Kako je to biti svedok u krivičnom

postupku, kratko uputstvo za početnike...

Published on August 29, 2018

Denis BeciricFollow

Većini od nas se pre ili kasnije dogodi da nam na vrata zazvoni poštar, i iz torbe izvadi plavi
ili beli koverat uz diskretni komentar: „Komšija, imate neki poziv iz suda“. Nakon što
potpišemo prijem i oprezno zavirimo unutra, uslediće ili zabrinjavajuća spoznaja da smo
pozvani u svojstvu okrivljenog, ili uzdah olakšanja da nas je neko predložio za svedoka. Šta
sledi dalje…

 Pre svega, veoma je bitno da poziv da se pojavimo u svojstvu svedoka shvatimo ozbiljno, bez
obzira da li ga je uputio sud ili tužilaštvo. Posledice neodazivanja mogu biti veoma neprijatne,
jer organ postupka koji nam je uputio poziv može narediti prinudno dovođenje, a sud nas
može i novčano kazniti do 100.000,00 dinara. U praksi se prinudno dovođenje sprovodi
uglavnom ukoliko se bez opravdanja barem dva puta ne odazovemo, ili ukoliko nam se pozivi
ne mogu uručiti na adresi na kojoj smo prijavljeni, ali tu ne živimo (što je dosta čest slučaj).
Naredbu za privođenje sprovodi područna policijska stanica tako što nas, uglavnom tokom
noći ili rano ujutru policajci privedu u stanicu, a zatim u zakazano vreme u tužilaštvo ili sud.
Iako u naredbi izričito piše da je „potrebno lice prinudno dovesti“, policijski inspektori će
ponekad proceniti da je dovoljno da nas pozovu telefonom, upozore na posledice, i narede da
se sami javimo gde treba, što skoro uvek postigne željeni efekat.

 Pored klasičnog štampanog poziva, u hitnim slučajevima (npr. kada se radi o pritvorskim
predmetima), moguće je pozivanje i telefonom, sms-om ili e-mailom. Termin za sledeći
glavni pretres nam umesto poziva može biti i usmeno saopšten na ročištu od strane suda, uz
upozorenje i konstataciju na zapisniku da smo obavešteni.

 Opravdanim izostankom smatraće se blagovremeno javljanje uz usmeno ili pisano

objašnjenje razloga koji mogu biti npr. službeni put, već isplaniran godišnji odmor, bolest…
Okolnost da ne znamo zbog čega smo pozvani, ili da ne želimo da se mešamo, nije opravdana
i tako će se i tretirati.

 Poziv obavezno sadrži naziv postupajućeg organa, adresu i broj sudnice ili kabineta, vreme u
koje je potrebno da dođemo, ime okrivljenog i krivično delo zbog kojeg se postupak sprovodi
(često je naveden samo član zakona a ne i sam naziv krivičnog dela), kao i upozorenje o
posledicama neodazivanja. Poželjno je da poziv ponesemo, ali je mnogo značajnije da kod
sebe imamo ličnu kartu ili putnu ispravu, jer se bez toga ne može utvrditi naš identitet i
ispitavanje će morati da se odloži. Iako to nije propisano nikakvim pravilima, običaj je da se u
zakazano vreme, ako nas pre toga niko nije prozvao, sami javimo postupajućem sudiji ili
zameniku tužioca da smo stigli.
 Ispitivanje svedoka je dokazna radnja koju po pravilu preduzimaju ili tužilaštvo ili sud. Iako
Zakonik o krivičnom postupku ne sprečava tužilaštvo da sprovođenje ove radnje poveri
policiji, u praksi se to gotovo nikada ne dešava, tako da policija izjave uzima isključivo u
formi prikupljanja obaveštenja od građana.

 Tokom istražnog postupka, koji je ranije sprovodio istražni sudija, a danas to radi tužilac,
našem ispitivanju će obavezno prisustvovati zamenik tužioca ili tužilački pomoćnik i
zapisničar, a pravo da budu pristuni imaju i okrivljeni, njegov branilac (jedan ili više njih) i
punomoćnik oštećenog.. Ukoliko naš maternji jezik nije sprski, imamo pravo da zahtevamo da
se ispitivanje izvrši preko sudskog tumača. Tokom istrage, javnost je isključena.

 Nakon uzimanja ličnih podataka, u kratkim crtama biće nam saopšteno zbog čega smo
pozvani i predočiće nam se zakonska prava i obaveze koje kao svedok imamo. Konkretnije,
reći će nam da smo dužni da se odazivamo i ubuduće na pozive i prijavimo eventualnu
promenu adrese, objasniće nam u kojim situacijama možemo da se pozovemo na pravo da ne
svedočimo u postpuku a upozoriće nas i da je obavezno da govorimo istinu, da je lažno
svedočenje krivično delo i da ne smemo prećutati ništa, osim, kako to zakon kaže, ukoliko bi
time izložili sebe ili sebi blisko lice „teškoj sramoti, znatnoj materijalnoj šteti ili krivičnom
gonjenju.“

Razlog koji se odnosi na izlaganje krivičnom gonjenju vrlo je jasan, znatna materijalna šteta
već može da se tumači različito jer je njena visina vrlo relativna, ali definisanje „teške
sramote“ je nešto što u praksi itekako može da napravi problem, i to iz dva razloga. Prvi je
svakako činjenica da je shvatanje sramote lična stvar, i da nešto što je jednom svedoku sasvim
normalno i moralno, drugom može da predstavlja tešku sramotu i razlog da se pozove na ovu
odredbu. Razlike u shvatanju često mogu da budu posledica životnog doba, vaspitanja,
običaja i vere. Nekoga će na primer biti sramota da govori o preljubi, neko drugi se može
pozvati na to da u kraju gde živi predstavlja tešku sramotu pričati o tuđem privatnom životu i
slično.

 Drugi problem je kako organ postupka treba da postupi u situaciji kada se svedok pozove na
ovo svoje pravo. Ne postoji jedinstven stav i stvar je ličnog tumačenja sudije ili tužioca da li
je u takvom slučaju ovlašćen da insistira da mu taj svedok obrazloži šta je to što smatra
sramotom (i time ga praktično prinudi da izgovori ono što smatra teškom sramotom), ili je
dužan da bez traženja objašnjenja prihvati pozivanje svedoka na ovo pravo.

 Kada ovako ili onako prevaziđemo navedene dileme, naše ispitivanje u svojstvu svedoka
nastaviće se time da ćemo ispričati sve ono što smatramo bitnim u vezi događaja zbog kojeg
smo pozvani, a zatim nam organ i stranke u postupku mogu postavljati pitanja. Prethodno
ćemo, u zavisnosti od faze postpuka, biti u obavezi da položimo zakletvu koja se sastoji u
čitanju kratkog teksta. Sama zakletva je psihološki detalj, osmišljen da bi dodatno dao značaj
našoj obavezi da govorimo istinu, ali onoga koji je došao sa namerom da ne kaže istinu vrlo
verovatno neće od toga odvratiti. I dok je nekada davno zakon predviđao određivanje pritvora
za lice koje bez opravdanog razloga odbije da svedoči, danas je za takav slučaj ostavljena
mogućnost sudu da svedoka dva puta novčano kazni iznosom do 150.000,00 dinara. Dakle,
ukoliko raspolažemo sa 300.000,00 dinara i spremni smo da ih damo na ime kazne, država
nas ne može naterati da svedočimo bez obzira koliko naše svedočenje može da bude značajan
dokaz.
 Zakonik o krivičnom postupku u delu koji se odnosi na ispitivanje svedoka reguliše još neke
specifične situacije. One se odnose na posebno osetljive i zaštićene svedoke u koje kategorije
se svrstavaju lica koja imaju opravdani strah od posledica svedočenja, odnosno, kada
okolnosti ukazuju da bi davanjem iskaza mogli da izlože sebe ili blisko lice opasnosti. Iako je
propisano da će se takvi svedoci tretirati sa posebnom pažnjom i po pravilima koja imaju za
cilj da svedoka maksimalno zaštite, u praksi to nije uvek jednostavno sprovesti tako da
nelagodnost i strah mogu značajno da utiču na kvalitet samog iskaza svedoka.

 Jedna od procesnih radnji kojima možemo biti izloženi tokom svedočenja je i suočenje sa
okrivljenim ili drugim svedokom, u slučaju da se naši „iskazi ne slažu u pogledu činjenica
koje su predmet dokazivanja“. U praksi se retko dešava da suočenje dovede do rešenja
spornih pitanja jer uglavnom svako ostane pri svom stavu.

 „Čiji sam ja svedok?“ je često pitanje koje građani prvo postave kada dođu u sud ili
tužilaštvo. Ovo pitanje po starom zakonu nije imalo mnogo smisla ali po novom itekako ima,
pre svega u fazi glavnog pretresa. Dok sa jedne strane, naše obaveze kao svedoka tokom
trajanja celog postupka ostaju nepromenjene, sada aktuelni adverzijalni sistem uveo je u fazu
glavnog pretresa tzv. unakrsno ispitivanje na koje ima pravo suprotna strana od one koja je
nas predložila kao svedoka. U praksi, to znači da ukoliko smo na primer predloženi kao
svedok optužbe, branilac optuženog ima pravo da pokuša da iskaz koji smo dali, ili nas same
kao svedoke diskredituje, postavljajući nam „nezgodna“i sugestivna pitanja (koja su po
prethodnom ZKP bila zabranjena).

 Status oštećenog lica u krivičnom postupku daje nam određena dodatna prava ali ne
isključuje naše obaveze kao svedoka, tako da se pravila u ispitivanju svedoka koji je ujedno i
oštećeni, i onog koji to nije, vrlo malo razlikuju.

 Ukoliko se naše ispitivanje tonski ili optički snima (takva praksa za sada postoji samo u tzv
„specijalnom sudu“) obaveza suda je da nam to prethodno naglasi. Sa druge strane,
zabranjeno je da mi sami koristimo bilo kakav tehnički uređaj za audio ili video snimanje toka
krivičnog postupka.

 Kada se naše svedočenje završi (osim na glavnom pretresu), imamo pravo da pročitamo
zapisnika a zatim smo dužni da ga potpišemo na svakoj strani ispod teksta. Takođe, imamo
pravo da zahtevamo naknadu troškova koje smo imali zbog dolaska na ročište. Tužilaštvo i
sud u praksi uglavnom priznaju samo troškove prevoza, ukoliko smo došli iz nekog drugog
grada, i to često pod uslovom da smo kao prevoz koristili autobus ili voz i da to možemo da
dokažemo kartom koju imamo kod sebe. Ukoliko nam je potrebno, možemo da zatražimo
potvrdu da smo bili pozvani kao svedok, kako bi smo opravdali izostanak sa posla.

 I na kraju, ono što je posebno neugotno građanima koji se pozivaju kao svedoci su
ponavljanja i odlaganja. U praksi se može desiti da budemo pozvani najpre od strane policije
da svoju izjavu damo u formi obaveštenja, zatim da nas na iste okolnosti u fazi istrage ispituje
tužilaštvo a onda da sve to moramo da još jednom ponovimo na suđenju. Ukoliko se ne steknu
procesne pretpostavke za održavanje glavnog pretresa i suđenje bude odloženo, bićemo u
obavezi da dođemo ponovo (jednom ili više puta). Takva mogućnost postoji i ukoliko sud
proceni da je potrebno da nas zbog razjašnjenja nekih pitanja opet pozove, a ponekad i ako
presuda bude ukinuta pa suđenje počne iznova. U takvim situacijama, biće nam malo lakše
ako imamo na umu da će naše svedočenje možda doprineti da pobedi pravda (ali i da nemamo
mogućnost izbora, jer je svedočenje naša zakonska obaveza :)