poznato ne samo evanđelje nego i apokalipsis
evropskog čoveka. Apokalipsis sa svima svojim ponorima, čudesima,
strahotama, užasima. Ako na našoj planeti postoji nešto strašnije i
od najstrašnijeg, onda je to, nema sumnje, apokalipsis evropskog
čoveka. Dostojevski ga je pesnički predosetio i proročki pretskazao,
a mi smo već ušli u njega. Jedno je očigledno: nastao je apokalipsis
evropskog čoveka; sve njegove tekovine polako zahvataju
apokaliptičke strahote i neviđeni užasi.
Potresna je agonija evropske kulture, zidane na
>>nepogrešivosti<< i autarkičnosti evropskog čoveka. Nad
apokaliptičkim ponorima njenog samouništenja sve se jasnije i
jasnije ocrtava titanski lik setnog proroka Evrope: Dostojevskog.
njegova se proroštva o Evropi ispunjuju na naše oči. I srce se
neosetno pretvara u suzarnik..
Ne tvrdimo, poput Lajbnica, da je ovaj naš zemaljski svet —
najbolji od svih mogućih svetova. Ali smo sigurni u jednome: naš
zemaljski svet je nesumnjivo najzagonetniji od svih mogućih
svetova. I u tom tako izuzetno zagonetnom svetu - najzagonetnije
biće jeste čovek: njegovi padovi i uzleti, njegovo zlo i dobro, njegov
đavo i Bog. A svrh svega - njegov svečovek i Bogočovek. Kroz sve to
mi pratimo Dostojevskog u ovoj studiji. To nije lako, ali je svakako
dostojno čoveka mučiti se tom uzvišenom mukom.

Na Vidovdan 1940. god. D-r

Justin Popović
 Dostojevski pred večnim problemima
Dostojevski nije uvek savremen, ali je uvek savečan. Savečan
je kad misli o čoveku, kad se muči problemom čoveka, jer strasno
ponire u bezdane čovekove i žudno traži sve što je besmrtno i večno
u njemu. Savečan je kad mudruje o tvari, ma kojoj tvari, jer se
spušta u tanano prakorenje kojim se svaka tvar koreni u
tajanstvenim dubinama večnosti. Savečan je kad se grozničavo muči
problemom stradanja, jer se ne zadovoljava njegovim površnim,
relativnim, ljudskim rešenjem, već čezne za apsolutnim, večnim,
božanskim. Savečan je kad burnom dušom svojom prohodi istoriju
roda ljudskog, kad se probija kroz njen haos, kad preživljuje njenu
jezivu tragiku, jer odbacuje prolazni, vremenski, antropocentrički
smisao istorije, a usvaja besmrtni, večni, bogočovečni. Nema muke
duha ljudskog kojom se on nije mučio. On je doživeo i proživeo
čoveka u svima njegovim dimenzijama i zato se s ridanjem bacio
pred noge tajanstvenog Bogočoveka. Za njega je Bogočovek smisao
i cilj čoveka, smisao i cilj istorije. njegov Svečovek nije drugo do
istorijski Bogočovek: Isus Nazarećanin.
Čovek je pravi čovek kada iskreno i opasno postavi sebi
probleme. Nijedan problem nije istinski postavljen ako nije
postavljen neustrašivo i opasno, toliko opasno da od njega u
groznicu pada i razum čovečiji, i duša, i srce. Tako postavljaju
probleme samo čelnici ljudske misli: Jov, Solomon, apostol Pavle,
Šekspir, Dostojevski. No, za takve ljude konačno rešenje ma kog
problema zavisi jedino od apsolutnog smisla i božanskog cilja ljudske
istorije.
Zdrave oči duše jasno vide: svaki, i najmanji problem, svojim
glavnim nervom zalazi u večne probleme, utkiva se u njih, jer se
svaka tvar, tajnom suštine svoje, otiskuje u beskrajnosti i večnosti.
Kroz vaseljenu neprekidno struje i bruje bezbrojne tajne večnosti. A
kad se susretnu, susretnu se u srcu čovečijem. Tu tajna tajnu grli i
zagonetka zagonetku ljubi, dok kosmička jeza prožima čoveka. To
mučenički oseća Dostojevski i svojom vidovitom dušom netremice
bdi nad tajnom svetova, bdi i tvrdi: sve je tajna, sve je zagonetka, a
srce svake tajne i svake zagonetke jeste Bog.
Po Dostojevskom, svi se problemi svode na dva >>večna
problema<<, na problem postojanja Boga i problem besmrtnosti
duše. Ova dva problema nose u sebi neodoljivu magnetsku silu,
kojom privlače i podređuju sebi sve ostale probleme. Od rešenja
>>večnih problema<< zavisi rešenje svih ostalih problema, uči
Dostojevski. Rešenje jednog večnog problema sadrži u sebi rešenje
drugog. Oni se uvek kreću u pravoj srazmeri. Ako ima Boga - duša je
besmrtna; ako nema Boga - duša je smrtna.
Rešenje >>večnih problema<< je glavna muka, kojom se
voljno i nevoljno muče svi negativni i pozitivne heroji Dostojevskog.
Kroz ove probleme oni pristupaju ostalim problemima. Bez njih, oni
se ne mogu zamisliti, kao ni sam Dostojevski. >>Postojanje Boga je
glavno pitanje, piše Dostojevski Majkovu, kojim sam se ja celog svog
života mučio, svesno i nesvesno<<.
Heroji Dostojevskoga su oličenje te glavne muke, ovaploćenje
tog glavnog pitanja. njihova je danonoćna briga, njihovo je
neizbežno zanimanje — rešavati to glavno, to večno pitanje: ima li
Boga, ima li besmrtnosti? Bez tih pitanja, oni su nemogućni; van njih,
oni su nesvoji. >>Ja ne mogu o drugom, — ispoveda se Kirilov —, ja
sam celoga života mislio o jednome. Mene je Bog mučio celog
života<<. Dobri, burni Mića plače, rida i strašno se ispoveda Aljoši:
>>Mene Bog muči. Jedino to i muči<<.
Poput ovih, i ostali heroji Dostojevskoga muče se Bogom; sve
njih razjeda ta strašna i večna muka. Posredno ili neposredno, sav
njihov život prolazi i sagoreva u mučeničkom rešavanju večnih
problema, problema Boga i problema duše. >>Traženje Boga<< —
iskanje Boga — je, po mišljenju Dostojevskog, cilj svih, ne samo
ličnih već i narodnih pokreta, cilj istorije čovečanstva.
Osnovno je ubeđenje Dostojevskoga: pozitivno ili negativno
rešenje večnih problema determiniše sav život čovekov, svu njegovu
filosofiju, religiju, moral, kulturu. Negativno rešenje večnih problema,
izraženo rečima: nema Boga, nema besmrtnosti — sačinjava suštinu
negativnih heroja Dostojevskovih. A pozitivno rešenje, izraženo
rečima: ima Boga, ima besmrtnosti, — sačinjava suštinu njegovih
pozitivnih heroja.
Negativno rešenje večnih problema neminovno povlači za
sobom negativna rešenja i svih ostalih problema. Ubeđenje, da ne
postoji ni Bog ni besmrtnost duše, uvek se projavljuje kao nihilizam.
Nihilizam i nije drugo do primenjeni ateizam. Iz filosofije ateizma
neminovno ističe moral nihilizma. To Dostojevski dokazuje
neodoljivom ubedljivošću. genijalnim psihološkim analizama i
neoborivim dokazima on virtuozno pokazuje da je nihilizam
neminovna posledica ateizma. Ako nema Boga, ako nema
besmrtnosti, onda nema ni vrline, nema ni poroka. U tom slučaju —
sve je dozvoljeno.
Pozitivno rešenje večnih problema omogućuje i uslovljuje
pozitivno rešenje i svih ostalih problema. Ubeđenje, da postoji Bog i
besmrtnost duše, projavljuje se u transsubjektivnom svetu kao
ljubav. Ne treba se varati: ljubav je primenjeno osećanje Boga i
osećanje lične besmrtnosti. Ja mogu ljubiti večnom ljubavlju samo
ako sam besmrtan, i ako moja besmrtnost crpe svoju silu iz Boga.
Živog i večnog. Dva kompleksa vladaju dušama pozitivnih heroja
Dostojevskovih: kompleks osećanja Boga i kompleks osećanja lične
besmrtnosti. Srca su njihova ispunjena Bogom i besmrtnošću, i sve
što izlazi iz njih božansko je i besmrtno. Ako ima Boga, ako ima
besmrtnosti, onda je prava, večna ljubav i mogućna i ostvarljiva u
sferi ljudskog života. Bez toga, prava je ljubav psihološki i ontološki
nemogućna i neostvarljiva.
 Dostojevski ne voli kratke misli i kratka osećanja. Svaku misao,
svako osećanje, svaki duševni pokret, on produžuje do krajnjih
granica, da ih zatim stopi sa večnim problemima. U čudesnoj i
čudotvornoj laboratoriji svoga duha Dostojevski preradi svaki
problem u večni problem, i muči se njime dok mu sa gledišta
večnosti ne pronađe rešenje. Večnost daje smisao vremenu. Završno
i celishodno rešenje ma kog problema, i iznalaženje prave vrednosti
ma koga ili ma čega u ovome svetu, mogućno je samo sub specie
aeternitatis, no nikako i nikad sub specie temporis.
Večni problemi nisu nametnuti čoveku već su imanentni duhu
ljudskom. Po svojoj prirodi, čovek je koliko i fizičan toliko i
metafizičan. U samoj stvari, ništa nije metafizičnije od fizičkog.
Prevedeno na jezik Dostojevskoga, to glasi: ništa nije fantastičnije od
stvarnosti, od realnosti. Korenje ma kakvog fizičkog procesa uvek
ostaje sakriveno u metafizičkoj suštini kosmosa. I sama fizika je u
osnovi metafizična, jer se osniva na hipotezi o etru koji je
>>neopipljiv i nepokretan, po sebi i za sebe uopšte neopažljiv<<
(ungreifbar und undbenjeglich, an und fur sich uberchaupt nicht njahrnehmbar)
ljudska svest je svest nečim božanskim. Ona je toliko
tajanstvena i zagonetna u svojoj neposrednoj datosti, da je niko
manji od Boga nije mogao dati čoveku. Nepodraživom analizom
ljudske duše Dostojevski dolazi do zaključka da je ideja Boga
imanentna ljudskoj svesti. U najunutrašnjijem jezgru svom čovekova
samosvest je bogosvest. Jer je svest, u suštini, dar Božji čoveku.
Čovek ne bi mogao ni biti svestan sebe, da mu to nije dato od Boga.
Nemilosrdniji od Kanta analitičar uma ljudskog, smeliji od Ničea
analitičar volje ljudske, Dostojevski nalazi da je čovek svojim
psihičkim ustrojstvom predodređen da se stalno i intimno, svesno i
nesvesno, muči problemom Boga.
U svakom slučaju, za Dostojevskog i njegove heroje Bog je
muka, i to — strasna muka i strasno mučenje. >>Strašno je pasti u
ruke Boga živoga<<. A čovek, samim tim što je čovek, pada i mora
pasti. Nema sumnje, u čoveku ima nečeg što se stalno otima ka
Bogu. To se ne može ni okovati ni potpuno uništiti. Kada čežnja za
Bogom ne bi bila sastavni deo ljudskog bića, bogoborci bi je lako
mogli uništiti u sebi i u celom rodu ljudskom. No čežnja za Bogom,
ideja o Bogu je srce srca ljudskog. U tome je muka čovekova i
njegova veličina. Dok definitivno ne reši problem Boga i dok tačno
ne odredi svoj odnos prema Bogu, čovek je ontološki nesposoban da
reši ma koji drugi problem.
Na bezbroj načina Dostojevski proba da reši večna,
>>prokleta pitanja<<. Prometejskim plamenom ovih pitanja on do
požara raspaljuje duše svojih heroja, i one sagorevaju u njima
mučeći se jovovski. Bog je za njih ne samo ideja već strast, i to
strast gorka ili slatka. Za sušičave umove Bog može biti anemična
ideja, ali za Dostojevskove heroje On je psihofizička strast, jer se oni
do krvi ili bore s Bogom ili posvećuju Bogu. Za njih Bog nije
biblioteka koja se da pročitati ili problem koji se da knjiški rešiti, već
je to živi Život koji se mora doživeti, stradanje koje se mora
otstradati, bol koji se mora preboleti.
Psihološka analiza Dostojevskovih heroja potstiče nas da ih
svrstamo u dve grupe. Prvu grupu sačinjavaju negativni heroji —
>>antiheroji<<. Oni rešavaju večni problem negativno, ili su skloni
negativnom rešenju. Drugu grupu sačinjavaju pozitivni heroji. Oni isti
problem rešavaju pozitivno. Prvi su bezbožnici i smrtnici, jer za njih
ne postoji ni Bog ni besmrtnost. Dakle, smrtan je sav čovek bez
ostatka. Drugi su pobožnici i besmrtnici, jer za njih postoji i Bog i
besmrtnost duše. Besmrtnom stranom svoga bića čovek je otvoren
prema večnosti i mistički sjedinjen s njom.
Negativni heroji su bogoborci, pozitivni su bogoljupci. I jedni i
drugi stvaraju svoju filosofiju i religiju, pravdajući ih i braneći ih
iskreno, mučenički, strasno. Filosofija prvih je filosofija ateizma i
religioznog bunta; filosofija drugih je filisofija teizma i religiozne
smirenosti. Prvi stvaraju neviđene i nečuvene buntove, za kakve ne
zna istorija religioznih buntova.
I u starom svetu se buntovalo. Buntovali su Jov i Solomon,
buntovao je Prometej. njihov su bunt nastavili Faust i Volter, Manfred
i Šeli, Niče i Meterlink. Ali svi njihovi buntovi, uzeti skupa, samo su
gluvoneme preteče buntovnika Dostojevskovih. Šibani knutom
životnih užasa, poraženi jezovitom tragikom svetova, Dostojevskovi
antiheroji stvaraju buntove koje bi s ponosom potpisao i sam vrhovni
duh zla i uništenja. Kada bi on sam predavao filosofiju ateizma i
moralizma, ne bi bio strašniji i buntovniji od Dostojevskovih
antiheroja.
Osnovac je u ateizmu Faustov Mefistofel kad učeniku
Faustovom drži lekcije iz ateizma. Ali bez imalo uvređenog ponosa
mogao bi sam Mefistofel da sluša lekcije iz ateizma kod
>>žutokljunog<< ruskog studenta Ivana Karamazova. U njima bi
našao svoje najbolje opravdanje, svoju najsavršeniju — đavodiceju.
Uopšte, sve stare i nove filosofije ateizma, upoređene sa filosofijom
ateizma kod Dostojevskog, nisu drugo do Pleasant Sunday-afternoon
literature. U odricanju Boga — svi su osnovci prema Dostojevskom.
U filosofiji Dostojevskovih antiheroja mistički užas života našao
je svoj najsavršeniji stil, svoj najadekvatniji izraz. U Ničea ima
retorike, u njih je nema. Mučeni užasnim problemom stradanja,
mrvljeni jezivom tajanstvenošću života, tlačeni besmislenom
neophodnošću prirodnih zakona, oni zaboravljaju sva znanja, preziru
sve obzire, gaze sve zakone, i strasno se bacaju pred noge
napaćenog čovečanstva, klanjajući se stradanju njegovom. Od
užasa, oni perturbiraju sve zakone i sve vrednosti, prekoračuju sve
granice postavljene od ljudi, prirode i Boga. U njima se zaista vrši
Umnjertung aller njerte.
Oni se ne mire sa stradanjem. Ono je za njih najveća negacija
Boga. Stradanje je atmosfera naše tužne planete. Zar je mogućno
opravdanje Boga kada postoje besmislena stradanja? Zar iza ovako
užasnog sveta ima Boga? I ako ga ima, zar se može opravdati?
Antiheroji ostaju pri faktu: stradanja je mnogo u svetu, ono je
besmisleno i besciljno, ali mu to ne smeta da bude svuda prisutno.
Između čovečanstva i Boga stoji odvratno čudovište kome je ime
stradanje. Antiheroji ne mogu da ga uklone, ne mogu da ga ćutke
obiđu i zato ne primaju svet koji >>na apsurdima počiva<<. Za njih
je ovaj svet najgori od mogućih svetova (razume se, veliko je pitanje,
da li su bolji svetovi uopšte mogućni). Ako ga prime, oni ga jedino
mogu primiti kao kosmološki dokaz egzistencije ne Boga, već —
đavola. A istoriju roda ljudskog mogu primiti ne kao teodiceju, već
kao đavodiceju. Besmislena tragika sveta demantuje Boga, afirmiše
đavola; osuđuje prvog, apologira drugog.
Zar je mogućan odgovor koji bi stvarno osmislio tragiku ovoga
sveta, opravdao stradanje u svetu, uspokojio bogoboračke
buntovnike i pobio razloge njihovog nemilosrdnog bunta protiv
Boga?
Da, mogućan je, — izjavljuje Dostojevski —, mogućan je samo
jedan jedini odgovor. I taj odgovor je >> presvetli lik Bogočoveka
Hrista<<. Bogoborni buntovnici mogu odbaciti sve sisteme, pogaziti
sve principe, uništiti sve zakone; mogu učenje Hristovo nazvati
lažnim, osuđenim od savremene nauke i ekonomskih teorija. Ali
jedno ostaje što oni nikad ne mogu ni razoriti ni uništiti. To je
>>presvetli lik Bogočoveka, njegova moralna nedosežnost, njegova
čudesna i čudotvorna krasota<<.
Najteže je boriti se ne sa učenjem, već sa svetlom i blagom
ličnošću Hristovom. Pobediti nju — apsolutno je ne mogućno.
>>Galilejče, ti si pobedio!<< Dostojevski to zna iz svog sopstvenog
iskustva, jer se retko ko borio sa Hristom kao on. Zato kao odgovor
svojim pobunjenim antiherojima on pruža čudesni i čudotvorni lik
Gospoda Hrista, koji posredno i neposredno dela kroz hristolike
ličnosti Zosime i Aljoše, Miškina i Makara. Svojom čarobnom
hristolikom pojavom oni smiravaju pobunjene duhove, stišavaju
burne duše, ukroćuju metežne prohteve. Celokupnim svojim
životom, svim svojim bićem, oni svedoče jedno: ima Boga, ima
besmrtnosti.
Neka tajanstvena, mila i krotka sila neprekidno zrači iz
hristolikih heroja Dostojevskovih. Oni ne dokazuju Boga logički, već
pokazuju psihofizički. Diskurzivno i dijalektički ne može se dokazati
ni postojanje Boga, ni besmrtnost duše. Ubeđenje da postoji Bog i
besmrtnost duše jeste plod ličnog, neposrednog iskustva. Ono se
stiče samo opitom aktivne ljubavi. Od jačine i veličine tog opita
zavisi i jačina i veličina čovekove ubeđenosti u postojanje Boga i
besmrtnosti duše. Što je čovek bogatiji ovim iskustvom, bogatiji je i
verom u Boga. Do istinskog i realnog bogopoznanja i samopoznanja
čovek dolazi jedino putem aktivne ljubavi. ljubeći Boga i ljude, čovek
realno i eksperimentalno saznaje da je njegova duša hristolika i
besmrtna.
Opit aktivne ljubavi, kao metod bogopoznanja i samopoznanja,
jeste čudesna blagovest kojom je Bogočovek obdario rod ljudski.
Služeći se ovim metodom, čovek najbrže pronađe i Boga i sebe. A na
putevima mržnje lako izgubi i Boga i sebe. Pronađen i primenjen
Bogočovekom, ovaj metod bogopoznanja i samopoznanja postao je i
zauvek ostao metodom pravoslavne gnoseologije. Po svemu, on je
nepomirljivo suprotan sholastičkom metodu mehanizacije
životvornih istina Hristovih i protestantskom metodu racionalizacije
nadracionalnih istina evanđelskih.
Hristoliki heroji Dostojevskoga čuvaju najveću dragocenost
naše planete: lik Hristov. I u potrebnim momentima pokazuju ga
pokolebanim dušama u ovom gorkom svetu. On je jedini njihov
posrednik između njih i ostalih ljudi. Svojom hristolikom dušom oni
privlače sve što je božansko u dušama ljudskim i pronalaze
besmrtno dobro i najvećem grešniku. Oni primaju svet, ali ne
primaju grehe sveta. Oni ljube grešnike, ali ne ljube grehe njihove.
Očišćen i osvećen Hristom, ovaj svet je najbolji od svih mogućih
svetova, ali su ljudi učinili sebe gorima od svih mogućih ljudi.
Hristoliki heroji Dostojevskoga primaju svet iz ruke Bogočoveka
Hrista, koji milostivo i krotko pokriva grehe sveta.
Prekrasna ličnost Hristova je jedino što Dostojevski obožava
bez rezerve. Za njega ona je oličenje svega najuzvišenijeg, svega
najsavršenijeg, svega najčovečnijeg. Mimo nje nema istinske
blagovesti u ovom tužnom svetu. Pomenete li ime Hristovo u
prisustvu Dostojevskoga, on sav uzdrhti od uzbuđenja i ushićenja.
Bjelinski piše: >>Kad god samo pomenem ime Hristovo, u
Dostojevskog se lice potpuno izmeni kao da hoće da zaplače<<.
U ovom svetu, koji na paradoksima počiva, Dostojevski ne
može bez Hrista. On svaku svoju misao završava njime i svako svoje
osećanje proverava njime. Gorka tajna sveta jedino u Hristu postaje
slatka. Svirepa tajna stradanja postepeno prelaze u tihu, umilnu
radost, jedino ako se pronese kroz Hrista i osvetli njime. To
Dostojevski oseća apostolski snažno, zato je ispovednički odan i
mučenički veran Hristu.
U Bogočoveku Hristu ima nečeg nesravnjeno višeg od Istine,
Dobrote i Lepote. On je sve to u apsolutnom smislu, pa čak i nešto
više od svega toga. U tome je njegova izuzetna čar. Sve što je
najbolje u duši ljudskoj Hristos privlači sebi nekim neodoljivim
magnetizmom ljubavi. On daje duši čovečijoj što joj ne mogu dati ni
apsolutna Istina, ni apsolutna Dobrota, ni apsolutna Lepota, uzete
posebno u njihovoj metafizičkoj supstancionalnosti ili logičkoj
opravdanosti.
Pretpostavite paradoksalnu dilemu: treba izabrati između
Hrista i Istine. Ja i vi bismo, možda, izabrali Istinu a ne Hrista. A
Dostojevski? On bi nesumnjivo izabrao Hrista, pa makar sva Istina
bila protiv njega. Evo njegove ispovesti o tome: >>Pokatkad mi Bog
daje trenutke savršenog mira. U tim trenucima ja ljubim i verujem da
i mene ljube. U tim trenucima ja sam formulisao svoje Vjeruju, u
kome je sve jasno i sveto za mene. Ovo je Vjeruju sasvim prosto. Evo
njega: ja verujem da nema ništa ljupkije, dublje, simpatičnije i
savršenije od Hrista. Sa surevnjivom ljubavlju govorim sebi: ne samo
nema njemu slična, nego i ne može biti. Ja štaviše izjavljujem: Kada
bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi zbilja
istina isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom,
a ne sa istinom<<.
Ovo je pavlovsko ispovedanje vere u Bogočoveka Hrista. Od
dana apostola Pavla pa sve do danas nije se čula smelija reč o
nezamenljivosti Gospoda Hrista. Jedini koji bi se u ovom pogledu
mogao donekle takmičiti sa Dostojevskim bio bi plameni Tertulijan,
sa svojim znamenitim: >> Credo ljuia absurdum<<.
Ovako neustrašivo ispovedanje vere u Hrista sablazan je za
čulnike, a bezumlje za racionaliste. Ali, Dostojevski je baš time
postao u novije doba najveći ispovednik evanđelske vere i
najdarovitiji pretstavnik pravoslavlja i pravoslavne filosofije. Da,
pravoslavne filosofije, jer se ona bitno razlikuje od nepravoslavnih
filosofija time, što je za nju prvi i poslednji kriterijum svih istina i svih
vrednosti — presvetla ličnost Bogočoveka Hrista.
Gle, hrišćanstva je u izvesnoj meri bilo i pre Hrista. Neke ćete
hrišćanske moralne principe i dogmatske istine naći u judaizmu,
neke u budizmu, neke u konfučijanizmu. Ali u njima ne možete naći
ono što je najglavnije, ono što je >>jedino na potrebu<<. A to je -
ličnost Bogočoveka Hrista. Jer ona svojom večnom životvornom
silom spasava čoveka od greha i smrti, preporođujući ga, osvećujući
ga, obožujući ga, ispunjavajući ga svakim božanskim savršenstvom.
Bez ličnosti Hristove učenje Hristovo nema ni spasonosne sile,
ni neprolazne vrednosti. Ono je samo utoliko silno i spasonosno,
ukoliko je živa emanacija njegove božanske ličnosti. Evanđelja,
poslanice, sav Novi Zavet, sve dogmatike, sve etike, bez čudotvorne
ličnosti Hristove pretstavljaju sobom ili zanesenjačku filosofiju, ili
romantičnu poeziju, ili utopistička sanjarenja, ili zlonamerne
izmišljotine. Jedino ličnost Hristova, čudesna u svojim bezbrojnim
savršenstvima, daje večnu vrednost i životvornu silu celokupnom
učenju novozavetnom. Iz nje se stalno emanira neka stvaralačka
sila, koja ljudima daje moći da božansko učenje novozavetno
pretvore u čovečansku stvarnost.
Sve što treba čoveku u ovom, i u svima mogućnim svetovima,
Dostojevski je našao u ličnosti Bogočoveka Hrista. U njoj on vidi
rešenje svih ličnih i svih socijalnih problema ne samo našega doba,
već i svih vremena do na kraj istorije. Gde je lik Hristov, tamo je za
Dostojevskog istinski progres, istinska prosveta, istinska radost,
istinski život, istinska mudrost i svako istinsko savršenstvo. No ako
uspitate Dostojevskog: gde se nalazi, gde se čuva lik Hristov? On
vam ne dvoumeći odgovara: u pravoslavlju, samo u pravoslavlju. —
A šta je s rimokatolicizmom, šta s protestantizmom? Ah, uzdiše
Dostojevski: rimokatolicizam je unakazio lik Hristov i unakaženog
Hrista propoveda, a protestantizam ga je davno izgubio.
Hristolikost pozitivnih heroja Dostojevskovih dolazi otuda što
oni u dušama svojim čuvaju čarobni lik Hristov. Ovaj lik je suština
njihovih ličnosti. Oni žive njime, misle njime, osećaju njime, delaju
njime, sve svoje formiraju i normiraju njime, i tako kroz hristodiceju
stvaraju pravoslavnu teodiceju. Stoga su oni prvorazredni filosofi
pravoslavni. njihova je filosofija sve eksperimentalna i empirična, jer
bogočovečansku istinu Hristovu neprekidno pretvaraju u svoju
svakodnevnu stvarnost, u svoj svakodnevni život. U njima
Dostojevski doživljuje najvišu sintezu života, u kojoj se večne istine i
večne radosti grle zagrljajem kome nema kraja.

*
* *

Pada u oči: i negativni i pozitivni heroji Dostojevskoga su pre

svega i više svega neustrašivi borci za ličnost. Boreći se za slobodu,
za pravdu, za istinu, za besmrtnost, za večnost čovečije ličnosti, oni
mučenički traže odgonetku te prastare zagonetke ovoga sveta.
Strahote života i smrti udaraju na njih i oni mira nemaju u kostima
svojim akamoli u mislima svojim. Kroz njih Dostojevski pronosi svoju
vihornu dušu i kazuje sebe potresno i strasno.
Beskrajnu tajnu svoje neobične ličnosti Dostojevski ovaploćuje
u svojim herojima. Požarom večnih problema on pali njihove savesti,
sagoreva njihovu krv, pustoši njihove duše. Kroz njih zadaje i rešava
prokleta pitanja, stvarajući tako svoju jezivu đavodiceju i sjajnu
teodiceju.
U svemu tome Dostojevski projavljuje neviđenu genijalnost. I
mnogi se sablažnjavaju o njega, jer ne mogu da shvate gde ima više
njega samog, da li u njegovim pozitivnim ili u njegovim negativnim
herojima. Ali, to i nije čudnovato, jer se obično o najveće ličnosti
sablažnjava najveći broj ljudi. One su zaista kamen spoticanja i
sablazni za mnoge. Najbolji primer za to jeste ličnost Hristova.
Nema sumnje, Dostojevski je najzagonetnije iks u vrlo
komplikovanoj jednačini slovenske kulturi. Mnogo je truda uloženo
da se pronađe prava vrednost toga iks. Pa i naši nemoćni napori
neka posluže tome, ako mogu. Da pišemo o Dostojevskom, daje nam
smelost sam Dostojevski, jer je neizmerno milostiv, iako strašan
veličinom svojom. Svaki može naći sebe u njemu. Jer ako ste tužni,
on svesrdno tuguje vašom tugom. Ako ste očajni, on je vaš drug, vaš
brat, vaš blizanac, ali i utešitelj. Ako ste ateist, on i sam pati sa
vama, muči se vašom mukom, apologira ateizam genijalno, minira
vas bogobornim buntom i bezumnim očajanjem, da se najzad
obojica s krikom bacite pred noge blagoga Isusa. Ako ste prestupnik,
on vas milostivo prima pod krov svoje mnogonapaćene duše, vašu
dušu pretvara u svoju, zajedno sa vama preboljeva vašu bolest,
postavlja tačnu dijagnozu vaše bolesti i ozdravljuje vas sigurnim
lekom, jer je bolnik i vičan bolestima. Ako vas muče >>prokleta
pitanja<<, on vas zagrli kao najrođenijeg, provodi sa vama besane
noći i svirepe dane i ne napušta vas dok zajednički ne pronađete
pravilno rešenje. Ako ste verujući, on vam umnoži veru do
apostolske zaljubljenosti u Hrista. Ako ste optimist ili pesimist, on
vas ubedljivo vodi najsavršenijem optimizmu, pokazujući vam da je
čudesna ličnost Bogočoveka Hrista jedini izvor svesavršenog
optimizma, jer je jedina istinska blagovest u svima svetovima.
 Dostojevski se ne može studirati bez muke i suza. njega može
uspešno prostudirati samo čovek koji se iskreno i svesrdno muči
njegovom glavnom mukom: rešavanjem večnih problema. Bez toga,
njega je dosadno čitati. ljude, koji ne vole da se bave opasnim
problemima, spopada trepet i užas pri čitanju Dostojevskog, i oni mu
često bacaju u oči očajno pitanje: reci nam, dokle ćeš mučiti naše
duše? — Dok ne rešite večne probleme, glasi njegov odgovor.
Iako u svemu atomski mali, samo u ljubavi prema
Dostojevskom veliki, mi u ovoj studiji pokušavamo da pronađemo
osnovne psihičke zakone i glavne stvaralačke principe koji su stvorili
pozitivne i negativne heroje Dostojevskoga. I osposobili ih da dadu
rodu ljudskome takvu demonsku đavodiceju i takvu heruvimsku
teodiceju, kakve svet nije video.
Ko je zaražen površnim optimizmom mnogih savremenih
preporoditelja i usrećitelja čovečanstva, neka ne ulazi u pakao
pravoslavnog Dantea, jer će u ognjenim ponorima njegove
đavodiceje ispariti sav leptirski optimizam i sagoreti svi planovi o
preobražaju sveta i čoveka na osnovu čovekomanijskih principa
>>čistog razuma<< i common sense’a<<.

ĐAVODICEJA
Od čovekomiša do čovekoboga
NAJOČAJNIJI MEĐU OČAJNICIMA
Opasno je i tužno biti čovek. Jer ni jedno biće nije toliko
potcenjivano i precenjivano kao čovek. To dolazi od nerazmrsive
složenosti čovekova bića. U dobru, on ide do Boga; u zlu, on se
spušta do đavola. Zato je od nekih bogotvoren, a od nekih
đavotvoren. Homo homini deus, no isto tako homo homini lupus. I jedno i
drugo pokazuje da su u biće čovekovo utkane raznorodne
beskrajnosti i svirepe protivrečnosti. Ko će ih pomiriti, uskladiti,
ukrotiti?
Čoveka rastržu divlje protivrečnosti i neukrotive beskrajnosti.
Nije li bolje suziti čoveka, smanjiti mu broj čula, postaviti mu granice
mislima, uprostiti mu probleme savesti, ukočiti mu slobodu duha?
Tada bi bilo lakše i radosnije biti čovek. Ali, i manje slavno, i manje
interesantno. U tom smeru upućen je čovečanstvu ovaj apel:
>>Čovek je nešto što treba savladati<<. Uputio ga je strašni
sintetičar zapadne filosofije i nauke, nesrećni Niče.
 Ali, Niče je u mnogome oklevetan. On ni iz daleka nije
samostalan mislilac. Proanalizirate li ga, u njemu ćete naći i Kanta, i
Tomu Akvinskog, i Protagoru, i Šopenhauera, i Darvina. No njegova
je tragedija u tome, što je izvesne apstraktne i anemične ideje ovih
mislilaca pretvorio u svoje strasti i krstio u svojoj krvi. Izvlačeći
smelo krajnje konsekvence iz poslednjih rezultata filosofije i nauke,
on je završio ludilom. njegova duša, burna i vulkanska, nije mogla da
u sebi ne doživi i na sebi ne oproba neke ubistvene filosofske teorije
i smrtonosne naučne hipoteze. U svome strasnom srcu on je venčao
Šopenhauerov voluntarizam sa Darvinovim selekcionizmom, i iz toga
se braka rodio nadčovek, koji je detinjski naivno prokazao svetu
strašnu tajnu svojih roditelja.
Svojim nadčovekom, Niče nije uprostio problem čoveka, već ga
je još više komplikovao. Po svojoj mrtvosti nadčovek podseća na
robota, a ne na živo ljudsko biće. I dalje problem čoveka muči
svakog misaonog čoveka. I niže se pitanje za pitanjem: šta je čovek?
U čemu je suština čoveka? Postoji li >>čist<< čovek, u kome nema
ničeg stranog, tuđeg, nečovečijeg? Kakva to zagonetka putuje kroz
čoveka? Šta je čovečje u čoveku? Ko se to skriva u čoveku i iza
čoveka? Nije li čovek priviđenje, koje je iz gornjih svetova zalutalo na
našu planetu i ne može da se oslobodi? Gde je temelj, gde kraj
čovekovom biću? Na čemu stoji i radi čega postoji čovek? A pre
svega i iznad svega: čime će se završiti čovek? Čime? Čime? Čime?
U rešavanju problema čoveka Dostojevski je nenadmašan i
nepodražljiv. U svima svojim delima on neumorno traga za čovekom
u čoveku, za njegovom suštinom, za njegovom svrhom. On
podvgrava čoveka neslućenoj psihološkoj analizi, stavlja ga na
strašne probe, da bi psihološkim i eksperimentalnim putem rešio
>>prokleti<<, večni problem čoveka. Bude li rezultat toga pothvata
ubeđenje: čovek je smrtan bez ostatka, — onda i rešenje drugog
večnog problema mora glasiti: nema Boga, ako pak nemilosrdna
psihološka analiza pronađe u čoveku besmrtnika, onda rešenje prvog
večnog problema glasi: ima besmrtnosti, i rešenje drugog: ima Boga.
U zagonetnoj laboratoriji svoga ognjenog duha genijalni
analitičar rastavlja čovekovo biće na sastavne elemente, izdvaja
čovečje od nečovečjeg, zemaljsko od nebeskog, strasno od
bestrasnog, grešno od bezgrešnog, ljudsko od božanskog. Pri svemu
tome on vidovito prati zagonetne prelaze osećanja u misli i misli u
osećanja, strasti u ideje i ideje u strasti. Na bojištu čovečijeg srca
stalno biju boj sve protivrečnosti neba i zemlje. Dostojevski je usred
tog boja. Čudovišne zagonetke udaraju na nj, strele otrovnih tajni
probadaju mu srce i on sav izranjavan zapomaže: Gospodo, mene
muče problemi; razrešite mi ih.
Dostojevski je suviše dubok i nemiran, da bi ga mogla
zadovoljiti i umiriti površna rešenja osnovnih pitanja života. On ne
može da se smiri dok ne pronađe one neprolazne temelje na kojima
počiva svet i ljudi u svetu. Zato je tužno nespokojan i sa bolom pita:
Kako ću da umirim sebe? Gde su mi prvobitni uzroci na koje ću se
osloniti; gde su mi temelji? Odakle da ih nabavim?
 U samim počecima svoje mislilačke delatnosti Dostojevski
predoseća da temelj čovekova bića nije u stvarima oko čoveka već u
samom čoveku. Pritom intuitivno oseća da je taj temelj pretrpan i
zatrpan masom raznorodnih empiriskih naslaga. Da se dođe do
temelja, treba ukloniti sve naslage. Zato Dostojevski odvodi svog
heroja u podzemlje, asketski ga usamljuje i posvećuje
samoposmatranju. U podzemlju heroj misli, sav pripada sebi i svome
problemu. Ni ljudi ni stvari ne rasejavaju njegov um. On iskreno i
smelo vrši svoju dužnost: mučenički se vežba u mišljenju i uporno
traži temelj i prvobitni uzrok svoga bića. Traži ih u misli, u svesti, u
saznanju, ali u tome dolazi do gorkog zaključka: Kod mene svaki
prvobitni uzrok odmah povlači za sobom još prvobitniji, i tako u —
beskonačnost.
Ovakav zaključak mogao bi biti tragičan samo za podzemnog
heroja. Ali, njegova je muka u tome što je on došao do ubeđenja da
je takva ne samo priroda njegovog saznanja lično, već ljudskog
saznanja uopšte. On se gorko jada: Takva je nesumnjivo suština
svakog saznanja i mišljenja.
Svojom glavnom tajnom ljudska misao, ljudsko saznanje,
otiskuje se u beskonačnost. Mi mišlju mislimo i saznanjem
saznajemo, a ne znamo ni suštinu misli ni suštinu saznanja. To je
večna solomonovska muka naša. >>Sve je muka duhu<<, sve, ali
pre svega: sam je duh najveća muka sebi samom. Postoji neko
ontogenetičko srodstvo između saznanja i stradanja. Tragajući za
poreklom saznanja, podzemni heroj nalazi da je stradanje >>jedini
uzrok saznanja<<. Štaviše, on izjavljuje: Saznanje je, po mome
mišljenju, najveća nesreća za čoveka. Ali, to nije sve. Podzemni heroj
tvrdi: Ja sam čvrsto ubeđen da je svako saznanje bolest. Ne verujete
li u to, on se kune tako: Kunem vam se, gospodo, da je saznanje —
bolest, prava pravcata bolest.
Čovek sa pojačanim saznanjem sasvim iskreno >>smatra sebe
za miša, a ne za čoveka<<. Izgleda, saznanje je dato čoveku da bi
čovek osetio svoju tragičnu nemoć pred svim što je oko njega, iznad
njega i ispod njega. Čovek ne vređa sebe kada smatra sebe za miša,
pa makar bio i >>usilenno soznajuščaja miš<<. A što je najglavnije
to je da sam čovek smatra sebe za miša.
U nedokučnoj suštini ljudskog saznanja ima nečeg užasnog,
nečeg nepodnošljivog, nečeg prokletog. To mora osetiti svaki koji se
ozbiljno bavi tim problemom. Saznanje treba rasvetliti i objasniti
saznanjem! Kakav je to potsmeh nad čovekom? Ta to je neki
demonski circulus vitiosus! Podzemni čovek odlučno ide koritom svoje
mračne logike: zbog prokletih zakona saznanja čovek je —
>>misleći miš<<, čovek je — čovekomiš.
Čoveku je nametnuto saznanje. Saznavati je — >>prvobitna
gadost<<. Ali se nesrećni čovekomiš nije zaustavio na toj gadosti,
već je >>uspeo da natrpa oko sebe, u obliku pitanja i sumnji, još
toliko drugih gadosti; pod jedno pitanje podveo je toliko nerešenih
pitanja, da se i nehotice stvara oko njega neka kobna popara, neko
smrdljivo blato, koje se sastoji iz njegovih sumnji, nemira i,
naposletku, iz otpljuvaka<<. Šta ostaje nesretnom, ismejanom
čovekomišu? Ništa, osim da >>s prezrivim osmehom<< šmugne u
svoju rupu. Tamo pak, u svome odvratnom i smrdljivom podzemlju,
uvređeni, prebijeni i ismejani miš se odmah zadubljuje u hladnu,
otrovnu, i, što je najglavnije, večitu zlobu.
Prvobitni uzrok nije pronađen. Svest, kojom je čovek svestan
sebe i sveta oko sebe, nije svesna svoga sopstvenog temelja. U
svojoj empiriskoj i logičkoj datosti saznanje nije u stanju da pronađe
prvobitni izvor svojih sopstvenih zbivanja i delanja. Ogorčenom
čovekomišu ostaje jedno: da udvostruči svoju snagu, da se probije
iza saznanja, da prodre u dublje ponore čovečijeg bića i tamo potraži
suštinu svoje ličnosti, bez koje je on kao kuća bez temelja. njemu je
bezuslovno potrebno da nađe praizvor svoga bića. I to po svaku
cenu. Jer saznanje, koje ni samo ne zna tajnu svoga sopstvenog
postojanja, nije li dovoljan razlog za samoubistvo?
Ali, čovekomišu se ne umire. I on se polipski grčevito hvata za
— razum. Ispituje ga sa svake strane; odmerava mu dubinu, visinu,
širinu; iznalazi mu granice; podvrgava ga nepoštednoj analizi;
četrdeset godina istražuje u njemu pratemelj ljudskog bića i ne
nalazi. Razočaran, on daje svoj završni sud o njemu: Razum je,
gospodo, dobra stvar. To je neosporno. Ali, razum je ipak samo
razum i zadovoljava samo razumne sposobnosti čovečje. U ličnosti
čovekovoj razum sačinjava >>neki dvadeseti deo<< svekolikih
sposobnosti čovekovih za život.
Šta zna razum? Pita podzemni heroj. Razum zna samo ono što
je uspeo da dozna (štošta, možda, neće nikada ni doznati; to, istina,
nije uteha, ali zašto opet da se to ne kaže?), a čovečija priroda
dejstvuje sva u celini, svim onim što u njoj postoji, svesno i
nesvesno, i kada laže, ipak živi. Iz ovoga jasno sledi: kao dvadeseti
deo čovekove ličnosti, kao njen neznatni fragment, razum nije njena
prima causa, njena suština, njen temelj, stoga mu u čovekovom biću ni
izdaleka ne pripada glavna i centralna uloga. Svojom nemilosrdnom
kritikom ljudskog razuma čovekomiš je u svom podzemlju stvorio
svoj sirovi i zajedljivi bergsonizam i javio se kao neelegantan, ali ipak
pravi preteča elegantnog francuskog bergsonizma.
No, najzad se i odisejada čovekomiša završava uspehom. On je
pronašao prvi uzrok svoga bića. To je nešto i nadrazumno i
podrazumno, i natsvesno i potsvesno. To je: slobodna volja,
sopstveno, voljno i samostalno htenje. >>naše sopstveno, voljno i
slobodno htenje, naša vlastita, pa makar i najapsurdnija ćud, naša
fantazija, ponekad razdražena do ludila — to baš i jeste ona
propuštena, najkorisnija korist koja ne ulazi ni u kakvu klasifikaciju, i
koja sve sisteme i teorije stalno razbija i šalje do đavola<<. Od
svega, čovek je najviše čovek slobodom. >>Čoveku treba — samo
jedno samostalno htenje, pa ma šta stajala ta samostalnost, i ma
čemu odvela<<.
Upoređena sa čovekovim razumom, sloboda je nešto bitnije,
neposrednije, ogromnije i neodoljivije. U njoj se život izražava sa
svima svojim bezbrojnim paradoksima i jezivim protivrečnostima.
Čovekomiš filosofira: >>Htenje je ispoljavanje celokupnog života, to
jest, celog čovečijeg života, i sa razumom i sa svim oko toga. I ma da
život naš, u ovom svom ispoljavanju i ispada često tričarija, ipak je
život, a ne samo izvlačenje kvadratnog korena<<. Eto, na primer ja,
izjavljuje čovekomiš, hoću, sasvim prirodno, da živim da bih
zadovoljio sve svoje životne sposobnosti a ne samo sposobnost
razuma, to jest, neki dvadeseti deo celokupnih mojih sposobnosti za
život.
Za podzemnog heroja htenje je nešto što ne podleže nikakvoj
kontroli. Najmanje kontroli razuma. Onakvo kakvo je u svojoj
praelementarnoj stihijnosti, htenje može da bude čoveku
>>korisnije od svega što postoji na zemlji<<. Ponaosob pak, ono
može da bude korisnije od svih koristi i u takvom slučaju kada nam
otvoreno nanosi štetu i protivreči zdravim zaključcima našega
razuma o koristi. Upitate li podzemnog filosofa, pa otkuda
čovekovom htenju tolika vrednost, tolika neprikosnovenost, tolika
autarkija, — on vam bez dvoumljenja odgovara: otuda, što nam
>>čuva ono što je najglavnije i najdragocenije, a to je: našu ličnost i
našu individualnost<<.
Čovekomiš je našao suštinu svoga bića. To je — slobodna
volja. Ona je temelj ličnosti; ona — stvaralačka i kohezivna sila
ličnosti. U njoj je prima causa; u njoj kriterijum svega čovečjeg. Čovek
je volja. Van volje nema čoveka, niti ga može biti.
Ali, čovek je opkoljen, pa čak i obzidan, jednim svetom u kome
nemilosrdno vlada neka tiranska neophodnost. Tu kao da nema
mesta za slobodno htenje. Na čoveka sa svih strana nagrću neki
neumitni, a katkad, i ljudožderski zakoni. Uhvaćen u neraskidljivu
mrežu prirodnih zakona, čovek je u ovom svetu surove neophodnosti
kao miš uhvaćen u mišolovku iz koje nema izlaza. To tragično oseća i
uvića nesrećni čovekomiš.
>>Priroda vas ne pita, s očajanjem priznaje čovekomiš; nje se
ne tiču vaše želje, ni da li vam se sviđaju njeni zakoni ili ne. Vi je
morate primiti onakvu kakva je, razume se, i sve njene rezultate.
Čovek je čovek voljom. Sve što smeta volji, smeta postojanju čoveka
kao specifičnog bića. Priroda i njeni zakoni sputavaju, a ponekad i
onemogućavaju, ispoljavanje čovečje volje. Stoga čovekomiš
škrgutom zuba protestuje protiv prirodnih zakona. Oni ga bezdušno
vređaju i ucveljuju. >>Prirodni zakoni su me stalno, celog života
najviše vređali<<, ispoveda se on, i dodaje: >>nemogućno je
praštati prirodnim zakonima<<.
I najburniji protest protiv neosetljivih prirodnih zakona nije u
stanju ni da ih uzbudi ni da ih poremeti. To čovekomiša dovodi do
besa. I dok žestoko buntuje, on s pomamnim negodovanjem i
ciničnim gađenjem traži reč koja bi mogla potpuno izraziti njegov
odnos prema prirodnim zakonima. I najzad je pronalazi. Evo nje:
naplevać! Naplevać na sve prirodne zakone.
Ali, prirodni zakoni sačinjavaju neprobojni i neuklonjiv zid,
kobni >>poslednji zid<<. Čovekomiš je došao do njega i nema mu
izlaza. Svojim razvijenim, i razdraženim, saznanjem on očajnički
juriša na poslednji zid, ali se svaki njegov juriš završava neuspehom.
>>Zid je dakle zid<<, priznaje izmučeni čovekomiš. Ali, zar na tome
stati, na tome večno ostati? Ne, borba se mora nastaviti po svaku
cenu. I čovekomiš zapomaže: Gospode Bože, a šta se mene tiču
zakoni prirode, i aritmetika, kad se meni, zbog čega bilo, ti zakoni i
dva puta ne dopadaju? Naravno, ja takav zid neću probiti glavom,
ako zaista nemam snage da ga probijem; ali se ni pomiriti neću s tim
prosto zato što je preda mnom kameni zid, a meni nedostaje snage.
Iz tog poslednjeg zida neko metafizičko čudovište svojim
mađijskim pogledom opčinjava jadnog čovekomiša kao što je kasnije
opčinjavalo ne manje jadnog Ničea, koji je strasno i neumorno
jurišao na >>letzte njande<<. Ali, možda bi čovek i mogao podneti
postojanje neprobojnih zidova, samo da mu je saznanje izgrađeno
nekako drugačije. Ovako, ono oseća bol od toga, bol koji ide do
neizdržljivosti. I što je najteže: bol je nešto što sačinjava sastavni
deo čovekova saznanja. A mi ljudi, mi nedovršeni sisari, ne znamo ni
smisao saznanja ni smisao bola. Znamo toliko, da postoje poslednji
zidovi i njihova jeziva, nepronicljiva tajna. A oko toga i od toga — naš
bezmerni bol i beskrajna tuga. Zar samo to?
Neprobojnost poslednjih zidova toliko ponižava ljudsko
saznanje, a besciljnost bola toliko vređa ljudsko osećanje, da
čovekomišu ostaje samo jedno: da prezrivo pljune i na saznanje, i na
osećanje, i na sav sistem prirodnih zakona. I da pritom dovikne
svima bićima koja imaju uši da čuju: O gadosti nad gadostima! To li
znači: sve razumeti, sve saznavati, sve te nemogućnosti i kamene
zidove; i ne miriti se ni sa jednom od tih nemogućnosti i kamenih
zidova, ako vam je mrsko da se mirite; doći putem najneizbežnijih
logičkih kombinacija do najodvratnijih zaključaka o večitoj temi: da si
i zbog kamenog zida odnekud ti sam kriv, premda ti je potpuno jasno
da nisi kriv, i usled toga, ćutke i nemoćno i škrgućući zubima,
sladostrasno zamreti u inerciji, sa pomišlju: da, kako se pokazuje,
nemaš čak ni na koga da se ljutiš, nema predmeta za ljutnju, a
možda ga nikad neće ni biti; tu je sve prosto podvala, podmetanje,
prevara, jednostavno popara, ne zna se šta i ne zna se ko. Ali, bez
obzira na sve te neizvesnosti i podmetanja, vas ipak boli, i što je više
nepoznatog, sve vas više boli!
Svirepa tajna sveta bezumno muči čovekomiša, davi mu
misao, guši osećanje. I on je van sebe zbog toga. Čak je gotov da
inat proglasi suštinom svoga bića. jezivo je biti čovek, jer je
stradanje imanentno njegovoj svesti. No nenadmašni užas čovekov
je u tome, što je sav njegov odnos prema njemu samom i prema
svetu uslovljen tragičnom strukturom njegove samosvesti i
samoosećanja. On je sa svih strana zatvoren svojom samosvešću i
svojim samoosećanjem. Samo s njima i pomoću njih on je
samostalna individualnost i posebna ličnost. I kada bi hteo, on ih se
ne može osloboditi. Zaključan je u njima kao u večnoj tamnici iz koje
nema izlaza.
Komičan po samoj strukturi svoje svesti i svoga osećanja,
čovek je komičan i svojim saznanjem i svojim osećanjem sveta.
>>Jednom rečju, čovek je komično sazdan; u svemu se zaključuje
neki kalambur<<, ne govori već jauče podzemni filosof. Čovek je
kukavna meta za smrtne uvrede i neizdržljive potsmehe nekog ili
nečeg nepoznatog. Neko se smeje nad čovekom, kinji ga i davi, ali
>>prokleti zakoni<< ljudskog saznanja i osećanja smetaju čoveku
da pronađe krivca, i od svega stvaraju svirepu kob, koja bezumno
muči čoveka. I ojađenom čovekomišu ne ostaje ništa drugo nego da
što jače udara glavom o poslednji zid. >>Rezultat je: sapunski
mehur i inercija<<. Čovekomiša guši inercija. >>Ta direktni,
zakonski, neposredni plod saznanja jeste inercija, to jest, svesno
sedenje skrštenih ruku<<.
Ovako skeptičko mišljenje podzemnog filosofa o prirodi
ljudskog saznanja potseća na Pirona, koji svu svoju filosofiju svodi na
ε π ο χ η , to jest, na uzdržavanje od ma kakvog suda o ma čemu.
Ali, skepticizam podzemnog filosofa je smeliji i dramatičniji od
Pironovog, jer on u očajanju nalazi uživanje. >>U očajanju i bivaju
najvatrenija uživanja, naročito kada si vrlo svestan svog bezizlaznog
položaja<<.
I kao skeptik, podzemni heroj je strasno zaljubljen u misao, ma
da ona za njega pretstavlja strašnu metafizičku kob. U tajanstvenoj
laboratoriji svoga duha on logične misli prerađuje u strast. A
misao=strast je najveće prokletstvo za čoveka. Strasno pogružen u
misao, čovekomiš potajno grize, secka, cedi sebe toliko, da najzad
gorčinu pretvara u neku sramnu, prokletu slast i u pravu-pravcatu
nasladu. Ta naslada dolazi od suviše jasnog saznanja o svom
uniženju, i od osećanja da se došlo do poslednjeg zida i da izlaza
nema. A što je najglavnije, sve se to dešava po normalnim i
osnovnim zakonima pojačanog saznavanja, i po inerciji koja direktno
proizilazi iz tih zakona. Dakle, tu se ne može ništa uraditi.
Od krvavih uvreda i potsmevanja, neizvesno čijih, čovekomiš
stvara nasladu, koja ponekad ide do najvišeg sladostrašća. Srž te
čudnovate naslade on ne nalazi u hladnom, mrskom poluočajanju, u
poluveri, u svesnom zakopavanju sebe živog, od muke, u podzemlje;
veštački stvorenoj, pa ipak donekle podozrivoj bezizlaznosti iz svog
položaja; u svom otrovu nezadovoljenih želja koje su prodrle u
dubinu; u celoj groznici kolebanja, odluka donesenih za večnost, i
kroz trenutak opet navrelih kajanja.
U svom podzemlju čovekomiš stvara svoju buntovnu filosofiju.
njome se luži da izrazi svoju napaćenu dušu i projavi svoju smelu
volju. Da bi sačuvao samostalnost svoje volje, on je >>gotov da
pođe protiv svih zakona, to jest, protiv razuma, časti, mira,
blagostanja, — jednom rečju, protiv svih divnih i korisnih stvari<<. I
sama civilizacija — potsmeh je čoveku. Jer >>civilizacija izgrađuje u
čoveku samo mnogostranost osećanja i . . . apsolutno ništa više. A
razvitkom te mnogostranosti čovek će doći možda i dotle: da će
pronaći nasladu i u prolivanju krvi. I toga je bilo! Jeste li primetili, da
su najutančaniji krvoloci bili skoro svi od reda najcivilizovanija
gospoda. . . U svakom slučaju, kroz civilizaciju je čovek postao, ako
ne više krvožedan, a ono sigurno gore i odvratnije krvožedan nego
što je bio ranije<<.
Bunt podzemnog filosofa je naročito nepoštedan prema nauci.
Čovek je u opasnosti od nauke, jer ona mehanizira život i podvodi
sve zakone pod neophodnosti. Ona uči da čovek u stvari nema ni
volje, ni ćudi, i da ih nikad nije ni imao. On je nešto slično klavirskim
dirkama ili orguljskim čepovima. Sem toga, u svetu još postoje i
prirodni zakoni, tako da se ono što čovek radi, ne odigrava po
njegovoj volji, nego nekako samo od sebe, po prirodnim zakonima.
Znači, treba samo otkriti te prirodne zakone, i tada će čovek prestati
da bude odgovoran za svoje postupke, i život će mu postati neobično
lak. Svi ljudski postupci biće tada sami od sebe raspoređeni prema
tim zakonima, matematički, kao tablice logaritama, do 108.000, i
biće uneseni u kalendar, ili još bolje, pojaviće se dobronamerna
izdanja u obliku enciklopedijskih leksikona, u kojima će sve biti tačno
proračunato i označeno, tako da na svetu neće biti ni postupaka ni
događaja. Tada će nastati novi ekonomski odnosi, sasvim gotovo
izračunati sa matematičkom tačnošću, tako da će za tren oka
iščeznuti sva moguća pitanja baš zbog toga što će se na njih dobiti
svi mogući odgovori. Tada će biti izgrađen kristalni dvorac. Tada . . .
Nu, jednom rečju, tada će doleteti ptica Kagan.
Razume se, dodaje zajedljivo podzemni filosof, nikako se ne
može zagarantovati, da tada neće, na primer, biti užasno dosadno.
Jer šta će se raditi kad sve bude proračunato po tablici! Ali zato će
sve biti neobično blagorazumno. Ipak, šta se opet sve neće izmisliti
iz dosade! I neće biti čudnovato, ako usred tog budućeg
blagorazumija odjednom iskrsne neki xentlmen i grune svima u lice:
Šta velite, gospodo, da li da odgurnemo celu tu razumnost nogom u
prašinu, i to stoga, da bi svi ti logaritmi otišli do đavola, a mi da opet
živimo po svojoj budalastoj volji?
Nauka malo zna čoveka; ona je previdela suštinu njegova bića
— volju, jer >>čovek uvek i svugde, ma ko on bio, voli da radi onako
kako on hoće, a ne onako kako mu naređuje razum i korisnost<<. U
samoj stvari, ako nekada zaista pronađu formulu svih naših htenja i
ćudi, to jest: od čega oni zavise, po kakvim se zakonima dešavaju,
kako se šire, kuda streme u takvom i takvom slučaju, to jest,
pronađu pravu matematičku formulu, — čovek će onda možda
odmah prestati da hoće, sigurno će prestati. I kakva je to slast hteti
po tablicama — haćeć po tabličke? Štaviše: odmah će se on iz
čoveka pretvoriti u orguljski čep, ili tome slično, jer, čovek bez
htenja, bez volje i bez namere, šta i jeste drugo nego čep na
orguljama.
Tako čovekomiš apologira čoveka i bori se za njegovu
nezavisnost i samostalnost. njemu je najglavnije da čovek ostane
ličnost, da ne dopusti da ga priroda i nauka obezliče, mehaniziraju,
robotiziraju. Sav posao čoveka, izjavljuje on, stvarno se i sastoji u
tome: da čovek svakog trenutka dokazuje sebi kako je on čovek, a
ne čep na orguljama. Ma i svojim leđima, ali da dokazuje; ma i
trogloditstvom, ali da dokazuje. Ako pak upitate podzemnog filosofa:
u čemu se sastoji suština volje, suština htenja, kao stožera ličnosti i
osovine individualnosti? On će vam odgovoriti: ta, đavo bi ga znao u
čemu se sastoji i od čega zavisi! Zagonetnošću svoje suštine i volja
se otiskuje u neku tamnu beskonačnost. Zato je i ona muka duhu
ljudskom, muka kojoj jedva ima ravne.

*
* *

Podzemni filosof je završio svoju smelu i nemilosrdnu analizu

čoveka. Obnažio do korena i prakorena njegove osnovne sile i
potencije. Pronašao u volji suštinu njegove ličnosti, i podredio joj sve
vrednosti i sva merila. U neustrašivoj borbi za ličnost, on se junački
borio protiv svih sila koje obezličavaju čoveka, a to su: priroda,
razum, saznanje, civilizacija, nauka.
Podzemni filosof je antiheroj, s pravom veli sam Dostojevski,
jer su u njemu skupljene sve crte antiheroja. U njemu je Dostojevski
doveo do kraja ono što se drugi nisu usudili da dovedu ni do
polovine. Što je najnovije, to je, da je Dostojevski doveo u njemu do
kraja i samo očajanje. Antiheroj je novina u svetskoj literaturi i kao
analitičar ljudskoga duha i kao očajnik. Jer niko nikada nije došao do
apokaliptički užasnijeg zaključka o prirodi ljudskog saznanja i svesti
uopšte. >>Saznanje je bolest<<, — to je očajanje, od koga nema
većeg na zemlji. U svom asketskom podzemlju slovenski očajnik je
došao do te formule putem lično-eksperimentalne analize prirode
ljudskog saznanja. Među očajnicima on je najočajniji, jer u samom
očajanju nalazi nasladu koja ide do sladostrašća. Ni sama religija
očajanja — budizam, koja svaku stvar cedi dok iz nje ne iscedi srž
očajanja, nije sazdala takvog očajnika. njegovo očajanje prelazi u
delirijum, jer je sa svih strana hermetički zatvoren prokletim
prirodnim zakonima, a i kobnim zakonima samog saznanja. Sve mu
to iznuđuje ubeđenje i priznanje da je saznanje — >>najveća
nesreća za čoveka<<.

BUNT
1) NEPRIMAnjE SVETA

Ako išta, podzemni antiheroj je tragičnom ozbiljnošću

nesumnjivo pokazao da je problem čoveka — prokleti problem.
Pristupajući čoveku sa svih strana, on je uvideo da je suština
čovekova bića obzidana čudovišnim tajnama. Svaka pak tajna, kao
plameni kažiprst, ukazuje na neku beskonačnost u čoveku ili na neku
beskonačnost oko čoveka. Da bi zagonetka bila što jezivija, u čoveku
se susreću dve beskonačnosti: njegova, subjektivna beskonačnost,
koja je urođena njegovoj svesti, i beskonačnost spoljnjeg,
transsubjektivnog sveta, koja je imanentna svetu.
 U saznanju podzemnog filosofa ove su dve beskonačnosti
nepomirljive. Mučeći ga, one se takmiče zagonetnošću. No, on je
odlučno protiv spoljne beskonačnosti koja se do uvredljivosti osiono
ispoljava kroz prirodu i njene zakone. A unutrašnja beskonačnost,
iako bolno zagonetna, njemu je mila i draga, jer je nosilac čovečije
ličnosti. Boreći se neumorno za čovečiju ličnost, on se ustvari bori za
njenu beskonačnost, za njenu neprolaznu vrednost, za njenu
apsolutnost. Ličnost je ono što treba da raste, a sve što je protiv nje
mora da se smanjuje. Priroda ne zna za ličnost i za njene težnje, zato
je priroda nešto što treba savladati. Ako je to nemogućno, onda —
priroda je nešto što ne treba primiti, nešto sa čim se ne treba
pomiriti.
Posredno i neposredno, problem ličnosti sadrži u sebi sve
vekovečne probleme. U samoj stvari, problem ličnosti, Boga i sveta,
jesu tri aspekta, tri vida jednog istog problema. U problem ličnosti se
kao u žižu stiču svi problemi, jer je ličnost poprište svih suprotnosti.
Često puta, zbog svoje nerazmrsive složenosti, ličnost izgleda kao
neki tragikomičan pokušaj, kojim neko nepoznato biće želi da pomiri
nepomirljive suprotnosti.
Problem ličnosti duboko zaseca u problem sveta, jer je ličnost
čovečija svim bićem svojim uvrežena u biću sveta. Rešenje jednog
problema povlači za sobom rešenje drugog. Genetičku srodnost i
ontološku zavisnost ovih problema Dostojevski nenadmašno
prikazuje u svima svojim herojima. Naročito u Ivanu Karamazovu
koji, u izvesnom smislu, pretstavlja najpotpunije ovaploćenje
Dostojevskovih mučenja oko rešenja vekovečnih, prokletih
problema.
Ako je problem čoveka postavljen ozbiljno, on se po nekoj
unutrašnjoj neophodnosti grana u problem Boga i problem sveta. To
nam pokazuje Ivan Karamazov. Da bi što jasnije izrazio i što vernije
pretstavio suštinu svoje ličnosti, on izlaže svome bratu Aljoši svoj
stav prema Bogu i svetu. >>Nama je pre svega potrebno da rešimo
večna pitanja. To je naša briga<<, izjavljuje Ivan Aljoši. A ta pitanja
su: ima li Boga, ima li besmrtnosti?
Ali, čime će čovek rešiti ova pitanja? Raspolaže li on
saznanjem koje može rešiti večna pitanja? Postoji li u njegovom biću
sposobnost koja može dati ubedljiv odgovor na ova pitanja? Moći
postaviti večna pitanja a ne moći ih rešiti, bila bi kob kojoj nema
ravne u svima svetovima. Um ljudski postavlja večna pitanja, ali, da
li ih može rešiti?
Ivan ispituje prirodu uma ljudskog kao glavnog oruđa saznanja
i nalazi da je um ljudski sazdan >>samo sa pojmom o trima
dimenzijama prostranstva<<. Pritom, evklidovski um ljudski je kao
atom slabačak i majušan. Ako Bog postoji, i ako je On doista stvorio
zemlju, onda je On nju, kao što nam je potpuno poznato, stvorio po
Evklidovoj geometriji. Međutim, ima geometričara i filosofa koji
sumnjaju da je svet stvoren samo po Evklidovoj geometriji. Oni se
čak usuđuju maštati da se dve paralelne linije, koje se po Evklidu
nipošto ne mogu sastati na zemlji, možda i sastaju negde u
beskonačnosti. Ja sam, golube moj, izjavljuje Ivan Aljoši, rešio onda
ovako: kada ja ni to ne mogu da pojmim, onda otkud Boga da
pojmim! Ja smireno priznajem da nemam nikakvih sposobnosti za
rešavanje takvih pitanja; ja imam um evklidovski, zemaljski, i stoga
— kako da rešavam o onom što nije od ovoga sveta? Sve su to
pitanja nesvojstvena našem umu, koji je stvoren sa shvatanjem
samo triju dimenzija.
Znači, po samoj prirodi svojoj um ljudski je nesposoban za
poznanje Boga. On je kao neka hermetički zatvorena monada,
nimalo otvorena prema Bogu. Ali, i pored svega toga, neka
neodoljiva unutrašnja sila goni Ivana na rešavanje večnih pitanja. I
on govori Aljoši: Tako, dakle, ja primam Boga, i ne samo to, nego još
i više: primam premudrost njegovu i cilj njegov, koji su nam potpuno
nepoznati; verujem u poredak, u smisao života, verujem u večnu
harmoniju u kojoj kao da ćemo se svi mi sliti, verujem u Reč, kojoj
teži sva vasiona i koja sama >>beše u Boga<< i koja sama je
Bog. . . Ali, pretstavi sad sebi: da ja u konačnom rezultatu ovaj svet
Božji ne primam; iako znam da postoji, ipak ga nipošto ne priznajem.
To jest, pazi dobro, to nije da ja Boga ne primam, nego ovaj svet, što
ga je On stvorio, ne primam, niti mogu pristati da ga primim. Odmah
da objasnim još bolje: ja sam kao dete ubeđen da će sve muke i
patnje proći i izgladiti se, da će cela neprijatna komika ljudskih
protivrečnosti iščeznuti kao bedna utvara, kao gnusna izmišljotina
slabačkog i majušnog kao atom evklidovskog uma ljudskog; da će,
naposletku, u vasionskom finalu, u trenutku večne harmonije, desiti
se i pojaviti nešto toliko dragoceno, da će ga biti dosta za sva srca,
za ublaženje svih negodovanja, za iskupljenje svih zločinstava
ljudskih, za svu od njih prolivenu krv; da će toga dragocenoga biti
dovoljno da se mognu ne samo oprostiti, nego da se mognu i
odobriti sve nepravde i zla koja su se desila ljudima, — ali, neka se
baš i sve to zbude i pojavi, ja to ne primam, niti hoću da primim.
Neka se čak i paralelne linije sastanu, neka baš ja sam to dočekam i
vidim: vidim i reknem da su se zbilja sastale, pa ipak ja to primiti
neću. Eto, to ti je moja suština, Aljoša, to ti je moja teza.
Ivan široko i duboko oseća svet. Kao da mu se srce stopilo sa
svima tajnama a duša usidrila u svima bezdanima. Svuda bezdan do
bezdana i beskraj do beskraja. A usred njega slabačak i majušan
evklidovski um ljudski. Kako da se snađe međ njima? Svaki ga
bezdan plaši i svaki beskraj užasava. Primiti svet ovakav kakav je,
može samo glupavi naivko. U svetu postoji bol, postoji zlo, postoji
smrt. Zar čovek može primiti i priznati takav svet? Ivan ga ne prima i
ne priznaje sa mnogih razloga. Glavni je: stradanje čovečanstva
uopšte i stradanje dece napose.
Jedno je izvesno: čovečanstvo strada u ovom i ovakvom svetu.
Ali, nesreća baš i jeste u tome što stradanja ima, a opravdanja
stradanja nema. Ivan ne može da primi svet u kome stradanja ima, a
smisla stradanja nema. Da bi smanjio razmere svoje argumentacije,
Ivan se zadržava samo na stradanju dece. On čak i o dečacima ne
želi da govori, jer su oni >>pojeli jabuku<<, poznali dobro i zlo, i
postali >>kao bogovi<<. Ali, dečica nisu ništa pojela, i zasad još ni
za što nisu kriva. Što i ona strašno pate na zemlji, to je, naravno,
zbog otaca svojih, što su kažnjeni zbog oceva svojih, koji su >>pojeli
jabuku<<. No, to je rasuđivanje iz drugog sveta, srcu ljudskom ovde
na zemlji nepojmljivo. Jer je nemogućno da nevin strada za drugog, i
to tako nevin kao što su deca!
Stradanje je dublje u prirodi ljudskoj od uma. Pred jezivom
stvarnošću ljudskog stradanja čovekov um spopada groznica. A kada
su u pitanju stradanja dečice, onda i ogromni um Ivana Karamazova
pada u bunilo. I on kao u bezumlju zbori Aljoši: Ponekad se govori o
>>zverskoj<< surovosti čoveka; no to je strašno nepravično, i
uvreda je za zverove: zver nikada ne može biti tako surov kao čovek,
tako artistički, tako umetnički surov i nemilosrdan.
Nema sumnje, Ivan je u pravu. Iza njegovog tvrđenja stoje
bezbrojna svedočanstva ljudske istorije. Ako se ta svedočanstva
svrstaju, ona nam kazuju tužnu istinu: čovek je svesno, racionalno i
dobrovoljno nemilosrdan, surov i zao; u tome je njegovo žalosno
preimućstvo nad zverovima. Štaviše, čovek je zaljubljen u zlo. Ta
zaljubljenost ide do sladostrašća. Ni jedan zver ne može
sladostrasno uživati u odvratnim gadostima i umetničkim zločinima
u kojima uživa čovek. ljubav prema zlu, to je čisto ljudska
specijalnost na ovoj planeti; zverovi su po prirodi svojoj nesposobni
za takvu ljubav. Zemlja liči na pakao zato što su ljudi sladostrasno
zaljubljeni u zlo.
Ivana muče činjenice ljudskog sladostrasnog uživanja u
zločinu. To sladostrasno uživanje vrhuni u mučenju nevine dečice.
Evo primera: zavojevači Balkana, Turci, sa sladostrašćem muče baš
decu. Jedna majka, izbezumljena od straha, drži svoje odojče na
rukama; oko nje halaču Turci. Prohtelo im se da se šale: oni miluju
detence, smeju se da bi ga nasmejali; to im polazi za rukom,
detence se osmehuje. U tom trenutku Turčin nišani na dete pištoljem
na pedalj rastojanja od detinjeg lica. Detence radosno guče, pruža
ručice da uhvati pištolj i — umetnik odapinje obarač na pištolju pravo
detetu u lice i razmrskava mu glavu . . .
Umetnik sladostrasno uživa u svome delu. A Ivan? U delirijumu
od bola i užasa on govori: >>Ja mislim, ako đavo ne postoji, a
stvorio ga je čovek, onda ga je stvorio po svome liku i podobiju<<.
Sa ivanovskih razloga Leonardo da Vinči je doviknuo čoveku:
>>Čoveče, ti si car zverova (re delle bestie), jer je zaista zverstvo tvoje
najveće<<.
Ima neke tamne suštine u čoveku, te je >>čovek od prirode
despot i voli da bude mučitelj<<. Čovek svesno i dragovoljno neguje
u sebi ljubav prema zlu, usavršava je, i najzad kruniše
sladostrasnom i intelektualnom zaljubljenošću u zlo. Tako, zlo
postaje racionalna potreba čovekovog saznanja. Nimalo tuđe
čoveku, zlo se postupno pretvara u sastavni deo čovekove svesti.
Mučenik i mudrac Paskal rekao je bolnu istinu: >>Nikada ljudi ne
čine zla tako mnogo i tako rado kao kad ga čine svesno<<.
 Uživati u mučenju dečice, to je tragična sposobnost koju je
čovek uspeo da razvije u sebi. U svakom se čoveku krije zver, tvrdi
Ivan, zver ljutitosti, zver sladostrasnog raspaljivanja usled kuknjave
mučene žrtve, zver neobuzdano puštenog sa lanca, zver u razvratu
zadobivenih bolesti.
Ivan zasniva svoje tvrđenje na činjenicama, na statističkim
podacima, na dokazima. Evo jednog od mnogih podataka: malu,
petogodišnju devojčicu omrzli su otac i majka — >>vrlo uvaženi
ljudi, činovnici, obrazovani i vaspitani<<. Tu su jadnu devojčicu ti
obrazovani roditelji mučili na sve moguće načine. Tukli su je, šibali,
udarali nogama, ne znajući ni sami zašto — sve su joj telo pretvorili
u modrice; naposletku su došli do najviše prefinjenosti: po zimi, na
mrazu, zatvarali su je preko cele noći u nužnik; premazivali su joj sve
lice njenom pogani i nagonili su je da jede tu pogan, i to ju je mati —
mati nagonila. I ta je mati mogla spavati dok su se noću čuli jauci
jadnog detenceta, zatvorenog u onom poganom mestu! Razumeš, li
ti to, pita Aljošu izmučeni Ivan, malo stvorenje, koje još ne ume ni da
shvati šta se sa njim radi, u onom odvratnom mestu, u pomrčini i
zimi, bije samo sebe svojom sićušnom pesnicom u izmučene
grudiće, i plače krvavim, bezazlenim, krotkim suzicama >>Bogi<<,
da ga on odbrani? . . . Razumeš li ti tu besmislicu, prijatelju moj i
brate moj, iskušeniče Božji i smireni — razumeš li? Zašto je ta
besmislica potrebna i stvorena! Kažu, bez nje čovek ne bi mogao
opstati na ovome svetu, ne bi mogao poznati dobro i zlo. Ali našta da
se pozna to đavolsko dobro i zlo, kada toliko mnogo staje? Ta ceo
svet poznanja ne vredi one suzice detenceta >>Bogi<<! Ja ne
govorim o patnjama velikih: oni su jabuku pojeli, i đavo neka ih nosi,
i slobodno neka ih sve đavo uzme! Ali ovi mali, ovi mali! . . . Mučim
ja tebe, Aljoška, dodaje Ivan sa bolom, tebi kao da nije dobro. Ja ću
prestati, ako hoćeš. — Ništa ne mari, hoću i ja da se mučim,
odgovara Aljoša, a sa njim svi koje muči gorki problem stradanja, svi
sposobni >>gornija mudrstvovati i gornih iskati<<.
Strašno je biti čovek. Nije li strašnije i od najstrašnijeg: imati
majušno, slabačko ljudsko saznanje, a biti sa svih strana opkoljen
sve nekim beskrajnim problemima? Čoveku su data pet čula, ne
znamo zbog čega ni više ni manje. Tako hermetički zatvoren u
majušno saznanje i u pet čula čovek projavljuje svoje biće na
neobične načine. A kada problem stradanja udari u slabačko ljudsko
saznanje, onda je ne samo strašno nego i fatalno biti čovek. Nije li to
tragična privilegija biti čovek i svoju čovečnost izražavati kroz
mučenje drugih i kroz pričinjavanje stradanja drugima? I za
najslepije ljudsko saznanje očigledna je činjenica: stradanje je svuda
prisutno; sve što postoji strada; sva je vaseljena potopljena u
stradanje; stradanje je neka kobna neophodnost ovog
trodimenzionog sveta. Naša nesrećna planeta pokvašena je suzama
ljudskim od kore do centra. njeno ustrojstvo je neshvatljivo. ljudskom
biću nedostaje organ poznanja kojim bi bio u stanju da shvati
misteriju sveta.
 Misaon čovek, ako je iole iskren, mora se pridružiti Ivanovom
priznanju: Ja priznajem da ništa ne mogu da shvatim, zašto je sve
tako stvoreno i udešeno. . . O, po mom umu — po mom jadnom,
zemaljskom, evklidovskom umu, znam samo to: da stradanja ima, da
krivaca nema, da sve jedno iz drugog proizilazi neposredno i prosto,
da sve teče i uravnotežava se; — ali to je samo evklidovska
besmislica; ja to znam, no eto ne mogu pristati da po njoj živim! Šta
imam ja od toga što krivaca nema, i što sve neposredno i prosto
jedno iz drugog proizilazi, i što ja to znam? — Meni treba odmazda,
jer ću inače uništiti sebe. I to odmazda ne negde tamo u dalekoj
beskonačnosti — gde bilo, i kad bilo, nego još ovde na zemlji, i da je
ja sam vidim! Ja sam verovao, i hoću sam da vidim; ako u to vreme
budem mrtav, onda neka me vaskrsnu iz mrtvih, jer ako se sve bez
mene svrši, to će za mene biti i suviše velika uvreda. Nisam valjda
zato patio, da sobom, zločinstvima i patnjama svojim, nekome
nađubrim zemljište za buduću harmoniju! Hoću da vidim svojim
očima kako će jelenče leći pored lava, i kako će onaj što je zaklan,
ustati i zagrliti se sa onim koji ga je zaklao. Hoću da budem tu, kada
svi najedared doznadu zbog čega je sve tako bilo. . . Međutim, tu su
još i ona mučena dečica, i šta ću s njima tada da činim? To je pitanje
koje ne mogu da rešim. Po stotiniti put ponavljam: pitanja ima vrlo
mnogo, a ja sam naveo samo decu zato, što je tu kao dan jasno ono
što je meni potrebno da kažem. Čuj: ako svi moraju patiti, da bi
stradanjem kupili večnu harmoniju, šta će onda tu deca? Kaži mi
molim te! Sasvim je nepojmljivo zašto su morala da stradaju i ona,
dečica; zašto da ona svojim patnjama kupuju harmoniju? Što li su i
ona dospela u materijal, i sobom nađubrila za nekoga buduću
harmoniju? Solidarnost u grehu među ljudima, — to razumem;
razumem i solidarnost u odmazdi; ali valjda nećemo s dečicom
izvoditi solidarnost u grehu! A ako je pravda u tome, da su i ona
solidarna sa ocevima svojim u svima zločinstvima oceva, onda,
naravno, ta pravda nije od ovoga sveta, i meni je ona nepojmljiva.
Realnost stradanja je neposrednija, dublja, šira i beskrajnija od
realnosti uma. Po svima svojim glavnim osobinama stradanje je
nepojamno za bedni um ljudski. I čovek sa bolom mora pitati: nije li
stradanje neophodnost ne samo vremena i prostora nego i
beskonačnosti i večnosti? Ukoliko čovek oseća, zna i vidi ljudske i
zemaljske stvarnosti, oseća ih, zna ih, vidi ih u kategoriji stradanja.
Po samoj prirodi svojoj, stradanje ili onemogućuje ili isključuje svaku
racionalnu harmoniju. Jer je stradanje stvorilo bezbrojne stvarnosti
koje se ne mogu uništiti. Sićušni um ljudski mora priznati da nije u
stanju osmisliti i opravdati stradanje. Kada je tako, onda je
nemogućna neka viša harmonija u životu.
Pretpostavimo li da je takva harmonija i mogućna u nekoj
dalekoj budućnosti, šta ćemo onda sa poniženim i uvređenim umom
ljudskim? Može li on oprostiti uvrede koje su mu nanesene
neshvatljivošću sveta i života? Može li zaboraviti stradanje koje se
uvuklo u same praosnove života i daje pravo čoveku da protestvuje
protiv tako tragične harmonije? Ivan smatra da je takva harmonija
mogućna. Ali to će biti harmonija koju ne može usvojiti um ljudski,
jer je stradanje ljudsko ostalo neobjašnjeno, neiskupljeno,
neopravdano.
No i pored svega toga Ivan ne huli na Boga. On razume kakav
će morati biti potres vasione, kad se sve na nebu i pod zemljom slije
u jedan pohvalni glas, i sve što živi i što je živelo usklikne: >>Ti si u
pravu, Gospode, jer se otkriše putevi Tvoji!<< Onda će, naravno,
nastati vrhunac poznanja, i sve će se objasniti. Ali, u tome i jeste
čvor, vapije Ivan, ja baš to ne mogu da primim, baš na to ne mogu
da pristanem. Dok još imam vremena, žurim da se ogradim, i stoga
se od te najviše harmonije potpuno odričem. Ona ne vredi jedne
suzice ni samo onog jednog na smrt osuđenog detenceta, što je
tuklo sebe pesnicom u grudi i molilo se u svojoj smrdljivoj jazbini
neiskupljenim suzicama svojim >>Bogi<<! Ne vredi, jer su suzice
njegove ostale neiskupljene. One moraju biti iskupljene, inače ne
može biti harmonije. . . Ali čime, čime ćeš ih iskupiti? Zar je to
mogućno? Valjda time što će se neko osvetiti njihovim mučiteljima.
Ali našta meni to što će dečica biti osvećena? Šta će meni pakao za
mučitelje? Šta tu može pakao popraviti, kada su dečica već onako
strašno namučena? I kakva je to harmonija, kad je tu i pakao: ja
hoću da oprostim i hoću da zagrlim, ja uopšte neću da se više
strada! I ako su patnje dečije otišle na popunjavanje one sume patnji
koja je bila neophodna da se kupi istina, onda tvrdim unapred, da je
ta istina i suviše skupo plaćena, i ona ne vredi te cene! I, najzad, ja
neću da se mati grli sa mučiteljem, koji je natutkao pse da rastrgnu
njenog sina! Ne sme ona njemu oprostiti! Ako hoće, neka prašta za
svoj račun — neka oprosti mučitelju za svoju materinsku neizmernu
patnju; ali mučenje svoga rastrgnutog deteta ona nema pravo da
oprosti, niti sme oprostiti mučitelju, pa baš da mu ih dete samo
oprosti! . . . A kad je tako, kad oni ne smeju oprostiti, gde je onda
harmonija? Postoji li u celome svetu biće, koje bi moglo i imalo prava
oprostiti? Ja neću harmoniju! — iz ljubavi prema čovečanstvu je
neću! Bolje onda da ja ostanem sa patnjama neosvećenim. Bolje da
ja ostanem pri neosvećenoj patnji svojoj, i pri svom neutoljenom
negodovanju, pa makar i ne bio u pravu. Suviše je skupa ta
harmonija! — ne može naš xep ni u kom slučaju da plati toliko za
ulaznicu. I stoga se ja žurim da svoju ulaznicu natrag vratim. Ako
sam pošten čovek, ja sam i obavezan da je vratim što pre. To i činim.
Nije to da Boga ne primam, Aljoša, ja mu samo ulaznicu najučtivije
vraćam natrag.
Mučenički se trudeći da tajnu života i sveta objasni
evklidovskim umom svojim, Ivan je izgubio veru u poredak i
harmoniju stvari. Za njega je svet >>prokleti đavolski haos<<, nad
kojim se nikakav svetli i sveti duh ne nosi. Na apsurdima počiva
svet, vapije kao u bunilu Ivan. Ja ništa ne razumem; sad i neću ništa
da razumem. Hoću da ostanem pri faktu. Davno sam odlučio: ništa
na ovom svetu ne razumevati. Kad hoću da ma šta razumem, ja
odmah izneverim fakat, napustim ga; ali sad sam odlučio da
ostanem pri faktu. . . Ja ništa ne mogu da razumem, zašto je sve
tako stvoreno i udešeno.
Ma s koje strane pristupili svetu, svet je neshvatljiva tajna, jer
čovek ne poseduje umne sposobnosti kojom bi mogao osvetliti tu
tajnu u svima njenim dubinama i visinama i pronaći njen pravi
smisao. Tu je glavni uzrok tragike za ljudsko saznanje. Tu poreklo
svih anatema koje zemlja šalje nebu. Svi buntovi protiv Boga niču iz
toga. Iz toga je nikao i Ivanov bunt. Jer svi mučenički napori ljudski,
da tragičnu tajnu sveta utisnu u kategorije evklidovskog uma
ljudskog, završavaju se buntom.
Bunt je logična posledica čovekove vere u razum, jer razum
jedva može što shvatiti od beskonačne tajne koja prohodi svetove.
Samo naivan čovek može verovati da razum ljudski može
odgonetnuti zagonetku sveta i rešiti problem života. To je kao
verovati da komarac može smestiti u svoju utrobu — Mlečni put. I
najgenijalniji um ljudski beskrajno je mali prema beskrajno ogromnoj
tajni sveta. Ivan je rečit primer za to. On je nepoštedno naprezao
svoj um da njime reši jezivi problem sveta. Pri tome je ličnim
iskustvom došao do grozničavog saznanja i mučnog priznanja da je
atomski, zemaljski, evklidovski um ljudski apsolutno nesposoban da
reši problem sveta.
Racionalizam je otac nihilizma. Kada se racionalizam, ma koje
boje, razvije do svog završnog stupnja, on se, po prirodi svoje logike,
završava nihilističkim buntom i anarhističkim neprimanjem sveta.
>>Vera u kategorije razuma je uzrok nihilizma<<, iskreno tvrdi
Niče. i kada bi racionalisti, ma koje vrste, imali toliko odvažne
smirenosti, da od Ivana i Ničea pozajme iskrenost, oni bi javno
priznali da je vera u razum ljudski — najsigurniji put koji kroz
razočaranje vodi u očajanje, u bunt, u neprimanje sveta, u nihilizam i
anarhizam.

*
* *

Ivanovo neprimanje sveta je završna forma dugo pripremanog

bunta. Što je podzemni antiheroj izfilosofirao u malome, Ivan je
proširio do neslućenih razmera. Ideja o neprimanju sveta začinje se
u čovekomišu, uzrasta kroz Raskoljnikova, Svidrigajlova, Ipolita,
Stavrogina, Kirilova, Verhovenskog, da najzad potpuno sazri u Ivanu.
Sve njih poražava očigledan fakt: gorka tragičnost i beskonačna
užasnost ovoga sveta. Ali, vrhunac užasa je u tome, što oni, ukoliko
strasnije i očajnije poniru u čudovišnu tragičnost ovoga sveta, utoliko
dublje i neodoljivije osećaju i saznaju da je gornji svet samo
nastavak ovoga sveta sa svima njegovim užasima i apsurdima. Pa i
sama večnost nije ništa drugo nego — tragična komika vremenskog i
prostornog sveta, prenesena u večno trajanje. Kada Svidrigajlov
razmišlja o večnosti i svoj aparat poznanja upravlja na nju, ona mu
se javlja u najužasnijem obliku. I on ovako govori Raskoljnikovu: Mi
sve zamišljamo večnost kao neku ideju koja se ne može shvatiti, kao
nešto ogromnom ogromno! A zašto baš neminovno ogromno? I
najedared mesto svega toga, pomislite samo, a ta vaša večnost nije
ništa drugo nego samo jedna mala sobica, ne veća od seoskog
domaćeg kupatila, počađavela, i po svima uglovima pauci, i eto to
vam je večnost!
Neprimanje sveta izvija se neminovno u neprimanje večnosti.
Jezivi užas prohodi i vreme i večnost. Dostojevskovi antiheroji imaju
u sebi neku nesrećnu magnetsku silu kojom privlače sve što je
tragično i užasno u svetu i večnosti. Iz prirode i večnosti, kao i iz
zakona njihovih, bije neki neuklonjivi užas koji Dostojevskove
antiheroje dovodi do rušilačkog i samoubilačkog očajanja.
Izmučen nemilosrdnošću i tiranijom prirode i njenih zakona,
Ipolit se povlači u samoubilačko raspoloženje. On to otvoreno
priznaje. njemu priroda liči na nekakvog ogromnog, neumoljivog i
nemuštog zvera, ili tačnije, na nekakvu ogromnu mašinu
najmodernije konstrukcije, koja besmisleno, bezosećajno i potmulo
zahvata, smrvljuje i guta sve.
Iako je priroda nekakvo bezoblično čudovište, ipak se priviđa
Ipolitu u izvesnim oblicima. Ponekad mi se činilo, priča Ipolit, da
vidim tu beskonačnu silu, to potmulo, mračno i nemo biće. Sećam
se, neko me je kao poveo za ruku, sa svećom u ruci, pokazao mi
neku ogromnu i odvratnu skorpiju i stao me uveravati da je to ono
mračno, potmulo i svemoćno biće, i smejao se mome negodovanju.
Pri ovakvoj viziji čoveku se od užasa smrzava misao u glavi i
osećanje u srcu; nerastopljiv led opkoljava mu dušu i čovek gubi
svoje ime. Bolje bi bilo da se zove očajnik, a ne čovek. Nema smisla,
izjavljuje Ipolit, ostajati i dalje u životu, kad on uzima na sebe tako
čudne oblike koji vređaju. To priviđenje me je unizilo. Ja nisam u
stanju da se potčinjavam sili koja uzima na sebe obličje skorpije.
Izgleda, čoveku je dato saznanje da bi mogao saznati kako je
očajno nemoćan i bespomoćan pred besmislenom tiranijom života.
Nije li onda saznanje najpodrugljivija privilegija koju čovek ima?
Obamirući od užasa, Ipolit pribegava pretpostavci da je ništavni
život, život atoma, prosto potreban zbog popunjavanja nekakve
kosmičke harmonije, zbog nekakvog plusa i minusa, zbog nekakvog
kontrasta, isto onako kao što su svakodnevno potrebne žrtve života
nekoliko miliona bića, bez čije smrti svet ne može opstati. . . Ali
neka! Nastavlja Ipolit. Ja se slažem s tim da se drugačije, to jest bez
neprekidnog međusobnog proždiranja, svet nikako nije mogao
dovesti u red; ja pristajem da se složim i sa tim da ja u celom tom
uređenju ništa ne razumem; ali evo šta ja, zato, pouzdano, nasigurno
znam: kad je meni već jednom dato da sam svestan da >>ja
postojim<<, šta se mene onda tiče što je svet stvoren sa
pogreškama, i što on drukčije ne može da opstane? Ko će meni i
zašta posle toga suditi? Recite šta hoćete, ali je sve to nesmisleno i
nepravično. Međutim, ja, i pored najbolje svoje želje, nikad nisam
mogao da zamislim da budućeg života i Proviđenja nema. Najtačnije
će od svega biti: da sve to postoji, samo mi ništa ne razumemo od
tog budućeg života i njegovih zakona. Ali kad je već tako teško i
skoro savršeno nemogućno da se to razume, zar ja onda da
odgovaram što nisam bio u stanju da shvatim ono što je
neshvatljivo? . . . Ja ću umreti gledajući pravo na izvor snage i života,
i neću poželeti taj život! Da sam imao vlast ne roditi se, sigurno ne
bih pristao da postojim pod tako podrugljivim uslovima. Ali bar imam
vlast da svršim sa životom. Nije velika vlast, pa nije veliki ni bunt!
Bunt Dostojevskovih antiheroja je nešto izuzetno u sferi
ljudske misli. Buntovno raspoloženje se penje do vrtoglave visine, na
kojoj se duh ljudski rasipa u divljem užasu i nemom očajanju. Za njih
je metafizički užas poslednja suština života i sveta. Zahvaćeni
čudovišnom silom te metafizičke svireposti, oni nam s bolom i
očajanjem pričaju o užasu života kao što nam niko nikada nije
pričao. >>U delima Dostojevskoga, piše jedan engleski kritičar, ima
više užasa i svireposti nego u svima literaturama svih vremena koja
su mu prethodila. Nije to što je on >>surov talenat<<, kao što su
neki govorili, već što je u njega ljudsko saznanje radilo življe nego
kod ostalih ljudi njegovog doba, što je na mnogo užasniji način bio
žrtva poslednje svireposti stvari<<.
Ni vidoviti Šekspir nije dublje od Dostojevskoga zagledao u
poslednju suštinu života i sveta. U Kralju Liru i Magbetu potresno je
prikazana tragika ljudskog bića. Pri svemu tome, najgenijalniji
tragičar nije mogao kao Dostojevski onako mnogostrano i vidovito
sagledati, ni onako duboko osetiti, poslednji užas života, iako ga je
ponekad snažno osećao i govorio da je život — >>priča koju idiot
priča<<.
Život je bol, život je strah, i čovek je nesrećan, govori Kirilov
kao probijajući neki unutrašnji duhovni led. Sad je sve bol i strah.
Sad čovek voli život zato što voli bol i strah. I tako je učinjeno. Život
se sada daje za bol i strah — u tome je sva obmana. Za Kirilova je
drugi, gornji svet — ogroman kamen koji visi nad čovekom i može
svakog trenutka pasti na njega. Stavroginu je život >>beskrajna
serija obmana<<.
Kada bi metafizički užas života bio prostije prirode, čovek bi ga
mogao shvatiti, ako ne i savladati. Ali on je stvoren iz ko zna koliko
vidljivih i nevidljivih sastojaka, od kojih svaki ima po jednu
beskonačnost. A svaka beskonačnost po bezbroj zagonetki. Stoga je
sav život i sav svet, ukoliko mi vidimo i osećamo, haotična
evklidovska besmislica.
U svetu ništa nije ni malo ni prosto. I u beskonačno malom taji
se kvasac beskrajnosti. Beskonačno veliko je isto onoliko zagonetno
kao i beskonačno malo. A između toga dvoga — sve sama zagonetka
do zagonetke. >>Sve je na svetu zagonetka<<, objavljuje
Dostojevski. On je svim bićem otvoren prema zagonetkama sveta i
užasima života. I oni padaju na njega, teški kao vodenični kamen.
>>Strašno mnogo tajni ima! Suviše mnogo zagonetaka ugnjetavaju
na zemlji čoveka! . . . Širok je čovek, suviše širok — ja bih ga
suzio<<.
Čoveku, užem po duhovnim sposobnostima, valjda bi i užas
života bio uži, prostiji, snošljiviji. Ovako, u beskrajnom haosu života,
čovek, širok duhom, muči se neizmerno, kida i pati, ali ne može da
pronađe smisao i opravdanje ovom čudovišnom sazdanju što se svet
zove. Sve je zagonetka svemu, a najpre sebi samom. Majušna rečca
>>zašto<<, veli Dostojevski, ispunila je vasionu od prvog dana
postanja sveta, i cela priroda svakoga trenutka dovikuje svome
Tvorcu: >>Zašto?<< I evo već sedam hiljada godina ne dobija
odgovora.
Razbijena patnjama, zbunjena problemima, zapanjena
zagonetkama, ljudska priroda nema sposobnosti da odgovori na
prokleta, vekovečna pitanja. Neka tajanstvena svest nalazi se u njoj.
Da li samo zato, da bi čovek bio svestan užasne disharmonije sveta.
>>Moja svest, — piše Dostojevski u svome Dnevniku, pripisujući to
rasuđivanje materijalistu — , u samoj stvari nije harmonija već,
naprotiv, disharmonija, jer sam sa njom nesrećan<<.
Izgleda, cilj je svemoćnih zakona prirode da što nemilosrdnije
vređaju i kinje nesrećnog čoveka. Jer zašto je data svest čoveku pre
nego što je on pristao na to? >>U samoj stvari, kakvo je pravo imala
priroda da me zbog nekakvih svojih večnih zakona proizvede na
svet? Ja sam stvoren sa svešću, i te sam prirode svestan. Kakvo je
pravo imala priroda da me stvori svesnim, bez moga pristanka na
to? Ona me je stvorila svesnim, to jest stradajućim. Ali, ja neću
stradanje, jer čega radi bih pristao na stradanje?
Strahotna tragika postojanja uopšte, stvara u čoveku
neizdržljive misli: A šta, ako je čovek bio spušten na zemlju radi neke
bestidne probe, da bi se samo videlo, da li će se takvo biće uživeti u
uslove života na zemlji ili ne? Seta te misli je, pre svega, u tome što
ipak nema krivca, što niko nije vršio probu, što nema nikoga koga bi
prokleli, i što se sve desilo prosto po mrtvim zakonima prirode, koji
su mi savršeno neshvatljivi, i na koje moja svest ne može nipošto
pristati. Ergo: pošto na svoja pitanja o sreći, ja preko svoje svesti
dobijam od prirode samo odgovor da mogu biti srećan jedino u
harmoniji celine, koju ne razumem i, očigledno je za mene, nikada
neću ni biti u stanju da je razumem; — pošto mi priroda ne samo ne
priznaje pravo da tražim od nje račun, nego mi nikako i ne odgovara,
i to ne zato što neće, nego zato što ne može da odgovori; — pošto
sam se uverio da je priroda, da bi mi odgovorila na pitanja,
predodredila meni (nesvesno) mene samog, i meni odgovara
mojom svešću (jer sve to ja sam govorim sebi); — pošto, najzad, pri
takvom stanju stvari, ja uzimam na sebe u jedno isto vreme ulogu
islednika i branioca, optuženika i sudije, i nalazim da je ova komedija
od strane prirode potpuno glupa, a sa svoje strane smatram da je
ponižavajuće podnositi ovu komediju, — to ja, kao nesumnjivi
islednik i branilac, sudija i optuženik, zajedno sa sobom osuđujem na
smrt ovu prirodu koja me je tako bezobzirno i drsko stvorila za
patnju . . . Ali pošto nisam u stanju da uništim prirodu, to ću uništiti
samo sebe, jedino od dosadno nesnosne tiranije, u kojoj nema
krivca.
Svest čini čoveka nesrećnim. Ona ga odvaja od sveta, odvodi u
samoživu usamljenost, dovodi do samoubilačkog očajanja, dok ga
priroda zatvara sa svih strana i zločinački muči njegovu slabačku
svest svojom svirepom tajanstvenošću. I jadni čovek živi u prirodi
kao u nekoj ogromnoj i odvratnoj lobanji mrtvačkoj. >>O, prirodo!
Vapije Dostojevski. ljudi su na zemlji sami — u tome je nesreća!. . .
Kažu, sunce daje život vasioni. Rodi se sunce — pogledajte ga, zar
ono nije mrtvac? Sve je mrtvo, i svuda su mrtvaci. Jedino su ljudi
usamljeni, a oko njih je tajac — to vam je zemlja!
Bačen u >>đavolski haos<<, u čeljusti čudovišta čije je telo
prostor a duša vreme, nesrećni čovek protestvuje svojim atomskim
umom, buntovno odbija da primi ovako stvoren i ovako uređen svet,
proklinje sve i sva, i uporno ostaje pri svome prokletstvu, jer je ono
>>njegova privilegija koja ga najviše i odlikuje od drugih
životinja<<. Čovek proklinje, i tako se odužuje onome koji ga je
stvorio prokletim. >>Mi smo prokleti; život ljudski je proklet
uopšte<<, stoga >>čoveče, budi smeliji i budi gord! Nisi ti kriv!

BUNT
2) NEPRIMAnjE HRISTA

Ukoliko um ljudski može pristupiti svetu i zaroniti u njegovu

svirepu tajnu, mora priznati da je ovaj svet nešto što ljudska logika
ne može primiti i ljudsko saznanje opravdati. Ali u ovom mračnom i
prokletom svetu postoji kao sastavni deo sveta Biće koje um ljudski
ili mora dobrovoljno primiti ili poludeti. To Biće je duboko i široko
ušlo u sudbinu ovoga sveta, te ovaj svet sa njim i stoji i pada. To
neobično Biće jeste Hristos. Po svojoj neodoljivoj istorijskoj stvarnosti
On sav pripada ovome svetu, ali po svojoj beskrajnoj dobroti i
neizmernoj ljubavi On kao da nije od ovoga sveta. Šta ćemo sa njim?
Kuda ćemo Ga denuti? Naš um ga ne može ni obići, ni prevideti, ni
poreći, a da se ne odreče sebe i načela po kojima dela.
Hristovo prisustvo u svetu veoma komplikuje problem sveta.
Ako se iskreno i nepristrasno prstupi problemu sveta, on se ne može
rešiti potpuno i završno, ako se u isto vreme ne reši i problem Hrista.
To živo osećaju Dostojevskovi antiheroji. njihova burna duša nalazi
da problem sveta nije rešen neprimanjem sveta. Veoma probuđeni
tragikom sveta, oni ne mogu prevideti Hristovu prisnu i očiglednu
vezu sa ovim svetom. Zato i pristupaju problemu Hrista svesno,
smelo i iskreno.
Vele: Hristos je Logos sveta, Logika sveta, Razum sveta,
Smisao života i Opravdanje života. Ali, evklidovski um ljudski tvrdi:
svet je algosno, alogično i bezumno čudovište, a život je
neopravdiva besmislica, užas i haos. Razdiran apsurdnošću ovoga
sveta, čovek se grči i pita: je li mogućno da negde postoji biće koje
bi moglo pred ljudskim saznanjem opravdati postojanje ovoga sveta,
zagladiti sva zla sveta i iskupiti sva stradanja sveta? Kažu: Hristos i
jeste to biće. Ali, ovo tvrđenje ne sprečava u duhu ljudskom pojavu
ovakvog pitanja: je li mogućno zagladiti sva zla i biti iskupitelj
ovakvog sveta koji svojim ustrojstvom isključuje svaku mogućnost
iskupljenja? No, ako se i ta mogućnost dopusti, onda nastaje pitanje:
može li majušni, evklidovski um ljudski priznati i primiti Hrista kao
Logos, Logiku i Razum sveta, i kao Smisao i Opravdanje života, kada
njegova ličnost i njegov plan spasenja sveta ne mogu da se smeste u
uske kategorije uma ljudskog?
Ivan Karamazov postavlja problem Hrista široko i opasno, šire i
opasnije nego ma ko od ljudi. Hrista i njegov plan spasenja sveta on
podvrgava kritici, za kakvu ljudi znali nisu. Sva takozvana Visoka
kritika, svi Drevsi i Štrausi, Renani i Baueri, sve su to pastirske
naivnosti prema strahotnoj kritici Hrista koju vrši Ivan Karamazov.
On ima snažno osećanje i jasno saznanje za bogočovečansku
istoričnost Hrista. On u Hristu vidi Bogočoveka. Veran činjenicama,
on ne može a da Hrista ne smatra za Tvorca sveta i za Spasitelja
sveta. Od tih činjenica on polazi kao od nečeg najpozitivnijeg u
istoriji naše planete. Ukopan u njih svim svojim bićem, on
nepoštedno kritikuje Hrista — Spasitelja sveta, podvrgavajući
nemilosrdnoj kritici Hrista — Tvorca sveta. Da bi kritika bila intimnija,
iskrenija i realističnija, Ivan joj daje karakter poeme. Poema nosi
naslov: Veliki inkvizitor.
U Ivanovoj poemi glavne su ličnosti: Hristos i Veliki Inkvizitor.
Realizam ličnosti Hristove nosi svu neiskazanu draž njegove
evanđelske uzvišenosti i bogočovečanske savršenosti, dok realizam
Velikog inkvizitora zrači teškom tragikom čovekovog bića, bića čija
kritika odiše logikom kosmičkog zla i tugom zemaljskog očaja. Susret
ovih ličnosti pretstavlja najdramatičniju stranu poeme. Vrlo je
značajno, i verno evanđelskoj istoriosofiji, da Hristos u poemi ne
govori ništa, nego se samo javlja i prolazi.
Radnja se zbiva u Španiji, u gradu Sevilji, u najstrašnije vreme
inkvizicije, kada su, u slavu Božiju, svaki dan gorele lomače i kad su
u velikolepnim autodafeima spaljivali jeretike. I Hristos zažele da na
jedan trenutak poseti decu svoju, i to baš onde gde su u taj mah
spaljivali jeretike. I po neizmernom milosrđu svom, On dolazi još
jedared među ljude u onom istom čovečanskom liku u kom je išao
trideset i tri godine među ljudima. Silazi na vrele ulice Sevilje, u kojoj
je koliko sinoć, u >>velikolepnom autodafeu<<, u prisustvu kralja,
dvora, vitezova, kardinala i divnih dvorskih dama, pred
mnogobrojnim stanovništvom cele Sevilje — kardinal, veliki
inkvizitor, spalio skoro čitavu stotinu jeretika ad majorem gloriam Dei —
u veliku slavu Božiju.
On se pojavio tiho, neprimetno no — za čudo! Svi Ga odmah
raspoznaju. Narod s neodoljivom silom leti k njemu, okružava Ga,
kupi se oko njega gomilama, sleduje Mu. On ćutke prolazi između
njih sa tihim osmehom beskrajnog sažaljenja. Sunce ljubavi gori u
njegovom srcu, zraci Svetlosti, Prosvećenosti i Sile biju Mu iz očiju, i,
izlivajući se na ljude, potresaju njihova srca ljubavlju koja se na sve
odaziva. On prostire prema njima ruke, blagosilja ih, i od dodira sa
njim, čak samo haljinama njegovim, izlazi lekovita sila. . .
U jedan mah, iz gomile kliče jedan starac, slep još od
detinjstva: >>Gospode, isceli me, da Te i ja vidim!<< — I gle, kao
neka ljuska spade sa očiju njegovih, i slepi Ga ugleda. Narod plače i
ljubi zemlju po kojoj On ide. Deca bacaju pred njega cveće, pevaju i
uzvikuju Mu: >>Osana!<< >>To je On, to je baš On!<< —
ponavljaju svi; — >>to mora biti On, to nije niko drugi nego
On<<. . .
On zastade na paperti Seviljske saborne crkve, baš u trenutku
kad u hram sa plačem unose dečiji otvoreni beli mrtvački kovčežić; u
njemu leži sedmogodišnja devojčica, jedinica ćerka nekog znanog
građanina. Mrtvo dete, sve u cveću. >>On će vaskrsnuti tvoje
dete<<, dovikuju iz gomile uplakanoj materi. Pater saborne crkve,
koji je išao u sretanje kovčegu, gleda u nedoumici i mršti obrve. Ali
gle, razleže se vapaj matere umrlog deteta. Ona se baci k njegovim
nogama, pruži prema njemu ruke i zavapi: >>Ako si to Ti, vaskrsni
dete moje!<<. . .
Sprovod zastaje, kovčežić spuštaju na papertu kod nogu
njegovih. On gleda sa sažaljenjem, a usta njegova još jedared
izgovaraju tiho: >>Talita kumi<< — >>i usta devojka<<. Devojčica
se diže u kovčegu, seda, gleda smešeći se zadivljenim otvorenim
očicama, oko sebe. U rukama njenim je kita belih ruža s kojima je
ležala u kovčegu. U narodu zbunjenost, uzvici, ridanja; i gle, baš u
tom trenutku, najedared, prolazi pored saborne crkve preko trga
sam kardinal, veliki inkvizitor.
To je jedan skoro devedesetogodišnji starac, visok i prav, sa
isušenim licem, sa upalim očima, ali iz kojih još sija žar, kao ognjena
iskrica. O, nije sad u velikolepnim kardinalskim haljinama svojim u
kojima je blistao juče pred narodom, kada spaljivahu neprijatelje
Rimske vere, — ne, u ovaj mah on je samo u svojoj staroj, gruboj
monaškoj rasi. Za njim, na izvesnom rastojanju, sleduju mrgodni
pomoćnici i sluge njegove, i >>sveta<< straža.
On se zaustavlja pred gomilom naroda i posmatra iz daljine.
Sve je video; video kako su spustili kovčeg kod nogu njegovih, video
je kako je vaskrsla devojčica; i lice se njegovo namrgodilo i natuštilo.
Mršti sede guste obrve svoje, a pogled mu seva zloslutnim ognjem.
Pruža prst, zapoveda stražarima da Ga uhvate.
I gle, takva je njegova sila, i toliko je već naučen taj pokorni i
trepetno poslušni narod, da se gomila sveta onoga časa sklanja
ispred stražara, a ovi, posred grobovskog ćutanja koje najedared
nastupi, meću ruke na njega, hvataju Ga i odvode Ga. Gomila, u
trenutku, sva kao jedan čovek, sagiba se glavom do zemlje pred
starcem — inkvizitorom; ovaj ćutke blagosilja narod i prolazi dalje.
Straža dovodi Zarobljenika u tesnu i mračnu tamnicu sa
svodovima, u starodrevnoj zgradi Svetoga Sudilišta, i zatvara Ga u
nju. Prolazi dan, nastaje tamna, vrela i mrtva Seviljska noć. Vazduh
>>na lovor i na limun miriše<<. Posred dubokog mraka najedared
se otvaraju gvozdena tamnička vrata, i starac, veliki inkvizitor, sa
svetiljkom u ruci ulazi u tamnicu. On je sam, vrata se za njim odmah
zatvaraju. Zastaje na ulazu, i dugo se, čitav minut ili dva, zagleda u
lice njegovo. Najzad tiho priđe, metnu svetilnik na sto i reče Mu:
 >>Jesi li to Ti? Jesi li Ti? — Ali, ne dobivši odgovora, brzo
dodaje: >>Ne odgovaraj, ćuti! A i šta bi Ti mogao kazati? I suviše
dobro znam šta ćeš Ti kazati. No Ti nemaš ni prava da što dodaješ
onome što si već kazao pre. Što si sad došao, da nam smetaš? Jer Ti
si došao da nam smetaš, to i sam znaš. A znaš li šta će biti sutra? Ja
ne znam ko si Ti, niti hoću da znam: da li si to baš Ti, ili samo slika
njegova; ali ja ću Te već sutra osuditi i spaliti na lomači kao najgoreg
jeretika; a ovaj isti narod koji je danas ljubio Tvoje noge, već sutra
će, samo na jedan znak moje ruke, poleteti da zgrće žeravicu oko
Tvoje lomače.
Niko nikada nije tako smelo govorio Hristu kao Ivanov veliki
inkvizitor. Po sholastičkoj logici i kazuističkoj etici velikog inkvizitora,
za stvarno evanđelskog Hrista nema više mesta na ovoj planeti. Sve
što On zaslužuje jeste smrt na lomači. Ideolog i apologet inkvizicije,
veliki inkvizitor ustvari vrši strašni sud nad Hristom. Ako bi rod
ljudski, iz ma kojih razloga, ikada zaželeo da izmisli strašni sud za
Hrista, mogao bi, mirne duše, uzeti Ivanovog velikog inkvizitora kao
svog nezamenljivog eksponenta. Jer on, strašnije no iko,
nemilosrdnije no iko, logičnije no iko, osuđuje Hrista i njegov plan
spasenja sveta.
U svetu koji na apsurdima počiva ne može se ostvariti Hristov
idealni plan o spasenju sveta. To bi mogao biti prvi tezis
inkvizitorove kritike Hrista i njegovog plana o spasenju sveta. A drugi
bi bio kao i prvi. I mogao bi glasiti: ljudska priroda je daleko niža,
prljavija, nesavršenija, no što je mislio sanjalica Hristos predlažući
svoj fantastični plan za spasenje čoveka. Istupajući sa tako
zanesenjačkim planom o spasenju sveta, Hristos se pokazao
>>najgori jeretik<< u odnosu prema ljudskoj prirodi, jeretik koga
treba neizostavno spaliti.
Po mišljenju velikog inkvizitora, Hristos je izneo svoj idealistički
plan o spasenju sveta u odgovorima koje je dao Kušaču u pustinji. A
u svojim pitanjima Kušač je izložio svoje shvatanje sveta i njegovih
problema. Tri Kušačeva pitanja pretstavljaju najveće gromovsko
čudo koje se desilo na zemlji, jer izražavaju svu istoriju roda
ljudskog. U njima se susreću sve nerazrešive istorijske protivrečnosti
ljudske prirode; njima se ništa ne može dodati ni oduzeti.
Nema sumnje, i Kušač i Kušani izražavaju svoje filosofije o
svetu i svoje planove o uređenju sveta; prvi kroz pitanja, drugi kroz
svoje odgovore. U svoja tri pitanja Kušač je genijalno izrazio sebe,
otkrio svoju suštinu, kazao svoju biografiju, definisao svoje biće. Da
bi sablaznio Kušanog, on je sabrao sva zla, mobilisao sve tamne sile,
i javio se kao duh pametni i strašni, kao oličenje kosmičkog zla. On je
kušao Hrista svakim iskušenjem, i time otkrio plan i metod svoga
rada u svetu. Jer sva iskušenja pomoću kojih Kušač kuša ljude svih
vremena, nisu ništa drugo nego podrobno razrađena tri iskušenja
pomoću kojih je on kušao Hrista u pustinji.
Kada bi mogućno bilo pomisliti, veli inkvizitor Hristu, samo za
probu i kao primer, da su ta tri pitanja strašnoga duha bez traga
izgubljena u knjigama, i da ih treba nanovo vaspostaviti, nanovo
izmisliti i sačiniti, da se opet unesu u svete knjige, pa zbog toga
skupiti sve mudrace zemaljske — upravljače, prvosveštenike,
naučnike, filosofe, pesnike, i dati im zadatak: smislite, stvorite tri
pitanja, ali takva koja ne samo da bi odgovarala veličini događaja,
nego bi osim toga, u tri reči, samo u tri rečenice čovečanske,
izražavala svu buduću istoriju sveta i čovečanstva — misliš li Ti da bi
sva premudrost zemaljska, kad bi se na jedno mesto skupila, mogla
izmisliti ma šta slično po sili i dubini onim trima pitanjima, koja Ti je
tada dao jaki i pravedni duh u pustinji. Već samo po tim pitanjima,
po samoj čudnovatosti njihove pojave, mogao si razumeti da imaš
posla ne sa tekućim, običnim čovečanskim umom, nego sa
vekovečnim i apsolutnim. Jer u ta tri pitanja, kao da je skupljena u
jednu celinu, i pretskazana, sva potonja istorija čovečanstva; u njima
kao da su javljena tri obličja u kojima će se sastaviti sve nerazrešive
istorijske protivrečnosti čovečanske prirode na celoj zemlji. Tada se
to još nije moglo tako videti, nije bilo tako jasno, jer je budućnost
bila nepoznata, ali sad, kad je prošlo petnaest vekova, mi vidimo da
je u ta tri pitanja sve u tolikoj meri pogođeno i pretskazano, i tako se
pokazalo kao istinito, da se pitanjima više ne može dodati niti što od
njih oduzeti.
Veliki inkvizitor je nesumnjivo u pravu kada ističe izuzetnu
važnost Hristovog kušanja u pustinji. On vešto upoređuje obadva
plana o spasenju sveta: i plan Kušača i plan Kušanog; ispituje
njihovu ostvarljivost u ovakvom svetu, meri njihovu korisnost po
ljude, i dolazi do poražavajućeg zaključka: da bi samo saveti velikog i
strašnog duha mogli koliko toliko, u nekom snošljivom poretku,
obezbediti slabačke buntovnike, ljude, ta >>nedovršena stvorenja,
koja su stvorena tek kao na probu, i za potsmeh<<.
Veliki inkvizitor okrivljuje Hrista što je odbacio savete
>>pametnog i strašnog duha<<. Na taj način, govori on Hristu, Ti si
sam položio temelj za razorenje Svog rođenog carstva, i ne krivi za
to nikoga više. Međutim, Tebi je bilo nuđeno nešto mnogo više i
bolje; zar ne? Postoje tri sile, jedine tri sile na zemlji koje mogu
zanavek pobediti i zarobiti savest tih nemoćnih buntovnika, i to radi
sreće njihove. Te su sile: čudo, tajna, autoritet. Ti si odbacio i jedno i
drugo i treće, i sam si dao primer za to.
U kritikovanju Hrista dijalektika velikog inkvizitora je
zavodnički neodoljiva. U ime čoveka inkvizitor se buni protiv
Bogočoveka. To je glavni motiv njegovog neprimanja Hrista. ljubav
prema čoveku nagoni inkvizitora da odbaci Bogočoveka. Inkvizitor
staje uz Kušača, a ustaje protiv Kušanog. Jer kroz prvi svoj savet
Kušač predlaže Hristu da kamenje pretvori u hlebove, to jest da
najpre reši ekonomsko pitanje, pa onda da krene među ljude sa
propoveđu Evanđelja. Hristos odlučno odbija ovaj savet, naglasivši
da čovek ne živi samo o hlebu nego i o svakoj reči koja izlazi iz usta
Božijih.
Ko ima pravo: Hristos ili Kušač? Kušač, odgovara veliki
inkvizitor. Jer on nudi čoveku, tom slabačkom i buntovnom stvorenju,
ono što odgovara potrebama njegove prirode. A Hristos? — Suviše
idealizira čoveka. On ne želi da poslušnost i ljubav ljudi prema njemu
kupi hlebom, već predostavlja njihovoj slobodi da se sami
opredeljuju za večne vrednosti koje im On nudi. Kroz prvi savet
Kušač kao da govori Hristu: Ti hoćeš da ideš u svet, i ideš golih šaka,
sa nekakvim zavetom slobode, koji ljudi, u svojoj prostoti i u svojoj
urođenoj tuposti, ne mogu shvatiti, i kojega se oni boje i straše —
jer ništa i nikada nije bilo za čoveka i čovečansko društvo nesnosnije
od slobode! A vidiš li ovo kamenje u ovoj goloj i vreloj pustinji?
Pretvori ga u hlebove, i za tobom će potrčati čovečanstvo kao stado,
blagodarno i poslušno, premda večno u strahu da ćeš povući ruku
svoju od njih i da će im nestati Tvojih hlebova. Ali Ti ne htede lišiti
čoveka slobode i odbio si predlog, jer kakva bi to bila sloboda —
presudio si Ti, — kad bi poslušnost bila kupljena hlebovima? Ti si
odgovorio da čovek ne živi samo od hleba. Ali znaš li Ti da će se baš
u ime tog istog hleba zemaljskog dići na Tebe duh zemaljski, i
sudariće se s Tobom, i pobediće Te, i svi će poći za njim, kličući:
>>Ko je sličan ovome zveru? On nam dade oganj s neba!<<.
Inkvizitor sužava dimenzije čovekova bića, a samim tim i
potrebe njegove prirode. Čovek, čije biće teži telom, muči se
slobodom savesti koju mu je Tvorac umetnuo u dušu. Sve muke
čovekove dolaze od slobode, jer čovek ne ume da se snađe s njom u
ovom zagonetnom i prokletom svetu. Nije li bolje svesti čoveka na
telo, i sve njegove potrebe na potrebe telesne! Tako bi se lakše
moglo biti čovek. Parališe li se savest u čoveku, i sloboda njegovog
opredeljivanja, onda za njega neće postojati ni dobro ni zlo, ni greh
ni zločin. Takvom čoveku biće lako biti čovek u ovom tragičnom
svetu.
Ponesen tom mukom, inkvizitor govori Hristu: znaš li Ti, proći
će vekovi, i čovečanstvo će proglasiti ustima svoje premudrosti i
nauke: da zločina nema, pa prema tome ni greha nema, nego ima
samo — gladnih. >>Nahrani, pa tada možeš zahtevati od ljudi vrlinu
i čestitost!<< — eto šta će biti zapisano na zastavi koja će se podići
protiv Tebe, i kojom će se razrušiti hram Tvoj. Na mestu hrama
Tvoga podići se nova zgrada, podići će se nanovo strašna Vabilonska
kula; i premda se ni ona neće dovršiti, kao ni nekadašnja, ali Ti bi
ipak mogao izbeći tu novu kulu, i za hiljadu godina smanjiti patnje
ljudske; — jer oni će i tako doći k nama, pošto se najpre hiljadu
godina napate i namuče sa svojom kulom! Oni će nas tada opet
pronaći pod zemljom, u katakombama, gde se skrivamo, (jer ćemo
nanovo biti gonjeni i mučeni), naći će nas i zavapiće: >>Nahranite
nas, jer oni što nam obećaše oganj s neba, ne dadoše nam ga<<. I
tada ćemo mi dozidati njihovu kulu, jer će je dozidati onaj, ko njih
nahrani, a nahranićemo ih mi u Tvoje ime, a slagaćemo ih da je u
Tvoje ime. . . O, nikada, nikada oni neće sebe bez nas nahraniti!
Nikakva im nauka neće dati hleba, dogod budu ostajali slobodni;
nego će se svršiti time što će doneti svoju slobodu pred naše noge,
pa će nam kazati: >>Nahranite nas, pa makar nas i zarobili!<<
Razumeće najzad i sami, da se ne da ni zamisliti: da slobode i hleba
bude dovoljno za sve u isto vreme, jer nikada, nikada oni neće biti
kadri pravično među sobom podeliti ono što imaju! A uveriće se i o
tom: da ne mogu nikad ni biti slobodni, zato što su slabački, poročni,
ništavni i buntovni.
Sloboda je najzagonetniji i najstrašniji dar čoveku od Tvorca.
Da upotrebi, ali ne i zloupotrebi, slobodu svoje savesti, eto to je
najprokletija muka čovekova života na zemlji. Hristos je slobodu
stavio iznad svega, jer sloboda čini čoveka čovekom. Zato je On u
ime slobode odbacio prvi Kušačev predlog. Međutim, po mišljenju
velikog inkvizitora, u tom se predlogu sadržala velika tajna ovoga
sveta. Da je Hristos pristao i primio >>hlebove<<, On bi time
odgovorio sveopštem i vekovečitom duševnom teretu i muci
čovekovoj — kako svakog pojedinog bića, tako i vascelog
čovečanstva skupa: teretu zbog neizvesnosti: >>kome da se
pokloni?<< jer nema neprekidnije i mučnije brige za čoveka nego,
kad ostane slobodan, da što pre pronađe onoga kome će se
pokloniti.
U ime slobode i hleba nebeskog Hristos je odbacio jedino
sigurno sredstvo pomoću koga bi mogao pokoriti sebi sve ljude. To
sredstvo je zemaljski hleb. Sa tugom inkvizitor kori Hrista: Ti si
odbacio jedinu apsolutnu zastavu koja Ti se nudila, da njome
dovedeš sve ljude dotle da Ti se poklone bez pogovora: — zastavu
hleba zemaljskog; a odbacio si je u ime slobode i hleba nebeskog. I
pogledaj šta si dalje učinio. I sve opet u ime slobode! Kažem Ti, da
čovek nema mučnije brige nego da nađe onoga kome bi što pre
mogao predati taj dar slobode, s kojim se nesrećno biće, čovek,
rađa. Ali slobodom ljudskom ovlađuje samo onaj, ko umiri njihovu
savest. Sa hlebom Ti se davala neosporna zastava: daš hleb, a čovek
ti se pokloni, jer nema ničega neospornijeg od hleba. Ali ako u isti
mah ma ko ovlada njegovom savešću pomimo Tebe, — o, tada će on
baciti čak i hlebac Tvoj, i poći će za onim ko mu prevari i zbuni
savest. U tom si Ti imao pravo. Jer tajna bića čovečijega nije u tome
da se samo živi, nego u tome: zašto se živi. Dok ne utvrdi i ne odredi
sebi pretstavu: zašto živi, čovek neće pristati da živi, i pre će uništiti
sam sebe, nego što će ostati na zemlji, pa makar sami hlebovi bili
oko njega. To je istina, ali gle kako je ispalo: mesto da ovladaš
slobodom ljudskom. Ti si je još umnožio, i opteretio za navek njenim
mukama duhovno carstvo čoveka. Ti si poželeo slobodnu ljubav
čovekovu, da slobodno pođe za Tobom, zanet i plenjen Tobom.
Mesto čvrstog starodrevnog zakona, čovek je imao sad slobodnim
srcem da rešava sam: šta je dobro i šta je zlo, ima jući za
rukovodstvo samo tvoj lik pred sobom; — ali zar je moguće da se Ti
nisi setio i pomislio: da će on odbaciti najzad, i osporiti čak i tvoj lik i
tvoju istinu, ako ga prignječi tako strašan teret kao što je sloboda
izbora? ljudi će uskliknuti, najzad, da istina nije u Tebi, jer bi
nemogućno bilo većma ih ostaviti u zabuni i mučenju, nego što si
učinio Ti ostavivši im toliko briga i nerazrešivih zadataka.
Inkvizitorov bunt protiv Hrista ustvari je bunt protiv Tvorca što
je stvorio ovakvog čoveka u ovakvom svetu. Zašto je čovek ovako
stvoren, sa ovakvim svojstvima i nedostacima? Zašto je čoveku data
sloboda kada je sa svih strana zatvoren neophodnošću prirodnih
zakona koji ljudožderski upravljaju ovim svetom, najgorim od svih
mogućih svetova? U slobodi, s kojom se čovek rađa, skriva se glavni
uzrok svih njegovih nevolja i patnji.
Inkvizitorova kritika ovako ustrojenog čoveka u mnogome liči
na učenje o čoveku moderne pozitivističke nauke. Po tome učenju,
čovek je neminovna rezultanta svih stvaralačkih sila koje deluju u
ovom svetu po zakonima neke neumitne neophodnosti. Sloboda
čovekova je ili iluzija, ili privid, ili neobjašnjivi izuzetak, koji u carstvu
neophodnosti nema naročiti značaj. Po logici pozitivističke nauke,
sloboda je nemogućna stvar u svetu neophodnosti. Postojanje
slobode u carstvu sveopšte neophodnosti pretstavlja nerazrešiv
problem za naučnu pozitivističku misao. Lakše je za nauku snaći se
sa čovekom u kome nema slobode. Čovek bez slobode je
nesravnjeno prostije, jednostavnije i objašnjivije biće nego čovek sa
slobodom. U tome uprošćavanju čoveka došlo se najzad do
mehaničkog čoveka: robota. Neophodnost vlada celokupnim
mehanizmom sveta; čovek je samo delić toga mehanizma; sve što
se u njemu zbiva — zbiva se po neophodnosti; sve što on čini — čini
po neophodnosti: sloboda je ne samo nezamisliva nego i
nepotrebna, jer je neophodnost sve i sva. Ako se ovo prevede na
jezik etike, glasilo bi: nema zločina, nema greha, nema zla; ima li
zločina, ima li greha, ima li zla, onda su zločini i greh i zlo neophodni;
čovek nije kriv ni za šta. Veliki inkvizitor i moderna pozitivistička
nauka obreli su se u strasnom zagrljaju, dok nam njihova kobna
logika u bunilu priča: sve biva po neophodnosti: i patnje, i radosti, i
smrt, i život, i zlo, i dobro, i greh, i zločin. Ali baš zato što sve biva po
neophodnosti — život i jeste neizdrživi užas, a čovek — nepopravima
pogreška mirozdanja.
Velikog inkvizitora muči misao i guši osećanje: čovek je
pogrešno stvoren, jer je stvoren slobodnim. Ko uvećava čovekovu
slobodu, neprijatelj je čoveku. Hristos zasniva sve na slobodi
čovekove volje, zato veliki inkvizitor ustaje protiv njega. Cilj drugog
predloga Kušačevog je da Hrista nagovori da čudo ozakoni kao
jedino sredstvo za ostvarenje Svoga iskupiteljskog plana. Drugim
rečima: on predlaže Hristu da ljude privuče sebi ne ljubavlju nego
strašnom silom čudotvorstva, silom koja bi svojom ogromnošću
primoravala majušno ljudsko saznanje da Hrista primi ne iz ljubavi i
ne po slobodnom opredeljenju, već iz zaprepašćenosti, iz straha, iz
neophodnosti. U samoj stvari, Kušač posredno predlaže Hristu da u
čoveku uništi slobodu volje i savesti, i na taj način pokaže Tvorcu da
je On pogrešio stvorivši čoveka slobodnim. A ta Tvorčeva pogreška
je izvor svih čovekovih patnji i muka. U njoj je i uzrok svih Tvorčevih
neuspeha sa čovekom i svetom.
Kao zaljubljeni dvojnik Kušačev, inkvizitor govori Hristu: Kada
Te je strašni i premudri duh odveo na vrh hrama, i kazao ti: >>Ako
hoćeš da doznaš jesi li Ti Sin Božji, skoči dole, jer je rečeno za
Onoga: da će Ga anđeli prihvatiti i poneti, i neće pasti niti će se
ugruvati, pa ćeš doznati tada da li si Ti Sin Božji, i dokazaćeš kakva
je vera Tvoja u Oca tvoga; — Ti si saslušao to, i odbacio si ponudu;
nisi se podao, niti si skočio dole. O, razume se, Ti si postupio
ponosito i velikolepno, kao Bog; ali ljudi, ali to slabo i buntovničko
pleme, jesu li oni bogovi? . . . Ponavljam, koliko ima takvih kao što si
Ti? I zar si Ti zbilja mogao pomisliti, makar samo za jedan trenutak,
da će i ljudi biti kadri izdržavati takvo iskušenje? Zar je priroda
ljudska tako stvorena, da odbaci čudo, i da u tako strašnim životnim
momentima, u momentima najstrašnijih, osnovnih i mučnih duševnih
pitanja svojih, ostane samo sa slobodnim rešenjem srca? . . . Ti nisi
znao da čovek, čim odbaci čudo, odmah će odbaciti i Boga; jer čovek
traži ne toliko Boga, koliko čuda. Pa pošto čovek nije kadar da
ostane bez čuda, on će ponastvarati sebi mnoštvo novih čudesa,
svojih rođenih čudesa, i pokloniće se vračarskom duhu, bapskim
vraxbinama, makar stoputa bio buntovnik, jeretik i bezbožnik.
Čovek je nesrećni delić nesrećne evklidovske besmislice što se
zove svet. Hristos je suviše visoko mislio o čoveku. On nije želeo da
čudom poraboti i zarobi čoveka; žudeo je za slobodnom verom, a ne
za >>čudom<<. Žudeo je za slobodnom ljubavlju, a ne za ropskim
ushićenjima jednog zarobljenika pred silom koja ga je za navek
užasnula. ljudi su robovi, iako su stvoreni kao buntovnici. Kunem Ti
se, veli inkvizitor Hristu, čovek je stvoren slabiji i niži nego što si Ti o
njemu mislio! Može li on izvršiti ono što i Ti? Time što si ga tako
mnogo cenio i uvažavao, time baš kao da si ga prestao voleti, jer si i
suviše mnogo od njega zahtevao; — i to ko? — Onaj koji je čoveka
voleo većma nego samoga sebe! Da si ga manje uvažavao, Ti bi
manje od njega i tražio, a to bi bilo bliže i sličnije ljubavi, jer bi
njegov teret bio lakši. Čovek je slab i nizak.
ljudi su buntovnici, i to nemoćni buntovnici, koji ni svoj
sopstveni bunt ne mogu da izdrže. Kupajući se u glupim suzama
svojim, oni će, najzad, priznati da onaj, koji ih je stvorio kao
buntovnike, mora biti da se ismevao s njima. Oni će to kazati u
očajanju, i što budu kazali, biće hula na Boga, od koje će oni postati
još nesrećniji, jer priroda čovečanska ne može da podnese huljenje
na Boga, i, na kraju krajeva, sama se sebi svagda sveti za to
huljenje.
Svojom ličnošću, radom i učenjem, Hristos je stvorio neviđenu
pometnju u savestima ljudskim. Mali je, vrlo mali broj onih koji mogu
da idu za njim. A neizbežno mnoštvo pati i propada u svojoj urođenoj
nemoći, nevoljnoj iskvarenosti i bespomoćnoj ništavnosti. Šta ostaje
drugo inkvizitorovom >>čovekoljublju<< nego da ispravi delo
Hristovo, podvig Hristov. To on i čini, skidajući sa srca ljudskih
strašni dar slobode, i na taj način oslobađajući ljude odgovornosti za
grehe, zlo i zločine.
Zapaljen svojom idejom, inkvizitor govori Hristu: Nemir,
zabuna i nesreća — eto to je današnja baština ljudi, pošto si Ti
onoliko stradao za njihovu slobodu! Veliki prorok Tvoj, u viđenju i
slici govori: da je video sve koji će biti učesnici prvoga vaskrsenja, i
da ih je bilo iz svakog pokoljenja po dvanaest hiljada. Ali ako ih je
bilo samo toliko, to kao da nisu ljudi, nego bogovi. Oni su izdržali i
otrpeli krst Tvoj, oni su otrpeli desetine godina gladi i golotinje u
pustinji, hraneći se skakavcima i korenjem, i, naravna stvar, Ti sad
sa ponosom možeš ukazati na tu decu slobode, slobodne ljubavi,
slobodne velikolepne žrtve njihove u ime tvoje. Ali, imaj na umu da
je njih bilo svega nekoliko hiljada, pa i to bogova, a ostali? I čime su
krivi ti ostali slabi ljudi, što nisu mogli da izdrže što i oni jaki? Šta je
kriva slaba duša, što nije kadra da smesti toliko strašnih darova? I
zar si Ti zbilja dolazio samo izabranima i za izabrane? A ako je tajna,
onda smo i mi bili u pravu propovedati tajnu, i učiti ljude: da nije
važna slobodna odluka njihovih srdaca, niti ljubav, nego tajna, kojoj
se oni moraju pokoravati slepo, čak i protiv svoje savesti. Tako smo i
učinili. Ispravili smo veliki podvig tvoj, i zasnovali smo ga na
>>čudu, na tajni i na autoritetu<<. I ljudi se obradovaše što su ih
nanovo poveli kao stado, i što je, naposletku, sa njihovih srdaca
skinut strašni dar koji im je doneo tolike muke.
Ako u inkvizitora ima tuge, one beskrajne čovečanske tuge,
onda se ona sva sabrala u tragično saznanje i bolno osećanje:
Hristos nije dovoljno znao čoveka; On je suviše mnogo od njega
tražio, suviše mu mnogo večnih vrednosti nudio, i time sebe i
pothvat svoj osudio na poraz.
Potajni cilj trećeg predloga Kušačevog Hristu sastoji se u
Kušačevoj plamenoj želji da navede Hrista da primi >>sva carstva
ovoga sveta<< kao sredstvo pomoću koga bi ostvario svoj plan o
spasenju roda ljudskog, to jest da Carstvo nebesko zasnuje na trulim
temeljima zemaljskih carstava. Hristos je odbacio Kušačev predlog i
metod u ime Božjeg metoda, u ime zasnivanja svog Nebeskog
carstva na Bogu kao na temelju.
Veliki inkvizitor osuđuje Hrista što je odbio treći, poslednji
Kušačev predlog, jer je time osudio svoje Carstvo na potpuni
neuspeh i uništavanje. Zašto si odbacio taj poslednji dar? Pita
inkvizitor Hrista. Da si primio taj treći savet moćnoga duha, Ti bi
stvorio bio sve što čovek na zemlji traži: dao bi mu bio: pred kim da
se klanja, kome savest svoju da otkrije, i na koji način da se najzad
svi ljudi ujedine u jedan opšti i jednodušni mravinjak — jer, potreba
sveopšteg ujedinjenja je treća i poslednja muka čovečanstva.
Čovečanstvo je oduvek u celini svojoj težilo da svoj život udesi
neizostavno vasionski, svesvetski. Mnogo je bilo velikih naroda sa
velikom istorijom; ali, što su viši bili ti narodi, tim su bili i nesrećniji,
jer su jače od drugih osećali potrebu sveopšteg sjedinjenja ljudi.
Veliki zavojevači, Timuri i Xingishani, proletali su kao vihor po zemlji
tražeći da osvoje vasionu; ali i oni su, premda nesvesno, izražavali
onu istu veliku potrebu čovečanstva — potrebu vasionskog i
sveopšteg ujedinjenja. Da si primio mač i ćesarski plašt, Ti bi
osnovao svetsko carstvo i svetski mir.
Pošto je Hristos odbacio sva tri Kušačeva saveta, pomoću kojih
bi se čovečanstvo, po mišljenju velikog inkvizitora, moglo jedino
usrećiti; i pošto je inkvizitorov Rim primio Kušačeve savete i na
njima izgrađuje zgradu čovečanske sreće, to Hristu nema više mesta
u inkvizitorovom carstvu. njegovo prisustvo je ne samo nepotrebno
nego i opasno. Inkvizitor govori Hristu: I što si Ti sad došao, da nam
smetaš? I što ćutke i tako prodirući gledaš u mene krotkim očima
Svojim? Ražljuti se! ja neću tvoje ljubavi, s toga što i ja Tebe ne
volim! I šta imam ta krijem od Tebe? Zar ne znam s kim govorim?
Ono što imam da Ti kažem, sve ti je već poznato, ja to čitam u očima
tvojim. I zar ću ja sakriti od Tebe tajnu našu? Možda Ti baš hoćeš da
je čuješ iz mojih usta? E pa evo Ti, čuj je: mi nismo s Tobom, nego s
njim (tj. s Kušačem), eto ti naše tajne! Mi već odavno nismo s
Tobom, nego s njim. Mi smo uzeli od njega ono što si Ti s
negodovanjem odbacio, onaj poslednji dar koji ti je on nudio kad Ti je
ono pokazao sva carstva zemaljska: mi smo uzeli od njega Rim i mač
ćesarev, i objavili smo sebe za careve jedine, premda nam sve
dosad nije pošlo za rukom da dovedemo naše delo do punog
završetka. . . O, delo naše je neprestano samo u početku, ali je bar
početo. Dugo će se još čekati na dovršetak tog dela, i mnogo će
zemlja za to vreme prepatiti, ali mi ćemo svoj cilj postići, i bićemo
ćesari, i onda ćemo misliti o sveopštoj sreći ljudskoj . . . To što
govorim Tebi, zbiće se, i carstvo će se naše sazdati. Ponavljam Ti,
već sutra ćeš ugledati poslušno stado koje će, na prvi znak moje
ruke, poleteti da zgrće žeravicu oko lomače na kojoj ću Te spaliti
zato što si došao da nam smetaš. Jer ako postoji iko, ko je većma od
svih zaslužio našu lomaču, onda si to — Ti! Sutra ću te spaliti! Dixi!

*
* *
Evklidovski um ljudski ne prima svet, ne prima ni Hrista, jer je
ovako stvoren i ovako skrojen svet — besmislica koja se ne može ni
opravdati ni iskupiti. Hristov iskupiteljski plan i spasilački podvig
pretstavlja >>bezumlje<<. Svirepa neophodnost je suština
nemilosrdnih prirodnih zakona. Oni ne dopuštaju da išta božansko
uđe u ovaj svet. Oni krvoločno uništavaju ne samo sve što je ljudsko,
već i sve što je Božje. >>Slušaj veliku ideju: Beše na zemlji jedan
dan, a u sredini zemlje stajala su tri krsta. Jedan na krstu verovao je
toliko da reče drugome: >>Danas ćeš biti sa mnom u raju<<. Svrši
se dan, oba umreše, odoše, i ne nađoše niti raj, niti vaskrsenje. Ne
obistini se kazano obećanje. Slušaj: Ovaj čovek bio je veći od sviju na
zemlji, sačinjavao je ono radi čega ona treba da živi. Cela planeta i
sve što je na njoj, bez toga čoveka — ludilo je samo. Takvoga čoveka
nije bilo ni pre ni posle njega nikada, a čudo je bilo. U tome i jeste
čudo, što nije bilo i neće biti takvoga, nikada. A kad je tako, kada
zakoni prirodni nisu požalili ni Ovoga, čak ni čudo svoje nisu požalili,
nego i njega naterali da živi usred laži i da umre za laž, — onda je,
dakle, i cela planeta laž, i počiva na laži i glupom potsmehu. Mora da
su i sami zakoni planete laž i đavolov vodvilj. Pa čega radi onda
živeti? Odgovori, ako si čovek!
Svet, sa svima svojim jezovitim stvarnostima; čovek, sa svima
svojim svirepim odlikama, ne samo ne dokazuju da postoji Bog nego
Ga potpuno odriču. u ovakvom svetu, i iza ovakvog sveta, ne
mogućno je pronaći Boga. Tako zvani kosmološki dokaz postojanja
Boga, samo je naivna ludorija. >>I stvarno, čovek je izmislio Boga,
veli Ivan. I ne bi bilo neobično, niti bi bilo čudnovato da Bog zaista
postoji, nego je čudnovato što je takva misao — misao o
neophodnosti Boga — mogla zalutati u glavu tako divlje i zle
životinje kao što je čovek: toliko je ta misao sveta, toliko je dirljiva,
toliko je premudra, i toliko ona služi na čast čoveku!
Izmučen rešavanjem vekovečnih problema o postojanju Boga i
besmrtnosti duše, slabačak evklidovski um ljudski daje najzad jedino
mogućno rešenje: nema Boga, nema ni besmrtnosti.
- Ivane, govori: ima li Boga, ili ga nema?
- Ne, nema Boga.
- Ivane, a postoji li besmrtnost; nu, znaš, kakva bilo, makar
mala, majušna?
- Nema ni besmrtnosti.
- Baš nikakve?
- Nikakve.
- To jest najsavršenija nula, ili bar nešto. Možda ima kakvo bilo
nešto? Valjda baš nije sasvim ništa!
- Potpuna nula.
- Ko se to tako potsmeva čoveku, Ivane? Poslednji put i to
odlučno te pitam: ima li Boga ili nema? Poslednji put te pitam!
- I poslednji put: nema.
- A ko se to smeje ljudima, Ivane?
- Valjda, đavo, osmehnu se Ivan.
- A ima li đavola?
- Ne, ni đavola nema.

IDEOLOZI I TVORCI NOVOG ČOVEKA

Nema Boga, nema besmrtnosti, nema đavola, ali ima prokletih
prirodnih zakona, ima svirepih stradanja, ima jezivih užasa. Šta da
radi sa njima bedan evklidovski um ljudski? Ne postoji Bog, ali
postoji bol, postoji bolno, nesrećno, ismejano biće što se čovek zove,
biće obdareno atomski malim umom. Sva se priroda njegovog uma
iscrpljuje saznanjem da je ovaj svet neizdržljiva besmislica, koja na
apsurdima počiva.
Čoveku kao da je namerno dat um koji ne može ni svet da
primi, ni Boga da shvati. On ne nalazi u sebi sile koje bi ga
prilagodila ovakvom svetu i pomirila sa Bogom nad ovakvim svetom.
U njemu tako majušnom i slabačkom samo je nešto beskrajno i
bezmerno. To je: stradanje od ljudožderskog čudovišta što se svet
zove. njegova je dilema očigledna i kobna: on ili mora pobediti svet
ili biti pobeđen od sveta, trećega nema.
Avetinjska užasnost ovako stvorenog sveta dovodi jadan um
ljudski do očajanja, koje postupno prelazi u ludilo. Čovek se mora ili
potpuno izmeniti fizički i duhovno, ili primiti svet ovakav kakav je. A
sve dotle, njegova je sudbina tužna i tragična: neprestano podnositi
nepodnošljivu tiraniju svemoćnog čudovišta i svesno robovati
odvratnom nasilniku. Da bi ovladao fizisom sveta, čovek mora
izmeniti svoj sopstveni fizis. A da bi ovladao idejom i planom sveta,
čovek mora izmeniti svoj evklidosvski um.
Ovakav kakav je, čovek je rob besmislene tragike i drske
komike. Neki ćudljivi užas mrvi sve što je ljudsko. I kukavni čovek
ima toliko saznanja da se u ovom svetu neprekidno oseća kao
bespomoćni čovekorob. Ali, u takvom slučaju, saznanje je
najprokletiji dar. Jer našto mi saznanje koje se sastoji u tome da me
učini svesnim kobne činjenice, činjenice: da sam rob nekakvog
odvratnog, ali svemoćnog, čudovišta? Da bi se spasao gnusnog
ropstva, čovek mora ili prestati da bude čovekorob i da postane
čovekobog, ili — drugog izlaza nema.
Između čovekoroba i čovekoboga postoji ogromno rastojanje.
Da bi postao čovekobog, jadni čovekorob mora najpre de idea i de facto
da uništi sve druge bogove. No ne samo to. On mora da obogotvori
sebe, da bi sobom zamenio sve bogove i njihove zakone. Samo na
groblju svih prethodnih bogova čovek može da proglasi sebe
čovekobogom. U novom panteonu čovek ima da bude jedino
božanstvo, jedini idol, kome će se sva tvar klanjati i njemu jedinome
služiti.
ljudski um ne može drugačije da misli nego: ako Bog postoji,
mora biti Apsolut. Ali i kada čovek želi da postane bog, on ustvari
želi da postane drugi Apsolut. Dva Apsoluta ne mogu da opstanu
jedan pored drugog u ovom svetu, jer se mećusobno isključuju. Da bi
postao apsolutni gospodar ovoga sveta, čovekobog mora da uništi
svaki drugi Apsolut. Pošto je Bog, ako postoji, jedini Apsolut, to je
glavna dužnost čovekoboga da uništi Boga i da ideju o Bogu iskoreni
u ljudskoj duši. Sa uništenjem ideje o Bogu ujedno se uništava i ideja
o besmrtnosti čovečije duše. Pred kandidatom za čovekoboga stoji
dvostruki zadatak: uništenje ideje o Bogu i besmrtnosti, i upravljanje
svetom po svojoj samodržavnoj volji i svemoći.

IVAN KARAMAZOV

Po mome shvatanju, rezonuje Ivan Karamazov, nema šta da se

ruši, treba samo uništiti u čovečanstvu ideju o Bogu, eto s čim treba
početi! Čim se celo čovečanstvo odreče Boga, (a ja verujem da će se
taj period, paralela geološkim periodima, ispuniti), onda će sami od
sebe, bez ljudožderstva, pasti i svi pređašnji pogledi na svet, i, što je
glavno, sav pređašnji moral, i nastaće sve novo. ljudi će se udružiti
da uzmu od života sve što im on može dati, ali neizostavno za sreću i
za radost jedino u ovom ovdašnjem svetu. Čovek će se uveličati
duhom božanske, titanske gordosti, i pojaviće se kao čovekobog.
Svakog časa bezgranično pobeđujući prirodu svojom voljom i
naukom, čovek će samim tim svakog trenutka osećati uživanje toliko
visoko, da će mu ono zameniti sve pređašnje nade na uživanja
nebeska. Svaki će doznati da je on ceo smrtan, bez vaskrsenja, i
primiće smrt gordo i spokojno, kao bog. On će iz same gordosti
pojmiti da ne treba da ropće na to što je život trenutak, i zavoleće
brata svoga bez ikakve nagrade. ljubav će zadovoljavati samo
trenutak života, ali baš ta svesnost o trenutnosti njenoj pojačaće
njen oganj za onoliko koliko se pre rasipao i topio u nadama na
ljubav s onu stranu groba i beskonačnu.
U čovekovoj gordosti ima neke tamne beskonačnosti. Ponesen
njome, čovek smatra da sve može, jer kontrola savesti prestaje čim
bogovanje gordosti nastane. Na nedoličan način gordost potisne iz
duše čovečije sva zdravija merila istine i nametne sebe za vrhovno
merilo. Ivanova filosofija čovekoboštva pretstavljala bi samo teorisku
vrednost, ako čovek i čovečanstvo ne raspolažu stvaralačkom silom,
koja je u stanju da osnovnu zamisao ove filosofije ostvari. Ali, ako
čovek i čovečanstvo raspolažu in nuce tom silom, pitanje je, da li
može ikada nastupiti period, u kome će ideja čovekoboštva ovladati
celim čovečanstvom i ovaplotiti se u njemu potpuno i apsolutno.
Može li čovek, može li čovečanstvo ikada uspeti da u svojoj
duši potpuno uništi ideju o Bogu? Može li ikada nastati takav period?
Ako nastane, onda je sve rešeno, misli Ivan, i čovečanstvo će
konačno udesiti svoj život. Ali pošto se to, zbog ukorenjene gluposti
čovečanske, jamačno još ni za hiljadu godina neće udesiti, to je
svakome onome koji već sad saznaje istinu, dozvoljeno da svoj život
udesi potpuno onako kako se njemu sviđa, na novim načelima. U
tom smislu njemu je >>sve dozvoljeno<<. Pa ne samo to: ako taj
period i nikad ne nastane, to, pošto Boga i besmrtnosti nema, novom
je čoveku slobodno da postane čovekobog, makar jedan u celom
svetu, a tada, naravno, u novom činu, on će laka srca preskočiti
svaku raniju moralnu pregradu pređašnjeg roba-čoveka, ako zatreba.
Za Boga zakon ne postoji! Gde stane Bog — tamo je već mesto
Božje! Gde stanem ja — tu će odmah biti prvo mesto. . . >>sve je
dozvoljeno<<, i svršena stvar!
Ateizam se neminovno izvija u anarhizam. Mortalizam je
blizanac ateizma. Bez-božje je po samoj svojoj prirodi bez-zakonje.
Ivan je nesumnjivo u pravu kada po svim logičkim zakonima
anarhizam izvodi iz ateizma i mortalizma. Ali anarhizam je samo
jedan vid amoralizma. Ivan zahvata u svetu čovečanskih vrednosti
dublje i šire. njegova smela misao virtuozno analizira ateizam i
mortalizam i očigledno pokazuje da je amoralizam njihovo rođeno
čedo. Ako nema Boga i besmrtnosti, onda nema ni dobra ni zla.
Čovek je vrhovna vrednost i jedini tvorac svih zakona i merila.
Uništi li se u čovečanstvu vera u Boga i besmrtnost duše,
čovek će se obresti s one strane dobra i zla, i za njega ništa neće biti
nemoralno. Šta više, njemu će biti sve dozvoljeno, pa i ljudožderstvo.
Ali, Ivan je čovek koji voli završene i dovršene misli. I u ovom slučaju
on svoju misao dovodi do kraja. On tvrdi: za svakog čoveka, koji ne
veruje ni u Boga ni u svoju besmrtnost, mora se moralni prirodni
zakon odmah izmeniti u potpunu protivnost pređašnjem religioznom
zakonu; i takvome čoveku, ne samo da se mora dozvoliti sebičnost
koja ide do zločina, nego se ona čak mora priznati kao neophodan,
najplemenitiji i najblagorodniji izlaz iz njegovog položaja. >>Zločin
ne samo da se mora dozvoliti, nego se čak mora priznati kao
najneophodniji i najpametniji izlaz iz položaja svakoga
bezbožnika<<.
Čovekobogu i kandidatu za čovekoboga >>sve je
dozvoljeno<<. Ali, protiv takvog shvatanja protestuje ljudska savest.
>>Savest! Šta je savest? Pita Ivan. Ja je sam pravim. Što se ja
mučim? Iz navike. Po opštoj čovečanskoj navici, za sedam hiljada
godina. Pa kad je tako — odviknimo se od savesti i bićemo bogovi!
<<

KIRILOV

Ideja o čovekobogu razjeda Kirilova. Ona mu je iz uma sišla u

srce, razlila se po krvi, upila u telo, pretvorila u dušu. On ne samo
ima tu ideju, već ona ima njega, vlada njime, jer se ovaplotila u
njega. Silom svoje volje on ju je uneo u svoje instinkte, i od nje
načinio svoj glavni instinkt. Svesno i nesvesno, voljno i instinktivno
on se muči jednom neprekidnom mukom: kako ideju o čovekobogu
učiniti shvatljivom, pristupačnom i usvojljivom za sve ljude. Ali, da bi
čovek postao bog, treba raskrstiti sa starim Bogom, proterati Ga iz
ljudske prirode i iz sveta. mA kako pristupao sebi i svetu oko sebe,
Kirilov svuda nailazi na problem Boga. >>Ja ne mogu o drugom, veli
on, ja celoga života mislim samo jedno. Mene je Bog celoga života
mučio<<.
Istražujući poreklo ideje o Bogu, Kirilov nalazi da ne samo što
čovek ima tu ideju u sebi nego boluje njome. Ona je njegov glavni
bol, čiji je uzrok — strah od smrti. >>Bog je bol, u strahu od smrti.
Ko pobedi bol i strah, taj će sam postati bog. Tada će biti nov život, i
nov čovek, sve novo. Tada će se istorija deliti na dva dela: od gorila
do uništenja Boga, i od uništenja Boga do . . .
- Do gorila.
- do fizičke promene zemlje i čoveka. Biće čovek bogom, i
promeniće se fizički. I svet će se promeniti, i rad će se promeniti, i
misli, i sva osećanja<<.
Kao osećanje, bol je nešto dublje i prirodnije od straha. Više
ima čoveka u bolu nego u strahu. Bolna osećanja nesravnjeno više
vezuju čoveka sa gornjim svetom i Bogom nego osećanja straha.
Zato je Kirilov u pravu kada ideju Boga spaja tako prisno sa
osećanjem bola. Ako treba uništiti ideju Boga u čoveku i
čovečanstvu, onda prethodno treba uništiti osećanje bola. Strah je
stvorio prve bogove, tvrdio je Lukrecije. To je površna i skučena
misao. Kirilov je mnogo dublje zaronio u psihološko poreklo ideje o
Bogu. Ako bi se makar za trenutak dopustila hipoteza da je neko
psihičko svojstvo stvorilo bogove, onda bi to svojstvo pre bilo bol
nego strah. U tom slučaju, osloboditi čoveka od bola znači osloboditi
ga od bogova. A ubiti bogove nije drugo do ubiti obmanu. Kirilov je
sav u tom mutnom osećanju i turobnom saznanju.
- Svaki ko hoće što je prvo i glavno, slobodu, taj mora smeti da
ubije sebe. Ko sme sebe ubiti, taj saznaje tajnu obmane. Dalje nema
slobode; tu je sve, a dalje nema ništa. Ko sme sebe ubiti, taj je bog.
Sada svaki može učiniti da Boga ne bude, i ništa ne bude. Ali niko još
ni jedanput nije učinio.
- Bilo je samoubica na milione.
- No svi ne zbog toga, nego svi sa strahom, a ne radi toga. Ne
radi toga da ubiju strah. Ko se ubije samo radi toga da strah ubije,
taj će odmah postati bog.
Sloboda, ma kakva bila, pretstavlja čovekovo veličanstvo, bilo
u pozitivnom ili u negativnom smislu. Slobodom čovek najviše liči na
svoga taoca, ma ko on bio i ma kakav bio. Ona ga najviše vezuje sa
Apsolutnim. Ako u čoveku ima nečeg apsolutnog, onda je to sloboda.
Bićem svojim čovek je najviše prisutan u slobodi svojoj. Vrhunac je
slobode — učiniti ono što je iznad svih zakona i protiv svih zakona. A
to je: slobodno i svesno lišiti sebe slobode, u kojoj je čovekova
ličnost i samosvest. Sve to znači: izvršiti samoubistvo.
Po dijalektičkoj aritmetici Kirilova, vrhovna dužnost prvog
čovekoboga jeste: izvršiti samoubistvo, i kroz samoubistvo —
bogoubistvo. Grčevito i uporno tražeći svojstvo koje bi izrazilo
suštinu novog božanstva, Kirilov ga nalazi u slobodnoj volji,
neograničenoj i apsolutnoj. >>Ako Boga ima, veli on, onda je sva
volja njegova, i ja ne mogu izvan njegove volje. Ako Boga nema,
onda je sva volja moja, i dužan sam obznaniti svoju volju.
- Slobodnu volju? A zašto da ste to dužni?
- Zato što je sva volja postala moja. Zar niko na čitavoj planeti,
kad svrši s Bogom i uveri se o svojoj volji, neće smeti, bez straha, u
glavnoj tački, pokazati slobodnu volju? To je kao kad siromašak
dobije nasleđe, i uplaši se, i ne sme da priđe kesi, smatra sebe
nemoćnim da to ima. Ja hoću da obznanim slobodnu volju. Neka sam
jedan, ali učiniću.
- I učinite.
- Ja sam dužan da se ubijem, jer najglavnija tačka moje
slobodne volje jeste: ubiti sam sebe.
- Doduše, niste vi jedini što se ubijate, ima mnogo samoubica.
- Sa uzrokom. Ali bez ikakva uzroka, nego jedino od svoje
slobodne volje — samo ja.
Pored apsolutno slobodnog Boga ne može postojati apsolutno
slobodan čovekobog. Kada čovek raste, Bog mora da se smanjuje,
dok Ga čovek ne satera u nebiće. Apsolutna svevlast i savršenstvo
čovekoboga može nastati samo na grobu ubijenog Boga i uništene
vere u njega.
- Ja sam dužan objaviti neverovanje u Boga, izjavljuje Kirilov.
Za mene uzvišenije ideje nema do da Boga nema. Uz mene je sva
ljudska istorija. Čovek je samo to i radio što je izmišljao Boga, da bi
živeo ne ubijajući sebe; u tome je cela svetska istorija do danas. Ja
jedini u svetskoj istoriji nisam hteo izmišljati Boga. Neka saznadu
jednom za svagda.
Nema Boga. >>Ako nema Boga, onda sam ja bog<<,
objavljuje Kirilov. Cela laž dolazi otuda, što je dosadašnji Bog
postojao. Celo spasenje za svakoga jeste: dokazati tu misao. No ko
će to dokazati? Ja! Ja ne razumem kako je ateist dosad mogao znati
da nema Boga, pa se opet ubio? Saznati da nema Boga, a ne saznati
da se u taj isti čas postaje bog — to je apsurd, inače čovek mora
ubiti sebe; nikako drukčije! Ako ti to saznaš, ti si car; i nećeš se ubiti;
nego ćeš živeti u slavi najslavnijoj. Ali jedan, onaj ko je saznao prvi,
mora se ubiti, odmah, nikako drukčije; inače ko će da počne i da
dokaže? Ja ću se ubiti neminovno, da bih počeo i dokazao. Ja sam još
samo po nevolji bog, i ja sam nesrećan, jer imam dužnost da
objavim svima svoju slobodnu volju. Svi su nesrećni, zato što svi
strahuju da objave svoju slobodnu volju. Čovek je dosad zato i bio
nesrećan i kukavan, što se bojao da objavi najglavniju tačku svoje
volje, i pokazuje svoju volju iz prikrajka, kao đak. Ja sam strašno
nesrećan, jer se strašno bojim. Strah je prokletstvo čovekovo. . . Ali
ja objavljujem slobodnu volju, i dužan sam poverovati da ne
verujem. Ja ću početi i dovršiti, i otvoriti vrata. I spašću. Spas će biti
za ljude samo to, to jedino za sve ljude, i budući naraštaji biće već
fizički preporođeni; jer u sadašnjem fizičkom obliku, koliko sam ja
mislio, čovek ne može da bude bez dosadašnjega Boga nikako. Ja
sam tri godine tražio atribut moga božanstva, to je: Slobodna volja!
To je sve čime ja u glavnoj tački mogu pokazati nepokornost, i novu
strašnu slobodu svoju. Jer je ona veoma strašna. Ja se ubijam, da
pokažem nepokornost, i novu strašnu slobodu svoju.
Kriteriologija podzemnog filozofa nalazi u Kirilovu svog novog
apologeta. Slobodna volja postaje apsolutna vrednost i nepogrešiv
kriterijum svega ljudskog i božanskog. Mereći njome sve što
sačinjava čoveka i što dolazi od čoveka, Kirilov izvodi zaključak da je
sve u svetu i u čoveku — dobro. On, prvi čovekobog, ne pravi razliku
između dobra i zla. Na visinama njegovih nebesa dobro i zlo se
prelivaju jedno u drugo. On nije s one strane dobra i zla nego
izjednačuje dobro sa zlom. Za Ivana — sve je dozvoljeno; za Kirilova
— sve je dobro. I krajnji racionalizam i krajnji voluntarizam, u svojoj
završnoj formi, negiraju svaku mogućnost i svaku realnost etike.
- Sve je dobro, sve, veli Kirilov. Sve je lepo, sve. Čovek je
nesrećan, jer ne zna da je srećan; samo zato. To je sve, sve! Ko to
uvidi, odmah postane srećan, odmah . . . Sve je dobro. Najednom
sam pronašao.
- I ko umre od gladi, i ko devojku uvredi i obeščasti, je li i to
dobro?
- Dobro. I ko razmrska glavu za dete, i to je dobro, i ko ne
razmrska, i to je dobro. Sve je dobro, sve. Svima je dobro koji znaju
da je sve dobro. Kad bi oni znali da im je dobro, onda bi im i bilo
dobro; ali dok ne znaju da im je dobro, biće im rđavo. To je cela
misao, sva, sem te druge nema! . . . Ko bude ljude naučio da su svi
dobri, taj će dovršiti svet.
- Ko ih je učio, Toga su raspeli.
- On će doći, i njegovo će ime biti čovekobog.
- Bogočovek?
- Čovekobog; u tome je razlika.
 STAVROGIN

Stavrogin je, izgleda mi, najjezovitija ličnost u svetskoj

literaturi. Ni svirepijeg uma, ni ledenijeg srca. Po drskosti misli i
ciničnosti postupaka, niko mu nije sličan, čak ni Ničeov nadčovek.
Bodlerovo >>cveće zla<<, ta to je slatki miomir raja prema satanski
umetničkom zlu Stavroginovom. Svaka mu je misao, i svako
osećanje, kao pupoljak, pun smrdljivog gnoja. Sam bog zla mogao bi
se u njega učiti raznobraznosti, dubini i veštini zla.
Stavrogin je >>gord kao bog<<, i živi kao bog. Za njega nema
zakona; on gordo i hladno potire sve. Za njega ne znači ništa da
žrtvuje tuđ život ili svoj. On se odlikuje neobičnom sposobnošću za
zlo, sposobnošću koja ide do genijalnosti. njegovo biće ne može da
ushiti i zanese nikakva ljudska strast. Ni pri najgnusnijem zločinu on
ne može da izgubi zdrav razum. I najgore stvari on čini sa planom,
potpuno svestan do kraja.
Nikakav bol i ničija patnja ne mogu da uzbude Stavrogina, niti
ga išta može da baci u očajanje. U njemu je utrnulo osećanje za
razliku između zla i dobra. On ne zna zašto je zlo — rđavo, a dobro —
lepo. On ne zna za razliku u lepoti između kakve sladostrasne
zverske podlosti i ma kakvog velikog podviga, čak i davanja života
za čovečanstvo. Obe krajnosti su mu podjednako lepe, podjednako
slatke.
Tajna zla kao da se ovaplotila u Stavroginu. On diše i odiše
njome. On ne zna ni za kakve prepone, ni za kakav strah. Na duelu
on ume hladno da otstoji ispred protivnikova metka, a sam da gađa i
da ubija skoro divlje spokojno. Da ga neko udari po obrazu, on ne bi
uvredioca ni pozvao na duel, nego bi ga smesta, odmah, ubio:
naime, takav kakav je, ubio bi ga s potpunom prisebnošću, a nikako
ne tako kao da je izgubio glavu. Izgleda da on nikada nije znao za
slepe nastupe gneva u kojima se ne da ništa misliti. U beskrajnoj
zlobi, koja ga pokadkad obuzme, on je uvek umeo potpuno sobom
da vlada.
Stavrogin je ateist i čudotvorac u zlu. Kao oličenje krajnjeg
ateizma i amoralizma, on je nov tip čoveka. Najekstremniji ispadi
ateizma i amoralizma njemu su svoji, lični, obični. Za njega ne
postoji iznenađenje, on ne pada u razočarenje. I duh i telo su mu
zaleđeni u nekom strahovitom užasu. Nema sunca optimizma koje
može rastopiti taj led.
Sve je tuđe Stavroginu, i on je tuđ svemu. Između njega,
smrznutog od životnog užasa, i sveta ne postoji ni jedan nerv ljubavi.
On ne može da se saživi sa ovakvim svetom. Nešto beskrajno kobno
i tamno ne da mu da između sebe i vaseljene ustanovi misaonu ili
osećajnu vezu. On je >>čikanje zdravog smisla — vizov zdravom
smislu<<. U njemu su sram i besmisao došli do genijalnosti. On ne
brodi kajanjem, nego smelo strmoglavce leti dole.
Stavrogin je ledeno i jezivo Nicht-Sagung ovome svetu; iz njega
se jedino odricanje emanira. Zloća je njegova hladna, mirna, i, ako
se tako može reći, razumna, dakle najodvratnija i najstrašnija zloća
što može biti. On je kao neki ovaploćeni demon ironije koji sav svet
tretira na nečuveno ironičan način. Ponekad se njegov demon ironije
projavi tako naglo, tako cinički, tako odvratno, da se od užasa sledi
sve u čoveku, naročito ono što se zove um i razum.
Neki Stavroginovi poznanici uspeli su da donekle definišu
njegovu ličnost kada su ga nazvali >>mudra zmija<<, lukava zmija.
On je vrlo pametan, ali može biti i umno poremećen. Lice njegovo je
bledo i sumorno, ali sasvim hladno i nepomično; obrve malo
skupljene i natuštene, prosto liči na mrtvu voštanu figuru. Kosa mu
je mnogo crna, sjajne oči nekako vrlo spokojne i vedre, boja lica vrlo
bela i nežna, rumenilo suviše živahno i čisto, zubi kao od bisera,
usne od korala — reklo bi se lepota kao upisana, a u isti mah sve to
nekako odbija. Lice njegovo potseća na masku.
Stavrogin je bezgranično gord; on ili ne govori ili vrlo malo
govori, ali o njemu govore svi. On kao da se s najvećim prezrenjem
odnosi prema svima ljudima rečima i izrazima, jer nisu u stanju da
izraze njegovu zagonetnu ličnost. Iako neobjašnjivo ćutljiv, on je ipak
inspirator i ideolog svih besova. On sobom nosi atmosferu koja je
prepuna nekog mističkog i užasnog eksploziva. njegove ideje se kao
zarazni mikrobi uvlače u duše njegovih poznanika i tamo izazivaju
čudna i neobična vrenja i oboljenja. U samoj stvari, Stavroginovi
prijatelji drugo i ne rade nego do krajnjih granica razvijaju njegove
ideje. On živi kroz njih životom pravog čovekoboga.
Pokajani ateist Šatov, nekada učenik Stavroginov, ovako
govori Stavroginu: Ja sam u Americi tri meseca spavao na slami
pored jednog . . . nesrećnika, i od njega sam doznao da ste vi, u ono
vreme, kad ste u mene osuđivali veru u Boga i otaxbinu, u to isto
vreme, možda u iste dane, trovali srce toga nesrećnika, toga
manijaka, Kirilova . . . Vi ste utvrđivali u njemu laž i klevetu, a
njegov razum doveli ste do manitosti, do ludila. Idite, pogledajte ga
sada, to je vaše delo.
Ali, nemilosrdno iskren, Šatov i o sebi govori kao o
Stavroginovom sazdanju. Stavrogine, uzvikuje on, zašto sam ja
osuđen da večito verujem u vas? Da li bih mogao s drugim ovako
govoriti? Ja imam čednosti, ali se svoje nagote nisam pobojao, jer
sam Stavroginu govorio. Nisam se pobojao da veliku misao svojim
dodirom iskarikiram, jer me je Stavrogin slušao. . . I, kad vi odete,
zar neću ljubiti tragove nogu vaših? Ja vas ne mogu iz svog srca
istrgnuti, Nikolaje Stavrogine!
Stavrogine, vi ste lepota od čoveka! — uzvikuje gotovo u
zanosu Petar Verhovenski; — znate li da ste divni! Lepotan! A
najlepše je što vi pokatkad kao da ne znate za to! O, ja sam vas
proučio! . . . Ja volim lepotu. Ja sam nihilist, ali volim lepotu. Zar
nihilisti lepotu ne vole? Oni samo idole ne vole; e, a ja volim idola! Vi
ste moj idol! Vi nikoga ne vređate, a svi vas mrze; vi na svakoga
podjednako gledate, a svi vas se ipak boje, i to je dobro. Niko vam
ne sme prići da vas potapka po ramenu. Vi ste veliki aristokrat. Kad
aristokrat silazi u demokratiju, zanosan je! Za vas ništa nije:
žrtvovati život, i svoj i tuđ. Vi ste upravo takvi kakvi treba da ste.
Meni, meni je baš takav čovek potreban kakav ste vi. Ja ne znam ni
za kog drugog osim za vas. Vi ste vođ, vi ste sunce, a ja vaš crvić . . .
Vi, vi ste meni potrebni, bez vas sam ja nula. Bez vas, ja sam muva,
ideja u staklencetu, Kolumbo bez Amerike.
Zapaljen idejom o preobražaju sveta, Verhovenski izjavljuje
Stavroginu da je on ličnost od koje zavisi ostvarenje njihovog plana
za reorganizaciju sveta. Jedan reformator, Šigaljev, čiju razuzdanu
maštu pustoši zloduh nasilnog preobražaja sveta, stvorio je novi plan
sveta i Verhovenski saopštava Stavroginu da njegovo ostvarenje
zavisi jedino od njega, Stavrogina. Slušajte! — uzvikuje Verhovenski,
papa će biti na zapadu, a kod nas, kod nas bićete vi!
Po planu Šigaljeva, svaki član društva motri drugoga, i mora da
potkazuje. Svako pripada svima, a svi svakome. Svi su robovi, i u
ropstvu jednaki. Glavna je jednakost. Na prvom mestu, spušta se
nivo obrazovanosti, nauke i dara. Velike sposobnosti svakad su
zauzimale vlast i bile despoti. Velike sposobnosti ne mogu ne biti
despoti, i svakad su više kvarile nego što su koristile; njih proganjaju
ili kažnjavaju. Ciceronu se otseca jezik, Koperniku se oči sagorevaju,
Šekspir se kamenuje — eto to je Šigaljevština! Robovi moraju biti
jednaki: bez despotizma još nije bilo ni slobode ni jednakosti; a u
stadu mora biti jednakosti, — i eto Šigaljevštine.
Slušajte Stavrogine, uzvikuje Verhovenski, ja sam za Šigaljeva!
Obrazovanje nije potrebno, dosta je nauke. I bez nauke imaće
materijala za hiljadu godina, ali valja se pripremiti za poslušnost! U
svetu nedostaje samo jedno: poslušnost. Želja za obrazovanjem već
je aristokratska želja. Malo porodice ili ljubavi — već je želja za
svojinom. Mi ćemo ubiti želju: pustićemo pijanstvo, spletke,
potkazivanje; daćemo maha nečuvenom razvratu; svakoga genija
ćemo ugasiti još od ranoga detinjstva. Sve ćemo svesti na isti
imenitelj — potpuna jednakost! Samo, neophodno je neophodno —
to je otsada deviza zemaljske lepote . . . . .Ali danas je potrebno
imati jedan ili dva naraštaja razvrata; razvrata nečuvenog, gadnog,
kada se čovek pretvara u gnusnu, plašljivu, surovu, samoživu gadost
— to nama treba! . . . Mi ćemo proglasiti rušenje . . . zašto, zašto je
ta ideja tako čarobna! Ali treba, treba koščice malo prignječiti. Mi
ćemo pustiti požare. . . Pustićemo legende. . . I počeće pometnja!
Nastaće takvo ljuljanje kakvo svet još nije zapamtio! . . . Zamagliće
se Rusija, zaplakaće zemlja za starim bogovima . . . I mi ćemo baš
tada izvesti . . . Koga?
- Koga?
- Carevića Ivana.
- Koga-a?
- Carevića Ivana; vas, vas!
Ima u čoveku neke dubinske tame i praiskonskog mraka. U tu
tamu i u taj mrak Dostojevski je zašao dublje no iko od ljudi. I otkrio
tamo neke jezive sile koje čovekov duh neosetno pretvara u zloduh i
čovekovo biće potapaju u nebiće. Tamo, u tim nedoglednim
dubinama, čovekova tama se tajanstveno preliva u neku metafizičku
tamu koja ima sve odlike apsolutnog i beskonačnog. Ti tamni ponori
i jesu laboratorije u kojoj zlodusi, ti ljubomorni ideolozi
čovekoboštva, neumorno pronalaze sredstva pomoću kojih će
ostvariti svoj plan na našoj planeti. Osnovno pravilo njihove
celokupne delatnosti jeste: sve je dozvoljeno kada je u pitanju
ostvarenje cilja. Smelo kao bogovi oni prekoračuju sve granice i
preskaču sve prepone. Za sve i sva oni su sebi i najviša vrednost i
vrhovno merilo. Upotrebljavajući sva sredstva, njima nije potrebna
ničija dozvola i sankcija. Sam zločin, za njih >>nije više ludilo, nego
pravi i zdravi smisao, gotovo dužnost, u krajnjem slučaju —
plemeniti protest<<.
Radi ostvarenja svoga plana o preuređenju sveta, oni polaze
od bezgranične slobode a završavaju neograničenim despotizmom.
Kao završno rešenje pitanja oni predlažu: podelu čovečanstva na dva
nejednaka dela. Jedna desetina dobija slobodu ličnosti i
neograničeno pravo nad devet ostalih delova. A ovi moraju izgubiti
ličnost, i pretvoriti se u neku vrstu stada koje mora živeti i raditi u
neograničenoj poslušnosti.
Za sve tvorce čovekoboga postoji samo jedna vrhovna
stvaralačka sila, svemoćna, neograničena i nezamenljiva. To je:
slobodna volja. Očarani njome kao jedinim božanstvom, oni joj
prinose na žrtvu sve i sva. Oni se svim silama trude da pomoću nje
postignu vrhunac razvića ličnosti. Zato bezobzirno stresaju sa sebe
sve okove moralnih, religioznih, kulturnih shvatanja i tradicija. Oni su
u tome verni svome praroditelju — podzemnom antiheroju: izgrađuju
sebe na slobodnoj volji kao temelju. Za njih je slobodna volja sinonim
čoveka, sinonim ličnosti. Ako bi se reč čovek, kao ime specifične
vrste bića, mogla adekvatno zameniti kojom drugom reči, onda bi ta
reč bila: volja. U tom smislu, moglo bi se s podjednakim pravom reći
i: čovek je volja, i: volja je čovek. Svaki tvorac čovekoboga jeste
čovek kao volja, ne >>svet kao volja<<, jer bi ovo poslednje značilo
potpunu negaciju čoveka kao slobodnog bića.

RASKOljNIKOV

Raskoljnikov je — čovek kao volja. On je pravi i prvi odgovor

na pitanje podzemnog antiheroja: šta je volja, od čega zavisi? Smelo,
duboko i široko je Raskoljnikov ušao u rešavanje postavljenog
problema. On je prvi ozbiljno i mučenički pokušao da problem reši
lično i eksperimentalno. Volja se priviđa kao neki neodgovorni lončar
koji po svome slobodnom nahođenju mesi i uobličava ovo crno blato
što se zove svet. Ako ima vrednosti, volja je najviša vrednost; ako
ima merila, volja je najveće merilo. Svako biće i svaka stvar se imaju
posmatrati sa gledišta volje, sub specie voluntaris.
>>Sve je u rukama čoveka<<, to je Raskoljnikovljeva vrhovna
i rukovodna aksioma. Ona znači: čovek je u ovom svetu svoj jedini i
apsolutni gospodar. Ako to nije, sam je kriv. Jer je ogradio sebe
baucima i bajkama, zakonima i dužnostima. Uhvaćen u svoje vlastite
mreže, čovek se plaši svakog novog koraka, nove reči, novog dela.
Takav čovek je običan čovek; takvi ljudi su obični ljudi. Ali osim njih
postoje novi ljudi, neobični ljudi.
Sve ljude Raskoljnikov deli na >>obične<< i na
>>neobične<<. Obični ljudi mora da žive u pokornosti, i nemaju
prava prekoračivati zakon, stoga što su oni obični. A neobični imaju
prava činiti svakojake zločine i na sve moguće načine gaziti zakon,
zato što su oni neobični. Svi zakonodavci i ustanovljači čovečanstva,
počinjući od najstarijih, pa nastavljajući Likurzima, Solonima,
Muhamedima, Napoleonima itd., svi su oni do jednog bili zločinci. I to
time što, dajući nove zakone, tim samim su narušavali stvari, koji je
društvo kao svetinju poštovalo i od otaca nasleđivalo. Oni se,
razume se, nisu zadržavali ni pred krvlju, ako im je krv, nekiput
sasvim nevina i junački prolivena za stari zakon, mogla što pomoći.
Značajno je, da su većinom ti dobrotvori i ustanovljači čovečanstva
bili naročito strašni krvoloci. Jednom rečju, ja izvodim zaključak, veli
Raskoljnikov, da i svi drugi, ne samo veliki, nego i takvi ljudi koji
makar najmanje izlaze iz opšteg koloseka — to jest takvi koji su tek-
tek u stanju kazati šta bilo novo, — da svi oni neizostavno moraju,
po prirodi svojoj, biti zločinci, — naravno, više ili manje.
Što se tiče deobe ljudi na obične i na neobične, Raskoljnikov
izjavljuje: Ja samo u svoju glavnu misao verujem. A ona se sastoji u
tome, da se ljudi, po prirodnom zakonu, dele uopšte na dve klase:
na nižu (na obične), to jest, tako reći, na materijal koji služi jedino za
zametak i rađanje sebi sličnih; i — na ljude u pravom smislu reči, to
jest na takve koji imaju dar ili talent da kažu u svojoj sredini novu
reč. Tu, naravno, ima beskonačno mnogo podrazreda, ali osobene
crte obeju klasa su dosta oštre: prva klasa, to jest, materijal,
govoreći uopšte, to su ljudi po prirodi svojoj konzervativni, pristojni,
žive u poslušnosti i vole biti poslušni. Oni su i dužni biti poslušni, jer
im je to poziv, i tu savršeno nema ničega što bi ih ponižavalo. Druga
klasa — tu svi gaze zakon, to su rušioci, ili su naklonjeni tome,
prema sposobnostima. Zločini tih ljudi su naravno relativni i mnogo
različni; oni većinom zahtevaju, u veoma raznolikim izjavama,
obaranje onoga što već postoji, u ime nečega boljega. Ali ako je
takvom jednom potrebno da, zbog svoje ideje, prekorači makar i
preko mrtvog tela, preko krvi, on, sam u sebi, po čistoj savesti, može
dati sebi dozvolu da prekorači preko krvi.
Genijalni dijalektičar Raskoljnikov smelo razvija svoju glavnu
misao. ljudi sa novom mišlju, čak i takvih koji su tek-tek sposobni da
kažu šta bilo novo, takvih ljudi se rađa neobično malo, čudnovato
malo. Samo je jedno jasno: poredak rađanja ljudi — svih tih klasa i
podrazdela, — mora da je veoma pouzdano i tačno određen kakvim
bilo prirodnim zakonom. Zakon je taj, razume se, sada nepoznat, ali
ja verujem da on postoji, i da docnije može postati poznat. Ogromne
mase ljudi, materijal, samo zato postoji na svetu, da se, naposletku,
usled nekog naprezanja, nekim sve do danas tajanstvenim
procesom, posredstvom nekakvog ukrštanja rodova i rasa, —
napregne, i da rodi najzad na svet, no . . . makar iz hiljade jednog
koliko-toliko samostalnog čoveka. Sa još širom samostalnošću rađa
se, možda, iz deset hiljada jedan. A sa još širom — iz sto hiljada
jedan. Genijalni ljudi iz miliona, a veliki geniji, završioci čovečanstva,
možda tek pošto mnogo hiljada miliona ljudi prožive svoj vek i
nestane ih sa zemlje.
Neobičnom čoveku >>sve se dozvoljava — vsjo
razrješaetsja<<, tvrdi Raskoljnikov. Idejni naslednik Raskoljnikova,
Ivan Karamazov genijalno razrađuje ovaj Raskoljnikovljev etički
princip i pretvara ga u kategorički imperativ koji glasi: >>sve je
dozvoljeno<<. Ali strašna originalnost Raskoljnikova sastoji se u
tome, što on >>po čistoj savesti<< dozvoljava prolivanje krvi.
Do ovog principa Raskoljnikov dolazi sam, ponesen dražima
svoje sopstvene dijalektike. On se kao pauk zavlači u ugao i
natenane ispreda svoju filosofiju i etiku. Ležeći u mraku, on rešava
svoj mučni problem, koji obuhvata svu njegovu ličnost. On do
poslednjih sitnica analizira sebe, u mislima prelazi sav put svoje
glavne ideje od njenog začeća do rascvata, uporno se prepire sam sa
sobom, sve sa ciljem da dozna: da li je i on vaška kao što su ostali
ljudi ili je čovek koji vlast ima; da li može pogaziti sve zakone i
preskočiti sve moralne prepone, ili ne; da li je on obično drhteće
bojažljivo stvorenje ili ima pravo da vlast ima.
Svaka Raskoljnikovljeva misao pretvara se neprimetno u želju,
a sve misli skupa spajaju se u jednu ogromnu, zavodničku,
neodoljivu želju: da postane neobičan čovek, da postane Napoleon.
A za to: >>Sila, sila je potrebna; bez sile ništa nećeš izvojevati; a
silu treba dobijati opet silom<<. Ako tome stoje smetnje na putu,
treba ih na svaki način ukloniti. >>Dalje sa priviđenjima, uzvikuje
Raskoljnikov, dalje sa izmišljenim strahom, dalje sa avetima! . . . Sad
— carstvo razuma i svetlosti! I . . . i volje, i sile!<< Ko je jak i silan
umom i duhom, taj je gospodar! Ko se mnogo usudi, ko mnogo sme,
taj je u pravu. Ko najviše može pljunuti, taj je zakonodavac, a ko se
najviše usudi, ko najviše sme, taj je od sviju većma u pravu! Tako je
dojako bilo, tako će uvek biti! Vlast se daje samo onome, ko se usudi
da se sagne pa je uzme. Tu je potrebno samo jedno, jedno: treba
samo smeti! >>Uzeti slobodu i vlast, kliče Raskoljnikov, a što je
glavno: vlast! Nad svim slabim drhtećim stvorenjima i nad čitavim
ovim mravinjakom: to je cilj!<<
Da bi ostvario ovaj cilj, Raskoljnikov mobiliše sve svoje sile, i
sve svoje biće stavlja u sudbinsku zavisnost od osnovne aksiome
svoje filosofije života: >>sve je u rukama čoveka<<. Za
Raskoljnikova ima nečeg opijumskog u ovoj aksiomi. Svojom
suptilnom dijalektikom on uspeva da taj opijum razlije po celom
svom biću. Zato on uporno odriče svaku apsolutnu vrednost i
odlučno relativizira sve. Po njemu, za neobičnog čoveka: >>sve je
uslovno, sve je relativno<<.
Sav pod neodoljivim uticajem osnovnog načela svoga bića:
>>sve je u rukama čoveka<<, Raskoljnikov izvlači neizbežan logički
zaključak da, ubiti jednu babu, >>nije zločin<<, ako neko želi da
pomoću toga postane neobičan čovek. Do ovog zaključka on je
došao pošto je svu analizu, u smislu moralnog pitanja, već bio
dovršio: njegova se kazuistika, veština dokazivanja, beše izoštrila
kao brijač, i on sam u sebi već nije nalazio svesnih razloga protiv
donesene odluke. . . I Raskoljnikov ubija babu. . .
Ali, umesto da postane neobičan čovek, da se ispuni titanskom
silom i venča vlašću velikih genija, on u užasu bunca: >>Gospode!
Da li ja ovo silazim s uma?<< Mučna, mračna misao narastala je u
njemu, misao, da je poludeo, i da u ovaj mah nije kadar ni razmisliti,
ni sebe zaštititi. Sav kao u bunilu, on ne može da sabere svoje misli,
svoja osećanja, da bude svoj i vlada sobom. Stoga u očajanju vapije:
>>Gospode, šta da radim!<< >>Bože moj, šta je ovo meni?
Očigledno, mene razum ostavlja<<.
Ubijajući babu, Raskoljnikov kao da je udarcima sekire
razmrskao svoju dušu a ne babu: sve je u njemu počelo da se trese,
raspada, rasipa, drobi. Moć mišljenja mu je oslabljena i razdrobljena,
um mu je pomračen. On svim silama opominje sebe, da se pribere i
ohrabri. njemu nedostaje snaga za integralnu misao; sve su mu misli
u nekim otpacima, krajičcima, mrvicama. U celom biću svom on
oseća strašan nered. S njim se dešava nešto njemu sasvim
nepoznato, novo, iznenadno, skroz neobično. Još nikad do ovog
trenutka nije imao takvo čudno i strašno osećanje. I, što je
najmučnije, to je bilo više osećanje nego svesnost, nego pojam; to je
bilo neposredno osećanje; najmučnije osećanje od svih osećanja što
ih je dosad životom preživeo.
To novo, katastrofalno osećanje bolom svojim rastavlja kost od
kosti, otkida nerv od nerva, udaljuje misao od misli, razdvaja dušu od
tela. U Raskoljnikova se to osećanje postepeno pretvara u požar, u
kome sav Raskoljnikov gori ali ne sagoreva. Sve se u njemu osipa i
rasipa u neke atomske sitne deliće, kao da se celo njegovo biće
pretvorilo u živi pesak koji mira nema niti za mir zna. njegova je
ličnost izgubila svoj centar, i on ne može ni na čemu da se
koncentriše, niti da sabere sebe oko ma čega.
Raspadanje Raskoljnikovljeve ličnosti vrši se postepeno, ali
nezaustavljivo. njegova duša je razbijena u legion dušica, njegov duh
u legion duhova, njegovo ja u legion ja. Jednom rečju: Raskoljnikov je
postao legion. Stoga je svaka njegova misao: legion-misao, svako
njegovo osećanje: legion-osećanje, svaka njegova reč: legion-reč, jer
iza sebe imaju bezbroj značenja. Ni u jednoj misli, ni u jednom
osećanju, ni u jednoj reči on nije prisutan sav bez ostatka, nego je
svim bićem razbijen, rasut, dezintegriran. To je razlog što su kritičari
u velikoj nedoumici, da li se Raskoljnikov zaista pokajao ili nije. A
istina je u ovome: on se delimično pokajao, a delimično nije. Na dnu
svoga bića, u svom osnovnom samoosećanju on se stvarno pokajao,
ali racionalno i logički to nije učinio.
Ova razdvojenost ličnosti je centar Raskoljnikovljeve tragedije.
Dok s jedne strane svojom kazuističkom argumentacijom on uporno
uverava sebe da ubistvo babe nije zločin nego prirodan postupak
neobičnog čoveka, dotle s druge strane nešto praosnovno u
njegovom biću silno protestvuje protiv takve argumentacije i ruši mu
temelje duše. To nešto, to praosnovno razraslo se brzo u svima
dimenzijama i uobličilo u jedno određeno, sveobuhvatno i
dominantno osećanje, u jednu živu, nepobitnu i neuklonljivu
psihološku silu. I to osećanje i ta sila svedočili su Raskoljnikovu
nepobitno i jasno: ubistvo je zločin, ubistvo je neprirodan postupak,
ubistvo je greh za koji se čovek mora pokajati, jer ljudska priroda ne
može da izdrži zločin i podnese greh kao nešto prirodno i logično.
Niti ih opravdati kao neophodnost čovekova života u ovakvom svetu.
Ranjena i izmučena zločinom, Raskoljnikovljeva duša nije
mogla da izdrži ognjene muke svoga greha. Ono što je bogočežnjivo
i božansko u njoj potsticalo je, nagovaralo i vuklo Raskoljnikova da
ispovedi svoj greh, svoj zločin. I zaista, nošen nekom neodoljivom
unutrašnjom silom, on odlazi sudiji, priznaje svoj zločin, ispoveda
svoj greh.
Iz celokupne Raskoljnikovljeve drame nameće se kao
dominantna stvarnost ova činjenica: osnovna aksioma
Raskoljnikovljeve filosofije života: >>sve je u rukama čoveka<< —
potpuno je krahirala i bankrotirala. Ne samo to, nego je ona kao
rukovodni princip života i mišljenja — ubijena. I to ubijena od samog
Raskoljnikova. On izjavljuje: >>Ja nisam čoveka ubio, ja sam princip
ubio<<. Ali i to nije sve; Raskoljnikov je ubistvom babe ubio sebe.
On se Sonji ispoveda: >>Zar sam ja babu ubio? Ja sam sebe ubio, a
ne staricu! Prosto sam uzeo i sebe na veki ucmekao!<<
U Raskoljnikovu je doživeo potpun poraz i sasvim bankrotirao
>>čovek kao volja<<. Pokazalo se očigledno da u čoveku i u svetu
oko čoveka postoji nešto nesravnjeno jače od ljudske volje.
Raskoljnikov je sam ubio svoj princip i princip svog duhovnog
preteče, podzemnog antiheroja, po kome je slobodna volja prima causa
i temelj čovečje ličnosti.
Kirilov je učinio to isto, samo na način koji dolikuje njemu. On,
prvi čovekobog, ubio je sebe da bi eksperimentalno i očigledno
pokazao i dokazao: da je slobodna volja najpotpunija manifestacija
čovečje ličnosti, a samoubistvo najviši stupanj čovečje slobodne
volje. Ali, po svima zaključcima normalnog ljudskog mišljenja,
samoubistvo nije ništa drugo do besmislena dezintegracija čovečje
ličnosti.
Stavrogin, oličena tajna bezakonja i posuvraćene slobodne
volje, obesio se, i time uništio princip svoga života. Zavodničkim
čarima svoje originalne dijalektike on je ubio mnoge duše, razorio
mnoga srca, pomračio mnoge umove. Ali je svojim samoubistvom
pokazao da ko druge duše ubija mora najzad ubiti svoju sopstvenu
dušu, i tako pretrpeti potpun raspad svoje ličnosti.
Ivan, genijalni tvorac i čudesni apologet čovekoboga, nije
mogao da izdrži buntovne antinomije svoga evklidovskog uma, i —
poludeo je. Strašna stvarnost koja je nastala kada je primenjeno u
životu rukovodno načelo njegove filosofije i etike: >>sve je
dozvoljeno<<, potresla je do dna njegov duhovni svet, i on je
poludeo. Poludeo je kada je otkrio da je Smerđakov ubio njegovog
oca Fjodora Karamazova, potstaknut i ohrabren njegovim načelom.
>>Vi ste ga ubili, veli Smerđakov Ivanu, vi ste glavni ubica, a ja sam
samo vaš pomoćnik bio, verni sluga Ličard, i po vašoj sam reči tu
stvar izvršio . . . Vi ste govorili: sve je dozvoljeno . . . Prema samim
tim vašim rečima to je bilo učinjeno na najprirodniji način<<.
Potresna je sudbina svih ideologa i tvoraca čovekoboga. Svi se
pothvati njihovi završavaju krahom i porazom. njihove misli
završavaju ili time što se izgube u prašumi svirepih protivrečnosti ili
time što izumiru u pustinji očajnih nemoći. A duše njihove jedna do
druge, kao leš do leša i mrtvac do mrtvaca. Gde li je punoća njihova
bića i svemoć njihovog čovekoboga? Tamo — u potpunoj
dezintegraciji njihovih ličnosti i u jezivom paklu njihovih savesti.

TAJNA ATEISTIČKE FILOSOFIJE I ANARHISTIČKE ETIKE

Ne postoji mera kojom se tragika čovekova može izmeriti u

ovom svetu. Ali ta tragika neosetno prelazi u neizdržljivu komiku,
kada bedni čovek pokuša da bezbroj beskrajnih zagonetki sveta
svede na nekoliko sitnih problema i u njihovom rešenju vidi rešenje
celokupnog problema života. Umoran od tragike, čovek pribegava
raznovrsnim bajkama: religioznim, filosofskim, naučnim. Ali nigde ne
nalazi pokoja svom uznemirenom srcu i pometenom umu. A odasvud
odjekuje ironični kikot i razleže se sarkastični potsmeh. To kao da se
neko potsmeva čoveku i ismeva sve njegove napore i pothvate.
Čovek ne može, i neće, da bez protesta i bunta podnese taj
potsmeh. Ako ništa drugo, on odgovara na njega bar — škrgutom
zuba. I to je nešto, zar ne? Da li je to stvarna uteha, neka kažu
neutešni. Bezočno uvređeni i odvratno poniženi svirepom
zagonetnošću sveta, mnogi ljudi protestuju na razne načine. Ali je
strašno, ako je njihov protest — protest gluvonemih.
Da bi se koliko-toliko osvetio, evropski čovek je pokušavao da
zagonetnost sveta i čoveka suzi do izvesne snošljive mere. U
nervoznoj nadmetljivosti i svet i čovek suženi su toliko, da su od
nekih svedeni na ciglo >>sedam zagonetki<<. Svet i čovek su na taj
način uprošćeni do nepodnošljive komike. No i pored svega toga, iole
probuđeno saznanje i uznemireno srce oseća kako se nad čovekom i
dalje prolama grmljavina nebeskih tajni, kako ga i dalje šibaju munje
kosmičkih zagonetki, kako i dalje nema gromobrana koji bi ga
zaštitio od njih. Ako ni u čemu drugom, život uvek izobiluje u
zagonetkama i iznenađenjima. Misao čovekovu poražava vazda nova
činjenica: granica života je u nemanju nikakvih granica, kraj života je
— beskrajnost, a granica — bezgraničnost.
Tvorci čovekoboga su pokušali da uproste i suze čoveka, da bi
mogli uprostiti i jezivu zagonetnost sveta. Da bi mogao podneti
uvredljivu tragiku sveta, čovek treba da bude prerađen iz složenog u
prosto biće, iz dubokog u plitko, iz širokog u usko. Ali, uprkos svima
naporima, oni nisu uspeli u tome. Štaviše, dosadašnjoj zagonetnosti
sveta i čoveka oni su dodali još jednu veliku tajnu, još jednu strašnu
zagonetku: svoju tajnu i svoju zagonetku. Možda nam niko nikada ne
bi mogao objasniti ovu njihovu tajnu i odgonetnuti ovu njihovu
zagonetku, da to nije učinio vidoviti Dostojevski u romanu Braća
Karamazovi, u poglavlju koje nosi naslov: Đavo. Košmar Ivana
Karamazova.
Tu nam Dostojevski otvara najskriveniju odaju Ivanove duše, u
kojoj se skriva glavna stvaralačka sila čovekoboga. Iako neobično
individualan i zavidno samostalan, Ivan u isto vreme pretstavlja
svojevrsnu kolektivnu ličnost, u kojoj su idejno zastupljeni i
podzemni antiheroj, i Raskoljnikov, i Stavrogin, i Kirilov, i Ipolit, i
Smerđakov. Tajna njihove misli je u Ivanovoj misli. Ivanova filosofija
sveta i čoveka je i njihova filosofija, samo razrađena do genijalnog
savršenstva. Ko otkrije tajnu Ivanove ličnosti, istovremeno otkriva i
tajnu njihove ličnosti.
U pomenutom poglavlju Dostojevski nam proročki vidovito
otkriva i pokazuje koliko je Ivan bio samosvojan i samostalan pri
izgrađivanju svoje filosofije i etike: neprimanju sveta i Hrista, i
stvaranju čovekoboga. Do ubistva Fjodora Karamazova Ivan je
manje-više teorijski i apstraktno živeo trostrukom dogmom ateizma:
nema Boga, nema besmrtnosti, nema đavola, i kategoričkim
imperativom anarhizma: sve je dozvoljeno. Ali kada je Smerđakov,
oduševljen njegovom filosofijom, primenio u životu njegov
kategorički imperativ, u Ivanu se desio strašan unutrašnji zemljotres,
koji je ispreturao sav njegov duhovni svet i razbudio na novu javu i
novu stvarnost sva njegova osećanja, sve njegove misli, svu njegovu
ličnost.
Iz nesaglednih i za evklidovski um nedosežnih dubina Ivanove
duše, kroz ruševine i pukotine njegovog razorenog unutrašnjeg
sveta, pokuljala su neka neslućena nova osećanja i poplavila njegov
razbijeni, nemoćni um. Osnovni princip anarhizma, prenesen iz
oblasti ideja u oblast zemaljskih realnosti i ostvaren u krugu ljudskog
života, izazvao je poražavajuću anarhiju i u Ivanovom srcu, i u
Ivanovom umu, i u Ivanovoj volji. I on nikako ne može da uguši u
sebi anarhični bunt protiv sebe; nikako ne može da ovlada svojim
srcem, svojim umom, svojom voljom, svojim bićem. Sve se u njemu
razbudilo i uzbudilo, i nasumice krenulo nekud, nekim novim
putevima, koji ko zna kuda vode i odvode; sve je kod njega u nekom
divljem pokretu i derilijumu, kao i kod Raskoljnikova posle ubistva
starice. Ukaljana svetost ličnosti i povređena neprikosnovenost
njenih moralnih osnova protestuje i usplahiruje celokupno Ivanovo
biće, dovodi njegov evklidovski um do košmarnog bunila, do
halucinacije, do strašnog unutrašnjeg požara u kome sagoreva sva
njegova ateistička filosofija i anarhistička etika, i on, kao nekad
Raskoljnikov, odlazi da izda i preda sebe, i da pred sudom izjavi kako
je on stvarno ubio Fjodora Karamazova.
U strašnim časovima života, kada pretrne um i premre srce,
čovek skoro i ne oseća fizičke granice svoje ličnosti, ne oseća telo na
sebi. Tada na neki neobjašnjiv način sav čovek postaje duhovniji; pa
i ono što je najveštastvenije u njemu, telo njegovo, gubi od svoje
fizičke sirovosti i surovosti i postaje neka vrsta duhovnog tela. U
takvim časovima čovek je najsposobniji da dođe u dodir sa onim što
je duhovno u svetu oko njega i u svetovima iznad njega, da se
oslobodi robovanja vremenskom i prostornom i da se kosne večnosti
i večnoga. U tim časovima čovek eksperimentalno saznaje da je
njegovo biće šire no što um njegov zna i dublje no što srce njegovo
sluti, i da on ima ne samo dodirnih tačaka nego i nesumnjivih veza
sa nečim što prevazilazi prostor i vreme. Jezivost tajne čovekovog
bića baš i dolazi otuda što ljudi ne znaju ko sve i šta sve, i u kolikoj
meri, učestvuje u njihovom životu i sarađuje pri stvaranju i
uobličavanju njihovih misli, osećanja, planova, želja.
U najstrašnijem času svoga života Ivan je saznao na
najubedljiviji način da je u stvaranju njegove filosofije i etike
učestvovala nadčovečanska, nadvremenska i natprostorna sila, koja
postaje košmar čim pokuša da uđe u krug ljudskih vremensko-
prostornih zbivanja. Ivan oseća prisustvo te neželjene sile, koja svoju
realnost pokazuje na tajanstven pa ipak skoro čulno opipljiv način.
Odlika je te tajanstvene sile da se postepeno objektivira i postupno
konkretizira. Kada se već dovoljno objektivirala, ona silom svoje
neuklonljive konkretnosti primorava izmučenog Ivana da je prizna za
objektivnu realnost. Čak su i Ivanova čula prinuđena da je prime za
realnost. Na Ivanove oči ta se nevidljiva sila postepeno pretvara u
vidljivu; od jedva primetne tačke ona se razrasta u nešto veće i
stvarnije, u neko polu-realno biće, u neku polu-realnu ličnost, i to
polu-realnu u fizičkom, ali nepobitno realnu u duhovnom,
metafizičkom smislu.
Ivanova muka nad mukama i užas nad užasima sastoji se
naročito u tome što on svim bićem oseća svoje prisno psihičko
srodstvo sa ovom košmarnom ličnošću u kojoj se na njegove oči vrši
tajanstven prelaz iz ovostranog u onostrano, iz fizičkog u
metafizičko, iz vremenskog u večno. On, zilotski poklonik
evklidovskog uma ljudskog, ogorčeno protestuje svim bićem svojim
protiv ove košmarne ličnosti. Drugo mu ništa i ne ostaje, jer je svega
sebe ogradio i obzidao zakonima zemaljske ljudske logike, koja ne
dopušta da išta nadzemaljsko, nadvremensko, nadčovečansko uđe u
carstvo ljudskih evklidovskih ideja i stvarnosti.
Ivanu je dosta muka koje mu svojim zagonetkama i tajnama
zadaju prostor i vreme, i niko nema prava da mu nameće nekakve
vrednosti sa njihovim večnim tajnama i zagonetkama. Ivan ima svoj
evklidovski svet; on hoće da njegov svet bude hermetički zatvoren
odasvud, bez ikakvih prozora koji bi gledali u nekakve večnosti i
njihove beskonačnosti. Ali njegov tajanstveni košmarni posetilac ne
obraća pažnju na njegove želje, niti traži od njega dozvolu da u
njegov evklidovski svet ubaci štošta onostrano, natprirodno i
beskonačno. Na neobjašnjiv, ali očigledan, način on učestvuje u
Ivanovom duhovnom životu: misli njegovim mislima, sarađuje na
njegovim idejama. Štaviše, on se toliko saovapolćuje Ivanovom
duhu, da dovršava misli koje Ivan počinje, daje definitivne oblike
Ivanovom haotičnom psihičkom stanju, oblači u reči Ivanove
probleske misli, udvaja Ivanovo saznanje, filosofira Ivanovom
filosofijom, došaptava Ivanu nove misli, nove ideje, nove teorije,
genijalno brani Ivanovu ateističku filosofiju i anarhističku etiku.
Uspitate li: ko je taj košmarni, pa ipak stvarni, posetilac
Ivanov, može li se okarakterisati i okategorisati? — Ivan odgovara
pravo i prosto: đavo. A Dostojevski odgovara: košmar-đavo. I još
dodaje: sva se tajna Ivanove filosofije i etike sastoji u Ivanovom
intelektualnom savezu sa košmar-đavolom. njihovi su se intelekti
toliko zbližili i srodili, da su im i filosofija i etika zajednički. U jednom
od najinteresantnijih dijaloga za koje svet zna, Dostojevski izlaže tu
njihovu filosofiju i etiku. Košmar-đavo je eksponent te filosofije. Ona
ima četiri osnovna dogmata: 1) neprimanje ovog Božjeg sveta, 2)
neprimanje Hrista, Božjeg Logosa, 3) sve je dozvoljeno i 4) stvaranje
čovekoboga.
Prvi dogmat svoje filosofije, neprimanje sveta, košmar-đavo
obrazlaže i brani na virtuozno lukav i logičan način. On pretstavlja
ovaj svet kao nešto načinjeno od najgoreg materijala. Svojim
nakaznim ustrojstvom ovaj svet izgoni i uništava sve što je dobro,
uzvišeno, anđelsko, božansko. Obrete li se u ovom svetu neko dobro
biće, ono ne može da duže ostane dobro, već se ranije ili kasnije
preobraća u rđavo biće. Jer je ovaj svet toliko rđav i zao, da u njemu
i sam anđeo postaje đavo. Opkoljeni užasima, nepravdama,
nasiljima, u ovom strašnom svetu i anđeli se od očajanja i po nekoj
fatalnoj neophodnosti pretvaraju u đavole.
Obično je među ljudima primljeno kao aksioma, veli košmarni
posetilac Ivanu, da sam ja pali anđeo. Tako mi Boga, ja ne mogu da
zamislim, na koji sam to način mogao ikada biti anđeo. Ako sam
nekada i bio, to je bilo tako davno da ne bi bio greh i zaboraviti. Sad
se zadovoljavam i uživam kad me smatraju za uredna i poštena
čoveka, i živim kako se može, trudeći se da budem prijatan. Ja ljude
volim iskreno! — o, ja sam i suviše oklevetan! Ovde, kad se na neko
vreme među vas doselim, moj život protiče kao nešto stvarno, i to
mi se najviše dopada. Jer ja, kao i ti, stradam od fantastičnoga, pa
stoga i volim vaš zemaljski realizam. Tu kod vas je sve ocrtano, tu je
formula, tu je geometrija, a kod nas sve nekakve neodređene
jednačine.
Beskrajna prostranstva opkoljavaju zemlju i zjape
nepodnošljivom prazninom. Pritom, u njima je takav mraz, da se
tamo mora smrznuti i slediti ne samo sve što se čovek zove već i sve
što se duh zove. >>U tim vasionskim prostranstvima, u tom etru, u
toj vodi >>jaže bje nad tverdju<< — takav je mraz. . . to jest kakav
mraz! To se ni mrazom ne može nazvati; zamisli samo: sto pedeset
stepeni ispod nule! Poznata je ona zabava seoskih devojaka: na
mrazu od trideset stepeni nude nekom, koji to ne zna, da lizne
sekiru; jezik se u trenutku smrzne i prilepi za gvožđe, a onaj zvekan
zdere kožu i okrvavi jezik; i to je na trideset stepeni, a ono je
stopedeset! Ta tu samo prst staviti na sekiru, pa bi ga nestalo kao
da ga nije ni bilo, kad bi. . . samo mogla tamo da se desi sekira. . .
 - A zar se tamo može desiti sekira? Zapita najedared Ivan
Fjodorović rasejano i gadljivo. On se otimao iz sve snage: da ne
poveruje svome bunilu i da ne padne konačno u ludilo.
- Sekira?
- Pa, da; šta bi tamo bilo sa sekirom? Povika Ivan Fjodorović
najedared sa nekakvom svirepom i energičnom upornošću.
- Šta će biti u prostranstvu sa sekirom? Kakva ideja! Ako dospe
nekud podalje, onda će, mislim, zaći pa leteti oko zemlje, kao
saputnik, ni sama ne znajući zašto.
Sekira — satelit, saputnik zemljin! Nije li to najsatanskija ideja
koja se mogla začeti i roditi u našem čovečanskom svetu? Kružeći
oko zemlje, ona bi nemilosrdno sekla i uništavala svako ljudsko biće
koje se usudi da uzleti iznad zemljine sfere i vine u carstvo nebeskih
ideja i stvarnosti. Čovek je zemljin zarobljenik. U zemljinoj atmosferi
on je zatvoren kao u čeličnoj lopti. Granice zemljine atmosfere čuva
sekira koja neumoljivo smrvljuje sve zemljine begunce.
Svet je tako glupo stvoren i tako odvratno ustrojen, da košmar-
đavo ne nalazi u svome umu nikakve logičke razloge za postojanje
ovakvog sveta. On nalazi u sebi i dovoljno logike i dovoljno
osetljivosti, da ovakav svet odbaci strasno i bezuslovno. On bi
možda i mogao podneti nasilje koje ovaj svet pretstavlja svojim
postojanjem, kada bi ono bilo samo neka spoljna, transsubjektivna
stvarnost. Ali je njegov najstrašniji užas u tome što je samovoljni
Tvorac namerno učinio odricanje svega imanentnim njegovom
samosaznanju, što je učinio da za njega: odricati znači biti, postojati,
živeti. Tako, da bi košmar-đavo mogao reći za sebe: Ja odričem,
dakle — postojim. Sa setom, iz koje proviruje neka nezemaljska
ironija, on govori Ivanu: >>Nekakvim tamo praiskonskim,
prevremenskim naređenjem, koje ja nikako ne mogu da shvatim, ja
sam određen da sve >>odričem<< <<.
Odricati sve što je stvoreno, sve što postoji; ne primati svet;
uvek osećati, uvek saznavati, uvek tvrditi da je svet >>herzlich
schlecht<<, — to je srž Ivanovog košmara i Faustovog Mefistofela, to
je srž svakog demonizma uopšte.
Ja sam duh koji stalno odriče!
I to sa pravom, jer sve što postaje
Valja da propadne.
Stoga bi bilo bolje, da ništa ne postaje.
Glavni poziv i posao đavola u svetu jeste: kritikovati Božju
tvorevinu i odricati je. Ustvari, đavo je prvi kritičar i osnivač
kriticizma. Ovako kako je stvoren i ustrojen, svet je večna i
neoprostiva uvreda za đavola i njegovo samosaznanje. U tome on
vešto apologira sebe: on nije ni kriv ni odgovoran za ovakav svet, jer
ga on nije ni stvorio ni uredio. Štaviše, košmar-đavo tvrdi da je on od
nasilničkog Tvorca određen i predodređen za odricanje, jer bez
odricanja nema kritike, a bez >>odeljka za kritiku<< kakav bi to bio
časopis što se zove život? Bez kritike bilo bi samo >>osana!<< A za
život je malo >>osana<<; treba da >>osana<< prolazi kroz oganj
sumnje. >>Elem, tada izabraše nesretnika na kojem se kola lome,
nateraše ga da piše u kritičkom odeljku časopisa, i tako se eto dobi
život. Mi tu komediju razumemo, produžava svoju misao košmar-
đavo. Ja, na primer, otvoreno i prosto zahtevam svoje uništenje. Ne,
ti moraš živeti, kažu oni meni, jer bez tebe ništa neće biti. Kad bi na
zemlji bilo sve blagorazumno, onda se nikad ništa ne bi dogodilo.
Bez tebe ne bi bilo nikad nikakvih događaja, a treba da bude
događaja. Te tako ja, — kako mi je, da mi je —, služim, stegnuvši
srce, da bi moglo biti događaja, i činim nerazumne stvari — po
zapovesti<<.
Život je komedija, — to je osnovna postavka đavolove filosofije
sveta. Tragedija ljudi sastoji se u tome što tu komediju smatraju za
nešto ozbiljno. Košmar-đavo razume potpuno besmislenost sveta,
zato i čezne za samouništenjem. Ali njemu ne dopuštaju da uništi
sebe, jer je, takav kakav je, neophodan životu ovakvom kakav je. I
stoga sve što čini, čini >>po zapovesti<<. >>Jedino po službenoj
dužnosti, veli on Ivanu, i po svom socijalnom položaju, primoran sam
ostati pri pakostima. Svu čast dobra neko uzima za sebe, a meni su
pale u deo same pakosti<<
Vrlo oprezno košmar-đavo prelazi na glavni razlog Ivanovog
bunta: stradanje. Stradanje i jeste život, govori on Ivanu. Kakvo bi
zadovoljstvo bilo bez stradanja? Sve bi se pretvorilo u jednu
beskonačnu molitvu; bilo bi sveto, ali i dosadno. No stradanje bi se
moglo i podneti, kada bi postojalo samo u granicama ovog našeg
trodimenzionalnog sveta. Ali je strahota u tome, što ono prelazi
granice ovog vidljivog sveta, i zalazi u onaj svet, nevidljivi,
beskonačni, večiti.
Da bi upotpunio svoju bogoboračku kosmologiju, košmar-đavo
priča Ivanu kako i oni u onom svetu imaju sve što i mi u ovom svetu:
praznoverice, spletke, potkazivanja, gluposti, naročito mnogo
stradanja, muka, mučenja. >>Sve što imate vi, veli on Ivanu, imamo
i mi, to ti iz prijateljstva odajem, tu našu tajnu, premda je
zabranjeno<<.
- A kakvih muka još imate u onom svetu, prekide Ivan,
odjednom čudno živnuvši.
- Kakvih muka? Ah, bolje ne pitaj. Pre je bilo i ovako i onako, a
sad uzele maha sve neke moralne muke, >>griže savesti<<, i tome
slične besmislice. A to se prvo kod vas zavelo, kao >>ublaženje
vaših naravi<<. I ko je pri tome u dobitku? U dobitku su jedino
besavesni, jer kakvih oni mogu imati griža savesti, kad savesti
uopšte nemaju. Zato stradaju sad ljudi ispravni, koji još imaju savest
i čast.
Ivanov košmarni posetilac govori o besmrtnosti i onostranom,
zagrobnom životu, kao o nečem što je za njega očigledno, što on
neprestano posmatra i što je sastavni deo njegovog samosaznanja i
samoosećanja. Za njega to nije stvar logičkih dokaza i dijalektičkih
visprenosti već stvar neposredne očevidne realnosti, koju on
najkonkretnije doživljuje, vidi, slika, opisuje. Tek nešto od svega toga
on uspeva da utisne u uske čaure ljudskih pojmova i prevede na
čovečanski jezik. O toj večnoj temi, >>o našoj temi<<, kako on veli
Ivanu, on ima jednu anekdotu ili, bolje, legendu. Ta legenda je
legenda o raju.
Bio jednom na zemlji, veli ta legenda, jedan mislilac i filosof,
koji je sve odricao: zakone, savest, veru, a pre svega — budući život.
I on umre, misleći da će pravo u mrak i smrt, a ono pred njim —
budući život. On se prenerazi i poče da negoduje. >>To je u
suprotnosti s mojim ubeđenjima<< — reče. E, zato mu staše suditi, i
on bi osuđen. Bi osuđen: da u pomrčini prođe jedan kvadrilion
kilometara, i tek kad taj kvadrilion prođe, otvoriće mu se vrata raja i
biće mu sve oprošteno. Ali osuđeni postoja malo, pogleda, pa leže na
put popreko: >>neću da idem! Iz načela neću da idem!<< . . .
Odležao je skoro hiljadu godina, a zatim ustao i pošao, i prešao
kvadrilion kilometara. Onda su mu se otvorila rajska vrata. I tek što
je ušao u raj, a nije proveo tu ni dva sekunda, on je uskliknuo, da bi
za ta dva sekunda vredilo preći ne samo kvadrilion kilometara, nego
kvadrilion kvadriliona kilometara, pa još podignut na kvadrilioniti
stepen.
U ovu legendu košmar-đavo upleće misao o ponavljanju
zemlje, da bi što jače otrovao izmučenog Ivana, kao što je ta misao
kasnije trovala nesrećnog Ničea. Ta današnja zemlja možda se sama
bilion puta ponavljala, veli košmar Ivanu; to jest, preživljavala se,
ledila se, rasprskavala se, raspadala na sastavne elemente, opet
voda >>jaže bje nad tverdju<<, zatim opet kometa, opet sunce,
opet iz sunca zemlja, — taj se razvitak možda već beskonačno
mnogo puta ponavlja, i sve u jednom istom vidu, do najmanjih
sitnica. Jedna dosada, da gora već ne može biti!
Ali pošto je zemlja glupo sazdana i tragično uređena, pošto je
sve sam đavolski haos, pošto svet na apsurdima počiva, pošto je sve
i sva samo bezmerna i beskrajna besmislica, to i večito ponavljanje
sveta ne bi bilo ništa drugo nego večito ponavljanje svih besmislica,
svih haosa, svih gluposti, svih gadosti.
Prisustvo košmarnog posetioca strahovito muči Ivana. njemu
bi se htelo da logički shvati, objasni i definiše to stvorenje koje tako
smelo filosofira o vasioni i zemlji, kao da su to neke beznačajne
sitnice. Posetilac oseća to nemo pitanje i pokušava da definiše sebe
na jasniji, čovečanskiji način.
- Ja sam iks u neodređenoj jednačini, govori on Ivanu. Ja sam
nekakva utvara, priviđenje života, koje je izgubilo sve krajeve i
početke, pa je naposletku zaboravilo kako da nazove samo sebe. Ti
se smeješ. . . ne, ti se ne smeješ, ti se opet ljutiš. Ti se večno ljutiš; ti
bi samo da ti je uma i pameti, a ja ti opet ponavljam: da bih dao sav
ovaj nadzvezdani život, sve činove i počasti, samo zato da se
ovaplotim u dušu neke bakalkinje, pa da Bogu sveće u crkvi
pripaljujem.
- Pa zar ti u Boga veruješ? Osmehnu se Ivan sa mržnjom.
- To jest, kako da ti kažem, ako ti ozbiljno. . .
- Ima li Boga, ili nema? Viknu Ivan sa energičnom upornošću.
- A, pa ti to baš ozbiljno? Sokole moj, ja to, bogami, ne znam;
veliku si reč kazao.
 - Ne znaš, a Boga vidiš? Ne, ti ne postojiš sam po sebi, ti si - ja,
ti si ja, i više ništa! Ti si — trice, ti si moja fantazija!
- To jest, ako hoćeš, ja i ti se držimo jedne filosofije, eto to će
biti istina. Je pense donc je suis. Mislim, dakle postojim — to znam
pouzdano, sve pak ostalo što je oko mene, svi ti svetovi, Bog, pa čak
i sam satana, — sve to za mene nije dokazano da li postoji samo po
sebi, ili je samo moja emanacija, dosledno razviće moga ja koje
postoji preiskonski i jednolično. . .
>>Ja i ti se držimo jedne filosofije<<, veli košmar-đavo Ivanu,
i time otkriva tajnu celokupne Ivanove filosofije. Srodnost njihovih
intelektualnih sila projavljuje se jasno u njihovom zajedničkom
pogledu na svet i život. Na neshvatljivo tajanstven način košmarna
demonska sila prožima Ivanovo biće i struji kroz njegove misli,
osećanja, želje. Ona se toliko upila u njegovu dušu, da se gotovo
polu-ovaplotila u njemu, i on je potpuno nesposoban da sebe jasno
razlikuje od nje. Između svojih i košmar-đavolovih misli i reči on
oseća ne samo sličnost nego i genetičku srodnost.
- Slušaj! Obraća se Ivan svome košmarnom posetiocu. Ja sam
kao u bunilu. . . Ja te nekiput ne vidim, i glasa ti čak ne čujem, ali
uvek nagađam ono što mi ti melješ, stoga, što to ja, ja sam
govorim, a ne ti! Ti si laž, ti si bolest moja, ti si utvara! Ja samo ne
znam čime da te uništim, i vidim da ću se neko vreme morati mučiti
i trpeti. Ti si moja halucinacija. Ti si ovaploćenje mene samog —
uostalom samo jedne moje strane. . . mojih misli i osećanja, i to
samo najgadnijih i najglupljih. . . Ti si — ja, ovaj isti ja, samo sa
drugim licem. Ti govoriš ono što ja mislim. . . Samo uzimaš moje
gadne misli, i što je glavno — glupe. Ti si glup i prostak. Ti si strašno
glup. Ne, neću te moći izdržati! Šta da radim, šta da radim!
Interesantno je, značajno je i dostojno svake pažnje: misao o
neprimanju sveta i Boga Ivan ubraja u svoje najgnusnije i najgluplje
misli. To je signal da se u njemu pomalja nešto novo, nešto što
potiskuje stare vrednosti i stara merila. Iz haosa, u koji je Ivan
uvučen svojim ateizmom i anarhizmom, pojavljuju se neke nove
vrednosti i nova merila; stara kriteriologija postepeno ustupa mesto
novoj. Ali proces rađanja novih vrednosti i novih merila bezmerno je
mučan i bolan za tako iskrenu i celovitu prirodu kao što je Ivan.
Košmarno prisustvo demonske sile, koje on oseća svim bićem,
primorava i njegov um, i njegovo srce, i njegova čula, da priznaju
postojanje nove realnosti: postojanje đavola. Za Ivana pak, priznati
postojanje đavola, koje on nije priznavao niti želeo da ikada prizna,
neizrecivo je mučno i teško.
- Ni jednog trenutka te ne primam za realnu istinu! Nekako
besno dovikuje Ivan svom košmarnom posetiocu. . . Ne, ti ne postojiš
sam po sebi, ti si — ja, ti jesi ja, i više ništa!. . . Ti si glup, ti si
strašno glup! . . . Hoćeš da me pobediš realizmom, da me uveriš da
ti postojiš, ali ja neću da verujem da ti postojiš! Neću poverovati!
- Nazadnjački je, odvraća Ivanu košmarni posetilac, u naše
vreme, verovati u Boga, a ja sam đavo, u mene se može verovati.
 Ivan se svim silama trudi da ne poveruje u realnost polu-
fantastične i polu-realne pojave svoga posetioca. Naviknut na
ljudsko dijalektički i ljudsko empiriski metod dokazivanja zemaljskih
istinitosti, Ivan ne može da shvati i primi metod koji njegov posetilac
upotrebljava da bi dokazao svoju realnost. Ali mu posetilac pritiče u
pomoć i otkriva tajnu svoga metoda.
- Ti si san, i ti ne postojiš dovikuje gnevno Ivan svome
posetiocu.
- Po žestini, sa kojom me odbacuješ, smejući se odgovara
posetilac Ivanu, ja dolazim do ubeđenja da ipak u mene veruješ.
- Nimalo! Ni stotiniti deo ne verujem!
- Ali hiljaditi veruješ. Ta homeopatski delovi su možda najjači.
Priznaj da veruješ, no, makar na desethiljaditi deo. . .
- Ni na trenutak! Jarosno uzvikuje Ivan. Ja bih, uostalom, voleo
da mogu da poverujem u tebe! Dodaje on najedared nekako
čudnovato.
- Oho! Gle, pa ti priznaješ! No ja sam dobar, ja ću ti pomoći.
Čuj! Ja sam tebe uhvatio, a ne ti mene. Ja sam ti baš naročito tvoju
pričicu ispričao, koju si ti zaboravio, da se konačno u pogledu mene
razuveriš.
- Lažeš! Cilj je tvoje pojave da me uveriš da ti postojiš.
- To jeste. Ali kolebanja, ali borba vere i neverovanja, — to je
neki put takva muka za osetljiva i savesna čoveka, kao eto ti, da je
bolje obesiti se. ja sam ti, znajući da malčice veruješ u mene, ja sam
podmetnuo potpuno neverovanje, ispričavši ti onu legendu. Vodim te
između vere i nevere naizmence, i tu imam svoj cilj. To je nov
metod. Jer kada se u pogledu mene sasvim razuveriš, ti ćeš me u oči
početi uveravati da nisam san, nego da u samoj stvari postojim, ja
tebe već znam: i eto tada ću postići svoj cilj, a cilj je moj blagorodan.
..
- Ostavi me, udaraš mi po mozgu kao neotstupna mora, bolno
jauče Ivan, nemoćan pred svojim priviđenjem. Dosadno mi je s
tobom, neizdržljivo i mučno. Mnogo bih dao kad bih te mogao
oterati!
Nemogućno je, ontološki nemogućno, da se čovek oslobodi
svoje samosvesti. Ali i kada bi uspeo u tome, on bi prestao biti
čovek, jer ne bi bio u stanju da oseća sebe kao sebe. Ako bi se među
užasima ovoga sveta tražio najveći i najsvirepiji, onda bi takav užas
bio ovaj: u svojoj samosvesti gledati najstrašniju i naodvratniju
realnost. Ivan bi se možda i mogao osloboditi košmarnog prisustva
svoga posetioca, kada ovaj ne bi na jedan neobjašnjiv način
prožimao njegovo samosaznanje i bio skoro polu-ovaploćen u
njegovom biću.
Vijano tragikom sveta, razdraženo užasom života, Ivanovo
samosaznanje se pojačalo do krajnjih mogućnosti i proširilo do
poslednjih granica, a košmarni posetilac vešto i neprimetno vodi
Ivana kroz očajanje u bezumlje: kroz neprimanje sveta u neprimanje
Hrista. On to čini, jer je na to određen i primoran samom prirodom
svog nesrećnog hristoborskog saznanja; kriv je ne on, košmar-đavo,
već svemoćni Tvorac koji ga je sazdao zlim! Ukoliko ima slobode, on
je dobar i predobar!
Kada se Mefistofel javio Faustu, veli on Ivanu, zasvedočio je o
sebi da hoće zlo, a čini samo dobro. On, neka čini kako hoće, a ja ću
sasvim protivno. Ja sam možda jedini čovek u celoj prirodi koji voli
istinu i iskreno želi dobro. Ja sam bio prisutan kada je, na krstu
umrla, Reč uzletala na nebo, noseći na grudima svojim dušu s desne
strane raspetog razbojnika; ja sam slušao radosnu vrisku heruvima
koji pevahu i klicahu: >>osana<<, i gromoglasno prolamanje
usklika serafima, od koga se treslo nebo i sva vasiona. I evo, kunem
ti se svim što je na svetu, hteo sam da se pridružim tom horu pa da
kliknem sa svima: >>osana!<< Već je sletalo, već mi se otimalo iz
grudi. . . Jer ja sam, ti znaš, vrlo osetljiv i umetnički prijemčiv. No
zdravi smisao, — o, ta najnesretnija osobina moje prirode, — zadrža
me i tu u potrebnim granicama, i ja propustih trenutak! . . . Jer šta bi,
— pomislih u istom trenutku, — šta li bi izišlo iz moga >>osana<<?
Onog časa bi sve utrnulo na svetu i ne bi se zbivali nikakvi događaji.
Te tako, jedino po službenoj dužnosti i po svom socijalnom položaju,
bio sam primoran ugušiti u sebi dobar momenat i ostati pri
pakostima. Čast dobra uzima neko svu za sebe, a meni su pale u deo
same pakosti. . . Što li sam od svih stvorenja u svetu samo ja jedan
osuđen na prokletstvo? . . . Ta ja znam da je tu posredi tajna, ali tu
tajnu neće nipošto da mi otkriju, jer, kad bih ja video u čemu je
stvar, ja bih graknuo: >>osana!<< i odmah bi iščezao potrebni
minus, te bi u svem svetu nastala razboritost, a s njom, naravno, i
kraj svemu. . . Znam da ću se na kraju krajeva i ja pomiriti, doći ću i
ja do mog kvadriliona, i doznaću tajnu. Ne dok se to ne desi, ja
gunđam, i, stežući srce, vršim svoju zadaću: upropašćujem hiljade,
da bi se spasao jedan. Koliko se duša, na primer, moralo upropastiti,
i koliko poštenih imena osramotiti, da bi se dobio samo jedan
pravedni Jov, sa kojim su me tako ljuto nasamarili vo vremja ono!
Ne, dok se ne obelodani tajna, za mene postoje dve istine: jedna
tamošnja, njihova, meni zasad sasvim nepoznata, a druga moja. I još
se ne zna koja će biti lepša.
Ova čudna apologija i ovo neobično raspoloženje neprimanja
Hrista ima tako mnogo Ivanovog, da se čovek mora pitati: ama, gde
ovde prestaje košmarni posetilac a nastaje Ivan; šta je u svemu
tome Ivanovo a šta posetiočevo; može li se povući jasna i određena
granica između onoga što pripada jednome i onoga što pripada
drugome? Jedno je nesumnjivo: sve što košmarni posetilac govori,
može biti poznato samo onome koji je Ivanovu filosofiju neprimanja
Hrista posmatrao iznutra, iz Ivanovog samosaznanja, i pratio je u
njenom razviću od početka do kraja. I ne samo posmatrao i pratio,
nego i sam aktivno u njoj učestvovao.
>>Zdravi smisao<<, a to znači: zdrav razum, evklidovski um i
jeste ona nesrećna osobina koja ne da i Ivanu i njegovom
košmarnom posetiocu da prime Hrista i poveruju u njega kao Boga i
Logosa sveta. No Ivana naročito uzbuđuje i boli to što se košmarni
posetilac bezočno i drsko zavlači u najskrivenije odaje njegove duše.
Stoga sa tugom on srdito i nemoćno prebacuje svome posetiocu:
>>Svekolike gluposti, koliko ih god ima u mojoj prirodi, i koje sam ja
već odavna preživeo i premleo u mom umu i odbacio kao
nepotrebnu crkotinu, — ti mi to sad podnosiš kao nekakvu novost!
Posredi je Ivanova pokajnička ispovest: svoje neprimanje
Hrista Ivan naziva glupošću i davno odbačenom nepotrebnom
crkotinom. Razume se, on to čini posredno. Ali to niukoliko ne
umanjuje karakter same činjenice: Ivan je svim bićem osetio i nekim
prozorljivijim vidom sagledao svu katastrofalnost i ubitačnost
neprimanja Hrista od strane ljudske prirode. I kada mu đavo
objavljuje da je svojom apologijom neprimanja Hrista imao u vidu
pisca poeme koja nosi naziv >>Veliki inkvizitor<<, Ivan, sav crven
od stida viče:
- Zabranjujem ti da govoriš o >>Velikom inkvizitoru<<!. . .
Ćuti, ili ću te ubiti!
I ne obraćajući pažnju na Ivanove pretnje, košmarni gost smelo
i podrobno obrazlaže Ivanu Ivanov plan o uništenju u čovečanstvu
ideje o Bogu, o razorenju dosadašnjeg morala, o smrtnosti čoveka i
njegove duše, o preobraćanju čoveka u čovekoboga, o novom
moralu, zasnovanom na principu: sve je dozvoljeno. Sve to gost
govori zanoseći se svojom krasnorečivošću, sve većma podižući glas
i podrugljivo pogledajući na Ivana. Ali Ivan, ne mogući više da izdrži,
naglo uzima sa stola čašu s čajem i baca je na govornika.
- Ma to je sasvim glupo! — uzvikuje ovaj, skačući sa kanabeta i
stresajući prstima prosuti čaj sa sebe, — setio se čovek Luterove
mastionice! Ovamo me smatra za san, a baca se čašama na svoj
san! To je sasvim ženski!
U tom času dolazi Aljoša sa vešću da se Smerđakov obesio. —
Ja sam znao da se on obesio, progovori zamišljeno Ivan.
- A od koga si znao?
- Ne znam od koga. Ali sam znao. Da li sam znao? Da, on mi je
kazao. On mi je koliko maločas govorio.
- Ko on? — zapita Aljoša, i nehotice osvrnuvši se unaokolo.
- Strugnuo je. . . Od tebe se uplašio, od tebe, goluba. Ti si
>>čisti heruvim<<. Tebe Dimitrije heruvimom naziva. Heruvim. . .
Gromoglasno prolamanje ushićenja serafima! Šta je serafim? Možda
čitavo sazvežđe. A možda je čitavo sazvežđe svega samo kakav mali
hemiski molekil. . .
- Brate, sedi! — progovori Aljoša u strahu. — Sedi, tako ti
Boga, na kanabe. Ti si u bunilu. . .
- Ne, ne, ne! — povika najedared Ivan, — to nije bio san! On je
bio, on je tu sedeo, eto na tom kanabetu. Kad si ti lupao u prozor, ja
sam se bacio na njega čašom. . . eto tom. . . Čekaj, i pre sam ja
spavao, ali taj san nije san. I pre je to bivalo. Ja sad, Aljoša, imam
snove. . . no to nisu snovi, nego java: ja idem, govorim i vidim. . . a
spavam. On je tu sedeo, on je bio tu, eto na tom kanabetu. . . On je
strašno glup, Aljoša, strašno glup. . .
- Ko je glup? O kome govoriš, brate?
 - Đavo! Navadio se pa mi dolazi. Dvaput mi je dolazio, upravo
triput. On me jedi tvrdeći da se ja ljutim što je on prosto đavo, a ne
satana sa oprljenim krilima, sa grohotom, tutnjavom, i sjajem. On
nije satana, on laže. On je samozvanac. On je prosto đavo, — jedan
tričav, neznatan đavo. On i u kupatilo ide. Skini mu haljine pa ćeš
sigurno naći rep, dugačak, gladak. . .
- I ti si čvrsto uveren da je neko tu sedeo? — zapita Aljoša
Ivana.
- Eto na tom kanabetu, u uglu. Ti bi ga oterao. Pa ti ga i jesi
oterao; iščezao je čim si se ti pojavio. Ja volim tvoje lice, Aljoša. Jesi li
znao, da ja volim tvoje lice? A on — to sam ja, Aljoša, ja sam. Sve
nisko, sve podlo i prezreno što je u meni!. . . On je strašno glup, no
on baš tim pobeđuje. On je lukav, životinjski lukav, on je znao čime
će me dovesti do pomame. Neprestano me je jedio: kako ja u njega
verujem, i tim me je nagnao da ga slušam. Podvalio mi je, kao
kakvom detetu. On mi je uostalom rekao o meni mnogo istine. Ja to
nikad ne bih sebi rekao. Znaš, Aljoša, znaš, ja bih vrlo voleo kad bi
on u samoj stvari bio on, a ne ja!
Iako beskrajno samopouzdan, Ivan žeravično oseća i saznaje
da je đavo na najintimniji način utkan u njegovo samosaznanje. On
uviđa najzad da je đavo glavna stvaralačka sila i njegovog ateizma i
njegovog anarhizma. Ali jedno osećanje sažiže mu dušu i jedna
misao sagoreva mu srce: osećanje i misao da njegova priroda nije u
stanju dugo podnositi takvu intimnu zajednicu sa đavolom. Sva
njegova osramoćena, ponižena i uvređena priroda ustaje protiv
njegove, i đavolove, filosofije, protiv njegove, i đavolove, etike. I on,
primoran nekom unutrašnjom neodoljivom neophodnošću, odlazi u
sud gde se vrši isleđenje o ubistvu njegovog oca Fjodora
Karamazova. I pred svima objavljuje da je Smerđakov ubica, a ne
Dimitrije Karamazov.
- Našeg oca je ubio Smerđakov, a ne brat. On je ubio, a ja sam
ga naučio da ga ubije, — veli Ivan.
- Jeste li vi pri čistoj svesti? — pita ga pretsednik sa čuđenjem.
- Ta to baš i jeste, što sam pri svesti. . . pri podloj svesti, pri
takvoj kao i vi. .. . Umirite se, ja nisam lud, ja sam samo — ubica!. . .
- Ko je vaš svedok?
- Onaj s repom, vaše prevashodstvo. . . Le diable n’existe point! Ne
obraćajte pažnju: tričav, sićušni đavo. . .
Tajna Ivanove ličnosti je obelodanjena. Sastoji se u Ivanovom
intelektualnom savezu i intimnom drugovanju sa đavolom. Kao što
đavo veli Ivanu: Satana sam, i smatram da mi ništa ljudsko nije tuđe,
— može i Ivan sa istim pravom reći đavolu: Čovek sam, i smatram da
mi ništa satansko nije tuđe. Čovek i đavo kao da su sinonimna bića,
te mogu sarađivati jedan sa drugim i zamenjivati jedan drugog u
našem čovečanskom svetu, a možda i u još ponekom od postojećih
svetova.
Obelodanivši tajnu Ivanove ličnosti, Dostojevski je u isto vreme
obelodanio tajnu i ostalih svojih negativnih, ateističkih i anarhističkih
tipova, jer je Ivan njihov nezamenljivi pretstavnik i apologet. Prima
causa njihovih ličnosti je pronađena: intelektualni savez i drugovanje
sa đavolom. Toga je donekle svestan i Stavrogin. Na reči Darije
Pavlovne: >>Neka vas Bog sačuva od vašega demona!<< on
odgovara: >>O, kakav moj demon! To je prosto malo, gadno,
skrofulozno đavolče s kijavicom<<. Raskoljnikov je takođe u izvesnoj
meri svestan đavolovog učešća u njegovom zločinu. On sa ispoveda
Sonji: >>Sonja, ja znam da je mene đavo vukao. . . Sonja, ja sam
hteo samo jedno da ti dokažem: da me je tada đavo naveo, a tek
posle mi je objasnio da ja nisam imao prava onamo ići, jer sam i ja
tačno onakva vaška kao i svi. On me je ismejao, i evo me došao sam
sad k tebi!<<
Tajna ateističke filosofije i anarhističke etike je otkrivena i
objavljena: đavo. Podzemni čovekomiš je završio krug svoga
usavršavanja, uspeo se na poslednji vrh svojih čežnji, ostvario
punoću svoje ličnosti, postao je — čovekobog. A to u svetu naših
zemaljskih stvarnosti znači: postao je čovekođavo.
Tako, na tajanstvenim granicama čovekova bića, gde se
vidljivo rasplinjuje u nevidljivo i nevidljivo zgnjušnjava u vidljivo,
odigravaju se najkomplikovanije drame: neke nevidljive sile, željene
ili neželjene, potajno se i vešto uvlače u svet čovekovih misli,
osećanja, želja, namera, sudeluju u njima na neosetan način,
sarađuju čoveku pri stvaranju filosofije i etike, učestvuju u
celokupnom životu čovekovom i ostavljaju vidljive i nevidljive
tragove na svemu što pripada čoveku. Dostojevski je svojom
proročkom vidovitošću otkrio tajanstveno učešće nevidljivih sila u
životu savremenog čoveka, naročito u izgrađivanju njegove
ateističke filosofije i anarhističke etike. U tome je njegovo genijalno
prozrenje i proročko otkrivenje.

DOSTOJEVSKI — LEGION
Ako bi se htela tačna dijagnoza bolesti od koje boluje
čovečanstvo novijeg doba, onda je već imamo. Postavio ju je
Dostojevski, tačnije i smelije nego iko. Ona glasi: vera u čoveka je
najopasnija bolest od koje je evropsko čovečanstvo smrtno obolelo.
Čovek! Kakve sve neizvesnosti, i mogućnosti, i haose sadrži u
sebi to biće! tu tek nastaje rojenje sve novih beskrajnosti i
beskonačnosti: tužnih, sivih, crnih, zlatastih, plavih. A u njima i raj i
pakao.
Vera u čoveka ne samo da prožima nego i determiniše
celokupno stvaralaštvo evropskog čoveka. Sva evropska kultura i
civilizacija ispilila se iz te vere. I zasnovala na njoj kao na kamenu
stancu. Tip evropskog čoveka razvio se i formirao na toj veri.
Prirodno je i logično što se vera u čoveka izvila u obožavanje čoveka
koje u čovekomaniji dobija svoju završnu formu. Proglasi li se čovek
za centar sveta, on se ma kad mora proglasiti za centar bića.
Antropocentrizam se neminovno završava antropolatrijom. Vera u
čoveka ima svoje zakone. Osnovni je ovaj: čovek je jedino što treba
uvažavati, jedino što treba obožavati, stoga — nemoj imati drugih
bogova osim čoveka!
Svestranu primenu vere u čoveka, i sve što ona izaziva i stvara
u čoveku i u društvu oko čoveka, Dostojevski nepodražljivo i
besprimerno opisuje u svojim negativnim herojima, u svojim smelim
borcima za čoveka i njegovu ličnost, u svojim odvažnim tvorcima
čovekoboga. Prateći vidovitošću proroka razviće te vere od začeća
do potpunog rascvata, on nam ne samo očigledno pokazuje nego i
nepobitno dokazuje, da čovek kao čovek, u svojoj empirijskoj datosti,
ne poseduje moć koja bi ga osposobila da bude jedini tvorac,
obrađivač i završitelj svoje ličnosti. Sam po sebi, čovek nije u stanju
da pomoću organa osećanja i saznanja, kojima raspolaže, oseti i
sazna sebe u svima dimenzijama svoga bića. Još manje je u stanju
da pronađe centar i periferiju svoje ličnosti ili da u njoj izdvoji
čovečje od nadčovečjeg, prirodno od natprirodno i ovostranog od
onostranog. Štaviše, on je savršeno nesposoban da sam sebi bude
pravo merilo i da sobom objasni i razume sebe. U tom pogledu, svi
Dostojevskovi antiheroji, tvorci čovekoboga, mogli bi se smatrati kao
vanredno objašnjenje duboke misli apostola Pavla: Oni, mereći sebe
sobom i objašnjavajući sebe sobom, ne razumeju (sebe).
Ali glavni i najglavniji pronalazak Dostojevskoga, koji ima sve
odlike otkrivenja, sastoji se u tome što je on pronašao i otkrio
osnovne psihičke i metapsihičke uzroke modernog ateizma,
anarhizma i nihilizma. Jednom rečju, što je pronašao natčulni,
metafizički koren zla. Čovek proročkih vidika i dubokih sagledanja,
Dostojevski se nije mogao, i nije hteo, zadržati na kori savremenog
individualnog i socijalnog zla. Vođen proročkim nagonom, on je
neustrašivo zaronio u neispitane dubine i pradubine svekolikog zla
čovečanskog, i, na veliko i neželjeno iznenađenje mnogih, pronašao,
otkrio i objavio: da je glavni psihološki uzrok modernog ateizma i
anarhizma — đavo, koji na neobično vešt i zagonetan način
upotrebljava evklidovski um ljudski kao svoj medijum.
Čovek, po samoj ograničenosti svoga bića i svojih moći, nije,
niti može biti, samostalan i jedini uzrok svekolikog ljudskog zla. On
jeste, i može biti, samo sauzrok toga zla. I kada bi svesrdno hteo, on
ne bi mogao naći u sebi tako neiscrpnu i beskrajnu moć koja bi ga
osposobila da sam bude jedini uzrok svekolikog zla. ljudska priroda
je zla i nečista, ali zla i nečista zato što je, svesno ili nesvesno,
prožeta metafizičkim zlom i metafizičkom nečistotom: đavolom.
Natčulno i nadumno, pa ipak osetno i realno, ova metafizička
nečistota tajanstveno prožima čovečji duh. I kada čovek misli misao,
onda i ta nečistota učestvuje u tome kao stvaralačka sila. Onda: Je
pense donc je suis = mislim, dakle — postojim, znači: Je pense donc je suis et
le diable est = mislim, dakle postojim, i đavo postoji. Jer utom slučaju
ljudska misao nije ništa drugo do psihološki dokaz postojanja đavola.
Štaviše, sva tvorevina, sva vaseljena, postaju kosmološki dokaz
postojanja đavola, kada se takvom ljudskom mišlju izučavaju,
objašnjavaju i tumače.
 Problem čovekova zla neminovno se otiskuje u problem
kosmičkog zla. Otuda se i problem čoveka jednom svojom stranom
neizostavno izvija u problem đavola. Ovakvo postavljanje i vezivanje
problema čoveka i đavola može rasrditi ljude sa kratkim mislima. Jer
oni vole da bezbrižno žive na majušnom ostrvcu svog egoističkog
individualnog života. njihove kratke misli ne traže ni početak ni kraj
takvim stvarnostima kao što su čovek i svet, i takvim pojavama kao
što su ateizam, anarhizam i nihilizam. Ali kada se radi o
Dostojevskom, radi se o čoveku koji je svaku svoju misao dovodio do
kraja i svaki svoj problem rešavao integralno. njegovo se srce
rastapalo u ognju vekovečnih problema, i nije se smirilo dok ih nije
rešilo konačno i završno.
Ako ikome, Dostojevskom se ne može sporiti bezobzirna
iskrenost i neviđena smelost u izlaganju i apologiranju svojih
ubeđenja. Ako se iko može nazvati velikomučenikom ateizma i
anarhizma, onda je to — Ivan Karamazov. Niko nikada nije tako
velikomučenički smelo i iskreno ispovedao osnovne dogme ateizma i
anarhizma: neprimanje sveta, neprimanje Hrista, sve je dozvoljeno,
stvaranje čovekoboga. Ali isto tako niko nije kao on imao toliko uma
da pronađe i toliko smelosti da prizna i objavi da su te dogme, u
stvari, osnovne dogme đavolove filosofije i etike, koje on vešto i
lukavo došaptava čoveku. Psihološka analiza Ivanove ličnosti to nam
jasno pokazuje. Sam se Dostojevski eksperimentalno i realno uverio
u postojanje đavola. Zato on odlučno objavljuje: >>Neverovanje u
đavola je francuska misao, to je plitka misao<<.
Svirepa realnost fizičke i metafizičke sile zla, svojom
bezmernom dubinom i nesaglednom visinom, toliko premaša sve što
se čovek zove, da je lakomisleno gledati u čoveku njen početni i
završni stvaralački uzor. Čovek je zao u svome empiriskom životu, ali
nije zao u suštini svoga bića. On je zao, jer uzima učešća u zloj logici,
u zloj volji, u zlom umu đavolovom. njegova se logika na neki
neobičan način sjedinjuje sa logikom zlog duha, i um s njegovim
zloumljem. To čini da je za logiku ođavoljenog čoveka zločin ne samo
nešto dozvoljeno i zakonito, nego pretstavlja >>najneophodniji i
najpametniji izlaz<<.
Za ođavoljeni intelekt ljudski, logičnost i racionalnost greha je
prirodna i očigledna istina, jer je greh, po nenadmašnoj definiciji
svetog Makarija Velikog, >>logika i suština Satane<<. Otuda svi
heroji zla u Dostojevskovom romanu Zli dusi vide u zločinu i grehu
— logiku i suštinu svoga života, i svakog života uopšte. Otuda je
aksioma: sve je dozvoljeno — logična i neophodna za sve ideologe i
tvorce čovekoboga. Kao što je logična i neophodna i za Ničea,
ideologa i tvorca nadčoveka, koji objavljuje: alles ist erlaubt. Samo i u
ovome principu Dostojevski je preteča Ničea. Isto tako je, za
Faustovu logiku, koju je Mefistofel opčinio, >>erlaubt<< da
upropasti prostodušnu Margaretu. Pošto je greh racionalna i logična
neophodnost ovako ustrojenog sveta, to Veliki inkvizitor dozvoljava
svaki greh, učinjen sa njegovom dozvolom.
 Dobrovoljno potčinjavanje svoga uma duhu zla, odvlači u
ropstvo i volju čovekovu, fermentira je zlom, te je duh zla često
upotrebljava kao svoje oruđe. Otuda svi tvorci čovekoboga kruže oko
samovolje i u njoj vide stožer svoga bića. A samovolja u njihovom
izdanju nije ništa drugo do ljudska volja, prožeta zlom voljom duha
zla. Ništa tako kao ođavoljena samovolja ne zatvara čovečju ličnost u
solističkom egoizmu. A đavo celokupnim svojim bićem pretstavlja i
jeste savršeni solipsistički egoizam. Genijalni analitičar i daroviti
poznavalac đavolove psihologije, Dostojevski je naročito podvukao
đavolovu nesposobnost da se ovaploti, to jest da iziđe iz uske i
zagušljive čaure solipsističkog egoizma i da se samopregornim
podvigom ljubavi ovaploti. Koren greha, greh u svojoj metafizičkoj
suštini, sastoji se u upornom tvrđenju: Ja=Ja.
>>Greh je u nehtenju da se iziđe iz stanja samoidentičnosti, iz
identičnosti: Ja=Ja, ili tačnije iz Ja. Osnovni greh, ili koren svih
grehova nalazi se u upornom neizlaženju iz sebe, u utvrđivanju sebe
kao sebe, bez ikakvog odnosa prema drugom, to jest prema Bogu i
celokupnoj tvorevini. . . Drugim rečima, greh je ona sila čuvanja sebe
kao sebe koja čini ličnost >>samoistukanom<<, idolom sebi,
objašnjava Ja pomoću Ja a ne pomoću Boga, i zasniva Ja na Ja a ne
na Bogu. Greh je ona korenita težnja kojom Ja utvrđuje sebe u svojoj
izdvojenosti i usamljenosti, i pravi od sebe jedinu tačku realnosti.
Greh je ono što skriva od Ja svu realnost, jer videti realnost upravo i
znači: izići iz sebe i svoje Ja preneti u ne-Ja, u drugo, u vidljivo, to
jest zavoleti, poljubić. Otuda je greh onaj međuzid koji Ja stavlja
između sebe i realnosti. . . Greh je neprovidnost, mrak, magla, tama,
zbog čega se i veli: tama mu zaslepila oči (1 Jn. 2, 11). Greh u
svome besprimesnom, krajnjem razviću, to jest gejna jeste tama,
bez-svetlosnost, mrak, σ κ ο τ ο Svetlost je manifestacija realnosti,
naprotiv, tama je — usamljenost, rascepljenost realnosti, ne
mogućnost manifestovanja jednoga drugome, nevidljivost jednoga
za drugog. Sam naziv Ada ili Aida ukazuje na takav gejenski prekid
realnosti, na izdvajanje realnosti, na solipsizam, jer tamo svaki
govori: Solus ispe sum! U samoj stvari, Α δ η ζ , Α ι δ η ζ , —
prvobitno Α φ ι δ η ζ proizilazi od Fid (ravno ruskome i srpskome
vid), koje obrazuje glagol ι δ − ε ι ν , vid-eti, i α privativum. Ad je ono
mesto, ono stanje, u kome nema vidljivosti, koje je nevidljivo i u
kome je nevidljivo<<.
Analizirajući ličnosti svojih negativnih heroja do poslednjih
psihofizičkoh praelemenata, Dostojevski je svojom umetničkom
vidovitošću pronašao da su greh i zlo ona tajanstvena sila koja
razara, rasipa i dezintegrira celostnost i celishodnost čovečije
ličnosti, i podvrgava je obezličenju. Najživlju, najrealniju i
najgenijalniju sliku toga Dostojevski nam daje u Raskoljnikovu. On sa
besprimernim realizmom opisuje kako se u Raskoljnikovu začinje
greh, kako se postepeno razvija, neprimetno srođuje sa njegovom
dušom, srcem, voljom i neodoljivo širi po celokupnom biću
njegovom, dok potpuno ne ovlada njime i ne pretvori ga u svoje
oruđe.
 Uporedo sa tim, Dostojevski vidovito prati i opisuje kako
razorna sila greha, postepeno ali sigurno, razara, dezintegrira i um, i
srce, i dušu, i volju, i celokupno Raskoljnikovljevo biće. Mikrobi greha
se požudno razmileli po celokupnom biću Raskoljnikovljevom,
zarazili ga i potpuno ogrehovili. Od malog kvasca greha uskislo je
sve testo Raskoljnikovljeve ličnosti.
U Raskoljnikovu se doista izvršio strašan raskol. Uzrok je tome
njegovo dragovoljno i razumsko podavanje i potčinjavanje grehu.
Raskoljnikov je postao raskolnik, jer je greh kobna raskolnička sila
koja u čovečijem biću stvara raskol, rascep, raspad, smrt. Tu
raskolničku silu greha Dostojevski je rastavio na njene sastavne
elemente, proanalizirao do njene atomske sićušnosti i pronašao da je
ona — obdarena razumom i voljom. I kao takva, ona ulazi u čoveka,
dela i odomaćuje se u njemu pomoću njegovog razuma i volje. I
samo pomoću njih ona razara i čoveka i društvo. A njen je krajnji cilj:
pomoću ogrehovljenog ljudskog razuma i volje potpuno razoriti i
uništiti čoveka i čovečanstvo, to jest dovesti ih do ludila i smrti.
Raskoljnikov se, posle bolesti, sećao svojih snova dok je ležao
u vatri i bunilu. U bolesti mu se pričinjavalo kao da je ceo svet
osuđen na žrtvu nekakvoj čudnovatoj, nečuvenoj i neviđenoj kugi,
koja ide iz dubine Azije na Evropu. Kao da svi moraju propasti, osim
vrlo malo njih izabranih. Pojaviše se nekakve nove trihine, nekakvi
novi mikrobi, bića mikroskopska, koja su ulazila u tela ljudska. No ta
bića behu duhovi, obdareni umom i voljom. ljudi koji su ih u sebe
primili, postajali bi odmah besni i ludi. Ali nikad, nikad ljudi nisu
smatrali sebe za tako pametne i pouzdane u istini, kao što smatrahu
sebe ti zaraženi. Nikad nije svet svoje presude, svoje naučne
zaključke, svoja moralna ubeđenja i verovanja smatrao za
pouzdanija i nepokolebljivija. Čitava sela, čitave varoši i narodi su se
zaražavali i zaluđivali. Svi behu nespokojni i ne razumevahu jedan
drugog, svaki mišljaše da samo u njemu jedinom boravi istina, i
mučio se je, gledajući druge, udarao je sebe u grudi, plakao i kršio
ruke. Nisu znali koga i kako da sude, niti su se mogli složiti: šta
smatraju za zlo, a šta za dobro. Nisu znali koga da okrive, koga li da
smatraju za pravog. ljudi su ubijali jedan drugog u nekakvoj
besmislenoj srxbi. Skupljali su se jedni na druge čitavim armijama,
ali te armije, već na putu za bojno polje, najedared su počinjale
same sebe rastrzati, redovi su se rastrojavali, vojnici jurišali jedan na
drugog, klali se i ubijali, ujedali i jeli jedan drugoga. Po varošima se
po vazdan zvonilo na uzbunu, pozivali su sve, ali ko zove i zašto zove
— to niko nije znao, a svi su bili uznemireni. Poostavljali su
najobičnije zanate, jer je svaki predlagao svoje misli, svoje popravke,
i nisu mogli da se slože na jednom; zaostala je zemljoradnja. Ovde-
onde ljudi su se skupljali u gomile, složili bi se zajednički na nekakav
rad, kleli bi se da se neće rastajati, — ali bi odmah počinjali nešto
sasvim drukčije od onoga što su još maločas sami nameravali;
počinjali bi se međusobno okrivljavati, tukli su se i sekli. Počeli su
požari, nastala glad. Sve i sva je propadalo. Boleština je rasla i širila
se dalje i dalje. . .
 Ovo raskoljnikovljevo priviđenje ima sve odlike vidilačkog
predviđanja. Stoga se s pravom može smatrati kao proročki prolog
Dostojevskovog romana Zli dusi. U ovom romanu Dostojevski sa
dramatičnom potresnošću prikazuje i sa poražavajućom ubedljivošću
pokazuje kako ateizam i anarhizam, kao mikrobi besnila, smrti i
uništavanja, zaražuju ljudsku prirodu, ovlađuju njome, dovode um do
bezumlja, dušu do ludila, ličnost do uništenja. Jednom rečju, kako od
ljudi stvaraju zle duhove, besove, i od heroja antiheroje. Svi zlodusi
rade na socijalizaciji zla anarhistički beznačelno i ateistički
neustrašivo. Kao da je njihov poziv i njihova misija: biti zao do
besnila i širiti zlo dok sve i sva ne zahvati i zavitla sveopšte besnilo.
Da se to ostvari, sredstava ima dosta. To su svakovrsni zločini koje
zlodusi oštroumno izmišljaju i darovito apologiraju svojim
ogrehovljenim umom i ođavoljenom voljom. Štaviše, može se reći da
je ovaj Dostojevskov roman vanredno psihološki razrađena i
genijalno realistički obrađena moderna biografija starog evanđelskog
legiona. Nema sumnje, Dostojevski je sa naročitom namerom i stavio
na čelo ovog romana kao moto evanđelski događaj o legionu.
Čitajući ovaj roman, čovek ima osećanje kao da se evanđelski
legion uselio u Dostojevskove heroje, te žive njegovim životom.
Zadahnuti legionom, njihovi se umovi rasipaju, besne i legioniziraju
boraveći u grobovima solipsističko-egoističkog racionalizma. njihove
volje, posednute legionom, besne, legioniziraju se, raslabljuju i ruše,
hraneći se sobom, svojom bezumnom pomamom i gordošću.
gledajući u svom legioniziranom umu najveću vrednost i njihovo
merilo svega, Kirilov izvodi logički zaključak da je samoubistvo, to
jest potpuno ludilo i integralna dezintegracija ličnosti, jedini put da
čovek postane čovekobog. Stoga on i ubija sebe >>s razsudka<<, a
to znači: ubija sebe po diktatu logičkih, opravdanih i neizbežnih
razloga zdravog razuma.
Ako je iko prosledio individualno i socijalno zlo modernog
čovečanstva do najtanijeg prakorenja, to je nesumnjivo Dostojevski.
On je genijalnom psihološkom i ontološkom analizom pokazao i
dokazao: da je glavni tvorac svekolikog zla — đavo, koji pomoću
ogrehovljenog uma ateista i ogrehovljene volje anarhista vešto
stvara svoju đavodiceju. Jer je glavni cilj vrhovnog duha zla: pokazati
da je postojanje đavola logička i prirodna potreba ljudskog života, i
dokazati da je greh nešto neophodno i normalno u sferi zemaljskih
stvarnosti i doživljaja.
Uporedo s tim, Dostojevski je na jedan potpuno nov i savršeno
realističan način dokazao da je đavo — okoreli racionalist. To se
naročito pokazuje u metodu kojim đavo osvaja čoveka i ovlađuje
čovekom. Taj metod je kontracionaliziranje, to jest neprimetno
zbližavanje i srođavanje đavolovog uma sa čovečijim umom. A prvi,
glavni i postojani znak toga jeste intelektualna gordost. Intelektualni
savez između čoveka i đavola uvek se projavljuje kao bezmerna
gordost u svima oblastima ljudskog života. On naročito vrhuni u
oholom buntu protiv Boga i anarhističkom ustanku protiv čoveka.
 Čim čovek umom uzropće na Boga, znak je da se zarazio
satanskom gordošću. o gordosti satanskoj, veli Dostojevski, ovako
mislim: nama na zemlji je teško nju shvatiti, i stoga je tako lako pasti
u pogrešku pa se združiti s njom, i još pritom držati da nešto veliko i
lepo radimo. Ako se čovek zarazi satanskom gordošću i ima udela u
životu metafizičkog zloumlja, onda se iz njega neizostavno emanira
bogoborački bunt, koji se obično završava odricanjem Boga i njegove
tvorevine: sveta. Takav čovek, voljno ili nevoljno, svesno ili
nesvesno, dopušta da natprirodna zloumna sila upotrebi njegov um i
srce kao oruđe svoga bogoboračkog bogoslovlja, jer je bogoslovlje
demona uvek bogoborstvo:
θεο λ ο γ ι α τ ω ν δ α ι µ ο ν ω ν _ θ ε ο µ α χ ι α.
Zahvati li čoveka bogoboračko raspoloženje, ono mu potrese
sav unutrašnji svet, poremeti ustrojstvo duha, raslabi jačinu volje,
izopači um i odvede potpunom bezumlju. Bez-božnik je neminovno
bez-umnik; bez-božan mora biti bez-uman. To Dostojevski
najubedljivije dokazuje sudbinom svojih antiheroja, posvedočavajući
nepobitno istinitost psalmopevčeve mudre misli: Reče bezuman u
srcu svom: nema Boga.
ljudska priroda je uvek gladna i uvek žedna beskonačnosti, ma
kakve beskonačnosti. Stoga ne podnosi rado ni psihičku ni fizičku
relativnost. Ako je i podnosi, ona to čini pošto je proglasi za svoj
apsolut. ljudi bezbožničkog pogleda na svet, po nekom neodoljivom
nagonu za beskonačnim i apsolutnim, trude se svim silama da svoje
bezbožno raspoloženje obeskonače, poapsolute, što i čine
pretvarajući ga u svoje božanstvo. Da, svoje bezbožno raspoloženje
pretvaraju u svoje božanstvo, u svoj idol, u svoj kumir. Jer ljudska
priroda ne može da izdrži ni život ni svet bez božanstva, bez ma
kakvog božanstva. To svedoče Dostojevskovi negativni heroji.
njihovo gordoumlje, zasnovano na njihovom intelektualnom savezu
sa đavolom, razrasta se postepeno u njihovo božanstvo, kome oni
prinose na žrtvu sve i sva.
Poneki ljudi idu u svom gordoumlju i bezbožnom raspoloženju
do satanske bezmernosti i bezobzirnosti. Dostojevski zna i takve
ljude, koji namerno i svesno ovekovečuju u sebi satansko
raspoloženje, potpuno se potčinjavaju Satani, i dobrovoljno odlaze u
crnu paklenu večnost. >>O, ima nekih koji i u paklu ostaju gordi i
svirepi, kraj sveg neospornog znanja i posmatranja neotklonjive
istine; ima ih strašnih, koji su se sasvim združili sa Satanom i sa
gordim duhom njegovim. Za njih je pakao nešto dobrovoljno i
nenasitno; to su dobrovoljni mučenici. Jer oni su sebe prokleli,
proklevši Boga i život. Zlobnom se gordošću svojom hrane, kao kad
bi gladan u pustinji svoju sopstvenu krv iz tela sisati počeo. Ali večno
nenasitni, oni i oproštaj odbacuju; Boga, koji ih zove, proklinju; Boga
živog bez mržnje gledati ne mogu, i zahtevaju da ne bude Boga
živoga, da Bog uništi sebe i sve stvorenje svoje. I oni će goreti u
ognju gneva svoga večno, žudeći za smrću i nebićem. Ali neće dobiti
smrti . . .<<.
 Zlobna, bogoboračka gordost ima svoju večnost, solipsističku i
egoističku večnost. Jer je nemogućno biti čovek a ne eternizirati, a
ne učiniti večnim makar jedno svojstvo svoje prirode. Hteo čovek ili
ne, nešto čovečje se stalno otima ka večnosti i najzad postaje večno.
U gordoj lakomislenosti svojoj čovek može ne priznavati postojanje
večnosti, ali ne može sprečiti sebe da baš to samo nepriznavanje
večnosti ne postane večno svojstvo njegovog samosaznanja i
samoosećanja. Tragedija čoveka je nesumnjivo u tome, što ne može
da uništi svoje samosaznanje.
U tajanstvenoj suštini ljudskoga bića uvek ima nečeg večnog.
To večno je razliveno po celom biću čovekovom, prožimajući i
njegovo saznanje do nesaglednih pradubina. Ustvari, ono što je
najglavnije u čoveku hrani se večnim. Kada Dostojevskovi antiheroji
odlučno i ozbiljno tvrde: nema Boga, nema besmrtnosti, nema
đavola, — oni daju izraza nečem večnom u sebi. Dostojevski je
najnespornije dokazao da to večno jeste glavna stvaralačka sila
njihove filosofije o svetu i životu. Toj sili ime je — đavo.
Kad je u pitanju demonologija, Dostojevski nema takmaca u
svetskoj literaturi. On je i pisac i vidilac. njegove oči vide u biću
ovoga sveta ono što ni najobdareniji ljudi ne vide. No izuzetna
zasluga njegova sastoji se u tome što je otkrio metod đavolova
delanja u sferi ljudskog života. Taj je metod virtuozno savršen:
đavolska sila se potajno razliva po čovekovom biću, neprimetno
utkiva u tkiva duše, postepeno osvaja jedno psihičko svojstvo za
drugim. Najzad se dođe dotle da čovek nesvesno oseća tu silu kao
deo sebe, kao sadržinu svoga samosaznanja. I kada misli, i kada
oseća, i kada dela, ta sila neopaženo učestvuje stvaralački i u
njegovim mislima, i u njegovim osećanjima, i u njegovim delima,
iako on samopouzdano smatra da je autohton, autonoman i
autarkičan i u mislima, i u osećanjima, i u postupcima. Sve svoje
strašne moći đavo upotrebljava umetnički savršeno, da bi na
neprimetan način postao imanentan čovekovom saznanju.
Kao vidilac, Dostojevski je sve to do tančina sagledao i
potresno opisao. Da li mu ima ravna u poznavanju đavolove
psihologije i metodike? Đavo bi bio i suviše glup, kada bi se javljao
ljudima s grmljavinom i hukom, kao Mefistofel Faustu. Ima neke
praiskonske lukavosti i grandiozne >>racionalnosti<< u đavolovom
ophođenju sa ljudima. Dostojevski to i snažno oseća i jasno zna. Za
njega bi se s pravom moglo reći: on zna >>dubine Satanine<<.
Najzavodljivije sablazni i najneodoljivija kušanja kojima Satana kuša,
i može kušati, Sina Božijeg i sinove čovečje, njemu su dobro
poznata. To svedoči njegov Veliki inkvizitor. U njemu se oseća
košmarno prisustvo Satane. On pleni, poražava i zaprepašćuje
nečuvenom i neviđenom kritikom Hrista i nenadmašnom apologijom
greha i zla. Upoređen sa Satanom Dostojevskoga, Geteov Mefistofel
je pre biblioteka nego oličenje apsolutnog zla i neućutnog bunta
protiv Boga — Satana. Gete govori o Satani, u Dostojevskog se
oseća prisustvo Satane i satanskog. Otuda neki smatraju
Dostojevskog za đavonosca. Tako, V.Verjesajev veli da je Dostojevski
— >>podvižnik đavola<<. Oto Birbaum piše da je Dostojevski —
>>ruskog đavola u telu imao! I još kakvog đavola! U koliko oblika!
Legion đavola! Zato su njegova dela pravi pandemonium<<.
To je istina, tužna istina. Ali je isto tako istina i to, da je samo
kao takav, Dostojevski mogao onako savršeno poznati tajnu
đavolove prirode, njegovu psihologiju, logiku i metodiku. Samo kao
takav, Dostojevski je mogao pronaći da je đavo jedina sila koja
razara, ruši i obezličuje čovekovu ličnost. Samo kao takav,
Dostojevski je mogao pomoću svojih antiheroja i tvoraca čovekoboga
napisati đavodiceju kakvu ne vide svet.
Dostojevski — neustrašivi borac za ljudsku ličnost, Dostojevski
— buntovni bogoborac i nepoštedni hristoborac, Dostojevski —
anarhist i nihilist, Dostojevski — ruski legion, — samo takav
Dostojevski mogao je onako realno osetiti i stvarno sagledati svu
odvratnost, svu gadost, svu nakaznost fizičko-metafizičkog
čudovišta: đavola, i očajnički strasno potražiti Onoga koji je jedina
nada svih očajnika, jedino utočište svih prokletnika i jedina uteha
čoveka i čovečanstva. . .

PRAVOSLAVNA TEODICEJA

JEDINO REŠENJE VEČNIH PROBLEMA

Dostojevski je nesumnjivo i nepobitno dokazao jedno: đavola
ima. Ali, ne dokaže li sa istom takvom nesumnjivošću i nepobitnošću
da i Boga ima, onda — teško njemu! Bolje bi mu bilo da je iz kolevke
odnesen u grob. I mi ne bismo znali za pakao strašniji od Danteovog
i za muke nepodnošljivije od Prometejevih. Ovako, teško njemu, ali
još teže nama, jer se bez Boga ne može izdržati jezivo prisustvo
strašnog đavola Dostojevskovog.
Dostojevski je od vrha do dna zagorčao ljudski život nekom
čemernom metafizičkom gorčinom, kojoj je izobilno dodao otrov
ubitačne skepse. Iz svoje burne duše, kao iz neugasivog vulkana,
neustrašivi ispovednik ateizma bljuje lavu žeravičnog očajanja, i
njome zatrpava sićušne umove nemoćnih bića, koja se zovu — ljudi.
Slovenski đavodicejist ima uza se snažne dokaze: svet i čoveka.
Postojanjem ovakvog sveta i ovakvog čoveka on ne samo neoborivo
dokazuje postojanje đavola, nego i apologira greh, zlo i đavola, kao
niko pre njega. Ovakav kakav je, svet je ili delo očajanja, ili delo
bezumlja, ili delo pakosne šale. A čovek? Ovakav kakav je, čovek je
sve to, i nešto gore od toga: on je prelaz i prolaz za neko zlokobno
očajanje, koje se na svome pomamnom putu oblači u njega kao u
svoje telo. Reklo bi se da je neko metafizičko očajanje došlo u
čoveku do svoje najveće tuge i najpotresnijeg ludila.
U ovakvom svetu jedno je sigurno: đavola ima. Ali, zar se može
živeti u svetu u kome đavola ima a Boga nema? — Može, veli
Dostojevski. Samo se takav život neminovno završava ludilom ili
samoubistvom. Trećega nema. To nam svedoče ideolozi i tvorci
čovekoboga. Da bi se omogućila i osigurala bar minimalna
celishodnost čovekovog postojanja u ovakvom svetu, mora se
prethodno makar u izvesnoj meri savladati crna, bezumna tragika
života. To čovek može postići samo tako, ako mu se srce zapali
osećanjem a duh saznanjem: da je nemogućno živeti u svetu, u
kome đavola ima a Boga nema.
Takvo osećanje plamti u Dostojevskovom srcu i takvo saznanje
gori u njegovom duhu. On ne može da živi u svetu u kome đavola
ima a Boga nema. Ovakav svet ne da mira Dostojevskome. Sve se u
njemu slilo u jedan nagon: nagon traženja Boga. On mora ili promaći
Boga ili njega neće biti. To je osnovna životna dilema Dostojevskoga.
Sve što je u njemu, kao neki neodoljivi nagon, krenulo je u traženje
Boga, Boga koji bi mogao objasniti, osmisliti i opravdati i ovakav svet
i ovakvog čoveka. Ako nad svetom i u svetu nema Boga, onda je
svet ludnica. Ako nad čovekom i u čoveku nema besmrtnosti, onda
je čovek glavni ludak u ludnici što se zove svet.
Bez Boga — svet je neizdržljiva besmislica; bez besmrtnosti —
čovek je ovaploćenje nečijeg zluradog potsmeha. >>Nema Boga,
nema besmrtnosti, čega radi onda živeti?<< vapije Dostojevski.
Nema smisla životu, ako se u svetu i u čoveku ne pronađe ništa
božansko i besmrtno. Stoga se Dostojevski probija kroza sve što je
vremensko i prolazno u svetu i čoveku, roni u bezdane tmine i
dubine, tražeći iskrice božanskog i besmrtnog. I posle dugog i
mučnog traženja on ih pronalazi. I na tom ličnom iskustvu on formira
svoje nepokolebljivo uverenje koje glasi: >>Bez vere u svoju dušu i
njenu besmrtnost, život čovekov je neprirodan, nezamisliv i
nepodnošljiv<<.
U samoj stvari, tek kad počne verovati u svoju ličnu
besmrtnost, čovek počinje biti čovekom. Samo u besmrtnosti čovek
otkriva besmrtni smisao svoga života; i samo u Večnom nalazi svoje
potpuno rešenje večni problem čovečije ličnosti. >>Na kraju, jasno
je ovo: samoubistvo, posle gubitka ideje o besmrtnosti, postaje stvar
savršeno neizbežna, čak i neophodna, za svakoga onoga ko se malo
uzdigne nad životinjama. Naprotiv, besmrtnost, obećavajući večni
život, jače vezuje čoveka sa zemljom. U tome, na izgled, leži
protivrečnost: ako već ima tako mnogo života, to jest, osim
zemaljskog još i besmrtni život — čemu onda ceniti toliko zemaljski
život? Ali izlazi baš naprotiv: samo sa verom u svoju besmrtnost
čovek shvata razumni cilj svoj na zemlji. Bez ubeđenja u svoju
besmrtnost kidaju se veze čoveka sa zemljom, postaju tanje, trulije,
a gubitak višeg životnog smisla (ma se on osećao u obliku nesvesne
tuge), nesumnjivo vodi u samoubistvo. . . Ako je uverenje u
besmrtnost toliko potrebno za čovekov život, onda je ono normalno
stanje čovečanstva; a kad je tako, onda besmrtnost ljudske duše
nesumnjivo i postoji<<. Jednom rečju: ideja o besmrtnosti je
život, živi život, njegova krajnja formula, i glavni izvor istine i
pravilnog saznanja za čovečanstvo.
 Nema sumnje, ideja besmrtnosti vezuje čoveka sa svim onim
što je besmrtno, trajno i uzvišeno u svima svetovima. Ona proširuje
čoveka u mnoge beskrajnosti i potapa u čudne tajanstvenosti. Što je
glavno, ona ga spaja sa neiscrpnim izvorom Sveživota, iz koga struji
život kroz sva bića i sve svetove. Jedino iz vere u besmrtnost duše,
veli Dostojevski, proizilazi sav viši smisao i značaj života, proizilazi
želja i volja za život. Vera u besmrtnost duše je jedini na zemlji izvor
živog života, zdravlja, zdravih ideja i zdravih pogleda i zaključaka.
Besmrtnost ne može postojati bez Besmrtnoga. U Besmrtnom
je njen izvor i uvor. Ona pretpostavlja postojanje Boga kao
najnužniju neophodnost. Bez Boga ona ne bi mogla ni postati ni
opstati, nego bi sva ostala nerealna i apstraktna. >>Lična
besmrtnost i Bog su jedna ista — istovetna ideja<<, piše
Dostojevski. Bez Boga ličnost je i ontološki, i psihološki, i
fenomenološki nemogućna. U svima svojim dimenzijama i odlikama
čovekova ličnost je uslovljena Bogom. Može se postaviti neoboriv
princip: bez Boga nema ličnosti. Ili: bez Boga nema čoveka.
Besmrtnosti duše ima, jer Boga ima; Boga ima, jer besmrtnosti duše
ima. Jedno pretpostavlja drugo, i jedno se dokazuje drugim. Ako
Boga igde nesumnjivo ima, ima Ga u besmrtnosti duše. Ako pak
besmrtnosti igde ima, ima je u Bogu. Jedno se sadrži u drugom.
Stvarno, besmrtnost je u Bogu, ali je i Bog u besmrtnosti. Jer je Bog
na tajanstven način imanentan besmrtnoj suštini čovečije ličnosti.
Prisustvo Boga u ljudskoj prirodi najbolje se projavljuje u obliku
osećanja lične besmrtnosti. Kada se to osećanje preobrazi u
saznanje, onda samopoznanje postaje najsigurniji put u
bogopoznanje. Od duše ljudske nema boljeg, jačeg i ubedljivijeg
dokaza za postojanje Boga. Ako postojanje Boga treba dokazivati,
onda ga postojanje besmrtnosti duše najbolje dokazuje. Kada
besmrtnost ne bi bila imanentna biću ljudskom, lako bi uragan
Dostojevskovog bunta oduvao iz čoveka ideju o Bogu. Ali, ona je
imanentna duhu ljudskom, zato i prirodna, i logična, i neuklonjiva.
U svemu što je čovekovo učestvuje Bog kroz besmrtnost.
Svako uzvišenije osećanje i svaka besmrtnija misao plod su
tajanstvene delatnosti Božje u besmrtnom tajniku čovečije ličnosti.
Božanstvene sile se neprimetno prelivaju u sve što je čovekovo, te
se čovek sve više i više obesmrćuje, dok naposletku besmrtnost ne
postane dušom njegove duše i bićem njegovog bića. Bez Boga pak
— sve što je čovekovo tone u smrt. >>Ako Boga ima, onda sam ja
besmrtan<<, s pravom tvrdi Dostojevski.
Osećanje lične besmrtnosti savlađuje u čoveku sve što je
prolazno i trošno, razorava tamnicu egoističke usamljenosti, briše
međe između konačnog i beskonačnog, vezuje čoveka sa Besmrtnim
i sjedinjuje njegovo majušno ja sa Večnim. Razmišljajte o čovečijem
Ja, preporučuje Dostojevski u jednom pismu. Ako Ja može da
obuhvati ideju vasione i njenih zakona, onda to Ja stoji iznad i izvan
svih drugih bića i stvari, procenjuje ih, ispituje ih. U tom slučaju, Ja je
ne samo slobodno od zemaljskih zakona, nego ima svoj vlastiti zakon
koji prevazilazi sve zemaljsko. Otkuda, dakle, dolazi taj zakon?
Sigurno ne od zemlje, gde sve ima svoj kraj i bespovratno iščezava.
Ne ukazuje li to na ličnu besmrtnost? Kada ne bi bilo lične
besmrtnosti, da li bi se vi Nikola Lukiću, mučili oko toga, tražili
odgovor, pisali ovakva pisma? Vidite dakle, vi ne možete da se
oslobodite svoga Ja. Vaše Ja neće da potčini sebe zemaljskim
zakonima, nego traži nešto što prevazilazi zemlju i sa čim oseća
svoju srodnost.
U svemu što čoveka čini izuzetnom vrstom bića prisutno je
osećanje besmrtnosti. Ono prožima čoveka od najviših vrhova
saznanja do najtamnijih dubina nagona. Hteo čovek ili ne, ono
raspolaže neverovatnom vitalnošću. Istina, čovek ga može namerno
i svesno paralisati, ali nikada sasvim iskoreniti ili potpuno uništiti. Ni
ljudi ni demoni nisu u stanju da izmisle smrt koja bi mogla potpuno
umrtviti osećanje besmrtnosti u čoveku.
U tom pogledu, moderan evropski čovek, kao svojevrsni
kulturni tip, pretstavlja karakteristikum. U njega je paraliza osećanja
besmrtnosti skoro potpuna. Valjda se misli: čovek je suviše složeno,
široko i beskonačno biće; treba ga uprostiti, suziti i smanjiti. To će se
najlakše učiniti, ako se u njemu paralizuje osećanje besmrtnosti. Na
to se dala Evropa svojom kulturom i civilizacijom.
Ali ma kako suzbijano i paralizovano, osećanje besmrtnosti se
projavljuje kod evropskog čoveka ili u obliku kosmičke tuge
(njeltschmerz, mirovaja skorb), ili u obliku dosade, duševnog nemira i
raznovrsnih nezadovoljstava, ili u obliku čežnje za beskrajnim
progresom u ma kom pravcu. Na kraju krajeva, paralizovano
osećanje besmrtnosti strahovito se sveti svome zlotvoru: lišava ga
višeg životnog smisla i odvodi u idolopoklonstvo. I čovek neumorno
stvara idole i bogove.
Jeziva je ironija života: čim čovek paralizuje svoje osećanje
besmrtnosti i prestane verovati da je besmrtan, odmah stane
stvarati nove bogove i idole. To nam Dostojevski vrlo ubedljivo
pokazuje u svojim buntovnim antiherojima, odlučnim moralistima. U
njima prisustvujemo bankrotstvu svega čovečjeg, preživljujemo
samrtničku krizu svih bogova i rušenje svih idola, sazdanih po slici i
prilici evropskog čoveka.
Bogovi Evrope ne mogu da otstoje svoje božanstvo, niti da
reše prokleta pitanja Dostojevskome. To su sićušni bogovi za sićušne
vernike; u njih veruju lakoverni i maloverni. Ali gde je Bog u koga bi
mogao verovati jedan Dostojevski? Ima li takvog Boga? Ako ga ima,
ne bi li ga Dostojevski stavio na najsvirepiju probu, kušao
najsablažnjivijim iskušenjima i, možda, sablaznio i pobedio? Lako je
bogovati lakovernima, ali ko će bogovati Dostojevskome? Ko
odgovoriti na njegov strahoviti bunt? U raskošnom panteonu Evrope
ima mnogo bogova, ali ni jednog koji bi mogao rešiti večne probleme
i smiriti buntovnu i burnu dušu Dostojevskoga.
Vitlan uraganom besmislene tragike ovoga sveta, da ne bi
poludeo od užasa i očajanja, Dostojevskom je neophodan Bog, istiniti
Bog, neophodniji nego Šekspiru ili Kantu, Tolstoju ili njegošu. Više
nego ikom njemu je neophodan Bog koji je bio u čoveku, i bio čovek,
a nije od ovosvetovskih užasa zaboravio da je Bog. Više nego ikome
njemu je neophodan Bog koji je gledao očima kojima čovek gleda i
nije se izbezumio, Bog koji je bio zaključan u pet čula i nije poludeo,
Bog koji je odbolovao sve ljudske bolove, otstradao sva ljudska
stradanja i nije pao u očajanje, Bog koji je preživeo smrt i nije se
prepao, Bog koji je živeo u ovakvom svetu i nije ga prokleo, Bog koji
je osmislio, opravdao, oblagovestio, sazladio i svet, i čoveka, i smrt, i
život.
Gonjen očajanjem, kao nekom nemilosrdnom aždajom,
Dostojevski se s krikom i ridanjem bacio pred noge takvoga Boga:
krotkoga i blagoga Gospoda Isusa. Ja sam iz bunta, objavljuje on,
izveo i dokazao neophodnost vere u Hrista.
Presvetli lik Bogočoveka Hrista zaneo je i zanavek osvojio
izbezumljenog bogoborca. Bogoborac je postao bogoprimac. Blagi
pogled krotkoga Isusa prošao je njegovu metežnu dušu: utišao buru,
ukrotio duh, osvojio srce, iscelio rane. Nekada đavoiman, Dostojevski
je postao Hristoiman. Svršila se velika tajna, rešen je prokleti
problem: Bogočovek je jedino sigurno i nepogrešivo rešenje svih
vekovečnih problema: problema sveta, čoveka, dobra, zla, života,
smrti. On je jedini smisao i cilj sveta i čoveka, On — jedini smisao i
cilj istorije, On — jedina blagovest i opravdanje života. Buntovni i
besprimerni Hristoborac ranjen je slatkom strelom Hristove ljubavi;
pobedio je >>presvetli lik Bogočoveka, njegova moralna
nedostižnost, njegova čudesna i čudotvorna krasota<<.
Sav Dostojevski krenuo je novim putem. Osetio je svim bićem
da je Hristos nešto beskrajno novo i beskonačno dragoceno za sve
što čoveka čini čovekom. Zagledane u lik Bogočoveka Hrista,
njegove misli su bujno rasle u sve božanske beskonačnosti, a želje
pretvarale u hristočežnjive strasti. Ponesena ljubavlju prema
Čudesnome, osećanja su letela kroz beskrajnu radost: presvetli lik
Bogočoveka je u svima svetovima jedina čar koja stalno i neodoljivo
sve više i više očarava, i nikad ne razočarava. Očaran njime do
bespovratne zaljubljenosti, i spasen od ateističkog očajanja i
anarhističkog bezumlja, Dostojevski apostolski nepokolebljivo i
ispovednički neustrašivo propoveda i ispoveda istinu: Bogočovek je
sve i sva u svima čovekovim svetovima; On je najneophodnija
neophodnost naše planete; On — jedini spasitelj od bezizlaznog
očajanja i samoubilačke skepse; On — jedini Prosvetitelj i Osvetitelj u
svima tamama; On — jedini Logos, jedina Logika, jedini Smisao,
jedini cilj života u svima svetovima.
Vele: nema Boga. Ali, otkuda čudesna ličnost Hristova? Zar je
naša kukavna planeta mogla svojom silom sazdati tako čarobno
biće? Zar su ljudi mogli izmisliti, akamoli oživotvoriti tako
svesavršenog čoveka? Iako u svemu čovečanski realan, Hristos je po
svemu božanski savršen i idealan. On ne samo dokazuje, već
stvarno pokazuje Boga u telesnom obliku. Svakim svojim osećanjem,
svakom mišlju, svakom rečju, svakim pokretom, svakim delom On
pokazuje da je istiniti Bog i pravi čovek. U njemu nema ničeg
fantastičnog, utopističkog, nerealnog. On je nešto >>što čusmo, što
videsmo očima svojim, što razmotrismo i ruke naše opipaše: Logos
života<<. Sve je u njemu i božanski živo i čovečanski realno. Svako
božansko savršenstvo u njemu je postalo čovečanskom stvarnošću.
Ako je reč o Istini: u njemu je božanska Istina postala čovečanskom
stvarnošću. Ako je reč o Pravdi, o ljubavi, o Dobru, o Lepoti, o
Večnosti, mora se reći to isto: u njemu su i božanska Pravda, i
božanska ljubav, i božansko Dobro, i božanska lepota, i božanska
Večnost postali čovečanskom stvarnošću. U svakom trenutku svoga
zemaljskog života On je i božanski savršen i čovečanski realan, i
božanski bezgrešan i čovečanski pristupačan.
Ko može pronaći u njemu ma i najmanje zlo i optužiti Ga ma i
za najmanji greh, kada to nisu uspeli učiniti ni najlukaviji špijuni srca
ljudskog — fariseji i sadukeji? Oni, čije su oči, uperene na njega, čas
razrastale u teleskop, čas pretvarale u mikroskop, e da bi na neki
način pronašle u njemu makar jedan molekil greha. Ako ičega ima
nesumnjivog u našem čovečanskom svetu, onda je to, na prvom
mestu, bezgrešnost Hristova. To mora osetiti svaki ko se ozbiljno
zagleda u njegovu čudesnu ličnost i zamisli nad njom. Svojom
bezgrešnošću On nesumnjivo dokazuje svoje Božanstvo, a svojom
zemaljskom konkretnošću — svoje čovečanstvo. Svim i svačim On
savrševo pokazuje i nepobitno dokazuje da je Bog i čovek:
Bogočovek.
Sva izuzetna draž Hristove ličnosti sastoji se u tome, što je On
u isto vreme i Bog i čovek, a ne samo Bog ili samo čovek.
Dostojevski je kao retko ko snažno osetio tu centralnu tajnu Hristove
ličnosti, stoga i stoji za nju velikomučenički smelo i apostolski
mudro. On odlučno izjavljuje: Najveća je besmislica smatrati Hrista
samo za čoveka; Hristos = čovek, kao protivnost: Hristos =
Bogočovek, ne može biti ni Iskupitelj ni Izvor života; sama nauka
nikada neće moći da ostvari sav ljudski ideal; izvor života, umirenje
čoveka i spasenje svih ljudi od sumnje, i uslov — sine ljua non — bića
celoga sveta sadrži se u ovim rečima: >>Logos postade telo, i
obitavaše među nama, pun blagodati i istine, i mi gledasmo slavu
njegovu, slavu kao jedinorodnoga od Oca<<, — i u veri u ove reči.
Bogočovek je ne samo sine ljua non svega što postoji, nego i
Logos sveta i Logika sveta. Kao takav, On je osovina sveta; surva li
se sa nje, svet se pretvara u đavolski haos, u neizdržljivi užas, u
svirepu besmislicu. Dostojevski blagovesti: Sve se sastoji u tome da
Logos zaista postade telo. U tome leži sva vera i sva uteha
čovečanstva, uteha koja se ono nikada neće odreći. U tome leži i
opravdanje Boga pred ljudskim saznanjem što je stvorio svet i
čoveka u svetu.
Ako je čovek nepoštedno iskren pred sobom, mora priznati da
je Bogočovek Hristos jedino logički usvojljivo opravdanje Boga. U
svakom pogledu On pretstavlja savršenu teodociju u svetu
čovečanskih misli, osećanja, doživljaja i stvarnosti. Filosofske
teodiceje, u krajnjoj liniji, graniče apstraktnim i fantastičnim. Želeći
da opravdaju pred ljudskim saznanjem transcendentnog Boga, one
se lome, krhaju i ruše o gudure nesavladljivih protivrečnosti. No
transcendentnog Boga nemogućno je opravdati, jer ne postoje za to
ni logički ni empiriski argumenti. I to je malo. Transcendentnog Boga
ne treba opravdavati, jer nije zaslužio. Bog, koji nije bio u čoveku,
nema prava da bude Bog izmučenom čovečanstvu. Samo Bog koji je
bio u čoveku, živeo životom čoveka, otstradao sva stradanja,
prepatio sve muke, savladao sve smrti, osmislio svet i čoveka, a
pritom nije izgubio nijednu od svojih božanskih osobina, — samo
takav Bog može opravdati sebe pred napaćenim čovečanstvom što
je stvorio svet i čoveka u svetu.
Takav Bog bio je, jeste, i biće samo Hristos. On je svojim
čovečanstvom opravdao Boga, i svojim Božanstvom opravdao
čoveka. On je pre svega i iznad svega Bogočovečanska ličnost. A to
znači: živa, vidljiva, opipljiva, ovaploćena i ovaplotljiva
bogočovečanska realnost. Realna kako za Boga tako i za čoveka.
Hristos nije neka apstraktna ideja ili fantastična bajka, već
čovečanski živa i zemaljski realna Bogočovečanska ličnost. U njemu
su Bog i čovek tako zbliženi, da sačinjavaju nedeljivo lično jedinstvo.
Ali, to jedinstvo je ne samo potpuno, nego pretstavlja savršenu
ravnotežu između Božjeg i čovečjeg. U Bogočoveku je tajanstveno i
divno postignut mnogoželjeni bogočovečanski monizam ličnosti.
>>U njemu obitava sva punoća Božanstva telesno<<, ali i sva
punoća čovečanstva. On je istiniti Bog i istiniti čovek, jedina ličnost u
kojoj je postignuta i ostvarena savršena ravnoteža između Boga i
čoveka, u kojoj je čovek postao Čovek, dostigao svesavršenstvo
svoje ličnosti i postao Ličnost.
Bogočovek Hristos ima opštečovečanski značaj: sve što je bio,
bio je da bismo i mi bili; sve što je činio, činio je da bismo i mi činili;
sve što je doživeo, doživeo je da bismo i mi doživeli. On je živeo
bogočovečanskim životom, da bi ga učinio pristupačnim i
ostvarljivim za svako ljudsko biće. Kad je Bog postao čovek, onda
nema ničeg Božjeg što ne bi moglo postati čovečjim. Kada se Bog
ovaplotio, onda je i sve Božje postalo ovaplotljivo.
Sve Hristove reči i misli ostvarljive su i ovaplotljive u ljudskom
životu, jer su bogočovečanske. Za mnoge je to neshvatljivo, zato
govore: Hristos je veliki čovek, veliki filosof, ali ovako sazdani ljudi
ne mogu ostvariti ni polovinu njegove filosofije. A drugi dodaju:
Hristos je zanesenjak i idealist; njegov idealizam nije biljka za našu
planetu.
I jedni i drugi govore neoprostivu hulu, jer razovaploćuju
Bogočoveka i time uništavaju najveću dragocenost čovečanskog
sveta. Ali Dostojevski, izuzetno nadahnuti realist, odlučno tvrdi da je
Bogočovekov idealizam dostižan i ostvarljiv za čoveka i čovečanstvo.
Nemogućno je verovati, veli Dostojevski, da >>Logos postade
telo<<, to jest da ideal beše prisutan telesno, a ne verovati da je
dostižan za celo čovečanstvo. Zaista, može li čovečanstvo istrajati
bez ove utehe? Ali Hristos je zato i došao, da bi čovečanstvo saznalo
da se i zemaljska priroda, duh čovečiji, može zacelo ovde telesno
javiti u tako nebeskom sjaju, a ne samo duhovno, kao ideal, i da je to
i mogućno i prirodno. Učenici Hristovi, koji ovo prosvetljeno Telo
obožavahu, pod najvećim mukama dokazaše kakva je to sreća ovo
Ovaploćenje u sebi nositi, savršenstvo ovog Lika podražavati i u
njegovo Ovaploćenje verovati. A drugi, koji posmatrahu kakvu sreću
ovo Ovaploćenje daje čim čovek počne da stvarno ima udela u
njegovoj krasoti, divljahu se, čuđahu se, i najzad zaželeše da i sami
uživaju u ovom blaženstvu: oni postadoše hrišćani i unapred se
radovahu mučenju. Ovde se sve sastoji u tome da Logos zaista
postade telo. U tome leži sva vera i sva uteha čovečanstva, uteha
koje se ono nikada neće odreći.
Po svemu što daje čoveku i čovečanstvu, Hristos je
nezamenljiv za naš zemaljski svet. On jedini unosi smisao u naš
čovečanski život i daje mu božansku vrednost. Jer kad je On živeo na
ovoj planeti, znači da vredi živeti na njoj, i da se ima rašta živeti.
Čovek, koji kao Dostojevski snažno oseti jezivu tragiku života, mora
ili poverovati u Hrista ili izvršiti samoubistvo. Trećeg izlaza nema.
Kao iskren mučenik misli, Dostojevski je poverovao smelo i
neustrašivo. Sva svoja osećanja, sve svoje misli, on je poveo novim
putem, putem odlučne i beskompromisne vere. I na tom putu svim
bićem osetio i ličnim iskustvom saznao da je Bogočovek Hristos
najprešnija i najnužnija neophodnost čoveka i čovečanstva i da se
On nikim i ničim ne može zameniti. Zato podvižnički revnosno brani
nezamenljivog Boga i Gospoda. >>Vi, gospodo, — obraća se on
hrisoborcima, — koji odričete Boga i Hrista, niste nikada pomislili,
kako bez Hrista najedared sve postaje gadno i grešno. Vi osuđujete
Hrista i ismevate Boga, ali kakve uzore vi dajete čovečanstvu? Kako
ste sitni, kako nevaljali, kako zlobni, kako slavoljubivi! Otstranjujući
Hrista, vi uništavate u rodu ljudskom nedosežni ideal krasote i
dobrote. I šta vi od slične vrednosti predlažete u zamenu?
U ovakvom svetu nema utehe čoveku i čovečanstvu mimo
Hrista. Oduzeti to rodu ljudskom znači: oduzeti mu ono na čemu stoji
i radi čega postoji. >>Uostalom, — izjavljuje Dostojevski, — vi biste
mogli oduzeti to čovečanstvu, kada biste bili u stanju da pružite
svetu nešto bolje od Hrista. Pitanje je sada: imate li vi tako što?<<
Dajte mi drugi ideal i ja ću poći za vama, — veli Dostojevski
onima koji žele da bez Hrista i mimo Hrista usreće čovečanstvo. —
Uostalom, vi me možete lišiti vere u Božanstvo Hrista ako samo
pokažete nešto bolje od Hrista. De, pokažite! Ruskoj inteligenciji,
zaraženoj ateističkom ideologijom Evrope i anarhističkim moralom
evropske pozitivističke nauke, Dostojevski se obraća sa zahtevom:
>>Gospodo, prosvećeni ruski Evropljani, pokažite mi svoje
pravednike, koje ćete staviti mesto Hrista!
Dostojevski zna u šta veruje; on se klanja Bogu poznatome:
Hristu Bogočoveku, koji je silno i nepobitno za Boga od tolikih svetih
i pravednih ljudi u toku tolikih vekova. Na sebi samom Dostojevski je
lično osetio i opitno poznao božansku moć Hristovu, jer ga je
milostivi Čovekoljubac spasao skepse, očajanja i samoubistva. Da to
naglasi, njemu je malo reči u ljudskom rečniku. Pa ipak,
svedočanstvo njegovo o božanskoj sili Hristovoj je apostolski snažno
i ispovednički neodoljivo.
 Dostojevskova vera u Bogočoveka Hrista je tako izuzetno
velika, da je skoro besprimerna u istoriji sveta. Za njega je
Bogočovek Hristos nešto veće i više i od Istine, i od Pravde, i od
ljubavi i od svega najuzvišenijega što ljudi zamisliti mogu. A kada bi
se čak postavila dilema: Hristos ili Istina, — Dostojevski bi izabrao
Hrista a odbacio Istinu. Takva je njegova vera. Sa njom se može
takmičiti samo vera jednoga apostola Pavla. Takva vera sačinjava
Dostojevskovo Vjeruju. Evo njegovih reči o tome: >>Pokatkad mi
Bog daje časove savršenog mira; u tim časovima ja volim i verujem
da i mene vole; u tim časovima ja sam formulisao svoje Vjeruju, u
kome je sve jasno i sveto za mene. Ovo Vjeruju je sasvim prosto; evo
njega: ja verujem da ne postoji ništa divnije, dublje, simpatičnije,
razumnije, ljudskije i savršenije od Hrista. Sa surevnjivom ljubavlju ja
govorim sebi, da ne samo nema njemu slična, nego da i ne može
biti. Štaviše, ja izjavljujem: kada bi mi neko mogao dokazati da je
Hristos van istine, i kada bi istina zaista isključivala Hrista, ja bih
pretpostavio da ostanem sa Hristom a ne sa istinom<<.
Hristos je više nego istina, jer je otac istine, više nego život, jer
je davalac života, više nego vasiona, jer je tvorac vasione. U njemu
su date našem čovečanskom svetu sve večne vrednosti. Zato On
jedini može dati, i daje vrednosti svemu i svačemu. Gde je On, tu je
smisao i život, tu večnost i besmrtnost, tu svaka vrednost i svaka
radost. On je merilo svega, ma da sam ne podilazi ni pod kakve
mere ljudske. Za Dostojevskog, koji je doživeo krah svih ljudskih
merila, čudesni lik Hristov je jedino nepogrešivo merilo svega
vidljivoga i nevidljivoga.
>>Na zemlji, zbilja, kao da lutamo, — uči Dostojevski; i da
nema dragocenog Hristovog lika pred nama, mi bismo propali i
zalutali sasvim — kao nekada rod ljudski pred potopom<<. Van
bogočovečanskog lika Hristovog ne postoji ništa ni u svetu ni u
čoveku, što bi ljudima moglo poslužiti kao sigurno i nepogrešivo
merilo ma koga ili ma čega u svetu zemaljskih stvarnosti, ideja i
zbivanja.
Naivno je i plitkoumno smatrati savest, u njenoj empiriskoj
datosti, za sigurno merilo dobra i zla. Jer u svojoj empiriskoj
stvarnosti, savest je uprljana, ogrehovljena, bolesna. Samo kada se
očisti, osveti, isceli i obogočoveči božanskom silom Hristovom ona
može biti sigurno i nepogrešivo merilo dobra i zla. Pri tome, postoji
samo jedna provera savesti. To je Hristos. Zato Dostojevski izjavljuje:
>>Savest bez Boga je užas. Ona može zabludeti u krajnji nemoral.
Nije dovoljno da se moral definiše kao vernost svojim ubeđenjima.
Čovek mora neprestano da stavlja sebi pitanje: jesu li moja ubeđenja
pravilna? Za njih postoji samo jedna provera; ta provera je
Hristos<<. >>Ja ne mogu da priznam, — nastavlja Dostojevski, —
da je moralan čovek koji spaljuje jeretike, jer ne priznajem tezu da je
moralnost: saglasnost sa svojim unutrašnjim ubeđenjima. To je samo
časnost, ali ne moralnost. Za mene je Hristos moralni obrazac i ideal.
Ja pitam: da li bi Hristos spaljivao jeretike? — Ne bi. Onda znači da je
spaljivanje jeretika jedan nemoralan postupak. Inkvizitor je već
samim tim nemoralan što dopušta da se u svom srcu i savesti pomiri
sa idejom spaljivanja jeretika.
Braneći tezu da je Bogočovek Hristos jedini izvor i merilo
pravog morala, Dostojevski vrlo uspešno obara gledište svoga
oponenta. >>Vi velite da je moralnost — raditi po ubeđenju. . .
Prolivanje krvi vi smatrate za nemoralno. Ali prolivanje krvi iz
ubeđenja vi smatrate za moralno. Molim vas, recite mi, zašto je
prolivanje krvi nemoralno? Ako nemamo autoritet u veri i Hristu,
onda ćemo u svačemu zalutati. To su moralne ideje. One izrastaju iz
religioznog osećanja, ali se nikada ne mogu opravdati samo logikom.
. . Jezuit laže pošto je ubeđen da je laž korisna za dobar cilj. Vi ga
hvalite, jer je veran svome ubeđenju, to jest on laže, i to rđavo, ali
pošto to čini iz ubeđenja, onda je to dobro. U jednom slučaju njegovo
laganje je dobro, u drugom — rđavo. Šta to znači? Na zemljištu na
kome stojite, vi ćete uvek biti tučeni. Jedino ako usvojite postojanje
moralnih ideja, koje izrastaju iz osećanja, iz Hrista, vi nećete
pretrpeti poraz<<.
Čovek je mera svih stvari, — to je osnovno načelo evropske
kulture, načelo, formulisano od sofista, a usvojeno i sistematski
primenjivano od evropskog čoveka. Na njemu, kao na dijamantskom
temelju, zida sebe evropsko čovečanstvo, a ne sluti da zida sebe na
dinamitu. Dostojevski je neustrašivo oprobao to načelo; ovaplotio ga
je u mnogobrojne ličnosti; primenio u životu svojih heroja; proveo
kroz njihov krvotok; proneo kroz njihov um i srce, i rezultat je bivao
uvek isti: čovek takvog načela, na kraju svih krajeva, završavao je ili
ludilom ili samoubistvom. U svemu tome Dostojevski se mnogo
namučio, ali je njegova muka nagrađena time, što je
eksperimentalno i sveubedljivo dokazao da načelo:
µετ ρ ο ν παν τ ω ν = čovek je mera svih stvari, znači:
διαβ ο λ ο σ µ ε τ ρ ο ν πα ν τ ω ν = đavo je mera svih
stvari.
Zaprepašćen tim užasnim otkrićem, on je odlučno odbacio
čovekoboga i svesrdno prigrlio Bogočoveka, koji je u svemu i po
svemu potpuno suprotan čovekobogu. Bogočovek znači: Bog je uvek
na prvom mestu, a čovek na drugom; Bog je tvorac, čovek njegovo
stvorenje; Bog prožima čoveka, i ostaje Bogom, čovek formira sebe
po Bogu, i ostaje čovekom. Čovekobog znači: čovek je tvorac, bog
njegov stvor; čovek je sve i sva, bog emanacija čoveka.
Za Dostojevskog, Bogočovek Hristos je jedini nerazoriv temelj
čoveka i čovečanstva. Nazidaju li sebe na njemu, nazidali su se na
večnom temelju, i sa njega ih ne može oboriti nikakav uragan
iskušenja i napad zla. U ovakvom svetu jadnom čovečanstvu mimo
Hrista nema spasenja od užasa smrti i greha, jer >>u celoj vaseljeni
nema imena osim njegovog, kojim se čovečanstvo može spasti<<.
ljubav Dostojevskoga prema Hristu je izuzetna i jedinstvena:
on je svagda i u svemu za Hrista, pa makar sva logika čovečanstva
bila protiv Hrista. Je li nešto Hristovo, samim tim mora biti savršeno i
idealno. Poneka misao Hristova može umu ljudskom izgledati
nemogućna i besmislena, ali šta je um ljudski prema presvetlom liku
Hristovom. šta je to atomski sićušno božanstvo prema čudesnom
Bogočoveku? Može li to samozvano bedno božanstvo zameniti
Gospoda Hrista? Može li to majušno stvorenje smestiti Nesmestivog,
shvatiti Neshvatljivog, izmeriti Neizmerljivog?
Ne može, odgovara Dostojevski svim bićem svojim. I naslonjen
na iskustvo najboljih, najpravednijih, najsvetijih, kao i na svoje lično,
on poriče umu ljudskom da bude vrhovni sudija Hristovih ideja. On
tvrdi: >>Sve Hristove ideje unakazio je ljudski um, te sad izgledaju
neizvodljive. Okrenuti obraz, voleti druge više nego sebe, ne zato što
je to korisno beć zato što čovek to više voli, voli plamenim
osećanjem, strasno. Hristos je činio pogreške, — to je dokazano! Ali
plameno osećanje govori: ja ću pretpostaviti da ostanem sa
pogreškom, sa Hristom, nego sa vama!<<
Kod pavlovski snažnih ličnosti, ideje sa nekom neodoljivom
silom pretvaraju u strasti. To je slučaj i sa Dostojevskim. njegova
osećanja za Hrista i njegove misli o Hristu slivaju se u jednu divnu i
svepobednu strast, koja vlada i upravlja njegovim bićem. To mu daje
divovsku snagu da lako odbaci sve varljive, čisto racionalističke i
čovekoboške, ideje, vrednosti i merila, i da čarobnu ličnost Hristovu
usvoji kao ovaploćenje svih večnih vrednosti i neprolaznih
dragocenosti.
U našem zemaljskom svetu čoveka rastržu relativne vrednosti:
relativna dobrota, relativna lepota, relativna istina, relativna pravda.
Ali, iole duhovno probuđen čovek ne zadovoljava se time, nego traži
apsolutne vrednosti: apsolutnu dobrotu, apsolutnu lepotu, apsolutnu
istinu, apsolutnu pravdu. I ne može ih nigde naći osim u Bogočoveku
Hristu. Jer je čovek jedino u ličnosti Hristovoj došao do svoje
apsolutne dobrote i lepote, istine i pravde. >>Lepota je ideal, — piše
Dostojevski — Ali, ideali su se davno pokolebali kod nas kao i u
civilizovanoj Evropi. U svetu postoji samo jedna jedina pojava
apsolutne lepote: Hristos. Ta beskrajno divna pojava je, razume se,
beskrajno čudo. Celo Evanđelje sv. Jovana je ispunjeno ovom mišlju:
Jovan vidi čudo Ovaploćenja, vidljivu pojavu Lepoga<<.
>>Gospod Hristos je u sebi pokazao svakome od nas njega
samog u njegovoj neprolaznoj prvobitnoj lepoti. On nam je dao da
svaki od nas, kao u čistom ogledalu, vidi svetlost svog sopstvenog
lika Božjeg. U >>Čoveku<< ili >>Sinu Čovečijem<< objavljena je
svakome sva punoća njegove sopstvene ličnosti. . . Kod nas, u
empirijskoj ljudskoj datosti, ništa nije apsolutno, čak ni savest. Samu
savest treba proveravati i ispravljati prema apsolutnom obrascu. Ali
potčiniti je formuli, ma i odozgo datoj, uništilo bi jedinstvenost i
nezamenljivost ličnosti, njenu apsolutnu vrednost: svetinju ličnosti,
koja se i sastoji u njenoj živoj slobodi, u življenju iznad svake sheme.
Ličnost može i treba da ispravlja sebe, ali ne prema nekoj spoljašnjoj
ma i najsavršenijoj normi, nego jedino prema sebi samoj, i to u
svome idealnom vidu. Primer za ličnost može biti jedino ona, i samo
ona, jer bi se inače pružala mogućnost da joj se mehanički nametnu i
dadu norme iz nečega što joj je tuđe i strano. Jedinstvenost svake
ličnosti, njena apsolutna nezamenljivost ničim drugim, zahteva da
sama ličnost bude primer sebi. No da bi bila primer sebi, treba da
dostigne idealno stanje. . . To je mogućno u Hristu, koji u telu svom
pokazuje svakome Božju ideju o njemu; to jest, to je mogućno samo
pomoću opita, pomoću ličnog opštenja, pomoću neprestanog
zagledanja u lik Hristov, pomoću traženja u Sinu Čovečijem svoga
originala, svoje praosnovne čovečnosti. . . Samo je Gospod Isus
Hristos ideal svakoga čoveka, to jest, ne apstraktni pojam, ne prazna
norma čovečnosti uopšte, ne shema svake ličnosti, nego lik, ideja
svake ličnosti sa svom njenom životnom sadržinom<<.
>>Prokleti problem<< čovečje ličnosti dobija svoje potpuno i
završno rešenje u ličnosti Bogočoveka Hrista. U njoj su zemaljski
realno i čovečanski telesno prisutni i Bog i besmrtnost; ako igde, u
njoj su na najsavršeniji način pokazani i dokazani i Bog i besmrtnost,
a time i večni smisao i božanski cilj svake ljudske ličnosti uopšte.
Idealno savršenstvo i apsolutnu punoću ličnosti čovek postiže kada
se potpuno sjedini sa čudesnom ličnošću Bogočoveka Hrista. Zato
Dostojevski tako plameno voli Gospoda Hrista i tako strasno
propoveda. Zato on ognjenim mačem vere tako revnosno čuva svoj
raj: presvetli lik Bogočoveka Hrista. Van toga lika nema izlaza, nema
utehe, nema spasenja. Gde je On — tamo je radost, tamo blagovest,
tamo blaženstvo.
Ali, gde je taj Lik? Gde se čuva? — U pravoslavlju, jedino u
pravoslavlju, odlučno odgovara Dostojevski. Rimokatolicizam je gori
od ateizma, jer je unakazio lik Hristov, jer unakaženog Hrista
propoveda, a protestantizam je njegovo zakonito dete. >>Udubite
se u pravoslavlje, — preporučuje Dostojevski, — to nije samo
crkvenost i obrednost, to je živo osećanje. . . U samoj stvari, u njemu
se nalazi samo lik Hristov<<.
Da bi poznao pravoslavlje, čovek mora najpre postati
pravoslavan. A da bi postao pravoslavan, mora svim bićem, svom
dušom, svim srcem zaroniti u pravoslavlje. A to znači: mora osećati
pravoslavno, živeti pravoslavno i misliti pravoslavno. Lični
pravoslavni opit je jedini put koji vodi presvetlom liku Hristovom.
Samo ličnim opitom Dostojevski je mogao, i svaki čovek može,
doznati da se >>lik Hristov sačuvao u svoj svetlosti svoje čistote u
pravoslavlju<<.
Gde je lik Hristov, tamo su sve večne vrednosti i sve
neprolazne dragocenosti koje ljudsko srce poželeti može. uzalud se
ljudi i bogovi muče da bez lika Hristovog osmisle i opravdaju sebe i
svet oko sebe. Samo u ličnosti Bogočoveka potpuno je opravdan i
Bog pred čovekom i čovek pred Bogom. Zato Bogočovek jeste, i
zanavek ostaje, jedina istinska teodiceja. U to se može uveriti svaki
ko se iskreno muči problemom čoveka i sveta. Samo se pri tome
mora ispuniti jedan uslov: ličnim opitom usvojiti bogočovečanski,
pravoslavni metod života i mišljenja. To je svesrdno učinio
Dostojevski, i njegov je mučenički podvig nagrađen rešenjem
vekovečnih, >>prokletih<< pitanja. Ličnim podvigom on je poznao
apsolutnu Istinu, i ona ga je spasla. A šta je Istina? — Bogočovek
Hristos, njegov čudesni i čudotvorni Lik. Dostojevski je svom dušom
svojom upio u sebe taj čarobni Lik, i On mu je dao sva blaga koja mu
niko ni od bogova ni od ljudi nije mogao dati. Zato je on sa
apostolskom revnošću i žarom voleo, čuvao i propovedao
Bogočoveka Hrista, objavljujući svakome i svima: da je jedino u
njemu spasenje, smisao i cilj čoveka i sveta. A kroz to i opravdanje
Boga pred čovekom i čoveka pred Bogom. Otuda se njegova dela
mogu nazvati: Odbrana pravoslavnog lika Hristovog, ili: Pravoslavna
teodiceja.
Svoju beskrajnu ljubav prema Hristu Dostojevski je ovaplotio u
svojim pozitivnim herojima: Aljoši i Zosimi, Makaru i knezu Miškinu.
Lik Hristov je glavna stvaralačka sila u njihovim dušama. On zrači iz
njih, iz njihovih lica, misli, osećanja, reči, dela. Sve što je njihovo, u
suštini je hristoliko. Sva neodoljiva draž njihovih ličnosti je u njihovoj
hristolikosti. Oni su nov tip čoveka, pravog čoveka, čoveka
formiranog po liku Bogočoveka. Ako bi se htela označiti kategorija
njihovog celokupnog života i delatnosti, onda je to bogočovečnost. U
svojim hristolikim dušama oni svesrdno i sveto čuvaju čarobni lik
Hristov, žive njime, osećaju njime, delaju njime, i tako stvaraju
pravoslavnu teodiceju.

NAD TAJNOM PŠENIČNOG ZRNA

Čovečija ličnost je u svakom trenutku svoga postojanja
strahovito složena i jezivo beskrajna. Stoga je i veličanstveno i
opasno biti čovek. Ima tu neke tajanstvene i nezasladive, pa ipak
privlačne gorčine. Čovek je gorka tajna, možda najgorča u svima
svetovima. Mnoge je ta tajna trovala, mnoge do ludila i samoubistva
dovela, mnoge u neizlečive bogoborce pretvorila. Ona je i
Dostojevskog trovala, ali ga nije otrovala; ona je i Dostojevskog do
samoubistva dovodila, ali ga nije ubila; ona je i Dostojevskog u
neviđenog bogoborca pretvorila, ali ga nije osatanila.
Svirepo mučen tajnom čovekova bića, Dostojevski je kroz
svoje antiheroje pokušavao na sve moguće načine da je zasladi i
ublaži. Primenjivao je sva ljudska sredstva, ali je posle svakog gorka
tajna postajala još gorča i užasnija. Kada su, najzad, sva ljudska
sredstva krahirala, kada je sve ljudsko bankrotiralo, Dostojevski je
bio primoran da ostavi čoveka i čovekoboga i potraži Bogočoveka.
Tražio Ga je svuda, ali Ga je našao jedino u pravoslavlju. I na svoju
najveću radost otkrio, da u čudesnoj ličnosti Bogočoveka gorka tajna
čoveka postaje slatka i blaga.
U to svoje radosno otkriće Dostojevski je uneo svu dušu svoju.
I ona je svim bićem osetila i saznala: da je u ovom gorkom svetu
jedina istinska i nezagorčiva blagovest za čoveka — Bogočovek. Ta
blagovest zrači iz hristočežnjivih heroja Dostojevskovih i struji iz
hristolikih ličnosti njihovih. Svi oni doživljuju tajnu čoveka kao slatku
božansku tajnu, kao jedinstvenu Božju blagovest. Svi oni potvrđuju i
objavljuju kao važniju od svih istina ovu istinu: čovek je slatka tajna
Božja i divna blagovest Božja.
Za njih je ova istina najneposrednija i najsigurnija stvarnost.
Oni to pokazuju i dokazuju na teoriski, ne racionalistički, ne
sholastički, nego empiriski, eksperimentalno, životno. Sve što je
njihovo, diše i odiše tom istinom. Oni njome postoje i na njoj sve
stroje. Neka slatka hristočežnjiva sila izliva se iz njih i razliva na sva
srca oko njih. Ako sagledate suštinu njihove duše, njihovog srca,
njihovog uma, njihovih dela, naći ćete da je presvetli Lik Bogočoveka
Hrista njihova glavna stvaralačka sila. Ništa nije tako očigledno kao
njihova hristolikost. To baš i potstiče čoveka na pitanje: kako su oni
došli do te hristolikosti? Kako su formirali sebe likom Hristovim i
postali Hristoliki?
Da bi odgovor na ovo pitanje bio objektivan, i da se ne bismo
ogrešili o Dostojevskog, neizostavno je potrebno da se Dostojevskovi
hristoliki heroji podvrgnu psihološkoj analizi, da se pronađu njihove
životvorne sile i zakoni koji vladaju njihovim bićem. Pritom treba
imati na umu, da su ove ličnosti beskrajno složene, te ne podilaze ni
pod kakvu racionalističku analizu. U njima se na nerazmrsiv način
isprepletalo zemaljsko sa nebeskim, prirodno sa natprirodnim i
čovečje sa Božjim. Duša im je sva izatkana od evanđelskih vrlina:
vere i molitve, smernosti i krotosti, ljubavi i nade, dobrote i milosrđa,
bratoljublja i bogoljublja.
Svaka od ovih vrlina, pre no što postane sastavni deo
čovekova bića, izaziva u duši vrlo složen psihički proces i podvig. U
tome podvigu učestvuje sav čovek. Velikim naporom i istrajnim
trudom, on postepeno pretvara evanđelske vrline u sastavne delove
svoga bića, dok najzad ne postanu duša njegove duše i srce
njegovog srca. Sva se ličnost takvoga čoveka nalazi u neprekidnom
hristočežnjivom podvigu i poletu, neumorno se usavršava po liku
Hristovom, postepeno postajući hristolika.
Posredi je čitava nauka, zasnovana na mnogovekovnom
iskustvu najboljih sledbenika Hristovih: pravoslavnih podvižnika i
svetitelja. Oni su svojim trudom stvorili i savršeno obradili naročitu
opitnu nauku, nauku o moralnom preporođaju i duhovnom
usavršavanju čoveka. Centar je te nauke čudesni lik Bogočoveka
Hrista: njemu se ide kroz sve hristočežnjive podvige, njemu
gravitiraju sve čovekove misli i sva osećanja, njemu stremi čovek
svim svojim bićem, dok se najzad ne sjedini s njim, i tako postigne
svoj pravi cilj i večni smisao.
U ovoj nauci Dostojevski je našao ono što nije mogao naći na
putevima evropskog humanizma i čovekoboštva. Našao je sigurna
sredstva za pravilno razvijanje čovečje ličnosti od njenih začetaka do
potpunog savršenstva. Drugim rečima, našao je rešenje
>>prokletom<< problemu čovečije ličnosti, a time i rešenje ostalim
glavnim problemima ljudskoga duha. On izjavljuje: >>Sve tajne,
kako dovesti sebe do savršenstva i bratstva, date su pravoslavljem i
njegovom disciplinom: samousavršavanjem<<.
 Samousavršavanje Hristom i po Hristu jeste jedini put ne samo
za pravilno i besprekorno rešenje problema ličnosti nego i problema
zajednice, društva, naroda, bratstva. Dostojevski tvrdi:
samousavršavanje u Hristovom duhu jeste osnov svemu; lično
usavršavanje je ne samo početak svega, nego i nastavak svega, i
ishod. To je put Hrista Bogočoveka i pravoslavlja, put stare
hrišćanske Crkve. Samo taj put ne završava prašumskim bespućem.
Idući njime i čovek i čovečanstvo idu putem bogočovečanske
besmrtnosti i večnosti. Zato se Dostojevski drži toga
bogočovečanskog puta. Po njemu: sve moralne ideje i ideali, sve
socijalne ideje i ideali osnivaju se na ideji ličnog apsolutnog
samousavršavanja. A ta ideja moralnog samousavršavanja ishodila
je uvek, i ishodi, iz mističkih ideja, iz ubeđenja da je čovek večan, da
nije prosto zamaljska životinja, nego da je vezan sa drugim
svetovima i sa večnošću.
Usavršavajući sebe silom Hristovom, ljudi su preobražavali
sebe iz rđavih u dobre, iz dobrih u bolje, iz boljih u najbolje. Sve što
je najveće, najbolje i najlepše u rodu ljudskom išlo je tim putem. Taj
su put prošli i najsavršeniji ljudi: svetitelji. Oni su najočigledniji
primer, kako od grešnika postaju pravednici i od nesvetih svetitelji.
Svetitelji su prošli taj put, da bismo im i mi sledovali. Stoga
Dostojevski i veli: >>Svetitelji svetle i osvetljavaju put svima
nama<<. Oni su >>pozitivni karakteri neiskazane lepote i snage<<.
Oni su ideal za sve; oni su vođi koji treba da nas vode kao bludne
sinove<<.
Za Dostojevskog: svetitelj je najpozitivniji i najbolji tip čoveka,
najlepši i najsavršeniji izraz bića što se čovek zove. Zato Dostojevski
još izrana izučava psihologiju svetitelja, istražuje njene zakone,
ponire u njene tajne. On ima izuzetno poštovanje, molitveno
divljenje i naročitu ljubav prema svetom Tihonu Zadonskom, ruskom
svetitelju iz osamnaestoga veka. U njemu on nalazi sve što je
potrebno čoveku širokih vidika i velikih problema. Za njega je sv.
Tihon >>pozitivan ruski tip koji ruska literatura traži<<. Opisati
svetog Tihona, uvesti ga u rusku literaturu i učiniti ga njenim
pozitivnim tipom — postaje zavetni ideal Dostojevskog. Smišljajući
plan za Braću Karamazove Dostojevski piše 1870 g. Majkovu:
>>Možda ću uspeti da stvorim jednog veličanstvenog, pravog
svetitelja. . . Razume se, ja ni u kom slučaju neću stvoriti, nego
izneti, opisati stvarnog Tihona, koga odavno nosim u svome srcu.
Štaviše, smatraću kao veliki uspeh ako budem dao makar tačan,
veran nacrt<<.
Da bi što uspešnije ostvario svoju zavetnu misao, Dostojevski
obilazi ruske manastire, posećuje savremene podvižnike, duhovne
starce, među njima i čuvenog općinskog starca — duhovnika —
Amvrosija. I uspeva da na jedan besprimerno savršen način da u licu
starca Zosime pravog, stvarnog svetitelja, i na taj način stvori u
ruskoj literaturi >>pozitivan ruski tip<<, tip čoveka neiskazane
krasote i čari. Starac Zosima mnogo liči na svetog Tihona Zadonskog
i starca Amvrosija Općinskog. To je prirodno, jer je starac Amvrosije
sa drugim općinskim starcem Makarijem poslužio Dostojevskome
kao živi primer, živi original za starca Zosimu.
Nema sumnje, starac Zosima je pozitivan tip Dostojevskoga. U
njemu on daje najsavršenije i najcelishodnije rešenje problema
ličnosti, rešenje bogočovečansko i pravoslavno. Za njega je starac
Zosima >>svetitelj i čovek viši od nas; on zna i ima istinu, on zna
pravdu i . . . čuvar je pravde Božije. . . On je svetitelj, u njegovom je
srcu tajna preporođaja sviju nas, ona moć koja će naposletku
vaspostaviti pravdu na zemlji, i biće svi sveti, i voleće jedan drugog,
i neće biti više ni bogatih, ni siromašnih, ni nadmenih, ni poniženih,
nego će biti svi kao deca Božija, i nastaće pravo carstvo Hristovo<<.
Duhovnik, sveti starac zna tajnu čovekova bića; ništa mu
ljudsko nije nepoznato: od najgnusnijeg pada do najidealnijeg uzleta.
Zato i može voditi svakog čoveka najsigurnijim putem moralnog
preporođaja i usavršavanja. Izlažući ulogu svetih, duhovnih staraca u
Pravoslavnoj Crkvi, Dostojevski odgovara na pitanje, šta je to starac i
veli: >>Starac — to je čovek koji uzima vašu dušu i vašu volju u
svoju dušu i u svoju volju. Izabravši sebi starca, vi se odričete svoje
volje i predajete je njemu u potpunu poslušnost, sa potpunim
samoodricanjem. To iskušenje, tu strašnu školu života, onaj, koji se
predaje, prima dobrovoljno, u nadi da će posle dugog iskušenja
pobediti sebe, ovladati sobom u tolikoj meri, da može, naposletku,
poslušnošću u toku celog života, postići potpunu slobodu, to jest
slobodu od samoga sebe, da izbegne sudbu onih koji su ceo vek
proživeli a sebe u sebi nisu našli. Taj pronalazak, to jest staraštvo —
nije pronalazak teorijski, nego je izveden na Istoku iz prakse danas
već hiljadugodišnje. Obaveze prema starcu nisu to što obično
>>poslušanje<<, iskušeništvo, koje je oduvek postojalo i u našim
ruskim manastirima. U staraštvu se priznaje večna ispovest svih onih
koji se trude i vrše podvige kod starca — i nerazrušiva sveza između
onoga koji je svezao i svezanoga. . . Staraštvo je ispitano i već
hiljadugodišnje oruđe za moralni preporođaj čovekov od ropstva ka
slobodi i ka moralnom usavršavanju.
Omiljeni heroj Dostojevskoga, dvadesetogodišnji Aljoša
Karamazov, očaran hristolikom ličnošću starca Zosime i ponesen
nekom hristočežnjivom silom, ostavlja sve, odlazi starcu u manastir,
i u njemu blagom, krotkom i mudrom nalazi idealan izlaz za svoju
mladu dušu, koja se otimala iz mraka svetske zlobe na svetlost
ljubavi. On živi u samoj ćeliji starca Zosime, i, predavši mu potpuno
svoju dušu, prolazi podvig apsolutnog poslušanja. Starac Zosima
vaspitava Aljošu nežno i mudro. Ispunjuje mu dušu evanđelskim
vrlinama, preobražava srce hristočežnjivim osećanjima i zaliva
slatkim Hristovim tajnama. Kroza sve zrači preporođajna i
preobražajna, blaga i tiha svetlost čudesnog lika Hristovog. Tom
blagom i sveprodirnom svetlošću starac Zosima obasjava svakoga
čoveka, otkriva u svakome ono što je bogoliko i hristočežnjivo,
besmrtno i večno, i na tome zasniva preporođaj svačije ličnosti. Ako
se traži neprolazna suština čovečije ličnosti, ona je nesumnjivo u
bogolikoj besmrtnosti duše. sjediniti tu besmrtnost sa besmrtnim
Bogom — smisao je i cilj čovekova postojanja na zemlji. To se
postiže hristočežnjivim podvizima, od kojih je prvi — vera.
Sa verom počinje pravi život čovekov na zemlji, život besmrtne
bogolike duše. Vera izaziva u celokupnom biću čovekovom potpun
preobražaj i potpunu promenu svih vrednosti: sve ljudsko i smrtno
čovek zamenjuje Božjim i besmrtnim; odbacuje sve što je dotle
smatrao za smisao i cilj svoga života, a usvaja Bogočoveka Hrista
kao večni smisao i cilj svoga postojanja u svima svetovima. Iako vrlo
složen, vera je ipak jasan i određen hristočežnjiv podvig: ona
zahvata celog čoveka, stavlja ga u pokret od smrtnog ka
besmrtnom, od prolaznog ka večnom, i vodi evanđelskim putem, sa
krajnjim ciljem: da ga potpuno sjedini sa Bogočovekom Hristom. U
svemu tome dominira čudotvorni lik Hristov.
Takvo je evanđelsko shvatanje vere. Takvo i Dostojevskovo. To
on izražava i potvrđuje svojom shemom vere. On kaže: >>Shema
vere: Pravoslavlje sadrži u sebi lik Isusa Hrista<<. Ako ovu skicu
vere raščlanimo i proširimo, mogli bismo reći: pravoslavno verovati
znači: smatrati lik Isusa Hrista za večni smisao i cilj svoga bića, živeti
njime, misliti njime, osećati njime; sve svoje normirati njime u svima
svetovima i biti večno njegov svom dušom svojom, svim srcem
svojim, svom snagom svojom.
Samo takva vera u Bogočoveka Hrista je prava vera, jer jedino
ona može osmisliti život čovekov u svima svetovima. Ili takva vera u
Bogočoveka ili — treba spaliti sve, jer je bez njega sve besmisleno,
glupo i užasno i na nebu i na zemlji i pod zemljom. Do takve odlučne
i mučne dileme došao je Dostojevski, tražeći smisao i cilj čovekovom
biću u našem zemaljskom svetu.
Podvigom vere čovek vaskrsava sebe iz groba egoizma.
Hristocentrizmom podviga vere on pobeđuje egocentrizam svoga
oholog razuma, podivljale volje i ogrehovljenog srca. ljudski razum,
ovakav kakav je u svojoj empirijskoj datosti, ograničen, egoističan,
ogrehovljen, nadmen, jeste nešto što treba savladati. Savladati i
pokoriti Razumu bezgraničnom, čistom, bezgrešnom, večnom i
bogočovečnom. Jednom rečju: razumu Hristovom. To je prvi zahtev
evanđelskog, pravoslavnog podviga vere.
Po uverenju Dostojevskoga, nije najviša stvar posedovanje
razuma, saznanja, nauke, nego posedovanje vere u Bogočoveka
Hrista i u zagrobni život. Čoveku je svojstveno neverje stoga što
stavlja razum iznad svega. Ali pošto je razum svojstven samo
čovečijem organizmu, to on ne može i neće da razume život posle
smrti, i zato ne veruje da je taj život viši. S druge strane, čoveku je
od same prirode svojstveno osećanje sumnje i prokletstva, jer je
ljudski razum tako udešen da ne veruje u sebe neprekidno, niti
zadovoljava sebe sama, te je stoga sklon da svoje postojanje smatra
za nedovoljno. Otuda dolazi težnja ka veri (Drang zum Glauben) u
život s one strane groba. ljudi su, očigledno, prelazna bića, i njihovo
postojanje na zemlji, nema sumnje, jeste proces ili neprekidno
bitisanje jedne larve koja se pretvara u leptira.
 Čovek je prelazno biće, ali on postaje prolazno biće, ako
podvigom vere ne probije čauru svoga egoizma i ne sjedini se sa
neprolaznim i večnim Bićem. Drugim rečima, čovek je kao zrno, koje
samo onda mnogo roda rodi, ako umre. Jer je Bezgrešni rekao:
>>Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično pavši u zemlju ne
umre, jedno ostane; a ako umre, mnogo roda rodi<<. — Tajna
čovekova bića je ravna tajni pšeničnog zrna: ako se čovek uvuče sav
u čauru samoživog i sebičnog samoljublja, i zatvori se u njoj, onda —
ostane jedan, ostane sam i usamljen, zbog čega se sasuši i ugine;
ako pak zrno svoga bića podvigom vere poseje u Hristu, te ono umre
u njemu, onda — ono živi, poraste i mnogo roda rodi. Jer je Bezgrešni
rekao i ovo: >>Koji ljubi dušu svoju, izgubiće je; a ko mrzi dušu
svoju u ovome svetu, sačuvaće je za život večni<<.
Tako sveznajući Bogočovek objašnjava tajnu čovečijeg bića;
tako je objašnjava i njegov neustrašivi sledbenik Dostojevski. Jer
njegovo glavno delo >>Braća Karamazovi<< i nije drugo nego
proročki vidovito objašnjenje gore navedenih Hristovih reči iz
dvanaeste glave Jovanovog Evanđelja. Dostojevski je to naročito
istakao, stavljajući ove Spasiteljeve reči kao moto ovog svog remek-
dela. Ako igde, u njima treba tražiti Dostojevskov ključ za
objašnjenje tajne čovečijeg bića.
U podvigu vere umire sav čovek radi Hrista, da bi u njemu
oživeo besmrtnim i večnim životom. Čovek umire da bi oživeo.
Takva je antinomija vere. U podvigu vere umire i razum, ali umire da
bi, preporođen i prerađen verom, našao u Hristu svoj večni smisao i
svoju besmrtnu stvaralačku silu. Prvi zahtev vere je: čoveče, ne
veruj svome ograničenom, ogrehovljenom, gordom razumu; mrzi
razum svoj, dušu svoju, jer dok ne omrzneš sebe, nećeš zavoleti
Hrista. I čovek, mrzeći sebe, dušu svoju, razum svoj, u poslednjem
očajanju vapije svim bićem svojim:
>>Credo, ljuia absurdum est. Ništa, ništa svoje neću, neću čak ni
razum. Ti jedini, samo Ti! Dic animae meae: salus tua Ego sum! Uostalom,
ne moja nego Tvoja volja neka bude. Trojice jedinice, pomiluj
me! . . . Verujem uprkos ječanju razuma; verujem, jer u samom
neprijateljstvu razuma prema mojoj veri ja vidim zalog nečeg novog,
nečeg nečuvenog i najvišeg. Ja se neću spustiti u dubodoline
razuma, ma me on plašio najstrašnijim baucima. Ja sam već video
da, ostajući sa razumom, propadam u ε π ο χ η , sada hoću da
budem bez-razuman.
Pošto sam se podigao na novu visinu i osigurao da ne skliznem
u racionalistički plićak, ja govorim sebi: sada verujem i nadam se da
ću shvatiti ono u što verujem. Sada neću da beskonačno i večno
pretvaram u konačno i vremensko. . . Sada vidim da je moja vera
izvor višeg razumevanja i da u njoj razum dobija svoju dubinu. I,
odmarajući se od podnesenih napora, spokojno ponavljam sa
Anselmom Kenterberiskim: Credo ut intelligam. . . Sada znam zato što
verujem.
Posle toga prelazim na treći stepen. Ja razumem veru svoju.
Vidim da je ona klanjanje >>Bogu poznatome<<, i da ja ne samo
verujem nego i znam. Granice znanja i vere se stapaju. Pregrade
razuma se gube i iščezavaju; sav se razum pretvara u nešto novo. I
ja, radostan, kličem: Intelligo ut credam! Hvala Bogu za sve! >>Sada
vidimo kao kroz mutno staklo, nejasno, a onda ćemo licem k licu;
sad znam nešto, a onda ću poznati kao što sam samog sebe
poznao<<.
Podvigom vere čovek predaje Bogočoveku Hristu svu svoju
ličnost. Pred njim, svesvetim i krotkim, on smirava svoj gordi um,
divlju volju i burno srce. Žeravično oseća da je njegov duh beskrajno
siromašan prema svebogatom Duhu Hristovom. Radosno oslobađa
sebe od robovanja stvarima i potčinjava sebe evanđelskim idealima.
Trudoljubivo i istrajno on hristolikom smirenošću potiskuje iz sebe
bogoboračku gordost i čovekoboško bezumlje, dok ih najzad sasvim
ne potisne. U takvom podvigu smirene vere Dostojevski vidi rusko
rešenje >>prokletog problema<< ličnosti, zato u svome
znamenitom Govoru o Puškinu apostolski vatreno poziva rusku
inteligenciju na ovaj podvig: >>Smiri se, gordi čoveče, i skrhaj pre
svega svoj ponos. Smiri se, besposleni čoveče, i pre svega potrudi na
rođenoj grudi. . . Istina nije van tebe, nego u tebi; nađi sebe u sebi,
potčini sebe sebi, ovladaj sobom, i ugledaćeš istinu. Istina se ne
nalazi u stvarima, nije van tebe, i nije negde daleko preko mora,
nego je pre svega u tvom sopstvenom radu nad sobom. Pobediš li
sebe, smiriš li sebe, postaćeš slobodan kako nikad nisi ni sanjao,
počećeš veliko delo, oslobodićeš i druge, videćeš sreću, jer će ti se
život ispuniti; shvatićeš najzad narod svoj i njegovu veliku istinu<<.
Podvig vere ima dve strane: odrečnu i potvrdnu. Odrečna se
sastoji u odricanju od sebe, od duše svoje, i u raspinjanju sebe na
krstu Hristovom; potvrdna se sastoji u pronalaženju sebe u Hristu, i u
vaskrsenju svoje bogolike duše Hristom. Jer je Sveistiniti rekao: Ko
hoće za mnom da ide, neka se odreče sebe i uzme krst svoj i ide za
mnom. Jer ko hoće da sačuva dušu svoju, izgubiće je; a ko izgubi
dušu svoju mene radi, naći će je.
Čovek se odriče sebe, kada se odrekne svoga gordog razuma,
svoje grehočežnjive volje, svoje ogrehovljene duše, svoga
samovoljnog ja. A uzima krst svoj, kada raspne svoju volju, svoju
dušu, svoj razum, svoje ja. Samo takav čovek može ići za Hristom,
koji svojom božanskom silom oslobađa svega grehovnog i smrtnog i
dušu čovekovu, i srce, i volju, a ispunjuje ih besmrtnim i večnim.
Pogubljujući radi Hrista i Hristom sve što je grehovno, zlo i smrtno u
duši njegovoj, i volji, i srcu, čovek nalazi u Hristu i dušu svoju, i volju,
i srce, samo očišćene, obnovljene i obesmrćene.
Život hristočežnjivih heroja Dostojevskovih je život
neprekidnog samoodricanja i samoraspinjanja i odlučnog idenja za
Hristom. Čim se Aljoša, razmislivši se ozbiljno, uverio da Bog i
besmrtnost postoje, odmah je rekao sebi: >>Hoću da živim za
besmrtnost, a na polovnjački kompromis ne pristajem<<. njemu je
izgledalo čudnovato i nemogućno da živi kao pre. Rečeno je:
>>Razdaj sve pa pođi za Mnom, ako hoćeš da budeš savršen<<.
Stoga je Aljoša i rekao sebi: >>Ne mogu ja, mesto >>svega<<, dati
dve rublje, a mesto >>idi za Mnom<<, odlaziti samo u crkvu na
službu<<.
Starac Zosima je čarobno ovaploćenje pravoslavnog
beskompromisnog i bezrezervnog idenja za Hristom i življenja radi
Hrista. I noći njegove i dani njegovi ispunjeni su hristočežnjivim
podvizima i čovekoljubivim naporima. Očaran prekrasnim likom
Hristovim i vođen njime kroz tamu ovoga sveta, on kao sunce svetlo
i tiho prohodi tajnu svoga života, zagrevajući promrzle duše i
oduševljavajući ih za novi život po Hristovom Evanđelju.
Svoju beskrajnu veru u Bogočoveka i dirljivu ljubav prema
njemu, knez Miškin je doveo do evanđelske ekstaze, do potpunog
samozaborava, do >>idiotstva<<. On je toliko odan Hristu, toliko
živi njime, misli njime, oseća njime, želi njime, da svojoj okolini
izgleda zanesenjak i idiot. I zaista on je idiot, ali idiot u uzvišenom,
apostolskom smislu, jer Hrista voli više svega, uzdiže iznad svega,
pa makar sav svet bio protiv njega i smatrao ga za nenormalnog
čoveka, za idiota. On može mirne duše reći sa apostolom Pavlom:
>>Mi smo budale Hrista radi<<.
Makaru je duša izatkana od najfinijih evanđelskih osećanja.
njegova krotost je neizmerna, njegova blagost beskrajna, njegova
žalostivost dirljiva, njegovo čovekoljublje svemilostivo. On ide po
svetu nežno i tiho kao da je izgrađen od materije od koje i san. A to
samo stoga da ne bi nekom nehotičnom grubošću ranio izmučena
srca ljudska ili ranjena ozledio. On nežnošću Najnežnijeg leči i vida
bolne i tužne duše i krotošću Najkrotkijeg pokriva tuđe grehe.
Za hristočežnjive heroje Dostojevskoga verovati u Hrista znači:
ljubiti Hrista svom dušom svojom i živeti njime svim bićem svojim.
Jer Hristos traži celoga čoveka, a ne delić njegove duše ili parče
njegova bića. Vera na parče, vera uslovna — nije vera. Ako se
carstvo čovečije ličnosti razdeli — propada. Za Hrista i Pravoslavlje
ne postoji >>zlatna sredina<<. >>Zlatna sredina je, veli
Dostojevski, nešto kukavičko i bezlično, i u isto vreme nešto
nadmeno i čak izazivačko<<. Čovek istinski veruje u Hrista, ako
svom dušom svojom, svim srcem svojim, svom voljom svojom, svim
bićem svojim ide za njim, pa makar se njegov razum nemilosrdno
bunio i burno protestvovao.
Samo takva vera spasava čoveka od dušegubne sumnje i
samoubistvenog očajanja. >>A takozvana >>razumna<<,
>>racionalna<< vera, vera >>sa dokazima razuma<<, vera po
Tolstojevoj formuli: >>Ja hoću da tako razumem, da mi sve ono što
je neobjašnjivo izgleda kao neophodnost razuma<<, — takva vera je
stvrdnut, opak, čvrst i kameni izraštaj u srcu, koji ne dopušta srcu da
pristupi Bogu; takva vera je bunt protiv Boga, čudovišni porod
ljudskog egoizma koji želi da i Boga potčini sebi. Ima mnogo vrsta
bezbožništva, ali je najgora među njima takozvana >>razumna<<,
>>racionalna<< vera. Najgora, jer osim toga što ne priznaje
predmet vere (>>stvari nevidljive<<), ona je i dvolična: priznaje
Boga, da bi odbacila samu suštinu njegovu: >>nevidljivost<<, to
jest >>nadrazumnost<<. Šta je >>razumna vera<<? >>Razumna
vera<< je gadost i smrad pred Bogom. Nećeš poverovati dok se ne
odrečeš sebe, svoga zakona. A >>razumna vera<< upravo i ne želi
da se odrekne egoizma, pa još i tvrdi da zna Istinu. Ali, ne orekavši
se sebe, ona može imati u sebi samo sebe. Istina se poznaje pomoću
sebe, ne drugačije. Da bismo poznali Istinu treba da je imamo, a za
to je neophodno da prestanemo biti ono što smo i da se pričestimo
samom istinom. >>Razumna vera<< je načelo đavolske gordosti,
želja da ne primimo Boga u sebe, nego da izdajemo sebe za Boga, —
samozvanost i samovolja<<.
Pravoslavnim podvigom vere Dostojevski je preobrazio
egocentrični razum, savladao ubitačnu skepsu, pobedio
samoubistveno očajanje svojih antiheroja, i smirio svoju burnu dušu
pred blagim i krotkim likom Bogočoveka Hrista. Razum je nešto što
treba smiriti i preobraziti verom. Dostojevski je to učinio odlučno i
smelo. I prvi znak toga je — smirenost pred strašnom tajnom Božjom
i pred ne manje strašnom tajnom ovoga sveta.
Vera i smirenost su blizanci: zajedno se začinju, zajedno rastu,
zajedno žive, a ako umru — zajedno umru. Podvigom vere čovek
prenosi centar svoga bića iz vremenskog u večno, iz smrtnog u
besmrtno, iz prirodnog u natprirodno, iz ljudskog u Božije. Tu sve
odiše nečim beskrajnim i večnim. Na dogledu tajanstvene
beskrajnosti i zagonetne večnosti čovek se ispunjuje smirenošću i
strahom. I bolno oseća da ga ni njegov um, ni njegova volja, ni
njegovo srce ne mogu voditi kroz neispitana prostranstva novih
realnosti. Ali po nekoj prijatnoj neophodnosti vera i smirenost se
izvijaju u molitvu koja preuzima voćstvo u novom životu. I čovek se s
tihom radošću poverava molitvi da ga ona vodi kroz tajanstva
besmrtnih realnosti.
Molitva caruje i vlada. Vođen molitvom, sićušni duh čovekov
naslućuje realnost večne Istine. On veruje molivom i moli se verom.
Molitva postaje za njega oko kojim on zagleda u dubine večnosti i u
pradubine svoga bića. Kroz strašno zamršene tajne večnih i
beskrajnih stvarnosti moliva vodi i um čovekov, i srce, i volju. I čovek
svom dušom oseća da je molitva najvidovitije oko njegovog bića, oko
kojim može videti i poznati što dotle ni slutio nije. U pravoslavlju
molitva je vođ, učitelj i vaspitač. Svojim pravoslavnim srcem
Dostojevski je to osetio i saznao. >>Mladiću, ne zaboravljaj molitvu,
savetuje starac Zosima. Svaki put u molitvi tvojoj, ako je iskrena,
sine novo osećanje, a u njemu nova misao, koju ranije nisi znao, i
koja će te iznova ohrabriti, i razumećeš da je molitva vaspitanje<<.
Dostojevski je uspeo da da najkraću i najsažetiju definiciju
evanđelske, pravoslavne pedagogike. Ona glasi: molitva je
vaspitanje. Ako ima svemoćnog sredstva kojim čovek može preraditi
i preobraziti sebe iz rđavog u dobrog, iz dobrog u boljeg, i iz boljeg u
najboljeg, onda je to molitva. Glavni metod i glavna sila
evanđelskog, pravoslavnog vaspitanja jeste molitva. njome
komponuje svoja raspoloženja svaka hristočežnjiva ličnost. Ako je
iskrena, svesrdna i mudra, kroz nju se uvek spušta u dušu čovekovu
ponešto od Najvišega, Najboljega i Najlepšega.
 Molitva stvara nova osećanja; nova osećanja se izvijaju u nove
misli; a sve se to sliva u nova raspoloženja, bogoljubiva i
čovekoljubiva. Čovek stalno vezuje sebe sa Bogom i ljudima na
najbolji način. molitveno raspoloženje postaje njegovim stalnim
raspoloženjem. Stalna molitvenost neprestano stvara nova osećanja
i nove misli, te je čovek uvek bogat svežom ljubavlju prema Bogu i
prema ljudima. U samoj stvari, molitvom se stvara evanđelska,
pravoslavna filosofija života. Ako bi se htelo, ona bi se s pravom
mogla nazvati molitvenom filosofijom.
Molitva je vaspitanje. A pošto je hram — >>dom molitve<<,
onda je i dom vaspitanja. Po ubeđenju Dostojevskoga, istinsko se
vaspitanje i prosvećenje dobija u hramovima. Božanska Istina
hrišćanstva obavijena je božanskim misterijama. njoj se pristupa
samo molitvom. Ona se saznaje, ona se stiče, i njome se živi opet
samo molitvom. Otuda se pravi hrišćanski karakter može izgraditi,
ako čovek formira sebe molitvom. Hristoliki heroji Dostojevskoga
vaspitavaju se i izgrađuju molitvom. Molitva je atmosfera u kojoj se
oni stalno kreću, život u kome oni stalno žive. Oni su molitveno
raspoloženi i prema Bogu i prema ljudima. Svakog susreću sa
beskrajnom molitvenom krotošću i smirenošću. Oni smiravaju sebe u
crva, nipodaštavaju do ništavila. Sveti starac Zosima govori o sebi:
Ja sam gori od svih ljudi, od svih i od svakoga na zemlji. Gospode, ja
sam grđi od sviju i svega.
To osećanje i saznanje grešnosti postepeno se razvija i raste u
čoveku, dok se ne pretvori u neprekidno osećanje i saznanje svoje
lične svegrešnosti i sveodgovornosti. Na tajanstven, ali vrlo realan
način, čovek oseća da nečeg njegovog ima u grehu svakog grešnika
i da on učestvuje u svima gresima roda ljudskog. Zato se i oseća
lično odgovoran za svaki greh i za svako zlo u ovom svetu. To
osećanje i saznanje lične svegrešnosti i sveodgovornosti neophodno
je svakome čoveku, ne samo podvižniku i monahu, za njegovo
pravilno orijentisanje u ovome svetu. >>Oci, veli starac Zosima
bratiji u manastiru, mi nismo za to svetiji od svetovnjaka, što smo
ovamo došli, i što smo se u ovim zidovima zatvorili, nego, naprotiv,
svaki koji je ovamo došao, tim samim što je došao ovamo, doznao je
o sebi da je on gori od svih svetovnjaka, i od svih i od svakoga na
zemlji. I što monah duže živi među zidovima svojim, tim osetljivije
treba to da oseća. Jer, u protivnom slučaju nije imao rašta dolaziti
ovamo. A kada sazna da on ne samo da je gori od svih svetovnjaka,
nego da je i pred svima ljudima za sve i za svakoga kriv, za sve
grehe ljudske, svetske i lične, tek će se tada postići cilj naše
monaške usamljenosti. Jer znajte, mili moji, da je svaki pojedini od
nas nesumnjivo kriv za sve i za svašta na zemlji, ne samo usled
opšte svetske krivice, nego i lično svaki za sve ljude i za svakog
čoveka na ovoj zemlji.
Čovek je tek onda potpun čovek, kada oseti u sebi tajanstvenu
vezu sa svima ljudima svih vremena i svoju sudbinsku zavisnost od
sviju i svakoga. Takav čovek je vrlo osetljiv za sve što je ljudsko:
grehe svih ljudi preživljuje kao nešto svoje i oseća se odgovoran za
sve i sva. Zato i smirava sebe smirenjem koje celo biće njegovo vodi
evanđelskim putem spasenja. Spasenja od čovekoboškog egoizma i
satanskog solipsizma. >>Jedini je tu spas: uzmi i učini sebe
odgovornim za sav greh ljudski. A to, brate, zbilja i jeste tako: jer čim
ti sebe iskreno načiniš odgovornim za sve i svakoga, onoga časa ćeš
uvideti da tako i jeste u samoj stvari, i da ti i jesi odgovoran za sve i
sva. A zbacujući i tovareći svoju rođenu lenost i svoju nemoć na
ljude, svršićeš tim da ćeš se satanskom gordošću opasati, i na Boga
ćeš uzroptati<<.
U svemu ovome potreban je lični opit, lično iskustvo,
zasnovano na živom osećanju i vedrom saznanju. Tajnu života
najbolje shvata i najradije podnosi čovek koji ljude i svet prima kroz
saznanje svoje lične svegrešnosti i sveodgovornosti. Savršena je
pravda u onog sudije koji za sve grehe ljudske osuđuje najviše sebe.
Najsavršeniji je sud — ne suditi i ne osuditi, nego sebe učiniti
odgovornim za sve grehe i zločine ljudske na ovoj zemlji. Prokleti
problem zločina i kazne dobija svoje savršeno rešenje u čovekovom
smirenom osećanju lične svegrešnosti i u neugasivom saznanju lične
sveodgovornosti. U osećanju i saznanju: da je svaki čovek lično
odgovoran za sve ljudske zločine i grehe.
>>Naročito imaj na umu da ne možeš nikome sudija biti. Jer
niko ne može biti na zemlji sudija zločincu, pre nego što i on sam —
sudija — ne pozna da je i on isti onakav zločinac kao i onaj što stoji
pred njim, i da je on možda više nego iko drugi kriv za zločinstvo
toga što stoji pred njim. Kad postigne to, onda će moći postati i
sudija. Ma kako da to izgleda bezumno, istinito je. Jer kad bih ja bio
pravedan, tada možda ne bi bilo ni zločinca što stoji preda mnom.
Ako budeš kadar primiti na sebe zločinstvo onoga što stoji pred
tobom, i kojega tvoje srce osuđuje, primi odmah i postradaj ti za
njega — njega pak bez ukora otpusti. I baš da te i sam zakon postavi
za njegovog sudiju, ti, koliko ti samo bude mogućno, i tada postupi u
tom smislu; jer će optuženi otići i osudiće sam sebe gore, no što bi
ga tvoj sud osudio. Ako li pak tvoj bratski poljubac ne dirne u srce,
ako ne izazove u njemu dobro osećanje, i on ode od tebe smejući ti
se, ne daj se zbuniti ni time: znači, još mu nije rok došao, ali će doći
u svoje vreme; a ako ne dođe, svejedno: ako neće on, drugi će
mesto njega doći do poznanja, i postradaće, i osudiće i okriviti sebe
sam, i pravda će biti zadovoljena. Veruj ovome, nesumnjivo veruj; jer
baš u tome leži sve uzdanje i sva vera svetitelja<<.
Bezdana tajna života gnezdi se u duhu ljudskom i premaša sve
čovečije sposobnosti saznanja. Nijedna misao ljudska nije u stanju da
sagleda sve do kraja, niti osećanje ljudsko da oseti sve do dna.
Dostojevski piše u svome Dnevniku: >>Jasno je i razumljivo do
očiglednosti da se zlo skriva u čoveku dublje nego što
pretpostavljaju socijalisti koji hoće da leče; da se zlo ni u kakvoj
društvenoj formaciji ne može izbeći; da će ljudska duša ostati uvek
ista; da nemoralnost i greh proističu iz nje; i da su, najzad, zakoni
ljudskoga duha još toliko nepoznati, toliko još nauka za njih ne zna,
toliko su neodređeni i toliko tajanstveni, da nema, niti zasad može
biti lekara, pa ni sudija krajnjih. Nego postoji Onaj jedan, koji kaže:
>>Moja je osveta, ja ću odmazditi<<. Samo tome Jednome poznata
je sva tajna ovoga sveta i krajnja sudbina čovekova. I tako se čovek
ne sme hvatati da rešava šta bilo sa ponosom u svoju nepogrešivost
— još nije došlo vreme niti čas. Čovek koji sudi drugim ljudima treba
zato da zna da on nije sudija krajnji, nego da je i on grešnik, da su
terazije i mera sveta u njegovim rukama apsurd, ako se i on sam,
držeći u rukama tu meru i terazije, ne priklanja pred zakonom još
neodgonetnute tajne, i ne pribegava jedinom izlazu — milosrđa i
ljubavi<<.
Ovo hristovsko shvatanje tajne čovekova bića i završnog suda
o njoj imaju hristoliki heroji Dostojevskoga. njih potpuno prožima
osećanje i saznanje lične svegrešnosti i sveodgovornosti za sve i sva.
Oni ne sude, nego ljube. Ako sude, sude ljubavlju i milosrđem.
Molitvenom smirenošću oni pokrivaju grehe grešnima i zločine
zločincima. Oni iskreno smatraju sebe odgovornima za grehe svojih
bližnjih.
Starac Zosima s beskrajnom ljubavlju susreće svakog grešnika;
blago ulazi u njegovu dušu, čini je svojom, njene grehe oseća kao
svoje, i naročito prianja srcem onome ko je grešniji. Divni Aljoša je
oličena blagost i smirenost. Sva njegova ličnost svedoči i pokazuje
da on ne želi da bude sudija ljudima i na nipošto neće da osudi
nikoga. To čak i sladostrasni Fjodor Karamazov oseća, zbog čega i
govori Aljoši s ushićenjem: >>Gle, ja osećam da si ti jedini čovek na
zemlji koji me nije osudio, mališane moj mili, ja osećam to, i ne
mogu ne osećati to<<.
Nežni i tužni knez Miškin vrlo snažno oseća beskrajnu
složenost čovekova bića i života uopšte. On do samozaborava pati
zbog grehova svojih prijatelja i poznanika, ali ih ne osuđuje. On ima
razumevanja za sve; sa svima se ophodi smireno; sve smatra da su
bolji i viši od njega; vrlo duboko i široko gleda život i vidi njegovu
čudesnu tajanstvenost. I baš stoga oseća da je i on sam nekako kriv
za sve grehe i patnje ljudske. Tako se jednom prilikom i izražava:
>>Najverovatnije je da sam za sve samo ja kriv! Ja još ne znam zbog
čega sam kriv, ali — kriv sam. . . — Zbog takve evanđelske
smirenosti i takvog osećanja lične sveodgovornosti, ljudi užih
shvatanja smatraju Miškina za idiota, i nazivaju ga idiotom. Ali je
Dostojevski celim svojim romanom genijalno pokazao i dokazao: da
je idiot ne Miškin nego oni koji ga smatraju za idiota.
Hristočežnjivi Makar sav odiše nekom blagom i setnom
smernošću. Svojom milom pojavom on smirava burne duše svojih
bližnjih. Ako gordost nagriza srce drugih ljudi, ili im gnev pustoši
dušu, on im pristupa sa toliko nežnosti, dobrote i samilosti, da
gordost neosetno iščezne iz njih i gnev se izgubi. Raznežen
molitvenim raspoloženjem prema svima i svakome, on iskreno i
radosno svima oprašta sve. njemu je sasvim tuđa svaka gordost i
oholost, jer je evanđelsku smirenost i samilost učinio prirodom svoje
prirode i dušom svoje duše.
 Ako čovek istinski i ozbiljno traži pravi smisao životu ljudskom
na zemlji, ne može ga naći dok ne začne i ne razvije u sebi osećanje
i saznanje svoje lične svegrešnosti i sveodgovornosti. Dostojevski to
pokazuje na jedan besprimerno umetnički način, dajući tačan opis
razvića tog bezmerno komplikovanog psihičkog procesa i podviga.
Primera ima mnogo, potresno ubedljivih i realnih.
Mladi brat starca Zosime Markel, otvoreni ateist i bogohulnik,
doživljuje unutrašnju krizu, prohodi podvig vere i sav se duševno
izmenjuje i preobražuje. Nekada osion i gord, sada se s umilenjem i
radošću smirava čak i pred slugama svojim, kojima govori: >>Mili
moji i dragi, što vi mene služite? I zaslužujem li ja, da me služite! . .
Svi treba jedni drugima da služe<<. >>Mamo, radosti moja, veli on
svojoj majci, nije mogućno da ne bude i gospodara i slugu, ali neka i
ja budem sluga mojih slugu, kakvi su oni meni. I još da ti kažem,
majko, da je svaki od nas pred svima kriv za sve, a ja najviše od
sviju<<. Nekada ohol prema Bogu i ljudima, sada plačući traži
oproštaj i od ptica: >>Ptičice Božije, ptičice radosne, oprostite mi i
vi, jer sam i pred vama zgrešio. . . Majčice, radosti moja, ja to od
radosti, a ne od žalosti plačem; ja sam hoću da sam pred svima kriv,
samo ne mogu da ti protumačim, jer ne znam kako da ih volim. Neka
sam grešan svima, ali zato će mi svi i oprostiti, i eto ti raja! Zar ja
sad nisam u raju?<<
Starac Zosima je do monaštva bio oficir i imao površan pogled
na svet i život. Ali za vreme jednog dvoboja u njemu se događa
duševni prevrat, i on svim bićem doživljuje istinitost Markelovih reči
o čovekovoj odgovornosti za sve i sva u svetu. Neka nova i
neslućena, ali vrlo jaka i jasna osećanja, zahvataju mu dušu, i on
ličnim opitom dolazi do saznanja velike i neoborive istine:
>>Vaistinu je svaki čovek svima i za sve kriv; samo što ljudi ne
znaju, a kad bi doznali — odmah bi nastao raj! . . . Gospode, ja sam
možda zbilja krivlji od sviju za sve, i gori sam od svih ljudi na svetu!
<< Koliko juče on je istukao svog slugu Atanasija, a danas se sa
užasom pita: >>Zbilja, čime ja zaslužujem da me služi drugi čovek,
čovek isti kao i ja — slika i prilika Božija?<< I on trči Atanasiju, i u
mundiru i epoletama pada pred noge njegove, čelom udara u zemlju,
plače i moli ga govoreći mu: >>Atanasije, ja sam tebe juče udario
dvared po licu, oprosti mi, oprosti mi!<<
Pun radosti i oduševljenja zbog pokajničkog prevrata koji se
desio u njegovoj duši, on veselo odlazi na dvoboj, na koji je uoči tog
dana pozvan, i veli svome sekundantu: >>Jesi li ikada video
pobeditelja? — Evo ga, pred tobom je!<< Na ugovorenom mestu,
Zosima stoji na dvanaest koraka pred svojim protivnikom, veseo, ni
okom da trepne, sa ljubavlju gleda u njega, znajući šta će učiniti.
Protivnik prvi puca na njega i promašuje. Zosima uzvikuje: >>Hvala
Bogu! Niste ubili čoveka!<< Zatim, umesto da sam puca, on baca
svoj pištolj u šumu, dovikujući mu: >>Srećan ti put!<< Potom se
obraća svome protivniku rečima: >>Poštovani gospodine, oprostite
mi, glupom i mladom čoveku, što sam vas svojom krivicom uvredio, i
naveo vas da na mene pucate. Ja sam i deset puta gori od vas, a
možda još i više<<. Ove reči izazivaju oficire-sekundante — i oni
burno protestuju: >>Kakav je to način! sramotiti puk! Na barijeri
stojati i moliti za oproštaj!<< Zosima na to odgovara: >>Gospodo
moja! Zar je zbilja u današnje vreme čudo: naići na čoveka koji bi se
pokajao zbog svoje gluposti, i javno priznao svoju krivicu?<<
Posle ovog događaja Zosima podnosi ostavku na oficirsku
službu i sprema se za manastir. Ama kako je moguće, — smeje mu
se svaki u oči, — da sam ja za sve kriv? Eto, zar ja mogu, na primer,
biti kriv za vas? — A otkud ćete i vi da doznate, odgovara im Zosima,
kad je ceo svet već odavno na drugi put izašao, i kad pravu laž za
istinu smatramo, pa i od drugih ljudi takvu laž zahtevamo. Eto, ja
sam jedanput u životu postupio iskreno, i šta se desilo? Za sve sam
vas ispao baš kao nekakva luda.
Tajanstveni posetilac Zosimin spasao je sebe očajanja i
samoubistva time što je uzeo na sebe podvig pokajanja i smirenosti.
On je četrnaest godina nosio u sebi strašnu tajnu svoga zločina: ubio
je jednu ženu, i stoga živeo kao u paklu. Pokajnički podvig Zosimin
ga je ohrabrio; on dolazi Zosimi, i posle dugih kolebanja i strašnih
muka ispoveda mu svoj zločin. Zosima mu daje savet kako da se
spase svojih paklenih muka: >>Idite, pa saopštite ljudima. Sve će
proći, samo će istina ostati<<. I Zosima otvara Novi Zavet i čita mu
tajanstvene reči Spasiteljeve: Zaista, zaista vam kažem: ako zrno
pšenično pavši u zemlju ne umre, jedno ostane; a ako umre, mnogo
roda rodi (Jov. 12, 24).
I tajanstveni posetilac donosi sudbonosnu odluku: da kazni
sebe javnom ispovešću. I on, na svoj rođendan, za obedom, u
prisustvu svojih mnogobrojnih prijatelja i poznanika, ustaje i
objavljuje svoj zločin, opisujući ga u svima pojedinostima. I svoju
ispovest završava rečima: >>Kao izroda izbacujem sebe iz sredine
ljudi; Bog me je posetio; hoću da postradam!<< — Svi su zapanjeni,
ali niko ne veruje njegovim rečima da je ubio ženu. Štaviše, svi se
slažu sa lekarima da je usled rastrojstva nerava poludeo. A on, posle
tako potresnog unutrašnjeg prevrata i duhovnog napora, pada u
postelju, i pred smrt govori Zosimi: >>Bog se sažalio nada mnom i
zove me k Sebi. Znam da umirem, ali radost osećam, i mir — posle
toliko godina, prvi put. Odjedared sam osetio u duši raj, tek što sam
učinio ono što je bilo potrebno. Sad već smem da volim svoju decu, i
da ih ljubim. Ne veruju mi, i niko nije poverovao — ni žena, ni sudije
moje; ni deca nikad neće poverovati. Milost Božiju vidim u tome
prema deci mojoj. Umreću, a ime će moje biti za njih neokaljano. A
sada predosećam Boga, srce mi se kao u raju raduje. . . dužnost sam
izvršio. . . Gospod moj pobedio je đavola u srcu mom<<.
Osećanje iskrene smirenosti i sveodgovornosti je glavna odlika
i drugih Dostojevskovih heroja koji se ili nalaze na putu ličnog
samousavršavanja ili uznemireno traže viši smisao ovom životu u
svetu. To vidimo kod Miće i Grušenjke, Raskoljnikova i Sonje, Vanje i
njetočke, Razumihina i Stepana Trofimoviča, Šatova i Versilova. To
osećanje projavljuje se u manjoj meri skoro i kod svih ostalih ličnosti
u delima Dostojevskoga. Ali to je tako nesumnjivo stoga, što je to
osećanje bilo sastavni deo duše Dostojevskove. Ono je bilo razliveno
po celom biću njegovom, ono — neobično živo i neodoljivo realno
osećanje lične svegrešnosti i sveodgovornosti. To osećanje
Dostojevski je, zbog neke unutrašnje nagonske potrebe, razvio u
jasno i određeno saznanje svoje lične svegrešnosti i
sveodgovornosti. I to objavio kao San smešnoga čoveka. Tu on
opisuje ljude u zemlji u njihovom bezgrešnom stanju, kakvi su bili
pre no što su pali u greh i poznali zlo. njihova sreća je beskrajna i
dirljiva. Ali tu srećnu i bezgrešnu zemlju razvratio je — on, sam on,
Dostojevski! >>Znam da sam samo uzrok greha bio — ja, izjavljuje
on. Kao gadna trihina, kao bacil kuge, koji zaražava čitave države,
tako sam i ja zarazio sobom tu srećnu i do mog dolaska bezgrešnu
zemlju<<. I sve je utonulo u sladostrašće, u svirepost, u razdor, u
nemir, u tugu, u patnju. Bezmerno stradanje i jezivo očajanje postali
su udeo svih ljudi na zemlji i svih tvari.
Samo su najređi izabranici roda ljudskog, među kojima
nesumnjivo spada Dostojevski, mogli tako duboko osetiti tragiku
čovekova bića i u sebi samima sagledati uzrok te tragike. To je
vrhunac svečovečnosti. Tu se čovek na tajanstven način oseća
stvarno kriv za sva stradanja roda ljudskog i stvarno odgovoran za
sve i sva na zemlji. To Dostojevski ispoveda posredno i neposredno:
posredno kroz svoje heroje, neposredno — kroz San smešnoga
čoveka. Kad govori o sebi lično, on to svoje osećanje i saznanje
svegrešnosti i sveodgovornosti, koje je za njega surova stvarnost i
očigledna java, objavljuje kao san smešnoga čoveka. On to čini,
valjda, stoga što, na prvom mestu, ima u vidu rusku inteligenciju,
koja je većim delom vaspitana i obrazovana na evropski način. A to
znači: na gordosti kao na temelju i na ubeđenju da je čovek merilo
svega vidljivog i nevidljivog, svega poznatog i nepoznatog, svega
vremenskog i večnog. Za takvu inteligenciju smireno osećanje i
saznanje lične svegrešnosti i sveodgovornosti je ne samo san, nego
san koji može sanjati jedino smešan čovek.
Ali za ljude evanđelski, pravoslavno vaspitane i obrazovane,
čije su duše izatkane od hristolike smirenosti i krotosti, vere i ljubavi,
molitvenosti i milostivosti, Dostojevskovo osećanje lične
svegrešnosti i sveodgovornosti je ne san, nego stvarna java i
očigledna stvarnost. To ljudi pravoslavnog vaspitanja znaju iz
iskustva, jer čovek ne može biti istinski pravoslavan a da u duši ne
nosi živo osećanje i jasno saznanje svoje lične svegrešnosti i
sveodgovornosti. Tu nam je svedok mnogovekovno pravoslavno
iskustvo i opit, čija je glavna odlika vaseljenskost, sveopštost. Do
poznanja tog vaseljenskog pravoslavnog iskustva dolazi se ličnim
opitom, ličnim pogružavanjem u molitveno iskustvo Pravoslavlja.
Ovu mnogoznačajnu istinu Dostojevski je saznao svojim ličnim
pravoslavnim opitom: osvojen i očaran čudesnim likom Bezgrešnoga,
on nije mogao a da se ne oseća svegrešnim pred Jedino Bezgrešnim,
nije mogao a da svoje osećanje smirenosti pred Hristom ne razvije u
saznanje svoje lične sveodgovornosti za sve i sva. Smirenost je
neophodna duši ljudskoj kao zenica oka i krv srcu. Bez smirenosti
nema duši života kao ni vida oku bez zenice. Izuzetnu važnost
smirenosti i lične sveodgovornosti Dostojevski je podvižnički osećao i
apostolski propovedao. Ono, drugačije i nije mogao činiti ovaj sjajni
filosof pravoslavni.
Za evanđelsku, pravoslavno-molitvenu filosofiju, smirenost je
>>temelj hrišćanstva<<, >>znak hrišćanstva<<, i koji god nema
taj znak — >>nije hrišćanin<<. >>Nemoguće je spasti se bez
smirenosti<<. Spasenje se postiže verom i smirenošću. Smirenost je
nepogrešivi putovođ kroz neobično zagonetna i zamršena tajanstva
života na zemlji. >>Pred nekom mišlju staneš u nedoumici, naročito
gledajući greh ljudski, pa se zapitaš: >>Da li treba pobeđivati silom,
ili smernom ljubavlju?<< Svagda odlučuj ovako: >>pobediću
smernom ljubavlju<<. Odlučiš li se tako jedared za svagda, ceo svet
ćeš moći pokoriti. ljubavna smernost je strašna sila, od svih najjača,
nema joj ravne na svetu!<< Smernost je jedina sila koja može
pobediti svaku vrstu satanizma: satanizam uma, satanizam srca,
satanizam volje. >>Smernost je jedina vrlina koju đavoli ne mogu
podražavati<<.
Bez smernosti se ne može biti hrišćanin. U stvari, hrišćanstvo
počinje od smernosti. Evanđelska smernost je vrlo složen kompleks
osećanja i misli. Tu se skriva ogromno bogatstvo duhovnih vrednosti,
iako se u Evanđelju smernost naziva siromaštvom duha. Jer šta je to
siromaštvo duhom; i šta to znači biti siromašan duhom? Siromašan
je duhom čovek koji svim svojim bićem oseća da je njegov
čovečanski duh krajnje siromašan prema Duhu Božjem, da je njegov
čovečanski život puko siromaštvo prema bogatstvu života Božijeg,
da je sve ljudsko u poređenju sa Božjim — beskrajno uboštvo.
Siromašan je duhom čovek koji potpuno uništi u sebi gordost, koji
gordoumlje zameni smirenoumljem i sav svet primi kroz kategoriju
smernosti. Kao što su gordost i gordoumlje početak svakog greha i
zla, tako su smernost i smirenoumlje početak svake vrline i dobra.
Ali, ni to nije sve. Kroz siromaštvo duhom čovek se pričešćuje
neprolaznim blaženstvom. Dok je u čoveku ma i najmanja gordost,
njegovu dušu, ako ne pustoši, a ono sigurno posećuje ili očajanje, ili
tuga, ili seta, ili čamotinja. A kad iz sebe smernošću potisne gordost,
u njegovu se dušu useli i krotost, i radost, i umilenje, i sažaljenje, i
ljubav, i molitva, i sva evanđelska blaženstva redom. Jer, siromaštvo
duhom je prvo blaženstvo, i ono uvodi u sva ostala evanđelska
blaženstva. Ono ima takvu silu, da i carstvo nebesko svodi na zemlji
i čini ga čoveku bliskim, svojim, realnim. Jer je Sveistiniti rekao:
Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko. njihovo je
carstvo nebesko još ovde na zemlji; oni sa zemlje na čudesan način
vladaju nebom. Zato Sveistiniti i nije rekao: njihovo će biti, nego:
njihovo je.
Samo beskrajna smernost porađa u duši čovekovoj osećanje
lične svegrešnosti i sveodgovornosti. A u tome ima mnogo nebeske
istine, mnogo nebeskog carstva. Sve je tu povezano: jedno drugo
izaziva, jedno drugim raste. Zato Dostojevski odlučno zastupa misao:
da je svaki čovek kriv, ne samo za svoje grehe, nego za sve i sva što
biva na svetu. Kada ljudi tu misao shvate, veli on, onda će za njih
nastati carstvo nebesko, i to ne u mašti, nego u samoj stvari. >>Ako
čovek nema krajnju smernost, smernost u celom srcu svom, u celom
umu svom, u celom duhu svom, u celoj duši i telu svom, ne može
naslediti carstvo Božje<<.
Smernost je svoje vrste svevideće oko duše, kojim čovek
nepogrešivo razlikuje prave od lažnih vrednosti u sebi i u svetu oko
sebe. Čovek istinske smernosti oseća i jasno saznaje svoju
čovečansku sićušnost i ništavnost. I to projavljuje kroz neprekidnu
samoosudu, kroz istrajno nepoverenje u svoj čovečanski razum, kroz
opravdanu mržnju prema svojoj čovečanskoj volji, jednom rečju: kroz
odlučno odricanje od svega svog, ljudskog, egoističnog, samoživog.
Duh smerne svegrešnosti i sveodgovornosti prožima sve što je
uistini evanđelsko, uistini pravoslavno. Osećanje i saznanje lične
svegrešnosti i sveodgovornosti pobuđivalo je mnoge ljude na
neobične podvige smernosti i pokajanja. To osećanje i to saznanje
potstakli su najveđeg ruskog podvižnika sv. Serafima Sarovskog (+
1833) na retko težak podvig: on je hiljadu dana i hiljadu noći proveo
neprestano se moleći Bogu molitvom evanđelskog carinika: Bože,
milostiv budi meni grešnome! Noć je provodio u šumi klečeći na
kamenu, a dane u svojoj ćeliji, opet klečeći na kamenu.
To osećanje svegrešnosti, te pokajnička tuga, to surovo
samobičevanje, ta nemilosrdna samoosuda, po mišljenju
Dostojevskoga, prožimaju dušu ruskog naroda, karakterišu rusku
istoriju, odlikuju sve što je pravoslavno. To osećanje zračilo je iz
celog bića velikog općinskog starca Amvrosija koga je Dostojevski
pohodio. To osećanje vlada celokupnom evanđelskom delatnošću
znamenitog ruskog duhovnika oca Jovana Kronštatskog (+ 1907). On
uči: >>Smatraj sebe za najvećeg od svig grešnika, od onih koji ti
izgledaju grešnici ili su u samoj stvari takvi. Smatraj da si gori i niži
od svih<<.
Kao i svi istinski pravoslavni filosofi, i Dostojevski je svojim
hristočežnjivim srcem osetio i shvatio: da se čovek jedino
samoodrečnim podvigom vere spasava otrovnog mulja relativizma i
izlazi na svetao i širok put, koji kroz hristoliku smernost i krotost,
molitvu i milostivost, vodi u besmrtnost i život večni, gde čarobni lik
Bogočoveka Hrista caruje i vlada.

FILISOFIJA ljUBAVI I SAZNAnjA

Čim čovek povede svoje misli evanđelskim putem, odmah
oseti da je nedovršeno biće. Sve što je u njemu, otima se ka nečem
beskrajnom i beskonačnom. Podvigom vere, molitve, smernosti on
obeskrajnjuje i obeskonačuje sebe. Nigde granice njegovom
napredovanju, nigde međe njegovom samousavršavanju. On stalno
prenosi sebe iz vremenskog u večno, iz smrtnog u besmrtno, iz
prirodnog u natprirodno, iz konačnog u beskonačno. Vera i nije
drugo nego samoodrečni salto mortale, skok iz smrtnog u besmrtno. Tu
se čovek hrabro i odlučno odriče sebe, svoga egoističnog zakona:
ja=ja, i predaje sebe božanskim beskrajnostima, gde Večni caruje i
vlada.
Podvigom vere čovek baca zrno svoje ličnosti u neispitane
dubine Večnog i Nevidljivog. Podvigom molitve to se zrno raščinja,
umire i uzrasta u srce Nevidljivog. Podvigom smernosti čovek dolazi
do plamenog osećanja i žeravičnog saznanja da je zrno njegovog
bića bez stvarne vrednosti i da neprolaznu vrednost dobija samo ako
se sjedini sa Bogočovekom Hristom, koji u našem zemaljskom svetu
pretstavlja jedinu apsolutnu i beskrajnu Vrednost. No ovaj složeni
podvig kojim čovek prenosi sebe u bogočovečanske beskrajnosti i
sjedinjuje sebe sa Bogom Logosom, nije ništa drugo do raščlanjena i
primenjena >>prva i najveća zapovest<< Bogočoveka: ljubi
Gospoda Boga svog svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim
umom svojim i svom snagom svojom.
Verom, molitvom i smernošću čovek predaje Bogu i prenosi u
Boga sve srce svoje, svu dušu svoju, sav um svoj i svu snagu svoju.
Celokupnom sadržinom svoga bogočežnjivog bića čovek obitava u
Bogu, molitveno se sjedinjuje s njim do čudesne prisnosti. Vođen
verom, vaspitavan molitvom, oplemenjivan smernošću, on
postepeno stiče sve veća i veća bogočovečanska iskustva, sve
svetije i svetije vrline, dok najzad ne stekne najveću i najsvetiju
vrlinu: ljubav.
>>ljubav je veća od molitve<<, veća i od svih ostalih vrlina. I
to utoliko veća, ukoliko je Bog veći od svih vrlina, jer >>Bog je
ljubav<<. Bog ne samo ima ljubav kao svoje svojstvo, nego On
jeste ljubav po biću svom. >>Jer ljubav nije ime nego Božanska
suština<<. ljubav nije samo >>res Dei<<, nego >>substantia Dei<<,
njegovo >>esse<<. Kao ljubav, Bog je apsolutan. On ne bi bio
apsolutna ljubav, kada bi bio samo ljubav prema drugome, prema
relativnome, prema prolaznome, prema svetu. U tom slučaju Božja
bi ljubav zavisila od relativnih bića, i ne bi bila apsolutna nego
slučajna. Bog je apsolutno biće, jer je On — supstancijalni akt ljubavi,
akt — supstancija. ljubav je suština Božja, njegova vlastita priroda, a
ne samo njegov atribut.
Pošto je tako, čovek ne može osetiti i poznati Apsolutnu ljubav,
ako lično i opitno ne doživi >>prvu i najveću zapovest<<, ako
supstancijalnim aktom hristočežnjive ljubavi sve biće svoje ne
prenese u Bogočoveka Hrista. Suština Božja ište suštinu čovečju;
Bog ište čoveka. Istina je razlivena po svima beskrajnostima
Božanske suštine, zato se do poznanja Istine ne može doći putem
racionalističkim, fenomenalističkim, arijanskim. Samo jedan put vodi
u poznanje Večne Istine: to je ljubav. Stičući ljubav, koja je suština
Božja, čovek se realno sjedinjuje sa Bogom i na taj način dolazi do
stvarnog poznanja Večne Istine.
ljubav ispunjuje čoveka Bogom. Po meri ispunjenja sebe
Bogom, čovek i poznaje Boga. Ispunjujući se Bogom, čovek se
osvetljuje, osvećuje, obožuje, i na taj način osposobljuje za istinsko
poznanje Boga. Usvajanjem i doživljavanjem >>prve i najveće
zapovesti<<, čovek postaje >>učesnik u Božjoj prirodi<<. Božanska
sila ljubavi uvlači vascelog čoveka u proces oboženja: obožuje mu se
srce, duša, um i volja; i sve što je čovekovo živi Bogom, oseća
Bogom, misli Bogom, hoće Bogom. Pri tome tajnu Božanstva ljudima
otkriva Duh Sveti, jer šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božjega.
Čovek kao čovek, u svojoj psihofizičkoj ograničenosti, nije
sposoban da istinski i stvarno pozna Boga. Ali, kao što je pisano: što
oko ne vide i uho ne ču i u srce ljudsko ne dođe, to ugotovi Bog
onima koji Ga ljube, — i samo onima koji Ga ljube, jer su ljubavlju
postali učesnici u njegovoj prirodi. ljubav uvodi čoveka u dubine
Božje i osposobljuje ga da u Bogu može poznati ono što
nebogoljubivi ljudi ne mogu nikada i ni na koji način doznati.
Bogočovek je doneo svetu ovu istinu: ljubav je put i metod
istinskog bogopoznanja. Kroz veru, molitvu i smernost čovek kazuje
sebe Bogu; kroz ljubav — Bog kazuje sebe čoveku. Kroz veru,
molitvu i smernost čovek predaje sebe Bogu; kroz ljubav — Bog
predaje sebe čoveku. Kroz veru, molitvu i smernost čovek veruje u
Boga; kroz ljubav — Bog veruje u čoveka. Kroz veru, molitvu i
smernost čovek prima Boga; kroz ljubav — Bog prima čoveka. ljubav
je Božji odgovor na čovekovu veru, molitvu i smernost. U odnosu
prema Bogu: čovek je vera, molitva i smernost; u odnosu prema
čoveku: Bog je ljubav, milost i žalostivost. Čovek može biti tvorac
vere, ali nikada ljubavi; Bog je jedini tvorac ljubavi. Vera je podvig,
ljubav je dar. Kroz veru, molitvu i smernost čovek usvaja Boga za
sadržinu, smisao i cilj svoga bića; kroz ljubav — Bog usvaja čoveka
za sadržinu svoga života: postaje čovek, da bi čoveka obožio;
sjedinjuje se sa čovekom u bogočovečansko jedinstvo.
ljubav je suština Boga, suština Trojičnog Božanstva, suština
hrišćanstva. Ta ljubav je >>prva i najveća zapovest<<. A druga je
zapovest kao i prva: ravna njoj i po vrednosti i po značaju. Ona glasi:
>>ljubi bližnjeg svog kao sebe samog<<. >>O ovim dvema
zapovestima visi sav zakon i proroci<<. O ovim dvema zapovestima
visi celokupno Evanđelje Gospoda Hrista; o ovim dvema
zapovestima visi sav život i učenje hristolikih junaka Dostojevskovih,
visi sav život i učenje i samog Dostojevskog.
Jedna suština i jedna sila prohodi ove dve zapovesti; po svemu
su jednosušne. prva je zapovest uvek prva i uvek najveća; druga je
uvek druga i uvek zavisna od prve. ljubav prema čoveku je samo
vidljiva projava i verna objektivacija čovekove ljubavi prema Bogu.
Stekne li ljubav prema Bogu, čovek istovremeno stiče i ljubav prema
čoveku. ljubav prema ljudima je ontološki uslovljena čovekovom
ljubavlju prema Bogu. Bez bogoljublja nema pravog čovekoljublja.
Voleti čoveka a ne ljubiti Boga, u stvari je samoljublje. ljubiti Boga a
ne voleti čoveka, u stvari je samoobmana. To je osnovna
bogočovečanska istina, silno posvedočena i dokazana Hristom.
Ovu Hristovu istinu potpuno usvaja i strasno propoveda
Dostojevski. Za njega: vrlina je ne mogućna bez Boga; najmanje je
mogućna suština svih vrlina: ljubav. njegovo je ubeđenje: samo
žutokljuni moralisti mogu tvrditi da je ljubav prema ljudima mogućna
bez ljubavi prema Bogu. ljubiti istinskom i neprolaznom ljubavlju
mogućno je samo kada čovek živi Bogom i u Bogu. Istinska ljubav
sjedinjuje dušu sa dušom, srce sa srcem i volju sa voljom. Ona
sjedinjuje sve što je savršeno u jednom čoveku sa svim što je
savršeno u drugom čoveku. Zato apostol i veli da je ljubav >>sveza
savršenstva<<.
Hristolika ljubav vezuje, spaja, sjedinjuje suštinu ljubećeg sa
suštinom ljubljenog i gotovo ih pretvara u jednosušno biće. >>ljubi
bližnjeg svog kao sebe samog<<. — Kao sebe samog? A ako ja iz
hrišćanske smernosti mrzim sebe samog, šta onda? Ne bi li onda:
ljubiti bližnjeg svog kao sebe samog, značilo: mrzeti bližnjeg svog
kao sebe samog? — Nema sumnje, to bi značilo to, kada ljubav
prema bližnjem ne bi bila suštastvena emanacija i projekcija
čovekove ljubavi prema Bogu. Ali >>kao sebe samog<< znači: kao
tvoje >>sebe<<, kao tvoje >>ja<<, koje se svim srcem, svom
dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom osvetilo i
obožilo, obitavajući u Bogu i ispunjujući >>prvu i najveću
zapovest<<. >>ljubi bližnjeg svog kao sebe samog<<, znači: ljubi
bližnjeg svog kao što ljubiš svoje očišćeno, osvećeno i oboženo ja;
ljubi bližnjeg svog Bogom i u Bogu.
Takav je smisao dveju najvećih zapovesti Bogočovekovih u
našem čovečanskom svetu. Zato što imaju takav smisao, o njima
visi, i od njih zavisi, večnost svakog čoveka uopšte, kao i svih ljudi
skupa. Jedan je put ka čoveku: Bog. Jer je bez Boga ne mogućno ni
prići čoveku, ni ljubiti čoveka, ni poznati čoveka. Samo Bogom i u
Bogu čovek postaje i divan, i silan, i večan. Samo Bog daje sile
čoveku da može ljubiti bližnjeg svog neprolaznom i večnom ljubavlju.
>>ljubiti nevidljivog Boga znači: pasivno otkrivati pred njim svoje
srce i čekati njegovo aktivno otkrivenje, čekati da u srce siđe
energija Božanske ljubavi. Uzrok ljubavi prema Bogu jeste Bog: causa
diligendi Deum Deus est. Naprotiv, ljubiti vidljivu tvar znači: davati
primljenoj Božanskoj energiji da se projavljuje kroz primaoca, da se
projavljuje oko njega i van njega onako kako ona čini u samom
Troličnom Božanstvu; znači: davati joj da prelazi na drugog, na
brata. Za čisto ljudske napore ljubav prema bratu je apsolutno
nemogućna. Ta je ljubav delo sile Božje. ljubeći, mi ljubimo Bogom i
u Bogu. Samo onaj koji je poznao Trojednog Boga može ljubiti
istinskom ljubavlju. Ako ja nisam poznao Boga, ako se nisam
prisajedinio njegovom Biću, onda ja ne ljubim. I obratno: ako ja
ljubim, znači: ja sam se prisajedinio Bogu, znam Boga; ako pak ne
ljubim, znači: nisam Mu se prisajedinio i ne znam Ga<<.
Bez Boga i van Boga ljubav je ne mogućna. Isto tako, bez
ljubavi i van ljubavi nemogućno je poznati Boga. >>ljubav je od
Boga, i svaki koji ljubi, od Boga je rođen i zna Boga. A koji ne ljubi,
ne zna Boga, jer je Bog ljubav<<. Da bi mogao ljubiti ljude istinskom
ljubavlju, čovek se mora svim srcem svojim, svom dušom svojom,
svim umom svojim i svom snagom svojom roditi od Boga, od ljubavi.
Ko je od ljubavi, ne može ne ljubiti. Sjedini li se sa Bogom, čovek
dobija sile da se duhovno sjedinjuje sa ljudima. Udaljenost od Boga u
isto vreme je i udaljenost od ljudi. Što je čovek bliži Bogu, bliži je i
ljudima. A najbliži je ljudima onaj koji je najbliži Bogu. To je
bogočovečanska istina, posvedočena mnogovekovnim pravoslavnim
iskustvom.
Zamislite jedan krug, veli sveti filozof Ava Dorotej, u sredini
kruga centar i radijusi koji izlaze iz centra. Pretpostavite sada da je
taj krug — svet, centar kruga Bog, a radijusi koji idu od centra
periferiji i od periferije centru — život ljudi, putevi života ljudskih.
Ukoliko svetitelji, želeći da se približe Bogu, ulaze u unutrašnjost
kruga, utoliko postaju bliži Bogu i jedan drugome. I ukoliko se
približuju Bogu, utoliko se približuju jedan drugome; i ukoliko se
približuju jedan drugome, utoliko se približuju Bogu. Tako treba
shvatiti i udaljavanje. Kada se udaljuju od Boga i okreću
spoljašnjosti, periferiji kruga, jasno je da, ukoliko se udaljuju od
Boga, utoliko se udaljuju i jedan od drugoga, utoliko se udaljuju od
Boga. Takva je priroda ljubavi: ukoliko smo van i ne ljubimo Boga,
utoliko je svaki udaljen i od bližnjega. Ako pak ljubimo Boga, onda
ukoliko se približujemo Bogu pomoću ljubavi prema njemu, utoliko
se ljubavlju sjedinjujemo sa bližnjima; ukoliko se sjedinjujemo sa
bližnjima, utoliko se sjedinjujemo sa Bogom.
Dostojevskova filosofija ljubavi je sva u ovoj bogočovečanskoj
istini o ljubavi. njegovi hristoliki heroji ljube sve ljude, ljube svu tvar,
jer ljube Hrista Boga; njegovi hristoborski heroji ne ljube ljude, ne
ljube svet, jer ne ljube Boga u Hristu. Prava ljubav je podvig, i to
bogočovečanski podvig, u kome stvaralački učestvuje, s jedne
strane, sam Bogočovek Hristos, a s druge, sam čovek celokupnim
svojim bićem. Da bi mogao ljubiti ljude neprolaznom ljubavlju, čovek
mora najpre učiniti Hrista dušom svoje duše, srcem svoga srca,
umom svoga uma, voljom svoje volje, životom svoga života, ljubavlju
svoje ljubavi. Bez Boga ljubavi nemogućno je ljubiti božanski. U
krajnjoj liniji, ljubav čini Boga Bogom i čoveka čovekom. Hristos je
zato jedini istiniti Bog u svima svetovima što je ljubav. >>Sunce
ljubavi gori u njegovom srcu; zraci Svetlosti, Prosvećenosti i Sile biju
Mu iz očiju, i, izlivajući se na ljude, potresaju njihova srca ljubavlju
koja se na sve odaziva<<.
U našem zemaljskom svetu može se posumnjati u sve, samo u
jedno ne: u ljubav Hristovu. Po svemu i svačemu On je Bog ljubavlju,
jer je Bog ljubavi. ljubav je suština njegove ljudske ličnosti uopšte.
Dostojevskova ljubav prema čoveku i svetu samo je projekcija i
odraz njegove ljubavi prema Gospodu Hristu. Svaki Dostojevskov
podvig ljubavi, i osećanje, i misao, i reč, odišu miomirnom dušom
Hristovom. Dostojevski zna osnovnu tajnu čarobne ličnosti
Bogočovekove. Tajna je ta — ljubav. Celokupnim svojim bićem
Bogočovek najočiglednije pokazuje i najubedljivije dokazuje da je
ljubav osnovna tajna i Boga i čoveka. Ako bismo dopustili sebi
paradoksnu želju da definišemo Boga i čoveka, onda bi
najverovatnija definicija Boga mogla glasiti: ljubav je definicija Boga,
i stil Boga. A za čoveka moglo bi se reći: Bogočovek je definicija
čoveka, i stil čoveka.
 Bog je ljubav, zato je božanska ljubav svemoćna, beskrajna,
besmrtna i večita. A kada je Bog — ljubav, onda u srcu čovečijem
nema mesta za očajanje, za skepsu, za mržnju. Svim bićem svojim
čovek je otvoren za beskrajnu radost, za božansku mudrost, za
večnu samilost, za bezmernu ljubav. Bog je ljubav, zato >>ničega se
ne boj, i nikada se ne boj, i ne tuguj, uči starac Zosima. Glavno je da
se kaješ, i Bog će ti oprostiti sve. Nema takvog greha koji Gospod ne
bi oprostio čoveku koji se istinski kaje. Ta čovek nikada ne može ni
učiniti tako veliki greh, koji bi iscrpao beskonačnu ljubav Božju. Može
li biti takav greh koji bi prevazišao ljubav Božju! Staraj se samo o
pokajanju, o neprestanom pokajanju, a bojazan oteraj sasvim. Veruj
da te Bog ljubi tako, kako ti ni zamisliti ne možeš; On te ljubi sa
tvojim grehom i u tvom grehu. . . Ne boj se! Ne ogorčuj se na ljude;
ne srdi se zbog uvreda. Pokajniku oprosti u srcu sve uvrede koje ti je
naneo; pomiri se sa njim istinski. Kako se kaješ, onako i ljubiš. A
ljubiš li, već si Božji. . . ljubavlju se sve iskupljuje, sve spasava. . .
ljubav je tako ogromno blago, da njome možeš kupiti sav svet i
iskupiti ne samo svoje nego i tuđe grehe>>.
U prirodi svojoj ljubav ima neodoljivu centripetalnu silu,
bogocentričnu silu, kojom privlači Bogu, tom večnom centru velike
tajne života, sva bića i sve tvari. Ono što biće čini bićem i tvar tvarju
jeste stvaralačka sila misli Božjih koje su u njima. Jer je svaka tvar —
ovaploćena misao Božja. To i čini tvar bogočežnjivom, jer ono što je
u njoj od Boga, čezne za svojim tvorcem. ljubav ima čudesnu
sposobnost da u svakom čoveku i u svakoj tvari pronađe ono što je
Božje, što je savršeno. >>ljubav je sveza savršenstva<<, sveza
svega onoga što je savršeno u ljudima i tvarima. A u njima je
savršeno ono što je bogoliko i bogozdano, ono što je od Savršenog.
ljubav vezuje, spaja, sjedinjuje bogolike duše, rasejane Bogom po
ljudima, i Božje misli, rasejane po tvarima.
Očigledna je istina: ljubav je suština Boga. No isto tako,
očigledna je i ova istina: ljubav je neminovno i suština čoveka. Jer
Bog ne bi bio ljubav, da ljubav nije učinio suštinom čoveka. Bog je
ljubav, — to je prva i glavna novina hrišćanstva; a druga je kao i ova:
čovek je ljubav. Bez ljubavi — Bog nije Bog; bez ljubavi — čovek nije
čovek. ljubav čini i Boga Bogom i čoveka čovekom. Bez ljubavi —
Bog je ništa; u svakom slučaju ništa za izmučene žitelje naše
nesrećne planete. Bez ljubavi i — čovek je ništa. Ličnost je mogućna
jedino ljubavlju i u ljubavi. Jer je ljubav suština, sadržina i
determinanta ličnosti. Bez ljubavi je čovekovo ja ništa; a ako je išta,
onda je to išta: haotična masa besmislenih senzacija i nepotrebnih
bolova. >>Ako jezike čovečije i anđelske govorim, a ljubavi nemam,
onda sam kao zvono koje zvoni ili praporac koji zveči. I ako imam
proroštvo i znam sve tajne i znanja, i ako imam svu veru da i gore
premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam<<. Neka sam sveznajući,
neka znam sve, neka razumem sve, neka verujem sve, ako ljubavi
božanske nemam — ništa sam, ne pretstavljam nikakvu vrednost ni
u ovom ni u onom svetu.
 Kroz podvig bogočovečanske ljubavi čovek prelazi iz nebića u
biće, vaskrsava iz smrti u život, ustaje iz groba bezličnog ništa, iz
groba nebića i ulazi u večni život Svebića. ljubavlju se čovek
oslobađa robovanja kategorijama nebića i smrti, i svoju ličnost uvodi
u život blage i krotke Večnosti, te jedine kategorije ljubavi. ljubavlju
se čovek spasava jezovitog metafizičkog ništa, osuštinjuje,
obeskonačuje, obesmrćuje i eternizira sebe, i tako ulazi u raskošno
carstvo božanskih realnosti i večnih vrednosti. Bez ljubavi — nema
ličnosti.
U podvigu vere čovek suviše oseća svoju sićušnost i
ništavnost, i u njima svoju bezličnost; a u podvigu hristolike ljubavi
on suviše oseća Boga i nazire njegovo lice, jer je u našem
čovečanskom svetu ljubav jedina sila koja otkriva lice Božje. Ništa
tako ne pokazuje i ne dokazuje postojanje ličnog Boga, ništa tako ne
osposobljuje čoveka za lično opštenje sa Bogom, za opštenje
>>licem k licu<<, ništa tako ne sjedinjuje čoveka sa Bogom kao
ljubav.
Čovek koji ljubi bogočovečanskom ljubavlju — nikad ne
prestaje, nikad ne umire, jer tu ljubav nikakav bol ne može
razočarati i nikakva smrt umrtviti. Sjedinjujući čoveka sa jedino
Besmrtnim, ona ga obesmrćuje, uništava u njemu sve što je prolazno
i smrtno i uvodi u ono što je božansko i savršeno, što nikad ne
umire, što ličnost njegovu čini besmrtnom i večnom. Bog je iz ljubavi
i ljubavlju postao čovek, da bi čovek iz ljubavi i ljubavlju postao bog,
ali ne Bog po prirodi već po blagodati. Stičuću bogočovečansku
ljubav, čovek sa njom stiče bogočovečanske vrline, misli i osećanja.
Bog ljubavlju misli; čovek koji ima bogočovečansku ljubav —
ljubavlju misli; Bog ljubavlju oseća, ljubavlju zna, ljubavlju zna,
ljubavlju živi, tako i čovek božanske ljubavi — ljubavlju oseća,
ljubavlju zna, ljubavlju živi. Iz svega istinski Božjeg i istinski čovečjeg
zrači ljubav. ljubavlju misliti, osećati, živeti, znati — to je evanđelski,
bogočovečanski, pravoslavni metod života. Glavno Hristovo delo
sastoji se u tome što je On svoju bogočovečansku ljubav učinio ne
atributom nego suštinom čovečije ličnosti. Do njega, ljubav je bila
tangenta na krugu ljudskog života; od njega, ona postaje centar
života, ličnosti i ljudske zajednice.
Bogočovek je učinio ljubav suštinom i metodom bogopoznanja
i čovekopoznanja. ljubav je ne samo osećanje, nego i suština duha,
duše i volje. Ona je glavna stvaralačka sila kojom novozavetna
ličnost komponuje sebe. Tajna čarobne ličnosti Hristove je u ljubavi;
u ljubavi je i tajna novozavetne gnoseologije. Bogočovečanska ljubav
je novi put poznanja. njen kategorički imperativ glasi: ljubi, da bi
poznao. Istinsko znanje u svemu zavisi od ljubavi: ono se začinje u
ljubavi, raste ljubavlju, dostiže savršenstvo pomoću ljubavi. Ja
ljubim, znači: ja znam. Znanje je emanacija ljubavi. Sva filosofija
saznanja sadrži se u filosofiji ljubavi. ljubi li čovek hristolikom
ljubavlju, on je istinski filosof, jer zna tajnu života i sveta. Bog
ljubavlju boguje; isto tako i čovek ljubavlju čovekuje. Nema li ljubavi,
čovek nema ono što ga čini čovekom, ono čime čovekuje i
besmrtuje. ljubav je jedina sila koja čoveka preobražava u istinskog
filosofa i daje mu moć da reši najteže probleme života i sveta.
Svirepo mučen osnovnim problemima ljudskog duha,
Dostojevski je svojim ličnim opitom pronašao i dokazao: da je ljubav
jedino sredstvo kojim se konačno mogu rešiti vekovečni problemi,
>>prokleti problemi<<: problem postojanja Boga i problem
besmrtnosti duše. On izjavljuje: >>Lična besmrtnost i Bog su jedna i
ista — identična ideja<<. Diskurzivnim i dijalektičkim putem ova se
ideja ne može dokazati. Pred njenom strašnom tajnom u groznicu
padaju, prestaju i skoro nestaju sva ljudska znanja, ljudska
proroštva, sva ljudska preimućstva. No u svetovima, koji su otvoreni
za ljudsko saznanje, postoji samo jedna sila koja konačno i završno
rešava problem Boga i duše. Ta sila jeste ljubav. Ali ona rešava taj
problem ne putem logičkih dokaza, nego putem neposrednog ličnog
iskustva, unutrašnjeg ubeđenja, koje se stiče opitom aktivne ljubavi,
doživljavanjem božanske ljubavi kao suštine svoga bića i svojih
odnosa prema svetu i ljudima.
Sveti filosof Dostojevskov, starac Zosima uči: postojanje Boga,
besmrtnosti duše i budućeg života ne moguće je dokazati, ali je
moguće — ubediti se.
- Kako? Čime?
- Opitom stvarne, delatne ljubavi. Postarajte se da volite svoje
bližnje stvarno, delatno, postupcima i neumorno. Prema tome kako
budete napredovali, i sve jače uspevali u ljubavi, vi ćete se ubeđivati
i o postojanju Boga i o besmrtnosti duše vaše. Dođete li pak u ljubavi
prema ljudima do potpunog samopregorevanja, tada ćete
nesumnjivo poverovati i nikakva sumnja neće moći ni zaći u vašu
dušu. To je ispitano, to je tačno.
Čovek raspolaže jednom neobičnom sposobnošću: on oseća i
saznaje svoje postojanje. To osećanje i saznanje je toliko zagonetno,
tajanstveno i čudesno, da ga sam čovek nije mogao ni izmisliti ni
stvoriti. njegovo poreklo je, nema sumnje, nadčovečno, nebesko,
božansko. njega je čoveku mogao dati samo Bog. A dao ga je zato
što je ljubav. I mi, ljubeći ljude stvarnom božanskom ljubavlju,
dolazimo do ubeđenja da postojimo kao besmrtna bića. A naša
ljubav, svojom neodoljivom bogocentričnom silom, nosi naše celo
biće Bogu, sjedinjuje ga sa njim i stvara u nama nepokolebljivo
ubeđenje da postoji Bog, besmrtnost duše i budući život. Opitom
hristolike ljubavi čovek stiče istinsko samopoznanje i realno
bogopoznanje. Kada čovek učini bogočovečansku ljubav suštinom
svoje ličnosti, onda on oseća Bogom, misli Bogom, živi Bogom,
saznaje Bogom; onda on oseća da svaku njegovu misao i svako
njegovo osećanje Bog pretvara u besmrtnu misao i besmrtno
osećanje; onda on oseća i zna sebe Bogom, i jasno uviđa da se
njegovo samoosećanje tajanstveno koreni u bogoosećanju, i njegova
samosvest i bogosvesti.
Savršeni primer i nepobitni dokaz toga su hristoliki heroji
Dostojevskoga. Oni ljubavlju žive; ljubavlju znaju Boga, ljude, svet i
sebe. Iz svakog njihovog osećanja i misli, želje i dela zrači božanska
ljubav, i u dušama drugih ljudi stvara ubeđenje o postojanju Boga i
besmrtnosti duše. Za njih su ljubav, Bog, besmrtnost duše su
nerazdvojni i međusobno uslovljeni, ali ne samo kao pojmovi nego i
kao živo osećanje i kao živa i apsolutna stvarnost.
Kroz hristoliku ljubav čovek najsigurnije i najbrže raste ka
nezamenljivom idealu roda ljudskog: Bogočoveku Hristu, raste
neprekidno, dok ne dostigne u čoveka savršena, u meru rasta
punoće Hristove. Do potpune realizacije svoje ličnosti čovek dolazi
ako raste rastom Božjim, a ne samo golim rastom čovečijim. Jer
čovek može postati potpun i savršen samo ako sve svoje sile i moći
preobrazi i usavrši Bogočovekom. Kroz bogočovečanske vrline čovek
raste ka najvišoj sintezi ličnosti: bogočovečanskoj ljubavi. Jer je ova
ljubav — najviša sinteza ličnosti, pošto poslednjim i završnim
sjedinjenjem sjedinjuje čoveka sa Bogočovekom. Bez te ljubavi
čovek je polučovek, potčovek ili nečovek. Štaviše, bez nje — čovek
je >>bez suštine, ništa je<<. >>ljubav i jeste >>da<< koje ja
govori sebi; a mržnja je >>ne<< sebi. R. Hamerling. Neprevodljivo
ali izrazito izražava tu ideju formulom: ljubav je das lebhafte Sich-selbst-
bejahen des Seins = živo sebi samome >>da<< bića<<.
Na neobjašnjivo tajanstven način svako je biće uslovljeno
ljubavlju: i biće Božje, i biće čovečije, i svako biće uopšte. U carstvu
živih bića vlada načelo: ljubiti znači biti. Bog je Večno Biće, jer je
Apsolutna ljubav njegova suština. To otkrivenje doneo je svetu
Bogočovek Hristos, a proneli svetom hristočežnjivi apostoli ljubavi.
Po tom otkrivenju: ljubiti hristolikom ljubavlju znači: još ovde na
zemlji živeti večnim životom, pobediti greh i smrt i biti besmrtan. Ne
ljubiti znači: biti mrtav i ostati u smrti. >>Mi znamo da smo prešli iz
smrti u život, jer ljubimo braću; ko ne ljubi, ostaje u smrti<<.
Hristočežnjiva duša Dostojevskoga sva je prožeta osećanjem i
ubećenjem da: ljubiti znači biti. Sudbina ljudske ličnosti je skraja-
nakraj uslovljena ljubavlju. Dostojevski izjednjačuje >>ja jesam<<
sa >>ja ljubim<<. Ako ljubim — ja postojim, jer sam vezan sa
Svebićem; ako ne ljubim — ne postojim, jer sam vezan sa nebićem.
Ali, i to nije sve. Za slovenskog apostola ljubavi, raj je ljubav, pakao
je mržnja. Ko ljubi, već je u raju za života na zemlji; ko ne ljubi, već
je u paklu, jer je pakao: ne moći ljubiti.
>>Oci i učitelji, veli Dostojevski kroz usta svog svetog starca
Zosime, razmišljam: šta je pakao? Sudim ovako: pakao, to je patnja i
stradanje zbog toga što je beć nemogućno više voleti, ljubiti.
Jedared, u beskonačnom bitisanju, koje se ne može izmeriti ni
vremenom ni prostorom, dana je bila nekom duhovnom biću, kad se
pojavilo na zemlji, sposobnost da kaže samo sebi: >>Ja jesam i ja
ljubim<<. Jedared, samo jedared, dat mu beše trenutak ljubavi
delatne i žive, i uz to zemaljski život, a sa njim bremena i rokovi. Pa
šta se desilo? To srećno biće odbaci taj neocenjivi dar, ne oceni ga,
ne zavole ga, pogleda ga podrugljivo i ostade bez osećanja! I kad je
takav otišao sa zemlje, video je krilo Avraamovo, i besedio sa
Avraamom, kao što nam je u priči o bogatašu i o Lazaru kazano; i raj
je posmatrao, i ka Gospodu mogao da ide; ali se baš time i mučio što
od Gospoda ode bez ljubavi, i dođe u dodir sa onima koji su voleli, a
on njihovu ljubav nije prihvatio. Tada vide jasno, i sam sebi reče:
>>Sad znanje imam, ali ma kako žudio da volim, u ljubavi mojoj ne
može biti nikakvog podviga, niti kakvog požrtvovanja, jer je završen
život zemaljski; neće doći Avraam da makar kapljicom žive vode (to
jest, ponovnim darom zemaljskog života, pređašnjeg i delatnog)
rashladi plamen moje žudnje za ljubavlju, kojom sad gorim, a
prezreo sam je i odbacivao na zemlji; nema više života, niti će biti
više vremena! Premda bih sad gotov bio i život svoj dati za druge,
sad je već nemogućno, jer je prošao onaj život koji se mogao u
ljubavi prineti na žrtvu, i sad je bezdan među životom i ovim
bićem<<.
Neki božanski smisao izliva se u srce koje ljubi, i čovek svim
bićem oseća da božanska logosnost drži svetove u čudesnom
postojanju. Zavlada li čovekom, ljubav postaje neoslepljivim vidom
njegove duše i nepogrešivim učiteljem uzornog života. >>Glavno je
— voli druge kao sebe, veli Dostojevski, to je glavno i to je sve, a
drugo ništa ne treba, jer ćeš odmah pronaći kako da živiš<<. Kada
bi se ljudi rešili da im ljubav bude carica duša, na zemlji bi se za
jedan dan, za jedan čas moglo sve urediti na najbolji način.
To je za Dostojevskog najočiglednija i najnesumnjivija istina,
istina koja čak ima i određeni lik svoj. ljubav i Istina su dva
sinonimna pojma i dve sinonimne stvarnosti. Večna ljubav je u isto
vreme i Večna Istina. Tu Istinu je Dostojevski ne samo osetio i
poznao nego i video, zato veruje u nju strasno i svesrdno. On
odlučno izjavljuje: >>Ja sam svojim očima video Istinu, video sam
svu njenu slavu. . . Video sam Istinu, video je, i znam da ljudi mogu
biti divni i srećni a da ne izgube sposobnost da žive na zemlji. Ja
neću i ne mogu da verujem da je zlo normalno stanje ljudi. A svi mi
se smeju baš zbog te moje vere. Kako mogu da ne verujem? Ta ja
sam video Istinu, nisam je ni pronašao umom, već sam je video, i
njen živi lik ispunio je moju dušu zanavek. Video sam je u tako
potpunoj celosti da ne mogu verovati da ona ne postoji kod ljudi. . .
Živi lik onoga što sam video biće uvek sa mnom i uvek će me
popravljati i upućivati. O, ja sam bodar i svež, idem i ići ću ma i
hiljadu godina. . . Ići ću i propovedaću neumorno<<. Šta? — Kako od
naše paklene planete načini raj. Sredstvo je za to samo jedno:
ljubav. I to ljubav hristolika, bogočovečanska.
Ima mnogo vrsta ljubavi. Sve su one relativne, prolazne,
smrtne. Samo je jedna među njima apsolutna i večna. To je — ljubav
bogočovečanska. Pri tome, provera je samo jedna: Bogočovek
Hristos. Razni evropski humanizmi, altruizmi, solidarizmi, nisu drugo
do sušičavi surogati ljubavi. Svi se oni izvode i svode na čoveka, zato
im je i zamah slab i dah kratak. U njima nema one beskonačne i
svemilostive ljubavi koja voli čoveka i u gresima njegovim. Tu se
čovek sa čovekom duhovno dodiruje a ne sjedinjuje. Po shvatanju
evropskog humanističkog čoveka: voleti, ljubiti znači: apstraktno i
površno kosnuti se ljubljenog; a po evanđelskom, po pravoslavnom
shvatanju: voleti, ljubiti znači: dušom ući u dušu ljubljenog, sjediniti
se sa njim suštinski, ovaplotiti se u njega.
Vidoviti Dostojevski je do dna sagledao tragičnu prolaznost i
besmislenost ljubavi evropskog tipa, zato apostolski odlučno i
plameno propoveda ljubav evanđelsku, ljubav bogočovečansku.
Voleti, ljubiti nekoga, veli Dostojevski, to znači: primiti njegovu dušu
u svoju dušu, ovaplotiti se u njega, u njegovu suštinu, u njegov lik,
preobraziti se u njega potpuno. Cilj je ljubavi da dvoje postanu jedno,
i to — jedno suštinom. Bogočovečanska ljubav je uvek time nova što
je besmrtna i večna i što ljubećeg i ljubljenog sjedinjuje do
jednosušnosti. Zato je ta ljubav znak po kome se hrišćani razlikuju
od nehrišćana. Univerzalno ostvarenje te ljubavi jeste krajnja želja i
poslednji zavet Hristov.
Ono što život ljudski na zemlji čini dragim, vrednosnim,
osmišljenim, dragocenim jeste hristolika ljubav. Život je vredan
življenja samo ako je prožet i dirigovan tom ljubavlju. Gde te ljubavi
ima, tamo razočarenja nema. Kao vrednost iznad svih vrednosti stoji
ljubav. Ne samo životu već i postojanju ona daje i vrednost i smisao.
>>Šta je dragocenije od ljubavi? ljubav je viša od postojanja, ljubav
je kruna postojanja; pa kako jedno biće može da se ne pogne pred
njome?<<
Teška tragika ljudskog života jedino u hristolikoj ljubavi dobija
smisao i svoje opravdanje. Ova ljubav svojom božanskom silom
pretvara tragiku života u milu setu, i spasava čoveka od skepse i
očajanja. Ovu ljubav Dostojevski potpuno izjednačuje sa spasenjem.
ljubav spasava od svih smrti u svima svetovima, jer je sama
besmrtna i večna. Dostojevski veli da je Bog objavio čoveku jednu
jedinu formulu spasenja; ona glasi: >>ljubi bližnjeg svog kao sebe
samog<<.
Ako se čovek ičim spasava, spasava se ljubavlju prema
bližnjem. Jer >>čovek se ne može spasti osim kroz bližnjega<<. Ili,
kako bi Dostojevski rekao, čovek se može spasti, ako se podvigom
ljubavi ovaploti u svoga bližnjeg, preobrazi u lik njegov. Ali, takva
ljubav je nemogućna bez ovaploćenog Boga i njegovog
Bogočovečanskog Tela, jer istinsko i pravo ovaploćenje počinje i
završava se njime. Ovaploćenje Božjeg u sferi ljudskog obavlja se
silom koju čoveku daje ovaploćeni Bog — Hristos. Ta sila jeste
ljubav. Ustvari, ljubav je jedini uzrok Hristovog ovaploćenja. I svako
ovaploćenje Božjeg u svetu čovečanskom jeste vidljiva projekcija
nevidljive ljubavi, vidljivo telo nevidljive suštine.
Hristos je strašan svojom veličinom, užasan svojom visinom,
ali je beskrajno milostiv, jer je iz ljubavi postao čovek, izjednačio se
sa nama. Nadumnim delom svoje božanske ljubavi >>On postade od
naše suštine<<. Iz ljubavi i ljubavlju >>On postade čovek, da bismo
se mi obožili<<. Ovaploćenjem Hristovim >>Bog postade čovek i
čovek Bog<<. Neminovna posledica ovaploćenja Boga jeste
oboženje čoveka, jer su u ličnosti Bogočoveka Hrista Bog i čovek
sjedinjeni tako prisno, da je oboženje čoveka postalo prirodni izraz
toga.
 Svoju bezgraničnu ljubav prema ljudima Hristos dokazuje
svojim ovaploćenjem. Sve što je njegovo — ovaplotljivo je, ima
neiscrpnu sposobnost za ovaploćivanje. Postane li suštinom čovečije
ličnosti, hristolika ljubav osposobljuje čoveka da se može najprisnije
sjediniti sa predmetom svoje ljubavi, tj. da se može ovaplotiti u
ljubljenog. Hristočežnjivi heroji Dostojevskog učinili su tu ljubav
dušom svoje duše, srcem svoga srca, voljom svoje volje. Voleti,
ljubiti čoveka za njih znači: ovaplotiti se u njega, preobraziti se u
njega, postati ono što i on: osećati njegovim osećanjima, misliti
njegovim mislima, patiti njegovom patnjom, tugovati njegovom
tugom, radovati se njegovom radošću.
Hristolika delatna ljubav je posao i izdržljivost, a za neke je ona
prosto čitava nauka. >>ljubav je učiteljica, ali je treba znati steći, jer
se ona teško stiče, skupo se kupuje, dugim radom i posle dugog
vremena; jer voleti treba ne samo slučajno i na jedan trenutak, nego
nasvagda. Slučajno može svako zavoleti, — tako može i zločinac
zavoleti<<. Ovu delatnu ljubav čovek stiče kada pomoću
hristočežnjivih podviga vere, molitve, posta, smernosti i ostalih
vrlina useli Hrista u svoje srce i On mu postane glavni vođ kroz život
u svim svetovima.
Sveti starac Zosima preporučuje: >>Nikada se ne plašite svoje
malodušnosti u dostizavanju ljubavi; čak se nemojte mnogo bojati ni
svojih rđavih postupaka pri tom. . . Delatna ljubav, kad se uporedi sa
sanjalačkom ljubavlju — stvar je surova i strahotna. ljubav
sanjalačka čezne za brzim podvigom, koji se brzo zadovolji; ona
čezne za tim da je svi posmatraju. I zbilja se ide dotle, da neko čak i
život žrtvuje, samo da stvar ne traje dugo, nego da se što brže svrši,
kao na pozornici, i da ga svi gledaju i hvale. A ljubav delatna — to je
posao i izdržljivost. . . I unapred vam kažem, u trenutku kad sa
užasom gledate da, kraj svih vaših napora, ne samo da se niste
približili cilju, nego ste se čak od njega udaljili, — u tom istom
trenutku, to vam unapred velim, vi ćete najedared dostići svoju
svrhu, i ugledaćete jasno nad sobom čudotvornu silu Boga, koji vas
je sve vreme voleo i sve vas vreme tajanstveno rukovodio<<.
Za evklidovski um ljudski, koji nije preporođen i preobražen
božanskom silom podviga vere, molitve, smernosti i ostalih
evanđelskih vrlina, ova hristolika, delatna ljubav prema drugima,
pretstavlja nemogućno na zemlji čudo. Ivanov bunt je miniran ovom
mišlju. On time i počinje svoju ispovest Aljoši:
- Moram ti učiniti jedno priznanje: nikad nisam mogao da
razumem kako čovek može voleti svoje bližnje. Baš bližnje, po mom
shvatanju, nemogućno je voleti; samo udaljene čovek može voleti. Ja
sam čitao nekad negde o >>Jovanu Milostivom<< (jednom
svetitelju), kako je on, kad mu je došao gladan i promrzli putnik, pa
ga molio da ga ogreje, — kako je on tada legao sa tim promrznutim
zajedno u postelju, zagrlio ga i počeo mu disati u usta koja su bila
zagnojena i iz kojih je izlazio smrdljiv zadah od neke strašne bolesti.
Ubeđen sam da je on to učinio sa unutrašnjim mučenjem, sa lažnim
usiljavanjem, zbog ljubavi koju mu je dužnost nalagala, i zbog
pokajne kazne koju je sam sebi nametnuo. Da bismo mogli zavoleti
čoveka, potrebno je da se on sakrije, da nam nije na očima; čim
pokaže svoje lice — ode ljubav!
- O tom je ne jadanput govorio i starac Zosima, — primeti
Aljoša; — i on je govorio da lice čovekovo, mnogima, u ljubavi još
neiskusnim ljudima, često smeta da vole. Ali ima i mnogo ljubavi u
čovečanstvu, i baš slične Hristovoj ljubavi, to ja znam, Ivane. . .
- Ja zasad to još ne znam, niti mogu da znam, niti mogu da
pojmim; a sa mnom bezbrojna množina ljudi. . . Po mom shvatanju:
Hristova ljubav prema ljudima, to je na ovoj zemlji svoje nemogućno
čudo.
Ivan tvrdi, da na ovom svetu ne postoji ništa što bi nagonilo
ljude da vole sebi slične; i još tvrdi, da ni u kom slučaju ne postoji
takav prirodni zakon: da čovek voli čovečanstvo. >>ljubiti svoga
bližnjeg i ne prezirati ga — to je nemogućno. Čovek je stvoren sa
fizičkom nemogućnošću da ljubi svoga bližnjeg. Voleti ljude takve
kakvi su — to je nemogućno<<.
Ali što je nemogućno za čoveka, mogućno je za Bogočoveka i
za ljude preporođene i preobražene Bogočovekom. Što je
nemogućno za ljudski evklidovski um, mogućno je za um osvećen,
prosvećen i obogočovečen Hristom Bogom. Da bi čovek osetio i
shvatio da je hrišćanska ljubav mogućna i ostvarljiva na zemlji, mora
najpre pomoću hristočežnjivih podviga savladati egocentrizam i
solipsizam svoga evklidovskog uma i hristocentrizmom misli steći
>>um Hristov<<, srce Hristovo. A to znači: mora Hristom osećati,
Hristom misliti, Hristom hteti, Hristom živeti. Ko to postigne, Hristos
mu ispunjuje dušu osećanjem i ubeđenjem: da je svaka ljudska
ličnost besmrtna, i da je bogočovečanska, besmrtna ljubav ne samo
mogućna nego i prirodna među besmrtnim ljudskim bićima na
zemlji.
>>Ja izjavljujem, veli Dostojevski, da se ljubav prema
čovečanstvu apsolutno ne da ni zamisliti, ni shvatiti, i da je sasvim
nemogućna bez vere u besmrtnost ljudske duše. Oni pak koji,
oduzevši čoveku veru u njegovu besmrtnost, žele da tu veru zamene
>>ljubavlju prema čovečanstvu<< kao najvišim ciljem života, ti,
velim ja, dižu ruku sami na sebe; jer, umesto ljubavi prema
čovečanstvu, zasađuju u srcu, koje je izgubilo veru, samo začetak
mržnje prema čovečanstvu. Ne mari što će mudraci gvozdenih
pojmova da slegnu ramenima na takvo moje tvrđenje. Ta misao je
mudrija od njihove mudrosti, i ja čvrsto verujem da će ona nekada
čovečanstvu postati aksiom. Ja čak tvrdim, i slobodan sam da to i
iskažem, da je ljubav prema čovečanstvu uopšte, kao ideja, jedna
od najneshvatljivijih ideja za ljudski um. Baš kao ideja. nju jedino
može opravdati osećanje. A to osećanje je jedino mogućno pri
istovremenom uverenju u besmrtnost ljudske duše<<.
Besmrtnost svoje, i svačije duše čovek naročito snažno i jasno
oseća kada se duhovno sjedini sa Jedino Besmrtnim — Bogočovekom
Hristom. Jer je On — ljubav, i u svakom ljudskom biću ljubavlju
otkriva bogoliku dušu, koja je besmrtna i kojom se svaki čovek
koreni u Bogu. Sve može biti smrtno, samo ljubav ne, jer je Bog —
ljubav, i >>ja ću vas i iz groba voleti, . . . jer ljubav postoji i posle
smrti<<.
Kao besmrtna božanska sila ljubav izgoni iz čoveka sve što je
prolazno i smrtno. A to je greh i sve što je od greha. Svojom
božanskom silom ljubav očišćuje od svakog greha i prljavštine: i
savest ljudsku, i srce, i um, i volju. I tako očišćene, sjedinjuje ih u
jednu divnu, harmoničnu i hristoliku celinu. Tu nema mesta haosu,
disharmoniji, grehu, jer >>ništa tako nije suprotno ljubavi kao
greh<<. ljubav isključuje greh, jer je greh jedina neprirodnost u
prirodi čovečijeg bića. ljubav je kohezija ličnosti; greh je razoritelj
ličnosti. Ukoliko se umnožava ljubav, utoliko se smanjuje greh. Gde
je savršena ljubav, tu greha nema. Savršena ljubav izgoni svaki
greh, svaku smrt. U savršenoj bezgrešnosti je savršena lepota bića.
Pošto je jedino u Hristu oličena apsolutna bezgrešnost, apsolutna
svetost, to je jedino u njemu oličena i Apsolutna Lepota.
>>Lepota je ideal, veli Dostojevski. No ideali su se kod nas
kao i u civilizovanoj Evropi davno pokolebali. U svetu postoji samo
jedna jedina pojava od apsolutne lepote: Hristos. Ta beskrajno divna
pojava, razume se, beskrajno je čudo. Celo Evanđelje svetog Jovana
je ispunjeno ovom mišlju: Jovan vidi čudo Ovaploćenja, vidljivu
pojavu Lepoga<<.
>>Lepota će spasiti svet<<, tvrdi omiljeni heroj
Dostojevskoga, knez Miškin. I to Lepota čarobne ličnosti Hristove,
koja se otkriva i poznaje ljubavlju. Hrisos je ne samo Apsolutna
Lepota sam u sebi i po sebi, nego u svom odnosu prema svima
stvarima. On je ukrasitelj svih stvorenja: od heruvima do crva. U
njemu svako biće nalazi svoju bogoliku ili bogozdanu lepotu,
nepomračenu i neunakaženu grehom. U njemu i njime svaki čovek
stiče osećanje i ubeđenje, da je Bog stvorio čoveka za besmrtnost i
večnost, i da bude obličje njegovog Bića.
Pomoću hristočežnjivih podviga čovek stiže hristoliku lepotu.
Spasti se znači: ne samo ispuniti sebe Dobrom, Istinom i ljubavlju
Hristovom, nego i ukrasiti sebe njegovom božanskom Lepotom. To
su u najvećoj meri postigli svetitelji, stoga su oni, po reči
Dostojevskoga, >>pozitivni karakteri neiskazane lepote i snage<<.
Oni su imaoci i čuvari Lepote koja će spasti svet. >>Oni lik Hristov
čuvaju, divan i neiskvaren, u čistoti istine Božje, kakav je od
najdrevnijih otaca, apostola i mučenika, i kada zatreba, oni će ga
objaviti pokolebanoj istini u svetu<<. Iz svega njihovog tajanstveno i
milo zrači neiskazana lepota hristonosne i hristolike duše njihove.
Zemaljskom realnošću svoga bogočovečanskog savršenstva
Hristos je postao, i zanavek ostao, nezamenljivi ideal ljudske ličnosti.
Postati hristolik — cilj je ljudske ličnosti. Istinski savršena ljudska
ličnost izrađuje se pomoću hristočežnjivih podviga vere, ljubavi,
molitve, smernosti, samilosti i ostalih evanđelskih vrlina. Svaka
evanđelska vrlina mala pomalo od lika Hristovog u duši ljudskoj, dok
najzad sva duša ne postane hristolika. Takve hristolike ličnosti
Dostojevski nam je dao na jedan nepodražljivo realističan i živ način
u licu Zosime i Aljoše, Makara i Miškina. Svi oni zrače hristolikom
lepotom i evanđelskim vrlinama. U pismu, u kome piše o Hristu kao
o Apsolutnoj Lepoti i Idealu, Dostojevski veli da je osnovna ideja
njegovog romana Idiot, opisati istinski savršenog i plemenitog
čoveka. I u tome je on savršeno uspeo, kao niko pre njega i posle
njega. Svi njegovi hristoliki heroji najuspešnije pokazuju i dokazuju
jednu istinu: Hristos je ljubav; ljubav je Lepota; Lepota spasava svet
od svih smrti, od svih grehova, od svih poroka.

NAJVIŠA SINTEZA ŽIVOTA

Duša evropskog čoveka je razbijena, atomizirana; ogledan u
njoj, ovaj svet liči na haotičnu lomljavu podivljalih stihija, koje nikako
ne mogu da se sliju u milozvučnu simfoniju ljubavi. Duša hristolikog
čoveka je integralna, cela, jer je bogočovečanskim vrlinama iscelila
sebe od tragične razbijenosti i atomiziranosti; ogledan u njoj, ovaj
svet liči na roj hristočežnjivih monada, koje streme i hrle svojoj
blaženoj sintezi: čudesnom Gospodu Hristu. Do najviše sinteze života
dolazi se kroz najvišu sintezu ličnosti. Jer se problem života rešava
istovremeno sa problemom ličnosti.
Kao retko ko, Dostojevski zna beskrajnu vrednost ljudske
ličnosti, zato kroz sve svoje negativne i pozitivne heroje neumorno
traži odgonetku te zagonetke. U svojim antiherojima oprobao je sve
čovekobiške puteve, ali nije uspeo da reši >>prokleti problem<<
ličnosti. U svojim pozitivnim herojima oprobao je evanđelski put i
našao: da je Bogočovek Hristos jedino rešenje >>prokletog
problema<< čovečije ličnosti. Put koji vodi u to rešenje jeste lično
upražnjavanje evanđelskih vrlina, lično podvižništvo.
Svoje jovovski iskreno i solomonosvski mučeničko bdenje nad
strašnim problemom ljudske ličnosti Dostojevski je najpotpunije
izložio i najotvorenije izneo u Braći Karamazovima, u šestoj knjizi
koja nosi naslov: Ruski monah. Starac Zosima je oličenje
Dostojevskovih hristočežnjivih stremljenja i evanđelskih shvatanja. U
njemu se ogleda krasota i sila Dostojevskove duše. U blagom i
mudrom podvižništvu pravoslavnom Dostojevski je našao mir
burnom umu svom i metežnoj duši svojoj. Zato ga i apologira
apostolski silno i ispovednički neustrašivo. Razume se, on vrlo dobro
zna da put bogočovečanskog podvižništva nipodaštavaju i ismevaju
mnogi koji problem ličnosti i života rešavaju na razne humanističke i
čovekoboške načine. Ali to nimalo ne zbunjuje niti plaši
Dostojevskog. Jer on iz svog vlastitog iskustva, i iz iskustva svetih i
svetlih podvižnika, zna da se problem ličnosti može potpuno i
završno rešiti samo putem evanđelskog, bogočovečanskog,
pravoslavnog podvižništva.
Oci i učitelji, — obraća se starac Zosima svojoj sabraći, — šta
je monah? U prosvećenom svetu tu reč danas neki izgovaraju sa
potsmehom, a neki je izgovaraju i kao psovku, grdnju. I što dalje, sve
gore. Istina, oh istina, i u monaštvu ima mnogo gotovana, onih što
telu ugađaju, slastoljubaca i drskih protuva. Na te i ukazuju
obrazovani svetovnjaci: >>Vi ste, vele, lenštine i nepotrebni članovi
društva, živite od tuđeg rada, bestidni prosjaci!<< A međutim,
koliko je mnogo u monaštvu smirenih i krotkih, željnih samoće i
plamene molitve u tišini. Na te se manje ukazuje, njih nikako ne
spominju; a koliko bi se zadivili kad bih im kazao: da će od tih krotkih
i žednih usamljene molitve, možda još jedared doći spasenje zemlje
ruske. Jer su oni vaistinu spremljeni u tišini >>za dan i čas, za
mesec i godinu<<. Lik Hristov čuvaju zasad u usamljenosti, divan i
neiskvaren, u čistoti istine Božje, kakav je od najdrevnijih otaca,
apostola i mučenika, i kad zatreba, oni će ga objaviti pokolebanoj
istini u svetu. Ta misao je velika. Od istoka će ta zvezda zasijati.
Hristočežnjivi podvižnici se neprestano preobražavaju
duhovno, trude se da lik duše svoje formiraju po liku Hristovom, te
stoga danonoćno žive po Evanđelju Bogočovekovom. Svetovni ljudi
idu suprotnim putem, putem koji kvari i unakažuje bogoliku dušu
ljudsku. >>Pogledajte na svetovnjake, pa recite: zar se nije u njih
iskvario lik Božji i pravda njegova? Oni imaju nauku, a u nauci je
samo ono što je podvrgnuto čulima. A duhovni svet, viša polovina
bića ljudskog odbačena je sa nekakvim trijumfom, čak sa
mržnjom<<.
Po mišljenju Dostojevskog, nauka ne zna za čoveka, ne zna za
granice ljudske ličnosti, zato nije u stanju ne samo da reši problem
ličnosti, nego i da odredi šta je to ličnost. >>Imaj neprestano na
umu, da je svetska nauka, ujedinivši se u veliku silu, pretresla,
naročito u toku poslednjeg veka, sve ono nebesko što nam je
zaveštano u svetim knjigama; i posle nemilosrdne analize međ
naučnicima ovoga sveta, od sve pređašnje svetinje ne ostade
savršeno ništa. Ali oni su pretresli deo po deo, a celinu su prevideli, i
to sa kakvom slepoćom! Jer celina stoji pred njihovim rođenim očima
čvrsta i nepomična kao i pre, i vrata paklena ne mogu joj odoleti. Zar
nije ta celina živela devetnaest vekova? Zar ne živi i sada u
kretanjima pojedinačnih duša i u kretanjima narodnih masa? Čak i u
kretanjima duša tih što su sve razrušili, u dušama ateista ta celina
živi čvrsta i nepomična! Jer i oni što se odrekoše hrišćanstva, i koji
ustaju protiv njega, u suštini svojoj su zadržali Hristov oblik, pa su
takvi i ostali, jer do danas ni mudrost njihova, ni plamen srca njihova
ne behu kadri stvoriti neki viši obrazac čoveku i njegovom
dostojanstvu, nego što je obrazac, lik koji je u davnoj davnini ukazao
Hristos.
Problem čovekove slobode, koji se ne može rešiti nikakvim
naporima uma ljudskog, nalazi svoje rešenje u bogočovečanskim
stremljenjima čovečije duše. Upražnjavajući bogočovečanske vrline
vere, molitve, smernosti, ljubavi, posta, milostivosti, čovek dobija
osećanje i saznanje da je savršena sloboda — osloboditi se sebe,
svog egoizma, svoga robovanja stvarima, i suvišnim potrebama i
dobrovoljno se potčinjavati Bogočoveku, njegovoj istini, pravdi,
ljubavi, besmrtnosti, večnosti i ostalim savršenstvima. >>Proglasio
svet slobodu, u poslednje vreme; a šta vidimo u toj slobodi njihovoj?
Jedino samo ropstvo i samoubistvo! Jer svet kaže: >>Pošto ti,
čoveče, imaš potreba, treba da ih zadovoljavaš, jer imaš ista prava
kao i najznatniji i najbogatiti ljudi. Ne boj se da zadovoljavaš svoje
potrebe, nego ih još i umožavaj!<< — to je, eto, današnje učenje
svetovnjaka. I u tom oni vide slobodu. . . Shvatajući slobodu kao
umnožavanje i brzo zasićavanje potreba, ljudi sakate i kvare prirodu
svoju, jer stvaraju u sebi mnogo besmislenih i glupih želja, navika, i
kojekakvih izmišljotina. . . I onda nije nikakvo čudo što su, mesto do
slobode, došli u ropstvo<<.
Nasuprot ovome shvatanju slobode stoji bogočovečansko
shvatanje, koje problem slobode rešava ne čovekom nego
Bogočovekom. I to rešava na sasvim realističan i praktičan način:
čovek živi Bogom, sarađuje Bogu i doživljuje svoju slobodu kao dar
Božji, dar dat čoveku da pomoću njega dobrovoljno učestvuje u
božanskim savršenstvima. Tu se sloboda čovekova oseća i doživljuje
kao bogočovečanski podvig. Na tome se i zasniva evanđelsko,
pravoslavno podvižništvo. Svaki je hrišćanin podvižnik, a na prvom
mestu monah. >>Svetski se ljudi, veli starac Zosima, ismevaju sa
monaškim poslušanjem, postom i molitvom, a međutim samo se u
njima nalazi put ka pravoj, zbilja istinskoj slobodi: ja otsecam od
sebe potrebe suvišne i izlišne; samoljubivu i gordu volju svoju
umirujem i šibam poslušanjem, i time, s pomoću Božjom, postizavam
slobodu duha, a s njome i radost duhovnu<<.
U današnjem svetu, veli Dostojevski, smatra se razuzdanost
kao sloboda; dok je prava sloboda — samo u savlađivanju sebe i
svoje volje; tako da se na kraju postizava moralno stanje iz kojeg
čovek može uvek, u svakom momentu, biti sam nad sobom
gospodar. Dok razuzdanost želja vodi samo ropstvu. Eto tako se
razume zašto skoro ceo današnji svet smatra kao slobodu novčanu
obezbeđenost, i zakone koji garantuju novčano obezbeđenje.
>>Imam novaca — znači, mogu raditi što god hoću; imam novaca —
znači, neću propasti, neću tražiti pomoć od drugog; a ne tražiti ni od
koga pomoći, jeste najviša sloboda<<. Međutim, to ustvari nije
sloboda, već opet ropstvo, ropstvo novcu. Naprotiv, najviša je
sloboda — ne gomilati novac, ne obezbeđivati sebe novcima, već
>>razdeliti svima ono što imaš, i poći da služiš svima<<. Ako je
čovek sposoban za to, ako je sposoban da savlada sebe do takvog
stepena — zar tada nije slobodan? U tome je najjače ispoljavanje
slobode.
Pomoću evanđelskih podviga posta, molitve, poslušnosti,
monah oslobađa sebe od tiranije stvari i navika i uklanja svaku
prepreku između sebe i Hrista. Zato blagi i krotki Makar apologira
>>pustinju<<. >>S početka, veli on, kada se udaljiš u pustinju da
tamo živiš, žao ti je sebe, ali docnije se sve više raduješ, i posle vidiš
Boga<<.
U poslednjoj godini svoga života Dostojevski piše: >>Nisu se
svetitelji povlačili u usamljenost zbog gađenja prema svetu, nego
radi svog moralnog usavršavanja<<. U pustinjskoj usamljenosti
čovek molitvom sabira svoj duh koji je rasejan i razvejan po stvarima
ovoga sveta. I neprekidnim hristočežnjivim podvizima očišćava i um i
srce i volju od svega grešnog i greholjubivog. Na taj način on
postepeno isceljuje svoju ličnost od opštečovečanske bolesti:
razdeljenosti, legioniziranosti. Sjedinujući se duhovno sa Hristom, on
potpuno ostvaruje svoj unutrašnji mir: u njemu ne ratuje više volja
sa razumom, i razum sa srcem, nego sav život teče u divnoj
harmoniji bogočovečanskih vrlina, koje sve sile čovečijeg bića vode
iz savršenstva u savršenstvo. I kada se čovek potpuno sjedini sa
Hristom, kada je njegov >>život sakriven sa Hristom u Bogu<<, tek
onda dostiže potpunu slobodu i punoću ličnosti, tek onda zavlada
savršen mir između njegovog srca i razuma, i razuma i volje, >>mir
koji prevazilazi svaki um<<.
Starac Zosima veli: Monahu prebacuju njegovu usamljenost:
>>Ti si se usamio da spaseš dušu, u manastirskim zidovima, a
bratsko si služenje čovečanstvu zaboravio<<. Ali pogledajmo ko će
bolje poslužiti bratoljublju! Usamljenost nije kod nas, nego baš kod
njih, ali oni to ne vide. Iz naših monaških redova su i u davnašnja
vremena javni narodni radnici izlazili, pa zašto ih ne bi moglo biti i
danas? Isti oni smerni i krotki isposnici i ćutljivci opet će ustati i poći
na velika dela! Od naroda je spasenje Rusiji. A ruski je manastir od
iskona bio sa narodom. Ako je narod u usamljenosti, i mi smo
usamljeni.
Usamljivanje hristočežnjivog monaha biva ne iz mržnje prema
svetu nego iz ljubavi prema Hristu, da bi nasamo i nesmetano bio
stalno sa Hristom. A ko je sa Hristom, zar je sam? Nije li on sa
svima? Ne doživljuje li on kao svoje: i bolove bolnih, i tuge tužnih, i
nevolje nevoljnih, i radosti radosnih? Kad je sa Hristom Bogom, zar
nije sa besmrtnim i večnim životom? Zar mu nisu svoja sva stvorenja
koja je Hristos stvorio? Zar ne učestvuje na tajanstven način u životu
svih bića i svih tvari? Jer biti sa Hristom Bogočovekom znači: biti sa
Trosunčanim Božanstvom, kojim sve postoji, kreće se i živi.
Kada čovek ostavi svet radi Hrista, on ga posle ponovo prima
iz ruku Hristovih, ali ga prima očišćen, osvećen, ulepšan Božanskim
Logosom. To svim bićem oseća blagi i krotki Makar i, kao gledajuću u
viziji takav svet, on tiho blagovesti: Hristos kaže: >>Pođi i razdaj
svoje bogatstvo, i budi sluga svima<<. I postaćeš bogatiji nego pre,
beskrajno mnogo puta, jer nećeš biti srećan ni hlebom ni bogatim
odelom, ni gordošću ni zavišću, nego beskrajno povećanom
ljubavlju. Steći ćeš ne malo bogatstvo, ne sto hiljada, ne milion, nego
ceo svet! Sad sakupljamo nenasitno i trošimo bezumno; a tada neće
biti ni ubogih ni siromašnih, jer su svi moji, svi su rođaci, sve sam
stekao, sve do jednog kupio! Danas nije retkost da je i najbogatiji i
najznatniji čovek ravnodušan prema broju dana svoga života, i sam
ne zna kakvu zabavu da izmisli; a tada će se dani tvoji i časovi
umnožiti hiljadu puta, jer nijedan trenutak nećeš hteti da izgubiš,
nego ćeš ga osetiti u veselju srca svog. Tada ćeš steći i mudrost ne
jedino iz knjiga, nego ćeš biti sa samim Bogom lice u lice; i zasijaće
zemlja jače od sunca, a neće biti ni tuge, ni uzdisanja, nego će biti
samo jedan nebeski raj. . .
 Takav je bogočovečanski, pravoslavni put ka najvišoj sintezi
života. Mimo njega su sve same urvine i provalije; po njima se lomi,
krha i razbija i ljudska misao i ljudsko osećanje. Ustvari, za čovekove
biće postoje samo dva puta u ovom svetu. Jedan je bogočovečanski,
drugi — čovekoboški. Na bogočovečanskom putu: čovek se odriče
sebe i sveta oko sebe, usamljuje se radi Hrista i sjedinjuje sa njim,
da bi ga On, kroz sjedinjenje sa sobom, sjedinio sa svima ljudima i
tvarima. Na putu čovekoboškom, humanističkom, svetovnom: čovek
se egoistički usamljuje radi sebe, živi sam, zatvoren je dušom prema
ljudima, postepeno guši sebe sobom, dok se potpuno ne uguši u
svome samoljublju i gordosti. U prvom slučaju, rezultat je: mir i
duhovna radost; u drugom: nemir i duhovno samoubistvo.
Na svetovnom putu događaju se jezive tragedije: stvari gutaju
ljude, porobljuju ih i postaju njihovi gospodari. To je ropstvo najgore
vrste, ali i idolopoklonstvo najodvratnijeg tipa. >>Proglasio svet
slobodu, u poslednje vreme; a šta vidimo u toj slobodi njihovoj?
Jedino samo ropstvo i samoubistvo! Jer svet kaže: >>Pošto ti,
čoveče imaš potreba, treba da ih zadovoljavaš, jer imaš ista prava
kao i najznatniji i najbogatiji ljudi. Ne boj se da zadovoljavaš svoje
potrebe, nego ih još i umnožavaj!<< — to je, eto, današnje učenje
svetavnjačko. I u tom oni vide slobodu. A šta proizilazi iz tog prava
na umnožavanje potreba? Kod bogatih, usamljenost i duhovno
samoubistvo; a kod siromašnih, zavist i ubistvo, jer prava su im data,
ali sredstva da zasite potrebe, još im nisu ukazana. Uveravaju da se
svet, što dalje idemo, sve većma sjedinjuje i slaže u bratsku
zajednicu, time što se skraćuju rastojanja, što se kroz vazduh
saopštavaju misli. Avaj, ne verujte takvom sjedinjenju ljudskom!
Shvatajući slobodu kao umnožavanje i brzo zasićivanje potreba, ljudi
sakate i kvare prirodu svoju, jer stvaraju u sebi mnogo besmislenih i
glupih želja, navika, i kojekakvih izmišljotina. Žive samo radi
međusobne zavisti, radi ugađanja telu i oholosti. Imati ručkove,
šetnje, ekipaže, gospodske rangove i robove-služitelje, to se danas
smatra za tako neophodnu potrebu, da se zbog toga žrtvuje i sam
život, čak i čovekoljublje, samo da bi se zasitila ta potreba; — ljudi
ubijaju sami sebe, ako je ne mogu zasititi. Kod onih, koji nisu bogati,
vidimo to isto; a kod siromašnih se nezadovoljavanje potreba, i
zavist, zasad zaglušuju pijanstvom. Ali uskoro će se, namesto vina,
opijati krvlju — na to ih vode. Pitam ja vas: je li slobodan takav
čovek? Znao sam jednoga >>borca za ideju<<, koji mi je sam
pričao: kad su ga u zatvoru lišili duvana, on je tim nedostatkom bio
toliko utučen i izmučen, da umalo što nije pošao da izda svoju
>>ideju<<, samo da dođe do duvana. I takav jedan još sme da
priča: >>Idem, veli, za čovečanstvo da se borim<<. Kud takav može
poći, i za šta je on sposoban? Jedino možda za kakav kratkovremeni
postupak — ali dugo neće moći izdržati. I onda nije nikakvo čudo što
su, mesto do slobode, došli u ropstvo, a mesto službe bratoljublju i
čovečanskom sjedinjenju, pali su naprotiv, u razdvojenost i
usamljenost. I stoga se u svetu sve više i više gubi smisao o služenju
čovečanstvu, o bratstvu i celini ljudskoj. Vaistinu, ta se misao
dočekuje sa potsmehom, jer kako će da odustane od navika svojih,
kud će da pođe taj zarobljenik, taj današnji čovek, kad se toliko
navikao zadovoljavati neizbrojne potrebe svoje koje je sve sam
ponaizmišljao? On je usamljen, i šta ga se tiče celina. Došli su ljudi
dotle, da su stvari nakupili više, a radosti imaju manje<<.
U naše doba, tvrdi Dostojevski, postepeno se vrši proces
ljudskog odvajanja, ljudskog usamljivanja. Svaki vam danas teži da
izdvoji i odeli svoju ličnost što većma; hoće da u sebi samom iskusi
punoću života; a međutim, iz svih njegovih usiljavanja izlazi, mesto
punoće života, samo potpuno samoubistvo; jer, mesto da potpuno
opredele svoj život, oni padaju u savršenu usamljenost. Svi su se u
naše vreme razdelili na jedinice, svaki se usamljuje i povlači u svoju
jazbinu, svaki se od drugoga udaljuje, krije se, i što ima sakriva, i
svršuje se time da se on od ljudi otpadi i ljude od sebe odbija.
Povučen i usamljen kupi bogatstvo, i misli: koliko li sam ja sad jak, i
koliko sam osiguran; a ne zna, ludak, da što više kupi, tim većma
tone u samoubistvenu nemoć. Jer se navikao uzdati se u sebe
samog, i kao jedinica se odelio od celine; navikao je svoju dušu da
ne veruje u ljudsku pomoć, u ljude i u čovečanstvo, i samo dršće i
strepi da će mu propasti novac i prava koja je stekao. Um
čovečanski uopšte počinje da ne shvata da se istinsko obezbeđenje
lica sastoji ne u njegovom ličnom usamljenom naprezanju, nego u
ljudskoj opštoj zajednici i celini. Ali će neizostavno doći kraj i toj
strašnoj usamljenosti, i razumeće svi najedared kako su se
neprirodno odvajali jedan od drugoga. Takav će tada doći duh
vremena i ljudi će se čuditi, što su tako dugo sedeli u tami, i svetlost
nisu videli. Tada će se pojaviti i znak Sina Čovečijeg na nebu. . . Ali
dotle treba zastavu čuvati. I od vremena na vreme čovek mora,
makar i pojedinačno, pokazati primer i izvoditi dušu iz usamljenosti
na veliko delo bratoljubivoga opštenja; pa makar i u svojstvu
jurodivca. Samo da ne umre velika misao.
Ujedinjenje ljudi je nemoguće bez ujedinjujuće sile. Ta
ujedinjujuća sila, koju ništa ne može sprečiti, jeste osećanje bratstva.
Ujedinjenje ljudi je nemogućno bez zajedničkog Oca. Po rečima
kneza Miškina, sva se suština hrišćanstva sadrži u ideji: da je Bog —
naš Otac, a ljudi su — njegova rođena deca. >>Samo je u
čovečanskom duhovnom dostojanstvu jednakost. Kad ima braće,
biće i bratstva, a dok ne bude bratstva, nikad neće moći pravo
podeliti što imaju<<.
Duhovno dostojanstvo čoveka sastoji se u bogolikosti njegove
duše, u svetosti i neprikosnovenosti njegove ličnosti. Svaki čovek
ima bogoliku dušu, zato svaki i pretstavlja božansku vrednost.
Pronaći nju u čoveku znači: pronaći izvor svih njegovih vrednosti i
moći. Ali, u svakome od ljudi pronaći bogoliku dušu može samo onaj
koji >>presvetli lik Hristov<< ima za vođa kroz mračne ponore
ljudskog bića. Ako ikoga, lik Hristov vodi Dostojevskoga kroz ponorne
misterije čovečijeg bića, zato on u svakome čoveku pronalazi
bogoliku suštinu duše, odvaja je od greha, voli čoveka i u grehu
njegovom, i mrzeći greh ne mrzi grešnika, nego ga voli i žali.
 U tome leži tajna mnogohvaljenog realizma Dostojevskog.
Vođen svetlošću Hristovom, on ne hodi po tami, nego obasjava i
otkriva u čoveku ono što je besmrtno i večno, to jest ono što je
istinski realno. A to je bogolika duša, u svima njenim uzletima i
padovima. Nije nikakva pohvala reći za Dostojevskog da je veliki
psiholog, u evropskom smislu te reči. Ako je psiholog, on je to u
evanđelskom, u pravoslavnom značenju te reči. Kao što su psiholozi
— pravoslavni svetitelji: Makarije Veliki, Isak Sirin, Simeon Novi
Bogoslov i drugi. Dostojevski je realist, i to pravoslavni realist. A to
znači: pisac koji čoveka oseća, saznaje i vidi u svima njegovim
bogočovečanskim dubinama i visinama. O svome realizmu
Dostojevski veli: >>U potpunom realizmu naći u čoveku čoveka. To
je isključivo ruska osobina, i u tom smislu sam ja, naravno, narodski,
jer moj pravac proizilazi iz dubine narodnog hrišćanskog duha.
Nazivaju me psihologom. To nije tačno. Ja sam samo realist u višem
smislu, to jest, ja pokazujem sve dubine ljudske duše<<.
Ovaj viši realizam je svojstven hristolikim herojima
Dostojevskoga. I u najgorem čoveku oni pronađu ponešto dobro, i u
najgrešnijem — ponešto bezgrešno. Oni vole čoveka i u grehu
njegovom, i nikada ne izjednačuju greh sa grešnikom. Oni su divno
ovaploćenje Zosiminog učenja: >>Braćo, ne bojte se greha ljudskog,
volite čoveka i u grehu njegovom, jer kad ko voli čoveka grešnog, to
je već slika Božanske ljubavi, i vrhunac je ljubavi na zemlji<<. Voleći
grešnika, oni ne vole greh njegov, i nikada ne izjednačuju čoveka sa
grehom. To je zaista jedini znak božanske, hristolike ljubavi. Sam
Gospod Hristos nikad ne izjednačuje grešnika sa grehom. Najbolji
primer imamo u njegovom držanju prema bludnici. Pakosni
izjednačitelji grešnika sa grehom, fariseji, uhvatili su je u preljubi i
doveli pred Isusa da On izrekne svoj sud o njoj. On nije osudio nju
već njen greh: >>Ja te ne osuđujem; idi, i otsad više ne greši<<.
Kao >>istinita svetlost koja osvetljava svakoga čoveka<<,
Bogočovek Hristos osvetljava sve ponorne dubine ljudskog bića, i
pokazuje šta je u njima realno a šta nerealno, šta bogoliko a šta
nakazno, šta dobro a šta zlo. I sve to odvaja jedno od drugog.
Za savest čoveka i čovečanstva tajna dobra i zla je jedna od
najzamršenijih i najjezovitijih zagonetaka. Čovek kao čovek, u svojoj
empiriskoj danosti, ne poseduje apsolutno merilo dobra i zla, greha i
negreha. >>Nije lako čoveku da zna svaki greh, šta je grešno a šta
nije; to je tajna koja prevazilazi um ljudski<<, um evklidovski, um
nepreobražen i neobogočovečen. Da um ljudski nije u stanju da
potpuno reši problem dobra i zla, Dostojevski je nenadmašno
pokazao u svojim negativnim ličnostima. Za njih je razum ljudski
vrhovno merilo svega vidljivog i nevidljivog, vrhovno merilo dobra i
zla, zato oni izjednačuju čoveka sa zlom, grešnika sa grehom, zato
ubijaju grešnika zbog greha. Ali baš tim samim oni nepobitno
dokazuju tačnost evanđelske, pravoslavne istine: da razum ljudski
ne može biti vrhovno merilo dobra i zla, da se racionalistička
definicija dobra i zla ne može održati, i da je tajna dobra i zla
neshvatljiva u oblasti kategorija ljudskoga razuma.
 Na drugoj strani, Dostojevski u svojim hristolikim herojima
najubedljivije pokazuje, da je lik Hristov jedino nepogrešivo merilo
dobra i zla. U svetovima, u kojima se kreće ljudska misao, dobro i zlo
su toliko ogromni i toliko zagonetni, da ih nikakav um ljudski ne
može ni obuhvatiti ni registrovati. Zato je svemilostivi Gospod
ostavio ljudima čudesni Lik svoj da im bude vođ kroz užasnu
mešavinu dobra i zla u ovom svetu. — Mesto čvrstog starodrevnog
zakona, čovek ima sad slobodnim srcem da rešava sam: šta je dobro
i šta je zlo, imajući za rukovodstvo samo lik Hristov pred sobom.
Da bi u svojim osećanjima, mislima, željama i delima mogao
razlikovati šta je dobro a šta je zlo, čovek se mora neprestano
zagledati u lik Hristov, i pitati sebe: kakav utisak čini na blagi lik
Spasiteljev ova moja misao, ovo moje osećanje, ovo moje delo, ova
moja želja? Ali, i to nije sve. Da bi mogao sigurno i nepogrešivo
razlikovati dobro i zlo, čovek mora živeti Hristom i u Hristu, i njime
gledati na sve i sva u svetu. Sva svoja ubeđenja on mora proveravati
njime, jer >>za njih postoji samo jedna provera — Hristos<<.
>>Ako nemamo autoriteta u veri i Hristu, onda ćemo u svemu
zalutati<<.
Kada čovek prođe teški podvig samousavršavanja po liku
Hristovom, kada svu dušu svoju unese u Hrista, kada sva osećanja
svoja stvara Hristom, kada okom Hristovim gleda u tajnu života,
onda, tek onda može nepogrešivo razlikovati dobro i zlo. To je udeo
savršenih. njihova su sva čula, i duhovna i fizička, >>dugim
vežbanjem izvežbana za razlikovanje dobra i zla<<. Takvi ljudi
budno straže nad celokupnim životom svojim, nad svim pokretima
svoje duše, i smerno, kao sveti starac Zosima, poučavaju i uče:
>>Svakoga dana i časa, svakoga trenutka nadgledaj samoga sebe i
pazi na sebe, da ti izgled bude blago lep. Eto, prošao si pored
maloga deteta, prošao si ljut, sa ružnom rečju, sa ozlojeđenom
dušom; i nisi možda ni primetio dete, ali ono je tebe videlo, i lik tvoj,
ružan i zao, možda je ostao u njegovom slabačkom i nezaštićenom
srdašcu. Ti to ne znaš, međutim si možda već time bacio rđavo seme
u njegovu dušu, a to će seme možda i porasti, a sve stoga što se nisi
uzdržao pred detetom, jer u sebi nisi odgajio obazrivu i delatnu
ljubav<<.
Hristolika ličnost nikad ne malaksava, nikad ne očajava, nikad
se ne razočarava, jer je njen večni optimizam: Hristos — Bog ljubavi.
On je neprekidno i stalno ispunjuje svojom božanskom ljubavlju, koja
nikad ne prestaje ni u ovom ni u onom svetu. I ta ljubav, mudra
božanskom mudrošću, postaje sredstvo, kojim hristolika ličnost
rešava najzamršenije ljudske probleme. >>Pred nekom mišlju
staneš u nedoumici, naročito gledajući greh ljudski, pa se zapitaš:
>>Da li treba pobeđivati silom, ili smernom ljubavlju? Svagda
odlučuj ovako: >>pobediću smernom ljubavlju<<. Odlučiš li se tako
jedared za svagda, ceo svet ćeš moći pokoriti. ljubavna smernost je
strašna sila, od svih najjača, nema joj ravne na svetu.
Nema sile koja može uništiti optimizam hristonosnog čoveka;
nema straha koji može proterati Hrista iz njegove duše. On odiše i
zrači nepobedljivom silom bogočovečanske ljubavi, smelo i
neustrašivo živi Hristom i propoveda Hrista, jer >>u ljubavi nema
straha, nego savršena ljubav izgoni strah<<, svaki strah, izgoni i
strah od greha ljudskog. Zato, >>budite radosni kao deca, kao
ptičice nebeske, savetuje hristonosni starac Zosima. I nek vas u
vašem delanju ne buni greh ljudski; ne bojte se da će on zatrti delo
vaše, i da mu neće dati da se izvrši. Ne govorite: >>Jak je greh, jako
je nepoštenje, jako je gadna okolina, a mi smo usamljeni i nemoćni,
satrće nas gadna okolina i neće dati da se izvrši dobra stvar<<.
Klonite se, deco, od te bojazni! Jedini je tu spas: uzmi i učini sebe
odgovornim za sav greh ljudski. A to, brate, zbilja i jeste tako: jer čim
ti sebe iskreno načiniš odgovornim za sve i svakoga, onoga časa ćeš
uvideti da tako i jeste u samoj stvari, i da ti i jesi za sve i za svakoga
kriv. A zbacujući i tovareći svoju rođenu lenost na ljude, svršićeš tim
da ćeš se sa satanskom gordošću opasati, i na Boga ćeš
uzroptati<<.
Ponesen hristočežnjivom ljubavlju, koja udubljuje osećanje
lične svegrešnosti i sveodgovornosti i traži neprekidnu delatnost,
starac Zosima uči: >>Delaj neumorno. Ako se setiš uveče, ležući da
spavaš: >>nisam izvršio što je trebalo<<, a ti onoga časa ustani i
uradi. Ako su oko tebe ljudi zlobni i neosetljivi, i ne ushteju te slušati,
ti padni pred njima i zamoli ih da ti oproste, jer si vaistinu i ti za to
kriv, što neće da te slušaju. A ako već ne možeš da govoriš sa
ljudima i ozlojeđenima, ti im služi ćutke i u poniženju, nikad ne
gubeći nadu. A ako te svi ostave, i silom te oteraju, ti kad ostaneš
sam, padni na zemlju i ljubi je, natopi je suzama svojim, i daće
zemlja ploda od suza tvojih, pa makar te niko i ne video i ne čuo u
samoći tvojoj. Veruj do kraja, pa makar se i tako desilo da svi na
zemlji skrenu s pravog puta i pokvare se, a ti jedini veran da
ostaneš; prinesi tada žrtvu, i hvali Boga ti jedini, koji si ostao. A ako
se dvoje takvi sastanete, — eto vam već čitavog sveta, sveta žive
ljubavi. Zagrlite jedan drugoga u mislima i hvalite Gospoda: jer
makar samo u vama dvojici, ali se izvršila istina njegova<<.
Proširen ljubavlju do bogočovečanskih razmera, Hristov čovek
živi kroz duše svih ljudi, učestvuje u patnjama svih patnika, sudeluje
u svemu čovečanskom i ništa mu ljudsko nije nepoznato. Ali kad
izgubi ljubav, on izgubi silu koja ga je sjedinjavala sa svima ljudima,
usamljuje se samoubistvenom osamom i sasuši u toj odvojenosti od
ostalih ljudi. Zato je gubitak ljubavi ravan gubitku duše, ravan
samoubistvu, i čovekovo biće pretvara u pakao. >>Ako te pakost
ljudska zbuni do negodovanja i nesavladive žalosti, tako, da zanemiš
i da se svetiš pakosnima — najviše se boj toga osećanja! Odmah idi i
sam potraži sebi muka — tako kao da si ti kriv za onu pakost ljudsku.
Primi muke i otrpi ih, umiriće se srce tvoje, i pojmićeš da si i sam
kriv; jer si mogao sijati pakosnicima makar kao jedan bezgrešan, a
nisi im sijao. Da si sijao, ti bi svetlošću svojom i drugima obasjao put,
te onaj, što je učinio pakost, možda je ne bi izvršio pri tvojoj
svetlosti. Pa čak ako ti i sijaš, no vidiš da se ljudi ne spasavaju ni
pored tvoje svetlosti, ostani stalan i nemoj da posumnjaš u snagu
svetlosti nebeske; veruj, ako se sad nisu spasli, oni će se posle
spasti. A ako se ne spasu ni posle, onda će se sinovi njihovi spasti;
jer neće umreti svetlost tvoja, makar ti umro. Pravednik odlazi, a
svetlost njegova ostaje. Obično se ljudi spasavaju tek posle smrti
pravednikove. Rod ljudski ne prima proroke svoje i obično ih tera i
bije; ali ljudi vole mučenike svoje, i poštuju one koji su mukom
umorili. Za celinu radiš, za budućnost radiš. Nagrade nikad ne išti,
jer i bez toga imaš veliku nagradu na ovoj zemlji: duhovnu radost
tvoju, koju samo pravednik oseća. Ne boj se ni znatnih, ni jakih, nego
budi premudar i svagda na svom mestu. Znaj meru, nauči se tome.
A kada ostaneš nasamo, moli se<<.
Ko je ljubavlju božanskom ispunio svoje biće, uvek je
molitveno raspoložen prema svima ljudima. Nesumnjiva je istina:
ljubav raste molitvom, molitva raste ljubavlju. Ako ima sile koja
ljubav čini beskrajnom i besmrtnom, onda je to molitva. ljubav se
uvek moli; molitva uvek voli. Ko istinski voli, molitvom voli sve i sva;
ko se istinski moli, ljubavlju se moli za sve i sva. Molitva je duša
ljubavi; ljubav je telo molitve. >>Svakoga dana, i kad god samo
možeš, savetuje veliki molitvenik starac Zosima, ponavljaj sebi:
>>Gospode, smiluj se na sve koji su danas pred Tebe izišli<<. Jer
svakoga sata i svakog trenutka hiljade ljudi ostavljaju život svoj na
ovoj zemlji, i duše njihove dolaze pred Gospoda. A koliko se mnogo
njih sa zemljom rastalo usamljenih, neznanih, u tuzi i teretu
duševnom, za kojima niko neće zažaliti, neće čak ni znati za njih da li
su živeli. I gle, možda će se s drugog kraja zemlje uzdići tvoja
molitva ka Gospodu za pokoj duše njegove, makar ti njega nikako i
ne znao, niti on tebe. Kako li slatko i umilno mora biti duši njegovoj,
koja je u strahu stala pred Gospodom, da oseti da se u taj čas i za
njega neko Bogu moli, da je ostao na zemlji čovečanski stvor koji i
njega voli. I sam Bog će milostivije pogledati na oboje vas, jer kad si
već ti onoga toliko požalio, koliko li će ga više požaliti On, koji je
beskonačno milosrdniji i ljubazniji, nego ti. I oprostiće mu tebe
radi<<.
>>Mera ljubavi je — ne stati nigde<<. To je božanska misao
svetog filosofa Jovana Zlatousta. Ali, i mera molitve je u meri ljubavi.
Granice ljubavi i molitve potpuno se poklapaju. njihova je granica —
bezgraničnost. >>Teško onima koji sami sebe uništiše na zemlji,
teško samoubicama! S tugom govori žalostivi starac Zosima. Mislim
da niko ne može biti nesrećniji od njih. Greh je, reći će nam se, za
takve se Bogu moliti; i Crkva njih na izgled odbacuje; ali ja mislim u
tajniku duše moje: da bi trebalo, i da bi se moglo pomoliti Bogu za
njih! Ta neće se Hristos na ljubav razljutiti! Za takve sam se je u sebi
celog mog života molio, a i sad se svakog dana molim<<.
Kroz molitvu ljubav raste u sve božanske beskrajnosti, kao i
molitva što raste kroz ljubav u sve božanske beskonačnosti.
Razneženo molitvenom ljubavlju srce ljudsko govori blago i krotko:
>>Ne budite oholi pred malima, ne gordite se ni pred velikima. Ne
mrzite ni one što vas odbacuju, što vas sramote, što vas hule i što
vas klevetaju. Ne mrzite ni ateiste, zloučinitelje, materijaliste, ni
rđave među njima, a dobre pogotovu ne, jer i među njima ima
mnogo dobrih, naročito u naše vreme. Spominjite ih u molitvi ovako:
Gospode, spasi sve za koje nema ko da se moli; spasi i one što neće
da Ti se mole. Pa tu odmah dodajte: ne molim Ti se za to po svojoj
gordosti, Gospode, jer sam sam grđi od sviju i svega<<.
>>Heruvim<< Aljoša Karamazov je divno ovaploćenje učitelja
starca Zosime o ljubavi i ostalim vrlinama evanđelskim. On je sav
izatkan od božanske ljubavi i hristočežnjive molitvenosti. Kroz divlju i
haotičnu buru života njega vodi presvetli lik Bogočoveka Hrista. I to
vodi ljubavlju i molitvom. njegovo srce ima ljubavi za sve, naročito
za nesrećne i nevoljne. Osećajući patnje i muke burnih i nesrećnih
duša ljudskih, on se nežno i dirljivo moli Bogu za njih: >>Gospode,
smiluj se na njih sve; sačuvaj nesrećne i burne, i uputi ih. Ti imaš
mnogo puteva; kojim znaš putevima, spasi ih. Ti si ljubav, Ti ćeš
svima poslati radost<<.
Kada hristolika ličnost okrene dušu svoju prema tvari, ona sva
uzavri žalošću i molitvom. I voli svu tvar, voli je žalošću i molitvom.
Ona tuguje tugom i uzdiše uzdisanjem ranjene tvari, koju je ljudski
greh razboleo, rastužio i rasplakao. Pri tome ona živi i bolno oseća
odgovornost ljudsku pred uvređenom i uniženom tvari. I stidi se pred
Bogom za sve ljude što kinje, muče bogozdanu tvar. Stoga hristolika
ličnost i prima svu tvar ne neposredno, sobom, već posredno —
Hristom. Ona pristupa tvari Hristom; gleda je njegovim okom, oseća
njegovim srcem, meri njegovom merom. I tako pod korom greha
otkriva bezgrešnu suštinu tvari.
Hristolika ličnost, vođena Hristom kroz tajne svetova, vidi
Logos i Logiku vasione, i svaku tvar prima iz ruke Tvorca. Ogledana
u ogledalu njene duše, obolela se tvar pokazuje u svojoj logosnoj
bezgrešnosti i lepoti. Hristolikoj duši otkriva se poslednja tajna tvari,
jer ona voli i ljubi tvar. A ljubljeni uvek otkriva svoju tajnu onome koji
ga ljubi. Hristolika ličnost gleda na prirodu ne kao na divlje čudovište
koje treba nemilosrdno ukroćivati, već kao na bolesnika koga treba
nežno milovati, sažaljevati i voleti. Za nju priroda ne pretstavlja
bezdušnu materiju koju treba grubo tretirati i bezobzirno
iskorišćavati, već raskošnu tajnu Božiju koju treba molitvom milovati
i ljubavlju izučavati. Na golubijim nogama molitvene ljubavi ona
svakoj tvari pristupa krotko i blago, milujući je i ljubeći je. I u svakoj
pronalazi njenu glavnu tajnu. >>Volite svu tvorevinu Božju, i
celokupnu, i svaku mrvicu. Svaki listić, svaki zrak Božji ljubite. Volite
životinje, volite bilje, volite svaku tvar. Budeš li voleo svaku tvar — i
tajnu ćeš Božiju razumeti u stvarima. A shvatiš li je jedared, ti ćeš je
posle neumorno početi poznavati sve dalje i više, svakodnevno. I
zavolećeš najzad sav svet potpunom, vasionom ljubavlju.
Vidovitim okom svoje molitvene ljubavi, hristolika ličnost vidi
neprolaznu istinu svake Božje tvari i nalazi njeno pravo mesto u
logosnoj harmoniji sveta. Zaista je >>svako stvorenje Božje
dobro<<, i ništa nije na odmet, kad se prima molitvenom ljubavlju,
jer se osvećuje rečju Božjom i molitvom. Čistima je sve čisto, a
poganima i nevernima ništa nije čisto, nego im je um i savest
opoganjena, prljava. Za Ivanov neverujući um: sve je divlji, prokleti i
đavolski haos; za Zosimin ohristovljeni um, i um ostalih
hristočežnjivih heroja Dostojevskovih: sve je slatka tajna Božja, samo
zagorčana grehom; ukloni greh, i odjednom sve postaje divno i
veličanstveno.
>>Zaista, sve je dobro i divno, jer je sve istina, veli sveti
starac Zosima. Pogledaj na konja: životinja velika, čoveku najbliža; ili
na vola, koji za čoveka radi i hrani ga, na pogrbljenog i zamišljenog
vola; pogledaj na likove njihove: kakva krotost, kakva odanost
čoveku, koji ga često nemilosrdno bije; kakva nezlobivost, kakvo
poverenje i kakva lepota u njegovom liku! Dirljivo je znati: da na
njima nema nikakva greha, jer je sve savršeno, sve je osim čoveka
bezgrešno, i s njima je Hristos još pre nego sa nama.
- Pa zar je i u njih Hristos?
- A kako bi i moglo biti drugačije, jer za sve je Logos, Reč; sve
stvorenje i svaka tvar, svaki listić teži Logosu, Reči, Bogu slavu peva,
Hristu plače, ne znajući ni sam za to, vršeći to tajnom života svoga
bezgrešnog<<.
Svojim najsakrivenijim, ali najvažnijim, živcem, svaka je tvar
hristočežnjiva, jer samo u Hristu nalazi svoj smisao, svoj logos, svoje
opravdanje. Van njega — svaka je tvar besmislena, alogosna,
neopravdiva. U Logosu, u Večnoj Reči Božjoj svaka tvar nalazi svoju
reč kojom najpotpunije izražava tajanstvenu suštinu svoga bića. Bez
Večne Reči Božje — sva je vasiona nemo čudovište, a naša planeta
— divlje ludilo. Jedino u divnom Bogočoveku svaka tvar, ma kome
svetu pripadala, nalazi svoju večnu i apsolutnu vrednost, jer se
>>sve kroz njega i za njega sazda<<.
U ovaploćenom Bogu Logosu svaka tvar pronalazi svoju
prvobitnu lepotu, i svetost, i bezgrešnost. U njemu: sve je Lepota, i
sve je ljubav; njegova Lepota spasava svet od smrtonosne rugobe
zla i greha. Očišćena i osvećena tvar zrači tom Lepotom. Tu
božansku Lepotu tvari vide hristolike duše svetitelja, koji Hristom
primaju svaku tvar u njenoj prvobitnoj bezgrešnosti i lepoti. >>Cilj
svih podvižnikovih čežnji je: primiti svu tvar u njenoj prvobitnoj
pobedničkoj lepoti. Duh Sveti se projavljuje u sposobnosti: videti
lepotu tvari<<.
Čisto i nežno srce Zosimino oseća, vidi i govori >>o lepoti
ovog Božjeg sveta i o velikoj tajni njegovoj<<. >>Pogledajte oko
sebe na darove Božje: jasno nebo, vazduh čist, travka nežna, ptičice,
priroda prekrasna i bezgrešna, a mi, samo smo mi bezbožni i glupi, i
ne vidimo da je život raj; a treba samo da zaželimo da uvidimo, pa
će raj odmah nastati u svoj lepoti svojoj, i mi ćemo se zagrliti i
zaplakati<<. U svakoj tvari živi ponešto logosno, što mudro vodi tvar
kroz beskrajna tajanstva Božja. >>Svaka travka, svaka bubica,
mrav, pčela zlatna, svi oni, za divno čudo, znaju put svoj, iako
nemaju uma; tajnu Božju svedoče, neprestano je sami izvršuju<<.
Tajanstvena lepota otkriva se Makarovom čistom i >>gotovo
bezgrešnom srcu<<. Sve je tajna, krotki zbori Makar; u svemu je
Božja tajna. U svakom drvetu, u svakoj travčici nalazi se zatvorena
ta tajna. Kad peva ptičica, ili kad zvezde sve ukupno na nebu blešte
u noći, — sve je to samo tajna, jedna ista tajna. . . Svuda lepota
neiskazana!. . . Travčica raste — rasti, travčice Božja! Ptica peva —
pevaj, ptičice Božja! Detence na rukama jedne žene pisnu — Gospod
bio s tobom, mali čoveče, rasti na svoju sreću, mladenče!. . . Divno
je na svetu, dragi moj!. . . I što je svet tajna, utoliko je baš bolje: zato
je srcu i strašan i divan; i ovaj strah služi na veselje srcu: >>sve je u
Tebi, Gospode, i ja sam u Tebi, i primi me!<< Ne ropći, mladiću:
zbog toga je još lepše što je tajna.
Hristos nije došao u svet da iz njega ukloni tajnu sveta. U
Hristu ne prestaje tajna sveta, samo se preobražava: od gorke
postaje slatka, od ružne lepa. Pomoću njega čovek svim bićem
urasta u beskrajnu tajnu sveta: živi životom celokupne tvari, strada
njenim stradanjem, tuži njenom tugom, oseća njenim osećanjem,
misli njenom mišlju. >>Na zemlji, zbilja kao da lutamo; i da nema
dragocenog lika Hristovog pred nama, mi bismo propali i zalutali
sasvim — kao nekada rod ljudski pred potopom. Mnogo je na zemlji
od nas skriveno, ali nam je na mesto toga darovano tajno skriveno
osećanje žive veze naše sa drugim svetom, sa svetom gornjim i
višim, a i klice naših misli i osećanja nisu ovde, nego u drugim
svetovima. I eto zašto kažu filosofi da se suština stvari ne može
poznati ovde na zemlji. Bog je uzeo semena iz drugih svetova i
posejao ih na ovoj zemlji, i odnegovao vrt Svoj, i niklo je sve što je
moglo niknuti, i sve što je zbilja živo, živo je samo osećanjem dodira
s drugim tajanstvenim svetovima. Ako to osećanje u tebi slabi i
uništava se, onda umire i ono što je odnegovano u tebi. Tada ćeš
postati prema životu ravnodušan, pa ćeš ga čak i omrznuti<<.
Hristolika ljubav voli sve ljude: i pravedne i grešne. Čovek
Hristove ljubavi smirava sebe pred svakom tvari kao pred velikom
tajnom i čudnim simvolom Božjim. Za njega je svaka tvar — misao
Božja obučena u veštastvo. Takav čovek živi i poučava ovakvom
istinom: >>Volite životinje: njima je Bog dao klicu misli i tihu radost.
Nemojte im je narušavati i remetiti, ne mučite ih, ne oduzimajte im
radost, ne protivite se misli Božijoj. Čoveče, ne uznosi se, ne misli da
si bolji od životinja: one su bezgrešne, a ti, sa svojim veličanstvom, ti
samo gnojiš zemlju svojom pojavom, na njoj trag svoj gnojni
ostavljaš posle sebe, — i to, avaj, skoro svaki, svaki između nas!<<
Ali, zar je mogućno voleti zverove i biti u miru i ljubavi sa
njima? Razume se, čoveku nepreporođenom i neomolitvljenom, to je
nemogućno, ali je mogućno čoveku omolitvljenom i ohristovljenom
koji samo Hrista ima za posrednika između sebe i svih ostalih tvari.
Božanska krotost Hristova bije iz takvog čoveka, i ukroćava ne samo
divlje duše nego i divlje zverove. Krotki starac Zosima priča jednom
mladiću kako je jedared dolazio medved jednom velikom svetitelju,
koji se spasavao u šumi, u maloj ćelijici; i to je umilno raspoložilo
svetitelja, i on je bez straha izišao pred njega i dao mu parče hleba
govoreći mu: >>Idi, Hristos neka je s tobom!<< I svirepi zver je
otišao poslušno i krotko, ne učinivši mu štete ni povrede.
 >>Žil* so zverjami<< (živeo je sa zverovima); — ove se reči
često susreću u životopisima svetih podvižnika. One izražavaju
suštinu novog života, života u kome je uspostavljena harmonija
između hristolikog čoveka i celokupne tvari.
Milostivo i žalostivo srce Hristovog čoveka brzo se uživi u dušu
svakoga ljudskog bića i uspostavi logosnu vezu sa svakom tvari.
Saučešće postaje glavna kategorija života kroz koju on prima sav
svet. >>Saučešće je najglavniji i, može biti, jedini zakon celoga
čovečanstva. To saučešće, ta žalostivost je dragocenost naša, piše
Dostojevski u svome Dnevniku, i strašno je — iskoreniti je iz
društva. Kada društvo prestane da žali nemoćne i potlačene, tada će
i njemu samom biti rđavo: ono će postati okorelo i sasušiće se,
postaće razvratno i besplodno.
Hristočežnjiva molitva otvara u duši tajanstvene suzarnike, i
čovek lije suze nad bolom celokupne tvari koja uzdiše i tuži u
svirepom ropstvu greha i smrti. Raznežena molitvom duša tužno voli
svu tvar i dirljivo govori: >>Kad ostaneš nasamo, moli se. Voli padati
na zemlju, i ljubiti je. Zemlju ljubi neprestano, nenasitno je voli, sve
voli, svakoga voli, i naročito traži takvo ushićenje i zanos. Natopi
zemlju suzama radosti i voli te suze svoje. A toga se zanosa ne stidi,
ceni ga, uživaj u njemu, jer je to dar Božji, veliki dar, i ne daje se
mnogima, nego samo izabranima<<.
Pod ružnom korom greha taji se bezgrešna suština tvari,
logosna i rajska. Greh je gadan i odvratan nanos, kojim je
greholjubivi rod ljudski zatrpao tu prekrasnu suštinu i zarobio je
smrti i propadljivosti. Hristolika ličnost smirava sebe pred svakom
tvari, oseća se kriva zbog tuge i tragike vasione, zato i ptice moli za
oproštaj: >>Ptičice Božije, ptičice radosne, oprostite mi i vi, jer sam i
pred vama zgrešio<<.
U svojoj božanskoj, logosnoj suštini: život je raj. To osetiti, to
doživeti znači: poznati svu radost bića i svu sreću postojanja. A da bi
to iskusio, čoveku nije potrebno mnogo godina ni mnogo meseci.
>>Ta našto godine, našto meseci! Našto čoveku toliki dani, kad mu
je i jedan dan dovoljan da svu sreću pozna. Mili moji, što se
svađamo, jedan se pred drugim hvalimo, jedan drugom uvrede
pamtimo? Najbolje je da jedan drugog volimo i hvalimo, i život naš
da blagosiljamo<<.
Tajna života je sa svake strane beskrajna i beskonačna. Po njoj
je razlivena neka božanska zbilja. Evklidovski um ljudski plaše njene
beskrajnosti, zato on ponekad proklinje život. Ali, u svojoj logosnoj
suštini, život je nešto što treba blagosiljati, jer svaka tvar, svako
biće, ima krunicu, u kojoj se skriva kap nebeske sreće. Bogočežnjivoj
duši kneza Miškina svaka tvar otkriva nebesku stranu svoga bića, i
on, očaran time, pita: >>Zbilja, zar je mogućno biti nesrećan? O, šta
mare moji jadi i moje nevolje ako sam sposoban, ako sam kadar da
budem srećan? Verujte, ja ne razumem kako je mogućno da neko
prolazi pored granatog, lisnatog drveta, a da se ne oseti srećan što
ga vidi? Da razgovara sa čovekom, a da ne bude srećan što ga voli?
O, ja samo ne umem sve dobro da iskažem. . . ali na svakom koraku
ima toliko mnogo stvari, tako divnih, da i onaj u najvećoj meri
zabludeli čovek mora uvideti kako je lep ovaj svet. Pogledaj detence,
pogledajte zoru Božiju, pogledajte travku kako raste, pogledajte oči
koje vas gledaju i vole vas<<. . .
Celokupnim svojim bićem čovek je vezan sa svima svetovima.
U njemu ima pomalo od svačega. Na neobjašnjiv način u njega se
utkivaju vidljive i nevidljive sile svih postojećih svetova. A kada
pomoću evanđelskih vrlina obradi i preradi svoju dušu, onda sve
svetove oseća kao organski deo svoga bića: sve tajne svih tvari stiču
se u njega i žive sa svima svojim beskrajnostima i beskonačnostima.
>>Moj mladi brat, veli starac Zosima, ptice je molio za oproštaj: to
izgleda skoro besmisleno, ali je istina, jer je sve kao okean, sve teče
i dodiruje se: na jednom mestu dodirneš, na drugom se kraju sveta
odaziva i razleže. Neka je bezumlje ptice moliti za oproštaj! Ali i
pticama bi bilo lakše, i detetu, i svakoj životinji oko tebe, kad bi ti
sam bio bolji no što si sad — makar jednu mrvicu lakše bi im bilo.
Sve je kao okean, kažem vam. Tada bi se i pticama počeo moliti,
sveobuhvatnom ljubavlju mučen, kao u nekom oduševljenju — molio
bi ih da ti i one tvoj greh oproste. Ceni i voli to oduševljenje, ma
kako ono ljudima izgledalo besmisleno<<.
Aljoša je sav u ovoj istini i u ovom osećanju. On ne samo voli
sve i sva, nego je i opijen božanskom ljubavlju prema svima ljudima i
prema celokupnoj tvari. Raskošna lepota njegove hristolike
sveljubavi dirljivo je opisana u glavi koja nosi naslov: Kana
Galilejska. Dok otac Pajsije čita Evanđelje kraj kovčega, u kome leži
telo preminulog starca Zosime, Aljoša se tiho moli Bogu; ali uskoro
oseti da se moli skoro mehanički. Odlomci kojekakvih misli proletahu
kroz njegovu dušu; tek najedared sijnu kao zvezdice, pa se odmah
gase, smenjujući se drugima; ali mu zato vladaše u duši nešto celo,
čvrsto, nešto što blaži i utoljava, i on toga beše svestan. Nekiput bi
vatreno otpočinjao molitvu: tako mu se htelo da zahvali i da voli. . .
Ali, počevši molitvu, najedared bi prelazio na šta bilo drugo, zamislio
bi se, zaboravljao bi molitvu i ono čime ju je prekinuo. Stade da sluša
što je čitao otac Pajsije; ali, vrlo umoran, malo po malo poče da
drema.
>>I trećeg dana svadba bi u Kani Galilejskoj, i bi mati Isusova
tu. Jer behu pozvani i učenici njegovi na svadbu<<. . . Ah, da, — leti
kao vihor u umu Aljošinom, — ja to mesto volim. To je Kana
Galilejska, prvo čudo Hristovo. . . Ah, to čudo, to milo čudo. Ne
žalost, nego je radost ljudsku Hristos posetio; čineći prvo čudo, On je
radosti ljudskoj pomogao. . . >>Ko voli ljude, taj i radost njihovu
voli<<. . . to je pokojnik svaki čas ponavljao, to mu beše jedna od
najvažnijih njegovih misli. . . Sve što je istinito i lepo, uvek je puno
sveopraštanja, — to je opet on govorio.
Među gostima Aljoša vidi starca Zosimu. >>Šta? Šta je to? Zar
je on tu? Pa on je u mrtvačkom kovčegu. . . Ali on je i ovde. . . ustao,
spazio me, ide ovamo. . . Gospode!<<
Da, k njemu priđe on — suvonjavi starčić, radostan i blago
nasmejan. Kovčega nema, on je u istoj odeći u kojoj je i juče sedeo s
njima, kad se gosti behu iskupili kod njega. Lice mu vedro i jasno, oči
mu sijaju. Kako je to? I on je dakle na veselju, i on je pozvan u Kanu
Galilejsku. . .
- I ja sam, mili moj, i ja sam zvan i pozvan, — čuje se nad njim
tihi glas. — Hodi i ti k nama.
Glas njegov, glas starca Zosime. — Radujemo se, nastavlja
starac, pijemo vino novo, vino radosti nove, velike; vidiš li šta je tu
gosiju? . . . A vidiš li Sunce naše, vidiš li njega?
- Bojim se. . . ne smem da gledam, šapuće Aljoša.
- Ne boj Ga se! On je strašan veličinom pred nama, užasan je
visinom Svojom, ali je beskonačno milostiv, izjednačio se sa nama iz
ljubavi, vodu u vino pretvara, da se ne prekida radost gostiju, nove
goste očekuje, nove neprestano zove, i to tako u vekove vekova. Eno
vino novo nose, vidiš li, krčage nose. . .
Nešto je gorelo u srcu Aljošinom, nešto ga najedared tako
ispuni, da ga zabole, suze ushićenja otimahu mu se iz grudi. . . On
pruži ruke, viknu — i probudi se. . .
Beskrajna tajna života izvija se u beskrajnu radost. Iz ponornih
dubina i nedoglednih visina Božjih svetova izvire i navire božanska
radost, plaveći srce ljudsko. Hristočežnjiva duša završava svoj
zemaljski put — nebeskom gozbom, nebeskom radošću. A kroz nju i
sva tvar. Gle, u svojoj čudesnoj lepoti sva tvar pretstavlja neprekidno
čudo Božije u Kani Galilejskoj. Dodirne li je Hristos svojom
čudotvornom rukom, kroz njeno biće prostruji večna božanska
radost: i od stare postaje nova, od smrtne — besmrtna, od gorke —
slatka, od tužne — radosna. Jer je On, samo On, gorki život tvari
zasladio večnom sladošću božanskom: Sobom. Od njega i njime život
je uvek nov, uvek sladak, uvek logosan. U oveštalo biće tvari On
neprestano doliva vino radosti nove, radosti božanske. Bljutavu vodu
života On stalno pretvara u vino večne nove radosti, da napaćeni
žitelji naše planete ne bi izgubili dragoceno osećanje: da je ovaj svet
uvek novo, slatko i radosno čudo Božije. U beskrajnom čovekoljublju
svom On neprestano zove sve ljude da budu njegovi gosti, da piju
njegovo vino novo, da se raduju njegovom radošću, da večno žive u
svetlosti čudesne i čarobne Ličnosti njegove.
Očaran divnim viđenjem prvog Hristovog čuda, Aljoša brzo
napusti ćeliju i iziđe napolje. Puna ushićenja duša njegova žudila je
za slobodom, prostorom, širinom. Nad njim se daleko i nepregledno
beše raširio nebeski svod, pun tihih sjajnih zvezda. Od zenita do
horizonta, izdvajao se još nejasni Mlečni Put. Sveža i nepomično tiha
noć beše zagrlila zemlju. Bele kule i zlatna kubeta Saborne crkve
blistahu na jahontovskom nebu. Jesenje raskošno cveće u lejama oko
kuće beše zaspalo, do sutra. Tišina zemaljska kao da se slivaše sa
nebeskom, tajna zemaljska se dodirivaše sa zvezdanom. . . Aljoša
stajaše, gledaše, i najedared, kao mačem posečen, baci se na
zemlju. On ne znađaše zašto je grli, on ne davaše sebi računa: šta ga
je tako neodoljivo vuklo da ljubi zemlju, da je ljubi svu, ali je on
ljubljaše plačući, jecajući i gušeći se svojim suzama, i zaneseno se
kunijaše da će je voleti, voleti u vekove vekova. >>Zalij zemlju
suzama radosti tvoje i voli te suze tvoje<<. . . zazvoni u duši
njegovoj. Zbog čega plakaše on? O, on plakaše u ushićenju, baš i
zbog tih zvezda što mu sijahu iz bezdana, i >>ne stiđaše se zanosa
toga<<. Baš kao da se niti od svih tih bezbrojnih svetova Božijih
najedared sastadoše i spletoše u duši njegovoj, te ona sva treptaše
>>dodirujući druge svetove<<. Htelo mu se da oprosti svima i za
sve, a i da moli oproštaj, ali ne sebi, nego za sve ljude, za sva zla što
su ikad učinjena. . . A >>za mene se drugi mole<<, odjeknu opet u
duši njegovoj. Ali sa svakim trenutkom je osećao jasno i kao
opipljivo: kako nešto čvrsto i nepokolebljivo, kao taj svod nebeski,
silažaše u dušu njegovu. Nekakva ideja ovlađavaše njegovim umom
— i to za sav život, i na vekove vekova. Pao je na zemlju kao slab
mladić, a ustao kao borac, za ceo svoj vek odlučan; i uvide i oseti to
najedared, u trenutku svoga ushićenja. I nikad, nikada, za celoga
svoga veka, ne mogade Aljoša zaboraviti taj trenutak. >>Neko je
posetio moju dušu u onom trenutku<<, govorio je on kasnije, sa
tvrdom verom u svoje reči. — A taj Neko bio je Hristos, za kojim je
žudela hristočežnjiva duša Aljošina.
Bogočovečanskom ljubavlju, koja obuhvata sva bića u svima
Božjim svetovima, hristolika duša postiže najvišu sintezu života. njoj
se sva tvar otkriva u svojoj rajskoj lepoti i harmoniji. Između nje i
svega što postoji, nalazi se Hristos. Ona prima svet ne neposredno,
nego posredno, preko Hrista. Zato svet za nju jeste — blagovest
Božija. U svetilištu svog bića ona doživljuje najvišu radost i najveće
blaženstvo: život je raj. Iza hučne disharmonije koja lomi i razbija
koru života, taji se neiskazana harmonija života. Do nje se dolazi,
kada duša stalno živi hristolikom sveljubavlju. Jer samo sveljubav
osposobljuje čovekovu dušu da pronađe, oseti i pozna božansku
harmoniju života. Savršena i apsolutna harmonija je mogućna samo
u savršenoj i apsolutnoj ljubavi: Bogu. Osećanje i viziju te harmonije
ima samo čovek, čije srce stalno kuca i živi beskrajnom ljubavlju za
sve i sva. Takav čovek bio je Dostojevski. On je imao tu viziju. I
opisao je potresno i divno u fantastičnoj priči koja se zove San
smešnoga čoveka.
Smešan čovek Dostojevski sanjao je da se obreo na nekoj
drugoj zemlji. I priča nam ovo: sve je na njoj bilo isto kao i kod nas,
ali kao da je sve blistalo u nekom prazniku od neke velike i svete
svečanosti. Umiljato smaragdno more tiho je udaralo u obale i ljubilo
ih sa otvorenom, skoro svesnom ljubavlju. Visoka, divna drveta
stojala su u svoj svojoj raskoši svoga cveta, a njihovi bezbrojni
listovi, uveren sam u to, pozdravljali su me tihim i umiljatim svojim
šumorenjem i kao da su izgovarali neke reči ljubavi. Dubrava je
plamtela od svetlih mirisavih cvetova. Ptice su u jatima lepršale u
vazduhu i ne plašeći se od mene spuštale mi se na ramena, na ruke,
i radosno me lupkale svojim milim treperavim krilcima. Naposletku
sam video i upoznao ljude te srećne zemlje. Oni sami su mi prišli,
opkolili me i ljubili. Deca sunca, deca svoga sunca, — o, kako su bili
divni! Na našoj zemlji nikad nisam video takvu lepotu kod ljudi. . .
Oči tih srećnih ljudi blistale su jasnim sjajem. Lica su im sijala
razumom i nekim saznanjem koje je bilo ispunjeno mirom, ali ta su
lica bila vesela; u rečima i glasovima tih ljudi zvučala je detinjska
radost. O, ja sam odmah, pri prvom pogledu na njihova lica razumeo
sve, potpuno sve! To je bila zemlja neoskvrnjena grehom; na njoj su
živeli ljudi koji nisu zgrešili, živeli su u isto onakvom raju i kakvom su
živeli, po predanjima celog čovečanstva, naši zabludeli praroditelji,
samo sa tom razlikom što je ovde zemlja svuda bila jedan isti raj. Ti
su se ljudi, radosno se smešeći, primicali meni i milovali me; poveli
su me sa sobom, i svaki je želeo da me umiri. O, nisu me ni o čemu
raspitivali, kao da su već sve znali i želeli su da što pre odagnaju
patnju sa moga lika.
Neka je to bio i samo san, nastavlja Dostojevski. Ali sećanje na
ljubav tih nevinih i divnih ljudi ostalo je u meni zanavek, i ja osećam
da se njihova ljubav i sad otuda izliva na mene. Sam sam ih video,
upoznao i ubedio se, voleo sam ih, a docnije sam patio zbog njih. . .
Oni su znali vrlo mnogo, iako nisu imali našu nauku. njihovo se
znanje ispunjavalo i hranilo drugačijim shvatanjima nego kod nas na
zemlji; njihova su stremljenja bila potpuno drugačija. Oni nisu želeli
ništa i bili su mirni, nisu težili poznavanju života kao mi, zato što je
njihov život bio ispunjen. Ali njihovo je znanje bilo dublje i uzvišenije
od naše nauke; jer naša nauka traži da objasni šta je život, sama žuri
da ga upozna da bi naučila druge da žive; međutim oni i bez nauke
znaju kako da žive, to sam shvatio, samo nisam mogao da razumem
njihova znanja. Pokazivali su mi svoje drveće, a ja nisam mogao da
pojmim onaj stupanj ljubavi sa kojim su oni gledali na njih, kao da su
govorili sa bićima sličnim sebi. A znate, možda neću ni pogrešiti ako
kažem da su i razgovarali sa njima! Da, oni su pronašli njihov jezik i
uveren sam da ih je i drveće razumelo.
Tako su gledali i na svu prirodu — na životinje koje su živele sa
njima mirno ne napadajući ih, koje su ih volele pobeđene njihovom
ljubavlju. Pokazivali su mi zvezde i govorili o njima nešto što ja
nisam mogao da razumem. . . Bili su živahni i veseli kao deca. Lutali
su po svojim divnim šumarcima i gajevima, pevali prekrasne pesme,
hranili se mekom hranom, plodovima svojih drveća, medom svojih
šuma i mlekom odanih životinja. Za hranu i odelo trudili su se samo
malo i olako. Imali su ljubav i rađali su decu, ali nikad nisam opazio
kod njih nastupe onog svirepog sladostrašća koje zahvata skoro sve
na našoj zemlji, sve i svakoga, i služe bezmalo kao jedini izvor za sve
grehove našeg čovečanstva. Oni su se radovali novorođenoj deci kao
novim učesnicima u njihovom blaženstvu. Među njima nije bilo
svađe, nije bilo ljubomore; nisu ni shvatali šta to znači. njihova deca
su bila deca sviju, zato što su svi sačinjavali jednu porodicu. Kod njih
skoro da nije bilo bolesti, premda je bilo smrti; ali njihovi su stari
umirali tiho, kao da su zaspali, okruženi ljudima sa kojima su se
opraštali, blagosiljajući ih, smešeći im se, i ispraćani njihovim svetlim
osmesima. Tugu i suze nisam pri tome video, bila je to samo ljubav
pojačana do ushićenja, ali do ushićenja mirnog, zasićenog i
posmatračkog.
 Moglo se pomisliti da oni i posle smrti imaju dodir sa svojim
mrtvima i da smrt ne prekida zemaljsko jedinstvo sa njima. Nisu me
skoro ni razumeli kad sam ih pitao o večnom životu, ali su izgleda
bili toliko uvereni u taj život, da to za njih nije bilo nikakvo pitanje. . .
Oni su imali neko nasušno, živo i neprekidno jedinstvo sa celinom
vaseljene. . . Slavili su prirodu, zemlju, more i šume. . . Izgleda da su
ceo život provodili tako što su uživali jedan u drugome. To je bila
neka uzajamna zaljubljenost, potpuna i sveopšta. . . Osećao sam da
moje srce postaje pored njih isto tako nevino i pravično kao i njihova
srca. . . Od osećanja obilnosti života zastajao mi je dah, i ja sam se
ćutke molio njima.
Kada se probudio, Dostojevski je osetio da je njegovo vascelo
biće ispunjeno beskrajnom sveljubavlju i večnom istinom. Sve je u
njemu ushićeno klicalo: >>O, sad hoću život, život! Podigao sam
ruke i obratio se večnoj Istini: nisam se samo obratio već sam
zaplakao; ushićenje, neizmerno ushićenje potreslo je celo moje biće.
Da, život i — propoved! Na propoved sam se rešio istog trenutka i
naravno za ceo život. Idem da propovedam, ali — šta? Istinu, jer sam
je svojim očima video, video sam svu njenu slavu!. . . Ja ne mogu
zalutati i izgubiti se, jer sam video Istinu, video je, i znam da ljudi
mogu biti divni i srećni a da ne izgube sposobnost da žive na zemlji.
Ja neću i ne mogu da verujem da je zlo normalno stanje ljudi. A svi
mi se smeju baš zbog te moje vere. Kako mogu da ne verujem kad
sam video Istinu, nisam je pronašao umom, već sam je video, video i
njen živi lik ispunio je moju dušu zanavek. Video sam je u tako
potpunoj celini da ne mogu verovati da ona ne postoji kod ljudi.
Dakle, kako se mogu onda izgubiti u lutanju?. . . Živi lik onoga što
sam video biće uvek sa mnom i uvek će me popraviti i uputiti. O, ja
sam bodar i svež, idem i ići ću ma i hiljadu godina.
Dostojevski, najogorčeniji buntovnik i najsvirepiji bogoborac,
primio je svet, pronašao mu besmrtni smisao i večnu vrednost, i na
taj način postigao najvišu sintezu života. Sve divlje ateističke
sumnje, sva pustošna anarhistička stremljenja, sva očajna
samoubistvena raspoloženja prestala su i nestala. I on je svim bićem
svojim uplovio u neko uzvišeno spokojstvo i tiho blaženstvo, puno
jasne misli, harmonične radosti i besmrtne nade. Nekadašnji
najbeznadežniji očajnik, sada je ispunio svoju burnu dušu —
božanstvenom harmonijom, neviđenom lepotom, neprolaznom
istinom, svepobednom ljubavlju, i u hristočežnjivom zanosu stopio se
sa najvišom sintezom života, gde je sve — >>lepota i molitva<<.
Putem molitvenog stapanja sa najvišom sintezom života —
Hristom, >>prokleti problem<< stradanja, koji pred umom ljudskim
sačinjava najjači razlog za neprimanje sveta i Boga, dobija svoje
završno rešenje. Jedino u Hristu i sa Hristom, stradanje gubi svoju
otrovnu gorčinu, zaslađuje se, osvećuje, osmišljuje i postaje
neophodno sredstvo ljudskog savršenstva i spasenja. Mimo Hrista,
stradanje ljudsko nema ni smisla ni opravdanja. Sa njim, ono postaje
čistilište u kome se duša čisti od svake prljavštine, i najbolja škola
hrišćanstva.
 Pod tajanstvenim i čudotvornim dodirom blage ruke Hristove
gorka tajna ljudskog stradanja postaje slatka, a stari bol i teška tuga
postepeno prelaze u tihu radost i umilno blaženstvo. Samo pogružen
u molitvenu ljubav, čovek oseća kako se njegov zemaljski život
dodiruje sa novim, beskonačnim, nepoznatim, ali bliskim životom, od
čijeg predosećanja duša ushićeno dršće, um sija i radosno plače
srce. A nad svim tim nosi se pravda Božja, koja ispunjuje miljem, miri
i prašta sve. Gospod Hristos osposobljuje čoveka ne samo da
podnosi svakovrsna stradanja, nego da u njima blažen i srećan bude.
Hristoliki Zosima, šaljući Aljošu u svet, govori mu: >>Blagosiljam te
zbog tvog velikog zadatka u svetu. Mnogo ti još imaš da putuješ po
svetu. . . Sve ćeš morati podneti, dok se nanovo ne vratiš. A posla će
mnogo biti. Ali u tebe ne sumnjam, zato te i šaljem. Hristos neka je s
tobom. Sačuvaj Ga i On će sačuvati tebe. Veliki ćeš jad i tugu videti,
i u tom jadu ćeš srećan biti. Evo ti zavet: u tuzi sreću traži. Radi,
neprestano radi. . . Mnogo ćeš imati protivnika, ali će te i sami
neprijatelji tvoji voleti. Mnogo će ti bede i nesreće doneti život, ali
ćeš usled tih beda i nevolja i biti srećan, i život ćeš blagosloviti, i
druge ćeš dovesti dotle da ga blagoslove — što je najvažnije od
svega.
Do najviše sinteze života, Bogočoveka Hrista, dolazi se
praktikovanjem evanđelskih vrlina. Dostojevski je to na nepodražljiv
način pokazao i dokazao. Kada hristočežnjiva ličnost evanđelske
vrline pretvori u sadržinu svoje duše, svoga bića, svoga života, ona
isceljuje sebe od grehovne razbijenosti, legioniziranosti,
atomiziranosti, i ulazi u carstvo najviše sinteze života, gde Hristos
sveljubavlju i svemudrošću caruje i vlada.

TAJNA EVROPE
Sve ljudske misli, sva ljudska osećanja, sva ljudska dela, ako
se produže do kraja, imaju samo dva završetka: jedan je —
čovekobog, a drugi — Bogočovek. Između toga kreće se celokupna
stvaralačka delatnost roda ljudskog, i na duhovnom i na
materijalnom planu. Hteo ili ne, svaki čovek služi ili čovekobogu ili
Bogočoveku, doprinosi napretku ili čovekoboštva ili bogočoveštva.
Ne samo glavne nego i jedine determinante svekolikog ljudskog
života na zemlji jesu: čovekoboštvo i bogočoveštvo. Sva božanstva
svih religija na ovoj našoj planeti ustvari su samo raznovrsna
uobličenja i preobraženja dvaju božanstava: čovekoboga i
Bogočoveka.
Ovo su uvek osećali snažno i shvatali jasno samo čelnici
ljudske misli. Među njima, na prvom mestu, Dostojevski. Svekolike
probleme duha ljudskog on je sveo na dva glavna problema: na
problem Boga i problem čoveka. Pa i ova dva problema pretstavljaju
u stvari samo jedan problem: >>prokleti problem<< čovečije
ličnosti. Ko reši ovaj problem, rešio je njime i sve ostale probleme, —
to je osnovno ubeđenje Dostojevskoga. Čovek je hiljadama godina
rešavao >>prokleti problem<< čovečije ličnosti, i nije ga rešio.
Završno i potpuno rešio ga je samo Bogočovek. I to rešio svojim
bogočoveštvom, a ne čovek svojim čovekoboštvom.
Vekovima se Evropa muči da reši >>prokleti problem<<
čovečije ličnosti, i nikako ne uspeva. Jer ga uvek rešava čovekom i
čovekobogom, a ne Bogočovekom. Dostojevskog je strašno mučio
idejni i moralni haos Evrope; dugo mu je tražio uzrok, i najzad ga
pronašao u rimokatolicizmu.
Zašto, zašto u rimokatolicizmu? Uznegodovaće mnogi. Zar
rimokatolicizam ne propoveda Hrista? — Da, propoveda, odgovara
Dostojevski, ali unakaženog Hrista, Hrista poevropljenog, Hrista
presazdanog po slici i prilici evropskog čoveka. U bezmernoj gordosti
evropski čovek nije hteo da sebe prilagodi Bogočoveku, već je
Bogočoveka prilagodio sebi. Na razne načine evropski čovek je dugo
i sistematski precenjivao čoveka na račun Bogočoveka, dok u svome
samoljublju nije došao do vrha bezumlja: do gordog dogmata o
nepogrešivosti čoveka. A ovaj dogmat sintezira duh Evrope, sve
njene vrednosti, sve njene ideale, sva njena stremljenja. Čovek je
najzad potisnuo i gotovo sasvim zamenio Bogočoveka. Dugo i
naporno evropski čovek je obogotvarivao sebe kroz filosofiju, i kroz
nauku, i kroz religiju (papizam), i kroz kulturu, i kroz civilizaciju. Ali u
svemu tome i kroza sve to dela jedan i isti duh — duh
rimokatolicizma. Pošto je dogmatom o nepogrešivosti čoveka —
obogotvorio čoveka i proglasio ga za vrhovno merilo u svetu
čovečanskih vrednosti, rimokatolicizam je posredno i neposredno,
postao uzrok ateizma, socijalizma, anarhizma i svekolike evropske
kulture, čovekoboške i čovekopokloničke. Evropski čovekobog
potisnuo je Bogočoveka. Dogmatom o nepogrešivosti čoveka
rimokatolicizam je sankcionisao čovekoboštvo u svima njegovim
funkcijama i manifestacijama. Evropa se svim silama trudi da to
čovekoboštvo zacari u svima oblastima ljudske delatnosti i
stvaralaštva. Otuda sve njene muke, sve njene tragedije, sve njene
smrti.
Problem Evrope je ustvari problem rimokatolicizma, — to je
zaključak do koga je vidoviti Dostojevski došao izučavajući Evropu. U
mnogim svojim delima on se bavi tim problemom. Ali da bismo dobili
što potpuniju sliku njegovih shvatanja u ovom pogledu, mi ćemo se
držati hronološkog reda. Dostojevski se prvi put opširnije bavi ovim
problemom u svome romanu Idiot (1868 god.). Za eksponenta svoje
ideje on uzima svog omiljenog junaka kneza Miškina.
>>Rimokatolicizam je isto što i nehrišćanska vera, veli knez
Miškin. Pre svega — nehrišćanska! To prvo, a drugo, rimokatolicizam
je gori od ateizma. . . Ateizam propoveda samo nulu, dok
rimokatolicizam ide dalje: on unakaženog Hrista propoveda, Hrista
koga su oni sami oblagali i narugali su mu se, — izopačenog Hrista!
Oni propovedaju antihrista, kunem vam se, uveravam vas! To je
moje lično i davnašnje ubeđenje i ono me je mnogo naljutilo. . .
Rimokatolicizam veruje da se bez svesvetske državne vlasti Crkva
ne može održati na zemlji, pa viče: Non possumus! Po mom mišljenju,
rimokatolicizam nije uopšte vera, nego neposredan, odlučan
nastavak Zapadne Rimske Imperije, i kod njega je sve potčinjeno toj
misli, počevši od vere. Papa je zauzeo zemlje, zemaljsko carstvo, i
uzeo mač. I od toga doba neprestano sve tako ide, samo su maču
dodali još laž, podmuklost, prevaru, fanatizam, praznovericu, zločin;
titraju se, najsvetijim, pravednim, prostodušnim, plamenim
osećanjima narodnim! Sve, sve su za novac prodali, za nisko
zemaljsko carstvo! Pa zar to nije antihristova nauka?! Zar je moglo
da to ne odvede u ateizam? Ateizam je od njih rođen, od tog samog
rimokatolicizma! Ateizam se i začeo prvi put kod njih: jer, zar su
mogli oni verovati sami sebi? Neverovanje u Boga je uhvatilo korena
usled opšteg gnušanja prema rimokatolicizmu; ono je proizvod
jezuitske laži i slabosti duhovne! Ateizam! Kod nas, ne veruju samo
izvesni, isključivi staleži; oni što su izgubili vezu sa našim narodnim
korenom. Ali tamo, u Evropi, tamo već strašne mase samog naroda
počinju da ne veruju — nekada zbog rimokatoličkog mračnjaštva i
laži, a sad već iz fanatizma, iz mržnje prema Crkvi i hrišćanstvu.
- Vi mnogo preterujete, primećuje knezu Miškinu Ivan Petrović;
i njihova Crkva ima svojih pretstavnika, dostojnih svakog poštovanja,
i punih vrlina.
- Ja nikada ni govorio nisam o pojedinim pretstavnicima Crkve.
Govorio sam o rimokatolicizmu u njegovoj suštini, govorio sam o
Rimu. Zar može Crkve sasvim nestati sa sveta? Ja to nikada nisam
rekao!
- Slažem se, ali sve je to poznato, pa, pa i — nepotrebno i . . .
spada u bogoslovlje. . .
- A, ne! A, ne! Ne samo u bogoslovlje, uveravam vas da je
tako! To se sviju nas tiče, mnogo više nego što vi mislite. U tome baš
svi mi i grešimo, što još nikako ne uviđamo da to nije samo, i
isključivo, bogoslovska stvar! Jer i socijalizam je porod
rimokatolicizma i rimokatoličkog porekla! I on je, kao i njegov brat
ateizam, ponikao iz očajanja, kao moralni otpor rimokatolicizmu da
sobom zameni izgubljenu vlast religije, da utoli duhovnu žeđ
ožednelog čovečanstva, i da ga spase ne pomoću Hrista, nego
nasiljem! I to je sloboda preko nasilja, to je ujedinjenje pomoću mača
i krvi. >>Ne smeš verovati u Boga, ne smeš imati svojine, ne smeš
imati ličnost, i, fraternite ou la mort, — dva miliona glava!<< >>Po
delima njihovim poznaćete ih<< — tako je rečeno u Evanđelju<<.
Sa izvesnim dopunama Dostojevski ponavlja tu istu ideju u
svom romanu BJASI (1871 god.). On piše: >>Rimokatolicizam više
nije hrišćanstvo; Rim je proglasio Hrista koji je podlegao trećem
đavolovom iskušenju; i objavivši celome svetu da Hristos bez
zemaljskog carstva ne može opstati na zemlji, rimokatolicizam je tim
samim proglasio Antihrista, i tako upropastio ceo zapadni svet<<.
Nema u Evropi političkog i socijalnog pitanja, koje na posredan
ili neposredan način ne bi bilo u vezi sa rimokatoličkim pitanjem. Po
mišljenju Dostojevskog, u Evropi je rimokatoličko pitanje —
najvažnije pitanje. Sve negativne, hristoborne sile evropskog duha
sastale su se u dogmi o papskoj nepogrešivosti kao u žiži, i dobile
svoju nezamenljivu religioznu sankciju. U svome Dnevniku
Dostojevski piše 1873 godine: >>Rimska Crkva, u ovakvom vidu u
kakvom je sada, postojati ne može. Ona je to sama gromko objavila,
kada je izjavila da je njeno carstvo od ovoga sveta i da njen Hristos
>>ne može opstati u svetu bez zemaljskog carstva<<. Ideju rimske
svetovne vladavine rimokatolička Crkva je podigla iznad pravde i
Boga. Sa tim ciljem je ona proglasila i nepogrešivost svoga vođa, i to
proglasila onda kada je u Rim — već kucala i ulazila svetovna vlast:
podudarnost značajna i svedoči o >>kraju krajeva<<. Do samog
pada Napoleona III rimska se Crkva još mogla nadati na
pokroviteljstvo careva, pomoću kojih se držala (naime: pomoću
Francuske) već toliko vekova. Čim ju je Francuska napustila — pala
je svetovna vlast Crkve. Međutim, tu svoju vlast rimokatolička Crkva
neće nipošto, nikada i nikome ustupiti, i pre će pristati da
hrišćanstvo propadne sasvim, nego da svetovno carstvo Crkve
propadne. Mi znamo da će mnogi mudraci ovoga sveta sresti našu
ideju s osmehom i mahanjem glave. Ali mi čvrsto stojimo za nju, i još
jedared izjavljujemo: da sada nema u Evropi pitanja koje je teže
rešiti nego rimokatoličko pitanje; i da nema, niti će od sada u
budućnosti Evrope biti političkog i >>socijalnog<< zapleta, uz koji
se ne bi prilepilo i sa kojim se ne bi vezalo rimokatoličko pitanje.
Jednom rečju, za Evropu, u budućnosti, nema ništa teže od rešenja
toga pitanja, iako 99% Evropljana u datom trenutku, možda, i ne
misle o tome<<.
Sve male i velike tajne evropskog duha sastale su se i slile u
jednu ogromnu i nezamenljivu dogmu: dogmu o nepogrešivosti
čoveka. Time su ostvarene glavne težnje svekolikog evropskog
humanizma: i svetovnog i religioznog. Čovek je proglašen za
čovekoboga. U samoj stvari, dogma o nepogrešivosti čoveka otkrila
je glavnu tajnu evropskog čoveka. Kroz nju, evropski se čovek javno
i iskreno ispovedio i zemaljskom i nebeskom svetu, i kazao šta je, šta
hoće, čemu stremi. Tom dogmom, on je odlučio i potpuno proterao iz
Evrope Bogočoveka a zacario čovekoboga. Time je zauvek
predodredio budućnost Evrope: ona se neminovno mora kretati po
načelima i smernicama nepogrešivog čoveka — evropskog
čovekoboga.
Dostojevski s bolom i užasom oseća sve to i piše 1876 godine:
>>Rimokatolicizam davno sebe smatra nad svim čovečanstvom. On
se dosada provodio samo sa moćnima na zemlji, i nadao se u njih do
poslednjeg časa. Taj čas je, izgleda, sad konačno došao, i
rimokatolicizam će sigurno napustiti vlastodršce ovoga sveta, koji su
ga uostalom sami izdali, i davno već započeli sveopštu hajku u
Evropi protiv rimokatolicizma, koji se sad, u naše vreme, konačno
organizuje. Rimokatolicizam je i gore nastupao nekad, kad mu je
trebalo; on je ne razmišljajući mnogo, prodao Hrista za zemaljsku
vlast. Proglasivši kao dogmu: >>da hrišćanstvo ne može opstati na
zemlji bez svetovne papske vlasti<<, samim tim je proglasio novog
Hrista, nimalo sličnog ranijem; koji se polakomio na treće đavolovo
iskušenje, na zemaljsko carstvo. >>Sve ću ti ovo dati, pokloni mi se!
<< O, slušao sam mnoge žarke izjave povodom ove misli; govorili su
mi da vera i lik Hristov i sad još žive u srcu mnogih rimokatolika sa
svom pređašnjom istinom i svom čistotom. Nesumnjivo je tako, ali se
glavni izvor pomutio i zauvek zatrovao. Rim je, tu nedavno, dao svoj
pristanak na treće đavolovo iskušenje u obliku tvrde dogme; i otud
prave posledice te ogromne odluke ne možemo ni da primetimo.
Zanimljivo je da se proglas te dogme, otkriće >>cele tajne<< desilo
baš onog časa kada je ujedinjena Italija već kucala na vrata Rima.
Kod nas su se mnogi tada smejali papi: >>ljut, ali nemoćan<<. . .
Samo, da li nemoćan? Ne, takvi ljudi, sposobni za sličnu prevrtljivost,
ne mogu umreti bez otpora. Vele da je oduvek tako bilo u
rimokatolicizmu, bar se podrazumevalo, da dakle ustvari nema
nikakve promene. Da, ali je uvek bilo tajne u tome: papa se mnogo
vekova pretvarao da je zadovoljan sa svojim majušnim imanjem, sa
papskom oblašću, a sve to samo u alegoriji. Važno je da se u toj
alegoriji skrivalo zrno glavne misli, pune, neosporne, večite nade
papstva: da će se u budućnosti zrno razviti u granato drvo i prekriti
celu zemlju. I gle, u zadnjem času, kad su mu otimali poslednju
desetinu njegove zemaljske države, gospodar rimokatolicizma,
videći svoju smrt, najednom ustaje i priznaje pravu istinu o sebi
celom svetu. >>Zar ste zbilja mislili da ću se zadovoljiti samo
titulom gospodara papske oblasti? Znajte, dakle, uvek sam sebe
smatrao vladarem celog sveta i svih zemaljskih careva, i ne samo da
sam se smatrao duhovnim gospodarem, nego i zemaljskim! Ja sam
— car careva i gospodar gospodara, ja jedini na zemlji delim
sudbine, vremena i sudnje dane, i zato to širom celog sveta
objavljujem u dogmi o svojoj nepogrešivosti<<. — Neka se kaže šta
se hoće — ali ovo je moć! Ovo je veličanstveno, a ne smešno! ovo je
— vaskrs stare rimske ideje o svesvetskoj vladavini i jedinstvu, koje
nije nikad ni umiralo u rimokatolicizmu; to je Rim Julijana Otstupnika,
ali ne koga je Hristos pobedio, nego koji je pobedio Hrista u novoj,
poslednjoj bitci. Na taj način se zbila prodaja istinitog Hrista za
carstvo zemaljsko<<.
Dogmom o svojoj nepogrešivosti, piše Dostojevski, papa je
ujedno s tim proglasio i tezu: da bez svetovne vlasti hrišćanstvo ne
može opstati na zemlji — to jest, u stvari, proglasio se vladarem
sveta, a rimokatolicizam nametnuo, sasvim dogmatski, kao pravi cilj:
svesvetsku monarhiju, kojoj je preporučio da teži slavi Božjoj i
Hristovoj na zemlji. Ta ideja o svesvetskoj monarhiji, jedna je od
najvećih ideja sveta, ideja koja je ponikla od đavola za vreme
Hristovog kušanja u pustinji, ta ideja ne može i neće lako umreti.
Kada se čovek, ma koji čovek, proglasi za nepogrešivog, onda
on daje sebi prava da može činiti sve što mu je po volji. To je sasvim
prirodno i logično. Jer, kad sam nepogrešiv, onda sve što uradim —
najbolje je. Nepogrešivom čoveku sve je dopušteno, zato što je
nepogrešiv. Ako mu je potrebno da za ostvarenje izvesnih ciljeva
sankcioniše greh, on će to i učiniti. Na njegovim putevima nema
moralnih prepona i prepreka. njegova >>nepogrešiva<< savest
dela samostalno, autarkično i nezavisno od sviju, svakoga i svačega.
Ako je >>nepogrešivom<< čoveku potrebno da, ma iz kojih razloga,
ukloni ili proda i najveću vrednost naše planete — Bogočoveka
Hrista, on će to i učiniti, nošen oholim čovekoboškim zanosom.
U carstvu nepogrešivog čoveka, u Evropi, dovršiće se prodaja
Hrista, koja je početa, radi zemaljske vlasti. Dostojevski to silno
predoseća. Ostvarioci zamaljskog carstva nepogrešivog čoveka poći
će na sve ustupke i kompromise, jer im je, sa blagoslovom
>>nepogrešivog<<, sve dopušteno. Strašna crna armija
>>nepogrešivog<< zna kada se na koga ima osloniti. Dostojevski
piše: >>Prodaja istinitog Hrista za carstvo zemaljsko u stvari će se
zbiti i dovršiti u rimokatolicizmu. Strašna vojska ima odveć
pronicljive oči, da ne bi videla ko sad ima onu pravu moć na koju se
može osloniti. Izgubivši saveznike careve, rimokatolicizam će se
sigurno okrenuti narodu. On ima desetinu hiljada sablaznitelja,
premudrih, veštih zavodnika srdaca i psihologa, dijalektičara i
ispovednika — a narod je uvek i svuda bio prostodušan i dobar. . .
Svi ti srcezavodnici i psiholozi nagrnuće u narod i doneće mu novog
Hrista, Hrista koji na sve pristaje, Hrista proglašenog na poslednjem
rimskom nečastivom saboru. >>Da, drugovi i braćo naša — reći će
oni — sve o čemu vi sad brinete, sve mi to imamo u ovoj knjizi za
vas, već odavno, i vaši su vođi sve to od nas ukrali. Ako smo vam
dosada govorili pomalo drukčije, to je samo zato što ste dosad bili
još kao mala deca, i bilo je rano da saznate istinu, ali je sad stiglo
vreme i vaše istine. Znajte dakle, papa ima ključeve svetog Petra, a
vera u Boga nije ništa drugo do vera u papu, koga je sami Bog
postavio da na zemlji bude umesto Boga. Nepogrešiv je, i dana mu je
božanska vlast, i on je vladar vremena i sudnjih dana; i sad je
odlučio da je kucnuo čas. Ranije se glavna moć vere sastojala u
smernosti, ali je sad došao kraj smernosti, i papa ima pravo da je
ukine, jer on ima sva prava. Da, svi ste vi braća, i Hristos vam je
svima zapovedio da to budete. Ako vaša starija braća neće da vas
prime sebi kao braću, uzmite motke i uđite sami u njihovu kuću, pa
ih silom naterajte da vam budu braća. Hristos je dugo čekao da se
vaša pokvarena starija braća pokaju, a sad vam on sam dopušta da
objavite: >>Fraternite ou la mort!<< (Bratstvo ili smrt). Ako tvoj brat
neće da podeli svoju imovinu na pola, uzmi od njega sve, jer je
Hristos dugo čekao njegovo pokajanje, a sad je kucnuo čas gneva i
odmazde. Znajte i to, da niste krivi ni za svoje pređašnje ni buduće
grehe, jer svi vaši gresi proizilaze iz vašeg siromaštva. A ako su vam
govorili o tome i ranije vaši bivši vođi i učitelji, znajte, baš da su vam
i istinu govorili, nisu imali vlasti da vam o tome govore pre vremena,
jer tu je vlast dobio jedini papa od samoga Boga; a dokaz je taj, što
vas ti vaši učitelji nisu doveli ni do čega dobrog, sem kazni i još
težeg siromaštva; svaki njihov pokret propadao je sam od sebe; pri
tom su vas svi oni i varali: da bi oslanjajući se na vas, postali moćni, i
potom se prodali skuplje vašim neprijateljima. A papa vas neće
prodati, jer od njega nema niko moćniji; on je prvi među prvima.
Samo verujte, dakle, pa ma i ne u Boga već samo u papu, i u to, da
je jedini on zemaljski car, i da drugi treba da nestanu, jer im je čas
kucnuo. Radujte se sad i veselite se, jer je nastao raj zemaljski, svi
ćete postati bogati, a pomoću bogatstva i pravedni, jer će vam sve
želje biti ispunjene i od vas će se oduzeti i svaki uzrok za zlo.
Ove reči su licemerne, nastavlja Dostojevski, ali će narod
nesumnjivo primiti predlog: on će naći u svom neočekivanom
savezniku moć koja ujedinjuje, koja na sve pristaje i ničemu ne
smeta, silu stvarnu i istorijsku, u mesto vođa sanjalica i spekulanata,
u čije praktične sposobnosti, a katkad i u časnost, ni sada, dakako,
ne veruje. Sad vam se pruža i moć, i daje vam se oruđe u ruke;
samo treba nagrnuti svom masom i uspeti. A zar narod neće uspeti,
zar on nije masa? I povrh svega daju mu i veru, i time umiruju i srca
mnogih i mnogih, jer su se mnogi među njima već osećali tužni bez
Boga. . . Neka mi se oprosti moja samouverenost, ali ja verujem da
će se sve ovo ostvariti u Zapadnoj Evropi, u kom bilo obliku, to jest
rimokatolicizam će prići demokratiji, narodu, i napustiti zemaljske
careve, zato što su i oni njega napustili<<.
Glavne ideje i pokreti u Zapadnoj Evropi, posredno ili
neposredno, u bitnoj su zavisnosti od rimokatoličke ideje. Ona je u
njima nevidljivo prisutna, kao duša u telu, ali je i silna kao duša. Ma
kojim putevima išla misao evropskog čoveka, ona svesno i nesvesno
izgrađuje sve na čoveku kao temelju, a izbegava Bogočoveka i
njegovo Evanđelje. Iz svega proviruje ili čežnja za nepogrešivošću i
autarkičnošću čoveka, ili samozvana nepogrešivost i ohola
samodovoljnost. Na srcu svega je pečat rimokatolicizma. Govoreći o
rimokatolicizmu, Dostojevski ne govori samo o rimokatoličkoj religiji,
već o celoj rimokatoličkoj ideji, o sudbi nacija, koje su se složile pod
tom idejom u toku hiljadugodišnjice, koje su njome prožete skroz.
>>U tome smislu, veli Dostojevski, Francuska je, na primer,
najpotpunije ovaploćenje rimokatoličke ideje u toku vekova; ona je
glava te ideje, nasleđene, naravno, još od Rimljana, i u njihovom
duhu. Ta Francuska, koja je sada bezmalo izgubila skoro svaku
religiju, (jezuiti i ateisti su tamo jedno isto), koja je zatvorila ne
jedanput svoje crkve, i koja je, jednom čak i samoga Boga podvrgla
glasanju zbora, ta Francuska, koja je iz ideja 1789 godine razvila svoj
naročiti francuski socijalizam, to jest umirenje i uređenje ljudskog
društva bez Hrista i mimo Hrista, kao što je hteo, pa nije umeo da
izvede to uređenje u Hristu, rimokatolicizam — ta ista Francuska, i u
revolucionarima konventa, i u svojim ateistima, i u svojim
socijalistima, i u sadašnjim komunarima svojim — još jednako, i u
najvišem stepenu, i jeste, i nastavlja biti nacija rimokatolička
potpuno i sasvim, sva zaražena rimokatoličkim duhom i slovom
njegovim. Na usta svojih najneospornijih ateista ona proglašuje:
Liberte, Egalite, Fraternite — ou la mort, baš tako kako bi proglašavao to
sam papa ako bi bio prinuđen da proglasi i da formuliše: liberte, egalite,
fraternite rimokatoličko — sasvim njegovim stilom, njegovim duhom,
pravim stilom i duhom papa srednjega veka. Čak i sadašnji
socijalizam francuski — verovatno vatreni i kobni protest ideje
rimokatoličke od strane sviju ljudi i nacija koje je rimokatolička ideja
gušila, i koji bi želeli pošto-poto da žive i produže živeti bez
rimokatolicizma i bez njegovih bogova — i taj protest, koji je faktički
počeo krajem prošlog stoleća, (ali u stvari mnogo ranije), nije ništa
drugo do verno i nedostupno produženje rimokatoličke ideje,
najpotpuniji i konačan njen završetak, njena kobna posledica koja se
stvarala vekovima! Jer socijalizam francuski nije ništa drugo do
nasilno sjedinjavanje ljudi — ideja koja potiče još od starog Rima, i
koja se potom u rimokatolicizmu potpuno sačuvala. Na taj način,
ideja oslobođenja ljudskog duha od rimokatolicizma, ušla je tu baš u
najtesnije forme rimokatoličke, uzete iz same srži rimokatoličkog
duha, od slova njegovog, iz materijalizma njegovog, iz despotizma
njegovog, od morala njegovog<<.
Čovek je najmanje mehaničko biće među zemaljskim bićima.
Glavne osobine i osnovne funkcije njegovog bića nemaju u sebi
ničeg mehaničkog. Samo nepoznavanje psihofizičkog ustrojstva
čovečijeg bića ili svesno poricanje slobode čovekova duha, svrstava
čoveka u mehanizme i hoće da ga podvrgne mehaničkim zakonima
razvića i delatnosti. A kada je reč o ujedinjenju ljudi, ono se ni na koji
način ne može izvesti mehanički. ljudi su, pre svega, mnogo više
duhovna nego fizička bića, zato je problem ujedinjenja ljudi —
duhovni problem. Dok se ne pronađu, i ne usvoje, i ne sprovedu
načela i sile koje će duhovno ujediniti ljude, svaki pokušaj da se ljudi
ujedine na neki drugi način, obično se ostvaruje mačem i ognjem.
Ideja o ujedinjenju ljudi u svesvetsku imperiju ma kojim putem —
ideja je starog, paganskog Rima. Nasuprot njoj stoji hrišćanska ideja
o duhovnom ujedinjenju ljudi kao dece jednog nebeskog Oca i braće
među sobom, i to ujedinjenje putem evanđelskih sredstava. Ideju
staroga Rima usvojio je rimokatolicizam sa izvesnim, ne bitnim,
izmenama.
To je za Dostojevskog jasno i nesumnjivo, jer kao retko ko on
ume da čita najzagonetnije jeroglife ljudske istorije. On piše: >>Stari
Rim je prvi dao ideju sveopšteg ujedinjenja ljudi, i prvi je mislio
(čvrsto verovao) da će je praktično ostvariti u obliku svetske
monarhije. Ali je ta formula pred hrišćanstvom pala — samo formula,
a ne i ideja. Jer ta ideja je ideja evropskog čovečanstva, od nje se
stvorila evropska civilizacija, zbog nje Evropa samo i živi. Srušila se
jedino ideja svetske rimske monarhije, a mesto nje došao novi ideal
svetskog ujedinjenja u Hristu. Taj se novi ideal razdelio na istočni, to
jest ideal potpunog duhovnog ujedinjenja ljudi; i na zapadno-
evropski rimokatolički, papski, potpuno suprotan istočnome. To
zapadno rimokatoličko ovaploćenje ideje ispunilo se na svoj način,
ali je izgubilo hrišćanstvo, duhovno načelo, jer se vezalo sa
starorimskim nasledstvom. Rimsko papstvo je objavilo da se
hrišćanstvo i njegova ideja bez vladanja nad svima zemljama i
narodima, ne može ostvariti; ali ne u duhovnom smislu, nego
državnom — drugim rečima bez ostvarenja na zemlji nove svetske
rimske monarhije, na čelu koje ne bi bio rimski imperator, već papa.
I zato je opet počeo pokušaj sa svetskom monarhijom, potpuno u
duhu starorimskog sveta, samo u drugom obliku. Dok u istočnom
idealu imamo — prvo, duhovno ujedinjenje čovečanstva u Hristu, a
tek posle, zbog tog duhovnog ujedinjenja svih u Hristu, nesumnjivo
ima da proistekne i pravilno državno i socijalno jedinstvo — dotle po
rimskom tumačenju imamo: prvo spajanje države čvrstim jedinstvom
u obliku svetske monarhije, pa tek posle duhovno jedinstvo pod
voćstvom pape, kao vladara ovog sveta.
>>Otada, nastavlja Dostojevski, taj pokušaj rimskog sveta
napredovao je i stalno se menjao. Razvijanjem tog pokušaja, jezgro
hrišćanskog načela se skoro sasvim izgubilo. Odbacivši najzad
hrišćansko duhovno, naslednici staro-rimskog sveta su odbacili i
papstvo. Plamen strašne francuske revolucije u suštini nije ništa
drugo do poslednji oblik, promena i novo ovaploćenje iste staro-
rimske formule svetskog ujedinjenja. Ali se nova formula pokazala
nedovoljna; nova ideja se nije završila. Bio je trenutak kada je među
svima nacijama koje su nasledile staro-rimski poziv, nastupilo skoro
očajanje. O, razume se, taj deo društva koji je izvojevao za sebe
političko voćstvo 1789 godine, to jest buržoazija — likovao je i
objavio: da dalje ne treba ići. Ali su zato svi oni umovi, koji su po
večnim zakonima prirode osuđeni na večito nespokojstvo, traženje
novih formula za ideale, i novih reči, što je neophodno za razvitak
organizma čovečanstva — svi su se oni okrenuli poniženima i
uvređenima, svima koji nisu dobili ništa po novoj formuli
svečovečanskog ujedinjenja, koji je proglasila francuska revolucija
1789 godine. Ovi sada objaviše svoju novu reč, a ta je: neophodnost
sveopšteg ujedinjenja ljudi, ne u smislu razdeobe ravnopravnosti i
prava na život među otprilike četvrtinom čovečanstva, ostavljajući
pak ostale da budu samo sirov materijal i sredstvo za eksploatisanje
radi sreće te četvrtine čovečanstva — već neophodnost ujedinjenja
ljudi na osnovu opšte ravnopravnosti, da bi svi i svako učestvovao u
iskorišćavanju blagodati ovoga sveta, pa ma ko oni bili. I pregnuli su
svima sredstvima da ostvare to rešenje; to jest, ne samo sredstvima
hrišćanske civilizacije — nego ne zaustavljajući se ni pred čim<<.
Kada je u zapadnoj Evropi nepogrešivost čoveka u principu
dogmatski sankcionisana, zašto da se njome ne koristi svaki
evropljanin? Glavno je da je čovek u načelu nepogrešivo biće, i ima
prava da sve probleme i sve muke svoga duha rešava po svome
nahođenju. To u toliko pre, što je lik Bogočoveka Hrista, to jedino
istinski nepogrešivo rukovodstvo za ljudsko biće kroz čudesne tajne
svetova, unakažen rimokatolicizmom. U tome je baš izvor svih
nedaća i zabluda evropskog čovečanstva. U zamenu za Hrista,
evropski čovek je ponaizmišljao sebi bezbroj teorija, ideja, hipoteza,
iluzija, uteha. Među njima: materijalizam, ateizam i socijalizam. U
pravu je Dostojevski kada kaže: >>Rimokatolicizam, koji je već
odavno prodao Hrista za zemaljsko gospodstvo, koji je time prinudio
ljude da se odreknu njega, i, na taj način bio glavni uzrok
materijalizma i ateizma u Evropi — taj rimokatolicizam, prirodno,
začeo je u Evropi socijalizam. Jer socijalizmu je zadatak da reši
sudbinu čovečanstva ne sa Hristom, nego mimo Boga i mimo Hrista;
on se dakle prirodno začeo u Evropi kao zamena za hrišćansko
načelo koje je u njoj palo; i napredovao uporedo sa izopačavanjem i
nestankom hrišćanstva u rimokatoličkoj crkvi<<.
Kada ljudi zamene Bogočoveka >>nepogrešivim<< čovekom,
onda oni, prirodno, zamene i njegovo Evanđelje raznim drugim
učenjima. >>Nepogrešivi<< ima pravo na sve. On je postavio cilj:
osnovati svesvetsku monarhiju, na čelu sa njim —
>>nepogrešivim<<. Za ostvarenje toga cilja >>nepogrešivi<<
dopušta sva sredstva, dajući im svoju >>nepogrešivu<< sankciju.
Sve je dopušteno, dopušteni su svi kompromisi, samo ako vode
ostvarenju postavljenog cilja. Saveznik i držilac careva i vladara,
>>nepogrešivi<< će, kad mu ustreba, prići socijalistima. Proročka
istina bruji iz Dostojevskovih reči: >>Ako sve svetske vlade ostave i
odbace jednom papstvo, onda će se više nego verovatno dogoditi da
će se papstvo baciti u zagrljaj socijalistima i sjediniti sa njim. Papa će
izaći peške, i bos, pred sve uboge, i reći će im: sve što oni uče, i što
traže, davno već postoji u Evanđelju, da dosada samo još nije bilo
nastupilo vreme da oni to saznadu, a sad je nastupilo, i da stoga, on,
papa, žrtvuje Hrista, i veruje, kao i oni, u mravinjak ljudski!
Rimokatolicizmu (to je odveć jasno) nije potreban Hristos nego
svetska vlast: >>Vama treba da se ujedinite protiv neprijatelja —
ujedinite se pod mojom vlašću, jer sam samo ja među svima
vladarima i vlastima univerzalan — i pođimo zajedno<<.
Kada izgubi podršku vladara, papizam će se obratiti demosu,
narodu. Dostojevski piše: >>Rimokatolicizam će se obratiti narodu,
koji je toliko vekova prezirao udvarajući se ranije zemaljskim
kraljevima i carevima. Ali tada će se on obratiti narodu zato što neće
imati kuda; i obratiće se baš vođama najviše pokretljivog i nemirnog
elementa u narodu — socijalistima. Narodu će rimokatolicizam reći:
sve što propovedaju socijalisti, propovedao je i Hristos. On će dakle
izopačiti, i prodati im Hrista još jedanput, kao što ga je prodavao
ranije toliko puta, za zemaljsko gospodstvo, braneći prava inkvizicije,
koja je mučila ljude za slobodu savesti u ime onog Hrista koji je voleo
i cenio samo onog učenika koji Mu je prilazio slobodno, ne učenika
kupljenog ili zaplašenog. Rimokatolicizam je prodavao Hrista
blagosiljajući jezuite i odobravajući opravdanost devize: >>svako
sredstvo, radi Hristovog dela<<. Celo Hristovo učenje je odiskoni
preobraćao jedino u brigu o zemaljskom gospodstvu i o budućem
državnom posedovanju celoga sveta.
>>Kada se rimokatoličko čovečanstvo okrenulo pd tog
čudovišnog obraza u kojem su mu pretstavili Hrista, onda, posle
čitavog niza vekova punih protesta, reformacija, itd. — pojavili se,
početkom ovog stoleća, pokušaji da se svet uredi i mimo Boga i
mimo Hrista. Nemajući instinkt pčele ili mrava, koji bez pogreške i
pravilno grade košnicu i mravinjak, ljudi su zaželeli da stvore nešto
slično ljudskom pravilnom mravinjaku. Odbacili su jedino formulu
čovečijeg spasenja, koja je proizašla od Boga, i objavljena čoveku
Otkrivenjem: >>ljubi bližnjeg kao sebe samog<<, i zamenili su je
praktičnim postavkama, kao: Chacun pour soi et Dieu pour tous<< (Svako
za sebe, a Bog će za sve), ili naučnim aksiomama, kao: >>Borba za
opstanak<<. Nemajući instinkt životinja, po kojem one žive i uređuju
svoj život bez pogreške, ljudi su se gordo uzdali u nauku, zaboravivši
da je za posao kakav je: stvoriti na osnovu jednakosti društvo —
nauka još u pelenama. Pojavila se dakle maštanja. Buduća
Vavilonska kula postala je, s jedne strane, ideal, a s druge strane,
strah celoga čovečanstva. Ali se za zanesenjacima, pojavili uskoro
drugi učitelji i učenja, prosta i razumljiva svima, kao: >>Opljačkati
bogate, zapaliti svet krvlju, a onda će se sve nekako samo po
sebi urediti<<. Otišli su još dalje; pojavilo se učenje o anarhiji. Ako
bi se ona mogla ostvariti, za njom bi sigurno otpočeo ponovo period
ljudožderstva, i ljudi bi bili prinuđeni opet sve ispočetka da počinju,
kao pre jedno deset hiljada godina. Rimokatolicizam razume sve to
odlično, i umeće da sablazni vođe podzemnog rata. On će im reći:
>>Vi nemate centra, ni reda u vođenju posla, vi ste sila koja je
raskomadana po celome svetu, a sada, s padom Francuske, i sila
prignječena. Ja ću biti vaše jedinjenje, i privući ću među vama sve
one koji u mene još veruju<<. Ovako ili onako, ujedinjenje će se
dogoditi. Rimokatolicizam umreti neće; socijalna revolucija pak, i nov
socijalni period u Evropi, takođe je nesumnjiv: te dve sile se
nesumnjivo moraju saglasiti, ta dva toka spojiti se. Razume se,
rimokatolicizmu bi dobro došao pokolj, krv, grabež, čak i
ljudožderstvo. Jer se tako najpre može nadati da će moći još jednom,
u mutnoj vodi da lovi ribu, da će to biti momenat kada će se
čovečanstvo, izmučeno haosom i nepravičnošću, baciti opet njemu u
zagrljaj, i on će postati, ponovo, u celini i na javi, samovlasno i ni s
kim ne deleći silu, >>zemaljski gospodar i autoritet ovoga sveta<<,
i time će konačno postići svoj cilj<<.
Poslednju tajnu u odnosima >>nepogrešivog<< evropskog
čoveka prema Bogočoveku Dostojevski je proročkom vidovitošću
otkrio i nepodražljivo proanalizirao u Velikom inkvizitoru. Genijalni
ideolog i pragmatičar rimokatolicizma, Veliki inkvizitor govori Hristu:
>>Mi smo ispravili podvig Tvoj i zasnovali ga na čudu, na tajni i
na autoritetu. Razljuti se! ja neću tvoje ljubavi, stoga što i ja tebe
ne volim! I šta imam da krijem od Tebe? Zar ne znam s kim
govorim? Ono što imam da Ti kažem, sve Ti je već poznato, ja to
čitam u očima tvojim. I zar ću ja sakriti od Tebe tajnu našu? Možda Ti
baš hoćeš da je čuješ iz mojih usta? E pa evo Ti, čuj je: mi nismo s
Tobom, nego s njim, — eto ti naše tajne! Mi već odavno nismo s
Tobom, nego s njim; već osam vekova. Ravno pre osam vekova
uzeli smo mi od njega ono što si Ti s negodovanjem odbacio, onaj
poslednji dar koji ti je on nudio kad Ti je ono pokazao sva carstva
zemaljska: mi smo uzeli od njega Rim i mač ćesarov, i objavili smo
sebe za careve zemaljske, za careve jedine, premda nam sve dosad
nije pošlo za rukom da dovedemo naše delo do potpunog
završetka. . . Dugo će se još čekati na dovršetak tog dela, i mnogo
će zemlja za to vreme prepatiti, ali mi ćemo svoj cilj postići i bićemo
ćesari, i onda ćemo misliti o sveopštoj sreći ljudskoj. . . Mi smo uzeli
mač ćesarov! A uzevši ga, naravno, mi smo odbacili Tebe, i pošli za
njim<<.
 Po Velikom inkvizitoru, tajna socijalizma sačinjava deo tajne
rimokatolicizma. Inkvizitor govori Hristu: >>O, proći će još čitavi
vekovi lutanja i ludovanja slobodnog uma, ljudske nauke i
ljudožderstva; — jer zato što su počeli dizati svoju Vavilonsku kulu
bez nas, oni će svršiti ljudožderstvom. . . Znaš li Ti, proći će vekovi, i
čovečanstvo će proglasiti ustima svoje premudrosti i nauke: da
zločina nema, pa dakle nema ni greha, nego ima samo — gladnih.
>>Nahrani, pa tada možeš zahtevati od njih vrlinu i čestitost!<< —
eto šta će biti napisano na zastavi koja će se podići protiv Tebe, i
kojom će se razrušiti hram tvoj. Na mestu hrama tvoga podići će se
nova zgrada, podići će se nanovo strašna Vavilonska kula; i premda
se ni ona neće dovršiti, kao ni nekadašnja, ali Ti bi ipak mogao izbeći
tu novu kulu, i za hiljadu godina smanjiti patnje ljudske; — jer oni će
i tako doći k nama, pošto se najpre hiljadu godina napate i namuče
sa svojom kulom! Oni će nas tada opet pronaći pod zemljom, u
katakombama, gde se skrivamo, (jer ćemo nanovo biti gonjeni i
mučeni), naći će nas i zavapiće: >>Nahranite nas, jer oni što nam
obećaše oganj s neba, ne dadoše nam ga<<. I tada ćemo mi
dozidati njihovu kulu, jer će je dozidati onaj, ko njih nahrani, a
nahranićemo ih mi u tvoje ime, a slagaćemo im da je u tvoje ime<<.
Ali, da bi ih zauvek pridobili, >>mi ćemo im dati tihu smirenu sreću,
sreću slabačkih stvorova — onakvih kako ih je Bog stvorio. . . O, mi
ćemo im dopustiti i da greše. Oni su slabi i nemoćni, i oni će nas
voleti kao deca zato što ćemo im dozvoliti da greše. A mi ćemo im
kazati da će svaki greh biti iskupljen i oprošten, ako bude učinjen sa
našom dozvolom; a dozvoljavamo im da greše stoga, što ih
volimo. . . Najmučnije tajne njihove savesti, sve, sve će to pred nas
donositi, a mi ćemo im sve odobriti<<. . .
Jedna ista tajanstvena mračna sila dela i u tvorcima
čovekoboga i u ideolozima evropskog >>nepogrešivog<< čoveka.
Na poslednjem njihovom dnu taji se mračni duh zla i uništenja, čiji je
krajnji cilj: ukloniti Bogočoveka i zameniti ga >>nepogrešivim<<
čovekom, čovekobogom. To je za Dostojevskog očigledna i
nepobitna aksioma. On se drži toga i pred kraj svoga života kada u
svome >>ispovedanju vere<< (profession de foi) izriče svoj završni sud
o rimokatolicizmu. On veli: >>Na Zapadu se Hristos pomračio, kad
je zapadna crkva unakazila Hristov lik pretvorivši se u Rimsko
carstvo, i ovaplotivši ga ponovo u obliku papstva. Doista, na Zapadu
ne postoji više ni hrišćanstvo ni Crkva, ma da ima još mnogo
hrišćana, koji nikad neće nestati. Rimokatolicizam već nije više
hrišćanstvo, nego prelazi u idolopoklonstvo; a protestantizam se
gigantskim koracima približuje ateizmu i kolebljivoj, nestalnoj (ne
večitoj) nauci o moralu<<.
U čovečanskom svetu ni izdaleka ne postoji vrednost koja bi
bar donekle mogla zameniti Bogočoveka Hrista. U svima oblastima
ljudskog života On je apsolutno nezamenljiv. Sve prave vrednosti od
njega dolaze i na njega se svode. Kada ljudska misao hoće da bez
njega i mimo njega reši ma koje pitanje, ona se strmoglavi u ponor
nihilizma ili u haos anarhije. Pošto je u zapadnoj Evropi Bogočovek
zamenjen čovekom, to je evropsko čovečanstvo ušlo u haos, iz koga
su prirodni izlazi: revolucije, anarhije, tiranije, pokolji, ljudožderstva,
umorstva. Što je zidano ne na Bogočoveku, mora se srušiti samo od
sebe. Ispunjeno gordim duhom čovekoboške grandomanije, minirano
razornim elementima samozvane >>nepogrešivosti<<, telo Evrope
mora eksplodirati i rasuti se u prah i pepeo.
To je Dostojevski svojom proročkom dušom snažno
predosećao, i 1880 godine pisao: >>Evropa se nalazi uoči pada, uoči
pada sveopšteg i užasnog! Mravinjak koji se u njoj sazdao bez Crkve
i Hrista, (jer se crkva tamo, pomutivši svoj ideal, svuda pretvorila u
državu) sa iz osnove poljuljanim moralnim načelima, načelima koja
su pogubila sve opšte i sve apsolutno — taj je mravinjak, velim, sav
potkopan. Nailazi četvrti stalež, lupa, navaljuje na vrata, i ako mu se
ne otvori, razbiće vrata. On neće stare ideale, i odbacuje svaki dotad
postojeći zakon. Na kompromise, na ustupke, neće pristati;
podupiračima zgradu nećete spasti. Ustupci samo raspaljuju, a on
želi sve. Nastaće nešto što se ne da ni zamisliti. Svi ti
parlamentarizmi, sve građanske teorije koje se sad ispovedaju, sva
sakupljena bogatstva, banke, nauke, Jevreji, sve će se to srušiti za
jedan trenutak, i otići bestraga. . . Sve je to >>blizu, pred
vratima<<. Vi se smejete? Blaženi oni koji se smeju. Daj, Bože,
zdravlja, videćete sami. Tada ćete se samo čuditi. . . Odgovorićete
mi, smejući se: >>Lepo vi volite Evropu kad joj to proričete<<. A zar
se ja radujem? Ja samo predosećam: da je račun gotov. Krajnje
razračunavanje, plaćanje računa može se dogoditi i mnogo pre no
što ni najjača mašta mogla zamisliti. Simptomi su užasni. Već sam
starodrevni i neprirodni politički sklop evropskih država mogao bi
poslužiti kao početak svemu. A kako bi mogao biti prirodan, kad se
neprirodnost nahodi u osnovima, i sakupljala se vekovima? Ne može
jedan mali deo čovečanstva vladati svim ostalim čovečanstvom kao
robom, — a jedino sa tim ciljem formirala su se dosad sva
građanska (odavno nehrišćanska) uređenja u Evropi — koja je danas
potpuno neznabožačka. Ta neprirodnost, i ta >>nerešiva<<
politička pitanja (uostalom svima poznata) moraju na svaki način
dovesti velikom, krajnjem, raspravljačkom političkom ratu, u koji će
svi biti umešani, i koji će buknuti još ovoga stoleća, možda već
sledeće decenije. . . U Evropi, u toj Evropi gde je sakupljeno toliko
bogatstvo — sav građanski osnov tih evropskih nacija, sav je
potkopan i može se sutra srušiti bez traga, na veki vekov, a na
mesto njega da nastupi nešto nečuveno-novo, što nimalo neće ličiti
na pređašnje. Sve bogatstvo što je Evropa sakupila, neće je spasti od
pada, jer će >>u tren oka nestati i bogatstva<<. . . Nikada Evropa
nije bila tako puna neprijateljskih elemenata kao u naše vreme. Kao
da je sve podriveno i nabijeno barutom, i samo čeka prvu
varnicu<<. Sa beskrajnom tugom i dirljivim saučešćem Dostojevski
piše 1871 god. iz Drezdena svome prijatelju Strahovu: >>ljudi pišu i
pišu, a previđaju ono što je najglavnije. U zapadnoj Evropi narodi su
izgubili Hrista (rimokatolicizam je kriv), i zato je zapadna Evropa
blizu pada<<.
 Proroštva Dostojevskog o Evropi ispunjuje se postepeno na
naše oči. Evropsko čovečanstvo, vođeno duhom humanističke ohole
>>nepogrešivosti<< srlja iz mraka u mrak, iz noći u noć, dok se ne
stropošta u mrklu, večnu ponoć, iza koje nema zore. A tamo čovek u
čoveku ne raspoznaje svoga besmrtnog brata, jer se to zbiva jedino
u svetlosti setnog i čudesnog Bogočoveka Hrista. . .

TAJNA RUSIJE
Prema >>nepogrešivom<< čovekobogu Evrope stoji
bezgrešni Bogočovek Hristos. Uobražena nepogrešivost čovekova
stvara jezive i ljudožderske svetove, u kojima se sve završava
haosom i anarhijom. A blagi Bogočovek uspostavlja potpunu
harmoniju između čoveka i Boga, između čoveka i čovečanstva,
između čoveka i svih Božjih svetova. Zato On jedini pretstavlja i jeste
opravdanje Boga pred ljudima, što je stvorio ovakav svet i ovakav
život. Zato je i burni duh Dostojevskoga našao u njegovoj čudesnoj
Ličnosti i sve utehe za sve svoje muke i sva rešenja za sve svoje
probleme. Zato je divnom liku Hristovom ispevao himne i izvajao
pohvale, kakve svet čuo nije.
Preko Bogočoveka napaćeni Dostojevski je primio i Boga i svet,
izmirio se i sa Bogom i sa svetom, i pronašao večni smisao i večnu
vrednost svemu što postoji. Zato je za njega lik Bogočoveka Hrista
sve i sva. A pošto se taj Lik jedino u pravoslavlju čuva u svome
neokrnjenom savršenstvu i čistoti, to je za njega — pravoslavlje sve i
sva. Zato on neustrašivo ispoveda pravoslavlje i smelo stoji za njega.
A pri kraju svoga života on postavlja formulu celokupne svoje
ideologije, kao i formulu prizvanja ruskog naroda u istoriji sveta. Ta
formula glasi: >>Pravoslavlje je sve<<. Evo šta Dostojevski
izjavljuje: >>Ruski narod živi sasvim u pravoslavlju i njegovim
idejama; sem pravoslavlja, nema u njemu ničega i ništa — a i ne
treba mu, jer je pravoslavlje sve; pravoslavlje je Crkva, Crkva je
kruna svega, i to za večnost<<.
Po rod ljudski ništa nije opasnije od obogotvorene
nepogrešivosti evropskog čoveka. Naša planeta nije videla
odvratnijeg boga od evropskog čovekoboga. Zato gordom
čovekobogu Evrope treba protivstaviti pravoslavnog Bogočoveka
Hrista. >>Nasuprot Zapadu, veli Dostojevski, treba da zasija naš
Hristos, koga smo mi sačuvali, a koga oni nikada ni znali nisu<<.
Najdivnije čudo naše planete, njen večni smisao, njena večna radost,
njena večna uteha — lik Hristov, izgubljen je na Zapadu, ali se u svoj
svetlosti svoje čistote sačuvao u pravoslavlju, zato izmučenom
čoveku i čovečanstvu ništa drugo nije ni potrebno, jer je pravoslavlje
— sve. Tajne, kako ljudi da dovedu sebe do savršenstva i bratstva, i
kako da reše lične i društvene probleme, a da se ne sablazne ni o
čoveka ni o Boga, sadrže se u pravoslavlju. Pri tome metod je jedan:
lično samousavršavanje po Hristu i Hristom.
 Po ubeđenju Dostojevskoga, neprolazu vrednost ruskog naroda
sačinjava jedino pravoslavlje. To je ono što je najveće, najsvetije i
najbolje u njemu. Rusija je velika time što ima dragocenost iznad
svih dragocenosti: pravoslavlje. I u njemu svu Istinu, dovoljnu i
večnu za sve Božje svetove. >>Rusija nosi u sebi dragocenost koje
nema više nigde: pravoslavlje. Ona je čuvar Hristove istine, i to
prave istine, pravog lika Hristovog, koji je potamneo u drugim
verama i kod drugih naroda<<. Tim Likom je predodređena sva
sudbina Rusije. Dostojevski izjavljuje: >>Možda se glavno prizvanje
ruskog naroda u sudbini vaskolikog čovečanstva sastoji samo u
tome, da sačuva u sebi taj božanski lik Hristov u svoj čistoti, i kada
dođe vreme da taj lik pokaže svetu, koji je izgubio put svoj<<. Jer je
jedino u pravoslavlju i istina i spasenje naroda ruskog, a u
budućnosti i celoga čovečanstva.
Evropski zapad sve istine i sve pravde svodi na čoveka, i hvali
se čovekom; Dostojevski sve svodi na Bogočoveka, i hvali se
Bogočovekom. On veli: >>Zar nije duh Hristov u našem narodu, —
neprosvećenom ali dobrom, nespretnom i zbunjenom, ali ne
varvarskom. Da, Hristos je njegova sila! Naša ruska sila!<<. >>U
narodu se, nema spora, obrazovalo i učvrstilo ubeđenje, da sva
Rusija zato samo i živi, da služi Hristu i brani od nevernih svekoliko
vaseljensko pravoslavlje<<. >>Srž ruskog prizvanja sastoji se u
otkrivanju ruskog Hrista pred svetom, Hrista koji je nepoznat svetu,
ali koji je sačuvan u našoj Pravoslavnoj Crkvi. Po mome mišljenju, u
tome je sva suština naše moćne buduće civilizacije i vaskrsenja iz
mrtvih cele Evrope; u tome — sva suština našeg moćnog života u
budućnosti<<. >>Lik Hristov čuvajmo, pa će zasijati kao dragoceni
dijamant celome svetu<<. >>Mi nosimo svetu jedino što mi
možemo dati, a ujedno s tim jedino što je potrebno: Pravoslavlje,
istinsko i silno, večno ispovedanje Hrista, i potpuno obnovljenje
moralno. . . Od nas će izići Ilija i Enoh, da se bore s Antihristom, s
duhom Zapada, koji se ovaplotio na Zapadu<<. >>Narod je ruski u
ogromnoj većini svojoj pravoslavni, i živi idejom pravoslavlja u
potpunosti, ma da ne razume tu ideju jasno i naučno. U stvari,
narod naš i nema nikakve druge >>ideje<< sem te; i sve iz nje
jedne proizilazi — tako hoće naš narod svim srcem svojim i dubokim
ubeđenjem svojim. On baš hoće da sve što ima, i što mu se daje, iz
te jedne jedine ideje proizilazi; bez obzira na to, što se mnogo štošta
u narodu pojavljuje ne iz te ideje, nego iz nagona zločinačkih,
varvarskih, grešnih. Ali i sami prestupnici, i varvari, premda greše,
ipak Boga mole u višim trenucima svog duhovnog života: da
prestane njihov greh i smrad, i da sve izlazi samo iz one omiljene
>>ideje<< njihove<<. >>Sva narodna načela kod nas, u suštini,
izašla su sva do jednog iz pravoslavlja<<. >>Ruska vera, rusko
pravoslavlje jeste sve što ruski narod smatra za svoju svetinju: u
njemu su njegovi ideali, sva pravda i istina života<<.
Rukovodna je istina u pravoslavlju: u svetu zemaljskih
stvarnosti postoji samo jedna kategorija ljudskog života, ljudske misli
i ljudske delatnosti, koja osigurava potpun razvitak čovečije ličnosti i
čovečanske zajednice do božanskog savršenstva; to je — Bogočovek
Hristos. On je idealni, no konkretni, obrazac za sve ljudsko, ali i
božanska sila koja sve čovečije preobražava u bogočovečije i sve
čovečansko u bogočovečansko. Po sebi, čovek je nedovršeno i
nezavršeno biće. Sve što je u njemu, završava se, dovršava i
usavršava jedino Bogočovekom. U suštini svoje prirode, čovek je
hristočežnjivo biće, jer je Bogočovek jedini pravi cilj čoveka. Sa
svojom ontologijom i fenomenologijom pravoslavlje izvire iz
Bogočoveka. U stvari, pravoslavlje je pravoslavlje samo
Bogočovekom. Sve što nije od Bogočoveka i po Bogočoveku, nije
pravoslavno. Može se postaviti merilo: pravoslavno je samo ono što
je bogočovečansko. I obratno: bogočovečansko je samo ono što je
pravoslavno. A sve što biva po čoveku, po >>čistom<< čoveku, ili
po >>nepogrešivom<< čoveku, razara ljudsko biće i survava ga u
nebiće.
Samo duhovno opštenje čoveka sa Bogočovekom
obeskrajnjuje čoveka božanskim beskrajnostima. Misleći
bogočovečansku misao, doživljujući bogočovečanski život, čovek
savlađuje ljudske relativnosti, površnosti, konačnosti, i kreće se po
božanskim visinama, dubinama i beskrajnostima. Praktikovanjem
bogočovečanskih vrlina, sve što je Božje postaje čoveku svoje. Ili
bolje: Bog postaje čoveku prva i najneposrednija stvarnost. I čovek
sudi o svetu i ljudima Bogom i po Bogu. A kroz celo biće čovekovo
struji večna bogočovečanska ljubav, i radost, i molitva, i istina, i
pravda, i krotost, i milostivost. Put pravoslavlja je put
bogočovečanski, nasuprot putu humanističkom, evropskom,
rimokatoličko-protestantskom, čovečanskom. Za pravoslavlje, večno
živa ličnost Bogočoveka Hrista je najviša vrednost i vrhovno merilo
svih vrednosti u svima svetovima, zato se ono ne sablažnjava ni o
Boga ni o čoveka. Zato ono ima na svemu svom pečat i lik
Bogočoveka, ne čoveka, ne ni čovekoboga.
Ovladati čovekom i čovečanstvom pomoću ma kakvih
sredstava — cilj je rimokatolicizma; ovladati čovekom i
čovečanstvom isključivo pomoću bogočovečanskih sredstava — cilj
je pravoslavlja. Dostojevski to zna proročki vidalačkim znanjem, jer
je do dna sagledao i tragiku rimokatolicizma i dramatiku
pravoslavlja. Zato u pravoslavlju on i vidi jedini put za pravilno
rešenje svih problema, ličnih i društvenih. Put >>nepogrešivog<<
čoveka je u gordom i nasilnom ovlađivanju svima; put pravoslavni je
u smernom i krotkom služenju svima. . . Dostojevski blagovesti:
>>Pravu suštinu pravoslavlja sačinjava — služenje svemu
čovečanstvu. Ono je na to predodređeno<<. Svi drugi narodi, više ili
manje, žive jedino za sebe i radi sebe, a mi ćemo, veli Dostojevski,
početi upravo time što ćemo svima postati sluge, radi sveopšteg
pomirenja. I to nije nikakva naša sramota; naprotiv, u tome je naša
veličina, pošto to vodi konačnom ujedinjenju čovečanstva. Ko hoće
da bude iznad sviju u carstvu Božijem — neka postane sluga svima.
Tako ja shvatam ruski poziv u njegovom idealu. >>Postanimo sluge,
da bismo bili starešine<<, veli knez Miškin, koji zaista smireno i
krotko služi svima i svakome.
Evanđelski, pravoslavni, >>istočni ideal je ideal potpuno
duhovnog ujedinjenja ljudi u Hristu<<. njemu se ide putevima čisto
evanđelskim, bogočovečanskim, pravoslavnim. Po nepokolebljivom
ubeđenju Dostojevskog, pravoslavlje ima sve što je potrebno za
ostvarenje tog ideala. Dostojevski zna da ovo tvrđenje može kod
nekih izazvati nedoumicu, a kod nekih i potsmeh. I želeći da na to
odgovori, on veli: >>Što se igrate rečima? — reći će neko: šta je to
>>pravoslavlje<<? I kakva je tu naročita ideja, i naročito pravo na
ujedinjenje naroda? Ne bi li to bio politički savez, kao svi ostali, slični
njemu, pa ma i na najširim osnovima, po primeru Sjedinjenih
Američkih Država, ili možda i još širim? Na to pitanje, koje mi je
doista moglo biti postavljeno, ja ću odgovoriti. Ne, ovo neće biti to
isto, niti je ovde igra rečima; nego će to zaista biti nešto naročito i
dosad nečuveno; to neće biti samo političko ujedinjenje, i mnogo
manje još politička osvajanja i nasilja — iako Evropa drukčije ne
može to da zamisli; i neće tu biti nekog pogađanja, lične koristi, i ni
ostalih već obogotvorenih poroka pod maskom zvaničnog
hrišćanstva, u što ustvari niko osim gomile i ne veruje. Ne; ovo će
biti pravo uzdizanje Hristove istine, koja se čuva na Istoku; pravi novi
Krstovdan i zaključna reč pravoslavlja, na čijem čelu već poodavno
stoji Rusija. Ovo će biti u neku ruku sablazan za sve silne
ovozemaljskog sveta, koji su dosada gospodarili, i koji su na sva
tome slična >>očekivanja<< gledali sa potsmehom i zajedljivošću,
premda nisu mogli da shvate ni to da se može ozbiljno verovati u
bratstvo ljudi, u sveizmirenje naroda, u savez koji je zasnovan na
temelju služenja svemu čovečanstvu, i najzad u sam preporod
čovečanstva po istinskim načelima Hristovim. A ako je verovanje
ovoj >>novoj reči<<, koju će Rusija na čelu ujedinjenog pravoslavlja
reći svetu — ako je to >>utopija<< dostojna samo potsmeha, onda
neka i mene stave u red tih utopista, a smešno od toga ću ja
podneti<<.
Pravoslavlje, nosilac i čuvar presvetlog lika Hristovog i svih
bogočovečanskih sila, i jeste >>nova reč<<, koju Rusija na čelu
pravoslavnog Slovenstva ima da kaže svetu. Za Dostojevskog,
formula i geslo ruske i slovenske budućnosti jeste pravoslavlje i
>>pravoslavno delo<<. A šta je to pravoslavlje i >>pravoslavno
delo<<? >>To ni u kom slučaju nije nekakva samo obredna
crkvenost, niti čak, s druge strane, neki fanatisme religieux (kako se već
i počinju izražavati u Evropi o tome sveopštem sadašnjem ruskom
pokretu), nego je to upravo: ljudski progres i sveočovečenje
čovečanstva. Tako pravoslavlje i pravoslavno delo shvata ruski
narod koji sve izvodi iz Hrista, koji svoju budućnost ovaploćuje u
Hrista i u Hristovu istinu, i koji ne može ni zamisliti sebe bez
Hrista<<. >>Najveći među najvećim pozivima, koga su Rusi svesni
u svojoj budućnosti, to je opštečovečanski poziv, služenje celome
čovečanstvu — ne samo Rusiji, ne samo celome Slovenstvu — već
celome čovečanstvu, svečovečanstvu<<.
 Svečovečansku ulogu Dostojevski pripisuje ruskom narodu, ne
zato što je ruski već što je pravoslavni. Jer kao pravoslavni, on sveto
i pobožno čuva lik Hristov, koji mu daje bogočovečanske ljubavi i sile
za duhovno ujedinjenje sa svima narodima i za radosno evanđelsko
služenje svima ljudima. Za Dostojevskog je glavno: ne narod nego
Crkva; narod utoliko ukoliko pripada Crkvi i živi Hristom i radi Hrista.
Crkva je savest naroda; ona treba da vlada narodnom dušom
pomoću >>čudesnog i čudotvornog lika Hristovog<<. Za
Dostojevskog, Pravoslavna Crkva je ona >>socijalna reč<< koju
ruski narod ima da kaže svetu, jer je ona savršen i nezamenljiv ideal.
>>Ako želimo da jednom rečju izrazimo socijalni ideal
Dostojevskoga, onda će ta reč biti ne — narod, nego — Crkva<<, s
pravom veli intimni prijatelj Dostojevskoga, Vladimir Solovjev, filosof.
Dostojevski nikada nije idealizirao ruski narod, a još manje
idolatrizirao. On je uvek nepristrasno isticao i njegove negativne
osobine. Mudro objektivan, on ne preuveličava njegove pozitivne
osobine na račun negativnih, nego ih verno razlikuje i razdvaja. U
ruskom čoveku iz prostog naroda, veli on, treba umeti odvojiti
krasotu njegovu od nadovezanog varvarstva. Okolnostima koje prate
skoro čitavu rusku istoriju, naš narod je toliko bio predat razvratu, i
toliko je bio razvraćan, sablažnjavan i neprestano mučen, da je
upravo za čuđenje: kako je uopšte ostao živ, sačuvavši ljudski obraz,
pa čak i krasotu njegovu. Ali eto on je sačuvao i krasotu svoga
obraza. Ko je istinit drug čovečanstva, koga je bar jedanput tištalo
srce zbog stradanja naroda, taj će razumeti i izviniti sve neprolazno,
naneseno blato u koje je utonuo naš narod, i umeće da nađe u tom
blatu dijamante. Sudite ruski narod ne po onim mrskim postupcima
koje on tako često čini, već po onim velikim i svetim stvarima za
kojima on i u pakosti svojoj neprestano uzdiše. Najzad, nisu baš svi u
narodu — nitkovi! Ima baš svetaca u narodu, i još kakvih! Svetle oni,
i svima nam put osvetljavaju!. . . Sudite naš narod ne po onome šta
on jeste, već po onome šta bi želeo da postane. Jer ideali su njegovi
snažni i sveti, i oni su ga i spasavali kroz vekove mučenja; oni su
srasli s dušom njegovom odiskoni, i nagradili tu dušu, zauvek,
prostodušnošću, i čestitošću, iskrenošću i širokom za sve otvorenom
pameću — a sve to u retko privlačnom harmoničnom jedinjenju. Ako
pak uza sve to ide i tako mnogo blata, ruski čovek tuguje zbog toga
pre svega sam, i najviše, i veruje da je sve to — samo nadošlo i
privremeno, iskušenje đavolsko, da će prestati tama i da će jednom
neizostavno zasijati večita svetlost.
Narod je sačuvao krasotu svoga duhovnog lika, imajući kao
svoje istorijske ideale: sv. Sergija Radoneškog, sv. Teodosija
Pečerskog, sv. Tihona Zadonskog, i njima slične svetitelje. Osim
toga, duboko u narodnoj duši usađeno je plameno osećanje lične
svegrešnosti i sveodgovornosti, koje se izvija u neprekidni podvig
pokajanja i hristočežnjivog izrađivanja sebe po liku Hristovom. Sve
za čim narod čežnjivo uzdiše, svu istinu, pravdu i spasenje on nalazi
u pravoslavlju, i zato mu ništa drugo nije ni potrebno.
 Ovakvo narodoljublje Dostojevskog izazvalo je burnu reakciju
kod onog dela ruske inteligencije koja se duhovno formirala po
načelima zapadno-evropskog humanizma koji veličinu čoveka zida
na nipodaštavanju Boga. U tome se naročito istakao Gradovski, koji
je podvrgnuo oštroj kritici čuveni Dostojevskov >>Govor o
Puškinu<<. Dostojevski mu je odgovorio svojim >>ispovedanjem
vere<< (profession de foi) u poslednjoj svesci svoga Dnevnika. O tome
on piše u jednom svom pismu: >>Rešio sam da napišem jednu
glavu za Dnevnik u obliku moje profession de foi za Gradovskog. Svu
sam dušu uneo u taj članak; on se razrastao u tva tabaka<<.
Ovo Dostojevskovo >>ispovedanje vere<< ima presudni
značaj za pravilnu ocenu njegovog shvatanja Evrope i Rusije. Tu je
on kazao >>svu dušu svoju<<, koju je inače prikriveno izražavao
kroz razne ličnosti u svojim romanima. Ovo Dostojevskovo
>>ispovedanje vere<< zaslužuje da se podrobnije izloži i dovede u
vezu sa njegovim ranijim idejama o tome.
Na prvom mestu, Gradovski tvrdi da >>svaki Rus koji želi da
se prosveti, može tu prosvetu dobiti jedino iz zapadno-evropskog
izvora, jer ruskih izvora apsolutno nema<<. — To je vrlo lakomisleno
rečeno, odgovara Dostojevski Gradovskom. Ali vi ste tu izgovorili i
jednu vrlo važnu reč: >>prosvećenje<<. Dozvolite da vas upitam
šta vi pod tom rečju razumete? Da li zapadne nauke, korisna znanja,
zanatstvo, ili prosvećivanje duha? Ono prvo, to jest nauke i
zanatstvo, zaista ne treba da nas mimoiđu, i mi zbilja niti možemo,
niti treba da to izbegavamo. Isto tako se potpuno slažem sa
mišljenjem: da to možemo dobiti jedino iz zapadno-evropskih izvora,
i zato neka je večita slava i hvala Evropi. Ali, pod rečju prosvećivanje
ja razumem (a mislim da niko drukčije ne može razumeti) ono što se
bukvalno podrazumeva pod rečju >>prosvećivanje<<, to jest
duhovnu svetlost, koja ozarava dušu, prosvećuje srce, upućuje um
pokazujući mu životni put. Ako je tako, dozvolite onda da primetim:
da mi takvo prosvećivanje ne moramo zahvatati iz zapadno-
evropskih izvora, jer postoje (a ne >>ne postoje<<) ruski izvori.
Nema sumnje, Hristos je istinita Svetlost, a u Svetlosti je
prosvetljenje — prosvećenje. On Sobom osvetljuje, i time prosvećuje.
Gde je On, tamo je Svetlost, tamo prosveta. Svetlost koja osvetljuje
sve tame života i smrti; Svetlost koja prosvećuje i um, i srce, i dušu
večnom božanskom prosvetljenošću. I zato Hristov čovek zna i ima
večni smisao života i sveta: zna zašto je stvoren, radi čega živi u
ovom svetu i zbog čega prelazi iz ovog u onaj svet. >>Ja tvrdim, veli
Dostojevski, da se naš narod odavno prosvetio, od onda kad je u
svoje biće primio Hrista i njegovu nauku. Reći će mi neko: narod ne
zna učenje Hristovo, i propovedi mu se ne drže — ali to je prazna
zamerka. Narod zna sve što treba da zna, iako ne bi možda mogao
da položi ispit iz katihizisa. A ono što zna naučio je u hramovima,
gde je vekovima slušao molitve i pesme, koje su bolje no propovedi.
Narod je ponavljao i pevao te molitve još u šumama, bežeći uspred
svojih neprijatelja, još u doba tatarske najezde, još onda je možda
pevao: >>Gospode sila, budi sa nama!<< još onda je možda utuvio
tu pesmu, jer onda sem Hrista ništa drugo nije imao — a tu, u toj
pesmi nalazi se sva istina Hristova. I šta mari što narodu drže malo
propovedi?. . . Ne mari ništa, jer sveštenik i otpeva: >>Gospode,
Vladiko života moga<< — a u toj je molitvi sva suština
hrišćanstva, sav njegov katihizis; a tu molitvu narod zna napamet!
Isto tako on zna napamet mnoga žitija Svetih, prepričava ih, i sluša
razneženo. Glavna škola hrišćanstva koju je narod prošao — to su
vekovi bezbrojnih i beskrajnih muka koje je podneo kroz svoju
istoriju, kad je, napušten od sviju, gažen od sviju, radio za sve i
svakoga, i ostao samo sa Hristom kao jedinim utešiteljem, koga je
tada primio u svoju dušu za večita vremena, i koji mu je zato spasao
dušu od očajanja!
>>Uostalom, zašto ja vama sve to pričam? Obraća se
Dostojevski Gradovskom. Zar zato što želim da vas ubedim? Vama
moje reči, naravno, izgledaju detinjaste, gotovo neumesne.
Ponavljam zato po treći put: ne pišem za vas! Tema je vrlo važna, o
njoj treba razno i mnogo govoriti, i ja ću govoriti sve dok mogu da
držim pero u rukama. A sad ću izložiti svoju misao u osnovi: ako je
naš narod već odavno prosvećen time što je primio Hrista i njegovu
nauku, onda je on tim samim s njim, sa Hristom, primio i istinsku
prosvetu<<.
Godine 1873 Dostojevski je pisao: >>Kaže se da ruski narod
slabo zna Evanđelje; da ne zna osnovna pravila svoje vere. Možda je
to istina; ali zato on zna Hrista, i odiskona ga nosi u srcu svome. O
tom nema sumnje. A kako je pravo shvatanje Hrista moguće bez
prethodnog učenja o veri — to je drugo pitanje. No nesumnjivo je da
duševno poznavanje Hrista, i prava pretstava o njemu, postoje u
ruskom narodu, i prenose se sa pokoljenja na pokoljenje, i slili se u
ljudskim srcima. Možda je Hristos jedina ljubav ruskoga naroda: on
voli njegov lik na svoj način, to jest do patnje. Zato se ruski narod i
ponosi nada sve nazivom pravoslavni, to jest onaj koji najpravilnije
ispoveda Hrista<<.
ljudi humanističkog pogleda na svet i život, nikako ne mogu da
dublje zarone u psihologiju i ontologiju ruskog pravoslavnog naroda.
Bojeći se nepoznatog i svega što ulazi u kategorije racionalnog i
logičnog po shvatanju >>nepogrešivog<< Evropejca, oni svaku
dublju manifestaciju vere smatraju ili za neprosvećenost ili za
pritvorstvo. Oni u ruskom narodu vide grubu, crnu masu, koja je
uvek nazivala sebe hrišćanskom, ali nema pojma ni o religiji, ni o
Hristu, pa čak ne zna ni najobičnije molitve. Na ovakvo tvrđenje
poevropljive ruske inteligencije Dostojevski odgovara: >>Oni i ne
slute da naš narod, ako i ne zna molitve, ali je suštinu hrišćanstva,
duh i istinu njegovu sačuvao, sačuvao i osnažio u sebi toliko koliko
možda ni jedan drugi narod na svetu. Uostalom, ateist, ili prema
stvarima vere ravnodušni Rus Evropljanin, veru drukčije i ne razume
nego kao formalizam i idolopoklonstvo; i kako u narodu ne vidi ništa
do idolopoklonstvo, zaključuje, da narod o veri ništa ne zna, moli se
kad mu treba — dasci, a u stvari je ravnodušan, duh mu je ubijen
formalistikom. Hrišćanski duh u narodu nisu ti Rusi opazili možda
zato, što su taj duh oni sami davno već izgubili. Taj >>razvratni<< i
neprosvećeni naš narod, međutim, voli smirenog, niščeg i pobožnog;
u svima svojim predanjima i pričama sačuvao je veru: da će se slabi
i poniženi čovek, koji radi Hrista trpi nepravedno i uzaludno, uzneti
iznad silnih i znatnih, kada se začuje glas suda i volje Božje. Naš
narod voli da priča o slavnom i velikom životu svoga velikog, mudrog
i skrušenog hrišćanskog viteza Ilje Muromca, ustaša za istinu,
osloboditelja bednih i nejakih, pokornog i smernog, vernog i srcem
čistog. A imajući, poštujući i voleći takvog viteza — zar taj naš narod
u isti mah ne veruje i u pobedu sada poniženih naroda i braće naše
na istoku? Naš narod poštuje uspomenu na svoje velike i smerne
isposnike i bogougodnike; voli da priča svojoj deci istorije o velikim
hrišćanskim mučenicima. Te istorije narod dobro zna; i ja sam ih
prvo od naroda čuo; i to je pričanje bilo tako pronicljivo i umilno, da
mi je u srcu ostalo. Sem toga, narod svakoga dana daje iz svoje
sredine velike pokajnike, koji hodaju s umilnošću, pošto su razdali
sve svoje imanje za tihi i veliki podvig istine, rada i siromaštva<<.
>>Narod zna Hrista Boga svog, iako se nije učio u školi, veli
Dostojevski. Zna, jer je vekovima podneo mnoga stradanja, i u
nevolji svojoj svagda, od početka pa sve do naših dana, slušao o
svom Hristu Bogu od Svetitelja svojih, koji su radili za narod i stajali
za rusku zemlju do samopregora, od onih samih Svetitelja, koje
narod dandanji poštuje, seća se njihovih imena i moli se na njihovim
grobovima. Verujte, u tom smislu su čak i najtamniji slojevi našeg
naroda daleko obrazovaniji no što vi, u svome kulturnom neznanju,
pretpostavljate o njima, a možda obrazovaniji čak i od vas samih<<.
Okrenut prema Gradovskom i ostalim ruskim Evropejcima,
Dostojevski odlučno tvrdi da on zna narodnu dušu, njene stvarnosti i
njene ideale, i da u ruskom narodu >>hrišćanstvo mora ostati
zauvek najglavniji i životni osnov njegovog prosvećenja<<. >>Ja
sam video naš narod i poznajem ga, veli Dostojevski. Dugo godina
sam živeo s njim, jeo sam s njim, spavao, sam sam >>bio uvršćen
među zločince<<, radio sam s njim najžuljevitije poslove u vreme
dok su drugi, >>oni što su prali ruke u krvi<< vodeći liberalnu
politiku i potsmevajući se narodu na predavanjima i u časopisnim
feljtonima — zaključivali: da je naš narod >>zverske slike i
prilike<<. Ne govorite dakle meni da ne poznajem narod! Ja ga
poznajem: od njega sam ponovo primio u svoju dušu Hrista, koga
sam poznao kao dete u očinskom domu, i koga sam izgubio onda
kad sam se i sam preobrazio u >>evropskog liberala<<.
Izgleda mi, među ruskim misliocima i mudracima, nema
čoveka koji tako svestrano poznaje dušu ruskog naroda kao
Dostojevski. njemu su poznati i njeni najidealniji uzleti i njeni
najdemonskiji padovi. Bolje nego iko on zna i pakao i raj ruske duše.
Jer je i u njen pakao silazio, i u njen raj ulazio. Ako se može govoriti o
stilu duše, onda je Dostojevski pronašaostil ruske duše. Po njemu, u
glavnome postoje >>dva narodna tipa, koji nam do kraja
pretstavljaju ceo ruski narod. Pre svega, to je: zaborav i gubitak vere
u svemu (obratite pažnju, to se javlja s vremena na vreme, i prolazi
kao kakva poplava). To znači potrebu da se pređe granica, sa
zamirućim srcem da se dođe do provalije, da se nadnese nad nju,
pogleda u njeno dno, i — u pojedinim slučajevima, dosta čestim —
izbezumljeno, glavačke da se baci u nju. To je potreba odricanja u
čoveku, ponekad u najpozitivnijem i najdobrodušnijem čoveku;
potreba odricanja svega, najveće svetinje srca svoga, najvećeg svog
ideala, celokupne narodne svetinje pred kojom je još maločas stajao
sa strahopoštovanjem i koja kao da mu je odjednom postala
nesnosno breme. Naročito poražava užurbanost i plahovitost kojom
ruski čovek žuri ponekad da se istakne u ponekim trenucima svoga
ili narodnog života, da se istakne u dobrom ili rđavom smislu. Biva
da prosto ne može da se uzdrži. Tiče li se ljubavi, vina, bekrijanja,
samoljublja, zavisti — tu se ruski čovek ponekad sav i potpuno daje
trenutku, gotov da kida sa svim, da se odrekne svega: porodice,
običaja, Boga. Poneki krajnje dobar čovek može tad odjednom
postati nitkov, razvratnik, zločinac — samo ako zapadne u taj vihor,
sudbonosni za nas vrtlog grčevitog i trenutnog samoodricanja i
samouništenja, koji je tako svojstven ruskom narodnom karakteru u
ponekim sudbonosnim trenucima njegova života. Ali se zato isto
tako snažno i plaho, sa isto takvom žudnjom samoodbrane i kajanja
— i spasava ruski čovek, kao i sav narod, kad dostigne krajnju
granicu, kad već nema dalje kud. Naročito je karakteristično: da je
obratni impuls, impuls obnove i samospasenja uvek ozbiljniji nego
poriv odricanja i samouništenja<<.
Dostojevski zna da ruski narod nema ni želje ni raspoloženja
da obogotvorava svoj greh ili da ga putem kazuističke dijalektike
pretvori u nešto dopušteno i preporučljivo. Naprotiv, za njega greh
uvek ostaje grehom, jer je nad njegovom dušom Hristos uvek ostaje
Bogom. A gde je Hristos, tu se uvek ima pravilno saznanje o grehu i
pravdi. U svome >>ispovedanju vere<< Dostojevski piše: >>U
našem narodu, neka je i zverstvo i greh, ali je u njemu neosporno i
to: da on, uzevši ga u celini, nikada neće smatrati (i to ne samo
idealno, nego baš stvarno), niti smatra, niti će ikada hteti da smatra
svoj greh kao pravo i pravdu! On će zgrešiti, ali će uvek, pre ili posle,
reći: učinio sam nepravdu. Ako to neće da kaže onaj koji je zgrešio,
reći će za njega drugi, i pravda će biti izvršena. Greh je smrad, a
smrada nestaje kad sunce grane potpuno. Greh je prolazan, a
Hristos večan. Narod greši i čini zla svakodnevno, ali u boljim
trenucima, u Hristovim trenucima, nikad se neće prevariti u pravdi.
To i jeste važno: u šta narod veruje kao u svoju pravdu, u šta polaže
veru, kako je pretstavlja sebi, šta drži za svoju najlepšu želju, šta je
zavoleo i šta moli od Boga, za čim u molitvi plače. A ideal naroda je
Hristos, a sa Hristom je, naravno, i prosvećivanje. U svojim
najuzvišenijim i najsudbonosnijim trenucima, dakle, naš narod
rešava, i rešavao je svaku opštu, opštenarodnu stvar po
hrišćanski<<.
Na sve ovo, ruski Evropljani mogu odgovoriti ironijom i
potsmehom. Dostojevski susreće i to njihovo raspoloženje, i upućuje
im ove reči: Vi ćete s potsmehom reći: >>Malo je plakati i uzdisati,
treba raditi i ostvarivati<<. A među vama, gospodo, ruski
prosvećeni Evropljani, ima li mnogo pravednika? Pokažite mi svoje
pravednike, kojima biste zamenili Hrista? U narodu pak, znajte, ima
pravednika! Postoje pozitivni karakteri neiskazane lepote i snage,
kojih se nije dotaklo vaše gledanje na stvari. Ima tih pravednika i
mučenika za pravdu — bez obzira da li ih mi vidimo ili ne vidimo.
Mislim, kome je dato da ih vidi, on će ih, naravno, videti i shvatiti; a
ko samo zverski lik vidi, taj, svakako, ništa neće videti. Narod dobro
zna da tih pravednika ima, veruje da oni postoje, ta ga misao krepi i
daje mu nade da će ga oni u potrebnom trenutku spasti. Sve su to za
mene aksiome, tvrdi Dostojevski, i ja neću prestati da ih razlažem i
dokazujem, dokle god budem pisao i govorio.
U svome >>ispovedanju vere<< Dostojevski vrlo ubedljivo
razvija misao rusku i pravoslavnu: da društvene i građanske ideje i
ideali mogu postojati samo ukoliko su organski sjedinjeni sa
moralnim idejama i idealima. Mehaničko kalemljenje evropskih
formi, koje su ruskom narodu tuđe i ne odgovaraju njegovoj volji,
jeste glavna reč i misao ruskog evropeizma. Ali time se ništa stvarno
ne postiže. >>Čime ćete, pita Dostojevski ruske Evropejce, sjediniti
ljude u svrhu postignuća vaših građanskih ciljeva, ako nemate
osnovu u prvobitnoj moralnoj ideji? A moralne su ideje u jednom iste:
sve se osnivaju na ideji ličnog apsolutnog samousavršavanja, na
idealu, jer ideal nosi u sebi sve, sva stremljenja, sve težnje, i prema
tome iz njega ističu i svi viši građanski ideali<<. Građanski su ideali
uvek pravo i organski vezani sa moralnim idealima; i nesumnjivo je
da iz njih potiču. sami od sebe nikada se ne javljaju; jer pojavivši se,
imaju za cilj zadovoljavanje moralne težnje dotične narodnosti, u
onolikoj meri u kolikoj se u toj nacionalnosti ta moralna težnja javila.
Prema tome samousavršavanje u religioznom duhu jeste u životu
naroda osnova svemu; jer lično usavršavanje jeste ispovedanje
dobivene religije; a >>građanski ideali<< sami, bez te težnje ka
ličnom usavršavanju, nikada ne dolaze, niti se mogu začeti. Baš u
tome i leži snaga velike moralne misli — time ona sjedinjuje ljude u
čvrst savez — što se ona ne meri koristima koje odmah donosi, nego
samo teži u budućnost večnim ciljevima i apsolutnoj radosti. Tek kad
se oslobodi idejnog robovanja Evropi, Rusija će moći svom silom
raditi na ostvarenju svojih društvenih ideala. A naši društveni ideali,
tvrdi Dostojevski, neminovno potiču od Hrista i ličnog
samousavršavanja.
Svoju tezu Dostojevski naslanja na pojavu i uspeh starodrevne
hrišćanske Crkve. Setite se, veli on, šta je bila i čemu je težila
starodrevna hrišćanska Crkva? Ona je započela odmah posle Hrista,
sa svega nekoliko ljudi, i odmah, prvih dana posle Hrista, poletela je
da traži svoju >>građansku formulu<<, koja je sva bila osnovana na
moralnoj nadi da utoli duh po načelima ličnoga samousavršavanja.
Započele su hrišćanske crkvene opštine; zatim se ubrzo počela
stvarati nova, dotad nečuvena nacionalnost — svebratska,
svečovečanska, u obliku opšte vaseljenske Crkve. Ali ta je Crkva bila
ganjana, ideal se stvarao pod zemljom, a nad njim, na zemlji
podizala se ogromna zgrada, ogromni mravinjak — stara Rimska
Imperija, koja je takođe bila ideal, i ishod moralnih težnji celog
antičkog sveta. Ali mravinjak nije bio priveden kraju — Crkva ga je
potkopala. Dogodio se sudar dveju najsuprotnijih ideja kakve su
mogle postojati na zemlji: čovekobog je sreo Bogočoveka, Apolon
Belvederski Hrista. Javio se kompromis: Imperija je primila
hrišćanstvo, a Crkva rimsko pravo i rimsku državu. Jedan mali deo
Crkve otišao je u pustinju i nastavio nekadašnji rad: opet su se
pojavile hrišćanske opštine, zatim manastiri — istina samo pokušaji,
čak i do danas. Ostali ogromni deo Crkve, docnije se razdelio, kao
što je poznato, na dve polovine. U zapadnoj polovini država je najzad
potpuno pobedila Crkvu. Crkva je bila uništena i najzad se potpuno
pretvorila u državu. Pojavio se papizam — nastavak stare Rimske
Imperije u novom obliku. U istočnoj polovini, državu je pokorio i
srušio mač Muhamedov — , ostao je samo Hristos, odvojen od
države. A ona država koja je primila, i nanovo uzdigla Hrista,
pretrpela je strašne vekovne patnje od neprijatelja, od Tatara, zbog
neuređenosti, zbog kreposnog prava, od Evrope i evropeizma, i još
danas trpi što pravu društvenu formulu u smislu ljubavi i hrišćanskog
ličnog usavršavanja zaista nije mogla da izgradi. Ali vi ne biste
trebali da je korite za to, g. Gradovski! Naš je narod zasad jedini
nosilac Hrista, i samo se u njega jedinog nada. On sebe zove
krestjaninom, to jest hrišćaninom; nije to samo prosta reč, to je ideja
cele njegove budućnosti.
Hrista Bogočoveka nositi u svima mislima, u svima osećanjima,
u svima stremljenjima; Hristom rešavati sve, — to je, po
Dostojevskom, misija ruskog pravoslavnog naroda. Na tim putevima
mnoge će sile zla napadati ruski narod, smetati mu, kopati mu
provalije i ponore, e da bi ga odvratile od ostvarenja uzvišenog cilja.
Ali Dostojevski čvrsto veruje, u svima tim nedaćama Rusiju će
spasavati Gospod. On izjavljuje sa proročkom ubedljivošću: >>Rusiju
će Gospod spasti, kao što ju je spasavao već mnogo puta. Iz naroda
će spasenje izići, iz vere i smirenosti njegove<<. >>Narod veruje na
naš način, kaže sveti starac Zosima; javni radnik, koji u Boga ne
veruje, kod nas u Rusiji ništa ne može učiniti, makar bio iskren u
srcu, i umom genijalan. To znajte. Narod će dočekati ateista, i podići
će se na njega i savladati ga, i ostaće jedina pravoslavna Rusija. . .
Od naroda je spasenje Rusiji, jer je ovaj narod bogonosac<<.
No ako se desi, da u ogromno telo Rusije uđe evanđelski
legion, šta će se onda dogoditi? Onda će se, čvrsto veruje
Dostojevski, ponoviti Isusovo evanđelsko čudo. Ono čudo koje je
Dostojevski stavio na čelo svoga romana Zli dusi (Bjasi), i učinio ga
centrom svih zbivanja navodeći ga ponovo pri kraju romana. Čudo
glasi: >>A onde pasijaše po gori veliki čopor svinja, i moljahu Ga da
im dopusti da u njih uđu. I dopusti im. Tada iziđoše đavoli iz čoveka i
uđoše u svinje; i navali čopor s brega u jezero i utopi se. A kad
videše svinjari šta bi, pobegoše i javiše u gradu i po selima. I iziđoše
ljudi da vide šta je bilo, i dođoše k Isusu, i nađoše čoveka iz koga
behu izišli đavoli, gde sedi obučen i pametan kraj nogu Isusovih; i
uplašiše se. A oni što su videli, kazaše im kako se isceli
besomučni<< (Lk. 8, 32-36)
>>Prijatelju moj, — uzvikuje Stepan Trofimović kome čitaju
ovaj evanđelski događaj, — vidite, to je od reči do reči tako kao s
našom Rusijom. Ti zli duhovi, te nečiste sile, što su izišle iz bolesnika
i ušle u svinje — to su otrovi, mijazme, sva nečistota, sve nečiste
sile, satane i drekavci, namnoženi u našem velikom i dragom
bolesniku, u našoj Rusiji, vekovima namnoženi. . . Ali velika misao i
velika volja blagosilja je sa visine, isto onako kao i onoga ludoga
besomučnika, i izići će svi ti nečastivi, sva nečistota, sva ta gadost,
koja se na površini nagnojila. . . i nečiste sile će same moliti da uđu u
svinje. A i ušle su već, može biti! To smo mi, mi i oni, i Petruška. . . i
drugi s njim, a ja možda prvi od sviju. . . i poludeli i pobesneli, mi
ćemo poskakati u more, i podaviti se, svi; tamo nam je put, i samo
nam to i ostaje. Ali bolesnik će se izlečiti, i >>sesti kraj nogu
Isusovih<<. . . i svi će gledati sa čuđenjem i divljenjem<<.
Rusija — isceljena od legiona; Rusija — kraj nogu Isusovih;
Rusija — hristočežnjiva i hristonosna; Rusija — čuvar i propovednik
pravog evanđelskog Hrista, — to je životni ideal Dostojevskoga, ideal
lični, društveni, narodni, svečovečanski. Ako se može govoriti o
sveidealu, onda je to sveideal Dostojevskoga. Hristos je i sila, i logos,
i logika, i smisao, i cilj svega ljudskog u svima svetovima.
Hristos je ruska sila i ruska vrednost, večna sila i večna
vrednost, — to je evanđelje Dostojevskoga. Evropska civilizacija je, u
suštini, civilizacija bez Hrista, jer je zasnovana i razvijena na
samoživim i čovekomanijskim načelima >>nepogrešivog<<
čovekoboga evropskog. Takvu civilizaciju Dostojevski ne može da
primi. >>Vrlina bez Hrista, veli Dostojevski, to je ideja cele današnje
civilizacije<<. Takvu evropsku civilizaciju Dostojevski odbacuje, jer
ona nije za rusku dušu koja nosi u sebi opštečovečanske ideale.
Ruskoj inteligenciji, koja želi da evropsku civilizaciju bez Hrista,
prenese u Rusiju, Dostojevski veli da narod duhovno nije s njom i da
joj je tuđ, jer je narod u ogromnoj većini svojoj pravoslavni i živi
idejom pravoslavlja u potpunosti. Duboka greška ruskih inteligenata
je u tome, veli Dostojevski, što oni ne priznaju u ruskom narodu
Crkvu. Ne govorim sada o crkvenim zgradama i o kliru, već govorim
o našem ruskom >>socijalizmu<<, (ovu suprotnu reč Crkvi uzimam
baš radi razjašnjenja moje misli, ma kako čudnovato se to činilo;) —
čiji je cilj i izlaz svenarodna i vaseljenska Crkva, ostvarena na zemlji,
ukoliko zemlja može da je smesti. Ja govorim o neutoljivoj žudnji u
ruskom narodu za velikim, sveopštim, svenarodnim, svebratskim
ujedinjenjem u ime Hristovo. I ako tog ujedinjenja još nema, ako se
nije još sagradila Crkva potpuno, već je zasada samo u molitvi —
ipak, instinkt za tu Crkvu, i neumorna žudnja za njom, nekiput
možda skoro nesvesna, postoji nesumnjivo u srcu našeg
mnogomilionog naroda. Socijalizam ruskog naroda se sadrži ne u
komunizmu; ne u mehaničkim formulama: narod veruje da će se, na
kraju krajeva, spasti jedino svesvetlim ujedinjenjem u ime
Hristovo. To je naš ruski socijalizam. A toj >>crkvenoj<< ideji u
ruskom narodu, vi se smejete, gospodo Evropejci naši! Naravno, ima
mnogo i drugih >>ideja<< u narodu sa kojima se vi nikad nećete
zbližiti, i držaćete ih za tatarske, sa vašeg evropskog gledišta. Te
ostale ideje sad neću spominjati. Nego postavljam formulu u vezi sa
glavnom idejom: ko ne razume u našem narodu njegovo pravoslavlje
i konačne ciljeve njegove, taj nikad neće razumeti ni sam naš narod.
Osim toga: taj ne može ni voleti ruski narod.
Zbog ovakve svoje istoriosofije, po kojoj je pravoslavlje najviša
vrednost i najveća sila ruskog naroda, Dostojevski je proglašen za
reakcionara od nekih zapadnjaka, jer su u tome videli apologiju
autokratskog oblika ruske države. No koliko je Dostojevski daleko od
toga, može se lako videti, kada se objektivno i sintetički razmotri
njegovo shvatanje Crkve i države.
Prva misao Dostojevskoga o Crkvi i državi je ova: Crkvu i
državu je nemogućno mešati; Petar Veliki je zarobio Crkvu; od
njegovog vremena >>Crkva je u paralizi<<. U pitanju suda nad
prestupnicima, Crkva i država imaju posebna gledišta, ali je gledište
Crkve nesravnjeno čovečnije i savršenije od državnog. Povodom
osude izvesnih ličnosti od strane države, Dostojevski veli: >>Država
kao država nije mogla pomilovati ni M. ni N. (izuzimajući voljom
monarha). Jer, šta je pogubljenje? — U državi: žrtva za ideju. Ali kada
bi namesto države stajala Crkva — tada ne bi bilo pogubljenja. Crkvu
i državu ne treba mešati. A što ih još uvek mešaju, to je dobar znak
— to znači da kod nas postoji sklonost za Crkvu<<.
Kompromis između države i Crkve, piše Dostojevski, u takvim
pitanjima, kao, na primer, o sudu, u potpunoj i čistoj suštini svojoj
nemogućan je. . . Crkva treba sama u sebi da sadrži celu državu, a
ne da dobije u njoj tek nekakav ugao; a ako je to danas zbog nečega
nemoguće, onda to, u suštini, nesumnjivo mora biti postavljeno kao
neposredna i najglavnija svrha svega daljeg razvitka hrišćanskoga
društva. Gospod naš Isus Hristos zato je naročito i dolazio, da
ustanovi Crkvu na zemlji. Carstvo nebesko, naravno, nije od ovoga
sveta, nego na nebu, ali u njega se ne ulazi drukčije nego kroz
Crkvu, koja je osnovana i ustanovljena na zemlji. . . Crkva je vaistinu
carstvo, i određena je da caruje, i na kraju svom ona se nesumnjivo i
mora pojaviti kao carstvo na svoj zemlji — za što imamo i obećanje.
U drevna vremena prva tri stoleća hrišćanstva, veli
Dostojevski, hrišćanstvo se javljalo samo kao Crkva i bilo je samo
Crkva. Ne može Crkva sebi tražiti određeno mesto u državi, (kao
svaki drugi >>društveni savez<< ili kao >>savez ljudi radi
religioznih svrha<<), nego, naprotiv, svaka zemaljska država trebalo
bi docnije da se pretvori u Crkvu potpuno, i da postane ništa drugo
nego Crkva, da prosto odbaci sve svoje ciljeve koji se ne slažu sa
Crkvom. Sve to nju ni najmanje neće poniziti, neće joj oduzeti ni čast
ni slavu velike države, niti slavu njenih upravitelja, — nego će je
samo premestiti sa lažnog, još neznabožačkog i pogrešnog puta, na
pravilan i istinit put koji jedino vodi ja večnim ciljevima.
Po nekim teorijama, razvija svoju misao Dostojevski, koje su se
i suviše razjasnile i iskazale u devetnaestom veku, Crkva treba da se
preporađa u državu, kao iz nižeg roda u viši, da zatim u državi
iščezne, ustupivši mesto nauci, duhu vremena i civilizaciji. A ako
neće to, i ako se protivi, njoj se u državi odvaja tek kao neki
neznatan ugao, i to pod nadzorom, — i to je već svuda i ostvareno, u
naše vreme, u suvremenim evropskim zemljama. No po ruskom
shvatanju u uzdanju, trebalo bi — ne da se Crkva preporađa u
državu, kao iz nižeg tipa u viši, nego, naprotiv, država treba da svrši
time da se udostoji da postane samo Crkva, i ništa drugo.
Da se ovo gledište ne bi shvatilo kao ultramontanstvo,
Dostojevski ga dopunjuje evanđelskim mišljenjem: >>Crkva se ne
pretvara u državu. To je Rim i njegova mašta. To je treće đavolovo
iskušenje! Nego naprotiv, država se pretvara u Crkvu; ona se uzdiže
do Crkve i postaje Crkva po čitavoj zemlji, — a to je sasvim protivno
ultramontanstvu, i Rimu. . . i nije ništa drugo nego velika uloga
pravoslavlja na zemlji. Od istoka će ova zvezda zasijati<<.
Pred kraj svoga života Dostojevski je pisao o ovoj omiljenoj
temi: >>Država je, prvenstveno, hrišćansko društvo i teži da
postane Crkva. U Evropi je suprotno tome. U tome se sastoji jedna
od najglavnijih razlika između nas i Evrope<<.

TAJNA SVESLOVENSTVA I
SVEČOVEČANSTVA
Nad čovekom plamte plave nebeske tajne, a pod njim tutnje
potmule ponornice nepoznatog i večnog. U ovako zagonetnom svetu
čovek ne može biti pravi čovek, ako biće svoje ne veže sa plavim
beskrajnostima neba i tajanstvenim ponornicama zemlje. I poteče
kroz krvotok svih bića u svima svetovima i poživi u svima njihovim
srcima. Samo tako čovek doživljuje punoću svoga bića i oseća sebe
kao neko svebiće. Jer u svima bićima on nalazi sebe, ali i sva bića
vidi sudbinski utkana u sebi. Sva su mu bića svoja: on iskreno
učestvuje u svemu njihovom: i u radostima i u žalostima, i u
ushićenjima i u očajanjima. U carstvu postojanja ništa mu nije tuđe;
nešto beskrajno i neodoljivo vezuje ga sa svim i svačim: sve je u
njemu, i on je u svemu. Svrh svega, on plameno oseća da je na
tajanstven način realno prisutan u svima ljudima i da su svi ljudi
organski deo njegovog bića: on plače s plačnima, tuguje s tužnima,
raduje se s radosnima. Jednom rečju: svima je sve. Čime i kime? —
Bogočovekom Hristom. Jer On čovekovu dušu razliva po svima
srcima, dajući joj svečovečansku širinu i svečovečansku dubinu. I
Hristov čovek se oseća kao svečovek, kome su sva ljudska bića
prisna i svoja: svoja i u osećanju, i u saznanju, i u ljubavi. Nema
granice između njega i njih, jer ih božanska sila njegove sveljubavi
rastapa kao vrelo sunce led. Ispunjen bogočovečanskom ljubavlju,
Hristov čovek je uvek svečovečanski raspoložen: u svakom ljudskom
stvoru vidi svog besmrtnog, božanskog brata, i gotov je da mu služi
svim svojim bićem.
 U slovenskom svetu Dostojevski je najveći prorok i
najrevnosniji apostol Sveslovenstva. Slovenska ideja je jedno od
glavnih njegovih proroštava i jedna od glavnih njegovih blagovesti.
Bogočovečanski duh pravoslavlja ne može se saterati u usku čauru
nacionalizma, jer svojom svečovečanskom sadržinom on gravitira
sveopštem ujedinjenju ljudi Hristom i u Hristu. Nacionalizam,
osvećen i prosvećen Bogočovekom Hristom, postaje evanđelski
prelaz ka Hristovom Svečovečanstvu. Samo osvećeno i prosvećeno
Hristom, Slovenstvo dobija svoj neprolazni značaj u istoriji sveta, i
kroz Sveslovenstvo vodi Svečovečanstvu. Jednome cilju teži sve što
je pravoslavno: svebratskom ujedinjenju ljudi, i to putem evanđelske
ljubavi i samopregornog služenja svima ljudima.
Po shvatanju Dostojevskoga, slovenska ideja u njenom
najvišem smislu jeste, pre svega, žrtva, potreba žrtvovati sebe za
braću, da bi se time osnovalo veliko sveslovensko ujedinjenje u ime
Hristove istine, to jest na korist, ljubav i služenje svemu
čovečanstvu, na zaštitu slabih i potlačenih u svetu. Ujedinjenje svih
Slovena nije ujedinjenje radi zavojevanja i radi nasilja, nego radi
služenja svemu čovečanstvu. U samopregornom služenju Rusije ovoj
ideji i sastoji se sva njena moć, tako reći — sva njena ličnost i sva
budućnost ruskoga poziva. Svako delo, i misao, i reč, i osećanje,
kojim čovek smirava sebe i postaje sluga svome sluzi >>poslužiće
kao osnov za buduće velikolepno ujedinjenje ljudi, kada čovek neće
sebi tražiti sluge i kao sada želeti da sebi slične pretvora u sluge,
nego će, naprotiv, iz sve snage želti da sam postane sluga svima, po
Evanđelju.
Za ljude humanističkog, mehaničkog, rimokatoličkog sklopa
duha, ovakvo evanđelsko ujedinjenje ljudi u svečovečansko bratstvo,
pretstavlja utopiju i nemogućno čudo na zemlji. Ali za pravoslavnog
čoveka, obogočovečenog i osvečovečenog Hristom, takvo
ujedinjenje ljudi je ne samo vatrena potreba vere i molitve, nego i
neophodnost evanđelskog osećanja života. To je jedna od osnovnih
stvarnosti, na kojoj stoji i radi koje postoji Hristov čovek u ovom
svetu. Služiti ljudima iz evanđelske ljubavi, radi svebratskog
ujedinjenja, nije mašta za Hristovog čoveka već prvobitna stvarnost.
Hristoliki Zosima veli: >>I zar je samo mašta: da će čovek
naposletku nalaziti uživanje i radost jedino u podvizima prosvećenja
i milosrđa, a ne u radostima grubim, kao danas — u suvišnom jelu,
bludu, oholosti, hvalisanju, i zavodljivom uzdizanju jednoga nad
drugim? Ja čvrsto verujem da to i nije mašta, i da je blizu vreme kad
će se to i zbiti. Smeju se i pitaju: pa kad će to vreme nastati, i ima li
izgleda da će ono nastati? A ja mislim da ćemo mi sa Hristom to
veliko delo rešiti. Jer, koliko je ideja bilo na zemlji, koje su na deset
godina pre svoga ostvarenja izgledale nezamislive, a koje se se
najedared javljale kad bi im došao tajanstveni rok, i razilazile se i
rasprostirale po svetu! Tako će i kod nas biti, i zasijaće svetu narod
naš, i kazaće sav svet: >>Kamen koji su odbacili zidari postao je
kamenom temeljcem<<. A ismevače bi trebalo zapitati: ako je ovo
naša mašta, a kad li ćete vi podići svoju zgradu, i kad li ćete udesiti
svoj život pravično samo pomoću uma svoga, a bez Hrista? I premda
oni tvrde da baš oni idu ka sjedinjenju, to vaistinu u to veruju samo
najprostodušniji između njih, tako da se čovek prosto čuditi mora toj
prostodušnosti. Doista, u njih ima maštave fantazije više nego u nas!
Oni misle da udese život i urede svet pravilno, odbacivši Hrista; ali
svršiće time što će svet zaliti krvlju, jer krv izaziva krv, a ko izvuče
mač taj će od mača i poginuti<<.
Nad podvizima Hristovih ljudi bdi Božja ljubav i Božja sila. Neka
ih je malo u svetu, ali iza njih i uz njih stoji Onaj koji najmanje začas
pretvara u najveće, i najslabije u najmoćnije. Neka je kvasac
svečovečanske ljubavi mali, ali je tu čudotvorni Hristos koji za kratko
vreme može učiniti da njime uskisne sav duh svih ljudi, i tako se
ostvari svebratsko ujedinjenje ljudi u Hristu. Istina, izjavljuje sveti
starac Zosima, zasad hrišćansko društvo samo još nije gotovo, i
počiva na ciglo sedam pravednika; no kako pravednih ljudi uvek ima,
to hrišćansko društvo stoji nepokolebljivo, očekujući svoj potpuni
preobražaj iz skoro još neznabožačkog udruženja u jednu jedinu,
vaseljensku i gospodareću Crkvu. A to nek da Bog da bude, nek da
Bog da bude, makar na kraju vekova, jer samo tome i jeste
namenjeno da se zbude i svrši! I ne treba čovek da se zbunjuje
vremenima i rokovima, jer je tajna vremena i rokova u mudrosti
Božijoj, u predviđanju njegovom i ljubavi njegovoj. I što po računu
ljudskom može biti još vrlo udaljeno, ono se možda, po
predopredelenju Božjem, nalazi već uoči svoga javljanja, na pragu. A
ovo poslednje nek da Bog da bude, nek da Bog da bude!
Za dušu koja živi Hristom, svečovečanske čežnje i težnje su
sasvim prirodne i logične. Sve što je bogočovečansko, u suštini je
svečovečansko. Jedini pravi svečovek jeste Bogočovek. Jer je jedino
u Bogočoveku sve čovečije dostiglo svoje božansko savršenstvo. Sve
čovečansko našlo je u njemu svoju besmrtnost i svoju večnost.
Svaka svečovečanska osobina kod čoveka ili kod naroda dolazi od
Bogočoveka, posredno ili neposredno. Dostojevski je prvi počeo
govoriti o svečoveku i svečovečanstvu. To je njegovo proroštvo i
njegovo evanđelje.
Vrhunac Dostojevskovog proročkog nadahnuća i apostolske
blagovesti pretstavlja njegov >>Govor o Puškinu<<. To je, uistinu,
najproročanskije evanđelje i najevanđelskije proroštvo Rusije i
Slovenstva. Evanđelje i proroštvo o svečoveku i svečovečanstvu. Po
tom proroštvu i po tom evanđelju: prizvanje ruskog čoveka je
sveevropsko i svečovečansko. Postati pravi Rus, postati potpuni Rus,
to možda jedino znači — postati brat svima ljudima, postati
svečovek. O, celokupno naše slovenofilstvo i zapadnjaštvo, jeste
samo jedan veliki nesporazum, premda istorijski potreban. Pravome
Rusu, Evropa i udes sveg velikog Arijskog plemena, isto su tako
dragi kao i udes Rusije, kao i udes svoje rođene zemlje, zato što je
naš poziv svesvetskost (vcemirnost) ne stečena mačem, nego silom
bratske težnje ka ljudskom sveujedinjenju. Ako uđete u našu istoriju
posle Petrove reforme, naći ćete u njoj već tragove i ukazivanja na
tu misao, na taj moj san, ako hoćete, u karakteristici našeg opštenja
s evropskim plemenima, čak i u našoj državnoj politici. Jer, šta je
drugo činila Rusija za čitava dva stoleća svoje politike, ako nije
služila Evropi, i možda više nego samoj sebi? Ja ne mislim da je tako
bilo zbog neveštine naših političara. Ah, evropski narodi i ne znaju
kako su nam dragi! Docnije, ja sam u to ubeđen, mi ćemo, to jest,
naravno, ne mi, već budući Rusi, shvatiće svi do jednoga da postati
pravi Rus znači: težiti da se u evropske protivrečnosti unese konačan
sporazum; pokazati evropskoj tuzi da joj je kraj u ruskoj duši, koja je
svečovečanska i sveujedinjavajuća; obuhvatiti njome u bratskoj
ljubavi svu braću, i, na kraju krajeva, možda reći i konačnu reč velike
i opšte harmonije, konačne bratske sloge svih plemena po Hristovom
evanđelskom zakonu.
U univerzalnosti i svečovečnosti Puškinovog genija Dostojevski
vidi umetnički izraz ruskog narodnog duha. A ruski narodni duh
karakteriše odazljivost na sve što je čovečije u svima ljudima: od
najmanjeg do najvećeg. Evropske književnosti su imale, veli
Dostojevski, silne umetničke genije: Šekspire, Servantese, Šilere. Ali,
kažite: koji je od tih velikih genija bio obdaren sposobnošću
svesvetske odazljivosti — kao naš Puškin. I tu baš sposobnost, tu
našu najglavniju nacionalnu sposobnost on upravo deli sa našim
narodom, i po tome je on, uglavnome, narodni pesnik. Najveći
evropski pesnici nisu nikada mogli da tako snažno ovaplote u sebi
genij tuđeg, susednog naroda, duh njegov, svu skrivenu dubinu toga
duha i svu setu njegovog poziva — kao što je to mogao da izrazi
Puškin. Evropski pesnici, kad su se obraćali drugim narodnostima,
najčešće su ih preobraćali u svoju nacionalnost, i shvatili na svoj
način. Čak i kod Šekspira, Italijani su gotovo pravi Englezi. Od svih
svetskih pesnika jedini je Puškin imao osobinu da se potpuno
preovaploti u tuđu nacionalnost.
Sila, kojom se čovek izjednačuje sa drugim čovekom, pa čak i
preovaploćuje u duh njegov, jeste ljubav. Ona daje čoveku moći da,
preovaploćujući se u druga ljudska bića, čovek dostiže punoću i
savršenstvo svoje ličnosti. Što više daje, čovek sve više ima, jer sve
više prima. Smelo tvrdim, veli Dostojevski, da nije bilo pesnika sa
takvom svesvetskom odazljivošću, kao Puškin. I tu nije stvar samo u
odazljivosti, nego u strahovitoj dubini toga, u preobraćanju, u
preovaploćavanju svoga duha u duh drugih naroda, u
preovaploćavanju gotovo savršenom i zbog toga čudesnom. To je
jedino Puškinova osobina, i on je u tom smislu, ponajviše, neviđena i
nečuvena pojava, a po mome mišljenju i proročanska, jer. . . jer se
kroz to baš najviše izrazila njegova nacionalna ruska snaga,
narodnost njegove poezije, narodnost u daljem svom razviću,
narodnost naše budućnosti koja se već skrivala u sadašnjici, i izrazila
se proročki. Jer, šta je drugo duhovna snaga ruske narodnosti ako ne
njena težnja, u konačnim ciljevima, ka svesvetkosti i svečovečnosti?
Pošto je postao pravi nacionalni pesnik, Puškin je, čim se dotakao
narodne snage, predosetio veliki budući značaj te snage. Tu je on
vidovit, tu je on prorok.
 Mi Rusi, izjavljuje Dostojevski, imamo dve otaxbine: našu
Rusiju i Evropu, čak i u slučaju kad sebe nazivamo slovenofilima.
Najveći među najvećim pozivima, koga su Rusi svesni u svojoj
budućnosti, to je opštečovečanski poziv, služenje celome
čovečanstvu — ne samo Rusiji, ne samo Slovenstvu — nego
svečovečanstvu. Svečovečnost je najglavnija lična odlika i poziv
svakoga Rusa.
Svečovečnost se, pre svega, sastoji u poštovanju ljudskih
vrednosti, ma u kome se čoveku ili narodu nalazile. A svrh svega,
svečovečnost se sastoji u poštovanju čoveka, svakog čoveka kao
apsolutne i nezamenljive vrednosti. Nošen svečovečanskom
ljubavlju, Dostojevski izjavljuje: >>Mi ne želimo da budemo Rusi,
nego sveljudi. . . Evropa je naša druga otaxbina — ja prvi strasno to
ispovedam, i uvek sam ispovedao. Evropa je svima nama isto tako
draga kao i Rusija; u njoj je sve Jafetovo pleme, a naša je ideja:
ujedinjenje svih naroda toga plemena, pa čak i dalje, mnogo dalje,
do Sima i Hama. Kako to da postignemo? — Da postanemo Rusi, na
prvom mestu, i pre svega. Ako je svečovečnost nacionalna ruska
ideja, onda svako od nas treba da postane Rus, to jest ono što jeste,
i tada će se odmah sve promeniti. Postati Rusom, znači prestati
prezirati svoj narod. I zaista, što se jače i samostalnije razvijemo u
svom nacionalnom duhu, to ćemo jače i bliže shvatiti evropsku dušu;
a zbliživši se s njom, postali bismo joj razumljiviji. Postavši svoji,
dobili bismo, najzad, oblik čovečanski, a ne majmunski; izgled
slobodnog bića, a ne roba, ne sluge. I govorili bismo s njima
pametnije nego pre toga; jer bismo u svom narodu i u njegovom
duhu našli nove reči, koje bi Evropljanima neizostavno bile
razumljivije. Čak bismo i mi sami tada uvideli: da mnogo od onoga
što smo u svom narodu prezirali — nije tama, nego baš svetlost, nije
glupost, nego baš um; a razumevši to, sigurno bismo u Evropi kazali
takvu reč kakvu tamo još nisu čuli. Uverili bismo se tada: da pravu
socijalnu reč ne nosi u sebi nijedan drugi do baš naš narod; da u ideji
njegovoj, u duhu njegovom, postoji živa potreba za sveujedinjenjem
čovečanstva, sveujedinjenjem sa potpunim poštovanjem za
nacionalne ličnosti i za njihovo održanje; za održanje potpune
slobode ljudi, sa ukazivanjem na to u čemu se ta sloboda baš sastoji
— ujedinjenje kroz ljubav, zagarantovano delom, živim primerom,
potrebom za pravim bratstvom; a ne gilotinom, ne milionima
otsečenih glava<<. . .
Narodi u Evropi se sve više i više izdvajaju, sve upornije i
upornije odvajaju jedan od drugoga svojim zakonima, moralom i
gledištem na ceo Božji svet. U celom svetu vide samo sebe, a sve
ostale smatraju za prepreke, i svaki posebice želi da kod sebe izvrši
to što mogu izvršiti samo svi narodi, svi skupa, opštim udruženim
snagama. Većim delom su svi Evropljani takvi, tvrdi Dostojevski.
Ideja svečovečanstva sve više nestaje između njih. Kod svakoga od
tih naroda dobija ta ideja drugi izgled, tamni, ili prima u svesti nov
oblik. Hrišćanska veza, koja ih je dosad spajala, svakim danom sve
više gubi snagu. Ni nauka nema snage da ih veže, jer se sve više
razilaze. Recimo, donekle, da, oni su u pravu, jer sve te isključivosti,
to uzajamno suparništvo, ta povučenost u sebe, ta ponosita nada u
sebe jedinoga — rađa u njima divovske snage za borbe sa
preprekama na putu. No prepreke baš samim tim sve više i više
rastu i množe se. . . Posle rečenoga se može razumeti zašto
Evropljani ne shvataju ni malo Ruse, i uzvišenu osobenost njihova
karaktera nazivaju bezličnošću. Ali neka nam se dopusti: ruski se
karakter oštro razlikuje od evropskog, u njemu se naročito zapaža
visoka-sintetička sposobnost, sposobnost opšte pomirljivosti,
svečovečnosti. U ruskom čoveku nema evropske ugaonosti,
nepronicljivosti, neodazljivosti. On se sa svima saživljuje i u sve
uživljuje. On saoseća svemu čovečanskom, bez obzira na
nacionalnost, krv i zavičaj. On ima razumevanja za sve što je makar
malo od svečovečanskog značaja. On ima instinkt svečovečnosti. On
instinktom pogađa svečovečansku crtu čak i u najoštrijim
isključivostima drugih naroda.
Genijalnu potvrdu ovih svojih misli o ruskom čoveku
Dostojevski nalazi u Puškinu. Puškin je živo objašnjenje, u svoj
umetničkoj punoći, šta je to ruski duh, kuda streme sve njegove sile i
kakav je ideal ruskoga čoveka. Mi smo u Puškinu shvatili, da je ruski
ideal: svecelost, sveizmirenje, svečovečnost.
Dostojevski je svestan da mu se zbog ovakvog shvatanja
ruskog naroda i njegovog istorijskog poziva, mogu činiti razne
zamerke. Sve to može izgledati suviše samopouzdano, veli
Dostojevski. Zar nama, našoj ubogoj i nekulturnoj zemlji, takav udeo,
takav zadatak? Zar je nama suđeno da čovečanstvu kažemo novu
reč?. . . Ali jesam li ja govorio o ekonomskoj slavi, o slavi mača ili
nauke? Ja govorim samo o ljudskom bratstvu, i o tome da je za
svesvetsko, za svečovečansko-bratsko ujedinjenje, pre svih drugih
naroda prednaznačen ruski narod. Tragove toga ja vidim u našoj
istoriji, kod naših darovitih ljudi, u umetničkom geniju Puškinovom.
Neka je naša zemlja uboga, ali je tu ubogu zemlju >>Hristos kao
prosjak obišao blagosiljajući je<<. Zašto ne bismo mogli primiti u
sebe njegovu poslednju reč? I zar se nije i On rodio u ubogim
jaslama? Ponavljam: mi se već možemo pozvati na Puškina, na
svesvetskost i svečovečnost njegovog genija. On je mogao u svojoj
duši da smesti i tuđe genije kao da su mu rođeni. On je, bar u
umetnosti, u umetničkim tvorevinama, neosporno pokazao tu težnju
ruskoga duha za svesvetskošću; a to je već važan putokaz.
Pišući malo kasnije objašnjenje za svoj >>Govor o Puškinu<<
Dostojevski veli: >>Ne treba, ne treba se uzrujavati što sam kazao:
>>da će možda naša uboga zemlja, na kraju krajeva, reći novu reč
svetu<<. Isto je tako smešno uveravati, da, pre nego što kažemo
novu reč svetu, >>moramo i sami razviti se ekonomski, naučno i
građanski, i tek onda sanjati o >>novim rečima<< koje ćemo reći
tako savršenim (tobož) organizmima, kakvi su narodi Evrope<<. U
svom govoru ja sam naročito podvukao: da i ne pokušavam
upoređivati ruski narod sa zapadnim narodima u sferama njihove
ekonomske ili naučne osnove. Samo sam kazao da je ruska duša,
genij ruskog naroda, možda sposobniji od genija ma kog drugog
naroda da smesti u sebi ideju svečovečanskog ujedinjenja, bratske
ljubavi, trezvenog pogleda, koji oprašta neprijateljstvo, razlikuje i
izvinjava raznoliko, briše protivurečnosti. To nije ekonomska
osobina, niti koja druga, to je samo moralna osobina, i ko bi mogao
odricati i sporiti da je ruski narod ima?. . . Mi tvrdimo: da se duh
ljubavi i sveopšteg ujedinjenja može imati, i nositi u sebi, i uz našu
sadašnju ekonomsku sirotinju, pa još i u goroj sirotinji nego što je
sad: imao se on, i nosio, i uz sirotinju kakva je bila posle najezde
Tatara pod Batijem, ili posle pogroma onog buntovnog doba, kada je
Rusija bila spasena jedino sveujedinjavajućim duhom narodnim<<.
Tajna Sveslovenstva je — evanđelsko služenje svečovečanstvu
radi sveopšteg ujedinjenja svih ljudi u Hristu. Tajna svečovečanstva
je u svečoveku koji silom svoje sveljubavi nalazi u svakom čoveku i u
svakom narodu večne božanske vrednosti i dragocenosti. Tajna
svečoveka je u Bogočoveku koji neprolaznim božanskim
savršenstvima krasi sve što je čovečije u svima ljudskim svetovima.

TAJNA EVROPSKOG ČOVEKA I SLOVENSKOG

SVEČOVEKA
Svako ljudsko biće skriva i čuva svoju glavnu tajnu u svome
vrhovnom idealu. To važi i za evropskog čoveka: njegova je tajna u
njegovom idealu. A šta je vrhovni ideal evropskog čoveka? — Jedno,
samo jedno: samostalan i nepogrešiv čovek — čovekobog. Sve ideje
i sve delatnosti evropskog čoveka nadahnjuje jedna čežnja i vodi
jedna težnja: postati nezavisan i samostalan kao Bog. U stvari,
Evropom vlada jedno božanstvo: nepogrešiv čovek — čovekobog. U
raskošnom panteonu Evrope nepogrešivi čovek je vrhovno
božanstvo; ostali bogovi su ili njegove emanacije ili njegove
vibracije. >>Nepogrešivi<< čovek vlada i u evropskoj religiji, i u
evropskoj filosofiji, i u evropskoj nauci, i u evropskoj politici, i u
evropskoj tehnici, i u evropskoj umetnosti, i u celokupnoj evropskoj
kulturi i civilizaciji. U svemu i kroza sve samo čovek, i to evropski
čovek, gordo i oholo autarkičan i nepogrešiv. Govoreći ovo, imam u
vidu evropskog čoveka u njegovom osnovnom principu i osnovnoj
ideji.
Na drugoj strani: slovenski svečovek. njegov je vrhovni ideal, i
u njemu njegova glavna tajna: svečovečansko bratstvo svih ljudi u
Bogočoveku Hristu. Sve ideje i sve delatnosti slovenskog svečoveka
vodi i rukovodi jedna sila: evanđelska ljubav — sveljubav. Jer je ta
ljubav jedina sila koja ljude pretvara u braću i sjedinjuje ih u
svečovečansko bratstvo. Nema poniženja na koje neće pristati
slovenski svečovek, samo ako ono doprinosi ostvarenju
svečovečanskog bratstva među ljudima. Nema truda ni podviga,
koga se ne bi latio Hristov čovek, samo ako vodi cilju:
svečovečanskom bratstvu. Služiti svakom čoveku i svima ljudima
radi Hrista — radost je nad radostima za slovenskog svečovečanskog
trudbenika. njegova je besmrtna čežnja: proširiti sebe Bogočovekom
u sva božanska svojstva i savršenstva, i sarađivati Bogočoveku svom
dušom svojom, svim srcem svojim, svom mišlju svojom, svom
snagom svojom. Tu sve što je čovečije nalazi svoju besmrtnost i
večnost u Bogočovečijem; tu je Bogočovek sve i sva za čoveka u
svima svetovima.
U poslednjoj liniji, problematika evropskog čoveka iscrpljuje se
rimokatolicizmom. I protestantizmom, koji je uvek i u svemu, ma da
u kontrastima, samo najverniji i najdosledniji saradnik
rimokatolicizma. I jedan i drugi sve izvodi i sve svodi na —
nepogrešivost čoveka. Nepogrešiv čovek im je vrhovna vrednost i
vrhovno merilo svega u svima svetovima.
U suštini, problematika slovenskog svečoveka iscrpljuje se
pravoslavljem. Tu se sve izvodi i sve svodi na Bogočoveka. Nema
ideje, nema osećanja, nema dela, a da nisu svojim najživotnijim
nervom vezani za srce Bogočovekovo. Za sve i sva u svima
svečovekovim svetovima postoji samo jedna vrhovna vrednost i
samo jedno vrhovno merilo: Bogočovek Hristos.
Ako išta, Dostojevski je apostolskom ubedljivošću pokazao i
dokazao tačnost svojih dveju teza: problem evropskog zapada se
iscrpljuje rimokatolicizmom, a problem istoka pravoslavljem. Pošto je
u istorijskim stvarnostima proučio zapadne ideje i metode za rešenje
problema čovečije ličnosti i ljudskog društva, on odbacuje
rimokatolicizam i njegove izdanke: ateizam, anarhizam, socijalizam,
nauku, kulturu, civilizaciju. Najpre je rimokatolicizam svojom
sholastikom, kazuistikom i indulgencijstvom mehanizirao čovečju
ličnost do strašne bezdušnosti, pa su zatim njegovo delo dovršili
njegovi sateliti i saradnici: protestantizam, socijalizam, ateizam,
nauka, kultura.
Socijalizam previđa božansku suštinu i večnu vrednost
čovečije ličnosti, i svodi čoveka na telo. Razume se, time mu
oduzima ono što ga čini neprikosnovenim bićem i ličnošću. I čovek
postaje stvar meću stvarima. Kao pogled na svet i život, kao
filosofija, socijalizam ne priznaje ličnost i njenu večnu vrednost; on
traži potpunu bezličnost. >>Priroda se ne uzima u obzir, priroda se
goni napolje, priroda se ne pretpostavlja da postoji! Po njihovom
shvatanju, čovečanstvo, — razvivši se istorijskim živim putem do
kraja, neće se najzad prirodnim putem samo sobom pretvoriti u
normalno društvo, nego naprotiv, socijalni sistem, izišavši iz neke
matematičarske glave, odmah će preustrojiti sve čovečanstvo i u
jednom trenutku će ga učiniti pravednim i bezgrešnim, pre svakog
živog procesa, bez svakog istorijskog i živog puta! Otud oni tako
instinktivno i ne vole istoriju: >>Same gadosti i gluposti u njoj<< —
i sve se samom glupošću i objašnjava! Otkud oni tako i ne vole živi
proces života: nije potrebna živa duša! Jer živa duša će života
iskati, živa duša neće hteti slušati mehaniku, živa je duša podozriva,
živa je duša nazadna! A ovde, premda pomalo zaudara na
mrtvačinu, možeš je od kaučuka načiniti, — ali zato nije živa, zato je
bez volje, zato je ropska, neće dići bunu! I izlazi mu rezultat, da je
sve svedeno samo na jednu gomilu cigalja, i na raspored hodnika i
soba u stanu socijalističke komune. I komuna je gotova, ali vam
priroda za komunu još nije gotova! Priroda hoće života, životni
proces još nije završila, rano joj je na groblje! Sa samom logikom ne
možeš preko prirode čovekove preskočiti! Logika ti unapred pogodi
tri slučaja, a njih ima milion! Otseći sav milion, i sve svesti na jedino
pitanje o komforu! — Najlakše razjašnjenje zadatka! Sablažnjivo
jasno, i ne treba ni misliti! Što je glavno — misliti ne treba! Sva
životna tajna može stati na dva štampana tabaka!<<
Zato što ne uzima u obzir čovekovu prirodu u svoj njenoj
beskrajnoj složenosti, socijalizam je, po mišljenju Dostojevskog,
vrhunac klevete na ljudsku prirodu. Heroj u romanu Podrostok govori
socijalistima: >>Recite, čime ćete me pridobiti da idem za vama?
Recite, čime ćete mi dokazati da će kod vas biti bolje? Šta ćete da
učinite s protestom moje ličnosti u vašoj kasarni? Kod vas će biti
kasarna, zajednički stanovi, stricte necessaire, ateizam i zajedničke žene
bez dece, — to je vaš finale, znam ja to. I za to, za taj mali delić
srednje vrednosti koju će mi obezbediti vaša razumnost, za zalogaj i
za toplu sobu, vi biste u zamenu hteli celu moju ličnost! Dopustite:
neko mi, recimo, odvede ženu: da li ćete mi u toj meri oduzeti lično
pravo da protivniku ne smem da razbijem glavu? Reći ćete da ću i ja
tada biti razumniji; ali šta će žena reći o takvom razumnom mužu,
ako sebe koliko toliko poštuje? To je neprirodno; stidite se!<<
Neprirodno je hteti da se od starog tipa ljudi stvori novo
društvo. A istina je u ovome: samo se od obnovljenih, od novih ljudi
može obrazovati novo društvo. Prirodni zakon: bratstvo se stvara
samo od braće. Treba najpre ljude preobraziti u braću, pa tek onda
zahtevati od njih bratstvo. Svaki drugi put je neprirodan, jer je
mehanički i nasilan. Evropski čovek hoće bratstvo, ali ne može da ga
ostvari, jer je sav izgrađen na načelu egoističke samostalnosti, koje
ga sve više i više usamljuje, odvaja od ljudi, i on, u stvari, živi u
svetu kao u pustinji. Čovek sa Zapada veli Dostojevski, priča o
bratstvu kao o velikoj sili koja pokreće svet, a ne može da se seti da
se bratstvo niotkuda ne može nabaviti ako ga u stvari već nema. Šta
da se radi? Treba na silu Boga stvoriti bratstvo. Ali izlazi da bratstvo
ne možete stvoriti, jer se ono samo stvara, ono je Bogom dano,
nalazi se u samoj prirodi. A u prirodi zapadnog čoveka ono kao
načelo ne postoji; postoji lično načelo, načelo pojedinca, načelo
pojačanog čuvanja samoga sebe, samoopredeljenja u svome
sopstvenom ja, stavljanje toga ja nasuprot celoj prirodi, svima
drugim ljudima, kao samoupravnog odelitog načela, koje je potpuno
jednako i iste cene kao i sve ono što postoji van njega. Ali iz takvoga
isticanja samoga sebe nije se moglo roditi bratstvo. Zašto? Zato što
u bratstvu, u pravome bratstvu, ne treba ja, to jest odvojena ličnost
da se brine o pravima svoje jednakosti i ravnoteže sa svima
ostalima, već sve to ostalo dužno bi bilo prići toj ličnosti koja traži
svoja prava, tome odvojenome ja, i to ostalo, bez molbe onoga ja,
dužno bi bilo priznati ga ravnopravnim i jednakim po vrednosti
samome sebi, to jest svemu ostalome što postoji na svetu. I ne samo
to, već ta ličnost koja se buni i traži svoja prava, ona bi pre svega
bila dužna, da celo svoje ja, da celoga sebe žrtvuje društvu; i ne
samo da ne treba da traži svoja prava, već, naprotiv, da ih bez
ikakvih uslova preda društvu. Ali ličnost sa zapada nije naviknuta na
takav tok stvari; ona traži sve na juriš, ona traži svoja prava, ona
hoće deobu — a tu onda nema više bratstva.
Čovek postaje bratom svih ljudi, kada u sebi stvori i razvije
osećanje ljubavi i samopožrtvovanja. Samo na tome putu čovečija
ličnost dostiže svoje potpuno savršenstvo, i u svakom čoveku
Hristom oseća i vidi brata, radi koga treba žrtvovati i život svoj i
dušu svoju. Tako se, u stvari, postaje prava ličnost. Treba postati
ličnost, veli Dostojevski, čak mnogo većega stepena nego li ona
kakva se sad na zapadu stvorila. Razumite me: dobrovoljno, potpuno
svesno, ni od koga i ničim iznuđeno samopožrtvovanje celoga sebe u
korist sviju, to je, po mome mišljenju, znak najvećeg razvitka ličnosti,
njene najveće snage, najveće vlasti nad sobom, najuzvišenije
slobode sopstvene volje. Dobrovoljno dati svoj život za sve druge,
biti razapet za sve na krst, spaljen na lomači, može samo onaj čija je
ličnost najviše razvijena. Silno razvijena ličnost, potpuno ubeđena u
svoje pravo da postoji kao ličnost, koja za sebe nema više nikakvog
straha, ništa bolje i ne može stvoriti od svoje ličnosti, to jest nikako
sebe ne može bolje upotrebiti, nego dajući se cela svima, da bi i svi
drugi bili isto tako samopravne i srećne ličnosti. To je prirodni zakon;
tome teži normalni čovek.
I dobro i zlo su vrlo zagonetne i složene pojave, ne samo u
čoveku kao ličnosti nego i u čovečanstvu kao ljudskoj zajednici. I u
zlu i u dobru ljudskom ima nečeg prastarog i praiskonskog. njihovu
prasuštinu pokriva tama nepoznatog i neprovidnog. I rešavajući
problem dobra i zla, ljudi u mnogome gataju i nagađaju. U Evropi, po
shvatanju Dostojevskog, problem se rešava dvojako. Prvo je rešenje:
zakon je dat, napisan, formulisan, sastavljen je tisuće godina. Zlo i
dobro je protumačeno, izmereno, mudraci čovečanstva su istorijski
utvrdili njihove razmere i stepene, neumorno radeći nad čovekovom
dušom, i naučno razrađujući odnos ljudske jedinke prema ljudskoj
zajednici. Tom izrađenom kodeksu treba se slepo pokoravati. Ko ne
sleduje tome, ko se o njega ogreši, platiće slobodom, imovinom,
životom, platiće bukvalno i nečovečno.
Drugo je rešenje obratno: pošto je društvo organizovano
nenormalno, ne treba tražiti odgovora od ljudskih jedinki za
posledice. Prema tome: zločinac je neodgovoran, i zločin ne postoji.
Da bi se zločini i ljudska krivica uništili, treba uništiti nenormalnost
društva i njegove oblike. Pošto bi dugo trajalo da se postojeći
poredak leči, a nema ni nade u to lečenje, jer se pokazalo da lekovi
nedostaju — treba celo društvo razrušiti i stari poredak metlom
ščistiti. Zatim, sve novo početi na drugim načelima, koja još nisu
jasna, ali koja ni u kom slučaju ne mogu biti gora od današnjega
poretka, naprotiv, donose u sebi mnogo izgleda na uspeh. Glavna je
nada sada u >>nauku<<. Eto, to je drugo rešenje: očekuje se
budući mravinjak, a dotle će svet zalivati krvlju. Druga rešenja
pitanja krivice i prestupa ljudskog, zapadno-evropski svet ne ume da
zamisli.
Vidoviti apostol slovenskog svečoveka dublje oseća i pravilnije
rešava problem dobra i zla. ljudske sile, same po sebi, ne mogu ga
rešiti. One to mogu učiniti, samo prosvećene, voćene i rukovođene
Bogom. Jasno je i razumljivo do očiglednosti, misli Dostojevski, da se
zlo skriva u čoveku dublje nego što pretpostavljaju socijalisti koji
hoće da ga leče; da se zlo ni u kakvoj društvenoj formaciji ne može
izbeći; da će ljudska duša ostati uvek ista; da nenormalnost i greh
proističu iz nje; i da su, najzad, zakoni ljudskoga duha još toliko
nepoznati, toliko još nauka za njih ne zna, toliko su neodređeni i
toliko tajanstveni, da nema, niti zasad može biti lekara, pa ni sudija
završnih, konačnih. Nego postoji Onaj koji kaže: >>Osveta je moja
stvar, i Ja ću suditi<<. Samo njemu jednome poznata je sva tajna
ovoga sveta i krajnja sudbina čovekova. I tako se čovek ne sme
hvatati da rešava šta bilo sa ponosom u svoju nepogrešivost — još
nisu nastupila vremena niti rokovi. Čovek koji drugim ljudima sudi
treba da zna da on nije sudija krajnji, nego da je i on grešnik, da su
terazije i mera sveta u njegovim rukama apsurd, ako se i on sam,
držeći u rukama tu meru i terazije, ne priklanja pred zakonom još
neodgonetnute tajne, i ne pribegava jedinom izlazu: milosrđu i
ljubavi.
Nauka >>nepogrešivog<< evropskog čoveka proglasila je
načelo samoodržanja za osnovno načelo svekolikog života na zemlji.
A to znači, i za osnovno načelo ljudskog morala. Prevede li se to
načelo na jezik prostiji i shvatljiviji, ono glasi: kad je u pitanju
održanje svoga života — sve je dozvoljeno: i zločin, i greh, i ubistvo, i
pljačka, i ljudožderstvo. >>Nauka veli: ti nisi kriv što je priroda sve
tako udesila, a nagon samoodržanja je iznad svega<<. Prema tome,
nauka će dopustiti da se radi samoodržanja i novorođenčad mogu
jesti ili spaljivati. >>Po mome mišljenju, čovečanstvo će sa samom
naukom podivljati i izumreti<<.
Nasuprot tome postoji hrišćanski moral. Čovek je u
neposrednoj vezi sa Bogom, koji mu daje moć i sile da živi jednim
višim životom. Nasuprot načelu samoodržanja hrišćanstvo ističe kao
osnovu svoga bogočovečanskog morala — načelo
samopožrtvovanja. Naučni moral naređuje: žrtvuj druge sebi! A
hrišćanski moral zapoveda: žrtvuj sebe drugima! >>Prema tome,
samo hrišćanstvo ima žive vode u sebi; samo hrišćanstvo može
odvesti ljude izvorima žive vode i sačuvati ih od propasti i uništenja.
Bez hrišćanstva bi se čovečanstvo raspalo i propalo<<. Jedino
hrišćanstvo može spasti čovečanstvo od podivljalosti i
samoistrebljenja. U hrišćanstvu bi čak i oskudica u hrani i u gorivu
bila snošljivija. Na primer, novorođenčad ne bi bila spaljivana, već bi
sami ljudi umirali za svoje bližnje. Pravi hrišćanin nikada neće
žrtvovati novorođenče radi svog samoodržanja. Naprotiv, on će rado
žrtvovati sebe da bi održao u životu novorođenče.
 Čovek evanđelske svečovečanske ljubavi ne može zidati svoju
sreću na nesreći drugoga. >>Zar može biti sreće, ako se ona osniva
na tuđoj nesreći? Dozvolite, veli Dostojevski, zamislite da podižete
zgradu ljudske sudbine, s namerom da na kraju usrećite ljude, da im
najzad date mir i pokoj. I zamislite dalje da je za to neophodno i
neminovno potrebno da izmučite ma samo jedno ljudsko biće, biće
koje ne mora da bude baš dostojno, koje s neke tačke gledišta može
biti čak i smešno, dakle ne nekog Šekspira, nego prosto poštenoga
starca muža mlade žene u čiju ljubav on veruje slepo, iako ne
poznaje njeno srce, poštuje je, ponosi se njome, srećan je i bezbrižan
kroz nju. Dakle, samo njega bi trebalo osramotiti, obrukati, i izmučiti
ga, da bi se podigla vaša zgrada! Da li biste pristali da pod tim
uslovom budete arhitekt te zgrade? Eto vam pitanje. Možete li vi i za
trenutak dozvoliti pomisao: da bi ljudi za koje ste podigli tu zgradu,
pristali da od vas prime tu sreću, u čijim je temeljima uzidana patnja
ma i ništavnog bića, koje je nemilosrdno i nepravično izmučeno — i
da li bi ljudi u toj sreći mogli da ostanu srećni? — Ne! Čista ruska
duša ovako prosuđuje: neka ja jedina izgubim sreću, neka je moja
nesreća neuporedivo veća nego nesreća toga starca, najzad, neka
niko nikad, ni starac, ne doznadu za moju žrtvu i ne ocene je — ne
želim da budem srećna pošto upropastim drugoga!<<.
Duh >>nepogrešivog<< evropskog čoveka je duša celokupne
evropske kulture i civilizacije. Sve je tu izgrađeno na čoveku kao
temelju, i radi čoveka kao poslednjeg cilja. Tu nema mesta za
Bogočoveka. Zato je Bogočovek i odbačen kao suvišan i nepotreban.
Evropski čovek, u svojoj oholoj nepogrešivosti, dovoljan je sam sebi
u ovom zemaljskom svetu. Od Bogočoveka on ništa ne traži, zato
ništa i ne dobija. Dostojevski postavlja pitanje: može li evropski
civilizovan čovek, to jest Evropljanin, uopšte verovati u Božanstvo
Isusa Hrista, jer se sva vera samo u tome sastoji da se veruje u
njegovo Božanstvo? Na to pitanje, veli Dostojevski, civilizacija putem
činjenica odgovara jednim: ne!
Civilizaciji >>nepogrešivog<< evropskog čoveka treba
protivstaviti civilizaciju slovenskog svečoveka: svu izgrađenu na
Bogočoveku kao na temelju. >>Potrebno je, izjavljuje omiljeni
ideolog Dostojevskoga, knez Miškin, da nasuprot Zapadu zasija naš,
ruski Hristos, koga smo ni sačuvali, a koga oni nikad ni znali nisu! Ne
da se ropski hvatamo na jezuitski mamac, nego noseći im našu,
rusku civilizaciju . . .<< >>Mi samo odbacujemo, piše Dostojevski u
svome Dnevniku, isključivo evropsku formu civilizacije i kažemo da
nam ona nije po meri<<. Glavno je sačuvati najveću dragocenost
naše planete: Bogočoveka Hrista. A On je sav u pravoslavlju, sa
svima svojim božanskim savršenstvima i večnim vrednostima. >>Da
bismo sačuvali Isusa, to jest pravoslavlje, veli Dostojevski, treba pre
svega sačuvati sebe i biti svoj. Samo će onda biti roda kada se drvo
razvije i ojača. I zato Rusija treba da postane svesna kakve je
dragocenosti ona ostala jedini nosilac, da zbaci nemački i
zapadnjački jaram i da postane svoja sa jasnim saznanjem cilja<<.
 Spasenje čoveka, naročito evropskog čoveka, od onog očajnog
samouništenja koje stvara >>nepogrešivi<< humanizam, sastoji se
u potpunom i svesrdnom usvajanju Bogočoveka. Obogotvorenje
čoveka je najkobnija bolest od koje boluje nesrećna Evropa. Za tu
bolest postoji samo jedan lekar: Bogočovek, i samo jedan lek:
Pravoslavlje. U svima svojim idejama i delatnostima Evropa je
čovekopoklonička i čovekocentrična; u svemu svome pravoslavlje je
hristopokloničko i hristocentrično. Na jednoj strani: tajna nad
tajnama je čovek, a na drugoj: Bogočovek. Dostojevski se iskreno
mučio i jednom i drugom tajnom, i pronašao njihovo srce. njemu su
obe svoje; nad jednom tuguje i plače; drugoj se raduje i divi. Kad ide
u Evropu, ide ne kao sudija već kao setni poklonik. >>Ja hoću da
idem u Evropu, izjavljuje Ivan Aljoši, i znam da idem samo na groblje,
ali na naj-najmilije groblje! Tamo leže mili pokojnici, svaki kamen
nad njima priča o nekom plamenom minulom životu, o nekoj strasnoj
veri u svoj podvig, u svoju istinu, u svoju borbu i u svoju nauku —
tako da ću ja, znam unapred, pasti na zemlju i ljubiti to kamenje i
plakati nad njim, — no u isti mah sam iz sveg srca svog ubeđen: da
je sve to već odavno samo jedno groblje i ništa više! I neću plakati iz
očajanja, nego prosto zato što ću biti srećan usled prolivenih suza
svojih<<.
Svojom >>nepogrešivošću<< i gordom autarkičnošću
evropski čovek je osudio sebe na smrt, iza koje, po zakonima ljudske
logike, nema vaskrsenja, a Evropu pretvorio u prostrano groblje, iz
koga se ne vaskrsava. Ali slovenski svečovek, u svojoj evanđelskoj
seti i svečovečanskoj ljubavi, oseća, veruje i zna: samo blagi i
čudesni Bogočovek može savladati svaku smrt, vaskrsnuti svakog
mrtvaca, obesmrtiti svakog smrtnika, i evropsko groblje pretvoriti u
rasadnik vaskrsenja i besmrtnosti.

DOSTOJEVSKI — SVEČOVEK
Ma s koje strane pristupili Dostojevskom, svetovi su njegovi
bezbrojni, vidici su njegovi beskrajni. Mnogostranost njegovog genija
poražava. Kao da je Vrhovno Biće uzelo ideje iz svih svetova,
posejalo ih u jednoj ljudskoj duši, i — javio se Dostojevski. Po
celokupnoj svojoj pojavi on je prorok, i mučenik, i apostol, i pesnik, i
filozof. On pripada i svima svetovima i svima ljudima, jer je
svečovečanski širok i dubok. On je toliko čovek, toliko svečovek, da
je svima rod: rod Srbima, rod Bugarima, rod Grcima, rod Francuzima,
rod svima ljudima na svim kontinentima. U njemu ima svakoga od
nas, te svako može naći sebe u njemu. Svojom svečovečanskom
saosetljivošću i ljubavlju on je svima svoj. Ništa mu ljudsko nije
nepoznato, nijedan mu čovek nije tuđ. Ako je zločinac, kod njega će
naći razumevanje; ako je patnik, kod njega će naći odmor, ako je
mučenik, kod njega će naći zaštitu; ako je očajnik, kod njega će naći
utehu; ako je siromah, kod njega će naći zagrljaj; ako je bezvernik,
kod njega će naći nežnog učitelja; ako je vernik, kod njega će naći
čudesnu apologiju vere.
Ali, svečoveku Dostojevskom i ništa Božje nije nepoznato, nije
tuđe, ukoliko je to Božje dato i objavljeno u ličnosti Bogočoveka
Hrista. Jer je svojom beskrajnom verom u Hrista poznao svu tajnu
njegovu, i svojom beskonačnom ljubavlju prema njemu učinio sve
njegove božanske vrednosti svojima. Otuda svakome čoveku, od
najgoreg do najboljeg, Dostojevski može pružiti sve što mu je
potrebno za moralno samousavršavanje do potpunog
bogočovečanskog savršenstva. Put koji je Dostojevski prešao za
vreme svoga zamaljskog života spada u najduže puteve kojima je
ljudsko biće uopšte išlo na ovoj planeti. Dijapazon njegovih misli,
osećanja, raspoloženja i stremljenja toliko je veliki, da može
pripadati samo svečoveku, a ne jednom običnom čoveku. Zaista, sve
što čovek kao čovek može imati i doživeti, Dostojevski je imao i
doživeo u neslućenim razmerama i neviđenim zamasima. Na svima
bojištima njegovog srca i uma dugo su se borili đavo i Bog, dok
najzad konačnu pobedu nije odneo On: čudesni Bog i Gospod —
Bogočovek Hristos. Sve je ostalo, i ljudsko i đavolski, zauvek palo.
Samo je jedno kao nepobedljivo ostalo: on — svečovek, i njegov
nezamenljivi ideal — Bogočovek.
Dostojevski je prorok, jer je svečovek. Celog života svog je
prorokovao o Bogočoveku i o preobražaju čoveka pomoću
Bogočoveka. Kao prorok i vidilac, on je i čovekovo zlo i čovekovo
dobro sveo na njihove praizvore: zlo na đavola, dobro na Boga. Jer je
glavna odlika proroka: sa gledišta večnosti gledati svet i čoveka u
svetu, misliti misao Božju o svetu, objavljivati Božji plan o svetu,
raditi delo Božje u svetu. Nadahnućem i vidalaštvom proroka,
Dostojevski je pratio čoveka na svim njegovim putevima od đavola
do Boga i od Boga do đavola. Kao pravi prorok, on je iza svih
zemaljskih stvarnosti video dve večne stvarnosti: Boga i đavola. A
čoveka između njih. I proročki vidovito opisao i pokazao, da su Bog i
đavo najglavniji stvaraoci i činioci u našim ljudskim svetovima.
Čovek, po samoj prirodi svoga bića, ne može bez njih, mimo njih,
van njih, jer oni sačinjavaju, opkoljavaju i prožimaju sve sfere i
atmosfere, u kojima se ljudski duh kreće i živi.
Dostojevski je mučenik, jer je svečovek. Nema muke duha
ljudskog kojom se on nije iskreno mučio. Kao retko ko, on se mučio
tajnom čoveka i sveta, tajnom Boga i đavola. U tom pogledu samo
se Jov i Solomon mogu uporediti sa njim. Zar nije mučenik on, čija se
savest onako strašno mučila nad ljudskim zlom i dobrom, nad
ljudskim zločinom i kaznom? Vaistinu je mučenik, jer je mučio sebe
uzvišenim mukama, da bi nam osvetlio puteve u našim jezivim
tminama. Mučenik je, po stoput mučenik on, jer je dušu svoju kidao i
trošio braneći Hrista kao najveću vrednost svih svetova. I zbog toga
ismevan i prezren bio. Pravi je mučenik on, jer se kao svojim mučio: i
zločinom zločinca, i očajanjem očajnika, i patnjom patnika, i
bezbožništvom bezbožnika. A svrh svega, mučio se stradanjem
dece, kao niko do njega i posle njega. I sve to sa jednim ciljem: da bi
nas naučio kako se kroz stradanje postaje pravi čovek, bolji čovek i
najbolji čovek.
Dostojevski je apostol, jer je svečovek. U novije doba niko nije
dao takvo svedočanstvo o Bogočoveku Hristu, kao što je on dao. Za
vekove i vekove nije bilo čoveka koji je sa takvom silom pokazao: da
je Bogočovek sve i sva za čoveka u svima svetovima. Tragedija je
čoveka potpuna i konačna, ako ga ne preporodi i ne preobrazi
Bogočovek. Apostol je Dostojevski svojom bezgraničnom verom u
Hrista, svojom evanđelskom samilošću za ljude, i svojom
svečovečanskom ljubavlju za sva bića. Zar nije apostol on, koji je,
nošen božanskim zanosom, paljen božanskim plamenom,
osvetljavan božanskom svetlošću, zanosio, palio i osvetljavao srca
ljudska Hristovom svetlošću? Da, da, nesumnjivo apostol, jer je sve
vrednosti neba i zemlje svodio na Hrista i izvodio iz Hrista. Toliko, da
je Hrista pretpostavljao Istini, ako bi mu se čak i matematički
dokazalo da je Istina van Hrista! Apostol je on, jer na jedan
neosetan, ali čudotvoran način, uvodi čudesnog Hrista u našu dušu,
čini nam Ga savremenim, bliskim, milim. I mi od tronutosti, od
miline, od ushićenja plačemo kraj njega, što nas se setio, što je
došao među nas, što se kosnuo srca našeg, što je tu među nama,
blag i krotak, milostiv i žalostiv, On — tihi i nežni, pa ipak beskrajno
uzvišeni Isus . . .
Dostojevski je pesnik, jer je svečovek. On je tragiku bića
ljudskog opevao kao niko. Danteov pakao je skoro raj prema onome
paklu što ga je Dostojevski pronašao u ljudskoj duši i opisao. I tu, na
nedosežnim visinama ljudske tragike, blizak mu je u pesničkom bolu
samo Jov i Solomon. Zar nije pesnik on, koji je svojom
svečovečanskom osetljivošću onako potresno i snažno osetio i
opevao dramu ljudskih svetova? Osetio i opevao potresnije i snažnije
i od samog Šekspira. Nesumnjivo je Dostojevski pesnik, i to
svečovečanski pesnik, jer je kao niko u našem čovečanskom svetu
opevao i čovekov bol, i čovekovu tugu, i čovekovo očajanje, i
čovekovu radost, i čovekovu veru, i čovekovu ljubav; a pre svega i
više svega: čovekovog Boga i čovekovog đavola. Vaistinu pesnik, jer
niko nije ispevao jezovitiju i strahovitiju apologiju đavola od njega, ali
i veličanstveniju i divniju himnu Bogu i Bogočoveku.
Dostojevski je filosof, jer je svečovek. On je najapstraktnije
metafizičke probleme pretvorio u najrealnije, u najčovečanskije, u
najbliže. I pokazao da su to problemi kojima živi svaki čovek, i
rešava ih ovako ili onako u svome svakodnevnom životu. Od
Dostojevskog smo naučili: svaki čovek, samim tim što je čovek, već
je filosof. Zar nije filosof Dostojevski, koji je najteže, >>proklete
probleme<< ljudskog saznanja rešavao na način nov i nepoznat do
njega? Kako nije filosof on, koji je svojom mišlju obuhvatio i
božanske i čovečanske i demonske svetove, i njihove istine i
stvarnosti? Nema sumnje, on je darovit filosof, jer je stvorio
đavodiceju i teodiceju, kojima nema ravnih u filosofiji roda ljudskog.
Ali, i kao filosof, on je filosof proročkog duha, mučeničkog iskustva i
pesničkog poleta.
 Mi ljudi živimo u svetu dvostruke realnosti: fizičke i duhovne.
Šta je to fizička realnost? — Materija. A šta je materija? Ima danas
fizičara koji tvrde da materija, u stvari, ne postoji; postoje samo
nematerijalni praelekrtoni i fotoni. A duhovna realnost, šta je to? —
Duša. A šta je duša? nešto neposredno dato našem biću, nešto čemu
ne znamo ni suštinu ni oblik. Smatrajući materiju i dušu za realnost,
nismo li priviđenja proglasili za realnost? Ma kako hteli da se
osvedočimo o realnosti materije i duha, naša ljudska misao i naše
ljudsko osećanje svedoče jedno, samo jedno: i materija i duh izatkani
su od nečeg što liči na senku i na san: sonije jesmi nepostojanoje. A
sve ono što nazivamo stvarima i bićima, od iste je materije od koje i
san: vsja sjen, vsja son. I ovaj naš zemaljski svet svojom realnošću
liči na san koji neko sanja. A mi ljudi, deo tog kosmičkog sna,
krećemo se u ovom svetu kao senke među senkama, kao priviđenja
među priviđenjima, kao utvare među utvarama.
No misao ljudska, čija je priroda fantastičnija i od same prirode
sna, neumorno pita: šta je to što materiju čini realnošću, a šta — što
dušu čini realnošću? I materiju i dušu čini realnošću samo svemoćni
Tvorac svih realnosti: Bog Logos. To je evanđelski odgovor ljudskoj
misli, jedini odgovor koji za nju znači istinsku blagovest. Sve što
postoji, utoliko je realno ukoliko ima u sebi Logosne sile. Realnost u
stvari i nije ništa drugo do logosnost. Ono što prirodu čini prirodom, i
čoveka čovekom, i dušu dušom, i materiju materijom, i nebo nebom,
i zemlju zemljom, i život životom, i biće bićem jeste — logosnost.
>>Logos postade telo<<. Ove tri reči sadrže celokupno
evanđelje božanskog i čovečanskog realizma. Tek ovaploćenjem
Boga Logosa ljudi su saznali pravu, neprolaznu, večnu realnost. Do
ovaploćenja ljudi su zaista bili priviđenja. Od ovaploćenja kroz sve
što je ljudsko počinje da struji božanska realnost. I svaki je čovek
utoliko istinski realan, ukoliko sjedini sebe sa ovaploćenim Bogom
Logosom. A to znači: ukoliko se učlani u telo Bogočoveka Hrista koje
je Crkva. Kao telo Boga Logosa, Crkva je u stvari jedina prava i
neprolazna realnost u ovom prolaznom svetu.
Proročki nadahnuto i apostolski zanosno Dostojevski je osetio
svu beskrajnu važnost ovaploćenog Boga Logosa za naš zemaljski
svet. To je prva i najglavnija realnost, i osnov svake trajne realnosti.
Dostojevski izjavljuje: >>Uslov — sine ljua non — bića celoga sveta
sadrži se u ovim rečima: Logos postade telo<<. Sve vrednosti neba i
zemlje Dostojevski nalazi u ovaploćenom Logosu, zato i veli: Sve se
sastoji u tome, da Logos zaista postade telo. U tome leži sva vera i
sva uteha čovečanstva, uteha koje se ono nikad odreći neće.
Pojava Boga Logosa u ličnosti Bogočoveka Hrista jasno
pokazuje da je u ovom svetu Bog jedina istinska realnost, a čovek
samo utoliko ukoliko ovaploti u sebi Boga Logosa, ukoliko se ologosi.
Svojim radom i učenjem, Bogočovek nepobitno pokazuje i dokazuje
da u ovom svetu stvarno postoje dve istinske realnosti: Bog i čovek.
A između Boga i čoveka nalaze se sve ostale realnosti. Ali se
diferenciranje realnosti vrši samo u svetlosti najviše realnosti: Boga.
Otkidanje od te realnosti survava misao u psevdorealnost, u
protivrealnost, u nebiće. najpotpunija i najstrašnija psevdorealnost
jeste Satana. Jer on pretstavlja najoštriju otkinutost i najveću
udaljenost od Boga.
Za slovenskog svečoveka Dostojevskog Bog je najveća
realnost i najbliža stvarnost. Za njegove heroje postoji jedna glavna
muka: Bog. >>Bog samo muči<<, — to je njihova opšta ispovest.
Ako pak Boga nema, onda je sve — đavolski haos, i besmislica, i
glupost. Onda — sve na apsurdima počiva.
Druga realnost, najveća posle Boga, jeste čovek, njegova
besmrtna duša, njegova ličnost. Kad je Bog prva realnost, onda je
besmrtnost duše druga realnost. Besmrtnost duše je logična i
prirodna kao i postojanje Boga. Za slovenskog proroka Dostojevskog,
besmrtnost duše je glavni izvor svih neprolaznih vrednosti ljudskih.
Štaviše: >>Ideja o besmrtnosti jeste sam život, živi život, njegova
završna formula i glavni izvor istine i pravilnog saznanja za
čovečanstvo<<. Bez besmrtnosti duše život ljudski ne bi imao
nikakvog smisla i opravdanja. Jedino >>iz vere u besmrtnost duše
proističe sav viši smisao i značaj života, proističe želja i volja za
život<<.
Slovenski apostol besmrtnosti čovekove duše ne može da
zamisli čoveka bez Boga. Čovek postoji zato što postoji Bog. Da
nema Boga, čovek ne bi mogao postojati. >>Lična besmrtnost i Bog
su jedna i ista — identična ideja<<, objavljuje Dostojevski. >>Ako
Boga ima, onda sam ja besmrtan<<, s pravom tvrdi on. Zato je za
njega najvažnija stvar na zemlji: verovati u Bogočoveka Hrista i u
zagrobni život.
Baš zato što je prorok i apostol Boga i besmrtnosti čovečije
duše, Dostojevski je kao retko ko osetio i dokazao postojanje
suprotnog Bogu i čoveku bića — đavola. U njegovim antiherojima se
silno oseća zadah đavolskog zloumlja. Ne postoji pisac, u čijim se
herojima, pobornicima ateizma i anarhizma, tako neodoljivo i jasno
oseća živo prisustvo đavola, i njegovo zračenje kroz sve njegove
ideje i dela. Na jedan nepodražljivo genijalan način Dostojevski
pokazuje da je đavo — strašan svojom realnošću i lukavstvom. U
svemu i po svemu on je anti-Bog i anti-čovek.
Svi svetovi Dostojevskoga, kroz sve oblike svoga postojanja,
svedoče i tvrde: đavola ima, Boga ima, besmrtne duše ima. Za
ljudsko saznanje, i Bog i đavo su primarne realnosti, jer na
tajanstven način prožimaju čovečije biće. U svetu zemaljskih
zbivanja đavo nikim i ničim ne apologira i ne opravdava sebe tako
silno i moćno kao — čovekom. Ali isto tako i Bog. To Dostojevski
dokazuje, s jedne strane — svojom đavodicejom, a s druge — svojom
teodicejom.
Po prirodi svojoj, čovek je bogocentričan, a po volji svojoj često
postaje đavocentričan. Jovovski mučen problemom čoveka,
Dostojevski je pronašao da je problem čoveka u stvari problem Boga
i đavola, i da se problem čoveka ne može pravilno i završno rešiti
ako se ne reši problem Boga i đavola. To se snažno oseća kada se
prolazi kroz pakao, čistilište i raj pravoslavnog Dantea,
Dostojevskog. Život čovekov je kao neko uže, raspeto između đavola
i Boga. Svaki čovek, samim tim što je čovek, živi na tom užetu,
preživljujući opasnu dramu svoga postojanja. Svaka misao, svako
osećanje, svaka želja, svaki postupak približuje čoveka ili Bogu ili
đavolu. Hteo ili ne, čovek je ili uz Boga ili uz đavola, jer trećega ne
može biti.
Svaki čovek, prohodeći podvig svog života na zemlji, stvara ili
svoju đavodiceju ili svoju teodiceju. Svoju đavodiceju čovek stvara
kada svojim gresima i zlom podržava i opravdava đavola, ostvarujući
njegov lukavi i pagubni plan o čoveku i svetu. A svoju teodiceju
čovek stvara kada svojim vrlinama i dobrom veliča i opravdava
Boga, ostvarujući njegov mudri i spasonosni plan o čoveku i svetu.
Drugim rečima: idući putem >>nepogrešivog<< čoveka,
čovekoboga, čovek apologira đavola i stvara svoju đavodiceju; a
idući putem evanđelskog svečoveka, Bogočoveka, on apologira Boga
i stvara svoju teodiceju.
Dostojevski je stvorio svoju đavodiceju kada je bio uz Satanu-
kušača, a svoju teodiceju kada je stao uz Hrista i ostao sa njim
zanavek. U svojoj đavodiceji on je na sveubedljiv način pokazao da je
tajna svih ideologa i tvoraca čovekoboga i nadčoveka — đavo. A u
svojoj teodiceji on je apostolski silno i neodoljivo pokazao i dokazao
da je tajna svih ideologa i tvoraca pravog čoveka, hristolikog
svečoveka — Bogočovek Hristos. Kao vidilac i prorok, on je pronašao
da su glavne, iako nevidljive, stvaralačke sile u svima savremenim,
ličnim, socijalnim i narodnim pokretima modernog čovečanstva — ili
Hristos ili đavo.
U novije doba, lukavi Kušač roda ljudskog nikoga nije tako
sablažnjavao i zavodljivo kušao kao Dostojevskog. Za vreme tih
kušanja Dostojevski je zaronio u jezive dubine pakla, poznao
apokaliptične >>dubine Satanine<<, i stvorio đavodiceju, za kakvu
ljudsko saznanje znalo nije. Čak i Ničeova đavodiceja, upoređena sa
njom, sricanje je bukvarica. Po svemu, ona je tako nečuveno strašna
i porazno užasna, da se Dostojevski s pravom može nazvati
apokoliptičkim imenom: >>car bezdana<< — Avadon. Silom duha
svog on je otvorio sve bezdane pakla; iz njih je pokuljao takav dim,
da je pocrnelo i sunce i nebo nad čovekom.
Samo Hristovi ljudi, kao što je apostol Pavle, >>znaju šta
Satana misli<<, znaju njegove ideje, njegovu filosofiju. Među njima
je, u prvom redu, Dostojevski. On je duboko ušao u psihologiju
Satane, proanalizirao prirodu ovog prvog kritičara Božje tvorevine,
pronašao njegove razloge za prvi bunt protiv Boga i sveta, i stvorio
Bunt kakav svet video nije. Ali, veliki poznavalac dubina Sataninih,
neustrašivi buntovnik protiv Boga i sveta, doznao je svojim vlastitim
iskustvom: da ljudska priroda ne može izdržati bogohulstvo i bunt
protiv Boga i njegove tvorevine. U paklenim mukama svoga duha on
je svim bićem osetio da ga satanskih užasa može spasti jedino:
>>presvetli, čudesni i čudotvorni lik Bogočoveka Hrista<<.
Najveći buntovnik roda ljudskog nije bio u stanju da izdrži svoj
sopstveni bunt, već je, gonjen nekom unutrašnjom silom svoga srca,
smirio sebe pred blagim i krotkim Gospodom Isusom. Kroz pakao
skepse, sumnje, odricanja i neverja prošao je Dostojevski, dok nije
poverovao u Hrista kao u Boga i Gospoda. Zaista je on mučenički i
junački izvojevao i stekao svoju veru u Hrista. Zato je, pred kraj
svoga života, sa bolom i gnevom pisao: >>Hulje me zadirkuju zbog
moje tobožnje neprosvećene i nazadnjačke vere u Boga. Ti glupaci
međutim ni u snu nisu nikad usnili takvo snažno poricanje Boga
kakvo je izraženo u mome >>Velikom inkvizitoru<<, i u prethodnim
glavama, a na što cela knjiga daje odgovor. Ako verujem u Boga,
ne činim to kao glupak (kao fanatik). Oni hoće da me uče, i smeju se
mojoj ograničenosti! njihova glupava priroda ne može ni sanjati o
onolikoj snazi odricanja koliko sam ja preturio preko glave. . . Ivan je
dubok. On nije jedan od savremenih ateista koji svojim
neverovanjem samo dokazuje ograničenost svoga gledanja na svet, i
tupost svoga malog mozga. Ni u Evropi nema, niti je ikada bilo, tako
silnog ispovedanja ateizma. Dakle, verujem u Hrista i ispovedam ovu
veru ne kao dete. Moje osana prošlo je kroz veliko čištilište sumnje
— kao što u mom poslednjem romanu kaže o sebi đavo<<.
Dostojevski, neviđeni ateist i žestoki bogoborac, mogao se
spasti, i spasao se samo takvim svesavršenim i svemilostivim
Bogom, kakav je Hristos. Čarobni lik Hristov ispunio je svu njegovu
dušu, i on je postao u novije doba najvidovitiji prorok i najrečitiji
apostol lika Hristovog. Slušajući njegovu zanosnu reč o Hristu čovek
govori sebi: zaista je lik Hristov jedina Svetlost za sve tame u koje
može zapasti rod ljudski, jedini izlaz za sve smrti, jedina uteha za
sve muke, jedini putokaz za sve zablude. >>Mi na zemlji zaista
lutamo, veli Dostojevski, i kada pred nama ne bi bilo dragocenog lika
Hristovog, mi bismo se izgubili i zalutali sasvim — kao nekada rod
ljudski pred potopom<<.
Među posmrtnim beleškama Dostojevskoga, veli Sergije
Bulgakov, nalazi se jedna na kojoj piše: >>Napisati knjigu o Isusu
Hristu<<. Mi ne znamo da li bi Dostojevski napisao takvu knjigu, ali
u nekom smislu, sve njegove knjige, naročito one iz poslednjih
njegovih godina, napisane su o Hristu: u svima njima je On pravi,
iako nevidljiv, centar, a ponekad se i otvoreno pojavljuje. Najveći
trijumf Dostojevskovog genija sastoji se baš u tome, što je on umeo
u svojim delima da učini da se oseti živi Hristos, što je umeo da Ga
uvede među nas, i, približi nam ga, učio je da Ga volimo.
Dostojevski, koji je podvižnčki i mučenički obožavao Gospoda
Hrista, toliko se pronikao svetlošću njegovom, da je zračio njome,
naročito u poslednje dane svoga života. Jedan od njegovih
najprisnijih prijatelja, N. Strahov, veli da je Dostojevski poslednjih
godina svoga života veoma ličio na podvižnika, punog krotosti i
blagosti. A po rečima Vogea: >>Lice Dostojevskoga, u svako vreme,
sem kad je uzbuđen, izražavali je setnu i blagu krotost, kakva se
viđa na ikonama starih slovenskih svetitelja<<.
Dostojevski je ubeđen, da samo ljudi nečista srca i pomračena
uma, koji su u nekom intelektualnom savezu sa đavolom, mogu
odricati da je Hristos jedini Spasitelj sveta i čoveka. >>Oni koji
odriču Hrista, nimalo Ga ne poznaju<<, tvrdi Dostojevski. Jer je ne
moguće poznavati Hrista a ne voleti Ga. U jednom svom pismu
Dostojevski se ovako izražava o ruskom kritičaru Bjelinskom:
>>Jednom razgovarajući sa mnom, on je ružio Spasitelja. Ali, on se
sigurno nikad nije poduhvatio da sa Hristom uporedi sebe i gospodu
koja drmaju svetom. On je bio nesposoban da vidi kako su svi oni —
ništavni, srditi, netrpeljivi, niski, a pre svega — pakosni i uobraženi.
On nikada nije postavio sebi pitanje: >>A šta ćemo staviti mesto
Hrista? Sigurno ne sebe, ovakve rđave kakvi smo<<. Ne, on nikada
ni razmišljao nije o mogućnosti da on može biti rđav. On je do
krajnosti bio zadovoljan sobom, i u tome se izražavala njegova lična,
bedna, žalosna tupavost<<.
Sa svojih proročkih visina Dostojevski je jasno sagledao
tragediju Evrope. I otkrio njen uzrok. Uzrok je to što je Evropa kroz
rimokatolicizam i protestantizam unakazila i izgubila lik Bogočoveka
Hrista, tu jedinu večnu vrednost, radi koje stoje i postoje svi svetovi.
I zbog toga se tamo sve zamutilo i krenulo u haos. Ali, to je polovina
proročke vizije Dostojevskoga; a druga polovina je ovo: lik
Bogočoveka Hrista sačuvan je potpuno u Pravoslavlju, stoga ništa
drugo nije ni potrebno, jer je Pravoslavlje sve.
Gledajući čoveka i čovečanstvo, a i ruski narod sub specie Christi,
Dostojevski je pronašao da je glavna i najveća vrednost ruskog
naroda — Pravoslavlje, i u njemu čudesni lik Bogočoveka Hrista. Zato
je i blagovestio: Rusija nosi dragocenost kakve nigde nema više:
Pravoslavlje. Ona je čuvar Hristove istine, pravog lika Hristovog, koji
je pomračen u svima srugim verama i u svima drugim narodima.
Rusija je svojom tajanstvenošću postala u novije doba
najzagonetnija zemlja na svetu. Tome je najviše doprineo
Dostojevski. Ali, on je u isto vreme najviše doprineo da se ta
zagonetka donekle odgonetne, da se pronađu njene glavne
stvaralačke sile, i svrh svega: njena najveća vrednost i njena najveća
svetinja. Ta vrednost i ta svetinja jeste Pravoslavlje. Po prorokovanju
Dostojevskoga, nova reč koju Rusija ima da kaže svetu jeste
Pravoslavlje. Zbog svoje apostolske revnosti u propovedanju
Bogočoveka Hrista i njegovog Evanđelja Dostojevski je s pravom
nazvan >>neustrašivi ispovednik imena Gospodnjeg<<.
Kroz Dostojevskog je kao kroz svoj plameni jezik progovorila
sva ruska duša: svi njeni gresi i sva njena pokajanja, svi njeni poroci
i sve njene vrline, sve njene čežnje i svi njeni ideali. On je najviši i
najdublji izraz ruske narodne samosvesti. On je, kao što je rečeno,
Rusija u minijaturi. On je postao >>moralni vođ našeg vremena<<.
Jedan ruski mislilac pisao je o Dostojevskom: >>Već je postala
nepobitnom istinom činjenica: da se sav Dostojevski ovaplotio u
naše vreme; da je postao nadahnitelj i polazna tačka, skoro, za sve
naše pisce, pesnike, filosofe; da je celokupno sadašnje religiozno
saznanje potpuno došlo od njega; da stvaralačka sila našeg
vremena, u bukvalnom smislu, živi njime, samo menjajući i
preobražavajući njegove ideje, njegova otkrivenja, njegove
beskrajne i večne dubine. Razlog za ovakav uticaj ne treba gledati u
siromaštvu i nedostatku naše stvaralačke snage, već u izvanredno
jakom srodstvu koje postoji između vascelog ruskog stvaralaštva i
Dostojevskove ličnosti. U tom pogledu, Dostojevski se javlja pred
svetom kao izrazitelj svih dubina ruskog duha, kao genijalan tvorac
svih njegovih lutalačkih, skrivenih, tajanstvenih moći, kao
veličanstveni simbol, živi simbol zagonetnog carstva ruske duše i
naroda, njegovih traženja i nada, njegovih molitava i prokletstava.
Jer mi ne stvaramo ponova Dostojevskog, već je on sam, njegova
titanska sila pristupna u nama i stvara kod sadašnjih pisaca njegov
gromovski bunt, njegovo veliko stradanje, i njegovu mističnu
nadracionalnu lepotu. Jer je Dostojevski — sva Rusija, njena duša,
njena tajna, i osnovna suština<<.
Svečovečanskom širinom i dubinom svojih ideja i osećanja
Dostojevski vrši ogroman uticaj i na pisce van Rusije, naročito u
Nemačkoj. O tome J.E. Poricki piše: >>U Nemačkoj je bezbroj živih
pesnika, koji su pod uticajem Dostojevskoga, sa više ili manje sreće
sleduju mu ili su mu sledovali. Dva najznatnija pretstavnika nemačke
književnosti, obojica pesimisti: Niče i Hauptman, korene se potpuno
u Dostojevskom<<.
Posmatrajući Ničea i Dostojevskog sa jednog višeg
istoriosofskog stanovišta, Oto Julius Birmbaum iskreno je izrekao
mnoge istine. Jedna je od njih ova: >>Možda je Niče uzvišeni kraj a
Dostojevski xinovski početak; onaj — kraj zapadne, evropske kulture,
zasnovane na antičkoj kulturi; ovaj — početak istočne, ruske kulture,
koja vodi poreklo od Vizantije<<. A druga je istina, i još neke uz nju,
ovo: >>Iz Dostojevskog govori Hristos, i mora se čovek vrlo daleko
vraćati u prošlost razvića hrišćanske misli, da bi došao do čoveka iz
koga je Hristos govorio tako snažno kao što iz Dostojevskog govori.
Sa svoje strane ja držim da je takav čovek — Francisko Asiski. . .
Ipak je Hristos Dostojevskoga pravi-pravcati Hristos, Hristos u svojoj
gigantskoj Istini . . . U Rusu Dostojevskovom nalazi se genijalna
sadržina ruskoga naroda u istom obimu i istoj dubini kao što se u
Ničeu nalazi genijalna sadržina zapadne kulturne svesti. . . Ovde
Niče, čiji Zaratustra razbija stare tablice (sinajske), onamo
Dostojevski, koji iz svog ruskog srca uzdiže pra-Hrista. U ovoj dvojici
velikih osetljivaca, mislilaca, umetnika, stoje jedna prema drugoj
ovaploćene dve istinske svetske sile: užasan prizor, čije perspektive
mi danas možemo samo da naslućujemo, ali ne i da odredimo<<.
Birmbaum s retkom iskrenošću i darovitom pronicljivošću završava
svoju studiju o Dostojevskom: >>Duhu Dostojevskoga sledovati
znači: Getea poricati i Ničea za bolest smatrati<<.
Sve osobine bića ljudskog, i negativne i pozitivne, Dostojevski
je dovodio do kraja. On je voleo da gleda čoveka u njegovoj
dovršenosti i završenosti. Ako je ateist, njegov čovek je sav ateist;
ako je anarhist, njegov čovek je sav anarhist; ako je buntovnik,
njegov čovek je sav buntovnik. I obratno: ako je vernik, njegov čovek
je sav vernik; ako je hristoljubac, njegov čovek je sav hristoljubac;
ako je čovekoljubac, njegov čovek je sav čovekoljubac. U svemu,
Dostojevski je išao do kraja. To je njegov osnovni svečovečanski
nagon. Zato ga razum ljudski ne može do kraja pratiti na njegovim
svečovečanskim putevima. U tom pogledu on je zaista >>oličena
suprotnost u odnosu na zdravi razum ljudski<<. >>Prema izuzetnim
i naročitim ekscesima svoga talenta koji nas najviše diraju,
Dostojevski se s pravom može nazvati filosof, apostol, bezumnik,
utešitelj ucveljenih, ubica spokojnih, Jeremija robije, Šekspir azila.
Sve ove nazive on zaslužuje; uzet svaki posebno — nijedan nije
dovoljan<<.
Zato što je svečovek u svima svojim shvatanjima čoveka i
sveta, Boga i đavola, dobra i zla, vrline i poroka, Dostojevski je
kamen spoticanja i sablazni za sve koji mu pristupaju zapadno-
evropskim, humanističkim merilom. Jer ovo merilo ne dopušta
ljudskoj misli da ide do kraja ni u negativnom ni u pozitivnom. Tu se
čovek uvek boji da svoju misao o dobru dovede do njenog prirodnog
izvora: Boga, a misao o zlu do njenog pravog izvora: đavola.
Pogotovu je za takve ljude neshvatljiva Dostojevskova
beskompromisna vera u Hrista Bogočoveka kao jedinog istinskog
Boga i Gospoda u svima svetovima, Dostojevskova beskrajna ljubav
prema njemu, Dostojevskovo odlučno svođenje svih vrednosti na
njega, na njegov čudesni i čudotvorni Lik. To je razlog što oni ne
razumeju Dostojevskoga u njegovim svečovečanskim nastojanjima i
stremljenjima, koja su sa onako proročkom nadahnutošću i
apostolskom vidovitošću izražena u njegovoj teodiceji i đavodiceji.
Mereškovski pak, želeći da svoju filosofiju opravda Dostojevskim,
sablaznio se i ogrešio o Dostojevskog. Pronicljiv i veran tumač duše
negativnih heroja Dostojevskovih, čim je prešao na pozitivne heroje
Dostojevskove, Mereškovski se otisnuo u tumačenje sebe, svoje
religije, podmećući Dostojevskom svoja religiozna shvatanja i
ubeđenja. Da bi Dostojevskog prikazao kao apostol svoga >>novog
hrišćanstva<<, svoga >>novog religioznog saznanja<<,
Mereškovski je pokušao da presazda Dostojevskog po slici i prilici
svojoj, i time se ogrešio o Dostojevskog kao retko ko.
Ali, iznad svih zabluda i neistina plamti neugasivo sunce večne
Istine Dostojevskoga: Bogočovek Hristos. Za njega — Bogočovek je
sve i sva u svima svetovima. Zato, za njim čezne sva duša
Dostojevskoga; zato, njemu služe svi svetovi Dostojevskoga; zato, o
njemu prorokuju sva proroštva Dostojevskoga. I gle, mnoga se
njegova proroštva o Evropi i Slovenstvu, o svečoveku i
svečovečanstvu, ispunjuju na naše oči. Ali, postoje i psihološki i
ontološki uslovi da se i ostala njegova proroštva ispune. Jer su sva
prožeta duhom evanđelsvim. A nebo i zemlja neće proći dok se ne
ispuni sve što je rečeno u Evanđelju i sve što je prorečeno na osnovu
Evanđelja. Iza slovenskog svečoveka Dostojevskog stoji Bogočovek
sa svima svojim božanskim silama i savršenstvima. A slovenski
svečovek stoji Bogočovekom i postoji radi Bogočoveka. Zato i kao
prorok, i kao apostol, i kao mučenik, i kao pesnik, i kao filosof — on
propoveda jednu istinu, jednu sveistinu: Bogočovek Hristos je
najveća dragocenost u svima svetovima, vidljivim i nevidljivim.