1

Marija Draškić

PORODIČNO PRAVO I PRAVA DETETA

Deveto izdanje

PORODIČNI ZAKON SRBIJE

PRAKSA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U OBLASTI

PORODIČNOG PRAVA

2
 Dr Marija Draškić, redovni profesor Pravnog fakulteta
Univerziteta u Beogradu
Recenzenti
Prof. dr Vladimir V. Vodinelić
Prof. dr Gordana Kovaček Stanić
Izdavač
Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd

Za izdavače
Prof. dr Sima Avramović, dekan

Lektor i korektor
Mr Vlado Đukanović

Tehnički urednik

Korice

ISBN
Tiraž
1000 primeraka
Štampa

© 2015 Marija Draškić. Sva prava zadržana. Nije dozvoljeno da bilo koji deo ove knjige
bude snimljen, emitovan ili reprodukovan na bilo koji način, uključujući, ali ne
ograničavajući se na fotokopiranje, fotografiju, magnetni upis ili bilo koji drugi vid
zapisa, bez prethodne dozvole Izdavača.

3
 Marija Draškić

PORODIČNO PRAVO I
PRAVA DETETA

Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu

Beograd, 2015.

4
Stefanu, Urošu i Đorđu

5
 PREDGOVOR
Knjiga Porodično pravo i prava deteta prvenstveno je namenjena studentima
osnovnih akademskih studija Pravnog fakulteta u Beogradu. Pri tom, ispitnu materiju
predstavlja samo deo teksta koji je štampan krupnijim fontom i uobičajenim proredom,
osim u onim slučajevima kada drugačije nalaže spisak orijentacionih ispitnih pitanja koji
se nalazi u prilogu ove knjige. Kada su u pitanju sudske odluke Evropskog suda za
ljudska prava, poznavanje njihove sadržine preporučljivo je samo za odličnu ocenu na
ispitu. Tekst je, sa druge strane, namenjen i studentima koji se posebno interesuju za
porodično pravo i upotpunjuju svoja znanja izradom seminarskih radova te učešćem u
stručnim i studijskim grupama, studentima koji na master i doktorskim studijama
izučavaju građansko pravo, studentima drugih pravnih fakulteta i sl. Pozitivnopravnu
zakonsku i ustavnu podlogu teksta čine Porodični zakon i Ustav Republike Srbije.
Zahvalnost za dugogodišnje podsticanje i ohrabrivanje da pristupim pisanju
udžbenika za porodično pravo dugujem prof. dr Obrenu Stankoviću, koji je bio moj
učitelj i prijatelj. Kolegama prof. dr Vladimiru V. Vodineliću i prof. dr Gordani Kovaček
Stanić upućujem zahvalnost što su pristali da budu recenzenti ove knjige. Naposletku, a u
stvari na početku, mojoj porodici dugujem za to što mi je priuštila radost pisanja o
porodici.
Tekst je završen 1. septembra 2015. godine.
Marija Draškić

6
PRVI DEO:

PORODICA

7
 OSNOVNI POJMOVI O PORODIČNOM PRAVU I PORODICI
1. Pojam porodičnog prava
Porodično pravo je sistem pravnih normi kojima se uređuju lični i imovinski odnosi
koji nastaju između članova porodice, a koji pretežno proizlaze iz braka i srodstva. Pravo,
međutim, nije jedina vrsta pravila koja regulišu ljudsko ponašanje, niti su razlike između
pojedinih vrsta pravila ljudskog ponašanja uvek jasne i određene. 1 Stoga bi se moglo reći
da porodično pravo uređuje samo onaj segment porodičnih odnosa koji se po sebi smatra
„pravno relevantnim” za sadržaj porodičnog prava, koji ima neka objektivna i specifična
obeležja koja ga nužno čine predmetom pravne norme. Izvan porodičnog prava, drugim
rečima, ostaju mnogi porodični odnosi koji nisu pravno normirani, već su prepušteni
pravilima morala, ustaljenih konvencija ili običaja (na primer, ljubavni ili prijateljski
odnosi koji, takođe, proizlaze iz braka ili srodstva). 2
Porodičnim pravom naziva se i posebna pravna nauka koja proučava pravno
uređenje porodičnih odnosa.3 Porodičnopravna nauka analizira porodičnopravne institute
određene zemlje, objašnjava njihove međusobne odnose i ocenjuje način na koji se
primenjuju u praksi. Nadalje, sistematizuje ih prema sličnosti i razlikama, upoređuje
porodičnopravne institute različitih pravnih sistema i izučava njihov istorijski razvoj.
Najzad, zadatak je nauke da i kritički razmatra postojeće institute porodičnog prava i da
predlaže optimalna rešenja za buduće uređenje porodičnih odnosa.

2. Predmet i metod porodičnog prava

Predmet porodičnog prava jesu porodični odnosi koji se uspostavljaju između
fizičkih lica međusobno povezanih nekom od pravno relevantnih činjenica, kao što su
brak, međusobni odnos krvnih i tazbinskih srodnika, usvojenje, starateljstvo ili vanbračna
zajednica. Porodični odnosi povezuju različite subjekte (supružnike, roditelje i decu,
usvojitelja i usvojenika itd.), nastaju povodom raznih objekata ili uopšte nemaju nikakve
objekte (objektni i bezobjektni) i različite su prirode (lični i imovinski).
Subjekt porodičnog odnosa može biti samo član porodice kao fizičko lice, a ne i
porodica u celini, zbog toga što porodica nema svojstvo pravnog lica i ne može se
pojaviti kao titular porodičnih prava i obaveza. 4 Da bi jedno fizičko lice moglo biti

1
Posebno je komplikovano, na primer, razlikovanje prava i pravičnosti, ili prava i morala, budući da je teško zamisliti
pravo bez elementarne pravde i minimuma moralnosti. Videti Čavoški, 1995, str. 18–21.
2
Dva su najopštija obeležja društvenih odnosa koji se po sebi smatraju „pravno relevantnim” za sadržaj prava i koji se,
prema ovom shvatanju, označavaju kao prednormativni pravni odnosi. To su: (a) mogućnost javne kontrole i fizičke
prinudljivosti i (b) sukob interesa koji ugrožava postojeći društveni sistem. Videti opširnije Visković, 1981, str. 81. i
dalje.
3
Ima mišljenja da bi za označavanje porodičnog prava kao pravne nauke bio prikladniji naziv nauka porodičnog prava,
iako se priznaje da je izraz porodično pravo odomaćen i da se okviri ove nauke poklapaju s okvirima porodičnog prava
kao posebne grane pravnog sistema. U tom smislu Mladenović, 1981, I, str. 8.
4
Otuda nije bila sasvim korektna odredba ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima koja je predviđala da
dohodak od imovine svog deteta roditelji mogu upotrebiti prvenstveno za njegovo izdržavanje, vaspitavanje i
obrazovanje, ali i za neophodne potrebe porodične zajednice (podvukla M. D.) ako nemaju dovoljno drugih sredstava.
Iz načina na koji je bila redigovana ova odredba zakonskog teksta moglo se zaključiti da je, zapravo, porodična
zajednica subjekt nekog nedefinisanog porodičnog prava (po svoj prilici, prava na izdržavanje). Videti čl. 120. ranijeg
Zakona o braku i porodičnim odnosima. Slična zamerka mogla se uputiti i normi o tome da bračni drugovi doprinose
izdržavanju porodice (podvukla M. D.) srazmerno svojim mogućnostima, jer je pravilnije bilo reći da doprinose

8
subjekt porodičnog odnosa nekada je dovoljno da ima pravnu sposobnost (pravo deteta da
formira svoje mišljenje i da ga slobodno i neposredno izrazi, pravo deteta na izdržavanje,
pravo svojine deteta na stvarima koje su mu poklonjene, pravo biti usvojenik itd.), dok je
u drugim slučajevima neophodno da fizičko lice poseduje ograničenu (delimičnu)
poslovnu sposobnost (na primer, pravo na priznanje vanbračnog očinstva) ili potpunu
poslovnu sposobnost (pravo na brak, pravo na vršenje roditeljskog prava, pravo biti
usvojitelj ili staratelj itd.).
Objekte porodičnih odnosa predstavlja sve ono povodom čega se subjekti
porodičnih odnosa nalaze u pravnom odnosu u kome imaju prava i obaveze. Prema
preovlađujućem mišljenju u pravnoj teoriji, objekti porodičnih odnosa su ljudske radnje i
stvari. 5 Iako se, dakle, uobičajeno govori o objektima porodičnih odnosa, zapravo je reč o
objektima porodičnih prava. Naime, ako postoji objekt nekog subjektivnog porodičnog
prava, logično je da samim tim postoji i objekt porodičnog odnosa, pošto je subjektivno
pravo sastavni deo pravnog odnosa. Pravo pitanje je, prema tome, šta su objekti
subjektivnih porodičnih prava? O tom pitanju postoje u pravnoj teoriji dva različita stava.
Prema jednom, subjektivna porodična prava imaju objekte bez obzira na to da li se
radi o apsolutnim ili relativnim pravima. Naime, analizom subjektivnih porodičnih prava
dolazi se do zaključka da su ona po svojoj prirodi ili apsolutna ili relativna (obligaciona)
prava, kakva je, uostalom, priroda i drugih građanskih prava. Prema tome, objekti
subjektivnih porodičnih prava mogu biti neki od objekata subjektivnih građanskih prava
(stvari, ljudske radnje, proizvodi ljudskog uma, lična dobra itd.). Kada je reč o
apsolutnim pravima, u pravnoj nauci nije sporno da ona imaju objekt u jednom
specifičnom pravnotehničkom smislu, podrazumevajući pod tim pravno dobro na kome
titular prava ima neposrednu pravnu vlast (stvari, proizvodi ljudskog uma, lična dobra
itd.), sa kojom obaveza pasivnog subjekta nije u korelativnom odnosu. Tako, na primer,
kuća na kojoj supružnici imaju pravo zajedničke svojine jeste specifičan objekt njihovog
prava svojine kao apsolutnog prava. Kada je, pak, reč o relativnim (obligacionim)
pravima i njihovim objektima (ljudske radnje), prema ovom stanovištu koje nesumnjivo
preovladava, ljudske radnje (činidbe) smatraju se objektima obligacionih prava i
neizostavni su element – zajedno sa stvarima, proizvodima ljudskog uma i ličnim
dobrima – u popisu objekata građanskih prava. 6
Prema drugom stanovištu, samo apsolutna porodična prava imaju objekte u pravom
smislu reči, dok su relativna (obligaciona) porodična prava bezobjektna prava. Ovakav
stav proizlazi iz shvatanja prema kome se ljudske radnje uopšte ne mogu smatrati
objektima obligacionih prava, pa prema tome ne figuriraju ni kao objekti građanskih
prava. 7 To, dalje, znači da ljudske radnje ne mogu biti ni objekti relativnih (obligacionih)
porodičnih prava. Ovo stoga što struktura relativnih (obligacionih) prava pokazuje da
neka od njih imaju objekt obaveze, ali ne i objekt subjektivnog prava, dok druga nemaju

izdržavanju onih članova porodice u odnosu na koje se može konstituisati zakonska obligacija izdržavanja. Videti čl.
69. st. 3. ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima.
5
Tako se izjašnjavaju Mladenović, 1981, I, str. 16, Bakić, 1988, str. 7, Đurović, 1988, str. 23, Popović, 1982, str. 8.
6
Tako Vodinelić, 1991, str. 56, Đorđević, 1893, str. 305, Bartoš, str. 41, Marković, 1912, str. 162, Štempihar, 1951, str.
39, Vuković, 1960, str. 2, Spaić, 1950, str. 128–130, Gams – Đurović, 1985, str. 135, Stojanović, 1981, str. 301.
7
Tako Stanković, 1976, str. 652, Stanković u Stanković – Vodinelić, 1995, str. 103–107, Kovačević-Kuštrimović,
1988, str. 51.

9
čak ni objekt obaveze koji bi bio različit od sadržine pravnog odnosa u pitanju. 8 To bi, na
primeru jednog relativnog porodičnog prava, kao što je pravo na zakonsko izdržavanje,
značilo da suma novca koju duguje dužnik zakonskog izdržavanja jeste objekt njegove
obaveze davanja zakonskog izdržavanja (jer se može pojmovno razdvojiti od radnje
kojom dužnik zakonskog izdržavanja isplaćuje sumu novca i koja predstavlja samu
njegovu obavezu), ali nije objekt porodičnog prava na zakonsko izdržavanje. Naprotiv,
neka druga relativna porodična prava ne bi mogla imati čak ni objekt obaveze koji bi bio
različit od sadržine pravnog odnosa, budući da se ne može pojmovno razdvojiti ponašanje
dužnika od onoga što bi predstavljalo predmet njegove obaveze. Dužnost supružnika da
jedno drugome budu verni, na primer, nema nikakav objekt koji bi se kao rezultat
njihovog činjenja razlikovao od radnje kojom oni izvršavaju svoju obavezu. Prema tome,
ako se prihvati stanovište da samo apsolutna prava imaju objekte u jednom specifičnom
pravnotehničkom smislu, a da su relativna (obligaciona) prava bezobjektna prava, o
objektima porodičnih prava moglo bi se govoriti samo ukoliko se radi o apsolutnim
porodičnim pravima.9 To bi, takođe, značilo da neka porodična prava nemaju objekt u
specifičnom pravnotehničkom smislu, ali i da sama čovekova ličnost može biti objekt
određenih porodičnih prava.10
S obzirom na svoju prirodu, porodični odnosi mogu biti lični i imovinski. Lični
(neimovinski) odnosi primarni su sastojak porodičnih odnosa, jer osiguravaju posebnost
porodičnog prava u odnosu na druge pravne grane u porodici građanskih prava.
Imovinski odnosi između članova porodice, sa druge strane, imaju drugačije značenje
nego imovinski odnosi koji se zasnivaju između subjekata izvan porodičnog kruga,
budući da se porodični odnos uvek temelji na posebnoj vezi subjekata u tom odnosu
(brak, vanbračna zajednica, srodstvo) ili na njihovim posebnim ličnim svojstvima (pol,
uzrast). Otuda, imovinske porodične odnose većina pravnih sistema uređuje posebno, u
okviru pravila porodičnog prava, a ne stvarnog ili obligacionog prava. Najzad, pravno
uređenje porodičnih odnosa obuhvata i pravo na zakonsko izdržavanje, koje se može
kvalifikovati kao lično imovinsko pravo, ukoliko se prihvati podela ličnih prava na lična
imovinska (podrazumevajući pod tim imovinska prava koja se, za razliku od gotovo svih
drugih imovinskih prava, ne mogu prenositi na druga lica) i lična neimovinska

8
Ibid.
9
Videti opširnije Stanković, 1976, str. 652, Stanković u Stanković – Vodinelić, 1995, str. 103–107.
Inače, u pravnoj nauci ne postoji saglasnost ni o pojmu objekata građanskih prava, pa to vredi i za porodično pravo
kada su u pitanju autori koji porodično pravo smatraju delom građanskog prava. Tako se objektima građanskih prava
smatraju: stvari, radnje ili dela čovekova i sama lica u porodičnom pravu (Đorđević, 1893, str. 305); stvari, ljudske
radnje i tuđa subjektivna prava (Bartoš, str. 41, Marković, 1912, str. 162, Štempihar, 1951, str. 39); stvari, činidbe,
imovina, subjektivna prava i interesi (Vuković, 1960, str. 2); stvari, ljudske radnje, lična dobra i proizvodi ljudskog
duha (Spaić, 1950, str. 128–130, Gams – Đurović, 1985, str. 135, Stojanović, 1981, str. 301). Nasuprot tome, ima
pisaca koji smatraju da su porodičnopravni odnosi upravo primer pravnih odnosa koji uopšte nemaju objekte. Videti
Lukić, 1972, str. 279.
10
Ovo poslednje mnogi pisci osporavaju, ističući da u današnjim pravima, za razliku od robovlasničkog, čovek može
da bude samo subjekt, a nikako objekt prava. Tako Bartoš, str. 47, Štempihar, 1951, str. 39, Spaić, 1950, str. 128,
Bakić, 1988, str. 7, Mladenović, 1981, I, str. 16, Popović, 1982, str. 8.
Suprotno stanovište polazi od toga da načelno priznanje kako je čovek objekt prava uopšte ne znači da se njime može
raspolagati pravnim poslovima, niti da se na čoveku mogu imati prava koja ovlašćuju na povredu njegovog fizičkog i
moralnog integriteta (kao u robovlasničkom pravu), već samo tačno određena prava (na primer, na vaspitavanje deteta i
primenu vaspitnih mera), koja su inspirisana upravo interesima ličnosti objekta. Videti Stanković, 1976, str. 652,
Stanković – Vodinelić, 1995, str. 107.

10
(podrazumevajući pod tim neimovinska prava koja su neprenosiva). 11 Pravo na zakonsko
izdržavanje je, dakle, lično pravo, budući da namena zakonskog izdržavanja
(zadovoljavanje nužnih životnih potreba primaoca izdržavanja) ukazuje na to da je
sticanje prava ili izvršavanje obaveze neodvojivo vezano za ličnost subjekata u tom
odnosu. Sa druge strane, sadržina prava na zakonsko izdržavanje je nesumnjivo
imovinska, budući da neposredno glasi na izvesnu sumu novca ili se odnosi na neko
dobro koje se može novčano izraziti.12
Metod porodičnog prava predstavlja način, tehniku uređivanja porodičnih odnosa.
Porodično pravo ne poseduje jedinstven metod regulisanja, već se služi kombinacijom
sledećih pravila regulisanja koja važe u građanskom pravu. 13
Prvo, subjekte koji učestvuju u porodičnom odnosu norme porodičnog prava
tretiraju ili kao pravno jednake, što znači po načelu pravne jednakosti (ravnopravnosti,
koordinacije) koje funkcioniše u bračnom pravu i pravu vanbračne zajednice, ili kao
pravno nejednake, dajući mogućnost jednoj strani da sprovede svoju volju bez obzira na
volju druge strane, da drugoj strani naređuje, da joj jednostrano nametne obavezu, što
znači po načelu pravne nejednakosti (neravnopravnosti, subordinacije), koje važi u
odnosima deteta i roditelja i odnosima koji se upodobljavaju ovima.
Drugo, zasnivanje porodičnih odnosa prepušteno je, po pravilu, volji subjekata po
načelu autonomije (slobodne inicijative stranaka, dispozitivnosti), koje se ostvaruje
prilikom sklapanja braka, zasnivanja vanbračne zajednice, priznanja materinstva i
očinstva, zasnivanja usvojenja itd. Naprotiv, određivanje sadržine porodičnog odnosa i
njegov prestanak je, u načelu, nešto što ne zavisi od volje subjekata i što se događa čak i
protivno njihovoj volji, po načelu heteronomije (nepostojanja inicijative stranaka,
kogentnosti) koje dolazi do izražaja, na primer, kada se radi o pravima i dužnostima
supružnika o kojima se oni ne mogu sporazumevati, o sadržini roditeljskog prava, o
dužnostima staratelja, o nekim slučajevima prestanka braka ili usvojenja itd.
Treće, zaštita porodičnih prava ostvaruje se jednim delom na inicijativu titulara
porodičnog prava po načelu dispozitivnosti, koje postoji, na primer, ako se radi o tužbi za
razvod braka, tužbi za poništenje braka, tužbi za utvrđivanje da brak postoji, tužbi za
utvrđivanje ili osporavanje očinstva i materinstva, tužbi za lišavanje roditeljskog prava,
kao i kada se radi o predlogu za lišavanje poslovne sposobnosti, predlogu za davanje
dozvole za stupanje u brak itd. Drugim delom zaštita porodičnih prava ostvaruje se po
službenoj dužnosti, po načelu oficijelnosti koje se primenjuje, recimo, ako je reč o tužbi
javnog tužioca za poništenje braka, tužbi organa starateljstva za zaštitu prava deteta, tužbi
javnog tužioca odnosno organa starateljstva za određivanje mere zaštite od nasilja u
porodici, tužbi organa starateljstva za lišavanje roditeljskog prava, predlogu organa
starateljstva za lišavanje poslovne sposobnosti, pokretanju postupka stavljanja pod
starateljstvo, itd.
11
Videti Stanković – Vodinelić, 1995, str. 102.
12
U tom smislu Prokop, 1959, str. 63, Mitić, 1980, str. 182, Mladenović, 1981, II, str. 565, Bakić, 1988, str. 157,
Đurović, 1988, str. 319, Cvejić-Jančić, 1995, str. 125.
Drugi autori, naprotiv, uvažavajući samo podelu porodičnih prava na lična i imovinska, smatraju izdržavanje ličnim
pravom (Alinčić i dr., 1994, str. 351, Eisner, 1950, str. 74, Marković, 1920, str. 111) ili pripisuju ovoj obligaciji
karakter čisto imovinskog prava i obaveze (Begović, 1957, str. 76).
13
Sistematika i karakteristike metoda porodičnog prava određeni su na osnovu izlaganja o metodu građanskog prava.
Videti Vodinelić, 1991, str. 59. i dalje.

11
 Četvrto, titularima porodičnih prava ne dopušta se da svoja subjektivna prava i
obaveze prenose na druge ili da ih se odreknu, po načelima neprenosivosti i
neodrecivosti, koja se primenjuju gotovo bez izuzetaka u porodičnom pravu. Izuzetak
postoji samo u slučaju kada roditelj deteta prenosi roditeljsko pravo ili se odriče
roditeljskog prava davanjem saglasnosti za zasnivanje usvojenja.
Najzad, za povredu porodičnih prava predviđaju se sankcije koje pogađaju ličnost,
po načelu neimovinske (lične) sankcije koje se ogleda, na primer, u sankcijama kao što
su: razvod braka, poništenje braka, lišavanje roditeljskog prava, poništenje usvojenja,
razrešenje dužnosti staratelja, izdavanje naloga za iseljenje nasilnika iz porodičnog stana
ili kuće, zabrana približavanja članu porodice itd.

3. Delovi porodičnog prava

Sadržina porodičnog prava može se podeliti na više načina i primenom različitih
kriterijuma.
U pravnoj literaturi najčešće se sreće tradicionalna podela porodičnog prava, prema
onome što je uobičajeno da se svrstava u porodično pravo kao granu prava. Po tom
shvatanju porodično pravo deli se na tri dela: bračno pravo, roditeljsko pravo i
starateljsko pravo. 14 Bračno pravo uređuje uslove i način sklapanja braka, međusobne
odnose supružnika (lične i imovinske) i prestanak braka. Roditeljsko pravo uređuje
pravne odnose između roditelja i dece (bračne, vanbračne i usvojene) te odnose između
ostalih članova porodice. Starateljsko pravo obuhvata staranje o maloletnicima koji se
ne nalaze pod roditeljskim staranjem i o drugim licima koja ne mogu da se staraju o sebi,
o svojim pravima i interesima, zbog toga što su potpuno ili delimično lišena poslovne
sposobnosti.
Podela nije besprekorna, s obzirom na to da roditeljsko pravo obuhvata i neke
odnose izvan odnosa deteta i roditelja, pa bi primereniji bio naziv srodničko pravo,15 a sa
druge strane, ne ukazuje na prava deteta kao novi segment uređenja odnosa roditelja i
dece. Osim toga, pomenuta podela ne može da obuhvati jednu novu ustanovu porodičnog
prava – pravno uređenje odnosa u vanbračnoj zajednici žene i muškarca, koja do nedavno
nije bila poznata većini zakonodavstava u uporednom pravu. Najzad, u pravnoj teoriji
nema potpune saglasnosti o tome da li je starateljsko pravo deo građanskog, socijalnog ili
porodičnog prava.16

Tako Bartoš, str. 223, Marković, 1920, str. 2, Maurović, 1934, str. 9, Eisner, 1950, str. 12, Begović, 1957, str. 14,
14

Mitić, 1980, str. 7, Bakić, 1988, str. 10, Đurović, 1988, str. 24, Cvejić-Jančić, 1995, str. 15.
15
U tom smislu Popović, 1982, str. 3.
16
Prema jednom shvatanju, starateljsko pravo spada u građansko pravo, i to u statusni deo koji se bavi poslovnom
sposobnošću subjekata prava. Otuda se prava priroda starateljstva ne nalazi u zameni za roditeljsko staranje, već u
regulisanju pravnog položaja poslovno nesposobnih lica i načina njihovog zakonskog zastupanja. Ovakav stav
prihvatila je većina velikih građanskih kodifikacija. Videti, na primer, par. 1773–1908. Nemačkog građanskog
zakonika, čl. 389–487. Francuskog građanskog zakonika, čl. 343–389. Italijanskog građanskog zakonika, čl. 640–674.
Opšteg imovinskog zakonika za Crnu Goru. U pravnoj teoriji ovaj stav zastupaju Planiol, 1925, str. 565, Ripert –
Boulanger, 1956, str. 917, Agarkov i dr., 1948, str. 174.
Po drugom shvatanju, koje je dosta usamljeno, starateljsko pravo je deo socijalne zaštite koja je instrument socijalne
politike. Razlozi kojima se opravdava ovaj stav jesu sledeći: država preko ustanove starateljstva ostvaruje i ciljeve u
socijalnom zbrinjavanju lica kojima je potrebna društvena pomoć, sredstva za ostvarenje starateljstva dobijaju se iz
sredstava namenjenih socijalnoj politici, organ koji donosi odluku o stavljanju pod starateljstvo istovremeno je i organ
socijalne zaštite itd. Opširnije videti Stupar, 1963, str. 15, Popović, 1973, str. 109.
Najzad, prema mišljenju koje je, kao što je rečeno, tradicionalno i koje preovlađuje, starateljsko pravo je deo

12
 4. Mesto porodičnog prava
O mestu porodičnog prava u pravnom sistemu postoji mnoštvo različitih shvatanja,
ali se sva ona mogu svesti na sledeća tri stava.

(1) Porodično pravo je deo građanskog prava

Prema prvom stanovištu, koje bi se moglo označiti kao civilističko, porodično
pravo je sastavni deo građanskog prava. To je stav koji su usvojile sve tri osnovne
sistematike građanskog prava: instituciona, jusnaturalistička i pandektistička.
Instituciona sistematika polazi od toga da se celokupno pravo odnosi ili na lica, ili na
stvari, ili na tužbe.17 Shodno tome, porodično pravo spada u onaj deo građanskog prava
koji se odnosi na lica (lično bračno i porodično pravo) i stvari (imovinsko bračno
pravo).18 Jusnaturalistička sistematika deli celokupno pravo na pravo pojedinca, sa
jedne strane, i pravo društva odnosno zajednice (ius socialis), sa druge strane. Osnovni
kriterijum sistematizacije postavljen je na principu – od pojedinca ka širim celinama, od
jednostavnijeg ka komplikovanijem, od užeg ka širem. Otuda bračno i porodično pravo u
ovoj sistematici dolaze posle prava pojedinca, a zajedno sa nekim drugim pravima
društva, kao što su pravo posluge, pravo raznih udruženja, pravo opština i drugih
teritorijalnih zajednica, državno pravo, međunarodno pravo i svetsko pravo. 19
Pandektistička sistematika („pandektna”, „pandektarna”) podrazumeva najčešće
petočlanu podelu građanskog prava, i to na opšti deo, stvarno pravo, obligaciono,
porodično i nasledno pravo. Njenim tvorcima smatraju se čuveni nemački profesori
Gustav Hugo i Georg Arnold Heise, 20 a pod ogromnim uticajem Carla von Savignyja isti

porodičnog prava. Preko ustanove starateljstva ostvaruje se zaštitna funkcija porodice prema maloletnim licima, a
odnos staraoca i maloletnog štićenika sličan je odnosu roditelja i deteta. Ostali slučajevi starateljstva, naročito
starateljstvo nad licima lišenim poslovne sposobnosti, bliski su starateljstvu nad maloletnicima. Tako Mladenović,
1981, II, str. 438, Đurović, 1988, str. 267.
17
„Omne autem ius, quo utimur, vel ad personas pertinet vel ad res vel ad actiones” (Gaius, I. 1.2.8.). Poreklo
institucione sistematike je, dakle, rimsko. Udžbenik rimskog prava koji je napisao Gaius u prvoj polovini II veka naše
ere (Institutiones) sadržavao je ovakvu podelu, te je po nazivu njegovog udžbenika ona i nazvana institucionom. Videti
Stojčević, 1979, str. 47, Horvat, 1977, str. 35. Instituciona sistematika je, iako nije nastala izvorno kao sistematika
građanskog prava, vladala sve do početka 19. veka. Dela najuticajnijih autora oslonjena su na tu sistematiku; broj
izdanja Institucija, komentara i drugih dela posvećenih njima impozantan je; najzad, za neke od najpoznatijih
kodifikacija građanskog prava navodi se da su organizovane po institucionom obrascu (Francuski građanski zakonik,
Austrijski građanski zakonik, Srpski građanski zakonik). Videti opširnije Vodinelić, 1989, str. 90.
18
Treći član institucione formule personae-res-actiones vremenom se izgubio, zahvaljujući promeni područja primene
ovakve podele. Budući da je instituciona sistematika bila u početku podela celokupnog prava, a da su se vremenom iz
pojma ius civilea kao jedinstvene sveobuhvatne celine postepeno izdvajale razne materije, „actiones” je nužno morao
da menja značenje. Kada se iz ius civilea vremenom isključilo krivično i procesno pravo, „actiones” ostaje bez ikakve
sadržine u procesnom smislu i bez mogućeg područja primene na ius civile. Tako Vodinelić, 1989, str. 91.
19
Jusnaturalističku sistematiku postavio je Samuel Pufendorf u 17. veku, a bila je prihvaćena među najpoznatijim
jusnaturalistima (Thomasius, Wolff, Nettelbladt) i održavala se do poslednjih prirodnopravnih dela u 19. veku. Polazni
jusnaturalistički princip prihvaćen je u pruskoj kodifikaciji od 1794. godine. Osnova te sistematike jeste ideja da čovek
nije samo individua, nego i društveno biće, zbog nagona za društvenošću i nesposobnosti da samostalno opstane van
zajednice. Videti Vodinelić, 1989, str. 92–93. i autori koje on navodi.
20
Gustav Hugo je obelodanio ovu sistematiku 1789. godine u udžbeniku „Institucije današnjeg rimskog prava”, a
Georg Arnold Heise je prvi put usvaja 1807. godine u udžbeniku „Nacrt sistema opšteg civilnog prava za predavanja
Pandekta”. Naziv ove sistematike, međutim, ne potiče od najznačajnijeg i najobimnijeg dela Justinijanove kodifikacije
koji je nosio latinski naziv Digesta, odnosno grčki Pandectae, kako bi se moglo pomisliti. Ime, naime, potiče iz 19.
veka, a došlo je otuda što se ova sistematika pojavila najpre u udžbenicima tzv. pandektnog prava, koji su bili
namenjeni daljoj i produbljenijoj nastavi građanskog prava. No, najprecizniji naziv za ovu sistematiku izgleda da bi bio

13
sistem podele građanskog prava prihvatio je i najveći broj drugih profesora i pravnih
pisaca. 21 Pandektistička sistematika ustalila se i zavladala od polovine 19. veka, pa je i
danas teško zamisliva podela građanskog prava koja bi odstupala od pandektističke. 22
Porodično pravo, dakle, prema pandektističkoj sistematici, postaje samostalni i
ravnopravni deo građanskog prava, a ne neizdiferencirani deo spojen sa statusnim
pravom (u institucionoj podeli), odnosno drugim oblastima tzv. prava društva (u
jusnaturalističkoj sistematici).

(2) Porodično pravo je posebna grana prava

Prema drugom shvatanju, porodično pravo predstavlja posebnu granu prava i
zasebnu naučnu disciplinu. Ovakvo stanovište sreće se u tri potpuno različita pravna
sistema i može se, stoga, objašnjavati različitim razlozima.
(1) Porodično pravo je, najpre, oduvek smatrano za jednu od šest velikih kategorija
privatnog prava u anglo-američkom pravu. 23 Za razumevanje engleskog prava, međutim,
veoma je važno saznanje da je ono proizvod shvatanja i načina rasuđivanja koji su u
velikoj meri sasvim strani pravničkoj civilizaciji kontinentalnog dela Evrope. Složena
struktura i poseban duh engleskog prava, privrženost tradiciji i konzervativizam određuju
u mnogo čemu i karakter toga prava. Tako, na primer, generalizacije su krajnje
neprivlačne za pravo u kome nikada nije bilo recepcije rimskog prava, a odbojnost prema
definicijama, koje smetaju izrazito kazuističkom i induktivnom karakteru engleskog
prava, dovela je do nastanka mnogobrojnih izvanrednih pojedinačnih pravnih rešenja, ali
i do izbegavanja sistematizacija bilo koje vrste. Štaviše, i sam termin „građansko pravo”
(civil law) upotrebljava se u engleskom jeziku za označavanje rimskog prava ili pravnog
sistema koji se razvijao na osnovama rimskog prava, za razliku od engleskog prava čija je
osnova common law. 24 Iz istog razloga, najzad, porodično pravo se smatra samostalnom
pravnom celinom, budući da nikada nije ustanovljen bilo kakav sveobuhvatan plan
kodifikacije građanskog prava iz koga bi se mogla izvući šema klasifikacije koja bi
obuhvatila i porodično pravo.
(2) Stanovište po kome je porodično pravo samostalna grana prava pojavilo se i u
našim zemljama krajem 19. veka, zahvaljujući profesoru Valtazaru Bogišiću. Ono je
inaugurisano i u zakonodavstvu, donošenjem Opšteg imovinskog zakonika za Crnu Goru,
iz koga su bile izostavljene odredbe o porodičnom i naslednom pravu. 25 Objašnjenje za
takav neuobičajen korak u vreme apsolutne dominacije pandektističke sistematike
građanskog prava treba tražiti u čvrstom i doslednom uverenju njegovog tvorca Valtazara

pandektistička sistematika, budući da je ona tvorevina pandektista, odnosno pandektistike ili pandektne pravne nauke.
O tome šire Vodinelić, 1989, str. 95.
21
Tako Bogišić, 1893, str. 1, Vodinelić, 1989, str. 95.
22
Već dugo vremena pandektistička sistematika nije jedina sistematika građanskog prava samo u nauci, nego i u
zakonodavstvu, i ne samo u Nemačkoj, gde je nastala, nego i u inostranstvu. Krajem 19. veka pandektistička
sistematika postaje legalni poredak Nemačkog građanskog zakonika, a potom i drugih, kao što su Japanski građanski
zakonik, Švajcarski građanski zakonik, Grčki građanski zakonik, Italijanski građanski zakonik itd.
23
Pored ugovornog prava, naknade vanugovorne štete, imovinskog prava, trgovačkog prava i prava privrednih
preduzeća. Videti, za englesko pravo, David, 1960, str. 128–153, a za američko pravo, Farnsworth, 1973, str. 117.
24
Videti The Concise Dictionary of Law, Oxford University Press, Oxford, 1986, str. 60.
25
Izuzetak predstavljaju odredbe o starateljstvu, koje je u to vreme bilo smatrano sastavnim delom građanskog prava.
Videti čl. 640–674. Opšteg imovinskog zakonika za Crnu Goru.

14
Bogišića da porodično pravo predstavlja predmet potpuno različit od stvarnog i
obligacionog prava, kao i da nasledno pravo ne pripada po svojoj prirodi imovinskom
pravu, nego se spaja u celinu s porodičnim pravom. 26 Njegov je stav bio da, zbog toga,
porodično i nasledno pravo ne treba kodifikovati u okviru građanskog prava, već zasebno
i samostalno, vodeći računa o pretežnom značaju običaja koji je najvažniji i najpotpuniji
izvor ovih dveju grana prava.27 Ovakvo shvatanje je bilo zasnovano na temeljnom
proučavanju postojećih ustanova narodnog prava, koje je prethodilo donošenju Opšteg
imovinskog zakonika za Crnu Goru, zbog čega je Valtazar Bogišić planirao kodifikaciju
porodičnog i naslednog prava tek pošto obavi pripremne radove na polju običajnog
prava. 28
(3) Najzad, isti stav prema pitanju mesta porodičnog prava zauzelo je i sovjetsko
zakonodavstvo, najpre ostavljanjem porodičnog prava izvan okvira građanskog
zakonodavstva, 29 a potom i usvajanjem posebnih zakona koji su obuhvatili materiju
porodičnog prava jedinstvenim kodeksima koje su sovjetske republike donosile počevši
od 1927. godine.30 Posle Drugog svetskog rata porodično pravo izdvajano je iz korpusa
građanskog prava i na političkom prostoru Istočne Evrope. 31 Objašnjenje takvog stava,
koje nudi sovjetska pravna teorija, svodi se na ideološku ocenu o kapitalističkom društvu

26
Videti Bogišić, 1893, str. 3.
27
Ibid. Ima mišljenja da su na Bogišića odlučujući uticaj izvršili neki od najčuvenijih nemačkih profesora prava –
Savigny, Puchta, Unger, Arndts – koji su se načelno izjašnjavali o tome da porodica i porodični odnosi stoje više izvan
sfere prava i da su bliži moralu, odnosno da porodično pravo ima niz osobenosti u odnosu na građansko pravo. Tako,
na primer, Savigny smatra da bi, iako je petodelna deoba građanskog prava uobičajena, prirodnija bila podela na: opšti
deo, čisto porodično pravo, stvarno pravo, obligaciono pravo, imovinsko porodično pravo i nasledno pravo. Videti
Savigny, C., System des heutigen Römischen Rechts, Bd. I, Berlin, 1840, par. 59. Po rečima Ungera, porodična prava
se, za razliku od građanskih prava, ne mogu steći održajem, niti se mogu izgubiti zastarelošću. Opširnije Unger, J.,
System des Österreichischen allgemeinen Privatrechts, Bd. I, Leipzig, 1892, par. 60.
Nisu, međutim, tačne tvrdnje poput one da se „u drugoj polovini 19. veka, naročito u Nemačkoj, zastupa shvatanje da
porodično pravo ne spada u građansko pravo već u posebnu granu prava.” (Mitić, 1963, str. 4.) Naime, i pored kritika
koje upućuju pandektističkoj sistematici građanskog prava, ovi pisci je ipak prihvataju u svojim sistematskim
izlaganjima. O tome i Bogišić, 1893, str. 6.
28
U Bogišićevoj biblioteci u Cavtatu pronađen je materijal koji sadrži podatke o pripremama za kodifikaciju
porodičnog prava u Crnoj Gori. Materijal se odnosi na brak, deobu i nasleđivanje, odnosno na grupu „familijarnih
prava”, kako ih je nazivao Bogišić, koja nisu bila obuhvaćena Opštim imovinskim zakonikom za Crnu Goru. Opširnije
videti Nikčević, T., Bogišićeve pripreme za Zakon o braku u Crnoj Gori, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br.
4/1958, str. 470.
29
Tako, na primer, Građanski zakonik RSFSR iz 1922. godine nije imao odredbi o porodičnom pravu, a isto su
postupili i kasniji građanski zakonici ostalih sovjetskih republika. Jedino se u bivšoj sovjetskoj republici Azerbejdžan
porodično pravo nalazilo u sklopu Građanskog zakonika. Videti Freund, 1927, str. 2.
30
Najpre je u ruskoj republici donet Zakonik o braku, porodici i starateljstvu RSFSR 1927. godine, čije su odredbe
kasnije poslužile kao uzor za kodekse ostalih sovjetskih republika. Na saveznom nivou kodifikacija je sprovedena
donošenjem Osnova zakonodavstva o braku i porodici SSSR i saveznih republika 1968. godine.
31
Tako je Mađarska dobila Zakonik o braku, porodici i starateljstvu 1952. godine, Rumunija Zakonik o porodici 1953.
godine, Čehoslovačka Zakonik o porodici 1963. godine, Poljska Zakonik o porodici i starateljstvu 1964. godine,
Nemačka Demokratska Republika Porodični zakonik 1965. godine, Bugarska Porodični zakonik 1968. godine i
Albanija Porodični zakonik 1982. godine.
Sličnu zakonodavnu istoriju u oblasti porodičnog prava imale su i neke neevropske zemlje koje su se nalazile pod
sovjetskim političkim uticajem. Tako, Kina je dobila Zakon o braku 1950. godine, a Kuba Porodični zakonik 1975.
godine.
Najzad, isti ideološki uticaj nesumnjivo je pretrpelo i jugoslovensko zakonodavstvo. Prvi zakonodavni akti
socijalističke vlasti iz oblasti građanskog prava bili su, upravo, porodičnopravni propisi: Osnovni zakon o braku iz
1946. godine i Osnovni zakon o odnosima roditelja i dece, Zakon o usvojenju i Osnovni zakon o starateljstvu iz 1947.
godine.

15
koje je pitanja braka i porodice učinilo, pre svega, pitanjima imovinskog prava. Nasuprot
tome, ističe se da članovi sovjetske porodice ispunjavaju najraznovrsnije uzajamne
dužnosti neimovinskog karaktera, koje im određuje država, tako da postoje svi razlozi za
izdvajanje porodičnog prava u posebnu granu sovjetskog prava. 32

(3) Porodično pravo je član porodice građanskih prava

Odrediti mesto porodičnog prava u sistemu prava znači odrediti njegovu poziciju u
naučnoj klasifikaciji pravnih normi. Razume se, mogućih klasifikacija ima onoliko koliko
ima različitih kriterijuma klasifikovanja. Ipak, u pravnoj teoriji uobičajeno je
klasifikovanje normi na institute, više institute, grane prava i, eventualno, pravne oblasti
ili pravne grupe.33 Tako se konstruiše hijerarhijski sistem normi, u kome je svaki element
nižeg ranga podsistem elementa višeg ranga.
Na primer, grana prava, kao jedan od mogućih podsistema, definiše se kao
ukupnost pravnih normi koje istim metodom regulišu sve odnose iste vrste. 34 Ako bi se
ovakva definicija grane prava dovela u vezu sa rasprostranjenom kvalifikacijom
građanskog prava kao grane prava, moralo bi se zaključiti da građansko pravo predstavlja
ukupnost normi koje imaju isti predmet i isti metod regulisanja. Budući da takav
zaključak ne bi bio ispravan, 35 u novijoj pravnoj doktrini sve se više zastupa mišljenje da
ni građansko pravo ne predstavlja granu prava, već više samostalnih grana prava. 36 No,
nemogućnost da građansko pravo posmatramo kao granu prava ne treba nužno shvatiti
kao razbijanje građanskog prava. 37 Mada delovi koji se tradicionalno ubrajaju u
građansko pravo nemaju jedinstven predmet ni metod, oni za potrebe saznajne i
pedagoške sistematizacije ipak mogu biti tretirani kao celina, pošto u određenom smislu
predstavljaju grupu srodnih delova prava – porodicu prava ili porodicu grana. 38 Delovi

32
Tako Agarkov i dr., 1948, str. 13. Doduše, autori na istom mestu dodaju da će u njihovom udžbeniku građanskog
prava biti obuhvaćeno i porodično pravo, budući da predavanja građanskog prava u višim pravnim školama u
Sovjetskom Savezu obuhvataju i pitanja porodičnog prava. No, o pitanju mesta porodičnog prava izjašnjavaju se
principijelno na isti način i drugi sovjetski autori. Videti Sverdlov, 1958, str. 24, Genkin, D. M., Predmet sovjetskog
građanskog prava, Arhiv za pravne i društvene nauke, br. 1/1947, str. 56–57, Golunski, S. A. – M. S. Strogovič, Teorija
države i prava, Beograd, 1946, str. 258.
33
Uporediti Lukić, 1972, str. 398, Mandić, 1971, str. 39, Vodinelić, 1976, str. 394, Perić, 1981, str. 140, Visković, N.,
K novim pravnim granama, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Splitu, XXV, 1988, str. 71.
34
Videti Vodinelić, 1976, str. 395.
35
Analizom predmeta i metoda građanskog prava koju je izvršio, profesor Vodinelić došao je do zaključka da bi se
građansko pravo moglo odrediti kao ukupnost normi koje regulišu imovinske i neimovinske odnose, odnose povodom
stvari, činidaba, intelektualnih proizvoda, ličnih dobara, ličnih stanja (predmet regulisanja), tako što subjekte u tim
odnosima tretira, po pravilu, kao pravno jednake, dopušta im, po pravilu, da prenose svoja prava i obaveze i na druge i
da se odreknu prava, zasnivanje i uređenje odnosa prepušta, po pravilu, volji subjekata i predviđa, po pravilu,
imovinsku sankciju za ogrešenje o naredbu ili zabranu. Iz toga proizlazi da je građansko pravo grana prava koja
različite odnose uređuje različitim metodama, što drugim rečima znači da građansko pravo nije jedna grana prava.
Opširnije videti Vodinelić, 1986, str. 847.
36
U tom smislu Đorđević, Ž., Postojanje građanskog prava kao pravne grane, Arhiv za pravne i društvene nauke, br. 3–
4/1965, str. 280, Vodinelić, 1976, str. 394, Finžgar, A., O pravnom sistemu SFRJ, Naša zakonitost, br. 10/1981, str. 12.
Štaviše, ako se ustraje na navedenom određenju pojma grane prava, čak ni sastavni delovi građanskog prava
(obligaciono, stvarno itd. pravo) ne mogu biti grane prava. Opširnije Vodinelić, 1986, str. 847.
37
Naprotiv, istorija nastanka savremenog pojma građanskog prava jasno svedoči o tome da građansko pravo za svoj
sastav ne može da zahvali nekoj inicijalnoj sistematizacijskoj apstrakciji. O tome šire videti kod Vodinelić, 1989, str.
71. i dalje.
38
Videti Vodinelić, 1986, str. 849, Vodinelić, 1989, str. 102.

16
građanskog prava (stvarno, obligaciono itd. pravo), iako nemaju isti predmet i metod
regulisanja, međusobno su bliži, srodniji i povezaniji nego što su bliski, srodni i povezani
sa drugim delovima pravnog sistema u kojima se, takođe, pojavljuju takve karakteristike
predmeta regulisanja ili metoda regulisanja.39
Sa tog aspekta posmatrana, obimnost rasprave o mestu porodičnog prava u
pravnom sistemu ne odgovara stvarnom stanju stvari u savremenom pravu. Sa jedne
strane, iščezli su svi ideološki razlozi pomoću kojih je trebalo opravdavati izdvajanje
porodičnog prava iz materije građanskog prava i dokazivati originalnost i superiornost
socijalističkog društva pozivanjem na karakter porodičnih odnosa. Kao što nije bila
istinita optužba da je imovinski karakter građanskog prava uzrokovao patrijarhalne i
nedemokratske porodične odnose, tako nije bilo korisno stvarati privid da će samim
proklamacijama o humanizmu i demokratiji u socijalizmu ti odnosi biti i stvarno
unapređeni. Sa druge strane, iako je porodično pravo nominalno i dalje sastavni deo
većine građanskih zakonika, broj posebnih zakona koji se i u tim pravnim sistemima
donose iz oblasti porodičnog prava vrlo je veliki, pa takva izrazita zakonodavna aktivnost
faktički približava ove sisteme onima u kojima se porodično pravo smatra zasebnom
pravnom celinom. Razlog tome treba tražiti u proširenju pravne regulative koju zahteva
sve veća specijalizacija pojedinih pravnih instituta. Na taj način, uostalom, iz građanskog
prava proizašle su i mnoge druge grane prava koje su formirane u savremenom pravu kao
samostalne discipline, kao što su, na primer, trgovinsko pravo, autorsko pravo,
saobraćajno pravo, pravo osiguranja, ili lično pravo.
Ukoliko se, dakle, uvaži shvatanje da je građansko pravo porodica grana, a ne jedna
grana prava, porodično pravo može se odrediti kao grana prava u okviru građanske
porodice grana.40 Razlika u predmetu i metodu regulisanja između onih grana prava koje
su obuhvaćene tipom građanskog prava (stvarno, obligaciono i nasledno pravo) i
porodičnog prava nije mnogo veća od razlike u predmetu i metodu regulisanja tih drugih
grana prava, obuhvaćenih tipom građanskog prava, posmatranih međusobno. Drugim
rečima, raznovrsnost odnosa koje reguliše građansko pravo i raznovrsnost metoda kojima
se ono služi toliko je velika da uključivanje normi o porodičnom pravu ni u čemu ne
menja određenje pojma građanskog prava. U tom smislu, moglo bi se reći da je porodično
pravo grana prava koja je prevashodno građanskopravna, jer je sa ostalim delovima
građanskog prava povezuje više zajedničkih obeležja nego sa nekim drugim granama
pravnog sistema u kojima se prepoznaju isti elementi predmeta ili metoda pravnog
regulisanja.

5. Načela porodičnog prava

Pravna načela su najapstraktnije norme u pravnom sistemu, koje dopunjavaju
smisao i usmeravaju primenu svih ostalih pravnih normi. Načela porodičnog prava
izvedena su iz ustavnih odredbi o braku i porodici, koje opredeljuju one opšte vrednosti
na kojima treba da se zasniva pravno uređenje odnosa u porodici. Na ovom mestu biće

39
Ibid.
40
Istini za volju, primena striktne definicije pojma grane prava na porodično pravo značila bi da ni porodično pravo,
slično kao i drugi sastavni delovi građanskog prava, samo za sebe ne bi moglo biti smatrano granom prava. To proističe
iz razlika u predmetu i metodu regulisanja porodičnopravnih odnosa (bračnih, odnosa deteta i roditelja, odnosa
staratelja i štićenika itd.), o čemu je bilo reči u dosadašnjim izlaganjima o predmetu i metodu porodičnog prava.

17
izložena samo načela koja se odnose na celokupno porodično pravo, dok će o načelima
koja se odnose na brak i dete biti reči u odgovarajućim delovima knjige.
1. Posebna zaštita porodice (čl. 66. st. 1. Ustava i čl. 2. st. 1. Porodičnog zakona).
Načelo posebne zaštite porodice znači da porodica uvek uživa posebnu zaštitu društva i
države, bez obzira na to da li se radi o bračnoj, vanbračnoj ili usvojeničkoj porodici, o
potpunoj ili nepotpunoj porodici. To je i logično, budući da je svako društvo posebno
zainteresovano da zaštiti onu društvenu grupu koja obezbeđuje rađanje i podizanje dece,
a time i biološku reprodukciju samog društva.
2. Poštovanje porodičnog života (čl. 2. st. 2. Porodičnog zakona). Pravo na
poštovanje porodičnog života jedno je od osnovnih ljudskih prava koje je priznato
svakom čoveku ne samo u domaćim pravnim izvorima, nego i u svim najvažnijim
međunarodnim ugovorima o ljudskim pravima. Ono obuhvata veliki spektar različitih
prava vezanih za život u porodici, tako da u sudskoj praksi predstavlja jednu vrstu tzv.
omnibus norme, na osnovu koje se mogu zaštititi i neka nova, neimenovana prava iz
porodičnog života.
3. Slobodno odlučivanje o rađanju dece (čl. 63. Ustava i čl. 5. st. 1. Porodičnog
zakona). Reč je o ustavnom pravu svakog čoveka da slobodno odlučuje o uslovima pod
kojima će sopstvenu egzistenciju nastaviti u svom potomstvu. Odlučivanje je slobodno
samo ako pojedinac ima sve potrebne informacije o uslovima pod kojima se ovo pravo
ostvaruje i ako odluku donosi nezavisno od bilo kakvog pritiska izvana. To znači da
ustavna odredba o pravu svakog ljudskog bića da slobodno odlučuje o rađanju dece
onemogućava bilo koji oblik njegovog ograničavanja, bez obzira na eventualni interes
države na planu populacione politike. Odluka o rađanju dece, stoga, znači opredeljenje
kako u prilog, tako i protiv rađanja. Novi Ustav Srbije, međutim, sadrži i odredbu prema
kojoj Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u
tome, što je nedvosmislena poruka ustavotvorca da se država Srbija odlučila da vodi
pronatalitetnu politiku bez ograničenja koja bi mogla biti diktirana nekim specifičnostima
pojedinih delova njene teritorije. Razume se, za stvarno korišćenje ovim pravom nisu
dovoljne samo ustavnopravne i porodičnopravne garancije, već i sve druge pretpostavke
(medicinske, ekonomske, obrazovne, socijalne i psihološke). Sa svoje strane porodično
zakonodavstvo treba da doprinese da odluka o rađanju dece bude donesena uz poštovanje
ravnopravnosti žene i muškarca i uz puno međusobno uvažavanje, budući da je to jedna
od najdelikatnijih odluka u porodičnom životu.41
4. Zabrana diskriminacije (čl. 21. i čl. 15. Ustava). Ovo načelo sadržano je u
ustavnim garancijama jednakosti svih pred zakonom i ustavom te u zabrani
diskriminacije po bilo kom osnovu. Posebnom ustavnom odredbom dodatno se jemči

41
Nažalost, tokom skupštinske rasprave o Predlogu Porodičnog zakona usvojen je amandman koji je pravo na
slobodno odlučivanje o rađanju rezervisao samo za ženu („Žena slobodno odlučuje o rađanju“). Takva odredba
protivna je kako Ustavu („Svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece“), tako i mnogobrojnim međunarodnim
dokumentima o ljudskim pravima. Uporediti, na primer, čl. 63. st. 1. Ustava, čl. 23. Međunarodnog pakta o građanskim
i političkim pravima, čl. 12. Evropske konvencije o ljudskim pravima i čl. 5. st. 1 Porodičnog zakona.
Evropski sud za ljudska prava je, takođe, potvrdio da pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
obuhvata i pravo na ličnu autonomiju svakog čoveka da uspostavlja i razvija odnose sa drugim ljudskim bićima, te da
takvo pravo podrazumeva i pravo na poštovanje kako odluke svakog čoveka da postane roditelj, tako i odluke da se liši
roditeljstva. Sud je, međutim, energično odbio tumačenje prema kome je zaštita prava na poštovanje privatnog i
porodičnog života muškarca manje vredna od istog takvog prava žene u kontekstu IVF tretmana. Videti Case of Evans
v. The United Kingdom, No. 6339/05 od 7. marta 2006.

18
ravnopravnost polova, a država se obavezuje da razvija politiku jednakih mogućnosti.
Pravni princip da su građani jednaki u pravima i dužnostima bez obzira na rasu, pol,
nacionalnu pripadnost, društveno poreklo, rođenje, veroispovest, političko ili drugo
ubeđenje, imovno stanje, kulturu, jezik, starost i psihički ili fizički invaliditet te da su svi
pred zakonom jednaki garantuju svi međunarodni dokumenti o ljudskim pravima i svi
ustavi u svetu. Ovo načelo je, takođe, temelj svih pravno normiranih društvenih odnosa,
pa i porodičnih odnosa. Na načelu ravnopravnosti žene i muškarca, tako, zasnivaju se
odredbe porodičnog zakonodavstva o pravima i dužnostima supružnika, vanbračnih
partnera, o roditeljskim pravima majke i oca u odnosu na decu itd. Međutim, u nemalom
broju situacija u životu ostvarivanje ovog načela dovodi se u pitanje. Tako, na primer,
pravo na slobodno odlučivanje o rađanju dece ustav garantuje i ženi i muškarcu
podjednako, ali je u jednom slučaju odluka o tome da li će se roditi dete prepuštena, u
krajnjoj liniji, samo ženi i njenom izboru između vršenja ili nevršenja prava na abortus;
pravo na izdržavanje imaju pod jednakim uslovima oba supružnika, ali u domaćoj
sudskoj praksi još uvek predstavljaju pravi kuriozitet odluke kojima se dosuđuje
izdržavanje u korist muža; odluka o tome kome će od roditelja biti povereno dete posle
razvoda braka pretpostavlja podjednako i majku i oca, ali se deca u većini sudskih odluka
poveravaju majci itd.

6. Izvori porodičnog prava

Termin „izvori prava” daleko je od toga da bude jednoznačan, pošto se upotrebljava
za obeležavanje međusobno vrlo različitih pojava. 42 Ipak, najčešće se „izvorima prava”
nazivaju prirodni i društveni procesi koji uslovljavaju nastanak prava („materijalni izvori
prava”) te normativni pravni akti kojima se iskazuju pravne norme („formalni izvori
prava”). Nadalje, uobičajeno je u pravnoj nauci i praksi da se izrazom „izvori prava”
označavaju samo tzv. formalni izvori prava, kao i da se formalnim izvorima prava
smatraju samo oni pravni akti koji sadrže opšte pravne norme, a ne i oni u kojima se
nalaze pojedinačne pravne norme koje se odnose na tačno određen, konkretan slučaj i
svoju važnost iscrpljuju samo jednom primenom. U skladu sa takvom praksom izvorima
porodičnog prava mogle bi se smatrati opšte pravne norme kojima se uređuju porodični
odnosi, a koje se nalaze formulisane u zakonima i drugim opštim aktima. 43 Sudska
praksa, običaji i pravna nauka ne predstavljaju formalne izvore porodičnog prava, ali se o
njima može govoriti kao o „neformalnim” ili „faktičkim” izvorima porodičnog prava.

(1) Zakon kao izvor porodičnog prava

Kada se govori o zakonu kao izvoru porodičnog prava moraju se razlikovati tri
grupe zakona. Na prvom mestu, to su zakoni koji predstavljaju osnovne (glavne,
temeljne) izvore porodičnog prava i njima je obuhvaćen najveći broj opštih pravnih
normi koje uređuju porodične odnose. Na drugom mestu nalazi se skupina zakona koji
predstavljaju dopunske (pomoćne, delimične) izvore za porodično pravo, jer su ti zakoni
sedište normi nekih drugih grana prava i samo se delom svog sadržaja tiču pravnog
42
Štaviše, višesmislenost izraza „izvor prava” navela je neke pravne pisce da predlože uzdržavanje od njegove
upotrebe, odnosno njegovu zamenu izrazima koji jasno i direktno opisuju pojavu koja se ima u vidu. Tako Kelzen, H.,
Opšta teorija prava i države, Beograd, 1951, str. 136.
43
To potvrđuje i jedna ustavna odredba, prema kojoj su sudovi dužni da sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih
akata. Videti čl. 96. st. 1. Ustava.

19
uređenja porodičnih odnosa. Najzad, izvorima prava sa zakonskom snagom smatraju se i
međunarodni ugovori o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama koji
važe na teritoriji Srbije.

(A) Zakon kao osnovni izvor porodičnog prava

Osnovni izvori porodičnog prava u Srbiji jesu Ustav Republike Srbije, 44 koji sadrži
pravna načela o braku i porodici kao najopštije pravne norme kojima se mora rukovoditi
porodično zakonodavstvo (o čemu je bilo reči u prethodnim izlaganjima), te Porodični
zakon Republike Srbije.45
Istorija. Istorija izvora porodičnog prava, međutim, mnogo je bogatija i traje od
nastanka prve jugoslovenske države 1918. godine do usvajanja pomenutih zakona koji danas
predstavljaju izvore pozitivnog porodičnog prava. Radi lakše orijentacije istorijsko razdoblje može
se podeliti na četiri perioda.
Prvi period započinje stvaranjem Jugoslavije kao državne zajednice 1. decembra
1918. godine i traje do 6. aprila 1941. godine, kao dana početka Drugog svetskog rata u Jugoslaviji.
U trenutku stvaranja Jugoslavije na njenom prostoru postojalo je šest građanskopravnih, a time i
porodičnopravnih područja:
(1) Srbija sa Makedonijom predstavljala je područje na kome su važili Srpski
građanski zakonik iz 1844. godine, Zakon o starateljstvu iz 1872. godine i crkveni zakoni Srpske
pravoslavne crkve, budući da je Srpski građanski zakonik izričito priznavao crkvenim organima
isključivu nadležnost za zaključenje braka, a crkvenim sudovima jedinu nadležnost u svim bračnim
sporovima hrišćana pravoslavne vere. Glavni pravoslavni crkveni zbornik bila je tzv. Krmčija, prva
štampana slovenska zbirka kanona, za koju se pretpostavlja da je nastala u Hilandaru početkom 13.
veka zahvaljujući Svetom Savi. 46 Međutim, kako je bilo još mnogo drugih crkvenih propisa za koje
se nije znalo da li predstavljaju izvore crkvenog prava, 1933. godine izvršena je kodifikacija
crkvenog bračnog prava usvajanjem Bračnog pravilnika Srpske pravoslavne crkve, koji je regulisao
materiju zaključenja, razvoda i poništenja braka za sve hrišćane pravoslavne vere. 47 Za pripadnike
drugih veroispovesti (katolike, protestante, muslimane, Jevreje) važili su verski propisi one
konfesije kojoj su pripadali bračni drugovi, a za ateiste odgovarajući drugi propisi. Najzad, sve
ostale porodične odnose (lične i imovinske odnose supružnika, odnose roditelja i dece, starateljstvo
itd.) regulisali su Srpski građanski zakonik i Zakon o starateljstvu na isti način za sve građane.
(2) Na području Vojvodine sa Međumurjem važilo je nekodifikovano mađarsko pravo
koje je bilo sastavljeno od pravnih pravila pisanog, precedentnog i običajnog prava, a na prostoru
nekadašnje Vojne Krajine (teritorija okružnog suda u Pančevu i sreskih sudova u Titelu, Žablju,
Beloj Crkvi, Karlovom selu i Kovinu) važio je Austrijski građanski zakonik. 48 Najznačajniju zbirku
mađarskog pisanog i običajnog prava, koja je sadržavala zakone, priznate i primljene običaje i
naredbe, sastavio je 1514. godine Istvan Verböczy pod nazivom Tripartitum. Ova zbirka nikada nije
proglašena zakonom iz formalnih razloga, ali je na osnovu običaja imala obavezujuću snagu.
Najvažnije pisane izvore mađarskog porodičnog prava predstavljali su: Zakon o braku iz 1894.
godine (zakonski članak XXXI), Zakon o tutorstvu i starateljstvu iz 1877. (zakonski članak XX) i
1885. godine (zakonski članak VI) te Zakon o punoletstvu ženskih iz 1874. godine (zakonski članak
XXIII). Prema pomenutom Zakonu o braku iz 1894. godine zahtevalo se zaključenje braka pred

44
Videti Službeni glasnik Republike Srbije, br. 98/2006.
45
Videti Službeni glasnik Republike Srbije, br. 18/2005 i 6/2015.
46
Tako Marković, 1920, str. 9.
47
U srpskoj pravnoj književnosti, međutim, iznosilo se i stanovište da se odredbama Bračnog pravilnika ne mogu
menjati propisi građanskog zakonodavstva i da se crkvenom pravu, bez obzira što je kodifikovano, ne može priznati
važnost pro foro civili. Prikaz takvih shvatanja videti kod Eisner, B., Međunarodno, međupokrajinsko (interlokalno) i
međuvjersko bračno pravo Jugoslavije, Zagreb, 1935, str. 18. i dalje.
48
Videti Bogdanfi – Nikolić, 1925, str. 15, Piškulić – Đerđ, 1924, str. 7–8.

20
 nadležnim državnim organom (obavezni građanski brak), a sudska nadležnost u bračnim stvarima
pripadala je isključivo redovnim građanskim sudovima.
(3) U Crnoj Gori građanskopravni odnosi bili su normirani Opštim imovinskim
zakonikom za Crnu Goru iz 1888. godine, koji nije sadržavao odredbe o uređenju porodičnih
odnosa. Zbog toga se na porodične odnose primenjivalo versko pravo priznatih veroispovesti u
domenu bračnog prava, a u preostalom delu porodični odnosi upravljali su se u najvećoj meri prema
običajima.
(4) Za pravno područje koje je obuhvatalo Sloveniju, Dalmaciju, deo Istre (kotari
Kastav, Krk, Pag i Rab) i Prekomurje važio je Austrijski građanski zakonik sa novelama usvojenim
1914, 1915. i 1916. godine. 49 Austrijski građanski zakonik predviđao je da se brak zaključuje pred
redovnim sveštenikom jednog od verenika, ali je dozvolio i mogućnost sklapanja građanskog braka
za ateiste, priznavao je tzv. brak po nuždi (Notzivilehe), koji su pred građanskim vlastima
zaključivale osobe kojima nije bilo dopušteno sklapanje braka po verskim propisima iz razloga koji
nisu predstavljali bračne smetnje u državnim zakonima, a prihvatao je i da se brak između lica
katoličke i nekatoličke religije može zaključiti pred nekatoličkim sveštenikom. Sudska nadležnost,
pak, u svim stvarima iz oblasti porodičnih odnosa pripadala je isključivo redovnim sudovima.
(5) Hrvatska sa Slavonijom predstavljala je, takođe, pravno područje važenja
Austrijskog građanskog zakonika, koji je uveden Carskim patentom austrijskog cara od 29.
decembra 1852. godine. Prema ovom patentu, za pripadnike rimokatoličke, grčkokatoličke i
pravoslavne vere važi njihovo konfesionalno pravo u pitanjima sklapanja i punovažnosti braka,
rastave od stola i postelje i razvoda braka, a za sporove povodom tih pitanja nadležni su duhovni
(crkveni) sudovi. Odredbe Austrijskog građanskog zakonika, dakle, primenjivale su se na preostale
porodične odnose ovih triju priznatih konfesija, a u celini su se odnosile na pripadnike svih ostalih
vera. Kao što je rečeno u vezi sa prethodnim pravnim područjem, Austrijski građanski zakonik
predviđao je građanski brak za ateiste, tzv. brak po nuždi i mogućnost zaključenja braka pred
nekatoličkim sveštenikom i za katolike. Najzad, valja napomenuti da je u Hrvatskoj i Slavoniji važio
Austrijski građanski zakonik bez novela iz 1914, 1915. i 1916. godine. Naime, zahvaljujući tome što
je Hrvatska imala u okviru Austro-Ugarske autonomiju koja je zahtevala da sve zakonske izmene i
dopune budu usvojene i u hrvatskom Saboru, novele usvajane tokom tri ratne godine nisu nikada
stupile na snagu u Hrvatskoj, budući da se Sabor nije mogao okupiti zbog ratnih neprilika.
(6) Na pravnom području Bosne i Hercegovine primenjivao se Austrijski građanski
zakonik, s tim što je za pripadnike svih priznatih veroispovesti vredelo njihovo versko pravo u
pitanjima zaključenja i punovažnosti braka, rastave od stola i postelje i razvoda braka. U istim
granicama bila je ustanovljena i nadležnost duhovnih sudova pojedinih vera, dok je redovnim
građanskim sudovima pripadala nadležnost za presuđenje sporova o imovinsko-pravnim pitanjima iz
bračnog odnosa i ostalih sporova iz oblasti porodičnog prava. To nije važilo jedino za pripadnike
muslimanske vere, budući da je naredbom Zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu od 23. avgusta
1883. godine o ustrojstvu i delokrugu šerijatskih sudova nadležnost šerijatskih sudova proširena na
sva pitanja bračnog prava muslimanskih brakova i mešovitih brakova u kojima je muž muslimanske
vere. Štaviše, Ustav Kraljevine SHS iz 1921. godine, Ustav Kraljevine Jugoslavije iz 1931. godine i
Zakon o uređenju šerijatskih sudova iz 1929. godine priznaće važnost šerijatskog prava i šerijatskih
sudova za sve porodične i nasledne sporove muslimana u Jugoslaviji.
Drugi period obuhvata razdoblje od 6. aprila 1941. godine do donošenja prvih
zakonskih pripisa iz oblasti porodičnog prava Federativne Narodne Republike Jugoslavije 1946. i
1947. godine. Ovaj period pravno je regulisao Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6.
aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, iz 1946. godine, 50 kojim je prekinut pravni
kontinuitet sa celokupnim građanskim pravom Kraljevine Jugoslavije. Zakon je, pri tom, ustanovio
dva osnovna pravila. Prvo, predratnim pravnim propisima Zakon je oduzeo pravnu snagu za
budućnost, tj. za period posle 6. aprila 1941. godine, ali nije dirao u njihovo svojstvo izvora prava za

49
Prekomursko područje bilo je ranije sastavni deo Mađarske, ali je nakon pripajanja Sloveniji važenje slovenačkog
prava protegnuto i na Prekomurje naredbom od 18. septembra 1919. godine. Videti Eisner, 1950, str. 22.
50
Videti Službeni list FNRJ, br. 86/1946.

21
 vreme do tog datuma. Shodno tome, sve presude donete na osnovu tih pravnih propisa ostaju na
snazi i ne mogu se ni pod kojim uslovima ukidati ili preinačavati. Što se, pak, tiče presuda koje su
na osnovu predratnih propisa donete posle 6. aprila 1941. godine, one su sa stanovišta novog
pravnog poretka izgubile zakonodavni osnov, ali im Zakon, uprkos tome, nije automatski oduzeo
pravnu važnost. Umesto toga, Zakon je dozvolio zainteresovanim licima da u roku od godinu dana
od dana njegovog stupanja na snagu pokrenu postupak sa zahtevom da nadležni sud raspravi sporni
pravni odnos i donese odluku na osnovu važećih propisa, ukoliko se napadnuta odluka temeljila na
propisu koji je u suprotnosti sa novim pozitivnim pravom. Drugo, okupatorske propise donete od
strane okupatorskih vlasti tokom Drugog svetskog rata Zakon smatra nepostojećim, te se pravno
uzima kao da oni nikada nisu ni bili doneti. Kao i u prethodnom slučaju, presude koje su izrečene na
osnovu okupatorskih propisa ostaju na snazi, osim ukoliko od strane zainteresovanih lica ne budu
napadnute u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu pomenutog Zakona. Izuzetak koji je
učinio zakonodavac zadržavajući na snazi presude zasnovane na propisima koji su izgubili važnost
(u slučaju predratnih propisa) ili na propisima kojima je oduzet legitimitet (u slučaju okupatorskih
propisa) objašnjava se interesom očuvanja onog stanja koje su te presude zasnovale među ljudima i
opasnošću da bude učinjena veća šteta od njihovog ukidanja nego od njihovog poštovanja. Najzad,
Zakon je ovlastio sudove da pojedina pravna pravila sadržana u abrogiranim predratnim zakonima
primenjuju i dalje na odnose koji nisu uređeni važećim propisima, ali samo ukoliko nisu u
suprotnosti sa Ustavom i novim pozitivnim pravom, kao i sa načelima novog ustavnog poretka. 51
Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme
neprijateljske okupacije primenjivao se najkraće na polju porodičnog prava, zbog toga što je
zakonodavna intervencija nove države u oblasti građanskog zakonodavstva započela upravo
donošenjem novih propisa o uređenju porodičnih odnosa. Tako je Osnovni zakon o braku bio donet
već 3. aprila 1946. godine, što znači da se predratna pravna pravila bračnog prava nisu nikada ni
mogla primeniti na osnovu Zakona o nevažnosti, koji je donet tek 6 meseci kasnije – 23. oktobra
1946. godine. Ostali porodični odnosi (odnosi roditelja i dece, usvojenje i starateljstvo) uređeni su
novim zakonima već naredne 1947. godine, pa je Zakon o nevažnosti vrlo brzo izgubio značaj
izvora prava za porodično pravo.
Treći period traje od donošenja prvih zakonskih propisa iz oblasti porodičnog prava
Federativne Narodne Republike Jugoslavije do sprovođenja ustavne reforme 1971. godine. Izvore
porodičnog prava u ovom razdoblju predstavljaju Osnovni zakon o braku iz 1946. godine i Osnovni
zakon o odnosima roditelja i dece, Zakon o usvojenju i Osnovni zakon o starateljstvu, sva tri iz
1947. godine. Pored ova četiri savezna zakona koji su se primenjivali na teritoriji cele zemlje,
narodne republike su bile ovlašćene da donesu zakone kojima će urediti pitanja koja nisu bila
obuhvaćena pomenutim osnovnim saveznim zakonima. Tako su izvori porodičnog prava postali i
odgovarajući republički Zakoni o punovažnosti brakova sklopljenih pre 9. maja 1946. godine,
Zakoni o imovinskim odnosima bračnih drugova, Zakoni o vršenju starateljstva, Zakoni o organu
starateljstva i Zakoni o porodičnom smeštaju dece.
Uviđajući teškoće koje proizlaze iz nepostojanja kodifikovanog zakonodavstva u ovoj
oblasti Savezno izvršno veće obrazovalo je 1966. godine Komisiju za pripremanje materijala za
kodifikaciju porodičnog prava. Komisija je sprovela opsežnu anketu o najznačajnijim pitanjima iz
oblasti porodičnog prava, koja je obuhvatila veliki broj državnih i društvenih organa i organizacija, i
sačinila ogroman materijal koji je sistematizovan i objavljen u nekoliko knjiga. U okviru priprema
za donošenje jedinstvenog jugoslovenskog porodičnog kodeksa održano je i veliko naučno
savetovanje na Bledu 1970. godine, na kome je jugoslovenska pravna nauka zauzela jednodušan
stav o nužnosti postojanja jedinstvenog jugoslovenskog zakonodavstva o porodici. Međutim,
usvajanjem ustavnih amandmana XX do XLII 1971. godine započela je ustavna reforma koja će se
završiti donošenjem Ustava SFRJ 1974. godine, a koja će na planu zakonodavne nadležnosti u
oblasti porodičnog prava označiti definitivan prestanak zakonodavne kompetencije savezne države i
prenošenje nadležnosti za uređenje porodičnih odnosa na republike i pokrajine.

51
Opširnije videti Konstantinović, M., Stara „pravna pravila” i jedinstvo prava, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu,
br. 4/1957, str. 431. i dalje.

22
 Četvrti period jugoslovenske zakonodavne istorije obuhvata razdoblje od usvajanja
ustavnih amandmana 1971. godine do državne dezintegracije Socijalističke Federativne Republike
Jugoslavije 1991. godine. U ovom periodu svih šest republika i obe autonomne pokrajine iskoristile
su novostečena zakonodavna ovlašćenja u uređivanju porodičnih odnosa i donele sopstvene zakone
koji su predstavljali izvore porodičnog prava. Ti zakoni, u većini slučajeva, ne predstavljaju više
izvore porodičnog prava u novim državama koje su nastale na teritoriji prethodne Jugoslavije. To su
bili:
(1) u SR Srbiji – Zakon o braku i Zakon o odnosima roditelja i dece iz 1974. godine,
Zakon o starateljstvu iz 1975. godine i Zakon o usvojenju iz 1976. godine. Ova četiri pojedinačna
zakona prestala su da važe usvajanjem Zakona o braku i porodičnim odnosima 1980. godine, koji je
predstavljao izvor porodičnog prava u Republici Srbiji do 2005. godine. Novi Porodični zakon
usvojen je 24. februara 2005. godine, a primenjuje se od 1. jula 2005. godine.
(2) u SAP Vojvodini – Zakon o braku i Zakon o odnosima roditelja i dece iz 1975.
godine, Zakon o usvojenju iz 1976. godine i Zakon o starateljstvu iz 1971. godine. Ova četiri zakona
bili su izvor porodičnog prava u Vojvodini sve do 10. marta 1993. godine, kada je stupio na snagu
Ustavni zakon o izmenama i dopunama Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije,
na osnovu koga su prestali da važe svi pokrajinski zakoni, pa i zakoni iz oblasti porodičnog prava.
Od tada se na porodične odnose u Autonomnoj pokrajini Vojvodini primenjivao srpski Zakon o
braku i porodičnim odnosima. Od 1. jula 2005. godine i u Vojvodini se primenjuje novi Porodični
zakon Srbije, ali treba imati u vidu da organi AP Vojvodine u oblasti pravne zaštite porodice i
starateljstva rešavaju u drugom stepenu o žalbi protiv rešenja organa starateljstva na teritoriji AP
Vojvodine i vrše nadzor nad radom organa starateljstva na teritoriji AP Vojvodine. 52
(3) u SAP Kosovo – Zakon o braku i Zakon o odnosima roditelja i dece iz 1974. godine,
te Zakon o usvojenju i Zakon o starateljstvu iz 1976. godine. Kodifikovani Zakon o braku i
porodičnim odnosima Kosova donet je 1984. godine. Počev od 10. marta 1993. godine do 10. juna
1999. godine, iz istih razloga kao i u Vojvodini, na teritoriji tadašnje Autonomne pokrajine Kosovo i
Metohija primenjivao se raniji Zakon o braku i porodičnim odnosima Republike Srbije. Rezolucija
1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija od 10. juna 1999. godine i Ustavni okvir za privremenu
samoupravu na Kosovu od 15. maja 2001. godine (Poglavlja 5.1. (k) i 9.1.26) ovlastili su Skupštinu
Kosova da usvaja zakone kojima se uređuju, između ostalih, i pitanja porodice, polova i
maloletnika, Skupština Kosova je iskoristila ovo ovlašćenje i donela Zakon Kosova o porodici, broj
2004/32, koji je proglašen Uredbom UNMIK-a 2006/7, od 16. februara 2006. godine. Do tada se
primenjivao raniji kosovski Zakon o braku i porodičnim odnosima (Službeni glasnik SAP Kosova,
br 10/1984).
(4) u SR Crnoj Gori – Zakon o braku iz 1973. godine, Zakon o odnosima roditelja i
dece iz 1975. godine, Zakon o usvojenju iz 1977. godine i Zakon o starateljstvu iz 1980. godine.
Kodifikovani zakonski tekst usvojen je 1989. godine pod imenom Porodični zakon i primenjivao se
do 2007. godine. Novi Porodični zakon Crne Gore usvojen je 2007. godine i on sada važi kao
pozitivno pravo u Republici Crnoj Gori. 53
(5) u SR Hrvatskoj – Zakon o braku i porodičnim odnosima iz 1978. godine 54.
Republika Hrvatska donela je u međuvremenu prvi Obiteljski zakon 1998. godine 55, a potom i novi
Obiteljski zakon 2003. godine 56, koji je sada važeći izvor porodičnog prava, kao i još tri zakona od

52
Videti član 55. Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine (Službeni glasnik Republike
Srbije, br. 99/2009 i 67/2012).
53
Videti Službeni list Republike Crne Gore, br. 1/2007.
54
Videti Narodne novine (prečišćen tekst), br. 51/1989.
55
Videti Narodne novine, br. 162/1998.
56
Videti Narodne novine, br. 116/2003, 17/2004, 136/2004 i 107/2007. Najnoviji Obiteljski zakon (Narodne novine,
br.75/2014) stavio je van snage Ustavni sud Hrvatske svojim rešenjem o pokretanju postupka za ocenu saglasnosti sa
Ustavom. Videti rešenje U-I-3101/2014 od 12. januara 2015.

23
 značaja za oblast porodičnih odnosa – Zakon o pravobranitelju za djecu, 57 Zakon o zaštiti od nasilja
u obitelji 58 i Zakon o životnom partnerstvu osoba istog spola. 59
(6) u SR Sloveniji – Zakon o braku i porodičnim odnosima iz 1976. godine. Isti
zakon, uz više izmena i dopuna, predstavlja izvor važećeg porodičnog prava i u Republici
Sloveniji. 60 Potom je u Sloveniji usvojen i Zakon o registraciji istopolne partnerske skupnosti, 61 a
nedavno i Zakon o partnerskoj vezi. 62 N
(7) u SR Bosni i Hercegovini – Porodični zakon iz 1979. godine. 63 Nakon potpisivanja
Dejtonskog sporazuma 1995. godine usvojen je Ustav Bosne i Hercegovine, koji je nadležnost za
uređivanje porodičnih odnosa preneo na bosansko-hercegovačke entitete. Tako je Republika Srpska
donela svoj Porodični zakon 2002. godine, 64 a Federacija Bosne i Hercegovine novi Porodični zakon
2005. godine. 65
(8) u SR Makedoniji – Zakon o braku, Zakon o odnosima roditelja i dece, Zakon o
usvojenju i Zakon o starateljstvu, svi iz 1973. godine, te Zakon o posebnim procesnim postupcima u
porodičnim sporovima iz 1978. godine. Republika Makedonija kodifikovala je svoje porodično
zakonodavstvo usvajanjem Zakona o porodici 1992. godine, koji je nakon toga noveliran u dva
navrata. 66

(B) Zakon kao dopunski izvor porodičnog prava

Skupinu dopunskih izvora porodičnog prava čine raniji savezni i republički, a sada
samo republički zakoni.67 Najznačajniji zakoni koji se smatraju dopunskim izvorima
porodičnog prava jesu:
- Zakon o obligacionim odnosima,68
- Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa,69
- Zakon o rešavanju sukoba zakona s propisima drugih zemalja,70
- Zakon o parničnom postupku,71

57
Videti Narodne novine, br. 96/2003.
58
Videti Narodne novine, br. 116/2003.
59
Videti Narodne novine, br. 92/2014.
60
Videti Uradni list Republike Slovenije (prečiščeno besedilo), br. 16/2004.
61
Videti Uradni list Republike Slovenije, br. 65/2005.
62
Videti Uradni list Republike Slovenije, br. 33/2016.
63
Videti Službeni list SR Bosne i Hercegovine, br. 21/1979.
64
Videti Službeni glasnik Republike Srpske, br. 54/2002.
65
Videti Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine, br. 32/2005.
66
Videti Služben vesnik na Republika Makedonija, br. 80/1992, 9/1996 i 38/2004.
67
Konstituisanjem državne zajednice Srbija i Crna Gora, raniji savezni zakoni koji nisu bili iz oblasti u kojima je
Ustavnom poveljom utvrđena nadležnost državne zajednice Srbija i Crna Gora primenjivali su se kao zakoni država
članica dok ne bi bili stavljeni van snage, izuzev u oblastima koje su već bile regulisane propisima država članica.
Videti čl. 20. st. 5. ranijeg Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora (Službeni list
Srbije i Crne Gore, br. 1/2003). Nakon što je Srbija postala samostalna država, svi zakoni koji važe na njenoj teritoriji
imaju karakter republičkih zakona.
68
Videti Službeni list SFRJ, br. 29/1978, 39/1985, 57/1989 i Službeni list SRJ, br. 31/1993, 22/1999 i 44/1999.
69
Videti Službeni list SFRJ, br. 6/1980, 36/1990, Službeni list SRJ, br. 29/1996 i Službeni glasnik Republike Srbije, br.
115/2005.
70
Videti Službeni list SFRJ, br. 43/1982, 72/1982, Službeni list SRJ, br. 46/1996. i Službeni glasnik Republike Srbije,
br. 46/2006.
71
Videti Službeni glasnik Republike Srbije, br. 72/2011, 49/2013, 74/2013 i 55/2014.

24
 - Zakon o posredovanju u rešavanju sporova, 72
- Zakon o izvršenju i obezbeđenju,73
- Zakon o opštem upravnom postupku,74
- Zakon o nasleđivanju,75
- Zakon o stanovanju,76
- Zakon o vanparničnom postupku,77
- Zakon o matičnim knjigama,78
- Zakon o socijalnoj zaštiti,79
- Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, 80

- Zakon o uređenju sudova 81 i

- Zakon o javnom beležništvu. 82

(C) Međunarodni ugovor kao izvor porodičnog prava

Potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava
predstavljaju izvore prava na teritoriji Republike Srbije.83 Za porodično pravo, pri tom,

72
Videti Službeni glasnik Republike Srbije, br. 55/2014.
73
Videti Službeni glasnik Republike Srbije, br. 31/2011, 99/2011, 109/2013 i 55/2014. Novi Zakon o izvršenju i
obezbeđenju (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 106/2015) počeće da se primenjuje 1. jula 2016.
74
Videti Službeni list SRJ, br. 33/1997 i 31/2001 i Službeni glasnik Republike Srbije, br. 30/2010. Novi Zakon o
opštem upravnom postupku (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 18/2016) počeće da se primenjuje 1. jula 2017.
75
Videti Službeni glasnik Republike Srbije, br. 46/1995 i 101/2003 (Odluka Ustavnog suda Srbije IU broj 358/1995 na
osnovu koje su prestale da važe odredbe čl. 4. st. 1. tačka 5. i čl. 5. st. 1. u delu koji počinje od reči „izuzev“ Zakona o
nasleđivanju).
76
Videti Službeni glasnik Republike Srbije, br. 50/1992, 76/1992, 84/1992, 33/1993, 53/1993, 67/1993, 46/1994,
47/1994, 48/1994, 44/1995, 49/1995, 16/1997, 46/1998, 26/2001, 101/2005 i 99/2011.
77
Videti Službeni glasnik SR Srbije, br. 25/1982, 48/1988 i Službeni glasnik Republike Srbije, br. 46/1995, 18/2005,
85/2012, 45/2013, 55/2014 i 6/2015.
78
Videti Službeni glasnik Republike Srbije, br. 20/2009.
79
Videti Službeni glasnik Republike Srbije, br. 24/2011.
80
Videti Službeni glasnik Republike Srbije, br. 16/2002, 115/2005 i 107/2009.
81
Videti Službeni glasnik Republike Srbije, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011, 78/2011, 101/2011, 101/2013
i 40/2015.
82
Videti Službeni glasnik Republike Srbije, br. 31/2011, 85/2012, 19/2013, 55/2014, 93/2014, 121/2014 i 6/2015.
83
Videti čl. 194. st. 4. Ustava. Međunarodni opšti pravni akti, međutim, nemaju više primat nad pravom države Srbije,
kako je to proizilazilo iz čl. 16. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora. Umesto toga, novi Ustav Srbije
proglašava ustav za najviši pravni akt Republike Srbije, a za potvrđene međunarodne ugovore zahteva da ne smeju biti
u suprotnosti sa ustavom. Videti čl. 194. st. 2. i 4. Ustava. To, drugim rečima, znači da Ustavni sud Srbije može da
odlučuje o saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom, odnosno da potvrđeni međunarodni ugovor
može i prestati da važi ako Ustavni sud nađe da nije u saglasnosti sa Ustavom. Videti čl. 167. st. 1. tačka 2. i čl. 168. st.
3. Ustava. Sa druge strane, Ustav sadrži i izričitu odredbu da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i
potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije te da se neposredno primenjuju;
doduše, pod raskidnim uslovom da ne bude utvrđena neustavnost potvrđenog međunarodnog ugovora. Videti čl. 16. st.
2. Ustava. Isto proizilazi i iz odredbe da sudovi sude na osnovu ustava, zakona i drugih opštih akata, opšteprihvaćenih
pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Videti čl. 142. st. 2. Ustava. Najzad, u ustavni tekst
uneta je i odredba o tome da se ustavom jemče i neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena
opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Videti čl. 18. st.

25
od posebne su važnosti međunarodni dokumenti o ljudskim pravima koji su usvojeni u
20. veku i koji označavaju početak internacionalizacije ljudskih prava, uvršćujući ih
među osnovne, univerzalne vrednosti ljudskog roda. Najopštije govoreći, proces
internacionalizacije ljudskih prava odvijao se kroz sazrevanje uverenja da se na ljudska
prava mogu i moraju primenjivati standardi usvojeni od međunarodne zajednice. Štaviše,
hronologija usvajanja akata kojima međunarodna zajednica izražava svoje prihvatanje
prava i standarda za vrednovanje legislative i pravne prakse pojedinih država pokazuje
tendenciju širenja ljudskih prava priznatih od strane međunarodne zajednice, njenu sve
veću osetljivost na nepoštovanje tih prava, kao i formiranje čvrstih kriterijuma za
kontrolu njihovog poštovanja u pojedinim državama. 84
(1) Univerzalni sistem zaštite ljudskih prava. Pitanje kataloga zaštićenih ljudskih
prava počelo je da se razrešava usvajanjem Univerzalne deklaracije o pravima čoveka. 85
Iako je Deklaracija bila prihvaćena u prvom redu kao međunarodni standard, kao spisak
ciljeva kojima treba da teže sve zemlje, prema tumačenjima koja danas preovladavaju
skoro sve odredbe Deklaracije postale su u međuvremenu izvor međunarodnog prava.
Istina, ne kao međunarodni ugovor, nego ili kao običajna pravila ili kao opšta pravna
načela koja priznaju civilizovani narodi.86 Pored drugih ljudskih prava, Deklaracija
garantuje i pravo na brak i porodicu, načelo slobodnog pristanka na brak, kao i pravo na
zaštitu porodice. 87
Univerzalni sistem zaštite ljudskih prava upotpunjuju i dva međunarodna pakta o
ljudskim pravima. To su Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i
Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.88 Ovo su
međunarodni ugovori u pravom smislu reči i njihova ratifikacija povlači za sobom
obaveze prema drugim državama saugovornicama. Posebno je važno i zaslužuje da bude
naročito istaknuto to što svi međunarodni ugovori obavezuju državu koja ih je potpisala i

2. Ustava. Ovakve odredbe stoga svrstavaju naše pravo u tzv. monističke sisteme, koji počivaju na principu da sve, ili
bar neke norme međunarodnog prava neposredno važe i da su po pravnoj snazi iznad normi unutrašnjeg prava, bez
potrebe da se to posebno utvrđuje nekom specijalnom zakonskom odredbom. U tom pogledu dovoljna je ratifikacija, da
bi na primer jedan međunarodni ugovor dobio formu unutrašnjeg zakonodavnog akta. Na drugom kraju nalaze se tzv.
dualistički sistemi, koji strogo odvajaju međunarodno od unutrašnjeg prava i nalažu domaćim organima da primenjuju
normu međunarodnog prava samo ukoliko je ona na ustavom propisani način uneta u domaće zakonodavstvo. U
stvarnosti, međutim, retko kada postoje sasvim čista rešenja. Videti opširnije Dimitrijević, V., Ostvarivanje
(implementacija) međunarodno zajemčenih ljudskih prava (I), Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 3/1995, str.
252–253.
84
Opširnije videti Dimitrijević, 1989, str. 599.
85
Usvojena je i proklamovana rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 217 A (III) od 10. decembra 1948.
godine. Ne podleže ratifikaciji, jer nije međunarodni ugovor.
86
Za takva tumačenja videti Dimitrijević, 1989, str. 601.
87
Član 16. Univerzalne deklaracije o pravima čoveka u celini glasi:
„(1) Punoletni muškarci i žene, bez ikakvih ograničenja u pogledu rase, državljanstva ili veroispovesti, imaju pravo da
sklope brak i da osnuju porodicu. Oni su ravnopravni prilikom sklapanja braka, za vreme njegovog trajanja i prilikom
njegovog razvoda.
(2) Brak se može sklopiti samo uz slobodan i potpun pristanak lica koja stupaju u brak.
(3) Porodica je prirodna i osnovna ćelija društva i ima pravo na zaštitu društva i države.”
88
Oba Pakta usvojena su rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 2200 A (XXI) od 16. decembra 1966.
godine. Jugoslavija je ratifikovala oba Pakta Zakonom o ratifikaciji (Službeni list SFRJ, br. 7/1971), a potom je
ratifikovan i Fakultativni protokol uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, koji ovlašćuje Komitet za
ljudska prava da prima i razmatra saopštenja koja potiču od pojedinaca koji tvrde da su žrtve kršenja nekog od prava
izloženih u Paktu. Videti Službeni list SRJ-Međunarodni ugovori, br. 4/2001.

26
ratifikovala da osigura prava iz takvog ugovora prema svim osobama koje se nalaze pod
njenom jurisdikcijom, bez ikakve diskriminacije. Nasuprot rasprostranjenom uverenju da
su u nadležnosti države samo njeni državljani, odnosno samo osobe koje žive na njenoj
teritoriji, međunarodni ugovori zajemčuju poštovanje ljudskih prava i svim
nedržavljanima koji se nađu na teritoriji države ugovornice, kao i svima onima koji radi
ostvarivanja svojih prava zavise od odluke organa države ugovornice. Međunarodni pakt
o građanskim i političkim pravima priznaje, između ostalih, i prava koja se odnose na
brak i porodicu 89 i decu.90
Za porodično pravo značajni su, kao izvori prava, još neki međunarodni ugovori
koji imaju univerzalni karakter. Najvažniji među njima (prema hronološkom redu kojim
su ratifikovani) jesu:
- Konvencija o zaštiti materinstva,91
- Konvencija o državljanstvu udatih žena,92
- Konvencija o ostvarivanju alimentacionih zahteva u inostranstvu,93
- Konvencija o pristanku na brak, o minimalnoj starosti za sklapanje braka i o
registrovanju brakova,94
- Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, 95
- Konvencija o pravima deteta, 96

89
Član 23. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima u celini glasi:
„1. Porodica je prirodna i osnovna ćelija društva i ima pravo na zaštitu od strane društva i države.
2. Priznaje se pravo na stupanje u brak i zasnivanje porodice muškarcima i ženama zrelim za brak.
3. Nikakav brak ne može biti zaključen bez slobodnog i punog pristanka budućih supružnika.
4. Države ugovornice ovog Pakta preduzeće odgovarajuće mere radi obezbeđenja jednakosti u pravima i dužnostima
supružnika u odnosu na brak, za vreme braka i prilikom njegovog raskida. U slučaju razvoda braka doneće se potrebne
odluke kako bi se deci obezbedila potrebna zaštita.”
90
Član 24. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima u celini glasi:
„1. Svako dete bez ikakvog razlikovanja zasnovanog na rasi, boji, polu, jeziku, veroispovesti, nacionalnom ili
društvenom poreklu, imovini ili rođenju, ima pravo na mere zaštite od strane njegove porodice, društva i države koje
zahteva njegov položaj maloletnika.
2. Svako će dete biti registrovano odmah po rođenju i imaće ime.
3. Svako dete ima pravo na nacionalnost.
91
Usvojena rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 103 od 28. aprila 1952. godine. Videti Službeni list
SFRJ-Međunarodni ugovori, br. 9/1955.
92
Usvojena rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1040 (XI) od 29. januara 1957. godine Videti Službeni
list SFRJ-Međunarodni ugovori, br. 7/1958.
Usvojena rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 20. juna 1956. godine. Videti Službeni list FNRJ-
93

Međunarodni ugovori, br. 2/1960.

94
Usvojena rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1763 A (XVII) od 7. novembra 1962. godine. Videti
Službeni list SFRJ-Međunarodni ugovori, br. 13/1964.
95
Usvojena rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 34/180 od 18. decembra 1979. godine. Videti Službeni
list SFRJ-Međunarodni ugovori, br. 11/1981. Ratifikovan je i Opcioni protokol uz Konvenciju o eliminisanju svih
oblika diskriminacije žena, kojim je prihvaćena nadležnost Komiteta za eliminisanje diskriminacije žena da prima i
razmatra predstavke podnete od strane ili u ime pojedinaca. Videti Službeni list SRJ-Međunarodni ugovori, br.
13/2002.
96
Usvojena rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 20. novembra 1989. godine. Videti Službeni list
SFRJ-Međunarodni ugovori, br. 15/1990. Naknadno su ratifikovani i Fakultativni protokol o učešću dece u oružanim
sukobima uz Konvenciju o pravima deteta, kojim se zabranjuje obavezna regrutacija i direktno učešće u
neprijateljstvima licima koja još nisu navršila 18 godina te Fakultativni protokol o prodaji dece, dečjoj prostituciji i
dečjoj pornografiji uz Konvenciju o pravima deteta, kojim se države članice obavezuju da prodaju dece, dečju

27
 - Konvencija o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece, 97
- Konvencija br. 182 o najgorim oblicima dečjeg rada, 98
- Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, 99
- Konvencija o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja, 100 i
- Konvencija o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i
saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece (Haška konvencija o
roditeljskoj odgovornosti i zaštiti dece).101
(2) Savet Evrope. Pored univerzalnog sistema zaštite ljudskih prava, na svim
kontinentima razvijaju se i regionalne organizacije u oblasti ljudskih prava, koje su
uspostavile i pokrenule posebne mehanizme zaštite na osnovu međunarodnih ugovora
kako bi se zadovoljile regionalne potrebe. Najpotpuniji regionalni sistem zaštite ljudskih
prava do sada je uspostavljen u Evropi, i to pod okriljem Saveta Evrope. Savet Evrope je
najšira evropska organizacija u oblasti ljudskih prava, nastala posle Drugog svetskog rata
(1949), kao odgovor na pretnje fundamentalnim ljudskim pravima i političkim
slobodama, koje su teška ratna iskustva i posleratni totalitarni režimi učinili dramatično
izvesnim, a njen nastanak je inspirisan velikom idejom o ujedinjenju Evrope i potrebom
da se zaštite i unaprede sloboda i sve demokratske vrednosti. Najznačajniji neposredni
rezultat nastanka Saveta Evrope bilo je pripremanje nacrta Konvencije za zaštitu ljudskih
prava i osnovnih sloboda (tokom vremena popularno nazvane Evropska konvencija o
ljudskim pravima) koju je u Rimu, 4. novembra 1950. godine, potpisalo prvih 13 država
članica Saveta Evrope. Danas su sve evropske zemlje (sa izuzetkom Belorusije) članice
Saveta Evrope i potpisnice Evropske konvencije o ljudskim pravima (47 država članica).
Vrlo brzo nakon prijema u članstvo Saveta Evrope (u aprilu 2003. godine), Evropsku
konvenciju o ljudskim pravima, izmenjenu u skladu sa Protokolom broj 11, potpisala je i
ratifikovala pod nazivom Evropska konvancija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda i državna zajednica Srbija i Crna Gora. 102 Među drugim ljudskim pravima i
slobodama, Evropska konvencija o ljudskim pravima posebno garantuje pravo na

prostituciju i dečju pornografiju moraju sankcionisati krivičnim zakonodavstvom. Videti Službeni list
SRJ-Međunarodni ugovori, br. 7/2002.
97
Usvojena u Haškoj akademiji za međunarodno privatno pravo, 25. oktobra 1980. godine. Videti Službeni list
SFRJ-Međunarodni ugovori, br. 7/1991.
98
Usvojena na Generalnoj konferenciji Međunarodne organizacije rada u Ženevi, 1. juna 1999. godine. Konvencija
sadrži i Preporuku Međunarodne organizacije rada broj 190 o zabrani i hitnoj akciji za ukidanje najgorih oblika dečjeg
rada, koja je takođe bila predmet ratifikacije. Videti Službeni list SRJ-Međunarodni ugovori, br. 2/2003.
99
Usvojena na 61. zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija na sednici od 13. decembra 2006. Konvencija
sadrži i Opcioni protokol, koji je takođe bio predmet ratifikacije. Videti Službeni glasnik Republike Srbije –
Međunarodni ugovori, br. 42/2009.
100
Usvojena u Haškoj konferenciji za međunarodno privatno pravo 29. maja 1993. godine, Konvencija je stupila na
snagu 1. maja 1995. godine. Videti Službeni glasnik Republike Srbije – Međunarodni ugovori, br. 12/2013.
101
Usvojena u Haškoj konferenciji za međunarodno privatno pravo 19. oktobra 1996. Videti Službeni glasnik
Republike Srbije – Međunarodni ugovori, br. 20/2015.
102
Videti Službeni list Srbije i Crne Gore-Međunarodni ugovori, br. 9/2003, 5/2005, 7/2005 i Službeni glasnik
Republike Srbije – Međunarodni ugovori, br. 12/2010i 10/2015. Istom prilikom, državna zajednica Srbija i Crna Gora
ratifikovala je i nekoliko Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: Prvi Protokol
od 20. marta 1952. godine, Protokol broj 4 kojim se obezbeđuju određena prava i slobode koji nisu uključeni u
Konvenciju i Prvi protokol uz nju od 16. septembra 1963. godine, Protokol broj 6 o ukidanju smrtne kazne od 28. aprila
1983. godine, Protokol broj 7, Protokol broj 12 i Protokol broj 13 o ukidanju smrtne kazne u svim okolnostima, a ubrzo
potom i Protokol broj 14 kojim se menja kontrolni mehanizam Konvencije. Videti Službeni list Srbije i Crne Gore-
Međunarodni ugovori, br. 9/2003 i 7/2005.

28
poštovanje privatnog i porodičnog života, 103 pravo na sklapanje braka, 104 kao i zabranu
diskriminacije po bilo kom osnovu.105
Pored Evropske konvencije o ljudskim pravima, pod okriljem Saveta Evrope do
sada je usvojeno još nekoliko međunarodnih konvencija o ljudskim pravima koje su
posebno važne za oblast porodičnog prava (prema hronološkom redu kojim su
ratifikovane):
- Evropska konvencija o priznanju i izvršenju odluka o staranju o deci i o
ponovnom uspostavljanju odnosa staranja, 106
- Konvencija o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog
zlostavljanja, 107
- Konvencija za zaštitu ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u odnosu na
primenu biologije i medicine (Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini)108 i
- Konvencija o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. 109
No, u narednim godinama svakako će i našoj zemlji biti ponuđeni na potpisivanje i
ratifikaciju i ostali evropski ugovori o ljudskim pravima u vezi sa decom i porodicom.
Najvažniji među njima jesu: Evropska konvencija o pravnom statusu dece rođene izvan
braka, od 15. oktobra 1975; Evropska konvencija o ostvarivanju prava dece, od 25.
januara 1996; Evropska konvencija o državljanstvu, od 6. novembra 1997; Konvencija o
kontaktima koji se odnose na decu, od 14. oktobra 2002. i Evropska konvencija o
usvajanju dece (revidirana) od 27. novembra 2008.
(3) Evropska unija. Iako se država Srbija još uvek nalazi u početnoj fazi pridruživanja Evropskoj
uniji, usklađenost našeg prava sa komunitarnim pravom u oblasti porodičnog zakonodavstva biće u
budućnosti proveravana, pre svega, u odnosu na Povelju o osnovnim pravima Evropske unije (Official
Journal C 364, 18/12/2000). Povelja, među drugim pravima, garantuje pravo svakog lica na poštovanje
privatnog i porodičnog života, doma i komunikacija (član 7) te pravo na brak i zasnivanje porodice u
skladu sa nacionalnim zakonima koji regulišu ostvarivanje ovih prava (član 9). Povelja posebno garantuje i
neka najvažnija prava deteta (član 24), kao i pravnu, ekonomsku i socijalnu zaštitu porodice, naročito
apostrofirajući, radi pomirenja porodičnog i profesionalnog života, pravo na zaštitu od otpuštanja sa posla
iz razloga koji su povezani sa rađanjem ili usvajanjem deteta (član 33). Za oblast porodičnog prava biće,
najzad, važni i neki drugi izvori prava Evropske unije, od kojih su najvažniji: 1968 Briselska Konvencija o
nadležnosti i o izvršenju sudskih odluka u građanskopravnim i privrednopravnim stvarima (Official Journal
L 299, 31712/1972); Konvencija o nadležnosti i o priznanju i izvršenju sudskih odluka u pitanjima braka
(Official Journal C 221, 16/07/1998); Protokol o uslovima pod kojima je Evropski sud pravde nadležan za
tumačenje Konvencije o nadležnosti i o priznanju i izvršenju sudskih odluka u pitanjima braka (Official

103
Član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima u celini glasi:
“1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.
2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom
društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda
ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.”
104
Član 12. Evropske konvencije o ljudskim pravima u celini glasi:
“Muškarci i žene odgovarajućeg uzrasta imaju pravo da stupaju u brak i zasnivaju porodicu u skladu sa unutrašnjim
zakonima koji uređuju vršenje ovog prava.”
105
Član 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima u celini glasi:
”Uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje se bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što
su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom
nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. ”
106
Videti Službeni list SRJ-Međunarodni ugovori, br. 1/2001.
107
Videti Službeni glasnik Republike Srbije – Međunarodni ugovori, br. 1/2010.
108
Videti Službeni glasnik Republike Srbije – Međunarodni ugovori, br. 12/2010.
109
Videti Službeni glasnik Republike Srbije – Međunarodni ugovori, br. 12/2013 i 4/2014.

29
Journal C 221, 16/07/1998); Konvencija o dostavljanju sudskih i vansudskih dokumenata u
građanskopravnim i privrednopravnim stvarima (Official Journal C 261, 27/08/1997); Protokol o uslovima
pod kojima je Evropski sud pravde nadležan za tumačenje Konvencije o dostavljanju sudskih i vansudskih
dokumenata u građanskopravnim i privrednopravnim stvarima (Official Journal C 261, 27/08/1997);
Konvencija o nadležnosti i o izvršenju sudskih odluka u građanskopravnim i privrednopravnim stvarima
(Lugano Konvencija) (Official Journal L 319, 25/11/1988); Uredba No. 1206/2001 o saradnji sudova
država članica u prikupljanju dokaza za sudske postupke u građanskopravnim i privrednopravnim stvarima
(Official Journal L 174, 27/06/2001); Uredba No. 44/2001 o nadležnosti i priznanju i izvršenju sudskih
odluka u građanskopravnim i privrednopravnim stvarima (Official Journal L 012, 16/01/2001); Uredba No.
2201/2003 koja se odnosi na nadležnost i priznanje i izvršenje sudskih odluka u pitanjima braka i
roditeljske odgovornosti (Official Journal L 338, 23/12/2003) itd.
(4) Rezolucije i preporuke. Najzad, pored međunarodnih ugovora, za materiju porodičnog prava
važni su i neki drugi međunarodni instrumenti (rezolucije i preporuke), koje su usvajali pojedini organi
univerzalnih ili regionalnih organizacija. To nisu međunarodni ugovori u pravom smislu reči i stoga ne
podležu ratifikaciji, ali je njihova moralna i politička težina velika, tako da ih države članice međunarodnih
organizacija uvažavaju i poštuju i bez ikakvih formalnih pravnih obaveza da to čine.
Tako je Komitet ministara Saveta Evrope doneo sledeće rezolucije i preporuke u oblasti porodičnog
prava: Rezolucija (72) 29 o snižavanju godina koje su potrebne za sticanje potpune poslovne sposobnosti,
od 19. septembra 1972; Rezolucija (77) 12 o državljanstvu supružnika koji imaju različito državljanstvo, od
27. maja 1977; Rezolucija (77) 13 o državljanstvu dece rođene u braku, od 27. maja 1977; Rezolucija (77)
33 o smeštaju dece, od 3. novembra 1977; Rezolucija (78) 37 o jednakosti supružnika u građanskom pravu,
od 27. septembra 1978; Preporuka No. R (79) 37 koja se odnosi na zaštitu dece od zlostavljanja; Preporuka
No. R (81) 15 o pravima supružnika koja se odnose na stanovanje u porodičnoj kući i na upotrebu predmeta
domaćinstva, od 16. oktobra 1981; Preporuka No. R (82) 2 Komiteta ministara državama članicama o
avansnom plaćanju izdržavanja za decu od strane države, od 4. februara 1982; Preporuka No. R (84) 4 o
roditeljskoj odgovornosti, od 28. februara 1984; Preporuka No. R (85) 2 o pravnoj zaštiti od polne
diskriminacije, od 5. februara 1985; Preporuka No. R (85) 4 o nasilju u porodici, od 26. marta 1985;
Preporuka No. R (87) 2 o sadržini model sporazuma koji omogućava članovima porodice koji su deo
domaćinstva člana diplomatske misije ili konzularnog predstavništva da mogu da obavljaju plaćena
zanimanja, od 12. februara 1987; Preporuka No. R (87) 6 o hraniteljskim porodicama, od 20. marta 1987;
Preporuka No. R (87) 20 o društvenoj reakciji na maloletničku delikvenciju, od 17. septembra 1987;
Preporuka No. R (88) 3 o važnosti ugovora između osoba koje žive zajedno kao vanbračni partneri i
njihovih testamentalnih raspolaganja, od 7. marta 1988; Preporuka No. R (88) 6 Komiteta ministara
državama članicama o društvenoj reakciji na maloletničku delikvenciju među mladima koji dolaze iz
migrantskih porodica, od 18. aprila 1988; Preporuka No. R (89) 1 o davanjima nakon razvoda braka, od
18. januara 1989; Preporuka No. R (91) 9 o hitnim merama u porodičnim stvarima, od 9. septembra 1991;
Preporuka No. R (94) 14 o koherentnoj i integrisanoj politici u odnosu na porodicu; Preporuka No. R (95) 6
o primeni Evropske konvencije o priznanju i izvršenju odluka o staranju o deci i o ponovnom
uspostavljanju odnosa staranja, od 7. februara 1995; Preporuka No. R (96) 5 o pomirenju rada i porodičnog
života, od 19. juna 1996; Preporuka No. R (98) 1 o porodičnoj medijaciji, od 21. januara 1998; Preporuka
No. R (98) 8 o učešću dece u porodičnom i društvenom životu, od 18. septembra 1998; Preporuka No. R
(99) 4 o principima koji se odnose na pravnu zaštitu punoletnih osoba lišenih poslovne sposobnosti, od 23.
februara 1999; Preporuka No. R (99) 7 o primeni Evropske konvencije o priznanju i izvršenju odluka o
staranju o deci i o ponovnom uspostavljanju odnosa staranja, od 23. februara 1999; Preporuka No. R (99)
18 o izbegavanju i smanjenju broja apatrida, od 15. septembra 1999; Preporuka Rec(2001)16 o zaštiti dece
od seksualne eksploatacije, Preporuka Rec(2002)5E o zaštiti žena od nasilja, od 30. aprila 2002; Preporuka
Rec(2003)19 o unapređenju pristupa socijalnim pravima, Preporuka Rec(2003)20 koja se odnosi na nove
načine tretiranja maloletničke delikvencije i uloge maloletničkog pravosuđa; Preporuka Rec(2005)5 o
pravima dece koja žive u institucijama za smeštaj, od 16. marta 2005, Preporuka Rec(2006)19E o politici
podrške pozitivnom roditeljstvu, od 13. decembra 2006.
Parlamentarna skupština Saveta Evrope takođe je usvajala preporuke koje su relevantni
međunarodni instrumenti regulacije odnosa iz domena porodičnog prava: Preporuka 869 (1979) o
avansnom plaćanju izdržavanja za decu od strane države, od 26. juna 1979; Preporuka 874 (1979) o
Evropskoj povelji o pravima deteta, od 4. oktobra 1979; Preporuka 1065 (1987) o prodaji dece i drugim
oblicima eksploatacije dece, od 6. oktobra 1987; Preporuka 1071 (1988) o dobrobiti za decu, od 23. marta

30
1988; Preporuka 1074 (1988) o porodičnoj politici, od 3. maja 1998; Preporuka 1121 (1990) o pravima
dece, od 1. februara 1990; Preporuka 1271 (1995) o diskriminaciji između muškaraca i žena u izboru
prezimena i u davanju roditeljskih prezimena deci, od 28. aprila 1995; Preporuka 1286 (1996) o Evropskoj
strategiji za decu, od 24. januara 1996; Preporuka 1362 (1998) Diskriminacija između muškaraca i žena u
izboru prezimena i u davanju roditeljskih prezimena deci, od 18. marta 1998; Preporuka 1443 (2000)
Međunarodno usvojenje: poštovanje prava dece, od 26. januara 2000; Preporuka 1460 (2000)
Ustanovljavanje Evropskog ombudsmana za decu, od 7. aprila 2000; Preporuka 1532 (2001) Dinamična
socijalna politika za decu i adolescente u gradskim naseljima, od 24. septembra 2001; Preporuka 1551
(2002) Izgradnja društva 21. veka sa i za decu: na osnovu Evropske strategije za decu (Preporuka 1286
(1996)), od 26. marta 2002; Preporuka 1561 (2002) Socijalne mere za decu u ratu u jugoistočnoj Evropi, od
29. maja 2002; Preporuka 1562 (2002) Kontrola dijagnoze i tretmana hiperaktivne dece u Evropi, od 29.
maja 2002; Rezolucija 1 291 (2002) Međunarodna otmica dece od strane jednog roditelja, od 26. juna
2002; Preporuka 1601 (2003) Unapređenje sudbine napuštene dece u institucijama, od 15. aprila 2003;
Preporuka 1666 (2004) Evropska zabrana fizičkog kažnjavanja dece, od 3. novembra 2004; Preporuka 1698
(2005) Prava dece u institucijama: na osnovu Preporuke 1601 (2003), od 25. aprila 2005; Preporuka 1701
(2005) Diskriminacija žena i devojaka u sportu, od 27. aprila 2005; Preporuka 1703 (2005) Zaštita i pomoć
za decu koja su odvojena od roditelja i traže azil, od 28. aprila 2005.

(2) Sudska praksa kao izvor porodičnog prava

Pojam „sudska praksa” upotrebljava se u najmanje dva različita smisla, koji se
mogu označiti kao širi i uži. Tako se pod sudskom praksom u širem (kolokvijalnom,
neprofesionalnom) smislu podrazumevaju sve odluke koje donose sudovi (bez obzira da
li se radi o presudama, rešenjima ili načelnim mišljenjima) i nezavisno od bilo kakvog
kriterijuma koji bi ih klasifikovao. U tom slučaju govori se o sudskoj praksi u nekoj
pravnoj oblasti ili o nekom pravnom pitanju, o praksi prvostepenih i praksi viših sudova,
objavljenoj ili neobjavljenoj sudskoj praksi, bogatoj ili oskudnoj, odnosno podeljenoj ili
jedinstvenoj sudskoj praksi itd. Pod sudskom praksom u užem (stručnom,
profesionalnom) smislu podrazumeva se istovetno rešavanje svih slučajeva iste vrste od
strane svih sudova. U ovom smislu, dakle, sudska praksa je samo ono što predstavlja
jednoobraznu i jedinstvenu primenu pravne norme. 110 Međutim, ni u jednom ni u drugom
slučaju sudska praksa ne može se smatrati izvorom prava, budući da se prema
opšteprihvaćenom stanovištu u pravnoj doktrini i praksi formalnim izvorima prava
smatraju samo pravni akti koji sadrže opšte pravne norme. Sudske odluke, naprotiv,
stvaraju pravo koje je uobličeno kroz pojedinačne norme, koje ne obavezuju ni sud koji je
doneo presudu da i u budućnosti sudi na isti način niti vezuju niži sud tumačenjem opšte
pravne norme koje je u njima sadržano u datom slučaju ili u drugim slučajevima iste
vrste. 111
Ipak, udaljavajući se od striktnog značenja koje se pridaje pojmu izvora prava,
moguće je govoriti o tri različite situacije u kojima se sudska praksa svojim velikim
faktičkim autoritetom i kreativnom prirodom svoje funkcije nesumnjivo približava, u

110
Tako Stanković – Vodinelić, 1995, str. 35.
111
Ovakav zaključak, razume se, ne odnosi se na zemlje koje pripadaju anglo-američkom pravnom krugu. Tako je, na
primer, englesko pravo u suštini zasnovano upravo na pravilu precedenta, tj. na poštovanju pravnih principa koji se
izvode iz sudskih odluka. Funkcionisanje sistema precedenta ostvaruje se tako što pravno pravilo koje je u jednom
konkretnom slučaju stvorio sudija i koje je primenio, treba ubuduće da bude poštovano, pod određenim uslovima, od
strane drugih engleskih sudija. Opširnije o postavkama na koje se može raščlaniti engleski sistem precedenta videti
David, 1960, str. 90–98. O doktrini o precedentu i tehnici primene precedenta u američkom pravu videti Farnsworth,
1973, str. 45–57.

31
manjoj ili većoj meri, onom što bi se moglo nazvati stvaralački karakter primene prava od
strane sudova.
(1) Najpre, u svim sudovima u kojima postoji više veća, odnosno više sudija
pojedinaca, obrazuju se sudska odeljenja, u čiji sastav ulaze sudije koje odlučuju u
stvarima iz iste pravne oblasti. Tako se formiraju građanska i krivična odeljenja
osnovnih, viših i apelacionih sudova odnosno građanska i krivična i odeljenja Vrhovnog
kasaconog suda, 112 a u Vrhovnom kasacionom sudu obrazuje se i opšta sednica, koju čine
predsednik i sve sudije ovog suda. Vrhovni kasacioni sud na sednici odeljenja usvaja
pravna shvatanja koja su obavezujuća za sva veća u sastavu odeljenja i predstavljaju
izvor prava u pravom smislu reči.113
U istoriji našeg porodičnog prava posebno mesto zauzimaju uputstva i načelna
mišljenja koja je donosio Vrhovni sud Jugoslavije, odnosno Savezni vrhovni sud, u vreme važenja
saveznog porodičnog zakonodavstva (u razdoblju od 1946. do 1971. godine). Ta uputstva i načelna
mišljenja predstavljala su nezaobilazan faktički izvor prava ne samo za najviši pravosudni forum
koji ih je usvajao, nego i za niže sudove koji su se takvim stavovima priklanjali zbog njihove stvarne
unutrašnje vrednosti u tumačenju postojećih pravnih normi, a naročito u slučajevima kada je trebalo
pod vidom tumačenja postojećeg prava, zapravo, stvoriti novo pravilo. Osnovni zakon o braku, na
primer, nije bio izričito odredio najnižu granicu uzrasta kao uslov da se može dozvoliti stupanje u
brak osobama koje nisu navršile 18 godina života. Zbog toga je Vrhovni sud FNRJ doneo Uputstvo
o postupanju sudova pri rešavanju molbi za dozvolu stupanja u brak po članu 23. Osnovnog zakona
o braku, u kojem je, između ostalog, odlučio da sud ne može dati dozvolu za stupanje u brak osobi
mlađoj od 14 godina. 114 Sličan autoritet u sudskoj praksi uživalo je i Uputstvo o načinu rešavanja
sporova koji nastaju u vezi sa vanbračnim zajednicama, 115 kojim su razrešena sporna pitanja
raznovrsnih zahteva koji su se pojavljivali pred sudovima u nedostatku opštih propisa o pravnim
efektima života u vanbračnoj zajednici. Načelno mišljenje proširene opšte sednice Saveznog suda,
kojim su određena lica koja imaju položaj nužnih i jedinstvenih suparničara u parnicama za
osporavanje bračnog očinstva deteta, 116 takođe je bilo opšte prihvaćeno u praksi nižih sudova itd.

(2) Drugo, iako pravna shvatanja koja su izražena u primedbama višeg suda
iznesenim u postupku odlučivanja po pravnom leku nisu obavezna za niži sud, te je on
formalnopravno slobodan da se i ubuduće drži pravnog shvatanja koje je usvojio u ranijoj
presudi smatrajući ga ispravnim, pravna shvatanja, stavovi i mišljenja koja iznose viši

112
Novi Zakon o uređenju sudova predvidja potpuno nove nazive (osnovni sudovi, viši sudovi, apelacioni sudovi,
privredni sudovi, Privredni apelacioni sud, prekršajni sudovi, Prekršajni apelacioni sud, Upravni sud i Vrhovni
kasacioni sud) i delimično izmenjenu nadležnost sudova. Videti čl. 11-14. novog Zakona o uređenju sudova, čija je
primena počela 1. januara 2010. godine.
113
Videti čl. 43. Zakona o uređenju sudova. Najnovijim izmenama Zakona o uređenju sudova, koji se primenjuje od
1. januara 2014. godine, izostavljena je ranija nadležnost Vrhovnog kasacionog suda da u opštoj sednici usvaja načelne
pravne stavove koji su bili obavezujući za sva veća i odeljenja Vrhovnog kasacionog suda i koji su se mogli izmeniti
samo na opštoj sednici. Videti čl. 18. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova (Službeni glasnik
Republike Srbije, br. 101/2013).
114
Videti Uputstvo Vrhovnog suda FNRJ Su. 165/49 od 22. marta 1949, Zbirka odluka vrhovnih sudova i uputstava
Vrhovnog suda FNRJ 1945–1952, Beograd, 1952, str. 377–384. U pomenutoj Zbirci objavljena su i druga uputstva
Vrhovnog suda FNRJ koja potiču iz ovog perioda i odnose se na materiju porodičnog prava: Uputstvo za primenu čl.
80, 56. i 77. Osnovnog zakona o braku Su. 458/47 od 30. juna 1947. (str. 359–362), Uputstvo o pitanju da li i kako
bračni drugovi mogu sporazumno uređivati međusobne obaveze izdržavanja Su. 1019/48 od 25. decembra 1948. (str.
375–377), Uputstvo o povraćaju vereničkih darova Su. 315/49 od 8. jula 1949. (str. 284–386) i druga.
115
Videti Uputstvo Saveznog vrhovnog suda Su. 42/54 od 4. marta 1954, Zbirka odluka vrhovnih sudova donetih u
krivičnom i građanskom sudskom postupku 1953–1955, Beograd, 1957, str. 42–44.
116
Videti Načelno mišljenje proširene opšte sednice Saveznog vrhovnog suda, br. 1/60 od 4. aprila 1960, Zbirka
sudskih odluka iz oblasti građanskog prava, Beograd, 1972, str. 68.

32
sudovi uživaju kod nižih sudova autoritet, tako da se oni najčešće priklanjaju stavu višeg
suda i u ponovljenom postupku odlučuju u skladu sa tim stanovištem. Taj autoritet
nekada počiva na novim argumentima koje iznosi viši sud i koje niži sud nije imao u vidu
donoseći prvostepenu odluku, a nekada počiva i na čistom oportunitetu sudije nižeg suda
koji tako izbegava da njegova presuda u novom postupku po pravnom leku bude
preinačena ili ponovo ukinuta od strane višeg suda. Na taj način sudska praksa svih
drugostepenih i vrhovnih sudova, mada formalno nije izvor prava, vrši snažan uticaj na
način na koji niži sudovi tumače opšte pravne norme porodičnog prava.
Ne bi, međutim, nikako trebalo zaključiti da se pravna shvatanja višeg suda uvek i
bezrezervno prihvataju od strane nižih sudova i da nema izuzetaka od stava koji je gore iznet. Evo
jednog primera koji to potvrđuje. Osnovni zakon o braku predviđao je, između drugih uzroka za
razvod braka, i činjenicu da su usled nesaglasnosti naravi, trajnog nesporazuma, neuklonjivog
neprijateljstva ili ma kog drugog uzroka bračni odnosi toliko poremećeni da je zajednički život
postao nepodnošljiv. Po slovu zakona bilo je rečeno i to da će se naročito smatrati da je zajednički
život supružnika postao nepodnošljiv ako oba bračna druga sporazumno traže razvod braka. Ovu
zakonsku normu prvostepeni sudovi počeli su tumačiti kao poseban brakorazvodni uzrok i presudu
kojom se razvodi brak zasnivati na sporazumnom traženju oba bračna druga, kao da se radi o
institutu sporazumnog razvoda. Zbog toga je Vrhovni sud Jugoslavije intervenisao Uputstvom u
kome je ovakvu praksu ocenio kao nezakonitu, podsećajući niže sudove da se sporazumno traženje
razvoda braka mora ceniti u vezi sa celokupnim rezultatom rasprave koja treba da dokaže
odlučujuću činjenicu – koja je jedini zakonski uzrok za razvod braka – da su bračni odnosi toliko
poremećeni da je zajednički život supružnika postao nepodnošljiv. Uprkos tome, niži sudovi
nastavili su da dopuštaju sporazumni razvod braka ne samo nasuprot stavu najviše sudske instance
nego i tumačeći pomenutu zakonsku odredbu direktno contra legem. 117
(3) Najzad, čak i u uslovima potpunog regulisanja porodičnopravnih instituta
pisanim pravnim pravilima, kreativnoj funkciji sudske prakse ostaje značajna uloga u
interpretaciji opštih pravnih normi. To se naročito vidi pri tumačenju tzv. pravnih
standarda, odnosno pri tumačenju tekstova koji zbog svoje nepotpunosti, nedorečenosti,
praznina ili, jednostavno, stilske neujednačenosti i nedoslednog tretiranja određenih
pitanja nužno iziskuju stvaralački doprinos onih koji takve norme primenjuju. Dovoljno
je prisetiti se pravnih standarda iz ranijih i sadašnjih zakonskih tekstova da bi se razumelo
koliko je nezamenljiva uloga sudske prakse u preciziranju, nijansiranju ili proširivanju
smisla pravne norme koja pominje „opravdane razloge”, „duže vreme”, „ozbiljnu i trajnu
poremećenost bračnih odnosa”, „grubo ili nedolično ponašanje bračnog druga”,
„očiglednu nepravdu”, „poslove manjeg značaja”, "najbolji interes deteta" itd. Ovakav
rad sudova na ustaljenoj interpretaciji pravnih normi doprinosi formiranju fizionomije
pravne norme, a time i iscrpnom poznavanju prava onakvog kakvo zaista živi u
stvarnosti. U nekim prilikama, štaviše, sudska praksa je svojim ujednačenim, doslednim i
dugogodišnjim tumačenjem pravnih normi koje nisu bile prilagođene realnim društvenim
odnosima utrla put za nova i bolja zakonska rešenja. Zahvaljujući uverljivosti koja potiče
od neprekidnog i neposrednog kontakta sudova sa stvarnim životom, sudska praksa je
više puta bila u prilici da skrene pažnju zakonodavcu na pitanja koja normativno treba
urediti na drugačiji način.
Tako, na primer, prema Osnovnom zakonu o braku bilo je predviđeno da, ukoliko je
poremećaj bračnih odnosa nastao isključivom krivicom jednog supruga, pravo na tužbu za razvod

117
Uporediti čl. 56. Osnovnog zakona o braku, Uputstvo Vrhovnog suda FNRJ Su. 458/47 od 30. juna 1947, Zbirka
odluka vrhovnih sudova i uputstava Vrhovnog suda FNRJ 1945–1952, Beograd, 1952, str. 360–361. i Prokop, 1960,
str. 233.

33
 braka pripada samo drugoj strani. Primena ove odredbe značila je, u nekim situacijama, da onaj
suprug koji je želeo razvod braka nije imao pravo da podnese tužbu, zbog toga što je bio isključivo
kriv za poremećaj bračnih odnosa, a drugi bračni drug, koji je mogao da podnese tužbu za razvod
braka, nije želeo da se koristi svojim pravom iz najrazličitijih razloga (od verovanja da na taj način
povećava izglede da dođe do ponovnog uspostavljanja bračnih odnosa do demonstriranja
osvetoljubivosti, ucene ili kaprica). Tako su se pojavili tzv. mrtvi brakovi, koji su i dalje pravno
postojali i nisu se mogli razvesti, ali stvarno nisu postojali, budući da je bio nastupio potpuni prekid
bračnih odnosa stranaka kroz duži vremenski period, a sami bračni drugovi često su živeli u novim
životnim zajednicama sa osobama sa kojima pravno nisu mogli sklopiti brak. Nekada je ovakvo
stanje trajalo godinama, pa su sudovi, u nastojanju da razreše jednu neprirodnu životnu situaciju,
počeli da razvode ove brakove uvodeći potpuno novi brakorazvodni uzrok – odvojeni život bračnih
drugova kroz duži vremenski period, koji su smatrali samostalnom činjenicom koja daje pravo i
isključivo krivom bračnom drugu da traži razvod braka. Takvu praksu, koja je stricto sensu bila
protivna zakonu, bezrezervno su podržali i viši sudovi, smatrajući da je dug odvojen život sam po
sebi objektivna okolnost koja uzrokuje poremećaj bračnih odnosa i nepodnošljivost zajedničkog
života. 118 Sudska praksa je tako kreirala sasvim novi, originalni brakorazvodni uzrok, rukovođena
ispravnom procenom o potrebi postojanja nove opšte pravne norme. Epilog je, napokon, bilo
uvođenje brakorazvodnog uzroka „dug odvojen život bračnih drugova” kao posebnog, apsolutnog ili
relativnog uzroka za razvod braka u većinu novih republičkih i pokrajinskih porodičnih zakona koji
su donošeni sedamdesetih godina.

(3) Praksa Evropskog suda za ljudska prava kao izvor porodičnog prava
(1) Osnivanje Suda. Najvažnije i najoriginalnije obeležje Evropske konvencije o
ljudskim pravima jeste sistem koji je ona ustanovila za zaštitu prava i sloboda
garantovanih Konvencijom. Inicijalno su bila ustanovljena dva organa međunarodnog
nadzora, Evropska komisija za ljudska prava i Evropski sud za ljudska prava, kojima se
obezbeđivala puna primena Evropske konvencije u slučaju kršenja nekih od zaštićenih
prava i sloboda. Međutim, usvajanjem Protokola broj 11 uz Evropsku konvenciju o
ljudskim pravima (1994) i njegovim stupanjem na snagu (1998) došlo je do važne izmene
nadzornog mehanizma Konvencije – ukinuta je Evropska komisija za ljudska prava, a
ustanovljen je novi stalni Evropski sud za ljudska prava čija je nadležnost postala
obavezna za sve države ugovornice. Predstavke u kojima se građani pozivaju na kršenje
Evropske konvencije o ljudskim pravima upućuju se sada neposredno Evropskom sudu
za ljudska prava, što znači da je pojedinac postao parnična stranka u postupku pred
jednim međunarodnim sudom i tako dobio poziciju koja je do tada uvek bila rezervisana
samo za suverene države. 119
(2) Nadležnost. Evropski sud za ljudska prava ima dvostruku nadležnost.
Osnovna nadležnost predviđena je za odlučivanje o pitanjima tumačenja ili
primene Evropske konvencije o ljudskim pravima u svim slučajevima za koje mu
predstavku podnesu država ugovornica (međudržavna predstavka) odnosno pojedinac,
nevladina organizacija ili grupa lica (pojedinačna predstavka), a koji tvrde da su žrtve
povrede prava ustanovljenih Konvencijom ili protokolima uz nju. Međutim, da bi Sud
uzeo u razmatranje predstavku koja mu je upućena, treba da budu ispunjena još dva
uslova: prvo, Sud uzima predmet u postupak tek kada se iscrpljeni svi unutrašnji pravni

118
Videti čl. 56. st. 2. Osnovnog zakona o braku i Prokop, 1960, str. 224–228. Za stav Saveznog vrhovnog suda i
Vrhovnog suda Srbije videti odluke navedene kod Draškić, 1989, str. 88–90, odluke br. 142 i 144.
119
Videti opširnije Dimitrijević – Paunović, 1997, str. 116; Jacobs – White, 1996, str. 10.

34
lekovi, u skladu sa opštepriznatim načelima međunarodnog prava, i drugo, predstavka
mora biti upućena u roku od 6 meseci od kada je doneta pravnosnažna odluka u predmetu
na koji se odnosi predstavka. 120 Postupak se okončava presudom ili postizanjem
prijateljskog poravnanja. Presuda sudskog veća je najčešće pravnosnažna, ali svaka strana
može u roku od 3 meseca da zahteva da se predmet iznese pred Veliko veće. Veliko veće
prihvata zahtev ako se predmet tiče nekog značajnog pitanja vezanog za tumačenje
Konvencije ili ozbiljnog pitanja od opšte važnosti. Ako Veliko veće prihvati zahtev, ono
odlučuje presudom koja je pravnosnažna, a ako ga odbije, onda presuda sudskog veća
postaje pravnosnažna. 121 Presude su obavezujuće za sve države ugovornice, što znači da
su one dužne da im se povinuju, a izvršenje presuda nadgleda Komitet ministara. 122 No, u
praksi samog Suda ova odredba Konvencije tumači se i šire, u tom smislu da presuda u
kojoj Sud nađe da postoji povreda nekog prava garantovanog Konvencijom obavezuje
tuženu državu ne samo da plati oštećenima sumu novca koja po odluci Suda predstavlja
poštenu satisfakciju za učinjenu povredu nego i da pod nadzorom Komiteta ministara
izabere neku opštu i/ili pojedinačnu meru koju treba da preduzme u domaćem pravnom
poretku kako bi bilo prekinuto dalje kršenje Evropske konvencije i kako bi bile, u meri u
kojoj je to moguće, otklonjene posledice takve povrede. 123 U našem pravu može se
podneti i vanredni pravni lek – predlog za ponavljanje postupka – protiv pravnosnažne
presude domaćeg suda ako stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda
za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a to je moglo da bude od
uticaja na donošenje povoljnije odluke. 124 Najzad, Protokol broj 14 uz Evropsku
konvenciju o ljudskim pravima, koji je 2010. godine stupio na snagu nakon što su ga
ratifikovale sve države članice Saveta Evrope, dodatno je pojačao obavezu država članica
da poštuju presude Evropskog suda za ljudska prava. Ovim Protokolom, naime,
predviđeno je da se član 46. Evropske konvencije o ljudskim pravima dopuni odredbama
koje regulišu postupak protiv države koja se ne povinuje pravnosnažnoj presudi
Evropskog suda za ljudska prava. Postupak se pokreće na zahtev Komiteta ministara, a
sankcije nisu unapred određene, već je prepušteno Komitetu ministara da razmotri mere
koje treba preduzeti. 125
Prijateljsko poravnanje predstavlja alternativni i nejavni način okončanja
postupka. Sud je dužan da uvek bude na raspolaganju stranama u sporu kako bi se
postiglo prijateljsko poravnanje zasnovano na poštovanju ljudskih prava ustanovljenih
Konvencijom ili protokolima uz nju. Ako se postigne prijateljsko poravnanje, Sud briše
predmet sa svoje liste odlukom koja sadrži samo kratak opis činjenica i postignutog
rešenja. 126

120
Videti čl. 32-35. Evropske konvencije o ljudskim pravima.
121
Videti čl. 42-44. Evropske konvencije o ljudskim pravima.
122
Videti čl. 46. Evropske konvencije o ljudskim pravima.
123
Videti, na primer, Case of Görgülü v. Germany, No. 74969/01 od 26. maja 2004.
124
Videti čl. 426. st. 1. tačka 11. Zakona o parničnom postupku. Time je Srbija postala jedna od država članica
Konvencije koja je bez odlaganja sledila Preporuku Komiteta ministara R (2000) od 19. januara 2000. godine, kojom se
državama članicama Konvencije preporučuje da se postojanje presude Evropskog suda za ljudska prava uvede u
nacionalno pravo kao razlog za ponavljanje postupka u građanskim, krivičnim i upravnim stvarima. Isti pravni lek
(predlog za ponavljanje postupka) može se, nakon izmena i dopuna Zakona o parničnom postupku iz 2009. godine,
podneti i kada je u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog
prava i slobode zajemčene Ustavom. Videti čl. 426. st. 1. tačka 12. Zakona o parničnom postupku.
125
Videti čl. 46. Evropske konvencije o ljudskim pravima.
126
Videti čl. 38-39. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

35
 Druga vrsta nadležnosti je savetodavna. Naime, Komitet ministara ovlašćen je da
zahteva od Suda savetodavna mišljenja o pravnim pitanjima koja se tiču tumačenja
Konvencije ili protokola uz nju. Sud na osnovu ove nadležnosti ne može, međutim,
apstraktno tumačiti sadržaj ili obuhvat prava i sloboda koje garantuje Konvencija ili
protokoli uz nju. Savetodavna mišljenja daje Veliko veće Suda. 127
(3) Sudije. Evropski sud za ljudska prava ima onoliko sudija koliko je država
članica Evropske konvencije o ljudskim pravima. Sve sudije bira Parlamentarna
skupština sa liste od tri kandidata koje predloži svaka država članica. Sudije moraju imati
nesporni moralni autoritet i posedovati kvalifikacije potrebne za obavljanje visokih
sudskih funkcija ili biti priznati pravni stručnjaci, a tokom svog mandata ne smeju se
baviti poslovima koji su nespojivi s njihovom nezavisnošću, nepristrasnošću ili
zahtevima službe. Mandat sudija traje devet godina, bez prava da budu ponovo birani.128
Sud razmatra predmete od strane sudije pojedinca, u odborima od 3 sudije, u veću od 7
sudija i u Velikom veću od 17 sudija, a svako veće obrazuje odbore kao pomoćna radna
tela. U sastav veća odnosno Velikog veća uvek ulazi po službenoj dužnosti sudija izabran
sa liste zainteresovane države ili, ako takvog nema ili on nije u mogućnosti da učestvuje u
radu, drugo lice po izboru zainteresovane države koje će obaviti sudijsku funkciju kao ad
hoc sudija.
(4) Postupak. Postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava teče tako što,
najpre, sudija pojedinac 129 ili odbor jednoglasnom odlukom mogu da proglase
neprihvatljivom predstavku pojedinca ako se takva odluka može doneti bez daljeg
ispitivanja. Odbor, takođe jednoglasnom odlukom, može da proglasi predstavku
neprihvatljivom i istovremeno donese presudu o suštini spora, ako je pitanje koje je
predmet spora već podrobno elaborirano u sudskoj praksi Suda. U protivnom, veće
odlučuje o prihvatljivosti i suštini predstavki koje upućuju pojedinci odnosno države.
Veće može da ustupi predmet i Velikom veću ako se povodom razmatranog predmeta
pokrene neko ozbiljno pitanje od značaja za tumačenje Konvencije ili protokola uz nju
odnosno ako rešenje pitanja pred većem može da dovede do rezultata koji nije u
saglasnosti sa nekom prethodno donetom presudom Suda, a u oba slučaja i pod uslovom
da se tome ne protivi nijedna od stranaka u sporu. Na taj način Veliko veće može da vrši i
kontrolnu funkciju ujednačavanja sudske prakse u Evropskom sudu za ljudska prava. 130
Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo države
ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će pružiti pravično
zadovoljenje oštećenoj stranci ako nađe da je to potrebno.131
(5) Sudska praksa. Evropski sud za ljudska prava doneo je do sada veliki broj
odluka koje se odnose na tumačenje ili primenu odredaba Evropske konvencije o
ljudskim pravima u vezi sa porodičnim životom. Najvažnije od tih odluka biće

127
Videti čl. 47-49. i čl. 31b Evropske konvencije o ljudskim pravima.
128
Videti čl. 20-23. Evropske konvencije o ljudskim pravima.
129
Izmenama koje je u Evropsku konveciju uneo Protokol broj 14 uvedena je nova nadležnost za sudiju pojedinca, koji
može da proglasi neprihvatljivom pojedinačnu predstavku ili da je skine sa liste predmeta Suda ako se takva odluka
može doneti bez daljeg ispitivanja. Videti čl. 26-27. Evropske konvencije o ljudskim pravima.
130
Videti čl. 28-30. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Za primenu čl. 30. u praksi Suda videti, na primer, Case
of Odièvre v. France, No. 42326/98 od 13. februara 2003.
131
Videti čl. 41. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

36
prikazivane u okviru odgovarajućih delova ovog udžbenika, u skladu sa njihovom
sadržinom i važnošću koje imaju za naše pravo.

(4) Običaj kao izvor porodičnog prava

Običaj je nepisano opšte pravilo ponašanja, koje nastaje dugotrajnim ponavljanjem
u istim životnim situacijama i koje je prihvaćeno od strane pripadnika određene društvene
grupe. Ukoliko se kao kriterijum uspostavi pravna obaveznost običaja, razlikuju se pravni
običaj (običajno pravo) i faktički (običan) običaj. Pravni običaj postaje pravno obavezan
ako mu je takvo mesto namenjeno u hijerarhiji pravnih izvora, a faktički običaj samo
onda kada zakon na njega izričito uputi, tj. kada proglasi za sadržinu opšte pravne norme
ono pravilo koje postoji kao običajno pravilo ponašanja. 132 Budući da u našem pravnom
sistemu sudovi sude na osnovu ustava, zakona i drugih opštih akata te opšteprihvaćenih
pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora,133 može se sa
sigurnošću reći da običaj uopšte nije uvršćen među izvore prava. To, nadalje, znači da
običaji kod nas mogu predstavljati izvor prava samo ako zakon na njih izričito upućuje.
No, na području našeg pozitivnog porodičnog prava ovakvih propisa nema.
Za razliku od našeg, neka strana prava poznaju situacije u kojima zakonska norma
upućuje onoga ko primenjuje pravo da primeni pravilo ponašanja sadržano u običaju i pomoću njega
uredi konkretan porodični odnos. Tako, na primer, raniji Zakon o braku i porodičnim odnosima
Hrvatske dozvoljavao je vanparničnom sudu da izda sudsku dispenzaciju za zaključenje braka
između dece rođene braće i sestara i između dece braće i sestara po ocu ili majci, ukoliko se to ne
protivi „narodnom shvaćanju” (čl. 37. st. 3.).

(5) Pravna nauka kao izvor porodičnog prava

Pod pravnom naukom (doktrinom) podrazumevaju se rezultati naučnih i stručnih
istraživanja, studija, saopštenja, rasprava i polemika pravnih pisaca o pojedinim pravnim
pitanjima. Pravna nauka danas ne predstavlja formalni izvor prava. Uprkos tome, pravna
doktrina oduvek je imala nezanemarljiv uticaj, kako na rad zakonodavnih organa, tako i
na praksu sudova i drugih državnih organa koji primenjuju pravne norme. Tako, na
primer, materijali stručnih komisija angažovanih u izradi zakonskih nacrta nezamenljivi
su izvor za tzv. istorijsko tumačenje pravne norme i utvrđivanje zakonodavnog motiva
(ratio legis) njenog usvajanja. Nadalje, naučna obrada prava omogućava definisanje,
sistematizovanje i upoređivanje pravnih instituta, kritikovanje postojećih i predlaganje
novih pravnih rešenja. Najzad, naučna i stručna pravna publicistika ozbiljno utiče i na
oživotvorenje pravne norme i njeno tačno lociranje u odgovarajućem socijalnom,
političkom i ekonomskom kontekstu.
Nekada se, nažalost, događa i suprotno, te se zakonodavac oglušuje o stavove pravne
nauke. Često se, recimo, pominje naučno savetovanje koje je organizovano na Bledu 1970. godine
sa ciljem da se doktrinarno potvrdi potreba izrade jedinstvenog jugoslovenskog Zakonika o porodici
i verifikuje dotadašnji temeljan rad na kodifikaciji porodičnog prava. Uprkos jednodušnom stavu
tadašnje jugoslovenske pravne nauke o nužnosti zadržavanja jedinstvene (savezne) zakonodavne
nadležnosti u materiji porodičnog prava, ubrzo nakon održavanja ovog skupa usvojeni su ustavni
amandmani XX do XLII na Ustav SFRJ iz 1963. godine, na osnovu kojih je zakonodavna
kompetencija u regulisanju porodičnih odnosa preneta sa federacije na republike i pokrajine.
Rezultati pomenutog naučnog skupa, kao i dugogodišnji rad Komisije za kodifikaciju porodičnog

132
Tako Stanković – Vodinelić, 1995, str. 42. i dalje.
133
Videti, na primer, čl. 142. st. 2. Ustava.

37
 prava, bili su potpuno ignorisani od strane zakonodavca, a njihov dalji rad učinjen
bespredmetnim. 134

7. Porodica

(1) Pojam porodice

U savremenim pravima retke su definicije porodice, jer je teško pravno odrediti
pojam jedne pojave koja nije statična i na koju utiču brojni činioci izvan pravnog
domena. 135 U društvenoj teoriji definicije porodice su, naprotiv, česte i mnogobrojne, ali
pravni pisci najčešće određuju porodicu deskriptivno (nabrajanjem članova iz kojih se
porodica sastoji) ili operacionalno (nabrajanjem onih funkcija koje porodica uobičajeno
vrši). 136 Kako takve definicije ne omogućavaju da se razlikuje ono što je suštinsko i
univerzalno u porodici od onoga što se menja pod uticajem društveno-istorijskih
promena, poslužićemo se elementima na osnovu kojih je moguće odrediti univerzalne
karakteristike porodice kao svojevrsne društvene grupe. 137
Prvo, porodica je nesumnjivo jedna društvena grupa, koja ima društvene ciljeve i
funkcije i koja je podređena društvenim pravilima, zakonitostima i konvencijama.
Društvena potreba da se na potomstvo prenesu osnovni principi na kojima počiva
određeno društvo i da se ono zaštiti i osposobi za ljudsku egzistenciju objašnjava
univerzalnu rasprostranjenost porodice kroz celokupnu dosadašnju ljudsku istoriju. Iz tih
razloga porodica nikada nije bila samo privatna stvar pojedinaca koji je sačinjavaju, već
je oduvek postojala kao društveno i pravno regulisana ljudska tvorevina, koja je u svim
društvima podsticana i smatrana društveno poželjnom.
Drugo, porodica je specifična društvena grupa zbog toga što je i biološki
determinisana, za razliku od drugih društvenih grupa koje ne uključuju biološku
determinaciju. Porodica, dakle, nastaje i prema biološkim zakonima reprodukcije i na
osnovu krvne veze između svojih članova. Otuda je obezbeđenje legitimiteta braka i
srodstva sankcionisano u svim pravnim sistemima, bez obzira na njihovu međusobnu
svakovrsnu raznolikost.
Najzad, porodica se od drugih društvenih grupa razlikuje i svojom individualnošću.
Svaka druga društvena grupa može manje ili više zanemariti individualne potrebe i

134
Videti Cvejić-Jančić, 1995, str. 34.
135
Jedno od tih retkih prava jeste i crnogorsko. Porodica je, prema Porodičnom zakonu, definisana kao životna
zajednica roditelja, dece i drugih srodnika koji imaju međusobna prava i obaveze, kao i druga osnovna zajednica života
u kojoj se neguju i podižu deca. Videti čl. 2. Porodičnog zakona Crne Gore. U slovenačkom pravu porodica je, pak,
definisana kao životna zajednica roditelja i dece, koja u interesu dece uživa posebnu društvenu zaštitu. Videti čl. 2.
slovenačkog Zakona o braku i porodičnim odnosima.
136
Tako, na primer, porodica se definiše kao „lica vezanih brakom i srodstvom” (Bakić, 1988, str. 35), kao „krug lica
vezanih brakom (ili vanbračnom zajednicom) i srodstvom, između kojih postoje zakonom utvrđena prava i dužnosti,
čije nepoštovanje povlači za sobom određene pravne sankcije” (Mladenović, 1981, I, str. 46), kao „krug srodnika koji
imaju međusobna prava i dužnosti utvrđene zakonom” (Đurović, 1988, str. 34), kao „zajednica užeg ili šireg kruga lica
međusobno vezanih mnogobrojnim vezama, a pre svega zajednicom života i srodstvom, između kojih postoje određena
prava i obaveze predviđene pravom, moralom, običajem ili religijom... Najznačajnije funkcije porodice su
reproduktivna, ekonomska, vaspitno-obrazovna, zaštitna i psihološko-emotivna” (Cvejić-Jančić, 1995, str. 51–56) itd.
Slično se porodica određuje i u stranoj pravnoj književnosti, kao „osnovna društvena zajednica koja se uobičajeno
sastoji od muža i žene i njihove dece” (Bromley, 1981, str. 1) odnosno „porodica, zavisno od svoje sopstvene
geometrije, koja je promenljiva, ima ekonomsku, političku, socijalnu i moralnu ulogu” (Colombet, 1985, str. 15).
137
Sociološki pojam porodice predstavljen je ovde prema Golubović, 1981, str. 57. i dalje.

38
individualna svojstva svojih članova, a da ipak skladno funkcioniše. Porodica, naprotiv,
mora pre svega da ispunjava potrebe svojih članova, da bi uspešno ispunila i društvenu
funkciju. Drugim rečima, porodica prestaje da ispunjava funkcije društva ukoliko
prenebregava potrebe i zahteve svojih članova. Zadovoljenje osnovne potrebe u životu
svake individue – potrebe za ljudskim kontaktom i za formiranjem čoveka kao ljudskog
bića – ne može se zamisliti bez porodice i one svojevrsne interakcije koja se ostvaruje u
porodici između različitih generacija a pomoću koje pojedinci ostvaruju osećanje
zajedništva i pripadnosti. Na taj način porodica, više i bolje nego i jedna druga društvena
grupa, povezuje društvo i pojedinca, univerzalnost ljudske potrebe za porodicom i
individualnost značaja porodice za život svakog pojedinca, i to za celokupni njegov život.
Iz ovih elemenata mogu se izvesti tri univerzalne karakteristike porodice: prvo,
porodica je zajednica roditelja i dece koja iz te veze nastaju (ili su usvojena); drugo,
porodica je primarna zajednica u kojoj se razvija ličnost deteta; i treće, porodica je takva
zajednica koja obezbeđuje psihološko-socijalnu povezanost svojih članova. Najkraće,
dakle, porodica se može opisati kao biološko-socijalna zajednica koja predstavlja most
između biološkog sveta individue i društvenog sveta formiranih ličnosti.138

(2) Pojam porodice u praksi Evropskog suda za ljudska prava

Evropska konvencija o ljudskim pravima, slično kao i drugi međunarodni ugovori o
ljudskim pravima, ne sadrži definiciju porodice. Evropski sud za ljudska prava je,
tumačeći pravo na poštovanje porodičnog života, u više navrata bio pozvan da se izjasni
o tome koje osobe smatra članovima porodice, budući da pravo na poštovanje porodičnog
života pretpostavlja postojanje porodice. Sud je, međutim, pojam porodice uvek tumačio
potpuno autonomno - nezavisno od odredbi domaćeg zakonodavstva - i prema faktičkom
stanju stvari u svakom pojedinom slučaju. U osnovi, pravo na poštovanje porodičnog
života uključuje pravo članova porodice da žive zajedno i razvijaju svoje međusobne
odnose. Sa druge strane, zajednica života nije conditio sine qua non porodičnog života,
što znači da porodični život postoji i među članovima porodice koji žive odvojeno.
Ipak, u praksi Evropskog suda za ljudska prava, koja se formirala na osnovu
tumačenja prava na poštovanje porodičnog života (čl. 8. Evropske konvencije o ljudskim
pravima), moguće je pronaći bar okvirne elemente za definiciju porodice.
(1) Supružnici i vanbračni partneri. Osobe koje Evropski sud za ljudska uvek
i bez izuzetka smatra članovima porodice jesu supružnici i vanbračni partneri. Tako, na
primer, Sud je još davno ustanovio da postoji povreda prava na poštovanje porodičnog
života i u situaciji kada se radilo o brakovima tri strane državljanke čijim supružnicima je
Vlada Ujedinjenog Kraljevstva odbila da izda ulaznu vizu, tako da su one bile
onemogućene da sa njima uspostave zajednicu života u Velikoj Britaniji. Sud je, naime,
zaključio da pravo na poštovanje porodičnog života uključuje i pozitivne obaveze države
da omogući supružnicima slobodan izbor zajedničkog domicila te da, shodno tome,
omogući ulazak članovima porodice radi njihovog nastanjenja na teritoriji svake države

138
Ibid.

39
članice Evropske konvencije. 139 Pravo na poštovanje porodičnog života Sud je priznao i
vanbračnim partnerima koji su sklopili brak tokom trajanja postupka pred Sudom. 140
Parovi koji žive zajedno, a nisu venčani, takođe imaju pravo na zaštitu prema
članu 8. Konvencije, ukoliko je njihov odnos stabilan i ukoliko su predani jedno drugom.
Tako, u predmetu Kron protiv Holandije Sud je izneo stav da se ’porodični život’ ne
svodi isključivo na odnose koji se temelje na bračnoj vezi i da može obuhvatiti i druge de
facto porodične veze u situacijama kada osobe žive zajedno, mada nisu u braku. Sud je
saopštio da iako kohabitacija može predstavljati osnov za takav odnos, u nekim
slučajevima i drugi činioci mogu poslužiti kao dokaz da je odnos u dovoljnoj meri
konstantan da predstavlja faktički porodični odnos. Sud je prihvatio da postoji trajna veza
između podnosilaca predstavke, uprkos činjenici da njih dvoje nisu nikada živeli zajedno,
zahvaljujući tome što su za sedam godina – koliko je proteklo od rođenja njihovog prvog
sina do donošenja presude Suda – izrodili četvoro dece. 141
(2)Deca i roditelji. Roditelji i njihova deca, uključujući svakako i vanbračnu
odnosno usvojenu decu, takođe uživaju bezrezervnu podršku Suda u pogledu priznavanja
prava na poštovanje porodičnog života. Štaviše, Sud je u nebrojeno mnogo prilika
ponovio da „uživanje roditelja i deteta u međusobnom odnosu predstavlja fundamentalni
element pojma porodičnog života“. Takav karakter odnosu roditelja i deteta Evropski sud
za ljudska prava priznavao je i onda kada, na primer, postojanje srodničke veze između
oca i njegove biološke ćerke nikada nije bilo pravno utvrđeno ni priznanjem ni sudskom
odlukom, niti su roditelji deteta ikada živeli u bilo kakvoj zajednici. Svoju odluku Sud je
zasnovao na činjenici da je dete rođeno iz veze podnosioca predstavke i majke deteta,
koja je trajala oko 3 godine, da je podnosilac predstavke prisustvovao porođaju, da je i
nakon što je veza sa majkom prekinuta podnosilac predstavke posećivao svoju raniju
partnerku i njihovu ćerku i u nekoliko navrata je čuvao, prepovijao i konsultovao se sa
majkom deteta u pogledu zdravlja njihove bebe.142 Postojanje porodičnog života potvrdio
je Sud i u odnosu između deteta koje se nalazilo na hraniteljstvu i hraniteljske porodice,
smatrajući da su se, uprkos nedostatku biološke veze, između deteta i hranitelja razvile
tokom godina bliske emocionalne veze koje su sasvim slične odnosu roditelja i dece, te
da se hraniteljska porodica ponašla u svakom pogledu kao da se radi o prirodnim
roditeljima deteta.143 Najzad, u jednoj skorašnjoj presudi Sud je izrazio stav da potpuno
isključenje podnosioca predstavke iz života devojčice koju je on smatrao svojom ćerkom,
nakon što je njegovo očinstvo bilo sa uspehom osporeno, predstavlja povredu prava na
poštovanje porodičnog života. Sud je utvrdio da vlasti Rusije nisu pružile mogućnost za
održanje porodične veze između podnosioca predstavke i deteta koji su tokom 5 godina
razvili blisku emotivnu vezu verujući da su otac i ćerka. Potpuno i automatsko isključenje
podnosioca predstavke iz života deteta zahvaljujući nefleksibilnosti domaćeg
zakonodavstva, a bez ikakve procene najboljeg interesa deteta, stoga je dovelo do
povrede prava na poštovanje porodičnog života. 144

139
Videti Case of Abdulaziz, Cabales and Balkandali v. The United Kingdom, No. 9474/81, 9473/81 i 9474/81 od 28.
maja 1985.
140
Videti Case of McMichael v. The United Kingdom, No. 16424/90, od 24. februara 1995.
141
Videti Case of Kroon and Others v. Netherlands, No. 18535/91, od 27. oktobra 1994.
142
Videti Case of Lebbink v. The Netherlands, No. 45582/99 od 1. septembra 2004.
143
Videti Case of Moretti and Benedetti v. Italy, No. 16318/07 od 27. aprila 2010.
144
Videti Case of Nazarenko v. Russia, No. 39438/13 od 16. jula 2015.

40
 Sa druge strane, postojanje povrede prava na poštovanje porodičnog života između
roditelja i deteta Evropski sud za ljudska prava potvrdio je i za vreme nakon smrti deteta.
Naime, povreda se sastojala u tome što su podnosioci predstavke bili prinuđeni da čekaju
7 meseci da im francuski sudski organi vrate telo umrle ćerke. Devojčica je, naime,
iznenadno umrla u jednoj bolnici u Francuskoj i nakon toga je pokrenuta istraga o
mogućoj lekarskoj grešci, koja je zahtevala da bude izvršena autopsija. Ne ulazeći u
razloge ovolikog odlaganja, Sud je našao da okolnosti slučaja i tragedija roditelja koji su
izgubili dete nalaže da se francuski organi osude zbog toga što su povredili pravo na
poštovanje porodičnog života koji je u ovom slučaju obuhvatao roditelje i njihovu umrlu
ćerku. 145
(3) Braća i sestre. Odnos braće i sestara Sud je redovno smatrao pravim
porodičnim odnosom, kome se mora pružiti pravna zaštita u okviru Konvencije. U
predmetu Mustakim protiv Belgije podnosilac predstavke živeo je u Belgiji zajedno sa
roditeljima i njegovih sedmoro braće i sestara. Sud je smatrao da je činjenica da je on bio
odvojen od svih njih duže od pet godina, iako je pokušao da prepiskom ostane u
kontaktu, dovoljna da se zaključi da se radilo o nedozvoljenom mešanju javne vlasti u
pravo na poštovanje porodičnog života. 146 Takođe, u predmetu Olson protiv Švedske
koraci koje su preduzele švedske vlasti ocenjene su kao suprotne principu poštovanja
porodičnog života, jer veze između članova porodice koji su privremeno razdvojeni i
izgledi za njihovo uspešno ponovno spajanje biće oslabljeni ukoliko se postavljaju
prepereke njihovom jednostavnom i redovnom međusobnom komuniciranju. U ovom
konkretnom slučaju, deca Helena i Tomas su bili smešteni u hraniteljske porodice na tako
velikoj geografskoj udaljenosti od roditelja i njihovog brata Stefana, da je to moralo
negativno uticati na mogućnost ostvarivanja porodičnog odnosa između braće i sestre.
Sud je stao na stanovište da država nije pružila ubedljive razloge zbog kojih sva deca nisu
bila na hraniteljstvo smeštena zajedno. 147
(4) Dede/bake i unuci. U situacijama koje su se odnosile na pravo nasleđivanja ili
održavanja uzajamnih ličnih kontakata, odnos između deda i baki sa unucima bio je
zaštićen kao pravi porodični odnos. 148 Takav karakter, međutim, uglavnom nije bio
priznavan udaljenijim srodničkim odnosima, ali je u jednom slučaju, koji je okončan
prijateljskim poravnanjem, uskraćivanje tog prava ujaku i sestriću ipak bilo prepoznato
kao povreda prava na poštovanje porodičnog života. 149
(5) Odrasle osobe i njihovi roditelji odnosno drugi srodnici. Evropski sud za
ljudska prava priznao je postojanje porodičnog života između odraslih osoba i njihovih
roditelja i drugih srodnika u kontekstu odluke tužene države da deportuje jednu osobu i
time je liši prava da uživa porodični život sa svojim srodnicima. Ne osporavajući,
načelno, legitiman interes države da protera stranca koji učini krivično delo, Sud je ipak
smatrao da to što je podnosilac predstavke rođen u Francuskoj, u kojoj žive i njegovi
roditelji, predstavlja povredu prava na poštovanje porodičnog života. 150 Međutim, tokom
vremena Sud je izneo nešto detaljniji stav, zaključujući da odnos između roditelja i

145
Videti Case of Pannullo and Forte v. France, No. 37794/97 od 30. oktobra 2001.
146
Videti, na primer, Case of Moustaquim v. Belgium, No. 12313/86 od 18. februara 1991.
147
Videti Case of Olsson v. Sweden (No 1), No. 10465/83 od 24 marta 1988.
148
Videti, na primer, Case of Vermeire v. Belgium, No. 12849/87 od 29. novembra 1991.
149
Videti Case of Boyle v. The United Kingdom, No. 16580/90 od 28. februara 1994.
150
Videti Case of Beldjoudi v. France, No. 12083/86 od 26. marta 1992.

41
odrasle dece nije zaštićen na osnovu člana 8. Konvencije, „osim ako se pokaže da postoje
dodatni razlozi, različiti od onih koji nastaju na osnovu normalnih emocionalnih veza, a
koji ukazuju na njihovu međusobnu zavisnost“, 151 odnosno da postojanje porodičnog
života ne može da se uspostavi između odrasle dece i njihovih ostarelih roditelja zbog
toga što oni ne čine uži pojam porodice (core family), ali se može utvrditi da roditelji
zavise od svoje dece. 152 Da li će, pak, odnos zavisnosti biti ocenjen kao zadovoljavajući
da bi se moglo govoriti o pravom porodičnom odnosu, to je pitanje koje zavisi od
činjenica koje budu utvrđene u svakom pojedinom slučaju. Tako, na primer, u jednoj
skorašnjoj odluci Sud je zaključio da to što je podnositeljka predstavke došla da živi kod
svoje ćerke u Finskoj, nakon što je doživela težak moždani udar u Rusiji, nije ni nakon 5
godina stvorilo odnos između majke i ćerke koji bi se mogao smatrati pravim porodičnim
odnosom. Nedostatak odnosa zavisnosti između majke i ćerke Sud je opravdao
činjenicom da je porodični život između majke i ćerke bio prekinut više od 20 godina, da
je majka živela 2 godine u Rusiji nakon što je doživela moždani udar te da – iako
priznajući da je podnositeljka predstavke upućena na pomoć kako bi organizovala
svakodnevni život – to ne znači da je njena zavisnost od ćerke nužna ili da je boravak u
Finskoj jedino rešenje. Sud je ocenio da u Rusiji postoje i državne i privatne institucije u
kojima podnositeljka može biti zbrinuta, kao što je moguće angažovati i stručnu pomoć,
te da je ćerka može finansijski pomagati, posebno uzimajući u obzir da ćerka živi vrlo
blizu granice sa Rusijom i mesta u kome je prebivalište podnositeljke predstavke.
(6) Verenici i homoseksualni partneri. Veridba se, sama po sebi, ne smatra
pravim porodičnim odnosom, ali je odnos između zatvorenika i njegove fiancée u praksi
Evropskog suda za ljudska prava zaštićen kroz pravo na poštovanje privatnog života. 153
Isto važi i za partnere u zajednicama istog pola, za koje je Evropski sud u više navrata
navodio da još uvek nema konsenzusa među državama članicama Saveta Evrope u
pogledu njihovog izjednačavanja sa životnim zajednicama osoba različitog pola. No,
uprkos tome, homoseksualni odnos je uvek u praksi Suda bio zaštićen pozivanjem na
pravo na poštovanje privatnog života.154

(3) Struktura porodice

Moguće je izvršiti različite tipologije porodice u savremenom društvu, u zavisnosti
od činjenice koja se uzima kao osnov za tipologiju. Ovde će biti izložena jedna novija
podela koja obuhvata tri osnovne porodične strukture, od kojih svaka ima više
podstruktura.155 To je podela na nuklearnu, reorganizovanu i proširenu porodicu.
Nuklearnu porodicu sačinjavaju roditelji i deca i ona može imati različitu strukturu
u zavisnosti od toga da li se sastoji od oba supružnika (ili vanbračna partnera) i dece
(potpuna porodica) ili nedostaje jedan supružnik-roditelj (nepotpuna porodica).
Nuklearna porodica može imati različite vidove, kao što su biološka porodica (kada je

151
Videti Case of Emonet and Others v. Switzerland, No. 39051/03 od 13. decembra 2007.
152
Videti Case of Slivenko v. Latvia, No. 48321/99 od 9. oktobra 2003.
153
Videti Case of Wakefield v. The United Kingdom, No. 15817/89 od 1. oktobra 1990.
154
Videti, na primer, Case of X. v. The United Kingdom, No. 11716/85 od 14. maja 1986, Case of Dudgeon v. The
United Kingdom, No. 7525/76 od 22. oktobra 1981, Case of Smith and Grady v. The United Kingdom, No. 33985/96 i
33986/96 od 27. septembra 1999.
155
Videti Cseh-Szombathy, L., Structures and typologies of families, UN Occasional Papers Series, (Family: Form and
Functions), No. 2/1992, str. 3–5.

42
čine bračna ili vanbračna zajednica žene i muškarca sa biološkim potomstvom), socijalna
porodica (koju čine supružnici ili vanbračni partneri koji nemaju decu), adoptivna
porodica (koja je sastavljena od usvojitelja i usvojenog deteta), ili porodica nastala uz
medicinsku pomoć (bračna ili vanbračna zajednica sa decom koja biološki ne potiču od
osoba koje su njihovi roditelji u socijalnom i pravnom smislu).
Reorganizovana porodica pojavljuje se kao uzastopna porodica (sledeći brak ili
vanbračna zajednica, sa decom ili bez dece, nakon prestanka prethodne zajednice života)
ili predstavlja neki od eksperimenata odnosno novih fenomena na području porodičnog
života, kao što su kolektivna porodica (životna zajednica više bračnih ili vanbračnih
partnera) ili zajednica dve osobe istog pola.
Proširena porodica obuhvata porodično jezgro prošireno bližim i daljim
srodnicima koji čine porodičnu grupu koja stanuje zajedno i živi kao jedna celina. Postoje
različiti vidovi ovog oblika porodice: trogeneracijska ili četvorogeneracijska porodica
(oženjeni sin ili udata ćerka nastavlja da živi zajedno sa roditeljima i svojim potomcima),
plemenska porodica (zajednica u koju se udružuje više porodica) i poligamna porodica
koja se javlja u obliku poliginijske porodice (porodica jednog muškarca sa više žena) ili
poliandrijske porodice (porodica jedne žene sa više muškaraca). Proširena porodica u
savremenim uslovima predstavlja anahronizam, ali će zbog značaja koji je imala u našoj
kulturnoj i istorijskoj baštini ovde biti posebno predstavljena porodična zadruga.
Porodična zadruga je jedan od oblika proširene porodice zasnovane na krvnom
srodstvu, zajedničkom životu i zajedničkoj imovini. Pre uvođenja ovog naziva za veliku porodičnu i
imovinsku zajednicu koristili su se izrazi „kuća”, „hiša”, „društvo”, „kućna družina”, „skupina” i
„familija”. 156 Naziv „zadruga” prvi je uveo Vuk Karadžić, podrazumevajući pod tim pojmom „više
porodica koje sastavljaju jednu zadrugu”. Koreni porodične zadruge su u prvobitnoj zajednici, ali u
nauci postoji spor o tome da li je porodična zadruga ekskluzivno slovenskog porekla ili je postojala i
kod drugih naroda. Istina je da je porodična zadruga otkrivena u 19. veku kod Južnih Slovena (Srba,
Hrvata, Crnogoraca, Rusa i Bugara), ali je slična velika porodica opisana i kod Iraca, Indusa, Prusa,
Nemaca i drugih naroda. Prema tome, porodična zadruga nije rezultat nekog osobenog slovenskog
duha, već je jedan oblik porodičnog života kroz koji su verovatno prošli svi ili većina naroda na
prelazu iz prvobitne zajednice u civilizaciju. Nesumnjivo je, međutim, da se porodična zadruga
zadržala najduže kod Slovena, znatno duže nego kod ostalih naroda.
Prema Srpskom građanskom zakoniku članove porodične zadruge čine samo
punoletni muškarci među kojima postoji zajednica života i imanja zasnovana krvnim srodstvom ili
usvojenjem. Žene, ženska deca i muška deca mlađa od 15 godina nisu se smatrali članovima
zadruge, ali su žene imale pravo na plodouživanje, na spremu i na udomljenje. Pravo na
nasleđivanje zadružne imovine imala su ženska deca umrloga u zadruzi, ali samo ako ostavilac nije
imao muških potomaka. Imovinu zadruge čine zadružna dobra (stožer), koja se dele na stara dobra
(starina) i prinovljena dobra (prinovak). Pored toga, svaki član zadruge mogao je steći i ličnu
svojinu (osobina) na stvarima za ličnu upotrebu. Zadružnom imovinom nijedan član zadruge ne
može raspolagati bez saglasnosti svih punoletnih i oženjenih muškaraca koji su članovi zadruge.
Najvažniji organi zadruge su: zadružni starešina (po pravilu, najstariji član zadruge koji je svoj
prestiž stekao zahvaljujući ličnim osobinama i sposobnostima), starešica ili domaćica zadruge
(starešica nad svim ženama u zadruzi, obično žena starešine) i zadružni savet (koji čine svi punoletni
muškarci članovi zadruge). 157
Prema Opštem imovinskom zakoniku za Crnu Goru, porodična zadruga (Kuća) sastoji
se od svih muškaraca i žena povezanih krvnim, adoptivnim ili tazbinskim srodstvom, tako da se

156
Videti Čubrilović, V., Terminologija plemenskog društva u Crnoj Gori, Beograd, 1959, str. 17.
157
Videti par. 57–58, par. 111, par. 206. i par. 507–529. Srpskog građanskog zakonika.

43
 punopravnim kućanima smatraju i oni koji su zakonito primljeni u Kuću (na primer, snahe dovedene
u zadrugu). Celokupna imovina predstavlja kolektivnu svojinu Kuće, osim imovine koju svaki član
zadruge stekne bez svog rada (poklonom, nasledstvom itd.) i koja predstavlja njegovu posebnu
imovinu (osobinu) kojom može samostalno raspolagati. Kućni starešina (domaćin) zastupa Kuću
pred sudom i u svim drugim pravnim poslovima. 158
Posle Drugog svetskog rata došlo je do ubrzanog raspadanja porodičnih zadruga i kod
nas. Tako je nekada dominantna porodična i imovinska zajednica preživela samo u privredno i
kulturno najnerazvijenijim krajevima, a i tu iščezava među mlađom populacijom. Razume se, prema
našem pozitivnom pravu porodične zadruge nemaju pravni subjektivitet i ne smatraju se pravnim
licem. 159

(4) Planiranje porodice

Pod „planiranjem porodice” podrazumeva se pravo na planiranje porodice, koje kao
pravo na slobodno odlučivanje o rađanju dece garantuju jedna odredba srpskog Ustava i
jedna odredba Porodičnog zakona.160 Prema tome, kako je već rečeno u ovom tekstu kada
je bilo govora o načelima porodičnog prava, pravo na planiranje porodice (ili pravo na
slobodno odlučivanje o rađanju dece) jeste pravo svakog čoveka da slobodno planira
uslove pod kojima će sopstvenu egzistenciju nastaviti u svom potomstvu. Takvo
planiranje obuhvata odluku svakog pojedinca o tome da li će uopšte imati dece, kada će
ih imati i koliko će dece imati, odnosno koliki će biti razmak između pojedinih rođenja.
Odluka o rađanju dece, drugim rečima, znači opredeljenje bilo u prilog bilo protiv
rađanja. Sadržina ovog prava, stoga, može se sažeti u dva osnovna prava: pravo na
rađanje deteta i pravo na nerađanje deteta.
Pravo na rađanje deteta predstavlja pravo svake osobe koja se nalazi u
generativnom dobu da dobije sopstveno dete. Ukoliko se ovo pravo ne može ostvariti
prirodnim putem, onda će njegov titular imati i pravo na lečenje steriliteta, odnosno pravo
na veštačko oplođenje.161 Štaviše, zdravstvena zaštita žena u vezi sa planiranjem
porodice, trudnoćom, porođajem i materinstvom do 12 meseci nakon porođaja besplatna
je za svaku ženu (obezbeđuje se iz budžeta Republike), ukoliko takva osoba nije
obuhvaćena obaveznim zdravstvenim osiguranjem. 162 Titulari prava na rađanje deteta
jesu podjednako i žena i muškarac, ali je vršenje ovog prava od strane muškarca,

158
Videti čl. 14, čl. 686–708. i čl. 964–968. Opšteg imovinskog zakonika za Crnu Goru.
159
To je potvrdio u jednoj svojoj odluci i nekadašnji najviši pravosudni forum Jugoslavije: „Porodična zadruga kao
pravna zajednica sa starešinom zadruge na čelu, koji bi ex lege pravno poslovao za celu zajednicu i njene članove, ne
postoji više u pravnom poretku SFRJ. Suprotno stanovište ne može se braniti ni pozivanjem na običaje … jer su takvi
običaji očevidno izgubili važnost pravnih običaja. Ukoliko u životnoj praksi postoje odnosi slični ranijoj porodičnoj
zadruzi … takve odnose treba razrešiti na način pravedan, tako da jedna strana ne ostvaruje nepravednu korist na štetu
druge”. Videti rešenje Vrhovnog suda Jugoslavije Rev. 633/63 od 5. februara 1964, Zbirka sudskih odluka, Beograd,
1964, knjiga 9, sveska 1, odluka br. 9.
160
Videti čl. 63. Ustava i čl. 5. st. 1. Porodičnog zakona, koji ovo pravo, kao što je ranije već rečeno, priznaje samo
ženi.
161
Novi Zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja (Službeni glasnik Republike
Srbije, br. 72/2009) detaljno uređuje uslove, način i postupak lečenja neplodnosti kod žena i muškaraca postupcima
BMPO. Takođe, prema Zakonu o zdravstvenoj zaštiti svaki građanin ima pravo na očuvanje i unapređenje svog
zdravlja, na sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, povreda i drugih poremećaja zdravlja, kao i na
blagovremeno i efikasno lečenje i rehabilitaciju. Videti čl. 2. st. 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti (Službeni glasnik
Republike Srbije, br. 107/2005).
162
Videti čl. 11. st 2. tačka 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti.

44
zahvaljujući biološkim zakonitostima, uvek uslovljeno saglasnošću žene (osim kada je
reč o pravu na lečenje muškog steriliteta). 163
Nadalje, svaka žena i svaki muškarac imaju pravo na rađanje sopstvenog deteta,
nezavisno od toga da li žive u braku ili u vanbračnoj zajednici. Novi Zakon o lečenju
neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja pravo na lečenje
neplodnosti postupcima BMPO priznaje punoletnim i poslovno sposobnim ženama i
muškarcima koji žive u braku ili vanbračnoj zajednici i koji su, s obzirom na godine
života i opšte zdravstveno stanje, sposobni da vrše roditeljsku dužnost, odnosno koji su u
takvom psiho-socijalnom stanju na osnovu koga se opravdano može očekivati da će biti
sposobni da obavljaju roditeljske dužnosti, u skladu sa zakonom, u interesu deteta.164
Sporno je jedino to da li bi isto pravo trebalo priznati i onim ženama i muškarcima koji
nemaju seksualnog partnera i koji svoje pravo na sopstveno dete mogu ostvariti jedino
pomoću neke od metoda biomedicinski potpomognutog oplođenja.165 Novi Zakon o
lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja pravo na
lečenje neplodnosti postupcima BMPO izuzetno priznaje i punoletnoj i poslovno
sposobnoj ženi koja živi sama, uz sporazumnu saglasnost ministra nadležnog za poslove
zdravlja i ministra nadležnog za porodične odnose, ako za to postoje naročito opravdani
razlozi. 166
Pravo na nerađanje deteta jeste pravo svake osobe da donese odluku o tome da
sebe liši mogućnosti dobijanja sopstvenog deteta. Ovo se pravo može ostvarivati na
preventivan ili na korektivan način. Preventivno pravo na nerađanje deteta ostvaruje se
putem prava na kontracepciju, koja jednu osobu lišava oplodne moći samo trenutno ili
privremeno, odnosno putem prava na sterilizaciju, koja sposobnost za oplođenje gasi za
određeno vreme (reverzibilna sterilizacija) ili trajno (ireverzibilna sterilizacija). No, i u
jednom i u drugom slučaju podrazumeva se da titular ovog prava mora biti potpuno
slobodan da izabere bilo koje od sredstava za sprečavanje začeća primenljivih i
preporučenih u savremenoj medicini, a na osnovu opštih propisa o zdravstvenoj zaštiti.

163
Zbog toga se ne bi moglo prihvatiti stanovište da su titulari prava na rađanje deteta muškarac i žena kao jedan
jedinstven celovit subjekt, slično dvojnom subjektu koji funkcioniše kod nekih drugih prava, kao što je, na primer,
pravo zajedničke svojine ili roditeljsko pravo. Za takav zaključak, naime, ne postoji potvrda ni u tekstu čl. 63. Ustava,
koji propisuje načelo slobodnog odlučivanja o rađanju dece, ni u tekstu čl. 191. ranijeg Ustava SFRJ, iz koga su
odredbu o pravu na planiranje porodice i preuzeli sadašnji pravni izvori. Videti Stevanov, 1977, str. 44–45. Nasuprot
tome, u prilog shvatanju da su subjekti prava na planiranje porodice samo pojedinci videti Cvejić-Jančić, 1987, str. 52.
164
Videti čl. 26. st. 1. Zakona o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja. Ova odredba
je veoma čudna, jer se pravo na rađanje deteta uz pomoć biomedicine bračnim i vanbračnim partnerima uslovljava
nekom i nečijom procenom da su budući roditelji u stanju da vrše roditeljsko pravo, imajući u vidu njihove godine
života, zdravlje i opšti psiho-socijalni status. Nije uopšte jasno ko će i na osnovu kojih kriterijuma obavljati takvu
procenu; štaviše, čini se da je takva procena apsolutno neprihvatljiva sa stanovišta ustavnog prava na slobodno
odlučivanje o rađanju deteta i, po mom mišljenju, ima jasan eugenički prizvuk. Upravo je suprotno, jer za razliku od
usvojitelja, biološki roditelji deteta ne moraju ni pred kim potvrđivati svoju podobnost za roditeljstvo. Uporediti čl. 63.
st. 1. Ustava i čl. 26. st. 1. Zakona o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja.
165
To, drugim rečima, otvara pitanje da li i žena koja živi sama ima pravo na artificijelnu inseminaciju ili fertilizaciju
in vitro koja bi se obavila semenom donora, odnosno da li muškarac koji nema seksualnu partnerku ima pravo na dete
uz pomoć „surogat” majke koja bi bila i donor jajne ćelije. Opširnije u vezi sa dilemom o pravu žene na artificijelnu
inseminaciju, videti Draškić, 1992, str. 244–249.
166
Videti čl. 26. st. 3. Zakona o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja. Ni ova
odredba nije dovoljno jasna, budući da nema nikakvih naznaka o tome šta bi se moglo smatrati naročito opravdanim
razlogom za davanje ministarske saglasnosti, odnosno da li se zakonodavac odlučio da pravo na lečenje postupcima
BMPO prizna samo u slučaju postojanja medicinskih indikacija ili da ga proširi i u pravcu raznovrsnih (unapred
neodređenih!) socijalnih indikacija.

45
Korektivno vršenje prava na nerađanje deteta ostvaruje se putem prava na prekid
trudnoće (abortus). Ukoliko je posredi neka od nehirurških metoda za prekid trudnoće (na
primer, primena farmaceutskog preparata RU-486), ovo pravo ostvaruje se, takođe, na
osnovu opštih propisa o zdravstvenoj zaštiti. Posebnim zakonom, međutim, uređeni su
uslovi i postupak prekida trudnoće hirurškom intervencijom. 167 Osobenost prava na
prekid trudnoće sastoji se u tome što ono pripada samo ženi i može ga samostalno vršiti
samo žena starija od 16 godina, odnosno uz saglasnost roditelja ili staraoca žena mlađa
od 16 godina ili potpuno lišena poslovne sposobnosti. 168

(5) Nasilje u porodici

(1) Pojam nasilja u porodici. Porodično nasilje se može opisati kao ponašanje
koje se ispoljava kroz kontinuiranu upotrebu sile, pretnje ili zloupotrebe poverenja u
odnosima između članova porodice. Sve do šezdesetih godina prošlog veka verovalo se
da je nasilje u porodici veoma retko i neuobičajeno ponašanje. Mnoga istraživanja koja su
od tada obavljena pokazala su, međutim, da se nasilje u porodici pojavljuje u vrlo
različitim oblicima, da ima mnogo veće razmere nego što se ikada moglo pretpostaviti,
kao i da preseca sve socijalne i etničke grupe. Nažalost, stvarne razmere nasilja u
porodici teško je proceniti iz mnogo razloga, ali je verovatnije da je ono veće i ozbiljnije
nego što bilo kakvi statistički podaci to mogu da pokažu. 169 Među osnovnim faktorima
koji doprinose pojavi nasilja u porodici nalaze se: nestabilnost društvenog statusa i
dohotka (naglo siromašenje ili naglo bogaćenje), dugi periodi nezaposlenosti, prinudni
povratak u višegeneracijsku porodicu, alkoholizam, kriza muškosti/ženskosti i
međugeneracijska transmisija nasilja.
Imajući u vidu da su posledice nasilja u porodici teške telesne i duševne patnje
uglavnom žena i dece (od zastoja u razvoju, različitih oblika disfunkcija i devijacija, pa
sve do bolesti, invaliditeta i smrti) te da su neka od tih dela posebno odvratna i
traumatična za žrtvu (na primer, incest), u novo porodično zakonodavstvo Srbije uvrštene
su i materijalnopravne i procesnopravne odredbe o zaštiti od nasilja u porodici. 170 Smisao
ovih odredbi jeste u tome da, pre svega, spreče da nasilje koje se već dogodilo u porodici
bude nastavljeno ili da eskalira u još opasnijem pravcu. Drugim rečima, namera
zakonodavca u ovom slučaju bila je da deluje preventivno i odvraćajuće kako ne bi došlo

167
Videti Zakon o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim ustanovama (Službeni glasnik Republike Srbije, br.
16/1995 i 101/2005).
168
Videti čl. 2. Zakona o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim ustanovama.
169
Prema jednoj američkoj statistici, u razdoblju od 1967. do 1973. godine nasilni muževi ubili su 17.500 žena i dece u
SAD, što je bilo nešto malo manje od polovine broja muškaraca koji su poginuli u istom periodu u ratu u Vijetnamu. Sa
druge strane, izveštaj Autonomnog ženskog centra iz Beograda pokazuje da se ovoj nevladinoj organizaciji obratilo
1550 žena žrtava nasilja u periodu od tri godine (2000-2002). Videti opširnije Autonomni ženski centar: Ne želim više
da živim u strahu, Beograd, 2003, str. 5. Najzad, jedan izveštaj Ujedinjenih nacija iz 1995. godine navodi da je nasilje
prema ženama nešto što preseca sve kulturne, religiozne i regionalne granice te da se procenjuje da je 17-38% žena u
svetu pretrpelo fizičko nasilje u svom životu. Navedeno prema Mršević, Z., Pravni aspekti strukturalnih uzroka nasilja,
Pravom protiv nasilja u porodici (zbornik radova), Niš, 2002, str. 37.
170
Videti čl. 197-200. i čl. 283-289. Porodičnog zakona. Pri tom, valja imati na umu da je reč o građanskopravnoj
zaštiti od nasilja u porodici, za razliku od krivičnopravne zaštite koju žrtvama porodičnog nasilja obezbeđuje novo
krivično delo koje se zove „nasilje u porodici“. Videti čl. 194. Krivičnog zakonika (Službeni glasnik Republike Srbije,
br. 85/2005). Poseban osnov krivične odgovornosti, međutim, predstavlja ponašanje kojim se krši neka od mera zaštite
od nasilja u porodici koje je odredio sud na osnovu Porodičnog zakona. Videti čl. 194. st. 5. Krivičnog zakonika.

46
do većeg ugrožavanja života, fizičkog ili psihičkog integriteta odnosno slobode jedne
osobe ili ozbiljnog narušavanja razvoja njene ličnosti. 171
Nasilje u porodici zakonski je definisano kao svako ponašanje kojim jedan član
porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana
porodice, a exempli causa navedeni su postupci koji će se naročito smatrati
nasilničkim. 172 To su:
- nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede (nezavisno od toga da li je reč o
lakoj ili teškoj telesnoj povredi u smislu krivičnopravne kvalifikacije);
- izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili
njemu bliskom licu;173
- prisiljavanje na seksualni odnos; 174
- navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14.
godinu života ili sa nemoćnim licem;175
- ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima;176
- vređanje te svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje. 177

171
Razume se, za uspešnu prevenciju porodičnog nasilja nisu dovoljne samo zakonske norme. Potrebna je i šira akcija
države koja bi, na primer, obuhvatila: senzibilisanje javnosti u pogledu razmera, ozbiljnosti i specifičnih karakteristika
nasilja u porodici, popularisanje informacija koje se odnose na rano otkrivanje i na potencijalne konfliktne situacije
koje mogu voditi nasilju, promovisanje alternativnih metoda za rešavanje unutarporodičnih sukoba, obezbeđenje
adekvatnog profesionalnog treninga za sve one koji intervenišu u slučajevima nasilja, ustanovljavanje
multidisciplinarnih timova koji bi imati zadatak da prate nasilje u porodici i ovlašćenje da deluju u takvim situacijama,
osnivanje „sigurnih kuća“ za žrtve porodičnog nasilja itd. U tom smislu izjasnila se i Preporuka Saveta Evrope o nasilju
u porodici (1985). Opširnije o tome koliko su rešenja našeg prava u skladu sa međunarodnim izvorima u oblasti nasilja
u porodici videti Bogosavljević, V., Nasilje u porodici: usklađenost prava Republike Srbije sa međunarodnim
standardima, magistarski rad, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2010. Opširnije o porodičnoj
konferenciji kao posebnom mehanizmu u oblasti zanemarivanja i zlostavljanja dece, videti Arsić, J., Porodična
konferencija: model za rešavanje slučajeva zanemarivanja i zlostavljanja dece, doktorska disertacija, Pravni fakultet
Univerziteta Union, Beograd, 2014.
172
Videti čl. 197. st. 1. i 2. Porodičnog zakona. Lista nasilničkih akata nije iscrpna; ona obuhvata, ali se ne ograničava
na navedene postupke kako bi se, pored nabrojanih, moglo sankcionisati i svako drugo ponašanje koje ugrožava telesni
integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo člana porodice. Nažalost, repertoar nasilničkih postupaka koji su opisani u
literaturi daleko je širi: šamaranje, prebijanje, lomljenje kostiju, čupanje kose, nanošenje opekotina (cigaretom, peglom
i sl.), psovanje, ponižavanje, omalovažavanje, izolacija, kontrolisanje kontakata sa prijateljima ili primarnom
porodicom, uskraćivanje slobode kretanja, uskraćivanje raspolaganja novcem, sputavanje u učenju, radu ili
profesionalnom napredovanju, ucenjivanje itd.
173
Pojam „bliskog lica“ ne bi trebalo, međutim, nužno ograničavati na srodnike, kao što ni, obrnuto, srodnik ne mora
biti lice koje je blisko žrtvi porodičnog nasilja. Stoga značenje ovog pravnog standarda treba da odredi sud koji postupa
u svakom konkretnom slučaju.
174
Ova odredba odnosi se na osobe starije od 14 godina, pa kvalifikacija nasilničkog postupka podrazumeva upotrebu
sile radi ostvarenja seksualnog odnosa odnosno postojanje otpora na strani žrtve.
175
Za razliku od prethodnog slučaja, budući da se ovde radi o osobama mlađim od 14 godina ili nemoćnim licima, za
kvalifikaciju nasilja u porodici nije neophodno da postoji sila u ponašanju učinioca porodičnog nasilja niti da žrtva
takvom postupku pruža otpor. Drugim rečima, nasilničko ponašanje očituje se već u samom navođenju na seksualni
odnos ili u njegovom faktičkom odigravanju.
176
Ovu meru ne bi nikako trebalo mešati sa nekim ograničenjima koja roditelji primenjuju prema deci u procesu
vaspitavanja (na primer, ograničavanje noćnih izlazaka deteta). Ako postoji sumnja, kao i u svim drugim slučajevima,
treba se vratiti osnovnom pojmu nasilja u porodici koje zakon definiše kao ponašanje kojim jedan član porodice
ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Videti čl. 197. st. 1. Porodičnog
zakona.
177
Pojmovi „vređanje“ i „drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje“ predstavljaju pravne standarde za čije tumačenje
treba usvojiti objektivno-subjektivni kriterijum, što znači da treba imati u vidu kako prosečnog čoveka i prosečnu
ljudsku osetljivost u međusobnoj komunikaciji tako i individualne karakteristike (pol, starost, senzitivnost, iskustvo,
zdravstveno stanje itd.) člana porodice prema kome je upravljeno vređanje ili drsko, bezobzirno i zlonamerno
ponašanje. Sa druge strane, ovakva formulacija pokazuje stav tzv. nulte tolerancije srpskog zakonodavca prema nasilju
u porodici, što je zahtev svih međunarodnih dokumenata u oblasti zaštite od nasilja u porodici. To znači da nije
dozvoljeno apsolutno nikakvo nasilje u porodici te da se zaštita od nasilja u porodici ne sme zasnivati na sankcionisanju

47
 Sa druge strane, određivanje kruga osoba koje mogu biti povezane nasiljem u
porodici izuzetno je široko, kako bi se obuhvatili svi mogući porodični i kvaziporodični
odnosi za koje se zna da jesu ili da mogu biti podloga nasilničkom ponašanju. Tako se
članovima porodice – ali samo za potrebe ovog pravnog instituta – smatraju:
- supružnici ili bivši supružnici;
- deca i roditelji;
- krvni, adoptivni i tazbinski srodnici;
- osobe koje vezuje hraniteljstvo, vanbračna zajednica ili život u istom porodičnom
domaćinstvu;
- lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi
odnosno koja imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno, iako nikada nisu
živela u istom porodičnom domaćinstvu.178
(2) Mere zaštite od nasilja u porodici. Protiv člana porodice koji vrši nasilje
moguće je odrediti jednu ili više mera zaštite, a one imaju za cilj ili da potpuno zabrane
ili da samo ograniče održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice. Zakonske
mere zaštite od nasilja u porodici jesu:179
- izdavanje naloga za iseljenje nasilnika iz porodičnog stana ili kuće odnosno za
useljenje žrtve u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine ili zakupa
nepokretnosti, 180

samo njegovih kvalifikovanih oblika. U istom smislu i Preporuka Saveta Evrope o nasilju u porodici (1985). Isto i
Bogosavljević, V., op. cit, str. 40. Nemački Zakon o zaštiti od nasilja iz 2002. godine, takođe, definiše nasilje kao
svaku štetu koja je članu porodice pričinjena na njegovom telu, zdravlju ili slobodi ličnosti (par. 1. I 1).
178
Videti čl. 197. st. 3. Porodičnog zakona. Ova odredba ima nekoliko važnih obeležja. Najpre, ona štiti najširi mogući
krug osoba čiji lični, intimni odnos može biti uzrok porodičnog nasilja, pa kroz pojam „lica koja su međusobno bila ili
su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi“ nesumnjivo pruža zaštitu i u odnosu osoba istog pola. Stoga je pravo na
zaštitu od nasilja u porodici danas jedino pravo koje je u zakonodavstvu Srbije priznato osobama homoseksualne
orijentacije. Drugo, za pojam člana porodice u smislu ove zakonske odredbe nije neophodno da su žrtva i nasilnik
vezani zajednicom života, već se članovima porodice smatraju i osobe koje su bile ili su još uvek u emotivnoj ili
seksualnoj vezi, iako nikada nisu vodile zajednički život niti su živele u istom porodičnom domaćinstvu. Najzad, zaštita
od nasilja u porodici pruža se članovima porodice bez obzira na to da li njihova emotivna ili seksualna veza još uvek
postoji ili je prestala. Štaviše, iz literature je poznato da nasilnici, naviknuti da kontrolišu i dominiraju, naročito teško
prihvataju činjenicu da ih je žrtva napustila. Otuda ne treba da čudi podatak iz jedne studije da je veća verovatnoća da
će muž ubiti ženu pošto ga ona napusti, nego dok živi sa njim. Videti Kurz, D., Violence Against Women or Family
Violence?, Gender Violence, New York, 1997, str. 445.
179
Videti čl. 198. st. 2. Porodičnog zakona. U prvobitnom tekstu Nacrta Porodičnog zakona, koji je pripremio
ekspertski tim, među merama zaštite od nasilja u porodici bile su predviđene još dve mere: obavezno lečenje od
alkoholizma i drugih bolesti zavisnosti te obavezno savetovanje ili psihijatrijsko lečenje. Nažalost, Sekretarijat za
zakonodavstvo Vlade Republike Srbije ih je izostavio iz teksta Predloga Porodičnog zakona, ne razumevajući da su
upravo ove dve mere od izuzetne važnosti za sprečavanje nasilničkog ponašanja te da najveći broj nasilnika boluje od
alkoholizma ili drugih bolesti zavisnosti.
180
Smisao izdavanja naloga za iseljenje izvršioca nasilja sastoji se u tome da se privremeno zabrani ili ograniči
održavanje ličnih odnosa između nasilnika i člana porodice prema kome je preduzeto nasilje. Prema tome, zakonski
okvir koji sud prilikom izricanja ove mere uvek mora da poštuje jeste to da se radi o privremenom zabranjivanju
odnosno ograničavanju te da je smisao ove mere da zabrani ili ograniči lični odnos nasilnika i žrtve, a ne da se ograniči
pravo svojine ili pravo zakupa izvršioca porodičnog nasilja, pa se ovakva mera ne bi smela smatrati ni oduzimanjem ni
ograničavanjem prava svojine u smislu čl. 58. st. 2. Ustava. Ona bi se mogla razumeti samo kao ograničavanje načina
korišćenja imovine, koje dozvoljavaju i čl. 58. st. 3. Ustava i čl. 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju. Stoga
Ustavni sud nije prihvatio inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti ove odredbe Porodičnog zakona.
Videti rešenje Ustavnog suda IU-296/2005 od 9. jula 2009. U istom smislu se više puta izjasnio i Evropski sud za
ljudska prava. Tako, na primer, u presudi Scollo v. Italy od 1. septembra 1995. godine, Sud se pozvao na činjenicu da je
na osnovu čl. 1. st. 2. Prvog protokola država ovlašćena da donosi zakone koje smatra neophodnim u cilju kontrole
korišćenja svojine u skladu sa opštim interesima, ističući da su takvi zakoni uobičajeni upravo u oblasti stanovanja,
koja u modernom društvu ima krucijalni značaj u domenu socijalne i ekonomske politike. Da bi se takva politika
sprovela, zakonodavcu se mora priznati diskreciono pravo ne samo u pogledu prepoznavanja problema koji su važni iz

48
 - zabrana približavanja članu porodice na određenu udaljenost,
- zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice 181 i
- zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice. 182
Mera zaštite od nasilja u porodici može trajati najviše godinu dana, ali se može
produžavati sve dok ne prestanu razlozi zbog kojih je mera bila određena, kao što može i
prestati pre isteka vremena na koje je određena ako prestanu razlozi koji su je uslovili. 183
(3) Postupak. Mera zaštite od nasilja u porodici izriče se u posebnom parničnom
postupku, koji je takođe uređen novim porodičnim zakonodavstvom. Tužbu za
određivanje odnosno produženje mere zaštite od nasilja u porodici mogu podneti član
porodice prema kome je nasilje izvršeno, njegov zakonski zastupnik, javni tužilac i organ
starateljstva, a tužbu za prestanak takve mere može podneti samo član porodice protiv
koga je mera određena. 184 Za odlučivanje o meri zaštite od nasilja u porodici mesno je
nadležan, pored suda opšte mesne nadležnosti, i sud na čijem području ima prebivalište
odnosno boravište član porodice prema kome je nasilje izvršeno. 185 Postupak u sporu za
zaštitu od nasilja u porodici ima još nekoliko dodatnih specifičnih obeležja: postupak je
naročito hitan, što znači da se prvo ročište mora održati u roku od 8 dana od dana kada je
tužba primljena u sudu, a drugostepeni sud dužan je da donese odluku u roku od 15 dana
od dana kada mu je dostavljena žalba; sud nije vezan granicama tužbenog zahteva, pa
može odrediti i meru koja nije tražena ako oceni da se takvom merom najbolje postiže
zaštita od nasilja; konačno, žalba ne zadržava izvršenje presude o određivanju ili
produženju mere zaštite od nasilja u porodici. 186 Organ starateljstva u ovom postupku
može imati ili položaj aktivno legitimisanog subjekta ili položaj specifičnog veštaka, od
koga sud može zatražiti da iznese svoje mišljenje o svrsishodnosti tražene mere, odnosno
pomoćnog organa od koga se može očekivati da pomogne u pribavljanju potrebnih
dokaza. Najzad, organ starateljstva je dužan i da vodi evidenciju i dokumentaciju kako o

perspektive opšteg javnog interesa i koji zahtevaju preduzimanje kontrolnih mera već i u pogledu izbora konkretnih
zakonskih propisa kojima se te mere sprovode.
Sa druge strane, veoma je važno da postoji i mera izdavanja naloga za useljenje žrtve u porodični stan ili kuću, jer se
jedino na taj način može pomoći žrtvi koja je zbog počinjenog nasilja bila prinuđena da dobrovoljno napusti mesto
zajedničkog stanovanja.
181
Ova i prethodna mera izriču se u situacijama kada postoji opasnost da će izvršilac nasilja, i nakon što prestane
zajedničko stanovanje sa žrtvom, nastaviti ili započeti da je uznemirava na javnim mestima, u blizini mesta stanovanja
ili rada (presretanjem, sačekivanjem, praćenjem itd.). Zbog toga je u takvim situacijama neophodno dodatno fizičko
razdvajanje nasilnika i žrtve porodičnog nasilja kako bi se ograničile mogućnosti za nastavak ili eskalaciju nasilja, a
žrtvi omogućilo da nesmetano nastavi da obavlja svoje redovne životne aktivnosti. Kolika će prostorna udaljenost biti
potrebna da zaštiti žrtvu odrediće sud svojom odlukom u svakom konkretnom slučaju, vodeći računa o navikama,
potrebama, okolnostima stanovanja i rada te uopšte o prilikama u kojima može doći do ugrožavajućeg susretanja
članova porodice izvan porodičnog doma.
182
Zabranu daljeg uznemiravanja treba svakako razumeti kao opštu zabranu nasilja ili uznemiravanja, uključujući i
zabranu kontakta sredstvima telekomunikacija.
183
Videti čl. 198. st. 3. i čl. 199-200. Porodičnog zakona. Iseljenje nasilnika iz zajedničkog stana u nemačkom pravu
može trajati najviše 6 meseci, ali se može i produžiti za isto vreme. Videti par. 2. nemačkog Zakona o zaštiti od nasilja.
Opširnije o ovom zakonu videti Dethloff, N., Improving the Position of Women in German Family Law: The Violence
Protection Act of 2002 and Landmark Decisions in Maintenance Law, The International Survey of Family Law, 2003
Edition, str. 187-190.
184
Videti čl. 284. Porodičnog zakona.
185
Videti čl. 283. Porodičnog zakona.
186
Videti čl. 285. i čl. 286-287. Porodičnog zakona.

49
licima prema kojima je nasilje izvršeno tako i o licima protiv kojih je određena mera
zaštite. 187

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Opuz protiv Turske (Opuz v. Turkey).
Podnositeljka predstavke Nahide Opuz je turska državljanka, koja je rođena 1972.
godine. Od 1995. godine živela je u braku sa H.O. sa kojim je izrodila troje dece. Međutim, od
samog početka njihovog odnosa pa sve do razvoda braka, njih dvoje su imali ozbiljne svađe. U
četiri incidenta, koja su se dogodila u periodu od 1995. do 1998. godine, H.O. se nasilno ponašao
prema podnositeljki predstavke i njenoj majci; radilo se o pretnjama, teškim premlaćivanjima,
jednoj žestokoj svađi tokom koje je H.O. izvadio nož i jednoj situaciji u kojoj je automobilom
namerno udario podnositeljku predstavke i njenu majku. O svakom od ovih incidenata bile su
obaveštene turske vlasti, a obe žene bile su podvrgnute lekarskim pregledima; u zvaničnim
lekarskim izveštajima potvrđene su različite povrede (krvarenja, posekotine, uboje, oderotine i
modrice). Medicinski je potvrđeno da su obe žene zadobijale povrede opasne po život. Pred
turskim organima je u tri slučaja pokrenut krivični postupak protiv H.O. zbog pretnji smrću,
nanošenja teških telesnih povreda i pokušaja ubistva. Međutim, budući da su podnositeljka
predstavke i njena majka u sva tri slučaja povukle krivične prijave, domaći sudovi su obustavili
postupke, osim u slučaju koji se odnosio na incident sa automobilom, za koji je H.O. osuđen na tri
meseca zatvora, da bi kazna potom bila preinačena u novčanu kaznu. U oktobru 2001. godine H.O.
je podnositeljku predstavke sedam puta izbo nožem; ona je nakon toga završila u bolnici, a
nasilnik je osuđen na još jednu novčanu kaznu (u protivvrednosti od oko 385 evra). Najzad, majka
podnositeljke predstavke odlučila je da se zbog neprekidnih pritisaka i pretnji smrću zajedno sa
ćerkom preseli u Izmir. Tokom vožnje u kombiju za selidbu 11. marta 2002. godine H.O. je
prisilio kombi da se zaustavi, otvorio vrata suvozača i pucao u majku podnositeljke predstavke,
koja je odmah izdahnula. H.O. je osuđen zbog ubistva i nezakonitog posedovanja vatrenog oružja
na doživotnu robiju, ali je pušten na slobodu do ishoda žalbenog postupka. U aprilu 2008. godine
podnositeljka predstavke je podnela još jednu krivičnu prijavu tražeći da turske vlasti preduzmu
mere kako bi je zaštitile, budući da je njen bivši suprug ponovo počeo da joj preti nakon što je
pušten na slobodu. Zastupnik podnositeljke predstavke obavestio je Evropski sud za ljudska prava
u maju i novembru 2008. godine da nije preduzeta nijedna zaštitna mera. Kada je Sud zatražio
objašnjenje od turskih vlasti, preduzete su neke konkretne mere za zaštitu podnositeljke
predstavke, pre svega tako što su svim policijskim stanicama dostavljene fotografije i otisci prstiju
H.O. uz nalog za hapšenje u slučaju da bude primećen u blizini stana podnositeljke predstavke.
Evropski sud za ljudska prava je zaključio da nacionalne vlasti nisu ispoljile dužnu
pažnju i budnost u sprečavanju nasilja protiv podnositeljke predstavke i njene majke, prvenstveno
tako što bi preduzele mere krivičnog progona ili druge adekvatne preventivne mere protiv H.O.
Kako je u ovom slučaju novo nasilje, čak i napad sa smrtnim ishodom, bilo ne samo mogućno, već
i sasvim predvidivo, imajući u vidu istorijat nasilničkog ponašanja H.O. i njegov krivični dosije u
vezi sa ponašanjem prema ženi i njenoj majci, odnosno njegove stalne pretnje po njihovo zdravlje
i bezbednost. Isto tako, Sud je ocenio da se nikako ne može reći da je istraga za ubistvo (koja je
trajala 6 godina) bila efikasna, iako je za ubistvo čak postojalo i priznanje. Iz ovih razloga Sud je
zaključio da turske vlasti nisu zaštitile pravo na život majke podnositeljke predstavke, čime su
prekršile član 2. Evropske konvencije o ljudskim pravima (pravo na život). Sud je utvrdio i
povredu člana 3. Konvencije (zabrana mučenja ili nečovečnog i ponižavajućeg postupanja ili
kažnjavanja) zbog toga što turski pravni sistem nije obezbedio konkretne upravne i policijske mere
za zaštitu posebno osetljivih i ranjivih lica od porodičnog nasilja. Takođe, Sud je sa velikom
zabrinutošću konstatovao da nasilje čija je žrtva bila podnositeljka predstavke u suštini nije
okončano, te da su vlasti zadržale svoj indolentni stav sve dok Sud nije zatražio od tužene države
da dostavi tražene informacije, uprkos zahtevu podnositeljke predstavke koji je postavljen još

187
Videti čl. 286. i čl. 289. Porodičnog zakona i Pravilnik o evidenciji i dokumentaciji o licima prema kojima je
izvršeno nasilje u porodici i o licima protiv kojih je određena mera zaštite od nasilja u porodici (Službeni glasnik
Republike Srbije, br. 56/2005).

50
 aprila 2008. godine. Najzad, Sud je utvrdio i povredu člana 14. Evropske konvencije (zabrana
diskriminacije) prihvatajući da je podnositeljka predstavke dokazala kako su žrtve nasilja u
porodici mahom žene i kako opšta i diskriminatorna pravosudna pasivnost u Turskoj stvara klimu
koja je podsticajna za porodično nasilje. Drugim rečima, Sud je zauzeo stav da država, time što ne
pruža zaštitu ženama od porodičnog nasilja, krši njihovo pravo na jednakost pred zakonom, bez
obzira što takvo kršenje ne mora nužno biti namerno. Evropski sud je podnositeljki predstavke
dosudio naknadu nematerijalne štete u iznosu od 30.000 evra, kao i troškove sudskog postupka. 188

Slučaj Lindelof protiv Švedske (Lindelöf v. Sweden).

Kristina i Bernd Lindelof su roditelji devojčice Elinor, koja je rođena 1979. godine kao
teško retardirano dete (Retov sindrom). Ona je podvrgnuta rehabilitaciji i pohađala je specijalnu
školu za mentalno nedovoljno razvijenu decu. U jesen 1991. i u proleće 1992. godine terapeuti su
primetili da se ona u više navrata igrala sa igračkama životinja na takav način da ih je to navelo na
zaključak da je bila seksualno zlostavljana. Započela je istraga sa sumnjom da je seksualno
iskorišćavanje poticalo od oca i devojčica je odlukom nadležne socijalne službe odmah oduzeta od
roditelja. Služba socijalnog staranja pokrenula je i sudski postupak, zahtevajući da devojčica bude
trajno smeštena u drugu porodicu. Istovremeno, javni tužilac je odbio da pokrene krivični
postupak protiv oca, nalazeći da za optužbu za seksualno zlostavljanje nema dovoljno dokaza.
Tokom daljeg postupka pred sudom, roditelji devojčice su zahtevali da im ćerka bude vraćena,
dokumentujući svoj zahtev ekspertskim mišljenjima o prirodi bolesti od koje pati Elinor i za koju
je karakteristično nedovoljno razumevanje reči i simbola. Apelacioni administrativni sud doneo je
na osnovu takvih nalaza odluku da se okonča socijalno staranje nad Elinor te da ona bude vraćena
roditeljima. Nakon toga, roditelji su pred Evropskim sudom za ljudska prava pokrenuli postupak
zbog toga što je odlukama švedskih državnih organa o oduzimanju deteta bilo povređeno njihovo
pravo na poštovanje porodičnog života (član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima).
Pred Evropskim sudom ovaj spor okončan je prijateljskim poravnanjem, na osnovu koga
je Vlada Švedske izrazila žaljenje zbog patnje kojima su bili izloženi podnosioci predstavke i
pristala da im na ime naknade štete isplati iznos od 2.100.000 švedskih kruna. 189

8. Srodstvo

(1) Pojam srodstva

Sa stanovišta prava, srodstvo predstavlja pravom priznati prirodni i društveni (ili
samo društveni) odnos između dva ili više lica, na osnovu kojeg se između njih zasnivaju
određena prava i dužnosti. Naše pozitivno pravo, kao i većina prava u svetu, pridaje
značaj samo trima vrstama srodstva. To su krvno, tazbinsko i adoptivno srodstvo.
Istorija. U istoriji prava, međutim, bile su poznate i mnoge druge vrste srodstva. Tako
je, na primer, u rimskom pravu bilo poznato agnatsko srodstvo, koje je obuhvatalo lica koja žive u
zajednici života i rada, pod vlašću zajedničkog paterfamiliasa koji nad njima vrši vlast porodičnog
starešine (patria potestas). Dakle, srodnik (agnat) jeste onaj sa kojim se živi i radi u istoj porodici, a
nije srodnik niko ko živi van porodice, pa čak ni ukoliko se nalazi u bliskom stepenu krvnog
srodstva sa članovima porodice. Ovakav način računanja srodstva zadržao se u Rimu sve do kraja
republike. 190 Šerijatsko pravo, koje je između Prvog i Drugog svetskog rata važilo za stanovnike
muslimanske veroispovesti i u Kraljevini Jugoslaviji, poznavalo je srodstvo po mleku, koje se
zasnivalo dojenjem tuđeg maloletnog deteta koje nije navršilo 2 godine života. Ovakvo srodstvo

188
Videti Case of Opuz v. Turkey, No. 33401/02 od 9. juna 2009.
189
Videti Case of Lindelöf v. Sweden, No. 22771/93 od 20. juna 2000.
190
Videti Horvat, 1977, str. 69, Stojčević, 1979, str. 91.

51
 predstavljalo je bračnu smetnju u istom obimu kao i krvno srodstvo, tako da dojeno dete nije moglo
zaključiti brak sa istim krugom osoba sa kojima to nije moglo ni rođeno dete dojilje. 191 Prema
Bračnom pravilniku Srpske pravoslavne crkve poznato je prijateljstvo, koje predstavlja srodstvo
između krvnih srodnika jednog bračnog druga i krvnih srodnika drugog bračnog druga i predstavlja
bračnu smetnju u nešto manjem obimu nego krvno srodstvo, te duhovno srodstvo koje obuhvata
kuma, kumče i njihove potomke i predstavlja bračnu smetnju na isti način kao i krvno srodstvo.
Najzad, crkveno pravo uvažava i pobratimstvo i posestrimstvo kao srodstvo koje se zasniva kao
ugovorno, zavetno srodstvo. Sve ove tri vrste srodstva iz crkvenog prava predstavljale su bračne
smetnje prema Srpskom građanskom zakoniku. 192

(2) Vrste srodstva

Krvno srodstvo predstavlja pravni odnos između dva ili više lica koja direktno ili
indirektno potiču jedno od drugoga ili od zajedničkog pretka. Prema tome, krvno
srodstvo zasniva se isključivo rađanjem, ali se utvrđuje na različite načine, u zavisnosti
od toga da li se radi o rađanju u braku ili van braka. 193 Veza između krvnih srodnika
može biti dvojaka, te se oni svrstavaju u dve linije. Pravu liniju (linea recta) čine lica
koja potiču jedno od drugog direktno (na primer, otac i sin) ili indirektno (na primer,
deda i unuka). Prava linija ima i dva pravca kroz koje se može posmatrati odnos krvnih
srodnika. Jedan pravac ide od predaka ka potomcima (na primer, od dede ka unuku) i taj
deo prave linije naziva se nishodna prava linija, a svi srodnici u nishodnoj liniji nazivaju
se descendenti. Drugi pravac ide od potomaka ka precima (na primer, od praunuke ka
pradedi) i naziva se ushodna prava linija, a svi srodnici u ushodnoj liniji nazivaju se
ascendenti. Pobočna linija (linea collateralis ili linea transversa) obuhvata sva lica koja
potiču od zajedničkog pretka ili od para zajedničkih predaka. Ukoliko krvni srodnici
potiču od para zajedničkih predaka (na primer, rođeni brat i sestra ili brat i sestra od
strica) nazivaju se punorodni pobočni srodnici (germani), a ukoliko imaju samo jednog
zajedničkog pretka (na primer, polubraća i polusestre) nazivaju se polurodni pobočni
srodnici. Polurodni pobočni srodnici mogu poticati od zajedničkog oca a različite majke, i
tada se nazivaju jednokrvnim (consanguinei), odnosno od jedne majke a različitog oca,
kada nazivaju jednoutrobnim (uterini).
Tazbinsko srodstvo predstavlja odnos jednog bračnog druga i krvnih srodnika
drugog bračnog druga. Prema tome, tazbinsko srodstvo zasniva se putem braka, za
razliku od krvnog srodstva koje se zasniva rađanjem. 194
Adoptivno srodstvo (ili građansko srodstvo) nastaje pravnim putem, usvajanjem
tuđeg maloletnog deteta. Srodstvo po usvojenju obuhvata sve osobe koje bi se
međusobno nalazile u krvnom srodstvu da se umesto usvojenja dogodilo rođenje
deteta. 195

191
Bideti Begović, 1936, str. 47.
192
Videti opširnije Marković, 1920, str. 38–43, Perić, 1934, str. 2–26.
Otuda se samo kao omaška može shvatiti konstatacija da se krvno srodstvo zasniva pobračenjem. Videti Janjić-
193

Komar i dr., 1994, str. 61.

194
Razume se, među samim supružnicima ne zasniva se ni tazbinsko, ni bilo koje drugo srodstvo. Supružnici se nalaze
u posebnom pravnom odnosu koji se naziva brak i on za njih ne predstavlja izvor srodstva, ali predstavlja izvor
tazbinskog srodstva za njihove krvne srodnike.
195
U zavisnosti od toga da li je zasnovano potpuno ili nepotpuno usvojenje razlikuje se i krug srodnika obuhvaćenih
ovom vrstom srodstva. Kod nepotpunog usvojenja, koje je poznavao raniji Zakon o braku i porodičnim odnosima,
zasnivalo se srodstvo samo između usvojioca, sa jedne strane, te usvojenika i svih njegovih potomaka, sa druge strane.

52
 (3) Računanje srodstva
Pravila o računanju krvnog srodstva treba da posluže da se u svakom konkretnom
slučaju srodnici rangiraju prema tome koliku količinu zajedničke krvi imaju, odnosno
koliko je blisko njihovo krvno srodstvo. Blizina ili udaljenost krvnih srodnika jednog od
drugog ili od zajedničkog pretka utvrđuje se po stepenima. U savremenim pravima
gotovo univerzalno prihvaćen je isti način računanja srodstva po stepenima koji je
ustanovljen još u rimskom pravu, a naziva se građansko računanje srodstva (computatio
civilis). 196 On se sastoji u tome što se udaljenost odnosno blizina srodstva određuje
brojem rođenja koja su se dogodila između osoba čiji stepen srodstva treba utvrditi, po
pravilu „koliko rođenja toliko stepena” (tot sunt gradus in cognatione, quod sunt
generationes). 197 To znači da je krvno srodstvo bliže, da je njegov intenzitet jači, a
količina zajedničke krvi veća, ako je broj rođenja između dva posmatrana srodnika manji,
i obrnuto. Evo kako to izgleda na konkretnim primerima. Otac (X) i sin (A) nalaze se u
prvom stepenu prave linije krvnog srodstva, jer ih razdvaja samo jedno rođenje (sina A).
Deda (X) i unuka (B) nalaze se u drugom stepenu prave linije krvnog srodstva, pošto ih
razdvajaju dva rođenja (unuke B i njenog oca A). Pradeda (X) i praunuka (C) nalaze se u
trećem stepenu prave linije krvnog srodstva, jer ih razdvajaju tri rođenja (praunuke C,
njenog oca D i dede A) itd. Kod pobočne linije se primenjuje identičan princip. Prvi
stepen pobočne linije krvnog srodstva ne postoji, pošto formiranje pobočne linije
podrazumeva najmanje dva rođenja. Brat (D) i sestra (B) su u drugom stepenu pobočne
linije krvnog srodstva, jer ih od najbližeg zajedničkog pretka (oca A) dele dva rođenja
(brata D i sestre B). Ujak (D) i sestričina (E), tetka (B) i bratanac (F), stric (D) i sinovica
(G) itd. nalaze se u trećem stepenu pobočne linije krvnog srodstva, s obzirom da ih od
najbližeg zajedničkog pretka (dede A) dele tri rođenja (sestričine E, njene majke B i
ujaka D; bratanca F, njegovog oca D i tetke B; sinovice G, njenog oca H i strica D). Deca
dvojice braće (F) i (G) nalaze se u četvrtom stepenu pobočne linije krvnog srodstva, jer ih
od najbližeg zajedničkog pretka (dede A) dele četiri rođenja (rođenje brata od strica F,
sestre od strica G, te rođenja njihovih očeva D i H) itd. Na grafičkom prikazu to izgleda
još jasnije.
Šema krvnog srodstva (UBACITI ŠEMU!!!)

Tazbinsko srodstvo se računa na identičan način kao i krvno srodstvo. Prema tome
u kojoj se liniji i stepenu krvnog srodstva nalazi bračni drug sa svojim srodnikom, u istoj
liniji i istom stepenu tazbinskog srodstva jeste njegov bračni drug sa tom osobom. Tako,
na primer, otac i sin se nalaze u prvom stepenu prave linije krvnog srodstva, pa se zato i
sinovljeva supruga (snaha) i njegov otac (svekar) nalaze u prvom stepenu prave linije
tazbinskog srodstva; majka i ćerka se, takođe, nalaze u prvom stepenu prave linije krvnog
srodstva, te se i majčin suprug (očuh) i njena ćerka (pastorka) nalaze u prvom stepenu

196
Za razliku od građanskog računanja krvnog srodstva kanonsko pravo se služi tzv. prirodnim načinom računanja
srodstva (computatio naturalis). Razlike nema kada je u pitanju prava linija, ali se kod pobočne linije broje rođenja
samo sa jedne strane linije. Tako su, na primer, rođeni brat i sestra u prvom stepenu pobočne linije kod naturalnog
računanja, a u drugom kod građanskog načina računanja srodstva.
197
Sec. Inst. Just. 3, 6, 1. Pri tom, kada je reč o pravoj liniji, valja imati na umu da izraz „prava linija” ne treba shvatati
bukvalno, jer se srodstvo i među potomcima i među precima grana i račva, tako da grafički prikaz prave linije može biti
izražen i izlomljenom i doslovce pravom linijom.

53
prave linije tazbinskog srodstva; dve sestre se nalaze u drugom stepenu pobočne linije
krvnog srodstva, pa se stoga sestrin suprug (zet) i njena sestra (svastika) nalaze u drugom
stepenu pobočne linije tazbinskog srodstva itd.
Isto vredi i za adoptivno srodstvo. Usvojenik i njegovi potomci se nalaze u onoj
liniji i onom stepenu adoptivnog srodstva sa usvojiteljima i njihovim krvnim srodnicima,
u kojima bi, po krvnom srodstvu, bilo i prirodno dete usvojitelja i svi njegovi potomci.

(4) Značaj srodstva

Sve tri vrste srodstva (krvno, tazbinsko i adoptivno), po pravilu, zasnivaju trajnu
vezu među srodnicima, koja ne prestaje ni smrću ni razvodom braka. Jedino može
prestati srodstvo zasnovano usvojenjem u slučaju njegovog poništenja. Nadalje, sve tri
vrste srodstva predstavljaju osnov za sticanje ili vršenje mnogih prava i obaveza, ne samo
u porodičnom pravu nego i u drugim granama prava. Evo nekih najvažnijih pravnih
instituta u kojima srodstvo igra presudnu ulogu.
Bračna smetnja. Krvno srodstvo predstavlja bračnu smetnju u pravoj liniji bez
obzira na stepen srodstva, a u pobočnoj liniji obuhvata sve srodnike drugog i trećeg
stepena srodstva, dok od srodnika koji se nalaze u četvrtom stepenu pobočne linije
krvnog srodstva bračnu smetnju predstavlja samo srodstvo između dece rođene braće i
sestara ili polubraće i polusestara (tzv. prvobratučed). Tazbinsko srodstvo je bračna
smetnja samo u prvom stepenu prave linije. Adoptivno srodstvo se izjednačava sa krvnim
srodstvom. 198
Adoptivna smetnja. Krvno srodstvo je smetnja za zasnivanje usvojenja u pravoj
liniji bez obzira na stepen srodstva, a u pobočnoj liniji samo u drugom stepenu.
Postojanje adoptivnog srodstva između usvojitelja i usvojenika predstavlja smetnju za
zasnivanje novog adoptivnog srodstva. 199
Zakonsko izdržavanje. Obavezom zakonskog izdržavanja obuhvaćeni su svi krvni
srodnici u pravoj liniji, te braća i sestre, pastorci, očuh i maćeha, kao i adoptivni srodnici
po pravilima koja važe za krvno srodstvo.200
Zakonsko nasleđivanje. Krvno srodstvo i srodstvo zasnovano usvojenjem
predstavljaju osnov za grupisanje srodnika u nasledne redove, pri čemu srodnici bližeg
naslednog reda isključuju iz nasleđivanja srodnike daljih naslednih redova.201
Krivično delo. Krvno srodstvo između svih srodnika u pravoj liniji i između brata i
sestre ulazi u sastav bića krivičnog dela „rodoskrvnjenje”, ali krvno i adoptivno srodstvo
mogu biti osnov za vršenje i nekih drugih krivičnih dela, kao što su: „oduzimanje
maloletnog lica”, „promena porodičnog stanja”, „zapuštanje i zlostavljanje maloletnog
lica”, „nedavanje izdržavanja”, „kršenje porodičnih obaveza” i "nasilje u porodici". 202
Izuzeće. Sudija ili sudija-porotnik u krivičnom postupku ne može vršiti sudijske
dužnosti ako mu je okrivljeni ili njegov branilac, tužilac, oštećeni, njihov zakonski

198
Videti čl. 19-21. Porodičnog zakona.
199
Videti čl. 92-93. Porodičnog zakona.
200
Videti čl. 154-159. Porodičnog zakona.
201
Videti čl. 8. Zakona o nasleđivanju.
202
Videti čl. 191–197. Krivičnog zakonika.

54
zastupnik ili punomoćnik, bračni drug ili lice sa kojim živi u vanbračnoj ili drugoj trajnoj
zajednici života ili srodnik po krvi u pravoj liniji bez obzira na stepen srodstva, a u
pobočnoj liniji do četvrtog stepena, odnosno tazbinski srodnik do drugog stepena, ili je
njegov usvojitelj ili usvojenik. U istom obimu srodstvo je osnov za izuzeće sudije u
parničnom postupku, u odnosu na stranku, njenog zakonskog zastupnika ili
punomoćnika. 203
Zakup stana. Članovima porodičnog domaćinstva zakupca stana, koji imaju pravo
da posle njegove smrti nastave sa korišćenjem stana, smatraju se, pored njegovog
bračnog druga, i njegovo dete, usvojenik, pastorak, njegovi roditelji ili roditelji njegovog
bračnog druga, kao i lice koje je zakupac po zakonu dužan da izdržava. 204
Penzija. Pravo na porodičnu penziju imaju članovi porodice osiguranika posle
njegove smrti. To su, pored bračnog druga osiguranika, i njegova deca (rođena u braku ili
van braka, usvojena deca, pastorčad koju je osiguranik odnosno korisnik osiguranja
izdržavao, unučad, te druga deca bez roditelja odnosno deca koja imaju jednog ili oba
roditelja koji su potpuno nesposobni za rad, a koju je osiguranik odnosno korisnik prava
izdržavao) i njegovi roditelji odnosno usvojitelji, te očuh i maćeha.205
Porez. Poreskom obvezniku priznaju se standardni odbici prilikom obračunavanja
poreza na dohodak građana, među kojima je i odbitak za izdržavane članove porodice, u
koje spadaju i njegova maloletna deca i usvojenici, punoletna deca i usvojenici koji se
nalaze na redovnom školovanju, unuci, kao i njegovi roditelji, odnosno usvojioci. 206

9. Lično ime

(1) Pojam ličnog imena

Lično ime jeste jedno od osnovnih obeležja fizičkog lica, koje služi za
identifikaciju njegovog ličnog statusa. Sastoji se od imena i prezimena. Ime (rođeno ime)
predstavlja način lične identifikacije i individualizacije jednog lica prema svakom
drugom licu u okviru jedne porodice, a prezime (porodično ime) označava vezanost toga
lica za porodicu ili širu srodničku grupu. Zakonom nije ograničen broj reči od kojih se
može sastojati ime i prezime. Međutim, ako građanin dobije ime ili prezime, odnosno i
ime i prezime sastavljeno od više od tri reči, dužan je da u pravnom saobraćaju koristi
lično ime koje je skraćeno tako da sadrži samo pojedine reči iz imena i prezimena. U tom
slučaju govori se o skraćenom ličnom imenu,207 a građanin je dužan da se služi uvek
istim skraćenim ličnim imenom. Najzad, svako ima pravo da se uz lično ime služi i
drugim, neobavezno dodatim rečima koje predstavljaju prateće oznake fizičkog lica:
rođeno ime oca ili majke (ili samo prvo slovo tog imena), nadimak, pseudonim,

203
Videti čl. 37. st. 1. tačka 2.. Zakonika o krivičnom postupku (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 72/2011) i čl.
67. st. 1. tačka 3. i Zakona o parničnom postupku.
204
Videti čl. 9. st. 2. i 4. Zakona o stanovanju.
205
Videti čl. 28. st. 1 tačka 2. i 3. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (Službeni glasnik Republike Srbije,
br. 34/2003, 64/2004, 64/2004.....108/2013).
206
Videti čl. 10. Zakona o porezu na dohodak građana (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 24/2001, 80/2002,
135/2004..... 108/2013).
207
Videti čl. 343. Porodičnog zakona.

55
umetničko ime, konspirativno ime, akademske i druge titule, naziv „mlađi” ili „stariji” u
krajevima gde postoji običaj da najstarije muško dete dobije ime svog oca itd.

(2) Načela o ličnom imenu

Iz ustavnih odredbi i zakonskih propisa kojima je uređeno pravo na lično ime
proizlaze sledeća načela o ličnom imenu:
1. Lično ime je lično neimovinsko pravo građanina. Titular ne može to pravo preneti
na drugo lice niti ga se može odreći. Pravo na ime ne zastareva.
2. Pravo na lično ime stiče se rođenjem, a štiti se od trenutka upisa u matičnu
knjigu rođenih. Matična knjiga je javna knjiga za koju važi pretpostavka tačnosti i u koju
ima pravo uvida svako neposredno pravno zainteresovano lice. Upis ličnog imena ima
konstitutivni karakter, što znači da tek od momenta upisa lično ime postaje zaštićeno
lično pravo građanina koje deluje prema svim trećim licima. 208
3. Svako je dužan da se služi svojim ličnim imenom. Ova dužnost proizlazi iz
potrebe zaštite prava i interesa trećih lica u pravnom saobraćaju i iz potrebe obezbeđenja
pravne sigurnosti uopšte. Postoje dva osnovna načina da se povredi pravo na ime:
osporavanje prava na ime (odricanje titularu prava da upotrebljava lično ime;
sprečavanje ili ometanje titulara pri upotrebi ličnog imena; izbegavanje da se titular
označi svojim ličnim imenom; označavanje titulara drugim, a ne sopstvenim ličnim
imenom; iskrivljavanje imena titulara itd.) i neovlašćena upotreba imena (prisvajanje
tuđeg ličnog imena, označavanje trećih lica ličnim imenom titulara itd.). 209 Lice čije je
pravo na ime povređeno može u parničnom postupku zahtevati od suda da utvrdi
postojanje prava da se ono služi svojim imenom, da naredi uklanjanje, uništenje ili
preinačenje predmeta kojima je izvršena povreda prava, kao i da zabrani dalje vršenje ili
ponavljanje radnje kojom se povređuje pravo na ime. Povreda prava na ime je i osnov za
naknadu imovinske i neimovinske štete odnosno za dosuđivanje dobiti ostvarene
upotrebom ličnog imena, a upotreba tuđeg ili izmišljenog ličnog imena u nekim
situacijama povlači za sobom i prekršajnu ili krivičnopravnu odgovornost. 210
4. Lično ime se može promeniti. Pravo na promenu ličnog imena je sastavni deo
prava na lično ime, koje se može ograničiti samo iz razloga koje zakon predviđa. 211

(3) Određivanje ličnog imena

Lično ime deteta određuju, po pravilu, njegovi roditelji zajednički i sporazumno.
Roditelji su slobodni da odrede rođeno ime deteta prema svom nahođenju, ali ne mogu
odrediti pogrdno ime, ime kojim se vređa moral ili je u suprotnosti sa običajima i
shvatanjima sredine. 212 Roditelji imaju pravo da se ime deteta upiše u matičnu knjigu
rođenih i na maternjem jeziku i pismu jednog ili oba roditelja.213 Dete dobija prezime

208
Videti čl. 64. st. 2. Ustava te čl. 13. st. 1-2. i čl. 342. st. 2. Porodičnog zakona.
209
Videti čl. 351. Porodičnog zakona.
210
Videti čl. 355-356. Porodičnog zakona i čl. 329. Krivičnog zakonika, koji inkriminiše krivično delo „lažno
predstavljanje”.
211
Novi srpski Ustav proklamuje načelo da su izbor i korišćenje ličnog imena i imena svoje dece slobodni. Videti čl.
37. st. 3. Ustava.
212
Videti čl. 344. st. 3. Porodičnog zakona.
213
Videti čl. 344. st. 2. Porodičnog zakona.

56
prema prezimenu jednog ili oba roditelja, ali zajedničkoj deci roditelji ne mogu odrediti
različita prezimena.214 Lično ime deteta određuje samo jedan roditelj, ako drugi roditelj
nije u životu, ako je u nemogućnosti da vrši roditeljsko pravo ili je nepoznat.
Organ starateljstva određuje lično ime deteta u nekoliko situacija. Prvo, organ
starateljstva odrediće lično ime deteta čiji roditelji ne mogu da postignu sporazum o
imenu, pošto prethodno sasluša oba roditelja i utvrdi razloge njihovog nesporazuma.
Drugo, ako nijedan od roditelja deteta nije živ ili nije u mogućnosti da vrši roditeljsko
pravo, odnosno ako su oba roditelja nepoznata, lično ime deteta odrediće, takođe, organ
starateljstva. Najzad, organ starateljstva dužan je da odredi lično ime deteta i ako su
roditelji odredili detetu pogrdno ime, ime kojim se vređa moral ili ime koje je u
suprotnosti s običajima i shvatanjima sredine. U tom slučaju roditelji bi trebalo da budu
pozvani da detetu odrede novo ime, a ako oni to ne učine u ostavljenom roku, organ
starateljstva treba samostalno da odredi ime deteta.215

(4) Promena ličnog imena

Lično ime se može promeniti prilikom promene porodičnog statusa ili po zahtevu u
posebnom upravnom postupku.
Promena porodičnog statusa. Maloletnom detetu kome je određeno lično ime može
se promeniti prezime posle promene porodičnog statusa, do koje je došlo utvrđivanjem
očinstva ili materinstva, odnosno osporavanjem očinstva ili materinstva. Prezime deteta
menja se i prilikom zasnivanja usvojenja. Zasnivanjem usvojenja usvojenik obavezno
dobija prezime prema prezimenu jednog ili oba usvojitelja. 216 Za promenu ličnog imena
maloletnom detetu ili usvojeniku starijem od 10 godina potreban je i njegov pristanak.217
Promena ličnog imena u vezi sa promenom statusa vrši se i prilikom sklapanja ili
prestanka braka. U srpskom pravu supružnici se mogu sporazumeti prilikom sklapanja
braka da svaki od njih zadrži svoje prezime, ili da umesto svog uzme prezime drugog
supružnika, ili da svom prezimenu doda prezime drugog supružnika, odnosno prezimenu
drugog supružnika doda svoje prezime. Po prestanku braka, supružnik koji je prilikom
sklapanja braka promenio prezime može, u roku od 60 dana, uzeti prezime koje je ranije
nosio. 218
Promena u posebnom upravnom postupku. Svaki građanin stariji od 15 godina ima
pravo da promeni lično ime, odnosno samo rođeno ime ili samo prezime, na osnovu
zahteva koji lično podnese i o kome odlučuje opštinski organ uprave po mestu
prebivališta, odnosno boravišta podnosioca zahteva. Ako se radi o detetu mlađem od 15

214
Videti čl. 345. st. 1. i 2. Porodičnog zakona. Crnogorsko pravo, naprotiv, ne zabranjuje roditeljima da svojoj
zajedničkoj deci odrede različita prezimena.
215
Videti čl. 344. st. 4. i čl. 345. st. 3. Porodičnog zakona. Prema rešenju crnogorskog prava, pod pretpostavkom da
nijedan roditelj deteta nije u životu ili nije u mogućnosti da vrši roditeljsko pravo, lično ime detetu određuje lice kome
je povereno staranje o detetu u saglasnosti sa organom starateljstva. Videti čl. 6. st. 4. Zakona o ličnom imenu
(Službeni list Crne Gore, br. 47/2008).
216
Videti čl. 349. Porodičnog zakona.
217
Videti čl. 346. st. 2. Porodičnog zakona.
218
Videti čl. 348. Porodičnog zakona. Retka su prava u uporednom pravu koja ne dozvoljavaju mogućnost izbora
prezimena supružnicima ili ga znatno ograničavaju. Tako je, na primer, Turska jedina zemlja članica Saveta Evrope
koja još uvek obavezuje ženu da posle sklapanja braka nosi prezime muža ili da, eventualno, svoje devojačko prezime
stavi ispred prezimena muža. Videti čl. 153. Turskog građanskog zakonika.

57
godina, ovakav zahtev podnosi zakonski zastupnik deteta prema opštim pravilima o
zakonskom zastupanju. 219 Žalbu protiv rešenja o odbijanju zahteva za promenu ličnog
imena podnosilac zahteva može izjaviti ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu u
roku od 15 dana od dana prijema rešenja. 220 Neće, međutim, biti odobrena promena
ličnog imena: (a) licu protiv koga se vodi krivični postupak za delo za koje se goni po
službenoj dužnosti, (b) licu koje je već osuđeno za takvo krivično delo, dok kazna nije
izvršena ili dok traju pravne posledice osude, (c) licu za koje se utvrdi da promenom
imena namerava da izbegne neku svoju obavezu i (d) licu koje traži promenu ličnog
imena u pogrdno ime ili prezime, u ime ili prezime kojim se vređa moral ili koje je u
suprotnosti sa običajima i shvatanjima sredine. 221

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Unal Tekeli protiv Turske (Ünal Tekeli v. Turkey).
Podnositeljka predstavke, Ajten Unal Tekeli, turska državljanka, rođena 1965. godine u Izmiru,
sklopila je brak u decembru 1990. godine. Iako je bila poznata po svom devojačkom prezimenu tokom
svoje dotadašnje profesionalne karijere, morala je da uzme prezime muža na osnovu izričite odredbe
turskog prava. U februaru 1995. godine pokušala je da od suda dobije dozvolu da upotrebljava samo svoje
devojačko prezime, ali je njen zahtev bio odbijen. Istu odluku doneo je i Kasacioni sud Turske, juna 1995.
godine. Potom se obratila Evropskom sudu za ljudska prava. Navela je da odbijanje državnih organa da joj
dozvole da upotrebljava samo svoje devojačko prezime nakon sklapanja braka predstavlja povredu prava na
poštovanje porodičnog života (član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima) i povredu prava na
ravnopravnost (član 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima).
Evropski sud za ljudska prava je odbio da se izjašnjava o tome da li je obaveza da promeni ime za
podnositeljku predstavke mogla uticati na njen profesionalni život. Umesto toga, Sud je podsetio da pored
profesionalnog i poslovnog konteksta, prezime identifikuje osobu i u njenom ličnom i porodičnom životu u
odnosu na sposobnost da ustanovi i razvije socijalne, kulturne ili neke druge odnose sa drugim ljudskim
bićima. Stoga je Sud zaključio da je u ovom konkretnom slučaju odbijanje dozvole podnositeljki
predstavke da nosi svoje devojačko prezime – po kome je ona bila poznata u privatnim krugovima i u
svojim kulturnim i političkim aktivnostima – moglo značajno da utiče na njen položaj i njen ravnopravan
status u odnosu na muža. Sud je odbio da dosudi naknadu neimovinske štete, smatrajući da je odluka sama
po sebi dovoljna za postizanje pravične satisfakcije, već je dosudio samo naknadu troškova postupka. 222

219
Otuda je potpuno nezakonita praksa koju je, pogrešnim tumačenjem zakonskih odredbi, bilo ustanovilo Ministarstvo
za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku tokom 2006. godine, izdajući uputstvo opštinskim organima uprave da je
zabranjena promena ličnog imena za osobe mlađe od 15 godina. Takvo tumačenje u suprotnosti je kako sa ustavnom
garancijom o slobodi izbora i korišćenja sopstvenog ličnog imena i imena svoje dece, tako i sa odredbama porodičnog
zakonodavstva koje garantuje pravo na promenu ličnog imena u skladu sa zakonom i izričito normira razloge zbog
kojih se promena ličnog imena može zabraniti. Među tim razlozima nema onih koji bi se odnosili na godine titulara
prava na lično ime. Štaviše, postoji i posebna odredba koja zahteva da se dete koje je starije od 10 godina i koje je
sposobno za rasuđivanje mora saglasiti sa promenom ličnog imena. Videti čl. 37. st. 3. Ustava i čl. 13. st. 3 te čl.
346-347. Porodičnog zakona.
220
Videti čl. 346. st. 1. i čl. 350. Porodičnog zakona.
221
Videti čl. 347. Porodičnog zakona.
222
Videti Case of Ünal Tekeli v. Turkey, No. 29865/96 od 16. novembra 2004. Sličnu odluku Evropski sud za ljudska
prava doneo je u još jednom slučaju, zbog toga što su švajcarski organi odbili da dopuste mužu da svoje prezime
Schnyder koristi ispred prezimena njegove žene koje je bilo registrovano kao porodično ime bračnog para Burghartz,
iako švajcarsko zakonodavstvo dopušta obrnuto, tj. da žena koristi svoje prezime ispred prezimena muža kao
porodičnog imena. Videti Case of Burghartz v. Switzerland, No. 16213/90 od 22. februara 1994. Videti takođe Case of
Stjerna v. Finland, No. 1813-91 od 24. oktobra 1994.

58
 10. Matične knjige

(1) Pojam matičnih knjiga

Matične knjige su javne isprave u koje se upisuju sve činjenice u vezi s ličnim
statusom fizičkih lica, i to prvenstveno one koje su u neposrednoj vezi sa rođenjem,
sklapanjem braka i smrću jednog lica. Vođenje matičnih knjiga je u nadležnosti opština,
odnosno gradova, odnosno grada Beograda, a posebnom odlukom određuju se jedno ili
više matičnih područja na kojima se vode matične knjige. Matične knjige za svako
matično područje vodi ovlašćeni radnik – matičar.223 Matične knjige o ličnim stanjima
naših državljana u inostranstvu vode diplomatska i konzularna predstavništva Srbije, ali
su ona dužna da o svim upisima obaveštavaju nadležne matičare u zemlji, kako bi oni
izvršili iste upise i u matične knjige koje se vode u zemlji.
Matične knjige se vode u dva primerka, od kojih se prvi primerak smatra
originalom, a drugi kopijom. Drugi primerak matičnih knjiga vodi se primenom
elektronskih sredstava za obradu i skladištenje podataka. 224 Original matičnih knjiga čuva
matičar u svom matičarskom uredu, a drugi primerak matičnih knjiga predaje se na
čuvanje ministarstvu nadležnom za poslove uprave. 225 Oba primerka, razume se, moraju
se čuvati na način koji u najvećoj meri obezbeđuje njihovu sigurnost od oštećenja ili
uništenja, pa je u tom cilju posebno propisano da se original i drugi primerak matičnih
knjiga ne smeju čuvati u istoj zgradi. 226 Najzad, krajem svake kalendarske godine vrši se
zaključivanje i overa matičnih knjiga.

(2) Načela o matičnim knjigama

Iz zakonskih propisa kojima se uređuju pitanja u vezi s matičnim knjigama mogu se
ustanoviti sledeća načela o matičnim knjigama:
- načelo oficijelnosti ogleda se u tome što se vođenje matičnih knjiga nalazi u
nadležnosti državnih organa koji ih vode po službenoj dužnosti;
- načelo jednoobraznosti znači da se u sve matične knjige upisuju podaci koji su
propisani zakonom i drugim propisima donetim na osnovu zakona; 227
- načelo javnosti se ostvaruje na taj način što se podaci koje sadrže matične knjige
moraju učiniti dostupnim osobi na koju se ti podaci odnose, članu njene uže porodice,
usvojitelju ili staratelju te osobe, a drugim osobama na način i pod uslovima utvrđenim
zakonom koji uređuje zaštitu podataka o ličnosti i zakonom koji uređuje pravo na pristup
informacijama od javnog značaja; 228
- načelo autentičnosti ogleda se u tome što se činjenice koje se upisuju u matične
knjige smatraju tačnim dok se sudskim putem ne utvrdi suprotno, tako da izvodi iz
matičnih knjiga i uverenja koja se izdaju na osnovu matičnih knjiga imaju dokaznu snagu

223
Videti čl. 1–10. Zakona o matičnim knjigama.
224
Videti čl. 15. i 33. Zakona o matičnim knjigama.
225
Videti čl. 35. st. 1. Zakona o matičnim knjigama.
226
Videti čl. 37. Zakona o matičnim knjigama.
227
Videti čl. 20. Zakona o matičnim knjigama.
228
Videti čl. 41. st. 1. Zakona o matičnim knjigama.

59
javnih isprava.229 Matičar može sam da ispravi grešku koju je primetio pre zaključenog
upisa, a posle toga samo na osnovu rešenja nadležnog organa. Razume se, u slučaju da
matične knjige nemaju podatak o nekoj činjenici ili da su uništene, odnosno oštećene,
statusne činjenice od kojih zavisi nastanak ili prestanak subjektivnih prava mogu se
dokazivati i drugim dokaznim sredstvima.

(3) Vrste matičnih knjiga

S obzirom na tri grupe odlučujućih činjenica na osnovu kojih se određuje lični
status fizičkih lica i koje su predmet upisa u matične knjige, ustanovljene su tri posebne
matične knjige: matična knjiga rođenih, matična knjiga venčanih i matična knjiga
umrlih.230
Matična knjiga rođenih obavezno sadrži podatke o rođenju (ime, prezime i pol
deteta, čas, dan, mesec, godinu i mesto rođenja deteta, jedinstveni matični broj građana i
državljanstvo deteta) i podatke o roditeljima deteta (ime i prezime oca i majke, devojačko
prezime majke, jedinstveni matični broj građana roditelja deteta, njihovo državljanstvo i
prebivalište). U matičnu knjigu rođenih upisuju se naknadno i druge činjenice koje
nastaju tokom života, a koje se tiču ličnog statusa (sklapanje, razvod i poništenje braka,
podaci o priznanju očinstva, poništenju tog priznanja i osporenom priznatom očinstvu,
podaci o materinstvu i očinstvu utvrđenom u sudskom postupku, podaci o osporenom
materinstvu i očinstvu u sudskom postupku, produženje roditeljskog prava, podatak o
zaključenom ili poništenom usvojenju, zasnivanje i prestanak starateljstva, smrt,
proglašenje za umrlog itd.). Matična knjiga rođenih je, dakle, osnovna knjiga u koju se
upisuju svi podaci relevantni za građanski status jednog lica od njegovog rođenja do
smrti.
Matična knjiga venčanih obavezno sadrži podatke o sklapanju braka (ime i
prezime, dan, mesec, godinu i mesto sklapanja braka i izjave supružnika o prezimenu,
kao i podatke o svedocima i punomoćniku, ako je jedan od supružnika bio zastupan preko
punomoćnika, te podatke o matičaru koji je sklopio brak), ime i prezime roditelja
supružnika, odluku o poništenju ili razvodu braka, odnosno podatak o prestanku braka
smrću jednog od supružnika.
Matična knjiga umrlih sadrži podatke o smrti (ime i prezime umrlog i njegovo
prezime pre sklapanja braka, pol, čas, dan, mesec, godinu i mesto smrti umrlog, dan,
mesec, godinu i mesto rođenja umrlog, njegovo bračno stanje, prebivalište i
državljanstvo, ime i prezime njegovih roditelja, ime, prezime i prebivalište lica ili naziv
ustanove koja je prijavila smrt), podatke o supružniku umrlog (ime i prezime supružnika i
njegovo prezime pre sklapanja braka), odluku o proglašenju nestalog lica za umrlo,
odnosno o dokazivanju smrti u sudskom postupku.

229
Videti čl. 3. Zakona o matičnim knjigama.
230
Videti čl. 2. st. 2. Zakona o matičnim knjigama.

60
DRUGI DEO:

BRAK

61
 Odeljak 1.
OPŠTI POJMOVI O BRAKU I BRAČNOM PRAVU
1. Pojam braka

(1) Teorijske definicije braka

Pojam braka kao pravnog instituta jedno je od teorijski najspornijih pitanja bračnog
prava. Razlike postoje kako u shvatanju pravne prirode braka, tako i u identifikovanju i
izboru preovlađujuće sadržine i bitnog cilja braka u jednom društvu i u određenom
vremenu. Uprkos tome, pogled na istoriju prava pokazuje da od najstarijih pravnih izvora
do savremenog prava nisu prestajali napori pravnih pisaca da pronađu elemente za
određivanje pravnog pojma braka.
U doktrini rimskih pravnika bilo je više definicija braka, od kojih su najpoznatije i
najčešće citirane dve. Prema jednoj, „brak je veza muža i žene ustanovljena radi trajne životne
zajednice”, 231 a prema drugoj i još poznatijoj, „brak je veza muža i žene, doživotna zajednica,
ustanova božanskog i ljudskog prava”. 232 Šerijatsko pravo smatra brak jednom od najplemenitijih i
najpotrebnijih ustanova u ljudskom društvu: „Brak je prema islamskoj pravnoj nauci jedna sveta
veza i ugovor, koji sklapaju među sobom muškarac i žena na neizvjesno vrijeme u čvrstom
uvjerenju, da će oboje u ljubavi u braku živiti i sebi potomstvo izroditi i odgojiti i tako svoj život
produžiti.” 233 Kanonsko pravo definiše brak kao „savez kojim muž i žena uspostavljaju međusobno
zajednicu života, koja je usmjerena prema dobru supruga, rađanju i odgajanju djece, ne stavljajući,
poput prijašnjeg zakonodavstva, u prvi plan stvarateljski (rađanski) vid ženidbe, nego intimnu
zajednicu života supružnika”. 234 Doktrina socijalističkog prava videla je u braku „slobodnu i
dobrovoljnu zajednicu muža i žene, zaključenu uz pridržavanje određenih, u zakonu ustanovljenih
zahteva” 235 ili „doživotnu, pravno oformljenu, dobrovoljnu i slobodnu zajednicu muža i žene,
usmerenu na stvaranje porodice, koja stvara za njih uzajamna lična i imovinska prava i obaveze i
ima za cilj rađanje i vaspitavanje dece”. 236 U klasičnoj francuskoj pravnoj teoriji brak se definiše ili
kao ugovor ili kao pravni akt. Najznačajnije ugovorne definicije kažu da je brak „ugovor na osnovu
koga muškarac i žena osnivaju međusobnu zajednicu koju zakon sankcioniše i koju oni ne mogu
raskinuti po svojoj volji”, 237 ili da je „brak u francuskom pravu svečani ugovor na osnovu koga se
muškarac i žena sjedinjuju da bi zajedno živeli i da bi jedan drugom davali uzajamnu podršku i
pomoć pod rukovodstvom muža, šefa porodice”. 238 Sa druge strane, brak se opisuje i kao „pravni akt
na osnovu koga se muškarac i žena, koji su izabrali jedno drugo, obavezuju da žive zajedno do
smrti; no, ako se ovo obećanje uvek ne ostvari, to ništa ne menja suštinu uvodnog akta”. 239 Brak kao
pravni akt vide i savremeni francuski pravni pisci: „Radi se o svečanom pravnom aktu pomoću koga
muškarac i žena ustanovljavaju zajednicu uređenu u potpunosti zakonom, kada je reč o uslovima,
posledicama i raskidu te zajednice.” 240 Nemačka pravna književnost nudi definiciju prema kojoj je

231
Nuptiae autem sive matrimonium est viri et mulieris coniunctio. (Just. Inst. 1, 9, 1)
232
Nuptiae sunt coniunctio maris et femine et consortium omnis vitae, divini et humani iuris communicatio.
(Modestinus, D. 23, 3, 1)
233
Videti Bušatlić, 1926, str. 9.
234
Videti Nuić, V., Opće pravo Katoličke crkve, Zagreb, 1985, str. 336.
235
Tako Sverdlov, 1958, str. 95.
236
Tako Beljakova – Vorežeikin, 1974, str. 87.
237
Videti Planiol, 1925, str. 262.
238
Tako Morandiére, L, J., Droit civil et institutions judiciares, Paris, 1956, str. 249.
239
Videti Carbonnier, 1975, str. 298.
240
Tako Colombet, 1985, str. 33.

62
 brak „pravno priznata veza muškarca i žene radi trajne zajednice života”. 241 U anglo-američkom
pravu, usled generalne nesklonosti toga prava uopštavanjima i definicijama, nisu česte ni definicije
braka. Ipak, definicija braka koju je dao lord Penzance u jednoj sudskoj odluci, nezaobilazna je u
svim udžbenicima porodičnog prava: „Ja smatram da bi brak, onako kako ga shvata hrišćanstvo,
mogao biti definisan kao dobrovoljna zajednica jednog muškarca i jedne žene za ceo život, uz
isključenje svih drugih.” 242
U našoj pravnoj književnosti poznato je više definicija braka. Starije definicije
ističu da je brak „zajednica između dva lica raznoga pola sa svrhom rađanja dece i
uzajamne moralne i materijalne pomoći (potpore)”, 243 „pravno regulisan zajednički život
između muškog i ženske na doživotno vreme”, 244 ili pod brakom smatraju „potpunu
životnu zajednicu između čoveka i žene, zaključenu u naročitoj zakonom određenoj
formi, i koja proizvodi određene pravne posledice.” 245 U novijoj pravnoj literaturi rado se
citira, kao najpotpunija i najtačnija, definicija profesora Bakića: „Brak je, po našem
pravu, priznata i uređena trajna zajednica života jednog muškarca i jedne žene,
zaključena u svečanoj formi, po njihovom slobodnom pristanku, raskidljiva samo u
slučajevima predviđenim zakonom.”246 Profesor Mladenović brakom naziva „zakonom
uređenu, potpunu, trajnu, dobrovoljnu i ravnopravnu zajednicu života jednog muškarca i
jedne žene, koja se zasniva i prestaje na način predviđen zakonom (formalnim i
neformalnim putem)”.247
Iz svega što je o braku rečeno u različitim pravima i raznim vremenima moglo bi se
zaključiti da u hrišćanskoj pravnoj civilizaciji brak predstavlja zajednicu života jedne
žene i jednog muškarca, ali takvu zajednicu života koja je zasnovana u odgovarajućoj
formi ili po posebnoj proceduri, kroz koju se očituje želja partnera da žive u braku, a ne u
nekoj zajednici života koja bi bila slična braku. Pojam braka, drugim rečima, počiva na
dvema ključnim pretpostavkama koje ga razlikuju, sa jedne strane, od homoseksualnih, a
sa druge strane, od raznolikih vanbračnih heteroseksualnih životnih zajednica. Za pojam
braka je, dakle, od presudne važnosti da bude zajednica života osoba različitog pola, jer
se i u većini savremenih prava koja priznaju pravna dejstva zajednicama osoba istog pola
takve zajednice i dalje u izvesnoj meri razlikuju od braka, kao i da bude zasnovan upravo
sa namerom da se takva zajednica smatra brakom, budući da je i u pravima koja nisu
poznavala nikakvu specijalnu zakonsku formu zaključenja braka uvek bila uspostavljena
čvrsta granica između braka i vanbračne zajednice.

(2) Zakonske definicije braka

Za razliku od mnoštva definicija braka u pravnoj doktrini, zakonodavstva se
najčešće nisu upuštala u definisanje braka i nisu se izjašnjavala o njegovom smislu i cilju,
osim u retkim slučajevima. Tako, na primer, prema Srpskom građanskom zakoniku, brak
se smatrao „zajednicom između dva lica raznog pola...koja se izjasne da žele nerazlučno

241
Tako Beitzke, 1960, str. 20.
242
Lord Penzance u sporu Hyde v. Hyde (1866). Citirano prema Bromley, 1981, str. 17.
243
Videti Perić, 1934, str. 7.
244
Videti Bogdanfi – Nikolić, 1925, str. 166.
245
Tako Marković, 1920, str. 11.
246
Videti Bakić, 1988, str. 82.
247
Videti Mladenović, 1981, I, str. 225.

63
živeti, zavetujući se ujedno na vekovečitu ljubav i nenarušivu vernost”. 248 Sličnu odredbu
sadrži i njegov izvornik, Austrijski građanski zakonik: „Porodični odnosi zasnivaju se
ugovorom o stupanju u brak. U ovom ugovoru izjavljuju, saobrazno zakonu, dva lica
raznoga pola svoju volju da će živeti u nerazdvojnoj zajednici, decu rađati, vaspitavati i
uzajamno se potpomagati.” 249
Moderna zakonodavstva, takođe, određivanju pojma i definicije braka pristupaju
sasvim retko. Srpsko porodično zakonodavstvo upravo spada u te retke izuzetke. Tako,
Porodični zakon daje sledeću definiciju braka: „Brak je zakonom uređena zajednica
života žene i muškarca.” 250 Iz ove definicije proizlazi nekoliko karakteristika zakonskog
pojma braka.
(1) Najpre, brak je određen kao zajednica života koja se uređuje zakonom, što je
izraz nesumnjivog interesa društvene zajednice da brak bude pravni institut. Drugim
rečima, pravni poredak priznaje svojstvo braka samo onim zajednicama koje ispunjavaju
zahteve predviđene zakonskim normama o zasnivanju, dejstvima i prestanku braka.
(2) Drugo, zakonska definicija braka označava ženu i muškarca kao subjekte
bračnog odnosa. Po slovu zakona, dakle, institut braka namenjen je isključivo osobama
različitog pola, i to po jednoj osobi muškog i ženskog pola. Na taj način je određen i
pojam monogamnog braka, budući da pravna norma upotrebljava gramatički oblik
jednine kada govori o subjektima bračne zajednice.
(3) Najzad, prema zakonskoj definiciji za pojam braka je bitna zajednica života
žene i muškarca, što znači da je osnovni sadržaj i glavni cilj zaključenja braka
uspostavljanje stvarne životne zajednice žene i muškarca. Brak je, pri tom, zajednica
života u kojoj žena i muškarac ostvaruju različite potrebe emotivne, psihološke,
seksualne, prokreativne, ekonomske, kulturne i druge prirode.

(3) Pravna priroda braka

Iako je tačno da nema definicije braka koja bi vredela za sve narode i sva
vremena, 251 u pravnoj literaturi se posvećuje dosta prostora različitim shvatanjima o
pravnoj prirodi braka. Teškoće u postizanju jedinstvenog doktrinarnog stava mogu se
pripisati složenosti sadržaja braka te istorijskoj uslovljenosti i promenljivosti prirode i
sadržine braka, što dovodi do toga da se mnogobrojne teorije o pravnoj prirodi braka
moraju razvrstavati u više kategorija. Tako je, prema jednoj podeli, navedeno šest
doktrina o braku: doktrina rimskih pravnika, doktrina o braku – ugovoru građanskog
prava, doktrina o braku – ugovoru javnog prava, doktrina o braku – pravnoj ustanovi,
doktrina o braku kao aktu uslovu i doktrina o braku kao društvenoj ustanovi u
socijalističkim zemljama. 252 Na drugom mestu, teorije o nastanku i suštini braka
označene su kao: romantična teorija, socijalno-psihološka teorija i evolucionističko-

248
Videti par. 60. Srpskog građanskog zakonika.
249
Videti par. 44. Austrijskog građanskog zakonika.
250
Videti čl. 3. st. 1. Porodičnog zakona. U savremenom uporednom pravu, takođe, retko se nailazi na definicije braka.
Makedonsko pravo, na primer, ima sledeću odredbu: „Brak je zakonom uređena zajednica života muža i žene u kojoj se
ostvaruju interesi bračnih drugova, porodice i društva.” (čl. 6. Zakona o porodici)
251
Videti Eisner, 1950, str. 41.
252
Opširnije videti Mladenović, 1981, I, str. 211–214.

64
materijalistička teorija.253 Nadalje, postoji i mišljenje da su se kroz istoriju oblikovala tri
shvatanja o braku: od najstarijeg, koje brak spoznaje kao instituciju prirodnog prava,
preko učenja o braku kao ugovornom odnosu, do najnovijeg, u kome se na brak gleda kao
na najličniju vezu žene i muškarca. 254 Najzad, sva pravna shvatanja o braku mogu se
podeliti na individualistička, koja u braku vide sliku jednog ugovornog odnosa, te
nadindividualistička, koja o braku govore kao o bračnom stanju. 255
Ipak, uprkos različitim shvatanjima, dve se teorije smatraju osnovnim i one se
pojavljuju, istina pod različitim vidovima, u većini nabrojanih klasifikacija. To su
ugovorna i institucionalna teorija o braku.
Suština ugovorne teorije sastoji se u tome da se brak shvata kao ugovor kome se
priznaje manje ili više posebnosti u odnosu na pojam ugovora u građanskom pravu. Tako
su se pojavila shvatanja da je brak ugovor kao i svaki drugi ugovor privatnog prava,
ugovor na čije zaključenje, punovažnost, prestanak i pravna dejstva treba primeniti opšte
odredbe obligacionog prava. 256 Prema drugoj varijanti ove teorije, priznaje se da brak,
doduše, jeste ugovor, ali da pravni režim koji ga prati pokazuje da brak nije običan
ugovor građanskog prava, već je podvrgnut različitim ograničenjima, te da ugovornu
teoriju treba prihvatiti sa dosta ograda i rezervi. 257 Doktrina o braku kao ugovoru javnog
prava pokušala je da pomiri osnovnu misao o ugovornoj prirodi braka sa evidentnim i
značajnim ograničenjima koja slobodi ugovaranja nameću imperativne norme. Tako je
nastalo shvatanje prema kome bračni drugovi, prvo, zaključuju ugovor među sobom, da
bi, potom, oni zajedno, kao jedna ugovorna strana, zaključili brak sa državom. Time se
želela opravdati i objasniti intervencija države u odnose koji nastaju u braku i,
istovremeno, sačuvati ugovorna forma braka. 258 U novije vreme pojavilo se shvatanje da
je ugovor o braku jedna ekstremna vrsta ugovora po pristupu, koji se, kao i svaki drugi
ugovor, zaključuje saglasnom izjavom volja ugovornika, što znači da se takav ugovor ne
mora zaključiti. Međutim, ako se ugovor zaključi, onda se u potpunosti pristupa
koncepciji koju propisuje zakon, bez mogućnosti ugovornih strana da bilo šta izmene u
njegovoj sadržini.259
Prema institucionalnoj teoriji o pravnoj prirodi braka, brak se određuje ne samo kao
ugovor nego i kao pravna ustanova (institucija). Tvorcem ove teorije smatra se poznati
francuski pravni teoretičar Lefebvre, koji o braku kaže sledeće: „Uvek mi se činilo da
bračna veza nije bila i ne može biti shvaćena u pravu kao stvarna ugovorna veza i da
bračno stanje sa svojim dužnostima određenim u zakonu ne može biti svedeno na skup
ugovornih obaveza. Postoji drugi element u braku kojim se vezuju supruzi jedan za
drugog, koji je ne manje značajan od njihove saglasnosti i koji ima širi značaj od njihove

253
Tako Bakić, 1988, str. 83.
254
Videti Schwab, 1995, str. 17–18.
255
Opširnije videti Radbruh, G., Filozofija prava, Beograd, 1980, str. 192. Isto i Đurović, 1988, str. 58.
256
Ovo shvatanje zastupali su veliki francuski filozofi i enciklopedisti iz epohe prosvećenosti 18. veka (Diderot,
Montesquieu, Voltaire), kao i predstavnici škole prirodnog prava (Pufendorf i drugi). Navedeno prema Mladenović,
1961, str. 209.
257
Zastupnici ovog shvatanja najbrojniji su među francuskim pravnim piscima 20. veka (Planiol, Ripert, Colin,
Capitant, Josserand i drugi). Ibid.
258
Tako Detrez, a po mišljenju profesora Mladenovića i Prokop. Ibid.
259
Tako Colombet, 1985, str. 36. Isto i Janjić-Komar i dr., 1994, str. 82.

65
dvostruke volje: božanska vlast u verskom braku, svetovna vlast kroz građanski brak.” 260
Institucionalnost braka se, drugim rečima, opravdava društvenom činjenicom postojanja
porodice, a društveni uticaj na brak ostvaruje se propisivanjem imperativnih pravila o
postupku zaključenja braka i sadržini odnosa koji nastaju u braku.
Umesto kritike ugovorne i institucionalne teorije o pravnoj prirodi braka i umesto
zaključka koji bi se neminovno morao prikloniti jednoj od njih, evo nekoliko napomena
koje će doprineti da se bolje razume pojam i pravna priroda braka.
Prva napomena je terminološke prirode. Premda su svi pravni pisci koji se smatraju
utemeljivačima institucionalne teorije o braku, određivali pojam pravne ustanove svaki
na svoj način, pravna ustanova (institucija) u savremenoj pravnoj nauci jednodušno se
definiše kao skup svih opštih pravnih normi koje uređuju jedan društveni odnos (ili više
srodnih odnosa). 261 U tom smislu se govori o ustanovi braka (koja predstavlja skup svih
opštih pravnih normi kojima su uređeni odnosi u braku), ali se u istom smislu može
govoriti i o ustanovi ugovora (koja predstavlja skup svih opštih pravnih normi koje se
odnose na ugovor). Odrediti pravnu prirodu braka, stoga, znači podvesti taj pravni institut
pod neki širi i viši pravni institut (na primer ugovor, ili još širi, pravni posao), no potpuno
je beskorisno u savremenom pravu kvalifikovati brak kao pravnu ustanovu (instituciju).
On to svakako jeste, ali to ne govori ništa o njegovoj pravnoj prirodi.
Drugo, ako je brak dvostrani pravni posao pomoću koga žena i muškarac zasnivaju
određeni pravni odnos, a koji konstituiše uzajamna prava i dužnosti za njih kao bračne
drugove, onda je to nesumnjivo ugovor sui generis u mnogim svojim aspektima. Tako, na
primer, bračna sposobnost jeste poseban vid opšte sposobnosti za zaključenje ugovora i
zasniva se na svojstvima (pol ugovornih strana) koja, po pravilu, nisu relevantna u
ugovornom pravu; forma zaključenja braka je različita od svake druge forme poznate
ugovornom pravu; ništavost braka proizvodi drugačije posledice u odnosu na ništavost
ugovora; brak se ne može nikada raskinuti prostom izjavom jednog bračnog druga, kao
što se može putem vansudskog raskida učiniti kraj jednom ugovoru itd.
Treće, brak nesumnjivo zasniva jedan pravni status (bračni status),
podrazumevajući pod tim skup prava i obaveza istog tipa koje pripadaju jednom subjektu
prava u jednom datom trenutku.262 Način na koji se stiče odgovarajući pravni status,
međutim, nije relevantan za njegov pojam. Drugim rečima, subjekt prava može svoj
status (supružnika, bračnog deteta, naslednika, roditelja itd.) zasnovati svojom voljom
(status supružnika na osnovu ugovora o braku, status naslednika na osnovu ugovora o
nasleđivanju ili pozitivne nasledničke izjave, status roditelja na osnovu jednostrane izjave
o priznanju očinstva itd.), ali i bez ikakvog učešća sopstvene volje (status bračnog deteta
rođenjem u braku, status roditelja na osnovu sudske odluke o utvrđivanju materinstva ili
očinstva itd.). Bračni status, pri tom, stiče se samo izjavom volje, a sasvim je legitimno
da se bračni status stekne na osnovu ugovora koji se ne podudara u potpunosti sa
260
Lefebvre, Le mariage civil n'est-il qu'un contrat?, Nouvelle Revue Historique du Droit, 1902, str. 301. Najpotpuniju
institucionalnu teoriju dali su Hauriou i Renard, koji su relativno umereno shvatanje Lefebvrea zaoštrili stavom da je
brak ugovor samo kao osnivački akt, uslov osnivanja ustanove porodice. Njihovi sledbenici, pak, smatraju brak
isključivo pravnom ustanovom u kome nema ni traga od ugovora (Bonnecase, Japiot, Gounnot i drugi). Navedeno
prema Mladenović, 1961, str. 212.
261
Videti Stanković – Vodinelić, 1995, str. 2, Mandić, 1971, str. 39, Lukić, 1972, str. 398, Perić, 1981, str. 141.
262
Tako Lukić, 1972, str. 275. Nešto drugačije o pravnom statusu kao skupu okolnosti u vezi sa jednim licem, koji
utiče na sticanje, vršenje i zaštitu njegovih subjektivnih prava, videti Gams – Đurović, 1985, str. 94.

66
klasičnim ugovorom obligacionog prava, u kome obe strane sporazumno određuju
elemente i uslove ugovora (ugovori sa sporazumno određenom sadržinom). Pravna
priroda ugovora ne dovodi se u pitanje ni kada je reč o ugovorima kod kojih jedna strana
unapred određuje elemente i uslove ugovora (ugovori po pristupu), odnosno kada uslove i
elemente ugovora postavlja neko treći – država ili profesionalna organizacija – ko nije
ugovorna strana (tipski ugovori).263 U skladu s tim, nema teškoća da se priroda braka kao
pravnog instituta kvalifikuje kao pravni status koji se stiče na osnovu jednog ugovora sui
generis, kod koga se saglasnost stranaka posmatra samo kao uslov primene unapred
određenih elemenata ugovora od strane države.

2. Pojam i predmet bračnog prava

Bračno pravo je deo porodičnog prava, a obuhvata skup propisa kojima se uređuju
brak i odnosi u braku, te vanbračna zajednica i odnosi vanbračnih partnera.
Pravno uređenje braka i bračnih odnosa obuhvata propisivanje činjenica relevantnih
kako za sklapanje braka (pretpostavke za postojanje i punovažnost braka, postupak
sklapanja braka i pravne posledice sklapanja braka), tako i za prestanak braka
(pretpostavke, postupak i pravne posledice prestanka braka). Pravne posledice sklapanja i
prestanka braka mogu se odnositi na lične odnose osoba koje su sklopile brak (lično
bračno pravo) ili na odgovarajuće imovinske odnose (imovinsko bračno pravo). Izvan
bračnog prava, međutim, neke posledice braka normirane su i u drugim delovima
porodičnog prava (na primer, u odredbama o odnosima deteta i roditelja i o usvojenju) ili
u propisima drugih grana prava (nasledno pravo, stambeno pravo, socijalno pravo itd.).
Pravne norme iz oblasti bračnog prava pretežno su imperativne prirode, što znači da
supružnici ne mogu menjati njihov sadržaj. To se, po pravilu, odnosi i na lične i na
imovinske odnose supružnika, dok su samo neke pravne posledice braka delimično
uređene dispozitivnim pravilima.
Pravno uređenje vanbračne zajednice i odnosa vanbračnih partnera obuhvata
propisivanje činjenica od kojih zavisi konstituisanje pravnog pojma vanbračne zajednice i
normiranje nekih pravnih posledica zasnivanja i prestanka vanbračne zajednice lične,
lično-imovinske i imovinske prirode (očinstvo deteta začetog uz biomedicinsku pomoć,
usvajanje, zaštita od nasilja, zakonsko izdržavanje i pravo na sticanje i deobu zajedničke
imovine).

3. Načela bračnog prava

Načela bračnog prava proizlaze iz ustavnih odredbi o braku i porodici, odnosno iz
duha i sadržaja celokupnog pravnog poretka. Sledeća načela odnose se posebno na
bračno pravo.
1. Ravnopravnost supružnika (čl. 15. i čl. 62. st. 3. Ustava te čl. 3. st. 3.
Porodičnog zakona). Ovo načelo se sastoji u primeni šireg ustavnog načela o
ravnopravnosti polova i zabrani diskriminacije po bilo kom osnovu na odnose koji
nastaju u braku prilikom sklapanja, trajanja ili raskidanja braka. Na terenu bračnog prava
načelo ravnopravnosti supružnika manifestuje se kroz potpuno i beziznimno
263
Opširnije o razlikama koje se prave u teoriji između ugovora po pristupu, kod kojih jedna ugovorna strana određuje
uslove ugovora, i tzv. tipskih ugovora, kod kojih ugovorne uslove diktira bilo država bilo neka profesionalna
organizacija, videti Perović, 1980, str. 219.

67
izjednačavanje muža i žene u pogledu sticanja, vršenja i zaštite svih prava i obaveza u
braku. Isto važi i za partnere u vanbračnoj zajednici.
2. Institucionalnost braka (čl. 62. st. 4. Ustava i čl. 3. st. 1. Porodičnog zakona).
Ovo načelo ostvaruje se kroz zahtev da se brak i pravni odnosi u braku i porodici urede
zakonom. Zakonski urediti brak znači propisati pretpostavke i postupak za sklapanje i
prestanak braka, te pravne posledice koje nastupaju sklapanjem odnosno prestankom
braka. Brak je, drugim rečima, takva pravna ustanova, zbog čije uloge i značaja treba da
bude ostvaren društveni uticaj na određivanje njegove sadržine.
3. Slobodan pristanak na brak (čl. 62. st. 1. i 2. Ustava i čl. 24. Porodičnog
zakona). Slobodan pristanak na brak jedna je od osnovnih ustavnih sloboda čoveka i
građanina, koja je posebno zaštićena i u najvažnijim međunarodnim dokumentima o
ljudskim pravima. Porodičnopravni propisi, takođe, štite pravo svakog pojedinca da
slobodnim pristankom sklapa brak, predviđajući sankciju ništavosti braka ukoliko jedan
supružnik sklopi brak pod prinudom ili u zabludi.
4. Laicitet braka. Načelo laiciteta (svetovnosti) braka nije posebno formulisano ni
u ustavnopravnim ni u porodičnopravnim normama, već proističe iz duha i sadržaja
celokupnog našeg pravnog sistema. Ovo načelo se sastoji u tome što je za donošenje
pravila kojima se uređuju brak i pravni odnosi u braku ustanovljena nadležnost državnih
(svetovnih), a ne crkvenih (duhovnih) organa. U skladu sa ovim načelom funkcioniše i
načelo odvojenosti crkve i države, prema kojem su državni organi nadležni za sklapanje
braka i rešavanje svih odnosa i sporova u vezi sa brakom. Iz svetovnog karaktera braka,
najzad, proizlazi i pravilo da je propisana forma sklapanja braka obavezni građanski brak.
Razume se, privatna je stvar vernika da li će, pre ili posle sklapanja obaveznog
građanskog braka, pristupiti i obredu venčanja prema propisima crkvenog prava
odgovarajuće veroispovesti. 264
5. Monogamija. Ni ovo načelo nije izričito proklamovano u našem pravnom
sistemu, ali se posredno ostvaruje kroz neke pravne ustanove porodičnog prava (bračnost
kao bračna smetnja, ništavost braka sklopljenog za vreme trajanja prethodnog braka
jednog od supružnika), odnosno krivičnog prava (krivična dela „dvobračnost”,
„zaključenje ništavog braka” i „omogućavanje zaključenja nedozvoljenog braka”).
Pravilo koje uređuje ovo načelo glasi da je dozvoljeno sklapanje braka samo između
jedne žene i jednog muškarca. Drugim rečima, nije dozvoljeno da brak sklopi jedan
muškarac sa dve ili više žena (bigamija odnosno poligamija) ili jedna žena sa dva ili više
muškaraca (biandrija odnosno poliandrija).
6. Raskidivost braka (čl. 62. st. 1. Ustava). Novi Ustav Srbije sadrži posebnu
ustavnu proklamaciju da svako ima pravo da slobodno odluči ne samo o zaključenju nego

264
Prilikom jedne od ranijih izmena Krivičnog zakona Republike Srbije ukinut je čl. 239. (krivično delo
„protivzakonito vršenje obreda venčanja”), kojim je bilo inkriminisano vršenje obreda venčanja po propisima verske
zajednice pre nego što je zaključen brak pred nadležnim državnim organom. Prema tome, verenici su od tada slobodni
da sklope crkveni i građanski brak onim redosledom kojim to žele. Videti Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog
zakona Republike Srbije (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 47/1994). Razume se, pravna dejstva i dalje proizvodi
samo brak sklopljen pred nadležnim državnim organom (forma obaveznog građanskog braka).
Odredbu čl. 27. ranijeg hrvatskog Zakona o braku i porodičnim odnosima koja je, takođe, zabranjivala venčanje po
verskom obredu pre nego što bude zaključen građanski brak, ukinuo je Ustavni sud Hrvatske zbog nesaglasnosti sa
ustavnom slobodom savesti i veroispovesti. Videti Rešenje Ustavnog suda Republike Hrvatske U-I-231/90 od 16.
februara 1994 (Narodne novine, br. 25/1994).

68
i o raskidanju braka. Isto načelo je indirektno potvrđeno i zakonskim uređenjem prava na
razvod braka. Brak se, naime, po pravilu sklapa radi uspostavljanja potpune i trajne
životne zajednice žene i muškarca. Međutim, čak i onda kada se međusobni odnos
supružnika temelji na obostranoj naklonosti i ljubavi, poštovanju, razumevanju i
poverenju, može se dogoditi da brak iz različitih razloga doživi slom i izgubi smisao
potpune i trajne životne zajednice za jednog ili oba supružnika. Zbog toga pravni poredak
predviđa uzroke i postupak za razvod braka, na način koji obezbeđuje pravni prestanak
braka za života supružnika.
7. Izjednačavanje vanbračne zajednice sa brakom (čl. 62. st. 5. Ustava i čl. 4. st.
2. Porodičnog zakona). Vanbračna zajednica izjednačena je sa brakom na osnovu izričite
ustavne norme ako je to u skladu sa zakonom, a vanbračnim partnerima priznata su prava
i dužnosti supružnika pod uslovima određenim zakonom. To znači, sa jedne strane, da
brak i vanbračna zajednica nisu izjednačeni u svim oblastima prava, već samo u onim u
kojima je to određeno zakonom, a sa druge strane, da su prava i dužnosti supružnika koja
su priznata vanbračnim partnerima uslovljena ispunjavanjem posebnih uslova koje za
postojanje vanbračne zajednice propisuje zakon.

Odeljak 2.
SKLAPANJE BRAKA
Pravo na brak je jedno od osnovnih ljudskih prava koje je garantovano i u
najvažnijim međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima.265 U načelu, dakle,
svakom je dopušteno da sklopi brak, jer je život u braku prirodni oblik zadovoljavanja
raznolikih životnih potreba odraslih članova društva, tako da se broj pretpostavki za
sklapanje braka sve više smanjuje u većini prava u svetu. Sve se one mogu svrstati u (1)
pretpostavke za postojanje braka, (2) pretpostavke za punovažnost braka i (3) bračne
zabrane.
Uporedno pravo. U uporednom pravu primetna je prilična ujednačenost kada su u
pitanju uslovi za sklapanje punovažnog braka. Tako, na primer, u danskom pravu smetnju za
sklapanje braka predstavlja srodstvo u pravoj liniji i u drugom stepenu pobočne linije, tazbinsko
srodstvo u pravoj liniji koje može biti otklonjeno dozvolom ministra pravde, adoptivno srodstvo
usvojioca i usvojenika; oba verenika moraju biti stariji od 18 godina, a ako su mlađi moraju imati
dozvolu roditelja, ne smeju biti u braku i moraju biti različitog pola. U engleskom pravu zabranjen
je brak između krvnih srodnika u pravoj liniji, te u drugom i trećem stepenu pobočne linije, između
osoba koje su mlađe od 16 godina (za osobe između 16 i 18 godina zahteva se saglasnost roditelja),
između onih koji su već u braku, kao i između osoba koje su istog pola. Francusko pravo zahteva da
verenici budu različitog pola, muškarac stariji od 18, a žena od 15 godina (oni koji su mlađi moraju
imati dozvolu javnog tužioca, a maloletnica i dozvolu roditelja), oboje moraju dati slobodan
pristanak na brak, ne smeju biti u braku i ne smeju biti u zabranjenom stepenu srodstva, koje
obuhvata roditelje i decu, braću i sestre, dok srodnici u trećem stepenu pobočne linije mogu sklopiti
brak ukoliko dobiju dozvolu predsednika Republike. Da bi bio zaključen punovažan brak u
nemačkom pravu potrebno je da verenici nisu u pravoj liniji krvnog ili tazbinskog srodstva, odnosno
da nisu brat i sestra, da su stariji od 18 godina (ako su stariji od 16 godina mogu dobiti dozvolu
starateljskog suda i roditelja), ne smeju biti u braku i moraju biti različitog pola. Italijansko pravo
propisuje da bračni drugovi moraju biti stariji od 18 godina (u izuzetnim slučajevima sud može dati
odobrenje za sklapanje braka i maloletniku koji je stariji od 16 godina), moraju biti sposobni za

265
Videti čl. 16. Univerzalne deklaracije o pravima čoveka i čl. 23. st. 2. Međunarodnog pakta o građanskim i
političkim pravima.

69
 rasuđivanje, ne smeju biti već u braku, ne smeju biti u zabranjenom stepenu srodstva, moraju biti
različitog pola i moraju dati slobodnu izjavu volje da stupaju u brak. Najzad, bračnu smetnju u
italijanskom pravu predstavlja i postojanje osuđujuće krivične presude za ubistvo ili pokušaj ubistva
bračnog druga osobe sa kojom se namerava zaključiti brak. (Istu bračnu smetnju poznaju i špansko i
portugalsko pravo.) U holandskom pravu zahteva se da brak ne bude zaključen između roditelja i
dece i braće i sestara, te braće i sestara po usvojenju, da budući bračni drugovi budu stariji od 18
godina (izuzetno, moguće je da brak zaključi i maloletnik stariji od 16 godina uz dozvolu roditelja,
koju može da zameni i odluka suda) i da nisu u braku. Švedsko pravo predviđa da punovažan brak
mogu zaključiti samo osobe starije od 18 godina (ispod tog uzrasta brak se može zaključiti samo uz
posebnu dozvolu državnog upravnog organa) koje nisu u krvnom srodstvu u pravoj liniji, niti brat i
sestra (dok polubrat i polusestra mogu, u izuzetnim prilikama, dobiti dispenzaciju za zaključenje
braka), te osobe koje nisu već u braku. Švajcarsko pravo ne dopušta da brak sklope srodnici u pravoj
liniji krvnog srodstva i u drugom stepenu pobočne linije, kao i u prvom stepenu prave linije
tazbinskog srodstva, muškarac odnosno žena mlađa od 18 godina, osobe koje su već u braku i osobe
koje nisu različitog pola.

1. Pretpostavke za postojanje braka

Pretpostavke za postojanje braka jesu one činjenice bez čijeg ispunjenja brak
pravno uopšte ne može nastati i koje su sankcionisane ustanovom nepostojećeg braka.
Teorijski, ovakve činjenice ne treba poistovetiti sa činjenicama koje predstavljaju
pretpostavke za punovažnost braka, za čije je neispunjenje predviđena sankcija ništavosti
braka. Većina zakonodavstava u svetu, međutim, ne poznaje pojam pretpostavki za
postojanje braka i, umesto toga, nedostatak bilo koga od uslova za sklapanje braka
sankcioniše pojmom ništavosti braka. Tako se opredeljuje i naše porodično
zakonodavstvo. Činjenice koje su se tradicionalno smatrale pretpostavkama za postojanje
braka (različitost polova, saglasna izjava volja i zakonska forma) odgovarajući zakonski
propisi srpskog prava označavaju pojmom uslova za punovažnost braka, pa će takva
sistematika biti usvojena i u ovoj knjizi.

2. Pretpostavke za punovažnost braka

U drugu grupu uslova za sklapanje braka svrstavaju se činjenice koje se smatraju
pretpostavkama za punovažnost braka. To su one okolnosti koje obezbeđuju da jedan
brak koji je nastao, istovremeno bude i punovažan brak, koji je podoban da proizvede
uobičajena pravna dejstva. Razlozi zbog kojih nekada nije dozvoljeno sklapanje braka
predstavljaju izraz shvatanja da u određenim situacijama brak nije društveno poželjan,
odnosno da može biti štetan kako za supružnike, tako i za društvenu zajednicu.
Pretpostavke za punovažnost braka mogu biti, u zavisnosti od zakonodavne tehnike,
određene na pozitivan i na negativan način.

(1) Pozitivne pretpostavke za punovažnost braka

Pozitivno određenje pretpostavki za nastanak punovažnog braka obuhvata nekoliko
činjenica. To su, najpre, činjenice koje su se tradicionalno smatrale pretpostavkama za
postojanje braka (različitost polova, saglasna izjava volja i zakonska forma), a u našem
pravu su prekvalifikovane u pretpostavke za punovažnost braka, kao i činjenica sklapanja
braka radi ostvarivanja zajednice života supružnika.

70
 (1) Različitost polova. Da lica koja sklapaju brak moraju biti različitog pola
zakonska je pretpostavka koja izražava biološku komponentu braka u našem pravu. 266 Sa
druge strane, ovaj uslov punovažnosti braka svedoči i o preovlađujućem društvenom
opredeljenju da je brak namenjen samo osobama različitog pola, te da se pojmom i
pravnim režimom braka ne mogu obuhvatiti životne zajednice lica istog pola. Iako se
homoseksualnost više nigde ne smatra bolešću, u većini društava smatra se važnim
socijalnim tabuom. Zbog toga su mnoga zakonodavstva u svetu pristupila pravnom
regulisanju ovakvih zajednica, što ima za cilj da smanji njihovu socijalnu stigmatizaciju
podvrgavajući ih principu „različito, ali ravnopravno“. 267
Uporedno pravo. U uporednom pravu mogu se razlikovati dva osnovna pristupa pitanju
pravnog statusa homoseksualnih životnih zajednica.
Sa jedne strane, postoje zakonodavstva koja priznaju pravna dejstva životnim zajednicama
osoba istog pola na način koji ih gotovo uopšte ne odvaja od braka (dansko, norveško, švedsko,
nemačko, holandsko, englesko itd. pravo). 268

266
Videti čl. 15. Porodičnog zakona.
267
Prema navodima iz literature, u tome se u dobroj meri i uspelo. Tako, na primer, prvi nacrt Zakona o pravnom
priznanju homoseksualiteta u tradicionalno konzervativnoj Švajcarskoj izazvao je ogroman uspeh; skoro svi anketirani
stanovnici su se saglasili da zakon treba da dozvoli homoseksualnim parovima pravni okvir za život sličan onom koji
važi za brak. Videti Guillod, O., Abortion, Registered Partnership and Other Matters, The International Survey of
Family Law, 2003 Edition, Bristol, 2003, str. 419. Za sličnu ocenu o tome kako je danski Zakon o registrovanim
zajednicama fundamentalno promenio stav javnog mnjenja prema homoseksualnim zajednicama, videti Legal
Recognition, 2001, str. 418.
Sa druge strane, Evropski sud za ljudska prava je nedavno, u jednoj svojoj odluci, utvrdio da nije povređeno pravo na
brak (čl. 12. Evropske konvencije o ljudskim pravima) podnosiocima predstavke – dvojici muškaraca – kojima su
austrijski organi odbili zahtev za sklapanje braka zbog toga što nisu ispunili uslov različitosti polova. Sud je zaključio
da, bez obzira na već široku rasprostranjenost pravnog uređenja vanbračnih zajednica osoba istog pola, član 12.
Evropske konvencije ne nameće državama članicama Evropske konvencije nikakvu obavezu da pravo na brak
garantuju i istopolnim partnerima. Videti Case of Schalk and Kopf v. Austria, No. 30141/04 od 24. juna 2010. godine.
Međutim, najnovija praksa Suda pokazuje tendenciju da se u ovoj stvari slobodna procena (margin of appreciation)
država članica ipak sve više sužava. Analiza Evropskog suda pokazala je, naime, da se pokret u pravcu priznanja
istopolnih zajednica ubrzano razvija u celom svetu, te da je do sada već 24 od 47 država članica Saveta Evrope na neki
način zakonski uredilo partnerske zajednice osoba istog pola, priznajući im pravo na brak jednako kao i supružnicima
različitog pola ili status manje ili više sličan braku kroz različite forme registrovanog partnerstva. Smatrajući da takvom
razvoju zakonodavstva Sud ne može a da ne prizna značaj, u presudi Oliari i ostali protiv Italije Sud je utvrdio povredu
člana 8. Evropske konvencije u odnosu na tri homoseksualna para iz Italije, zbog toga što im italijansko zakonodavstvo
nije pružilo mogućnost da stupe u brak ili da uđu u bilo koju pravno priznatu građansku zajednicu. Navodi italijanske
Vlade – da je potrebno vreme kako bi se dostiglo postepeno sazrevanje zajedničkog stava društvene zajednice o
priznavanju ove nove forme porodičnog života – ocenjeni su kao nedovoljani, zbog toga što Vlada nije pružila
ubedljive argumente u prilog preovlađujućeg interesa društva kao celine u odnosu na pojedinačne interese podnosilaca
predstavki, niti je reagovala na više puta ponovljena upozorenja Ustavnog suda Italije da se položaj istoponih
partnerskih zajednica mora zakonski urediti. Videti Case of Oliari and Others v. Italy, No. 18766/11 i 36030/11, od
21. jula 2015, § 165-185.

268
U danskom pravu, tako, partnerima istog pola dozvoljeno je da zasnuju „registrovanu zajednicu“ (registered
partnership). Ovakva zajednica proizvodi gotovo iste pravne posledice kao i brak, uključujući i pravo svakog od
partnera da usvaja dete drugog partnera, da zajednički vrše roditeljsko pravo i da dobiju crkveni blagoslov. Videti
Zakon o registrovanim zajednicama, Act No. 372 od 7. juna 1989. godine, sa izmenama i dopunama od 1. jula 1999.
godine. Za prvih osam godina njegove primene registrovano je 4337 osoba koje žive sa osobom istog pola u Danskoj
(oko 50 puta više osoba živelo je u braku). Slični zakoni usvojeni su u Norveškoj (The Act of Registered Partnership,
No. 40 od 30. aprila 1993), Švedskoj (The Registered Partnership Act, SFS 1994:1117 od 1. juna 1994. godine, sa
izmenama od 5. maja 2002), prema kojima registracija zajednice daje partnerima ista prava kao i kada sklapaju ili
razvode brak, osim prava da usvoje dete (samo u norveškom pravu), a u švedskom zakonu zabrana se odnosi samo na
pristup tehnikama veštačkog oplođenja. U Nemačkoj je, 1. avgusta 2001. godine, usvojen Zakon o okončanju
diskriminacije protiv jednopolnih zajednica: životno zajedništvo (Gesetz zur Beendigung der Diskriminierung
gleichgeschlechtlicher Gemeinschaften: Lebenspartnerschaften), kojim se reguliše zvanična registracija istopolnih
zajednica, upotreba porodičnog imena, imovinski režim, separacija, međusobno izdržavanje, ograničeno pravo staranja

71
 Sa druge strane, većina zakonodavstava opredelila se za rešenje prema kome se istopolnim
zajednicama garantuju samo neka od prava koja imaju supružnici u braku odnosno partneri u
heteroseksualnim vanbračnim zajednicama (npr. francusko, belgijsko, špansko, portugalsko,
hrvatsko, slovenačko pravo). 269

Praktično je, međutim, teško zamislivo da bi se kod nas brak mogao sklopiti
između dve žene ili dva muškarca, pošto se postupak odvija pred državnim organima i u
strogoj zakonskoj formi. U domaćoj sudskoj i medicinskoj praksi, stoga, nema
zabeleženih slučajeva poništenja braka usled odsustva pretpostavke o različitosti polova
osoba koje su sklopile brak. Sporno može biti jedino pitanje da li se brak smatra
punovažnim u slučajevima hermafroditizma i transseksualiteta.
Hermafroditizam je urođeno stanje dvostrukosti reproduktivne strukture, tako da
pol takve osobe nije moguće jasno definisati kao isključivo muški ili isključivo ženski.
Razlikuju se pravi hermafroditizam i lažni hermafroditizam.
Pravim hermafroditizmom (hermaphroditismus verus) naziva se stanje kada se pored
jednog tipa polne žlezde (na primer, testisa) nađe i druga polna žlezda (na primer, jajnik) ili jedan
njen deo. Manifestacije znakova pravog hermafroditizma mogu biti veoma različite, pa nema
jedinstvene kliničke slike, ali se poremećaj uobičajeno klasifikuje u jedan od četiri osnovna tipa. 270
Pravi hermafroditizam je izuzetno retka anomalija. U celokupnoj medicinskoj literaturi zabeleženo
je do sada ukupno samo oko 200 slučajeva. U sudskoj praksi pravi hermafroditizam je još ređi.
Jednu od najpoznatijih i najviše citiranih odluka doneo je Sud za porodične odnose Australije u
sporu za poništenje braka osobe kod koje je bila postavljena dijagnoza pravog hermafroditizma. 271
Pseudohermafroditizam (pseudohermaphroditismus) klasično se definiše kao
poremećaj polne sfere u kojem postoji isti genetski i gonadni pol, uz istovremenu nedovoljnu
razvijenost spoljnih i/ili unutrašnjih organa tog pola. U zavisnosti od toga u kom se genetskom
(hromozomskom) polu javlja navedeno nesaglasje, pseudohermafroditizam se deli na muški i
ženski.

o deci i stvaranje porodičnih veza kako među partnerima tako i između jednog partnera i srodnika drugog partnera
(kvazitazbinske porodične veze). Od 1. januara 2005. godine jednopolnim partnerima u Nemačkoj dozvoljeno je da
usvajaju decu drugog partnera. Opširnije videti Legal Recognition, 2001, str. 465-590, Kovaček-Stanić, 2002, str.
137-151. Holandski Zakon o otvaranju braka za osobe istog pola od 21. decembra 2000. godine izmenio je čl. 30. st. 1.
Holandskog građanskog zakonika tako da glasi: „Brak mogu sklopiti dve osobe različitog ili istog pola.“ Opširnije
videti Legal Recognition, 2001, str. 417-464. Najzad, novi engleski Zakon o građanskom partnerstvu (The Civil
Partnership Act, 2004) predviđa postupak sklapanja i prestanka registrovanog partnerstva osoba istog pola, kao i
dejstva takve zajednice, na način koji ih gotovo uopšte ne razlikuje od braka. Videti opširnije Welstead, M., Reshaping
Marriage and the Family – The Gender Recognition Act 2004 and The Civil Partnership Act 2004, The International
Survey of Family Law, 2006 Edition, str. 194-202.
269
Videti francuski Zakon No. 99-944 koji se odnosi na građanski pakt o solidarnosti i konkubinatu (Du pacte civil de
solidarité et du concubinage) od 15. novembra 1999. godine i belgijski Zakon o zakonskoj kohabitaciji od 23.
novembra 1998. godine, koji daju pravo osobama istog ili različitog pola da zaključe ugovor o načinu na koji će
organizovati svoj zajednički život. Španski regioni Katalonija, Aragon, Navara i Valensija doneli su posebne zakone
koji se odnose na de facto zajednice, a od 1. juna 2005. godine primenjuje se i odgovarajući zakon Španije. Prema
portugalskom zakonu No. 7/2001 pojam de facto zajednice određen je kao zajednica života dve osobe, nezavisno od
njihovog pola, koja je trajala najmanje 2 godine i koja partnerima pruža zaštitu u stambenom, naslednom i radnom
zakonodavstvu. Videti Oliveira Pais, S., De Facto Relationships and Same-Sex Relationships in Portugal, The
International Survey of Family Law, 2002 Edition, str. 337-345. U hrvatskom pravu, partnerima iz homoseksualnih
zajednica priznato je samo pravo na izdržavanje te na sticanje i deobu zajedničke imovine. Videti Zakon o istospolnim
zajednicama Hrvatske. U slovenačkom pravu, takođe, partnerima iz registrovane istopolne zajednice priznato je pravo
na sticanje i deobu zajedničke imovine, pravo na izdržavanje, pravo na nasleđivanje zajedničke imovine, pravo na
zaštitu stanovanja i pravo na informisanje u vezi sa bolešću drugog partnera. Videti slovenački Zakon o registraciji
istopolne partnerske skupnosti.
270
Opširnije o pojmu hermafroditizma, videti Draškić, 1995, str. 5, kao i autore koji su citirani na tom mestu.
271
Ibid.

72
 Problem hermafroditizma u pravu razrešavan je oduvek pomoću samo jednog
kriterijuma, a to je pitanje koji je pol preovlađujući kod hermafrodita. Ovo znači da bi u
slučaju sumnje u pogledu pola jednog od verenika od presudne važnosti bilo medicinsko
veštačenje o tome koji pol preovladava, koji je pol dominantni pol hermafrodita. Od
rezultata takvog veštačenja zavisilo bi i rešenje pravne sudbine nameravanog braka.
Drugim rečima, ukoliko bi se utvrdilo da brak želi da sklopi hermafrodit kod koga se
preovlađujući pol poklapa sa polom drugog supružnika, takav brak ne bi bio dopušten,
odnosno ukoliko je već sklopljen mogao bi se poništiti. Obrnuto, ako bi rezultat
veštačenja ukazao na to da se dominantni pol hermafrodita razlikuje od pola njegovog
bračnog druga, takav brak bi se smatrao dopuštenim i punovažnim.
Transseksualitet je psihoseksualni poremećaj identiteta koji se manifestuje tako
što ličnost koja poseduje sve spoljne karakteristike jednog pola istovremeno čvrsto veruje
da pripada drugom polu. Transseksualci su, dakle, osobe kod kojih postoji snažno
osećanje nelagodnosti usled nepodudarnosti između biološkog pola (primarnih i
sekundarnih polnih karakteristika), na jednoj strani, te sopstvenog polnog identiteta i
sopstvene polne uloge, na drugoj strani. Prema vladajućem stavu medicinskih eksperata
za ovu oblast jedino uspešno i razumno lečenje transseksualiteta sastoji se u adaptaciji
spoljnih polnih obeležja prema postojećem polnom identitetu ličnosti. Takva hirurška
intervencija u cilju prilagođavanja spoljnih polnih obeležja psihološkom polu individue
(sex reassignment surgery) proizvodi značajne pravne posledice, pre svega, na polju
bračnog prava.
Uporedno pravo. U uporednom pravu sreću se različita pravna rešenja problema
vezanih za transseksualitet. Neka prava (švedsko, nemačko, holandsko, italijansko, tursko i
englesko) usvojila su specijalne zakone kojima se regulišu medicinske i pravne pretpostavke koje
treba da se ispune kako bi transseksualcima bila dopuštena pravna promena pola i priznata sva prava
koja iz takve promene proizlaze. Medicinske pretpostavke odnose se na: (a) postojanje čvrstog i
dugotrajnog uverenja jedne osobe da ne pripada polu navedenom u službenim registrima (real-life
test), (b) trajnu nesposobnost za rađanje (osim nemačkog i engleskog prava) i (c) izvršenu hiruršku
intervenciju prilagođavanja pola (osim nemačkog i engleskog prava). Pravne pretpostavke
obuhvataju: (a) minimalnu starost (švedsko i englesko pravo), (b) domaće državljanstvo (švedsko i
nemačko pravo) i (c) odsustvo bračnog statusa (osim italijanskog prava). Sudska odluka kojom se na
osnovu svih ovih uslova odobrava promena pola nema retroaktivno dejstvo, što znači da se sve
posledice takve odluke vezuju samo za budućnost (ex nunc). Izvodi iz matičnih knjiga mogu da
sadrže samo naznaku novog pola osobe kojoj je sudskom odlukom promenjen podatak o polnoj
pripadnosti. Druga grupa zemalja – koje ne poznaju nikakvo specijalno zakonodavstvo koje bi se
odnosilo samo na transseksualce – dozvoljavaju pravnu promenu pola kroz sudsku praksu (na
primer, švajcarsko i francusko pravo), kroz praksu organa uprave (na primer, austrijsko pravo) ili
kroz rešenja nekih drugih zakona, kao što su zakoni o uslovima za izmenu i ispravku podataka koji
su zabeleženi u javnim registrima građanskog statusa (na primer, prava američkih država Ilinois,
Nju Džerzi i Kalifornija, a od evropskih država - Slovenija). 272
U našem pravu, i pored nekoliko stotina obavljenih operacija polnog
prilagođavanja, nema zakonskog rešenja problema transseksualiteta, a do nedavno nije
postojala ni bilo kakva sudska praksa o ovom pitanju. Postojala je samo sporadična
praksa opštinskih organa uprave, koji su do sada u pedesetak slučajeva doneli rešenja
kojima se transseksualnim osobama odobrava promena pola upisanog u matičnoj knjizi,

272
Opširnije o položaju transseksualaca u uporednom pravu, videti Draškić, 1995, str. 30–79. Za englesko pravo videti
The Gender Recognition Act (2004), a za slovenačko pravo Zakon o matičnom registru (Uradni list Republike
Slovenije, br. 59/2006).

73
kao da se radi o ispravci greške koja je nastupila prilikom prvobitnog upisa pola na
rođenju. 273 Međutim, Ustavni sud je 2012. godine doneo odluku kojom je usvojio
ustavnu žalbu jedne transseksualne osobe i utvrdio da je opštinska uprava jedne opštine u
Srbiji povredila pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti zajemčeno članom 23.
Ustava, kao i pravo na poštovanje privatnog života zajmčeno članom 8. Evropske
konvencije o ljudskim pravima, time što je donošenjem zaključka o nenadležnosti
propustila da odluči o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za promenu podataka o polu u
matičnoj knjizi rođenih. Ustavni sud je utvrdio da državni organi koji vode matične
knjige jesu stvarno nadležni da odlučuju o zahtevu za upis promene podataka o polu i
naložio je matičnoj službi, koja je mesno nadležna u ovom slučaju, da u roku od 30 dana
od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda odluči o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za
promenu podataka o polu u matičnoj knjizi rođenih. 274
Brak koji sklopi lice nakon što se podvrglo medicinskoj intervenciji promene pola
smatra se punovažnim u većini stranih prava koja su se izjašnjavala o ovom problemu u
zakonodavstvu ili sudskoj praksi, pod uslovom da su ispunjeni odgovarajući uslovi.
Obrnuto, ukoliko bi kod jednog od bračnih drugova naknadnom medicinskom
intervencijom, posle sklapanja braka, nastupila promena pola, ne bi se mogla primeniti
odredba o nedostatku pretpostavke za punovažnost braka, već bi se moglo govoriti samo
o postojanju razloga za prestanak braka. Uzrok tome leži u okolnosti da se sve
pretpostavke za punovažnost braka, pa i različitost polova budućih supružnika, ocenjuju
prema stanju postojećem u momentu sklapanja braka.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj B. protiv Francuske (B. v. France).
Postupak u ovom sporu pokrenula je gospođica B., francuska državljanka, rođena 1935. godine u
Sidi Bel Abesu u Alžiru. U zvanične registre građanskog stanja ubeležena je kao muškarac sa imenom
Norbert Antoan. Međutim, već od najranijeg detinjstva pokazivala je sklonost da se ponaša kao žensko;
njena braća i sestre smatrali su je za devojčicu, a u polno potpuno podeljenom školskom okruženju teško se
prilagođavala svojoj ulozi dečaka. Napokon, 1972. godine podvrgla se hirurškom zahvatu kojim je njeno
telo dobilo ženski oblik. Aprila 1978. godine obratila se administrativnim organima Francuske zahtevajući
da u registrima građanskog statusa bude ispravljen prvobitni upis njenog pola (muški) u pol kome sada
pripada (ženski), te da joj bude dopušteno da nosi žensko ime. Sud u Liburnu, a potom i Apelacioni sud u
Bordou, odbili su njen zahtev sa obrazloženjem da nije bilo nikakve greške prilikom upisa pola na njenom
rođenju, iz čega proizilazi da bi udovoljavanje njenom zahtevu predstavljalo napad na princip neotuđivosti
statusa fizičkih lica. Građansko odeljenje Kasacionog suda Francuske donelo je odluku u martu 1987.
godine kojom je u svemu potvrđen stav koji su izneli nižestepeni francuski sudovi. Gospođica B. se potom
obratila Evropskom sudu za ljudska prava. Navela je da su je francuski državni organi – odbijajući da joj
dozvole ispravku navoda o polu u zvaničnim registrima građanskog statusa i na njenim identifikacionim
ispravama – prisilili da pred trećim osobama otkriva intimne podatke o svom polnom identitetu, kao i da joj
je ta činjenica dodatno prouzrokovala velike teškoće u ličnom i porodičnom životu, čime je povređeno
njeno pravo na poštovanje privatnog života (član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima).
Evropski sud za ljudska prava je, najpre, ponovio svoj od ranije poznati stav da koncept
„poštovanja“ o kome govori član 8. Evropske konvencije može da znači i unošenje pozitivnih obligacija za
države ugovornice, ali da se tom prilikom naročita pažnja mora posvetiti oceni postojanja poštene
ravnoteže između opšteg interesa zajednice i interesa pojedinca. No, za razliku od engleskog sistema

273
O slabostima takvog rešenja, videti Draškić, M., Transseksualitet i naše pravo, u knjizi Aktuelni pravni problemi u
medicini, Beograd, 1996, str. 12. i dalje.
274
Videti odluku Ustavnog suda Už 3238/2012 od 8. marta 2012.

74
registracije građanskog statusa, koji nije oblikovan tako da služi definisanju sadašnjeg identiteta jedne
osobe, već da zabeleži samo jedan istorijski fakat, rešenje francuskog prava je, po nalaženju Suda, sasvim
drugačije. Ustrojstvo registara građanskog statusa u Francuskoj ima za cilj da ažurira sve podatke o životu
jednog lica, tako da izgleda savršeno moguće u takve registre umetnuti i podatak o sudskoj odluci koja
naređuje izmenu originalno upisanog pola. Svrha takvog akta, dakle, nije u tome da ispravi inicijalno
postojeću zabludu, već da dokumentaciju usaglasi sa trenutnim stanjem onoga ko takav zahtev upućuje.
Zbog toga je Evropski sud potvrdio postojanje povrede prava na poštovanje privatnog života i obavezao
francusku državu da podnositeljki predstavke isplati na ime naknade neimovinske štete iznos od 100.000
francuskih franaka, kao i 35.000 francuskih franaka na ime naknade troškova postupka. 275
Slučaj Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva (Christine Goodwin v. The United
Kingdom).
Podnositeljka predstavke je britanska državljanka, rođena 1937. godine kao muškarac. Od najranije
mladosti osećala je da njen „psihološki pol“ ne odgovara njenom muškom telu; 1965. godine postavljena je
dijagnoza transseksualiteta, a 1990. godine podvrgnuta je endokrinološkoj pripremi i operaciji polnog
preuređenja, koja joj je u potpunosti obezbedila spoljni izgled žene. Ona se obratila Evropskom sudu za
ljudska prava smatrajući da britanska Vlada još uvek nije preduzela nikakav konstruktivni korak kako bi se
umanjili patnja i poniženje koje trpe ona i druge transseksualne osobe. Nedostatak pravnog priznanja
promene pola u njenom slučaju rezultirao je brojnim diskriminirajućim i ponižavajućim postupcima u
svakodnevnom životu. Posebno je navela da sve specijalne procedure kojima se morala podvrgavati u vezi
sa svojim NI brojem (broj koji registruje svakog britanskog državljanina za potrebe nacionalnog
osiguranja), državnim penzionim sistemom, zaključivanjem ugovora o životnom osiguranju i osiguranju
automobila, hipotekom itd., pokazuju neopravdanu razliku u tretmanu, budući da bi sve te procedure bile
nepotrebne ako bi ona bila priznata kao žena u pravu. Odbijanje Državnog penzionog sistema da joj prizna
pravo na penziju sa 60 godina starosti na osnovu čisto biološkog testa za određivanje pola smatrala je
povredom prava na poštovanje privatnog života (član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima), a
odbijanje državnih organa da joj dozvole da sklopi brak sa muškarcem kao povredu prava na sklapanje
braka (član 12. Evropske konvencije o ljudskim pravima). Podsetila je da su se ogromne promene u
pogledu naučnog razumevanja i socijalnog položaja transseksualaca dogodile svuda u Evropi, u Americi i u
Australiji, te da ne vidi nijedan ubedljiv razlog zbog koga takav stav ne bi bio prihvatljiv i za Veliku
Britaniju.
Evropski sud za ljudska prava najpre je potvrdio da je već nekoliko puta odlučivao po predstavkama
britanskih državljana u sličnim slučajevima i da je u svim tim odlukama zauzimao stav da odbijanje
britanske Vlade da izmeni pravila o registru rođenja ne može biti smatrano kao nedopušteno mešanje
države u privatni i porodični život. U engleskom pravu, naime, službeni registri obezbeđuju istorijsku
hroniku činjenica koje su postojale u vreme rođenja jedne osobe na način na koji to čini fotografija; stoga
nametanje pozitivne obaveze Vladi – da promeni taj sistem i ustanovi novi sistem ili tip dokumentacije koji
bi obezbeđivao dokaz o aktuelnom građanskom statusu jedne osobe – nije moglo biti prihvaćeno. Sud je
zatim istakao da, iako nije vezan svojim ranijim odlukama, u interesu je pravne sigurnosti, predvidljivosti i
pravičnosti da se ne odstupa od te prakse bez dovoljno dobrih razloga. S druge strane, Sud je priznao da se
mora voditi računa i o promenjenim prilikama u društvu, kao i o potrebi da se Evropska konvencija tumači
i primenjuje na dinamičan i evolutivan način. Propuštanje da se tako postupa moglo bi predstavljati rizik da
se onemogući svaka reforma i napredak. Ukratko, Evropski sud za ljudska prava je zaključio da su se
prilike i u Velikoj Britaniji promenile i da su izuzeci od istorijske osnove registra rođenja već učinjeni u
slučaju pozakonjenja i usvojenja, gde je moguće zahtevati izdavanje dokumenta o rođenju koji sadrži
promene nastale posle rođenja. Stoga, po nalaženju Suda, ne bi trebalo da bude problem da isti takav
izuzetak bude učinjen i u slučaju transseksualaca. „U 21. veku, pravo transseksualaca na lični razvoj i na
fizičku i moralnu sigurnost, koju u punom smislu reči uživaju svi drugi građani u društvu, ne može se više
posmatrati kao stvar kontroverzi koje zahtevaju protek vremena kako bi u potpunosti bile razjašnjene.
Najkraće rečeno, nezadovoljavajuća situacija u kojoj žive postoperativni transseksualci, u međuprostoru u
kojem ne pripadaju sasvim ni jednom ni drugom polu, ne može više biti prihvatljiva.“ Imajući sve ovo u
vidu, Sud je zaključio da je britanska Vlada odgovorna za povredu prava na poštovanje privatnog života
podnositeljke predstavke te da ne može više da tvrdi da ovo pitanje spada u polje njene slobodne procene.

275
Videti Case of B. v. France, No. 13343/87 od 24. januara 1992. Opširnije o ovoj odluci videti Draškić, M., Pravo
na polni identitet, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 6/1992, str. 626-633.

75
Sud je, takođe, potvrdio i povredu prava na brak, sa obrazloženjem da termin „muškarac i žena“ iz člana
12. Evropske konvencije o ljudskim pravima ne može više da se odnosi na određivanje pola isključivo na
osnovu bioloških kriterijuma. Ogromne socijalne promene dogodile su se u instituciji braka od vremena
kada je usvojena Evropska konvencija, a dramatične novine doneo je u međuvremenu i napredak medicine,
kao i nauke uopšte, u domenu transseksualiteta. Zbog toga, činjenica da podnositeljka predstavke u ovom
slučaju jeste bila sprečena da sklopi brak predstavlja razlog za pružanje pravne zaštite. Sud je dosudio samo
naknadu troškova sudskih postupaka, nalazeći da donošenje odluke u ovom slučaju samo po sebi
predstavlja zadovoljavajuću pravičnu satisfakciju za neimovinsku štetu koju je podnositeljka predstavke
trpela do sada. 276
Praksa Evropskog suda pravde.
Slučaj P. protiv S. i Saveta okruga Kornval (P. v. S. and Cornwall County Council).
U ovom slučaju Evropski sud pravde stao je na stanovište da diskriminacija koja proizilazi iz polnog
preuređenja predstavlja vid diskriminacije na osnovu pola. Stoga Direktiva 76/207/EEC od 9. februara
1976. godine o primeni principa jednakog tretmana za muškarce i žene koji se odnosi na zapošljavanje,
profesionalno obučavanje i radne uslove zabranjuje otpuštanje sa posla transseksualne osobe iz razloga koji
su povezani sa polnim preuređenjem: „…ako je osoba otpuštena na osnovu toga što je on ili ona
nameravao/nameravala da se podvrgne ili se već podvrgao/podvrgla operaciji polnog preuređenja, smatra
se da je on ili ona tretiran/tretirana neravnopravno u poređenju sa osobama onog pola za koji se smatra da
su mu on ili ona pripadali pre podvrgavanja intervenciji polnog preuređenja. Tolerisati takvu diskriminaciju
bilo bi ravno propuštanju da se poštuje dostojanstvo i sloboda na koju on ili ona imaju pravo i koju ovaj
Sud treba da zaštiti.“ 277

(2) Saglasna izjava volja. Druga bitna pretpostavka za punovažnost braka jeste
saglasna izjava volja budućih supružnika da stupaju u brak. Da bi izjava volje bila pravno
relevantna potrebno je da ispunjava nekoliko uslova.
(1) Najpre, izjava volje osobe koja sklapa brak treba da bude data rečima koje su
izgovorene ili napisane, za razliku od pravila koja uređuju način izražavanja volje u
obligacionom pravu. 278 Drugačije rečeno, brak se nikada ne može sklopiti određenim
znacima, gestovima ili preduzimanjem neke druge radnje koja ima isto značenje i istu
svrhu, niti se izražavanje volje prilikom sklapanja braka može činiti konkludentnim
radnjama, tj. aktima na osnovu kojih se indirektno, ali sigurno može ustanoviti postojanje
određene pravno relevantne namere. Izuzetno, ukoliko osoba koja izjavljuje volju da
stupi u brak ima izvesne fizičke nedostatke koji je sprečavaju da komunicira sa službenim
licem koje vodi postupak sklapanja braka (na primer, gluvonema osoba), kao i u slučaju

276
Videti Case of Christine Goodwin v. The United Kingdom, No. 28957/95 od 11. jula 2002. Uporediti sa odlukama
u: Case of Rees v. The United Kingdom, No. 9532/81 od 17. oktobra 1987; Case of Cossey v. The United Kingdom,
10843/84 od 27. septembra 1990; Case of X., Y. and Z. v. The United Kingdom, No. 21830/93 od 22. aprila 1997. i
Case of Sheffield and Horsham v. The United Kingdom od 30. jula 1998. U svim tim slučajevima Evropski sud za
ljudska prava je smatrao da specifična priroda engleskih registara o rođenju predstavlja valjan osnov za uvažavanje
širokog polja slobodne procene Ujedinjenog Kraljevstva te da to ne može biti osnov za povredu prava na poštovanje
privatnog života i prava na brak.
277
Videti P. v. S. and Cornwall County Council, od 30. aprila 1996. Evropski sud pravde predstavlja posebnu sudsku
instancu Evropske unije, koja je ustanovljena radi zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda predviđenih Evropskom
konvencijom o ljudskim pravima.
278
To proizlazi iz čl. 15. Porodičnog zakona, u kome se zahteva da se saglasna volja „izjavi”. Reč „izjava” u srpskom
jeziku označava usmeno ili pismeno iznošenje, očitovanje. Videti Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, Novi
Sad – Zagreb, 1968, knjiga 2, str. 395. Suprotno Đurović, 1988, str. 63.
Naprotiv, volja se u savremenom građanskom pravu redovno izražava aktivnim ponašanjem, u kome se mogu
razlikovati dva načina izražavanja volje: izrično (rečima, znacima, gestovima itd.) ili prećutno (konkludentnim
radnjama). Opširnije videti Perović, 1980, str. 257.

76
kada ne poznaje jezik koji je u službenoj upotrebi u opštinskom organu uprave, biće
određen tumač koji se sa takvom osobom može sporazumevati. 279
(2) Drugo, izjava volje o stupanju u brak mora nedvosmisleno i jasno da pokaže
postojanje ozbiljne namere za sklapanje braka. Prema tome, izjava data u šali i igri, kao i
izjava koja bi bila data na nerazumljiv, nerazgovetan ili dvosmislen način, ne proizvodi
nikakva dejstva na sklapanje braka.
(3) Treće, izjave volja budućih supružnika da stupaju u brak moraju, nadalje, biti
date istovremeno. Ovaj zahtev, međutim, ne treba shvatiti kao potpunu vremensku
podudarnost, pošto nije uobičajeno da ljudi govore u istom trenutku. Umesto toga,
smatraće se da su izjave date istovremeno ako svoju volju saopštava prvo jedan, a odmah
posle njega i drugi verenik. Taj trenutak predstavlja i momenat konstituisanja braka, s
obzirom da se, nakon što oba buduća bračna druga daju izjave da stupaju u brak pred
nadležnim organom, izjava volje više ne može povući. 280
(4) Četvrto, izjava volje o stupanju u brak ne sme biti modifikovana uslovom ili
rokom, na način na koji se, inače, vrši dozvoljeno odstupanje od redovnih dejstava
pravnog posla u građanskom pravu. Izjava volje koja bi bila data, recimo, pod uslovom
da supružnici neće imati dece u braku ili bi sadržavala rok trajanja braka, stoga, ne bi
proizvodila nikakvo pravno dejstvo i na osnovu takve izjave ne bi moglo doći do
sklapanja braka. 281 Takav zahtev nije izričito formulisan u porodičnopravnim propisima,
ali se on podrazumeva zbog društvenog značaja braka i njegove prirode trajne i potpune
životne zajednice muškarca i žene.
(5) Najzad, izjavu volje o stupanju u brak moraju dati lično verenici, pošto je
ugovor o braku specijalan ugovor porodičnog prava za koji je propisana svečana forma
koja zahteva prisustvo oba buduća supružnika. Izuzetno, samo ako postoje naročito
opravdani razlozi (na primer, teška zarazna bolest, boravak u udaljenom kraju sveta,
izdržavanje kazne zatvora u inostranstvu, zarobljeništvo itd.) nadležni opštinski organ
uprave može dozvoliti da se brak sklopi u prisustvu samo jednog supružnika i
punomoćnika drugog supružnika.282 U tom slučaju punomoćje mora imati određene
karakteristike, kako bi brak sklopljen preko punomoćnika bio punovažan: (a) punomoćje
obavezno treba da sadrži lične podatke o vlastodavcu, punomoćniku i licu sa kojim se
preko punomoćnika sklapa brak, (b) punomoćje treba da bude overeno, (c) punomoćje

279
Videti čl. 183. Zakona o opštem upravnom postupku. Opširnije videti Tomić – Bačić, 1986, str. 245.
280
Suprotno shvatanje, u prilog stavu da zbog prirode i ciljeva braka treba uzeti da je dopušteno opozivanje i nakon
datih saglasnih izjava za zaključenje braka od strane oba buduća bračna druga, videti kod Janković, 1981, str. 32.
Drugačije rešenje poznaje, na primer, makedonsko pravo. Tako, prema čl. 29. st. 5. Zakona o porodici relevantna je
samo takva izjava volje koju su bračni drugovi potvrdili svojim potpisima u matičnoj knjizi venčanih. Ukoliko bi,
drugim rečima, jedan ili oba supružnika odbili – ili iz bilo kog razloga bili sprečeni – da svoju prethodno datu izjavu o
stupanju u brak potpišu, postupak za zaključenje braka morao bi se prekinuti. Usmeno saglasno izjavljene volje nisu
dovoljne, jer je čas zaključenja braka precizno određen i nastupa tek kada se bračni drugovi potpišu u matičnoj knjizi
venčanih. Isto i čl. 28. st. 1. ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima Hrvatske. Pismena forma pristanka na
sklapanje braka opravdava se u literaturi time što doprinosi većoj pravnoj sigurnosti i umanjuje mogućnost da se
saglasnost za zaključenje braka opterećuje dodatnim nepoželjnim uslovima. Videti Alinčić i dr., 1994, str. 56.
281
Tako Stanković, F., Nepostojeći brak, Odvjetnik, br. 11/1957, str. 280. Suprotno mišljenje, da takav brak treba
smatrati pravovaljanim, a uslov ili rok smatrati kao da nisu ni izrečeni, videti u Prokop, 1959, str. 147.
282
„Davanje dozvole za sklapanje braka preko punomoćnika je diskreciono pravo nadležnog organa uprave.” Videti
presudu Saveznog vrhovnog suda Už. 3733/57 od 28. juna 1957, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1957, knjiga 2,
sveska 2, odluka br. 406.

77
treba da bude specijalno izdato samo u svrhu sklapanja braka i (d) u punomoćju treba da
bude naznačen datum njegove overe, kako bi se moglo upotrebiti u okviru vremenskog
ograničenja važnosti od 90 dana od dana overavanja punomoćja. 283 Punomoćnik može
biti, u smislu opštih propisa, svako poslovno sposobno lice, osim lica koje se bavi
nadripisarstvom. 284
(3) Zakonska forma sklapanja braka. Za sklapanje braka zahteva se u većini
savremenih prava naročita svečana forma, koja se u pravnoj teoriji označava imenom
bitna forma (forma ad solemnitatem). Pravno dejstvo bitne forme sastoji se u tome da,
kada je takva forma predviđena zakonom ili ugovorom, pravni posao ne može nastati dok
se ta forma ne ispuni, odnosno posao koji nije preduzet u toj formi ne proizvodi nikakvo
pravno dejstvo.285 Kada se primeni na sklapanje braka, bitna forma znači da je forma koja
je predviđena zakonom za sklapanje braka konstitutivni element braka, te da brak ne
može biti punovažan dok se ta forma ne ispuni. Propisivanje forme ad solemnitatem za
sklapanje braka ima, pri tom, dvojaku svrhu. Sa jedne strane, isto kao i kod svih pravnih
poslova za koje je predviđena ova forma, njena je namena da skrene pažnju učesnicima u
pravnom odnosu, u ovom slučaju supružnicima, na značaj braka i pravnog odnosa u koji
ulaze. Sa druge strane, svrha svečane forme braka nalazi se i u zaštiti opšteg interesa da
budu zaključeni samo oni brakovi koji su društveno poželjni i opravdani.
Istorija (forme) braka. Istorija braka u velikoj meri podudara se sa raznim
istorijskim formama koje je brak imao u prošlosti. Stoga će na ovom mestu biti izloženi neki
najpoznatiji oblici braka i njegove najvažnije forme tokom ljudske civilizacije.
Rimsko pravo. Brakom se u rimskom pravu smatrala samo takva faktička zajednica
muškarca i žene koji su pokazivali trajnu nameru da budu muž i žena, a ta se namera uobičajeno
nazivala affectio maritalis. 286 Oba navedena elementa braka morala su postojati za sve vreme
trajanja braka, jer se rimski brak razvodio prestankom affectio maritalis, odnosno prestankom
zajedničkog života. Da bi se mogao zaključiti brak koji priznaje ius civile bilo je potrebno da svaki
od budućih bračnih drugova ima ius conubii, dakle, pravo na zaključenje braka koje je bilo priznato
samo rimskim građanima i, izuzetno, pojedinim peregrinima kao nagrada za specijalne zasluge.287
Oblik zaključenja braka zavisio je od toga da li se nameravao sklopiti brak cum manu, koji je
zasnivao muževljevu vlast nad ženom (manus), ili brak sine manu, u kome je žena zadržavala status
lica sui iuris. Manus brak zasnivao se na tri različita načina. Coemptio je bio brak zaključen u formi
prividne prodaje žene u formi mancipacije. Confarreatio je zaključenje braka uz religijski obred koji
se sastojao u prinošenju jedne specijalne vrste hleba na žrtvu Jupiteru, odakle potiče i naziv ove

283
Videti čl. 301. st. 1-4. Porodičnog zakona. Inače, u uporednom pravu retka su zakonodavstva koja izričito
zabranjuju sklapanje braka preko punomoćnika, kao što je, na primer, švedsko pravo. Videti čl. 4. Zakona o braku
Švedske (1987). Ni u hrvatskom pravu nema odredaba o sklapanju braka preko punomoćnika. Videti čl. 16. Obiteljskog
zakona Hrvatske.
284
Videti čl. 48. Zakona o opštem upravnom postupku. Neki autori smatraju da punomoćnik mora biti istog pola kao i
davalac punomoćja, budući da bi čin sklapanja braka između dve osobe – makar i samo prividno – istog pola izgledao
nakaradno. Tako Prokop, 1959, str. 139. Za suprotno shvatanje, da se radi o estetskom, a ne pravnom, pitanju, videti
kod Mladenovića, 1981, I, str. 260.
285
Obrnuto, dokazna forma (forma ad probationem) jeste forma koja je određena kao jedino sredstvo dokazivanja
pravnog posla, ali ona ne predstavlja konstitutivni sastojak pravnog posla, niti utiče na njegovu punovažnost. O
razlikama između bitne forme (forma ad solemnitatem) i dokazne forme (forma ad probationem), videti opširnije
Stanković – Vodinelić, 1995, str. 167, Perović, 1980, str. 360.
286
Videti Horvat, 1977, str. 70.
287
Tako, brak peregrinâ, kao i brak Rimljanina i peregrina koji nije imao ius conubii, nije bio matrimonium iustum.
Plebejci, takođe, nisu imali u početku ius conubii i to je bilo jedno od prava koje su najkasnije izvojevali (lex Canuleia,
445. godine pre n. e.) Brak između robova ili između roba i slobodne osobe (contubernium) rimsko pravo uopšte nije
smatralo pravnim odnosom. Videti Horvat, 1977, str. 71, Stanojević, 1994, str. 137.

78
 forme. Najzad, ako je zajednica života bila zasnovana bez formalnosti coemptio i confarreatio,
takva zajednica pretvarala se u brak sa manusom nakon što je žena provela godinu dana neprekidno
u muževljevoj kući, a forma takvog braka označavana je kao usus. 288 Brak bez manusa, naprotiv,
nije zahtevao nijednu od ovih formi. Za punovažnost braka bio je dovoljan faktički zajednički život
bračnih drugova i njihova affectio maritalis, dakle, dokazana želja da se takva zajednica smatra
brakom. Kako nije zahtevana nikakva određena forma za zaključenje ovog braka, trebalo je
ustanoviti neko objektivno merilo po kome bi bilo moguće utvrditi postojanje oba relevantna
elementa. U tom cilju održavane su pre zaključenja braka, ili u momentu zaključenja braka,
porodične svečanosti i religijski obredi koji su na vidan način obeležavali affectio maritalis i
činjenicu zajedničkog života, kao što su veridba (sponsalia), zaključenje pismenog ugovora o
mirazu (instrumentum dotale) ili svečano uvođenje žene u muževljevu kuću (in domum deductio). 289
Hrišćanstvo. Posle propasti Zapadnog rimskog carstva 476. godine novoosnovane
varvarske države preuzele su zajedno sa teritorijom Rima i sve tekovine rimske civilizacije. Poseban
značaj u tom pogledu ima hrišćanstvo, koje je pod kraj rimske države proglašeno jedino
dozvoljenom državnom religijom i koje je zahvaljujući svojoj dobroj i čvrstoj organizaciji, koja je
predstavljala kopiju rimske državne organizacije, izvršilo izvanredno veliki uticaj na celokupnu
istoriju srednjeg veka. Širenje moći hrišćanske crkve nije bilo ni brzo ni jednostavno, ali je
doslednost i upornost sa kojom se crkva borila za svoju jurisdikciju u pojedinim oblastima
društvenog života bila od neprocenjivog značaja, između ostalog, i za razvoj prava. Staro
hrišćanstvo gledalo je na brak kao na svetu tajnu (sacramentum) koja vezuje stranke na osnovu same
njihove saglasno izražene volje. Poznato je da u Bibliji nema, i pored mnoštva propisa obrednog
karaktera, ni jedne reči o bilo kakvoj obaveznoj formi za brak propisanoj od strane crkve. Iz toga se
može zaključiti da crkva nije učestvovala u konstituisanju braka, nego samo u njegovoj konstataciji,
u njegovom priznavanju kao već postojećeg fakta. 290 Crkva je, međutim, najstrože zabranjivala tajni
brak smatrajući ga za blud, zbog toga što je tajnost braka lišavala crkvu mogućnosti da ga
konstatuje. Irelevantno je, dakle, bilo koju su formu za sklapanje braka izabrali budući bračni
drugovi. Ako je brak bio obeležen javno, crkva je to smatrala dovoljnim sa stanovišta punovažnosti
braka. 291 Doduše, crkva je preporučivala molitvu i religijski obred koji se sastojao u tome da se
prilikom sklapanja braka pozovu sveštenici koji će potvrditi pristanak budućih supružnika svojim
molitvama i blagoslovom. Crkveno venčanje smatrano je, štaviše, određenom privilegijom koja je
namenjena samo dostojnim vernicima kao nagrada za moralnu uzvišenost i čistotu predbračnog
života. 292 No, ni u tom slučaju crkva nije videla tajnu braka u obredu venčanja, već u samom
sjedinjenju muža i žene u jedno biće, koje je izraženo njihovim pristankom i njihovom ljubavlju. 293
Uvođenje obavezne forme braka u istoriji hrišćanske crkve smatra se proizvodom
specifičnog kompromisa kome je crkva pribegla u nastojanju da zadrži jurisdikciju u materiji braka i
porodice i da, istovremeno, izađe u susret nadošloj političkoj moći državne organizacije. 294 Na
istoku, vizantijski carevi uveli su opšteobaveznost crkvene forme braka delimično zbog svog slabog

288
Tako Stojčević, 1979, str. 86.
289
Ibid.
290
Videti opširnije Troicki, 1934, str. 168.
291
Da je odnos crkve prema braku imao karakter priznanja navodi se, kao ilustracija, biblijska priča o prisustvu Isusa
Hrista na svadbi u Kani Galilejskoj. Prema jevanđelisti Jovanu, Hristos je sa svojim apostolima kao gost došao na
svadbenu gozbu donoseći darove i izražavajući poštovanje prema bračnom obredu. Međutim, Hristos nije uzimao
učešća u zaključenju braka niti je uvodio bilo kakvu novinu u poznati ceremonijal. Njegovo prisustvo bilo je samo izraz
priznanja postojanja braka od strane crkve i svedočanstvo da je brak zaključen „po zakonima i običajima jevrejskog
naroda, brak istiniti i bogougodni.” Tako Troicki, 1934, str. 48.
292
Ibid.
293
Zbog toga se tajnom naziva uzajamna ljubav supruga i nerazrušivost braka, ali se tajnom nikada ne smatra venčanje.
Pridajući glavno značenje prvom subjektivnom činiocu braka – pristanku – crkva, u stvari, formu braka stavlja u
zavisnost od volje stranaka, dajući im slobodu izbora i savetujući crkvenu formu ako za to nema nikakvih smetnji.
Videti Troicki, 1934, str. 174.
294
Videti Bassett, W., The Marriage of Christians – Valid Contract, Valid Sacrament? The Bond of Marriage, 1968, str.
123, Esmein, A., Le mariage en droit canonique, Paris, 1935, str. 49.

79
 razumevanja izvornih hrišćanskih načela, a delimično i zbog ličnih potreba, tako da se već krajem
12. veka mogu naći i crkvene odredbe da je venčanje uvek neophodno za punovažnost braka.295
Rimokatolička crkva, naprotiv, duže je sačuvala staro učenje da brak sklapaju same stranke,
dopuštajući fakultativnost bračne forme. Međutim, pritisak socijalnih i ekonomskih promena u
reformatorskoj Evropi učinio je da interes crkve za kontrolu nad prenošenjem bogatstva i moći, koje
je zaključenje braka moglo da implicira, poraste i na zapadu. Doktrina crkve po kojoj hrišćani
stvaraju svoje brakove samo svojom saglasnom voljom imala je koristan sporedni efekat
oslobođenja individue od prinude roditelja, srodnika ili drugog autoriteta u izboru bračnog partnera.
No, takvo prvobitno liberalizujuće dejstvo crkvenog učenja postalo je u promenjenim društvenim
prilikama teret koji je ugrožavao nasledna prava, očuvanje porodice, socijalni mir i privatni moral,
pa je moralo biti napušteno. 296 Tridentski koncil odredio je 1563. godine opšteobaveznu formu
braka za katolike, proglašavajući da nije punovažan onaj brak koji nije zaključen uz prisustvo
sveštenika i svedoka. Dekret Tametsi koji je, takođe, ustanovio obavezu oglašavanja braka i vođenja
zvaničnih registara zaključenih brakova, iako nije punovažnost braka uslovio postojanjem bilo
kakvih posebnih i dopunskih uslova, u suštini je označio početak striktne juridifikacije braka. U toku
dalje evolucije, koja je vodila postepenom ustanovljavanju kanonske ili svetovne regulacije braka i
koja je obeležena gotovo neprekinutom borbom između crkve i države za primat u pravnim
kompetencijama, proces juridifikacije braka dobijao je nove sadržaje i nove oblike. I što je, možda,
još značajnije, sklapanje braka više nikada nije tretirano kao privatna stvar budućih bračnih drugova
prema kojoj bi crkva, odnosno država mogle ostati indiferentne.
Reformacija i Francuska revolucija. Između 16. i 18. veka rimokatolička crkva
izgubila je svoju jurisdikciju nad brakom u velikom delu zapadne Evrope. U protestantskim
regijama to je bila posledica reformacije, koja je proklamovala ideju da brak nije sakrament i da
pitanja braka dolaze u nadležnost državnih sudova i sekularne vlasti, a ne crkve. Galikanski pokret u
Francuskoj takođe se izborio sa dotadašnjom prevlašću rimokatoličke crkve u korist monarhije.
Najzad, pokret prosvećenosti, utemeljen na osnovnoj tezi odbacivanja autoriteta i traženja ljudskih
prava, izrodio je i ideju da je brak građanski ugovor (contractus civilis) i da crkva nema nikakvo
pravo da utiče ni na formu zasnivanja braka ni na propisivanje ostalih uslova za sklapanje
punovažnog braka. Vrhunac je donela Francuska revolucija i njeno revolucionarno zakonodavstvo
koje je Dekretom od 20. septembra 1792. godine proglasilo obavezan građanski brak. Isto stanovište
prihvatio je i Francuski građanski zakonik 1804. godine, a posle njega građanski brak postao je
dominantna forma zaključenja braka širom sveta. 297
Građanski brak. Epoha koja je započela posle Francuske revolucije obeležena je
donošenjem najznačajnijih kodifikacija iz oblasti građanskog prava, koje kao vladajuću formu
zaključenja braka uvode građanski brak. Dakle, pored verske forme koju i dalje predviđaju propisi
mnogih konfesija, u svetovnom domenu moguće je govoriti o tri različite forme građanskog braka.
To su: građanski brak po nuždi, fakultativni građanski brak i obavezni građanski brak. Građanski
brak po nuždi je supsidijarna, dopunska forma braka za verske disidente, za lica bez veroispovesti
(ateisti) i za lica nepriznatih veroispovesti u onim pravima u kojima je još uvek priznat
konfesionalni brak. Ovakva forma braka trebalo je da omogući sklapanje braka i onim osobama
kojima crkva ne dozvoljava da sklope brak iz razloga koje ne uvažavaju državni organi. Fakultativni
građanski brak podrazumeva istovremeno postojanje i građanske i crkvene forme braka, te njihovu
podjednaku pravnu važnost. Na taj način, svakom građaninu prepušteno je da se sam odluči u kojoj
će formi zaključiti brak, odnosno koja forma više odgovara njegovoj predstavi o braku. Po mišljenju
mnogih pravnih pisaca fakultativni građanski brak na optimalan način obezbeđuje ostvarenje
slobode savesti i veroispovesti, a ne ugrožava ravnopravnost građana. Fakultativni građanski brak
danas poznaju englesko, dansko, grčko, irsko, italijansko, norveško, portugalsko, špansko, švedsko,
hrvatsko pravo itd. Obavezni građanski brak predstavlja najzastupljeniju formu braka u
savremenom pravu i ogleda se u tome što se pravno brakom smatra samo brak koji je sklopljen pred
nadležnim državnim organom i po postupku koji je predviđen zakonom. Obavezan građanski brak

295
Videti opširnije Troicki, 1934, str. 177.
296
Tako Glendon, 1977, str. 314.
297
Opširnije videti Glendon, 1977, str. 319.

80
 zahtevaju francusko, belgijsko, nemačko, švajcarsko, holandsko, srpsko, crnogorsko, slovenačko,
makedonsko, bugarsko, rusko, rumunsko i mnoga druga prava u svetu.
Neformalni brak. Neformalni brak jeste brak za čije sklapanje nije predviđena
nikakva posebna forma, odnosno brak koji proizvodi sve pravne posledice braka i u odsustvu
striktno propisane forme njegovog zaključenja. Dva najpoznatija oblika neformalnog braka jesu
common law brak američkog prava i faktički brak koji je u jednom periodu svoje istorije poznavalo
rusko zakonodavstvo.
Common law brak u savremenom američkom pravu može se definisati kao zakoniti
brak koji nastaje prostim saglašavanjem budućih bračnih drugova da žive kao muž i žena, što je
praćeno kohabitacijom i njihovom javnom reputacijom supružnika. 298 Poreklo common law braka je,
međutim, englesko. Naime, kako je Anglikanska crkva za vreme vladavine Henrija VIII (1491–
1547) bila osnovana kao nezavisna crkva, posle raskida sa rimokatoličkom hijerarhijskom
organizacijom odluke Tridentskog koncila nisu imale u Engleskoj nikakvu obavezujuću snagu. Tako
se dogodilo da se punovažnim brakom, prema pravu engleske crkve, i nadalje smatrao brak koji je
sklopljen na osnovu same saglasnosti muškarca i žene, bez ikakvog posebnog ceremonijala. Ipak,
common law brakovi zabranjeni su u Engleskoj zakonom koji je Parlament usvojio 1753. godine.299
Common law brak još uvek je zakoniti brak u 13 država Sjedinjenih Američkih Država. 300 Prava
pojedinih od ovih država nisu sasvim podudarna u pogledu pretpostavki koje rezultiraju
priznavanjem statusa common law supružnika, ali se većina slaže da moraju biti ispunjeni neki
specijalni zahtevi, od kojih su nezaobilazna dva: kohabitacija partnera i reputacija braka.
Faktički brak bio je predvideo ruski Zakonik o braku, porodici i starateljstvu, koji je
stupio na snagu 1. januara 1927. godine, tako što za punovažnost braka nije bila potrebna apsolutno
nikakva forma. Bračna veza zasnivala se isključivo na saglasnosti muškarca i žene da vode
zajednički život i na isti način se brak i razvodio, na osnovu obostrane saglasnosti, odnosno po želji
jedne strane bez ikakvih daljih uslova u pogledu forme razvoda braka. 301 Istina, registracija braka
bila je dozvoljena, pa i poželjna, jer je isprava o registraciji služila kao olakšica za dokazivanje
braka, ali registracija nije bila pretpostavka punovažnosti. Njeno dejstvo bilo je, zapravo, strogo
deklarativno. Sa druge strane, Zakonik je predvideo da činjenicu postojanja braka može dokazivati i
sud nezavisno od volje bračnih drugova. Okolnosti na koje se može osloniti takav zaključak
navedene su ovim redom: fakt zajedničkog života, postojanje zajedničkog domaćinstva, izjava data
trećem licu o bračnom odnosu, lična prepiska i druga dokumenta koja ukazuju na postojanje braka,
uzajamno materijalno pomaganje supruga, zajedničko vaspitanje dece i slično. 302 To je, praktično,
značilo da je pravno postojanje braka zavisilo od diskrecione ocene suda, što je dovodilo do znatne
pravne nesigurnosti. Uprkos ovako dalekosežnom teoretskom izjednačavanju registrovanog i
faktičkog braka, u praksi su razlike i dalje postojale. Tako je registrovani, ali ne i neformalni brak,
bio zabranjen ako je jedan od bračnih drugova već bio u takvom registrovanom braku, ako je bio
isuviše mlad za brak, duševno bolestan ili u bliskom stepenu krvnog srodstva sa drugim bračnim

298
Tako Weyrauch, W. O., Metamorphoses of Marriage, Family Law Quarterly, Vol. 13, 1980, no. 4, str. 425,
Kirkpatrick, G., Common-Law Marriages: Their Common Law Basis and Present Need, Saint Louis University Law
Journal, Vol. 6, 1960, No.1, str. 30.
299
Ovaj zakon u literaturi je poznat kao Lord Hardwick's Act. Bio je prvenstveno uperen protiv tzv. „Fleet brakova”
koje su tajno sklapali sveštenici zloupotrebljavajući svoj poziv i trgujući svojim ovlašćenjima. Sredinom 18. veka broj
takvih brakova naglo je porastao, preteći da se od izuzetnog načina zaključenja braka pretvori u pravilo i dobijajući
razmere nacionalne sramote u Engleskoj. Zakon iz 1753. godine, dakle, trebalo je da zaustavi, pre svega, takve
brakove, ali dogodilo se da je praktično zabranio posredno sve neformalne brakove, uključujući i common law brak. U
Škotskoj se običaj neformalnog sklapanja braka („Gretna Green brakovi”) zadržao znatno duže, s obzirom na to da je
formalna nezavisnost škotskog pravnog sistema u odnosu na englesko pravo potpuna. Marriage (Scotland) Act iz 1939.
godine ukinuo je common law brak i u Škotskoj. Videti opširnije Stein, S., Common Law Marriage: Its History and
Certain Contemporary Problems, Journal of Family Law, Vol. 9, 1969–1970, No. 3, str. 274.
To su: Alabama, Kolorado, Distrikt Kolumbija, Džordžija, Ajdaho, Ajova, Kanzas, Montana, Ohajo, Pensilvanija,
300

Roud Ajlend, Južna Karolina i Teksas. Videti ibid.

301
Videti Konstantinović, 1945, str. 149, Mladenović, 1974, str. 225.
302
Ibid.

81
 drugom. 303 Zbog svega ovoga, kao i zbog generalne orijentacije sovjetske politike u pravcu sve veće
kontrole individualnih sloboda, Prezidijum Vrhovnog Sovjeta je Ukazom od 8. jula 1944. godine
zabranio faktički brak na celoj teritoriji Sovjetskog Saveza, a pravnu važnost dobio je samo
registrovani brak. Štaviše, Osnove zakonodavstva SSSR i saveznih republika o braku i porodici iz
1968. godine predvidele su naročitu svečanu formu zaključenja braka.
Zakonska forma sklapanja braka u našem savremenom pravu sastoji se iz dva
elementa: nadležnosti za sklapanje braka i postupka sklapanja braka.
Nadležnost za sklapanje braka predstavlja pravo i dužnost organa uprave da
postupa prilikom sklapanja braka. Nadležnost se, inače, u objektivnom smislu može
definisati kao delokrug poslova određenog organa. U subjektivnom smislu nadležnost je
pravo i dužnost određenog organa da postupa u određenoj pravnoj stvari ili da preduzme
određenu radnju. 304 Vrste nadležnosti prema kriterijumu odnosa između državnih organa
obuhvataju stvarnu, mesnu i funkcionalnu nadležnost. Stvarna nadležnost ima za cilj da
razgraniči nadležnost između državnih organa iste vrste, a različitog ranga. Mesna
nadležnost je pravo i dužnost stvarno nadležnog organa da na svojoj teritoriji vrši svoju
delatnost. Najzad, funkcionalna nadležnost podrazumeva raspodelu poslova u okviru
državnog organa koji vrši konkretnu stvarnu nadležnost. 305 Nadležnost za sklapanje
braka, takođe, može biti: (a) stvarna, (b) mesna i (c) funkcionalna.
(a) Stvarno nadležan za sklapanje braka u našem pravu jeste opštinski organ uprave
na čijoj se teritoriji vode matične knjige.
(b) Mesna nadležnost za sklapanje braka uopšte nije predviđena u našem
pozitivnom pravu. To znači da su lica koja nameravaju da sklope brak slobodna da
izaberu opštinu pred čijim će stvarno nadležnim organom saglasno izjaviti da stupaju u
brak, bez ispunjenja bilo kakvog prethodnog uslova ili dobijanja prethodne dozvole od
mesno nadležnog organa. 306 Naprotiv, mesno nadležan za sklapanje braka bio je, prema
Osnovnom zakonu o braku, onaj opštinski organ uprave koji je vodio matične knjige za
područje na kojem budući bračni drugovi imaju zajedničko prebivalište, odnosno na
kojem je prebivalište imao jedan od njih. Samo po dozvoli tog organa verenici su mogli
sklopiti brak i pred mesno nenadležnim organom.
(c) Funkcionalna nadležnost za sklapanje braka, kao specifična vrsta stvarne
nadležnosti, označava da je u ime skupštine opštine, kao stvarno nadležnog organa,
ovlašćen da sklopi brak matičar. Njegovo prisustvo je konstitutivni element za nastanak
braka. 307 Pored toga, matičar obavlja i sve tehničke radnje u postupku sklapanja braka
(sastavlja zapisnik o usmenom zahtevu budućih supružnika za sklapanje braka, proverava
da li su ispunjene pretpostavke za punovažnost braka, upisuje brak u matičnu knjigu,
savetuje buduće supružnike itd.)
Postupak sklapanja braka sastoji se iz tri faze: (a) prijavnog (prethodnog)
postupka, (b) postupka venčanja i (c) postupka registracije braka.

303
Videti opširnije Müller-Freienfels, 1987, str. 268.
304
Tako Triva, 1983, str. 188, Rakić-Vodinelić, 1994, str. 30–35.
305
Ibid.
306
Videti čl. 292. st. 1. Porodičnog zakona.
307
Videti čl. 300. st. 1. Porodičnog zakona. U crnogorskom pravu, suprotno, funkcionalna nadležnost za zaključenje
braka rezervisana je za odbornika skupštine opštine. Videti čl. 32. i 36. Porodičnog zakona Crne Gore.

82
 (a) Prijavni (prethodni) postupak započinju lica koja nameravaju da sklope brak
podnoseći zahtev za sklapanje braka matičaru nadležne opštine. Uz zahtev, koji se može
učiniti pismeno ili usmeno na zapisnik, budući supružnici podnose i druge isprave kojima
se dokazuje da će nameravani brak biti punovažan (izvod iz matične knjige rođenih,
sudsko rešenje o dispenzaciji od bračne smetnje, pravnosnažnu presudu o razvodu ili
poništenju prethodnog braka itd.). 308 Neki pravni pisci, štaviše, iniciranje prethodnog
postupka za sklapanje braka smatraju zvaničnom veridbom. 309
Veridba. Veridba predstavlja neformalno uzajamno obećanje dva lica različitog pola
da će kasnije sklopiti brak. Ustanova veridbe je veoma stara, poznata je kod mnogih drevnih naroda
i praćena je, po pravilu, različitim formalnostima (uzajamnim darivanjem verenika, poklanjanjem od
strane trećih lica, porodičnim svetkovinama itd.). Većina savremenih prava ne poznaje veridbu kao
pravni institut, ali je običaj veridbe veoma rasprostranjen i praktikuje se na različite načine i danas u
gotovo svim civilizovanim zemljama.
U uporednom pravu postoje zemlje koje zakonski uređuju veridbu kao pravni institut
(austrijsko, nemačko, švajcarsko, staro srpsko pravo itd.), odnosno zemlje koje neka dejstva veridbi
priznaju kroz sudsku praksu (na primer, francusko pravo). I u jednom i u drugom slučaju, međutim,
osnovno obeležje veridbe jeste da ona nikada ne stvara bilo kakvu pravnu obavezu za zaključenje
braka, te da je ništav svaki ugovor o novčanoj kazni za slučaj odustanka od veridbe. 310 To znači da
je svaki verenik slobodan da raskine veridbu i odustane od nameravanog sklapanja braka. Takvo
pravilo izraz je načela o slobodnom pristanku na brak, koje svakom pojedincu garantuje slobodu da
odluči o tome da li će ili neće stupiti u brak. Pravna dejstva veridbi priznaju se samo za slučaj
raskida. Raskid veridbe može imati za posledicu naknadu štete koju je jedan verenik prouzrokovao
svojom krivicom drugom vereniku ili obavezu na povraćaj poklona učinjenih povodom veridbe. 311
Šteta se sastoji u troškovima koji su učinjeni zbog očekivanja da će se zaključiti brak (imovinska
šteta), kao i u pretrpljenom gubitku ugleda ili sramoti koja je pričinjena verenici neopravdanim
odustankom od veridbe (neimovinska šteta). 312 U vezi sa pravnim dejstvima veridbe mnogo se
raspravljalo i o pravnoj prirodi veridbe, o čemu su iznošena vrlo različita shvatanja. Prema jednom
mišljenju, veridba predstavlja naročiti ugovor porodičnog prava koji je modifikovan u odnosu na
klasične ugovore privatnog prava zabranom tužbe za ispunjenje ugovora. 313 Prema drugom
stanovištu, veridbi se osporava karakter ugovora i zastupa se mišljenje da je to pravna činjenica ili
pravno stanje, na koje se nadovezuju različite pravne posledice. 314 Za naše pravo iznošeno je
stanovište da je veridba samo jedan životni fakt koji može da proizvede određene pravne posledice,
odnosno da je pravna ustanova, ali među tim stanovištima nema suštinskih razlika. 315
Naše pozitivno porodično pravo ne uređuje veridbu kao pravnu ustanovu, niti je
veridbu poznavao Osnovni zakon o braku. Ipak, radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu
povraćaja vereničkih darova, Vrhovni sud FNRJ intervenisao je 1949. godine donošenjem Uputstva
o povraćaju vereničkih darova. Prema ovom Uputstvu, kada dođe do raskida veridbe svaka strana
ima pravo da traži ono što je dala i ima dužnost da vrati ono što je primila povodom veridbe,
nezavisno od toga koja je strana i iz kojih razloga odustala od veridbe. Sud treba da odbije tužbu za
povraćaj učinjenih darova samo ako utvrdi da je tužilac iz koristoljubivih ili drugih niskih pobuda

308
Videti čl. 292. st. 3-4. Porodičnog zakona.
309
Tako Mladenović, 1981, I, str. 238, Bakić, 1988, str. 114, Cvejić-Jančić, 1995, str. 109.
310
Videti par. 45. Austrijskog građanskog zakonika, par. 1297. Nemačkog građanskog zakonika, čl. 91. Švajcarskog
građanskog zakonika i par. 66. Srpskog građanskog zakonika.
311
Videti, na primer, par. 65. i par. 778. Srpskog građanskog zakonika.
312
Videti, na primer, par. 1300. Nemačkog građanskog zakonika.
313
Tako Marković, 1920, str. 20, Bogdanfi – Nikolić, 1925, str. 167,
314
Tako Krasnopolski, Hellmann, Kohler i drugi. Navedeno prema Eisner, 1950, str. 43.
315
Uporediti Eisner, 1950, str. 44, Konstantinović, 1954, str. 318, Begović, 1957, str. 24, Mitić, 1980, str. 107, Bakić,
1988, str. 114, Mladenović, 1981, I, str. 237.

83
 zloupotrebio običaj veridbe i veridbenih darova, odnosno ako povraćaj darova traži samo radi
uniženja i šikane druge strane. 316 Pošto drugih izvora prava za veridbu nema, Uputstvo sadrži i
danas prihvatljivo rešenje za povraćaj vereničkih darova u slučaju odustanka od veridbe. U pogledu
naknade troškova načinjenih povodom veridbe i braka, Uputstvo je sugerisalo sudovima da ne
priznaju zahteve za naknadu takvih troškova samo zbog toga što je jedna strana bez opravdanog
razloga odustala od veridbe. 317 Naša sudska praksa, najzad, uvek je čvrsto stajala na stanovištu da se
ne može tražiti naknada moralne štete zbog neopravdanog raskida veridbe. 318
Nakon podnošenja zahteva, matičar će na osnovu izjava osoba koje žele da sklope
brak i priloženih isprava, a po potrebi i na drugi način, proveriti da li su ispunjeni svi
uslovi za sklapanje braka. Ukoliko matičar utvrdi da nisu ispunjeni svi uslovi za
punovažno sklapanje braka, usmeno će saopštiti podnosiocima zahteva da ne mogu
sklopiti brak. U tom slučaju podnosioci zahteva mogu da traže od matičara da u roku od 8
dana donese pismeno rešenje o odbijanju zahteva za sklapanje braka, na koje oni imaju
pravo žalbe ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu u roku od 15 dana od dana
prijema rešenja.319 Ukoliko, pak, matičar utvrdi da podnosioci zahteva za sklapanje braka
ispunjavaju sve predviđene uslove, nastaviće postupak sklapanja braka.
Dan sklapanja braka određuje matičar u sporazumu sa licima koja žele da stupe u
brak. Protek vremena od podnošenja zahteva do sklapanja braka ima za cilj da se
osobama koje su prijavile svoju nameru da sklope brak ostavi izvesno vreme, kako bi
svoju odluku još jednom preispitali i, eventualno, odustali od zaključenja braka do koga
bi došlo na osnovu lakomislene i neozbiljne odluke. U našem pravu, međutim, nikakav
posebno fiksiran rok u kome se mora odrediti dan sklapanja braka nije predviđen. 320

316
Uputstvo Vrhovnog suda FNRJ u integralnom tekstu glasi: „1. Kad su muškarac i žena koji su se sporazumeli da
međusobno sklope brak i prilikom toga sporazuma (veridbe) ili u vezi s njim, a s obzirom na obećano zaključenje
braka, dali ili primili darove, pa jedna ili obe strane odustanu od veridbe – svaka strana ima pravo da traži ono što je
dala i dužnost da vrati ono što je primila, nezavisno od pitanja koja strana i iz kojih razloga je odustala od veridbe.
2. Ne može se jedino na osnovu toga što je jedna strana bez opravdanog razloga odustala od veridbe tražiti naknada
troškova učinjenih poradi veridbe i braka. 3. Sud će odbiti tužbu za povraćaj učinjenih darova ako utvrdi da je tužilac iz
koristoljubivih ili drugih niskih pobuda zloupotrebio običaj veridbe i veridbenih darova ili ako povraćaj darova traži
samo radi uniženja i šikane druge strane.” Videti Uputstvo Vrhovnog suda FNRJ Su. 315/49 od 8. jula 1949, Zbirka
odluka vrhovnih sudova i uputstava Vrhovnog suda FNRJ 1945–1952, Beograd, 1952, uputstvo br. 10, str. 384–386.
317
Ibid.
318
Tako Prokop, 1949, str. 467. Suprotno mišljenje, u prilog naknade zbog neispunjenog obećanja da se zaključi brak,
videti kod Stanković, O., Novčana naknada neimovinske štete, Beograd, 1972, str. 64. Sudske odluke sklone ovakvom
stavu pravi su kuriozitet naše sudske prakse:
„Po nahođenju Vrhovnog suda tužilja u osnovi ne bi imala pravo na naknadu ove štete samo u slučaju da je tuženik
imao opravdanih razloga da odustane od braka. Ako je, pak, on to učinio neopravdano, a pre toga tužilju naveo na
obljubu uverivši je da će s njom zaključiti brak, onda tužilja ima pravo na naknadu moralne štete, jer je nesumnjivo da
je njen ugled usled ovakvih postupaka tuženika povređen, a što će negativno uticati na njenu buduću udaju.” Videti
odluku Vrhovnog suda Srbije Gž. 69/53 od 2. oktobra 1953. Iz arhive suda.
319
Videti čl. 293. st. 3-4. Porodičnog zakona.
320
Videti čl. 294. Porodičnog zakona. U nekim stranim pravima brak se ne može sklopiti pre nego što protekne
određeni rok od dana podnošenja prijave. U hrvatskom pravu, na primer, taj rok iznosi, po pravilu, između 30 i 45
dana, a izuzetno može biti i kraći od 30, ali ne duži od 90 dana. Videti čl. 17. Obiteljskog zakona. U švajcarskom pravu
brak ne može biti zaključen pre nego što protekne 3 meseca od dana kada je matičar (bilo gde na teritoriji Švajcarske)
javno obznanio nameru dve osobe da zaključe brak. Videti čl. 105. st. 1. i čl. 106. Švajcarskog građanskog zakonika. U
švajcarskom pravu brak ne može biti zaključen pre nego što protekne 10 dana niti nakon što protekne 3 meseca od dana
kada je matičar potvrdio nameru dve osobe da zaključe brak. Videti čl. 100. st. 1. Švajcarskog građanskog zakonika.
Objava braka mora biti publikovana najmanje 8 dana, uključujući dve uzastopne nedelje, u mestu prebivališta verenika
prema italijanskom pravu. Videti čl. 93. Italijanskog građanskog zakonika.

84
 U ovoj fazi postupka matičar će, najzad, preporučiti budućim supružnicima da se
do dana sklapanja braka uzajamno obaveste o stanju svog zdravlja, a po potrebi i da
posete odgovarajuću medicinsku ustanovu, te da posete bračno ili porodično savetovalište
i upoznaju se sa stručnim mišljenjem o važnosti održavanja skladnih bračnih i porodičnih
odnosa te mogućnostima i prednostima planiranja porodice. Matičar je, najzad, dužan da
buduće supružnike upozna sa pravnim posledicama koje nastupaju sklapanjem braka, a
posebno da im preporuči da se sporazumeju o prezimenu. 321
(b) Postupak venčanja odvija se u prostoriji naročito određenoj za tu namenu, a
može se izuzetno obaviti i na drugom mestu (bolnica, kazneno popravna ustanova, stan
itd.) ako za to postoje naročito opravdani razlozi (bolest, izdržavanje kazne zatvora,
starost itd.), ako se obezbede uslovi u pogledu svečanog izgleda prostorije i ako se time
ne vređa dostojanstvo čina sklapanja braka. 322 Sklapanju braka obavezno prisustvuju oba
buduća supružnika (odnosno jedan supružnik i punomoćnik drugog supružnika), matičar i
dva svedoka. Svedok pri sklapanju braka može biti svako poslovno sposobno lice. 323
Prisustvo svedoka ima, međutim, samo solemnitetni karakter i olakšava dokazivanje
braka u hipotezi da brak nije upisan u matične knjige ili da su one uništene.324
Postupak venčanja odvija se tako što matičar pred kojim se sklapa brak najpre
utvrđuje identitet budućih supružnika i podnosi izveštaj da su oni pristupili sklapanju
braka te da su za punovažnost njihovog braka ispunjeni svi uslovi predviđeni zakonom.
Ako se brak sklapa preko punomoćnika, matičar će pročitati priloženo punomoćje.
Matičar će, nadalje, na prigodan način upoznati buduće supružnike sa njihovim pravima i
obavezama u braku i, naposletku, upitati pojedinačno svakog od verenika da li pristaju da

321
Videti čl. 295-297. Porodičnog zakona. U francuskom pravu, štaviše, svaki od budućih bračnih drugova mora
podneti sertifikat o izvršenom lekarskom pregledu, ne stariji od 2 meseca, koji ima za cilj zaštitu javnog zdravlja
građana. Videti čl. 63. Francuskog građanskog zakonika. Slično tome, norveško pravo predviđa da osoba obolela od
zarazne bolesti koja se prenosi putem seksualnog kontakta ne može zaključiti punovažan brak dok ne podnese dokaz da
je drugi supružnik upoznat od strane lekara sa rizicima vezanim za njegovu bolest. Videti Family Law, 1995, str. 357.
U tekstu Nacrta Porodičnog zakona koji je bio sastavio ekspertski tim predviđala se i dužnost matičara da supružnicima
preporuči da svoje buduće imovinske odnose urede bračnim ugovorom. U kasnijoj redakciji zakona ta odredba je
izostavljena iz nepoznatog razloga, ali je i dalje ostao naslov za taj član zakona, koji (pogrešno) glasi: „Savetovanje u
pogledu ličnih i imovinskih odnosa.“ Videti čl. 297. Porodičnog zakona.
322
Videti čl. 299. Porodičnog zakona. Prostorija predviđena za sklapanje braka mora biti prigodno uređena i u njoj
mora biti istaknuta zastava Republike Srbije, a matičar preko grudi mora nositi lentu u bojama zastave Republike
Srbije. No, prema jednom podzakonskom aktu, čin sklapanja braka može se obaviti u drugim prostorijama i bez obzira
na postojanje opravdanih razloga, ako se za to obezbede uslovi u pogledu svečanog izgleda zgrade i prostorije te plati
odgovarajuća naknada, što je suprotno i sadašnjem i ranijem zakonskom uređenju ove materije. Videti čl. 9. st. 4.
Pravilnika o radu matičara u postupku zaključenja braka (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 31/1993).
323
Videti čl. 300. Porodičnog zakona.
324
Tako Prokop, 1959, str. 137. U pravnoj teoriji, međutim, izloženo je i shvatanje da je neprisustvovanje svedoka činu
sklapanja braka predstavljalo povredu bitne forme, budući da se odredba o prisustvu svedoka nesumnjivo mogla
tumačiti kao sastavni deo sintagme „na način predviđen ovim zakonom”, koju je pominjao čl. 41. ranijeg Zakona o
braku i porodičnim odnosima kao jednu od pretpostavki za punovažnost braka. Tako Bakić, 1988, str. 119. Ipak,
najveći broj pravnih pisaca zalagao se za to da zakonodavac precizno odredi koji se elementi postupka sklapanja braka
mogu smatrati bitnim sastavnim delom zakonske forme, a time i uslovom za punovažnost braka. Tako Cvejić-Jančić,
1995, str. 170, Stevanov, 1976, str. 89, Đurović, 1988, str. 65.
Po nahođenju Saveznog vrhovnog suda, iznesenom u jednoj davnašnjoj sudskoj odluci, brak pri čijem zaključenju nisu
prisustvovali svedoci kvalifikovan je kao nepostojeći: „Ako zaključenju braka nisu prisustvovali svedoci, smatra se da
brak nije ni postojao (čl. 15, 33. i 38. Osnovnog zakona o braku).” Videti presudu Saveznog vrhovnog suda Rev.
417/60 od 18. juna 1960, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1960, knjiga 5, sveska 2, odluka br. 147. Novi Porodični
zakon Srbije, međutim, sankcioniše ništavošću samo povredu nadležnosti, a ne i povredu postupka. Videti čl. 31.
Porodičnog zakona.

85
međusobno sklope brak. Posle datih potvrdnih izjava volje budućih supružnika, matičar
će proglasiti da je brak sklopljen.325 Objavljivanje da je sklopljen brak ima, međutim,
samo deklarativno dejstvo, budući da se brak smatra sklopljenim u onom trenutku kada
supružnici daju saglasnu izjavu volje da stupaju u brak.326
(c) Postupak registracije braka sprovodi se upisom sklopljenog braka u matičnu
knjigu venčanih, u koju se potpisuju supružnici svojim imenom i novim prezimenom,
punomoćnik svojim imenom i prezimenom pored imena supružnika koga zastupa,
matičar pred kojim je sklopljen brak i svedoci. Posle upisa braka u matičnu knjigu
venčanih supružnicima se odmah izdaje izvod iz ove knjige, koji služi dokazivanju
braka. 327
(4) Sklapanje braka radi ostvarivanja zajednice života supružnika. Zajednica
života je jedan od osnovnih elemenata pojma i zakonske definicije braka, pa je prirodno
da je i osnovni i najvažniji uslov za punovažnost braka. Drugim rečima, ako brak nije
sklopljen radi ostvarivanja zajednice života supružnika, već radi prikrivanja nekih drugih
pravnih poslova ili radi ostvarenja nekog drugog cilja (sticanja zakonskog naslednog
prava, prava na porodičnu penziju, prava na zakup stana, prava na državljanstvo itd.), niti
je naknadno uspostavljena zajednica života supružnika, takav brak će se smatrati
ništavim. 328 Iz dikcije zakonskog teksta nesumnjivo proizlazi da će za poništenje braka iz
ovog uzroka biti potrebno dokazati da nijedan od supružnika nije imao nameru da sklopi
brak radi zajednice života, što znači da je sklapanje fiktivnog braka od strane samo
jednog supružnika nedovoljno za njegovu nevažnost.

(2) Negativne pretpostavke za punovažnost braka

(bračne smetnje)
Bračne smetnje (impedimenta dirimentia) jesu negativno određene pretpostavke za
punovažnost braka. To su, dakle, činjenice koje su izričito predviđene u zakonu kao
činjenice koje ne smeju postojati u trenutku sklapanja braka, jer ometaju sklapanje
punovažnog braka. Ukoliko brak ipak bude sklopljen uprkos postojanju bračne smetnje,
takav brak može biti poništen. U savremenom pravu očigledna je opšta tendencija
smanjenja broja bračnih smetnji, ali ne i njihovog potpunog izostavljanja iz odredbi o

325
Videti čl. 302. Porodičnog zakona.
326
Tako i Prokop, 1959, str. 150, Finžgar, 1956, str. 139. Suprotno mišljenje, u prilog stavu da akt kojim se brak
proglašava od strane predstavnika države ima konstitutivno dejstvo, videti kod Mladenovića, 1981, I, str. 333. Isto i
Mitić, 1980, str. 155.
327
Videti čl. 303. Porodičnog zakona.
328
Videti čl. 16. i čl. 32. Porodičnog zakona. U pravnoj književnosti postavljeno je pitanje da li bi brakove sklopljene
pred kraj života jednog od bračnih drugova ili brakove zaključene u poznim godinama bračnih drugova, tzv. brakove in
extremis, takođe, trebalo smatrati fiktivnim brakovima. Preovladao je stav da se i u takvim slučajevima mora dokazati
namera oba bračna druga da izigraju zajednicu života kao cilj braka, odnosno da ovakvi brakovi, sami po sebi, nisu
nevažeći brakovi. Videti Mitić, 1980, str. 168, Bakić, 1988, str. 134, Đurović, 1988, str. 104. Isti je stav i sudske
prakse:
„Ne može se osporavati brak samo zato što je zaključen pred smrt jednog bračnog druga.” Videti rešenje Vrhovnog
suda Vojvodine Gž. 629/47 od 21. novembra 1947, Zbirka odluka vrhovnih sudova i uputstava Vrhovnog suda FNRJ
(1945–1952), Beograd, 1952, odluka br. 182.
„Postoji razlog ništavosti braka zbog odsutnosti pravnog cilja u smislu čl. 46. Osnovnog zakona o braku, kad se brak
zaključuje uoči neizbežne smrti jednog verenika, i to se čini svesno, iz neke druge pobude, a ne u cilju stvarne
egzistencije braka i zajednice života u braku.” Videti presudu Vrhovnog suda Jugoslavije Rev. 373/64 od 8. januara
1965, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1965, knjiga 10, sveska 1, odluka br. 15.

86
pretpostavkama punovažnosti braka. Takav je slučaj i sa srpskim pravom, u kome se
zakonodavac služi metodom regulisanja izuzetaka prilikom određivanja bračnih smetnji.
U našem pravu predviđeno je postojanje šest bračnih smetnji (bračnost, nesposobnost za
rasuđivanje, srodstvo, starateljstvo, maloletstvo i mane volje).
Radi lakšeg i uspešnijeg proučavanja u pravnoj teoriji je napravljeno nekoliko
klasifikacija bračnih smetnji. Prva i najvažnija među njima jeste podela bračnih smetnji
na one koje povlače ništavost (apsolutnu ništavost) braka (bračnost, nesposobnost za
rasuđivanje, srodstvo i starateljstvo) i one koje povlače rušljivost (relativnu ništavost)
braka (nesposobnost za rasuđivanje koja je prestala tokom braka, mane volje i
maloletstvo). Druga uobičajena klasifikacija bračnih smetnji odnosi se na otklonjive
(maloletstvo iznad 16 godina i tazbinsko srodstvo) i neotklonjive (sve ostale), u zavisnosti
od toga da li se može dobiti sudsko oslobođenje od bračne smetnje (tzv. sudska
dispenzacija). Bračne smetnje mogu se, nadalje, podeliti na apsolutne (bračnost,
nesposobnost za rasuđivanje i maloletstvo) i relativne (srodstvo, starateljstvo i mane
volje), u zavisnosti od toga da li smetnja deluje prema svim trećim licima (erga omnes) ili
samo između određenih lica (inter partes). Najzad, bračne smetnje mogu biti privremene
(bračnost, nesposobnost za rasuđivanje, starateljstvo, mane volje i maloletstvo), odnosno
trajne (srodstvo), prema tome da li bračna smetnja može da prestane sama po sebi,
protekom vremena.329
(1) Bračnost. Pravna je norma da brak ne može sklopiti lice koje je već u braku.330
Pri tom, bračnu smetnju predstavlja kako punovažni, tako i nevažeći brak sve dok ne
bude poništen pravnosnažnom sudskom presudom. Savesnost odnosno nesavesnost
supružnika koji je sklopio novi brak za vreme trajanja svog prethodnog braka, kao i
znanje ili zabluda o postojanju ove bračne smetnje kod drugog supružnika, nisu pravno
relevantni za poništenje takvog braka.
Bračna smetnja bračnosti povlači apsolutnu ništavost braka. Ona je neotklonjiva,
jer sud ne može dati dozvolu za sklapanje braka osobi čiji prethodni brak nije prestao na
jedan od načina predviđenih zakonom. Nadalje, bračnost je privremena bračna smetnja, s
obzirom na to da protekom vremena može prestati. Bračnost je, najzad, apsolutna bračna
smetnja, pošto osoba koja je već u braku ne može sklopiti novi brak ni sa jednom trećom
osobom.
(2) Nesposobnost za rasuđivanje. Brak ne može da sklopi lice koje nije sposobno
za rasuđivanje. 331 Rasuđivanje je intelektualna funkcija koja se sastoji iz više međusobno

329
Pored ovih koje se najčešće spominju, postoje i druge klasifikacije bračnih smetnji. To su: podela na bračne smetnje
koje se nalaze u ličnosti nupturijenta (na primer, maloletstvo) ili se sastoje u njegovom odnosu prema trećim licima (na
primer, bračnost), podela na bračne smetnje koje mogu otpasti same od sebe (na primer, prinuda) ili intervencijom suda
(na primer, maloletstvo), na smetnje koje su određene u javnom interesu (publici iuris) ili u privatnom interesu (privati
iuris) itd. Videti opširnije Prokop, 1959, str. 80.
330
Videti čl. 17. Porodičnog zakona. Propisivanje bračnosti kao bračne smetnje štiti načelo monogamije u našem pravu,
zbog čega je dvobračnost inkriminisana i kao posebno krivično delo. Videti čl. 187. Krivičnog zakonika.
Poligamija je, međutim, bila dozvoljena prema odredbama šerijatskog prava, koje se primenjivalo na pripadnike
muslimanske veroispovesti u Kraljevini Jugoslaviji. Zbog toga je Osnovni zakon o braku (Službeni list FNRJ, br.
29/1946), u prelaznoj odredbi čl. 90. st. 1, bio predvideo da je punovažan brak koji je pre stupanja na snagu toga
zakona bio zaključen saglasno propisima koji su bili na snazi u vreme njegovog zaključenja.
331
Videti čl. 18. Porodičnog zakona. Neki autori udžbenika porodičnog prava pogrešno su beležili ovu bračnu smetnju
pod nazivom „duševna bolest i nesposobnost za rasuđivanje”, iako je i prema čl. 45. Zakona o braku i porodičnim
odnosima bračnu smetnju predstavljala jedino nesposobnost za rasuđivanje, a zakonodavac je exempli causa navodio

87
zavisnih činilaca, kao što su osećaji, zapažanja, asocijacije, pamćenje, misaone operacije,
imaginacija, prisećanje, prepoznavanje itd. Misaoni proces obuhvata upoređivanje i
razlikovanje, analizu i sintezu, apstrakciju i konkretizaciju pojedinih strana i svojstava
predmeta i pojava, odnosno međusobnih odnosa predmeta i pojava i na taj način stvaranje
suda o nekom ili o nečem. Stečeni sud postaje pojam za određeni predmet ili pojavu, a
stečeni pojam pretvara se proverom u praksi u pojedinačno iskustvo. Na osnovu stečenih
znanja i iskustava pojedinac zasniva i svoju sposobnost predviđanja, za koju je osobito
značajna i sposobnost razlikovanja važnog od nevažnog, stvarnog od nestvarnog,
korisnog od štetnog itd. Sve ove intelektualne operacije vode ka stvaranju pojedinačnih
sudova, odnosno sveukupnog suda koji bi kao rezultat prosuđivanja predstavljao
zaključak procesa mišljenja.
Uzrok nesposobnosti za rasuđivanje može biti duševna bolest. 332 Međutim, duševna
bolest je termin koji nije stručno psihijatrijski, već označava jedan opšti pojam koji se
odnosi na veći broj različitih oboljenja centralnog nervnog sistema (prvenstveno mozga),
koja se manifestuju u psihopatološkim oblicima (procesima, poremećajima, stanjima)
većine psihičkih funkcija.333 Neki drugi razlozi takođe mogu dovesti do nesposobnosti za
rasuđivanje, pa je njihova procena faktičko pitanje koje će morati da bude razrešeno uz
pomoć stručnog mišljenja veštaka u svakom konkretnom slučaju.
Pojam nesposobnosti za rasuđivanje odnosi se, najpre, na situacije kada je jedna
osoba apsolutno nesposobna za rasuđivanje, što znači da uopšte nije sposobna za bilo
kakvo rasuđivanje. U stanju potpune nesposobnosti za rasuđivanje nalazi se, recimo, lice
koje je teško duševno bolesno ili duševno zaostalo, ili je u komi, ili pod dejstvom
hipnoze. Zbog toga bi takav oblik nesposobnosti za rasuđivanje, ukoliko bi bio praćen
odsustvom sposobnosti da se uopšte izjavi sopstvena volja, pre predstavljao razlog za
poništenje braka usled izostanka izjave volje kao pozitivnog uslova za punovažnost
braka. Razume se, teško je i zamisliti da bi se u praksi mogao dogoditi takav slučaj, s
obzirom da sklapanju braka prisustvuje službeno lice (matičar) koje je dužno da vodi
računa o zakonitosti postupka i koje bi, nesumnjivo, moralo primetiti potpuno odsustvo
sposobnosti za rasuđivanje kod jednog od budućih supružnika.

samo jednu okolnost (duševnu bolest) koja može, pored drugih, prouzrokovati gubitak sposobnosti za rasuđivanje.
Videti Bakić, 1988, str. 97, Janjić-Komar i dr., 1994, str. 108.
332
Videti opširnije Jevtić, D., Značenje izraza „umobolnost” i „nesposobnost za rasuđivanje” u Osnovnom zakonu o
braku, Pravni život, br. 9–10/1960, str. 10–13, Hudolin, V., Psihijatrijsko-psihološki leksikon, Zagreb, 1968, str. 283.
333
Prema 9. reviziji Međunarodne klasifikacije bolesti, povreda i uzroka smrti (ICD 9), psihozama (što je stručno
psihijatrijski termin najbliži pojmu „duševne bolesti”) smatrali su se „duševni poremećaji kod kojih je funkcionalni
duševni poremećaj, ili poremećaj ponašanja, tako izražen da izrazito otežava razumevanje i snalaženje u zahtevima
svakodnevice, te onemogućava održavanje dodira s realnim svetom.” Citirano prema Hudolin, 1984, str. 144. Međutim,
najnovija 10. revizija Međunarodne klasifikacije bolesti, povreda i uzroka smrti (ICD 10) govori o „mentalnim
poremećajima i poremećajima ponašanja”. Ono što je zanimljivo, u ICD-10 više ne postoji klasična podela na neuroze
i psihoze koja je postojala u prethodnoj klasifikaciji (ICD 9). Umesto prema dihotomiji neurotsko-psihotično,
poremećaji su sada svrstani po grupama, po osnovnim zajedničkim temama ili deskriptivnoj sličnosti. Tako se, na
primer, termin „neurotski” nalazi u naslovu velike grupe poremećaja F40-48: „Neurotski, sa stresom povezani i
somatoformni poremećaji”, dok se je termin „psihotično” opisan, recimo, u F23 „Akutni i prolazni psihotični
poremećaji” i ukazuje na prisustvo halucinacija, iluzija ili neke abnormalnosti u ponašanju, kao što su preterana
uzbuđenost (agitiranost), katatonično ponašanje itd. Drugim rečima, savremeni pristup jeste da se mentalno zdravlje i
mentalna bolest razmatraju kao dve tačke na jednoj neprekinutoj liniji funkcionisanja, na kojoj mentalno zdravlje
predstavlja stanje uspešnog mentalnog funkcionisanja, a mentalna bolest se odnosi na prisustvo mentalnih poremećaja
koji zadovoljavaju kriterijume mentalnih poremećaja prema važećim klasifikacijama

88
 Za bračno pravo je od daleko većeg praktičnog značaja drugi oblik nesposobnosti
za rasuđivanje, koji se određuje kao nesposobnost za pravilno rasuđivanje. To je situacija
u kojoj osoba koja izjavljuje volju da sklopi brak nije svesna pravog značenja svojih reči.
Naime, volja je po svojoj prirodi psihološka pojava kojoj, kod sklapanja braka, prethodi
odlučivanje i donošenje svesne odluke o sticanju odgovarajućih prava i obaveza. Prema
tome, svest o elementima preduzete radnje i namera da se sklopi brak čine osnovne
elemente pravno relevantne volje nupturijenata. Ako, drugim rečima, nema svesti i
namere da se sklopi brak, ne može se govoriti o tome da je lice koje je izjavilo volju u
stanju da shvati značenje prava koja u tom trenutku stiče, niti da udovoljava dužnostima
koje proizlaze iz bračnog odnosa. Pravilan tok rasuđivanja narušavaju, po pravilu, čulne
obmane (halucinacije), sumanute ideje, nepravilnosti misaonih operacija (nedovoljna
pažnja, neispravna percepcija, slabo pamćenje i prisećanje, nedostatak imaginacije itd.),
afektivna stanja (patološki afekti straha, gneva, očajanja), nagoni (samoodržanja,
odbrane, gladi) itd., nezavisno od toga da li su posledica duševne bolesti, zaostalog
duševnog razvoja, staračke senilnosti, dejstva alkohola, droga ili drugih narkotičnih
sredstava, odnosno somatskih oboljenja i povreda mozga. 334
Predviđanje nesposobnosti za rasuđivanje kao bračne smetnje u većini savremenih
zakonodavstava opravdava se pravnim i etičkim razlozima.
Pravni razlozi proizlaze iz činjenice da je brak ugovor, te da je za njegovu
punovažnost potrebno da lice koje zaključuje ugovor poseduje poslovnu sposobnost koja
se zakonom zahteva za određeni ugovor u trenutku njegovog zaključenja. To, međutim,
ne znači da bračna smetnja nesposobnosti za rasuđivanje ne može postojati i bez sudske
odluke kojom se jedna osoba delimično ili potpuno lišava poslovne sposobnosti. Ako
odluke o lišenju poslovne sposobnosti nema, a postoji osnovana sumnja u mentalno
zdravlje ili sposobnosti onoga ko prijavljuje nameru da sklopi brak, bilo bi neophodno
pribaviti stručno mišljenje o stanju zdravlja takve osobe i tek nakon toga doneti odluku o
dozvoli za sklapanje braka. Za pravnu sudbinu braka nije relevantno ni to što bi se nakon
sklapanja braka mogla povratiti sposobnost za rasuđivanje. Drugim rečima, bračnu
smetnju predstavlja i nesposobnost za rasuđivanje koja je očigledno samo privremena (na
primer, privremena duševna bolest koja spontano prestaje ili se može izlečiti, stanje
akutne alkoholisanosti, toksična psihoza itd.). Sa druge strane, izričita zakonska odredba
obavezuje sud da odlukom kojom jedno lice delimično lišava poslovne sposobnosti
odredi pravne poslove koje to lice može odnosno ne može samostalno preduzimati, što
znači da je u rukama suda i odluka o tome da li će osoba delimično lišena poslovne
sposobnosti moći da sklopi brak.335
Etički razlozi zasnivaju se na potrebi zaštite interesa kako bolesnih, tako i zdravih
lica koja nameravaju da sklope brak. Posebno treba imati na umu da mentalnom
bolesniku brak može biti nametnut, a njegovo stanje zloupotrebljeno tako da budu

334
Zanimljivu i neuobičajeno detaljnu odredbu o nesposobnosti za rasuđivanje kao bračnoj smetnji poznaje
makedonsko pravo. Brak ne mogu zaključiti, najpre, osobe koje zbog manifestne forme duševne bolesti, uz prisustvo
psihotičnih simptoma ili rezidualnih znakova bolesti, nisu u stanju da shvate značenje braka i istovremeno su
nesposobne za rasuđivanje. Brak je, zatim, zabranjen i za lica zaostala u mentalnom razvoju čiji je koeficijent
inteligencije (IQ) ispod 36. Brak, naprotiv, mogu zaključiti osobe koje su klasifikovane kao osobe sa umerenim ili
lakim smetnjama u psihičkom razvoju, kao i osobe koje imaju teške nasledne bolesti u porodici, pod uslovom da
prethodno pribave mišljenje o svojim genetskim svojstvima od institucije koja se bavi genetskim istraživanjima. Videti
čl. 18. Zakona o porodici.
335
Videti čl. 147. st. 3. Porodičnog zakona.

89
ozbiljno ugroženi njegovi mnogobrojni lični i imovinski interesi. Sa druge strane, ni
zdravi bračni drug ne može u takvoj zajednici da ostvari stabilnu, uspešnu i trajnu
zajednicu života, koja se smatra društveno poželjnom i za koju je zainteresovana i šira
zajednica. 336
Nesposobnost za rasuđivanje je bračna smetnja koja povlači apsolutnu ništavost
braka. Ukoliko je, međutim, nepostojanje pravno relevantne volje u trenutku sklapanja
braka bilo praćeno sticanjem potpune sposobnosti za pravilno rasuđivanje tokom trajanja
braka, ova bračna smetnja pretvara se u uzrok za relativnu ništavost braka. Zbog takve
prirode, nadalje, nesposobnost za rasuđivanje može biti trajna ili privremena bračna
smetnja. Nesposobnost za rasuđivanje je i neotklonjiva bračna smetnja, pošto sud nema
ovlašćenje za davanje dozvole za sklapanje braka. Najzad, prema svom dejstvu
nesposobnost za rasuđivanje je apsolutna bračna smetnja, jer deluje erga omnes.
(3) Srodstvo. Pod srodstvom se podrazumeva pravom priznati prirodni i društveni
(ili samo društveni) odnos dva ili više lica, na osnovu kojeg se između njih zasnivaju
određena prava i dužnosti. U našem pozitivnom porodičnom pravu bračnu smetnju
predstavljaju krvno, tazbinsko i adoptivno srodstvo.
Krvno srodstvo predstavlja prirodnu, biološku vezu dva ili više lica koja potiču
jedno od drugog (prava linija) ili od zajedničkog pretka (pobočna linija). Brakovi koje bi
međusobno sklopili krvni srodnici smatraju se društveno nepoželjnim, jer se iz takvih
brakova češće rađaju deca sa većim fizičkim i psihičkim nedostacima. Da li će krug
krvnih srodnika kojima se zabranjuje da međusobno sklope brak biti uži ili širi zavisi, pre
svega, od moralnih, običajnih, religijskih ili tradicionalnih shvatanja o nedopustivosti
takvih brakova.
U našem pravu krug osoba koje ne mogu sklopiti brak zbog svog krvnog srodstva
određen je na sledeći način. Na prvom mestu, zabrana obuhvata krvne srodnike u pravoj
ushodnoj i nishodnoj liniji srodstva, i to sve srodnike bez obzira na stepen srodstva. Na
drugom mestu, mogućnost da međusobno sklope brak uskraćena je krvnim srodnicima
koji se nalaze u pobočnoj liniji krvnog srodstva u drugom i trećem stepenu, a od srodnika
koji se uopšte nalaze u četvrtom stepenu pobočne linije krvnog srodstva nije dozvoljeno
sklapanje braka samo između dece rođene braće i sestara, ili dece polubraće i polusestara
(tzv. prvobratučedi). Međutim, zakonska tehnika definisanja bračne smetnje krvnog
srodstva drugačija je za kategoriju pobočnih krvnih srodnika u odnosu na srodnike koji se
nalaze u pravoj liniji krvnog srodstva, te se sastoji u taksativnom navođenju svih osoba
koje su njom obuhvaćene. To su, dakle: rođeni brat i sestra, brat i sestra po ocu ili majci,
stric i sinovica, ujak i sestričina, tetka i bratanac, tetka i sestrić, deca rođene braće i
sestara i braće i sestara po ocu ili majci. 337

336
Ima, doduše, i suprotnih stanovišta, prema kojima je dopušteno, pa čak i korisno, iz terapeutskih razloga dozvoliti
duševnim bolesnicima da zaključe brak. O tome videti Mladenović, 1981, I, str. 275, Janjić-Komar i dr., 1994, str. 110.
Hrvatski Obiteljski zakon, na primer, dozvoljava sklapanje braka čak i osobi koja je lišena poslovne sposobnosti "za
koju sud utvrdi da je sposobna shvatiti značenje braka i obveza koje iz njega proizilaze, te da je brak očito u njezinu
interesu.” (čl. 27).
337
Videti čl. 19. Porodičnog zakona. U uporednom pravu krvno srodstvo je, po pravilu, bračna smetnja u svim
stepenima prave linije, a u pobočnoj liniji najčešće je bračna smetnja zaključno sa drugim stepenom (dansko, nemačko,
holandsko, švedsko pravo itd.), odnosno trećim stepenom (englesko, švajcarsko, francusko pravo itd.), a sasvim
izuzetno zabrana se prostire i na četvrti stepen pobočne linije krvnog srodstva (na primer, grčko pravo). Videti par. 6–8.
Zakona o braku Danske (1969), par. 4. nemačkog Zakona o braku (1949), čl. 41. Holandskog građanskog zakonika,
par. 2. švedskog Zakona o braku (1987), par. 1. engleskog Marriage (Prohibited Degrees of Relationship) Act (1986),

90
 Krvno srodstvo kao bračna smetnja prouzrokuje apsolutnu ništavost braka. U
našem pravu krvno srodstvo je uvek neotklonjiva bračna smetnja. 338 Krvno srodstvo je
trajna bračna smetnja, budući da nikada ne prestaje odnos između lica koja obuhvata.
Najzad, krvno srodstvo je i relativna bračna smetnja, pošto deluje samo između tačno
određenih krvnih srodnika.
Tazbinsko srodstvo predstavlja odnos jednog supružnika i krvnih srodnika drugog
supružnika. Linije i stepeni tazbinskog srodstva određuju se analogno krvnom srodstvu.
Prema tome, u onoj liniji i u onom stepenu srodstva u kome je bračni drug sa nekim licem
u krvnom srodstvu, u toj istoj liniji i stepenu je njegov bračni drug sa tim licem u
tazbinskom srodstvu. Smisao bračne smetnje tazbinskog srodstva upravo je u tome da se
održavanje već sklopljenog braka ne ugrozi izgledima da će jedan supružnik moći da
sklopi brak sa nekim bliskim krvnim srodnikom drugog supružnika. Takva zabrana,
dakle, posredno služi zaštiti skladnih odnosa u braku i porodici i obezbeđuje međusobno
poštovanje jednog bračnog druga i srodnika drugog bračnog druga.
Tazbinsko srodstvo je bračna smetnja u našem pravu samo u prvom stepenu prave
ushodne i nishodne linije tazbinskog srodstva. To znači da brak ne mogu međusobno
sklopiti: svekar i snaha, zet i tašta, očuh i pastorka, te maćeha i pastorak. 339 Tazbinsko
srodstvo je bračna smetnja koja dovodi do apsolutne ništavosti braka. Uvek je otklonjiva
bračna smetnja, što znači da iz opravdanih razloga može sud u vanparničnom postupku
dozvoliti sklapanje braka tazbinskim srodnicima. Najzad, trajna je i relativna bračna
smetnja, isto kao i krvno srodstvo.
Adoptivno srodstvo (srodstvo po usvojenju ili građansko srodstvo), za razliku od
krvnog srodstva koje predstavlja prirodnu i biološku vezu dva lica, zasniva se veštačkim
putem. Smisao zakonske zabrane da adoptivni srodnici međusobno sklope brak sastoji se
u tome što se usvojenjem zasniva isti odnos koji postoji između roditelja i deteta. Zbog
toga srodstvo po usvojenju u potpunosti imitira krvno srodstvo u pogledu računanja
srodstva po linijama i stepenima. Pravni režim adoptivnog srodstva kao bračne smetnje
identičan je onom koji važi za krvno srodstvo, što znači da usvojenik ne može sklopiti
brak sa svim onim licima sa kojima ni rođeno dete usvojitelja ne bi moglo da sklopi brak
zbog postojanja bračne smetnje krvnog srodstva. 340

čl. 100. Švajcarskog građanskog zakonika, čl. 162–163. Francuskog građanskog zakonika i čl. 10. Grčkog građanskog
zakonika.
338
U uporednom pravu, naprotiv, krvno srodstvo može biti i otklonjiva bračna smetnja. Tako, srodstvo između dece
rođene braće i sestara te braće i sestara po ocu ili majci jeste otklonjiva bračna smetnja u hrvatskom i slovenačkom
pravu, ako za to postoje opravdani razlozi. U francuskom pravu srodstvo u trećem stepenu pobočne linije otklonjivo je
posebnom dozvolom predsednika Republike, a u švedskom pravu može se otkloniti čak i smetnja krvnog srodstva
između polubrata i polusestre. Videti čl. 28. st. 2. Obiteljskog zakona Hrvatske, čl. 23. Zakona o braku i porodičnim
odnosima Slovenije, čl. 164. Francuskog građanskog zakonika i par. 2. švedskog Zakona o braku (1987).
339
Videti čl. 21. Porodičnog zakona. Napomena, koju sadrže neki zakoni – da je bez značaja da li je brak usled čijeg
zaključenja je nastalo tazbinsko srodstvo prestao – potpuno je suvišna. Naime, tazbinsko srodstvo će kao bračna
smetnja moći da se primeni tek pošto je brak, koji je osnov njegovog nastanka, pravno prestao da postoji. U suprotnom,
potencijalnom braku tazbinskih srodnika stajala bi na putu i bračna smetnja bračnosti. Videti, na primer, čl. 67. st. 1.
tačka 3. Zakona o parničnom postupku. Tazbinsko srodstvo kao bračnu smetnju, istina retko, beleže i neka strana prava.
Videti, na primer, čl. 161. Francuskog građanskog zakonika, par. 100. Švajcarskog građanskog zakonika itd. Naprotiv,
u većini prava u uporednom pravu tazbinski srodnici mogu slobodno da sklapaju brakove (švedsko, finsko, nemačko,
rusko, slovenačko, hrvatsko pravo itd.).
340
Videti čl. 20. Porodičnog zakona. Kako ova odredba zakona ništa ne govori o srodstvu koje bi se zasnivalo između
usvojenikovog supružnika i njegovih adoptivnih srodnika (što bi bila neka vrsta kvazitazbinskog srodstva), mora se

91
 Srodstvo zasnovano usvojenjem predstavlja bračnu smetnju koja povlači apsolutnu
ništavost braka. Ona je neotklonjiva smetnja a, poput krvnog srodstva i trajna (osim u
slučaju poništenja) i relativna bračna smetnja.
(4) Starateljstvo. Bračna smetnja starateljstva znači da je nedopušteno sklapanje
braka između staratelja i štićenika, razume se, samo za vreme dok traje odnos
starateljstva. 341 Ova bračna smetnja uvedena je u pravo iz sličnih razloga koji vrede i za
odnos usvojenja. Naime, starateljstvo je oblik posebne zaštite namenjen licima koja nisu
u stanju da se, zbog svog maloletstva ili zbog toga što su lišena poslovne sposobnosti,
sama staraju o sebi i svojim pravima i interesima. Starateljska zaštita, dakle, suprotna je,
po svome sadržaju i društvenim ciljevima, odnosu koji se zasniva brakom i koji
podrazumeva potpunu ravnopravnost učesnika takvog odnosa.
Starateljstvo je bračna smetnja koja povlači apsolutnu ništavost braka. Ona je
neotklonjiva bračna smetnja, pošto sud nema ovlašćenje za davanje dozvole za sklapanje
braka. Prema trajanju, starateljstvo se smatra privremenom bračnom smetnjom, jer
staratelj i štićenik mogu sklopiti brak kada prestane starateljstvo. Najzad, starateljstvo je
relativna bračna smetnja, pošto deluje samo između staratelja i štićenika.
(5) Maloletstvo. Bračnu zrelost u srpskom pravu fizička lica stiču punoletstvom,
istovremeno sa sticanjem opšte poslovne sposobnosti. Prema tome, brak ne može sklopiti
lice koje nije navršilo 18. godinu života.342 Interes je društva da spreči maloletničke
brakove kao nepoželjne i to iz više razloga. Najpre, zbog toga što takvi brakovi ne
pružaju dovoljno garancija da će biti sklopljeni između osoba čija je psiho-fizička zrelost
pretpostavka da će se bračna prava i dužnosti sa uspehom izvršavati. Osim toga, prilično
je velika verovatnoća da se graviditet premladih žena nepovoljno odrazi na stanje
njihovog zdravlja ili da prouzrokuje manju otpornost i slabiju razvijenost deteta. Najzad, i
ekonomski razlozi govore u prilog zabrane maloletničkih brakova, jer je nesumnjiv
interes društva da se svaka osoba školuje i tako osposobi da samostalno obezbeđuje
materijalne uslove svoje egzistencije, a ne da bude prerano opterećena obavezama koje
proističu iz bračnog i porodičnog života.
Bračna smetnja maloletstva je, međutim, otklonjiva bračna smetnja, pod uslovom
da budu ispunjeni neki zahtevi koji su propisani zakonom. Osnovni sud je, naime,
ovlašćen da u vanparničnom postupku donese rešenje o dispenzaciji od bračne smetnje
maloletstva ukoliko utvrdi: (1) da je zahtev podnela osoba koja je navršila 16 godina
života, (2) da za sklapanje braka postoje opravdani razlozi i (3) da je maloletnik duševno
i telesno zreo za vršenje prava i dužnosti u braku.
(1) Predlog za dobijanje sudske dispenzacije od bračne smetnje maloletstva može
podneti samo lice starije od 16 godina koje namerava da sklopi brak. 343 U ovom postupku

prihvatiti da bi bio dozvoljen brak koji bi sklopili, na primer, usvojenikova bivša supruga i njegov usvojitelj, iako bi se
to protivilo ideji potpunog usvojenja jednako kao i kada je reč o krvnom srodstvu.
341
Videti čl. 22. Porodičnog zakona. Brak između staratelja i štićenika, međutim, mogao bi se poništiti i u hipotezi da
je štićenik maloletna osoba, punoletna osoba lišena poslovne sposobnosti ili srodnik staratelja u nedozvoljenom stepenu
srodstva. Drugim rečima, praktični značaj bračne smetnje starateljstva veoma je mali, budući da potencijalnom braku
između staratelja i štićenika stoje na putu i druge bračne smetnje (maloletstvo, nesposobnost za rasuđivanje, srodstvo).
342
Videti čl. 23. Porodičnog zakona.
343
U uporednom pravu retka su zakonodavstva koja ne predviđaju donju starosnu granicu za sklapanje braka, na šta,
uostalom, sve države potpisnice obavezuje i čl. 2. Konvencije o pristanku na brak, minimalnoj starosti za sklapanje
braka i o registrovanju brakova, koju je ratifikovala i SFRJ 1964. godine. Jedno od tih retkih zakonodavstava jeste i

92
isključena je svaka mogućnost da maloletnika zastupaju njegovi zakonski zastupnici
(roditelji, usvojitelj ili staratelj). Postupak se može pokrenuti i zajedničkim predlogom,
kada nijedno od lica koja žele da sklope brak nije punoletno. 344
(2) Postojanje opravdanih razloga za prevremeno sklapanje braka sud treba da
proceni u svakom konkretnom slučaju, uzimajući u obzir, pre svega, dobrobit
maloletnika, odnosno procenjujući da li je više u interesu maloletnika da ostane u svojoj
roditeljskoj porodici ili da sklopi brak.345
(3) Da bi utvrdio stanje psiho-fizičke zrelosti maloletnika za brak sud je dužan da
sasluša maloletnog podnosioca predloga, njegove roditelje ili staratelja, kao i lice sa
kojim maloletnik namerava da sklopi brak. Saslušanje maloletnog podnosioca predloga
treba da osigura mogućnost da sud stekne neposredni uvid u zrelost maloletnika i njegove
motive da zaključi brak pre punoletstva. Saslušanje roditelja ili staratelja maloletnog
podnosioca predloga omogućava sudu da stekne saznanje o porodičnim prilikama u
kojima živi maloletnik i olakšava mu procenu izgleda da maloletnikovi interesi budu
bolje ili lošije zaštićeni u nameravanom braku nego u roditeljskom domu. Najzad, o
ličnosti maloletnika govori i njegov izbor budućeg supružnika, koji će, takođe, biti
saslušan u ovom sudskom postupku. Za punovažnost braka maloletnika nije, međutim,
potrebna saglasnost njegovih roditelja. Stoga protivljenje ili odobravanje roditelja sud
ceni kao i svaku drugu okolnost koja je od značaja za donošenje odluke. 346 Sud je,
najzad, dužan da pribavi mišljenje organa starateljstva te nalaz i mišljenje veštaka, lekara
odgovarajuće struke, koji treba da se izjasni o ukupnoj psiho-fizičkoj zrelosti maloletnika
za preuzimanje i izvršavanje dužnosti i prava koja proizlaze iz braka.
Nakon što ispita sve navedene okolnosti sud će doneti rešenje kojim će dozvoliti
maloletniku da sklopi brak ili će predlog maloletnika odbiti. Protiv rešenja kojim se
odbija predlog da se maloletnom licu dozvoli sklapanje braka žalbu može da izjavi samo

slovenačko, koje predviđa samo to da nadležni centar za socijalni rad može dati dispenzaciju maloletniku mlađem od
18 godina. Videti čl. 23. Zakona o braku i porodičnim odnosima Slovenije. U slovenačkoj praksi ova odredba tumači se
primenom zakonske analogije o sticanju delimične poslovne sposobnosti maloletnika starijeg od 15 godina. Isti propust
bio je učinjen i u Osnovnom zakonu o braku, ali je Vrhovni sud FNRJ intervenisao Uputstvom o postupanju sudova pri
rešavanju molbi za dozvolu stupanja u brak, kojim je utvrđeno da sud ne može dozvoliti zaključenje braka licu mlađem
od 14 godina. Videti Uputstvo Vrhovnog suda FNRJ Su. 165/49 od 22. marta 1949, Zbirka odluka vrhovnih sudova i
uputstava Vrhovnog suda FNRJ (1945–1952), Beograd, 1952, str. 377.
344
Videti čl. 80. Zakona o vanparničnom postupku.
345
Procena opravdanosti razloga za davanje sudske dispenzacije od bračne smetnje maloletstva može se rukovoditi
jedino interesom maloletnika. U praksi, naročito u onim delovima naše zemlje u kojima je običaj sklapanja
maloletničkih brakova gotovo endemski raširen (na primer, istočna Srbija), kao opravdan razlog navodi se, najčešće,
trudnoća maloletnice i ta se okolnost neretko koristi za nedopušten pritisak na sud i njegovu slobodu ocene svih
relevantnih okolnosti. Karakteristično je, takođe, shvatanje da je, posebno za maloletnice, korisno da ranim brakom
reše svoje egzistencijalne probleme. Opširnije o problemu maloletničkih brakova kod nas, videti Vouk, 1954, str. 32,
Prokop, 1959, str. 114–117, Kurdulija, M., Maloletnički brakovi, Sociologija, br. 3/1965, str. 101, Ponjavić, 1982, str.
100.
346
Videti čl. 82. st. 2. Zakona o vanparničnom postupku. Za razliku od našeg prava većina zakonodavstava u
uporednom pravu zahteva da se sa brakom maloletnika saglase njegovi roditelji. Videti par. 4. danskog Zakona o braku
(1969), par. 2. engleskog Zakona o braku (1949), par. 3. norveškog Zakona o braku (1991), par. 1–3. i par. 30.
nemačkog Zakona o braku (1946), čl. 98. Švajcarskog građanskog zakonika, čl. 148. Francuskog građanskog zakonika
itd.

93
maloletnik, a protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda revizija nije
dozvoljena. 347
Maloletstvo kao bračna smetnja povlači relativnu ništavost braka. 348 Maloletstvo je
neotklonjiva bračna smetnja za maloletnike ispod 16 godina, a otklonjiva za one starije od
16 godina. Prema trajanju, maloletstvo se smatra privremenom bračnom smetnjom.
Najzad, s obzirom da deluje na svako lice sa kojim maloletnik namerava da sklopi brak,
maloletstvo je apsolutna bračna smetnja.
Sklapanjem braka maloletnik stiče potpunu poslovnu sposobnost koja se ne gubi
čak i ako brak – čijim ju je sklapanjem maloletnik stekao – prestane pre nego što on
postane punoletan. Radi se, dakle, o jednom od dva slučaja emancipacije u srpskom
pravu.349 Ukoliko, međutim, maloletnik dobije sudsku dozvolu za sklapanje braka, ali do
sklapanja braka iz bilo kog razloga ne dođe, za eventualni sledeći brak koji bi želeo da
sklopi pre punoletstva maloletnik je dužan pribaviti novu dozvolu suda. 350
(6) Mane volje. Da bi se brak koji je nastao saglasnom izjavom volja budućih
bračnih drugova smatrao punovažnim zahteva se da je izjavljena volja bila slobodna.
Osobina volje da mora biti slobodna znači u bračnom pravu da lice koje izjavljuje volju
ne sme biti žrtva prinude ili zablude.351
Prinuda je nedozvoljeni akt jednog lica kojim se drugo lice prisiljava da izjavi
volju u određenom pravcu. Ovako izražena volja je, za razliku od zablude, izraz tačne
predstave o stvarnosti, ali nije slobodna, već se javlja kao rezultat određenog pritiska.
Pritisak se može ostvarivati upotrebom fizičke sile ili izazivanjem straha kod prinuđenog,
pa se tradicionalno razlikuju dve vrste prinude: fizička i psihička prinuda ili pretnja.
Fizička prinuda posledica je primene fizičke sile (vis absoluta) prilikom sklapanja
braka i može se ostvariti različitim sredstvima (hipnoza, otmica, zlostavljanje itd.) U
bračnom pravu, međutim, teško je zamisliti da bi se takva vrsta prinude mogla vršiti u
trenutku sklapanja braka. Naime, sklapanje braka nije moguće bez aktivnog učešća
supružnika i službenog lica, pa je vrlo verovatno da bi vršenje fizičkog nasilja nad jednim
od supružnika bilo na vreme uočeno, a postupak sklapanja braka prekinut.
Psihička prinuda ili pretnja predstavlja suptilniji vid vršenja pritiska na volju
nupturijenta i zbog toga je u životu češća. Ona se ostvaruje uticanjem na volju psihičkim
putem (vis compulsiva). Cilj je pretnje da se izazove strah od buduće opasnosti koja se
može odnositi na budućeg supružnika kome se preti ili na njemu blisko lice, na njegov
život, slobodu, telesni integritet, čast, ugled ili imovinu, ali se opasnost može odnositi i

347
Videti čl. 84. Zakona o vanparničnom postupku. Inače, postupak za davanje sudske dispenzacije primenjuje se na
sve slučajeve kada je po zakonu dozvoljeno oslobođenje od bračne smetnje (maloletstvo i tazbinsko srodstvo), ali je
najveći broj odredbi posvećen upravo davanju dozvole za stupanje u brak maloletnicima. Videti čl. 79–86. Zakona o
vanparničnom postupku.
348
Tako Stevanov, 1976, str. 55. U pravnoj teoriji izloženo je i shvatanje da je maloletstvo lica koje nije navršilo 16
godina života bračna smetnja koja povlači apsolutnu ništavost braka, ali zakonske odredbe ne pružaju osnov za takvo
tumačenje. Videti Mladenović, 1981, str. 295, Đurović, 1988, str. 76.
349
Videti čl. 11. st. 2. Porodičnog zakona. Za suprotno stanovište, prema kome sticanje poslovne sposobnosti
zaključenjem braka nije definitivno, a u vreme važenja Osnovnog zakona o braku koji nije poznavao ovakvu odredbu,
videti u Prokop, 1959, str. 115.
350
Videti čl. 83. Zakona o vanparničnom postupku.
351
Videti čl. 24. Porodičnog zakona.

94
na onoga ko preti (na primer, sam nupturijent preti da će izvršiti samoubistvo).
Irelevantno je ko preti licu koje izjavljuje volju, što znači da može pretiti budući bračni
drug ili neko treće lice. Najzad, osoba pred kojom se pretnja izjavljuje ne mora biti ona
osoba na koju se pretnja i odnosi, što znači da pretnja može biti i posredna, ako je
izrečena pred trećim licem.
Da bi prinuda uopšte, bilo da se radi o fizičkoj ili psihičkoj prinudi, mogla biti
uzrok ništavosti braka, potrebno je da zadovolji nekoliko uslova.
(1) Pre svega, prinuda mora biti ozbiljna, u tom smislu da je izazvala opravdan
strah kod druge strane, zbog koga se ona odlučila na izjavu volje o stupanju u brak, te da
je zlo kojim se vrši prinuda po veličini i težini znatno. Strah se smatra opravdanim kada
se iz okolnosti vidi da je ugroženo neko značajno dobro jednog ili drugog supružnika
odnosno trećeg lica. 352 Prilikom ocene ozbiljnosti prinude treba usvojiti mešoviti
objektivno-subjektivni kriterijum, prema kome je prinuda ozbiljna onda kada se
objektivno vidi da je strah od prinude opravdan, ali je istovremeno i prinuđeni ozbiljno
shvatio zlo kojim se na njega vrši pritisak. Ozbiljnost se, dakle, ima ceniti prema
okolnostima svakog konkretnog slučaja, imajući u vidu pol, starost, iskustvo, obrazovanje
ili zdravstveno stanje prinuđenog.
(2) Prinuda, nadalje, mora odlučujuće uticati na izjavu volje budućeg supružnika,
što znači da između prinude i izjave volje mora biti utvrđena kauzalna veza. Potrebno je,
dakle, da je prinuda presudno uticala na donošenje odluke o sklapanju braka, odnosno da
do izražavanja pristanka na sklapanje braka ne bi došlo da je prinuđeni mogao postupati
slobodno.
(3) Najzad, za prinudu u bračnom pravu nije bitna protivpravnost. U teoriji
građanskog prava smatra se da je prinuda samo onaj akt koji je nedopušten, razumevajući
pod tim protivljenje pravnim i moralnim normama, bez obzira na to da li je nedopušteno
samo sredstvo kojim se prinuda vrši ili je nedopušten cilj koji se pomoću nje postiže. 353
Naprotiv, u bračnom pravu preovlađuje stav da je za pojam prinude irelevantno da li je
ona protivpravna, jer je svaka prinuda na sklapanje braka protivpravna. Drugim rečima,
čak i ako je dozvoljeno ono čime se preti (na primer, pretnja da će drugi bračni drug biti
prijavljen za učinjeno krivično delo, koja ne samo da nije nedopuštena već u određenim
slučajevima postoji i obaveza prijavljivanja da je izvršeno krivično delo), brak koji je
sklopljen na takav način može biti poništen.354
Zabluda je, najopštije govoreći, kriva predstava o stvarnosti. U građanskom pravu
zabluda je netačna predstava o pravnim činjenicama relevantnim za punovažnost pravnog
posla i, za razliku od prinude, predstavlja nesvesnu nesaglasnost između prave i
izjavljene volje. U bračnom pravu relevantna je jedino zabluda koja predstavlja netačnu
predstavu o ličnosti drugog supružnika. Na punovažnost braka mogu u našem pravu da
utiču tri vrste zablude o ličnosti: zabluda o fizičkoj ličnosti, zabluda o građanskoj ličnosti
i zabluda o bitnim osobinama supružnika.
Zabluda o fizičkoj ličnosti supružnika (zabluda o identitetu) postoji u slučaju kada
jedna osoba sklopi brak sa licem koje je fizički različito od onog sa kojim je ona stvarno

352
Videti čl. 38. st. 2-3-. Porodičnog zakona.
353
Tako Perović, 1980, str. 307.
354
Tako Marković, 1920, str. 56, Prokop, 1959, str. 83, Mitić, 1980, str. 137. Suprotno Bakić, 1988, str. 104.

95
želela da sklopi brak. Irelevantno je, pri tom, da li je zabludu skrivio sam nupturijent koji
je u zabludi ili neko treće lice. U savremenim uslovima sasvim retko će se u praksi
dogoditi slučajevi zablude o fizičkoj ličnosti, ali su oni ipak mogući (na primer,
slabovidost jednog verenika, zamena blizanaca, sklapanje braka preko punomoćnika
itd.). 355
Zabluda o građanskoj ličnosti događa se kada je osoba sa kojom se želi sklopiti
brak fizički identična sa osobom sa kojom je brak i sklopljen, ali postoji zabluda o nizu
okolnosti koje čine građanski identitet ličnosti. Dakle, zabluda o građanskoj ličnosti
supružnika odnosi se na one situacije kada se jedan od budućih bračnih drugova lažno
predstavljao, krijući svoj pravi građanski identitet, pa je time doveo u zabludu drugog
bračnog druga. Atributi koji određuju građanski identitet jednog lica jesu: lično ime,
prebivalište, datum rođenja, državljanstvo, bračni i porodični status. Međutim, prikrivanje
samo jednog od atributa građanskog stanja, po pravilu, ne mora značiti zabludu o
građanskoj ličnosti. 356 Da li je, drugim rečima, određena okolnost dovoljna da, sama po
sebi ili zajedno sa jednom ili više drugih činjenica, dobije kvalifikaciju zablude o
građanskoj ličnosti i bude uzrok za ništavost braka, to je faktičko pitanje koje se rešava u
svakom pojedinom slučaju. Međutim, bez obzira na to da li se radi o zabludi o fizičkoj
ličnosti ili o zabludi o građanskoj ličnosti supružnika, zabluda je pravno relevantna samo
ako supružnik koji je u zabludi ne bi sklopio brak da je znao za istinite okolnosti o
fizičkoj odnosno građanskoj ličnosti drugog supružnika. 357
Zabluda o bitnim osobinama supružnika postoji kada se radi o nekoj bitnoj
osobini zbog koje supružnik koji je u zabludi ne bi sklopio brak da je za nju znao. Pravno
je, razume se, relevantna i samo jedna bitna osobina supružnika, ali je važno da to bude
osobina drugog supružnika, a ne sopstvena osobina ili osobina nekog lica bliskog drugom
bračnom drugu.358 Bitna osobina može se odnositi na fizička, psihička, moralna, socijalna
i druga obeležja supružnika. Koja će se, pak, osobina smatrati bitnom, to zakon ne
određuje. 359
Raniji srpski Zakon o braku i porodičnim odnosima navodio je nekoliko osobina koje je trebalo da
posluže kao primeri (exempli causa) tipičnih zabluda o bitnim osobinama (trajna, opasna i teška bolest,
protivprirodne navike, polna nemoć, ranija osuda zbog beščastećeg dela, bremenitost žene od drugog lica,

355
U literaturi se spominje da su zablude o fizičkoj ličnosti bile naročito moguće u Kraljevini Jugoslaviji prilikom
sklapanja braka muslimanki, zbog toga što su one poštovale običaj nošenja zara i feredže. Ubrzo po formiranju FNRJ,
međutim, nošenje zara i feredže zabranjeno je posebnim republičkim zakonima. Videti, na primer, Zakon o zabrani
nošenja zara i feredže NR Srbije (Službeni glasnik NR Srbije, br. 4/1959.) Videti i Prokop, 1959, str. 85.
356
Tako je, na primer, u sudskoj praksi ocenjeno da zabluda koja bi se odnosila samo na ime ne može biti osnov za
poništenje braka: „Okružni sud razveo je brak, sklopljen između tužiteljice i tuženika, talijanskog ratnog zarobljenika,
zbog napuštanja bračne zajednice od strane tuženika. Javno okružno tužioštvo uložilo je žalbu, smatrajući da je ovaj
brak trebalo proglasiti ništavim na osnovu čl. 45. Osnovnog zakona o braku, jer je tužiteljica tvrdila, da joj je tuženik,
nakon sklopljenog braka, rekao da se ne zove Romano Desimone, kako je to pisalo u venčanici, već Arimando
Vitaliano, i da nije sa Rijeke, već iz Napulja... U navedenom slučaju ne može se reći da je tužiteljica dovedena u
zabludu u pogledu ličnosti tuženika. Tužiteljica i ne tvrdi da ne bi sklopila brak sa tuženikom, da je znala da se ne zove
onako kako joj se predstavio i da nema prebivalište u jednom već u drugom mjestu. Najzad, ovde se ne radi o zabludi o
bitnim osobinama tuženika, pa se stoga brak i nije mogao proglasiti ništavim.” Videti presudu Vrhovnog suda Hrvatske
Gž. 674/48 od 18. juna 1948. Navedeno prema Draškić, 1989, odluka br. 48.
357
Videti čl. 39. st. 2. Porodičnog zakona.
358
Otuda se u literaturi navodi, kao školski primer, da zablude o bitnoj osobini nema ako bračni drug ne zna da je
zaključio brak sa, na primer, sestrom ili ćerkom zločinca, jer se odijum odnosi na treće lice (brata ili oca supruge), a ne
na samu suprugu. Videti Prokop, 1959, str. 86.
359
Videti čl. 39. st. 3. Porodičnog zakona.

96
nečasno zanimanje itd.). Iako Porodični zakon ovu listu ne pominje, nema sumnje da će u sudskoj praksi
ove osobine i dalje biti najčešće navođene kao osnov za poništavanje braka zbog zablude o bitnoj osobini
supružnika.
Trajna, opasna i teška bolest supružnika je zabluda o fizičkim kvalitetima. Trajna bolest je hronična
bolest, koja se lagano razvija i dugo traje. Opasna bolest je takvo oboljenje koje ugrožava život bolesnika
ili ga u znatnoj meri onesposobljava za život, a preti životu i zdravlju drugog supružnika ili okolini
bolesnika. Najzad, teška bolest je neizlečiva ili teško izlečiva bolest. Gramatičkim tumačenjem
odgovarajućih zakonskih odredbi dolazilo se do zaključka da bolest treba da bude istovremeno trajna,
opasna i teška. Drugim rečima, akutne bolesti, čak i ukoliko su opasne i teške, ne bi mogle biti obuhvaćene
ovim zakonskim pojmom. 360
Protivprirodne navike označavaju postojanje takvih psihičkih osobina supružnika koje stvaraju
seksualnu poremećenost, time što je seksualnost usmerena prema neerotičnim objektima (nekrofilija,
sodomija i fetišizam), ili time što je poremećeno izražavanje seksualnosti (pedofilija, sadizam, mazohizam,
ekshibicionizam itd.). 361
Zabluda o polnoj nemoći jednog supružnika postoji kada drugi supružnik nema saznanja o njegovoj
nesposobnosti za polni akt. Takva nesposobnost može biti urođena ili stečena, trajna ili privremena,
apsolutna ili relativna, a može se odnositi i na muškarca i na ženu. Pravno je, međutim, relevantna samo
trajna nesposobnost, ali je dovoljno da je relativna, tj. da se manifestuje isključivo prema drugom
supružniku. 362 Oplodna nemoć (impotentia generandi) i nemogućnost začeća (impotentia concipiendi),
prema preovlađujućem mišljenju, ne smatraju se bitnim osobinama bračnog druga. 363
Zabluda o ranijoj osudi zbog beščastećeg dela sastoji se u neznanju da je osoba s kojom se sklapa
brak bila nekada ranije osuđena i to zbog nečasnog dela. U teoriji krivičnog prava, međutim, ne postoji
striktan popis takvih dela, ali je uobičajeno da se, u smislu bračnog prava, smatra da su to dela učinjena iz
koristoljublja, krivična dela protiv braka i porodice i krivična dela protiv dostojanstva ličnosti i morala. 364
Neznanje za bremenitost žene od drugog lica jeste zabluda koja se, istina, tiče fizičkih svojstava
žene, ali je za drugog supružnika takva okolnost deo moralnih kvaliteta ličnosti. Pri tom je nevažno da li je

360
Tipičnu bolest koja je trajna, opasna i teška predstavlja danas, na primer, HIV-bolest (AIDS). U sudskoj medicini
navode se kao opasne i teške bolesti, na primer, pegavac, sepsa, tuberkulozni meningitis, lepra, hronična amebna
dizenterija itd. Ovaj kriterijum mogle bi, takođe, zadovoljiti i manifestne forme težih duševnih bolesti, neke bolesti koje
se prenose seksualnim kontaktom (gonoreja, sifilis, trahom itd.), kao i većina malignih oboljenja. Videti Jevtić, 1956,
str. 9.
Sudska praksa izjašnjava se, po pravilu, oprezno o pojmu trajne, opasne i teške bolesti:
„Oboljenje od tuberkuloze može biti raznih vidova i težine, pa prema tome ta bolest se ne može smatrati uvek trajnom,
opasnom, niti teškom bolešću u smislu čl. 45. Osnovnog zakona o braku.” Videti odluku Vrhovnog suda Srbije Gž.
3740/55 od 13. januara 1955. Navedeno prema Prokop, 1959, str. 95.
„Zabluda o epilepsiji, ako je epilepsija trajne prirode, predstavlja razlog iz čl. 45. OZB za poništaj braka.” Videti
presudu Vrhovnog suda Srbije Gž. 481/61 od 10. aprila 1961, Zbirka sudskih odluka iz oblasti građanskog prava,
Beograd, 1972, odluka br. 693.
361
Videti opširnije Jevtić, 1956, str. 92.
362
„Nije za ovaj spor važno radi li se kod tuženoga o apsolutnoj ili relativnoj spolnoj nemoći. Dovoljno je da je u
postupku utvrđeno da kod njega postoji spolna nemoć prema njegovom bračnom drugu, jer je to jedino za ovu parnicu
odlučno. Nemoć je trajna, kada nakon sklapanja braka kroz relativno vrijeme (konkretno 8 mjeseci), zbog istaknute
mane, ne može uopće doći do snošaja među bračnim drugovima, a nije ništa poduzeto da se mana ukloni.” Videti
odluku Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 1564/55 od 19. oktobra 1955. Iz arhive suda.
363
Tako Prokop, 1959, str. 89, Alinčić i dr., 1994, str. 80. Isti stav zauzima i sudska praksa:
„Nesposobnost žene za rađanje djece nije bitna osobina zbog koje bi se moglo tražiti poništenje braka.” Videti odluku
Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 474/54 od 27. marta 1954. Citirano prema Prokop, 1959, str. 96.
364
Tako Prokop, 1959, str. 90. Isto se izjašnjava i sudska praksa:
„U postupku je utvrđeno ...da je tužitelj tuženicu upoznao preko oglasa u novinama i nakon nepuna tri mjeseca
poznanstva s njome zaključio brak, te da je bio u zabludi prigodom zaključenja braka o bitnoj osobini tuženice koja je
osuđivana zbog krivičnih djela učinjenih iz nečasnih motiva i koja je potpuno zanemarila svoje dvoje malodobne
djece.” Videti presudu Vrhovnog suda Hrvatske Rev. 2070/85 od 12. decembra 1985. Navedeno prema Draškić, 1989,
odluka br. 49.

97
žena u trenutku sklapanja braka znala za svoj graviditet ili nije, kao što je nevažna i okolnost da li je izvršen
prekid trudnoće ili je dete živo rođeno. 365
Nečasno zanimanje treba shvatiti u tom smislu da se supružnik bavi poslovima koji se sa stanovišta
vladajućeg morala ili važećeg krivičnog zakonodavstva smatraju nečasnim (prostitucija, prosjačenje,
profesionalno varanje, kockanje, nadrilekarstvo, nadripisarstvo itd.).

Kvalifikacija ovih ili nekih drugih osobina supružnika kao bitnih osobina sprovodi
se primenom objektivnog i subjektivnog kriterijuma. Objektivni kriterijum treba shvatiti
tako da će se bitnom smatrati samo ona osobina koja je od objektivno odlučujuće
važnosti za kvalitet jedne osobe, koja je bitni sastavni deo njene ličnosti. Zbog toga se,
sasvim sigurno, nikada neće smatrati relevantnom zabludom o bitnoj osobini, recimo,
zabluda o imovinskom stanju supružnika, o ponašanju i osobinama karaktera (škrtost,
glupost, taština, neskromnost, lažljivost itd.), o socijalnom, verskom ili genetskom
poreklu, o godinama starosti, o školskoj spremi drugog supružnika itd.366 Sa druge strane,
zakonski je uslov da bude primenjen i subjektivni kriterijum, u tom smislu da se bitnom
može smatrati samo ona osobina koja bi drugog supružnika odvratila od sklapanja braka
da je za nju znao, odnosno koja je bitna prema njegovim nazorima i merilima. 367
Mane volje predstavljaju bračnu smetnju koja prouzrokuje relativnu ništavost
braka. Ova bračna smetnja je neotklonjiva, jer se nje nije moguće osloboditi nikakvom
sudskom intervencijom. Mane volje po pravilu prestaju tokom vremena, pa ta okolnost
određuje ovu bračnu smetnju kao privremenu. Na kraju, pošto nema osnova za tvrdnju da
bi supružnik koji je pod prinudom ili u zabludi sklopio jedan brak, isto tako, pod
prinudom ili u zabludi, sklopio i svaki naredni brak, dejstvo ove bračne smetnje je
relativno. 368
3. Bračne zabrane
Bračne zabrane (impedimenta insupedirventa) jesu okolnosti zbog kojih je po zakonu zabranjeno
sklapanje braka, ali se brak sklopljen uprkos postojanju bračne zabrane ne može poništavati. Radi se,

365
U sudskoj praksi, međutim, odavno je zauzeto bezrezervno stanovište da zabluda o nevinosti žene ne može biti
smatrana zabludom o bitnoj osobini bračnog druga:
„Zabluda o nevinosti žene, ukoliko to ne bi bilo u vezi s njenim nemoralnim ponašanjem, ne bi se mogla tretirati kao
zabluda o bitnim osobinama.” Videti odluku Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine Gž. 719/56 od 14. juna 1956.
Navedeno prema Prokop, 1959, str. 96.
366
„Zabluda jednog bračnog druga u pogledu godina starosti drugog bračnog druga, kao i u pogledu njegovog
ponašanja i naravi, ne predstavljaju onu zabludu koju ima u vidu propis stava 2. čl. 42. Osnovnog zakona o braku, pa
zato nema ni uslova za poništaj braka po navedenom propisu.” Videti presudu Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine Gž.
1581/71 od 24. decembra 1971. Navedeno prema Draškić, 1989, odluka br. 50.
„Zabluda o socijalnom, verskom ili genetičkom poreklu bračnog druga nije zabluda o bitnoj osobini bračnog druga koja
predstavlja razlog za poništaj braka.” Videti presudu Vrhovnog suda Vojvodine Gž. 162/88 od 11. maja 1989, Sudska
praksa, br. 8/1989, str. 39.
„Zabluda u pogledu školske spreme ne predstavlja zabludu o bitnoj osobini bračnog druga, te prema tome nije pravno
relevantni razlog za poništaj braka.” Videti presudu Vrhovnog suda Vojvodine Gž. 724/80 od 15. januara 1981, Zbirka
sudskih odluka, Beograd, 1981, knjiga 6, sveska 1, odluka br. 24.
367
„S obzirom da je prvostepeni sud utvrdio da bi tužilac sa tuženom zaključio brak i da je znao da ona nema pravni
fakultet, jer je tužiocu tužena kao žena odgovarala, to nisu ispunjeni uslovi za poništaj braka. I sam tužilac u žalbi ističe
da njemu nije bila bitna okolnost da li tužena prilikom stupanja u brak ima pravni fakultet ili nema, odnosno nije mu
bila bitna školska sprema tužene kao budućeg bračnog druga, to prema tome nisu ispunjeni uslovi da se brak utvrdi kao
ništavan.” Videti presudu Vrhovnog suda Vojvodine Gž. 724/80 od 15. januara 1981. Navedeno prema Draškić, 1989,
odluka br. 51.
368
Suprotno Mladenović, 1981, I, str. 306, Đurović, 1988, str. 68.

98
drugim rečima, o takvim nedostacima braka koji ga čine, doduše, nepoželjnim sa društvenog stanovišta, ali
ne u tolikoj meri da bi sklapanje takvog braka prouzrokovalo neku od porodičnopravnih sankcija. 369 Bračne
zabrane nisu više pravni institut našeg pozitivnog porodičnog prava, ali je raniji srpski Zakon o braku i
porodičnim odnosima poznavao jednu bračnu zabranu – starateljstvo. 370 Sklapanje ovakvih brakova
povlačilo je samo krivičnopravnu odgovornost za lica koja su vršenjem svoje službene dužnosti svesno
dozvolila da se zaključi brak koji je po zakonu zabranjen, ali je brak sklopljen protivno bračnoj zabrani bio
punovažan. 371

Odeljak 3.
DEJSTVA BRAKA
1. Pojam pravnih dejstava braka
Sklapanjem braka nastaju za supružnike određena dejstva braka koja se u pravnoj
literaturi uobičajeno određuju kao prava i dužnosti supružnika. Razume se, pravno se
uopšte ne mogu uređivati odnosi koji se odvijaju prvenstveno u emotivnoj i intimnoj sferi
dvaju subjekata i koji funkcionišu po posebnom mehanizmu moralnog poretka, pa ih i
norme bračnog prava ostavljaju izvan sfere svog uticaja. Prava i dužnosti supružnika su,
dakle, samo one pravne posledice sklapanja braka kojima se štite neki najvažniji lični i
imovinski interesi supružnika i koje je moguće pravno uređivati.

2. Vrste pravnih dejstava braka

(1) Dejstva braka na poslovnu sposobnost supružnika

Opšte je pravilo da sklapanje braka u našem pravu nema nikakvo dejstvo na
sticanje ili prestanak poslovne sposobnosti supružnika. Od toga pravila postoji samo
jedan izuzetak i on se odnosi na slučaj kada maloletna osoba sa dozvolom suda sklopi
brak. Maloletnik, dakle, sklapanjem braka stiče potpunu poslovnu sposobnost koja se više
ne može izgubiti usled toga što je brak na osnovu koga je ona stečena prestao pre nego
što je maloletnik postao punoletan. To je, kao što je već rečeno, jedan od dva slučaja
emancipacije koji poznaje srpsko pravo.372

(2) Dejstva braka na lične odnose supružnika

Pravno uređenje ličnih odnosa supružnika, u zavisnosti od njihovog značaja, može
biti ostvareno normama imperativnog ili dispozitivnog karaktera. Imperativno značenje
dato je onim pravima i dužnostima čija je sadržina takva da se smatra poželjnim da se
ostvaruju u svakom braku. Nasuprot tome, prava i dužnosti o čijim su modalitetima
supružnici slobodni da se sporazumevaju, uređuju se dispozitivnim normama.
U lična prava i dužnosti supružnika imperativnog (kogentnog) karaktera spadaju:
(1) ravnopravnost, (2) vođenje zajedničkog života, (3) uzajamno poštovanje i pomaganje

369
Neki pravni pisci nazivaju bračne zabrane „odložnim bračnim smetnjama”, podrazumevajući pod tim one bračne
smetnje koje samo odlažu zaključenje braka dok se smetnja ne ukloni. Tako Marković, 1920, str. 25.
370
Videti čl. 50. ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima. Crnogorsko pravo, naprotiv, nikada nije ni poznavalo
institut bračne zabrane, kao ni većina prava u uporednom pravu.
371
Radi se o krivičnom delu „omogućavanje zaključenja nedozvoljenog braka”. Videti čl. 189. Krivičnog zakonika.
372
Videti čl. 11. st. 2-3. Porodičnog zakona.

99
te (4) sloboda izbora rada i zanimanja. Nadalje, u lična prava i dužnosti supružnika, ali
dispozitivnog karaktera, o kojima se oni mogu slobodno dogovarati, ubrajaju se: (5) izbor
prezimena, (6) određivanje mesta stanovanja i (7) vođenje zajedničkog domaćinstva.
(1) Ravnopravnost. Pravo na ravnopravnost u braku jeste izraz ustavnog načela o
ravnopravnosti polova, jednakosti svih pred zakonom i zabrani diskriminacije po bilo
kom osnovu. Pravni je princip da su građani jednaki u pravima i dužnostima bez obzira
na rasu, pol, nacionalnu pripadnost, društveno poreklo, rođenje, veroispovest, političko ili
drugo uverenje, imovno stanje, kulturu, jezik, starost i psihički ili fizički invaliditet te da
su svi pred ustavom i zakonom jednaki u svim pravima i obavezama. 373 Ono se odnosi i
na lične i na imovinske odnose supružnika, a ostvaruje se poštovanjem ličnosti i
dostojanstva svakog supružnika, kao i pravičnim vrednovanjem svakog doprinosa
učinjenog radi podmirenja životnih potreba u bračnoj zajednici.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava. Evropski sud za ljudska prava izjašnjavao se mnogo
puta u vezi sa povredom člana 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima (zabrana diskriminacije), a
povodom povrede prava na ravnopravnost bračnih drugova. Evo jedne od brojnih takvih odluka.
Slučaj Sauden protiv Ujedinjenog Kraljevstva (Sawden v. The United Kingdom).
Podnosilac predstavke, britanski državljanin, obratio se Evropskom sudu za ljudska prava
prigovarajući zbog diskriminirajuće odredbe britanskog socijalnog i poreskog zakonodavstva koje je
priznavalo pravo na različita socijalna davanja samo u korist žene udovice posle smrti muža, a ne i obrnuto.
Naime, gospodin D. E. Sauden sklopio je brak u julu 1994. godine. On i njegova žena dobili su dvoje dece,
koja su rođena 1989. i 1992. godine. Njegova supruga umrla je 11. avgusta 1997. godine sa 28 godina. On
se 8. septembra 1997. godine obratio službi socijalne pomoći zahtevajući pravo na udovičku naknadu
(Widow’s Payment) i dodatak za udovicu koja je majka (Widowed Mother’s Allowance), iako je tada važeći
britanski Zakon o socijalnoj sigurnosti i naknadi iz 1992. godine to pravo priznavao samo ženi udovici.
Spor je okončan prijateljskim poravnanjem. Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, koja je u međuvremenu
izmenila svoje socijalno zakonodavstvo u tom smislu da su, počevši od 9. aprila 2001. godine, sva socijalna
davanja postala jednako dostupna bez obzira na to da li se radi o muškarcima ili ženama, pristala je da
podnosiocu predstavke plati naknadu štete u iznosu od 1.000 funti sterlinga i troškove sudskog postupka. 374

(2) Vođenje zajedničkog života. Obaveza vođenja zajedničkog života izričito je

predviđena zakonom, iako ona nesumnjivo proizlazi i iz pojma i zakonske definicije
braka. 375 Za tumačenje ovog pojma nije odlučujuće da se supružnici nalaze u fizičkom
(prostornom) odnosu, već je jednako bitna i intelektualna (voljna) komponenta takvog
odnosa. Dakle, ne mora nužno značiti da supružnici vode zajednički život ako stanuju u
istom stanu, kao što, obrnuto, zajednički život izvesno traje u nekim slučajevima
dugogodišnje prostorne udaljenosti supružnika. Ova bračna obaveza ne može se,

373
Videti čl. 15. i 21. Ustava. Načelo ravnopravnosti supružnika proklamuje u čl. 3. st. 3. i Porodični zakon. Isto i čl. 5.
Protokola br. 7 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, koji predviđa da su supružnici ravnopravni kako u
pogledu svih međusobnih građanskih prava i obaveza, tako i prema deci.
374
Videti Case of Sawden v. The United Kingdom, No. 38550/97 od 12. marta 2002. Isto i Case of Crossland v. The
United Kingdom, No. 36120/97 od 9. novembra 1999.
375
Videti čl. 25. Porodičnog zakona. Takvo tumačenje podržavala je uvek i sudska praksa:
„Sudska odluka kojim se dozvoljava odvojeni život bračnih drugova protivna je zakonu o braku.” Videti rešenje
Vrhovnog suda Hrvatske G. 201/46 od 7. jula 1946. Navedeno prema Draškić, 1989, odluka br. 70.
„Ni sud ni koji drugi organ ne može prisiliti bračnog druga da uspostavi zajedničko življenje sa svojim bračnim
drugom.” Videti presudu Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 591/54 od 20. aprila 1954. Navedeno prema Draškić, 1989,
odluka br. 71.

100
međutim, izvršavati prinudnim putem. Ukoliko dođe do prekida zajedničkog života, svaki
od supružnika ima pravo da podnese tužbu za razvod braka.
(3) Uzajamno poštovanje i pomaganje. Supružnici su dužni da se uzajamno
poštuju i pomažu.376
Međusobno poštovanje supružnika predstavlja pretpostavku skladnih i uspešnih
bračnih odnosa, a ostvaruje se nastojanjem svakog supružnika da razume i uvaži potrebe,
shvatanja i interese drugog supružnika, kao i da bude u stanju da svoje trenutke životnih
uspeha i sreće, ali i svoje poraze i neuspehe, podeli sa svojim supružnikom. Štaviše,
supružnici su dužni da se trude, a nekada da učine i posebne napore kako bi njihovi
međusobni odnosi i način njihovog međusobnog ophođenja predstavljali harmoničnu
sredinu u kojoj će se razvijati njihove raznovrsne sposobnosti i odrastati i formirati se
njihova deca. Supružnici su dužni i da razvijaju osećanje međusobne solidarnosti, kao i
solidarnosti prema drugim članovima porodice, a posebno prema svojoj rođenoj ili
usvojenoj deci. Kada se, nasuprot ovakvoj svojoj obavezi, supružnici međusobno vređaju,
omalovažavaju, fizički obračunavaju, potcenjuju ili jedan drugoga ignorišu, tada
zajednički život gubi smisao i velika je verovatnoća da će se dugotrajna i konstantna
povreda ovakve obaveze završiti razvodom braka. Sastavni deo međusobne dužnosti
poštovanja supružnika svakako čine i pravo i dužnost svakog od supružnika na vernost u
njihovom međusobnom odnosu, iako obaveza vernosti nije izričito predviđena
zakonom. 377 Pravni pojam vernosti odnosi se samo na vernost u sferi seksualnog
ponašanja, pošto se samo ona može kontrolisati, čime se štiti seksualna komponenta
braka kao zajednice života osoba različitog pola. 378 Za skladan bračni odnos, međutim,
neophodno je da supružnici jedan drugom budu verni i u širem smislu, pod čime se
podrazumeva osećanje odanosti, privrženosti i posvećenosti. Povredu obaveze vernosti
koju učini jedan bračni drug može drugi bračni drug ignorisati, oprostiti ili tražiti da se
zbog takve povrede razvede brak.
Uzajamno pomaganje, takođe, predstavlja zajedničku obavezu za supružnike, koja
obuhvata svaki mogući vid pomoći i podrške, kao što je pružanje saveta i usluga, nege u
bolesti, utehe u nevolji ili zaštite interesa. Po prirodi stvari, ni u pogledu ove dužnosti
supružnika njeno vršenje ne može se ostvariti prinudnim putem, ali supružnik koji smatra
da mu drugi supružnik ne pomaže niti mu ukazuje poštovanje, može zahtevati razvod
braka.
(4) Sloboda izbora rada i zanimanja Poseban izraz prava na ravnopravnost u
braku predstavlja, u našem pravu, sloboda svakog supružnika da razvija svoje radne,
duhovne i druge sposobnosti i sklonosti, a naročito da bude slobodan u izboru rada i
zanimanja. 379 To je pravo koje je vrlo značajno za ličnu i ekonomsku sigurnost i

376
Videti čl. 25. Porodičnog zakona.
377
Raniji Zakon o braku i porodičnim odnosima Srbije poznavao je i posebnu odredbu o obavezi vernosti bračnih
drugova (čl. 68).
378
„Bračni drugovi su dužni da jedan drugome budu verni, da se uzajamno poštuju i pomažu. Kad jedan od bračnih
drugova stupi u nedozvoljene intimne vanbračne odnose, takvim svojim ponašanjem prekršio je bračnu vernost koja se
manifestuje u nepoštovanju svog bračnog druga.” Videti rešenje Vrhovnog suda Vojvodine Gž. 231/81 od 28. maja
1981. Citirano prema Draškić, 1989, odluka br. 73.
Za shvatanje da se povreda seksualne vernosti može izvršiti i na drugi način, a ne samo polnim aktom (na primer,
manifestacijom seksualnih simpatija, nežnosti, intimnosti itd.), videti Prokop, 1959, str. 13.
379
Videti čl. 26. Porodičnog zakona.

101
nezavisnost svakog pojedinca. Sa druge strane, ova se sloboda može definisati kao
obaveza jednog supružnika da se na svaki mogući način uzdrži od uticaja na
ograničavanje takve slobode, a posebno na izbor rada i zanimanja drugog supružnika.
Svaki bračni drug, dakle, ima pravo da, bez pristanka drugog bračnog druga, izabere ono
što će raditi i što će biti njegovo zanimanje. 380 Ni ovde nema direktne sankcije za
povredu bračne dužnosti. Njeno nepoštovanje, međutim, po pravilu dovodi do
poremećaja bračnih odnosa i, posredno, do razvoda braka.
(5) Izbor prezimena. Supružnici sporazumno određuju prezime prilikom sklapanja
braka. Pri tom oni mogu odlučiti da svako od njih zadrži svoje prezime, da umesto svog
uzme prezime drugog supružnika ili da svom prezimenu doda prezime drugog supružnika
odnosno da prezimenu drugog supružnika doda svoje prezime. 381
(6) Određivanje mesta stanovanja. Pravo je i dužnost supružnika da sporazumno
odrede mesto stanovanja, ali ne nužno i mesto zajedničkog stanovanja. 382 To praktično
znači da supružnici imaju pravo sporazumeti se da svaki od njih zadrži sopstveno
prebivalište koje je imao i pre sklapanja braka, iako je prilično očigledno da će se bez
zajedničkog stanovanja teže ostvarivati, ili eventualno dokazivati, potpuna zajednica
života. Razlozi zbog kojih supružnici određuju različita mesta stanovanja mogu biti
posledica nemogućnosti zaposlenja, stambene oskudice, školovanja, zdravstvenih ili
nekih drugih potreba.
(7) Vođenje zajedničkog domaćinstva. Supružnici imaju pravo da sporazumno
odlučuju o vođenju zajedničkog domaćinstva, što je pojam koji obuhvata sve one poslove
koji proizlaze iz prirode braka i porodičnog života. 383 Prema dogovoru supružnika treba
380
Zanimanje se definiše kao zvanje, a rad kao svaka delatnost kojom se neko bavi, nezavisno od toga da li je cilj rada
u sticanju zarade ili nije. Tako Prokop, 1959, str. 22.
381
Videti čl. 348. Porodičnog zakona. U skladu s ovakvom odredbom, supružnik bi imao pravo da kao svoje prezime
zadrži i prezime koje je stekao sklapanjem prethodnog braka, odnosno da tom prezimenu (iz prethodnog braka) doda
prezime iz novog braka. Nekadašnji jugoslovenski Zakon o ličnim imenima, međutim, takvu je mogućnost izrekom
zabranjivao. Videti čl. 9. st. 2. Zakona o ličnim imenima (Službeni list FNRJ, br. 105/1947).
U uporednom pravu je, takođe, primetna tendencija davanja većih prava supružnicima da se sporazumevaju o svom
prezimenu. Tako je, na primer, reformom iz 1976. godine u nemačkom pravu ukinuta obaveza supružnika da im
zajedničko prezime bude prezime muža. Umesto toga, predviđeno je da zajedničko prezime može da bude predbračno
prezime svakog od supružnika, kao i da svako od njih ispred tog zajedničkog prezimena može dodati svoje predbračno
prezime. No, ukoliko bi supružnici propustili da se prilikom sklapanja braka opredele za to koje će prezime biti njihovo
zajedničko prezime, u matične knjige bilo bi upisano prezime muža. Ovakva zakonska odredba bila je, međutim,
ukinuta odlukom Saveznog ustavnog suda od 5. marta 1991. godine zbog povrede ustavnog načela o jednakosti žene i
muškarca, a paragraf 1355. Nemačkog građanskog zakonika preformulisan tako da, u nedostatku izbora koji su
supružnici propustili da učine prilikom sklapanja braka u pogledu zajedničkog prezimena, svaki od supružnika
zadržava svoje prezime koje je imao u momentu sklapanja braka. Videti par. 1355. Nemačkog građanskog zakonika i
par. 13a Zakona o braku (1946), koji se sa ovom izmenom primenjuju od 1. aprila 1994. godine. Odluka Saveznog
ustavnog suda objavljena je u Neue Juristische Wochenschrift, 1991, str. 1602. Videti i Frank, R., Germany:
Revolution from the Federal Constitutional Court, Annual Survey of Family Law, Vol. 15, 1991, str. 347–351.
382
Videti čl. 27. Porodičnog zakona. Suprotno ovome, na određivanje mesta zajedničkog stanovanja upućivao je
nekada Osnovni zakon o braku. Videti čl. 8. st. 4. Osnovnog zakona o braku (Službeni list FNRJ, br. 29/1946). Isto je
propisivao i Srpski građanski zakonik: „Supruga pak dužna je muža svoga slušati, naredbe njegove nabljudavati, za
njim ići i gde on za dobro nađe, s njim onde živeti...” Videti par. 110. Srpskog građanskog zakonika.
383
Videti čl. 27. Porodičnog zakona. Pravo i dužnost supružnika da se sporazumevaju o podizanju zajedničke dece -
koji bi obuhvatao njihov angažman u pogledu čuvanja, negovanja, vaspitavanja, obrazovanja, zastupanja, izdržavanja i
upravljanja imovinom deteta - nije izričito normirana u srpskom pravu, ali je priroda tog prava i dužnosti posredno
potvrđena kroz odredbe o tome da supružnici imaju ista prava i dužnosti prema deci i da kao roditelji vrše roditeljsko
pravo zajednički i sporazumno.

102
da se obavljaju svi poslovi koje nameće održavanje domaćinstva i podmirivanje potreba
svih njegovih članova. Takav sporazum zavisiće najviše od uslova u kojima bračni
drugovi žive, od navika, sklonosti, vaspitanja, zanimanja i raspoloživog vremena svakog
od njih. Ako pak sporazum o tim pitanjima među supružnicima nije moguć, nikakva
sankcija ne može biti primenjena, osim posredno kroz razvod braka.

(3) Dejstva braka na imovinske odnose supružnika

Prava i dužnosti supružnika imovinskog karaktera odnose se na zakonski imovinski
režim (pojam, pravna priroda, upravljanje, raspolaganje i deoba zajedničke imovine;
pojam, upravljanje i raspolaganje posebnom imovinom; odgovornost supružnika za
dugove trećim licima) i ugovorni imovinski režim (bračni ugovor i ugovor o poklonu).
Kako je, međutim, razrešenje imovinskopravnih odnosa između supružnika za vreme
trajanja braka, ili posle prestanka braka, u porodičnopravnim propisima u Srbiji celovito
regulisano u zasebnom delu zakonskog teksta, imovinski efekti braka koji nastupaju za
supružnike sklapanjem braka biće prikazani u okviru razmatranja svih ostalih imovinskih
dejstava vezanih za porodične odnose.

(4) Dejstva braka na izdržavanje supružnika

O izdržavanju kao posebnom pravnom efektu sklapanja braka govori se stoga što,
prema preovlađujućem mišljenju u pravnoj teoriji, izdržavanje ima karakter
ličnoimovinskog prava. Budući da je pravo i dužnost izdržavanja jedna od najvažnijih
posledica gotovo svih porodičnopravnih odnosa, Porodični zakon Srbije reguliše
izdržavanje u celini i u odvojenom delu zakonskog teksta. Iz istog razloga, dakle, koji je
prethodno naveden u pogledu dejstava braka na imovinske odnose supružnika, sve ono
što je za sticanje i ostvarivanje prava na izdržavanje pravno relevantno (pojam i pravna
priroda prava na zakonsko izdržavanje i vrste zakonskog izdržavanja) biće prikazano u
okviru posebnog dela ovog udžbenika, prema sadržaju i redosledu zastupljenom u
zakonskom tekstu.

Odeljak 4.
PRESTANAK BRAKA
1. Prestanak nevažećeg braka

(1) Nepostojeći brak

Za nastanak svakog braka treba da budu ispunjene odgovarajuće pretpostavke. Kao
što je već rečeno, u starijim pravima te pretpostavke su bile kvalifikovane kao
pretpostavke za postojanje braka i pretpostavke za punovažnost braka. Nedostatak neke
od pretpostavki za postojanje braka značio je da je postojao samo izvestan neuspeo i
nedovršen „pokušaj” sklapanja braka, ali da je nedostatak takve prirode da se brak bez
njega ne može uopšte zamisliti, niti bez njega može bitisati. Pravno gledano, dakle, brak
uopšte nije ni nastao, te je reč o nepostojećem braku koji, u skladu s tim, ne može

103
proizvoditi apsolutno nikakva pravna dejstva. Tradicionalno se smatralo, takođe, da su
nepostojeći brakovi svi brakovi prilikom čijeg sklapanja nisu bile ispunjene tri bitne
pretpostavke za postojanje braka – različitost polova, saglasna izjava volja i zakonska
forma.
Posmatran sa čisto teorijskog stanovišta, ovako određen pojam nepostojećeg braka
izgleda da je opravdan. On se temelji na činjenici da nisu bile ispunjene pretpostavke za
nastanak braka, dok su kod ništavih brakova takve pretpostavke ispunjene, ali je
egzistencija braka društveno nepoželjna i stoga zabranjena pozitivnim pravom. Ovakvo
teorijsko objašnjenje nastalo je kao rezultat velike rasprave koja se u francuskoj pravnoj
teoriji vodila tokom 19. veka, povodom toga što je Francuski građanski zakonik propustio
da pomene i sankcioniše bitne pretpostavke za postojanje braka. Kako je ovo domen
striktnog prava i kako ništavost braka nije bilo moguće proširivati na slučajeve koji u
zakonu nisu bili izričito predviđeni, pribeglo se konstrukciji o nepostojećim pravnim
poslovima. 384 Sa praktičnog stanovišta, međutim, podela nevažećih brakova na
nepostojeće i ništave smatra se nepotrebnom, uz obrazloženje da je za tumačenje
nevažećih pravnih poslova dovoljna teorija o ništavosti. 385 Takav je stav i pozitivnog
srpskog bračnog prava, u kome su tri bitne pretpostavke za postojanje braka
kvalifikovane kao pretpostavke za punovažnost braka i sankcionisane ništavošću
braka. 386

384
Suština teorije o nepostojećim pravnim poslovima bila je u tome da se pravna praznina koja je postojala u zakonu u
pogledu pretpostavki od kojih zavisi postojanje braka (različitost polova, saglasna izjava volja i zakonom predviđena
forma), protumači kao posledica činjenice da braka uopšte nema u nedostatku ovih uslova, te da nema potrebe da zakon
govori o onome što se podrazumeva po prirodi stvari. Druga teorija koja je rođena u francuskoj doktrini, u nastojanju
da se protumači pravna praznina u Francuskom građanskom zakoniku, bila je teorija o prećutnoj ništavosti, prema kojoj
su sudovi u ovakvim slučajevima mogli izricati ništavost braka zbog toga što se ona jednostavno podrazumevala.
Opširnije Mladenović, 1981, I, str. 358.
385
Tako Perović, 1980, str. 449, Đurović, 1988, str. 100. Suprotno Prokop, A., Nepostojeći brak de lege ferenda,
Odvjetnik, br. 9–10/1971, str. 334. Opširnije o logičko-semantičkim razlozima koji nalažu da se govori samo o
„nepostojanju ugovora”, a ne o „nepostojećem ugovoru” koji je protivrečan sam po sebi, jer tada ugovora nema te nije
moguća ni njegova klasifikacija, videti Radišić, 1990, str. 167.
386
Videti čl. 31. Porodičnog zakona. Nažalost, ovako jasna odredba ipak nije sprečila Sekretarijat za zakonodavstvo
Vlade Republike Srbije da u postupku usvajanja Porodičnog zakona napravi nedopustiv propust i predvidi postojanje
tužbe za utvrđenje nepostojanja braka. Naime, u tekstu ekspertskog tima koji je pripremao Nacrt Porodičnog zakona
ispravno je stajalo „tužba radi utvrđivanja da brak postoji”, koja se podiže onda kada se postojanje braka ne može
dokazati na drugi, uobičajeni način (tj. izvodom iz matične knjige venčanih). Sekretarijat za zakonodavstvo neoprezno
je dodao i „tužbu za utvrđenje nepostojanja braka”, pokazujući time elementarno nepoznavanje materijalnog
porodičnog prava. Videti čl. 211. Porodičnog zakona. Sličan propust čini već godinama i Zakon o parničnom postupku,
koji nabrajajući bračne sporove pominje i spor „radi utvrđivanja nepostojanja braka“. Videti čl. 48. st. 1. Zakona o
parničnom postupku.
Inače, institut nepostojećeg braka poznat je samo malom broju zakonodavstava i u uporednom pravu. Među tim retkim
zakonodavstvima koja poznaju institut nepostojećeg braka nalaze se hrvatsko, bosanskohercegovačko i englesko pravo.
Tako, prema izričitoj odredbi čl. 24. st. 2. Obiteljskog zakona Hrvatske i čl. 8. Porodičnog zakona Federacije Bosne i
Hercegovine, brak prilikom čijeg sklapanja nije ispunjena neka od pretpostavki za postojanje braka ne proizvodi pravne
posledice braka. Smatra se, dakle, da sam brak nije ni nastao, pa ne može dovesti ni do nastanka bilo kakvog prava i
dužnosti kao posledice ovog braka, kako u odnosu na supružnike, tako i u odnosu na decu. To znači da supružnici nisu
stekli apsolutno nikakva lična ili imovinska prava i obaveze, nezavisno od toga da li su bili savesni ili nesavesni u
odnosu na okolnost koja brak čini nepostojećim, a deca rođena u ovakvim brakovima smatraju se vanbračnom decom.
Videti opširnije, za hrvatsko pravo, Alinčić i dr., 2001, str. 51–54, Triva, 1983. str. 598, za bosansko-hercegovačko
pravo, Papo, 1983, str. 65–66.
Englesko pravo, takođe, razlikuje nepostojeći brak (void marriage) od ništavog braka (voidable marriage). Nepostojeći
brak predstavlja sankciju za neispunjenje bitnih pretpostavki postojanja braka (različitost polova i nedostatak
odgovarajuće forme sklapanja braka) ili za postojanje bračnih smetnji (bračnosti, srodstva i maloletstva ispod 16
godina). Smatraće se da nepostojeći brak nikada nije ni sklopljen, a deca iz ovakvog braka smatraće se bračnom decom

104
 Nepostojeći brak prema Osnovnom zakonu o braku. Nepostojeći brak
(matrimonium non existens) bio je poznat i Osnovnom zakonu o braku, kao sankcija za neispunjenje
tri bitne pretpostavke za postojanje braka: različitosti polova, saglasne izjave volja nupturijenata i
zakonom predviđene forme. Sudeći prema komentarima u pravnoj literaturi, ustanova nepostojećeg
braka uključena je u naš pravni sistem najviše zbog ove poslednje pretpostavke (zakonom
predviđene forme). Na taj način trebalo je, naime, energično prekinuti sa vekovnom praksom
sklapanja crkvenog braka, koji je do Drugog svetskog rata predstavljao važeću formu braka na
celom jugoslovenskom pravnom prostoru (sa izuzetkom Vojvodine), a formi građanskog braka
pribaviti potreban autoritet. Ovaj zakon je proklamovao da nepostojeći brak ne povlači nikakve
posledice braka, a za supružnike iz takvog braka smatralo se da nikada nisu bili bračni drugovi.
Ipak, u pogledu bračnog druga koji nije znao za nedostatak koji čini brak nepostojećim,
proglašavanje braka za nepostojeći proizvodilo je iste posledice koje nastupaju i poništenjem braka.
Najzad, deca iz nepostojećeg braka smatrana su bračnom decom, bez obzira na eventualnu
nesavesnost roditelja. 387 Pravo na tužbu za utvrđivanje da brak ne postoji imali su bračni drugovi,
lica koja su imala neposredan pravni interes, kao i javni tužilac u interesu zajednice. Pravo na tužbu
nije bilo vezano za rok, dakle, tužba za oglašavanje braka nepostojećim mogla se podići i nakon što
je takav brak već prestao smrću jednog bračnog druga, razvodom ili poništenjem braka. Budući da je
nepostojeći brak bio nepostojeći od samog početka (ex tunc), tj. od časa zaključenja braka, presuda
kojom se utvrđivalo da brak ne postoji imala je deklaratorni karakter i retroaktivno dejstvo.

(2) Ništav (apsolutno ništav) brak

Brakovi prilikom čijeg sklapanja nisu bile ispunjene pretpostavke za punovažnost,
nazivaju se ništavim brakovima (apsolutno ništavim). Kao što se vidi, za razliku od
nepostojećih brakova, ništav brak po svom spoljnom izgledu ispunjava uslove za
nastanak braka, ali i pored toga ovakav brak nije punovažan. Kao što je već više puta
rečeno, prema našim porodičnopravnim propisima ništavim brakovima smatraju se: (1)
brakovi prilikom čijeg sklapanja nisu bile ispunjene pretpostavke za postojanje braka
(ako su brak sklopila dva lica istog pola, ako izjave volja supružnika nisu bile potvrdne i
ako brak nije sklopljen pred matičarem), (2) brakovi sklopljeni protivno zakonom
utvrđenim bračnim smetnjama (bračnost, trajna nesposobnost za rasuđivanje, srodstvo i
starateljstvo) i (3) brakovi koji nisu sklopljeni radi ostvarivanja zajednice života
supružnika. Na apsolutno ništave brakove primenjuje se u našem pravu sledeći pravni
režim.
(1) Cilj. Ništavost braka je sredstvo kojim se sprečava pravno dejstvo onih brakova
koji su u suprotnosti sa javnim interesom izraženim kroz određene prinudne pravne
propise. Budući da se brak može poništiti iz razloga apsolutne ništavosti i protivno volji
supružnika (na primer, po tužbi javnog tužioca), ništavost (apsolutna ništavost) je
ustanovljena prvenstveno u javnom interesu, dok je privatni interes (interes supružnika)
zaštićen tek posredno i ograničeno.
(2) Pozivanje na ništavost. Na ništavost braka mogu se, u principu, pozivati sva
zainteresovana lica, a to su, pre svih ostalih, sami supružnici. Pravo na tužbu za
poništenje braka ne prelazi na naslednike supružnika, ali njihovi naslednici mogu
produžiti postupak koji je započeo jedan ili drugi supružnik radi utvrđivanja postojanja

samo ako su oba, ili bar jedan od roditelja, bili savesni u vreme sklapanja braka ili koncepcije deteta. Videti par. 11.
Matrimonial Causes Act-a (1973). Opširnije Bromley, 1981, str. 75–82, Family Law, 1995, str. 70.
387
Videti čl. 38. Osnovnog zakona o braku (Službeni list FNRJ, br. 29/1946). Opširnije o svim pravnim aspektima
nepostojećih brakova videti Prokop, 1959, str. 146–157, Begović, 1957, str. 55, Stevanov, M., Nepostojeći brak u
našem pravu, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 3–4/1963, str. 414, Zuglia, S., Nepostojeći brak i njegove pravne
posledice, Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, br. 1–2/1955, str. 31.

105
osnova za poništenje braka. Pored njih, na ništavost se može pozivati i lice koje ima
pravni interes da brak bude poništen, pa su u tom svojstvu i naslednici supružnika
aktivno legitimisani da u svoje ime vode spor radi poništenja braka. Najzad, tužbu za
poništenje braka može podneti i javni tužilac, kao i javni pravobranilac, ako se radi o
zaštiti imovinskih interesa države. 388 Pravo na tužbu za poništenje braka iz razloga
apsolutne ništavosti ne zastareva, tako da se tužba može podneti i pošto brak prethodno
prestane smrću jednog supružnika ili razvodom braka. 389
(3) Konvalidacija. Pravilo je građanskog prava da se ništavi (apsolutno ništavi)
pravni poslovi ne mogu konvalidirati. Međutim, brak koji se poništava iz razloga
apsolutne ništavosti može biti konvalidiran, te na taj način naknadno osnažen, odlukom
suda. Naše pravo poznaje nekoliko situacija u kojima će se izvršiti konvalidacija
apsolutno ništavih brakova.
(1) Najpre, neće se poništiti novi brak sklopljen za vreme trajanja ranijeg braka
jednog od supružnika, ako je taj raniji brak prestao do zaključenja glavne rasprave. 390 Pri
tom, dolazi u obzir mogućnost da je raniji brak prestao smrću ili proglašenjem za umrlog
supružnika onog lica koje je sklopilo novi brak, razvodom ili poništenjem. Krajnji rok za
prestanak braka jeste zaključenje glavne rasprave u prvostepenom postupku koji se vodi
povodom tužbe za poništenje kasnijeg (nedozvoljenog) braka.
Na poništenju braka, kao sankciji za to što nije ispunjena pretpostavka da niko ne
može sklopiti novi brak dok mu ranije sklopljeni brak ne prestane, ne insistira se u ovom
slučaju iz praktičnih razloga. Smatralo bi se, naime, neracionalnim da se poništava novi
brak u trenutku kada je raniji brak ionako prestao.
(2) Drugo, u sporu za poništenje novog braka može se pojaviti pitanje postojanja
odnosno punovažnosti prethodnog braka jednog od supružnika.
Postojanje ranijeg braka dokazuje se izvodom iz matične knjige venčanih. Ako
tužilac postojanje ranijeg braka ne može dokazati izvodom iz matične knjige venčanih,
sud će prekinuti postupak poništenja kasnije sklopljenog braka i naložiće mu da, u
određenom roku, pokrene parnicu radi utvrđivanja da raniji brak postoji, a ako tužilac to
ne učini, smatraće se da je tužba povučena.

388
Videti čl. 212. i čl. 218. Porodičnog zakona.
„Neposredni pravni interes da brak bude poništen ima samo ono lice čija prava i obaveze zavise od postojanja ili
nepostojanja braka.” Videti odluku Vrhovnog suda Srbije u Novom Sadu Gž. 431/64 od 30. decembra 1964. Navedeno
prema Janković, 1981, str. 67.
Aktivna legitimacija javnom pravobraniocu nije priznata zakonom, već jednom odlukom Vrhovnog suda Srbije:
„Opština ima neposredni pravni interes da tužbom traži poništenje braka, koji nije zaključen u cilju zajednice života
bračnih drugova, već samo da jedan od njih reši svoje stambeno pitanje preko drugog bračnog druga, koji je nosilac
stanarskog prava na stanu čiji je davalac stana na korišćenje ta opština.” Videti presudu Vrhovnog suda Srbije Gž.
2304/74. Navedeno prema Draškić, 1989, odluka br. 118.
389
Videti čl. 212. st. 2-3. Porodičnog zakona.
Isti stav zauzima i sudska praksa: „Iako je brak razveden po čl. 60. OZB, to ne smeta da se traži njegov poništaj po čl.
45. OZB.” Videti odluku Vrhovnog suda Jugoslavije Rev. 3535/64 od 5. maja 1965. Navedeno prema Janković, 1981,
str. 55.
Suprotno se izjašnjavao, u nekoliko navrata, samo Vrhovni sud Vojvodine: „Tužba za poništaj braka ne može se podići
posle prestanka braka razvodom. Pri tome je bez značaja pravni interes tužioca zbog čega traži poništaj braka.” Videti
presudu Vrhovnog suda Vojvodine Gž. 62–38/89 od 9. februara 1989, Sudska praksa, br. 7/1989, str. 67.
„Posle prestanka braka nije moguće podići tužbu za poništaj braka. Takvu tužbu treba odbaciti.” Videti rešenje
Vrhovnog suda Vojvodine Gž. 330/84 od 30. avgusta 1984. Iz arhive suda.
390
Videti čl. 214. Porodičnog zakona.

106
 Ako, pak, tuženi osporava punovažnost ranijeg braka koji je upisan u matičnu
knjigu venčanih, prethodno će se suditi o punovažnosti tog ranijeg braka. Sud će, u tom
slučaju, prekinuti postupak poništenja kasnije sklopljenog braka i naložiće mu da, u
određenom roku, pokrene parnicu za poništenje ranijeg braka, a ako tuženi to ne učini,
smatraće se da je od svoje tvrdnje odustao.391
Ako, najzad, bude pokrenuta parnica radi utvrđivanja da raniji brak postoji odnosno
parnica za poništenje ranijeg braka, njen će ishod sačekati sud u sporu za poništenje
kasnijeg braka i, u zavisnosti od toga da li je dokazano postojanje ranijeg braka odnosno
ništavost prethodnog braka, doneće odluku o tome da li će kasniji brak biti poništen. 392
Ako ne bude utvrđeno postojanje ranijeg braka ili taj raniji brak bude poništen, kasniji
brak se neće poništavati, bez obzira na to što je povređena imperativna zakonska norma o
uslovima za punovažnost braka.
Ratio legis pravila da se neće poništavati kasniji brak, ako prethodni brak nije
postojao ili je bio ništav, isti je kao i u slučaju da je prethodni brak prestao. Nema,
drugim rečima, uverljivog obrazloženja za primenu porodičnopravne sankcije poništenja
braka kad se ne može utvrditi postojanje braka ili je brak koji je prouzrokovao tu
ništavost i sam u međuvremenu postao nevažeći.
(3) Za razliku od dva prethodno razmatrana slučaja u kojima je sud dužan da odbije
poništenje kasnijeg braka ako su se za to ispunili odgovarajući zakonski uslovi,
ovlašćenje da ne mora poništiti brak dato je sudu u slučaju u kome se kao razlog za
poništenje braka pojavljuje otklonjiva bračna smetnja, bez obzira što ona redovno povlači
apsolutnu ništavost braka. Takav karakter ima bračna smetnja tazbinskog srodstva. U tom
slučaju, dakle, sud pred kojim se vodi postupak za poništenje braka mogao bi,
procenjujući zakonske uslove za donošenje sudske odluke o oslobađanju od bračne
smetnje, dati naknadno ovo odobrenje i odbiti tužbeni zahtev za poništenje braka ako
postoje opravdani razlozi.393
Konvalidacija ništavog braka ovde se objašnjava time da je sud koji odlučuje o
ništavosti braka jednako kompetentan da proceni opravdane razloge za davanje sudske
dispenzacije, upravo kao i sud koji je trebalo da odluku o oslobađanju od bračne smetnje
donese pre sklapanja braka. Nije stoga poželjno poništiti brak koji je mogao biti
punovažan, kao što sa stanovišta procesnih razloga ne bi bilo opravdano prvo poništiti
brak, da bi se potom dala dozvola za njegovo sklapanje.
(4) Napokon, neće biti poništen brak koji nije bio sklopljen radi ostvarivanja
zajednice života supružnika, već radi prikrivanja nekog pravnog posla ili ostvarenja
nekog drugog cilja, pod uslovom da su supružnici naknadno uspostavili stvarnu zajednicu
života. 394 Treba smatrati da brak ne bi mogao biti poništen ni onda kada je samo jedan
supružnik sklopio brak u nekom drugom cilju, a ne radi zajednice života. 395

391
Videti čl. 213. Porodičnog zakona.
392
U tom smislu Triva, 1983, str. 598, Janković, 1981, str. 59.
393
Videti čl. 35. st. 2. Porodičnog zakona
394
Videti čl. 32. st. 2. Porodičnog zakona.
395
Takvo tumačenje potvrđuje i domaća sudska praksa:
„Naime, sama činjenica da tužilac nije zaključio brak sa tuženom u cilju zajedničkog života i da parnične stranke
poslije zaključenja braka zaista nisu živjele u zajednici nijedan dan, sama za sebe nije dovoljna da se brak stranaka
proglasi ništavim, ako bi se utvrdilo da je tužena zaključila brak sa tužiocem u želji da sa njim uspostavi zajednicu

107
 Ovaj slučaj konvalidacije ništavog braka opravdava se okolnošću da su supružnici
uspostavili zajednicu života, te da takva činjenica ima veći značaj od povrede jedne
pretpostavke za punovažnost braka koja je, istina, nedostajala u času njegovog sklapanja.
Dakle, inicijalni izostanak namere za vođenje zajedničkog života kasnije je kompenzovan
uspostavljanjem stvarne životne zajednice.
(4) Pravne posledice. Poništenjem braka nastupaju za supružnike pravna dejstva
ista kao i u slučaju razvoda braka, što znači da ništavi brakovi proizvode sva pravna
dejstva punovažnog braka sve do pravnosnažnosti sudske odluke o poništenju. 396 Drugim
rečima, dejstva poništenja nastupaju ex nunc i deluju samo za budućnost, a sudskoj odluci
o poništenju mora se priznati konstitutivni karakter.397 Po tome se ništavost brakova
veoma razlikuje od ništavosti pravnih poslova građanskog prava. Naime, u građanskom
pravu ništave pravne poslove prate energične sankcije, koje se ogledaju, pre svega, u
tome što ovakvi pravni poslovi ne proizvode nikakvo pravno dejstvo. Iz takvih poslova,
dakle, ne nastaju nikakva prava i obaveze i takvo stanje je definitivno, što znači da ništavi
pravni poslovi, po pravilu, ne mogu protekom vremena biti osnaženi. 398
Pravnosnažnost prvostepenih sudskih odluka nastupa, inače, protekom roka za
žalbu, odnosno odricanjem ili odustankom od žalbe, a pravnosnažnost drugostepenih
odluka nastupa u trenutku njihovog donošenja.399

(3) Rušljiv (relativno ništav) brak

Isto kao i ništavi (apsolutno ništavi) brakovi, rušljivi (relativno ništavi) jesu oni
brakovi prilikom čijeg sklapanja nisu bile ispunjene pretpostavke za punovažnost, ali je
sankcija za povredu imperativnih propisa koji ne dozvoljavaju sklapanje ovih brakova
znatno blaža. Prema domaćim porodičnopravnim propisima rušljivim brakovima
smatraju se brakovi koji su sklopljeni uprkos postojanju bračnih smetnji (1)
nesposobnosti za rasuđivanje, ako je nesposobnost prestala tokom trajanja braka, (2)
maloletstva i (3) mana volje. Na rušljive (relativno ništave) brakove primenjuje se sledeći
pravni režim.

života.” Videti rešenje Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine Gž. 1495/75 od 28. avgusta 1975. Isto i Presuda Vrhovnog
suda Srbije Gzz. 340/52 od 18. novembra 1952. Navedeno prema Draškić, 1989, odluke br. 100 i 101.
Suprotno, ali bez uverljivog obrazloženja, izjašnjava se Vrhovni sud Srbije u dvema novijim odlukama. Videti odluke
Vrhovnog suda Srbije Gž. 188/85 od 8. maja 1985. i Gž. 838/85. Citirano prema Draškić, 1989, odluke br. 102 i 103.
396
Videti čl. 30. Porodičnog zakona. U uporednom pravu, naprotiv, preovlađuje rešenje prema kome posledice
poništenja braka nastupaju od momenta donošenja sudske odluke samo u slučajevima tzv. putativnih brakova, dakle,
brakova prilikom čijeg je sklapanja bar jedan od bračnih drugova bio savestan. U suprotnom, sudska odluka o
ništavosti braka ništi sve posledice braka ab initio, osim u pogledu dece koja se uvek smatraju bračnom decom. Videti,
na primer, čl. 202. Francuskog građanskog zakonika i čl. 128. Italijanskog građanskog zakonika.
397
Tako Triva, 1983, str. 598. Za suprotno mišljenje i tumačenje, u smislu da je tužba za poništenje braka deklaratorne
prirode, videti Poznić, 1978, str. 357. Da je tužba za poništenje braka deklaratorne prirode onda kada se traži poništenje
braka koji je već prestao smrću jednog bračnog druga, izjasnio se Vrhovni sud Vojvodine rešenjem Rev. I-40/89 od 28.
decembra 1989, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1994, knjiga 13, 14. i 15, sveska 1–3, odluka br. 132.
398
Nemogućnost konvalidacije ništavih pravnih poslova osnovni je princip teorije ništavosti, koja ima svoje poreklo još
u rimskoj maksimi quod nullum est nullum producit effectum. Videti opširnije Stanković – Vodinelić, 1995, str. 173–
175, Perović, 1980, str. 450, Radišić, 1990, str. 169.
399
Tako Triva, 1983, str. 496–497, Poznić, 1978, str. 282. Prema preovlađujućem mišljenju, međutim, bilo bi pravilnije
smatrati da pravnosnažnost drugostepenih presuda nastupa časom njihovog otpravljanja iz suda, no kako se momenat
otpravljanja ne registruje na odluci, umesno je i svrsishodno uzeti da pravnosnažnost nastupa danom donošenja
presude. Opširnije o spornim pitanjima nastupanja pravnosnažnosti videti Triva, 1983, str. 495–500, Janković, 1981,
str. 55.

108
 (1) Cilj. Nedostaci relativno ništavih brakova takve su prirode da se njima
prvenstveno vređaju pojedinačni interesi, odnosno privatni interesi samih supružnika,
usled čega ih prate manje stroge sankcije.
(2) Pozivanje na ništavost. Krug osoba koje mogu zahtevati poništaj rušljivog
braka mnogo je uži od onoga koji postoji kod ništavih brakova. To je zbog toga što se
rušljivim brakovima prvenstveno vređaju interesi samih supružnika, a izuzetno i nekih
drugih zakonom određenih lica, tako da se samo oni mogu pozivati na relativnu ništavost
braka. Tužba za poništenje rušljivog braka može se podići samo u zakonom predviđenom
roku, čija dužina zavisi od konkretnog uzroka rušljivosti braka. Pravo na tužbu u našem
pravu, dakle, imaju sledeće osobe i u sledećim rokovima:
(1) Supružnik koji je u času sklapanja braka bio nesposoban za rasuđivanje, ali je
tokom trajanja braka nesposobnost za rasuđivanje prestala. Rok za podizanje tužbe iznosi
godinu dana od dana prestanka razloga koji su prouzrokovali nesposobnost za
rasuđivanje, odnosno od dana pravnosnažnosti sudske odluke o vraćanju poslovne
sposobnosti. 400 Brak koji je sklopljen u tzv. svetlim periodima (lucida intervalla), u
kojima je jedno lice privremeno svesno svojih postupaka i sposobno za rasuđivanje,
smatra se apsolutno, a ne relativno ništavim brakom, prema mišljenju koje preovladava u
pravnoj teoriji.401
(2) Maloletni supružnik koji je sklopio brak bez dozvole suda. Rok za podizanje
tužbe iznosi godinu dana od dana sticanja punoletstva. 402
(3) Roditelji ili staratelj maloletnog supružnika koji je bez dozvole suda sklopio
brak. Poništenje braka ne može se tražiti posle sticanja punoletstva maloletnog
supružnika. 403
(4) Supružnik koji je sklopio brak pod prinudom ili u zabludi. Rok za podnošenje
tužbe iznosi godinu dana od dana kada je prinuda prestala ili je zabluda uočena. 404

400
Videti čl. 217. Porodičnog zakona.
Tako Marković, 1920, str. 30. Isti stav zastupa se i u savremenoj teoriji građanskog prava. Videti Stanković –
401

Vodinelić, 1995, str. 62.

402
Videti čl. 215. st. 1. Porodičnog zakona.
Sporno je pitanje prirode uzroka ništavosti ako je brak sklopio maloletnik mlađi od 16 godina. Jezičkim tumačenjem
pomenute zakonske odredbe dolazi se do zaključka da je maloletstvo uvek uzrok relativne ništavosti braka, s obzirom
na to da zakon govori samo o „supružniku koji je u vreme sklapanja braka bio maloletan”. To bi značilo da čak i kada
je maloletnik mlađi od 16 godina sklopio brak (recimo, falsifikujući ispravu o datumu svog rođenja), razume se, bez
dozvole suda, pravo na tužbu za poništenje takvog braka imao bi isti krug osoba kao i kada je u pitanju brak
maloletnika starijeg od 16 godina (tj. samo maloletnik i njegovi roditelji ili staratelj). U tom smislu Stevanov, 1976, str.
55, Cvejić-Jančić, 1995, str. 173. Suprotno mišljenje, u smislu da je maloletstvo ispod 16 godina uzrok apsolutne
ništavosti braka na koju treba primeniti pravni režim predviđen za ostale uzroke apsolutne ništavosti, videti u
Mladenović, 1981, I, str. 379, Bakić, 1988, str. 140, Janjić-Komar i dr., 1994, str. 140, Mitić, 1980, str. 171, Đurović,
1988, str. 108. Ovo mišljenje je teško prihvatiti pošto je ništavost braka oblast tzv. striktnog prava, što znači da se ne
može govoriti o razlozima ništavosti braka mimo onih koji su izričito navedeni u zakonu. Međutim, u hipotezi da je
brak sklopio maloletnik koji nije navršio 16 godina, brak bi se ipak mogao poništavati u režimu apsolutne ništavosti, ali
ne zbog maloletstva, već zbog nesposobnosti za rasuđivanje, budući da bi se teško moglo smatrati da je osoba mlađa od
16 godina bila svesna pravog značenja svojih reči kojima je izjavila volju da sklopi brak.
403
Videti čl. 215. st. 2. Porodičnog zakona.
404
Videti čl. 216. Porodičnog zakona.

109
 (3) Konvalidacija. Konvalidacija predstavlja naknadno osnaženje rušljivog braka,
koje se postiže na osnovu odluke suda ili putem odricanja od prava na poništaj braka od
strane lica kojima zakon to pravo daje.
(1) Konvalidacija rušljivog braka odlukom suda nastupa tako što sud pred kojim je
pokrenut postupak poništenja braka koji je sklopio maloletnik bez sudske dispenzacije ne
mora poništiti takav brak ako utvrdi da su u vreme sklapanja braka postojali, ili su se
naknadno stekli, zakonski razlozi zbog kojih se moglo dozvoliti sklapanje braka pre
nastupanja punoletstva. 405 Ovakvu odredbu inspirisali su isti razlozi koji su motivisali
zakonodavca da dozvoli sudsku konvalidaciju u slučaju postojanja otklonjive bračne
smetnje koja izaziva apsolutnu ništavost braka (tazbinsko srodstvo).
(2) Konvalidacija putem odricanja od prava na poništenje braka nastupa kada lica
kojima zakon daje pravo na tužbu za poništenje braka prosto propuste da se u određenom
roku obrate sudu sa zahtevom za poništaj braka. Da bi, dakle, takva konvalidacija
proizvodila pravna dejstva, potrebno je da se ispune sledeći uslovi: (a) da se
konvalidacija preduzima od strane lica koja su ovlašćena da zahtevaju poništenje braka,
(b) da ta lica znaju za postojanje nedostatka zbog koga mogu zahtevati poništenje braka i
(c) da je protekao rok u kome se može zahtevati poništenje braka.
(4) Pravne posledice. Ukoliko dođe do poništenja rušljivog braka, nastupaju za
supružnike iste pravne posledice kao i u slučaju poništenja ništavog braka. To znači da
rušljivi brakovi proizvode sve pravne posledice punovažnih brakova do pravnosnažnosti
sudske presude o poništenju. Dejstva poništenja i u ovom slučaju nastupaju samo u
budućnosti, a sudska odluka ima konstitutivni karakter.

2. Prestanak punovažnog braka

(1) Smrt
Smrt jednog supružnika ili istovremena smrt oba supružnika predstavlja prirodni
način prestanka braka.406 Činjenica smrti upisuje se u matične knjige, a dokazuje
izvodom iz matične knjige umrlih. Ukoliko se smrt ne može dokazati izvodom iz matične
knjige umrlih, sprovodi se poseban postupak dokazivanja smrti. Na ovaj postupak
primenjuju se odgovarajuće odredbe vanparničnog postupka o proglašenju nestalog lica
za umrlo.407

405
Videti čl. 37. st. 2. Porodičnog zakona.
406
Videti čl. 30. st. 1. Porodičnog zakona. "Smrću stranke prestaje brak, pa se postupak u brakorazvodnoj parnici
prekida iako je umrla stranka imala punomoćnika, a nepravnosnažna presuda (ukoliko je izrečena) gubi pravnu snagu.”
Videti rešenje Saveznog vrhovnog suda Rev. 1534/60 od 30. decembra 1960, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1960,
knjiga 5, sveska 3, odluka br. 308.
407
Videti čl. 71. Zakona o vanparničnom postupku. Ukoliko su oba supružnika umrla istovremeno, na razrešavanje svih
prava i obaveza primeniće se opšta pravila građanskog prava o licima koja su nastradala u istoj životnoj opasnosti
(komorijenti). Za razliku od nekih stranih prava, u našem pravu se pretpostavlja, ukoliko tačan redosled smrti nije bilo
moguće utvrditi, da su svi komorijenti nastradali istovremeno. Videti opširnije Stanković – Vodinelić, 1995, str. 56.
Zanimljivu odredbu, ali o mogućnosti da brak bude sklopljen sa osobom koja više nije u životu, poznaje francusko
pravo. Naime, predsednik Republike može zbog ozbiljnih razloga odobriti sklapanje braka ako je jedan od budućih
bračnih drugova umro posle ispunjenja zvaničnih formalnosti koje nesumnjivo pokazuju njegovu saglasnost. Ovakav
brak, međutim, ne stvara pravo na zakonsko nasleđivanje u korist preživelog supružnika niti se smatra da je postojao
bilo kakav bračni imovinski režim između bračnih drugova. Videti čl. 171. Francuskog građanskog zakonika.

110
 (2) Proglašenje za umrlog
Punovažni brak može prestati i proglašenjem nestalog supružnika za umrlog. U
životu se, naime, mogu steći i okolnosti u kojima postoji neizvesnost da li je jedna osoba
još živa ili je umrla. U tom slučaju supružnik može pokrenuti postupak za proglašenje
nestalog bračnog druga za umrlog. Prema našim pozitivnim propisima za umrlo se može
proglasiti: (1) lice o čijem životu za poslednjih 5 godina nije bilo nikakvih vesti, a od
čijeg je rođenja proteklo 70 godina; (2) lice o čijem životu za poslednjih 5 godina nije
bilo nikakvih vesti, a okolnosti pod kojima je nestalo čine verovatnim da više nije u
životu; (3) lice koje je nestalo u neposrednoj smrtnoj opasnosti (brodolom, saobraćajni
udes, požar, poplava, zemljotres itd.), a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti 6 meseci
od dana prestanka opasnosti i (4) lice koje je nestalo u toku rata ili u vezi sa ratnim
događajima, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti godinu dana od dana prestanka
neprijateljstava. 408
Proglašenje nestalog lica za umrlo može predložiti svaka osoba koja za to ima
pravni interes, javni tužilac, kao i javni pravobranilac kada se radi o imovinskom interesu
države. Za proglašenje nestalog lica za umrlo nadležan je sud u vanparničnom postupku.
Nakon prijema predloga sud će proveriti da li je nestaloj osobi postavljen staralac, a ako
nije, zatražiće od organa starateljstva da to učini. U nastavku procedure sud će utvrđivati
da li su ispunjeni uslovi da se pokrene postupak za proglašenje nestalog lica za umrlo, pa
ako utvrdi da su uslovi ispunjeni, izdaće oglas koji se objavljuje na oglasnoj tabli suda i u
republičkom službenom glasilu. U oglasu se navode bitne okolnosti slučaja i poziva se
nestala osoba da se javi, odnosno poziva se svaka druga osoba kojoj su poznate bilo
kakve činjenice u vezi sa smrću nestale osobe da se javi sudu u roku od 3 meseca. Po
isteku roka označenog u oglasu sud ponovo saslušava predlagača i staraoca, te ako utvrdi
da su se stekli svi zakonski uslovi, donosi rešenje o proglašenju nestalog lica za umrlo. 409
U rešenju o proglašenju nestalog lica za umrlo treba utvrditi tačan dan, a po
mogućnosti i sat koji se smatra kao vreme smrti nestale osobe. Kao dan smrti smatra se
dan kada je, prema izvedenim dokazima, verovatno da je nestala osoba umrla, odnosno
dan koji verovatno nije preživela. Ako se taj dan ne može utvrditi, smatra se da je smrt
nastupila prvog dana po isteku rokova predviđenih zakonom za proglašenje jednog lica za
umrlo. 410 Isti dan uzima se i za dan prestanka braka. 411
Najzad, rešenje o proglašenju nestalog lica za umrlo sadrži oborivu pretpostavku o
smrti, što znači da se može dokazivati i suprotno. Ukoliko se dokaže da je lice koje je
proglašeno za umrlo živo, odnosno da je umrlo drugog, a ne onog dana koji je u rešenju
utvrđen kao dan njegove smrti, rešenje suda o proglašenju nestalog lica za umrlo biće

408
Videti čl. 57. Zakona o vanparničnom postupku.
409
Videti čl. 58–63. Zakona o vanparničnom postupku.
410
Videti čl. 64. Zakona o vanparničnom postupku.
411
Ranijom odredbom Zakona o braku i porodičnim odnosima bila je nepotrebno ustanovljena kolizija između dejstva
odluke o proglašenju nestalog bračnog druga za umrlog u odnosu na brak, te dejstava takve odluke u odnosu na sva
druga prava umrlog lica. Drugim rečima, dan prestanka braka prema ovom rešenju nije nastupao istovremeno kada su
nastupale sve posledice smrti jednog lica, uključujući i otvaranje nasleđa, nego jednog kasnijeg dana u budućnosti.
Uporediti čl. 71. st. 2. ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, čl. 64. st. 2. Zakona o vanparničnom postupku i
čl. 207. st. 1. Zakona o nasleđivanju.

111
ukinuto, odnosno preinačeno. 412 Do ukidanja rešenja dolazi ako se lice koje je proglašeno
za umrlo lično javi sudu i potvrdi svoj identitet, ili ako sud, po sprovedenom postupku na
zahtev ovlašćenih lica, utvrdi da je lice proglašeno za umrlo u stvari živo. U tom slučaju
lice koje je bilo proglašeno za umrlo stiče sva svoja ranija lična i imovinska prava, pri
čemu se sa naslednicima postupa različito, u zavisnosti od njihove savesnosti. 413 Jedino
na šta ukidanje rešenja o proglašenju nestalog supružnika za umrlog nema apsolutno
nikakvo dejstvo jeste brak takvog lica. Drugim rečima, prestanak braka koji je nastupio
na osnovu proglašenja nestalog lica za umrlo definitivan je i konačan, bez obzira na to da
li je drugi supružnik u međuvremenu stupio u novi brak ili nije, odnosno da li je znao ili
nije znao da je njegov supružnik zapravo živ. Dakle, čak i kada drugi bračni drug nije
sklopio novi brak, raniji brak se ne može uspostaviti automatski, ali raniji supružnici
mogu, razume se, po opštim pravilima sklopiti novi brak.414

(3) Razvod braka

(A) Pojam razvoda braka

Razvod braka je jedini pravni način prestanka punovažnog braka za vreme života
supružnika. Do prestanka braka razvodom može doći samo odlukom nadležnog suda, na
osnovu utvrđenog brakorazvodnog uzroka ili na osnovu sporazuma supružnika, a prema
postupku koji je propisan zakonom. Ustav Republike Srbije svakome garantuje pravo na
slobodno odlučivanje kako o zaključenju tako i o raskidanju braka, ali je podložno
tumačenju da li ovakva odredba jemči i pravo na razvod braka. 415
Istorija razvoda. Razvod braka ubraja se u najstarije pravne institute, a nastao je kao
propratna pojava braka i prirodna posledica poremećaja koji su oduvek pratili zajednički život žene i
muškarca.

412
Videti čl. 66–68. Zakona o vanparničnom postupku.
413
Savesni naslednik vraća samo ono što se kod njega zateklo u stanju u kojem se nalazi, dok nesavesni naslednik (onaj
koji je znao ili je morao znati da je lice proglašeno za umrlo u životu) duguje i naknadu za smanjenu vrednost stvari,
potrošene ili otuđene stvari. Videti opširnije Stanković – Vodinelić, 1995, str. 55.
414
Takav zaključak rezultat je tumačenja na osnovu zakonske analogije sa jednom odredbom Porodičnog zakona,
prema kojoj se pravnosnažna presuda u bračnom sporu ne može pobijati vanrednim pravnim lekovima u pogledu dela u
kome je doneta odluka o poništenju ili razvodu braka. Budući da i pravnosnažno rešenje o proglašenju nestalog bračnog
druga za umrlog, takođe, sadrži odluku o prestanku braka, ona se više ne može izmeniti nijednim pravnim lekom.
Videti čl. 227. st. 2. Porodičnog zakona. Videti i Prokop, 1960, str. 208, Đurović, 1988, str. 110, Mladenović, 1981, I,
str. 394.
415
Evropski sud za ljudska prava je, međutim, jasno stavio do znanja da ni član 8. (pravo na poštovanje
privatnog i porodičnog života) ni član 12. (pravo na brak) Evropske konvencije ne garantuju pravo na
razvod braka. Tako, na primer, u predmetu Džonston i Ors protiv Irske, aplikanti – vanbračni partneri koji
su živeli u zajednici već 15 godina i imali zajedničku ćerku – tvrdili su da je povređeno njihovo pravo na
poštovanje porodičnog života zbog toga što irski zakon u to vreme nije poznavao razvod braka. Budući da
je partner bio oženjen i da nije mogao da se razvede, ta okolnost ih je sprečavala da sklope novi brak. Sud
je ocenio da pojam 'poštovanja' u članu 8. Konvencije mora voditi računa o raznovrsnosti prakse i
različitim okolnostima u državama članicama. Zbog toga je, po mišljenju Suda, državama dopušteno
slobodno tumačenje o tome koje će mere preduzeti kako bi osigurale poštovanje Konvencije, posvećujući
dužnu pažnju potrebama i resursima konkretne zajednice i njenih pojedinaca. Sud je stao na stanovište da
za zaštitu privatnog i porodičnog života jeste neophodno da supružnici imaju na raspolaganju mogućnost da
se oslobode obaveze zajedničkog života, ali da član 8. nema toliki domen primene da nameće obavezu
državama da uvedu institut razvoda braka, a time i pravo na stupanje u novi brak. Videti Case of Johnston
and Ors v. Ireland, No. 9697/82 od 18. decembra.1986.

112
 Rimsko pravo. U rimskom pravu od starine je vredelo načelo slobodnog razvoda
braka. Manus brak se razvodio suprotnim ritualnim aktom u odnosu na formu u kojoj je brak bio
sklopljen (na primer, diffarreatio), ili prostom izjavom o razvodu (repudium) i faktičkim
prestankom zajednice života. Ovakvo shvatanje razvoda bilo je posledica činjenice da se brak u
rimskom pravu smatrao faktičkom zajednicom života u kojoj postoji affectio maritalis, što znači da
prestankom ovih elemenata braka prestaje i sam brak, te nije potrebno predviđati posebne zakonske
razloge za razvod braka. Ipak, manus brak je mogao biti razveden samo voljom muža ili njegovog i
ženinog paterfamilijasa. 416 Do promene dolazi tek u doba carstva, kada imperatori počinju znatnije
da ograničavaju slobodu razvoda, pod uticajem hrišćanske dogme o nerazrešivosti braka. Shvatanje
da svaki bračni drug može sam razvesti brak je bilo, doduše, zadržano, ali su uvedeni opravdani
razlozi za razvod braka, te se počela praviti razlika između opravdanog i neopravdanog razvoda.
Među opravdane razloge ubrajali su se, na primer, ubistvo (za muža) ili preljuba (za ženu). Brak se,
međutim, mogao razvesti i iz neopravdanih razloga, ali su u tom slučaju nastupale nepovoljnije
pravne posledice za onoga ko je bez opravdanog razloga razveo brak (zabrana ponovnog braka,
gubitak miraza, deportacija itd.). U Justinijanovom pravu bile su već predviđene sankcije za
supružnika koji je kriv za opravdani razvod (repudium ex iusta causa), kao i za onoga ko je
preduzeo razvod bez opravdanog razloga (repudium sine causa). Postojao je i sporazumni razvod
braka (divortium mutu consensu) i nekažnjivi (dopušteni) jednostrani razvod bez krivice drugog
bračnog druga (divortium bona gratia). 417
Hrišćanstvo. Hrišćansko učenje je u braku videlo svetu tajnu, metafizički spoj dve
osobe u jednom nadličnom biću, iz čega je proistekla dogma o apsolutnoj monogamiji, koja nije
samo hrišćanski ideal nego i bračna norma. Kako, naime, u celini mogu biti samo dve polovine,
sjedinjena ženska i muška priroda, njihovo sjedinjavanje u braku značajnije je od svih drugih veza
na zemlji, te je zato brak nenarušiv. 418 Otuda, nadalje, proizlazi da su sve vrste poligamije
zabranjene, bez obzira na to da li su jednovremene ili sukcesivne. 419 Rimokatolička crkva je
dosledno istrajala na učenju o nerazrešivosti braka, tako da kanonsko pravo i danas dopušta samo
rastavu (separatio quod thorum et mensam), koja omogućuje supružnicima da na osnovu odluke
suda žive odvojeno, ali im ne daje pravo da sklope novi brak. Naprotiv, učenje pravoslavne crkve o
razvodu predstavlja kompromis između crkve i propisa koje su, u materiji razvoda, donosili
vizantijski carevi. Tako je vremenom pravoslavna crkva prihvatila da „brak kao ljudska ustanova
može prestati, iako je brak po ideji neraskidiv”. 420 Protestantsko učenje, najzad, u potpunosti je
odbacilo katoličku dogmu o neraskidivosti braka, iako je bilo zasnovano na tumačenju Svetog pisma
isto kao i učenje katoličke i pravoslavne crkve, sa obrazloženjem da Hristos nikada nije ograničio
razvod samo na preljubu niti ga je potpuno zabranio. 421
Reformacija i Francuska revolucija. Reformacija i Francuska revolucija učinile su
da ideja o dopuštenosti razvoda braka postane vladajuća u novom veku. Pravo na razvod braka
ozakonjeno je prvi put u protestantskoj Danskoj još 1583. godine, a potom i u Švedskoj, Norveškoj,
Pruskoj, Saksonskoj i drugim protestantskim zemljama u Evropi. Francuski prosvetitelji, škola
prirodnog prava i, najzad, Francuska revolucija doneli su instituciju razvoda braka i u ostale zemlje.
Jednu od najznačajnijih tekovina Francuske revolucije nesumnjivo predstavlja upravo
revolucionarni Zakon o razvodu iz 1792. godine. Ovaj zakon je, prkoseći kanonskom pravu,
dozvolio razvod braka u tri slučaja: (1) razvod po obostranom sporazumu bračnih drugova, (2)
razvod po zahtevu jednog bračnog druga zbog nesaglasnosti naravi i (3) razvod iz niza posebnih i
apsolutnih brakorazvodnih uzroka (osuda na kaznu zbog nečasnog dela, teške uvrede, napuštanje,

416
Tako Stojčević, 1979, str. 86.
417
Videti Horvat, 1977, str. 79–80, Stojčević, 1979, str. 86–88, Stanojević, 1995, str. 139–141.
418
Videti Troicki, 1934, str. 85.
419
„Brak po svojoj prirodi je jedan, kao što je i jedno rođenje i jedna smrt” – odgovorila je sestra sv. Grigorija Niskog
kada su joj ponudili da se uda za drugog. Navedeno prema Troicki, 1934, str. 70.
420
Mitrović, Č., Crkveno pravo, Beograd, 1921, str. 156. Opširnije videti Mladenović, 1974, str. 80–84
421
Videti opširnije Mladenović, 1974, str. 84–88.

113
 duševna bolest itd.)422 Iako je ovaj zakon kasnije ukinut, a potom i zamenjen mnogo umerenijim
odredbama Francuskog građanskog zakonika, i mada je razvod u mnogim zemljama bio zabranjivan
još dugi niz godina (između ostalog, i u samoj Francuskoj od 1816. do donošenja čuvenog
Nacquetovog zakona 1884. godine), ideja o pravu na razvod braka, koja je dobila svoju konačnu
fizionomiju u doba Francuske revolucije, ostaće sve do danas suštinski nepromenjena.

(B) Uzroci za razvod braka

Uporedno pravo. Razlike koje su tokom istorije prava bile upadljive u uporednom
pravu kada je reč o pravu na razvod braka sve više iščezavaju u savremenom uporednom pravu. Sa
jedne strane, sve je manje pravnih sistema u kojima ne postoji institut razvoda braka, tako da je i
pretposlednja evropska država koja nije priznavala pravo na razvod, Republika Irska, većinom
glasova svojih građana, na referendumu održanom 1995. godine, prihvatila obavezu da izmeni svoj
Ustav i da u svoj pravni sistem unese ustanovu razvoda braka, što je i učinjeno 1996. godine.
Referendum je održan i na Malti u maju 2011. godine, na kome se takođe većina stanovnika
izjasnila u prilog uvođenja institucije razvoda braka u domaće zakonodavstvo, tako da danas u
Evropi nema više država koje ne priznaju pravo na razvod braka. Sa druge strane, u savremenom
uporednom pravu retkost je i postojanje sistema u kojima je supružnicima dopuštena potpuna
sloboda odlučivanja o razvodu braka i u kojima se brak može razvesti i prostom jednostranom
izjavom volje o otpustu drugog bračnog druga, tako da i muslimanske zemlje u kojima se primenjuje
šerijatsko pravo ovakav sistem manje ili više ograničavaju. Između ova dva ekstremna stanovišta o
razvodu braka nalazi se većina savremenih zakonodavstava u kojima, slobodno se može reći,
dominira shvatanje da razvod braka predstavlja izlaz iz situacije koja je postala nepodnošljiva i
neodrživa za supružnike do te mere da je razvod braka jedini „lek” pomoću koga se supružnici
mogu osloboditi svog međusobno poremećenog odnosa. Ovakvo shvatanje, uobličeno u pravnoj
doktrini pod imenom „teorije o razvodu kao pravnom leku”, prihvaćeno je u savremenim
zakonodavstvima sa nepodeljenim odobravanjem, ali i sa izvesnim modifikacijama. Stoga se,
sasvim uslovno i grubo, savremeni pravni sistemi mogu podeliti u dve grupe. Na jednoj strani su
pravni sistemi u kojima među uzrocima za razvod braka figuriraju, pored uzroka koji ni na koji
način ne zavise od krivice bračnih drugova, i uzroci koji se zasnivaju na krivici jednog ili oba bračna
druga (tzv. mešoviti sistem razvoda kao pravnog leka). Na drugoj strani se nalaze oni pravni sistemi
u kojima se na krivici ne može zasnivati nijedan uzrok za razvod braka, niti se krivica u
brakorazvodnom sporu uopšte može utvrđivati (tzv. čisti sistem razvoda kao pravnog leka).
Mešoviti sistem razvoda kao pravnog leka poznat je danas sve manjem broju
zakonodavstava. Englesko pravo poznaje samo jedan uzrok za razvod braka koji se naziva
„nepovratni bračni slom” (irretrievable breakdown of marriage), ali će sud smatrati da je brak
nepopravljivo propao samo ako bude dokazana jedna od sledećih činjenica: preljuba, nerazumno
ponašanje, napuštanje koje je trajalo najmanje 2 godine, 2 godine odvojenog života bračnih drugova
koji su saglasni da se razvedu i 5 godina odvojenog života bračnih drugova, ako nema sporazuma o
razvodu. Slično je i rešenje irskog prava, u kome supružnici mogu pokrenuti postupak za razvod
braka samo ako su odvojeno živeli najmanje 4 od prethodnih 5 godina. U francuskom pravu, i posle
reforme o razvodu braka iz 2004. godine, poznata su tri glavna uzroka za razvod braka: razvod po
sporazumu supružnika (koji može biti divorce par requête conjointe, u kome su se supružnici
sporazumeli kako o neodrživosti braka tako i o svim ostalim pitanjima koja se tiču razvoda, te
divorce-résignation, kada su supružnici saglasni o slomu braka, ali ne i o ostalim pitanjima koja se
tiču razvoda braka), razvod zbog trajne promene bračne veze usled odvojenog života supružnika
koji je trajao najmanje 2 godine (altération definitive du lien conjugal) i razvod zbog krivice jednog
od supružnika (divorce pour faute). Italijansko pravo predviđa da se brak može razvesti ukoliko
„između bračnih drugova više ne postoji duhovna i materijalna zajednica i ukoliko ona ne može biti
ponovo uspostavljana” (la comunione spirituale e materiale tra i conugi non puo essere mantenuta
o ricostituita). Smatraće se da je takav uslov ispunjen u sledećim slučajevima: ako je proteklo 3
godine odvojenog života supružnika, ako je jedan od bračnih drugova osuđen za neko od težih

422
Opširnije Mladenović, 1974, str. 102–114.

114
 krivičnih dela, ako brak nije konzumiran, ako postoji strana sudska odluka o poništenju ili razvodu
braka, te ako je jedan od bračnih drugova transseksualac.
Čisti sistem razvoda kao pravnog leka postao je u poslednjih desetak godina
dominantan u savremenim pravima. Usvojilo ga je, na primer, austrijsko pravo na osnovu
izmenjenog bračnog zakonodavstva 1999. godine. Smatraće se da je brak doživeo „nepopravljivi
slom” (Scheitern) samo na osnovu činjenice da se zajednički život supružnika ne održava najmanje
6 godina, ali i 3 godine od odvajanja će biti zadovoljavajući uzrok za razvod ako se prezentira dokaz
o nepovratnom bračnom slomu. Drugi osnov za razvod jeste sporazum supružnika, pod uslovom da
je praćen i sporazumom o deci i sporazumom o pravnim posledicama razvoda na supružnike te da
ga je odobrio sud. U danskom pravu, posle reforme bračnog prava iz 1999. godine, brak se može
razvesti kada proteknu najmanje 2 godine odvojenog života supružnika zbog njihove nesaglasnosti,
ali svaki supružnik može odmah tražiti separaciju i nakon godinu dana razvesti brak. Nemačko
pravo posle najnovije zakonodavne reforme koja se dogodila 1977. godine, kojom su uklonjeni svi
uzroci za razvod braka koji su se bazirali na krivici i zamenjeni opštim uzrokom bračnog „sloma”
(Scheitern). Smatraće se da je brak doživeo slom ako je prestao zajednički život bračnih drugova i
ne može se očekivati da će biti ponovo uspostavljen, ako je protekla godina dana odvojenog života
supruga koji se saglašavaju da se brak razvede, odnosno 3 godine odvojenog života kada ne postoji
saglasnost za razvod. Ni u holandskom pravu nije potrebno dokazati bilo kakvu krivicu za razvod
braka. Jedini brakorazvodni uzrok je to što je brak doživeo nepopravljivi slom. Ako oba bračna
druga traže razvod, propast braka se pretpostavlja; ako pak samo jedan bračni drug tvrdi da je brak
slomljen, njegova kontinuirana tvrdnja u tom smislu biće dovoljna za razvod braka, bez obzira na
protivljenje drugog bračnog druga. Portugalsko pravo, nakon reforme koja je sprovedena 2001.
godine, razlikuje razvod na osnovu uzajamne saglasnosti supružnika (koji je dozvoljen ako su se
supružnici saglasili o pitanjima vezanim za njihovu zajedničku decu, porodičnu kuću i izdržavanje) i
razvod na osnovu zahteva jednog supružnika, koji se može izreći zbog nepovratnog bračnog sloma u
slučaju da je proteklo najmanje 3 godine odvojenog života supružnika. Švajcarsko pravo je, takođe,
posle zakonodavne reforme iz 2000. godine, odustalo od brakorazvodnih uzroka koji se zasnivaju na
krivici. Osnovni brakorazvodni uzrok je sporazum supružnika, na osnovu koga se brak može
razvesti posle 2 meseca razmišljanja. Razvod se može dobiti i u još dva slučaja po zahtevu jednog
od supružnika: ako je odvojen život trajao duže od 4 godine ili ako postoje ozbiljni razlozi koji
zajednički život supružnika čine nepodnošljivim, a ne mogu se pripisati tužiocu. Najzad, u
švedskom pravu, koje ne poznaje institut ništavosti braka, brakorazvodni uzroci obuhvataju i one
činjenice koje se tradicionalno smatraju razlozima za ništavost, a ne uzrocima za razvod braka.
Dakle, u švedskom pravu može se odmah dobiti razvod ako su bračni drugovi živeli odvojeno u
trajanju od najmanje 2 godine, u slučaju bigamije i kada je brak sklopljen između osoba koje se
nalaze u zabranjenom stepenu srodstva. Naprotiv, tek posle proteka roka od 6 meseci, u kome se
razmatra razvod, moguće je razvesti brak ako jedan od supružnika ima dete koje živi sa njim i koje
je mlađe od 16 godina, odnosno ako razvod zahtevaju jedan ili oba supružnika.
Uzroci za razvod braka jesu činjenice ili okolnosti koje su izričito predviđene
zakonom kao podobne da dovedu do prestanka punovažnog braka za života oba
supružnika. Savremeni pravni sistemi, kako je pokazano, sadrže primere različitih
brakorazvodnih uzroka. Iz takve raznolikosti proizašle su i brojne teorijske podele uzroka
za razvod braka prema raznovrsnim kriterijumima.

(C) Klasifikacija uzroka za razvod braka

Najčešća i najznačajnija klasifikacija uzroka za razvod braka obuhvata sledeće tri
osnovne podele brakorazvodnih razloga.
(1) Opšti i posebni uzroci za razvod braka. Opšti (ili generalni) uzroci za razvod
braka jesu oni koji su tako stilizovani u zakonu da se pod njihovu široku i elastičnu
formulaciju mogu podvesti različite, unapred nedefinisane činjenice ili okolnosti. Tipične
opšte uzroke predstavljaju „ozbiljna i trajna poremećenost bračnih odnosa”, „nepovratna

115
propast braka”, „ozbiljna povreda bračnih dužnosti”, „nepostojanje duhovne i materijalne
zajednice” itd. Za razliku od opštih, posebni (ili specijalni) uzroci za razvod braka jesu
oni kod kojih zakonodavac tačno i određeno imenuje činjenicu ili okolnost zbog koje se
može tražiti razvod braka. Nije, pri tom, relevantno da li se poseban uzrok zasniva na
nekom skrivljenom postupku jednog supružnika („preljuba”, „zlostavljanje”, „nerazumno
ponašanje”, „zlonamerno ili neopravdano napuštanje”, „nanošenje teških povreda” itd.)
ili nastupa u životu i bez ikakve krivice supružnika („odvojen život”, „duševna bolest”,
„nestalost” itd.). Nekada, međutim, zakonodavac kombinuje opšti i posebne uzroke za
razvod braka, na taj način što uz jedan opšti uzrok navodi primere posebnih uzroka za
koje se smatra da, po pravilu, dovode do poremećaja bračnih odnosa kao opšteg uzroka
za razvod braka.423
(2) Apsolutni i relativni uzroci za razvod braka. Za apsolutne brakorazvodne
uzroke karakteristično je da njima zakon daje značenje samostalnih uzroka za razvod
braka. Naprotiv, relativni uzroci nisu činjenice koje imaju samostalno značenje, već je
njihovo prisustvo potreban – ali ne i dovoljan – uslov za razvod braka. Drugim rečima,
ove činjenice nisu podobne da same dovedu do razvoda braka, već moraju biti povezane
sa nekim dodatnim okolnostima, kako bi sud na osnovu njih mogao razvesti brak. Odlika
apsolutnosti ili relativnosti nije, dakle, imanentno svojstvo koje proizlazi iz prirodnih
karakteristika činjenica koje se smatraju uzrocima za razvod braka, nego je rezultat
odluke i volje zakonodavca i odgovarajuće pravne tehnike. Otuda jedna ista činjenica
može imati svojstvo apsolutnog uzroka u jednom zakonodavstvu, a relativnog uzroka za
razvod braka u drugom pravnom sistemu.424 U savremenim pravima, međutim, apsolutni
uzroci za razvod braka sve su ređi.
(3) Skrivljeni i neskrivljeni uzroci za razvod braka. Ova se podela vezuje za
kvalifikaciju ponašanja supružnika u zajedničkom životu. U skrivljene uzroke ubrajaju se
činjenice ili okolnosti koji se kvalifikuju kao nedopušteni postupci jednog ili obaju
supružnika („preljuba”, „zlonamerno ili neopravdano napuštanje”, „osuda zbog
sramotnog dela”, „ozbiljna povreda bračnih dužnosti” itd.). Neskrivljeni su oni
brakorazvodni uzroci koji proizlaze iz životne stvarnosti i nemaju veze ni sa kakvim
samovoljnim ili nekorektnim postupkom drugog supružnika. („nestalost”, „duševna
bolest”, „ozbiljna i trajna poremećenost bračnih odnosa” itd.). I za skrivljene

423
Tipičan primer pruža englesko pravo, u kome je predviđen samo jedan opšti brakorazvodni uzrok („nepovratni
bračni slom”) i nekoliko posebnih uzroka koji upravo treba da pokažu kada će se smatrati da je brak definitivno
pretrpeo neuspeh (preljuba, nerazumno ponašanje, napuštanje i odvojen život supružnika). Videti Matrimonial Causes
Act (1973), par. 1.
424
Brakorazvodni uzrok „dug odvojen život” je, na primer, apsolutni uzrok za razvod braka u makedonskom pravu,
zbog toga što zakonska formulacija glasi da „bračni drug može tražiti razvod braka ako je bračna zajednica faktički
prestala duže od jedne godine”. Međutim, taj isti razlog mogao bi biti i relativni brakorazvodni uzrok ukoliko bi
zakonodavac, recimo, zahtevao da sud udovolji zahtevu za razvod braka usled prestanka zajedničkog života supružnika
„ako je odvojeni život trajao najmanje 2 godine i ako bi bilo utvrđeno da ne postoje izgledi da se uspostavi zajednički
život bračnih drugova”, kao što je to propisivalo ranije važeće pravo u Hrvatskoj. Uporediti čl. 41. makedonskog
Zakona o porodici i čl. 54. st. 2. ranijeg hrvatskog Zakona o braku i porodičnim odnosima. Slično tome, Švajcarski
građanski zakonik, pre reforme bračnog prava iz 2000. godine, činio je preljubu apsolutnim brakorazvodnim uzrokom,
smatrajući je dovoljnom i samostalnom činjenicom za razvod braka, dok je, na primer, portugalsko pravo, takođe pre
reforme iz 2001. godine, smatralo preljubu relativnim uzrokom za razvod braka, jer se zahtevalo da se ona dodatno
kvalifikuje kao teška povreda bračnih dužnosti koja je dovela do nepodnošljivosti zajedničkog života. Uporediti raniji
čl. 137. Švajcarskog građanskog zakonika i raniji čl. 1779. Zakonika o građanskom sudskom postupku Portugalije.

116
brakorazvodne uzroke važi pravilo da su gotovo potpuno iščezli iz uporednog porodičnog
prava.

(D) Razvod braka u domaćem pravu

Pozitivno srpsko bračno pravo usvaja čisti sistem razvoda kao pravnog leka.
Razvod braka ima dva osnovna oblika: (1) sporazumni razvod i (2) razvod po tužbi .
(1) Sporazumni razvod. Razvod braka koji se temelji samo na saglasnoj
dispoziciji supružnika naziva se sporazumnim razvodom braka. Brakorazvodni uzrok,
dakle, ne može u ovom slučaju biti nijedna od činjenica koje se inače smatraju uzrocima
za razvod braka, već samo nesumnjivo iskazana saglasnost supružnika da se njihov brak
razvede. Sporazumni razvod braka izaziva, međutim, raznovrsna reagovanja u pravnoj
teoriji i zakonodavstvu.
Osnovni je prigovor da se sporazumnim razvodom više štite interesi pojedinaca, a
da se zanemaruje društveni značaj braka. Neograničeno (ili neznatno ograničeno) pravo
na sporazumni razvod braka omogućava raspolaganje pravom na razvod protivno
prinudnim propisima , javnom poretku ili dobrim običajima, na koje je sud dužan da pazi
po službenoj dužnosti. Najzad, kaže se da sporazumni razvod braka, navodno, doprinosi
neodgovornom, brzopletom i afektivnom prestanku braka, a time i nestabilnosti
porodičnih odnosa.
Na drugoj strani, osnovnom prednošću sporazumnog razvoda braka smatra se
odsustvo konflikta u vezi sa razvodom i verovatnoća da će se odnosi razvedenih bračnih
drugova skladnije održavati, te da će se oni lakše dogovarati o svim pitanjima koja se tiču
vaspitavanja, obrazovanja i izdržavanja zajedničke dece. Takav razvod, nadalje, štiti
dostojanstvo supružnika, omogućavajući im da pojedinosti iz svog intimnog života ne
iznose pred sud i da razloge neuspeha svog braka učine nedostupnim za treća lica.
Predstava dece o njihovim roditeljima koji se razvode neuporedivo je povoljnija ako
izostane dokazivanje nekorektnih postupaka jednog ili oba roditelja. Sporazumni
prestanak braka, naposletku, odgovara slobodi stupanja u brak, kao jednoj od osnovnih
ustavnih sloboda čoveka.
Imajući u vidu sve prednosti i nedostatke, domaće zakonodavstvo ipak pravno
uređuje sporazumni razvod braka, ali predviđa izvesna ograničenja koja imaju za svrhu
da se otklone ili ublaže navedeni nedostaci. Naime, prema zakonskim odredbama srpskog
prava, supružnici su dužni da, uz predlog za sporazumni razvod braka, podnesu i pismeni
sporazum o vršenju roditeljskog prava i pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine.
Pri tom, sporazum o vršenju roditeljskog prava može imati oblik sporazuma o
zajedničkom vršenju roditeljskog prava ili sporazuma o samostalnom vršenju roditeljskog
prava. U ovom drugom slučaju, sporazum mora da obuhvati sporazum roditelja o
poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, sporazum o visini doprinosa za
izdržavanje deteta koje plaća drugi roditelj i sporazum o načinu održavanja ličnih odnosa
deteta sa drugim roditeljem, ali u svakom slučaju sporazum supružnika o vršenju
roditeljskog prava unosi se u izreku presude o razvodu samo ako sud proceni da je taj
sporazum u najboljem interesu deteta.425 Iz ovakve odredbe zakona moguće je izdvojiti

425
Videti čl. 40. (sporazum o razvodu), čl. 78. st. 1. (sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava) i čl. 225. st.
1. (procena suda) Porodičnog zakona.

117
nekoliko bitnih pravila koja se odnose na sporazumni razvod braka sa decom u našem
pravu.
(1) Najpre, potreba ograničavanja potpune slobode razvoda diktirana je u ovom
slučaju razumljivim potrebama dece supružnika nad kojom oni vrše roditeljsko pravo.
Nesumnjiv je interes dece da činjenice koje su od značaja za donošenje odluke o
njihovom poveravanju na čuvanje i vaspitavanje jednom od roditelja, odluke o
određivanju doprinosa za izdržavanje, kao i odluke o utvrđivanju načina na koji će biti
ostvarivani lični odnosi deteta sa drugim roditeljem, budu podvrgnuti detaljnoj analizi
pred sudom. Zbog toga će sud, ukoliko nedostaje sporazum o budućem vršenju
roditeljskog prava odnosno sporazum o deobi zajedničke imovine, postupiti kao sa
neurednim podneskom. To znači da će supružnicima koji nemaju punomoćnika advokata
sud vratiti predlog za sporazumni razvod radi dopune i odrediti rok za ponovno
podnošenje predloga. Ako supružnici ne postupe po nalogu suda u određenom roku,
predlog za sporazumni razvod braka smatraće se povučenim, a ako bude vraćen bez
ispravke, sud će predlog za sporazumni razvod braka odbaciti rešenjem kao neuredan. 426
(2) Drugo, ovlašćenje suda da procenjuje da li je sporazum roditelja o vršenju
roditeljskog prava u najboljem interesu deteta znači da sud ispituje činjenice i sprovodi
dokazni postupak u delu predloga supružnika koji se odnosi na buduće vršenje
roditeljskog prava. Drugim rečima, to znači da se sud neće mešati u sporazum supružnika
da razvedu brak, ali će se i te kako mešati u njihov sporazum o deci. Tako, ako sud nađe
da sporazum odgovara interesima dece, unosi ga u izreku presude kao odluku suda i na
taj način čini ga podobnim za izvršenje. 427 Obrnuto, ako sud dođe do uverenja da
sporazum roditelja o deci ne garantuje da će interesi dece biti na zadovoljavajući način
zaštićeni, može urediti buduće odnose roditelja sa njihovom decom i na drugi način. 428
(3) Najzad, u srpskom pravu propisano je da su supružnici dužni da, uz sporazum o
razvodu, podnesu i pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine. Namera zakonodavca
je bila da se supružnici podstaknu da i ovaj segment svojih međusobnih odnosa posle
razvoda braka razreše sporazumno kako bi imali pravo na sporazumni razvod braka.
Prepuštanje parnica za deobu zajedničke imovine supružnika dugotrajnim i skupim
sudskim postupcima činilo se neprikladnim u kontekstu sporazumnog razvoda braka,
budući da se time posredno ugrožava interes dece na obezbeđenje najboljih mogućih
životnih uslova za pravilan i potpuni razvoj.429 Stoga je ovakav uslov profilisan sa
namerom da se roditelji blago „disciplinuju” i ulože dodatni trud da njihov razvod zaista
bude rezultat postignute saglasnosti u pogledu najvažnijih pitanja njihovih budućih
odnosa. Ukoliko su, pak, supružnici u ovom postupku izjavili da ne poseduju zajedničku
imovinu, kasniju tužbu jednog od njih za deobu zajedničke imovine trebalo bi odbaciti.

Uporedno pravo. U uporednom pravu su, takođe, vidljiva manja ili veća ograničenja
slobode sporazumnog razvoda. Najradikalnija su, svakako, bila ona ograničenja koja su potpuno
zabranjivala sporazumni razvod braka ako su supružnici imali zajedničku maloletnu ili usvojenu
decu, odnosno decu nad kojom je produženo roditeljsko pravo. U tom slučaju supružnici koji su se
saglasili da se razvedu mogli su samo zajednički predložiti sudu da njihov brak razvede zbog teške i

426
Videti čl. 101. st. 4. Zakona o parničnom postupku.
427
Videti čl. 225. st. 1. Porodičnog zakona.
428
Videti čl. 272. st. 2. Porodičnog zakona.
429
Videti čl. 62. Porodičnog zakona.

118
 trajne poremećenosti bračnih odnosa (zajednički predlog za razvod braka), ali nisu mogli zahtevati
sporazumni razvod (predlog za sporazumni razvod braka). 430 Smisao ovakve zabrane nalazio se u
boljoj zaštiti interesa maloletne dece, pošto se maloletne osobe nalaze pod posebnom zaštitom, a
roditelji imaju prema njima zakonom utvrđena prava i dužnosti koje traju do njihovog punoletstva.
Isto važi i za punoletnu decu koja su zbog telesnih ili duševnih nedostataka nesposobna da se sama
brinu o zaštiti svojih prava i interesa, pa se roditeljsko pravo nad njima produžava. Slično je i
ograničenje koje isključuje sporazumni razvod braka ukoliko brak nije trajao određeno vreme. 431
Ono ima za cilj da spreči nedovoljno ozbiljne i promišljene razvode koji bi usledili ubrzo po
sklapanju braka i bili možda izazvani samo sporijim prilagođavanjem supružnika na zajednički život
u braku. Relativno su česta, najzad, i ograničenja koja se sastoje u tome da supružnici, nakon što
podnesu predlog za sporazumni razvod braka, moraju provesti još neko dodatno vreme u
razmišljanju, kako bi bili sigurni da zaista žele da se razvedu. 432
Na drugom mestu su ograničenja koja predstavljaju zahteve da se, inače dopušteni
sporazumni razvod braka, uslovi ispunjavanjem još nekih pretpostavki. Tako se, recimo, od bračnih
drugova traži da prilikom podnošenja predloga za sporazumni razvod braka podnesu i sporazum o
čuvanju, vaspitavanju i izdržavanju zajedničke dece, sporazum o izdržavanju neobezbeđenog
bračnog druga, pismeni, sudski overen sporazum o podeli zajedničke imovine i sporazum o tome ko
će od supružnika ostati ili postati zakupac stana., 433 odnosno da podnesu sporazum koji se tiče
budućnosti njihove maloletne dece, porodične kuće i izdržavanja. 434 Ovako strogo ograničavanje
sporazumnog razvoda opravdava se idejom da slobodan razvod mora biti, istovremeno, i odgovoran
razvod, te da supružnici sami razreše one svoje međusobne odnose koji bi potencijalno mogli biti
sporni i koji bi, nakon razvoda braka, mogli prouzrokovati dugotrajne, iscrpljujuće i skupe sudske
sporove.
Najzad, u nekim pravima se, umesto pravog sporazumnog razvoda, činjenica da se
oba bračna druga saglašavaju sa razvodom braka i da je proteklo određeno vreme odvojenog života
supružnika uzima kao razlog da se razvod braka izrekne zbog nekog drugog – najčešće opšteg i
relativnog – brakorazvodnog uzroka. 435

430
Videti čl. 57–58. ranijeg Porodičnog zakona Bosne i Hercegovine.
431
Takav uslov postavlja, na primer, grčko pravo, koje dozvoljava sporazumni razvod braka tek nakon proteka godinu
dana od dana sklapanja braka. Videti čl. 1441. Građanskog zakonika Grčke. U sadašnjem pravu Federacije Bosne i
Hercegovine brak se može razvesti po zahtevu za sporazumni razvod samo ako je od sklapanja braka proteklo najmanje
6 meseci. Videti čl. 44. st. 1. tačka a) Porodičnog zakona Federacije Bosne i Hercegovine.
432
U švedskom i finskom pravu „vreme razmišljanja” traje najmanje 6 meseci, a u francuskom i belgijskom pravu
najmanje 3 meseca. Videti čl. 5. par. 1. švedskog Zakona o braku, par. 25. st. 2. finskog Zakona o braku, čl. 231.
Francuskog građanskog zakonika i čl. 1294. st. 1. Belgijskog građanskog zakonika.
433
Videti čl. 64. Zakona o braku i porodičnim odnosima Slovenije.
434
Videti čl. 116. Zakonika o građanskom sudskom postupku Portugalije.
435
Tako se, na primer, u engleskom pravu brak može razvesti zbog nepovratnog bračnog sloma ako je proteklo 2
godine odvojenog života, a tuženi se saglasio sa razvodom. Videti Matrimonial Causes Act (1973), par. 1(2). Isto je i
rešenje nemačkog prava, pod uslovom da je protekla jedna godina odvojenog života supružnika. Videti par. 1566(1)
Nemačkog građanskog zakonika. Holandsko pravo, štaviše, činjenicu da oba bračna druga zahtevaju razvod braka
smatra zadovoljavajućom pretpostavkom da je brak nepopravljivo razoren. Videti čl. 150 ff Holandskog građanskog
zakonika i čl. 815ff Zakonika o građanskom sudskom postupku Holandije. U Irskoj, pak, supružnici moraju živeti
odvojeno najmanje 4 od prethodnih 5 godina. Videti par. 5 (1) (a) irskog Zakona o razvodu braka (1996). No, pre nego
što je razvod uopšte bio dopušten u Irskoj, Evropski sud za ljudska prava je u sporu Airey v. Ireland presudio da je
Republika Irska povredila pravo na poštovanje porodičnog života (čl. 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima) zato
što gospodi Ejri nije bilo moguće da se obrati Vrhovnom sudu – zbog velikih troškova i komplikovane pravne
procedure – i dobije bar sudsku odluku o razdvajanju u nedostatku prava na razvod braka. Videti Case of Airey v.
Ireland, No. 6289/73 od 11. septembra 1979.

119
 (2) Razvod po tužbi. Tužbeni razvod braka temelji se na dva brakorazvodna
uzroka. To su: (a) ozbiljna i trajna poremećenost bračnih odnosa i (b) objektivna
nemogućnost ostvarivanja zajednice života supružnika. 436
(a) Ozbiljna i trajna poremećenost bračnih odnosa jeste opšti, relativni i
neskrivljeni brakorazvodni uzrok, što znači da se uzrok za razvod braka ne sastoji u nekoj
tačno i neposredno određenoj činjenici, već je posledica jedne ili više uzastopnih
okolnosti kojima je zajedničko da su poremećaju bračnih odnosa doprinele u odlučujućoj
meri i bez ikakve krivice jednog ili drugog supružnika. Poremećenost bračnih odnosa se,
drugim rečima, manifestuje kroz vidljive i objektivizirane činjenice (na primer, život u
braku više ne funkcioniše normalno, odnosno ne odvija se na dotada uobičajeni način),
koje ukazuju na to da je nastupila disharmonija u odnosima između supružnika, te da se
ne može na zadovoljavajući način ostvariti smisao braka, a to je stvarna, potpuna i
skladna zajednica života supružnika. Poremećenost bračnih odnosa je najčešći i
najznačajniji uzrok za razvod braka i u većini savremenih prava (u kojima se najčešće
sreće pod imenom „nepovratnog bračnog sloma”), a zasniva se na koncepciji o razvodu
kao pravnom leku za neuspešne brakove.
Da bi, međutim, poremećenost bračnih odnosa predstavljala valjani uzrok za razvod
braka, ona treba da bude ozbiljna i trajna. Ozbiljna je poremećenost ona koja teško
pogađa bračne odnose, duboko zadire u same temelje braka i potpuno prekida svaku
komunikaciju između supružnika. Trajna je poremećenost ona koja traje duže vreme i
koja ne daje izglede da nastala kriza u odnosima supružnika bude okončana. 437
Ozbiljnu i trajnu poremećenost bračnih odnosa poznaju kao brakorazvodni uzrok i
prava nekadašnjih jugoslovenskih republika, koja su našem pozitivnom pravu još uvek najsličnija.
Određivanje osnovnih svojstava ovog uzroka i stilizacija zakonskih tekstova, međutim, ukazuju na
neke razlike.
Prvo, za kvalifikaciju ozbiljne i trajne poremećenosti bračnih odnosa u pravu
Makedonije neophodno je da je, pored objektivne, paralelno nastupila i subjektivna posledica, koja
se definiše kao nepodnošljivost zajedničkog života. 438 Ta dva elementa tesno su povezana i
uzajamno se prožimaju, ali se u svakom konkretnom slučaju mora utvrđivati postojanje i jednog i
drugog. Naprotiv, u slovenačkom pravu ovaj brakorazvodni uzrok se svodi samo na subjektivni

436
„Svaki supružnik ima pravo na razvod braka ako su bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni ili ako se objektivno
ne može ostvarivati zajednica života supružnika.” Videti čl. 41. Porodičnog zakona.
437
Tako se izjašnjava i sudska praksa:
„Zbog važnosti koju zajednica pridaje braku, o poremećenosti bračnih odnosa kao pretpostavci za razvod braka može
se govoriti samo onda kad je poremećenost trajna i intenzivna. Prolazna, odnosno takva poremećenost koja ne prelazi
okvir običnih svađa, koju bračni drugovi nakon kratkog vremena svladaju i koja ne ostavlja dubljih tragova, nije
dovoljna za razvod braka.” Videti presudu Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 1933/78 od 21. juna 1978. Iz arhive suda.
„Nepostojanje ljubavi jednog bračnog druga prema drugom može biti razlog za razvod braka, pod uslovom da je ova
okolnost izazvala ozbiljan i trajan poremećaj bračnih odnosa... Ukoliko do izmirenja ne može da dođe, niti za to postoje
realni izgledi u doglednom vremenskom periodu, ne bi bilo ni društvenog opravdanja da se brak formalno održava, jer
u takvom braku ne ostvaruju se ni interesi bračnih drugova, ni interesi porodice, ni interesi društva, a brak ne može
opstati samo radi pružanja satisfakcije bračnom drugu koji se smatra povređenim.” Videti odluku Vrhovnog suda Srbije
Gž. 512/84, Zbirka sudskih odluka iz oblasti građanskog prava 1973–1986, Beograd, 1986, odluka br. 881.
„Ako u poremećenim bračnim odnosima supruzi redovno održavaju polne odnose, ova okolnost bi upućivala na
zaključak da bračni odnosi nisu trajno poremećeni, zbog čega ne bi imalo mesta razvodu braka u skladu sa čl. 83.
Zakona o braku i porodičnim odnosima.” Videti odluku Vrhovnog suda Srbije Gž. 103/82, Zbirka sudskih odluka iz
oblasti građanskog prava 1973–1986, Beograd, 1986, odluka br. 886.
438
„Brak može da se razvede po zahtevu jednog od bračnih drugova ako su bračni odnosi do te mere narušeni da
zajednički život čine nepodnošljivim.” Videti čl. 40. Zakona o porodici Makedonije.

120
 doživljaj da je brak iz bilo kog uzroka postao nepodnošljiv. 439 Osećaj nepodnošljivosti predstavlja
intenzivni i trajni doživljaj neprijatnosti prema drugom bračnom drugu i zajedničkom životu u
braku.
Drugo, u hrvatskom pravu bračni drug nema pravo na tužbu za razvod braka zbog
teške i trajne poremećenosti bračnih odnosa za vreme trudnoće žene ili dok njihovo dete ne navrši
godinu dana života. 440 a u bosansko-hercegovačkom pravu dok zajedničko dete ne navrši 3 godine
života. 441 Intencija zakonodavca bila je, po svoj prilici, da zaštiti majku i dete od opasnosti da bude
vođen brakorazvodni spor u jednom životnom razdoblju koje je, po mnogo čemu, posebno delikatno
i za majku i za dete.
(b) Objektivna nemogućnost ostvarenja zajednice života supružnika takođe je
opšti, relativni i neskrivljeni brakorazvodni uzrok u našem pravu. Cilj braka jeste
stvaranje i održavanje istinske, potpune i skladne životne zajednice supružnika. Ako
takvu zajednicu života uopšte nije moguće ostvariti, svaki od supružnika ima pravo na
razvod braka. Ovaj brakorazvodni uzrok je u našem ranijem pravu bio dopunjen i
objašnjen i jednim brojem posebnih uzroka (nestalost, duševna bolest i slično), koji su,
svaki na svoj način, ukazivali na to da je nemoguće ostvariti svrhu braka. Iako sadašnji
Porodični zakon ne sadrži te posebne uzroke, verovatno je da će ih sudovi i nadalje
uzimati kao primer objektivne nemogućnosti ostvarenja zajednice života supružnika.
Posebni uzroci koje je zakonodavac navodio exempli causa u Zakonu o braku i porodičnim
odnosima nisu imali, međutim, nikakvo samostalno značenje i oni nisu bili uzroci za razvod braka sami po
sebi, već jedino ukoliko je bilo utvrđeno da je njihovo postojanje dovodilo do nemogućnosti ostvarenja
svrhe braka. Tako bi bilo i danas prilikom tumačenja objektivne nemogućnosti ostvarenja zajednice života
supružnika zbog nestalosti odnosno duševne bolesti.
Nestalost je poseban, relativan i neskrivljen uzrok za razvod braka i može se navesti kao jedna od
okolnosti koje sprečavaju da se ostvari bilo kakva svrha braka. Prema tome, nestalost može biti uzrok za
razvod braka nezavisno od mogućnosti da brak prestane na osnovu proglašenja nestalog bračnog druga za
umrlog i, u skladu s tim, bez obzira na protek rokova koje podrazumeva vođenje vanparničnog postupka
proglašenja nestalog lica za umrlo. Dakle, supružnik koji bi pokrenuo postupak za razvod braka zbog
nestalosti drugog supružnika imao bi da dokaže jedino činjenicu nestalosti i njen uticaj na nemogućnost
ostvarenja zajednice supružnika.
Duševna bolest, što je kolokvijalni termin za mentalne poremećaje i poremećaje ponašanja, koja
nastane tokom trajanja braka može, takođe, biti jedna od činjenica koje sprečavaju da se uopšte ostvari
svrha braka odnosno da se ostvari zajednica života supružnika koja se sa opšteg stanovišta smatra
neophodnim uslovom postojanja braka. Zakoni nikada ne određuju bliže kakva je duševna bolest posredi,
što znači da će procena njenog značaja kao prepreke ostvarenju zajednice života supružnika zavisiti od
okolnosti u svakom pojedinačnom slučaju i od svake konkretne bolesti. 442 Onako kako je bila koncipirana u
našem pravu, duševna bolest nesumnjivo je predstavljala poseban, relativan i neskrivljen razlog za razvod
braka. 443

439
„Ako je brak iz bilo kog uzroka nepodnošljiv, svaki bračni drug može tražiti razvod braka.” Videti čl. 65.
slovenačkog Zakona o braku i porodičnim odnosima.
440
Videti čl. 42. st. 2. Obiteljskog zakona.
441
Videti čl. 43. Porodičnog zakona Federacije Bosne i Hercegovine.
442
O duševnoj bolesti kao brakorazvodnom uzroku izjašnjavala se mnogo puta i sudska praksa:
„Bolesno stanje šizofrenog karaktera, koje se ispoljava u teškim pojavama abnormalnog ponašanja bračnog druga, ne
može se posmatrati samo kao razlog za razvod braka po čl. 60. Osnovnog zakona o braku, zato što je u pitanju duševna
bolest, već i po čl. 56. Osnovnog zakona o braku kao i svaki drugi uzrok koji dovodi do takvog poremećaja bračnih
odnosa da zajednički život postane nepodnošljiv.” Videti presudu Vrhovnog suda Srbije Gzz. 401/50 od 2. novembra
1950. Citirano prema Draškić, 1989, odluka br. 149.
443
Duševnu bolest, opet kao posebni relativni uzrok za razvod braka, poznavalo je, na primer, ranije francusko pravo
(ako je bolest trajala najmanje 6 godina i nije bilo izgleda da dođe do ponovnog uspostavljanja zajednice života). Videti
raniji čl. 238. Francuskog građanskog zakonika. Nasuprot tome, duševna bolest je predstavljala apsolutni uzrok za

121
 3. Postupak prestanka braka
Brak može pravno da prestane samo u odgovarajućem sudskom postupku, koji je
uređen pravilima o bračnom sporu. Bračni spor je, dakle, spor za poništenje braka, spor
za utvrđenje postojanja braka i spor za razvod braka. Zbog toga će na ovom mestu biti
predstavljena pravila postupka koja važe za sve bračne sporove, kao i pravila koja se
primenjuju, po prirodi stvari, samo na razvod braka.
(1) Pokretanje postupka. Postupak u bračnom sporu može biti pokrenut tužbom
za poništenje braka, tužbom za utvrđenje postojanja braka i tužbom za razvod braka, te
predlogom za sporazumni razvod braka.444
Tužbom za poništenje braka pokreće se postupak radi poništenja braka iz uzroka
apsolutne ili relativne ništavosti. Tužbu mogu podneti lica koja su aktivno legitimisana u
zavisnosti od uzroka ništavosti. 445
Tužbom za utvrđenje postojanja braka pokreće se postupak kada postojanje braka
nije moguće dokazati izvodom iz matične knjige venčanih. Na ovaj postupak primenjuju
se pravila opšteg parničnog postupka o tužbi za utvrđenje. 446
Tužbom za razvod braka započinje spor radi razvoda braka. Tužbu za razvod braka
mogu podneti oba supružnika, ako su ispunjeni zakonom predviđeni uslovi za razvod
braka. Pravo na tužbu imaju isključivo supružnici. Ukoliko, međutim, zbog smrti tužioca
ili tuženog brak prestane pre pravnosnažnog okončanja brakorazvodnog spora, njihovi
naslednici imaju pravo da produže postupak, ali samo radi utvrđivanja da je postojao
osnov za razvod braka i pošto sud prekine postupak u smislu opštih pravila parničnog
postupka. 447 Nasledničko svojstvo, pri tom, treba da bude dokazano u konkretnom
slučaju o kome je reč, ali to ne mora nužno značiti da je utvrđeno pravnosnažnim
rešenjem o nasleđivanju, 448 kao što je potpuno irelevantno da li su naslednici to svojstvo
stekli na osnovu zakona ili testamenta. 449 Izuzetno, ako je supružnik poslovno

razvod braka u nekadašnjem jugoslovenskom pravu. Videti čl. 60. Osnovnog zakona o braku (Službeni list FNRJ, br.
29/1946).
444
Videti čl. 210. Porodičnog zakona. Tako i Triva, 1983, str. 597, Poznić, 1978, str. 356. Kako je već rečeno,
Sekretarijat za zakonodavstvo Vlade Republike Srbije napravio je u postupku usvajanja Porodičnog zakona nedopustiv
propust predviđajući, pored drugih tužbi, i postojanje „tužbe za utvrđenje nepostojanja braka”. Isti propust načinio je i
Zakon o parničnom postupku u čl. 47. st. 1.
445
O krugu lica koja imaju pravo da traže poništenje braka iz uzroka apsolutne, odnosno relativne ništavosti bilo je reči
u delu o ništavom i rušljivom braku.
446
Tako Poznić, 1978, str. 356. Videti i čl. 211. Porodičnog zakona. Sudska praksa, međutim, nesumnjivo potvrđuje
ovakve sporove:
„U sporovima za utvrđenje postojanja braka u slučajevima gde su uništene knjige venčanih, pored drugih lica koja
imaju neposredan pravni interes, može biti tužena i opština, koja je mesno nadležna da izvrši rekonstrukciju matične
knjige venčanih.” Videti odluku Vrhovnog suda Srbije Gž. 1330/76, Zbirka sudskih odluka iz oblasti građanskog prava
1973–1986, Beograd, 1986, odluka br. 1129.
447
Videti čl. 220. i čl. 228. Porodičnog zakona i čl. 222. tačka 1. Zakona o parničnom postupku. Pravni interes
naslednika supružnika da produže započeti postupak leži u tome što preživeli supružnik gubi pravo zakonskog
nasleđivanja ako je ostavilac bio podneo tužbu za razvod braka, a posle njegove smrti se utvrdi da je tužba bila
osnovana. Videti čl. 22. tačka 1. Zakona o nasleđivanju. Opširnije videti Antić – Balinovac, 1996, str. 150–153.
448
„Nisu osnovani žalbeni navodi da pravni sledbenici tužioca nisu legitimisani da vode ovaj spor, jer nisu
pravnosnažnim rešenjem oglašeni za naslednike.” Videti odluku Vrhovnog suda Srbije Gž. 1048/89 od 23. novembra
1989. Navedeno prema Antić – Balinovac, 1996, str. 152.
449
„Pravo zakonskih naslednika umrlog tužioca da produže već započeti postupak po tužbi za razvod braka u cilju
dokazivanja osnovanosti tužbe uslovljeno je zakonskim redom nasleđivanja, po kome su pozvani na nasleđe u smislu

122
nesposobno lice, tužbu za razvod braka može podneti njegov staratelj uz prethodnu
saglasnost organa starateljstva. 450 Tužba za razvod braka može se podneti preko
punomoćnika, ali u tom slučaju punomoćje mora biti overeno i izdato samo radi
zastupanja u bračnom sporu. Punomoćje mora da sadrži i navode u pogledu vrste tužbe i
osnova za podnošenje tužbe. 451
U pravnoj teoriji je izneto jedno mišljenje prema kome raniji propust zakonodavca da
pravo na produženje postupka za razvod braka prizna i naslednicima tuženog, a ne samo tužioca,
predstavlja krupan nedostatak. Takvo rešenje, kaže se, može dovesti do krajnje nepravičnih situacija
u slučaju da u toku brakorazvodnog postupka umre tuženi, s obzirom na to da njegovi naslednici
nisu imali pravo da nastave postupak u cilju dokazivanja osnovanosti tužbe. 452
Ovakvo shvatanje, međutim, ne može se prihvatiti. Naime, iako je pravo da nastave
postupak u cilju dokazivanja osnovanosti tužbe u novom Porodičnom zakonu priznato naslednicima
i jednog i drugog supružnika, naslednici tuženog supružnika time ne bi mogli dokazati nikakav
pravni interes za vođenje ovakvog spora. Zakon o nasleđivanju, kao što je rečeno, oduzima pravo
zakonskog nasleđivanja preživelom suprugu samo ako je ostavilac bio tužilac, što znači da je svaka
situacija u kojoj je ostavilac tuženi potpuno izvan zakonske hipoteze o uskraćivanju prava na
zakonsko nasleđivanje preživelom suprugu. Drugim rečima, ovakva intervencija u porodičnom
zakonodavstvu ima smisla jedino ako bude osnov za dopunu naslednopravnih odredbi, u tom pravcu
da preživeli supružnik gubi pravo zakonskog nasleđivanja i onda kada je ostavilac bio tuženi u
brakorazvodnom sporu, a posle njegove smrti se utvrdi da je tužba bila osnovana. Tek tada bi
naslednici tuženog imali interes da, posle njegove smrti, nastave postupak radi utvrđivanja da je
postojao osnov za razvod braka.
Predlog za sporazumni razvod braka podnosi se samo kada supružnici traže da se
njihov brak razvede na osnovu sporazuma. Sud treba da razvede brak oslanjajući se na
saglasnu dispoziciju supružnika, te nema potrebe da ispituje da li bi bilo mesta razvodu
na osnovu činjenica koje se inače smatraju valjanom osnovom za razvod braka. 453 U
bračnom sporu koji je pokrenut predlogom za sporazumni razvod braka supružnike ne
može zastupati isti punomoćnik.454
(2) Nadležnost. Za sve bračne sporove uvek su stvarno nadležni sudovi opšte
nadležnosti. Prema novom Zakonu o uređenju sudova koji se primenjuje od 1. januara
2010. godine, u prvom stepenu bračne sporove sude osnovni sudovi, a u drugom stepenu
apelacioni sud. 455

odredaba Zakona o nasleđivanju. Stoga roditelji tužioca, koji spadaju u drugi nasledni red, nemaju pravo da nastave
postupak po tužbi za razvod braka, ako posle smrti tužioca ima naslednika iz prvog naslednog reda.” Videti odluku
Vrhovnog suda Srbije Gž. 788/85. Navedeno prema Draškić, 1989, odluka br. 180.
450
Videti čl. 220. st. 4.. Porodičnog zakona.
451
Videti čl. 221. Porodičnog zakona. Član 348. st. 2. ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima poznavao je
pravilo da ako jedan supružnik podnese tužbu za razvod braka, a drugi najkasnije do zaključenja glavne rasprave
izričito izjavi da ne osporava osnovanost tužbenog zahteva, treba smatrati da su supružnici podneli predlog za
sporazumni razvod braka. Obrnuto, međutim, nije važilo. Naime, podnesak za sporazumni razvod braka nije se mogao
tretirati kao tužba za razvod braka ako je jedan supružnik u toku brakorazvodnog postupka odustao od predloga za
sporazumni razvod braka, jer činjenični opis na kome se zasnivao predlog za sporazumni razvod braka nije bio
identičan činjeničnom opisu tužbe. U tom smislu videti odluku Vrhovnog suda Srbije Gž. 1798/77 od 17. jula 1977.
Navedeno prema Janković, 1981, str. 281. Ovog pravila sada nema u tekstu Porodičnog zakona, zbog toga što je
supružnicima sada dostupan postupak posredovanja u kome mogu doći do sporazuma o najvažnijim posledicama
razvoda braka.
452
Tako Cvejić-Jančić, 1995, str. 192.
453
U tom smislu Triva, 1983, str. 601.
454
Videti čl. 221. st. 3. Porodičnog zakona.
455
Videti čl. 22. st. 2. i čl. 24. st. 1. tačka 3. Zakona o uređenju sudova.

123
 Mesno nadležan u bračnim sporovima je, pored suda opšte mesne nadležnosti (tj.
suda na čijem području tuženi ima prebivalište ili boravište), i sud na čijem su području
bračni drugovi imali poslednje zajedničko prebivalište. 456
Funkcionalna nadležnost u bračnim sporovima određena je tako da u prvom
stepenu uvek sudi sudija pojedinac, a u drugom stepenu veće sastavljeno od troje
sudija. 457
(3) Osobenosti postupka. Postupak u bračnim sporovima razlikuje se po nekim
svojim osobenostima od pravila opšteg parničnog postupka. To se odnosi, najpre, na
pravila koja su zajednička za sve postupke u vezi sa porodičnim odnosima. Tako sudije u
postupcima u vezi sa porodičnim odnosima uopšte (pa time i u bračnim sporovima)
moraju biti lica koja su stekla posebna znanja iz oblasti prava deteta. 458 Takođe, svaki
postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan je ako se odnosi na dete ili roditelja koji
vrši roditeljsko pravo. Hitnost obuhvata pravila da se tužba ne dostavlja tuženom na
odgovor, da se postupak, po pravilu, sprovodi na najviše dva ročišta, da se prvo ročište
mora zakazati u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu, a
drugostepeni sud dužan je da odluku donese u roku od 30 dana od dana kada mu je
dostavljena žalba. U bračnom sporu, nadalje, kao i u svim drugim postupcima u vezi sa
porodičnim odnosima, javnost je zakonski isključena, a znatno je proširena primena
istražnog načela i ograničena primena načela dispozicije. To znači da u postupku u vezi
sa porodičnim odnosima sud može utvrđivati činjenice i kada one nisu među strankama
sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela. Najzad,
o naknadi troškova postupka u vezi sa porodičnim odnosima sud odlučuje po slobodnoj
oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti. 459
U bračnom sporu, nadalje, važe i neka pravila koja su zajednička samo bračnim
sporovima. Tako, ako tužbu u bračnom sporu podnosi punomoćnik stranke, punomoćje
mora biti overeno i izdato samo radi zastupanja u bračnom sporu i mora sadržavati
navode u pogledu vrste tužbe i osnova za podizanje tužbe. U bračnoj parnici koja je
pokrenuta predlogom za sporazumni razvod braka supružnike ne može zastupati isti
punomoćnik. Ne mogu se izreći presuda zbog propuštanja niti presuda na osnovu
priznanja ili odricanja, a stranke ne mogu da zaključe sudsko poravnanje. Tužilac može
povući tužbu i bez pristanka tuženog do zaključenja glavne rasprave, a sa njegovim
pristankom sve do pravnosnažnog okončanja postupka. Sve do pravnosnažnosti presude o

456
Videti čl. 48. st. 1. Zakona o parničnom postupku.
457
Videti raniji čl. 35. st. 3. Zakona o parničnom postupku (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 72/2011). Na osnovu
čl. 507. st. 2. ovog Zakona o parničnom postupku prestao je da važi raniji čl. 203. Porodičnog zakona, koji je u
porodičnim sporovima predviđao i učešće sudija porotnika u prvom stepenu, za koje se zahtevalo da budu birani iz
redova stručnih lica koja imaju iskustva u radu sa decom i mladima. Primena ove odredbe je, međutim, bila odložena
do 1. jula 2006. godine, kako bi do tada bila sprovedena specijalizacija sudija na osnovu programa koji sporazumno
propišu ministar nadležan za porodičnu zaštitu i ministar nadležan za pravosuđe. Videti i čl. 363. Porodičnog zakona.
Nažalost, nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (Službeni glasnik
Republike Srbije, br. 55/2014), ovo pravilo više nije nesumnjivo, budući da je zakonodavac „zaboravio“ da u iscrpnom
nabrajanju sporova koje u prvom stepenu sudi sudija pojedinac pomene i postupke u vezi sa porodičnim odnosima.
Ipak, na osnovu sistematskog tumačenja moglo bi se braniti stanovište da je pravilo o funkcionalnoj nadležnosti ostalo
nepromenjeno. Videti čl. 35. st. 3, 5. i 6. Zakona o parničnom postupku. Takvom tumačenju ide u prilog i ocena da bi u
praksi bilo vrlo teško sprovesti zakonski nalog da i sudije porotnici u porodičnim sporovima moraju biti lica koja su
stekla posebna znanja iz oblasti prava deteta, kako bi to proizilazilo iz čl. 35. st. 5. Zakona o parničnom postupku.
458
Videti čl. 35. st. 5. Zakona o parničnom postupku..
459
Videti čl. 204-207. Porodičnog zakona.

124
razvodu braka svaki supružnik može odustati od predloga za sporazumni razvod braka,
što će se smatrati povlačenjem predloga. Ako je do povlačenja tužbe ili predloga došlo
posle donošenja prvostepene presude, sud će rešenjem utvrditi da je presuda bez pravnog
dejstva i da se postupak obustavlja. Odricanje od tužbenog zahteva ima u bračnim
sporovima samo dejstvo povlačenja tužbe. Sporazum supružnika o vršenju roditeljskog
prava sud unosi u izreku presude o razvodu ako proceni da je taj sporazum u najboljem
interesu deteta, a sporazum o deobi zajedničke imovine unosi se u izreku presude kojom
se brak razvodi na osnovu sporazuma o razvodu braka. Dakle, sud je u svakom slučaju
dužan da presudom u bračnom sporu odluči o vršenju roditeljskog prava, a može
odlučivati i o lišenju roditeljskog prava ili o merama zaštite od nasilja u porodici. Najzad,
presuda kojom se brak razvodi na osnovu sporazuma o razvodu može se pobijati samo
zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka ili zbog toga što je sporazum o
razvodu zaključen pod prinudom ili u zabludi, a odluka o prestanku braka koja je
izrečena pravnosnažnom presudom o poništenju ili razvodu braka ne može se pobijati
vanrednim pravnim lekovima.460
(4) Postupak posredovanja. Sastavni deo postupka u bračnom sporu koji je
pokrenut tužbom jednog od supružnika jeste i postupak posredovanja (medijacije).
Posredovanje (medijacija) je jedan od više alternativnih načina rešavanja sporova
(Alternative Dispute Resolution – ADR), a svi oni imaju za cilj da omoguće
suprotstavljenim stranama da spor reše mirnim putem, van sudskih ili upravnih
postupaka, uz pomoć neutralne osobe (medijatora). Sve ADR tehnike povezuju isti
ciljevi: omogućiti dobrovoljno učešće strana u sporu, dati podsticaj pronalaženju
uzajamno zadovoljavajućeg rešenja, poboljšati odnose između strana u sporu i, konačno,
omogućiti učesnicima da sačuvaju samopoštovanje. Ukratko, ADR karakteriše
fleksibilnost, neformalnost i to što kontrola pripada stranama u sporu.461 Ovakve
karakteristike učinile su da je ideja ADR-a privukla veliku pažnju zakonodavaca, 462
profesionalaca i pravnih pisaca, ali i najšire publike. Mehanizmi za alternativno rešavanje
sporova su do sada ustanovljeni u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi te u
velikom broju zemalja Evrope i svuda pokazuju veoma dobre rezultate. Poverenje u
ADR, kao jednu vrstu zamene za tradicionalne parnične postupke, posebno se pojavilo u
svetlu činjenice masovnog povećanja broja sudskih predmeta, što je postalo svojevrstan
svetski fenomen. 463
Medijacija, dakle, treba da posluži da umesto parničnog postupka – koji obično
predugo traje, mnogo košta i po pravilu je stresan – neutralna, potpuna i analitička
procena predmeta od strane treće, nepristrasne osobe poveća mogućnost uspešnog
okončanja spornog odnosa. Medijator pomaže stranama da bolje razumeju prirodu svog
problema te da shvate da postoje brojne alternativne mogućnosti da se dođe do rešenja u

460
Videti čl. 221-227. Porodičnog zakona.
461
Posrednik i arbitar Linda Singer opisuje ADR kao postupak koji se smešta u prostor „između polarnih alternativa da
se ne učini ništa odnosno da se podlegne eskalirajućem konfliktu; manje formalan i uglavnom više privatan nego
’ritualne’ sudske bitke; dozvoljava učesnicima u sporu da budu aktivniji i da imaju veću kontrolu nad postupkom
rešavanja njihovih problema.” Videti opširnije Draškić, 2003.
462
Videti, na primer, Zakon o alternativnom rešavanu sporova Jute (1994), Zakon o medijaciji Kalifornije (1998),
engleska Pravila građanske procedure (2000), Zakon o građanskom sudskom postupku Nemačke (2001), slovenački
Zakon o parničnom postupku (2002); hrvatski Zakon o mirenju (2003), Zakon o posredovanju – medijaciji Srbije
(2005) itd.
463
Procenat predmeta koji su rešeni bez presude o meritumu dostiže i do 95% u SAD, 20-30% u Nemačkoj i 5-10% u
Sloveniji. Postoji 150 centara za rešavanje sporova za maloletnike u gotovo 40 država SAD. Videti Draškić, 2003.

125
celini ili bar delimično. Pošto realistično ukazuje na izglede strana u razrešenju njihovog
spornog odnosa ako bi on bio procesuiran u okviru tradicionalnog sudskog sistema,
posrednik je u savršenoj poziciji da pomogne učesnicima u sporu, objektivno im
predočavajući šta ih čeka na tom putu. Medijacija, najzad, treba da omogući postizanje
poštenog i trajnog sporazuma koji će zadovoljiti legitimne interese svake od strana u
najvećoj mogućoj meri. Velika je verovatnoća, pri tom, da će ovakav sporazum trajati
duže i da će smanjiti rizik da bude kasnije prekršen, a njegovo izvršavanje opstruirano. 464
Medijacija u porodičnim odnosima ima važan zadatak i velike mogućnosti,
posebno kada se radi o sporovima koji nastaju u intenzivnom emotivnom kontekstu kao
što su razdvajanje i razvod. Naime, kada nema dece rođene u braku ili vanbračnoj
zajednici, roditelji se mogu okrenuti sopstvenim odvojenim životima relativno lako, iako
nikada potpuno bezbolno.465 Za dete je, međutim, razbijanje porodice najčešće veoma
traumatično. Glavni razlog što je razvod toliko težak leži u tome što deca imaju
nedovoljno iskustva da bi mogla shvatiti zašto se njihovi roditelji razdvajaju i šta se
dešava kada jedan od roditelja napusti zajednički dom. Tako je njihov osnovni strah
zapravo strah od napuštanja. 466 Zbog toga se uobičajeno i sasvim ispravno kao uspešan
razvod definiše onaj u kojem se roditelji razvode, ali ne zahtevaju od deteta da se razvede
od jednog od njih.467
Preporuka br. R (98) 1 Saveta Evrope o posredovanju u porodičnim stvarima jedini je
međunarodni pravni instrument koji ustanovljava načela koja se odnose na porodičnu medijaciju.
Preporuka afirmiše: (a) konsensualni pristup i smanjenje konflikta u interesu svih članova porodice, (b)
zaštitu najboljeg interesa deteta, (c) svođenje na najmanju meru negativnih posledica raspada porodice, (d)
trajno održavanje odnosa između članova porodice, posebno između roditelja i njihove dece te (e)
smanjenje ekonomskih i socijalnih troškova razdvajanja i razvoda, kako za porodicu, tako i za državu.
Najvažnija načela porodične medijacije obuhvataju: (1) primenu porodičnog posredovanja na sporove
među članovima porodice, bez obzira na to da li su oni vezani srodstvom, brakom ili se nalaze u odnosu
koji nacionalni zakon smatra porodičnim odnosom; (2) organizaciju medijacije tako da svaka strana
učestvuje u postupku dobrovoljno, 468 da se medijacija sprovodi u javnom ili privatnom sektoru, ali uz
postojanje posebnih postupaka za izbor, trening i kvalifikacije medijatora i da budu poštovani standardi u
postupku posredovanja te (3) pravila postupanja medijatora (nepristrasnost, neutralnost, poštovanje
stanovišta svake strane i očuvanje jednakosti njihovih pregovaračkih pozicija, nepostojanje nadležnosti
medijatora da nameće rešenja stranama u sporu, privatnost, poverljivost, ukazivanje na mogućnost da se

464
Ibid. Opširnije o različitim tehnikama medijacije, videti Arsić, J., The Role of the Mediator in Child Custody
Disputes: Mediator Styles and Techniques, Independent Study, University of Pittsburgh School of Law, 2005.
465
Štaviše, smatra se da razvod braka prouzrokuje odraslim osobama stres koji se po snazi nalazi na drugom mestu
(odmah posle smrti bliske osobe). Videti Alinčić i dr., 2001, str. 119.
466
Kada su u većini primenjenih istraživanja upitali decu „O čemu najviše brinete?”, deca koja su prolazila kroz
iskustvo razvoda roditelja često su odgovarala: „Bojim se da neću više nikada videti jednog od mojih roditelja.“ ili
„Ako jedan od mojih roditelja tajno napusti kuću danas, ko mi kaže da drugi roditelj sutra neće isto tako otići iz kuće i
da neće biti nikoga da brine o meni?” Propuštanje roditelja da objasne detetu šta razdvajanje znači može dovesti dete u
stanje hronične anksioznosti, koja se manifestuje agresivnim i neprilagođenim ponašanjem, povlačenjem u sebe,
problemima sa jelom, spavanjem ili problemima u školi. Stoga terapeuti ozbiljno preporučuju roditeljima da svojoj
deci detaljno objasne šta za njih znači razdvajanje. To je pogodan trenutak da se dete razuveri kako razlog zbog koga
roditelj napušta dom nije to što je ono nešto reklo, uradilo ili mislilo. Vrlo je važno dati jednostavno objašnjenje zašto
je došlo do razdvajanja, na način koji neće ocrniti ni jednog od roditelja. Videti Draškić, 2003 te istraživanja i autore
koja ona navodi.
467
Ibid.
468
Norveška je jedna od retkih zemalja koje su učinile posredovanje obaveznim. To znači da su supružnici dužni, kada
donesu odluku o razdvajanju ili razvodu i ukoliko imaju decu mlađu od 16 godina, da se podvrgnu postupku
posredovanja pre nego što predmet predaju sudu, uz nastojanje da se postigne sporazum o roditeljskoj odgovornosti.
Videti čl. 26. Zakona o braku Norveške (1991). Slično i čl. 44. hrvatskog Obiteljskog zakona i čl. 45. st. Porodičnog
zakona Federacije Bosne i Hercegovine.

126
spor reši kroz bračno savetovanje, posebna briga za dobrobit dece, opreznost u slučaju nasilja u porodici i,
najzad, priznanje prava medijatora da daje pravne informacije, ali ne i pravne savete).

Postupak posredovanja, međutim, ne sprovodi se u bračnom sporu ako jedan od

supružnika ne pristane na posredovanje, ako je jedan od supružnika nesposoban za
rasuđivanje, ako je boravište jednog od supružnika nepoznato ili ako jedan ili oba
supružnika žive u inostranstvu.469 Posredovanje, po pravilu, sprovodi sud, tako što
zakazuje ročište za posredovanje nakon što primi tužbu za poništenje ili razvod braka,
koju dostavlja drugoj strani uz poziv na ročište za posredovanje. Važno je pravilo da
sudija koji rukovodi posredovanjem ne može učestvovati u donošenju odluke u nekoj
kasnijoj fazi postupka ako posredovanje ne bude uspešno, što znači da stranke mogu biti
potpuno sigurne da sve ono što saopšte medijatoru ni na koji način neće moći da ugrozi
njihove izglede na uspeh u eventualnom kasnijem postupku pred sudom. Sudija koji
rukovodi posredovanjem treba da upozna stranke i sa time da njihovo odbijanje da
učestvuju u postupku posredovanja, kao i eventualni neuspeh tog postupka, neće imati
nikakav uticaj na sudski postupak koji je u toku niti na njihov položaj stranaka u tom
postupku. Najzad, sudija koji rukovodi posredovanjem dužan je da supružnicima
preporuči i druge vidove posredovanja ili psiho-socijalnog savetovanja. Ako oni na to
pristanu, sud će na njihov predlog, odnosno uz njihovu saglasnost, poveriti posredovanje
nekom drugom organu, kao što je organ starateljstva, bračno ili porodično savetovalište
ili specijalizovana ustanova za posredovanje u porodičnim odnosima.470
Postupak posredovanja regularno ima dve faze i obuhvata postupak za pokušaj
mirenja (mirenje) i postupak za pokušaj sporazumnog okončanja spora (nagodba), ali su
supružnici slobodni da svoju saglasnost za posredovanje ograniče i samo na nagodbu.
Mirenje. Mirenje se sprovodi samo u bračnom sporu koji je pokrenut tužbom za
razvod braka, budući da je svrha mirenja da se poremećeni odnos supružnika razreši bez
konflikta i bez razvoda braka.471 To znači da mirenju nema mesta ako je podignuta tužba
za poništenje braka (jer u tom slučaju egzistencija braka nije ugrožena poremećajem
bračnih odnosa, već nekim drugim činjenicama) ili ako je podnet predlog za sporazumni
razvod braka (jer su se u tom slučaju supružnici već sporazumeli o pitanjima koja bi bila
predmet nagodbe, što znači da su izgledi da brak opstane neznatni). Ako postupak
mirenja sprovodi sud, biće zakazano posebno ročište pred predsednikom veća na koje će
biti pozvani samo supružnici, pa ih u tom slučaju ne mogu zastupati punomoćnici niti oni

469
Videti čl. 229-230. Porodičnog zakona. I ovde je nepotrebnom intervencijom tokom usvajanja zakonskog teksta
dodata poslednja tačka (ako jedan ili oba supružnika žive u inostranstvu), iako je ona jasno konzumirana prvom (ako
jedan od supružnika ne pristane na posredovanje). Obrnuto, nije jasno zašto je na ovaj način oduzeto pravo supružniku
koji živi u inostranstvu da učestvuje u postupku medijacije ako to želi. Iz prakse je, naime, poznato da supružnici
ponekad pokreću postupke za razvod braka upravo zato da bi uz pomoć stručnjaka uspostavili prekinuti ili poremećeni
odnos sa drugim supružnikom, od koga se zapravo ne žele razvesti.
470
Videti čl. 231-232. Porodičnog zakona. Sve ove dužnosti sudije koji rukovodi posredovanjem treba da utiču na
stvaranje prakse da on obavezno uspostavi lični kontakt sa strankama u bračnom sporu. Veoma je važno da informaciju
o mogućnostima i prednostima alternativnog načina rešenja spora supružnici dobiju od kompetentnog profesionalca – a
ne na šapirografisanom serijskom obrascu – kako bi bila veća i verovatnoća da će stranke razumeti o čemu se radi i
pristati na takav postupak. Zbog toga je potpuno pogrešna instrukcija koja je data sudijama u tom smislu, da strankama
ostave rok od tri dana od dana prijema dopisa suda da se izjasne prihvataju li postupak posredovanja (mirenja i
nagodbe), te da se, ukoliko se stranke ne izjasne, smatra da ga nisu prihvatile. Videti Priručnik za obuku posrednika,
Centar za medijaciju, Beograd, 2007, str. 73. Naprotiv, sudija koji zakazuje ročište za posredovanje i koji rukovodi
posredovanjem treba da bude obučeni medijator koji će supružnicima usmeno opisati postupak posredovanja, objasniti
ulogu medijatora te predstaviti cilj i mogući ishod postupka medijacije.
471
Videti čl. 233-234. Porodičnog zakona.

127
mogu prisustvovati mirenju.472 Lično prisustvo supružnika i zabrana zastupanja
uslovljavaju se zbog prirode razgovora koji se vode u ovom postupku i koji treba da
pokažu da li postoji autentična želja supružnika da se nesporazumi prevaziđu, a brak
sačuva. Ako, pak, postupak mirenja sprovodi organ starateljstva, bračno ili porodično
savetovalište, odnosno specijalizovana ustanova za posredovanje u porodičnim odnosima,
onda se mirenje sprovodi uz upotrebu različitih drugih stručnih znanja (socijalnog rada,
komunikologije, psihologije, psihijatrije itd.) te drugih metoda zasnovanih na
dobrovoljnosti i saradnji.
Ako se supružnici pomire, smatraće se da je tužba za razvod braka povučena. U
suprotnom, ako ne dođe do pomirenja ili ako se jedan ili oba supružnika koji su uredno
pozvani ne odazovu pozivu za mirenje, smatraće se da mirenje nije uspelo i nastaviće se
postupak nagodbe. Pri tom, izostanak supružnika sa ročišta za pokušaj mirenja ne mora
uvek da znači da mirenje nije uspelo, već sud odnosno ustanova kojoj je poveren
postupak posredovanja treba da proceni da li ima izgleda da do pomirenja ipak dođe te da
u skladu sa tim nastavi mirenje. O mirenju se sastavlja zapisnik koji mora sadržavati
izjave supružnika o tome da su se pomirili odnosno da mirenje nije uspelo, a ako je
mirenje sprovela ustanova kojoj je bio poveren postupak posredovanja, ona je dužna da o
rezultatu mirenja obavesti sud i dostavi mu zapisnik o mirenju. Postupak mirenja ne može
trajati duže od 2 meseca od dana dostavljanja tužbe sudu odnosno ustanovi kojoj je
poveren postupak posredovanja, a po proteku roka od 3 meseca sud će preuzeti postupak
mirenja ako ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja ne obavesti sud o
rezultatima mirenja.473 No, bez obzira na to da li se postupak mirenja odvija pred sudom
ili nekom drugom ustanovom kojoj je poveren postupak posredovanja, izričito je
propisano da se tužba kojom je pokrenut postupak za razvod braka ne dostavlja tuženom
na odgovor. 474 Ovakvo pravilo ima za cilj, sa jedne strane, da ubrza postupak u bračnom
sporu, a sa druge strane, da spreči da sadržina tužbe osujeti pokušaj mirenja i pre nego što
je ono počelo.
Nagodba. Nagodba je deo postupka posredovanja koji se sprovodi u bračnom
sporu koji je pokrenut tužbom za poništenje braka odnosno tužbom za razvod braka, a
mirenje supružnika nije uspelo.475 Smisao ove faze posredovanja jeste da se uz pomoć
medijatora, bez konflikta i sporazumno, razreše dva najspornija pitanja koja opterećuju
odnose supružnika kada postane izvesno da njihov brak ne može opstati. Sud odnosno
ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja nastojaće, dakle, da u postupku
nagodbe supružnici postignu sporazum o vršenju roditeljskog prava i sporazum o deobi
zajedničke imovine. 476 Za razliku od mirenja, na ročište za nagodbu pozivaju se ne samo
oba supružnika nego i njihovi punomoćnici, koji mogu i treba da doprinesu da se do

472
Videti čl. 234-235. Porodičnog zakona.
473
Videti čl. 236-239. Porodičnog zakona.
474
Videti čl. 204. st. 2. Porodičnog zakona. Ovo pravilo je uneto u zakonski tekst opet zahvaljujući intervenciji
Sekretarijata za zakonodavstvo Vlade Republike Srbije, ali nažalost takva intervencija nije obuhvatila i brisanje norme
o tome da se uz poziv za ročište za posredovanje dostavlja i tužba za razvod ili poništenje braka, tako da su ove dve
odredbe u potpunoj međusobnoj protivrečnosti. Uporediti čl. 231. st. 2. i čl. 204. st. 2. Porodičnog zakona.
475
Videti čl. 240. Porodičnog zakona. Pri tom, značenje izraza „mirenje nije uspelo” svakako treba da obuhvati i
situaciju u kojoj su supružnici prilikom započinjanja postupka posredovanja dali saglasnost da se sprovede postupak
nagodbe, a odbili saglasnost da se sprovede postupak mirenja.
476
Videti čl. 241. Porodičnog zakona.

128
sporazuma dođe što je moguće brže i jednostavnije. 477 Nagodba se smatra uspelom ako
supružnici postignu sporazum o vršenju roditeljskog prava i sporazum o deobi zajedničke
imovine, a delimično uspelom ako se dođe i do samo jednog od ova dva sporazuma. U
svakom slučaju, sporazum o deobi zajedničke imovine unosi se u izreku presude o
poništenju ili razvodu braka, dok se sporazum o vršenju roditeljskog prava unosi u izreku
presude samo ako sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta. 478 To je
zbog toga što sud nema interesa da se meša u sporazume supružnika čisto imovinske
prirode, ali mora da ima uvid u način na koji su se supružnici sporazumeli u pogledu
vršenja roditeljskog prava, a koji obuhvata pitanja od najvećeg interesa za dobrobit deteta
(ko će vršiti roditeljsko pravo, koliki će biti doprinos za izdržavanje i kako će se
održavati lični odnosi deteta i roditelja). Naprotiv, nagodba će se smatrati neuspelom ako
se jedan ili oba supružnika, iako uredno pozvani, ne odazovu pozivu na nagodbu ili ne
postignu nijedan od dva predviđena sporazuma, ali sud odnosno ustanova kojoj je
poveren postupak posredovanja može nastaviti postupak ako proceni da ima izgleda da se
nagodba postigne. Najzad, u pogledu zapisnika o nagodbi i trajanja nagodbe važe ista
pravila kao i za postupak mirenja (zapisnik mora da sadrži sporazum supružnika o
vršenju roditeljskog prava i/ili o deobi zajedničke imovine odnosno izjave supružnika da
nagodba nije uspela; trajanje nagodbe ne može biti duže od 2 meseca od dana kada je
okončan postupak mirenja odnosno od dana dostavljanja tužbe sudu ili ustanovi kojoj je
poveren postupak posredovanja, a po proteku roka od 3 meseca postupak nagodbe
sprovodi sud).479

Odeljak 5.
DEJSTVA PRESTANKA BRAKA
1. Dejstva prestanka braka na supružnike

(1) Dejstva prestanka braka smrću

Prestanak braka smrću jednog supružnika, odnosno njegovim proglašavanjem za
umrlog proizvodi određene porodičnopravne posledice u odnosu na preživelog
supružnika. One se odnose na sklapanje novog braka, prezime i zajedničku imovinu
supružnika. Razume se, prestanak braka smrću jednog bračnog druga proizvodi i druge
pravne posledice, ali su one predmet nekih drugih grana prava (naslednog prava,
stambenog prava, socijalnog prava itd.).480
477
Videti čl. 242. Porodičnog zakona. Moguće je, međutim, i nizom dodatnih pravila više motivisati advokate da
podstiču svoje vlastodavce na postizanje sporazuma. To bi, recimo, bilo moguće postići izmenom pravila o advokatskoj
tarifi, u kojoj bi se tarifirala vrsta spora (razvod odnosno poništenje braka), a ne svaka procesna radnja u postupku,
unošenjem pravila da se sudska taksa vraća tužiocu (u nekom procentu) ako postupak bude okončan u postupku
medijacije itd.
478
Videti čl. 243. Porodičnog zakona.
479
Videti čl. 244-246. Porodičnog zakona.
480
Tako, na primer, preživeli bračni drug pojavljuje se kao zakonski naslednik, koji svog umrlog supruga nasleđuje u
okviru prvog naslednog reda (zajedno sa svim ostaviočevim potomcima, na jednake delove sa njima) ili u okviru
drugog naslednog reda (zajedno sa ostaviočevim roditeljima i njihovim potomstvom, kada nasleđuje jednu polovinu
zaostavštine). Srpski Zakon o nasleđivanju dozvoljava i povećanje naslednog dela bračnog druga (putem prava bračnog
druga koji nasleđuje u okviru drugog naslednog reda, a nema nužnih sredstava za život, da zahteva doživotno uživanje
ili doživotnu rentu na teret cele ili dela zaostavštine koju su nasledili ostali naslednici) ili njegovo smanjenje (kad
bračni drug nasleđuje sa naslednicima drugog naslednog reda, a ostaviočeva nasleđena dobra čine više od polovine

129
 (1) Sklapanje novog braka. Nakon prestanka prethodnog braka smrću, odnosno
proglašavanjem nestalog supružnika za umrlog, preživeli supružnik ima pravo da odmah
sklopi novi brak, ne čekajući nikakav protek vremena (tempus lugendi). Sukob dva
bračna očinstva (očinstva muža majke iz prethodnog i sadašnjeg braka), do koga bi
moglo doći ako žena u novom braku rodi dete pre nego što protekne 300 dana od
prestanka njenog ranijeg braka, naše pravo razrešava posebnim pravilima koja sadrži
porodično zakonodavstvo. 481
(2) Prezime. U slučaju da je brak prestao smrću jednog supružnika, drugi
supružnik ima pravo da zadrži prezime koje je stekao sklapanjem braka ili da ponovo
uzme prezime koje je imao pre sklapanja braka. U ovom drugom slučaju supružnik je
dužan da izjavu o promeni prezimena, u roku od 60 dana od dana smrti svog supružnika,
dâ matičaru koji vodi matične na čijem području podnosilac zahteva ima prebivalište,
odnosno boravište.482 Nisu, međutim, predviđene nikakve sankcije za propuštanje ovog
roka, jer bi i po proteku navedenog roka supružnik mogao zahtevati promenu prezimena
prema opštim pravilima o promeni ličnog imena u posebnom upravnom postupku.
(3) Zajednička imovina. Preživeli supružnik ima pravo na zahtev za izdvajanje
zajedničke imovine iz zaostavštine umrlog supruga. U tom slučaju preživeli supružnik
stiče pravo svojine na delu zajedničke imovine čijem je sticanju doprineo svojim radom u
toku trajanja bračne zajednice, a na delu zajedničke imovine koji bude pripao u svojinu
umrlom bračnom drugu ima pravo nasleđa. Inače, o pojmu, sticanju i podeli zajedničke
imovine biće reči, iz razloga koji su ranije navedeni, u posebnom delu ovog teksta.

(2) Dejstva prestanka braka poništenjem i razvodom

Poništenje braka (zbog uzroka apsolutne ili relativne ništavosti) i razvod braka
imaju, iako predstavljaju različite načine prestanka braka, ista pravna dejstva na lična i
imovinska prava i dužnosti supružnika. Porodičnopravne posledice, pri tom, odnose se na
sklapanje novog braka, prezime, zajedničku imovinu, izdržavanje i povraćaj poklona. U
drugim granama prava poništenje ili razvod braka, takođe, mogu rezultirati veoma
značajnim pravnim posledicama.483

njegove posebne imovine). Videti čl. 9, čl. 12. i čl. 23–30. Zakona o nasleđivanju. Videti opširnije o motivima za
izmenu starih zakonskih rešenja i sadržini novih odredbi Antić – Balinovac, 1996, str. 158–193. O bračnom drugu kao
nužnom nasledniku videti čl. 39–40. Zakona o nasleđivanju.
481
Videti čl. 45. st. 2. Porodičnog zakona.
482
Videti čl. 350. st. 1. Porodičnog zakona.
483
Među najznačajnijim su, opet, posledice na planu naslednog prava. Naime, bivši bračni drug ne ulazi u krug
zakonskih naslednika, što znači da se razvodom ili poništenjem braka gase uzajamna zakonska nasledna prava
supružnika. Međutim, čak i ukoliko brak još uvek traje u trenutku smrti ostavioca, preživeli bračni drug gubi pravo
zakonskog nasleđivanja u tri slučaja: (1) ako je ostavilac bio podneo tužbu za razvod braka, a posle njegove smrti se
utvrdi da je tužba bila osnovana, (2) ako je njegov brak sa ostaviocem poništen posle ostaviočeve smrti, a bračni drug je
bio nesavestan u trenutku zaključenja braka i (3) ako je njegova zajednica života sa ostaviocem bila trajno prestala
njegovom krivicom ili u sporazumu sa ostaviocem. Videti čl. 22. Zakona o nasleđivanju.
Korisno je podsetiti da je hipotezu navedenu pod (1) predviđao u odredbi čl. 85. st. 2. i raniji Zakon o braku i
porodičnim odnosima. Međutim, ta je odredba u opisanoj situaciji lišavala preživelog bračnog druga ne samo svojstva
zakonskog naslednika već mu je gasila i svako pravo da nasledi na osnovu testamenta. Budući da je čl. 85. st. 2. prestao
da važi na osnovu čl. 238. tačka 3. Zakona o nasleđivanju, treba imati u vidu da supružnikov gubitak prava na
nasleđivanje na osnovu zakona ne znači i gubitak prava na nasleđivanje na osnovu testamenta, pa ni onda kada se
naknadno ustanovi da je bio pokrenut postupak za razvod ili poništenje braka i da je tužba bila osnovana. Opširnije o
problemima tumačenja testamenta koji je sastavljen pre razvoda ili poništenja braka, a za testamentalnog naslednika je
određen baš suprug iz razvedenog ili poništenog braka, videti Antić – Balinovac, 1996, str. 157–158.

130
 (1) Sklapanje novog braka. Jednako kao i preživeli supružnik posle smrti svog
supružnika, tako i supružnici čiji je brak razveden ili poništen imaju pravo da odmah
sklope novi brak.484 Pitanje mogućeg sukoba dva bračna očinstva u tom slučaju razrešava
se isto kao i kada je reč o prestanku braka smrću, na osnovu posebnih pravila porodičnog
zakonodavstva.
(2) Prezime. Poništenje odnosno razvod braka ne prouzrokuje direktne posledice
na prezime supružnika.485 Isto kao i u slučaju prestanka braka smrću ili proglašenjem
nestalog supružnika za umrlog, razvedeni supružnik ili supružnik iz poništenog braka ima
pravo da zadrži bračno prezime ili da uzme prezime koje je imao pre sklapanja braka.486
Irelevantno je, pri tom, da li je supružnik na neki način skrivio razvod braka ili je bio
nesavestan u pogledu uzroka koji brak čini ništavim.
(3) Zajednička imovina. Nakon prestanka braka poništenjem ili razvodom, po
pravilu, nastupa deoba zajedničke imovine supružnika. O detaljima dejstava prestanka
braka u odnosu na zajedničku imovinu biće govora naknadno, u posebnom delu ove
knjige.
(4) Izdržavanje. Obaveza izdržavanja supružnika u braku ili obaveza izdržavanja
razvedenog supružnika i supružnika iz poništenog braka jedno je od najvažnijih prava i
dužnosti koje se pojavljuju kao posledica sklapanja i prestanka braka. Pretpostavke za
sticanje prava, odnosno dužnosti supružanskog izdržavanja biće prikazane u okviru
posebnog dela koji se odnosi na zakonsku obligaciju izdržavanja u porodičnom pravu.

484
Nije, međutim, uvek tako bilo u nekim stranim pravima. Portugalsko pravo, na primer, zabranjivalo je ženi čiji je
brak prestao razvodom ili poništenjem da sklopi novi brak pre nego što protekne 300 dana od prestanka njenog ranijeg
braka, a muškarcu pre nego što protekne 180 dana. Videti čl. 1605. Portugalskog građanskog zakonika. U švajcarskom
pravu, takođe, žena čiji je brak prestao nije imala pravo da sklopi novi brak dok ne istekne rok od 300 dana od
prestanka njenog ranijeg braka. Videti raniji čl. 103. Švajcarskog građanskog zakonika. Osim toga, presuda o razvodu
braka mogla je u švajcarskom pravu sadržavati klauzulu kojom se krivom bračnom drugu zabranjuje da sklopi novi
brak u periodu od najviše 3 godine. Videti raniji čl. 104. i čl. 150. Švajcarskog građanskog zakonika. Po mišljenju
pravnih pisaca, međutim, ova odredba bila je već izgubila značaj i bilo je ispravno nagovešteno da će biti ukinuta u
predstojećoj reformi bračnog prava, što se i dogodilo tokom reforme bračnog prava iz 2000. godine. Tome je svakako
doprinela i presuda Evropskog suda za ljudska prava u slučaju F. v. Switzerland, u kojoj je Sud stao na stanovište –
doduše tesnom većinom od 9 glasova za naspram 8 glasova protiv – da je zabrana sklapanja novog braka protivna čl.
12. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Sud je priznao da je stabilnost braka legitiman cilj u javnom interesu, ali
da se on ne može ostvariti tako što će zakon građane štititi od njih samih i istovremeno ugrožavati pravo na brak
budućeg supružnika razvedene osobe i njihovog nerođenog deteta. Videti Case of F. v. Switzerland, No. 11329/85 od
18. decembra 1987. Videti takođe Family Law, 1995, str. 526.
485
U francuskom pravu, naprotiv, razvod braka redovno dovodi do toga da bračni drugovi prilikom razvoda braka
uzimaju svaki svoje ranije prezime. Izuzetno, samo žena koja je bila tužena za razvod braka zbog odvojenog života
supružnika može automatski zadržati prezime svog ranijeg bračnog druga. U ostalim slučajevima, žena može da zadrži
prezime svog razvedenog supruga samo ako je na to ovlasti sudija ili bivši supružnik i ako dokaže da ona ili njena deca
imaju poseban interes da ona zadrži prezime iz braka (profesionalni razlozi, činjenica da je majci povereno vršenje
roditeljskog prava itd.). U svakom slučaju, žena gubi pravo na prezime iz ranijeg braka ukoliko stupi u novi brak.
Videti čl. 264. Francuskog građanskog zakonika. Slično je i rešenje portugalskog prava, u kome supružnici nakon
razvoda braka gube pravo na prezime drugog supružnika, osim ako im to nije posebno odobreno. Videti čl. 1677-B
Zakonika o građanskom sudskom postupku Portugalije.
486
Pravo na promenu prezimena je, razume se, rezervisano samo za titulara prava na ime. To je u jednoj sudskoj odluci
moralo biti posebno konstatovano: „U predmetnoj upravnoj stvari zahtev za promenu ličnog imena – prezimena podneo
je razvedeni bračni drug, tražeći da se njegovoj razvedenoj supruzi promeni prezime koje je ona prilikom zaključenja
braka uzela... Naime, prema pravnom shvatanju Okružnog suda...zahtev za promenu ličnog imena može podneti lice
čije se lično ime menja, pa kako tužilac nije lice koje bi u smislu čl. 67. st. 2. Zakona o opštem upravnom postupku bilo
ovlašćeno da podnese takav zahtev...to je pravilno podneti zahtev odbačen.” Videti presudu Vrhovnog suda Srbije Uvp
I 265/90, Zbirka sudskih odluka, knjiga 13, 14. i 15, sveska 1–3, Beograd, 1994, odluka br. 251.

131
 (5) Povraćaj poklona. Budući da su odredbe o povraćaju poklona, koje su
supružnici učinili jedno drugome pre sklapanja ili u toku trajanja braka, sastavni deo
njihovih imovinskih odnosa, pravila o vraćanju poklona posle prestanka braka razvodom
ili poništenjem biće izložena u delu o imovinskim odnosima supružnika.

2. Dejstva prestanka braka na decu

(1) Vršenje roditeljskog prava. Ukoliko brak prestane smrću odnosno
proglašenjem nestalog supružnika za umrlog, preživeli supružnik vrši roditeljsko pravo
sam. Naprotiv, kako oba roditelja konkurišu za vršenje roditeljskog prava kada brak
prestane razvodom ili poništenjem, najpre se mora rešiti pitanje da li će oba ili samo
jedan supružnik nadalje vršiti roditeljsko pravo.
U našem pravu, kao uostalom i u većini stranih prava, supružnicima koji su roditelji
dato je pravo da se, pre nego što dođu pred sud, sporazumeju o vršenju roditeljskog prava
u pogledu zajedničke maloletne dece. Svaki roditelj, naime, najbolje poznaje kako
potrebe i interese svog deteta, tako i sopstvene, odnosno prilike i mogućnosti drugog
supružnika. U tom smislu, sporazum roditelja pruža i garanciju da će detetu posle
razvoda ili poništenja braka njegovih roditelja biti obezbeđeni najbolji uslovi za dalji
život i razvoj. Ako roditelji, ipak, ne postignu sporazum ili sporazum nije u interesu
deteta, odluku o vršenju roditeljskog prava donosi sud, rukovodeći se najboljim
interesom deteta. Odluka suda o vršenju roditeljskog prava mora da sadrži odluke o
poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, o visini doprinosa za izdržavanje koje
plaća drugi roditelj i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem. Ovo
dejstvo prestanka braka u odnosu na decu biće, takođe, detaljno izloženo u delu koji se
odnosi na vršenje roditeljskog prava.
(2) Pravo stanovanja. Prestankom zajedničkog života roditelja može se otvoriti
mogućnost da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo steknu pravo stanovanja
(habitatio) na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj. Kako je sticanje ovog prava sastavni deo
imovinskih odnosa roditelja i deteta, biće izloženo u posebnom delu ove knjige.

Odeljak 6.
VANBRAČNA ZAJEDNICA
1. Pojam vanbračne zajednice
Vanbračna zajednica je životna zajednica jedne žene i jednog muškarca koji nisu
sklopili brak. Ima nekoliko osnovnih elemenata pomoću kojih se u našem i uporednom
pravu definiše vanbračna zajednica.
(1) Vanbračna zajednica određuje se, po pravilu, kao stabilna i dugotrajna životna
zajednica dve osobe različitog pola kojoj nedostaje zakonska forma braka. Ponekad se,
međutim, shvata i šire, kao svaka heteroseksualna zajednica, nezavisno od toga kakav je
njen sadržaj 487 ili koliko dugo traje.488

487
Videti Jeanmart, N., Les effets civils de la vie commune en dehors du mariage, Bruxelles, 1975, str. 12.
488
Tako Bosanac, 1976, str. 48.

132
 (2) U onim pravima koja su se opredelila da vanbračni status uvažavaju na
istovetan način, ili približno isto kao i punovažno sklopljen brak, vanbračna zajednica se
pojmovno ne može odvojiti od braka. Dužina trajanja zajedničkog života u vanbračnoj
zajednici, ispunjavanje prava i dužnosti ekvivalentnih pravima i dužnostima supružnika,
nepostojanje bračnih smetnji prilikom zasnivanja vanbračne zajednice i rođenje
zajedničke dece – sve su to činjenice koje u tim pravima najčešće kompenzuju nedostatak
zakonske forme braka.
(3) U pravnim sistemima u kojima je za pravno uređenje vanbračne zajednice
prihvaćen koncept ugovora, pojam braka nije neophodan za određenje pojma vanbračne
zajednice. Priznajući, u načelu, pravni značaj samo onome o čemu su se vanbračni
partneri sporazumeli u pogledu svojih prava i obaveza, ova koncepcija nema potrebu da
kvalifikuje prirodu i sadržinu odnosa u vanbračnoj zajednici. Uloge koje vanbračni
partneri treba da ispunjavaju po ugledu na supružnike u statusnoj koncepciji zamenjene
su njihovim statusom ugovornih strana koji uređuju norme obligacionog prava.
Istorija vanbračne zajednice. Istorijski pogled na ustanovu vanbračne zajednice
pokazuje da se može razlučiti nekoliko faza u kojima je i u pravnom i u moralnom smislu zajednički
život partnera izvan braka bio različito vrednovan.
Rimsko pravo. Konkubinat je u rimskoj pravnoj terminologiji označavao trajnu
zajednicu života muškarca i žene koji nisu pokazivali nameru da budu muž i žena (affectio
maritalis), odnosno koji nisu mogli sklopiti brak iz socijalnih ili političkih razloga. 489 Romanistička
teorija vezuje poreklo konkubinata za Avgustove zakonodavne reforme koje su sprovedene kroz lex
Iulia de adulteriis i lex Iulia et Papea Poppaea. Prvi zakon utvrđivao je da svaka seksualna veza
izvan braka treba da bude kažnjena kao preljuba (adulterium) ili kao blud (stuprum), ali je
istovremeno navodio one žene kojima je bilo dozvoljeno da žive u konkubinatu sine metu criminis.
Drugi zakon naređivao je da muškarci između 25 i 60 godina i žene između 20 i 50 godina života
moraju živeti u braku, istovremeno zabranjujući mešanje rimskih građana i vladajuće klase sa
stranim rasama i nižim slojevima. „Jednom rečju, prvi zakon smatra mogućnom vanbračnu
zajednicu, dok je drugi čini gotovo neophodnom u izvesnim slučajevima.” 490
Pravni oblik dobio je konkubinat u rimskom pravu tek u doba dominata, uprkos tome
što je bio naročito česta pojava za vreme republike i principata i što nikada nije bio suprotan
moralnim shvatanjima rimskog društva. Prema preovlađujućem mišljenju pravnih pisaca, hrišćanski
imperatori pristupali su pojavi konkubinata na dva međusobno konkurentna načina. Sa jedne strane,
život u konkubinatu nije davao ženi društveni položaj muža niti bilo kakva imovinska i nasledna
prava prema njemu. Deca iz konkubinata nisu dolazila pod očevu patriam potestam, smatrana su
vanbračnom decom (liberi naturales) i sledila su pravni položaj majke. Sa druge strane, u
Justinijanovom pravu je ustanovljena pretpostavka da brak postoji uvek kada žena živi zajedno sa
muškarcem koji je istog društvenog položaja. Ova pretpostavka mogla je biti oborena samo ako bi
treće zainteresovano lice dokazalo da postoji neka prepreka koja ne dozvoljava da se ova zajednica
života smatra brakom. Otuda je konkubinat u postklasičnom rimskom pravu predstavljao vrstu
priznate bračne veze koja je bila inferiorna u odnosu na zakoniti brak. 491
Hrišćanstvo. Konkubinat je prema hrišćanskom učenju smatran za zabranjenu i
nemoralnu pojavu, za običnu telesnu vezu dve osobe koje nisu vezane zakonitim brakom, i u tom
pogledu crkva nije bila spremna da čini bilo kakav kompromis. Štaviše, konkubinat je predstavljao
poslednji od tri delikta koje je crkva kažnjavala kao prekršaj protiv dobrih običaja (idolatria,
homicidium i fornicatio). Učenje rimokatoličke crkve, prema kome se božiji blagoslov za

489
Videti opširnije Daube, D., Historical Aspects of Informal Marriage, Revue internationale des droits de l'antiquité,
br. 3/1978, str. 96.
490
Tako Bonfante, P., Corso di diritto romano, Diritto di famiglia, Roma, 1925, str. 233.
491
Ibid.

133
 generativni život ljudi daje samo ako se odvija u vezi sa jedinstvom muža i žene u braku, nužno je
vodilo beskompromisnoj osudi svakog seksualnog odnosa izvan braka. 492 Što se tiče konkubinata
rimokatoličkog sveštenstva, istorija kanonskog prava u ovoj oblasti podudara se sa istorijom celibata
crkvenog klera. To znači da za crkvu nije bilo razlike između situacije kada sveštenik živi u
konkubinatu i situacije kada je sklopio brak protivno obavezi celibata. Javno počinjen konkubinat
kod višeg sveštenstva kažnjavan je posebno, a kazne su se kretale od isključenja iz pojedinih
crkvenih činova do potpune redukcije u laički status.
Srpsko srednjevekovno pravo, međutim, jedno je od retkih prava koja su pridavala
određeni značaj dugotrajnoj zajednici života muškarca i žene i u odsustvu zakonitog braka. Prema
Sintagmatu Matije Vlastara „naložništvo” se smatralo običnom i zakonitom pojavom ukoliko je
muškarac držao neporočnu naložnicu kao ženu i javno svedočio da mu je supruga. Dete iz takve
zajednice zvalo se „tajmičište” i imalo je pravo nasleđivanja prema ocu, majci i majčinim
srodnicima. Naprotiv, običan kratkotrajni i prolazan odnos muškarca i žene smatrao se za blud, a
deca rođena u takvom odnosu nazivana su „tamnici” i nasleđivala su samo majku i njene
srodnike. 493
Rusko pravo 1927–1944. Potpuno ukidanje svake razlike između formalnog i
neformalnog braka dogodilo se, prvi i jedini put u istoriji prava, u Rusiji sredinom ovog veka,
donošenjem Zakonika o braku, porodici i starateljstvu 1927. godine. Pored registrovanog braka,
naime, ovaj zakonik poznavao je i neformalni brak, koji se zasnivao isključivo na saglasnosti
muškarca i žene da vode zajednički život i isto tako je u odsustvu svake forme i prestajao. Na taj
način bilo je ukinuto i svako pravno razlikovanje vanbračne zajednice i braka. Doduše, faktički brak
se mogao dokazivati (i to činjenicama koje su bile navedene ovim redom: fakt zajedničkog života,
postojanje zajedničkog domaćinstva, izjava data trećem licu o bračnom odnosu, lična prepiska i
druga dokumenta koja ukazuju na postojanje braka, uzajamno materijalno pomaganje supruga,
zajedničko vaspitavanje dece i slično), ali to nikada nije bio uslov njegove punovažnosti. 494 Ovako
radikalna zakonodavna reforma objašnjava se u pravnoj teoriji isključivo ideološkim razlozima.
Tradicionalni brak osuđen je još u doba ruske revolucije kao religiozna institucija koja služi
potčinjavanju i eksploataciji žena i dece od strane muškaraca, dok je brak budućnosti, po rečima
Lenjina, trebalo da predstavlja „proletersku, civilnu zajednicu ljubavnika”. 495
Posledice ruske zakonodavne reforme bile su, uprkos optimističkim očekivanjima,
upravo katastrofalne. Prve kritike opominjale su da, pošto sklapanje braka ne mora biti javno i ne
postoji obaveza da bude službeno konstatovano, nisu retki slučajevi da jedna osoba zasniva više
domaćinstava i više neformalnih brakova istovremeno. Takve zajednice predstavljale su slabu vezu
između partnera i ugrožavale su interese dece i njihov normalni razvitak. Zbog tih nedostataka, uz
razloge proistekle iz promenjene političke klime u Sovjetskom Savezu, Ukazom Prezidijuma
Vrhovnog Sovjeta od 8. jula 1944. godine faktički brak je bio ukinut na celoj teritoriji Sovjetskog
Saveza, a pravnu važnost dobio je samo registrovani brak.
Jugoslovensko pravo. Građanskopravni propisi Kraljevine Jugoslavije, iako
heterogeni po svojim opštim karakteristikama, pokazivali su podudarnost u stavu prema vanbračnoj
zajednici. Taj stav se svodio na ignorisanje činjenice da vanbračne zajednice postoje i na izostajanje
pravne regulative za vanbračne drugove. Jedini i, istovremeno, najstariji jugoslovenski pravni akt
koji je priznao pravni status vanbračnoj zajednici bio je Zakon o osiguranju radnika iz 1922. godine.
Vanbračna žena umrlog radnika ili radnika koji je stradao nesrećnim slučajem na radu mogla je
prema ovom zakonu da ostvari materijalnu potporu, pod uslovom da je vanbračna zajednica trajala
najmanje jednu godinu i da je u takvoj zajednici rođeno dete. 496 Materijalna potpora se sastojala u
isplati rente u toku 3 godine od smrti osiguranika i iznosila je četvrtinu rente vanbračnog druga ili

492
Tako Troicki, 1934, str. 142.
493
Videti Urošević, L., Pravosuđe i pisano pravo u srednjevekovnoj Srbiji, Beograd, 1939, str. 125.
494
Videti opširnije Konstantinović, 1945, str. 149.
495
Navedeno prema Müller-Freienfels, str. 268.
496
Videti par. 74. tačka 3. Zakona o osiguranju radnika (Službene novine, br. 117/1922).

134
 njegovog prava na rentu u slučaju smrti osiguranika, a trećinu obezbeđene zarade osiguranika u
slučaju pogibije vanbračnog druga i isplaćivala se do smrti udovice ili njene ponovne udaje.
Stav prema vanbračnim zajednicama nije se bitnije promenio ni u toku Drugog
svetskog rata, osim u dva slučaja koji predstavljaju izuzetak u pogledu pravnog tretmana vanbračnih
drugova. Jedan od njih bilo je Uputstvo za vođenje matičnih knjiga, koje je donelo Zemaljsko
antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Hrvatske 1944. godine. Po ovom Uputstvu kao valjani
brak upisuje se u matičnu knjigu venčanih i takav brak koji je nastao prema običajima pojedinog
kraja, ukoliko se takva veza u narodnom shvatanju smatra bračnom vezom. 497 Drugi pravni akt bila
je Odluka Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije o davanju pomoći porodicama čiji su
hranioci u zarobljeništvu iz 1944. godine. Pravo na pomoć priznato je ovom odlukom i vanbračnoj
ženi čiji je hranilac lice koje se nalazi u zarobljeništvu ili je poginulo u ratu, a vanbračna žena je
živela sa njim u zajedničkom domaćinstvu 6 meseci pre njegovog odlaska u vojsku ili ju je on
pretežno izdržavao. 498
Ustav FNRJ i Osnovni zakon o braku iz 1946. godine nisu poznavali ustanovu
vanbračne zajednice niti su priznavali postojanje bilo kakvih prava osobama koje u takvim
zajednicama žive. Sudska praksa najviših jugoslovenskih sudova bila je, u izvesnom smislu, još
konzervativnija od tadašnjih zakonskih propisa i svojim isključivim stavom o nedopuštenosti
održavanja vanbračnih zajednica doprinela je da zadugo u javnom mnjenju ostane stigma njihove
nemoralnosti i nezakonitosti. 499 Takav stav, međutim, nije odgovarao činjenicama. Ni jednim
zakonom, naime, vanbračne zajednice nisu bile zabranjene, izuzev vanbračne zajednice sa
maloletnim licem, koja je bila zabranjena i tada, a i sada je sankcionisana krivičnopravnim normama
kao krivično delo. Izvan granica krivičnog zakonodavstva, dakle, postojanje vanbračnih zajednica
nikako nije moglo biti kvalifikovano kao nezakonito, pa se za ovakvu praksu sudova slobodno može
reći da je bila contra legem.
Uprkos nastojanja sudske prakse da se vanbračnoj zajednici uskrati pravna zaštita,
takva zajednica je faktički stvarala određene imovinske odnose koji su se morali rešavati onda kada
bi postali sporni. Budući da je vanbračna zajednica po pravilu i ekonomska zajednica, vanbračni
drugovi su istovremeno i učesnici u raznovrsnim odnosima imovinskog karaktera. Odricanje svake
pravne zaštite u ovakvim situacijama pogodovalo je u više navrata izraženom shvatanju sudova o
društveno poželjnom vidu odnosa između polova, ali je vodilo i tolerisanju bespravnog prisvajanja
imovine i besplatnog iskorišćavanja tuđe radne snage, što ni jedan pravni poredak ne može ostaviti
ravnodušnim. Tako se dogodilo da upravo sudska praksa bude najpre u prilici da izmeni svoj raniji
netrpeljiv stav prema vanbračnim zajednicama. Kako, međutim, za takvu praksu nije postojao
nikakav oslonac u zakonu niti u bilo kojem drugom normativnom aktu, Savezni vrhovni sud je, radi
ujednačavanja prakse, intervenisao donošenjem Uputstva o načinu rešavanja sporova koji nastaju u
vezi sa vanbračnim zajednicama. 500 Osnovna namera suda bila je da u Uputstvu izvrši selekciju
imovinskopravnih zahteva vanbračnih drugova. Sa jedne strane, među pravima koja se ni pod
kakvim uslovima nisu mogla priznati vanbračnim partnerima nalazilo se pravo na izdržavanje, pravo
na nasleđivanje i sva druga prava koja nastaju na osnovu ugovora zaključenog radi obrazovanja ili

497
Navedeno prema Bosanac, 1976, str. 49–50.
498
Ibid.
499
Vrhovni sud Srbije u jednoj odluci, na primer, između ostalog, tvrdio je i sledeće: „... jer ako je zajednica života
imala za cilj održavanje vanbračnog stanja, takav je odnos zabranjen zakonom kao nemoralan i iz takvog odnosa ne
mogu nastati nikakva prava, niti se može tražiti povraćaj datog povodom takvog odnosa.” Videti rešenje Vrhovnog
suda Srbije Gzz. 144/50 od 24. aprila 1950, Zbirka odluka vrhovnih sudova i uputstava Vrhovnog suda FNRJ 1945–
1952, Beograd, 1952, odluka br. 143.
Sa sličnim stavom oglasio se i Vrhovni sud Hrvatske: „Iz samoga vanbračnog odnosa ne nastaju prava i obaveze, pa iz
toga odnosa ne može tužiteljica imati neki zahtjev ni prema ocu svog vanbračnog muža. Naša država i naše društvo ne
zaštićuju vanbračne odnose, dapače ih zabranjuju kao nedopuštene.” Videti rešenje Vrhovnog suda Hrvatske Gzz.
55/49 od 25. aprila 1949, Zbirka odluka vrhovnih sudova i uputstava Vrhovnog suda FNRJ 1945–1952, Beograd, 1952,
odluka br. 144.
500
Videti Uputstvo Saveznog vrhovnog suda Su. 42/54 od 4. marta 1954, Zbirka odluka vrhovnih sudova donetih u
krivičnom i građanskom sudskom postupku 1953–1955, Beograd, 1957, str. 42.

135
 održavanja vanbračne zajednice. Sa druge strane, Savezni vrhovni sud izdvojio je one vanbračne
zajednice koje, po sporazumu partnera, predstavljaju trajne zajednice života i rada slične braku i u
kojima nastaju značajni imovinski interesi stranaka. Takve zahteve trebalo je rešavati primenom
opštih pravnih pravila imovinskog prava, kao što su pravila o sticanju svojine i drugih stvarnih
prava, o naknadi vrednosti potrošnih stvari upotrebljenih u korist vanbračnog druga, o sticanju prava
na udeo u imovini koja je nastala zajedničkim radom i o pravno neosnovanom obogaćenju. 501 Iako
Uputstvo Saveznog vrhovnog suda nije imalo formalno obavezujuću snagu, niži sudovi su ga gotovo
bez izuzetka poštovali u svojim odlukama. Posmatrano iz današnjeg ugla, Uputstvo ne samo da je
tretiralo jedan problem za koji nije bilo apsolutno nijednog rešenja u tadašnjem pozitivnom pravu,
nego je poslužilo kao osnova za dalju evoluciju sudske prakse i kasniju zakonodavnu intervenciju. U
narednom razdoblju, koje počinje pre četvrt veka, vanbračna zajednica definitivno će dobiti karakter
nove pravne ustanove u domaćem pravu.

2. Pravno uređenje vanbračne zajednice

Uporedno pravo. U uporednom pravu moguće je razlikovati dva osnovna pristupa
pravnom uređenju pitanja koja se pojavljuju u vezi sa vanbračnim zajednicama. To su: statusni
koncept i ugovorni koncept vanbračne zajednice.
Statusni koncept. Najizrazitiji reprezentant statusnog koncepta pravnog uređenja
vanbračne zajednice jeste slovenačko pravo, prema kome vanbračna zajednica muškarca i žene koji
nisu zaključili brak ima za njih potpuno jednake ličnopravne i imovinskopravne posledice kao da su
međusobno u braku, kako u porodičnom pravu, tako i u nekim drugim granama prava (na primer, u
naslednom pravu, u stambenom pravu itd.). Zajednica života treba da je stvarna, potpuna i
dugotrajna, a između vanbračnih drugova ne sme postojati nijedna bračna smetnja zbog koje njihov
međusobni brak ne bi mogao biti punovažan. Hrvatsko pravo, za razliku od slovenačkog, opredelilo
se da odustane od propisivanja svih (van)bračnih smetnji za priznavanje pravnih dejstava vanbračnoj
zajednici, tako da jedinu smetnju postojanju vanbračne zajednice predstavlja istovremeni brak
vanbračnih partnera. Ako se, dakle, radi o zajednici života neoženjenog muškarca i neudate žene i
ako je takva zajednica trajala najmanje 3 godine, ili kraće ako je u njoj rođeno zajedničko dete, bez
obzira na to što je moguće da bi brak između vanbračnih drugova bio poništen usled postojanja
nekih bračnih smetnji, vanbračni partneri imaju pravo na sticanje i podelu zajedničke imovine i
pravo na izdržavanje. Slično hrvatskom je i rešenje makedonskog prava. Prema makedonskom
zakonu, vanbračna zajednica definisana je kao zajednica života muškarca i žene koja nije zasnovana
u saglasnosti sa odredbama zakona i koja je trajala najmanje jednu godinu. Takva vanbračna
zajednica izjednačena je sa brakom u pogledu prava na međusobno izdržavanje i prava na imovinu
stečenu za vreme trajanja zajednice. Švedsko pravo priznaje pravni status vanbračnoj zajednici koja
„podseća na brak” (reminiscent of marriage), ukoliko vanbračni partneri imaju zajedničku decu ili
zajednički registrovanu adresu, a nijedan od njih se ne nalazi u braku sa trećom osobom. U ostalim
slučajevima kvalifikacija da zajednički život partnera „podseća na brak” zavisiće od procene svih
relevantnih okolnosti svakog pojedinog slučaja. Prestankom ovakve vanbračne zajednice partneri
stiču pravo na podelu kuće i predmeta domaćinstva koji su stečeni nakon zasnivanja zajednice
života na jednake delove, nezavisno od toga koja od strana pravno figurira kao vlasnik. U
francuskom pravu dvoje lica mogu pred sudom zaključiti sporazum o solidarnosti u cilju
zajedničkog života, kojim se otvara put za sticanje većine prava i obaveza supružnika u socijalnom,
stambenom, poreskom i imovinskom pravu, ali su ograničenja znatna u naslednom pravu te u
odnosima deteta i roditelja. Zakonske smetnje za punovažnost ovakvog ugovora jesu srodstvo,
bračnost i nesposobnost za rasuđivanje. Slično je i rešenje holandskog prava, u kome se može
registrovati partnerski odnos dve osobe koje nisu u braku, nisu srodnici i nisu maloletnici, a takva
registracija im daje ista prava i dužnosti kao da su u braku (osim što se bračno očinstvo deteta
rođenog u takvoj zajednici ne može utvrđivati na osnovu zakonske pretpostavke). Panamsko pravo
predviđa da vanbračna zajednica koja je trajala 10 godina daje pravo vanbračnim drugovima da
zahtevaju od suda registraciju svog statusa. Takva registracija proizvodi retroaktivno sva pravna
dejstva punovažnog braka. Slično rešenje poznato je i pravima Gvatemale (u kome su dovoljne i 3

501
Opširnije o sadržini Uputstva i njegovom uticaju na našu sudsku praksu, videti Draškić, 1988, str. 140–163.

136
 godine zajedničkog života za registraciju), Bolivije (2 godine) i Kube (bez obzira na dužinu trajanja
zajedničkog života, ako između osoba koje žive u vanbračnoj zajednici nema bračnih smetnji). Neke
druge zemlje Srednje i Južne Amerike sužavaju pravnu zaštitu vanbračne zajednice na priznavanje
prava na zajedničku imovinu, pod uslovom da je vanbračna zajednica trajala najmanje 5 godina
(Paragvaj), odnosno da nijedan od partnera nije bio istovremeno u braku (Venecuela i Ekvador).
Meksički Građanski zakonik osigurava i pravo na nasleđivanje vanbračnoj ženi, ukoliko je
vanbračna zajednica trajala najmanje 5 godina pre smrti ostavioca i nije bilo nijedne bračne smetnje
koja bi sprečila zasnivanje punovažnog braka između vanbračnih drugova. Australijska država
Tasmanija još 1837. godine donela je zakon koji je priznao pravo na izdržavanje vanbračnoj ženi,
pod uslovom da je vanbračna zajednica trajala godinu dana, da je rođeno zajedničko dete i da je
žena bila napuštena i ostavljena bez nužnih sredstava za život. Pravo Južne Australije konstituiše
vanbračni status putem koncepta „putativnog supružnika” (putative spouse) za lica koja su u
vanbračnoj zajednici živela najmanje 5 godina u neprekidnom trajanju, ili su u toku zajedničkog
života dobili dete. Zakonodavstvo Novog Južnog Velsa definiše vanbračni status još fleksibilnije,
kao odnos osoba koje su živele kao da su u braku, na bona fide osnovi, dajući sudu ovlašćenje da
uređuje imovinske odnose stranaka i pravo na izdržavanje neobezbeđenog partnera. Najzad, prava
kanadskih provincija Ontario i Manitoba priznaju pravo na izdržavanje, pod uslovom da je
vanbračna zajednica trajala najmanje 5 godina, ili jednu godinu ukoliko je u njoj rođeno zajedničko
dete (Ontario), odnosno pod uslovom da je u vanbračnoj zajednici rođeno dete, bez obzira na to
koliko je trajala (Manitoba).
Ugovorni koncept vanbračne zajednice. U najvećem broju zakonodavstava danas u
svetu preovladava ugovorni koncept vanbračne zajednice. To znači da su vanbračni partneri
generalno slobodni da međusobno zaključuju sve vrste ugovora, pa i onih kojim će proširiti pravila
bračnog imovinskog režima na vanbračnu zajednicu, konstituisati pravo na izdržavanje ili stipulisati
pravo na nasleđivanje. Punovažnost ovakvih pravnih poslova, pri tom, podvrgava se opštim
pravilima obligacionog, stvarnog, naslednog, radnog prava ili neke druge odgovarajuće grane
prava. 502 Ugovorni koncept vanbračne zajednice poznat je pristup u pozitivnom pravu država
članica Evropske unije. Ipak, najistaknutijeg predstavnika koncepta ugovornog regulisanja odnosa u
vanbračnoj zajednici treba tražiti u pravu sudske prakse nekoliko država Sjedinjenih Američkih
Država. Najznačajnija i najpoznatija odluka američkog pravosuđa došla je iz Vrhovnog suda
Kalifornije u predmetu Marvin v. Marvin. Njena važnost zasniva se na ubedljivom i dobro
obrazloženom stavu sudskog veća, po kome je zadatak suda da pronađe i uobliči svako pravno
rešenje koje bi bilo podobno da zaštiti imovinska prava osoba koje žive u vanbračnoj zajednici.
Ključna uloga rezervisana je, pri tom, za ugovor koji je, po pravilu, zaključen na izričit način
usmenim ili pismenim putem, a odnosi se na uređenje imovinskih prava vanbračnih drugova.
Francuska sudska praksa, rukovođena idejom i potrebom zaštite imovinskih interesa ekonomski
slabije strane u vanbračnoj zajednici, a suočena sa potpunom pravnom prazninom u Francuskom
građanskom zakoniku pre donošenja propisa o građanskom paktu o solidarnosti i konkubinatu
(PACS) ili u slučaju njegovog odsustva, pozivala se na ugovor o ortakluku. Koristeći pojam ovog
ugovora, kao sporazuma dve strane da ujedine svoju imovinu ili svoj rad u nameri da učestvuju u
prihodu ili u zaradi koji iz toga mogu da proizađu, francuski sudovi vršili su deobu zajedničke
imovine vanbračnih drugova nakon prestanka vanbračne zajednice. Za punovažnost ugovora o
ortakluku potrebno je da on bude zaključen u pismenoj formi, ali je preovladao stav da, čak i
ukoliko nedostaje ovaj uslov, treba da bude priznato njegovo postojanje u prošlosti pod imenom
faktičkog ortakluka (societé de fait). U engleskom pravu vanbračni partneri su slobodni da
zaključuju ugovore o zajedničkom životu (living together agreements) i da njima uređuju
međusobne imovinske odnose.
U srpskom pravu vanbračna zajednica predstavlja pravnu ustanovu čija se pravna
priroda može odrediti pomoću tri ključna elementa. To su: (1) zajednica života

502
Komitet ministara Saveta Evrope preporučio je državama članicama da poštuju sve ugovore koje zaključe vanbračni
partneri u pogledu svoje imovine, kako za vreme trajanja vanbračne zajednice tako i za slučaj njenog prestanka, kao i
sva raspolaganja koja vanbračni partneri učine jedno drugom putem testamenta. Videti Preporuku Saveta Evrope o
važnosti ugovora između osoba koje žive zajedno kao vanbračni partneri i njihovih testamentalnih raspolaganja (1988).

137
vanbračnih partnera, (2) dužina trajanja zajednice života i (3) smetnje za konstituisanje
zakonskog pojma vanbračne zajednice.
(1) Zajednica života vanbračnih partnera. Postojanje zajednice života
vanbračnih partnera jeste prva i osnovna kvalifikatorna okolnost zakonskog pojma
vanbračne zajednice i očigledno je pozajmljena iz domena bračnog prava. 503 Zajednica
života treba da je stvarna i potpuna, što znači da se i po svojoj sadržini i po spoljnim
manifestacijama može upodobiti bračnom odnosu. Drugim rečima, to je takva zajednica
koja podrazumeva zadovoljavanje uzajamnih emotivnih, seksualnih, prokreativnih,
etičkih, kulturnih i ekonomskih potreba jedne žene i jednog muškarca. 504 Nema,
međutim, zajednice života koja bi bila podobna da kvalifikuje postojanje vanbračne
zajednice ako nedostaje zajedničko stanovanje vanbračnih partnera. O tome se više puta
nedvosmisleno izjašnjavala i domaća pravna teorija 505 i celokupna dosadašnja sudska
praksa. 506
(2) Dužina trajanja zajednice života. Kako se postojanje vanbračne zajednice ne
može dokazati nikakvim pravnim aktom, trajanje zajednice života partnera od suštinskog
je značaja za formiranje zakonskog pojma vanbračne zajednice. Sa jedne strane, trajanje
je konstitutivni element za nastanak takve veze između partnera koja je uopšte podobna
da bude proglašena zajednicom života. Sa druge strane, trajnost zajedničkog života
doprinosi sticanju uvažavanja takve zajednice u očima sredine u kojoj partneri žive.
Zajednica, zapravo, mora trajati toliko dugo da se lako može ustanoviti sličnost sa
brakom. U najmanju ruku vanbračna zajednica treba da je zasnovana sa namerom da traje
neodređeno vreme. Po tom obeležju se vanbračna zajednica razlikuje od sporadičnih
vanbračnih seksualnih veza, u kojima nema zajednice života ni namere partnera da se
uspostavi odnos koji bi okolina smatrala dovoljno stabilnim da bi mogao ličiti na brak. U
srpskom pravu dugogodišnje trajanje vanbračne zajednice postavljeno je kroz zahtev da
ona bude „trajnija zajednica”, što bi trebalo da znači da ona ne mora nužno biti
dugotrajna, nego da je važnije od toga da su partneri koji žive u vanbračnoj zajednici
imali nameru da zasnuju zajednicu života čije trajanje nije bilo privremeno ili
ograničeno. 507

503
O razlikama koje, ipak, postoje između obaveze vođenja zajedničkog života u braku i u vanbračnoj zajednici, videti
Draškić, 1988, str. 127.
504
Tako Zupančič, 1981, str. 358. Ustavni sud Srbije je nedavno odbio predlog za utvrđivanje neustavnosti čl. 4. st. 1.
Porodičnog zakona, koji vanbračnu zajednicu definiše kao trajniju zajednicu života žene i muškarca. Videti odluku
Ustavnog suda IU – 347/2005 od 22. jula 2010. godine. Iz arhive suda.
505
Videti Stevanov, 1978, str. 82, Zupančič, 1981, str. 358, Draškić, 1988, str. 128. Suprotno shvatanje, u smislu da
zajedničko stanovanje nije činjenica koja je neophodna za konstituisanje vanbračne zajednice, videti u Cvejić-Jančić,
1995, str. 213.
506
U sudskoj praksi iz vremena pre dezintegracije SFRJ zabeležena je, kao kuriozitet, zapravo samo jedna sudska
odluka u kojoj zajedničko stanovanje vanbračnih partnera nije predstavljalo uslov za priznanje da vanbračna zajednica
postoji. Naime, u toj sudskoj odluci bilo je utvrđeno dugogodišnje postojanje vanbračne zajednice, uprkos činjenici da
vanbračni partneri nikada nisu delili zajedničko prebivalište, te da je partnerka stalno živela u Splitu a njen vanbračni
drug u Drvaru. Predmet tužbenog zahteva, međutim, bio je prestanak prava na izdržavanje koje je vanbračna partnerka
ostvarivala od svog razvedenog supruga, a na osnovu činjenice da je zasnovala vanbračnu zajednicu. Ostalo je, stoga,
otvoreno pitanje da li bi isti sud utvrđeno činjenično stanje kvalifikovao na isti način i u hipotezi da je bio postavljen
zahtev za sticanje, a ne za prestanak prava na izdržavanje po osnovu zajedničkog života u vanbračnoj zajednici, koji
nije bio praćen i zajedničkim prebivalištem. Videti presudu Vrhovnog suda Hrvatske Rev. 2086/85 od 5. decembra
1985, Pregled sudske prakse, Prilog Naše zakonitosti, br. 30/1986, odluka br. 86.
507
Videti čl. 4. Porodičnog zakona. Većina prava u uporednom pravu, takođe, izbegava da definiše vanbračnu
zajednicu pomoću striktnog roka njenog trajanja. Jedno od retkih zakonodavstava koja to čine jeste panamsko, koje

138
 Na pitanje šta se smatra trajnijom vanbračnom zajednicom treba da odgovori
sudska praksa, kao i uvek kada je u pitanju tumačenje pravnih standarda. Primena
navedenih odredbi, međutim, nikako ne bi smela da se svede na bilo kakav automatizam,
već na svestrano ispitivanje činjeničnog stanja i ocenu svih relevantnih okolnosti.
(3) Smetnje za konstituisanje zakonskog pojma vanbračne zajednice. Treći
element neophodan za razumevanje pravne prirode vanbračne zajednice u domaćem
pravu odnosi se na zahtev da između vanbračnih partnera u vreme zasnivanja vanbračne
zajednice nije postojala nijedna bračna smetnja (bračnost, nesposobnost za rasuđivanje,
srodstvo, starateljstvo, maloletstvo ili mane volje).508
Vanbračna zajednica koja ispunjava zakonske uslove u pogledu svog postojanja,
trajanja i odsustva bračnih smetnji, proizvodi na planu porodičnog prava pravne posledice
koje se tiču prava na usvajanje deteta, na utvrđivanje očinstva deteta začetog uz
biomedicinsku pomoć, na izdržavanje i na zajedničku imovinu vanbračnih partnera. 509 U
skladu sa specifičnom definicijom porodice u odredbama o zaštiti od nasilja u porodici,
pravo na zaštitu od nasilja u porodici rezervisano je za vanbračne partnere nezavisno od
toga da li vanbračna zajednica ispunjava zakonske uslove ili ne, te da li još uvek traje ili
je prestala. Kako ovaj udžbenik sledi sistematiku zakonskih tekstova, o ovim pravima
biće reči (ili je već bilo reči) u posebnim delovima koji su u celini posvećeni navedenim
oblastima.

predviđa da vanbračna zajednica (unión de hecho) koja je trajala 10 godina daje pravo vanbračnim partnerima da
zahtevaju od suda registraciju svog statusa. Takva registracija proizvodi retroaktivno sva pravna dejstva punovažnog
braka. Videti čl. 1. Zakona o vanbračnim zajednicama. Slična rešenja poznata su i pravima Gvatemale (u kome su
dovoljne 3 godine zajedničkog života za registraciju) i Bolivije (2 godine). Videti čl. 173. Građanskog zakonika
Gvatemale i čl. 12. Zakonika o porodici Bolivije. Od evropskih prava slično rešenje sadrže makedonsko pravo, koje
zakonskom vanbračnom zajednicom smatra onu koja je trajala najmanje godinu dana, te hrvatsko i bosansko-
hercegovačko pravo, za koje je vanbračna zajednica dugotrajna ako je trajala najmanje 3 godine, ili kraće ako je u njoj
rođeno zajedničko dete. Videti čl. 13. Zakona o porodici Makedonije, čl. 3. Obiteljskog zakona Hrvatske i čl. 3.
Porodičnog zakona Federacije Bosne i Hercegovine. Najzad, pravo Južne Australije konstituiše status „putativnog
supruga” (putative spouse) za osobe koje su živele u vanbračnoj zajednici najmanje 5 godina. Videti par. 11(1) Zakona
o porodičnim odnosima Južne Australije.
U uporednom pravu se često sreće i drugačije rešenje, prema kome je minimalno trajanje vanbračne zajednice
pretpostavka za sticanje ili gubitak tačno određenih prava vanbračnih partnera. Tako, na primer, holandsko pravo
predviđa da razvedeni bračni drug gubi pravo na izdržavanje od svog ranijeg supružnika ukoliko zasnuje vanbračnu
zajednicu koja je trajala najmanje 3 meseca. Videti čl. 160. Holandskog građanskog zakonika. Zakonodavstvo
Paragvaja priznaje vanbračnim partnerima pravo na zajedničku imovinu ako je vanbračna zajednica trajala najmanje 5
godina, a meksičko pravo osigurava vanbračnoj ženi pravo na zakonsko nasleđivanje ako je zajednica života trajala
najmanje 5 godina pre smrti ostavioca i nije bilo nijedne bračne smetnje koja bi sprečila zasnivanje punovažnog braka
vanbračnih partnera. Videti čl. 1. Zakona o građanskim pravima žena Paragvaja i par. 1635. Meksičkog građanskog
zakonika
508
Videti čl. 4. Porodičnog zakona. U uporednom pravu, takođe, sticanje vanbračnog statusa vezuje se ponekad za
odsustvo svih bračnih smetnji (čl. 12. Zakona o braku i porodičnim odnosima Slovenije, par. 1635. Meksičkog
građanskog zakonika, čl. 1. Zakona br. 1289 Kube), ili samo bračne smetnje bračnosti (čl. 1. Zakona o vanbračnim
zajednicama Ekvadora, čl. 1. Zakona o zajedničkoj kući vanbračnih partnera Švedske, čl. 3. Obiteljskog zakona
Hrvatske, čl. 3. Porodičnog zakona Federacije Bosne i Hercegovine itd.).
509
U drugim granama prava vanbračna zajednica nije predviđena kao pravni institut. Izuzetak predstavlja Zakon o
obligacionim odnosima, koji predviđa da pravo na pravičnu novčanu naknadu za pretrpljene duševne bolove zbog smrti
ili teškog invaliditeta ima i vanbračni drug, ako je između njega i umrlog, odnosno povređenog postojala trajnija
zajednica života. Videti čl. 201. st. 4. Zakona o obligacionim odnosima.

139
TREĆI DEO:

DETE

140
 PRVA GLAVA
DETE POD RODITELJSKIM STARANJEM

Odeljak 1.
OPŠTI POJMOVI O ODNOSU DETETA I RODITELJA
1. Pojam i predmet odnosa deteta i roditelja
Odnos deteta i roditelja predstavlja predmet posebnog dela porodičnog prava, koji
obuhvata skup pravnih pravila za uređenje odnosa koji u porodici nastaje rađanjem ili
usvajanjem. Pravno uređenje odnosa deteta i roditelja ogleda se u propisivanju
pretpostavki za zasnivanje roditeljskopravnog odnosa (porodični status deteta) i
normiranju, sa jedne strane, onih prava koje dete ostvaruje na osnovu svog statusa (prava
deteta), a sa druge strane, sadržine, vršenja, lišenja i prestanka roditeljskog prava, što čini
prava i obaveze roditelja prema detetu (roditeljsko pravo). 510
Odnos deteta i roditelja nastaje prirodnim putem i zasniva se na biološkoj činjenici
rađanja. Dete je, međutim, i nakon rođenja još izvesno vreme nesposobno da se samo
stara o sebi, što znači da mu je za opstanak i razvoj potrebna pomoć odraslih, a to su pre
svih njegovi roditelji. Sa druge strane, odnos deteta i roditelja u određenom stadijumu
civilizacijskog razvitka dobio je i pravni karakter, koji se manifestuje u posebnom
pravnom normiranju njegove sadržine. Taj element društvene ili javne kontrole koji je
ušao u jedan eminentno privatni odnos predstavlja, štaviše, jednu od prekretnica u
celokupnom društvenom razvitku, jer označava verovatno prvu podelu moći, ne samo
između roditelja i dece već i između roditelja i ostatka društva. 511 Razume se, od
konkretnog društvenog uređenja, od društvenog razvoja i od potreba ljudi zavisi koja će
prava i dužnosti imati roditelji prema svom detetu i u kom obimu će ih vršiti. Društveni
element odnosa roditelja i deteta, za razliku od biološke komponente, nije konstantan, već
promenljiv. Najzad, od sredine prošlog veka u odnos deteta i roditelja unet je jedan novi
element, koji predstavlja korpus posebnih prava deteta. Suština ovog koncepta sastoji se u
tome da dete nije objekt roditeljskog prava, nego subjekt, koji uz pomoć roditelja
slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog života, u skladu, razume se, sa svojom
zrelošću i godinama starosti.
Odnos deteta i roditelja može da nastane i veštačkim putem, zasnivanjem usvojenja.
Na taj način dete koje je bilo bez roditeljskog staranja ili je imalo neodgovarajuće
roditeljsko staranje prirodnih roditelja, dobija u usvojiteljima roditelje koji će imati
jednak pravni položaj kao da su prirodni roditelji.
Istorija odnosa dece i roditelja. Odnosi dece i roditelja prolazili su tokom istorije
kroz različite faze, poprimajući odlike koje su im postepeno menjale karakter i fizionomiju. Taj put

510
U pravnoj literaturi nailazi se, međutim, i na drugačiju terminologiju, prema kojoj se oblast porodičnog prava koja
se bavi uređenjem odnosa između roditelja i deteta naziva roditeljskim pravom, a roditeljsko pravo označava imenom
dužnosti i prava roditelja prema deci, odnosno dužnosti i prava dece prema roditeljima. Tako Mladenović, 1981, II, str.
10, Đurović, 1988, str. 145.
511
Tako Stoljar, S.J., International Ecyclopedia of Comparative Law, Volume IV, Chapter 7, str. 3.

141
 obeležava, na početku, neograničena vlast oca nad detetom u rimskom pravu, potom očinska ili
roditeljska vlast koju normiraju prve kodifikacije građanskog prava, a na kraju koncept o pravima
dece kao ljudskim pravima.
Rimsko pravo. Rimska patria potestas predstavljala je doživotnu i jaku vlast kućnog
starešine (pater familiasa) nad decom i svim daljim potomcima. Budući da rimsko pravo nije
poznavalo ustanovu punoletstva u današnjem smislu reči, sin koji je odrastao i zasnovao sopstvenu
porodicu bio je lice alieni iuris i nalazio se i dalje pod vlašću svog pater familiasa. Obrnuto, čak i
dečak je mogao postati lice sui iuris i pater familias ukoliko bi umrli svi njegovi muški preci, bez
obzira na to što on sam nije imao dece i potomaka nad kojima bi mogao vršiti svoju vlast pater
familiasa. 512 Otac je, međutim, mogao sam otpustiti sina iz svoje patriae potestatis pravnim poslom
koji se zvao emancipatio. 513 Sadržina patriae potestatis obuhvatala je različita lična i imovinska
ovlašćenja prema detetu. Lična prava odnosila su se na: (1) ius vitae ac necis (pravo odlučivanja o
životu i smrti deteta), (2) ius vendendi (pravo prodaje deteta), (3) ius vindicandi (pravo oca da traži
izručenje svoje dece od trećih lica koja su ih zadržavala) i (4) pravo pater familiasa na davanje
načelnog pristanka za sklapanja braka dece. 514 Što se tiče imovinskih prava, sva lica pod patriam
potestatem smatrana su licima bez pravne i poslovne sposobnosti, što znači da nisu mogla imati
imovinu niti su svojim izjavama volje mogla stvarati za sebe imovinska prava i obaveze. Međutim,
već pred kraj republike položaj lica alieni iuris počeo se menjati, te su ona tokom klasičnog i
postklasičnog perioda faktički, iako ne pravno, postepeno izjednačavana sa licima sui iuris. Tako je i
u imovinskim odnosima došlo vremenom do znatnih promena u sadržini patriae potestatis. Pretor je,
na primer, u jednom trenutku počeo davati pravo trećim licima da u određenim slučajevima podignu
tužbu protiv pater familiasa za obaveze koje su preuzela lica alieni iuris (actiones adiecticiae
qualitatis); otac je mogao dati sinu određeni deo imovine na samostalno upravljanje i raspolaganje,
mada se on i dalje pravno smatrao vlasnikom (peculium profecticium); od vremena Avgustove
vladavine filius familias koji je bio vojnik imao je pravo na celokupnu imovinu koju je stekao u
vojnoj službi (peculium castrensae), dok je za vlade cara Konstantina sa imovinom stečenom u
vojnoj službi izjednačena imovina koju bi sin stekao vršeći javnu službu, crkveno zvanje ili
slobodnu profesiju (peculium quasi castrensae). Najzad, krajem dominata zakonodavstvo je
omogućilo deci da se smatraju vlasnicima imovine koju steknu po bilo kom osnovu od svih trećih
lica, iako je pravo upravljanja i uživanja i dalje doživotno pripadalo ocu (bona adventicia). 515
Pod patriam potestatem dolazilo se rođenjem, adrogacijom, adopcijom i
legitimacijom. Rođenjem je dete dolazilo pod patriam potestatem samo ako je bilo začeto i rođeno u
braku, dok su vanbračna deca (liberi naturales) bila lišena pravne veze prema ocu i nalazila su se u
srodničkom odnosu samo prema majci i njenim srodnicima. Adrogacija (adrogatio) je predstavljala
usvojenje lica sui iuris, što je značilo da pater familias, zajedno sa svim njemu potčinjenim licima i
čitavom imovinom, prelazi u porodicu i pod patriam potestatem usvojioca (adroganta). Žene i deca
nisu se mogli adrogirati (jer nisu bili lica sui iuris), dozvoljavana je adrogacija samo jedne osobe i
samo osobama koje su bile starije od 60 godina, a razlika u godinama između adroganta i
adrogiranog morala je iznositi najmanje 18 godina. Adopcija (adoptio) je bila oblik usvojenja
namenjen licima alieni iuris, koja su na taj način prelazila iz jedne porodice i patriae potestatis u
drugu porodicu i pod vlast novog pater familiasa. 516 U Justinijanovom pravu uvedena je razlika
između potpunog usvojenja (adoptio plena) i nepotpunog usvojenja (adoptio minus plena). U prvom

512
Tako Horvat, 1977, str. 81.
513
Opširnije o oblicima emancipacije u rimskom pravu videti kod Horvata, 1977, str. 87–88.
514
U početku patria potestas je zaista bila gotovo neograničena i apsolutna lična vlast oca nad detetom, ali sa
raspadanjem stare rimske patrijarhalne seljačke porodice ona sve više slabi. Tako, na primer, pravo odlučivanja o
životu i smrti deteta još u staro doba ograničavano je mišljenjem porodičnog saveta, potom intervencijom cenzora, da
bi zakonodavstvo pred kraj republike i u doba dominata već znatno umanjilo sadržinu patriae potestatis. Krajem
dominata usmrćenje dece proglašeno je ubistvom, kažnjavanje dece zbog težih prestupa predato je u nadležnost
državnom sudu, a patria potestas pretvorena je u vlast vaspitavanja i vaspitnog kažnjavanja dece od strane oca. Videti
opširnije Horvat, 1977, str. 82.
515
Tako Horvat, 1977, str. 82–83, Stojčević, 1979, str. 65.
516
Opširnije o adopciji rimskog prava videti kod Horvata, 1977, str. 85. i Stanojevića, 1994, str. 134.

142
 slučaju adoptirani je descendent adoptanta s očeve ili majčine strane, koji na taj način potpuno
prelazi u novu porodicu i stiče nasledno pravo. U svim drugim slučajevima (adoptio minus plena)
adopcija nije raskidala raniju patriam potestatem niti je gasila nasledna prava prema ranijoj
porodici, a filius adoptivus je sticao pravo zakonskog nasleđivanja samo prema usvojiocu. Najzad,
legitimacija (legitimatio) bila je ustanova izgrađena, takođe, tek u Justinijanovom pravu, na osnovu
koje se vršilo pozakonjenje vanbračne dece iz konkubinata. Postojala su tri oblika legitimacije:
pozakonjenje naknadnim brakom roditelja (legitimatio per subsequens matrimonium), pozakonjenje
upućivanjem sina za dekuriona ili udajom kćerke za dekuriona (legitimatio per oblationem curiae) i
pozakonjenje gde više nije bilo mogućnosti za sklapanje braka roditelja (legitimatio per rescriptum
principis).
Srednji vek. Institut očinske vlasti nadživeo je robovlasnički društveni poredak, tako
da se može sresti, na primer, u srednjovekovnom nemačkom običajnom pravu pod nazivom
mundium. Nemačko društvo toga doba bilo je, kao i rimsko, veoma patrijarhalno, otac se smatrao
vrhovnim gospodarom žene i dece, ali je, ipak, očinska vlast koju je označavao mundium od samog
početka sadržavala i ideju o dužnostima oca. Za razliku od rimske patriae potestatis, očinska vlast u
nemačkom pravu podrazumevala je da i dete, takođe, može imati zakonska prava, te da šira porodica
igra važnu ulogu u zaštiti interesa dece. Obe ove ideje imaće važnu ulogu u budućim evropskim
kodifikacijama, u kojima će odnosi roditelja i dece biti posebno pravno normirani. 517
Ustanova usvojenja, međutim, uglavnom nije bila poznata srednjovekovnim pravnim
izvorima i spominje se sasvim izuzetno u ponekim od italijanskih gradskih statuta (Pisa, Bologna,
Venezia).
Prve kodifikacije građanskog prava. Institut očinske vlasti preuzeli su, uz izvesna
ograničenja, Francuski građanski zakonik 1804. godine i Austrijski građanski zakonik 1811. godine.
Određujući sadržaj očinske vlasti, Francuski građanski zakonik na prvo mesto stavljao je dužnost
deteta da iskazuje pažnju i poštovanje roditeljima. 518 Iz ove odredbe moglo bi se zaključiti da su
majka i otac bili ravnopravni u vršenju prava prema deci, ali nije bilo tako. Najtačnije bi bilo reći da
je očinska vlast bila rezervisana, na prvom mestu, za oca, a tek u slučaju njegovog izostanka za
majku. Nikada, međutim, nije bila konstituisana roditeljska vlast za oboje u isto vreme. 519 Detetu je,
potom, bilo izričito zabranjeno da napusti očinsku kuću, otac je imao pravo da zahteva da se
njegovo neposlušno dete zatvori, pravo da upravlja i uživa imovinu deteta imao je otac itd. Tek u
drugom planu bile su predviđene dužnosti oca i majke u pogledu ličnosti i imovine deteta. Slično je
postupao i Austrijski građanski zakonik. On načelno govori o zajedničkim pravima i dužnostima
roditelja da vaspitavaju dete, da se staraju o njegovom životu i zdravlju, da ga izdržavaju, da
rukovode njegovim postupcima itd., odnosno o obavezi dece da slušaju i poštuju roditelje.520
Međutim, vršenje svih zajedničkih prava roditelja prema deci bilo je izričitim odredbama zakona
rezervisano samo za oca. Tako su deca obavezno dobijala prezime svog oca, njegov grb i sva ostala
prava koja pripadaju očevoj porodici i njegovom staležu, očinska vlast obuhvatala je pravo oca da
vaspitava dete za ono zanimanje koje on nađe kao pogodno za dete, otac je imao pravo na
upravljanje imovinom deteta, otac je imao pravo na davanje saglasnosti za zaključenje braka
maloletnog deteta, dužnost oca je bila da se stara o izdržavanju deteta itd. 521 Oba zakona višestruko
su diskriminisala vanbračnu decu, posebno zbog ograničavanja mogućnosti da se sudskim putem
utvrdi vanbračno očinstvo. Krajem 19. veka, međutim, Nemački građanski zakonik (1896. godine)
uveo je, umesto pojma očinske vlasti, institut roditeljske vlasti. Iako prava ravnoteža u pravima i
dužnostima nije bila uspostavljena između majke i oca, jer su za vreme trajanja braka sva prava
vezana za imovinu deteta pripadala ocu, dok je majka imala prvenstveno pravo i dužnost da se stara

517
Videti opširnije Wieacker, Privatrechtsgeschichte der Neuzeit, Göttingen, 1967, str. 229.
518
Videti čl. 371. Francuskog građanskog zakonika.
519
Videti prvobitni tekst čl. 373. Francuskog građanskog zakonika.
520
Videti par. 139. i par. 144. Austrijskog građanskog zakonika.
521
Videti par. 146–154. Austrijskog građanskog zakonika. Videti i Prokop, 1972, str. 16.

143
 o ličnosti deteta, to je, ipak, bio znak većeg uvažavanja majke kao drugog roditelja i nešto boljeg
položaja deteta. 522
Ustanova usvojenja imala je, takođe, duboko patrijarhalni karakter u prvim velikim
kodifikacijama građanskog prava. Kako je svrha usvajanja bila da se zadovolji interes porodica u
kojima nije bilo prirodnih potomaka, zakonski model usvojenja imao je karakter pretežno privatne
ustanove, zahtevao je da budući usvojilac bude bez dece i u životnoj dobi koja pruža sigurnost da
više neće moći da postane roditelj, 523 mogle su se usvajati i maloletne i punoletne osobe, usvojenik
nikada nije sasvim napuštao porodicu svojih bioloških srodnika niti je ulazio potpuno u porodicu
svojih usvojilaca itd.
Prava dece kao ljudska prava. Tokom 20. veka u pravnom uređenju odnosa roditelja
i dece dogodile su se promene, veće i značajnije nego bilo kada ranije u istoriji ljudskog društva.
Patrijarhalni model uređenja porodičnih odnosa definitivno je napušten, uspostavljena je
ravnopravnost žene i muškarca u sticanju i vršenju svih porodičnih prava, deci rođenoj izvan braka
priznata su sva prava koja pravni sistem garantuje deci rođenoj u braku. Umesto instituta očinske ili
roditeljske vlasti prihvaćena je ustanova roditeljskog prava, odnosno roditeljskog staranja, kao
zakonski pojam za skup prava i obaveza koje u porodičnom pravu postoje između roditelja i dece.
Najzad, već početkom prošlog veka formiralo se uverenje da prava dece treba da budu priznata i
zaštićena na poseban način i putem specijalnih međunarodnih dokumenata. 524 Proces
internacionalizacije prava dece odvijao se kroz sazrevanje uverenja da se na prava dece mogu i
moraju primenjivati standardi usvojeni od međunarodne zajednice. Prvi korak u tom pravcu
predstavljala je Deklaracija o pravima deteta („Ženevska deklaracija”), koju je usvojila Skupština
Društva naroda 1924. godine. Deklaracija je sadržavala sedam principa koji su bili opšti, ali je
princip da u slučaju opasnosti prvo deci treba ukazati pomoć od tada postao fundamentalni princip u
borbi za prava dece. Sledeći važan događaj u istoriji međunarodne zaštite prava dece bilo je
usvajanje nove Deklaracije o pravima deteta na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 1959.
godine. Ova Deklaracija izložila je sasvim određenu i čvrstu koncepciju o tome kakva i koja bi
trebalo da budu prava dece, obuhvatajući i pravno definišući, po prvi put u jedinstvenom aktu, sve
situacije koje utiču na položaj deteta. Prava dece su, do tada, uvek bila tretirana kao „dodatak” uz
materiju koja je predstavljala glavni predmet međunarodnopravnog regulisanja prava čoveka. Od
donošenja Deklaracije, naprotiv, prava deteta se mogu smatrati posebnom kategorijom prava
čoveka, čiji je smisao u tome da od samog rođenja budu obezbeđena prava koja opredeljuju pravni
položaj deteta i bitno utiču na njegov život u detinjstvu, ali su jednako važna i za njegov kasniji
život i doba potpune psihičke i fizičke zrelosti.
Međutim, posmatrana iz ugla obaveze država da poštuju i štite prava deteta,
Deklaracija Ujedinjenih nacija malo je pridodala onome što je već bilo učinjeno četvrt veka ranije.
Budući da je bila reč o deklaraciji, a ne o međunarodnom ugovoru, i ovaj dokument je ostao samo
svečana preporuka principa kojih bi trebalo da se pridržavaju – ali nisu ni na koji način pravno
obavezne da to čine – sve zemlje članice Ujedinjenih nacija. Zbog toga je sedamdesetih godina
započela diskusija o mogućnosti da se u okviru Ujedinjenih nacija formuliše jedna konvencija koja
bi se odnosila na prava deteta i koja bi postala deo međunarodnog prava. Posle skoro
desetogodišnjeg rada na pripremi odgovarajućeg teksta Generalna skupština Ujedinjenih nacija
usvojila je Konvenciju o pravima deteta 1989. godine. 525 Sadržina Konvencije raspoređena je u
Preambulu i tri posebna dela. Preambula, najpre, detaljno objašnjava načela na kojima treba da budu
zasnovana prava deteta i uspostavlja vezu sa drugim međunarodnim instrumentima koji se odnose
na ljudska prava. Među načelima u Preambuli pominje se, na prvom mestu, priznavanje urođenog
dostojanstva i jednakih i neotuđivih prava svih pripadnika ljudske zajednice, što predstavlja izvorište

522
Tako Prokop, 1972, str. 13.
523
Da usvojilac mora imati najmanje 50 godina zahtevali su, na primer, Francuski građanski zakonik do reforme iz
1923. godine, Austrijski građanski zakonik do novela iz 1914. godine, Nemački građanski zakonik iz 1896. godine itd.
524
Tako Čok, V., Smisao i sadržina posebnih prava deteta, Pregled, br. 10/1979, str. 1143.
525
Prema najnovijim podacima, Konvenciju o pravima deteta ratifikovale su 192 države članice Ujedinjenih nacija. To
nisu učinile samo još Sjedinjene Američke Države i Somalija. Videti http://www.ohchr.org.

144
 same ideje ljudskih prava. Otuda nikakva državna prinuda ne može ni da daruje ni da oduzme neka
osnovna i neotuđiva prava i slobode. Iz takvog poimanja čoveka i ljudskog dostojanstva proističe i
načelo nediskriminacije, koje je toliko važno za uživanje ljudskih prava. Načelo nediskriminacije
znači da čoveku ne mogu biti uskraćena njegova prava samo zbog toga što poseduje neko urođeno
svojstvo (kao što je, na primer, rasa ili pol), ili zbog toga što se objektivno svrstava u neku društvenu
grupu (kao što je nacija ili religija), ili, napokon, zbog toga što je neko njegovo svojstvo plod
njegovog slobodnog opredeljenja (kao što je, recimo, političko uverenje). Tekst Konvencije, potom,
izlaže katalog zaštićenih prava deteta, kao i prava, obaveze i odgovornosti roditelja i obaveze
država. Prvih pet članova Konvencije predstavljaju, u izvesnom smislu, uvodne odredbe i načela
kojima će se međunarodna zajednica rukovoditi ustanovljavajući i zaštićujući osnovna prava deteta.
Dete se definiše kao „ljudsko biće koje nije navršilo osamnaest godina života, ako se, na osnovu
zakona koji se odnosi na dete, punoletstvo ne stiče ranije.” 526 Konvencija polazi od načela da su u
svim aktivnostima koje se tiču dece na prvom mestu interesi deteta. 527 U skladu s tim, države koje
prihvate ovaj međunarodni ugovor obavezuju se da poštuju i obezbeđuju prava sadržana u
Konvenciji svakom detetu pod njihovom jurisdikcijom, a ne samo deci koja su njihovi državljani,
vodeći računa da striktno poštuju načelo nediskriminacije. 528 Pored toga, države se obavezuju da
poštuju odgovornosti, prava i dužnosti roditelja, odnosno članova šire porodice ili zajednice, ako je
to predviđeno lokalnim običajima, kao i zakonskih staralaca i drugih osoba zakonski odgovornih za
dete. 529 Prava deteta svrstana su u tri šire kategorije pravâ. To su prava na obezbeđenje, prava na
participaciju i prava na zaštitu. Prava na obezbeđenje odnose se na osnovno pravo dece na život i
razvoj. Ona, zatim, uključuju i pravo na ime i državljanstvo, pravo deteta da zna ko su mu roditelji i
pravo na njihovo staranje, pravo na obrazovanje, pravo na očuvanje sopstvenog identiteta, pravo na
zdravstvenu zaštitu i zdravu okolinu, pravo na izdržavanje, pravo na usvojenje itd. Konvencija čini
nedvosmislenom činjenicu da je najbolji interes deteta da ga odgajaju njegovi roditelji, a da država
ima obavezu da im u tome pomogne. Prava na participaciju obuhvataju građanska i politička prava
dece kao aktivnih učesnika u društvu, kao što su pravo deteta da traži, prima i daje informacije svih
vrsta, pravo na slobodu mišljenja, savesti i veroispovesti, pravo na slobodu udruživanja i mirnog
okupljanja, pravo deteta da formira i izrazi sopstveno mišljenje u svim pitanjima koja ga se tiču u
skladu sa njegovim godinama i zrelošću itd. Najzad, prava na zaštitu odnose se na zaštitu deteta od
svake fizičke, seksualne i psihološke eksploatacije (nezakonito odvođenje i nevraćanje dece iz
inostranstva, zlostavljanje, zanemarivanje, ekonomska eksploatacija, upotreba opojnih droga,
seksualna zloupotreba, trgovina decom itd.), kao i od bilo kakve diskriminacije ili drugog postupka
štetnog za dete. 530 U skladu sa odredbama Konvencije osnovan je i Komitet za prava deteta, kome
su države članice obavezne da podnose redovne izveštaje o merama koje su usvojile kako bi
doprinele ostvarivanju prava koja su priznata Konvencijom.
Ustanova usvojenja je tokom 20. veka, takođe, postepeno potpuno izmenila svoju
fizionomiju. To se naročito odnosi na period od poslednjih 80-ak godina, nakon kataklizmičnih
razaranja koja su se dogodila u Prvom i Drugom svetskom ratu i koja su bez roditelja ostavila
ogroman broj dece u svetu. 531 Svrha usvojenja više nije produženje porodice koja nema prirodnih

526
Videti čl. 1. Konvencije o pravima deteta.
527
Videti čl. 3. st. 1. Konvencije o pravima deteta.
528
„1. Države članice ove konvencije poštuju i obezbeđuju prava sadržana u Konvenciji svakom detetu pod njihovom
jurisdikcijom, bez ikakve diskriminacije i bez obzira na rasu, boju kože, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo
ubeđenje, nacionalno, etničko ili socijalno poreklo, imovno stanje, onesposobljenost, rođenje ili drugi status deteta ili
njegovog roditelja ili zakonitog staratelja.
2. Države članice preduzimaju sve potrebne mere kako bi se obezbedila zaštita deteta od svih oblika diskriminacije ili
kazne zasnovane na statusu, aktivnostima, izraženom mišljenju ili ubeđenju roditelja, zakonitih staratelja ili članova
porodice deteta.” (čl. 2. Konvencije o pravima deteta.)
529
Videti čl. 5. Konvencije o pravima deteta.
530
Opširnije o sadržini Konvencije o pravima deteta, videti Draškić, M., Prava dece i Konvencija UN o pravima deteta,
Pravni zbornik, br. 2–3/1995, str. 40–42.
Dogodilo se, tako, da je Vrhovni šerijatski sud u Sarajevu uputio 1915. godine raspis, kojim je zatražio od svih
531

muslimana vernika da se prihvate usvajanja dece ratne siročadi, iako je šerijatsko pravo oduvek imalo generalno

145
 potomaka, već je prvenstveni cilj usvojenja zbrinjavanje dece bez roditelja i socijalno ugrožene
dece, dozvoljeno je usvajanje i osobama koje imaju svoje sopstveno dete i nalaze se u godinama
kada još uvek mogu imati i više rođene dece, sve češće se zabranjuje usvajanje punoletnih lica,
uvodi se institut potpunog usvojenja koji zahteva da dete sasvim napusti svoju prirodnu porodicu i
potpuno se inkorporira u porodicu usvojitelja itd.

2. Načela pravnog uređenja odnosa

deteta i roditelja
Pravni odnos deteta i roditelja zasniva se na načelima koja proističu iz
ustavnopravnih i zakonskih normi, a na kojima se temelji uređenje porodičnih odnosa
uopšte, ili samo uređenje odnosa deteta i roditelja. Njima se iskazuju one opšte vrednosti
za koje je poželjno da budu ostvarene u odnosima svih roditelja sa njihovom decom. Evo
tih načela.
1. Priznavanje posebnog korpusa prava deteta (čl. 64. st. 1-3. Ustava). Novi
srpski Ustav je prvi domaći ustavni tekst koji je prihvatio koncept da prava dece treba da
budu priznata i zaštićena kao posebna kategorija ljudskih prava. Smisao priznavanja
prava deteta jeste u tome da od samog rođenja detetu budu obezbeđena prava koja bitno
utiču na njegov život u detinjstvu, ali su jednako važna i za njegov kasniji život i doba
potpune fizičke i psihičke zrelosti. Ustavnom normom iskazuje se, najpre, načelo da deca
uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti, da bi potom u katalog
ustavno zaštićenih prava deteta bila uvršćena sledeća prava: pravo na lično ime, pravo na
upis u matičnu knjigu rođenih, pravo deteta da sazna svoje poreklo, pravo da očuva svoj
identitet i pravo deteta da bude zaštićeno od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog
drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja. Odredbama porodičnog zakonodavstva,
međutim, pored pomenutih, priznata su i druga prava deteta i uređen je poseban postupak
za njihovu zaštitu (na primer, pravo deteta da živi sa roditeljima, da održava lične odnose
sa roditeljem sa kojim ne živi, da slobodno izražava svoje mišljenje, da blagovremeno
dobije sve informacije koje su mu potrebne za formiranje sopstvenog mišljenja, pravo na
obezbeđenje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova za pravilan i potpun
razvoj, pravo deteta da se obrati sudu ili organu uprave i zatraži da mu bude postavljen
privremeni zastupnik odnosno kolizijski staratelj, pravo na izdržavanje, pravo na
usvajanje itd.), dok je Konvencija o pravima deteta u katalog zaštićenih prava uvrstila još
neka prava deteta (na primer, pravo na slobodu udruživanja i mirnog okupljanja, pravo na
odmor i slobodno vreme, igru i rekreaciju, pravo na zdravstvenu zaštitu i zdravu okolinu,
pravo na slobodu savesti i veroispovesti itd.). Deca, razume se, uvek uživaju prava koja
su im priznata u skladu sa godinama života i svojom zrelošću.
2. Posebna zaštita majke, samohranog roditelja i deteta (čl. 66. st. 1. Ustava i čl.
5. st. 2. i čl. 6. st. 1-3. Porodičnog zakona). Načelo posebne zaštite majke i deteta izraz je
posebnog interesa društva da zaštiti onu društvenu grupu koja obezbeđuje rađanje i
podizanje dece, a time i biološku reprodukciju samog društva. Da majka i dete uživaju
posebnu zaštitu, to nesumnjivo proizlazi iz niza načelnih odredbi porodičnog
zakonodavstva odnosno posebnih odredbi bračnog, roditeljskog i starateljskog prava.
Tako je, na primer, svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim
aktivnostima koje se tiču deteta, država ima obavezu da preduzima sve potrebne mere za

nepovoljan stav u odnosu na usvojenje, a adopciju tuđe dece čije je poreklo poznato, štaviše, potpuno je zabranjivalo.
Opširnije o ustanovi usvojenja u šerijatskom pravu, videti Bušatlić, 1926, str. 83.

146
zaštitu deteta od zanemarivanja, od fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja te
od svake vrste eksploatacije, država ima obavezu da poštuje, štiti i unapređuje prava
deteta, otac je dužan da izdržava majku svog deteta za vreme od tri meseca pre porođaja i
godinu dana posle porođaja, sud u sporu za zaštitu prava deteta dužan je da se stara da
dete blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna te da dozvoli detetu da
neposredno izrazi svoje mišljenje, u maternitetskim i paternitetskim sporovima dete može
podneti tužbu i pred sudom na čijem području ono ima prebivalište itd. Što se tiče
posebne zaštite samohranog roditelja, ona se uglavnom ostvaruje na osnovu propisa iz
oblasti socijalne zaštite, ali nijednim zakonom nije određen pojam samohranog roditelja.
3. Posebna zaštita deteta o kome se roditelji ne staraju i deteta ometenog u
psihičkom ili fizičkom razvoju (čl. 66. st. 3. Ustava i čl. 6. st. 6. Porodičnog zakona).
Maloletnici o kojima se roditelji ne staraju, kao i deca ometena u razvoju, nalaze se pod
posebnom zaštitom. Jedan od osnovnih vidova ove zaštite ostvaruje se upravo u
porodičnom pravu, kroz odredbe kojima se detetu bez roditeljskog staranja obezbeđuje
novo roditeljsko staranje (usvojenje) ili neka druga vrsta zaštite (hraniteljstvo i
starateljstvo). U svakom slučaju, država je dužna da detetu bez roditeljskog staranja
obezbedi zaštitu u porodičnoj sredini uvek kada je to moguće. Ukoliko to ipak nije
moguće, država ima jedinstvenu odgovornost, jer preuzima na sebe zadatak roditeljstva
najosetljivijih grupa dece u društvu, pa u toj ulozi mora da čini sve što i dobar roditelj:
mora ponuditi dom za odgajanje deteta, mora biti ambiciozna u pogledu budućnosti
svakog deteta i mora od svih službi zahtevati da za decu učine najbolje što mogu. 532
Polazeći od toga da su potrebe dece bez roditeljskog staranja različite, zakonodavac
je obavezao organ starateljstva da u svakom konkretnom slučaju i pošto prethodno
svestrano razmotri sve relevantne okolnosti izabere takav oblik zaštite koji u najvećoj
mogućoj meri garantuje uslove za optimalni fizički, emotivni i intelektualni razvoj deteta
kome se obezbeđuje zaštita, ali je obaveza zaštite u porodičnoj sredini obavezna uvek
kada je to moguće. Individualizacija oblika zaštite, drugim rečima, treba da dovede do
obezbeđenja uslova za novo roditeljsko staranje, odnosno uslova koji na najbolji način
nadoknađuju gubitak roditelja i roditeljskog staranja. Otuda su pretpostavke koje
zakonodavac propisuje za usvojitelja strožije od onih koje mora da ispuni roditelj
prilikom zasnivanja prirodnog roditeljskog odnosa; ovlašćenja staratelja u odnosu na
imovinu štićenika sužena su u odnosu na ovlašćenja roditelja prema imovini deteta; kad
sud ustanovi da zakonski zastupnik lica koje se nalazi pod starateljstvom ne pokazuje
potrebnu pažnju u zastupanju, obavestiće o tome organ starateljstva itd.
4. Ravnopravnost roditelja i jednakost usvojitelja i roditelja (čl. 15. i čl. 65.
Ustava te čl. 7. st. 2. i 4. Porodičnog zakona). Načelo ravnopravnosti roditelja proizlazi iz
ustavnih načela o ravnopravnosti polova i zabrani diskriminacije po bilo kom osnovu,
kao osnovnih ustavnih načela koje poznaju pravni izvori svih civilizovanih naroda.
Drugim rečima, na planu odnosa deteta i roditelja načelo ravnopravnosti roditelja
manifestuje se kao pravo i dužnost majke i oca da potpuno ravnopravno odlučuju o svim

532
Ovakva uloga države označava se u novije vreme kao „korporativno roditeljstvo“ (corporate parenting). Videti
opširnije Care Matters: Transforming the Lives of Children and Young People in Care, UK Government, London,
2006.

147
pitanjima koja se tiču sadržine njihovog roditeljskog prava. 533 Jednakost usvojitelja i
roditelja proizilazi iz pravila da usvojitelji u svemu imaju jednak pravni položaj kao i
roditelji deteta.
5. Ravnopravnost bračne, vanbračne i usvojene dece (čl. 64. st. 4. Ustava i čl. 6.
st. 4-5. Porodičnog zakona). Ravnopravnost dece, bez obzira na njihov porodični status,
jedna je od najvažnijih pretpostavki za humanost u porodičnim odnosima, te takvom cilju
služi i pravilo da deca rođena izvan braka imaju ista prava i dužnosti kao i deca rođena u
braku, odnosno da usvojena deca imaju jednak pravni položaj kao i rođena deca. Ustavna
norma, doduše, proklamuje načelo ravnopravnosti bračne i vanbračne dece, ali
porodičnopravne odredbe dopunjuju ih kako jednom načelnom normom, tako i
osiguravanjem primene ovog načela pravilima o potpunom izjednačavanju bračne,
vanbračne i usvojene dece u pogledu prava deteta da živi sa svojim roditeljima, prava na
izdržavanje, prava na lično ime, prava na sticanje zajedničke imovine u porodičnoj
zajednici, dužnosti izdržavanja itd.
6. Pravo i dužnost roditelja da se staraju o svojoj deci (čl. 65. Ustava i čl. 60. st.
1. Porodičnog zakona). U našem društvu, kao uostalom i u svim savremenim društvima,
preovladava uverenje da roditeljima, pre svih drugih lica, pripada pravo i dužnost da se
brinu o podizanju, vaspitavanju i obrazovanju svoje dece, a sa druge strane, da roditeljsko
pravo može biti oduzeto ili ograničeno jednom ili obama roditeljima samo odlukom suda,
ako je to u najboljem interesu deteta i u skladu sa zakonom. Pravu emanaciju toga načela
predstavljaju, na primer, odredbe porodičnog zakonodavstva prema kojima dete ima
pravo da se roditelji o njemu staraju pre svih drugih, odnosno roditelji imaju pravo i
dužnost da podižu dete tako što će se oni lično starati o njegovom životu i zdravlju; sud
može doneti odluku o odvajanju deteta od roditelja samo ako postoje razlozi da se roditelj
potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici itd.

Odeljak 2.
PORODIČNI STATUS DETETA
Odnos deteta i roditelja, kao što je već rečeno, temelji se prvenstveno na biološkoj
činjenici rađanja, pa se poreklo deteta od majke utvrđuje, po pravilu, samo na osnovu te
činjenice. Naprotiv, kada je u pitanju poreklo deteta od oca, pravni poredak ne pridaje toj
biološkoj činjenici uvek istu kvalifikaciju, nego pravi razliku u zavisnosti od toga da li je
dete rođeno u braku ili izvan braka. Otuda se za zasnivanje odnosa deteta i njegovog oca
u pravu predviđaju različiti mehanizmi. Oni služe za utvrđivanje porekla deteta od oca, a
diferencirani su prema tome da li je dete rođeno u braku ili izvan braka. Odvajanje
bračnog od vanbračnog očinstva deteta, dakle, još uvek je aktuelno i za naše pravo, ali
samo u pogledu nastanka odnosa deteta i njegovog oca. Razlika, drugim rečima, ni na
koji način ne utiče na pravni sadržaj odnosa deteta i roditelja, jer je on u oba slučaja, bez
obzira na poreklo deteta, istovetan.
Pravni poredak poznaje i drugi način uspostavljanja odnosa deteta i roditelja, kojim
se biološki akt rađanja nadomeštava pravnim aktom usvojenja. Ni ovaj način zasnivanja

533
Otuda nema nikakvog opravdanja za to što ustavna norma pominje samo prava i dužnosti roditelja da izdržavaju,
vaspitavaju i obrazuju svoju decu i u odnosu na ova prava i dužnosti garantuje ravnopravnost, ostavljajući po strani
ostala prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava. Videti čl. 65. st. 1. Ustava.

148
odnosa deteta i roditelja ni u čemu ne utiče na sadržinu roditeljskog prava koje vrše
usvojitelji.
1. Materinstvo
(1) Utvrđivanje materinstva rađanjem. Materinstvo se u našem pravu utvrđuje,
prema izričitoj zakonskoj odredbi, tako što se majkom deteta smatra žena koja ga je
rodila. 534 Na ovaj način materinstvo se utvrđuje nezavisno od toga da li je majka bila u
braku u trenutku porođaja ili je dete rodila izvan braka, jer bi činjenica kako se vanbračno
materinstvo ne utvrđuje samim faktom rođenja deteta, kao što je to slučaj sa bračnim
materinstvom, predstavljala povredu prava na poštovanje porodičnog života.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Marks protiv Belgije (Paula and Alexandra Marckx v. Belgium).
Aleksandra Marks rođena je 16. oktobra 1973. godine kao vanbračna ćerka Paule Marks, belgijske
državljanke. Paula Marks je, u skladu sa tadašnjim belgijskim zakonodavstvom, najpre priznala svoju ćerku
26. oktobra 1973. godine i tako automatski postala njen zakonski zastupnik, a potom je oktobra 1974.
godine i usvojila, kako bi između njih u potpunosti nastao odnos majke i ćerke. Nakon toga, Paula Marks je
pokrenula postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava, smatrajući da je njeno pravo na poštovanje
porodičnog života (član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima) bilo povređeno time što belgijsko
pravo nije predviđalo da se materinstvo vanbračnog deteta utvrđuje samim rođenjem (kao što je to slučaj sa
bračnim materinstvom) i što se utvrđivanjem vanbračnog materinstva na osnovu priznanja nije mogla
uspostaviti potpuna pravna veza između majke i deteta, a nije se uopšte mogao formirati pravni odnos
između majčinih srodnika i deteta. Dete, dakle, prema ovakvom rešenju belgijskog prava, nije imalo pravo
zakonskog nasleđivanja srodnika po majci; majku je moglo da nasleđuje samo izuzetno (successeur
irrégulier) i to na osnovu sudske odluke koja treba da ga postavi u položaj naslednika; najzad, čak i
majčino raspolaganje testamentom u korist deteta moglo mu je obezbediti najviše tri četvrtine onog
naslednog dela koji bi dobilo da je rođeno u braku. Ukratko, dete koje je rođeno kao vanbračno moglo je
steći položaj i prava bračnog deteta tek nakon usvajanja.
Evropski sud za ljudska prava je, najpre, po ko zna koji put ponovio da član 8. Evropske konvencije
o ljudskim pravima ne pravi nikakvu razliku između bračne i vanbračne porodice, te da je, stoga, između
Aleksandre i Paule Marks postojala prava porodična veza. Takvo tumačenje proizilazi iz člana 14.
Evropske konvencije, koji izričito zabranjuje diskriminaciju po osnovu rođenja u pogledu uživanja prava i
sloboda sadržanih u Konvenciji. To, drugim rečima, znači da kada jedna država određuje u svom
nacionalnom zakonodavstvu režim koji se primenjuje na određene porodične veze – kao što je veza između
neudate majke i njenog vanbračnog deteta, ta država mora da vodi računa da im dopusti da vode normalan
porodični život. Poštovanje porodičnog života, u očima Suda, podrazumeva postojanje pravnih

534
Videti čl. 42. Porodičnog zakona. Slična odredba postoji danas i u većini stranih prava. Videti, na primer, čl. 53.
hrvatskog Obiteljskog zakona, čl. 252. st. 1. Švajcarskog građanskog zakonika, čl. 250. Italijanskog građanskog
zakonika, čl. 1463. st. 2. Grčkog građanskog zakonika, čl. 31. st. 1. Porodičnog zakona Bugarske itd. U francuskom
pravu akt rođenja mora biti potkrepljen i činjenicom da se žena koja je upisana kao majka oduvek smatrala majkom
deteta (possession d'état). Videti čl. 337. Francuskog građanskog zakonika. Najzad, prema čl. 2. Evropske konvencije o
pravnom statusu dece rođene izvan braka (1975), materinstvo deteta koje je rođeno kao vanbračno sme se utvrđivati
jedino na osnovu činjenice rođenja deteta.
Naprotiv, prema ranijem važećem srpskom pravu, materinstvo se utvrđivalo na isti način kao i očinstvo, ukoliko iz
prirode stvari nije proizilazilo nešto drugo. To znači da se bračno materinstvo utvrđivalo pomoću pravne pretpostavke
koju zakon predviđa za bračno očinstvo. Kako se ocem deteta rođenog u braku, kao i u roku od 300 dana po prestanku
braka, smatrao muž majke deteta, moglo bi se reći da se majkom deteta rođenog u braku smatrala žena koja ga je rodila
u braku ili u roku od 300 dana od dana prestanka braka. Sa druge strane, budući da se vanbračno očinstvo utvrđivalo
priznanjem i sudskom odlukom, na isti način je trebalo da bude utvrđivano i vanbračno materinstvo. U praksi se,
međutim, ovo pravilo nikada nije primenjivalo u onim situacijama u kojima materinstvo nije bilo sporno, pa se
vanbračnom majkom via facti smatrala žena koja je rodila dete i koja je prilikom prijave rođenja deteta upisana u
matičnu knjigu rođenih. Videti čl. 100. ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima.

149
mehanizama u domaćem pravu koji će obezbediti da dete od trenutka svog rođenja uživa mogućnost
potpune integracije u svoju porodicu. Drugim rečima, činjenica kako se vanbračno materinstvo nije moglo
utvrditi samim faktom rođenja deteta, isto onako kako se utvrđuje bračno materinstvo, kvalifikovana je kao
povreda prava na poštovanje porodičnog života. Sud je odbio da podnositeljkama predstavke dosudi
novčanu naknadu neimovinske štete, nalazeći da je sudska odluka koja je potvrdila postojanje povrede
prava na poštovanje porodičnog života sama po sebi dovoljna da se postigne adekvatna pravična
satisfakcija. 535

Pitanje koja je žena rodila dete, po pravilu, u životu nije sporno. Još od rimskog
prava univerzalno je prihvaćeno pravilo da je majka uvek poznata, 536 s obzirom na to da
je porođaj vidljiva činjenica i da redovno ne zahteva da bude posebno utvrđivana. 537
Drugim rečima, budući da odnos majke i deteta nastaje prirodnim putem i da pravo tu
biološku činjenicu bez rezerve uvažava, dugo se smatralo da se rađanje deteta ne mora
nužno podvrgavati posebnim pravnim pravilima.538
Utvrđivanje materinstva, međutim, poslednjih godina ponovo postaje aktuelno u
pravu, a povodom nekih od medicinskih mera za potpomognuto rađanje. O ovim
merama, kao i o njihovom uticaju na materinstvo i očinstvo, biće reči u posebnom delu
ove knjige koji je u celini posvećen začeću uz biomedicinsku pomoć.
U novije vreme utvrđivanje materinstva može biti sporno i u slučaju kada se majka
koristi pravom na tzv. „anonimni porođaj”. U francuskom pravu, na primer, žena
prilikom prijema u zdravstvenu ustanovu radi porođaja ima pravo da zatraži od te
ustanove da činjenica o njenom prijemu i identitetu ostane skrivena. Tako ona prolazi
kroz proceduru porođaja bez ikakve identifikacije, a nakon porođaja napušta zdravstvenu
ustanovu ostavljajući dete službi za socijalno staranje. Žena koja se odluči na skrivanje
svog identiteta može zatražiti odnosno može pristati na psihološku pomoć i podršku. No,
u svakom slučaju, majka obavezno dobija informacije o svim pravnim posledicama tog
akta, kao i o značaju koji saznanje o sopstvenom biološkom poreklu ima za život svakog
čoveka. Majka može, ako želi, da ostavi u zapečaćenom kovertu podatke o svom zdravlju
i zdravlju oca deteta, kao i o okolnostima porođaja i o svom identitetu. Odluka majke da

535
Videti Case of Paula and Alexandra Marckx v. Belgium, No. 6833/74 od 24. oktobra 1978.
536
Mater semper in iure certa est. (Paulus, D. 2, 4, 5)
537
Uprkos tome, u istoriji prava zabeležene su mnogobrojne legende koje se odnose na utvrđivanje materinstva. Jednu
od najpoznatijih predstavlja kineska priča o „krugu kredom”, koja potiče još iz 13. veka. U njoj se opisuje spor dveju
žena oko toga koja je od njih dve stvarna majka jednog deteta. Kako se one nikako nisu mogle sporazumeti, spor je
iznet na rešavanje pred „mudrog sudiju”. Našavši se u nedoumici kako da razreši ovaj neobični konflikt, u nedostatku
bilo kakvih pravila, sudija je pribegao lukavstvu. Na zemlji je kredom nacrtao krug u čije središte je postavio dete, a
ženama koje su se sporile oko materinstva rekao je da svaka od njih uhvati dete za po jednu ruku i pokuša da ga privuče
na svoju stranu kruga. Ona koja u tome bude uspela, obećao je, uveriće ga da je dete njeno. No, dogodilo se ono što je
sudija i očekivao. Stvarna majka nije želela da svom detetu nanese bol, pa je ubrzo ispustila ruku deteta i dopustila
protivnici da dete privuče sebi. Na taj način sudija je došao do saznanja u kojoj od ovih dveju žena počiva istinski
materinski instinkt i kojoj treba da poveri dete. Navedeno prema Cepelić, D., O utvrđivanju i osporavanju materinstva,
Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, br. 1–2/1978, str. 51.
538
Tako je i postupak koji je predviđen za upis podataka o rođenju u matičnu knjigu rođenih mogao, indirektno, da
posluži kao dopunski izvor prava za utvrđivanje činjenice rađanja u odsustvu izričite zakonske odredbe o tome da se
majkom deteta smatra žena koja ga je rodila. Predviđeno je, naime, da se rođenje deteta mora prijaviti u roku od 15
dana, a obavezu da prijavi rođenje deteta u porodilištu ima zdravstvena ustanova u kojoj je dete rođeno. Ako dete nije
rođeno u zdravstvenoj ustanovi, obavezu da prijave rođenje deteta imaju sledeće osobe redom kojim su navedene: otac
deteta, drugi član domaćinstva, lice u čijem je stanu dete rođeno, majka, babica ili lekar koji su sudelovali pri porođaju
i lice koje je saznalo za rođenje deteta. Podaci o roditeljima deteta upisuju se na osnovu lične karte ili izvoda iz matične
knjige rođenih, odnosno venčanih. Videti čl. 47-48. Zakona o matičnim knjigama.

150
se koristi pravom na anonimni porođaj, međutim, definitivno sprečava dete da u kasnijem
sudskom postupku utvrdi svoje poreklo u odnosu na majku, a time i u odnosu na oca. 539
Etički stavovi o prihvatljivosti prava na anonimni porođaj, međutim, potpuno su
podeljeni. Sa jedne strane, postojanje instituta anonimnog porođaja opravdava se
sprečavanjem čedomorstva, abortusa ili napuštanja novorođene dece od strane žena koje
nisu psihološki ili ekonomski spremne da prihvate svoje materinstvo. Drugim rečima, u
odlučivanju između zaštite života i zaštite prava na saznanje porekla prirodno je da treba
zaštiti pravo na život i razvoj deteta kao najveću vrednost. Zbog toga je pravo na
anonimni porođaj legitimno i etički prihvatljivo. Sa druge strane, protivnici ovog instituta
ističu da je neprihvatljivo za dete da dođe na svet bez roditelja te da etička dilema o tome
da li treba zaštiti pravo deteta da zna svoje poreklo ili majku koja je u stresu, treba bez
razmišljanja da bude razrešena u korist deteta.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Odievr protiv Francuske (Odièvre v. France).
Ovaj spor pred Evropskim sudom za ljudska prava pokrenula je francuska državljanka koja je
rođena 1965. godine u Parizu i čija je majka prilikom porođaja zatražila da se koristi pravom na anonimni
porođaj. Ta činjenica ju je sprečila da dođe do podataka o svom biološkom poreklu, što je, po njenom
mišljenju, povreda njenog prava na poštovanje porodičnog života. U društvu koje posebno vodi računa o
odgovornosti za prokreaciju, prirodnoj majci ne sme biti dopušteno da se odrekne materinstva i zbog toga
je odgovornost Francuske – koja je ustanovila zakonodavstvo koje to dopušta – nesporna po njenom
mišljenju. Veće Evropskog suda za ljudska prava kome je predstavka dostavljena na odlučivanje ustupilo je
predmet Velikom veću, u smislu člana 30. Evropske konvencije o ljudskim pravima, nalazeći da se ovom
predstavkom pokreće ozbiljno pitanje od značaja za tumačenje Konvencije.
Veliko veće Evropskog suda za ljudska prava izrazilo je mišljenje da svi ljudi imaju vitalni interes
da primaju informacije koje su im neophodne kako bi razumeli sopstveno detinjstvo i rani razvoj i kako bi
sprečili psihološke traume koje bi zbog nedostataka takvih informacija mogle da nastupe. Sa druge strane,
Sud podvlači da se ne može ignorisati interes žene da sačuva anonimnost u cilju zaštite svog zdravlja
prilikom porođaja. „U ovom konkretnom slučaju, majka podnosioca predstavke nikada nije otišla u bolnicu
da vidi svoje dete i izgleda da je odluku o njihovom razdvajanju primila sa potpunom ravnodušnošću.
Nikada kasnije ona nije pokazala ni najmanju želju da se sretne sa svojom ćerkom. Cilj ovog Suda, dakle,
nije da sudi ovakvom ponašanju, već samo da ga uzme u obzir. Dva privatna interesa sa kojima je Sud
konfrontiran u ovom slučaju ne mogu se lako pomiriti; štaviše, oni se ne odnose na odraslu osobu i dete,
nego na dve odrasle osobe koje imaju sopstvenu slobodnu volju.” Sud je, nadalje, u obrazloženju svoje
odluke naveo da podnositeljka predstavke sada ima 38 godina, da je usvojena kada je imala 4 godine te da
bi otkrivanje podataka o njenom poreklu moglo prouzrokovati određeni rizik, ne samo za majku nego i za
usvojitelje koji su je odgajili, za njenog prirodnog oca i njegove srodnike, a svako od njih takođe ima pravo
na poštovanje svog privatnog i porodičnog života. Mora se takođe imati u vidu – po nalaženju Suda – da je
francusko zakonodavstvo dosledno pokušalo da zaštiti zdravlje majke i deteta tokom trudnoće i porođaja te
da izbegne abortuse, posebno ilegalne abortuse, kao i napuštanje dece u korist odgovarajuće zakonske
procedure. Pravo na poštovanje života predstavlja, dakle, vrednost koja je više vrednovana u Evropskoj
konvenciji o ljudskim pravima nego pravo na saznanje porekla, a isti je slučaj i sa francuskim
zakonodavstvom. Da li pravo da se sazna implicira obavezu da se otkrije istina? Sud misli da to nije slučaj i

539
Videti čl. 326. Francuskog građanskog zakonika i čl. 222-6 francuskog Zakonika o socijalnoj delatnosti i
porodicama. Opširnije o kontroverzama koje su pratile unošenje ove odredbe u zakonodavstvo, videti Rubellin-
Devichi, J., France: Reforms and Controversies, The International Survey of Family Law, 1994 Edition, str. 251. Slične
odredbe poznaju i italijansko i luksemburško pravo. Naprotiv, odredba čl. 47. španskog Zakona o građanskom statusu,
koja je takođe dozvoljavala majkama da u matičnu knjigu rođenih za dete bude upisano „majka nepoznata”, ukinuta je
kao neustavna na osnovu odluke Ustavnog suda Španije iz 1999. godine. U Nemačkoj je predlog Zakona o anonimnom
porođaju odbijen u Bundestagu u maju 2002. godine, ali je praksa „bebi kutija” prihvaćena u više nemačkih gradova.
Isti postupak dozvoljen je u medicinskoj praksi i u Mađarskoj.

151
da francusko zakonodavstvo pokušava da uspostavi ravnotežu i osigura proporciju između dva
suprotstavljena interesa. Državama članicama Konvencije mora biti ostavljeno da odrede sredstva koja će
one smatrati najpogodnijim da pomire ova dva različita interesa. Iz tih razloga, Evropski sud za ljudska
prava je tesnom većinom (10 prema 7 glasova) zaključio da Francuska u ovom konkretnom slučaju nije
povredila polje svoje slobodne procene (margin of appreciation) u kompleksnoj i osetljivoj prirodi pitanja
pristupa informacijama o sopstvenom poreklu. 540

(2) Utvrđivanje materinstva sudskom odlukom. U onim retkim životnim

situacijama kada je poreklo deteta od majke sporno, materinstvo se može utvrditi i
sudskom odlukom. Naime, moglo bi se dogoditi, iz različitih razloga, da žena koja je
rodila dete nije upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta, pa se tada stvara
obaveza da se materinstvo utvrdi sudskom odlukom.

Pravo na utvrđivanje materinstva imaju (a) dete, (b) žena koja tvrdi da je majka
deteta i (c) žena koja tvrdi da je majka deteta, osporava materinstvo drugoj ženi i istom
tužbom traži da se utvrdi njeno materinstvo.541
(a) Dete može podneti tužbu radi utvrđivanja materinstva bez obzira na rok. Na taj
način u ovom, kao i u svim drugima maternitetskim i paternitetskim postupcima,
najpotpunije se ostvaruje pravo deteta da zna ko su mu roditelji, pravo koje je
garantovano i najvažnijim međunarodnim ugovorom o pravima deteta. 542

540
Videti Case of Odièvre v. France, No. 42326/98 od 13. februara 2003. Međutim u novoj, prošlogodišnjoj odluci
Godeli protiv Italije Sud je promenio stav i izjasnio se tako što je smatrao da nije postignut pravičan balans između
interesa majke, koja je izabrala da ne otkrije svoj identitet, i interesa deteta da zahteva neidentifikujuću informaciju o
sopstvenom poreklu, odnosno otkrivanje identiteta majke sa njenom saglasnošću. Sud je naglasio da interes pojedinca
da otkrije istinu o tome ko su mu roditelji ne prestaje sa godinama, već je upravo suprotno. Činjenica da je
podnositeljka predstavke bila u dobi od 69 godina kada je pokazala istinsku zainteresovanost za utvrđivanje identiteta
svoje majke, pokazuje da je njeno ponašanje podrazumevalo mentalnu i psihološku patnju. Odstupanje od stava koji je
izneo tokom ispitivanja predmeta Odievr, Sud je objasnio time da – nasuprot francuskom sistemu – italijansko rešenje
ne predviđa baš nikakav mehanizam za uskljađivanje suprotnih interesa u pitanju i na taj način daje slepu prednost
samo interesu biološke majke, sprečavajući podnositeljku da traži, kao što je moguće prema francuskom zakonu,
otkrivanje identiteta majke makar samo onda kada ona na to pristane. Stoga je Sud zaključio da italijanske vlasti nisu
uspostavile pravičan balans između interesa u pitanju i utvrdio je povredu prava na poštovanje porodičnog života.
Videti Case of Godelli v. Italy, No. 33783/09 od 25. septembra 2012.
541
Videti čl. 43. i čl. 44. st. 2. Porodičnog zakona.
542
Videti čl. 249. st. 1. Porodičnog zakona i čl. 7. st. 1. in fine Konvencije o pravima deteta.

152
 Za vreme dok je dete maloletno ili dok nad njim traje produženo roditeljsko pravo,
pravo deteta na pravnu zaštitu ostvaruje u njegovo ime i za njegov račun zakonski
zastupnik. U ovom slučaju, međutim, to nikada ne bi mogli biti roditelji deteta, zbog toga
što je upravo materinstvo – a time i očinstvo – deteta još uvek nepoznato, pa tužbu može
podneti samo staratelj deteta uz odobrenje organa starateljstva. 543

(b) Žena koja tvrdi da je majka deteta može podneti tužbu radi utvrđivanja svog
materinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da je ona rodila dete, a najkasnije u
roku od 10 godina od rođenja deteta. 544 U ovom slučaju, dakle, radi se o tome da
materinstvo uopšte nije utvrđeno prilikom njegovog rođenja, pa žena koja tvrdi da je ona
rodila dete dokazuje tu činjenicu pred sudom kako bi i pravno mogla biti smatrana
majkom deteta.

(c) Žena koja tvrdi da je majka deteta, koja osporava materinstvo drugoj ženi
i istom tužbom traži da se utvrdi njeno materinstvo dobila je ovlašćenje da osporava
već utvrđeno materinstvo ženi koja je upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta,
ali je takvo njeno pravo kompenzovano istovremenom obavezom da istom tužbom
zahteva i utvrđivanje sopstvenog materinstva. Prema tome, na utvrđivanje materinstva u
ovom slučaju primenjivaće se odgovarajuće odredbe o osporavanju materinstva od strane
žene koja tvrdi da je majka deteta, o čemu će biti govora u delu knjige koji se bavi
osporavanjem materinstva.
Pravo na tužbu radi utvrđivanja materinstva ne prelazi na naslednike ovlašćenih
lica, ali naslednici deteta odnosno žene koja tvrdi da je majka deteta mogu nastaviti
postupak koji je jedna od ovih osoba bila pokrenula tužbom, radi utvrđivanja da je
postojao osnov za utvrđivanje materinstva.545
Pasivno legitimisano lice u maternitetskom sporu koji se vodi radi utvrđivanja
materinstva jeste, po pravilu, žena čije se materinstvo utvrđuje. Drugim rečima, ako tužbu
podnosi dete, tužena će biti žena za koju ono smatra da ga je rodila. Ako, pak, tužbu
podnosi žena koja tvrdi da je majka deteta, tužba mora biti upravljena protiv deteta.
Najzad, ako tužbu podnosi žena koja tvrdi da je majka deteta, ali osporava materinstvo
drugoj ženi koja je upisana u matičnu knjigu kao majka deteta i istom tužbom traži da
bude utvrđeno njeno materinstvo, uloga tužene namenjena je ženi čije je materinstvo već
upisano u matičnu knjigu rođenih.
Posebna procesna situacija, koja nastupa onda kada osoba protiv koje je podneta
tužba i za koju se tvrdi da je majka deteta nije više živa, razrešava se u našem pozitivnom
pravu tako što se tužba podnosi protiv naslednika tužene. Ako tužena nema drugih
naslednika, tužba se podnosi protiv Republike Srbije kao naslednika. 546
Dejstvo pravnosnažne sudske presude kojom je utvrđeno materinstvo deteta ogleda
se u tome što se utvrđuje poreklo deteta od majke. To znači da se između deteta i njegove
majke zasnivaju sva međusobna prava i dužnosti koje poznaje porodično pravo, kao i da

543
Videti čl. 254. st. 3. Porodičnog zakona.
544
Videti čl. 249. st. 2. Porodičnog zakona.
545
Videti čl. 254. st. 2. Porodičnog zakona.
546
Videti čl. 255. Porodičnog zakona i čl. 21. Zakona o nasleđivanju. Opširnije o tome kada i kako nasleđuje Republika
Srbija, videti Antić – Balinovac, 1996, str. 141.

153
se na isti način zasniva odnos srodstva i prava i obaveze između deteta i srodnika njegove
majke. Pravnosnažna sudska presuda ima deklaratorni karakter, što znači da se
materinstvo smatra utvrđenim od trenutka rođenja deteta (ex tunc) i deluje erga omnes,
što znači da utvrđeno materinstvo deluje ne samo između deteta i majke, nego i prema
svim trećim licima. 547 Presuda kojom je utvrđeno materinstvo ima i trajno dejstvo, jer
obezbeđuje da se poreklo utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom ne može
osporavati. 548 Najzad, utvrđeno materinstvo može dovesti i do promene ličnog imena
deteta. Prema odredbama o ličnom imenu, detetu se može promeniti prezime
utvrđivanjem materinstva, a ako je dete navršilo 10. godinu života i sposobno je za
rasuđivanje, za promenu ličnog imena potrebna je i njegova saglasnost. 549
(3) Osporavanje materinstva. Poreklo deteta od majke je, kao što je već rečeno
više puta, po prirodi stvari neuporedivo manje sporno nego poreklo od oca. Izuzetno,
problemi s materinstvom mogli bi se pojaviti ukoliko bi došlo do zamene dece u
porodilištu,550 kao i u slučajevima kada se žena koja rađa dete lažno legitimiše u nameri
da prikrije svoj identitet. 551 Zbog toga su retka zakonodavstva koja posebno normiraju
osporavanje materinstva, kao što to čini naše pravo. Pri tom, pravo na osporavanje
materinstva u srpskom pravu pripada: (a) detetu, (b) ženi koja je upisana u matičnu
knjigu rođenih kao majka deteta, (c) ženi koja tvrdi da je majka deteta i (d) muškarcu koji
se po ovom zakonu smatra ocem deteta. 552 Osporavanje materinstva nije uopšte
dozvoljeno posle smrti deteta, posle usvojenja deteta i u slučaju kada je materinstvo
utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom. 553

547
Tako Triva, 1983, str. 612, Poznić, 1978, str. 366.
548
Videti čl. 44. st. 3. Porodičnog zakona. Razume se, uvek postoji mogućnost da se odlukom po vanrednom pravnom
leku preinači pravnosnažna presuda kojom je utvrđeno materinstvo.
549
Videti čl. 346. st. 2. i čl. 349. st. 1. tačka 1. Porodičnog zakona.
550
Najpoznatiji sudski spor vođen ovim povodom kod nas bio je postupak višestrukog osporavanja i utvrđivanja
materinstva i očinstva dece zamenjene pri porođaju na Ginekološko-akušerskom odeljenju Opšte bolnice Zvornik u
Srebrenici. U toj bolnici rođene su 9. novembra 1983. godine dve devojčice koje su zamenjene pri porođaju. U toku
postupka tužba je proširena na roditelje još pet devojčica rođenih istog dana u istoj bolnici, ali je u odnosu na roditelje
četiri devojčice tužba povučena nakon izvršenog veštačenja. U tužbi je navedeno da u bolnici nisu poštovani propisi
koji nalažu da se majke i bebe odmah po porođaju obeleže brojevima, već su novorođena deca smeštana u krevetiće
pored kreveta svojih majki. Sumnja da su devojčice zamenjene pojavila se kada se kod jedne od njih pojavila nasledna
kožna bolest psorijaza. U sprovedenom postupku sud je utvrdio da je došlo do zamene tri devojčice, pa je u presudi
osporio i utvrdio materinstvo i očinstvo u odnosu na njih. Nakon što je presuda postala pravnosnažna, devojčice – stare
tada tri godine – ponovo su zamenjene i poverene svojim prirodnim roditeljima. Videti presudu Okružnog suda u Tuzli
P. 72/85 od 3. juna 1986. godine. Navedeno prema Kovaček-Stanić, G., Materinstvo kao element porodičnog statusa,
magistarski rad, Novi Sad, 1986, str. 169.
551
U literaturi se navodi da se u patrijarhalnim sredinama sreću slučajevi „podmetanja” deteta koje je rodila neudata
žena ženi iz iste kuće koja ima „pravo” na rađanje. Na taj način se kuća spasavala od „sramote” koja je dolazila sa
vanbračnom trudnoćom. Sa druge strane, do spora o materinstvu može doći i zbog „podmetanja” deteta ženi koja ne
može da rađa. U sudskoj praksi zabeleženi su slučajevi izvršenja teških krivičnih dela od strane žena nerotkinja koje su,
u nastojanju da po svaku cenu dođu do deteta, spremne čak i na zločin. Takav je bio i čuveni slučaj Šefke Hodžić.
Videti Čizmović, M., Istorija i budućnost istraživanja očinstva, Istorijski zapisi, br. 1–2/1978, str. 209.
552
Videti čl. 44. st. 2. Porodičnog zakona.
553
Videti čl. 44. st. 3-5. Porodičnog zakona. Nije moguće osporavati materinstvo koje je utvrđeno pravnosnažnom
sudskom presudom i na osnovu koje je izvršen upis u matičnu knjigu rođenih, jer bi se u tom slučaju radilo o povredi
pravila ne bis in idem, jednog od temeljnih postulata procesnog prava. To, naravno, ne znači da u postupku po
vanrednom pravnom leku odluka o utvrđivanju materinstva ne bi mogla biti preinačena, te na osnovu takve odluke
izvršena ispravka upisanog materinstva u matičnoj knjizi.

154
 (a) Dete ima pravo da osporava materinstvo ženi koja je u matičnu knjigu rođenih
upisana kao njegova majka, a tužbu može podneti bez obzira na rok. 554 Za vreme dok je
dete maloletno, budući da nema sopstvenih saznanja o svom poreklu, njega mora
zastupati zakonski zastupnik. Kako je, međutim, u ovom slučaju zakonski zastupnik
deteta, po pravilu, žena koja je kao majka upisana u matičnu knjigu rođenih i čije
materinstvo treba da bude osporeno, u hipotezi da se majka i dete nalaze u oprečnim
stranačkim ulogama ili da su im interesi suprotni, dete mora zastupati kolizijski
staratelj. 555 Pri tom, dete koje je navršilo 10. godinu života i koje je sposobno za
rasuđivanje može samo, odnosno preko nekog drugog lica ili ustanove, zatražiti od
organa starateljstva da mu postavi kolizijskog staratelja, a od suda da mu postavi
privremenog zastupnika zbog postojanja suprotnih interesa između njega i njegovog
zakonskog zastupnika. 556 Ukoliko dete nije pod roditeljskim staranjem, kao i u slučaju
kada je dete lišeno poslovne sposobnosti, tužbu podnosi staratelj sa odobrenjem organa
starateljstva. 557 Naprotiv, posle sticanja punoletstva, poslovno sposobno dete samostalno
štiti svoja prava i interese bez ograničenja, te tako samostalno i odlučuje da li će
osporavati materinstvo ženi koja je do tada bila pravno evidentirana kao njegova
majka. 558
Pravo na tužbu radi osporavanja materinstva ne prelazi na naslednike ovlašćenih
lica, ali naslednici deteta, naslednici žene koja je upisana u matičnu knjigu kao majka,
naslednici biološke majke ili muškarca koji se smatra ocem deteta mogu nastaviti
postupak koji je jedna od ovih osoba bila pokrenula tužbom, radi utvrđivanja da je
postojao osnov za osporavanje materinstva. 559
(b) Žena koja je upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta može
osporavati svoje materinstvo ako smatra da ona nije majka deteta. Tužbu može podneti u
roku od godinu dana od dana saznanja da ona nije rodila dete, a najkasnije u roku od 10
godina od rođenja deteta.560
(c) Žena koja tvrdi da je majka deteta može osporiti materinstvo ženi koja je kao
majka upisana u matičnu knjigu rođenih. Za razliku od prethodnog slučaja, ovde tužbu ne
podnosi žena koja je označena kao majka deteta u matičnoj knjizi, nego žena koja sebe
smatra biološkom majkom deteta. Pravo na osporavanje materinstva u ovom slučaju,
međutim, uslovljeno je i zahtevom da se istom tužbom traži utvrđivanje sopstvenog
materinstva. Tužba se može podneti u roku od godinu dana od dana saznanja da je tužilja
rodila dete, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta. 561

554
Videti čl. 250. st. 1. Porodičnog zakona.
555
Videti čl. 132. st. 2. tačka 3. Porodičnog zakona.
556
Videti čl. 265. Porodičnog zakona.
557
Videti čl. 254. st. 3. Porodičnog zakona.
558
Predviđanje prekluzivnih rokova u svim maternitetskim i paternitetskim parnicama tradicionalno se opravdavalo
potrebom da status i poreklo deteta ne budu beskonačno opterećeni neizvesnošću i mogućnošću osporavanja. Međutim,
sa druge strane, propisivanje rokova nije prihvatljivo kada se radi o pravu deteta da osporava ili utvrđuje svoje
materinstvo i očinstvo, budući da predstavlja ograničenje prava deteta da zna svoje poreklo koje je garantovano, kao što
je već rečeno, čl. 7. Konvencije o pravima deteta.
559
Videti čl. 254. st. 2. Porodičnog zakona.
560
Videti čl. 250. st. 2. Porodičnog zakona.
561
Videti čl. 250. st. 3. Porodičnog zakona.

155
 (d) Muškarac koji se po zakonu smatra ocem deteta može podneti tužbu radi
osporavanja materinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da žena koja je upisana
u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta nije rodila dete, a najkasnije u roku od 10
godina od rođenja deteta.562 Iz stilizacije zakonskog teksta proizilazi da to pravo pripada
kako bračnom, tako i vanbračnom ocu. Činjenica je, naime, da se osporavanje
materinstva nesumnjivo odražava i na očinstvo deteta, bilo tako što se osporavanjem
materinstva bračnog deteta gasi i pretpostavka o bračnom očinstvu ili što se
osporavanjem materinstva vanbračnog deteta otvara mogućnost da muškarac koji je
priznao očinstvo poništi sopstvenu izjavu o priznanju očinstva.
Pasivno legitimisana lica u postupku koji se vodi radi osporavanja materinstva
mogu biti dete, žena koja je upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta, žena
koja tvrdi da je majka deteta i muškarac koji se po ovom zakonu smatra ocem deteta. 563
U svakom slučaju, reč je o sporovima u kojima su stranke jedinstveni i nužni suparničari.
To znači da se zbog prirode pravnog odnosa spor može rešiti samo odlukom koja je
sadržinski i formalno identična prema svim suparničarima. Poseban oblik jedinstvenog
suparničarstva jeste nužno suparničarstvo, koje postoji onda kada se tužbom kao tužioci
ili tuženi moraju obuhvatiti sva lica koja su učesnici materijalnopravnog odnosa. Otuda,
ako tužbom za osporavanje materinstva nisu obuhvaćena sva lica koja moraju biti stranke
u postupku, sud je dužan da pouči tužioca da tuži i lice koje tužbom nije obuhvaćeno, ili
da to lice pozove da se pridruži tužbi kao novi tužilac. Ako tužilac u roku koji sud odredi
ne proširi tužbu na sva lica koja moraju biti stranke u postupku, ili ako se ta lica ne
pridruže tužbi kao tužioci, sud će postupiti na način predviđen za postupanje sa
neurednim podnescima: ako tužba ne bude vraćena sudu u određenom roku, smatraće se
da je tužba povučena; ako bude vraćena bez ispravki, sud će je odbaciti. 564
Dejstvo uspešno osporenog materinstva ogleda se u tome što se majkom deteta više
ne smatra žena koja je kao majka bila upisana u matičnu knjigu rođenih, čime se gase i
sva prava i dužnosti koje proizlaze iz odnosa roditelja i deteta. Poreklo deteta od majke
ostaje nepoznato, osim ako je tužbu podigla žena koja sebe smatra biološkom majkom
deteta i koja istom tužbom utvrđuje i svoje materinstvo. Osporavanje materinstva bračnog
deteta, sa druge strane, znači istovremeno i osporavanje bračnog očinstva, jer se muž
majke čije je materinstvo osporeno ne može više smatrati ocem deteta, a ako je reč o
vanbračnom detetu čije je očinstvo utvrđeno priznanjem, osporavanje materinstva otvara
pravni put i za poništavanje izjave o priznanju očinstva. Dete, drugim rečima, ostaje sa
neutvrđenim poreklom i u odnosu na oca, osim ako je tužbu za osporavanje materinstva
podigla žena koja sebe smatra biološkom majkom deteta, a u vreme rođenja ili začeća
deteta nalazila se u braku.

2. Bračno očinstvo
Uporedno pravo. U uporednom pravu univerzalno je prihvaćeno pravilo da dete koje
je začeto i rođeno u braku ima status bračnog deteta, a da se ocem bračnog deteta smatra muž majke
u vreme koncepcije deteta. Dete koje je rođeno u braku, a začeto pre braka, smatra se, takođe,
bračnim detetom, ali se ova pretpostavka ne primenjuje ako bude podignuta tužba za osporavanje
očinstva (dansko, nemačko, italijansko, švajcarsko pravo). Dete se smatra bračnim i kada je rođeno

562
Videti čl. 250. st. 4. Porodičnog zakona.
563
Videti čl. 256. st. 2. Porodičnog zakona.
564
Videti čl. 256. st. 6-7. Porodičnog zakona. Isto i Triva, 1983, str. 610.

156
 u roku od 300 dana po prestanku braka (302 dana u nemačkom pravu, 306 dana u holandskom
pravu, 2 godine u šerijatskom pravu), odnosno u roku koji ukazuje da je dete moglo biti začeto u
braku iako je rođeno posle prestanka braka smrću muža majke (švedsko pravo). Osporavanje
bračnog očinstva je, po pravilu, dopušteno mužu majke, majci (osim, na primer, u nemačkom i
švajcarskom pravu) i detetu, a u nekim pravima, izuzetno, i prirodnom ocu deteta (slovenačko
pravo), odnosno državnom tužiocu (austrijsko pravo). U slučaju sukoba dva bračna očinstva neka
prava izjašnjavaju se za pretpostavku očinstva u korist muža majke iz kasnijeg braka (na primer,
grčko pravo), dok neka druga prava u takvoj situaciji predviđaju da će se očinstvo utvrđivati na isti
način kao da je dete rođeno izvan braka (na primer, švedsko pravo). Pozakonjenje deteta je
dozvoljeno, po pravilu, u slučaju naknadnog sklapanja braka roditelja deteta ili na osnovu sudske
odluke (na primer, italijansko pravo).

(1) Utvrđivanje bračnog očinstva. Pojam bračnog očinstva proizilazi iz statusa

bračnog deteta. Moglo bi se najjednostavnije reći da je bračno dete ono koje potiče iz
braka svojih roditelja. To znači, sa jedne strane, da je dete rođeno u braku, a sa druge
strane, da je utvrđeno njegovo materinstvo i očinstvo. Međutim, pošto se očinstvo
bračnog deteta utvrđuje upravo na osnovu braka njegovog oca sa njegovom majkom,
dovoljno je kazati da se dete smatra bračnim detetom ako su ispunjena sledeća dva
uslova: (1) da je dete rodila žena koja je bila u braku u vreme njegovog rođenja ili začeća
(materinstvo) i (2) da dete potiče od oca koji je bio u braku sa njegovom majkom u vreme
njegovog rođenja ili začeća (bračno očinstvo).565 Iz toga sledi da se bračno očinstvo
utvrđuje u našem pravu na osnovu pravne pretpostavke koja glasi da se ocem deteta
rođenog u braku – kao i u roku od 300 dana po prestanku braka ako je brak prestao smrću
muža, a majka nije sklopila novi brak u ovom roku – smatra muž majke deteta. 566
Dete je rođeno u braku ukoliko je rođeno u razdoblju od trenutka sklapanja braka
do časa prestanka braka. U zavisnosti od načina prestanka braka, taj čas može biti
momenat smrti jednog supružnika, kao i dan koji je u rešenju o proglašenju nestalog
supružnika za umrlog utvrđen kao dan smrti,567 odnosno dan pravnosnažnosti sudske
odluke o poništenju ili razvodu braka. Prema preovlađujućem mišljenju pravnih pisaca,
pravnosnažnost odluka donesenih u prvom stepenu nastupa istekom roka za ulaganje
žalbe, odnosno odricanjem ili odustankom od žalbe, dok pravnosnažnost drugostepenih
odluka nastupa u času donošenja odluke. 568 Irelevantno je, dakle, da li je brak iz koga
potiče dete bio nevažeći ili punovažan, jer i ništavi brak proizvodi sve pravne posledice
punovažnog braka do pravnosnažnosti sudske presude o njegovom poništenju. Najzad,

565
Neki autori, ipak, bračni status deteta vezuju za kumulativno ispunjenje tri pretpostavke: da dete potiče iz braka
svojih roditelja, da dete potiče od majke koja je bila u braku u vreme njegovog rođenja ili začeća i da dete potiče od
muškarca koji je bio u braku sa njegovom majkom u vreme njegovog rođenja ili začeća. Videti Mladenović, 1981, II,
str. 27, Đurović, 1988, str. 149. Suštinski, međutim, ovakva formulacija predstavlja dupliranje uslova za sticanje
bračnog statusa, jer je poreklo bračnog deteta od majke i oca po definiciji vezano za postojanje braka.
566
Videti čl. 45. st. 1-2. Porodičnog zakona.
567
U slučaju proglašavanja nestalog supružnika za umrlog, ako tačan datum smrti nije bilo moguće utvrditi, brak
prestaje prvog dana po isteku rokova koji su predviđeni za pokretanje odgovarajućeg vanparničnog postupka. Videti čl.
64. st. 2. i čl. 57. Zakona o vanparničnom postupku. Međutim, zakonske pretpostavke i rokovi za proglašavanje
nestalog lica za umrlo takve su prirode da dolazi u obzir da nestali muž majke bude biološki otac deteta samo kada se
radi o njegovom nestanku u elementarnim nepogodama. U svim ostalim slučajevima isključena je mogućnost da dete
biološki potiče od muža majke, bez obzira što bi njegovo rođenje bilo smešteno u vremenski okvir pravnog postojanja
braka. Izuzetak bi bila samo hipoteza da je do koncepcije deteta došlo zamrznutom spermom muža majke, uz pomoć
neke od metoda biomedicinski potpomognutog začeća.
568
Tako Triva, 1983, str. 496–497, Poznić, 1978, str. 282.

157
vreme začeća deteta, takođe, nema pravnog značaja, tako da se smatra da je dete rođeno u
braku iako je očigledno da nije u braku i koncipirano.
Dete je rođeno u roku od 300 dana po prestanku braka ukoliko je rođeno u
razdoblju od časa prestanka braka do isteka ovog roka. Dan prestanka braka je ovde, za
razliku od prethodne hipoteze, samo dan faktičke smrti muža majke, kao i dan koji je u
rešenju o proglašenju nestalog muža majke za umrlog utvrđen kao dan smrti. Ukoliko je,
naprotiv, brak prestao razvodom odnosno poništenjem, ili je prestao smrću muža a majka
je sklopila novi brak u međuvremenu, pretpostavka o bračnom očinstvu se ne
primenjuje.569 Bez značaja je, opet, da li je brak koji je prestao bio punovažan ili nije.
Bračno poreklo deteta, u ovom slučaju, određuje činjenica da je dete začeto za vreme
trajanja braka, a rođeno nakon njegovog prestanka.
Rok od 300 dana od dana prestanka braka uzima se u obzir zbog činjenice da
normalna trudnoća traje deset lunarnih meseci, što iznosi 280 dana, ali da su u medicini
poznati i izuzetni slučajevi trajanja graviditeta preko označenog vremena. Da se ne bi
dogodilo da bračni status bude uskraćen detetu samo zbog toga što je trudnoća majke
trajala više nego što je normalno i uobičajeno, u gotovo svim savremenim pravima
prihvaćen je rok od 300 dana kao maksimalan rok u kome se može okončati trudnoća, a
na osnovu toga i steći status bračnog deteta. 570
Muž majke deteta smatra se bračnim ocem deteta zahvaljujući pravnoj pretpostavci
koja u pravu funkcioniše od davnina a koja i danas ima univerzalnu vrednost u
uporednom pravu. Naime, još u rimskom pravu postavljeno je pravilo koje formuliše
pretpostavku o očinstvu bračnog deteta i koje glasi da se ocem deteta smatra onaj na koga
ukazuje brak. 571 Ovakva pretpostavka obuhvata i biološku i pravnu stranu pitanja porekla
deteta od oca. Sa biološkog stanovišta posmatrano, očinstvo nije tako evidentno kao što
je vidljivo materinstvo, s obzirom na to da začeće deteta, za razliku od porođaja, nije
činjenica koja je očigledna i koja može biti neposredno i nesumnjivo poznata trećim
osobama. Biološka istina o začeću deteta, jednom reči, ne može se uzimati u obzir na
način na koji se to čini kada je u pitanju rađanje deteta. Zbog toga pravo samo
pretpostavlja da je otac deteta muž njegove majke u vreme njegovog rođenja ili začeća.
Sa druge strane, u najvećem broju slučajeva u životu pravna pretpostavka o očinstvu
muža majke deteta biće potvrđena i činjenicom njegovog biološkog očinstva, jer je brak
potpuna životna – a time i seksualna – zajednica muškarca i žene. Da se, dakle, nešto što
najčešće ili redovno biva u životu ne bi utvrđivalo u svakom pojedinom slučaju, korisno

569
U nekim stranim pravima, takođe, dejstvo pretpostavke o očinstvu muža majke otklonjeno je u hipotezi da je dete
rođeno po prestanku braka razvodom. Smatra se, naime, da očinstvo muža majke prima facie nije verovatno kada je
razvod braka neposredno prethodio rođenju deteta, te se pretpostavka o bračnom očinstvu sužava samo na slučaj kada
je brak prestao smrću (švedsko i holandsko pravo). U francuskom pravu pretpostavka o očinstvu muža majke
otklonjena je, iako je dete rođeno u braku, ako prilikom upisa nije označeno ime muža, odnosno, bez obzira na to što je
dete rođeno u okviru roka od 300 dana od prestanka braka, pretpostavka o bračnom očinstvu muža majke ne
funkcioniše ako je proteklo više od 300 dana od sudske odluke donete u toku brakorazvodnog postupka o zakonskoj
separaciji bračnih drugova. Međutim, oba supružnika imaju pravo da pokrenu postupak za ponovno uspostavljanje
pretpostavke o bračnom očinstvu ako je muž majke zaista otac deteta. Videti par. 1. švedskog Zakonika o roditeljima,
staraocima i deci, čl. 199. knjiga 1. Holandskog građanskog zakonika i čl. 313. i 327. Francuskog građanskog zakonika.
570
U nemačkom pravu, izuzetno, taj rok iznosi 302 dana, a u holandskom pravu 306 dana. Videti par. 1592. Nemačkog
građanskog zakonika i član 197. knjiga 1. Holandskog građanskog zakonika. U šerijatskom pravu nošenje deteta može
da traje najviše 2 godine. Navedeno prema Bušatlić, 1926, str. 76.
571
Pater is est quem nuptiae demonstrant. (Paulus, D. 2, 4, 5)

158
je poslužiti se tehnikom pravne pretpostavke i učiniti utvrđivanje bračnog očinstva
jednostavnijim i efikasnijim.572 Napokon, ako se pravna pretpostavka o očinstvu muža
majke deteta ne poklapa sa biološkom istinom o začeću deteta, ona se može obarati
dokazivanjem da muž majke deteta nije i njegov prirodni otac.
(2) Sukob dva bračna očinstva. Bračno očinstvo, kako to proizlazi iz izloženih
pravila, utvrđuje se na dva konkurentna načina, koji su u pogledu pravnih efekata koje
proizvode potpuno ravnopravni, ali su međusobno isključujući. Ocem bračnog deteta,
drugim rečima, pravo smatra kako muža majke u vreme rođenja deteta (zato što je dete
rođeno u braku), tako i muža majke u vreme začeća deteta (zato što je dete rođeno u roku
od 300 dana po prestanku braka). To znači, po redovnom toku stvari, primenu ili jedne ili
druge pravne pretpostavke u korist iste osobe (muža majke). Kako je, međutim, u našem
pravu žena slobodna da odmah po prestanku jednog braka sklopi novi brak, u jednoj
hipotetičnoj situaciji moglo bi se dogoditi da za status bračnog oca konkurišu dve
različite osobe. To bi bilo onda kada bi žena rodila dete u roku od 300 dana po prestanku
braka smrću njenog muža, tako da bi se ocem deteta smatrao njen muž iz tog prethodnog
braka (zato što je dete začeto u tom braku), ali je u međuvremenu sklopila novi brak koji
traje u trenutku rođenja deteta, pa bi se ocem deteta mogao smatrati i njen muž iz tog
novog braka (zato što je dete rođeno u tom braku).
Sukob ove dve zakonske pretpostavke, koji se naziva i turbatio sanguinis, 573 novi
Porodični zakon Srbije razrešava posebnom odredbom o tome da se pretpostavka o
bračnom očinstvu muža majke iz prvog braka nikada ne primenjuje ako je majka u roku
od 300 dana od dana prestanka tog braka sklopila novi brak i u novom braku u istom roku
rodila dete. Drugim rečima, do sukoba dva bračna očinstva na osnovu ovakvih pravila
nikada i ne može doći, zbog toga što se ocem deteta smatra isključivo muž majke iz
prvog braka (ako je taj brak prestao njegovom smrću, a majka nije sklopila novi brak),
odnosno isključivo muž majke iz kasnijeg braka (ako je prethodni brak majke prestao
razvodom, poništenjem ili smrću njenog muža iz tog braka, ali je ona u međuvremenu
sklopila novi brak).574 Pretpostavka o očinstvu muža iz kasnijeg braka majke
favorizovana je zbog toga što je ona verovatnija i logičnija u životu. Naime, do sklapanja
novog braka, neposredno ili brzo po prestanku prethodnog braka, najčešće i dolazi upravo
zato što supružnici, koji u novom braku očekuju zajedničko dete i smatraju se njegovim
biološkim roditeljima, žele da osiguraju bračni status svom detetu. Nema sumnje,
međutim, da mogu biti osporene i pretpostavka o očinstvu muža majke iz prethodnog
braka i pretpostavka o očinstvu muža majke iz kasnijeg braka, pa u tom slučaju dete
definitivno gubi bračni status i postaje vanbračno dete sa neutvrđenim očinstvom. 575

572
Opširnije o teorijskim objašnjenjima zakonske pretpostavke paterniteta videti kod Mladenovića, 1981, II, str. 39.
573
Termin „mešanje krvi” nije korektan, jer u biološkom smislu nema nikakvog mešanja krvi; dete, naime, potiče ili od
muža iz ranijeg braka ili od muža iz kasnijeg braka majke. Značenje može, ipak, biti prihvaćeno kao metaforično, jer
ukazuje na izvesnu nejasnoću i neizvesnost kada je u pitanju poreklo bračnog deteta u opisanoj situaciji. U istom smislu
i Prokop, 1972, str. 37.
574
Videti čl. 45. st. 3. Porodičnog zakona.
575
Može se postaviti pitanje kako bi se pomenuti sukob dve pretpostavke o bračnom očinstvu deteta razrešio u
nedostatku izričitih odredbi zakona. Takav je slučaj, recimo, sa slovenačkim pravom, u kome je normirano samo
osnovno pravilo da se ocem deteta rođenog u braku, ili u roku od 300 dana po prestanku braka, smatra muž majke
deteta. U pravnoj teoriji izneseno je tumačenje da, primenjeno na slučaj deteta rođenog u kasnijem braku, to pravilo
znači da se muž majke iz braka u kome je dete rođeno uvek smatra ocem deteta, te da u slovenačkom pravu uopšte ne
bi dolazilo u obzir da se pretpostavlja očinstvo muža majke iz njenog prethodnog braka. Tako Alinčić i dr., 1994, str.

159
 Pozakonjenje (legitimatio). Pozakonjenje je način naknadnog sticanja bračnog statusa deteta. Dete
koje je rođeno kao vanbračno može, drugim rečima, steći status bračnog deteta i tokom života, kada se
ispune za to predviđeni uslovi. Institut pozakonjenja poznat je i danas u nekim zakonodavstvima (na
primer, u nemačkom, austrijskom, francuskom, italijanskom, holandskom, engleskom itd. pravu), ali je u
većini prava napušten nakon potpunog pravnog izjednačavanja bračne i vanbračne dece. Tako je postupio i
novi Porodični zakon Srbije, budući da bi se smisao i opravdanje za dalje zadržavanje ustanove
pozakonjenja u našem pravu moglo naći jedino u shvatanju patrijarhalnog morala, prema kome rođenje
izvan braka nije jednako vredno kao rođenje u braku. Kako je ocenjeno pravnopolitički neprihvatljivim
održavanje tradicionalnih predrasuda o razlikovanju bračne i vanbračne dece u svakodnevnom životu,
institut pozakonjenja napustio je domen našeg pozitivnog prava. 576
Pozakonjenje prema Zakonu o braku i porodičnim odnosima. U našem nekadašnjem pravu
postojala su dva načina pozakonjenja: (1) pozakonjenje naknadnim zaključenjem braka roditelja deteta i (2)
pozakonjenje odlukom suda. 577
(1) Pozakonjenje naknadnim zaključenjem braka roditelja deteta. Da bi dete steklo status
bračnog deteta naknadnim zaključenjem braka njegovih roditelja, trebalo je da bude ispunjeno nekoliko
uslova. Prvo, dete je moralo biti rođeno. Nadalje, da bi se smatralo da je dete steklo bračni status
naknadnim zaključenjem braka između njegovih roditelja, morala su već biti poznata oba roditelja deteta,
što znači da je na zakonom predviđen način prethodno bilo utvrđeno vanbračno materinstvo i očinstvo
deteta. Najzad, zaključenje braka roditelja bio je treći uslov za sticanje bračnog statusa deteta rođenog
izvan braka.
(2) Pozakonjenje odlukom suda. Ako roditelji deteta iz određenih objektivnih razloga nisu bili u
mogućnosti da zaključe brak ili ako im nije bilo dozvoljeno da zaključe brak, do pozakonjenja je moglo
doći i na osnovu sudske odluke. Zakon je, dakle, zahtevao objektivnu nemogućnost zaključenja braka i
vezivao je za postojanje tačno određenih činjenica. Te činjenice koje sprečavaju sklapanje braka mogle su
biti smrt roditelja deteta ili nastupanje bračne smetnje.
(3) Osporavanje bračnog očinstva. Poreklo bračnog deteta od oca ne utvrđuje se u
svakom konkretnom slučaju, već se pretpostavlja da je otac bračnog deteta muž majke
deteta, koji je sa njom bio u braku u vreme rođenja ili začeća deteta. Pretpostavka o
bračnom očinstvu deteta je, dakako, oboriva pravna pretpostavka (praesumptio iuris
tantum), što znači da je dozvoljeno dokazivati da muž majke deteta nije i njegov prirodni
otac. Osporavanje bračnog očinstva, dakle, ima za cilj utvrđivanje materijalne istine o
poreklu deteta od oca i, prema tome, usklađivanje pravnog sa faktičkim stanjem. Prema
našem pozitivnom porodičnom pravu tužbu za osporavanje bračnog očinstva mogu
156, Đurović, 1988, str. 153. Suprotno mišljenje, u korist tumačenja da između dve pretpostavke o očinstvu treba da se
izjasni sudska praksa, videti u Mladenović, 1981, II, str. 43.
576
No nije tako bilo ranije. Osnovni zakon o odnosima roditelja i dece, na primer, predviđao je da obaveza zakonskog
izdržavanja postoji samo između bračnih descendenata i ascendenata (izuzev za roditelje i decu), što je značilo da
potomak vanbračnog deteta nije imao pravo na izdržavanje prema krvnim srodnicima oca i majke, dok je potomak
bračnog deteta to pravo imao. Slično tome, Zakon o nasleđivanju delimično je diskriminisao vanbračnu decu,
priznavajući nasledno pravo vanbračnoj deci prema ocu, majci i majčinim srodnicima, a prema srodnicima oca samo
ako je vanbračno očinstvo bilo utvrđeno priznanjem, za razliku od bračne dece čije nasledno pravo nije bilo ničim
ograničavano. Videti čl. 32. st. 2. Osnovnog zakona o odnosima roditelja i dece (Službeni list FNRJ, br. 104/1947) i čl.
23. Zakona o nasleđivanju (Službeni list FNRJ, br. 20/1955).
577
Videti čl. 87. ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima. Pisci ovog zakona, međutim, nigde nisu upotrebili
termin „pozakonjenje”, već su umesto njega koristili opisnu kvalifikaciju „smatra se da je dete rođeno u braku”, želeći
da po svaku cenu izbegnu asocijaciju na vreme kada su se bračna deca smatrala „zakonitom” a vanbračna
„nezakonitom”, pa je pozakonjenje trebalo da pokaže da su i vanbračna deca stavljena „pod zakon”. U literaturi je
upotreba termina „pozakonjenje” uobičajena i rasprostranjena i u starijim i u novijim delima. Videti Marković, 1920,
str. 175, Eisner, 1950, str. 156, Begović, 1957, str. 155, Prokop, 1972, str. 116, Mitić, 1980, str. 306, Bakić, 1988, str.
302, Đurović, 1988, str. 153, Janjić-Komar i dr., 1994, str. 199, Alinčić i dr., 1994, str. 152. Drugačiju argumentaciju, u
korist termina „pobračenje” kao adekvatnijeg izraza koji je više odgovarao duhu našeg porodičnog prava, videti kod
Mladenovića, 1981, II, str. 151.

160
podići: (a) dete, (b) majka, (c) muž majke i (d) muškarac koji tvrdi da je otac deteta.578
Osporavanje bračnog očinstva nije uopšte dozvoljeno posle smrti deteta, posle usvojenja
deteta, kao i u slučaju kada je očinstvo utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom. 579
(a) Dete može osporavati da mu je prirodni otac onaj muškarac koji se po zakonu
smatra njegovim ocem bez obzira na rok. 580 Razume se, u slučaju kada između deteta i
roditelja koji po zakonu zastupa dete postoje suprotni interesi, ili se dete i roditelj koji ga
po zakonu zastupa nalaze u oprečnim stranačkim ulogama tužioca i tuženog, maloletno
dete će zastupati kolizijski staratelj. 581 Pri tom, dete koje je navršilo 10. godinu života i
koje je sposobno za rasuđivanje može samo, odnosno preko nekog drugog lica ili
ustanove, zatražiti od organa starateljstva da mu postavi kolizijskog staratelja, a od suda
da mu postavi privremenog zastupnika zbog postojanja suprotnih interesa između njega i
njegovog zakonskog zastupnika. 582 Obrnuto, ako se dete i roditelj koji zastupa dete po
zakonu nalaze u istoj stranačkoj ulozi tužilaca odnosno tuženih i među njima nema
suprotnih interesa, taj će roditelj zastupati dete i u ovoj parnici. Ukoliko dete nije pod
roditeljskim staranjem, kao i u slučaju kada je dete lišeno poslovne sposobnosti, tužbu
podnosi staratelj sa odobrenjem organa starateljstva. 583 Naprotiv, posle sticanja
punoletstva, poslovno sposobno dete samostalno štiti svoja prava i interese bez

578
Videti čl. 56. st. 2. Porodičnog zakona.
579
Videti čl. 56. st. 3, 5. i 6. Porodičnog zakona.
580
Videti čl. 252. st. 1. Porodičnog zakona. U nekim stranim pravima, međutim, pravo deteta da osporava sopstveno
bračno očinstvo bilo je ranije ograničeno na više načina. Tako, na primer, u nemačkom pravu dete je moglo osporavati
bračno očinstvo u roku od 2 godine od sticanja punoletstva samo ukoliko je bio ispunjen i jedan od sledećih uslova: ako
je muž majke umro ili je proglašen za umrlog, ako je brak razveden ili poništen, ako je majka sklopila novi brak sa
prirodnim ocem deteta, ako je osporavanje moralno opravdano zbog nečasnog ili nemoralnog načina života ili
ozbiljnog propusta muža prema detetu i, najzad, ako je osporavanje moralno opravdano zbog teške nasledne bolesti.
Videti ranije par. 1596. i 1598. Nemačkog građanskog zakonika. Međutim, Savezni ustavni sud Nemačke proglasio je
obe ove odredbe neustavnim, smatrajući da u prevelikoj meri ograničavaju pravo deteta na saznanje sopstvenog
porekla, koje je sastavni deo opšteg prava ličnosti i garantovano je čl. 1. i 2. nemačkog Ustava. Tako dete sada u
nemačkom pravu može osporavati očinstvo muža majke bez ikakvih prethodnih uslova, u roku od 2 godine od dana
saznanja za činjenicu da muž majke nije njegov otac. Videti odluku Saveznog ustavnog suda br. 124 od 31. januara
1989. Navedeno prema Draškić, 2000, str. 16. Videti i par. 1600b Nemačkog građanskog zakonika. Opširnije videti
Frank, R., Germany: Parentage Law Reformed, The International Survey of Family Law, 1997, str. 167-173. Slično, u
italijanskom pravu sva lica aktivno legitimisana za osporavanje bračnog očinstva (muž majke, majka i dete) imaju
pravo na tužbu jedino ukoliko supružnici nisu zajedno živeli u periodu između 300 i 180 dana pre rođenja deteta, ili
ako je u toku navedenog perioda muž bolovao od impotencije, ili ako je u toku navedenog perioda žena počinila
preljubu ili skrivala pred mužem sopstvenu trudnoću ili rođenje deteta. Videti čl. 235. Italijanskog građanskog
zakonika.
581
Videti čl. 132. st. 2. tačka 3. Porodičnog zakona. Zakonodavac, međutim, daje ovlašćenje organu starateljstva da
odluči o postavljanju privremenog zastupnika u svim onim situacijama kada proceni da je to neophodno, ali ga
obavezuje da kolizijskog staratelja postavi uvek kada su interesi jednog lica u suprotnosti sa interesima njegovog
zakonskog zastupnika. Pri tom, oprečne stranačke uloge u parnici predstavljaju primer postojanja oprečnih interesa ex
lege. Obavezu postavljanja posebnog staratelja maloletnom detetu koje nema parničnu sposobnost u svim parnicama za
osporavanje očinstva izričito je predviđalo i Načelno mišljenje Proširene opšte sednice Saveznog vrhovnog suda br.
1/60 od 4. aprila 1960, Zbirka sudskih odluka iz oblasti građanskog prava, Beograd, 1972, str. 68.
582
Videti čl. 265. Porodičnog zakona.
583
Videti čl. 254. st. 3. Porodičnog zakona. Za suprotno stanovište, prema kome ne bi trebalo dopustiti zastupanja
maloletnog tužioca u parnicama za osporavanje očinstva, videti Bakić, 1988, str. 275.
U nekim stranim pravima dosledno je sprovedeno shvatanje da zakonsko zastupanje nikada nije dozvoljeno u statusnim
sporovima, tako da dete stiče pravo na tužbu za osporavanje bračnog očinstva tek pošto postane punoletno. To, drugim
rečima, znači da za vreme dok je dete maloletno nijedna druga osoba ne može u njegovo ime, kao njegov zakonski
zastupnik, voditi ovakav postupak. Videti, na primer, čl. 98. Zakona o braku i porodičnim odnosima Slovenije.

161
ograničenja, te tako samostalno odlučuje i da li će osporavati očinstvo muškarcu koji je
do tada bio pravno evidentiran kao njegov otac.
(b) Majka može, takođe, osporavati istinitost pretpostavke da je njen muž otac
deteta koje je ona rodila u braku ili u roku od 300 dana od dana prestanka braka smrću
njenog muža. Rok za tužbu majke deteta iznosi godinu dana od dana saznanja da njen
muž nije otac deteta, a tužba se može podneti najkasnije u roku od 10 godina od rođenja
deteta. 584
Iako, dakle, majka ima samostalno pravo na tužbu za osporavanje bračnog očinstva
svog deteta, nije naročito verovatno da će majka osporavati očinstvo svog deteta i kada
zna da dete ne potiče od njenog muža. Razloge za takvo ponašanje treba tražiti u
izvesnom pogoršanju položaja deteta i neugodnostima kojima bi se majka dobrovoljno
izložila priznanjem da je imala vanbračne seksualne kontakte.
(c) Muž majke najdirektnije je zainteresovan da se utvrdi kako on nije biološki
otac deteta koje je u braku sa njim rodila njegova supruga.
Prema srpskom pravu, umesto muža majke koji je lišen poslovne sposobnosti,
tužbu za osporavanje očinstva može podići njegov staratelj uz odobrenje organa
starateljstva. 585 Radi se, dakle, o situaciji u kojoj je muž majke, zbog bolesti ili smetnji u
psiho-fizičkom razvoju potpuno ili delimično lišen poslovne sposobnosti, te bi takvo
njegovo psihičko stanje moglo biti zloupotrebljeno nametanjem obaveza prema detetu o
čijem poreklu on nema nikakvih saznanja niti je svestan da dete ne može poticati od
njega. Imajući u vidu da se u statusnim sporovima traže lične izjave punoletnih lica i da
se, po pravilu, isključuje mogućnost za njihovo zastupanje, ova zakonska odredba
ustanovljena je kao izuzetak namenjen zaštiti nesumnjivih imovinskih i moralnih interesa
muža majke.
Tužbu za osporavanje bračnog očinstva muž majke može podneti samo u
ograničenom zakonskom roku, koji iznosi godinu dana od dana saznanja da on nije otac,
a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta. 586 Moguće je, razume se, da muž
majke sazna za činjenicu koja dovodi u sumnju njegovo očinstvo tek pošto dete navrši
10. godinu života. U takvom slučaju, subjektivni rok gubi pravni značaj, jer zbog isteka
objektivnog roka muž više ne može tražiti osporavanje bračnog očinstva, a sud će tužbu
odbaciti kao neblagovremenu.587 Zakon, međutim, nije bliže odredio kako će se računati

584
Videti čl. 252. st. 2. Porodičnog zakona. U nekim stranim pravima, međutim, majka nema uvek pravo na tužbu za
osporavanje bračnog očinstva. Tako, na primer, u holandskom pravu majka nema pravo na osporavanje bračnog
očinstva deteta koje je rođeno u braku, ali ako je dete rođeno u roku od 306 dana od dana prestanka braka, majka može
izjavom pred matičarem označiti muškarca koga smatra ocem deteta. Ukoliko taj muškarac prizna očinstvo te ako on i
majka sklope brak u roku od godinu dana od rođenja deteta, smatralo se da je osporeno bračno očinstvo muža majke.
Ovaj poslednji uslov (sklapanje braka majke i oca deteta) ukinuo je Vrhovni sud Holandije svojom odlukom od 17.
septembra 1993. godine. Videti čl. 198. knjiga 1. Holandskog građanskog zakonika.
585
Videti čl. 254. st. 3. Porodičnog zakona. No, kako tekst pravne norme pominje samo lice koje je poslovno
nesposobno, moglo bi se zaključiti da nema razlike u zastupanju između lica koja su potpuno odnosno delimično lišena
poslovne sposobnosti. Razlika, međutim, ipak postoji, jer je sud koji donosi odluku o delimičnom lišenju poslovne
sposobnosti dužan da odredi pravne poslove koje takvo lice može odnosno ne može samostalno preduzimati, pa će i
pravo na tužbe u maternitetskim i paternitetskim parnicama lica delimično lišenih poslovne sposobnosti zavisiti, u
krajnjoj liniji, od procene suda koji ih je lišio poslovne sposobnosti. Videti čl. 147. st. 3. Porodičnog zakona.
586
Videti čl. 252. st. 3. Porodičnog zakona.
587
Prilikom izrade novog Porodičnog zakona Srbije ocenjeno je da se nepogodnosti ovakvih situacija zadovoljavajuće
kompenziraju pravom deteta da uvek može da pokrene postupak osporavanja. U uporednom pravu sreću se različita
rešenja koja imaju za cilj da na određeni način ublaže nepovoljne posledice koje za muža majke nastupaju

162
početak roka ukoliko, umesto muža majke, tužbu podnosi njegov staratelj. Ipak, može se
braniti tumačenje da prekoračenje objektivnog roka od 10 godina nije dozvoljeno, a da u
okviru tog roka, jednogodišnji subjektivni rok počinje da teče od trenutka saznanja
staratelja da muž nije otac deteta.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Kron i drugi protiv Holandije (Kroon and Others v. The Netherlands).
Podnosioci predstavke u ovom slučaju bili su Katarina Kron, holandska državljanka rođena 1954.
godine, njen vanbračni partner Ali Zeruk, marokanski i holandski državljanin, rođen 1961. godine, i njihov
sin Samir M’Halem-Dris, rođen 1987. godine. Oni su naveli da je gospođa Kron sklopila brak sa
gospodinom Omarom M’Halem Drisom, marokanskim državljaninom, 1979. godine. Odnosi između
supružnika su se vrlo brzo pokvarili, tako da su oni već krajem 1980. godine prestali da žive zajedno;
suprug je napustio Amsterdam u januaru 1986. godine i od tada njegovo prebivalište nije poznato. Njihov
brak razveden je jula 1988. godine. U međuvremenu, gospođa Kron je zasnovala vanbračnu zajednicu sa
Ali Zerukom, u kojoj je rođen najpre Samir, a potom još troje zajedničke dece stranaka, ćerka Nadia 1989.
godine i blizanci Džamal i Džamila 1992. godine. Pravni problem proizašao je otuda što je Samir rođen u
vreme dok je gospođa Kron još uvek formalno bila u braku sa svojim suprugom, tako da je u matičnu
knjigu rođenih Samir bio upisan kao bračno dete gospođe Kron i gospodina Omara M’Halem Drisa. Budući
da u holandskom pravu očinstvo deteta koje je rođeno u braku može da osporava samo muž majke – koji u
ovom slučaju to nije učinio niti se znalo gde se uopšte nalazi – prirodni otac deteta Ali Zeruk nije imao
nikakvu mogućnost da pravno utvrdi svoje očinstvo. To je bio razlog zbog koga su se podnosioci
predstavke obratili Evropskom sudu za ljudska prava, navodeći da okolnost da se ne može pravno utvrditi
da Samirov otac nije Omar M’Halem Dris, suprug majke u vreme rođenja deteta, nego Ali Zeruk,
vanbračni partner njegove majke, predstavlja povredu prava na poštovanje porodičnog života (član 8.
Evropske konvencije o ljudskim pravima).
Evropski sud za ljudska prava je, najpre, podsetio da pojam „porodični život” ne može biti određen
samo bračnim vezama te da može obuhvatiti i razne druge de facto porodične veze u kojima stranke žive
zajedno izvan braka. Dete koje je rođeno u takvoj zajednici smatra se učesnikom u porodičnom životu
svojih roditelja od trenutka rođenja. Prema tome, zaključuje Sud, nema sumnje da između Samira i
njegovog prirodnog oca postoji takva veza koja ulazi u pojam „porodičnog života”. U nastavku, Sud
podseća da je smisao člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima u tome da zaštiti pojedinca od
arbitrarnih akata javne vlasti, kao i da državama članicama Konvencije mogu biti nametnute i pozitivne
obligacije kako bi ispunile taj zadatak. Sud je, najzad, zaključio da u je u ovom konkretnom slučaju
postojala obaveza Holandije da pravno obezbedi formiranje kompletnih porodičnih veza između gospodina
Zeruka i njegovog sina Samira, a da je propuštanjem holandskog prava da to učini došlo do povrede prava
na poštovanje porodičnog života podnosilaca predstavke. Sud je odbio zahtev za naknadu neimovinske
štete, smatrajući da je sama činjenica da je utvrđeno postojanje povrede Evropske konvencije o ljudskim
pravima zadovoljavajuća i pravična satisfakcija. 588

(d) Muškarac koji tvrdi da je otac deteta ima pravo da ospori pretpostavku o
bračnom očinstvu deteta. Međutim, ne može svaki muškarac koji sebe smatra biološkim
ocem deteta rođenog u braku osporiti očinstvo muža majke. Pravo na tužbu ima samo

propuštanjem strogih, prekluzivnih rokova za osporavanje sopstvenog očinstva. Tako, na primer, u makedonskom
pravu predviđeno je da, ako posle proteka roka za tužbu muža majke budu otkriveni nesumnjivi dokazi da on nije otac
deteta koje je rodila njegova žena, Vrhovni sud Makedonije može, na njegov zahtev, odrediti novi rok za podnošenje
tužbe za osporavanje bračnog očinstva. Koliko iznosi taj novi rok nije propisano, ali bi se moglo prihvatiti tumačenje
da on ne može biti duži od onog koji je predviđen kao redovni i koji u makedonskom pravu iznosi 3 meseca od dana
saznanja za rođenje deteta. U svakom slučaju, ovakav zahtev muž majke ne može podneti posle punoletstva deteta.
Videti čl. 65. Zakona o porodici Makedonije.
588
Videti Case of Kroon and Others v. The Netherlands, No. 18535/91 od 20. septembra 1994.

163
onaj muškarac koji istom tužbom traži i utvrđivanje sopstvenog očinstva. 589 Rok za tužbu
iznosi godinu dana od dana saznanja da je on otac deteta, odnosno 10 godina od rođenja
deteta. 590 Muškarac koji sebe smatra ocem deteta dobija ovom normom ovlašćenje koje
predstavlja neuobičajeno odstupanje od pravila da je u statusnim sporovima aktivna
legitimacija rezervisana samo za uzani porodični krug zainteresovanih osoba. Sa
stanovišta pravne politike, pak, ovakvo rešenje može se shvatiti kao davanje prednosti
utvrđivanju istine o poreklu deteta nad zaštitom porodičnog mira bračne porodice. 591
Pravo na tužbu radi osporavanja bračnog očinstva ne prelazi na naslednike, ali
naslednici svih ovlašćenih lica imaju pravo da nastave započeti postupak za osporavanje
bračnog očinstva koji je pokrenuo tužbom njihov predak, radi utvrđivanja da je postojao
osnov za osporavanje bračnog očinstva. 592 Zakon ne precizira da li je ovo pravo priznato
samo zakonskim ili i testamentalnim naslednicima, ali bi se pre moglo braniti stanovište
da je aktivna legitimacija rezervisana i za jednu i za drugu kategoriju naslednika, u
zavisnosti od toga da li su posle smrti tužioca bila primenjena pravila o zakonskom ili
testamentalnom nasleđivanju.

589
Sa procesnog stanovišta ovo pravilo znači da ukoliko tužilac ne uspe da dokaže sopstveno očinstvo, tužbeni zahtev
upravljen na osporavanje očinstva muža majke ne bi mogao biti usvojen. Drugim rečima, bračno očinstvo muža majke
može uspešno osporiti samo muškarac za koga u sudskom postupku bude utvrđeno da je zaista biološki otac deteta. U
suprotnom, tužbeni zahtev će biti odbijen u odnosu na zahtev za utvrđenje očinstva tužioca, a tužba će biti odbačena u
delu koji se odnosi na zahtev za osporavanje očinstva tuženog zbog nedostatka pravnog interesa.
590
Videti čl. 252. st. 4. Porodičnog zakona. Iako to nije propisano u strogoj formi procesne pretpostavke, jasno je da će
tužilac morati svoj zahtev da učini bar prima faciae verovatnim navođenjem činjenica na kojima zasniva svoj zahtev i
dokazima da je sa majkom deteta imao seksualni kontakt u kritičnom periodu začeća deteta.
591
Uprkos tome, u uporednom pravu ovakvo rešenje retko se sreće. Poznaje ga, na primer, slovenačko pravo, i to bez
ograničenja koje je propisano u srpskom pravu. Videti čl. 99. slovenačkog Zakona o braku i porodičnim odnosima.
Austrijsko pravo, pak, pravo na tužbu za osporavanje bračnog očinstva priznaje mužu majke i državnom tužiocu, kome
se radi osporavanja očinstva mogu obratiti majka, dete i muškarac koji za sebe tvrdi da je otac deteta, ako podnesu
dokaze potrebne za osporavanje pretpostavljenog očinstva i kasnije utvrđivanje porekla deteta od prirodnog oca. Videti
par. 156. Austrijskog građanskog zakonika. Videti i Gschnitzer, 1979, str. 98.
592
Videti čl. 254. st. 2. Porodičnog zakona. Parnični postupak se pokreće tužbom, što znači da će se smatrati da su dete,
majka, muž majke, ili prirodni otac deteta pokrenuli postupak ako tužba bude neposredno predata sudu ili upućena
preporučenom pošiljkom ili na drugi zakonom određen način, a nije potrebno da je tužba bila dostavljena tuženom.
Videti čl. 104. i 191. Zakona o parničnom postupku.
No, ova odredba, takođe, znači da naslednici muža majke nemaju pravo da podignu tužbu u svoje ime, kao što je to bio
slučaj za vreme važenja Zakona o braku i porodičnim odnosima (čl. 111).
Ovakvom zakonskom rešenju prethodila je, pak, dugogodišnja sudska praksa, prema kojoj se smatralo dopuštenim da i
naslednici muža majke podignu tužbu za osporavanje bračnog očinstva svog pretka. Takva praksa opravdavala se
shvatanjem da bi suprotno postupanje vodilo zloupotrebi okolnosti da je dete rođeno u vreme trajanja braka, a u onim
situacijama kada je očigledno da pretpostavljeno očinstvo ne postoji. Savezni vrhovni sud je u jednoj odluci takav stav
obrazložio na sledeći način:
„Međutim, kako tužioci navode, tuženi je začet i rođen u odnosima koji protivreče i ovoj pretpostavci i ovom
društvenom odnosu. Tužioci navode da je majka tuženoga oko 23 godine živela trajno i neprekidno u divljem braku sa
S., da je sa njim, iako nevenčana, zasnovala porodicu i izrodila petoro dece, pa i tuženoga koji je četvrto dete. Kad se
tvrdi da je tuženi začet i rođen pod ovim uslovima, onda se mora dopustiti spor o tome da li je on sin ostavioca, čak i
ako se uzme da je tuženikova majka u vreme njegovog rođenja bila venčana žena M.-a. Ovo gledište ne dira u pravo da
se neko smatra ocem...i da je ova pretpostavka očinstva neoboriva kad nije podneta tužba u zakonskom roku – nego
utvrđuje da se ta pretpostavka očinstva ne odnosi na izneti slučaj...” Videti rešenje Saveznog vrhovnog suda Gz. 22/53
od 12. juna 1953. Citirano prema Draškić, 1989, str. 141–144. Slično i rešenje Vrhovnog suda Srbije Gž. 1210/73 od
23. marta 1973, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1973, knjiga 18, sveska 2, odluka br. 134.
Slično rešenje poznato je i u nemačkom pravu. Naime, ako muž majke umre pre nego što sazna za rođenje deteta, pravo
na tužbu za osporavanje njegovog bračnog očinstva imaju njegovi roditelji, odnosno jedan od roditelja. Videti par.
1595a Nemačkog građanskog zakonika.

164
 Pasivno legitimisana lica u paternitetskom sporu koji se vodi radi osporavanja
bračnog očinstva označena su kao jedinstveni i nužni suparničari. To znači da se po
zakonu spor može rešiti jedino odlukom koja je i formalno i sadržinski identična prema
svim suparničarima. Stoga se stranke koje zajedno podnose tužbu, ili su tužene istom
tužbom, smatraju kao jedna parnična stranka, a dejstvo svake parnične radnje koju je
izvršio jedan suparničar proteže se i na one koji tu radnju nisu preduzeli. Ako, pak,
tužbom nisu obuhvaćena sva lica koja moraju biti stranke u postupku, sud je dužan da
pozove tužioca da tuži i lice koje tužbom nije obuhvaćeno ili da to lice pozove da se
pridruži tužbi kao novi tužilac. Ako tužilac u roku koji sud odredi ne proširi tužbu na sve
osobe koje moraju biti stranke u sporu, ili se te osobe ne pridruže tužbi kao tužioci, sud
će postupiti na način propisan za postupanje s neurednim podnescima. Drugim rečima,
ako tužba ne bude vraćena sudu u određenom roku, smatraće se da je tužba povučena, a
ako bude vraćena bez ispravke, sud će odbaciti tužbu. 593 U slučaju osporavanja bračnog
očinstva tuženi su, dakle, majka i dete, ako tužbu podnosi muž majke; muž majke i dete,
ako tužbu podnosi majka; muž majke i majka, ako tužbu podnosi dete; najzad, muž
majke, majka i dete, ako tužbu podnosi muškarac koji tvrdi da je otac deteta. 594
Jedna posebna procesna situacija nastupa ako je u parnici za osporavanje bračnog
očinstva tužen muž majke koji više nije živ. Tužba se u tom slučaju podnosi protiv
njegovih naslednika, a ako tužni nema drugih naslednika, tužba se podnosi protiv
Republike Srbije kao naslednika.595
Dejstvo pravnosnažne sudske presude kojom je osporeno bračno očinstvo deteta
ima statusni i porodičnopravni aspekt. Tako dete koje je rođeno u braku ili u roku od 300
dana od dana prestanka braka smrću muža majke, a očinstvo u odnosu na njega bude
osporeno, gubi bračni status i smatra se vanbračnim detetom sa neutvrđenim poreklom u
odnosu na oca (osim ako je tužbu za osporavanje bračnog očinstva podneo prirodni otac
deteta i ako u istom postupku bude utvrđeno njegovo vanbračno očinstvo). Uspešno
osporenim bračnim očinstvom, sa druge strane, prestaje odnos roditelja i deteta između
muža majke i deteta, a to znači i prestanak svih prava i dužnosti koje postoje između
roditelja i dece, kao i prava i dužnosti između krvnih srodnika oca i deteta. 596 U hipotezi

593
Videti čl. 256. st. 4, 6. i 7. Porodičnog zakona. Tako i Triva, 1983, str. 610.
Po mišljenju pojedinih pravnih teoretičara pravilo po kojem se u paternitetskim parnicama zasniva nužno
suparničarstvo nije svrsishodno rešenje. Za argumente protiv ovako određene pasivne legitimacije videti Radoman, D.,
Tuženi u parnici za osporavanje očinstva, Glasnik Advokatske komore Vojvodine, br. 4/1958, str. 3–6. Za rešenje de
lege ferenda, prema kome bi sud bio dužan da subjekte roditeljsko-dečjeg odnosa upozori na to da će se presuda
odnositi i na njih, iako nisu obuhvaćeni tužbom, videti Belajec, 1985, str. 344. Najzad, za predlog da subjekti koji nisu
obuhvaćeni tužbom imaju položaj umešača u parnici, videti Rakić-Vodinelić, V., Bračni i paternitetski sporovi po
ZBPO SR Hrvatske, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 1–2/1978, str. 202.
594
Osnovni zakon o odnosima roditelja i dece nije poznavao odredbe o pasivno legitimisanim licima u paternitetskim
sporovima. Zbog toga je Savezni vrhovni sud intervenisao usvajanjem Načelnog mišljenja, kojim je pitanje pasivne
legitimacije rešeno u postupcima osporavanja bračnog očinstva na način koji je gore izložen. Videti Načelno mišljenje
Proširene opšte sednice Saveznog vrhovnog suda br. 1 od 4. aprila 1960, Zbirka sudskih odluka iz oblasti građanskog
prava, Beograd, 1972, str. 68.
595
Videti čl. 255. Porodičnog zakona. Kako u našim zakonskim odredbama do donošenja Porodičnog zakona nije bilo
pravne norme koja bi se odnosila na ovaj slučaj, primenjivao se stav iznet u pomenutom Načelnom mišljenju Saveznog
vrhovnog suda iz 1960. godine: „Ako je lice koje se po zakonu smatra ocem umrlo, sud će odrediti naročitog staraoca
sa kojim će se provesti i dovršiti postupak po tužbi kojom dete osporava očinstvo umrlog lica. Ibid.
596
U tom smislu, na primer, muž majke može tražiti naknadu nužnih troškova učinjenih radi izdržavanja deteta koje
nije njegovo, ukoliko su učinjeni troškovi bili potrebni, od lica koje je po zakonu dužno da daje izdržavanje; naslednici
muža majke koji nisu učestvovali u postupku za raspravljanje zaostavštine polažu pravo na zaostavštinu kao naslednici,

165
da ne dođe do razvoda braka, muž majke i dete mogu imati međusobna prava i obaveze
samo na osnovu svog tazbinskog srodstva. Pravnosnažna sudska presuda ima deklaratorni
karakter, što znači da se dete smatra vanbračnim od trenutka rođenja (ex tunc) i deluje
erga omnes. 597 Najzad, osporeno bračno očinstvo može uticati i na lično ime deteta.
Prema propisima o ličnom imenu, maloletnom detetu kome je određeno lično ime može
se, posle promene porodičnog statusa do koje je došlo osporavanjem očinstva, odrediti
novo prezime. Ako se detetu starijem od 10 godina i sposobnom za rasuđivanje menja
lično ime, potrebna je i njegova saglasnost. 598

3. Vanbračno očinstvo
Uporedno pravo. U uporednom pravu jednodušno je prihvaćeno pravilo da se
vanbračno očinstvo deteta može utvrditi priznanjem vanbračnog oca, te da u tom slučaju dete ima
sva prava prema ocu i njegovim srodnicima, koja pravni poredak poznaje i priznaje bračnom detetu.
Ukoliko, pak, ne dođe do priznanja vanbračnog očinstva, odnos vanbračnog deteta i njegovog oca
može biti ustanovljen i sudskom odlukom, na osnovu koje dete, takođe, stiče sva prava koja zakon
priznaje i bračnom detetu (pravo na nasleđivanje, pravo na izdržavanje, pravo na održavanje ličnih
kontakata, pravo na ime itd.) prema njegovom ocu i očevim srodnicima (dansko, francusko,
nemačko, grčko, italijansko, holandsko, norveško, švedsko, švajcarsko pravo itd.). Pravo na tužbu za
utvrđivanje vanbračnog očinstva imaju, po pravilu, otac deteta, majka i dete, a u nekim pravima i
odgovarajući državni organi (na primer, Komitet za socijalno staranje u švedskom pravu).
Vanbračno očinstvo može se utvrđivati u pojedinim pravnim sistemima i na osnovu registracije
rođenja deteta od strane oca, a na osnovu propisa o registrima građanskog statusa (na primer,
englesko pravo). Najzad, u francuskom pravu poznata je i jedna posebna pravna ustanova putem
koje je moguće da bude utvrđeno vanbračno materinstvo i očinstvo, pozivanjem na činjenicu da se
vanbračno dete oduvek u javnosti smatralo za dete njegovih vanbračnih roditelja (possession d'état).

Naše pozitivno porodično pravo nema odredbi o tome koja se deca smatraju
vanbračnom decom. Međutim, na osnovu porodičnopravnih normi o bračnom očinstvu,
zaključivanjem argumentum a contrario, može se jednostavno reći da su vanbračna deca
ona koja nisu rođena u braku svojih roditelja ili u roku od 300 dana od dana prestanka tog
braka smrću muža majke. Konkretnije, vanbračnim detetom smatra se: (1) dete koje je
rodila neudata žena; (2) dete koje je rodila žena u roku od 300 dana po razvodu odnosno
poništenju braka; (3) dete koje je rodila žena koja je bila u braku, ali posle isteka roka od
300 dana po prestanku braka i (4) dete koje je rodila žena u braku ili u roku od 300 dana
po prestanku braka smrću njenog muža, ali čiji je bračni status sa uspehom osporen. 599

ukoliko je za naslednika bilo oglašeno dete ostavioca koje nije njegovo itd. Videti čl. 165. Porodičnog zakona i čl. 130.
st. 1. Zakona o vanparničnom postupku.
597
Očinstvo kao faktički odnos, dakle, ne postoji od samog rođenja deteta, pa od tog trenutka prestaju sva prava i
obaveze koje je pravni poredak priznavao i nametao pretpostavljenom ocu. Međutim, ovaj prestanak ne treba
protumačiti u tom smislu da je muž majke do presude bio otac, a nakon nje je retroaktivno to prestao biti. Njegov raniji
status proizlazio je, zapravo, iz pogrešne pravne pretpostavke o njegovom biološkom očinstvu. Kada presudom bude
utvrđeno da biološke pretpostavke nema i da je nikada nije ni bilo, ova konstatacija dovodi do deklarisanja nepostojanja
od samog početka – a ne do ukidanja – prava i dužnosti koje proizlaze iz odnosa oca i deteta. Tako Triva, 1983, str.
612, Belajec, 1985, str. 331. Za suprotno stanovište, da presuda kojom se osporava očinstvo ima konstitutivan sadržaj i
retroaktivno dejstvo, videti Poznić, 1978, str. 366, Čizmović, M., Građansko procesno pravo, Titograd, 1982, str. 415.
598
Videti čl. 349. st. 1. tačka 2. i 346. st. 2. Porodičnog zakona.
599
Vanbračnim detetom smatra se, u nekim pravima, i dete rođeno u braku koji naknadno bude proglašen
nepostojećim. Takvo pravilo funkcioniše zahvaljujući činjenici da u tim pravnim sistemima nepostojeći brak ne

166
 Vanbračno rođenje deteta, međutim, za razliku od rođenja u braku, ne ukazuje ni na
kakvu pravnu pretpostavku pomoću koje bi se moglo utvrditi poreklo deteta u odnosu na
njegovog oca, već se ono mora utvrđivati u posebnom postupku za svaki pojedini slučaj.
Otuda, za utvrđivanje vanbračnog očinstva u savremenim pravima važe posebna pravila o
utvrđivanju vanbračnog očinstva – priznanjem odnosno sudskom odlukom – različita od
pravila kojima je uređeno utvrđivanje i osporavanje bračnog očinstva. 600 No, bez obzira
na različite načine utvrđivanja bračnog i vanbračnog očinstva, ni u jednom evropskom
pravu ne sme postojati ni jedna jedina okolnost koja bi opravdavala pravno razlikovanje u
pogledu izdržavanja i nasleđivanja, a koje bi bilo zasnovano na rođenju izvan braka. 601

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Mazirek protiv Francuske (Mazurek v. France).
Podnosilac predstavke, francuski državljanin Klod Mazirek, rođen je 1942. godine u Avinjonu kao
vanbračno dete svoje majke. Iako je majka u tom trenutku bila u braku, njegov otac nije bio majčin muž,
jer je majka već duže vremena živela odvojeno od svog supruga, sa kojim se i formalno razvela tek 1944.
godine, a u izvodu o rođenju deteta stajalo je samo ime majke. Posle majčine smrti, u avgustu 1990. godine,
stariji polubrat podnosioca predstavke Alen podneo je tužbu francuskom sudu u Nimu, zahtevajući da
nasledni deo podnosioca predstavke bude smanjen na jednu četvrtinu zaostavštine, budući da je podnosilac
predstavke rođen u preljubničkoj vezi njihove majke. Pozvao se, pri tom, na odredbu člana 760.
Francuskog građanskog zakonika, koja predviđa da dete koje je rođeno kao vanbračno i čiji je jedan od
roditelja u vreme njegovog začeća bio u braku, može da nasledi, ako nasleđuje u konkurenciji sa bračnim
detetom tog roditelja, samo polovinu onog dela koji bi mogao da nasledi ukoliko bi sva deca bila bračna.
Sud je usvojio tužbeni zahtev. Podnosilac predstavke se žalio, navodeći da je odredba Francuskog
građanskog zakonika, koja ograničava nasledna prava preljubničke dece, diskriminirajuća i protivna pravu
na zaštitu imovine (član 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima), pravu na
poštovanje porodičnog života (član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima) i zabrani diskriminacije
(član 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima), kao i Konvenciji UN o pravima deteta. Apelacioni sud
u Nimu odbio je žalbu, pozivajući se na to da je odredba člana 760. Francuskog građanskog zakonika, koja
ograničava nasledna prava preljubničke dece, direktno povezana sa osnovnim principom francuskog javnog
poretka, a to je princip da brak treba da bude monogamni i da treba da budu zaštićeni interesi supružnika i
bračne dece preljubnika. „Član 760. nije usvojen da bi diskriminisao preljubničku decu, već da bi zaštitio
interese bračne dece, koja bi mogla doći u nepovoljniji položaj na osnovu toga što bi se moglo dogoditi da
oni jednako nasleđuju, na osnovu prethodno primenjenih pravila o zajedničkoj bračnoj tekovini, i onog
supružnika koji nije bio roditelj deteta rođenog u preljubi.” Kasacioni sud Francuske potvrdio je
prvostepenu odluku, napominjući da nasledna prava nemaju nikakve veze sa pravom na poštovanje
privatnog i porodičnog života.

proizvodi apsolutno nikakva dejstva braka, ni u odnosu na supružnike ni u odnosu na decu. Videti, na primer, čl. 24. st.
2. Obiteljskog zakona Hrvatske.
600
To se odnosi i na rođenje deteta u vanbračnoj zajednici njegovih roditelja. No, iako je ovo preovlađujuće rešenje u
uporednom pravu, ima i onih pravnih sistema koji u novije vreme dopuštaju da se u postupku utvrđivanja očinstva
deteta rođenog u vanbračnoj zajednici primeni pravna pretpostavka da je otac deteta vanbračni partner majke. Takvo
rešenje poznaje, na primer, makedonsko pravo, u kome se očinstvo vanbračnog deteta može utvrditi na osnovu pravne
pretpostavke da je otac deteta onaj muškarac koji je sa majkom deteta imao polne odnose u vreme od najmanje 180 do
300 dana pre rođenja deteta, a nema nikakvih protivdokaza da to lice nije otac deteta. Ipak, ova pretpostavka
postavljena je u makedonskom pravu samo kao prvi od dokaza koji se upotrebljavaju u postupku utvrđivanja
vanbračnog očinstva pred sudom. Videti čl. 61. Zakona o porodici. U istom smislu i Risteski, R., Utvrduvanje i
osporuvanje na tatkovstvo i majčinstvo, Semejnoto zakonodavstvo na Republika Makedonija, Skopje, 1994, str. 91.
Sličnu odredbu poznaje i švajcarsko pravo, u kome se, u okviru postupka za utvrđivanje očinstva po tužbi majke,
pretpostavlja da je otac tuženi muškarac ako je živeo u vanbračnoj zajednici sa majkom između 300 i 180 dana pre
rođenja deteta. Ova pretpostavka se može oboriti ako tuženi dokaže da je njegovo očinstvo nemoguće ili manje
verovatno nego očinstvo drugog muškarca. Videti čl. 262. Švajcarskog građanskog zakonika.
601
U tom smislu videti čl. 6. i 9. Evropske konvencije o pravnom statusu dece rođene izvan braka (1975).

167
 Evropski sud je prihvatio argumentaciju podnosioca predstavke i zaključio da to što jedna odredba
Francuskog građanskog zakonika stavlja dvojicu polubraće u različit položaj u odnosu na zaostavštinu
njihove majke, predstavlja diskriminaciju koja se ne može objektivno i razumno opravdati. „Sud ne može
da pronađe ni jednu jedinu okolnost koja bi opravdavala razlikovanje zasnovano na rođenju izvan braka. U
svakom slučaju, dete koje je rođeno u preljubi ne može biti okrivljeno za okolnosti za koje ne može biti
odgovorno. Ne može se nikako izbeći zaključak da je podnosilac predstavke u ovom slučaju bio kažnjen, a
na osnovu svog statusa kao preljubničkog deteta, u odnosu na podelu nasledstva njegove majke.” Sud je
podnosiocu predstavke dosudio naknadu imovinske štete u iznosu od 376.034,61 francuskih franaka (što je
bila razlika u iznosu koji je dobio na ime nasledstva i onoga što bi dobio da su naslednički udeli bili
jednaki), iznos od 20.000 francuskih franaka na ime naknade neimovinske štete i 100.000 francuskih
franaka na ime naknade troškova sudskih postupaka. 602

(1) Utvrđivanje vanbračnog očinstva priznanjem

Priznanje očinstva jeste jednostrana izjava volje muškarca koji sebe smatra ocem
vanbračnog deteta a koja se daje na način i u postupku predviđenim zakonom. Kako je
priznanje očinstva jednostrani pravni posao, izjava oca se smatra istinitom, te se ne
sprovodi nikakav dokazni postupak koji bi imao za cilj da se utvrdi da je priznavalac
stvarni biološki otac deteta. Poverenje pravnog poretka u izjavu o priznanju očinstva
zasniva se na dobrovoljnosti priznanja kao načina utvrđivanja vanbračnog očinstva.
Međutim, da bi priznanje očinstva bilo punovažno, potrebno je da bude ispunjeno
nekoliko uslova.
(1) Uslov koji se odnosi na lice koje daje izjavu o priznanju. Prema rešenju
našeg prava, očinstvo može priznati muškarac sposoban za rasuđivanje koji je navršio 16
godina života. 603 To nesumnjivo znači da očinstvo može priznati muškarac koji je
punoletan i poslovno sposoban, odnosno da očinstvo ne može priznati lice koje je
potpuno lišeno poslovne sposobnosti i maloletnik mlađi od 16 godina. Iz ovakve
formulacije, međutim, ne vidi se jasno da li očinstvo može priznati i osoba koja je
delimično lišena poslovne sposobnosti i maloletnik stariji od 16 godina koji nije sposoban
za rasuđivanje iz razloga zbog kojih bi punoletna osoba mogla biti delimično lišena
poslovne sposobnosti. No, sa druge strane, izričita zakonska odredba obavezuje sud da
odlukom kojom jedno lice delimično lišava poslovne sposobnosti odredi pravne poslove
koje to lice može odnosno ne može samostalno preduzimati, što znači da je u rukama
suda i odluka o tome da li će osoba delimično lišena poslovne sposobnosti moći da prizna
602
Videti Case of Mazurek v. France, No. 34406/97 od 1. februara 2000. Evropski sud za ljudska prava je u jednom
sličnom slučaju (Slučaj Rasmusen protiv Danske), petnaestak godina ranije, doneo sasvim suprotnu odluku. Osvrćući
se i na tu odluku u obrazloženju presude u slučaju Mazirek, Sud je saopštio da je Evropska konvencija „živ instrument”
koji se mora „dinamički tumačiti”, te da stoga pozivanje francuske Vlade na tu odluku nije uverljivo, pošto su se
činjenične i vremenske okolnosti znatno promenile od vremena kada je ta odluka doneta (§ 49-52). Uporediti Case of
Rasmussen v. Denmark, No. 8777/79 od 28. novembra 1984. No, Francuski građanski zakonik izmenjen je nakon
presude u slučaju Mazirek ordonansom od 4. jula 2005. godine tako da glasi: „Svako dete čije je srodstvo pravno
utvrđeno ima ista prava i dužnosti prema ocu i majci“ (čl. 310). ). Za razliku od francuskog prava, koje je – kao što se
vidi – bračnu i vanbračnu decu u potpunosti izjednačilo u pogledu naslednih prava tek 2005. godine, staro
jugoslovensko pravo je to učinilo čitavih 50 godina ranije. Naime, već prema Zakonu o nasleđivanju iz 1955. godine
(Službeni list FNRJ, br. 20/1955) deca rođena van braka i njihovi potomci imali su ista nasledna prava prema ocu,
majci i majčinim srodnicima kao i bračna deca, a prema očevim srodnicima ako je vanbračno očinstvo bilo utvrđeno
priznanjem (čl. 23. st. 1. i 3.).

603
Videti čl. 46. Porodičnog zakona. Neki pravni pisci dodaju i jedan „prirodni” uslov, koji glasi da očinstvo može
priznati samo muškarac dovoljno stariji od deteta da bi se mogao smatrati ocem. Tako Mladenović, 1981, II, str. 67,
Alinčić i dr., 1994, str. 167.

168
očinstvo. 604 U pravnoj književnosti, pak, uvek je preovladavao stav da delimično lišenje
poslovne sposobnosti nije prepreka da se punovažno učini izjava o priznanju očinstva. 605
Izjava o priznanju očinstva mora biti data lično, što se objašnjava statusnim i ličnim
karakterom utvrđivanja očinstva i zabranom bilo kakvog zastupanja u ovom pravnom
poslu. To znači da priznavalac ne može biti zastupan preko punomoćnika, bez obzira na
formu u kojoj se izjava volje daje, odnosno da maloletnik i lice lišeno poslovne
sposobnosti ne mogu dati izjavu o priznanju očinstva preko svog zakonskog
zastupnika. 606
Napokon, izjava o priznanju očinstva ne sme biti modifikovana nikakvim uslovom
ili rokom – osim u slučaju priznanja začetka – na način na koji je to, inače, dozvoljeno u
pravnim poslovima građanskog prava. Ukoliko bi uslov ili rok bio postavljen, treba
smatrati da nema punovažnog priznanja očinstva. 607
(2) Uslov koji se odnosi na dete čije se očinstvo priznaje. Pravilo je da se
priznaje samo očinstvo deteta koje je živo rođeno, dakle, koje je steklo pravni
subjektivitet. Uzrast deteta, pri tom, nije od pravnog značaja, tako da se očinstvo može
priznati bilo kada u toku života deteta.
Izuzetno, može se u našem pravu priznati i začeto a nerođeno dete (nasciturus), ali
tada priznanje proizvodi pravna dejstva samo pod pozitivnim suspenzivnim uslovom da
se dete živo rodi.608 Odstupanje je, očigledno, učinjeno radi zaštite interesa deteta u onim
izuzetnim prilikama kada otac, iz bilo kog razloga, ne može sačekati trenutak rođenja
deteta, a želi se izbeći skup i složen sudski postupak utvrđivanja očinstva.
Najzad, očinstvo se može priznati samo ako je dete živo u trenutku priznanja, što
znači da nije dopušteno priznanje očinstva posle smrti deteta.609 Objašnjenje ovog pravila
treba tražiti u tome što se procenjuje da ne postoji pravni interes umrlog deteta ili
njegovih potomaka da očinstvo bude utvrđeno priznanjem, ali da, sa druge strane,
muškarac koji priznaje očinstvo može imati interes da zloupotrebi priznanje radi sticanja
nekog drugog prava (na primer, prava na nasleđivanje).
(3) Uslov koji se odnosi na saglasnost majke i deteta sa priznatim očinstvom.
Za punovažnost priznanja očinstva, bez obzira na to što je izjava o priznanju jednostrani
pravni posao, zahteva se kao poseban uslov da se sa priznanjem očinstva saglasi majka
vanbračnog deteta, a ako je dete starije od 16 godina, da se i ono saglasi sa priznatim
očinstvom.

604
Videti čl. 147. st. 3. Porodičnog zakona.
605
U tom smislu Mladenović, 1981, II, str. 66.
606
Videti čl. 305. st. 3. Porodičnog zakona. Drugačije rešenje predviđeno je u nekim drugim pravima. Crnogorsko
pravo nema odredbi o priznanju preko punomoćnika. U švedskom pravu priznanje mora biti dato lično i u pismenoj
formi, ali potpis priznavaoca treba da bude potvrđen od strane dva svedoka. Videti par. 1.4. Zakonika o roditeljima,
staraocima i deci Švedske. Kao kompenzaciju za zabranu zastupanja prilikom priznanja očinstva, švajcarsko pravo,
recimo, poznaje mogućnost da, umesto muškarca koji je nesposoban za rasuđivanje, izjavu o priznanju očinstva može
dati njegov otac (deda deteta po ocu). Videti čl. 303. st. 1. Švajcarskog građanskog zakonika.
607
Suprotno stanovište, da u tom slučaju treba uzeti kao da uslov ili rok ne postoje, videti u Prokop, 1972, str. 74.
608
Videti čl. 47. Porodičnog zakona.
609
Priznanje očinstva posle smrti deteta neka prava dozvoljavaju, ali ga uslovljavaju činjenicom da je dete ostavilo
potomke. Videti, na primer, čl. 113. st. 1. Porodičnog zakona Bosne i Hercegovine.

169
 Saglasnost majke sa priznanjem očinstva ima naročiti značaj, jer majka upravo
najbolje zna ko je prirodni otac njenog deteta. Izjavu saglasnosti može dati majka koja je
navršila 16. godinu života i sposobna je za rasuđivanje, a ako majka ne može dati
saglasnost, dovoljna je saglasnost deteta. 610 Tumačenjem na osnovu analogije sa
odredbama koje regulišu sposobnost priznavaoca, međutim, može se zaključiti da takvu
izjavu ne može dati samo majka koja je mlađa od 16 godina ili je potpuno lišena poslovne
sposobnosti, dok bi u pogledu majke koja je delimično lišena poslovne sposobnosti bila
relevantna odluka suda.611 Saglasnost majke pribavlja, po službenoj dužnosti, matičar
nadležan za upis rođenja deteta u matičnu knjigu. Kada primi izjavu o priznanju očinstva,
matičar je dužan da pozove majku deteta da se u roku od 30 dana izjasni o priznanju.
Izjava o saglasnosti daje se u istoj formi u kojoj se daje i izjava o priznanju očinstva, što
će reći pred matičarem, organom starateljstva ili sudom, a može se dati i u testamentu.
Isto dejstvo ima i izjava majke kojom ona prijavljuje rođenje deteta, kada u izjavi označi
osobu koju smatra ocem deteta. Ukoliko priznanje učini muškarac koga je majka već
označila za oca, naknadna saglasnost neće se tražiti. 612
Saglasnost deteta treba da zaštiti interes deteta da što pre i jednostavnije bude
utvrđeno njegovo poreklo od oca, ali i da spreči moguće zloupotrebe lica koje iz različitih
pobuda može tvrditi da dete potiče od njega. Saglasnost deteta traži se samo ako je ono
starije od 16 godina i sposobno je za rasuđivanje. Drugim rečima, ako je dete mlađe od
16 godina, ili je starije od 16 godina a nesposobno je za rasuđivanje, saglasnost majke je
dovoljan uslov za punovažnost priznanja vanbračnog očinstva. 613 U tom slučaju uvek je
moguće da priznavalac, uz saglasnost majke, svesno prizna očinstvo deteta za koje zna da
ne potiče od njega. Forma saglasnosti deteta ista je kao i forma izjave o priznanju
očinstva, odnosno kao i forma izjave o saglasnosti sa priznatim očinstvom koju daje
majka deteta.
Saglasnost staratelja deteta, uz odobrenje organa starateljstva, potrebna je umesto
saglasnosti majke, ako ona više nije živa, ili je nepoznato njeno boravište, ili je
nesposobna za rasuđivanje, odnosno umesto saglasnosti deteta, ako je dete mlađe od 16
godina, ili je starije od 16 godina i nesposobno je za rasuđivanje.614 To znači, da je u
srpskom pravu saglasnost poslovno sposobne majke dovoljna dok dete ne napuni 16
godina, odnosno da relevantna izjava deteta starijeg od 16 godina i sposobnog za
rasuđivanje u potpunosti nadomešćuje nesposobnost majke da se saglasi sa priznatim
očinstvom. Drugim rečima, za punovažnost priznatog očinstva zahteva se, po pravilu,
saglasnost majke i deteta starijeg od 16 godina, ali je odstupanje od tog pravila neizbežno
u sledećim slučajevima: (1) dovoljna je samo saglasnost majke (ako je dete mlađe od 16
godina ili je nesposobno za rasuđivanje), (2) dovoljna je samo saglasnost deteta starijeg
od 16 godina sposobnog za rasuđivanje (ako majka nije više u životu, ako je nepoznato
njeno boravište ili je nesposobna za rasuđivanje), (3) dovoljna je samo saglasnost

610
Videti čl. 48. Porodičnog zakona.
611
Videti čl. 147. st. 3. Porodičnog zakona.
612
Videti čl. 306. Porodičnog zakona.
613
Videti čl. 49. Porodičnog zakona.
614
Videti čl. 50. Porodičnog zakona.

170
staratelja deteta, ako ni majka ni dete iz gore navedenih razloga ne mogu dati pravno
relevantnu izjavu volje.615
Nedostatak saglasnosti majke i deteta, odnosno staratelja deteta kada on daje
saglasnost, onemogućava da izjava o učinjenom priznanju očinstva proizvede bilo kakvo
pravno dejstvo. U takvim prilikama muškarac koji tvrdi da je otac deteta ima pravo da
zahteva da se njegovo očinstvo utvrđuje u sudskom postupku. Tužba se može podneti u
roku od godinu dana od dana saznanja da se sa njegovim priznanjem očinstva nisu
saglasili majka ili staratelj deteta, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta.616

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Jusuf protiv Holandije (Yousef v. The Netherlands).
Podnosilac predstavke je egipatski državljanin, rođen 1959. godine, koji je došao u Holandiju 1985.
godine. Iste godine stupio je u vezu sa gospođom R., sa kojom nije sklopio brak niti je živeo u vanbračnoj
zajednici. Devojčica S. rodila se u januaru 1987. godine, a nakon njenog rođenja okružni sud u Deventeru
imenovao je gospodina Jusufa za pomoćnog staratelja S., budući da je majka po zakonu sama vršila
roditeljsko pravo. Par je tada živeo zajedno oko godinu dana u kući majke gospođe R. Posle toga su se
razdvojili, ali je na svaki zahtev gospodina Jusufa da se saglasi sa njegovom izjavom o priznanju očinstva
majka devojčice to odbijala. U februaru 1994. godine gospođa R. umire. U testamentu koji je sačinila
nekoliko dana pred smrt izrazila je želju da jedan od njene braće bude postavljen za staratelja njene ćerke, a
da njen drugi brat primi devojčicu u svoju kuću nakon njene smrti. U testamentu je, takođe, bila izričito
izražena njena želja da gospodin Jusuf ne održava kontakte sa detetom, budući da nije imao sigurno
boravište u Holandiji, u kojoj je živeo bez dozvole boravka i bez posla, kao i da nije imao nikakvih
finansijskih sredstava za život. Prema njenom mišljenju, njegovo nastojanje da stekne roditeljsko pravo u
odnosu na S. motivisano je samo željom da na taj način stekne radnu i boravišnu dozvolu i iskoristi
socijalna davanja na koja bi imao pravo u tom slučaju. Posle njene smrti devojčica je smeštena u porodicu
jednog njenog brata, dok je drugi brat, po njenoj želji, postavljen za staratelja. Gospodin Jusuf je nastavio
da viđa devojčicu svake treće sedmice u mesecu na osnovu dogovora sa majčinom porodicom, ali su svi
njegovi pokušaji da okonča postupak priznavanja očinstva ostali bezuspešni. Gospodin Jusuf se obratio
Evropskom sudu za ljudska prava smatrajući da je on žrtva povrede prava na poštovanje porodičnog života
(član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima), koja mu je učinjena tako što je bio sprečen da prizna
dete čiji je on biološki otac.
Evropski sud za ljudska prava je stao na stanovište da je biološko očinstvo podnosioca predstavke
nesporno, kao i da je između njega i S. postojao „porodični život” u vreme dok su živeli zajedno, a potom i
u stalnim kontaktima koje su održavali otac i ćerka. Ipak, Sud je odbio da prihvati postojanje povrede prava
na poštovanje porodičnog života, pravdajući svoju odluku time što je holandsko pravo predviđalo da
saglasnost sa priznatim očinstvom, nakon majčine smrti, daje sud. Odlučujući o tome, holandski sud je
imao zadatak da napravi ravnotežu između prava oca da dokaže svoje biološko očinstvo i interesa deteta da
nastavi da živi u dotadašnjim okolnostima. Odmeravajući ta dva interesa, holandski sudovi (uključujući
Apelacioni sud i Vrhovni sud Holandije) procenili su da će interesi deteta biti bolje zaštićeni ako devojčica
nastavi da živi u porodici u koju je smeštena nakon majčine smrti i gde joj je bila pružena sva potrebna
nega. Nasuprot tome, bilo je očigledno da podnosilac predstavke nikada nije samostalno vodio brigu o
devojčici, nikada nije nagovestio da bi to želeo niti je uverljivo dokazao da bi to mogao da čini na
odgovoran način. Napokon, Evropski sud za ljudska prava složio se da, ako je reč o sukobu interesa između

615
U nekim stranim pravima pravila su nešto drugačija. Tako je, na primer, u holandskom pravu predviđeno da
odobrenje daje nadležni sud ako nedostaje saglasnost majke. No, sud je ograničen zahtevom da takvu saglasnost ne
može dati ako bi to štetilo odnosu majke i deteta ili bi bilo nepoželjno sa stanovišta najboljeg interesa samog deteta.
Dodatna saglasnost deteta se, pak, traži od trenutka kada dete navrši 12. godinu života. Videti čl. 204. par. 1 (d) knjiga
1. Holandskog građanskog zakonika.
616
Videti čl. 251. st. 3. Porodičnog zakona.

171
deteta i biološkog oca prilikom tumačenja člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima, interesi deteta
treba da imaju prevagu. 617

(4) Uslov koji se odnosi na formu izjave o priznanju očinstva. Očinstvo se može
priznati na nekoliko različitih načina: (a) pred matičarem, (b) pred organom starateljstva,
(c) pred sudom, (d) pred javnim beležnikom i (e) u testamentu. 618
(a) Priznanje pred matičarem može biti učinjeno na dva načina: prilikom prijave
rođenja deteta ili naknadno, u odvojenom postupku radi utvrđivanja očinstva priznanjem.
Postupak utvrđivanja porekla deteta rođenog izvan braka traje najkraće i
najjednostavniji je, ukoliko do priznanja vanbračnog očinstva dođe povodom prijave
rođenja deteta. 619 Pri tom, vanbračni otac može izjavu o priznanju dati istovremeno kada
on sam prijavljuje rođenje ili u određenom roku nakon što je majka prijavila rođenje
deteta. U ovom drugom slučaju majka koja prijavljuje rođenje deteta može označiti lice
koje smatra ocem svog deteta izjavom u zapisnik pred matičarem ili u overenoj ispravi,
odnosno testamentu. Kada matičar primi ovakvu izjavu majke obavezan je da označeno
lice obavesti o navodima majke, vodeći računa da sadržinu izjave čuva kao službenu
tajnu i da obaveštenje bude dostavljeno po pravilima o ličnom dostavljanju pismena.
Obaveštenje sadrži i poziv označenom licu da u zakonskom roku od 30 dana dođe kod
matičara radi davanja izjave o priznanju očinstva, odnosno da u istom roku podnese
matičaru svoju pismenu izjavu o priznanju očinstva. Ukoliko, međutim, pozvani izjavi da
nije otac deteta ili u roku od 30 dana uskrati davanje bilo kakve izjave, smatraće se da
priznanje očinstva nije učinjeno. Matičar će o takvom ishodu odmah obavestiti majku
deteta, koju će dodatno poučiti o njenom pravu da poreklo deteta od oca utvrđuje u
postupku pred sudom. 620 Razume se, porodičnopravni propisi ne obavezuju majku da
imenuje onoga koga smatra za oca, niti da obrazlaže svoju odluku da to ne učini, ali je
matičar dužan da je pouči o njenom pravu da označi osobu koja je po njenom uverenju
otac deteta.621 Nezavisno od mogućnosti da očinstvo prizna pred matičarem u postupku
prijave rođenja deteta, ili da to učini na inicijativu majke nakon rođenja deteta, lice koje
sebe smatra ocem deteta može i samo pokrenuti postupak priznanja očinstva. U tom
slučaju matičar je dužan da na zapisnik primi izjavu o priznanju očinstva od strane lica
koje sebe smatra ocem deteta. Nije neophodno da se izjava o priznanju očinstva daje

617
Videti Case of Yousef v. The Netherlands, No. 33711/96 od 5. februara 2003.
618
Videti čl. 51. Porodičnog zakona. Priznanje očinstva, dakle, nije moguće izvršiti ni u jednoj drugoj formi koja nije
izričito navedena u zakonu. To znači da bi priznanje izrečeno, recimo, u pismu ili pred svedocima moglo poslužiti
samo kao dokaz u parničnom postupku radi utvrđivanja vanbračnog očinstva sudskom odlukom.
U francuskom pravu, naprotiv, očinstvo može biti utvrđeno i pozivanjem na činjenicu da se vanbračno dete oduvek
javno smatralo detetom određenog muškarca na osnovu posedovanja statusa (possession d'état). Videti čl. 311–1, 311–
2 i 311–3 Francuskog građanskog zakonika.
619
U nekim stranim pravima, štaviše, registracija rođenja deteta koju otac obavlja zajedno sa majkom deteta ima
značenje posebnog načina za utvrđivanje vanbračnog očinstva. U tom slučaju, upisivanje imena određenog muškarca
kao oca deteta u registar rođenja konstituiše prima facie dokaz da je on otac, a svako ko želi da ospori tu pretpostavku
mora to i da dokaže. Videti, za englesko pravo, par. 12. Zakona o građanskoj evidenciji (Civil Evidence Act, 1968) i
par. 10. Zakona o registraciji rođenja i smrti (Births and Deaths Registration Act, 1953). Videti opširnije Cretney, 1984,
str. 589. U Velikoj Britaniji rađa se oko jedne trećine vanbračne dece, a za tri četvrtine dece rođene izvan braka
očinstvo se utvrđuje na osnovu zajedničke registracije rođenja od strane majke i oca deteta. Videti Family Law, 1995,
str. 105. Slično pravilo postoji i u italijanskom pravu, s tom razlikom što je prijava rođenja deteta od strane oca jedna
posebna forma priznanja očinstva. Videti čl. 254. Italijanskog građanskog zakonika.
620
Videti čl. 308. st. 3. Porodičnog zakona.
621
Videti čl. 308. st. 1. Porodičnog zakona.

172
matičaru nadležnom za upis deteta u matičnu knjigu rođenih, već se priznavalac može
obratiti i matičaru opštine svog prebivališta ili boravišta. Matičar koji primi izjavu o
priznanju dužan je da o tome sastavi zapisnik i da ga bez odlaganja dostavi matičaru
nadležnom za upis deteta u matičnu knjigu rođenih. Matičar je, takođe, dužan da o
učinjenom priznanju obavesti majku deteta, a eventualno i dete, te da im ostavi rok od 30
dana radi dobijanja njihove saglasnosti sa izjavom o priznanju.622 Ukoliko takva
saglasnost izostane, matičar je, opet, dužan da pouči muškarca koji je pokušao da prizna
očinstvo o njegovom pravu na utvrđivanje očinstva sudskom odlukom.623 I u ovom, kao i
u prethodna dva slučaja poučavanja majke deteta, dužnost matičara da savetuje
motivisana je važnošću koju za dete ima pitanje saznanja njegovog biološkog porekla.
(b) Priznanje pred organom starateljstva može se, takođe, dati u zapisnik koji se
odmah dostavlja matičaru nadležnom za upis rođenja deteta u matičnu knjigu rođenih
radi okončanja postupka utvrđivanja očinstva priznanjem. 624
(c) Priznanje pred sudom može biti učinjeno u vanparničnom i parničnom
sudskom postupku.
Priznanje u zapisnik pred sudom u vanparničnom postupku, isto kao i priznanje
učinjeno u zapisnik pred matičarem ili organom starateljstva, obavezuje sud da primi
izjavu o priznanju očinstva, a ispravu dostavi nadležnom matičaru radi upisa izjave o
priznanju očinstva u matičnu knjigu rođenih. Na sastavljanje izjave o priznanju očinstva
primenjuju se pravila o sastavljanju javne isprave u vanparničnom postupku.625
Do priznanja očinstva može doći i u parničnom postupku, kada tuženi u postupku
koji se vodi pred sudom radi utvrđivanja vanbračnog očinstva prizna tužbeni zahtev.
Budući da nije dozvoljeno donošenje presude na osnovu priznanja u paternitetskim
sporovima, postavilo se pitanje kako se ovakva parnica uopšte može okončati. Prema
jednom stavu iznesenom u pravnoj teoriji, koji se čini apsolutno prihvatljivim, sud je u
ovom slučaju dužan da bez odlaganja dostavi overeni prepis zapisnika sa ročišta na kome
je učinjeno priznanje matičaru nadležnom za upis deteta u matičnu knjigu rođenih. Ako je
priznanje pravno valjano, daljem parničenju nema mesta, pa bi tužbu trebalo odbaciti
zbog nedostatka pravnog interesa za traženje pravne zaštite sudskom presudom. 626
(d) Priznanje pred javnim beležnikom moguće je nakon 1. septembra 2014.
godine, najpre stupanjem na snagu Zakona o javnom beležništvu, a potom na osnovu
Zakona o izmenama i dopunama Porodičnog zakona iz januara 2015. godine, tako što je
propisano da se izjava o priznanju očinstva, kao i izjava o saglasnosti sa priznatim
očinstvom, može dati i pred javnim beležnikom. Međutim, kako je izmenama Zakona o
javnom beležništvu iz januara 2015. godine izbrisana odredba o tome da se izjava o
priznanju očinstva, kao i izjava o saglasnosti sa priznatim očinstvom, može dati u obliku
622
Videti čl. 305. st. 2. i 306. st. 1. Porodičnog zakona.
623
Videti čl. 307. Porodičnog zakona.
624
Videti čl. 74–79. Zakona o opštem upravnom postupku.
625
Videti čl. 164–174. Zakona o vanparničnom postupku.
626
Tako Poznić, 1978, str. 366. Videti i čl. 258. st. 1. Porodičnog zakona. Nema sumnje da priznanje vanbračnog
očinstva može biti učinjeno i u svakom drugom postupku pred sudom, dakle, i onda kada ono nije jedini i glavni
predmet raspravljanja. U sudskoj praksi zabeleženi su, tako, slučajevi punovažnog priznanja očinstva u postupku po
tužbi za izdržavanje deteta ili u toku istražnih radnji u krivičnom postupku. Videti presude Vrhovnog suda Bosne i
Hercegovine Rev. 48/80 od 18. februara 1980, Bilten Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine, br. 1/1989 i Gž. 605/59 od
14. oktobra 1959. Citirano prema Prokop, 1972, str. 76.

173
javnobeležničkog zapisa, može se zaključiti da je zakonodavac prepustio sastavljanje obe
ove izjave formi javnobeležničkog zapisnika. 627
(e) Priznanje u testamentu ima ista pravna dejstva kao i priznanje očinstva
učinjeno u nekoj od ranije navedenih formi. Razume se, da bi izjava o priznanju očinstva
proizvodila pravno dejstvo, testament treba da bude proglašen, budući da zaveštalac uvek
može u celini ili delimično opozvati testament, a time opozvati i izjavu o priznanju
očinstva koju testament sadrži.628 Izjava o priznanju očinstva daje se pored izjave
poslednje volje testatora, kojom on čini raspored svoje imovine za slučaj smrti, i deli
pravnu sudbinu testamenta kao jednostranog pravnog akta. To znači da je izjava o
priznanju očinstva pravno relevantna samo ako je testament punovažan. Drugim rečima,
ako je testament iz bilo kog razloga u celini ništav, ništava je i izjava o priznanju
vanbračnog očinstva, a ako su ništave samo neke odredbe testamenta, izjava o priznanju
očinstva mogla bi biti punovažna.629
Bez obzira na formu u kojoj su učinjene, izjava o priznanju očinstva, kao i izjave
majke i deteta o saglasnosti sa priznanjem očinstva ne mogu se opozvati. 630 Priznanje i
saglašavanje sa priznanjem, naime, pretpostavljaju svestan i ozbiljan akt volje osobe koja
je izjavljuje i ne mogu se samovoljno menjati, bez obzira na motivaciju. Dozvoljeno je,
međutim, poništavanje priznatog očinstva, o čemu će biti odmah više reči, te osporavanje
očinstva, o čemu će se govoriti u jednom od narednih izlaganja.
(5) Poništavanje izjave o priznanju očinstva i izjave o saglasnosti sa priznatim
očinstvom. Izjava o priznanju očinstva, kao i izjava o saglasnosti sa priznatim očinstvom,
može biti poništena, ako nisu bile ispunjene zakonom utvrđene pretpostavke za njenu
punovažnost.
Izjava o priznanju očinstva smatraće se ništavom (apsolutno ništavom) ukoliko su
povređeni neki od bitnih uslova koji su predviđeni zakonom za njenu punovažnost (na
primer, upisano je očinstvo na osnovu nevažećeg testamenta, očinstvo je priznao
muškarac potpuno lišen poslovne sposobnosti, majka uopšte nije dala saglasnost sa
priznatim očinstvom itd.). Tužbu radi poništenja izjave o priznanju očinstva iz uzroka
apsolutne ništavosti mogu podneti lica koja su dala izjavu, lica koja imaju pravni interes
da izjava bude poništena, kao i javni tužilac, i to bez ikakvog vremenskog ograničenja.631
Ista pravila vrede i za poništavanje izjave o saglasnosti sa priznatim očinstvom.

627
U obliku javnobeležničkog zapisnika, pored zapisnika koje sastavlja sud ili drugi organ određen zakonom, javni
beležnik može primiti na zapisnik druge izjave ili utvrditi druge činjenice određene zakonom. Videti čl. 88. tačka 9.
Zakona o javnom beležništvu. Uporediti raniji čl. 83. st. 1. tačka 10. Zakona o javnom beležništvu.
628
Videti čl. 176. Zakona o nasleđivanju. Suprotno ovome, u italijanskom pravu izjava o priznanju očinstva je
neopoziva, čak i ako je sadržana u testamentu koji bude opozvan, a proizvodi pravna dejstva od momenta smrti
testatora. Videti čl. 256. Italijanskog građanskog zakonika.
629
Za nevažnost testamenta videti čl. 155–170. Zakona o nasleđivanju. U sudskoj praksi izneto je zanimljivo stanovište
prema kome, u slučaju da je sastavljen testament u nekoj od formi javnog testamenta i da je on ništav, treba smatrati da
izjava o priznanju očinstva koju sadrži takav testament ispunjava uslove za priznanje u formi javne isprave i zbog toga
je punovažna. Videti presudu Vrhovnog suda Jugoslavije Rev. 3437/64, Zbirka sudskih odluka iz oblasti građanskog
prava, Beograd, 1972, odluka br. 757.
630
Videti čl. 52. Porodičnog zakona.
631
Videti čl. 253. st. 1. Porodičnog zakona. U istom smislu i Prokop, 1972, str. 88, Mladenović, 1981, II, str. 80.

174
 Izjava o priznanju očinstva, odnosno izjava o saglasnosti sa priznatim očinstvom,
smatraće se rušljivom (relativno ništavom) ako je data pod prinudom ili u zabludi.632
Tužbu radi poništenja izjave o priznanju očinstva, odnosno izjave o saglasnosti sa
priznatim očinstvom, mogu podneti samo osobe koje su takvu izjavu dale, ako je ona
izazvana prinudom ili je data u zabludi. Tužba se podnosi u roku od godinu dana od dana
kada je prinuda prestala, odnosno od dana kada je zabluda uočena. 633
Dejstvo pravnosnažne sudske presude o poništenju izjave o priznanju očinstva,
odnosno izjave o saglasnosti sa priznatim očinstvom, jeste u tome što se smatra da
priznanje očinstva nije ni bilo učinjeno. Dete zadržava status vanbračnog deteta sa
neutvrđenim očinstvom od trenutka rođenja, što znači da su od tada prestala i sva prava i
dužnosti između deteta i lica koje je bilo priznalo očinstvo.

(2) Utvrđivanje vanbračnog očinstva sudskom odlukom

Kada poreklo vanbračnog deteta od oca nije bilo utvrđeno priznanjem očinstva,
odnosno nije moglo biti utvrđeno priznanjem (nedostaje saglasnost sa priznatim
očinstvom, osoba označena kao otac deteta nije živa ili je odbila da prizna dete itd.),
postoji mogućnost da se očinstvo utvrdi sudskom odlukom.
Tužbu radi utvrđivanja očinstva imaju: (a) dete, (b) majka, (c) muškarac koji tvrdi
da je otac deteta, pokušao je da prizna dete za svoje, ali se sa tim priznanjem nisu
saglasili majka, dete odnosno staratelj deteta i (d) muškarac koji tvrdi da je otac deteta,
osporava bračno ili priznato vanbračno očinstvo drugom muškarcu i istom tužbom traži
da se utvrdi njegovo očinstvo.634
(a) Dete ima pravo na tužbu za utvrđivanje sopstvenog vanbračnog očinstva, jer se
utvrđivanje očinstva vrši prvenstveno u njegovom interesu. Tužba se može podneti bez
obzira na rok. 635 Za vreme dok je dete maloletno ili dok nad njim traje produženo
roditeljsko pravo, pravo deteta na pravnu zaštitu ostvaruje u njegovo ime i za njegov
račun zakonski zastupnik, a to je po pravilu njegova majka. Kada majka nije u
mogućnosti da zastupa dete zbog toga što nije živa, ili nije poznato njeno boravište, ili je
lišena poslovne sposobnosti, odnosno roditeljskog prava, tužbu podnosi staratelj deteta uz
odobrenje organa starateljstva. Staratelj zastupa i punoletno dete koje je lišeno poslovne

632
Videti čl. 54. Porodičnog zakona. U našem pravu, međutim, nisu zakonom označene zablude koje se smatraju
bitnim, već je prepušteno sudu da u svakom konkretnom slučaju utvrdi da li je zabluda bila bitna, tj. da li bi jedna
osoba izjavila volju onako kako je to učinila da je znala za pravo stanje stvari. Nesporno je u sudskoj praksi, na primer,
da je irelevantna zabluda o motivu priznanja: „Tuženi naime ni sam ne tvrdi da pred sreskim sudom u Derventi nije dao
izjavu da malodobnog tužioca priznaje svojim djetetom, niti da nije bio svjestan značaja ove izjave, ili da je u pogledu
bitnih okolnosti u vezi sa utvrđivanjem očinstva bio u zabludi, a što bi moglo dovesti u pitanje valjanost datog
priznanja. On jedino tvrdi da je očinstvo priznao zato što je majka malodobnog tužioca izjavila da neće tražiti stalno
izdržavanje za djete, dakle, što se rukovodio motivom koji mu sada ne izgleda dovoljno opravdan, a to ne znači da je
samo priznanje dato u zabludi.” Videti presudu Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine Gž. 146/60 od 26. maja 1960.
Citirano prema Prokop, 1972, str. 89.
633
Videti čl. 253. st. 2. Porodičnog zakona. Neka zakonodavstva u uporednom pravu ne poznaju odredbe o ništavosti
priznanja, ali dozvoljavaju priznavaocu da osporava sopstvenu izjavu o priznanju očinstva. Videti, na primer, čl. 82.
hrvatskog Obiteljskog zakona.
634
Videti čl. 55. Porodičnog zakona.
635
Videti čl. 251. st. 1. Porodičnog zakona.

175
sposobnosti. 636 Dete će zastupati privremeni (kolizijski) staratelj ako između roditelja
koji zastupa dete i deteta postoje suprotni interesi ili se oni nalaze u oprečnim stranačkim
ulogama tužioca i tuženog u parnici za utvrđivanje očinstva. 637 Isto kao i u drugim
maternitetskim i paternitetskim parnicama, dete koje je navršilo 10. godinu života i koje
je sposobno za rasuđivanje može samo, odnosno preko nekog drugog lica ili ustanove,
zatražiti od organa starateljstva da mu postavi kolizijskog staratelja, a od suda da mu
postavi privremenog zastupnika zbog postojanja suprotnih interesa između njega i
njegovog zakonskog zastupnika. 638
(b) Majka može podneti tužbu za utvrđivanje vanbračnog očinstva svog deteta i u
svoje ime, u roku od godinu dana od dana saznanja da muškarac koga smatra ocem deteta
nije priznao očinstvo, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta. Zakonska
odredba o pravu majke na tužbu radi utvrđivanja očinstva štiti njen sopstveni interes u
pitanju utvrđivanja porekla njenog deteta od drugog roditelja, ali štiti i neka njena prava
prema ocu njenog deteta. 639
(c) Muškarac koji tvrdi da je otac deteta, pokušao je da prizna dete za svoje,
ali se sa tim priznanjem nisu saglasili majka odnosno staratelj deteta ima pravo na
tužbu u ovom slučaju, pošto se radi o licu koje je pokušalo da utvrdi svoje očinstvo
prema vanbračnom detetu priznanjem, ali nije dobilo potrebnu saglasnost sa tim
priznanjem. Tužba se može podneti u roku od godinu od dana prijema obaveštenja o
nesaglasnosti majke odnosno staratelja deteta, a najkasnije u roku od 10 godina od
rođenja deteta. 640 Zakon, međutim, nije odredio rok u kome je matičar dužan da obavesti
lice koje je priznalo očinstvo da navedene osobe nisu dale saglasnost sa njegovim
priznanjem, isto kao što ni u prethodnom slučaju nije odredio rok u kojem je matičar
dužan da obavesti majku deteta da muškarac koga ona smatra ocem nije priznao očinstvo.
Ipak, prihvatljivo je tumačenje kako je matičar dužan da obaveštenje o nesaglasnosti
majke, deteta ili staratelja deteta, odnosno o nedostatku priznanja, dostavi priznavaocu
odnosno majci deteta odmah pošto ga primi, odnosno odmah po proteku roka od 30 dana
koji je bio ostavljen ovim osobama za izjašnjavanje.
(d) Muškarac koji tvrdi da je otac deteta, osporava bračno ili priznato
vanbračno očinstvo drugom muškarcu i istom tužbom traži da se utvrdi njegovo
očinstvo dobio je ovlašćenje da osporava već utvrđeno bračno ili vanbračno očinstvo
deteta, ali je takvo njegovo pravo kompenzovano istovremenom obavezom da tužilac
ovom tužbom zahteva i utvrđivanje sopstvenog očinstva. Prema tome, na utvrđivanje
vanbračnog očinstva u ovom slučaju primenjivaće se odgovarajuće odredbe o
osporavanju bračnog očinstva od strane muškarca koji sebe smatra ocem deteta, o čemu
je bilo govora u delu knjige koji se bavi osporavanjem bračnog očinstva, ili zakonske
636
Videti čl. 254. st. 3. Porodičnog zakona. Za dete delimično lišeno poslovne sposobnosti u pravnoj teoriji uzimalo se
da ima pravo da tužbu za utvrđivanje vanbračnog očinstva podigne samostalno. Tako Janković, 1981, str. 91, Alinčić i
dr., 1994, str. 173.
637
Videti čl. 132. st. 2. tačka 3. Porodičnog zakona. Vredi ponovo podsetiti da zakon obavezuje organ starateljstva da
mora postaviti detetu privremenog staratelja kada su interesi deteta u suprotnosti sa interesima njegovog zakonskog
zastupnika (kolizijski staratelj), a da primer takvog sukoba interesa postoji, po samom zakonu, onda kada su roditelj i
dete u oprečnim stranačkim ulogama.
638
Videti čl. 265. Porodičnog zakona.
639
Majka deteta ima, naime, pravo na izdržavanje od oca deteta za vreme od 3 meseca pre porođaja do godine dana
posle porođaja. Videti čl. 153. Porodičnog zakona.
640
Videti čl. 251. st. 3. Porodičnog zakona.

176
norme o osporavanju priznatog vanbračnog očinstva, o čemu će biti reči u narednim
izlaganjima.
Pasivno legitimisano lice u paternitetskom sporu koji se vodi radi utvrđivanja
vanbračnog očinstva jeste, po pravilu, muškarac čije se očinstvo utvrđuje. Drugim
rečima, ako tužbu podnosi dete, tuženik će uvek biti lice koje je u kritičnom periodu
začeća imalo polne odnose sa njegovom majkom. Ako, pak, tužbu podnosi majka ili lice
koje je priznalo dete za svoje, ali se sa tim priznanjem nisu saglasili majka, odnosno
staratelj deteta, uloga tuženika namenjena je osobi koja je uskratila priznanje odnosno
saglasnost sa priznatim očinstvom i na taj način onemogućila da vanbračno očinstvo bude
utvrđeno priznanjem. Iz ovog pravila sledi da je za majku i muškarca koji tvrdi da je otac
deteta pravo na utvrđivanje vanbračnog očinstva pred sudom uslovljeno, u vidu procesne
pretpostavke, prethodnim pokušajem da se vanbračno očinstvo utvrdi priznanjem, jer se
početak subjektivnog roka vezuje za postupak priznanja očinstva. Najzad, ako tužbu
podnosi muškarac koji osporava bračno ili priznato vanbračno očinstvo drugog muškarca
i istom tužbom traži da bude utvrđeno njegovo očinstvo, tužba mora biti upravljena protiv
lica čije je očinstvo već upisano u matičnu knjigu rođenih.
Posebna procesna situacija nastupa, međutim, onda kada osoba protiv koje je
podneta tužba i za koju se tvrdi da je otac deteta nije više živa. U našem porodičnom
zakonodavstvu sada postoji odredba koja izričito reguliše takav slučaj i koja upućuje na
to da se tužba podnosi protiv naslednika umrlog lica, a ako tuženi nema drugih
naslednika, protiv Republike Srbije kao naslednika. 641 U pravnoj teoriji, naprotiv,
zabeleženo je i shvatanje o nedopustivosti tužbe za utvrđivanje vanbračnog očinstva
posle smrti vanbračnog oca.642
U svakom slučaju, isto kao i kada se radi o parnicama radi osporavanja očinstva,
reč je o sporovima u kojima su stranke jedinstveni i nužni suparničari. To znači da se
zbog prirode pravnog odnosa spor može rešiti samo odlukom koja je formalno i

641
Videti čl. 255. Porodičnog zakona. Kako u našem ranijem pravu nije bilo odredbi koje bi regulisale ovu situaciju, u
sudskoj praksi su se formirala dva različita stava u pogledu pasivne legitimacije. Prema jednom stanovištu, koje je
preovlađivalo, tužba treba da bude upravljena protiv naslednika muškarca za koga se tvrdi da je otac deteta, a tek ako
umrli nema naslednika, protiv staratelja za poseban slučaj koga postavlja organ starateljstva.U tom smislu videti
presudu Vrhovnog suda Srbije Gž. 4360/74, Zbirka sudskih odluka iz oblasti građanskog prava 1973–1986, Beograd,
1986, odluka br. 902, presudu Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 158/58 od 12. februara 1958, Zbirka sudskih odluka, 1958,
knjiga 3, sveska 1, odluka br. 33, rešenje Vrhovnog suda Slovenije Gž. 154/58 od 29. maja 1958, Zbirka sudskih
odluka, Beograd, 1958, knjiga 3, sveska 2, odluka br. 258.
Slična su i neka zakonska rešenja poznata u uporednom pravu, u kojima je izričito predviđeno da se, ako nije živa
osoba za koju se tvrdi da je otac deteta, tužba radi utvrđivanja očinstva podnosi protiv naslednika te osobe. U zavisnosti
od toga, dakle, koje su osobe i po kom osnovu pozvane na nasleđe u svakom pojedinom slučaju, varira i broj tuženih
naslednika u postupku radi utvrđivanja očinstva. Tužba se u ovom slučaju može podići u roku od godine dana od smrti
osobe za koju se tvrdi da je otac deteta, odnosno u roku od 6 meseci od pravnosnažnosti odluke o nasleđivanju. Pošto
pravilo o podnošenju tužbe protiv naslednika osobe za koju se tvrdi da je otac deteta predstavlja izuzetak od opštih
pravila, navedeni rokovi za tužbu znatno su kraći i kumuliraju se sa opštim rokovima za tužbu radi utvrđivanja
očinstva. Videti čl. 74. Obiteljskog zakona Hrvatske. Slično i čl. 92. st. 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima
Slovenije.
Prema drugom stanovištu, koje je izražavano znatno ređe, uloga pasivno legitimisane stranke treba uvek da pripadne
staratelju za poseban slučaj, ako muškarac za koga se tvrdi da je otac deteta nije više živ. Za ovaj stav videti rešenje
Vrhovnog suda Crne Gore Gž. 69/63 od 11. marta 1963, Pravni zbornik, br. 1–2/1963, str. 127–128. i presudu
Vrhovnog suda Slovenije Gž. 153/58 od 17. aprila 1958, Pravnik, br. 1–2/1959, str 78.
Videti Begović, M., Može li se tužba za utvrđivanje vanbračnog očinstva podići protiv naslednika navodnog oca,
642

Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 4/1958, str. 482.

177
sadržinski identična prema svim suparničarima. Poseban oblik jedinstvenog
suparničarstva jeste nužno suparničarstvo, koje postoji onda kada se tužbom kao tužioci
ili tuženi moraju obuhvatiti sva lica koja su učesnici materijalnopravnog odnosa. Otuda,
ako tužbom nisu obuhvaćena sva lica koja moraju biti stranke u postupku, sud je dužan
da pouči tužioca da tuži i lice koje tužbom nije obuhvaćeno, ili da to lice pozove da se
pridruži tužbi kao novi tužilac. Ako tužilac u roku koji sud odredi ne proširi tužbu na sva
lica koja moraju biti stranke u sporu, ili ako se ta lica ne pridruže tužbi kao tužioci, sud će
postupiti na način predviđen za postupanje sa neurednim podnescima: ako tužba ne bude
vraćena sudu u određenom roku, smatraće se da je povučena; ako bude vraćena bez
ispravki, sud će je odbaciti. 643
Dejstvo pravnosnažne sudske presude kojom je utvrđeno vanbračno očinstvo deteta
ogleda se u tome što se utvrđuje poreklo deteta od oca. To znači da se između deteta i
njegovog oca zasnivaju sva međusobna prava i obaveze koje poznaje porodično pravo,
kao i da se na isti način zasniva odnos srodstva i prava i obaveze između deteta i srodnika
njegovog vanbračnog oca. Dete, razume se, ne menja porodični status, već i dalje ostaje
vanbračno dete, ali sada sa utvrđenim poreklom od oca. Pravnosnažna sudska presuda
ima deklaratorni karakter, što znači da se vanbračno očinstvo smatra utvrđenim od
trenutka rođenja deteta (ex tunc), i deluje erga omnes, što znači da utvrđeno vanbračno
očinstvo deluje ne samo između oca i deteta, nego i prema svim trećim licima. 644 Presuda
kojom je utvrđeno vanbračno očinstvo ima i trajno dejstvo, jer obezbeđuje da se
vanbračno poreklo utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom ne može osporavati.645
Najzad, utvrđeno vanbračno očinstvo može uticati i na lično ime deteta. Prema propisima
o ličnom imenu, detetu se može promeniti prezime posle promene porodičnog statusa do
koje je došlo utvrđivanjem očinstva. Ako se menja ime detetu starijem od 10 godina, koje
je sposobno za rasuđivanje, potrebna je i njegova saglasnost. 646
Utvrđivanje vanbračnog očinstva u slučaju više suložnika. U postupku
utvrđivanja vanbračnog očinstva tuženi muškarac može staviti prigovor da je majka u
vreme začeća deteta imala seksualne odnose sa drugim muškarcem, odnosno sa više
drugih muškaraca (exceptio plurium concubentium). U tom slučaju sud je u našem pravu
dužan da sprovede postupak protiv muškarca za koga se u tužbi tvrdi da je otac deteta i
da, zavisno od rezultata dokaznog postupka, izrekne presudu kojom se usvaja tužbeni
zahtev i utvrđuje da je tuženi otac deteta, odnosno kojom se tužbeni zahtev odbija. Sud ne
može po službenoj dužnosti proširivati postupak i na osobe koje navede muškarac u svom
prigovoru, kao što je to bio slučaj jednom ranije,647 ali majka ima pravo da po okončanju

643
Videti čl. 256. Porodičnog zakona. Tako i Triva, 1983, str. 610.
644
Tako Triva, 1983, str. 612, Poznić, 1978, str. 366.
645
Videti čl. 56. st. 3. Porodičnog zakona. Ostaje po strani, razume se, mogućnost da se i protiv pravnosnažne sudske
presude kojom je utvrđeno vanbračno očinstvo vodi postupak po vanrednom pravnom leku, te da odluka u tom
postupku bude preinačena.
646
Videti čl. 349. st. 1. tačka 1. i 346. st. 2. Porodičnog zakona.
647
Izvorni tekst čl. 26. Zakona o odnosima roditelja i dece iz 1947. godine imao je, naime, odredbu prema kojoj je, ako
se po tužbi radi utvrđivanja vanbračnog očinstva pojavila sumnja koji je od više muškaraca biološki otac deteta, sud bio
dužan da sprovede postupak protiv svih tih osoba. Drugim rečima, sud je po službenoj dužnosti proširivao tužbu za
utvrđivanje vanbračnog očinstva protiv svakog onog muškarca za koga je bilo utvrđeno da je u kritičnom periodu
začeća imao seksualni odnos sa majkom deteta. Primena ove odredbe stvarala je mnoge teškoće u sudskoj praksi (na
primer, prigovor se često lažno stavljao samo radi odugovlačenja postupka), tako da je ukinuta čl. 7. Uvodnog zakona
za Zakon o parničnom postupku (Službeni list FNRJ, br. 4/1957).

178
jednog postupka, koji se završio odbijanjem tužbenog zahteva, podnese tužbu protiv
drugih osoba sa kojima je imala polne odnose u kritično vreme začeća deteta.
(3) Osporavanje vanbračnog očinstva
Isto kao i u slučaju osporavanja materinstva, osporavanje vanbračnog očinstva
odnosi se samo na očinstvo utvrđeno priznanjem. 648 Pravo na osporavanje vanbračnog
očinstva, dakle, imaju: (a) dete, (b) majka i (c) muškarac koji tvrdi da je otac deteta.649
Osporavanje priznatog vanbračnog očinstva nije uopšte dozvoljeno posle smrti deteta,
posle usvojenja deteta, kao i onim licima koja su se saglasila sa priznanjem očinstva. 650
(a) Dete može osporavati da mu je otac onaj muškarac koji ga je priznao za svoje
bez obzira na rok, pod uslovom da se dete nije saglasilo sa priznanjem očinstva. 651 Na
ovaj način razrešena je dilema koja je dugo postojala u našem ranijem zakonodavstvu o
tome da li je dopušteno osporavanje priznatog vanbračnog očinstva onim licima koja su
se već saglasila sa tim priznanjem. 652 Logično je, naime, da dete koje je već jednom dalo
saglasnost sa priznatim vanbračnim očinstvom ne može da osporava tu svoju izjavu,
budući da to nije dopušteno ni muškarcu koji je priznao vanbračno očinstvo. Drugim
rečima, dete bi moglo podići tužbu za osporavanje priznatog vanbračnog očinstva samo
ako se sa tim konkretnim priznanjem saglasila majka, odnosno staratelj deteta.
Razume se, u slučaju kada između deteta i roditelja koji po zakonu zastupa dete
postoje suprotni interesi, ili se dete i roditelj koji ga po zakonu zastupa nalaze u oprečnim
stranačkim ulogama tužioca i tuženog, maloletno dete će zastupati kolizijski staratelj.653
Pri tom, dete koje je navršilo 10. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može

U nekim stranim pravima, međutim, prigovor više suložnika, koji tuženi stavi u postupku utvrđivanja vanbračnog
očinstva pred sudom, dovodi do odbijanja tužbenog zahteva. Pri tom se tužbeni zahtev odbija ako je majka u kritično
vreme začeća imala odnos sa nekim drugim muškarcem (na primer, nemačko pravo), ili ako se utvrdi da je vodila
nemoralan život (švajcarsko i grčko pravo), odnosno ako se utvrdi jedno ili drugo (francusko, belgijsko, luksemburško
pravo itd.). Videti, na primer, čl. 340–1 Francuskog građanskog zakonika. Ovakvo stanovište, nesumnjivo inspirisano
religioznim moralom i netolerancijom prema vanbračnoj deci, odbačeno je u mnogim drugim savremenim pravima kao
mogući predmet zloupotreba prema majci i kao krajnje nepravično za dete.
Treće rešenje bilo je poznato nekim starim pravima, a funkcionisalo je tako da je u slučaju prigovora više suložnika sud
bio dužan da obaveže sve konkubente na plaćanje izdržavanja za dete (ranija prava Danske, Norveške, RSFSR itd.)
648
Videti čl. 56. st. 3. Porodičnog zakona. Naše pravo, dakle, slično nekim drugim pravima, poznaje izričitu odredbu o
tome da se ne može osporavati očinstvo koje je utvrđeno sudskom odlukom. Ovakvo pravilo potvrda je procesnog
načela ne bis in idem, koje ne dopušta ponovno podnošenje tužbe sa istim predmetom spora, između istih stranaka, u
pravnosnažno presuđenoj stvari. Videti i čl. 84. Obiteljskog zakona Hrvatske, čl. 88. st. 1. Porodičnog zakona
Federacije Bosne i Hercegovine.Tako i Poznić, 1978, str. 214, Janković, 1981, str. 96.
649
Videti čl. 56. st. 2. Porodičnog zakona.
650
Videti čl. 56. st. 4-6. Porodičnog zakona.
651
Videti čl. 252. st. 1. i čl. 56. st. 4. Porodičnog zakona.
652
U našoj pravnoj teoriji bila su izložena tri različita pravna stava u odnosu na ovo pitanje. Prema jednom stanovištu,
pravo na tužbu za osporavanje priznatog očinstva ima samo prirodni otac deteta Videti Mladenović, 1981, II, str. 82,
Janković, 1981, str. 96. Prema drugom shvatanju, koje je bilo najrasprostranjenije, aktivna legitimacija priznaje se
prirodnom ocu deteta i detetu. Tako Eisner, 1950, str. 180–181, Zuglia, 1954, str. 411, Begović, 1957, str. 146, Prokop,
1972, str. 87, Popović, 1982, str. 264–265, Đurović, 1988, str. 177, Alinčić i dr., 1994, str. 192. Profesor Mitić smatrao
je, štaviše, da pravo na tužbu, pored prirodnog oca i deteta, treba da ima i javni tužilac u opštem interesu, te da to pravo
ne treba da bude vezano ni za kakav rok. Videti Mitić, 1980, str. 323. Najzad, prema trećem stavu, koji je bio sasvim
usamljen u pravnoj književnosti, vanbračno priznato očinstvo mogli bi da osporavaju prirodni otac deteta, dete i majka
deteta. Videti Nedeljković, 1959, str. 1, Papo, 1983, str. 116.
653
Videti čl. 132. st. 2. tačka 3. Porodičnog zakona. O pravilima za postavljanje kolizijskog staratelja videti
odgovarajuća izlaganja koja se odnose na osporavanje bračnog očinstva odnosno osporavanje materinstva.

179
samo, odnosno preko nekog drugog lica ili ustanove, zatražiti od organa starateljstva da
mu postavi kolizijskog staratelja, a od suda da mu postavi privremenog zastupnika zbog
postojanja suprotnih interesa između njega i njegovog zakonskog zastupnika. 654 Obrnuto,
ako se dete i roditelj koji zastupa dete po zakonu nalaze u istoj stranačkoj ulozi tužilaca
odnosno tuženih i među njima nema suprotnih interesa, taj će roditelj zastupati dete i u
ovoj parnici. Ukoliko dete nije pod roditeljskim staranjem, kao i u slučaju kada je dete
lišeno poslovne sposobnosti, tužbu podnosi staratelj sa odobrenjem organa
starateljstva. 655 Naprotiv, posle sticanja punoletstva, poslovno sposobno dete samostalno
štiti svoja prava i interese bez ograničenja, te tako samostalno odlučuje i o tome da li će
osporavati očinstvo muškarcu koji je do tada bio pravno evidentiran kao njegov otac.
(b) Majka može, takođe, osporavati da je otac njenog deteta osoba koja je priznala
vanbračno očinstvo, ali, takođe, samo pod uslovom da se ona nije saglasila sa tim
priznanjem, već da se saglasio staratelj deteta. Rok za tužbu majke deteta iznosi godinu
dana od dana saznanja da muškarac koji je priznao očinstvo nije otac deteta, a tužba se
može podneti najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta. 656
Razlog za ovo ograničavanje je isti kao i u slučaju aktivne legitimacije deteta; nije,
drugim rečima, opravdano da majka osporava svoju izjavu o saglasnosti sa priznatim
očinstvom kada to pravo nema ni priznavalac u pogledu izjave o priznanju očinstva.
Ostaje, naravno, mogućnost da se izjava o saglasnosti sa priznanjem, isto kao i izjava o
priznanju očinstva, poništava pod uslovima koji su određeni zakonom.
(c) Muškarac koji tvrdi da je otac deteta ima pravo da ospori vanbračno očinstvo
koje je utvrđeno priznanjem nekog drugog muškarca i koje je upisano u matičnu knjigu
rođenih. U tom slučaju, dakle, tužilac osporava očinstvo drugom muškarcu koji je dete
priznao za svoje, ali je obavezan da istovremeno traži da se istom tužbom utvrdi i
njegovo očinstvo. Po takvoj tužbi postupak se mora voditi istovremeno po oba zahteva.
Smisao ove odredbe, sa jedne strane, jeste u tome da se zaštiti interes osobe koja za sebe
tvrdi da je otac vanbračnog deteta i želi da to bude i pravno konstatovano. Sa druge
strane, očigledna je intencija zakonodavca da se zaštiti interes deteta, tako što se neće
dopustiti ugrožavanje postojećeg roditeljskog odnosa prema muškarcu koji ga je priznao
za svoje, ukoliko se ne uspostavlja novi roditeljski odnos prema muškarcu koji to
priznanje osporava. 657 Rok za tužbu iznosi godinu dana od dana saznanja da je on otac
deteta, odnosno 10 godina od rođenja deteta. 658

654
Videti čl. 265. Porodičnog zakona.
655
Videti čl. 254. st. 3. Porodičnog zakona.
656
Videti čl. 252. st. 2. i čl. 56. st. 4. Porodičnog zakona.
657
U praksi, međutim, upotreba ove tužbe može dovesti do vrlo složene procesne situacije. Naime, ako bi tokom
postupka za utvrđivanje očinstva tužioca bilo utvrđeno da on ne može biti otac deteta (na primer, ako njegovo očinstvo
bude isključeno veštačenjem krvnih grupa i faktora), te njegov zahtev za utvrđivanje očinstva bude odbijen, postavlja
se pitanje kakva je procesna sudbina tužbenog zahteva za osporavanje priznatog vanbračnog očinstva. Treba prihvatiti
shvatanje da bi u tom slučaju trebalo odbaciti tužbu za osporavanje priznatog očinstva zbog nedostatka pravnog
interesa za tužbu. U hipotezi da tokom dokaznog postupka bude isključeno i očinstvo osobe koja je bila priznala dete za
svoje, trebalo bi postupiti na isti način. To, drugim rečima, znači da po ovoj tužbi nikada ne bi mogla biti doneta
presuda kojom se usvaja tužbeni zahtev za osporavanje priznatog očinstva i, istovremeno, odbija tužbeni zahtev za
utvrđivanje vanbračnog očinstva tužioca. Jedino procesno sredstvo u tom slučaju ostaje tužba majke ili deteta za
poništavanje izjave o saglasnosti za priznatim očinstvom. Videti Janković, 1981, str. 97.
658
Videti čl. 252. st. 4. Porodičnog zakona.

180
 Pravo na tužbu radi osporavanja priznatog vanbračnog očinstva ne prelazi na
naslednike, ali naslednici svih ovlašćenih lica imaju pravo da nastave započeti postupak
za osporavanje vanbračnog očinstva koji je pokrenuo tužbom njihov predak, radi
utvrđivanja da je postojao osnov za osporavanje priznatog očinstva. 659 Zakon ne precizira
da li je ovo pravo priznato samo zakonskim ili i testamentalnim naslednicima, ali bi se
pre moglo braniti stanovište da je aktivna legitimacija rezervisana i za jednu i za drugu
kategoriju naslednika, u zavisnosti od toga da li su posle smrti tužioca bila primenjena
pravila o zakonskom ili testamentalnom nasleđivanju.
Pasivno legitimisana lica u paternitetskom sporu koji se vodi radi osporavanja
priznatog vanbračnog očinstva označena su kao jedinstveni i nužni suparničari. To znači
da se po zakonu spor može rešiti jedino odlukom koja je i formalno i sadržinski identična
prema svim suparničarima. Stoga se stranke koje zajedno podnose tužbu, ili su tužene
istom tužbom, smatraju kao jedna parnična stranka, a dejstvo svake parnične radnje koju
je izvršio jedan suparničar proteže se i na one koji tu radnju nisu preduzeli. Ako, pak,
tužbom nisu obuhvaćena sva lica koja moraju biti stranke u postupku, sud je dužan da
pozove tužioca da tuži i lice koje tužbom nije obuhvaćeno ili da to lice pozove da se
pridruži tužbi kao novi tužilac. Ako tužilac u roku koji sud odredi ne proširi tužbu na sve
osobe koje moraju biti stranke u sporu, ili se te osobe ne pridruže tužbi kao tužioci, sud
će postupiti na način propisan za postupanje s neurednim podnescima. Drugim rečima,
ako tužba ne bude vraćena sudu u određenom roku, smatraće se da je tužba povučena, a
ako bude vraćena bez ispravke, sud će odbaciti tužbu. 660
Jedna posebna procesna situacija nastupa ako je u parnici za osporavanje priznatog
vanbračnog očinstva tužen muškarac koji više nije živ. Tužba se u tom slučaju podnosi
protiv njegovih naslednika, a ako tužni nema drugih naslednika, tužba se podnosi protiv
Republike Srbije kao naslednika. 661
Dejstvo uspešno osporenog vanbračnog očinstva jeste u tome da se ocem deteta ne
smatra više muškarac koji ga je priznao za svoje dete. Ako, pak priznato vanbračno
očinstvo osporava muškarac koji sebe smatra ocem deteta i koji ima obavezu da istom
tužbom zahteva da se utvrdi njegovo očinstvo, dete će zadržati svoj vanbračni status, a
njegovim ocem smatraće se muškarac čije je očinstvo utvrđeno u postupku osporavanja
priznatog vanbračnog očinstva. Na osnovu sudske presude, dakle, menjaju se samo
podaci o vanbračnom ocu deteta. Presuda u svakom slučaju ima deklaratorno dejstvo, što
znači utvrđivanje da biološka pretpostavka očinstva ne postoji u odnosu na tuženog, ali
postoji u odnosu na tužioca, od momenta rođenja deteta. 662 Osporavanjem vanbračnog
očinstva, dakle, prestaju sva prava i dužnosti između deteta i muškarca čiji je roditeljski
odnos osporen, ali se stvara pretpostavka za realizaciju svih prava i obaveza koje pravni
poredak priznaje u korist muškarca čije je očinstvo utvrđeno.
4. Materinstvo i očinstvo u slučaju začeća uz biomedicinsku pomoć

659
Videti čl. 254. st. 2. Porodičnog zakona.
660
Videti čl. 256. st. 4, 6. i 7. Porodičnog zakona.
661
Videti čl. 255. Porodičnog zakona.
662
Tako Triva, 1983, str. 612. Suprotno, u prilog konstitutivnog i retroaktivnog dejstva presude, izjasnio se Poznić,
1978, str. 367.

181
 Začeće uz biomedicinsku pomoć jeste pojam koji obuhvata različite reproduktivne
tehnologije telesnog (in vivo) ili vantelesnog (in vitro) začeća, koje se primenjuju u onim
slučajevima kada začeće deteta nije moguće, iz različitih razloga, ostvariti prirodnim
putem, bez pomoći biomedicine. Psihološki i socijalni značaj dostupnosti ovakvih tehnika
izuzetno je veliki. Infertilnost, naime, može prouzrokovati veliki lični stres za oba
partnera, budući da sposobnost da se rodi dete daje mnogim ljudima vrhunsko osećanje
ispunjenosti i smisla života, omogućavajući im i poštovanje sopstvenog identiteta i
dostojanstva.
U našem pozitivnom pravu lečenje neplodnosti postupcima BMPO obuhvata
unutartelesno oplođenje (unošenje semenih ćelija u polne organe žene i unošenje jajnih
ćelija zajedno sa semenim ćelijama u polne organe žene) i vantelesno oplođenje (spajanje
jajnih i semenih ćelija izvan tela žene i prenošenje ranog embriona u telo žene). 663
Za porodično pravo, međutim, važnija je jedna druga podela. Naime, među
različitim postupcima začeća uz biomedicinsku pomoć postoje oni koji podvrgavaju
proveri drevno pravno pravilo da se majkom uvek smatra žena koja je rodila dete
(donacija jajne ćelije, donacija embriona i surogat materinstvo), ali i oni koji su
zanimljivi za pravo sa stanovišta očinstva (kao što je, na primer, donacija semena kod
heterologne artificijelne inseminacije ili neke metode in vitro fertilizacije).
(1) Utvrđivanje i osporavanje materinstva. Majkom deteta začetog uz
biomedicinsku pomoć u našem pravu uvek se smatra, isto kao i u slučaju prirodnog
rođenja, žena koja ga je rodila, a ako je dete začeto darovanom jajnom ćelijom,
materinstvo žene koja je darovala jajnu ćeliju ne može se utvrđivati. 664 To implicitno
znači da će se u slučaju donacije jajne ćelije odnosno donacije embriona majkom uvek
smatrati samo žena koja je rodila dete, da osporavanje materinstva nikada nije
dozvoljeno, odnosno da surogacijski ugovori u ovom trenutku nisu dopušteni u našem
pravu.
Tehnike začeća uz biomedicinsku pomoć u kojima bi moglo biti sporno materinstvo
jesu donacija jajne ćelije, donacija embriona ili zaključivanje sporazuma o surogat
materinstvu.
Donacija jajne ćelije je postupak koji se primenjuje kod žena sa smanjenom ili
odsutnom funkcijom jajnika, odnosno kod žena kod kojih je funkcija jajnika očuvana, ali
postoji rizik od prenošenja naslednih genetskih poremećaja na dete. Procedura se sastoji u
aspiraciji jajne ćelije od žene donora, njenom oplođenju u in vitro uslovima i transferu
tako dobijenog embriona u matericu žene primaoca. U tom slučaju, pored žene koja nosi i
663
Videti čl. 23. Zakona o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja.
664
Videti čl. 57. Porodičnog zakona. Iako je to bilo potpuno nepotrebno (budući da su odredbe o materinstvu i očinstvu
u slučaju začeća uz biomedicinsku pomoć već bile unete u Porodični zakon), Zakon o lečenju neplodnosti postupcima
biomedicinski potpomognutog oplođenja takođe je uredio pitanja utvrđivanja materinstva i očinstva deteta začetog uz
pomoć postupaka BMPO, ali su u tome napravljeni ozbiljni propusti. Najpre, predviđeno je da se majkom deteta smatra
žena koja nosi fetus odnosno koja je nosila fetus kao rezultat stavljanja embriona ili sperme ili jajnih ćelija u njeno telo
u postupku BMPO (čl. 65. st. 1), što je odredba potpuno nepoznata u uporednom pravu, budući da se majkom deteta
uvek smatra samo žena koja je rodila dete. Sa druge strane, sasvim je pogrešna i odredba st. 3. čl. 65. Zakona o lečenju
neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja, koja zabranjuje osporavanje materinstva samo u
slučaju ako je majka dala izjavu o pristanku na postupak BMPO sa sopstvenim jajnim ćelijama. Majkom se, naime,
uvek smatra žena koja je rodila dete, pa je u tom smislu sasvim irelevantno da li je žena rodila dete postupkom BMPO
uz izjavu o saglasnosti ili bez takve izjave, sa doniranim ili sopstvenim biološkim materijalom; u svakoj od ovih
situacija samo se ona smatra majkom deteta.

182
rađa dete i koja se pravno smatra majkom deteta (gestaciona majka), kao potencijalni
pretendent na materinstvo pojavljuje se i žena koja je bila donor jajne ćelije i koja kao
davalac genetskog materijala, takođe, može biti smatrana biološkom majkom deteta
(genetska majka).665 U uporednom pravu sreću se različita pravna rešenja za donaciju
jajne ćelije, od onih koja je dopuštaju uz ispunjenje odgovarajućih uslova (na primer,
australijsko, špansko, englesko, francusko, dansko, hrvatsko pravo), do onih koja je
izričito zabranjuju (na primer, austrijsko, švedsko, norveško, nemačko pravo). U pogledu
materinstva deteta začetog putem donacije jajne ćelije, međutim, nema nedoumica u
onim pravima u kojima je dopuštena ova metoda asistirane reprodukcije. Majkom deteta
može se smatrati samo žena koja nosi ili je nosila dete kao rezultat smeštanja u njeno telo
darovane jajne ćelije, i nijedna druga žena. 666 To znači da činjenici donorstva jajne ćelije
nigde nije pridat pravni značaj za utvrđivanje materinstva, ali mogućnost otkrivanja
identiteta donora može biti značajna sa stanovišta psiholoških efekata na dete i gestacionu
majku. 667
Donacija embriona jeste tehnika koja u humanoj reprodukciji označava
kombinaciju postupaka donacije jajne ćelije i artificijelne inseminacije semenom donora,
ali se u praksi sprovodi veoma retko. Sa gledišta materinstva deteta rođenog primenom
ove metode nema nikakve razlike u odnosu na donaciju jajne ćelije.
665
Videti opširnije Bila i dr., 1994, str. 119–122, Ninković – Kandić-Popović, 1995, str. 67–68, Kovaček-Stanić, 1996,
str. 164–166.
666
Videti par. 27(1) engleskog Zakona o humanoj fertilizaciji i embriologiji (Human Fertilisation and Embriology Act,
1990). Slično je i rešenje bugarskog prava, koje propisuje da se materinstvo uvek utvrđuje rođenjem, pa i kada je dete
začeto genetskim materijalom druge žene. Videti čl. 31. Porodičnog zakona Bugarske.
Drugačijom pravnom tehnikom, ali sa istim efektom, ovo pitanje uređuje i hrvatsko pravo. Naime, Obiteljski zakon
zabranjuje utvrđivanje i osporavanje materinstva ako je dete rodila žena koja je dala saglasnost da se za njeno veštačko
oplođenje upotrebi jajna ćelija druge žene, ali dozvoljava ženi koja je rodila dete da osporava materinstvo, a ženi koja
je donirala jajnu ćeliju da utvrđuje materinstvo, ako nije bio pribavljen pismeni pristanak od obe. Nije, međutim, jasno
šta će se desiti ako je do oplođenja došlo uz pristanak samo jedne od njih. Videti čl. 85. i 86. st. 2-3. hrvatskog
Obiteljskog zakona.
667
Naše pravo je, za razliku od pristupa neograničene dostupnosti identifikacionih podataka o donoru (važećeg u
švedskom, austrijskom, nemačkom i britanskom pravu), izabralo suprotan pristup, koji znači apsolutnu zakonsku
zabranu saznavanja svih podataka o davaocu genetskog materijala, što je otelovljenje principa anonimnosti donora,
izuzimajući samo saznavanje podataka koji imaju medicinski značaj. Tako naš zakon sadrži rešenje prema kome je
predviđeno da dete začeto postupkom BMPO reproduktivnim ćelijama donora ima pravo da iz medicinskih razloga
traži od Uprave za biomedicinu podatke od medicinskog značaja koji se odnose na donora polnih ćelija kada napuni 18
godina života, a izuzetno i kada napuni 16 godina života ako je steklo poslovnu sposobnost. Uporediti čl. 64. st. 1.
Zakona o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja i, na primer, član 4. Zakona o
inseminaciji Švedske (1984). Najsličnije našem jeste rešenje francuskog prava; ono zabranjuje davanje informacija koje
bi identifikovale donora budućim roditeljima i obrnuto, tako da je anonimnost donora prihvaćena kao princip. Ipak, u
slučaju terapeutske neophodnosti lekar može dobiti neidentifikacione informacije koje se odnose na par davalaca kada
se radi o doniranom embrionu. Videti francuski Bioetički zakon 94-654 iz 1994. godine. Videti opširnije J. Rubellin-
Devichi, France: Reforms and Controversies, The International Survey of Family Law, 1994 Edition, str. 241. Postoji,
najzad, i treći mogući pristup u uporednom pravu, koji je najpotpunije bio demonstriran u pravu Velike Britanije do 31.
marta 2005. godine i sastojao se u tome da su se detetu mogli otkriti samo neidentifikacioni podaci o donoru. To su
podaci o fizičkim karakteristikama, porodičnom poreklu, obrazovanju, sposobnostima, interesovanjima, socijalnom
statusu i zdravstvenoj istoriji. Videti raniji paragraf 31. Zakona o humanoj fertilizaciji i embriologiji (1990). Međutim,
izmenom ovog zakona br. 1511 od 1. aprila 2005. godine predviđeno je da donori moraju dozvoliti otkrivanje svog
identiteta detetu kada ono navrši 18 godina. Prema mišljenjima iznetim u pravnoj literaturi, rešenje koje garantuje
otkrivanje samo neidentifikacionih podataka o donoru na prvi pogled čini se kao prihvatljivo i kompromisno, na pola
puta između preovlađujućeg interesa donora da ostanu anonimni i potrebe deteta da sazna ko je njegov genetski predak,
ali opasnost leži u tenziji koju ovo rešenje stvara kod deteta koje je svesno da identifikacioni podaci o donoru postoje,
ali su mu nedostupni. Videti opširnije Douglas, G., Law, Fertility and Reproduction, Sweet & Maxwell, 1991, str. 136.
Opširnije o problemu anonimnosti donora u različitim metodama potpomognutog rađanja videti u Draškić, 1992, str.
254–256. i Ninković – Kandić-Popović, 1995, str. 139–141.

183
 Surogat materinstvo predstavlja metodu asistirane reprodukcije za žene koje
imaju očuvanu funkciju jajnika, ali im je iz nekog razloga odstranjena materica i one
same nisu sposobne za nošenje i rađanje deteta. Postupak se sastoji u in vitro fertilizaciji,
za koju se po pravilu koriste jajne ćelije i spermatozoidi supružnika kojima se pruža
pomoć, te prenošenju odgovarajućeg broja fertilisanih jajnih ćelija u matericu izabrane
žene kao primaoca, uz njenu saglasnost. 668 Kako je cilj surogat materinstva da do deteta
dođe žena koja je davalac jajne ćelije, a ne žena koja kao surogat majka nosi i rađa dete u
korist druge osobe kojoj će posle porođaja predati dete, za pravo se postavlja interesantno
pitanje uticaja ovog postupka na utvrđivanje materinstva. Drugim rečima, da li je pravno
uopšte moguće – a ako jeste, pod kojim uslovima – da se majkom deteta smatra žena koja
je davalac genetskog materijala, a ne žena koja je nosila i rodila dete. U našem pravu
surogat materinstvo je izričito zabranjeno. 669 U uporednom pravu takođe preovladava
stav da je surogat materinstvo nedopušteno u svakom obliku (na primer, austrijsko,
švedsko, nemačko, slovenačko pravo), ili samo onda kada se obavlja uz pomoć agencija
koje za novac posreduju u zaključivanju ovakvih ugovora (englesko pravo). Suprotno, u
engleskom pravu predviđa se mogućnost da se majkom deteta ne mora smatrati žena koja
ga je rodila, već da se supružnici koji su dobili dete uz pomoć surogat majke mogu
pravno smatrati roditeljima, pod sledećim uslovima: da je bar jedan od njih genetski
roditelj deteta; da je postavljen zahtev u roku od 6 meseci od rođenja deteta; da sud
donese odluku o roditeljstvu; da dete živi zajedno sa podnosiocima zahteva u vreme
postavljanja zahteva i u vreme donošenja sudske odluke; da su podnosioci zahteva, ili bar
jedan od njih, domicilirani u Velikoj Britaniji; da podnosioci zahteva imaju najmanje 18
godina u vreme donošenja sudske odluke; da su se majka koja je nosila i rodila dete i
biološki otac deteta saglasili da bude doneta sudska odluka i, najzad, da nije bila data ili
primljena bilo kakva naknada u vezi sa donošenjem sudske odluke. 670 U pravu Izraela
punovažnost surogacijskog ugovora uslovljena je, takođe, taksativno nabrojanim
uslovima: svi učesnici surogacijskog aranžmana moraju biti punoletni građani Izraela,
surogat majka ne sme biti u braku, surogat majka ne sme biti u srodstvu ni sa jednim od
budućih roditelja deteta, jajna ćelija ne sme poticati od surogat majke, žena koja je
davalac biološkog materijala i surogat majka moraju pripadati istoj religiji i, najzad,
odluku o roditeljstvu može doneti samo sud uz prethodno odobrenje posebnog tela

668
Tako Bila i dr., 1994, str. 128, Ninković – Kandić-Popović, 1995, str. 76–77, Kovaček-Stanić, 1996, str. 166–169.
669
Videti čl. 56. tačka 25. Zakona o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja. Štaviše,
onaj ko u postupak BMPO uključi ženu koja ima nameru da dete posle rođenja ustupi trećem licu sa ili bez plaćanja
bilo kakve naknade, ostvarivanja bilo kakve materijalne ili nematerijalne koristi, ili nudi usluge surogat majke, kazniće
se zatvorom od 3 do 10 godina. Videti član 73. st. 1. Zakona o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski
potpomognutog oplođenja.
670
Videti par. 30(1) – 30(7) Zakona o humanoj fertilizaciji i embriologiji (Human Fertilisation and Embriology Act,
1990).
Neka druga prava priznala su implicitno dejstva surogat materinstva, ne dirajući pri tom u pravilo da se majkom deteta
smatra žena koja ga je rodila. Tako je u veoma medijski eksploatisanom i, svakako, jednom od najpoznatijih sudskih
sporova porodičnog prava svih vremena, američkom slučaju In re Baby M., Vrhovni sud Nju Džerzija odlučio da dete
poveri biološkom ocu i tako razreši dilemu oko materinstva. Predmet spora, naime, bila je pravna valjanost pismenog
ugovora koji je zaključio jedan bračni par sa ženom koja se obavezala da za naknadu od 10.000 dolara bude veštački
oplođena semenom muškarca koji se pojavljivao kao ugovorna strana, te da se posle porođaja odrekne deteta u korist
bračnog para naručilaca. Nakon rođenja deteta, međutim, majka se predomislila i odbila da izvrši ugovor, pozivajući se
na svoje roditeljsko pravo. Sud je potvrdio da su biološki roditelji deteta istovremeno i njegovi pravni roditelji, ali je
vršenje roditeljskog prava poverio ocu (dakle, muškarcu koji je zaključio ugovor o surogat materinstvu), dok je majci
(tačnije, surogat majci) dodelio samo pravo da posećuje i viđa dete. Videti opširnije Wadlington, W., United States:
The Continuing Debate About Surrogate Parenthood, Journal of Family Law, Vol. 11, 1987, str. 321.

184
(zakonski odbor).671 Rusko pravo, takođe, dopušta mogućnost da lica koja su u braku i
koja su u pisanoj formi dala saglasnost za implantaciju embriona drugoj ženi, koja nosi i
rađa dete, mogu biti upisani kao njegovi roditelji, ali samo uz saglasnost žene koja je
rodila dete. 672
(2) Utvrđivanje i osporavanje očinstva. Ocem deteta koje je začeto uz
biomedicinsku pomoć smatra se u našem pravu muž odnosno vanbračni partner majke,
pod uslovom da je za postupak potpomognute oplodnje dao pismeni pristanak, i njemu u
tom slučaju nije dozvoljeno da osporava svoje očinstvo. Pismeni pristanak za postupak
biomedicinski potpomognutog oplođenja može se dati i u obliku javnobeležničkog zapisa
zapisnika. 673 Takođe, izričito je zabranjeno utvrđivanje očinstva muškarca koji je darovao
semene ćelije. Naprotiv, pravo na osporavanje očinstva ima muž odnosno vanbračni
partner majke samo ako dete nije začeto postupkom biomedicinski potpomognutog
oplođenja. Rok za tužbu u tom slučaju iznosi, kao i u svim drugim maternitetskim i
paternitetskim parnicama, godinu dana od dana saznanja da dete nije začeto postupkom
biomedicinski potpomognutog oplođenja, a tužba se može podneti najkasnije u roku od
10 godina od rođenja deteta. 674 To znači, sa jedne strane, da niko osim muža, odnosno
vanbračnog partnera majke nema pravo da osporava očinstvo deteta začetog
biomedicinskim oplođenjem majke, ali da se, sa druge strane, muž, odnosno vanbračni
partner majke neće ni smatrati ocem deteta ako nije ispunjena i dopunska pretpostavka da
on za takav način oplođenja nije dao svoj pismeni pristanak.675 Prema tome, odredbe

671
Zakonski odbor čini 7 članova, od kojih su 2 lekara ginekologa, lekar interne medicine, klinički psiholog, socijalni
radnik, pravnik i sveštenik. Videti čl. 1-12. izraelskog Zakona o surogacijskim ugovorima iz 1996. godine. Pun pravni
legitimitet postupak surogat materinstva dobio je i u zakonodavstvu Arkanzasa i u sudskoj praksi Kalifornije. Opširniji
uporednopravni prikaz odredaba o surogat materinstvu, kao i o argumentima za i protiv dopustivosti postupka
surogacije, videti u Jović, O., Surogat materinstvo, magistarski rad, Beograd, 2004.
672
Videti čl. 51. st. 4. Porodičnog zakonika Rusije. Opširnije videti Kovaček-Stanić, 2002, str. 183.
673
Videti čl. 83. st. 1. tačka 11. Zakona o javnom beležništvu. Videti čl. 88. tačka 9. Zakona o javnom beležništvu.
674
Videti čl. 58. i 252. st. 5. Porodičnog zakona. Kao i u slučaju materinstva, Zakon o lečenju neplodnosti postupcima
biomedicinski potpomognutog oplođenja nepotrebno i potpuno pogrešno uređuje i pravila o utvrđivanju očinstva deteta
začetog uz pomoć biomedicine. Tako, najpre, pretpostavku o očinstvu muža ili vanbračnog partnera majke vezuje za
činjenicu pismenog pristanka „za obavljanje postupaka BMPO sa svojim semenim ćelijama“ (čl. 66. st. 1), što znači da
je očinstvo dece začete doniranim biološkim materijalom ostalo potpuno izvan ove zakonske definicije. Potom, pravo
na osporavanje očinstva muža odnosno vanbračnog partnera majke odredba ovog zakona vezuje za okolnost da je
„postupak BMPO obavljen bez njegovih semenih ćelija“, iako je jasno da se osporavanje očinstva može opravdati samo
ako dete nije začeto postupkom BMPO za koji muž ili vanbračni partner majke nije dao saglasnost. Drugim rečima, ako
je muž ili vanbračni partner majke dao saglasnost za postupak BMPO uz upotrebu donirane sperme, njegovo očinstvo
ne može se osporavati. Naprotiv, svoje očinstvo može osporavati muž ili vanbračni partner majke samo ako nije
primenjen postupak BMPO za koji je on dao saglasnost ili do začeća uopšte nije došlo uz pomoć nekog od postupaka
BMPO. Zbog ovakvih propusta treba smatrati da se na utvrđivanje materinstva i očinstva deteta začetog uz pomoć
postupaka BMPO primenjuju odredbe Porodičnog zakona, koji za materiju utvrđivanja porekla deteta predstavlja lex
specialis u odnosu na Zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja.
675
Za razliku od našeg prava, u nekim stranim pravima nije predviđen nikakav poseban režim koji bi se primenjivao na
osporavanje bračnog očinstva u slučaju veštačkog oplođenja, nego i u tom slučaju važe opšta pravila. Prema tim
pravilima, muž majke može bez ikakvih ograničenja osporavati svoje očinstvo dokazujući da nije mogao biti otac
deteta, bez obzira da li jeste ili nije dao saglasnost za veštačko oplođenje i nezavisno od toga koja je metoda bila
primenjena. Takvo rešenje važi, na primer, u francuskom i nemačkom pravu, a zasniva se na zabrani odricanja od prava
na tužbu koja se odnosi na poreklo. Videti čl. 312. Francuskog građanskog zakonika i par. 1594. Nemačkog građanskog
zakonika. Za argumentaciju izloženu u francuskoj i nemačkoj sudskoj praksi i pravnoj teoriji, videti opširnije Draškić,
1992, str. 251.
Sa druge strane, i u uporednom pravu najviše je rasprostranjeno rešenje prema kome se saglasnost muža majke zahteva
uvek kada se pristupa veštačkom oplođenju, pa i onda kada je u pitanju neka metoda homologne fertilizacije. To,
drugim rečima, znači da jedino muž ima pravo na tužbu za osporavanje bračnog očinstva deteta koje je rodila njegova
žena pomoću neke od metoda za asistiranu reprodukciju, ali samo ukoliko on za primenu takve metode nije dao

185
porodičnog zakonodavstva koje uređuju pitanje utvrđivanja odnosno osporavanja
očinstva u slučaju začeća uz pomoć biomedicine treba da budu primenjene na sve
postupke potpomognutog rađanja, bez obzira na to da li je prilikom začeća deteta
upotrebljen biološki materijal muža odnosno vanbračnog partnera majke ili nekog drugog
muškarca. 676
Svi postupci biomedicinski potpomognutog oplođenja koji su važni za odredbe o
očinstvu deteta mogu se podeliti na one u kojima se koristi biološki materijal muža
odnosno vanbračnog partnera majke (homologno oplođenje) i na one u kojima se koristi
donirani biološki materijal nekog drugog muškarca (heterologno oplođenje).
Homologno oplođenje (homologna artificijelna inseminacija, homologna in vitro
fertilizacija i embriotransfer, homologni intratubarni transfer gameta itd.) primenjuje se u
prisustvu medicinskih indikacija kao što su fizička ili psihička nemogućnost ostvarenja
normalnog seksualnog odnosa, cervikalni otpor, subfertilnost muža odnosno vanbračnog
partnera, vazektomija itd. Budući da je u ovom slučaju dete biološki potomak svojih
roditelja, nema problema koji bi sa pravnog, moralnog ili psihološkog stanovišta
predstavljali izazov za vršenje ovakvih zahvata.
Heterologno oplođenje (heterologna artificijelna inseminacija, heterologna in
vitro fertilizacija i embriotransfer, heterologni intratubarni transfer gameta itd.) ima to
opšte svojstvo da se dete rađa uz pomoć doniranih semenih ćelija koje, drugim rečima, ne
potiču od muža odnosno vanbračnog partnera majke. U svim ovim slučajevima,
medicinsku indikaciju za primenu neke od metoda potpomognutog oplođenja
predstavljaju sterilitet ili subfertilnost muža odnosno vanbračnog partnera majke, njegova
ozbiljna nasledna bolest ili teški slučajevi rezus inkompatibilnosti.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Evans protiv Ujedinjenog Kraljevstva (Evans v. The United Kingdom).
Podnositeljka predstavke je gospođica Evans, britanska državljanka koja je u oktobru 2000. godine
obaveštena da boluje od obostranog pre-kancerogenog tumora jajnika, zbog čega joj je bilo savetovano da
se podvrgne hirurškoj intervenciji radi njihovog odstranjivanja. Ubrzo potom, ona i njen vanbračni partner
su potpisali pismenu saglasnost za preduzimanje in vitro fertilizacije (IVF), koja je podrazumevala
ekstrakciju jajnih ćelija gospođice Evans pre predložene operacije odstranjivanja jajnika, oplođenje jajnih
ćelija u epruveti spermom njenog vanbračnog partnera i zamrzavanje tako dobijenih embriona. Cilj ove

saglasnost. Ako je muž dao pismenu saglasnost i ako je na osnovu nje izvršeno veštačko oplođenje, bračno očinstvo
muža majke ne može se uopšte osporavati. Videti, na primer, čl. 201. st. 1. knjiga 1. Holandskog građanskog zakonika,
čl. 71. Zakona o porodici Makedonije, čl. 42. slovenačkog Zakona o lečenju neplodnosti i postupcima oplodnje uz
biomedicinsku pomoć.
676
Važno je, pri tom, skrenuti pažnju na činjenicu da će u slučaju biomedicinski potpomognutog oplođenja biti
utvrđeno očinstvo vanbračnog partnera majke na osnovu pravne pretpostavke, za razliku od oplođenja do koga dolazi
prilikom prirodnog seksualnog odnosa, kada se ovakva pretpostavka ne može primenjivati. Sa druge strane, ostaje i
dalje otvorena mogućnost da se postupku biomedicinski potpomognute oplodnje podvrgne i žena koja živi sama.
Normu tada ne bi trebalo shvatiti kao apsolutnu zabranu za utvrđivanje očinstva, već samo kao zabranu utvrđivanja
očinstva u sudskom postupku. Drugim rečima, vanbračno očinstvo moglo bi u tom slučaju biti utvrđeno priznanjem,
budući da ni priznavaoca ni majku deteta niko ne ispituje o okolnostima pod kojima je došlo do začeća deteta. Videti
opširnije, Draškić, 1992, str. 246, Cvejić-Jančić, 1988, str. 212. Alinčić i dr., 2001, str. 224.
O ostalim pitanjima vezanim za različite postupke potpomognutog rađanja, kao što je pitanje dopuštenosti ovih
postupaka, pitanje toga ko ima pravo na korišćenje metoda potpomognutog rađanja, pitanje pravnog položaja donora i
pravnog položaja lekara, videti Draškić, 1992, str. 239. i dalje, Ninković – Kandić-Popović, 1995, str. 131. i dalje,
Kovaček-Stanić, 2002, str. 222-230.

186
intervencije bio je da se gospođici Evans i njenom partneru omogući da dobiju dete koje će biti njihov
biološki potomak, i to tako što bi se embrioni nakon dve godine implantirali u njenu matericu u nadi da će
takav postupak, eventualno, dovesti do željene trudnoće. Početkom novembra 2001. godine nastalo je šest
embriona u postupku IVF, koji su potom zamrznuti, a krajem novembra 2001. godine gospođica Evans
podvrgla se operaciji odstranjivanja jajnika. Međutim, u maju 2003. godine odnos između partnera je
okončan. Jula 2003. godine vanbračni partner gospođice Evans obavestio je kliniku na kojoj su bili
pohranjeni zamrznuti embrioni da povlači svoju ranije datu saglasnost za postupak IVF te da, shodno tome,
zahteva da svi embrioni budu uništeni. Klinika je obavestila o tome gospođicu Evans, nakon čega je ona
pokrenula sudski postupak kako bi se utvrdilo da njen partner nije imao pravo da povuče jednom datu
saglasnost za postupak veštačkog oplođenja. Britanski sudovi odbili su njen zahtev sa obrazloženjem da je
smisao britanskog Zakona o humanoj fertilizaciji i embriologiji u tome da se osigura kontinuirana
saglasnost oba partnera, od samog početka tretmana do trenutka implantacije embriona u telo žene.
Gospođica Evans potom je pokrenula postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava, smatrajući da je
relevantnim odredbama britanskog zakonodavstva povređeno njeno pravo na poštovanje privatnog i
porodičnog života (član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima). Ona je, naime, istakla da primena
odredbi koje dopuštaju da njen bivši vanbračni partner povuče svoju ranije datu saglasnost, nakon što je
došlo do fertilizacije njene jajne ćelije njegovom spermom, nju sprečava da iskoristi jedini način da dobije
dete koje bi bilo njen biološki potomak i time je lišava poslednje mogućnosti ostvarenja njenog najvažnijeg
cilja u životu.
Evropski sud za ljudska prava je, najpre, nedvosmisleno potvrdio da pojam privatnog života svakako
obuhvata i pravo na ličnu autonomiju, koja se manifestuje u pravu svake osobe da uspostavi i razvija
odnose sa drugim ljudskim bićima, te da to pravo inkorporira u sebi kako pravo na to da se bude roditelj,
tako i pravo svake osobe da se liši roditeljstva. Sud je, nadalje, utvrdio da ne postoji međunarodni
konsenzus u pogledu regulacije postupaka IVF, što znači da su neke države usvojile specijalno
zakonodavstvo u ovoj oblasti, dok druge uopšte nemaju nikakve zakone koji bi regulisali potpomognutu
oplodnju. Takođe, nema saglasnosti ni među državama koje su zakonski regulisale ovakve postupke,
budući da neke države dopuštaju povlačenje saglasnosti samo do trenutka fertilizacije (na primer, u
Mađarskoj žena može nastaviti sa tretmanom neplodnosti i nakon smrti njenog muža ili razvoda braka,
osim ako suprotno nije bilo navedeno u ranije datoj saglasnosti; u Austriji, Estoniji i Italiji, takođe,
muškarac može povući saglasnost samo do trenutka fertilizacije, a nakon toga žena sama odlučuje da li će i
kada nastaviti postupak; u Španiji muškarac može povući saglasnost samo ako živi u braku sa ženom koja
se podvrgava tretmanu; odlukom izraelskog Vrhovnog suda u slučaju Nachmani zabrana povlačenja
saglasnosti muškarca nakon fertilizacije jajne ćelije opravdana je analogijom sa prirodnim seksualnim
odnosom itd.), dok druge dopuštaju da se saglasnost povuče u bilo kom trenutku do implantacije embriona
u telo žene (na primer, zakonodavstvo Danske, Francuske, Grčke i Švajcarske; podzakonski akti Holandije;
klinička praksa u Belgiji, Nemačkoj i Finskoj itd.). Uzimajući, dakle, u obzir da IVF postupci otvaraju
osetljive etičke dileme brzog napretka u medicini i nauci uopšte, kao i da pitanje u ovom sporu dodiruje
delikatnu oblast u kojoj među državama članicama ne postoji jasno zajedničko gledište, Evropski sud je
zaključio da svakoj državi mora biti ostavljeno široko polje slobodne procene. Zakonodavstvo Ujedinjenog
Kraljevstva u ovoj oblasti Sud je ocenio kao rezultat izuzetno detaljnog ispitivanja socijalnih, etičkih i
pravnih posledica u oblasti humane fertilizacije i embriologije, iz koga je proizašla nedvosmislena pravna
obaveza za svaku medicinsku ustanovu koja sprovodi IVF postupke da svakom davaocu gameta predoči da
postupak može slobodno okončati u svakom trenutku pre implantacije embriona u telo žene. Najzad,
Evropski sud za ljudska prava nije prihvatio da je pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
muškarca u kontekstu IVF postupaka manje vredno zaštite od istog takvog prava žene, zaključujući da
stoga u ovom slučaju nije bilo povređeno pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života podnositeljke
predstavke. 677

Slučaj S.H. i drugi protiv Austrije (S. H. and Others v. Austria)

Poslednjih godina u jurisprudenciji Evropskog suda za ljudska prava primetno je da su predmeti koji
se odnose na neku od metoda biomedicinski potpomognutog oplođenja dovedeni i u kontekst člana 12.
Konvencije (pravo na brak). U poznatom slučaju S. H. i drugi protiv Austrije, predmet ocene Suda bilo je

677
Videti Case of Evans v. The United Kingdom, No. 6339/05 od 7. marta 2006.

187
austrijsko zakonodavstvo koje dopušta neke vidove artificijelne inseminacije, ali zabranjuje upotrebu
donirane sperme ili jajne ćelije radi in vitro fertilizacije. Sud je prihvatio da je želja supružnika ili
vanbračnih partnera da imaju dete jedan od ključnih načina na koji se ostvaruje njihova ličnost kao ljudskih
bića, ali je odbio navode podnosilaca predstavke da ovakva zakonska rešenja predstavljaju povredu prava
na poštovanje privatnog i porodičnog života. Sud je istakao da, naprotiv, budući da u ovim pitanjima nema
jedinstvenog stava među državama članicama Saveta Evrope, nije suprotno članu 8. Konvencije to što
države članice donose zakone kojima uređuju ovaj važan aspekt privatnog života ne prekoračujući time
polje slobodne procene. Indirektno, ovakva odluka Suda može se pročitati i kao stav da član 12. Konvencije
ne garantuje pravo na prokreaciju; njegovo dejstvo ograničeno je na zabranu mešanja države u pravo
supružnika da imaju decu prirodnim putem i ne stvara pozitivne obaveze za države da takvo pravo
obezbede putem zakonodavstva za sve ovakve metode te da ih finansira iz javnih izvora. 678

5. Postupak u maternitetskim i paternitetskim sporovima

Svi sudski postupci koji se odnose na utvrđivanje ili osporavanje materinstva
(maternitetske parnice) i očinstva (paternitetske parnice) sprovode se po opštim pravilima
parničnog postupka, ali za njih vrede i neka posebna pravila o kojima će biti reči na ovom
mestu.
(1) Pokretanje postupka. Maternitetske i paternitetske parnice pokreću se
isključivo tužbom (tužba radi utvrđivanja materinstva, tužba radi utvrđivanja očinstva,
tužba radi osporavanja materinstva, tužba radi osporavanja očinstva i tužba radi
poništenja priznanja očinstva). Pravo na tužbu imaju lica koja su aktivno legitimisana u
zavisnosti od toga o kojoj tužbi je reč, prema pravilima koja su bila izložena za svaki od
pomenutih pravnih instituta.
(2) Nadležnost. Za sve maternitetske i paternitetske sporove uvek su stvarno
nadležni sudovi opšte nadležnosti. Prema novom Zakonu o uređenju sudova, koji se
primenjuje od 1. januara 2010. godine, u prvom stepenu maternitetske i paternitetske
sporove sude viši sudovi, a u drugom stepenu apelacioni sud. 679
Mesno nadležan sud u maternitetskim i paternitetskim sporovima jeste sud na čijem
području tuženi ima prebivalište ili boravište (sud opšte mesne nadležnosti), ali dete
može podići tužbu bilo pred sudom opšte mesne nadležnosti bilo pred sudom na čijem
području ono ima prebivalište, odnosno boravište.680
Funkcionalna nadležnost u sporovima radi utvrđivanja ili osporavanja materinstva i
očinstva rezervisana je u prvom stepenu za sudiju pojedinca, a u drugom stepenu za veće
sastavljeno od troje sudija. 681

678
Videti Case of S. H. and Others v. Austria, No. 57813/00 od 3. novembra 2011.
679
Videti čl. 23. st.1. tačka 7. i čl. 24. st. 1 tačka 1. Zakona o uređenju sudova.
680
Videti čl. 50. Zakona o parničnom postupku.
681
Videti raniji čl. 35. st. 3. Zakona o parničnom postupku (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 72/2011). Na osnovu
čl. 507. st. 2. ovog Zakona o parničnom postupku prestao je da važi raniji čl. 203. Porodičnog zakona, koji je u
porodičnim sporovima predviđao i učešće sudija porotnika u prvom stepenu, za koje se zahtevalo da budu birani iz
redova stručnih lica koja imaju iskustva u radu sa decom i mladima. Primena ove odredbe je, međutim, bila odložena
do 1. jula 2006. godine, kako bi do tada bila sprovedena specijalizacija sudija na osnovu programa koji sporazumno
propišu ministar nadležan za porodičnu zaštitu i ministar nadležan za pravosuđe. Videti i čl. 363. Porodičnog zakona.
Nažalost, nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (Službeni glasnik
Republike Srbije, br. 55/2014), ovo pravilo više nije nesumnjivo, budući da je zakonodavac „zaboravio“ da u iscrpnom
nabrajanju sporova koje u prvom stepenu sudi sudija pojedinac pomene i postupke u vezi sa porodičnim odnosima.
Ipak, na osnovu sistematskog tumačenja moglo bi se i dalje braniti stanovište da je pravilo o funkcionalnoj nadležnosti
i u ovom slučaju ostalo nepromenjeno. Videti čl. 35. st. 3, 5. i 6. Zakona o parničnom postupku.

188
 (3) Osobenosti postupka. Postupak u maternitetskim i paternitetskim sporovima
razlikuje se po nekim svojim osobenostima od pravila opšteg parničnog postupka. To se
odnosi, najpre, na pravila koja su zajednička za sve postupke u vezi sa porodičnim
odnosima. Tako, sudije u postupcima u vezi sa porodičnim odnosima uopšte (pa i onim
koji se odnose na sporove u vezi sa utvrđivanjem ili osporavanjem materinstva i očinstva)
moraju biti lica koja su stekla posebna znanja iz oblasti prava deteta. 682 Takođe, svaki
postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan je ako se odnosi na dete ili roditelja koji
vrši roditeljsko pravo. Hitnost obuhvata pravila da se tužba ne dostavlja tuženom na
odgovor, da se postupak, po pravilu, sprovodi na najviše dva ročišta, da se prvo ročište
mora zakazati u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu, a
drugostepeni sud dužan je da odluku donese u roku od 30 dana od dana kada mu je
dostavljena žalba. U maternitetskom odnosno paternitetskom sporu, nadalje, kao i u svim
drugim postupcima u vezi sa porodičnim odnosima, javnost je zakonski isključena, a
znatno je proširena primena istražnog načela i ograničena primena načela dispozicije. To
znači da u postupku u vezi sa porodičnim odnosima sud može utvrđivati činjenice i kada
one nisu među strankama sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje nijedna
stranka nije iznela. Najzad, o naknadi troškova postupka u vezi sa porodičnim odnosima
sud odlučuje po slobodnoj oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti. 683
U sporovima radi utvrđivanja ili osporavanja materinstva odnosno očinstva,
nadalje, važe i neka pravila koja su zajednička samo ovoj vrsti sporova. Tako se ne mogu
izreći presuda zbog propuštanja niti presuda na osnovu priznanja ili odricanja, a stranke
ne mogu da zaključe sudsko poravnanje. 684 Ako tužbu podnosi punomoćnik stranke,
punomoćje mora biti overeno i izdato samo radi zastupanja u ovom sporu, a treba da
sadrži navode u pogledu vrste tužbe i osnova za podizanje tužbe. 685 Najzad, sud je dužan
da presudom u sporu o materinstvu i očinstvu odluči o vršenju roditeljskog prava, a može
odlučivati i o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava ili merama zaštite od
nasilja u porodici.686
(4) Dokazivanje. Priroda sporova koji imaju za cilj da se utvrdi poreklo deteta od
njegovih bioloških roditelja, odnosno da se ospori poreklo od osoba koje su bile pogrešno
smatrane njegovim biološkim roditeljima, zahteva specifičan dokazni postupak. To se
posebno odnosi na prirodu paternitetskog spora, u kome treba da budu utvrđene činjenice
koje je po prirodi stvari teško dokazati (polni odnosi i začeće deteta), jer su u sferi
intimnih odnosa supružnika ili vanbračnih partnera. Sa druge strane, savremena nauka još
uvek ne raspolaže apsolutno pouzdanim dokaznim sredstvima za utvrđivanje očinstva,
koja bi na nesumnjiv način otklanjala dilemu koja se u ovim delikatnim i teškim
sporovima redovno pojavljuje prilikom donošenja odluke. Zbog toga je u našem pravu,
kao uostalom i u većini savremenih prava, dopuštena upotreba svih dokaznih sredstava
radi utvrđivanja materijalne istine, a ona mogu biti različita s obzirom na osobenosti
svakog pojedinog slučaja.
(a) Primena pravne pretpostavke o najkraćoj i najdužoj trudnoći sastoji se u
tome što se ocem deteta smatra muškarac koji je sa majkom deteta održavao seksualne
682
Videti čl. 35. st. 5. Zakona o parničnom postupku..
683
Videti čl. 204-207. Porodičnog zakona.
684
Videti čl. 258. Porodičnog zakona.
685
Videti čl. 257. Porodičnog zakona.
686
Videti čl. 260. Porodičnog zakona.

189
kontakte u kritično vreme začeća deteta, koje je određeno kao vremensko razdoblje
između 300 dana i 180 dana pre rođenja deteta. Tako određeno kritično vreme u kome je
trebalo da nastupi koncepcija deteta traje 120 dana, što odgovara medicinskim
kriterijumima po kojima se računa najduže i najkraće trajanje trudnoće. U domaćim
porodičnopravnim normama nije posebno propisana primena ove pravne pretpostavke, ali
se ona u praksi može upotrebljavati kao i svako drugo dokazno sredstvo. 687
Primena pravne pretpostavke o najdužoj i najkraćoj trudnoći nije dovoljno
pouzdano dokazno sredstvo, zbog toga što se pomoću nje vreme začeća može odrediti
samo apstraktno i, u skladu s tim, ocem deteta može se smatrati svaki muškarac koji je sa
majkom imao polni odnos u kritično vreme začeća. Takvo utvrđivanje odviše je
neprecizno da bi se moglo zaključiti o poreklu deteta od oca. Potrebno je, naprotiv, da
bude utvrđeno kako je upravo tuženi muškarac ostvario polni odnos sa majkom deteta u
vreme kada je stvarno moglo doći do začeća, o čemu sigurnije podatke daju savremene
medicinske metode.
(b) Ispitivanje trajanja trudnoće, koje se sprovodi savremenim medicinskim
metodama, pruža mogućnost da se dođe do znatno preciznijih saznanja o trajanju
trudnoće, pa time i do približno tačnog dana začeća deteta, nego što je to ranije bio slučaj.
Veštačenje se sprovodi ispitivanjem zrelosti novorođenčeta (dužina, težina, obim glave,
proporcije pojedinih delova tela, dužina noktiju i trepavica, svojstva kože itd.), pa se za
svaki konkretni slučaj verovatni dan koncepcije može smestiti u relativno kratak
vremenski period, koji iznosi između 8 i 15 dana.
Veštačenje trajanja trudnoće jeste pouzdano dokazno sredstvo kojim se može
isključiti očinstvo, pa je od većeg značaja u sporovima radi osporavanja bračnog ili
vanbračnog očinstva. Naprotiv, ako se radi o sporu radi utvrđivanja vanbračnog očinstva
ovaj metod daje rezultate samo uz uporednu primenu ostalih dokaznih sredstava. No,
njegova je najveća mana u tome što je u vreme kada je pokrenut postupak za utvrđivanje
ili osporavanje očinstva obično već kasno za veštačenje starosti novorođenčeta, jer se
prilikom porođaja beleži rutinski samo dužina i težina deteta, a ne i ostala svojstva
novorođenčeta od kojih zavisi uspešnost ovog metoda.
(c) Ispitivanje krvnih grupa i faktora jeste drugi medicinski metod koji se koristi
u maternitetskim i paternitetskim sporovima, a sastoji se u vađenju i upoređenju uzoraka
krvi majke, deteta i muškarca čije se očinstvo utvrđuje. Krvne grupe i faktori su
konstantne biološke karakteristike čoveka, koje se nasleđuju po određenim
zakonitostima. Osnovna znanja o naslednosti u hematologiji počivaju na istraživanjima o
naslednosti u opštoj genetici (tzv. Mendelovi zakoni nasleđivanja), odnosno na
saznanjima o pravilnostima prenošenja određenih genetskih osobina sa roditelja na
decu. 688 Danas su poznate četiri osnovne krvne grupe (A, B, AB i O), mnoštvo podgrupa
687
U makedonskom pravu, na primer, posebno je apostrofirana primena pravne pretpostavke da je otac deteta onaj
muškarac koji je sa majkom deteta imao polne odnose u vreme od najmanje 180 do 300 dana pre rođenja deteta, a nema
nikakvih protivdokaza da to lice nije otac deteta. Ovakva pretpostavka postavljena je u makedonskom pravu kao prvi
od dokaza koji se upotrebljavaju u postupku utvrđivanja vanbračnog očinstva pred sudom. Videti čl. 61. Zakona o
porodici. U istom smislu i Risteski, R., Utvrduvanje i osporuvanje na tatkovstvo i majčinstvo, Semejnoto
zakonodavstvo na Republika Makedonija, Skopje, 1994, str. 91. Sličnu pretpostavku poznaje i čl. 262. Švajcarskog
građanskog zakonika.
688
Mendelovi zakoni obuhvataju četiri osnovna pravila nasleđivanja: pravilo uniformnosti (reciprociteta), pravilo
promene, pravilo čistoće gameta i pravilo rekombinacije. Videti detaljnije Bokonjić, R., Mogućnosti i domet
medicinskog vještačenja u procesu paternaliteta, Godišnjak Pravnog fakulteta u Banjaluci, 1981, str. 273.

190
(A1, A2, B1, B2 itd.) i nekoliko najvažnijih krvnih faktora (MN faktor, Rh pozitivni i
negativni faktor, Duffy-Kell i P faktor). Na taj način moguće je utvrditi nekoliko desetina
hiljada krvnih kombinacija. Ipak, ovaj broj u odnosu na broj ljudi kod kojih se može
utvrditi ista kombinacija i krvne karakteristike nije dovoljan za odgovor na pitanje da li
određeno dete potiče od određenog muškarca. Osim toga, prema preovlađujućem
mišljenju, dete tek posle navršenih 6 meseci života stiče formirane nasledne osobine krvi,
pa nije preporučljivo pribegavati ovakvom ispitivanju pre nego što dete dostigne potreban
uzrast.
Ispitivanje krvnih grupa i faktora, isto kao i prethodni metod ispitivanja trajanja
trudnoće, može uspešno poslužiti samo za zaključak o nepostojanju roditeljskog odnosa,
a ne i za utvrđivanje materinstva ili očinstva. Štaviše, smatra se da ni to nije uvek
moguće, već najviše u 60% slučajeva, a tek izuzetno, posebno složenim dodatnim
metodama veštačenja krvnih grupa i faktora (elektroforetskim ispitivanjem haptoglobina)
ovaj procenat se može povećati i do 90%. 689 U poslednjih tridesetak godina u nekim
zemljama sprovodi se i tzv. biostatističko veštačenje, koje može da bude upotrebljeno i za
zaključak o utvrđenom očinstvu zahvaljujući dostignućima u oblasti geografske
hematologije i saznanjima o rasprostranjenosti krvnih grupa i faktora u populaciji, što se
kombinuje sa primenom raznovrsnih statističkih metoda (naročito metodom računa
verovatnoće). 690
(d) Ispitivanje nasledno-bioloških osobina jedno je od najvažnijih dokaznih
sredstava u sporovima radi utvrđivanja materinstva i očinstva. Za razliku od krvne
ekspertize koja može, po pravilu, pružiti samo verovatnoću, a ne i dokaz o poreklu deteta,
ispitivanje nasledno-bioloških osobina može rezultirati i pozitivnim zaključkom o
materinstvu i očinstvu deteta. Pod nazivom antropološko (antropogenetsko ili
antropomorfološko) veštačenje podrazumeva se ispitivanje većeg broja naslednih
svojstava deteta za koje se zna da ih, po zakonima genetike, potomci nasleđuju
dominantno ili recesivno od svojih predaka. Ponekad se takva svojstva upadljivo
nasleđuju od roditelja, a moguće je da se naslede upravo od oca. Metoda se sastoji u
merenju, fotografisanju i upoređivanju određenih morfoloških oznaka (telesni tip, oblik
prstiju, tabana i dlanova, oblik glave, očiju, ušnih školjki i nozdrva, pigmentacija, oblik
rasta kose i obrva, oblik papilarnih linija itd.), na osnovu kojih se analizira podudarnost
odnosno odstupanje svojstava deteta u odnosu na majku i muškarca čije se očinstvo
utvrđuje. Poželjno je da dete ne bude podvrgnuto ovakvom pregledu pre nego što navrši 3
godine, jer se smatra da su nasleđene osobine pre toga nedovoljno razvijene da bi se
veštačenje moglo uspešno sprovesti.
Dokazna vrednost veštačenja nasledno-bioloških osobina može biti vrlo velika, ali
se ni ovom metodom ne dolazi do rezultata kojim bi se u apsolutno svakom slučaju
689
Tako Alinčić i dr., 1994, str. 178, Mušicki, D. – S. Novaković – Č. Hancko-Mesaroš, Osporavanje bračnog očinstva,
Glasnik Advokatske komore Vojvodine, br. 4/1994, str. 24.
690
Poznati nemački genetičar Konrad Hummel napravio je čak i tabelarni prikaz fenotipskih karakteristika krvi kod
muškaraca u nemačkoj populaciji, izračunavši koeficijent sličnosti na osnovu koga je moguće izraziti verovatnoću
odnosa majka-dete-tuženi muškarac za svaki od krvnogrupnih sistema, pa samim tim i stepen verovatnoće o očinstvu.
Prema tim tabelama verovatnoća očinstva obuhvata raspon od praktično dokazanog očinstva (99,75% – 99,99%) do
vrlo neverovatnog očinstva (3% – 5%). Videti Gjukić, M., Daljnji razvoj bioloških metoda kod određivanja očinstva,
njihova pouzdanost i njihova upotrebljivost, Naša zakonitost, br. 10/1980, str. 62. Biostatistički metodi primenjuju se i
u italijanskoj sudskoj praksi. Opširnije videti Rossi, G., La ricerca della paternità nella consulenza medico-legale,
Padova, 1982, str. 47. i 215.

191
moglo utvrditi da određeno dete potiče od određene osobe. Verovatnoća o očinstvu, na
primer, izražava se skalom na kojoj se nalaze sledeći stepeni: o očinstvu se ne može
odlučiti (1. stepen sličnosti: 0); očinstvo je verovatno (2. stepen sličnosti: +1); očinstvo je
vrlo verovatno (3. stepen sličnosti: +2); verovatnoća se graniči sa sigurnošću (4. stepen
sličnosti: +3); očinstvo je neverovatno (5. stepen sličnosti: –1); očinstvo je vrlo
neverovatno (6. stepen sličnosti: –2) i, najzad, očinstvo je toliko neverovatno da se
graniči sa sigurnošću (7. stepen sličnosti: –3). 691 Poslednjih dvadesetak godina sprovodi
se jedna savršenija vrsta antropološkog veštačenja, koja se sastoji u određivanju
naslednih karakteristika humanog leukocitnog antigena (HLA Ag), a verovatnoća da
osoba čije se očinstvo utvrđuje jeste biološki otac deteta izražava se u rasponu od
praktično isključene (0,10 – 0,15%) do praktično dokazane (99,80 – 99,90%).692
(e) Ispitivanje DNK otiska je, najzad, najnovija i najpouzdanija metoda za
utvrđivanje i osporavanje materinstva i očinstva, koja se zasniva na neponovljivoj
genetskoj konstituciji svakog čoveka. Naime, unutar svake od 60 triliona ćelija u
ljudskom organizmu nalazi se 46 hromozoma svrstanih u 23 para, koji se svi međusobno
razlikuju po veličini i obliku. Duž svakog hromozoma poređano je, poput nizova zrna,
oko 100.000 gena. Geni predstavljaju osnovne jedinice u kojima se sadrži informacija o
genetskom nasleđu jedinke i određuju sve biološke karakteristike čoveka. Osnovnu
biohemijsku sadržinu svakog gena čini dezoksiribonukleinska kiselina (DNK), čiji
molekuli upravljaju strukturom i funkcijama svakog pojedinog dela tela. Što je posebno
važno, konfiguracija molekula DNK ne razlikuje se od ćelije do ćelije, već se u svim
ćelijama ljudskog organizma molekuli DNK i genetska informacija koju nose ponavljaju
na istovetan način i u istovetnim sekvencama. Tako se za potrebe veštačenja mogu
koristiti sve ćelije ljudskog organizma koje potiču iz različitih uzoraka (krv, osim ćelija
crvenih krvnih zrnaca, sperma, pljuvačka, dlaka, vaginalni sekret itd.) i koje se dobijaju,
po pravilu, od živih ljudi, ali se mogu uzimati i sa leševa. Sa druge strane, DNK struktura
je kod svake osobe potpuno individualna i neponovljiva (osim kod jednojajčanih
blizanaca), što znači da se razlikuje od osobe do osobe slično kao što je to slučaj sa
crtežima papilarnih linija.693 Tehnika uzimanja DNK otiska sastoji se od nekoliko faza
(uzimanje uzorka, razbijanje DNK molekula u fragmente, fiksiranje, radioaktivna
hibridizacija, prenošenje na film), čiji je rezultat pojava DNK otiska u obliku koji
podseća na grafički kod korišćen za serijsko obeležavanje proizvoda na tržištu, a koji
jasno i vizuelno jednostavno pokazuje podudarnost odnosno nepodudarnost ispitivanih
bioloških uzoraka. Budući da svaki čovek nasleđuje osnovne biološke karakteristike od
svojih roditelja kombinovanjem prema Mendelovim pravilima, svaki fragment DNK
otiska koji nije nasleđen od jednog roditelja (recimo, majke) mora biti pronađen u DNK
otisku drugog roditelja (recimo, pretpostavljenog oca). Drugim rečima, svaki fragment
DNK otiska koji nije nasleđen od majke, može jedino poticati od stvarnog biološkog oca
deteta, te će se analizom njegovog DNK otiska moći sa sigurnošću utvrditi da li njegov

691
Videti Brodar, V., Antropološko, dedno-biološko ugotavljanje očetovstva, Pravnik, br. 4–6/1964, str. 182–187.
692
Tako Alinčić i dr., 1994, str. 181.
693
Otuda je Alec Jeffreys, engleski genetičar koji je otkrio ovakvo svojstvo segmenata DNK, nazvao proces izdvajanja
genetskih markera uzimanjem „DNK otiska”, pokazujući simbolično da ovaj metod identifikacije ima istovetan stepen
pouzdanosti kao daktiloskopija. Videti Jeffreys, A., Individual Specific Fingerprints of Human DNA, Nature, Vol. 316,
1985, str. 78.

192
genetski profil odgovara tačno onom delu fragmenta DNK otiska deteta koji ne potiče od
majke. 694
Mogućnost da se veštačenjem DNK otiska kategorički utvrdi da postoji istovetnost
između deteta i pretpostavljene majke, odnosno oca učinila je da metod DNK otiska
postane danas najznačajniji metod veštačenja u maternitetskim i paternitetskim
parnicama, koji se primenjuje kao rutinska tehnika od kraja prošlog veka u velikom broju
zemalja Zapadne Evrope, u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi.
Stranke se svakom od pomenutih veštačenja (naročito se to odnosi na ispitivanje
krvnih grupa i faktora, nasledno-biološko veštačenje i uzimanje DNK otiska)
podvrgavaju dobrovoljno.695 To znači da ne postoji obaveza osobe koja učestvuje u
postupku kao stranka da dozvoli da se na njenom telu obavljaju pomenuta ispitivanja, čak
ni onda kada je takav zahvat potpuno bezopasan po život i zdravlje. Odbijanje stranaka
da se podvrgnu veštačenju, stoga, sud ceni slobodno i u vezi sa ostalim dokazima, kao i
na osnovu rezultata celokupnog postupka, iz čega izvodi zaključke o tome koje će
činjenice uzeti kao dokazane i koji su razlozi ovakvog držanja stranaka prilikom
utvrđivanja činjenica.696

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Jevremović protiv Srbije (Jevremovic v. Serbia).
Podnositeljke predstavke su maloletna I. J. i njena majka Lj. J., koje su protiv tuženog D. K.,
popularnog lokalnog pevača, 9. juna 1999. godine pokrenule postupak za utvrđivanje vanbračnog očinstva i
određivanje zakonskog izdržavanja. U periodu između 20. septembra 1999. godine i 22. januara 2002.
godine zakazano je devet ročišta, od kojih je pet održano, a četiri su odložena. U tom periodu, iako uredno

694
Opširnije videti Milovanović, Z. – M. Draškić, DNK otisak – novi metod utvrđivanja biološke individualnosti
osoba, Pravni život, br. 9/1996, str. 527. i dalje.
695
Naprotiv, u nemačkom pravu postoji obaveza svake osobe da dozvoli ispitivanja na svom telu, a posebno da pristane
na serološki pregled krvi, ako postoji takva sudska odluka. Ukoliko, pak, osoba odbije da se podvrgne naloženom
ispitivanju, sud može izreći kaznu zatvora ili novčanu kaznu, a ako je neophodno može narediti i prinudno obavljanje
testiranja koje se vrši prinudnim zadržavanjem u laboratoriji uz pomoć policije. Videti par. 372a nemačkog Zakonika o
građanskom sudskom postupku. U nemačkoj pravnoj literaturi ova odredba oštro je kritikovana kao poslednji ostatak
nacional-socijalističkog zakonodavstva iz tridesetih godina prošlog veka, a što je posebno začuđujuće, neophodnost i
opravdanje ove odredbe nisu nikada bili ozbiljno razmatrani. Videti opširnije Frank, R., Compulsory Physical
Examinations for Establishing Parentage, International Journal of Law, Policy and the Family, Vol. 10, 1996, No. 2, str.
204. Slično rešenje o obaveznosti podvrgavanja laboratorijskom testiranju poznaje i švedski Zakon o krvnim testovima
u paternitetskim parnicama. Videti Family Law, 1995, str. 498. I u Finskoj sud može narediti stranci da se podvrgne
medicinskom veštačenju pod pretnjom administrativne kazne, a ako ona to odbije, može biti silom privedena kako bi se
uzeo medicinski uzorak. Videti par. 1-3 finskog Zakona No.702/1975 o određenim krvnim i drugim istraživanjima
naslednih osobina. Opširnije o dobrovoljnosti ili obaveznosti podvrgavanja medicinskom veštačenju u maternitetskim i
paternitetskim parnicama videti u Draškić, 2000, str. 13-22.
696
U domaćoj sudskoj praksi su, tako, zabeležene i odluke u kojima su sudovi usvajali tužbene zahteve i utvrđivali
vanbračno očinstvo iako tuženi nije pristajao na veštačenje: „Na pravilnost odluke u ovoj pravnoj stvari nema uticaja
okolnost što nije izvršeno veštačenje analizom krvnih grupa i antropološko veštačenje parničnih stranaka i zakonskog
zastupnika maloletne tužilje, jer je tuženi tokom prvostepenog postupka izbegavao da se podvrgne ovom veštačenju...
Ovo utoliko pre, što je tuženiku u toku prvostepenog postupka od strane Okružnog suda objašnjena svrha ovog
veštačenja, a žalbeni navodi u kojima se ističe da je zbog bolesti bio sprečen da se podvrgne ovom veštačenju nisu
ničim potkrepljeni.” Videti presudu Vrhovnog suda Srbije Gž. 1164/78, od 20. juna 1978. Navedeno prema Draškić,
1989, odluka br. 306.
Isti efekat ima, u grčkom pravu, na primer, izričita zakonska norma koja ustanovljava pretpostavku da će se, ako jedna
od stranaka u paternitetskom sporu odbije, bez posebnih zdravstvenih razloga, da se podvrgne testovima koje je naredio
sud, smatrati kako su navodi suprotne strane u parnici istiniti. Videti čl. 615. Zakonika o građanskom sudskom
postupku Grčke.

193
pozvan, tuženi se nije pojavio najmanje dva puta. Institut za transfuziju krvi je obavio analizu krvi na
osnovu uzoraka koje su dostavile ove tri stranke i utvrdio da je verovatnoća da je tuženi otac maloletne I .J.
97,14% te da je zbog toga to „vrlo moguće“. Od 10. januara 2001. godine do 12. februara 2002. godine šest
puta se pokušalo sa DNK testom, ali se, za razliku od podnositeljki predstavke, tuženi, iako uredno pozvan,
nijednom nije pojavio na klinici gde je analiza zakazivana. Dana 26. februara 2002. godine IV opštinski sud
u Beogradu doneo je presudu kojom je utvrdio da je tuženi D. K. otac maloletne I .J. i delimično usvojio
tužbeni zahtev za izdržavanje deteta. Sud se oslonio na nalaz Instituta za transfuziju krvi, kao i na
propuštanje tuženog da se podvrgne DNK testu. Dana 19. novembra 2002. godine Okružni sud u Beogradu
ukinuo je presudu i vratio predmet na ponovno suđenje, navodeći u obrazloženju da tuženi očigledno nije
bio u mogućnosti da pristupi zakazanoj DNK analizi, ali da je u žalbi izjavio da bi sada bio spreman da to
učini. Od 12. februara 2003. godine do 26. novembra 2003. godine zakazano je još šest ročišta pred IV
opštinskim sudom u Beogradu, od kojih je pet odloženo, a samo jedno održano, ali tuženi se, iako uredno
pozvan, nije pojavio u sudu najmanje tri puta. U tom periodu pokušalo se tri puta sa DNK analizom, ali je
tuženi svaki put propustio da se pojavi na klinici gde je zakazana analiza. Dana 26. novembra 2003. godine
IV opštinski sud je ponovo doneo presudu kojom je utvrdio očinstvo tuženog i odredio izdržavanje za dete.
Dana 26. maja 2004. godine Okružni sud u Beogradu je opet ukinuo prvostepenu presudu, sa
obrazloženjem da parnične stranke treba ponovo saslušati, da treba precizno odrediti stvarni trenutak
začeća I. J. kako bi se utvrdilo da li je Lj. J. imala seksualne odnose sa tuženim u to vreme te da, najzad, još
jednom treba pokušati sa DNK testom. Sudski spis predmeta fizički je vraćen IV opštinskom sudu tek 15.
oktobra 2004. godine. Nakon toga, sud je ponovo ispitao parnične stranke. Tuženi je u svojoj izjavi poricao
da je biološki otac tužilje i jasno je rekao da neće prihvatiti da bude podvrgnut DNK analizi. Uprkos tome,
DNK analiza je bila zakazana za 3. i 18. april 2006. godine, ali se tuženi nije pojavio. Dana 28. juna 2006.
godine IV opštinski sud je po treći put doneo presudu kojom se utvrđuje da je tuženi prirodni otac
maloletne I. J. i odredio da je on dužan da na ime njenog zakonskog izdržavanja plaća 32. 000 dinara
mesečno počev od 1. jula 1999. godine. Dana 25. decembra 2006. godine Okružni sud u Beogradu potvrdio
je prvostepenu presudu. Nakon što je tuženi uložio reviziju, Vrhovni sud Srbije je potvrdio obe presude, ali
je iznos izdržavanja smanjio na 15.000 dinara mesečno, a u odnosu na preostali deo tužbenog zahteva za
izdržavanje vratio je predmet na ponovno odlučivanje. Obe podnositeljke predstavke obratile su se
Evropskom sudu za ljudska prava navodeći povredu prava na suđenje u razumnom roku (čl. 6. Evropske
konvencije), povredu prava na poštovanje privatnog i porodičnog života (čl. 8. Evropske konvencije) i
povredu prava na delotvorni pravni lek (čl. 13. Evropske konvencije).
Evropski sud za ljudska prava je zaključio da su žalbe podnositeljki predstavke na dužinu sudskog
postupka prihvatljive. Pozivanje Vlade Srbije na to da nisu iscrpena sva raspoloživa domaća sredstva te da
se podnositeljke predstavke nisu žalile na odugovlačenje postupka predsedniku IV opštinskog suda,
predsedniku Okružnog suda, ministru pravde i Nadzornom odboru Vrhovnog suda Srbije, Evropski sud nije
prihvatio, smatrajući da se radi o postupcima koji nisu delotvorni i koji predstavljaju samo puku
informaciju dostavljenu višoj sudskoj instanci. Štaviše, čak i da je neki takav postupa pokrenut, on bi se
isključivo desio između nadzorne instance u pitanju i suda odnosno sudije o kome je reč, a podnositeljke
predstavke imale bi, u najboljem slučaju, samo pravo da budu obaveštene o njegovom ishodu. Što se tiče
navoda Vlade da su podnositeljke predstavke propustile da pokrenu postupak za naknadu štete prema
odredbama Zakona o obligacionim odnosima, Evropski sud je ocenio da Vlada nije uspela da dokaže da bi
takav postupak bio brži nego postupak koji je predmet ocene, pa iz tog razloga nije ni mogao biti
delotvoran. Evropski sud je stoga zaključio da su države ugovornice dužne da organizuju svoje sudske
sisteme na takav način da njihovi sudovi mogu svakome da garantuju pravo da će njegova građanska prava
i obaveze biti utvrđeni u razumnom roku, u skladu sa čl. 6. Evropske konvencije. U pogledu povrede prava
na poštovanje privatnog i porodičnog života, Evropski sud je našao da je postojala produžena neizvesnost
maloletne podnositeljke predstavke u vezi sa njenim ličnim identitetom. Države članice Evropske
konvencije imaju različita rešenja problema koji nataje kada navodni otac odbija da se pridržava sudskih
rešenja i podvrgne se ispitivanjima koja su potrebna za utvrđivanje činjenica. U nekim državama sudovi
mogu novčano kazniti ili pritvoriti osobu u pitanju. U drugim, pak, nepoštovanje sudske naredbe može
kreirati pretpostavku o očinstvu ili biti kvalifikovano kao nepoštovanje suda, a time pruzrokovati i krivičnu
odgovornost za onoga koji odbija da se podvrgne veštačenju. Zbog toga, u pravnim sistemima kao što je
srpski - u kojima ne postoji sredstvo koje bi primoralo navodnog oca da poštuje sudsko rešenje o obavljanju
DNK testa - interesi pojedinca koji traži utvrđivanje očinstva moraju se osigurati obezbeđivanjem
alternativnog sredstva koje omogućava nezavisnom organu da brzo utvrdi očinstvo. Propuštanje srpskih
organa da obezbede takvo alternativno sredstvo u konkretnom slučaju dovelo je do povrede prava na

194
poštovanje privatnog života podnositeljki predstavke (čl. 8. Evropske konvencije). Prvoj podnositeljki
predstavke, maloletnoj I. J. Sud je dosudio iznos od 5.000 evra na ime naknade neimovinske štete, a njenoj
majci Lj. J. iznos od 1.000 evra takođe na ime naknade neimovinske štete. 697

6. Usvojenje
Uporedno pravo. U većini savremenih prava u svetu izvršena je u poslednje tri
decenije temeljita reforma propisa o usvojenju, sa osnovnom intencijom da se, sa jedne strane,
postigne što veća integracija usvojenog deteta u porodicu usvojitelja, a sa druge strane, da se ostvari
prekid svih veza između deteta i njegove prirodne porodice. U poslednjoj deceniji, međutim, ispituju
se zakonske mogućnosti da se očuvaju lični kontakti deteta sa njegovim prirodnim roditeljima i
nakon zasnivanja usvojenja. Usvojenje nigde više nije privatna ustanova, već je za zasnivanje
usvojenja nadležan odgovarajući državni organ koji vrši upravnu (dansko, norveško, švajcarsko
pravo itd.) ili sudsku vlast (na primer, starateljski sud u nemačkom pravu, sud za maloletnike u
italijanskom pravu, redovni sud u engleskom pravu itd. ). Usvojeno dete stiče status koji se ni u
čemu ne razlikuje od statusa rođenog deteta usvojitelja, što znači da stiče sva prava koja zakon
priznaje deci na osnovu činjenice rođenja. Retka su danas prava koja još uvek poznaju usvojenje
punoletnih osoba (na primer, grčko, austrijsko, švajcarsko, nemačko, italijansko pravo) ili izričito
zabranjuju usvojenje licima koja imaju svoju sopstvenu decu (na primer, grčko pravo, odnosno
švajcarsko i italijansko pravo samo u slučaju usvajanja punoletnih osoba). Najzad, najveći broj
zakonodavstava danas poznaje samo jednu formu usvojenja (slovenačko, hrvatsko, nemačko,
englesko, grčko, italijansko, švajcarsko pravo itd.), ali ima i onih pravnih sistema koji razlikuju
potpuno i nepotpuno usvojenje (adoption plénière i adoption simple francuskog prava, "potpolnoto
posvojuvanje" i "nepotpolnoto posvojuvanje" makedonskog prava, "nepotpuno usvojenje" i
"potpuno usvojenje" crnogorskog prava itd.).

Usvojenje je pravna ustanova kojom se veštačkim, pravnim putem formira

roditeljski odnos između tuđeg maloletnog deteta (usvojenika) i punoletne poslovno
sposobne osobe (usvojitelja). Tako se konstituiše trajna i neraskidiva veza između
usvojitelja i svih njegovih srodnika, sa jedne strane, i usvojenika i svih njegovih
potomaka, sa druge strane, kao i sva prava i dužnosti koja po zakonu postoje između
deteta i roditelja i drugih srodnika. Zasnivanjem usvojenja usvojenik potpuno ulazi u
porodicu usvojitelja kao da je njegov prirodni potomak i, istovremeno, sasvim napušta
porodicu svojih krvnih srodnika, sa kojom ga više ne vezuju nikakva prava i obaveze.

(1) Zasnivanje usvojenja

Za punovažno zasnivanje usvojenja potrebno je ispuniti određene zakonske
pretpostavke, koje se radi bolje preglednosti mogu svrstati u nekoliko skupina: (A)
pretpostavke koje se odnose na usvojenika (opšta podobnost usvojenika), (B)
pretpostavke koje se odnose na usvojitelja (opšta podobnost usvojitelja) i (C)
pretpostavke koje se odnose na formu usvojenja.

(A) Opšta podobnost usvojenika

Usvojiti se može, u našem pravu, samo dete koje je rođeno, u čijem je najboljem
interesu da bude usvojeno, koje je maloletno, koje ima odgovarajući porodični status, za

697
Videti Jevremović protiv Srbije, predstavka br. 3150/05 od 17. jula 2007, Službeni glasnik Republike Srbije, br.
73/2007.

195
koje ne postoji adoptivna smetnja krvnog ili adoptivnog srodstva odnosno usvojiteljevog
starateljstva i dete čiji su se roditelji, a nekada i ono samo, saglasili sa usvojenjem.
(1) Rođenje usvojenika. Rođenje usvojenika je prvi uslov zasnivanja usvojenja,
budući da usvojenik može biti samo lice koje je subjekt u pravu. To znači da dete treba da
bude rođeno kako bi moglo biti usvojeno, odnosno da začeto a nerođeno dete (nasciturus)
ne može imati pasivnu adoptivnu sposobnost. Ovakva pretpostavka za zasnivanje
usvojenja nije izričito predviđena ni u jednom zakonu, ali se njeno opravdanje nalazi u
činjenici da nerođenom detetu još uvek nije potrebna nikakva druga zaštita osim
biološke, pa se otuda ne bi ni mogla ostvariti osnovna svrha usvojenja.
(2) Interes usvojenika. Ovaj uslov treba da obezbedi da usvojenje bude dopušteno
samo ukoliko je u najboljem interesu usvojenika. 698 Pored roditelja, odnosno staratelja,
interese usvojenika ceni prilikom zasnivanja usvojenja i organ starateljstva, koji može
odbiti zahtev za usvojenje ako proceni da ono nije, iz bilo kojih razloga, korisno za
usvojenika, odnosno sud koji donosi konačnu odluku o punovažnosti usvojenja. 699
Naime, iako je univerzalno prihvaćeno stanovište o neprikosnovenoj prednosti
roditeljskog staranja nad svim drugim oblicima brige o detetu, ipak nisu sva deca
podobna za usvojenje. Stoga organ starateljstva mora da oceni psiho-fizički status deteta i
da sagleda njegovu celokupnu socijalnu situaciju, kako bi mogao doneti odluku o tome da
li je usvojenje korisno za dete koje se u konkretnom slučaju nalazi pred njim. 700
(3) Maloletstvo usvojenika. Maloletstvo usvojenika znači da se usvojenje može
zasnovati u našem pravu najkasnije dok dete ne navrši 18 godina života. 701 U hipotezi da

698
Videti čl. 89. Porodičnog zakona.
699
Drugim rečima, u sudskoj praksi se interes usvojenika za usvojenje ispituje u upravnom sporu koji se može voditi
protiv zaključenog usvojenja pred centrom za socijalni rad. Videti, na primer, presudu Okružnog suda u Kragujevcu U.
4/93 od 23. februara 1993, Sudska praksa, br. 5/1993, odluka br. 56.
U uporednom pravu, takođe, redovno se sreće odredba koja zasnivanje usvojenja uslovljava činjenicom da ono služi
dobrobiti deteta. Videti, u tom smislu, par. 1741. Nemačkog građanskog zakonika i čl. 7. st. 1. italijanskog Zakona br.
184 od 4. maja 1983.
700
Psiho-fizički status deteta rezultat je interakcije naslednih faktora i činilaca sredine, odnosno prethodnog iskustva
deteta. Savremena dečja psihologija u stanju je da relativno pouzdano utvrdi psiho-fizički status deteta u određenom
momentu razvoja, a ponekad da predvidi i budući razvoj, te da na osnovu takvih testova proceni specifične potrebe
deteta za usvajanjem. Videti opširnije Đuretić, 1982, str. 114–117.
Procena najboljeg interesa deteta nekada mora da uključi i dodatne kriterijume. Tako, u jednom predmetu iz
prakse Evropskog suda za ljudska prava, odbijanje dozvole francuskoj državljanki da usvoji dete koje se nalazilo pod
njenim kafala starateljstvom Sud nije smatrao povredom prava na poštovanje porodičnog života. Naime, u šerijatskom
pravu je zabranjeno usvajanje dece koje stvara porodične veze uporedive sa onim koje nastaju na osnovu biološke veze.
Umesto toga, predviđen je oblik starateljstva pod nazivom kafala, koje se definiše kao dobrovoljno preuzimanje
staranja o detetu, njegovoj dobrobiti i obrazovanju. Podnositeljki predstavke jedan alžirski sud dao je 2004. godine
pravo staranja nad detetom čije je poreklo bilo nepoznato i koje je napušteno odmah nakon rođenja, ali je njen zahtev
da usvoji dete u Francuskoj bio odbijen. Sud je stao na stanovište da je rešenjem Francuskog građanskog zakonika, koji
ne dozvoljava usvajanje dece ako je to zabranjeno u zemlji porekla deteta, postignut pravičan balans između javnog
interesa i interesa podnositeljke predstavke, time što su javne vlasti težile, uz dužno poštovanje prema kulturnom
pluralizmu, da ohrabre integraciju kafala dece, a da pritom ne prekinu odmah veze sa zakonima njihove zemlje porekla.
Videti Case of Harroudj v. France, No. 43631/09 od 4. oktobra 2012.
701
Videti čl. 90. st. 1. Porodičnog zakona. U nekim stranim pravima, kao što je rečeno, postoji mogućnost da budu
usvojene i osobe koje su punoletne. Tako, na primer, u grčkom pravu usvajanje odraslih dozvoljeno je, između ostalog,
samo ako je usvojitelj stariji od 50 godina, ako je usvojitelj stariji od usvojenika najmanje 18 godina, ako usvojitelj
nema potomaka niti ranije usvojenog deteta itd. Videti čl. 1568–1577. Grčkog građanskog zakonika. Slično je i rešenje
švajcarskog prava, prema kome usvojitelji punoletne osobe ne smeju imati sopstvenu decu i moraju dokazati da su se o
budućem usvojeniku starali najmanje 5 godina pre zasnovanog usvojenja. Videti čl. 266. Švajcarskog građanskog
zakonika. Nepotpuno usvojenje je dozvoljeno u bilo kom dobu starosti usvojenika u francuskom pravu. Videti čl. 360.

196
je maloletnik sklopio brak sa dozvolom suda, odnosno da je stekao potpunu poslovnu
sposobnost pre punoletstva odlukom suda, usvojenje nije dopušteno.702
Naše pravo, međutim, određuje i donju starosnu granicu za usvojenika, što znači da
je dete zakonski podobno za usvojenje tek kada navrši 3. mesec života. U praksi, razume
se, treba izbegavati da se dozvoli usvajanje novorođenčadi, jer se na taj način sprečava
donošenje ishitrenih i nepromišljenih odluka roditelja u vezi sa pristankom na
usvojenje. 703
(4) Porodični status usvojenika. Porodični status deteta ukazuje na to da se u
našem porodičnom pravu može usvojiti svako dete, pod uslovom da su ispunjeni ostali
zakonski uslovi za punovažno usvojenje. Ipak, zakonodavac je izričito naveo da se
usvojiti može: (a) dete koje nema žive roditelje, (b) dete čiji roditelji nisu poznati ili je
nepoznato njihovo boravište, (c) dete čiji su roditelji potpuno lišeni roditeljskog prava ili
poslovne sposobnosti i (d) dete čiji su se roditelji saglasili sa usvojenjem. 704 Drugim
rečima, u našem pravu moguće je da bude usvojeno dete koje ima oba živa i poznata
roditelja. 705
(5) Krvno srodstvo usvojenika. Ova pretpostavka zasnivanja usvojenja ogleda se
u tome što je pravilo našeg porodičnog zakonodavstva, od koga nije predviđen nikakav
izuzetak, da je zabranjeno usvajanje deteta koje je usvojitelju krvni srodnik u pravoj liniji
bez obzira na stepen srodstva, ili mu je brat, odnosno sestra. 706 Propisivanje bliskog

Francuskog građanskog zakonika. Sa druge strane, u pravima koja poznaju razliku između potpunog i nepotpunog
usvojenja, potpuno usvojenje rezervisano je samo za decu određenog uzrasta, kako bi se potpuno usvojenje zasnivalo u
razdoblju koje je optimalno za bolju i bržu adaptaciju deteta na nove roditelje i novu porodičnu sredinu. Tako, u
crnogorskom pravu potpuno se može usvojiti dete do navršene 10. godine života. U francuskom pravu, pak, potpuno se
može usvojiti dete mlađe od 15 godina, pod uslovom da je najmanje 6 meseci pre toga provelo u zajedničkom domu sa
budućim usvojiteljima, a izuzetno se može usvojiti i dete starije od ovog uzrasta. Videti čl. 131. Porodičnog zakona
Crne Gore i čl. 345. Francuskog građanskog zakonika.
702
Videti čl. 90. st. 3. Porodičnog zakona. Pravni pisci su se i ranije pretežno izjašnjavali protiv dozvole usvojenja u
ovom slučaju. Tako Prokop, 1970, str. 44, Mladenović, 1981, II, str. 302, Bakić, 1988, str. 317, Đurović, 1988, str. 227.
703
Videti čl. 90. st. 2. Porodičnog zakona. U nekim inostranim zakonima, takođe, izričito je predviđeno da dete ne
može biti usvojeno pre nego što dostigne određeni uzrast. Tako, na primer, u švajcarskom pravu roditelji ne mogu
punovažno dati saglasnost za usvojenje njihovog deteta pre nego što protekne 6 nedelja od rođenja deteta, a u narednih
6 nedelja imaju pravo da povuku datu saglasnost. Isti minimalni rok od 6 nedelja uslov je da roditelji daju saglasnost za
usvojenje i u engleskom i u hrvatskom pravu, s tim što je u hrvatskom pravu moguće datu saglasnost povući u roku od
30 dana od kako je učinjena. U nemačkom pravu taj rok iznosi 8 nedelja od rođenja deteta. Videti čl. 265b. Švajcarskog
građanskog zakonika, par. 9. engleskog Zakona o deci (Children Act, 1975), odnosno par. 13. Zakona o usvojenju
(Adoption Act, 1976), čl. 137. st. 1. i 4. hrvatskog Obiteljskog zakona i par. 1747(3) Nemačkog građanskog zakonika.
Zanimljivo je, međutim, da je rešenje nemačkog prava, koje zabranjuje da bude uvažena saglasnost roditelja za
usvojenje pre nego što dete navrši 8 nedelja života, žestoko osporavano od strane pravnih praktičara i dečjih psihologa.
Videti opširnije Family Law, 1995, str. 193.
704
Videti čl. 91. Porodičnog zakona.
705
Ranije rešenje Zakona o braku i porodičnim odnosima, koje je zabranjivalo potpuno usvojenje deteta koje ima oba
roditelja, dosta su kritikovali stručni timovi centara za socijalni rad. Navodili su, naime, da se često u praksi sreću sa
roditeljima koji su duševno bolesni ili duševno zaostali, obrazovno i socijalno zapušteni, alkoholičari ili narkomani, bez
zaposlenja i bilo kakvih materijalnih i stambenih uslova za odgajanje dece, ili jednostavno potpuno nezainteresovani za
svoje roditeljstvo. U takvim situacijama nije bilo moguće sprovesti potpuno usvojenje, čak i kada su postojali
potencijalni usvojitelji i bez obzira što su takvi roditelji bili veoma zainteresovani da njihovo dete bude usvojeno.
706
Videti čl. 92. Porodičnog zakona. Odredba slična ovoj sreće se uglavnom samo u zakonima bivših socijalističkih
zemalja. Videti, na primer, čl. 49. Porodicčnog zakona Bugarske i čl. 101. Zakona o porodici Makedonije. Većina
prava u svetu jednostavno ne pominje srodstvo usvojenika kao adoptivnu smetnju. Naprotiv, u uporednom pravu ima i
zakonodavstava koja izričito dozvoljavaju usvajanje sopstvenog vanbračnog deteta. Videti, na primer, par. 1741.
Nemačkog građanskog zakonika.

197
krvnog srodstva kao smetnje za zasnivanje usvojenja ima za cilj da se izbegne da između
ovih srodnika, kod kojih već postoji jedan pravni odnos (krvno srodstvo) i prava i
dužnosti koje iz njega proizlaze (na primer, zakonska obaveza izdržavanja), nastupi
nepotrebno dupliranje porodičnih obaveza ustanovljavanjem novog pravnog odnosa
(adoptivno srodstvo).
(6) Adoptivno srodstvo usvojenika. Adoptivno srodstvo spada takođe u adoptivne
smetnje, budući da se usvojenjem pravnim putem zasniva odnos deteta i roditelja između
usvojenika i usvojitelja, a usvojitelj vrši roditeljsko pravo kao lično i apsolutno pravo.
Dete koje je već usvojeno, dakle, ne mogu usvajati druge osobe dok prethodno usvojenje
traje. Izuzetak je predviđen samo u slučaju kada se usvojenje proširuje i na supružnika
odnosno vanbračnog partnera usvojitelja.707
(7) Starateljstvo usvojitelja nad usvojenikom. Staratelj ne može usvojiti svog
štićenika, što znači da dete pod starateljstvom ne može biti usvojeno od strane svog
staratelja sve dok staratelj ne bude razrešen dužnosti staratelja. 708 Ovakva zabrana je
uvedena iz istog razloga koji vredi i za krvno srodstvo, tj. da bi se isključila istovremena
pravna zaštita deteta kroz dve različite pravne ustanove. Osim toga, staratelj je dužan da
organu starateljstva podnese izveštaj i položi račun o svom radu kada mu prestane
dužnost staratelja, pa je bolje da se međusobni odnos staratelja i štićenika raspravi pre
nego što između njih bude zasnovano usvojenje. 709
(8) Saglasnost roditelja ili staratelja usvojenika. Saglasnost roditelja usvojenika
potrebna je pretpostavka za punovažnost usvojenja, kako bi oba roditelja bila u prilici da
odluče o tome da li će se svog roditeljskog prava odreći ili ga preneti na usvojitelje.
Saglasnost roditelja, pri tom, može biti data na dva načina: (a) uz označavanje usvojitelja
ili (b) bez označavanja usvojitelja, u obliku tzv. blanko saglasnosti, što znači da roditelj
daje saglasnost za usvojenje svog deteta ne znajući ko su usvojitelji. U svakom slučaju, u
našem porodičnom pravu saglasnost se može dati samo nakon što je organ starateljstva
preporučio roditelju da se podvrgne psiho-socijalnom savetovanju. Cilj toga savetovanja
jeste da roditelj postane svestan posledica sopstvene izjave o saglasnosti te prava i
dužnosti koja nastaju usvojenjem, pošto davanje saglasnosti uz označavanje usvojitelja
ima, u stvari, značenje prenošenja roditeljskog prava, a davanje tzv. blanko saglasnosti
ima dejstvo izjave o odricanju od roditeljskog prava. Roditelj ne može dati saglasnost za
usvojenje pre nego što dete navrši 2. mesec života, ali može i povući tu saglasnost u roku
od 30 dana od dana kada je dao saglasnost, ali ovo pravo može iskoristiti samo
jednom. 710 Saglasnost za usvojenje se ne traži samo od onog roditelja koji je sudskom
odlukom potpuno lišen roditeljskog prava ili poslovne sposobnosti, kao i kada je roditelj
lišen prava da odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta. 711

707
Videti čl. 93. Porodičnog zakona.
708
Videti čl. 94. Porodičnog zakona.
709
Inače, u literaturi se često ističe da bi usvajanje bivšeg štićenika bilo vrlo uspešno i korisno, ukoliko je staratelj
osoba koja se duže vremena starala o detetu, dobro ga poznaje, voli ga i želi da mu da položaj rođenog deteta. Nažalost,
prema podacima iz prakse organa starateljstva, broj ovakvih usvojenja je neznatan. Videti Đuretić, 1982, str. 103.
710
Videti čl. 95. i 313. st. 3. Porodičnog zakona.
711
Videti čl. 96. Porodičnog zakona. U uporednom pravu ima zanimljivih odredbi koje na različite načine ograničavaju
pravo roditelja da daju saglasnost sa usvojenjem njihovog deteta. Tako, na primer, u makedonskom pravu neće se
tražiti saglasnost ni od majke vanbračnog deteta, ako ona u roku od 3 meseca po rođenju deteta ne pokrene postupak za
priznanje vanbračnog očinstva ili za utvrđivanje vanbračnog očinstva u sudskom postupku. Videti čl. 103. st. 6. Zakona

198
 Ako je dete pod starateljstvom zbog toga što nema roditelje, ili ako se od roditelja
ne traži saglasnost iz razloga koji su prethodno pomenuti, saglasnost za usvojenje daje
staratelj deteta. 712
Pribavljanje saglasnosti od oba roditelja deteta, izuzev u situacijama koje su izričito
navedene u zakonu i koje su upravo pomenute, stvara u praksi velike probleme. Događa se, naime,
da roditelj koji ne plaća izdržavanje za dete, ne želi da se stara o detetu, ne održava lične kontakte sa
detetom ili, jednostavno, ne pokazuje nikakav interes za dete, uskraćuje saglasnost za usvojenje
neodgovorno, iz obesti ili iz inata prema drugom roditelju koji sam vrši roditeljsko pravo. 713 U svim
tim situacijama, međutim, odluku može doneti samo sud, budući da je to jedino rešenje koje je
sasvim u skladu sa čl. 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima (pravo na pravično suđenje).
Pravo na pravično suđenje, naime, znači da svako ima pravo da o njegovim građanskim pravima
odlučuje nezavisan i nepristrasan sud, u razumnom roku i uz pravičnu i javnu raspravu. Stoga, u
situacijama kada se nedvosmisleno pokazuje da bi trebalo dozvoliti usvojenje deteta i mimo volje
roditelja, odnosno kada postoji sukob interesa deteta da bude usvojeno i interesa roditelja da to
spreči, organ starateljstva mora pokrenuti postupak za potpuno lišenje roditeljskog prava odnosno
postupak za delimično lišenje roditeljskog prava sa ciljem da roditelj bude lišen prava da odlučuje o
pitanjima koja bitno utiču na život deteta. Samo na taj način, uz veće angažovanje organa
starateljstva da pokreću ovakve postupke i veću odgovornost i odvažnost sudova da roditelje
lišavaju roditeljskog prava zbog njihovog pasivnog držanja, nemarnosti ili zlonamernosti, moguće je
doći do ispravne procene najboljeg interesa deteta u pogledu njegovog usvojenja. 714

(9) Saglasnost usvojenika. Ovaj uslov, najzad, traži se za punovažnost usvojenja

ukoliko je dete starije od 10 godina i sposobno je za rasuđivanje. 715 To je potpuno

o porodici. Hrvatsko pravo predviđa da se usvojenje može zasnovati i bez pristanka roditelja koji je maloletan, a nije
sposoban shvatiti značenje usvojenja. Videti čl. 130. tačka 3. Obiteljskog zakona. U crnogorskom pravu zahteva se da
se roditelju, čiji pristanak se neće tražiti za zasnivanje usvojenja, ne zna mesto boravka najmanje 6 meseci, a on se u
tom periodu ne brine za dete. Videti čl. 129. tačka 4. Porodičnog zakona Crne Gore. U nemačkom pravu roditeljska
saglasnost izostaje ako je taj roditelj teško ili trajno zanemarivao roditeljske dužnosti ili je pokazao osobitu
neosetljivost prema detetu. Videti par. 1748. Nemačkog građanskog zakonika. Švajcarsko pravo ne zahteva saglasnost
od roditelja koji nikada nije pokazao bilo kakav ozbiljan interes za dete. Videti čl. 265c. Švajcarskog građanskog
zakonika. U engleskom pravu, najzad, sud može izostaviti pribavljanje saglasnosti od roditelja koji ne može da bude
pronađen ili nije u stanju da da saglasnost, koji uskraćuje saglasnost neopravdano, koji je trajno i neopravdano
propuštao da vrši roditeljsko pravo, koji je napustio ili zapustio dete, ili je trajno maltretirao dete, a ne postoji
verovatnoća za rehabilitaciju deteta u njegovom domu. Videti par. 12. Zakona o deci (Children Act, 1975), odnosno
par. 16. Zakona o usvojenju (Adoption Act, 1976).
712
Videti čl. 97. Porodičnog zakona.
713
Slučajevi iz prakse, o kojima se saopštava, pokazuju da ponekad organ starateljstva vrlo teško može – ili uopšte ne
može – povoljno rešiti usvajanje deteta za koje bi to nesumnjivo bio optimalni oblik zaštite. Tako, na primer, u jednom
slučaju, majka deteta nalazila se u bolnici, bolujući od neizlečive bolesti. Njenog sina, dečaka u uzrastu od 12 godina,
preuzeli su njeni prijatelji koji su se za njega dobro brinuli i želeli da ga usvoje. Neposredno pred smrt majka je dala
saglasnost za usvojenje, ali razvedeni otac dečaka nije hteo da se saglasi sa usvojenjem niti je hteo da dete uzme k sebi.
Iako je bilo očigledno da otac uskraćuje saglasnost zlonamerno, ugovor o usvojenju nije mogao biti zaključen. Videti
Socijalna politika, br. 2/1966, str. 233–234. Često se događa, takođe, da razvedeni roditelj kome dete nije povereno na
čuvanje i vaspitavanje, sprečava usvajanje od strane supružnika (očuha ili maćehe deteta) onog roditelja kome je dete
povereno. Mada je za dete nekada bolje da bude usvojeno u ovakvoj situaciji, radi bolje asimilacije u novu porodicu,
usvojenja nema. Slični slučajevi objavljivani su često. Videti, na primer, Socijalna politika, br. 7–8/1962, str. 826. i br.
1/1965, str. 95–96.
714
U tom smislu, sudskoj praksi mogu biti od velike pomoći detaljne odredbe o osnovama za potpuno, odnosno
delimično lišenje roditeljskog prava. Videti čl. 81-82. Porodičnog zakona.
715
Videti čl. 98. Porodičnog zakona. Sva prava u svetu, takođe, zahtevaju da se sa usvojenjem saglasi i sam usvojenik.
Razlike postoje samo u pogledu uzrasta deteta koji je relevantan za davanje saglasnosti. Tako, na primer, u italijanskom
pravu ako je maloletnik stariji od 14 godina mora dati saglasnost, ako je stariji od 12 godina mora biti saslušan, a ako je
mlađi od 12 godina može biti saslušan kada je to oportuno. Videti čl. 7. Zakona br. 184 od 4. maja 1983. U francuskom
pravu zahteva se saglasnost maloletnika starijeg od 13 godina za potpuno usvojenje, a starijeg od 15 godina za
nepotpuno usvojenje. Videti čl. 345. st. 3. i čl. 360. Francuskog građanskog zakonika. U grčkom pravu maloletnik

199
logično, budući da usvojenje predstavlja izuzetno značajan događaj u životu deteta,
događaj koji usmerava i oblikuje čitavu njegovu budućnost, te je neophodno da za takvu
promenu i dete izrazi svoju saglasnost. Ovakvo pravilo proizilazi i iz međunarodno
priznatog prava deteta da učestvuje u donošenju svih odluka koje ga se tiču.716 No, treba
skrenuti pažnju na činjenicu da maloletnik daje saglasnost sa već postignutim
sporazumom usvojitelja i njegovih roditelja odnosno staratelja, 717 ali je njegova
saglasnost potpuno ravnopravan uslov, bez koga nema punovažnog usvojenja.

(B) Opšta podobnost usvojitelja

Usvojitelj u našem pravu može biti samo osoba koja je poslovno sposobna, koja je
starija od usvojenika najmanje 18, a najviše 45 godina, koja ima tražena lična svojstva
potrebna za uspešno vršenje roditeljskog prava, koja usvaja zajedno sa svojim
supružnikom ili vanbračnim partnerom, koja je pripremljena za usvojenje te,
prvenstveno, osoba koja je domaći državljanin.
(1) Poslovna sposobnost usvojitelja. Ovaj uslov znači da usvojitelj može biti samo
osoba koja ima potpunu poslovnu sposobnost.718 Naše pravo, pri tom, ne propisuje da je
za zasnivanje usvojenja potrebno i punoletstvo usvojitelja, jer se potpuna poslovna
sposobnost po pravilu stiče navršavanjem 18. godine života, kada se stiče i punoletstvo.
Osim toga, postoji i izričita odredba o tome da usvojitelj mora biti najmanje 18 godina
stariji od usvojenika, tako da se ne može dogoditi da se kao usvojitelj pojavi lice koje je,
doduše, potpuno poslovno sposobno, ali još uvek maloletno (na primer, maloletnik koji je
emancipacijom, tj. sklapanjem braka, odnosno odlukom suda stekao potpunu poslovnu
sposobnost).
(2) Starost usvojitelja. Ovaj zahtev ostvaruje se u našem pravu kroz pravilo da
razlika u godinama između usvojitelja i usvojenika ne može biti manja od 18 niti veća od
45 godina. 719 Ipak, od ovog opšteg pravila predviđen je jedan izuzetak, kada ministar
nadležan za porodičnu zaštitu može dozvoliti usvojenje i licu koje je starije od usvojenika
manje od 18 odnosno više od 45 godina ako je takvo usvojenje u najboljem interesu

stariji od 16 godina mora dati saglasnost sa usvojenjem. Videti čl. 6. Zakona LD 610/1970. Hrvatsko pravo zahteva
saglasnost deteta starijeg od 12 godina ukoliko je sposobno shvatiti značenje usvojenja. Videti čl. 134. Obiteljskog
zakona Hrvatske.
716
Videti čl. 12. Konvencije o pravima deteta i čl. 5 d Evropske konvencije o ostvarivanju prava dece.
717
Zbog toga je u pravnoj literaturi predloženo da se umesto izraza „saglasnost usvojenika”, koji asocira na izjavu
saglasnosti pri zaključenju ugovora, upotrebljava termin „pristanak usvojenika”, koji treba da ukaže na različito
značenje saglasnosti roditelja, odnosno staratelja, i maloletnog deteta. Tako Prokop, 1970, str. 75.
718
Videti čl. 100. st. 2. tačka 2. Porodičnog zakona. Zakon, zapravo, kaže da ne može usvojiti "...lice koje je potpuno
ili delimično lišeno poslovne sposobnosti...”, što je formulacija čije jezičko značenje ne dozvoljava ranije dileme o
tome da li i delimično poslovno sposobno lice može biti usvojitelj. Slično i čl. 97. st. 1. tačka b) Porodičnog zakona
Federacije Bosne i Hercegovine, prema kome „usvojiti ne može osoba kojoj je ograničena ili oduzeta poslovna
sposobnost”.
Ipak, u teoriji porodičnog prava oduvek je jednodušno bio prihvaćen stav da se usvojenje može dozvoliti samo
osobama čija poslovna sposobnost nije ni na koji način ograničena. Za usamljeni stav u prilog dopuštenosti usvojenja
za lice koje je zbog rasipništva delimično lišeno poslovne sposobnosti videti Mitić, 1980, str. 360.
719
Videti čl. 99. st. 1. Porodičnog zakona. Evropska konvencija o usvajanju dece (revidirana) iz 2008. godine predviđa
da usvojitelj može biti samo osoba koja je dostigla minimalnu starost za usvojenje propisanu zakonom, ali utvrđuje i da
ta minimalna starost ne može biti manja od 18 godina niti veća od 30 godina. Treba da postoji i odgovarajuća razlika u
godinama između usvojitelja i usvojenika. Najbolji interes deteta biće zadovoljen ako je razlika u godinama između
usvojitelja i usvojenika najmanje 16 godina. Videti čl. 9. st. 1. Evropske konvencije o usvajanju dece (2008).

200
deteta. 720 Propisivanje donje starosne granice za buduće usvojitelje može se objasniti
potrebom da se spreči donošenje nepromišljenih i lakomislenih odluka o zasnivanju
usvojenja od strane suviše mladih bračnih parova. Sa druge strane, međutim, i znatna
razlika u godinama između usvojitelja i usvojenika dovodi u pitanje skladan psiho-fizički
razvitak usvojenika i smanjuje izglede da se on integriše u porodicu usvojitelja na način
koji bi bio sličan prirodnom odnosu deteta i roditelja. 721
U nekim stranim pravima starost usvojitelja propisana je drugačijom pravnom tehnikom –
predviđanjem životne dobi u kojoj jedna osoba može biti usvojitelj. 722 Trajanje braka usvojitelja je takođe
uslov koji izričito predviđaju neki zakoni. 723 Ratio legis ovakvih odredbi je očigledno u tome da mogu
usvajati samo supružnici čiji brak traje dovoljno dugo da se može zaključiti o njegovoj stabilnosti, te da oni
time pružaju dodatnu garanciju za dobre bračne i porodične odnose koji su neophodan preduslov za potpun
i pravilan psiho-fizički razvoj ličnosti deteta koje se usvaja.

720
Videti čl. 99. st. 2. Porodičnog zakona. Ovaj izuzetak može se primeniti, recimo, i na situaciju u kojoj se kao
usvojitelj pojavljuje supružnik ili vanbračni partner roditelja deteta, pa je vrlo verovatno da bi to bio dovoljan razlog za
procenu ispunjenosti uslova za odstupanje od opštih pravila. U uporednom pravu najčešće je predviđena ista najmanja
razlika u godinama – 18 godina (italijansko, grčko, holandsko, slovenačko pravo itd.), odnosno nešto manja razlika,
koja iznosi 16 godina (na primer, švajcarsko pravo), odnosno 15 godina ili 10 godina ako se usvaja dete svog bračnog
druga (na primer, francusko pravo).Videti čl. 291. Italijanskog građanskog zakonika, čl. 6–8. grčkog Zakona LD
610/1970, čl. 228. knjiga 1. Holandskog građanskog zakonika, čl. 137. st. 1. slovenačkog Zakona o braku i porodičnim
odnosima, čl. 265. Švajcarskog građanskog zakonika i čl. 344. Francuskog građanskog zakonika.
721
Prevelika razlika u godinama između usvojitelja i usvojenika nije bila predviđena kao zakonska smetnja za
zasnivanje usvojenja u Zakonu o braku i porodičnim odnosima, ali se o tom uslovu izjašnjavala sudska praksa:
„Maloletni usvojenik rođen je 28. maja 1974. godine. Učenik je. Usvojilac je borac, invalid, penzioner, rođen 1.
oktobra 1908. godine, živi sam, ima visoku penziju, stan i druge povoljne materijalne mogućnosti. Međutim, Centar za
socijalni rad opštine A. pribavio je mišljenje...iz koga se vidi da postoji znatna razlika u godinama između usvojioca i
usvojenika, na jednoj strani, a i između roditelja usvojenika i usvojioca na drugoj strani...te se s obzirom na sadašnji
vaspitno-razvojni i obrazovni period mal. usvojenika ne bi postigla svrha usvojenja.” Videti presudu Okružnog suda u
Kruševcu U. 65/88 od 1. juna 1988, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1994, knjige 13, 14. i 15, sveske 1–3, odluka
br. 188.
U italijanskom pravu, slično tome, predviđeno je da razlika u godinama između usvojitelja i usvojenika, prilikom
zasnivanja usvojenja maloletnika, ne sme biti manja od 18 niti veća od 40 godina. Videti čl. 6. st. 2. Zakona br. 184 od
4. maja 1983. U holandskom pravu maksimalno dozvoljena razlika u godinama između usvojitelja i usvojenika iznosi
50 godina. Videti čl. 228. knjiga 1. Holandskog građanskog zakonika.
722
U uporednom pravu postoji vrlo velika šarolikost u pogledu godina usvojitelja kao jedne od pretpostavki zasnivanja
usvojenja Tako, na primer, crnogorsko pravo punovažnost potpunog usvojenja vezuje i za činjenicu da se bar jedan od
supružnika koji se pojavljuju kao usvojioci nalazi u starosnom dobu između 30 i 50 godina života. Videti član 126. st.
1. Porodičnog zakona Crne Gore. U hrvatskom pravu usvojitelj može biti samo osoba u životnom dobu od 21 do 35
godina, a ako postoje posebno opravdani razlozi, usvojitelj može biti i starija osoba, ali razlika u godinama između
usvojitelja i usvojenika ne sme biti veća od 45 godina. Videti čl. 126. st. 1-2. Obiteljskog zakona Hrvatske. U
švajcarskom i italijanskom pravu zahteva se da usvojitelj ima najmanje 35 godina, u grčkom pravu najmanje 30 godina,
u francuskom pravu najmanje 28 godina, u engleskom pravu najmanje 21 godinu, u nemačkom pravu da jedan
supružnik mora imati najmanje 21 godinu, a drugi najmanje 25 godina itd. Videti čl. 264b. i 265. Švajcarskog
građanskog zakonika, čl. 291. Italijanskog građanskog zakonika (odnosi se samo na usvajanje punoletnih osoba), čl. 2.
grčkog Zakona LD 610/1970, čl. 343–1. Francuskog građanskog zakonika, par. 10(1) engleskog Zakona o deci
(Children Act, 1975), odnosno par. 14. Zakona o usvojenju (Adoption Act, 1976) i par. 1743. Nemačkog građanskog
zakonika.
723
I neka strana prava, takođe, predviđaju ovakav uslov. Tako, na primer, italijansko pravo dozvoljava usvajanje
maloletnika samo od strane supružnika koji su u braku proveli najmanje 3 godine i koji su u stanju da odgajaju,
obrazuju i izdržavaju dete koje nameravaju da usvoje. Videti čl. 6. st. 1. Zakona br. 184 od 4. maja 1983. U
švajcarskom, holandskom i francuskom pravu brak usvojitelja mora trajati najmanje 5 godina pre zasnovanog
usvojenja, a ako se usvaja pastorak u švajcarskom pravu je dovoljno da je brak trajao najmanje 2 godine. Videti čl.
264a. i čl. 264. Švajcarskog građanskog zakonika, čl. 228. knjiga 1. Holandskog građanskog zakonika te čl. 343.
Francuskog građanskog zakonika.

201
 (3) Lična svojstva usvojitelja. Lična svojstva usvojitelja određena su zakonom na
pozitivan način jednom opštom odredbom, prema kojoj usvojiti može samo lice koje ima
lična svojstva na osnovu kojih se može zaključiti da će roditeljsko pravo vršiti u
najboljem interesu deteta.724 Dakle, za razliku od bioloških roditelja koji ne moraju ni
pred kim potvrđivati svoju podobnost za roditeljstvo, usvojitelj treba da „dokaže” pred
organom starateljstva da je sposoban za uspešno vršenje roditeljskog prava. To znači da
će organ starateljstva u svakom konkretnom slučaju morati da ocenjuje da li moralne
osobine usvojitelja, njegove porodične i bračne prilike, kao i njegove sposobnosti da
podiže i vaspitava dete predstavljaju pouzdan oslonac za donošenje odluke o zasnivanju
usvojenja. Delikatnost ovakve procene bila je razlog da se u domaće zakonodavstvo
unese posebna odredba koja obavezuje organ starateljstva da po službenoj dužnosti
pribavi nalaz i stručno mišljenje psihologa, pedagoga, socijalnog radnika, pravnika i
lekara o opštoj podobnosti usvojitelja za usvojenje. 725 Pri ocenjivanju opšte podobnosti
usvojitelja najvažniji i najsloženiji deo zadatka organa starateljstva predstavljaju
utvrđivanje motiva za usvojenje i ocena emocionalne stabilnosti budućeg usvojitelja. 726
Posebna, konkretna podobnost usvojitelja, pak, procenjuje se na osnovu uporedne analize
svih relevantnih podataka dobijenih kako o detetu, tako i o osobi koja je zainteresovana
za usvajanje, tokom perioda uzajamnog prilagođavanja. 727
Zakonodavac je, međutim, služeći se metodom negativne enumeracije, izričito
odredio lična svojstva usvojitelja i okolnosti koje predstavljaju smetnje za zasnivanje
usvojenja. Usvojii, tako, ne može: (a) lice koje je potpuno ili delimično lišeno
roditeljskog prava; (b) lice koje je potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti; (c)
lice obolelo od bolesti koja može štetno delovati na usvojenika i (d) lice osuđeno za
krivično delo iz grupe krivičnih dela protiv braka i porodice, protiv polne slobode i protiv
života i tela.728

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Frete protiv Francuske (Fretté v. France).
Francuski državljanin Filip Frete podneo je u oktobru 1991. godine zahtev za usvajanje deteta
pariskom Odeljenju za socijalno staranje. Tokom prvog intervjua sa psihologom on je otkrio da je
homoseksualac. Marta 1993. godine Odeljenje za socijalno staranje u Parizu donelo je odluku kojom se
odbija njegov zahtev za usvajanje deteta. Iako je gospodin Frete bio opisan kao „osećajan, misaon čovek,
koji pokazuje razumevanje za druge, koji ima humanističke i altruističke poglede … koji govori o svom
emocionalnom životu i o svojoj homoseksualnosti sa velikom dozom iskrenosti i jednostavnosti”, odbijanje

724
Videti čl. 100. st. 1. Porodičnog zakona.
725
Videti čl. 314. Porodičnog zakona.
726
Motivi za usvojenje mogu biti pozitivni i poželjni (dete predstavlja značajan cilj u životu, interes i svrhu života
usvojitelja, usvojitelj želi da detetu pomogne da odraste, usvojitelj ima potrebu da daje ljubav i da mu ta ljubav bude
uzvraćena itd.), odnosno negativni i nepoželjni (usvojitelj želi da preko deteta ostvari sopstvene želje i ambicije, ili da
nadomesti smrt rođenog deteta, ili da spase brak itd.). Emocionalna stabilnost podrazumeva sposobnost da se voli i da
se ljubav prihvati, tolerantnost, fleksibilnost, socijabilnost itd. Opširnije videti Đuretić, 1982, str. 118.
727
Izbor određene usvojiteljske porodice za određeno dete jedan je od nadelikatnijih poslova koje obavlja organ
starateljstva prilikom usvojenja. Stoga je u pravnoj literaturi još davno bilo predloženo ustanovljavanje objedinjene
evidencije potencijalnih usvojitelja i usvojenika na nivou republike, kako bi se izbor odgovarajuće usvojiteljske
porodice mogao obaviti na optimalan način. Tako Đuretić, 1982, str. 119. Novi Porodični zakon Srbije upravo je tako i
postupio (čl. 316).
728
Videti čl. 100. st. 2. Porodičnog zakona.

202
njegovog zahteva obrazloženo je činjenicom da „on ne može da ponudi stabilni model majčinske uloge
budućem detetu.” Povodom žalbe koju je gospodin Frete uputio drugostepenom upravnom organu, doneta
je identična odluka o odbijanju zahteva, obrazložena time da je „izbor životnog stila podnosioca zahteva
takav da ne pruža dovoljno garancija da bi on detetu mogao ponuditi odgovarajući dom”. U januaru 1995.
godine pariski Administrativni sud ukinuo je odluku kojom je odbijen zahtev gospodina Fretea za usvajanje
deteta, nalazeći da ona nije bila zasnovana na zakonu. Najzad, Državni savet Francuske (Conseil d’Etat),
koji vrši funkciju francuskog Ustavnog suda, u oktobru 1996. godine doneo je konačnu odluku o tome da
treba odbiti zahtev gospodina Fretea za usvajanje deteta. Obrazloženje ove odluke zasnivalo se na stavu da,
iako izbor životnog stila svakog čoveka treba da bude poštovan, vrsta doma koju bi gospodin Frete mogao
da ponudi usvojenom detetu može predstavljati određeni rizik za njegov razvoj.
Evropski sud za ljudska prava, postupajući po predstavci gospodina Fretea, zaključio je da ne postoji
nikakav zajednički stav država članica Saveta Evrope u pogledu prava homoseksualaca da usvajaju decu.
Iako većina država to izričito ne zabranjuje, nije moguće pronaći jedinstvene principe u pravnom i
socijalnom sistemu država članica po ovom pitanju. Zbog toga Sud smatra da je potpuno normalno da su
nacionalne vlasti u boljoj poziciji da procene lokalne potrebe i uslove nego jedan međunarodni sud. Štaviše,
budući da delikatno pitanje koje je trebalo razrešiti u ovom slučaju dodiruje oblast u kojoj ima malo
zajedničkog među državama članicama Saveta Evrope i da je pravo koje se trenutno primenjuje u fazi
promena, široko polje diskrecione ocene mora biti ostavljeno nacionalnim vlastima. Adopcija znači, po
mišljenju Suda, „obezbediti detetu porodicu, a ne obezbediti porodici dete”, pa tamo gde su porodične veze
već uspostavljene posebna pažnja treba da bude posvećena najboljem interesu deteta, čak i na štetu interesa
roditelja. No, kako su eksperti za dečju psihologiju i psihijatriju duboko podeljeni oko mogućih posledica
usvajanja deteta od strane jednog ili više homoseksualnih roditelja, Sud je zaključio da je pravo jedne osobe
da bude sposobna da usvoji dete ograničeno interesima dece koja su podobna da budu usvojena, te da stoga
u ovom slučaju nema povrede člana 14. (pravo na ravnopravnost) u vezi člana 8. (pravo na poštovanje
privatnog i porodičnog života) Evropske konvencije o ljudskim pravima. 729

Praksa Evropskog suda za ljudska prava

Slučaj E. B. protiv Francuske (E. B. v. France)
Francuska državljanka E. B., rođena 1961. godine, učiteljica u medicinskoj školi, u stabilnoj vezi sa
drugom ženom od 1990. godine, podnela je februara 1998. godine zahtev za usvajanje deteta Odeljenju za
socijalno staranje okruga Jura. Prilikom intervjua saopštila je da živi sa drugom ženom, gospođicom R.,
koja nije zainteresovana za usvajanje deteta, ali je spremna da joj pomogne ako to bude bilo neophodno.
Gospođica B. je saopštila da je njen motiv za usvajanje to što ne želi da sama rodi dete. Istovremeno je
predložila da ulogu oca u odgajanju deteta preuzmu njen otac i zet. Iako je u psihološkoj proceni gospođica
B. opisana kao otvorena i kulturna osoba, emocionalno prijemčiva i sa nespornim kapacitetom da podiže
dete, njen zahtev za usvajanje deteta bio je odbijen. Obrazloženje se zasnivalo na proceni da, sa jedne
strane, detetu ne bi mogli biti obezbeđeni različiti porodični markeri neophodni za razvoj njegove ličnosti
te da bi u odnosu između majke i deteta vidno nedostajala uloga oca, budući da otac gospođice B. živi
daleko, a sa druge strane, da uloga njene partnerke nije dovoljno jasna; ona se, istina, ne protivi usvajanju,
ali nije ni spremna da aktivno učestvuje u odgajanju deteta. Decembra 2000. godine Apelacioni
administrativni sud u Nansiju potvrdio je isti stav sa obrazloženjem da „uprkos nespornim ličnim
kvalitetima, ona nije obezbedila neophodne porodične, vaspitne i psihološke preduslove za usvajanje
deteta“. Državni savet Francuske (Conseil d’Etat), najzad, u junu 2002. godine donosi konačnu odluku da
odbije zahtev za usvojenje gospođice B., sa obrazloženjem da se, iako Francuski građanski zakonik
dozvoljava i osobama koje žive same da usvajaju decu, upravni organi ne mogu lišiti prava da procenjuju
da li će buduća majka, ako ona podnosi zahtev za usvojenje, biti u stanju da u krugu svoje porodice i
prijatelja pronađe nekoga ko će za dete igrati ulogu oca.
Odlučujući u Velikom veću, kome je predstavka podnositeljke bila ustupljena u smislu člana 30.
Evropske konvencije o ljudskim pravima, zbog toga što je ovom predstavkom pokrenuto ozbiljno pitanje
od značaja za tumačenje Konvencije, Evropski sud za ljudska prava je, najpre, konstatovao da je naučna
zajednica još uvek podeljena kada je reč o mogućim posledicama koje mogu nastati u odnosu na dete koje

729
Videti Case of Fretté v. France, No. 36515/97 od 26. februara 2002.

203
su usvojili jedan ili više homoseksualno orijentisanih partnera te da postoje velike razlike u mišljenjima u
nacionalnim i međunarodnim okvirima. Takođe, Sud je potvrdio kao ispravnu procenu francuskih upravnih
organa o tome da partnerka podnositeljke predstavke, gospođica R., nije bila dovoljno posvećena ideji
usvajanja deteta i da ta činjenica, bez obzira na dugogodišnju stabilnu vezu koja je postojala između njih,
nije nevažna za kvalifikaciju ličnih kapaciteta podnositeljke predstavke da usvoji dete, budući da najbolji
interes deteta zahteva da se procenjuju svi uslovi u kojima će dete živeti nakon zasnivanja usvojenja. No, sa
druge strane, iako je ponovio da uvažava široko polje slobodne procene (margin of appreciation) država
članica Konvencije, Sud je ipak stao na stanovište da nije prihvatljivo obrazloženje francuskih državnih
organa da je zahtev za usvojenje podnositeljke E. B. odbijen zbog toga što ona nije mogla da na
zadovoljavajući način dokaže da bi u razvoju deteta učestvovala i osoba iz kruga njenih prijatelja ili rođaka
koja bi igrala ulogu oca. Kako tužena država tokom postupka pred Sudom nije mogla da predstavi
statističke podatke o tome u koliko su drugih slučajeva odbijeni zahtevi za usvajanje koje su podnosile
osobe koje žive same zbog toga što je, takođe, nedostajala figura roditelja suprotnog pola, Evropski sud za
ljudska prava je utvrdio da postoji razlika u tretmanu homoseksualno orijentisanih osoba u ovom slučaju i
sankcionisao povredu prava na ravnopravnost (član 14. Evropske konvencije), a u vezi sa pravom na
poštovanje privatnog i porodičnog života (član 8. Evropske konvencije), dosuđujući podnositeljki
predstavke naknadu neimovinske štete u iznosu od 10.000 evra, kao i troškove sudskog postupka. 730

(4) Bračni i roditeljski status usvojitelja. Bračni status usvojitelja znači da

usvojiti mogu, po pravilu, samo supružnici ili vanbračni partneri zajedno. 731 Razlog za
ovakvo ograničenje treba tražiti u činjenici da usvojenje u najvećoj mogućoj meri imitira
prirodni roditeljski odnos, pa ima za cilj, između ostalog, i to da detetu obezbedi oba
roditelja. Predviđena su, uprkos tome, dva odstupanja od ovog pravila: (1) dopušteno je
da se kao usvojitelj pojavi samo jedan supružnik u slučaju kada on usvaja dete svog
supružnika ili vanbračnog partnera; (2) ministar nadležan za porodičnu zaštitu može,
izuzetno, dozvoliti da usvoji i osoba koja živi sama, ako za to postoje naročito opravdani
razlozi. 732 Pojam opravdanog razloga, pak, faktičko je pitanje koje treba da proceni
nadležni ministar u svakom konkretnom slučaju. Do sada su, u ovom kontekstu, kao
opravdani razlozi najčešće navođeni privrženost i vezanost deteta za budućeg usvojitelja,
prethodno staranje usvojitelja o detetu u nekom drugom svojstvu, posebni lični kvaliteti
usvojitelja itd.
Irelevantno je, sa druge strane, da li usvojitelj već ima ili nema svoje dete prilikom
zasnivanja usvojenja, odnosno da li ima jedno ili više usvojene dece, ali je u domaćoj
praksi pravilo da daleko ređe usvajaju osobe koje imaju sopstvenu decu. 733
(5) Priprema usvojitelja. Novi Porodični zakon Srbije ustanovio je još jednu
pretpostavku za zasnivanje usvojenja, a ona glasi da usvojiti može samo lice koje je
pripremljeno za usvojenje po posebnom programu. 734 Ratio legis ove odredbe nalazi se u

730
Videti Case of E. B. v. France, No. 43546/02 od 22. januara 2008.
731
Videti čl. 101. st. 1. Porodičnog zakona.
732
Videti čl. 101. st. 2-3. Porodičnog zakona.
733
U grčkom pravu, naprotiv, usvojitelj može biti samo lice koje nema sopstvenu decu. Izuzetno, sud može dopustiti da
usvojitelj maloletnog deteta bude i osoba koja ima svoje dete, ako ono boluje od neizlečive bolesti ili postoji neki drugi
važan razlog za usvojenje. Videti čl. 10–12. Zakona LD 610/1970 i čl. 1576–1577. Grčkog građanskog zakonika.
Slično tome, i u italijanskom pravu usvojenje punoletnih lica dozvoljeno je samo osobama koje nemaju zakonskih
potomaka. Videti čl. 291. st. 1. Italijanskog građanskog zakonika.
734
Videti čl. 102. Porodičnog zakona. Od obaveze pripreme oslobođeni su jedino supružnik ili vanbračni partner
roditelja odnosno usvojitelja deteta. I u uporednom pravu i praksi poznate su slične odredbe. Tako, na primer, u
Švedskoj se većini roditelja (uključujući tu i biološke roditelje) nudi posebno "roditeljsko školovanje", čiji je cilj da
obezbedi povećanje znanja, stvori prilike za socijalne kontakte i obogati iskustvo roditelja koji se po prvi put sreću sa
podizanjem deteta. Opširnije Handbook, 2002, str. 247.

204
nastojanju da se budućim usvojiteljima pomogne da postanu kompetentni i uspešni
roditelji, koji su stekli osnovna potrebna znanja o detetu i veštinama postupanja sa
detetom. Priprema za usvojenje obavlja se tokom procene opšte podobnosti usvojitelja,
ali obavezno pre donošenja konačne odluke o usvojenju, a sprovodi je organ starateljstva
na čijem području budući usvojitelji imaju prebivalište odnosno boravište. 735
(6) Državljanstvo usvojitelja. Državljanstvo usvojitelja kao pretpostavka
zasnivanja usvojenja znači da aktivnu adoptivnu sposobnost u našem pravu prvenstveno
imaju lica koja su državljani Republike Srbije. Ovakvo ograničenje inspirisano je
strahovanjem da bi se u situaciji kada stranac usvaja domaćeg državljanina stvorila velika
verovatnoća da će usvojeno dete živeti u inostranstvu i da će se trajno integrisati u stranu
sredinu.
Međutim, strani državljanin ipak može usvojiti dete ako se ispune dva uslova: (a)
da se ne mogu naći usvojitelji među domaćim državljanima 736 i (b) da se ministar
nadležan za porodičnu zaštitu saglasio sa usvojenjem. Smatraće se da se usvojitelji ne
mogu naći među domaćim državljanima ako je prošlo više od godinu dana od dana
unošenja podataka o budućem usvojeniku u Jedinstveni lični registar usvojenja, a ako je
to u najboljem interesu deteta, ministar može dozvoliti usvojenje i pre isteka ovog
roka.737
(C) Forma usvojenja
Da bi usvojenje bilo punovažno, ono mora biti zaključeno u formi – a to znači od
strane nadležnog organa i u odgovarajućem postupku – koja je propisana zakonom.
(1) Nadležnost. Nadležnost može biti stvarna, mesna i funkcionalna. Prema rešenju
koje je prihvaćeno u srpskom porodičnom zakonodavstvu, stvarno nadležni organ za
zasnivanje usvojenja jeste organ starateljstva. Poslove organa starateljstva vrši centar za
socijalni rad, a nadzor nad radom organa starateljstva vrši ministarstvo nadležno za
porodičnu zaštitu.738
Mesna nadležnost organa starateljstva prilikom zasnivanja usvojenja određuje se
prema mestu prebivališta usvojenika, a ako usvojenik nema prebivalište, prema mestu
njegovog boravišta.739
Najzad, funkcionalna nadležnost, kao specifična vrsta stvarne nadležnosti, u
zasnivanju usvojenja nema poseban značaj, tako da u postupku učestvuje ono službeno
lice koje je unutrašnjim pravilima organa starateljstva zaduženo za ove poslove.

735
Program pripreme sadrži nekoliko tematskih celina: šta treba znati o usvojenju, motivi za usvojenje i stabilnost
odluke o usvajanju, karakteristike deteta, razvoj i potrebe deteta, detetova prošlost i identitet te dolazak deteta u
porodicu. Videti Pravilnik o programu pripreme za usvojenje (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 60/2005).
736
Isti kriterijum prihvatila je i Konvencija o pravima deteta, propisujući da se međudržavno usvojenje može smatrati
alternativnom mogućnošću brige o detetu ako se dete ne može smestiti u hraniteljsku ili usvojiteljsku porodicu u zemlji
njegovog porekla i pod uslovom da takvo usvojenje nema za posledicu neopravdanu finansijsku korist za one koji u
tome učestvuju. Videti čl. 21(b) i (d) Konvencije o pravima deteta. Opširnije o pravu stranaca da usvajaju u uporednom
i međunarodnom privatnom pravu, bilo kao relativno rezervisanom pravu (kakvo je i sada na osnovu srpskog zakona),
bilo kao opštem pravu dostupnom strancima jednako kao domaćim državljanima, videti Varadi, 1987, str. 281, Kitić,
D., Pravni položaj stranaca, Beograd, 1991, str. 60, Bordaš, 2000, str. 233-236.
737
Videti čl. 103. Porodičnog zakona.
738
Videti čl. 88. i 14. Porodičnog zakona.
739
Videti čl. 313. i 317. Porodičnog zakona.

205
 (2) Postupak. Zasnivanje usvojenja sastoji se iz tri faze: (a) pripremnog
(prethodnog) postupka, (b) postupka donošenja odluke o zasnivanju usvojenja i (c)
postupka registracije usvojenja.
(a) Pripremni (prethodni) postupak zasnivanja usvojenja započinje: (1) inicijativom
organa starateljstva po službenoj dužnosti, (2) pismenim zahtevom budućih usvojitelja
organu starateljstva na čijem području oni imaju zajedničko prebivalište odnosno
boravište i (3) pismenim zahtevom roditelja odnosno staratelja deteta organu starateljstva
na čijem području dete ima prebivalište odnosno boravište. Strani državljani podnose
pismeni zahtev za zasnivanje usvojenja preko ministarstva nadležnog za porodičnu
zaštitu. Uz predlog za usvojenje ovlašćeni predlagači dužni su da prilože izvode iz
matične knjige rođenih za usvojitelje i usvojenika, kao i druge dokaze o postojanju
zakonskih pretpostavki za zasnivanje usvojenja (lekarsko uverenje o zdravstvenom stanju
budućih usvojitelja, dokaz da usvojitelji nisu lišeni roditeljskog prava ili poslovne
sposobnosti, potvrdu da se usvojitelji i usvojenik ne nalaze u krvnom srodstvu koje je
smetnja za zasnivanje usvojenja itd.). Organ starateljstva posebno je dužan da preporuči
roditelju da se podvrgne psiho-socijalnom savetovanju pre nego što bude dao svoju
saglasnost za usvajanje deteta, a nakon davanja saglasnosti roditelja, dužan je da detetu
postavi privremenog staratelja koji će ga zastupati u postupku zasnivanja usvojenja. 740
Organ starateljstva pred kojim je pokrenut pripremni postupak dužan je, najpre, da
utvrdi opštu podobnost usvojitelja i usvojenika za zasnivanje usvojenja, koristeći se
metodama socijalnog rada i angažujući ekipu stručnjaka (psihologa, pedagoga, socijalnog
radnika, pravnika i lekara), čiji je zadatak da daju nalaz i stručno mišljenje o ličnosti
budućih usvojitelja i usvojenika. Ako organ starateljstva utvrdi da podnosioci zahteva
nisu podobni za usvojitelje, odnosno da dete nije podobno da bude usvojeno, dužan je da
donese pismeno rešenje o odbijanju zahteva za zasnivanje usvojenja u roku od 60 dana od
dana predaje urednog zahteva. Protiv ovog rešenja podnosioci zahteva mogu izjaviti
žalbu ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu u roku od 15 dana od dana prijema
rešenja. Ako, pak, organ starateljstva utvrdi postojanje opšte podobnosti budućih
usvojitelja da usvoje dete, odnosno opšte podobnosti deteta da bude usvojeno, dužan je
da podatke o budućim usvojiteljima odnosno budućem usvojeniku unese u Jedinstveni
lični registar usvojenja.
Jedinstveni lični registar usvojenja. Jedinstveni lični registar usvojenja predstavlja
registar kako zajedničkih relevantnih podataka o potencijalnim usvojiteljima i
usvojenicima (ime, prezime, pol, datum i mesto rođenja, jedinstveni matični broj građana,
prebivalište, državljanstvo, nacionalna ili etnička pripadnost), tako i podataka koji su
važni samo za dete (porodični i zdravstveni status deteta, podaci o roditeljima deteta,
podaci o opštoj podobnosti deteta da bude usvojeno itd.), odnosno podataka koji su bitni
samo za buduće usvojitelje (školska sprema, zanimanje, zdravstveno stanje, bračni status,
materijalne i stambene prilike, motivacija za usvajanje itd.).741
Organ starateljstva koji je utvrdio opštu podobnost usvojenika bira buduće
usvojitelje na osnovu evidencije iz Jedinstvenog ličnog registra usvojenja i o tome donosi
poseban zaključak. Ovaj izbor, međutim, ne vrši se ako dete usvaja supružnik ili

740
Videti čl. 311-313. Porodičnog zakona.
741
Videti čl. 314-316. Porodičnog zakona, kao i Pravilnik o načinu vođenja Jedinstvenog ličnog registra usvojenja
(Službeni glasnik Republike Srbije, br. 63/2005).

206
vanbračni partner roditelja odnosno usvojitelja deteta, kao i onda kada su roditelji
odnosno staratelj deteta i usvojitelji sporazumno izvršili izbor, a organ starateljstva je
procenio da je takav sporazum u najboljem interesu deteta.
Prilagođavanje. Organ starateljstva koji je izabrao buduće usvojitelje dužan je da
im uputi dete radi uzajamnog prilagođavanja (osim ako su usvojitelji strani državljani),
da nadzire uspešnost uzajamnog prilagođavanja budućih usvojitelja i deteta te da o
svojim ocenama sastavlja službene beleške. Na taj način proverava se posebna podobnost
usvojitelja i usvojenika za usvojenje, koja treba da pokaže da li su osobe koji su uopšte
podobne za usvojitelja odnosno usvojenika istovremeno podobne da budu usvojitelji
odnosno usvojenik i u konkretnom slučaju, u međusobnom odnosu određenih usvojitelja
sa detetom koje treba da bude usvojeno. Period prilagođavanja može da traje najviše 6
meseci, a njegov smisao jeste u tome da se na vreme utvrdi da li se dete može adaptirati
na novu sredinu i da li su odabrane osobe zaista najbolji mogući usvojitelji za dete. Ako
organ starateljstva utvrdi da uzajamno prilagođavanje nije bilo uspešno, dužan je da
donese pismeno rešenje o odbijanju zahteva za zasnivanje usvojenja. Protiv ovog rešenja
podnosioci zahteva mogu izjaviti žalbu ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu u
roku od 15 dana od dana prijema rešenja. 742
(b) Postupak donošenja odluke o zasnivanju usvojenja predstavlja rezultat
ispitivanja svih okolnosti značajnih za usvojenje koje je obavljeno u prethodnom
postupku.
Organ starateljstva koji je izabrao buduće usvojitelje, dakle, donosi pismeno rešenje
o usvojenju ako utvrdi da su se ispunili svi uslovi za zasnivanje usvojenja (opšta i
posebna podobnost usvojitelja i usvojenika za zasnivanje usvojenja). Usvojenje je
zasnovano danom donošenja rešenja o usvojenju, koje se uručuje na svečan način lično
usvojiteljima i staratelju usvojenika. Uručivanju rešenja, međutim, može prisustvovati i
dete ako je to u skladu sa njegovim godinama i zrelošću. Javnost je uvek isključena u
postupku zasnivanja usvojenja, a podaci iz evidencije i dokumentacije o usvojenju
spadaju u službenu tajnu koju su dužni da čuvaju svi učesnici u postupku kojima su ti
podaci dostupni. 743
Službeno lice organa starateljstva dužno je, najzad, da pre ili nakon donošenja
rešenja o usvojenju, a svakako pre njegovog uručivanja usvojiteljima, sa njima obavi
razgovor u kome će ih detaljno i na odgovarajući način upoznati sa pravnim aspektima
usvojenja (na primer, naslednopravnim, kao i sa odredbama o ličnom imenu), te sa
moralnim, vaspitnim i drugim značajnim posledicama zasnivanja usvojenja. Dužnost je
službenog lica i da preporuči usvojiteljima da detetu saopšte istinu o njegovom poreklu
što je pre moguće, kao i da im preporuči da se podvrgnu psiho-socijalnom savetovanju
kako bi se lakše suočili sa eventualnim dilemama koje se mogu javljati tokom trajanja
742
Videti čl. 317-319. Porodičnog zakona. U nekim stranim pravima, takođe, usvojenju maloletnog deteta mora
obavezno prethoditi određeni period zajedničkog života usvojitelja i usvojenika, da bi se nesumnjivo pokazalo kako su
budući usvojitelji istinski sposobni da podižu dete koje će im biti povereno. U švajcarskom pravu taj period iznosi
najmanje 2 godine, u nemačkom pravu obavezno je prethodno poveravanje deteta budućim usvojiteljima ali nije
određen rok, dok je u engleskom pravu propisano da nije moguće doneti odluku o usvojenju pre nego što dete provede
najmanje 13 nedelja u domu budućih usvojitelja, kako bi se dete adaptiralo na novo okruženje, a budući usvojitelji
privikli na svoju novu ulogu roditelja. Videti čl. 264. Švajcarskog građanskog zakonika, par. 1744. Nemačkog
građanskog zakonika i par. 9. engleskog Zakona o deci (Children Act, 1975), odnosno par. 13 (1) Zakona o usvojenju
(Adoption Act, 1976).
743
Videti čl. 320, 323. i 324. Porodičnog zakona.

207
usvojenja (na primer, kada i u kojoj formi saopštiti usvojenom detetu istinu o njegovom
poreklu). Razgovor se može obaviti i sa detetom, ako je to u skladu sa godinama i
zrelošću deteta, u kome će dete biti podrobno obavešteno o predstojećem usvojenju.
(c) Postupak registracije usvojenja odnosi se na obavezu organa starateljstva koji je
zasnovao usvojenje da na osnovu rešenja o usvojenju odmah donese rešenje o novom
upisu rođenja usvojenika i da ga bez odlaganja dostavi matičaru koji vodi matičnu knjigu
rođenih za dete. Rešenjem o novom upisu rođenja poništava se raniji upis rođenja
usvojenika, a podaci o roditeljima deteta zamenjuju se podacima o usvojiteljima. 744 Pravo
uvida u matičnu knjigu rođenih za dete nakon toga imaju samo dete i usvojitelji deteta.
No, pre nego što dozvoli detetu uvid u matičnu knjigu rođenih, matičar je dužan da dete
uputi na psiho-socijalno savetovanje, kako bi trenutak suočavanja sa ovom činjenicom
protekao uz pomoć stručnjaka i bio u najmanjoj mogućoj meri traumatičan za dete.745
Najzad, organ starateljstva dužan je da vodi evidenciju i dokumentaciju o usvojenoj deci,
koja sadrži najvažnije podatke o detetu pre i posle usvajanja, o biološkim roditeljima
deteta te o usvojiteljima. 746
Tajnost usvojenja. Pitanje tajnosti usvojenja jedan je od najdelikatnijih i
najsloženijih aspekata ustanove usvojenja uopšte. Sa jedne strane, radi ostvarenja
osnovne svrhe usvojenja, neophodno je da prekid veza usvojenika sa njegovim krvnim
srodnicima, a pre svega sa njegovim roditeljima, bude potpun i definitivan. Taj cilj, po
preovlađujućem mišljenju usvojitelja, najlakše se ostvaruje prekrivanjem činjenice
usvojenja potpunom tajnošću i nastojanjem da prirodni roditelj deteta i samo dete nikada
ne saznaju za usvojenje. Sa druge strane, međutim, najširu podršku među autoritetima u
oblasti dečje psihologije uživa stav da je neophodno usvojenom detetu saopštiti istinu o
njegovom poreklu u najranijem detinjstvu. Drugim rečima, istina rečena u pravo vreme,
na odgovarajući način i od najpogodnije osobe veoma mnogo doprinosi stabilnosti
odnosa usvojitelja i usvojenika, oslobađajući ih hroničnog straha da će usvojenik, ipak,
nekako saznati za činjenicu usvojenja, odnosno da će prirodni roditelj usvojenika otkriti
ko je usvojio dete i gde se ono nalazi. Naše pravo, nesumnjivo, favorizuje princip
istinitosti u zasnivanju usvojenja. Ovo proizlazi kako iz zakonske norme koja posebno
apostrofira obavezu službenog lica organa starateljstva da budućim usvojiteljima ukaže
na značaj obaveštenosti usvojenika o pravoj prirodi njihovog odnosa i da im pruži

744
Videti čl. 325. Porodičnog zakona. Suprotno rasprostranjenom mišljenju laičke javnosti, ali i pojedinih pravnih
pisaca koji govore o „brisanju” ranijeg upisa, treba skrenuti pažnju na to da se raniji upis prilikom usvojenja (ranije:
potpunog usvojenja) deteta ne poništava u matičnoj knjizi rođenih nekim aktom koji definitivno prekida vezu između
ranijeg upisa (učinjenog u vreme rođenja deteta) i novog upisa (učinjenog u vreme zasnivanja usvojenja). Naprotiv,
raniji upis usvojenog deteta poništava se tako što se precrtava dvema paralelnim crvenim linijama u matičnoj knjizi
rođenih, a u rubrici rezervisanoj za naknadne upise i zabeleške upisuje se broj i datum donošenja rešenja organa
starateljstva kojim je zasnovano usvojenje, kao i tekući broj i godina novog upisa. Isto tako, pored činjenice usvojenja
koja se upisuje kao novi upis, dodaje se broj i datum rešenja organa starateljstva kojim je zasnovano usvojenje, kao i
tekući broj i godina ranijeg upisa. Na taj način uspostavlja se trajna komunikacija između ranijeg i novog upisa rođenja
u matičnoj knjizi rođenih. Videti tačku 37. st. 3. Uputstva o vođenju matičnih knjiga i obrascima matičnih knjiga
(Službeni glasnik Republike Srbije, br. 109/2009).
745
Videti čl. 326. Porodičnog zakona. Dete, pri tom, ima pravo da izvrši uvid u matičnu knjigu rođenih i drugu
dokumentaciju koja se odnosi na njegovo poreklo kada navrši 15. godinu života. Videti i čl. 59. st. 3. Porodičnog
zakona. Međutim, treba svakako imati na umu da pravo na saznanje sopstvenog porekla ima svaka osoba i na osnovu
propisa o matičnim knjigama, pošto uvid u matične knjige, kao i u spise i rešenja na osnovu kojih se vrši upis u matične
knjige, mora biti dozvoljen licu na koje se ti podaci odnose. Videti čl. 41. Zakona o matičnim knjigama.
746
Videti čl. 327. Porodičnog zakona i Pravilnik o vođenju evidencije i dokumentacije o usvojenoj deci (Službeni
glasnik, br. 63/2005).

208
odgovarajuću savetodavnu i stručnu pomoć u vezi s tim, 747 tako i iz garantovanog prava
deteta da sazna ko su mu roditelji i da, nakon što navrši 15. godinu života, izvrši uvid u
matičnu knjigu rođenih i u drugu dokumentaciju koja se odnosi na njegovo poreklo. 748

Uporedno pravo. Sličan stav uveliko preovladava i u uporednom pravu. Tako, na primer,
nakon opsežnih studija koje su pokazale da gotovo svi usvojenici manifestuju snažno osećanje da
„imaju pravo da znaju istinu”, a da preko 90% onih kojima je saopštena informacija o poreklu nije
pokazalo nikakve znake anksioznosti ili stresa, u engleskom pravu je priznato pravo na informaciju
o originalnom upisu rođenja svakoj osobi koja je navršila 18 godina i koja je prethodno bila
intervjuisana od strane specijalnog savetnika. Istovremeno, ustanovljena je obaveza agencija za
usvajanje da usvojitelje službeno upozore na značaj saopštavanja usvojenom detetu činjenice da je
usvojeno. 749 U istom je cilju i nastojanje nekih stranih prava da ostvare tzv. otvoreno usvojenje
(open adoption), koje omogućava da prirodni roditelji upoznaju adoptivne roditelje prilikom
usvajanja deteta i da zadrže pravo na kontakt sa detetom ako je to u njegovom najboljem interesu
(na primer, u slučajevima kada je usvojenik dovoljno odrastao da ima dugogodišnje iskustvo
kontakta sa članovima prirodne porodice), uprkos tome što nemaju više nijedno pravo iz sadržine
roditeljskog prava. Jedno istraživanje, preduzeto takođe u Velikoj Britaniji, pokazalo je da od 262
majke čija su deca usvojena samo njih 9 nije izrazilo želju da vide i pronađu svoju decu, a dve
trećine je to i pokušalo. 750
Suprotan pristup, koji praktično omogućava falsifikovanje podataka o rođenju deteta koje
je usvojeno (prava Rusije, Gruzije, Kirgistana, Tadžikistana itd.), motivisan je željom da se prirodna
majka zaštiti od ekstremnih formi socijalne osude zbog toga što je pristala na usvojenje (kao što je
ostrakizam, telesno povređivanje ili smrt). Tako je, prema rešenju ruskog prava, usvojitelju
dozvoljeno da zahteva da u matičnu knjigu rođenih bude upisano drugo mesto i datum rođenja
usvojenika, pod uslovom da odstupanje u pogledu datuma rođenja nije veće od 3 meseca i da dete
nije starije od godinu dana, a bez pristanka usvojitelja zabranjeno je davati bilo kome bilo kakve
podatke iz kojih bi se videlo da usvojitelj nije krvni srodnik usvojenika. 751

(2) Dejstva usvojenja

(1) Lično ime usvojenika. Prilikom zasnivanja usvojenja usvojenik dobija lično
ime prema istim pravilima po kojima lično ime određuju detetu njegovi prirodni roditelji.
Pri tom, usvojenom detetu može se promeniti prezime prema prezimenu jednog ili oba
usvojitelja. 752 Što se tiče imena usvojenika, primenjuje se opšte pravilo da usvojeno dete
zadržava svoje ime, ali se prilikom zasnivanja usvojenja detetu može odrediti i novo ime.
U svakom slučaju, dete koje je navršilo 10. godinu života i koje je sposobno za
rasuđivanje ima pravo na davanje saglasnosti sa promenom ličnog imena. 753
(2) Porodičnopravna dejstva. Porodičnopravna dejstva usvojenja odnose se na:
(a) zabranu osporavanja porekla usvojenog deteta, (b) zasnivanje građanskog srodstva,

747
Videti čl. 322. Porodičnog zakona.
748
Videti čl. 59. st. 3. Porodičnog zakona.
749
Videti par. 51. Zakona o usvojenju (Adoption Act, 1976). Opširnije Cretney, 1984, str. 474–475. U istom smislu
izjašnjavaju se izričito i švedsko i austrijsko pravo, a tako se tumači, bez izuzetka, i čl. 7. st. 1. Konvencije o pravima
deteta. Videti Handbook, 2002, str. 116-119.
750
Videti Bainham, 1998, str. 237-238, Kovaček-Stanić, 2002, str. 306.
751
Videti čl. 135. i 139. Porodičnog zakonika Rusije.
752
Videti čl. 349. st. 2. Porodičnog zakona.
753
Videti čl. 346. st. 2. Porodičnog zakona.

209
(c) ustanovljavanje bračne smetnje i (d) konstituisanje roditeljskog prava usvojitelja,
odnosno prestanak roditeljskog prava prirodnih roditelja deteta.
(a) Zabrana osporavanja porekla usvojenog deteta posledica je izričitog pravila
da se posle zasnivanja usvojenja u matičnu knjigu rođenih upisuju usvojitelji kao roditelji
deteta. Zbog toga je zabranjeno osporavanje materinstva i očinstva usvojenog deteta,
kako bi bila sačuvana trajnost podataka o usvojiteljima kao roditeljima usvojenika. 754
Konsekventno, dakle, usvojenom detetu ne bi se moglo ni utvrđivati materinstvo i
očinstvo, jer se prema opštim pravilima materinstvo i očinstvo deteta ne može utvrđivati
pre nego što bude uspešno osporeno materinstvo i očinstvo koje je već upisano u matičnu
knjigu rođenih. 755
(b) Građansko srodstvo se usvojenjem zasniva između usvojitelja i svih njihovih
srodnika, sa jedne strane, i usvojenika i svih njegovih potomaka, sa druge strane.
Adoptivno srodstvo zasnovano usvojenjem obuhvata, dakle, ne samo usvojitelje,
usvojenika i njegove potomke, nego i sve krvne, tazbinske i ranije stečene građanske
srodnike usvojitelja.756 Krvno srodstvo između usvojenika i njegovih prirodnih srodnika
ne prestaje zasnivanjem usvojenja, jer je krvno srodstvo biološka veza trajnog karaktera,
koja ne može nikada prestati, ali je ono za vreme trajanja usvojenja imobilisano kao
osnova za postojanje bilo kakvih prava i obaveza između usvojenika i njegovih krvnih
srodnika.
(c) Bračnu smetnju predstavlja usvojenje na identičan način kao i krvno
srodstvo. 757 Dakle, posle zasnivanja usvojenja, brak ne mogu sklopiti ista ona lica između
kojih bi brak bio nedozvoljen i da se umesto potpunog usvojenja dogodilo rođenje.
(d) Roditeljsko pravo prirodnog roditelja deteta koje je usvojeno prestaje i prenosi
se na usvojitelje, a time se zasnivaju i sva prava i dužnosti koje po zakonu postoje između
deteta i roditelja odnosno drugih srodnika. Izuzetak od ovog pravila pojavljuje se samo u
hipotezi da je usvojitelj supružnik ili vanbračni partner prirodnog roditelja deteta.758 U
tom slučaju prirodni roditelj deteta ne gubi roditeljsko pravo, već ga vrši zajedno sa
svojim supružnikom odnosno vanbračnim partnerom kao usvojiteljem i ima sva prava i
dužnosti prema svom detetu koja je imao i do tada. Sadržina roditeljskog prava
usvojitelja, pri tom, identična je sadržini roditeljskog prava prirodnih roditelja, tako da se
na vršenje, lišenje, prestanak i produženje roditeljskog prava usvojitelja primenjuju ista
pravila koja uređuju roditeljsko pravo prirodnih roditelja i o kojima će biti reči u
predstojećim izlaganjima.

754
Videti čl. 44. st. 4. i 56. st. 5. Porodičnog zakona.
755
Ovo pravilo ne bi se primenjivalo jedino u slučaju da se samo jedna osoba pojavljuje kao usvojitelj, kada ostaje
mogućnost da se materinstvo odnosno očinstvo nedostajućeg roditelja nakon usvojenja utvrdi u sudskom postupku.
756
Videti čl. 104. Porodičnog zakona.
757
Videti čl. 20. Porodičnog zakona.
758
Videti čl. 104-105. Porodičnog zakona. U pravima onih zemalja koje poznaju ustanovu nepotpunog usvojenja,
porodičnopravna dejstva nepotpunog usvojenja definisana su, uglavnom, na način različit od onog koji se primenjuje na
usvojenje (ranije: potpuno usvojenje). To znači, najpre, da usvojitelj stiče sva prava koja čine sadržinu roditeljskog
prava i da on vrši roditeljsko pravo, ali i da prirodni roditelji deteta i njihovi krvni srodnici zadržavaju neka prava i
dužnosti prema detetu, odnosno da dete i dalje ima prava koja se temelje na srodstvu sa njegovim prirodnim srodnicima
(pravo da i dalje nosi svoje prezime, pravo na nasleđivanje, pravo na izdržavanje itd.). Videti, na primer, čl. 363-369.
Francuskog građanskog zakonika.

210
 Sa druge strane, zasnivanje usvojenja predstavlja osnov za prestanak ne samo
roditeljskog prava prirodnog roditelja deteta već i svih drugih prava i dužnosti usvojenika
prema njegovim krvnim srodnicima, kao i prava i dužnosti krvnih srodnika prema detetu
koje je usvojeno.759 Izuzetak je, kao i u slučaju samog roditeljskog prava, moguć jedino
ako su u pitanju krvni srodnici prirodnog roditelja deteta, koji je supružnik odnosno
vanbračni partner usvojitelja.
(3) Naslednopravna dejstva. Naslednopravni položaj usvojenika i svih njegovih
potomaka, odnosno usvojitelja i svih njihovih srodnika, isti je kao i kada se radi o
prirodnom roditeljskom odnosu i krvnom srodstvu kao osnovu zakonskog nasleđivanja.
To znači da se na adoptivne srodnike primenjuju ista pravila naslednog prava koja važe
za zakonski nasledni red prirodnih srodnika određenog stepena srodstva. Drugim rečima,
usvojenik, njegovi potomci i njegovi usvojenici sa svojim potomcima nasleđuju
usvojitelja i njegove srodnike isto kao što deca i njihovi potomci nasleđuju svoje roditelje
i njihove srodnike. Sa druge strane, usvojitelji i njihovi srodnici nasleđuju usvojenika i
njegove potomke isto kao što roditelji i njihovi srodnici nasleđuju svoju decu i njihove
potomke. 760

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Pla i Punšernau protiv Andore (Pla and Puncernau v. Andora).
Događaj za koji je vezano sporno pitanje u ovom slučaju zbio se još davne 1949. godine. Tada je,
naime, umrla gospođa Karolina Pužol Oljer, ostavljajući iza sebe troje dece. Sačinila je testament pred
notarom 1939. godine, u kome je njen sin Frančes-Havijer Pla Pužol dobio pravo doživotnog uživanja na
njenoj zaostavštini, ali je sledećom odredbom testamenta bio obavezan da „mora ostaviti nasledstvo svom
sinu ili unuku iz zakonitog i crkvenog braka”. Frančes-Havijer je sklopio crkveni brak sa Roser Punšernau
Pedro i zajedno sa njom 1969. godine usvojio sina Antonia u skladu sa procedurom za potpuno usvojenje.
Tokom 1995. godine Frančes-Havijer Pla Pužol sačinio je testament kojim je svu svoju imovinu ostavio
svojoj supruzi i usvojenoj deci, a imovinu nad kojom je imao pravo doživotnog uživanja na osnovu
testamenta svoje majke ostavio je kodicilom sastavljenim jula 1995. godine svom usvojenom sinu.
Frančes-Havijer je umro u novembru 1996. godine. Jula 1997. godine njegove rođake, Karolina i
Imakulada Sera Areni, podnele su tužbu sudu u Andori zahtevajući da kodicil njihovog dede-ujaka bude
poništen te da im bude vraćena u posed sva imovina njihove prabake Karoline Pužol Oljer, budući da želja
testatorke nije ostvarena, zbog toga što je njena imovina pripala usvojenom a ne bračnom detetu
testamentalnog naslednika Frančes-Havijera. Prvostepeni sud u Batleu je odbio tužbeni zahtev, sa
obrazloženjem da je smisao potpunog usvojenja u tome da zameni ili imitira biološke veze između deteta i
usvojitelja, te da stoga usvojeno dete ima jednaka prava i isti položaj kao bračno dete. Međutim, Vrhovni
sud pravde Andore zauzeo je suprotno stanovište. On je, naime, ukinuo presudu prvostepenog suda,
poništio kodicil Frančes-Havijera – nalazeći da nije kompatibilan sa testamentom njegove majke – i
proglasio naslednicama Karolinu i Imakuladu Sera Areni. Ključno pitanje kojim se bavio Vrhovni sud bilo
je pitanje da li dete koje je usvojeno u skladu sa procedurom za potpuno usvojenje može biti smatrano
„bračnim” detetom u smislu u kojem je Karolina Pužol Oljer govorila u svom testamentu. Vrhovni sud
Andore se pozvao na okolnost da je adopciji u Andori u vreme pisanja testamenta, kao i u katalonskoj
pravnoj tradiciji, pridavan minimalni porodični i socijalni značaj, te da usvojeni sin zakonitog sina
testatorke nije mogao biti povezan sa porodičnim krugom kako sa zakonske, tako ni sa socijalne tačke

759
Videti čl. 105. st. 2. Porodičnog zakona. Za gašenje naslednih prava usvojenika iz potpunog usvojenja i njegovih
potomaka prema usvojenikovim krvnim srodnicima, i obratno, videti čl. 34. st. 2. Zakona o nasleđivanju Srbije. Prema
prelaznoj odredbi Porodičnog zakona (čl. 358. st. 2), usvojenje zasnovano po odredbama ovog zakona smatra se
potpunim usvojenjem za potrebe drugih zakona.
760
Videti čl. 34. st. 1. i čl. 37. Zakona o nasleđivanju Srbije. Odrebe Zakona o nasleđivanju koje se odnose na potpuno
usvojenje treba primeniti (u skladu sa čl. 358. st. 2. Porodičnog zakona) na ustanovu usvojenja koju poznaje Porodični
zakon.

211
gledišta. Katalonska pravna tradicija je, štaviše, uvek favorizovala zadržavanje porodičnog imetka u
rukama bračne dece i zakonitih naslednika, uz isključenje usvojene dece iz porodičnih aranžmana. Zbog
toga je Vrhovni sud zaključio da smisao izraza „potomci iz zakonitog i crkvenog braka” nikako ne može
biti protumačen tako da je volja testatorke bila da odstupi od uobičajenog značenja koje je usvojenje imalo
u katalonskom i andorskom naslednom pravu iz 1939. godine. Isti stav potvrdio je i Ustavni sud Andore u
novembru 2000. godine. Potom su se Antoni Pla Punšernau i njegova majka, Roser Punšernau Pedro,
obratili Evropskom sudu za ljudska prava, prigovarajući povredu prava na ravnopravnost (član 14.
Evropske konvencije o ljudskim pravima) u vezi sa pravom na poštovanje privatnog i porodičnog života
(član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima).
Evropski sud za ljudska prava je, najpre, skrenuo pažnju na to da je njegov zadatak u ovom slučaju
sasvim specifičan; njegov zadatak nije u tome da proceni saglasnost zakonskih akata Andore sa odredbama
Evropske konvencije o ljudskim pravima, već je pitanje da li je tumačenje testamentalnih odredbi iz 1939.
godine, koje je dao Vrhovni sud pravde Andore, a koje je podržao i Ustavni sud, u skladu sa Evropskom
konvencijom o ljudskim pravima. Radi se, drugim rečima, o tumačenju jednog eminentno privatnog
instrumenta, kao što je odredba testamenta. Tumačeći, dakle, reč „sin” koji je upotrebila testatorka 1939.
godine, Evropski sud je smatrao da ne postoji ništa što bi sugerisalo da je testatorka nameravala da isključi
usvojenog sina iz značenja reči „sin” u svom testamentu, odnosno da je ona to svakako mogla da uradi
ukoliko je to želela. Kako ona to nije učinila, jedini mogući i logični zaključak jeste da njena namera nije
bila da napravi razliku između bioloških i adoptivnih potomaka, pa njen testament nije ni trebalo
interpretirati u tom smislu. Sud je podsetio i na drevni pravni princip da onda kada je jedna izjava
nedvosmislena, nema potrebe ispitivati nameru onoga ko je takvu izjavu dao (quum in verbis nulla
ambiguitas est, non debet admitti voluntatis queastio). Iako Sud procenjuje da nije pozvan da razrešava
sporove koji imaju čisto privatni karakter, on smatra da ipak ne može ostati pasivan kada je tumačenje
jednog pravnog akta – bio to testament, ugovor, javni dokument, zakonska odredba ili administrativna
odluka – toliko nerazumno, arbitrarno ili, kao u ovom slučaju, toliko belodano suprotno principu zabrane
diskriminacije koji je ustanovljen u članu 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Najzad, Sud je
podsetio i na to da je Evropska konvencija „živi” instrument koji treba tumačiti u skladu sa savremenim
uslovima, kao i da se ravnopravnosti dece rođene u braku i izvan braka pridaje najveći značaj u svim
zemljama članicama Saveta Evrope. Stoga je Sud, iako podržavajući potrebu za tumačenjem spornih
testamentalnih odredbi od strane domaćih sudova, zaključio da takvo tumačenje ne može biti isključivo u
svetlu socijalnih uslova postojećih u vreme kada je sačinjen testament, pogotovu onda kada je prošlo 57
godina do dana kada je trebalo da budu primenjene njegove odredbe. U pogledu zahteva za naknadu štete
koji su postavili podnosioci predstavke (1.195.913 evra na ime naknade imovinske štete i 150.000 evra na
ime naknade neimovinske štete), Sud je odlučio da je preuranjen, rezervišući pravo da o tome naknadno
odluči predsednik veća kome je delegirao to pravo, ali ostavljajući istovremeno Vladi Andore i
podnosiocima predstavke rok od 6 meseci da postignu sporazum i da o tome obaveste Sud. 761

(3) Prestanak usvojenja

Kako se usvojenjem konstituiše srodnički odnos između usvojenika i usvojitelja
koji je identičan odnosu deteta sa svojim prirodnim roditeljima i svim njihovim
srodnicima, te kako pravnopolitičku ideju na kojoj počiva institut usvojenja predstavlja
ideja potpune i trajne integracije usvojenika u porodicu usvojitelja, usvojenje ne može
biti raskinuto. Ukoliko bi bilo utvrđeno da jedan ili oba usvojitelja zloupotrebljavaju
roditeljsko pravo ili zanemaruju roditeljske dužnosti, na njih bi se mogla primeniti mera
potpunog ili delimičnog lišenja roditeljskog prava. Stoga, za razliku od ranijeg
nepotpunog usvojenja, koje je zasnovano po odredbama Zakona o braku i porodičnim

761
Videti Case of Pla and Puncernau v. Andora, No. 69498/01 od 13. jula 2004.

212
odnosima i koje može prestati i poništenjem i raskidom, postoji samo jedan način
prestanka usvojenja, a to je njegovo poništenje.762
Do poništenja usvojenja dolazi na dva načina: (a) usled činjenica koje dovode do
ništavosti (apsolutne ništavosti) i (b) usled činjenica koje dovode do rušljivosti (relativne
ništavosti).
(a) Ništavost (apsolutna ništavost) usvojenja nastupa ako prilikom njegovog
zasnivanja nije bila poštovana neka od pretpostavki koje se odnose na zasnivanje
usvojenja, pod uslovom da je takav nedostatak zakonom predviđen kao uzrok apsolutne
ništavosti. Tužbu mogu podneti usvojitelji, usvojenik, roditelji odnosno staratelj
usvojenika, lica koja imaju pravni interes da usvojenje bude poništeno i javni tužilac. 763
(b) Rušljivost (relativna ništavost) usvojenja nastupa u slučaju kada je saglasnost
za usvojenje data pod prinudom ili u zabludi. Tužbu za poništenje usvojenja može
podneti samo lice koje je dalo saglasnost za usvojenje, i to u roku od godinu dana od dana
kada je prinuda prestala ili je zabluda uočena. 764
Za poništenje usvojenja stvarno je nadležan sud opšte nadležnosti. U prvom
stepenu to je osnovni sud, a u drugom stepenu apelacioni sud. 765 Mesna nadležnost
rezervisana je za sud na čijem se području nalazi organ starateljstva pred kojim je
zasnovano usvojenje. 766
Dejstvo pravnosnažne presude o poništenju usvojenja jeste konstitutivno, budući da
je poništenje jedini način prestanka usvojenja. 767 To znači da se dejstva usvojenja
poništavaju od trenutka pravnosnažnosti sudske odluke. Sud je, takođe, dužan da organu
starateljstva pred kojim je zasnovano usvojenje dostavi pravnosnažnu presudu o
poništenju usvojenja, a organ starateljstva dužan je da, na osnovu ove presude, donese
rešenje o poništenju rešenja o novom upisu rođenja usvojenika, čime se, u stvari,
osnažuje prvobitni (originalni) upis rođenja deteta koje je bilo usvojeno. 768

762
Videti čl. 106. Porodičnog zakona. To, naravno, ne znači da usvojenje ne može prestati i na osnovu odluke koja se
donosi u drugostepenom upravnom postupku (korišćenjem prava na žalbu protiv odluke organa starateljstva kao
upravnog organa), odnosno u upravnom sporu. O upravnoj i sudskoj kontroli uprave opširnije videti Tomić, Z.,
Upravno pravo, Beograd,1995, str. 243. i dalje, Lilić, S., Upravno pravo, Beograd, 1995, str. 414. i 426.
763
Videti čl. 107. i 275. st. 1. Porodičnog zakona. Razlozi za apsolutnu ništavost nisu, greškom učinjenom prilikom
konačne redakcije teksta, obuhvatili i čl. 88. Porodičnog zakona, koji se odnosi na stvarnu nadležnost organa
starateljstva za zasnivanje usvojenja, što je nesumnjivo bila namera tvoraca zakona. Naime, ništavost je bila predviđena
kao sankcija za povredu materijalnih uslova za zasnivanje usvojenja i stvarnu nadležnost organa starateljstva u tekstu
koji je izradila ekspertska grupa. Tako je, slično kao i kada se radi o sklapanju braka, povreda postupka zasnivanja
usvojenja (odnosno sklapanja braka) ostavljena izvan uzroka ništavosti.
764
Videti čl. 108. i 275. st. 2. Porodičnog zakona.
765
Prvostepena sudska nadležnost za poništenje usvojenja indirektno je potvrđena u zakonskim propisima, po kojima
osnovni sud sudi u građanskopravnim sporovima, osim ako ti sporovi nisu stavljeni u nadležnost nekog drugog suda.
Videti čl. 22. st. 2. i čl.. 24. st. 1. tačka 3. Zakona o uređenju sudova.
No, zasnivanje sudske nadležnosti po tužbi za utvrđenje u pitanjima usvojenja nije sporno u sudskoj praksi. Videti
rešenje Vrhovnog suda Srbije Gž. 677/88 od 17. juna 1988, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1994, knjige 13, 14. i 15,
sveske 1–3, odluka br. 104.
766
Videti čl. 274. Porodičnog zakona.
767
Videti čl. 106. Porodičnog zakona.
768
Videti čl. 276. Porodičnog zakona. Isto pravilo treba, po analogiji, primeniti i u slučajevima prestanka usvojenja
odlukom u drugostepenom upravnom postupku odnosno presudom u upravnom sporu.

213
 (4) Dejstva prestanka usvojenja
Prestankom usvojenja gase se sva prava i dužnosti između usvojitelja i usvojenika,
koja su se zasnivala na građanskom srodstvu. Iako u zakonskom tekstu nema izričitih
odredbi o tome da li dejstva poništenja potpunog usvojenja treba vezivati za momenat
pravnosnažnosti presude o poništenju ili ništavost treba da ima retroaktivno dejstvo, iz
odredbe o prestanku usvojenja poništenjem može se sa sigurnošću zaključiti o
neretroaktivnosti poništenja. I u teoriji porodičnog prava jednodušno je iskazan stav da
ništavost usvojenja deluje ex nunc, slično kao što ništavost i u drugim porodičnopravnim
odnosima proizvodi dejstva samo za budućnost. 769 Posle poništenja usvojenja o staranju
nad detetom odlučuje organ starateljstva. To znači da se maloletnik čiji roditelji nisu živi,
ili su nepoznati, ili ne mogu da vrše roditeljsko pravo, stavlja pod starateljstvo, a ako
maloletnik ima živog roditelja sposobnog za vršenje roditeljskog prava, roditeljsko pravo
prirodnog roditelja može se ponovo uspostaviti.770
(1) Prezime usvojenika. Dejstvo prestanka usvojenja na prezime usvojenika sada
je posebno regulisano u domaćem zakonodavstvu. Naime, dete koje je promenilo prezime
usvojenjem može posle prestanka usvojenja poništenjem uzeti svoje prezime. 771 Razume
se, za usvojenika koji je mlađi od 15 godina izjavu o uzimanju ranijeg prezimena davao
bi staratelj uz saglasnost organa starateljstva, a ako je maloletnik stariji od 10 godina i
sposoban za rasuđivanje, za uzimanje ranijeg prezimena bio bi potreban i njegov
pristanak. 772
(2) Građansko srodstvo, roditeljsko pravo i nasledna prava usvojitelja i
usvojenika. Poništenjem usvojenja gasi se adoptivno srodstvo i sva prava i dužnosti
zasnovana na tom srodstvu između usvojitelja i njihovih srodnika, sa jedne strane, i
usvojenika i njegovih potomaka, sa druge strane. Prema mišljenju koje je bilo
rasprostranjeno u pravnoj teoriji, roditeljsko pravo prirodnog roditelja deteta automatski
oživljava u slučaju poništenja usvojenja (ranije: potpunog usvojenja), 773 ali izgleda da se
takvo stanovište više ne bi moglo braniti. Naime, kako davanje tzv. blanko saglasnosti za
usvojenje ima značenje odricanja od roditeljskog prava onog roditelja koji je takvu
saglasnost dao, a ne značenje prenošenja roditeljskog prava na usvojitelje (koje se
ostvaruje davanjem saglasnosti roditelja uz označavanje usvojitelja), logično je da
poništenjem usvojenja, prilikom čijeg je zasnivanja bila data tzv. blanko saglasnost
roditelja, roditeljsko pravo tog roditelja više ne može da oživi. U tom slučaju dete se
stavlja pod starateljstvo, kao i onda kada dete nema živog roditelja ili on ne može da vrši
roditeljsko pravo. Sa druge strane, karakter saglasnosti roditelja deteta u našem
pozitivnom pravu ima uvek definitivni karakter, bez obzira na to da li je saglasnost data
769
Tako Mladenović, 1981, II, str. 390, Đurović, 1988, str. 241. Nepostojanje retroaktivnog dejstva prestanka
nepotpunog usvojenja indirektno potvrđuje i domaća sudska praksa: „Ni posle prestanka usvojenja usvojilac ne može,
pozivajući se na čl. 40. Osnovnog zakona o odnosima roditelja i dece, tražiti da mu roditelji usvojenika naknade
troškove koje je učinio u izvršenju svoje zakonske dužnosti da usvojenika izdržava.” Videti presudu Saveznog
vrhovnog suda Rev. 1211/61 od 5. decembra 1961, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1961, knjiga 6, sveska 3, odluka
br. 230.
Neka strana prava, takođe, izričito određuju da poništenje usvojenja deluje samo za budućnost. Videti, na primer, par.
1764. st. 1. Nemačkog građanskog zakonika.
770
Videti čl. 109. Porodičnog zakona.
771
Videti čl. 349. st. 3. Porodičnog zakona.
772
Videti čl. 346. Porodičnog zakona.
773
Tako Mladenović, 1981, II, str. 390, Bakić, 1988, str. 338, Đurović, 1988, str. 257.

214
sa označavanjem ili bez označavanja usvojitelja. 774 Drugim rečima, o ponovnom (ali ne
automatskom) uspostavljanju roditeljskog prava prirodnog roditelja prilikom prestanka
usvojenja može se govoriti samo ako taj roditelj nije uopšte davao saglasnost za
zasnivanje usvojenja (zato što je bio nepoznat ili je bilo nepoznato njegovo boravište,
odnosno zato što je bio potpuno lišen roditeljskog prava, ili je bio lišen prava da odlučuje
o pitanjima koja bitno utiču na život deteta, ili je bio lišen poslovne sposobnosti), a u
trenutku pravnosnažnosti presude o poništenju usvojenja se ustanovi da je živ i da može
da vrši roditeljsko pravo.775 Najzad, što se tiče naslednih prava usvojenika i usvojitelja,
poništenjem usvojenja ona prestaju, ali u našem pravu nije izričito predviđeno da
nasledna prava usvojenika mogu biti ugašena i ako usvojenje prestane poništenjem posle
smrti usvojitelja.776

Odeljak 3.
PRAVA DETETA I RODITELJSKO PRAVO
Uporedno pravo. Sve civilizovane zemlje sveta teže danas osiguranju pravne zaštite
ljudskih prava. Tom težnjom obuhvaćena su i prava deteta, jer je pozicija deteta posebno osetljiva i
u porodici i u društvu. Stoga se, počev od polovine prošlog veka, o pravima deteta govori i piše sa
naročitom pažnjom. Vrhunac te pozornosti bila je ideja o potrebi da se prava deteta eksplicitno
utvrde i kodifikuju. Kao što smo videli, to se i dogodilo: prvi dokumenti koji proklamuju prava
deteta potiču iz 20. veka, ali je na konstituisanje posebnog korpusa prava deteta – u okviru
međunarodnog prava ljudskih prava – bez sumnje najviše uticalo usvajanje i gotovo univerzalna
ratifikacija Konvencije o pravima deteta. Ovaj međunarodni dokument pokazuje široku saglasnost o
tome šta su to opšta, univerzalna prava deteta, koja postoje sama po sebi, dok izvori prava služe
samo da bi se ta prava opisala i sistematizovala. Drugim rečima, izvori prava samo su dokazi
spremnosti da se ovaj stav o ljudskim pravima deteta prihvati, odnosno predstavljaju potvrde da u
njima navedena prava deteta stvarno spadaju u tu kategoriju. Iako prava deteta nisu to što jesu
zahvaljujući tome što su navedena u izvorima prava, već ona autonomno postoje i nezavisno od njih,
u novije vreme sve više zakona iz oblasti porodičnog prava sadrži poglavlja o osnovnim pravima
deteta, kao i mehanizme njihove zaštite i vršenja (švedsko, englesko, rusko, nemačko, bugarsko,
hrvatsko pravo itd.).
Opšta karakteristika uporednopravnih rešenja roditeljskog prava jeste da su bračni
roditelji apsolutno ravnopravni u sticanju i vršenju roditeljskog prava. I u pogledu ostalih pitanja
rešenja su gotovo uniformna. Tako, prilikom razvoda braka roditelji se mogu sporazumeti o tome
kome od njih će biti povereno zajedničko dete. U nedostatku sporazuma roditeljsko pravo vrši onaj
roditelj kod koga se dete svakodnevno nalazi, ali svaki roditelj ima pravo da zahteva od suda
donošenje odluke u vezi sa roditeljskim pravom. Odluka suda zasniva se na najboljem interesu
deteta (the best interest of the child) odnosno na dobrobiti deteta (welfare of the child), što znači da
sud nije vezan sporazumom roditelja ako nađe da on nije u interesu deteta, a sudska presuda u tom
slučaju obuhvata odluke o poveravanju deteta, o zastupanju deteta, o izdržavanju deteta i održavanju
ličnih kontakata roditelja sa detetom. Najzad, široko je poznata i praktikovana ustanova zajedničkog
vršenja roditeljskog prava roditelja koji ne žive zajedno (joint custody). Takva odluka najčešće je

774
Roditelj, naime, može povući saglasnost za usvojenje u roku od 30 dana od dana kada je dao saglasnost, ali to pravo
može iskoristiti samo jednom. Videti čl. 95. st. 4-5. Porodičnog zakona.
775
Razume se, i u tom slučaju ostaje otvoreno pitanje podobnosti prirodnog roditelja za vršenje roditeljskog prava,
kada se ima u vidu da je do usvojenja, po pravilu, upravo i došlo zbog nemogućnosti roditelja da se na zadovoljavajući
način staraju o svom detetu. U svakom slučaju, organ starateljstva je taj koji treba da odluči, u zavisnosti od okolnosti
svakog konkretnog slučaja, da li ima, na primer, razloga da pokrene postupak za vraćanje roditeljskog prava ili
poslovne sposobnosti prirodnom roditelju, odnosno da li je roditelj koji je, u međuvremenu, postao poznat ili je poznato
njegovo boravište podoban da vrši roditeljsko pravo itd. Videti Đuretić, 1982, str. 154.
776
Uporediti čl. 36. Zakona o nasleđivanju Srbije.

215
 rezultat sporazuma roditelja za koji sud nađe da je u interesu deteta, što znači da sud, po pravilu,
neće doneti odluku o zajedničkom vršenju roditeljskog prava ako se jedan od roditelja deteta tome
protivi (na primer, belgijsko, dansko, holandsko, englesko, nemačko, francusko, švajcarsko pravo
itd.). U novije vreme, međutim, pojavila su se i zakonska rešenja prema kojima sud može nametnuti
roditeljima obavezu zajedničkog vršenja roditeljskog prava čak i kada se oni tome protive (švedsko
pravo), odnosno kada se zajedničkom vršenju roditeljskog prava protivi samo jedan od njih
(norveško pravo).
Kada su u pitanju vanbračni roditelji, prema rešenju koje je, takođe, opšte prihvaćeno,
roditeljsko pravo rođenjem vanbračnog deteta automatski pripada samo majci i ona ga vrši od
trenutka rođenja deteta (belgijsko, dansko, englesko, francusko, nemačko, grčko italijansko,
norveško, portugalsko, švedsko pravo itd.). Vanbračni otac može steći roditeljsko pravo na jedan od
sledećih načina: (1) ukoliko prođe postupak priznanja očinstva (belgijsko, italijansko, holandsko,
nemačko pravo itd. ), odnosno pod uslovom da je priznao očinstvo pre nego što je dete navršilo prvu
godinu života i da je živeo u zajednici sa majkom deteta u vreme priznanja (francusko pravo); (2) na
osnovu sporazuma sa majkom deteta (na primer, norveško pravo), na osnovu sporazuma roditelja
koji žive u vanbračnoj zajednici (na primer, portugalsko pravo), odnosno ako sud nađe da je takav
sporazum u interesu deteta (dansko, englesko pravo itd); (3) na osnovu registracije kod državnog
registracionog organa, a nakon priznanja očinstva (švedsko pravo); (4) na osnovu sudske odluke
ukoliko se majka ne saglasi da vanbračni otac stekne roditeljsko pravo (englesko pravo); (5) na
osnovu sudske odluke o utvrđivanju vanbračnog očinstva (italijansko, nemačko itd. pravo); (6)
zasnivanjem usvojenja ili legitimacijom, što znači da vanbračni otac ne može steći roditeljsko pravo
u punom kapacitetu čak i ako je priznao očinstvo ili je ono utvrđeno u sudskom postupku, i
nezavisno od toga što ima obavezu da izdržava dete (grčko, švajcarsko pravo itd.).

1. Prava deteta
U novom Porodičnom zakonu Srbije prvi put su posebno proklamovana i
zaštićena neka od najvažnijih prava deteta. To su: (1) pravo deteta da zna ko su mu
roditelji, (2) pravo deteta da živi sa roditeljima, (3) pravo deteta na lične odnose sa
roditeljem sa kojim ne živi, (4) pravo deteta na pravilan i potpun razvoj, (5) pravo deteta
na obrazovanje, (6) pravo deteta da preduzima pravne poslove (poslovna sposobnost
deteta) i (7) pravo deteta na slobodno izražavanje mišljenja.
(1) Pravo deteta da zna ko su mu roditelji. Dete, bez obzira na uzrast, ima
pravo da zna ko su mu roditelji, a dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je
sposobno za rasuđivanje može izvršiti uvid u matičnu knjigu rođenih i u drugu
dokumentaciju koja se odnosi na njegovo poreklo. 777 Pravo deteta da sazna svoje
biološko poreklo, međutim, deo je opštijeg prava na očuvanje sopstvenog identiteta.
Naime, identitet jedne osobe predstavlja, u suštini, potvrdu njene egzistencije, način na
koji takva osoba postaje vidljiva i prepoznatljiva u društvu, a važna komponenta te
prepoznatljivosti jeste i to što se može trasirati put prema sopstvenim biološkim precima.
Najnovija medicinska istraživanja nedvosmisleno pokazuju koliko je važno za ljude da
poznaju svoje genetsko nasleđe, ne samo iz psiholoških nego i iz zdravstvenih razloga, a

777
Videti čl. 59. Porodičnog zakona. Videti i čl. 64. st. 2. Ustava.

216
njima se legitimno mogu pridodati i pravni razlozi (kao što su sticanje prava na
izdržavanje, nasleđivanje, penziju itd.). 778
Pravo na saznanje biološkog porekla prvi put je izričito normirano u Konvenciji u
pravima deteta;779 doduše, sa ograničenjem prema kome dete ima pravo da zna ko su mu
roditelji „ako je to moguće”.780 To znači, drugim rečima, da postoje neke situacije u
životu kada dete neće moći da ostvari ovo svoje pravo zbog toga što roditelj objektivno
ne može da bude identifikovan (na primer, dete je nađeno bez ikakvih indikacija o
njegovom poreklu, majka se koristila pravom na anonimni porođaj, majka uopšte ne zna
ko je otac deteta itd.), ili zbog toga što postoji neka prirodna prepreka (na primer, majka
ne želi da saopšti ime oca deteta) odnosno zakonska zabrana utvrđivanja porekla (na
primer, zabrana pristupa informacijama o biološkim roditeljima usvojene dece ili dece
koja su rođena uz pomoć biomedicine, zabrana radi zaštite prirodne majke od ekstremnih
formi socijalne osude, postojanje zakonskih rokova za tužbe o utvrđivanju ili osporavanju
materinstva i očinstva itd.).
(2) Pravo deteta da živi sa roditeljima. Pravo je deteta da živi sa roditeljima i da
se roditelji staraju o njemu pre svih drugih lica. Ovakvo pravo deteta može biti
ograničeno samo sudskom odlukom o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog
prava, odnosno odlukom suda u slučaju nasilja u porodici. U svakom slučaju, odvajanje
deteta od roditelja mora biti u skladu sa najboljim interesom deteta. Najzad, dete koje je
navršilo 15. godinu života i sposobno je za rasuđivanje može samo da odluči sa kojim će
roditeljem živeti.781 Dakle, može se dogoditi da ovo pravo deteta ne može da se ostvari
zbog toga što su roditelji umrli ili su nepoznati, odnosno zbog toga što su napustili dete,
ali se odvajanje koje je protivno volji roditelja i deteta može sprovesti samo na osnovu
sudske odluke, kako bi se zaštitio najbolji interes deteta. Ovakvo pravo deteta potvrđuje
opšte načelo koje prožima ceo Porodični zakon – a to je princip da je deci, u redovnim
okolnostima, najbolje sa njihovim roditeljima. 782

778
Videti Kovaček-Stanić, 1997, str. 11-12.
779
Prema navodima iz literature to se dogodilo prvenstveno zahvaljujući Vladi Argentine, koja se snažno zalagala za
ustanovljavanje mehanizma u međunarodnom pravu koji će sprečavati otimanje dece i obavezivati države da zaštite
pravo deteta na sopstveni identitet. Argentina se, naime, između 1975. i 1983. godine suočila sa strahotama tzv.
„prljavog rata”, u kome je mnogo dece nestalo, mnogo dece je bilo oteto odnosno ubijeno i sahranjeno bez ikakvih
oznaka u akcijama tajnih policija, a jedan broj dece koja su rođena u tajnim prihvatnim centrima i vojnim bolnicama
oduzeta su majkama odmah nakon rođenja. Kasnije su se pojavili dokazi (delimično i zahvaljujući akcijama
organizacije „Majke sa Plaza de Mayo“) da su mnoga od ove dece bila nezakonito predavana na staranje porodicama
bez dece istaknutih policijskih i vojnih zvaničnika. Videti opširnije Van Bueren, 1998, str. 119.
780
Videti čl. 7. st. 1. Konvencije o pravima deteta. Engleski izraz „as far as possible” koji je upotrebljen u čl. 7.
Konvencije, međutim, bilo je bolje prevesti na srpski jezik sintagmom „uvek kada je to moguće”, jer bi to više
odgovaralo izvornom značenju izraza na engleskom jeziku, koje implicira mnogo strožu i manje subjektivnu
kvalifikaciju mogućnosti (za saznanje porekla). U tom smislu i Handbook, 2002, str. 117.
No, i pre donošenja Konvencije o pravima deteta Savezni ustavni sud Nemačke je bio zauzeo stanovište da je pravo
deteta na saznanje sopstvenog porekla sastavni deo opšteg prava ličnosti, te da je takvo pravo garantovano čl. 1. i 2.
nemačkog Ustava. Videti odluku nemačkog Saveznog ustavnog suda br. 124 od 31. januara 1989. Navedeno prema
Draškić, 2000, str. 16. U Švajcarskoj, pak, na osnovu referenduma iz 1992. godine, uvršćena je u Ustav odredba koja
predviđa pravo svake osobe na pristup podacima o njenim precima. Videti čl. 24. Ustava Švajcarske. Opširnije videti
Guillod, O., Switzerland: Choosing Its Own Way or Following Others, The International Survey of Family Law, 1995
Edition, str. 492.
781
Videti čl. 60. Porodičnog zakona. Pravo deteta da se o njemu staraju njegovi roditelji te da odvajanje deteta od
roditelja protiv njihove volje nije dopušteno, osim ako je to neophodno radi zaštite najboljeg interesa deteta, takođe
proizilazi iz Konvencije o pravima deteta. Videti čl. 7. st. 1. in fine i čl. 9. st. 1. Konvencije o pravima deteta.
782
U istom smislu tumači se i tekst Konvencije o pravima deteta. Videti Handbook, 2002, str. 119.

217
 Međutim, situacija u kojoj ovo pravo može postati problematično jeste ona kada
dete samo odluči da ne želi da živi sa roditeljima, iako se roditelji tome protive. Takvi
slučajevi zahtevaju opreznu i fleksibilnu reakciju državnih organa i obezbeđivanje
mogućnosti za alternativni smeštaj, bez obzira na to što roditeljsko pravo traje sve do
punoletstva deteta. Bilo kakav postupak koji bi podrazumevao automatsko i prinudno
vraćanje deteta u roditeljski dom i u kome bi izostalo utvrđivanje stvarnih razloga zbog
kojih je dete otišlo od kuće bio bi, u stvari, takođe suprotan principu najboljeg interesa
deteta. 783

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Jakupović protiv Austrije (Jakupovic v. Austria).
Činjenično stanje u ovom sporu odnosilo se na podnosioca predstavke, rođenog 1979. godine,
državljanina Bosne i Hercegovine, koji je od 1991. godine živeo u Veklabruku, Austrija, zajedno sa svojom
majkom i bratom. Majka se ubrzo po njegovom dolasku u Austriju ponovo udala, tako da se porodica
proširila očuhom i dvema polusestrama podnosioca predstavke, koje su rođene u novom braku majke 1993.
i 1995. godine. U januaru 1994. godine protiv podnosioca predstavke pokrenut je krivični postupak zbog
provalne krađe, koji je kasnije obustavljen. Tokom 1995. godine podnosilac predstavke bio je osuđen na 5
meseci zatvora uslovno na 3 godine i osumnjičen u različitim drugim postupcima za preko 50 provalnih
krađa. U septembru 1995. godine nadležna policijska uprava u Veklabruku donela je rešenje kojim je
podnosiocu predstavke zabranila boravak u Austriji u trajanju od 10 godina. Uzimajući u obzir krivične
postupke koji se protiv njega vode, kao i presude koje su već donesene, ocenjeno je da bi njegov dalji
boravak u Austriji bio suprotan javnom interesu. U maju 1996. godine Uprava za javnu bezbednost Gornje
Austrije odbila je žalbu podnosioca predstavke na odluku o zabrani boravka, a u februaru 1997. godine istu
odluku doneo je Upravni sud Austrije, nalazeći da su vlasti ispravno procenile da je zabrana boravka
neophodna u javnom interesu. Odmah nakon toga podnosilac predstavke je deportovan u Sarajevo.
Evropski sud za ljudska prava imao je zadatak da u ovom slučaju proceni da li je zabrana boravka,
koju su izrekle austrijske vlasti, povredila pravo na poštovanje porodičnog života (član 8. Evropske
konvencije o ljudskim pravima) podnosioca predstavke, budući da je on razdvojen od svoje majke, brata,
očuha i polusestri te da je njegov otac bio nestao tokom rata u Bosni i Hercegovini. Sud je u svojoj odluci,
najpre, potvrdio da Evropska konvencija o ljudskim pravima ne poznaje generalno pravo stranaca da uđu ili
žive na teritoriji druge zemlje, da države ugovornice imaju legitimno pravo da održavaju javni red, da
kontrolišu ulazak i boravak stranaca na svojoj teritoriji te da, konačno, imaju pravo da, u skladu sa
normama međunarodnog prava, deportuju strance koji su počinili krivična dela. Uprkos tome, Evropski sud
za ljudska prava zaključio je, ipak, doduše tesnom većinom glasova (4 glasa „za” i 3 glasa „protiv”) da su
austrijske vlasti prešle dopustivu granicu polja slobodne procene (margin of appreciation) i u ovom slučaju
povredile pravo na poštovanje porodičnog života podnosioca predstavke. Svoju odluku Sud je obrazložio
pozivajući se na to da je podnosilac predstavke u trenutku donošenja odluke o deportaciji živeo u Austriji
tek 4 godine i da zbog toga njegova situacija ne može biti upoređena sa onom druge generacije imigranata.
Imajući u vidu da je podnosilac predstavke tek sa 11 godina došao u Austriju zajedno sa svojim bratom
kako bi se pridružio majci i njenoj novoformiranoj porodici i da nema oca niti bilo kakvih bližih srodnika u
Bosni, Sud je izrazio mišljenje da bi morali biti navedeni vrlo ozbiljni razlozi da bi se 16-godišnji dečak
sam deportovao u zemlju koja se malo pre toga suočila sa teškim oružanim sukobom i u kojoj on evidentno
nema nikakvih bližih srodnika. Zabrana daljeg boravka, stoga, predstavlja ozbiljno narušavanje njegovog
prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, za koju nije pokazano dovoljno ozbiljnih razloga koji bi
je opravdali. Sud je odbio zahtev podnosioca predstavke za naknadu neimovinske štete i dosudio mu je
samo naknadu troškova postupka. 784

783
Uporediti Kovaček-Stanič, 2002, str. 280.
784
Videti Case of Jakupovic v. Austria, No. 36757/97 od 6. maja 2003. Isto i Case of Yildiz v. Austria, No. 37295/97
od 31. januara 2003. Sličnu odluku o postojanju povrede prava na poštovanje porodičnog života doneo je nedavno
Evropski sud za ljudska prava i u odnosu na jednog državljanina Srbije i Crne Gore, koji je u Austriji bio osuđen za
nekoliko dela pljačke i razbojništva, zbog čega su austrijske vlasti donele odluku o trajnoj zabrani njegovog boravka u

218
 (3) Pravo deteta na lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi. Jedno od
najvažnijih prava deteta čiji roditelji ne vode zajednički život jeste njegovo pravo da
održava lične odnose sa onim roditeljem sa kojim ne živi zajedno. Isto kao i kada se radi
o pravu deteta na zajednički život sa roditeljima, ovo pravo može ograničiti samo sud
kada donese odluku o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava, odnosno
odluku o meri zaštite od nasilja u porodici, i samo pod uslovom da je takva odluka u
skladu sa najboljim interesom deteta. Dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je
sposobno za rasuđivanje može samostalno doneti odluku o načinu na koji će održavati
lične odnose sa onim roditeljem sa kojim ne živi. Najzad, pravo je deteta da održava lične
odnose ne samo sa roditeljima, nego i sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje
posebna bliskost ako je to u njegovom najboljem interesu. 785
Uporedno pravo. U uporednom pravu i pravnoj literaturi, međutim, raspravljalo se i o
nekim spornim aspektima u vezi sa pravom i dužnošću deteta i roditelja da međusobno održavaju
lične odnose.
Prvo je pitanje da li je subjekt prava na održavanje ličnih odnosa roditelj sa kojim dete ne
živi u porodičnoj zajednici ili dete. Danas su retki zakoni koji izričito predviđaju da se radi o pravu
roditelja; 786 drugi govore o pravu deteta, 787 a treći, pak, definišu lični kontakt deteta i roditelja kao
pravo deteta i, istovremeno, pravo i obavezu roditelja da održavaju lične odnose sa svojom
decom. 788 U pravnoj teoriji se iznosi da je pravo – a ne dužnost – roditelja da sa svojim detetom
održavaju lične odnose, te da bi se moglo govoriti samo o moralnoj dužnosti roditelja, za čije
neizvršavanje nije predviđena nikakva direktna ili indirektna sankcija. Štaviše, prisiljavanje roditelja
da održava kontakt sa svojim detetom bilo bi za dete potpuno bezvredno. 789

Austriji. Evropski sud je smatrao da je mera zabrane boravka bez ograničenja trajanja previše stroga mera za koju nije
bilo dovoljno razloga. Videti Case of Radovanovic v. Austria, No. 42703/98 od 22. aprila 2004.
785
Videti čl. 61. Porodičnog zakona. Prema Konvenciji o pravima deteta, države ugovornice dužne su da poštuju
„pravo deteta koje je odvojeno od jednog ili oba roditelja da održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba
roditelja na stalnoj osnovi, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta”. Videti čl. 9. st. 3. Konvencije o
pravima deteta. Štaviše, ako dete i roditelji žive u različitim državama, države članice dužne su da zahteve deteta ili
roditelja da uđu u državu članicu ili je napuste radi spajanja porodice rešavaju na pozitivan, human i ekspeditivan
način. Videti čl. 10. st. 1. Konvencije o pravima deteta. Opširnije o teškoćama primene ove odredbe u uporednoj praksi,
videti Handbook, 2002, str. 147-150.
786
Videti raniji čl. 106. Zakona o braku i porodičnim odnosima Slovenije, čl. 69. st. 5. ranijeg Zakona o braku
porodičnim odnosima Hrvatske, čl. 84. st. 4. ranijeg Porodičnog zakona Bosne i Hercegovine, raniji čl. 47. st. 3.
Zakona o porodici Makedonije itd. Neki zakoni posebno apostrofiraju i obavezu roditelja sa kojim dete živi da omogući
drugom roditelju ostvarivanje ličnih odnosa sa detetom i da ga informiše o svemu što je neophodno da se takav kontakt
ostvari. Videti, na primer, par. 6. čl. 15. st. 1. švedskog Zakonika o roditeljima, staraocima i deci, čl. 106. st. 2.
noveliranog Zakona o braku i porodičnim odnosima Slovenije, par. 8. st. 1. engleskog Zakona o deci (Children Act,
1989) itd. Sprečavanje roditelja da viđa dete predstavlja krivično delo prema Novom krivičnom zakoniku Francuske, za
koje je zaprećeno kaznom do jedne godine zatvora i novčanom kaznom do 100.000 franaka, a u slovenačkom pravu to
je jedan od osnova za izmenu odluke o poveravanju deteta roditelju koji onemogućava susrete deteta sa drugim
roditeljem. U makedonskom pravu, pak, roditelju koji ne vrati dete u roku označenom u rešenju o načinu ostvarivanja
ličnih kontakata, organ starateljstva može ograničiti pravo da viđa dete ili mu sasvim zabraniti lične kontakte sa
detetom, ali ne duže od 6 meseci. Videti Family Law, 1995, str. 153, čl. 106. st. 6. noveliranog slovenačkog Zakona o
braku i porodičnim odnosima i čl. 87. st. 5. noveliranog makedonskog Zakona o porodici.
787
Videti, na primer, par. 6. čl. 15. švedskog Zakonika o roditeljima, staraocima i deci, čl. 87. st. 3. Obiteljskog zakona
Hrvatske, čl. 124. st. 2. Porodičnog zakona Federacije Bosne i Hercegovine, čl. 55. Porodičnog zakonika Rusije itd.
Konvencija o pravima deteta, takođe, eksplicitno predviđa da je pravo deteta da održava lične odnose sa svojim
roditeljima (čl. 9. st. 3).
788
Videti, na primer, par. 1684. Nemačkog građanskog zakonika, čl. 106. st. 1. noveliranog slovenačkog Zakona o
braku i porodičnim odnosima i čl. 47. st. 3-4. noveliranog Zakona o porodici Makedonije.
789
Tako Zupančič, K., Nekatera vprašanja pravice staršev do osebnih stikov z otrokom, Pravnik, br. 10–12/1972, str.
406, Zupančič, 1985, str. 192.

219
 Drugo je pitanje da li je održavanje ličnih odnosa roditelja i deteta sastavni deo
sadržine roditeljskog prava ili nije. Neki pravni pisci zastupaju stanovište da ovo pravo nema atribut
roditeljskog prava, budući da izvire neposredno iz srodničkog odnosa roditelja i deteta i da se pravo
na održavanje ličnih odnosa sa detetom često proširuje i na druge srodnike. 790 U uporednom pravu
zaista je primetno znatno proširivanje kruga lica kojima se priznaje pravo na održavanje ličnih
odnosa sa detetom, i to ne samo na krvne srodnike deteta (babe, dede, prababe, pradede, sestre,
braća), već i na druge osobe sa kojima dete vezuje posebna bliskost i koje su imale važnu ulogu u
toku života deteta. 791
Ovo pravo deteta, dakle, proizilazi iz opšteg principa da oba roditelja deteta imaju
zajedničku odgovornost za podizanje i razvoj deteta i da su ravnopravni u vršenju
roditeljskog prava.792 Ono obuhvata ne samo pravo deteta da viđa svog roditelja već i
pravo da sa njim održava lične odnose na svaki mogući način (telefonom, pismima,
putem elektronskih komunikacija itd.).793 Ukoliko među roditeljima postoji konflikt u
pogledu načina ostvarivanja ovakvog prava deteta, vreme i trajanje međusobnih susreta
deteta sa roditeljem uređuju se sudskom odlukom (preciziranjem trajanja dnevnih,
nedeljnih, mesečnih ili godišnjih susreta), a ako se radi o nekim posebno osetljivim
okolnostima (na primer, u slučaju sumnje na zlostavljanje deteta), određuje se i mesto
susreta (na primer, u nekom neutralnom prostoru) ili se nalaže da susreti deteta i roditelja
budu nadzirani od strane stručnjaka (socijalni radnik, psiholog, lekar itd.). Moglo bi se
slobodno reći da su sporovi o ostvarivanju prava deteta na kontakt sa drugim roditeljem
najčešći sporovi u oblasti prava deteta kako u uporednom pravu, tako i u praksi
Evropskog suda za ljudska prava.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Zomerfeld protiv Nemačke (Sommerfeld v. Germany)
Podnosilac predstavke u ovom slučaju bio je nemački državljanin, otac devojčice M. koja je rođena
1981. godine u njegovoj vanbračnoj zajednici sa majkom deteta. Gospodin Zomerfeld je priznao očinstvo
odmah po rođenju deteta. Par se rastavio u septembru 1986. godine, od kada je majka zabranila svaki dalji
kontakt između oca i deteta. Gospodin Zomerfeld se obratio sudu u Roštoku 1990. godine, zahtevajući da
sud svojom odlukom reguliše način njegovog viđanja sa ćerkom. Tokom sudskog postupka saslušana je
devojčica M., tada stara 10 godina, koja je izjavila da ne želi da vidi svog oca, čak i ako bude doneta takva
odluka suda. Navela je da je posebno uznemirava to što njen otac često stoji pored ograde školskog
dvorišta. Angažovani sudski veštak psiholog izjasnio se da, budući da je kontakt između oca i deteta bio
prekinut već 6 godina, ne postoji mogućnost da se ponovo uspostavi njihov odnos. Po njegovom mišljenju,
devojčica odrasta u potpunoj porodici, sa majkom koja se u međuvremenu udala, tako da ona, za razliku od

790
Tako Zupančič, 1985, str. 192.
791
Videti, na primer, par. 6. čl. 15. st. 3. švedskog Zakonika o roditeljima, staraocima i deci, čl. 371. st. 4. Francuskog
građanskog zakonika, čl. 107. Obiteljskog zakona Hrvatske, čl. 124. st. 2. Porodičnog zakona Federacije Bosne i
Hercegovine, čl. 377. knjiga 1. Holandskog građanskog zakonika, par. 1684. Nemačkog građanskog zakonika itd.
Opširnije videti Kovaček-Stanić, 1994, str. 58–59. Novelirani slovenački Zakon o braku i porodičnim odnosima među
takve osobe uvrstio je izrekom i braću i sestre, polubraću i polusestre, ranije hranitelje, ranijeg ili sadašnjeg supružnika
odnosno ranijeg ili sadašnjeg vanbračnog partnera roditelja deteta. Videti čl. 106a. st. 1. Zakona o braku i porodičnim
odnosima Slovenije. Makedonski Zakon o porodici priznaje pravo deteta da održava neposredne kontakte sa roditeljima
i drugim bliskim srodnicima umrlog roditelja, odnosno roditelja koji je lišen roditeljskog prava ili je na drugi način
sprečen da vrši roditeljsko pravo, a način održavanja tog kontakta uređuje svojom odlukom centar za socijalni rad.
Videti čl. 47. st. 4. i čl. 79. st. 4. noveliranog Zakona o porodici Makedonije. Porodični zakonik Rusije, štaviše, pravo
na kontakt priznaje i nekim srodnicima deteta (deda, baba, braća, sestre), tako da ga oni mogu ostvarivati i onda kada se
zakonski zastupnik deteta tome protivi. Videti čl. 67. ruskog Porodičnog zakonika.
792
Videti čl. 18. Konvencije o pravima deteta i čl. 7. Porodičnog zakona.
793
Otuda se i u literaturi na engleskom jeziku za označavanje ovog prava više ne upotrebljava izraz access (pristup),
nego contact (kontakt).

220
oca, ne pati ni od kakvog nedostatka u pogledu kontakta sa ocem. Sudski veštak je predložio je da devojčici
bude ostavljeno neophodno vreme kako bi sama preduzela inicijativu za susrete sa ocem. U daljem toku
postupka devojčica je još jednom ponovila, tada kao 13-godišnjakinja, da ne želi da razgovara sa ocem, da
ne želi da prima njegove poklone i da on ne bi trebao da je dalje uznemirava. Dodala je da ona ima oca
koga voli, iako on nije njen prirodni otac. Prvostepeni sud je doneo odluku da gospodinu Zomerfeldu ne
može biti dopušteno da viđa svoju ćerku, sa obrazloženjem da to ne bi bilo u najboljem interesu deteta.
Obrazloženje je bilo da odluka kojom bi devojčica bila primorana da viđa oca protivno njenoj volji nikako
ne bi mogla biti opravdana i da bi, štaviše, mogla ozbiljno da ugrozi njenu emocionalnu i psihološku
stabilnost. Identičnu odluku doneo je i okružni sud u Roštoku, izjašnjavajući se da je devojčica od 13
godina svakako sposobna da donese sopstvenu odluku u ovom slučaju, što je ona i učinila, više puta
izjavljujući da ne želi nikakav kontakt sa svojim ocem. „Otac bi trebalo da prihvati ovako jasno izraženu
želju kako u interesu svoje ćerke adolescentkinje, tako i u svom sopstvenom interesu.“ Savezni ustavni sud
Nemačke je u januaru 1996. godine odbacio žalbu podnosioca predstavke.
Evropski sud za ljudska prava doneo je 2001. godine prvostepenu odluku u korist podnosioca
predstavke, nalazeći da je povređeno njegovo pravo na poštovanje porodičnog života (član 8. Evropske
konvencije o ljudskim pravima) i da nije poštovana zabrana diskriminacije (član 14. Evropske konvencije o
ljudskim pravima). Na inicijativu nemačke Vlade, predmet je došao pred Veliko veće koje se, međutim,
izjasnilo drugačije. Sud je, istina, ocenio da se prvostepeni nemački sud nije nikako smeo zadovoljiti samo
iskazom devojčice i jednog veštaka psihologa – čiji je nalaz ocenjen kao prilično površan – već je morao
imati na raspolaganju još neko ekspertsko mišljenje koje bi moglo adekvatno da proceni na prvi pogled
čvrsto izraženo mišljenje devojčice u pogledu kontakata sa svojim ocem. Korektna i kompletna informacija
o odnosu deteta i oca jeste neophodna pretpostavka da bi se mogla ustanoviti prava volja deteta i poštena
ravnoteža između njenog interesa i interesa njenog oca. Uprkos tome, Evropski sud je ipak presudio da nije
uveren da je to što su nemački sudovi propustili da pribave dodatno ekspertsko mišljenje psihologa i
detaljnije utvrde mogućnosti za stvaranje odnosa između oca i ćerke predstavljalo povredu prava na
poštovanje porodičnog života (član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima) podnosioca predstavke. U
pogledu tvrdnje podnosioca predloga da je bio žrtva diskriminirajućeg tretmana nemačkog zakonodavstva u
vezi sa pravom na poštovanje porodičnog života, Veliko veće je zaključilo da je njegov zahtev opravdan.
Naime, odredbe Nemačkog građanskog zakonika koje su važile u vreme kada se vodio predmetni sudski
postupak pred nemačkim sudovima zaista su stavljale u različitu poziciju oca bračnog i vanbračnog deteta.
Dok je otac bračnog deteta posle razvoda braka imao zakonsko pravo da viđa dete i to pravo mu je moglo
biti ograničeno ili oduzeto samo ako je to u interesu deteta (par. 1634. Nemačkog građanskog zakonika),
pravo oca vanbračnog deteta na lične odnose sa detetom moglo je biti konstituisano samo dozvolom majke
ili odlukom suda koji bi utvrdio da je takav kontakt u interesu deteta (par. 1711. Nemačkog građanskog
zakonika). Pod takvim uslovima, teret dokazivanja neopravdano se prenosi na vanbračnog oca, jer se odnos
vanbračnog oca i deteta ne smatra prima facie kao interes deteta. Evropski sud za ljudska prava je zaključio
da je zbog toga prekršena zabrana diskriminacije (član 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima) i
podnosiocu predstavke dosudio iznos od 20.000 evra na ime naknade neimovinske štete, kao i naknadu
troškova sudskog postupka. 794

794
Videti Case of Sommerfeld v. Germany, No. 31871/96 od 8. jula 2003. Na isti način i sa sličnom argumentacijom
je presudio Evropski sud za ljudska prava u još dva nemačka slučaja.
U prvom od njih ocenjeno je, naime, da zabrana nemačkih sudova vanbračnom ocu da viđa svoju ćerku – koja je bila
zasnovana na činjenici da je otac napravio trogodišnju pauzu u kontaktima sa detetom, na ekspertskom mišljenju o
štetnosti takvih kontakata te na izričitom protivljenju devojčice tada stare 7 godina – ne predstavlja povredu prava na
poštovanje porodičnog života. Sa druge strane, postojanje diskriminacije između bračnih i vanbračnih očeva u ranije
važećem par. 1711. Nemačkog građanskog zakonika potvrđeno je i u ovoj odluci. Po tom osnovu, Sud je podnosiocu
predstavke dosudio naknadu neimovinske štete u iznosu od 25.000 nemačkih maraka, kao i naknadu troškova postupka.
Videti Case of Hoffmann v. Germany, No. 34045/96 od 11. januara 2002.
U drugom slučaju, koji se odnosio na gotovo identične okolnosti uskraćivanja prava na kontakt između vanbračnog oca
i deteta, Evropski sud za ljudska prava takođe je, najpre, odlukom veća utvrdio postojanje povrede čl. 8. i čl. 14.
Evropske konvencije o ljudskim pravima, da bi kasnija odluka Velikog veća ocenila da postoji samo povreda čl. 14.
Evropske konvencije o ljudskim pravima. Sud je stao na stanovište da propuštanje nemačkih sudova da utvrde
mišljenje deteta – devojčica je bila stara 5 godina u vreme trajanja sudskog postupka – o tome da li želi da viđa svog
oca ne predstavlja povredu prava vanbračnog oca na poštovanje porodičnog života. U nastavku, Sud je ocenio
prihvatljivim nalaz veštaka koji je smatrao da je protivljenje majke ostvarivanju kontakata između oca i deteta tako
snažno da bi suprotna odluka suda stavila devojčicu u situaciju antipatije i napetosti koje bi bile štetne za njenu

221
 Slučaj Sofija Gudrun Hansen protiv Turske (Sophia Guđrun Hansen v. Turkey).
Ovaj spor pred Evropskim sudom za ljudska prava pokrenula je islandska državljanka Sofija Gudrun
Hansen protiv Turske. Ona je majka dve ćerke, V. A. koja je rođena 1981. godine i A. A. koja je rođena
1982. godine. U vreme rođenja dece ona je živela u Rejkjaviku u vanbračnoj zajednici sa ocem devojčica,
gospodinom Halil Alom, državljaninom Turske. U aprilu 1984. godine par je sklopio brak na Islandu.
Tokom 1989. godine supruzi su prestali da vode zajednički život i Halil Al se u februaru 1990. godine
iselio iz zajedničke kuće. U junu 1990. godine Halil Al je otputovao u Tursku, vodeći obe ćerke sa sobom
na letovanje, a uz saglasnost majke devojčica. Dva meseca kasnije, Halil Al je obavestio svoju bivšu
suprugu da se njihove ćerke neće više vraćati na Island i od tada je odbijao svaku dalju komunikaciju sa
njom. Između 1992. i 1998. godine podnositeljka predstavke je više od 100 puta putovala sa Islanda u
Tursku nastojeći da ostvari svoje pravo na kontakt sa ćerkama. Međutim, gotovo svi njeni napori ostali su
bezuspešni, jer je njen bivši suprug konstantno odbijao da se povinuje sudskim odlukama koje su uređivale
način na koji će majka ostvarivati svoje pravo na susrete sa decom. Za vreme od 6 godina ona je uspela da
se samo četiri puta sretne sa svojim ćerkama, zbog toga što je otac svaki put uspevao da ih sakrije pre nego
što bi se pojavio sudski izvršitelj. Protiv Halil Ala 18 puta su vođeni krivični postupci, ali je on bio
kažnjavan samo simboličnim zatvorskim ili sasvim malim novčanim kaznama. U postupcima pred sudom
obe devojčice su više puta odlučno i na identičan način odbijale svaki kontakt sa majkom, navodeći da ih je
majka napustila, da nije pokazivala nikakav interes za njih i da žele da ostanu da žive u Turskoj sa ocem te
da su privržene islamskom načinu života. Svi postupci su obustavljeni posle oktobra 2000. godine, budući
da su tada obe devojke već bile postale punoletne.
Evropski sud za ljudska prava zaključio je da postoji odgovornost Turske za povredu prava na
poštovanje privatnog i porodičnog života (član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima) Sofije Gudrun
Hansen. Iako obaveza države da preduzme mere kako bi se obezbedilo da se ostvari kontakt deteta sa
roditeljima nije apsolutna i nekada se ne može obezbediti momentalno, država je dužna da preduzima sve
adekvatne pripremne mere kako bi se postigao ovaj cilj. Sud je ocenio da su devojčice u ovom slučaju bile
izložene stalnom pritisku javnosti i medija za vreme sudskih postupaka koji su vođeni godinama te da su
turske vlasti propustile da angažuju socijalne službe, psihologe ili dečje psihijatre kako bi se ostvario
kontakt podnosioca predstavke sa njenim ćerkama i ostvarila atmosfera saradnje između roditelja dece.
Štaviše, Sud je procenio da devojčicama zapravo nikada nije bila data stvarna prilika da razviju svoj odnos
sa majkom u mirnom okruženju i da zaista slobodno izraze svoja osećanja prema njoj bez ikakvog spoljnog
pritiska. Za kazne koje su izricane prema Halil Alu zbog opstrukcije sudskih odluka izrečena je ocena da
nisu bile ni efikasne niti adekvatne. Sud je obavezao Tursku da Sofiji Gudrun Hansen isplati iznos od
50.000 evra na ime naknade imovinske štete, 15.000 evra na ime naknade neimovinske štete i 10.000 evra
na ime naknade sudskih troškova. 795

dobrobit. U pogledu ocene par. 1711. Nemačkog građanskog zakonika, Sud je, isto kao i u slučajevima Sommerfeld i
Hoffman, zauzeo stav da on jeste bio diskriminirajući za pravo vanbračnog oca na ostvarivanje kontakata sa svojom
kćerkom. Po tom osnovu, Sud je obavezao Nemačku da podnosiocu predstavke plati naknadu pretrpljene neimovinske
štete u iznosu od 20.000 evra, kao i naknadu sudskih troškova u iznosu od 4.500 evra. Videti Case of Sahin v.
Germany, No. 30943/96 od 8. jula 2003.
Sasvim suprotnu odluku Sud je doneo opet u jednom nemačkom slučaju, u kome su okolnosti bile unekoliko različite.
Naime, dečak star 5 godina bio je saslušan pred nemačkim sudom i u tom iskazu on se žestoko protivio kontaktima sa
vanbračnim ocem, ali je ocenjeno da je kombinacija propuštanja nemačkih sudova da angažuju eksperta koji bi
procenio dečakove tvrdnje i ustanovio njegovu pravu volju u očiglednom konfliktu lojalnosti i propuštanja da u proces
odlučivanja više uključe oca predstavljalo povredu člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Videti Case of
Elsholz v. Germany, No. 25735/94 od 11. jula 2000.
795
Videti Case of Sophia Gudrun Hansen v. Turkey, No. 36141/97 od 23. decembra 2003. Sličnu odluku doneo je
Evropski sud za ljudska prava i u slučaju Mer protiv Portugalije. Naime, Sud je potvrdio povredu prava na poštovanje
porodičnog života gospodina Mera (član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima) zbog toga što su portugalske
vlasti propustile da preduzmu adekvatne i efikasne mere kako bi se zaštitilo pravo podnosioca predstavke na to da mu
bude vraćeno dete koje je njegova razvedena supruga kidnapovala i odvela u Portugaliju. To se dogodilo malo pre
nego što je francuski sud u Bezansonu u februaru 1998. godine doneo odluku o razvodu braka i poveravanju dečaka
Žilijena Mera na staranje njegovom ocu. Bezuspešna potraga za detetom i majkom trajala je od juna 1997. do
decembra 2001. godine i mada je ponašanje majke označeno kao glavni uzročnik za toliko trajanje postupka, Sud je
obavezao portugalsku Vladu da podnosiocu predstavke isplati iznos od 20.000 evra na ime naknade neimovinske štete
za povredu prava na poštovanje porodičnog života. Videti Case of Maire v. Portugal, No. 48206/99 od 26. juna 2003.

222
 (4) Pravo deteta na pravilan i potpun razvoj. Pravo je deteta da mu budu
obezbeđeni najbolji mogući životni i zdravstveni uslovi za pravilan i potpun razvoj.796
Radi se, dakle, o jednom pravu deteta koje ima karakter najopštijeg principa koji prožima
primenu svih drugih prava deteta. Razvoj se, pri tom, mora sagledavati kao holistički
koncept, budući da se i sva druga prava deteta moraju vršiti tako da imaju za cilj pravilan
i potpun razvoj deteta. Otuda, mnoge obaveze koje su preuzele države članice Konvencije
o pravima deteta, a koje se odnose na zaštitu deteta od nasilja i eksploatacije, na zdravlje,
odgovarajući standard života, obrazovanje, slobodno vreme, igru ili rekreaciju, direktno
utiču na mogućnosti pravilnog i potpunog razvoja. 797 Sa druge strane, razvoj ne sme da
podrazumeva samo pripremu deteta za doba zrelosti, već mora da obuhvati optimalan
nivo uslova za život i razvoj deteta u detinjstvu, uključujući fizički, mentalni, duhovni,
moralni, psihološki i socijalni razvoj. Samo tako razvoj deteta biće u skladu sa ljudskim
dostojanstvom i uspešno će pripremiti dete za samostalni život u budućnosti. Ključnu
ulogu u obezbeđivanju optimalnog razvoja za dete imaju njegovi roditelji, razume se, u
okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, ali i drugi članovi porodice koji su
odgovorni za dete, a država je obavezna da im u tome pruži svaku moguću pomoć
(materijalna podrška, programi potpore u pogledu ishrane, odevanja, stanovanja itd). 798
Dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može dati
pristanak za preduzimanje medicinskog zahvata. 799 Na ovaj način dete koje je dostiglo
zadovoljavajući stepen zrelosti dobija priliku da o jednom od najvažnijih aspekata svog
pravilnog i potpunog razvoja donosi odluke samostalno. U savremenom medicinskom
pravu, naime, napušten je paternalizam u odnosu između lekara i pacijenta, koji je značio
da lekar ima samo zadatak da se na najbolji mogući način stara o pacijentu, zanemarujući
sasvim pacijentovu volju i njegove želje u pogledu lečenja. Umesto toga, odnos između
lekara i pacijenta danas se prvenstveno temelji na principu poštovanja autonomije
pacijenta i njegovih ličnih prava. Suština je tog principa da pacijent nije objekt medicine,
nego subjekt koji, uz pomoć lekara, slobodno odlučuje o svim merama koje se tiču

Videti, u istom smislu, odluku u Case of Sylvester v. Austria, No. 36812/97 od 24. jula 2003; odluku u Case of
Ignaccolo-Zenide v. Romania, No. 31679/96 od 25. januara 2000. itd. Slične odluke doneo je Evropski sud za ljudska
prava i u prva dva slučaja protiv Srbije. U obe odluke Sud je ocenio da vlasti Srbije nisu preduzele primerene i
delotvorne napore za izvršenje privremene mere o viđanju deteta, odnosno pravnosnažne sudske odluke o poveravanju
deteta, čime je bilo prekršeno pravo na poštovanje porodičnog života obe podnositeljke predstavke. U prvom slučaju,
IV opštinski sud u Beogradu nije uspeo da uruči sudski poziv tuženom D. M., zbog čega je podnositeljka predstavke V.
A. M. bila lišena kontakta sa svojom ćerkom S. M. čitavih 8 godina. Sud je obavezao državu Srbiju da V. A. M. isplati
iznos od 15.000 evra na ime naknade neimovinske štete i 4.350 evra na ime naknade sudskih troškova. Videti V. A. M.
protiv Srbije, predstavka br. 39177/05 od 13. marta 2007, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 53/2007. U drugom
slučaju, propuštanje Opštinskog suda u Krupnju da tokom 2 godine (od 18. marta 2005. do 14. marta 2007) izvrši
pravnosnažnu sudsku odluku o poveravanju deteta podnositeljki predstavke S. T. Evropski sud je takođe kvalifikovao
kao povredu prava na poštovanje porodičnog života, zbog toga što je podnositeljki predstavke bilo onemogućeno da
duže vreme uspostavi kontakt sa svojim detetom. Sud je podnositeljki predstavke dosudio iznos od 10.000 evra na ime
naknade neimovinske štete, kao i naknadu troškova sudskog postupka. Videti Tomić protiv Srbije, predstavka br.
25959/06 od 26. juna 2007, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 67/2007.
796
Videti čl. 62. st. 1. Porodičnog zakona. Konvencija o pravima deteta obavezuje države članice da „u najvećoj
mogućoj meri obezbede opstanak i razvoj deteta” (čl. 6. st. 2), a pravilni i potpuni razvoj deteta vezuje se za život „u
porodičnoj sredini, u atmosferi sreće, ljubavi i razumevanja” (Preambula).
797
Videti čl. 19, 24, 27, 28, 29, 31-39. Konvencije o pravima deteta.
798
Videti čl. 27. Konvencije o pravima deteta.
799
Videti čl. 62. st. 2. Porodičnog zakona.

223
njegovog života i zdravlja.800 Otuda se u savremenom pravu bez saglasnosti pacijenta ne
može, po pravilu, izvršiti nad njim nikakva dijagnostička i terapijska mera, odnosno takvi
postupci protivno volji pacijenta mogu se preduzimati samo u izuzetnim slučajevima koji
su određeni zakonom. 801 Kada je u pitanju dete, pravila medicinskog prava nalažu da
roditelji imaju pravo da se saglase sa preduzimanjem hirurških ili drugih medicinskih
intervencija nad svojim detetom dok je ono maloletno, ali da dete koje je dostiglo
zadovoljavajući stepen zrelosti može i samo doneti odluku o tome da li pristaje na
predloženi medicinski zahvat.802
(5) Pravo deteta na obrazovanje. Dete ima pravo na obrazovanje u skladu sa
svojim sposobnostima, željama i sklonostima, a ako je navršilo 15. godinu života i
sposobno je za rasuđivanje, dete može odlučiti o tome koju će srednju školu pohađati. 803
Pravo na obrazovanje jedno je od osnovnih i najvažnijih prava za svako dete, ali je
istovremeno i preduslov opšteg razvoja svakog društva. 804 Najpotpunije se ostvaruje kada
se radi o redovnom osnovnom školovanju, pošto je ustavnim i zakonskim normama
utvrđeno obavezno i besplatno osmogodišnje osnovno školovanje. 805 Što se tiče daljeg
školovanja deteta, država je dužna da podstiče razvoj različitih oblika srednjoškolskog
800
Videti opširnije Draškić, 1998, str. 253-261, Radišić, J. – M. Draškić – V. Vodinelić – M. Popović – V. Stambolović
– M. Samardžić, Povelja o pravima pacijenata, Pravo – teorija i praksa, br. 12/1999, str. 39-46, Draškić, M., Prava
pacijenata u Srbiji: staro vino u novoj boci?, Perspektive implementacije evropskih standarda u pravni sistem Srbije,
knjiga 3, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2013, str. 28-41.
801
Tako je i u našem pravu. Bez pristanka pacijenta ne sme se, po pravilu, nad njim preduzeti nikakva medicinska
mera, a medicinska mera protivno volji pacijenta, odnosno njegovog zakonskog zastupnika, može se preduzeti samo u
izuzetnim slučajevima koji su predviđeni zakonom i koji su u skladu sa lekarskom etikom. Izuzetni slučajevi su oni u
kojima je pacijent bez svesti, ili iz drugih razloga nije u stanju da saopšti svoj pristanak, a treba da bude preduzeta hitna
medicinska mera nad njim. U tom slučaju, medicinska mera može se preduzeti na osnovu konzilijarnog nalaza. Videti
čl. 15-18.. Zakona o pravima pacijenata (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 45/2013. Videti i čl. 5. Konvencije o
ljudskim pravima i biomedicini.
802
Štaviše, zdravstveni radnik dužan ja da čak i detetu koje nije dostiglo zadovoljavajući stepen zrelosti za samostalno
odlučivanje omogući da bude uključeno u donošenje odluke o pristanku na predloženu medicinsku meru. Videti čl. 19.
Zakona o pravima pacijenata To je često rešenje i u uporednom pravu. Tako, na primer, u pravu Norveške roditelji
nemaju pravo da izjavljuju saglasnost u ime deteta koje je navršilo 16 godina života, a maloletnici od 12-16 godina
imaju pravo da izraze svoje mišljenje u vezi sa predstojećom medicinskom intervencijom. Videti par. 4. Zakona o
pravima pacijenata Norveške. U engleskom pravu neophodna je saglasnost maloletnika starijeg od 16 godina za svaki
hirurški, medicinski ili stomatološki zahvat, što znači da je u tom slučaju uklonjena potreba da se zahteva saglasnost
roditelja. Videti par. 8. Zakona o reformi porodičnog prava (The Family Law Reform Act, 1969). Štaviše, u jednoj
veoma poznatoj sudskoj odluci Dom lordova je, kao najviši engleski sud, ocenio da lekar ima pravo da daje medicinske
savete ili preduzima tretmane u vezi sa kontracepcijom i u pogledu devojaka mlađih od 16 godina i bez prethodnog
odobrenja roditelja, pod uslovom da je devojka sposobna da razume savet lekara, da je lekar pokušao da je ubedi da o
tretmanu obavesti roditelje ili mu dopusti da on to učini, da je verovatno da će devojka početi ili nastaviti seksualne
odnose bez obzira na kontraceptivni tretman, da će njeno fizičko ili mentalno zdravlje biti narušeno u odsustvu saveta
ili tretmana te da je u njenom najboljem interesu da lekar postupa bez saglasnosti roditelja (tzv. „Gilik test
kompetencije”). Videti Gillick v. West Norfolk and Wisbech Area Health Authority (1985), 3 All E.R. 402. Opširnije o
pristanku maloletnika na medicinski zahvat u međunarodnom i uporednom pravu, videti Van Bueren, 1998, str. 310-
312, Ivović, N., Saglasnost za medicinsku intervenciju i odgovornost ljekara, Pravni fakultet, Podgorica, 2004, str. 157-
175.
803
Videti čl. 83. Porodičnog zakona. Videti i čl. 28-29. Konvencije o pravima deteta, čl. 2. Prvog protokola uz
Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i čl. 13. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.
804
Tako, prema stanovištu Svetske banke, ulaganje u obrazovanje države treba da smatraju „ulaganjem u ljudski
kapital, jer se bez obrazovanja neće dogoditi nikakav razvoj”. Navedeno prema Van Bueren, 1998, str. 232.
805
Videti čl. 71. Ustava, čl. 4. st. 1. i čl. 5. st. 1. Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju (Službeni glasnik
Republike Srbije, br. 55/2013). Konvencija o pravima deteta (čl. 28. st. 1. tačka a) i Međunarodni pakt o ekonomskim,
socijalnim i kulturnim pravima (čl. 13. st. 2. tačka a), takođe, obavezuju države članice da osnovno obrazovanje učine
obaveznim i besplatnim za sve. Uprkos tome, u nekim zemljama roditelji uopšte nisu dužni da upisuju dete u državnu
ili privatnu osnovnu školu, već ga mogu podučavati i oni sami u svojoj kući. Videti, na primer, čl. 76. Ustava Danske.

224
obrazovanja i učini ga dostupnim svoj deci, te da omogući svima sticanje visokog
obrazovanja na osnovu individualnih sposobnosti, 806 ali glavnu ulogu u obezbeđivanju
daljeg školovanja za dete imaju njegovi roditelji prema svojim mogućnostima. To znači
da ne postoji pravna obaveza roditelja da u svakom slučaju, i na štetu svojih osnovnih
životnih potreba, osiguraju detetu srednje, više i visoko stručno obrazovanje. Doduše, isto
je tako nesumnjivo i da će se većina roditelja dobrovoljno odreći mnogih svojih potreba
kako bi deci obezbedili što bolje i potpunije obrazovanje. Roditelji, sa druge strane,
moraju dobro poznavati svoje dete, njegove dispozicije i sklonosti, kako bi njihovo
staranje o obrazovanju deteta imalo više karakter podsticanja deteta da samo izabere
struku za koju ima sposobnosti i sklonosti, a ne nametanja gotovih uzora na osnovu
odluke roditelja.807
Posebnu važnost ima i odredba koja zahteva da se disciplina u školama može
sprovoditi samo na način koji je u skladu sa ljudskim dostojanstvom deteta i uz
poštovanje ostalih prava deteta. 808 To znači da su sve forme fizičkog kažnjavanja – bez
obzira da li su stroge ili blage i bez obzira da li prouzrokuju fizički bol ili duševnu patnju
– apsolutno neprihvatljive disciplinske mere. Umesto njih, škole treba ohrabrivati da
uvode pozitivne, nenasilne metode školske discipline. Sa druge strane, učešće dece u
školskom životu uopšte, a posebno u disciplinskim postupcima koji se vode u školi, treba
da bude posebno podsticano, kao deo procesa učenja i sticanja iskustva u ostvarivanju
prava deteta. 809

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Kembel i Kosans protiv Ujedinjenog Kraljevstva (Campbell and Cosans v. The United
Kingdom).
Ovaj postupak pokrenule su majke dvojice dečaka iz Škotske. Naime, prema pravilima common
law-a učitelji u Škotskoj, i to kako u državnim, tako i u svim drugim školama, imaju pravo da na osnovu
svog statusa određuju mere telesnog kažnjavanja učenika radi poboljšavanja discipline. Samo preterana,
arbitrarna ili surova kazna, odnosno kazna koju bi učitelj preduzeo iz neodgovarajućih motiva, smatra se
nedopuštenom. Sama telesna kazna se, u oba slučaja o kojima je ovde reč, sastojala u udaranju kožnim
štapom po dlanovima učenika.
Gospođa Kembel ima sina Gordona, koji je rođen 1969. godine. U osnovnoj školi koju je on
pohađao telesno kažnjavanje učenika tradicionalno se upotrebljavalo kao disciplinska mera. Gospođa
Kembel zahtevala je, stoga, da joj školske vlasti pruže garancije da prema Gordonu neće biti primenjivane
telesne mere disciplinovanja, ali je njen zahtev bio odbijen. Iako Gordon nijednom nije bio fizički kažnjen
za vreme svog školovanja (do jula 1979), gospođa Kembel pokrenula je postupak pred Evropskim sudom

806
Države su dodatno obavezane da preduzimaju i druge odgovarajuće mere radi unapređivanja srednjoškolskog i višeg
obrazovanja, kao što su postepeno uvođenje besplatne nastave i obezbeđivanje finansijske pomoći siromašnim
porodicama kako bi deca mogla nastaviti školovanje. Videti čl. 28. st. 1. tačke b i c Konvencije o pravima deteta i čl.
13. st. 2. tačke b i c Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Komitet za prava deteta
izrazio je zabrinutost zbog visokih troškova obrazovanja u srednjim školama SFRJ prilikom rasprave o njenom
inicijalnom izveštaju. Videti Handbook, 2002, str. 418.
807
Širi izbor adekvatne škole za dete garantuje i paralelno postojanje javnih i privatnih škola, nacionalnih i stranih
škola, odnosno verskih škola koje osnivaju verske zajednice. Videti čl. 44. st. 2. Ustava Republike Srbije i čl. 13-14.
Zakona osnovnom obrazovanju i vaspitanju.
808
Videti čl. 28. st. 2. Konvencije o pravima deteta. Komitet za prava deteta u više navrata je izražavao zabrinutost
zbog uporne prakse sprovođenja fizičkog kažnjavanja u javnim i privatnim školama mnogih zemalja, uprkos
zakonskim zabranama (na primer, u Engleskoj, Japanu, Kanadi, Zimbabveu, Siriji, Gvatemali, Nigeriji itd.). Opširnije
videti Handbook, 2002, str. 424-426. Opštu zabranu podvrgavanja mučenju odnosno svirepom, nečovečnom ili
ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju sadrži čl. 7. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.
809
Komitet za prava deteta, Opšti komentar, 1, 2001, str. 256-257. Navedeno prema Handbook, 2002, str. 424.

225
za ljudska prava. Pozvala se na to da se praktikovanje telesnog kažnjavanja u školi protivi 2. članu Prvog
protokola uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, koji obavezuje države članice da poštuju pravo
roditelja da deci obezbede takvo obrazovanje i nastavu koji su u skladu sa njihovim religioznim i
filozofskim uverenjima.
Sin gospođe Kosans, Džefri, rođen je 1961. godine i pohađao je jednu srednju školu u Škotskoj. U
septembru 1976. godine naređeno mu je da se javi asistentu upravitelja škole kako bi primio telesnu kaznu
zbog toga što je pokušao da od škole do kuće prođe zabranjenim kraćim putem preko groblja. Po očevom
savetu, Džefri se javio službeniku škole, ali je odbio da prihvati telesnu kaznu. Zbog toga je bio
momentalno suspendovan iz škole, sve do trenutka kada bude bio spreman da se podvrgne fizičkom
kažnjavanju. Na zahtev roditelja, škola je potvrdila da se Džefri može vratiti na nastavu samo ako bude
poštovao pravila škole i disciplinske mere koje su propisane. Gospođa Kosans takođe se u postupku pred
Evropskim sudom za ljudska prava pozvala na povredu prava roditelja da njihova deca budu školovana u
skladu sa njihovim religioznim i filozofskim uverenjima (član 2. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju
o ljudskim pravima).
Evropski sud za ljudska prava je, najpre, izneo stav da je istina da je dnevno održavanje discipline u
školama o kojima se radilo u ovom slučaju zaista bilo prepušteno svakom učitelju, ali ne na osnovu
ovlašćenja koja su im bila preneta od strane države, nego na osnovu pravila koja statusu učitelja daje
common law. Uprkos tome, država je i u Škotskoj preuzela obavezu da formuliše generalnu politiku u
odnosu na obrazovanje u državnim školama. Stoga, član 2. Prvog protokola implicira da je država u
ispunjavanju funkcija koje je preduzela u odnosu na obrazovanje dece dužna da vodi računa da informacije
ili znanja koja su uključena u školske kurikulume budu preneta na objektivan, kritički i pluralistički način.
Drugim rečima, državama je zabranjeno da u obrazovanju teže ostvarivanju indoktrinacije koja ne poštuje
religijska i filozofska uverenja roditelja. Sud je, najzad, zaključio da se pojam „filozofska uverenja” odnosi
na sve važne i suštinske aspekte ljudskog života i ponašanja, što znači i na integritet jedne osobe, prikladno
ponašanje ili nešto drugo što bi moglo trpeti zbog nanošenja telesne kazne ili stresa koji stvara rizik od
postojanja takve kazne. Na osnovu takve ocene, Sud je našao da su gospođe Kembel i Kosans bile žrtve
povrede prava koje im garantuje član 2. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. U
posebnoj, kasnijoj odluci obema je dosuđena naknada sudskih troškova, a Džefri Kosans dobio je i ukupnu
naknadu za imovinsku i neimovinsku štetu koju je pretrpeo zbog izbacivanja iz škole u iznosu od 3.000
funti sterlinga. 810

(6) Pravo deteta da preduzima pravne poslove (poslovna sposobnost deteta).

Pravo deteta da preduzima pravne poslove zavisi od uzrasta deteta, sa jedne strane, i od
vrste pravnog posla o kome je u konkretnom slučaju reč, sa druge strane. Sa gledišta
poslovne sposobnosti, dakle, deca se u našem pravu mogu podeliti u tri kategorije: (a)
mlađi maloletnici, (b) stariji maloletnici i (c) maloletnici čije su lične izjave volje uslov
za punovažnost pravnog posla.
(a) Mlađi maloletnik je dete koje nije navršilo 14. godinu života i koje može
preduzimati pravne poslove kojima pribavlja isključivo prava (poklon, posluga, zajam
bez kamate itd.), pravne poslove kojima ne stiče ni prava ni obaveze i pravne poslove
malog značaja. 811 Svi ostali pravni poslovi deteta mlađeg od 14. godina apsolutno su

810
Videti Case of Campbell and Cosans v. The United Kingdom, No. 7511/76 i 7743/76 od 29. januara 1982. i 21.
februara 1983.
811
Videti čl. 64. st. 1. Porodičnog zakona. Opšta karakteristika uporednopravnih rešenja ovog pitanja jeste veća
postupnost u sticanju poslovne sposobnosti i niža starosna granica potrebna za obavljanje pojedinih kategorija poslova
nego što je to bio slučaj prema rešenju našeg ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima. Tako, u švajcarskom
pravu maloletnik sposoban za rasuđivanje može, bez obzira na uzrast, samostalno zaključivati dobročine pravne
poslove. Videti čl. 19. Švajcarskog građanskog zakonika. U slovenačkom pravu maloletnik stariji od 15 godina može
samostalno zaključivati sve pravne poslove, a saglasnost roditelja potrebna mu je samo za poslove koji su tako važni da
bitno utiču na život maloletnika ili mogu uticati na njegov život nakon što postane punoletan. Videti čl. 108. Zakona o
braku i porodičnim odnosima Slovenije. Maloletnik stariji od 10 godina u grčkom pravu, a od 7 godina u nemačkom
pravu, može zaključivati sve poslove uz saglasnost zakonskog zastupnika, a samostalno može preduzimati poslove

226
ništavi (teretni pravni poslovi, poslovi velikog značaja ili velike vrednosti) i ne proizvode
nikakva pravna dejstva, bez obzira na to da li ih je preduzeo maloletnik sam ili uz
saglasnost svog zakonskog zastupnika.
(b) Stariji maloletnik je dete koje je navršilo 14. godinu života i koje može
preduzimati, pored pravnih poslova koji su dopušteni mlađem maloletniku, i sve ostale
pravne poslove uz prethodnu ili naknadnu saglasnost roditelja.812 Njegova poslovna
sposobnost je, pri tom, ograničena u tri pravca.
Prvo, stariji maloletnik ima pravo da, isto kao i mlađi maloletnik, samostalno
sklapa pravne poslove kojima pribavlja isključivo prava, pravne poslove kojima ne stiče
ni prava ni obaveze i pravne poslove malog značaja, te ga u takvim poslovima ne moraju
zastupati roditelji kao zakonski zastupnici.
Drugo, stariji maloletnik ima pravo da preduzima sve ostale pravne poslove, ali je
za njihovu punovažnost potrebna prethodna ili naknadna saglasnost roditelja kao
zakonskih zastupnika, a za poslove raspolaganja nepokretnom imovinom i pokretnom
imovinom velike vrednosti i prethodna ili naknadna saglasnost organa starateljstva. 813
Treće, dete koje je navršilo 15. godinu života može preduzimati pravne poslove
kojima upravlja i raspolaže svojom zaradom ili imovinom koju je steklo sopstvenim
radom.814 Inače, radni odnos može da zasnuje maloletnik koji ima najmanje 15 godina,
ali samo uz pismenu saglasnost roditelja i ako takav rad ne ugrožava njegovo zdravlje,
moral i obrazovanje, odnosno ako takav rad nije zabranjen zakonom. 815 Poslovna
sposobnost deteta je ovde ograničena u tom smislu što svojom zaradom i imovinom koju
je steklo svojim radom može slobodno da upravlja i raspolaže te da zaključuje sve pravne
poslove koji se odnose na ono što je stekao radom, nezavisno od saglasnosti svojih
roditelja kao zakonskih zastupnika i bez obzira na vrednost tih poslova. Ova
maloletnikova sposobnost samostalnog preduzimanja pravnih poslova nije, međutim,
ograničena samo na upravljanje i raspolaganje onim što se neposredno dobije kao
naknada za rad, već se odnosi i na sve ono što vodi poreklo od samostalnog rada (stvari
pribavljene iz zarade, kamate, plodovi, prihodi, naknada štete, pravična naknada po
osnovu eksproprijacije itd.).
Najzad, maloletnik koji nije stekao potpunu poslovnu sposobnost parnično je
sposoban u granicama priznate poslovne sposobnosti. 816

kojima pribavlja neku korist za sebe. Videti čl. 134–135. Grčkog građanskog zakonika i par. 104–113. Nemačkog
građanskog zakonika. Opširnije Stanković, 1982, II, str. 1215. i dalje, Vodinelić, V., Funkcije poslovne sposobnosti
maloletnika, Pravo – teorija i praksa, br. 3/1999, str. 31-44.
812
Videti čl. 64. st. 2. Porodičnog zakona.
813
Videti čl. 193. st. 3. Porodičnog zakona. Inače, saugovarač poslovno nesposobnog lica, koji nije znao za njegovu
poslovnu nesposobnost ili je bio prevaren da postoji odobrenje zakonskog zastupnika, ima pravo da u roku od 30 dana
odustane od ugovora koji je zaključio sa njim bez odobrenja njegovog zakonskog zastupnika ili da pozove zakonskog
zastupnika poslovno nesposobnog lica da se u roku od 30 dana izjasni da li odobrava taj ugovor. Videti čl. 56–58.
Zakona o obligacionim odnosima. Opširnije videti Perović, 1980, str. 246–249.
814
Videti čl. 64. st. 3. Porodičnog zakona.
815
Videti čl. 24. st. 1. i čl. 25. Zakona o radu (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 24/2005). Slično i čl. 66. st. 4.
Ustava.
816
Videti čl. 75. st. 3. Zakona o parničnom postupku. Nažalost, ranija odredba čl. 55. st. 2. Zakonika o krivičnom
postupku (Službeni list SRJ, br. 79/2001......Službeni glasnik Republike Srbije, br. 121/2012) prema kojoj je maloletnik
koji je navršio 16 godina mogao samostalno pokrenuti krivični postupak podnošenjem predloga ili privatne tužbe,
izostavljena je iz sada važećeg teksta Zakonika o krivičnom postupku (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 72/2011).

227
 (c) Maloletnik čije su lične izjave volje uslov za punovažnost pravnog posla
jeste dete, bez obzira na uzrast, koje pravni posao mora da preduzme lično kako bi pravni
posao bio punovažan. Naime, za razliku od pravnih poslova mlađih i starijih maloletnika,
koje uvek mogu preduzimati i njihovi roditelji kao zakonski zastupnici, postoje neke
situacije u kojima nema nikakve mogućnosti da roditelji zastupaju svoje dete, budući da
se radi o ličnim izjavama volje deteta koje se tiču njegovog statusa i koje ono mora da
preduzima potpuno samostalno. To su, drugim rečima, neke posebne poslovne
sposobnosti koje ovlašćuju dete da punovažno preduzima pravne poslove na osnovu
samog zakona. Tako, na primer, samo maloletnik stariji od 16 godina ima pravo da
pokrene postupak za izdavanje sudske dozvole za sklapanje braka, 817 maloletnik koji je
navršio 16. godinu života i koji je sposoban za rasuđivanje mora lično da prizna
očinstvo, 818 dete koje je navršilo 16. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje ima
pravo na davanje lične saglasnosti sa priznatim očinstvom, 819 prekid trudnoće može se
izvršiti samo na zahtev trudne žene koja je starija od 16 godina, 820 maloletnik koji je
navršio 15 godina života i sposoban je za rasuđivanje ima pravo da sačini testament, 821
dete starije od 14 godina ima pravo na davanje saglasnosti za sticanje i prestanak
državljanstva, 822 dete koje je navršilo 10. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje
ima pravo na davanje saglasnosti sa zasnivanjem usvojenja, 823 dete koje je navršilo 10.
godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje ima pravo na davanje saglasnosti sa
promenom ličnog imena itd. 824
(7) Pravo deteta na slobodno izražavanje mišljenja. Dete koje je sposobno da
formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja, ali i pravo da
blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna kako bi moglo formirati
sopstveno mišljenje. 825 Ono što je još važniji deo ovog prava deteta jeste obaveza
državnih organa da mišljenju deteta posvete dužnu pažnju u svim pitanjima koja ga se
tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa
godinama i zrelošću deteta. Dete koje je navršilo 10. godinu života ima pravo da
slobodno i neposredno izrazi svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u
kome se odlučuje o njegovim pravima, odnosno da se samo, ili preko nekog drugog lica
ili ustanove, obrati sudu ili organu uprave i zatraži pomoć u ostvarivanju svog prava na
slobodno izražavanje mišljenja. Najzad, sud i organ uprave dužni su da prilikom
utvrđivanja mišljenja deteta sarađuju sa školskim psihologom odnosno organom
starateljstva, porodičnim savetovalištem ili drugom ustanovom specijalizovanom za
posredovanje u porodičnim odnosima, a u prisustvu lica koje dete samo izabere. 826

817
Videti čl. 23. Porodičnog zakona i čl. 80. st. 1. Zakona o vanparničnom postupku.
818
Videti čl. 46. i 305. st. 3. Porodičnog zakona.
819
Videti čl. 49. Porodičnog zakona.
820
Videti čl. 2. st. 2. Zakona o postupku prekida trudnoće u zdravstvenoj ustanovi.
821
Videti čl. 79. Zakona o nasleđivanju.
822
Videti čl. 9. st. 3, čl. 13. st. 4, čl. 20. st. 4, čl. 21. st. 2. i čl. 22. st. 5. Zakona o državljanstvu Republike Srbije
(Službeni glasnik Republike Srbije, br. 135/2004).
823
Videti čl. 98. Porodičnog zakona.
824
Videti čl. 346. st. 2. Porodičnog zakona.
825
Videti čl. 65. st. 1. i 2. Porodičnog zakona. Videti i čl. 12. st. 1. i čl. 13. st. 1. Konvencije o pravima deteta.
826
Videti čl. 65. st. 3-6. Porodičnog zakona. Videti i čl. 12. st. 2. Konvencije o pravima deteta.

228
 Pravo deteta na slobodno izražavanje mišljenja više puta je u literaturi i praksi
Komiteta za prava deteta bilo označeno kao opšti princip koji ima fundamentalnu važnost
u svim aspektima primene Konvencije o pravima deteta. 827 U suštini, ono afirmiše dete
kao osobu koja je ravnopravna i kompetentna da izražava svoje stavove u svim pitanjima
koja se na nju odnose, ali i obavezuje odrasle da dete saslušaju te da stavovima deteta
pridaju dužnu pažnju u skladu sa njegovim godinama i zrelošću. Ovo je pravo, dakle, deo
jednog još opštijeg prava deteta, a to je pravo na participaciju, koje znači da ne postoji
oblast života – od tradicionalnog roditeljskog autoriteta u kući do onog u školi ili
zdravstvenoj ustanovi – u kojoj nema mesta za poglede deteta prilikom donošenja svake
odluke koja je važna za njegov život. Dete na taj način postaje aktivni partner koji
učestvuje, a ne pasivni prenosnik želja njegovih roditelja. Participacija je i u psihološkom
smislu veoma povoljna za dete, zato što podstiče samopouzdanje, promoviše raznovrsne
mogućnosti deteta, učvršćuje razumevanje za demokratske procese, doprinosi razvoju
osećanja autonomije, nezavisnosti, socijalne kompetencije i otpornosti.
Svakako da je posebno važna uloga državnih organa u tome da osiguraju da
pogledi i stavovi deteta budu relevantni faktor prilikom odlučivanja, tako što će detetu
uvek biti ponuđena mogućnost da se i ono čuje, ali i time što će olakšavati prihvatanje i
promovisanje kulture poštovanja za stavove, mišljenja i poglede dece te što će za njihovo
aktivno učešće u odlučivanju pridobijati podršku svih onih koji su u svakodnevnom
kontaktu sa decom (učitelji, nastavnici, lekari, socijalni radnici, policajci, sudije itd.).
Za ostvarivanje ovog prava nije predviđena nikakva donja starosna granica, osim
one koja nalaže da se radi o detetu koje je sposobno da formira svoje mišljenje. Imajući u
vidu da i sasvim mala deca imaju sposobnost da kreiraju i na odgovarajući način
saopštavaju svoje mišljenje, očigledno je da nikakvo pravno propisivanje godina ne bi ni
bilo poželjno.828 Ako je, pak, dete starije od 10 godina, zakonska je pretpostavka da je
ono dostiglo zadovoljavajuću zrelost da može uvek da iznese svoje mišljenje, i to u
svakom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima, odnosno da može uvek od
suda ili organa uprave zatražiti pomoć u ostvarivanju svog prava na slobodno izražavanje
mišljenja. Sa druge strane, detetu je priznato pravo da slobodno izražava svoje mišljenje,
što znači da dete ne bi smelo da trpi nikakav pritisak ili uticaj koji bi mogao da utiče tako
da dete spreči ili, možda, natera da iznosi svoje mišljenje protiv svoje volje.829 Mišljenju
deteta mora se posvetiti dužna pažnja, iz čega proizilazi aktivna obaveza da se dete ne
samo sasluša nego i da njegovi pogledi budu uzeti ozbiljno u skladu sa njegovim
godinama i zrelošću. To, naravno, ne znači da će odluka neminovno i uvek biti u skladu
sa mišljenjem deteta, ali je važno da dete dobije objašnjenje zbog čega je morala biti
doneta drugačija odluka. Najzad, pravo je deteta da se izjašnjava o svim pitanjima koja ga
se tiču, tako da ne postoji nikakva lista pitanja od interesa za dete niti su ta pitanja
ograničena sadržinom Konvencije o pravima deteta ili tekstom nekog drugog zakona.
Pravo na participaciju treba da bude primenjeno na sva pitanja koja su od interesa ili
važnosti za dete odnosno koja mogu uticati na njegov život (na primer, prilikom
zasnivanja usvojenja ili hraniteljstva, u postupku donošenja odluke o vršenju roditeljskog
prava, u disciplinskom postupku u kome dete treba da bude kažnjeno izbacivanjem iz
827
Videti Van Bueren, 1998, str. 131, Handbook, 2002, str. 159.
828
Zbog toga je Komitet za prava deteta više puta kritikovao one države (na primer, Finsku) koje su odredile donju
granicu godina deteta kao relevantnu za vršenje ovog prava. Videti Handbook, 2002, str. 164.
829
U tom smislu i Handbook, 2002, str. 164.

229
škole, kada lokalna vlast donosi odluku o mestu na kome će se izgraditi igralište za decu,
prilikom osmišljavanja mera za smanjenje broja saobraćajnih udesa itd.). Najzad, da bi
dete moglo sa uspehom da ostvari ovo pravo, neophodno je da ima slobodu da traži,
prima i daje informacije i ideje svih vrsta i bez ikakvog ograničavanja. Drugim rečima,
pravo na informacije o svim mogućim aspektima i posledicama odluka koje treba da
donese preduslov je da bi dete uopšte moglo ostvarivati pravo na participaciju.

2. Roditeljsko pravo

(1) Pojam roditeljskog prava

Da bi roditelji mogli vaspitavati svoje dete kao korisnog člana društva, oni imaju
izvesna prava i dužnosti prema njemu. Ukupnost prava i dužnosti roditelja da se brinu o
ličnosti, pravima i interesima svog maloletnog deteta uobičajeno se u našem pravu
označava pojmom roditeljskog prava. 830 Termin „roditeljsko pravo”, međutim, nije
sasvim odgovarajući, jer okosnicu ovog pojma i njegov smisao predstavljaju dužnosti
roditelja, pa je zato roditeljsko pravo i zakonski definisano kao pravo koje je izvedeno iz
dužnosti roditelja i koje postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i
interesa deteta. 831 Uprkos tome, termin „roditeljsko pravo” zadržan je u Porodičnom
zakonu, i to iz dva razloga. Sa jedne strane, namera je bila da se i time afirmiše pravo
deteta da se upravo roditelji – pre nego iko drugi – imaju starati o detetu, a sa druge
strane, termin „roditeljsko pravo”zadržan je i zbog toga što bi izraz „roditeljska
odgovornost” u srpskom jeziku mogao napraviti zabunu u odnosu na pojam odgovornosti
roditelja za štetu koju dete pričini trećim licima.832
Roditeljsko pravo je strogo lično pravo roditelja, koje se po pravilu ne može
prenositi na druga lica, niti se roditelji po pravilu mogu odreći roditeljskog prava (osim
davanjem saglasnosti za zasnivanje usvojenja ili faktičkim napuštanjem deteta). Roditelje
koji vrše roditeljsko pravo u skladu sa zakonom niko ne sme ometati ili neovlašćeno

830
Tako Eisner, 1950, str. 145, Begović, 1957, str. 166, Prokop, 1972, str.141, Mladenović, 1981, II, str. 200, Bakić,
1988, str. 348, Đurović, 1988, str. 190, Zupančič, 1993, str. 114, Alinčić i dr., 1994, str. 211.
U uporednom pravu sreću se termini „roditeljska odgovornost” (parental responsibility) u engleskom pravu,
„roditeljska prava i odgovornosti” (parental rights and responsibilities) u irskom pravu, „roditeljski autoritet” (autorité
parentale) u francuskom pravu, „roditeljska briga” (elterliche Sorge) u nemačkom pravu, „roditeljska vlast” u
italijanskom pravu (potestá dei genitori), u portugalskom pravu (poder paternal) i u španskom pravu (patria potestas)
itd.
831
Videti čl. 67. Porodičnog zakona. Čuveni engleski sudija Lord Denning definisao je, na primer, roditeljsko pravo u
jednoj sudskoj odluci kao "’iščezavajuće pravo’, koje počinje kao pravo potpune kontrole, a završava se kao nešto što
je samo malo više od saveta". Videti Gillick v. West Norfolk and Wisbech Area Health Authority (1985), 3 All E.R.
402.
832
Upravo zbog toga što okosnicu roditeljskog prava i njegov smisao predstavljaju dužnosti roditelja, u nekim
zakonskim tekstovima iz uporednog prava termin "roditeljsko pravo" zamenjen je institutom "odgovornosti
roditelja".Videti, na primer, par. 2–4. engleskog Zakona o deci (Children Act, 1989) i par. 163. st. 1. Nemačkog
građanskog zakonika. Institut odgovornosti roditelja preuzela je i Konvencija o pravima deteta (čl. 18. st. 1). No, treba
skrenuti pažnju da se pojam „odgovornost roditelja” (parental responsibility), kao porodičnopravni institut, u
engleskom jeziku razlikuje od instituta građanskopravne odgovornosti (liability), koji funkcioniše na terenu građanskog
prava. Odgovornost roditelja je, inače, pravni pojam koji, zajedno sa pojmovima „prava deteta” i „najbolji (najveći)
interes deteta”, treba da na savremeniji način odredi odnos roditelja i deteta. Osnovnu odliku ovog pojma čini to što on
sugeriše izgrađivanje novog sistema pravne i etičke valorizacije deteta kao pravnog subjekta i posebne uloge roditelja u
pravilnom razvoju i podizanju deteta.

230
ograničavati, ali se roditeljsko pravo može ograničiti, pa i oduzeti, pod uslovima i na
način propisan zakonom.
Oba roditelja su nosioci roditeljskog prava koje stiču danom rođenja deteta. 833
Izuzetno, samo jednom roditelju pripada roditeljsko pravo u sledećim slučajevima: (a)
ako je drugi roditelj umro, (b) ako drugi roditelj nije poznat i (c) ako je drugi roditelj lišen
roditeljskog prava. Roditeljsko pravo ne može imati niko drugi osim majke i oca zajedno,
odnosno samo majke ili samo oca u slučajevima kada roditeljsko pravo pripada samo
jednom roditelju. Roditeljsko pravo jedino još može steći usvojitelj nad usvojenikom,
pošto usvojenjem nastaju odnosi koji postoje između deteta i roditelja.
Roditeljsko pravo je sastavljeno od dužnosti i prava roditelja.
Dužnosti roditelja imaju pretežni značaj u sadržini roditeljskog prava, jer vršeći
svoje dužnosti prema detetu roditelji ostvaruju i štite njegova prava i interese. Otuda su
dužnosti roditelja u korelativnom odnosu sa pravima deteta. Dužnosti roditelja, odnosno
prava deteta koja proizlaze iz roditeljskog prava, imaju za cilj da se dete fizički, moralno
i intelektualno osposobi za zdravog, korisnog i uspešnog člana društva. Podizanje deteta i
njegovo osposobljavanje za samostalan život, međutim, u interesu je ne samo deteta i
njegovih roditelja nego i cele društvene zajednice. Roditeljsko pravo, dakle, nije samo
subjektivno pravo roditelja prema detetu koje od njih potiče, nego je ono istovremeno i
pravni instrument pomoću koga roditelji treba da ispune zadatke koje im je društvo
namenilo u cilju uspešnog odgajanja potomstva.
Prava roditelja, kao sastavni deo pojma roditeljskog prava, pripadaju roditeljima
kako bi mogli što bolje i efikasnije da izvršavaju svoje dužnosti prema detetu, kao i da bi
mogli isključiti svako treće lice koje bi neovlašćeno pokušalo da preuzme vršenje
roditeljskog prava (na primer, treće lice neovlašćeno zadržava dete kod sebe). Prava

833
Interesantan slučaj dogodio se pre mnogo godina u francuskoj sudskoj praksi, kada je jedan vanbračni otac pokušao
da preduzme neke posebne zdravstvene mere prema majci svog vanbračnog deteta, a u nastojanju da se po svaku cenu
sačuva plod. Sud je takav zahtev odbio sa obrazloženjem da se roditeljsko pravo stiče tek nakon rođenja deteta, te da bi
suprotno postupanje značilo povredu fizičkog integriteta majke, koja je do porođaja jedini i prirodni čuvar deteta koje
je u njoj. Videti Revue trimestrielle de droit civil, 1957, No. 2, str. 310–312.
Evropska komisija za ljudska prava takođe je nekoliko puta bila u prilici da se izjašnjava o pravu na abortus. Komisija
je tako utvrdila da trudnoća i prekid trudnoće predstavljaju deo privatnog života te da zakonski režim u vezi sa
abortusom jeste mešanje u privatni život, ali nije prihvatila da je u odnosu na oca nerođenog deteta prekršen član 8.
Konvencije, čak ni ukoliko je abortus u suprotnosti sa njegovim najiskrenijim uverenjima, zato što je to mera čiji je cilj
zaštita prava majke. Komisija je stoga zaključila da se član 8. Konvencije ne može tumačiti toliko široko da obuhvati i
pravo oca da bude konsultovan o abortusu koji žena želi da obavi protivno njegovoj volji (Brüggemann and Scheuten v.
Germany, No. 6959/75 od 19.maja 1976). Teme u vezi sa abortusom, međutim, neminovno su otvorile i pitanje o tome
da li se pravo na život, garantovano čl. 2. Evropske konvencije o ljudskim pravima, odnosi i na život fetusa. Naime,
prilikom svakog tumačenja prava potencijalnog oca na poštovanje njegovog privatnog i porodičnog života prvo treba
uzeti u obzir pravo na poštovanje privatnog života žene koja je u drugom stanju; trudnoća, njen nastanak ili prekid
primarno se tiču žene. ’Život’ fetusa blisko je povezan sa životom trudnice i ne može se posmatrati odvojeno od njega.
Kada bi, drugim rečima, zaštita fetusa na osnovu člana 2. Konvencije bila bez ikakvog ograničenja smatrana
apsolutnom, moralo bi se zaključiti da je pobačaj zabranjen čak i ako nastavak trudnoće ozbiljno ugrožava život
trudnice. To bi nadalje značilo da ’nerođeni život’ (unborn life) fetusa ima veću vrednost od života same trudnice.
Pravo na život osobe koja je već rođena stoga bi bio predmet daljih ograničenja, što je za Komisiju bilo i ostalo
neprihvatljivo (X v. UK, No. 8416/78 od 13. maja 1980). Evropski sud za ljudska prava, najzad, potvrdio je nedavno da
ne bi bilo ni poželjno niti je moguće da se Sud apstraktno izjašnjava o tome da li je i nerođeno dete osoba u smislu čl.
2. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Videti Case of Vo v. France, No. 53924/00 od 8. jula 2004. Stoga bi se
najkraće moglo reći da preciznog stava u praksi Komisije i Suda nema, da je svaki pojedinačni slučaj do sada
specifično razmatran i da opšte prihvaćeni standard još uvek ne postoji. Videti opširnije Paunović, M., Jurisprudencija
Evropskog suda za ljudska prava, Beograd, 1993, str. 50, Vodinelić, V., Moderni okvir prava na život, Pravni život, br.
9/1995, str. 19.

231
roditelja nisu, međutim, u korelativnom odnosu sa dužnostima deteta. Naime, roditeljsko
pravo pripada kao subjektivno pravo roditeljima samo u odnosu na njihovo maloletno
dete, odnosno izuzetno i u odnosu na punoletno dete ukoliko je, iz zakonom utvrđenih
razloga, došlo do produženja roditeljskog prava. Razumljivo je, stoga, što iz sadržine
roditeljskog prava ne proizlaze nikakve pravne obaveze deteta prema roditeljima, zbog
njegovog maloletstva i nesposobnosti za samostalan život. Otuda zakonsku odredbu o
dužnosti deteta da roditeljima pomaže u skladu sa svojim godinama i zrelošću, 834 treba
shvatiti kao preporuku i jednu od poželjnih vrednosti u odnosima roditelja i deteta, a ne
kao pravnu obavezu. Razumljivo je samo po sebi da će ostvarenje takve sadržine zavisiti,
pre svega, od vaspitnog uticaja roditelja na dete, ali i da će se to nalaziti izvan
normativnog uređenja određenih prava i dužnosti o kojima je ovde reč. Jedina zakonska
obaveza deteta prema njegovim roditeljima sastoji se u obavezi punoletnog deteta, kao i
maloletnika starijeg od 15 godina koji radom stiče zaradu ili ima prihode od imovine, da
izdržava svoje roditelje pod uslovima određenim zakonom. 835

(2) Sadržina roditeljskog prava

Sadržinu roditeljskog prava čine prava i dužnosti roditelja koje se odnose na: (a)
staranje o ličnosti deteta, (b) zastupanje deteta, (c) izdržavanje deteta i (d) imovinu deteta.

(A) Staranje o ličnosti deteta

Roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, a pojam staranja obuhvata:
određivanje ličnog imena, čuvanje, podizanje, vaspitavanje i obrazovanje deteta. Sastavni
deo prava roditelja da se staraju o detetu jeste i njihovo pravo da dobijaju sva obaveštenja
o svom detetu od obrazovnih i zdravstvenih institucija koje imaju odgovarajuća saznanja
o detetu.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj T. P. i K. M. protiv Ujedinjenog Kraljevstva (T. P. and K. M. v. The United Kingdom).
T. P., prva podnositeljka predstavke, rodila je kao 17-godišnjakinja svoju ćerku K. M., drugu
podnositeljku predstavke, u januaru 1983. godine. Između 1984. i 1987. godine nadležna služba socijalnog
staranja u jednom londonskom predgrađu posumnjala je u to da je devojčica seksualno zlostavljana,
delimično zbog stalnih urinarnih infekcija od kojih je patila, a delimično i zbog njenog ponašanja. U
novembru 1987. godine socijalni radnik i konsultant, dečiji psihijatar dr V., ispitivali su devojčicu, tada
staru 4 godine i 9 meseci. Tokom intervjua koji je bio zabeležen i na video snimku, K. M. je otkrila da je
bila zlostavljana od nekog ko se zvao X. Na osnovu transkripta razgovora i video snimka, na kome se
videlo da devojčica na neka pitanja odgovara samo klimanjem glave, donet je zaključak da je K. M.
seksualno zlostavljana od muškarca X. Y. sa kojim je majka u to vreme živela u vanbračnoj zajednici.
Odmah potom devojčica je smeštena u hraniteljsku porodicu, sa obrazloženjem da majka negira svaku
mogućnost seksualnog zlostavljanja te da nikako ne bi mogla uspešno da zaštiti K. M. u slučaju novog akta
koji bi bio usmeren ka K. M. Kontakt sa majkom bio je ograničen na samo jednu nadziranu posetu
nedeljno. Majka je, i dalje negirajući mogućnost da je njena ćerka bila seksualno zlostavljana, zahtevala da
joj bude prikazan video snimak intervjua sa devojčicom. Služba socijalnog staranja se tome usprotivila,
pozivajući se na mišljenje doktorke V., koja je izrazila bojazan da bi osećanje besa, nepraštanja i
viktimizacije moglo biti upravljeno prema K. M., te da je stoga bolje da snimak ne bude prikazan majci.
Najzad, u sudskom postupku pred Višim sudom, koji je u međuvremenu pokrenula majka, utvrđeno je da je

834
Videti čl. 66. st. 1. Porodičnog zakona.
835
Videti čl. 66. st. 2. Porodičnog zakona.

232
činjenica seksualnog zlostavljana devojčice K. M. bila potvrđena od strane više lekara, ali da identitet
zlostavljača nije mogao biti utvrđen sa sigurnošću. No sud je, imajući u vidu da se situacija kod majke u
međuvremenu promenila, da je ona sazrela, da je rodila i drugo dete i da živi u stabilnoj vanbračnoj
zajednici sa ocem drugog deteta, doneo odluku da ukine meru privremenog smeštaja deteta u hraniteljsku
porodicu. Tako je u novembru 1988. godine devojčica K. M. vraćena njenoj prirodnoj majci na staranje.
Nakon dve godine T. P. je pokrenula postupak protiv socijalnog radnika i lekarke V. zbog nesavesnog rada,
navodeći da su ona i njena ćerka trpele zbog njihove pogrešne odluke o odvajanju devojčice K. M. Potom
se obratila Evropskom sudu za ljudska prava, navodeći da je neopravdanom odlukom britanskih vlasti o
oduzimanju devojčice bilo povređeno njeno pravo na poštovanje porodičnog života (član 8. Evropske
konvencije o ljudskim pravima).
Evropski sud je našao da su preduzete mere bile u skladu sa zakonom i da su bile legitimne, budući
da su bile preduzimane radi zaštite zdravlja i prava devojčice K. M., kao i da su bile „neophodne u
demokratskom društvu”, jer greška koju su napravili socijalni radnik i lekarka nije bila takve prirode da je
odlučujuće uticala na donošenje odluke o odvajanju deteta. Nesporna činjenica da devojčica jeste bila
seksualno zlostavljana i da majka nije bila u stanju da je zaštiti, uverila je Sud u ispravnost postupanja
nadležnih socijalnih službi u Londonu. Sud je, međutim, izneo i stav da je od esencijalne važnosti da
roditelj u ovakvom slučaju bude stavljen u poziciju u kojoj će dobiti svaku informaciju od koje zavisi
donošenje odluke o preduzimanju mera zaštite. „Roditelj ima pravo da bude zaštićen njegov interes da bude
obavešten o prirodi i razmeri navoda o zlostavljanju koje je pretrpelo njegovo dete. To je važno ne samo
zbog toga da bi roditelj mogao da dokaže da je sposoban da se uspešno stara o svom detetu već i zato da bi
roditelj bio u mogućnosti da razume traumatično iskustvo koje pogađa celu porodicu. Iako, dakle, pravo
roditelja da gledaju video zapise … nije apsolutno, … potencijalna važnost sadržine takvih intervjua
pokazuje da je neophodna pažljiva procena da li će oni biti prikazani roditeljima.” U zaključku je ocenjeno
da je propuštanje britanskih organa da otkriju relevantnu dokumentaciju koja se odnosila na sporni slučaj
značilo da interesi roditelja nisu bili zaštićeni u meri koju nalaže član 8. Evropske konvencije.
Podnositeljkama predstavke Sud je dosudio iznos od po 10.000 funti sterlinga na ime naknade neimovinske
štete, kao i iznos od 25.000 funti sterlinga na ime naknade troškova sudskih postupaka. 836

(1) Lično ime deteta. Pravo je i dužnost roditelja da svom detetu sporazumno
odrede lično ime, a to znači i ime i prezime. U pogledu imena roditelji su slobodni da
svom detetu izaberu ime koje god žele, pod uslovom da to nije pogrdno ime, ime kojim
se vređa moral ili ime koje je u suprotnosti sa običajima i shvatanjima sredine. 837 Dete
dobija prezime prema prezimenu jednog ili oba roditelja, ali svojoj zajedničkoj deci
roditelji ne mogu odrediti različita prezimena. 838
Lično ime detetu određuje samo jedan roditelj, ako drugi roditelj nije u životu, ako
je u nemogućnosti da vrši roditeljsko pravo, ili ako je nepoznat. Pod nemogućnošću
vršenja roditeljskog prava treba podrazumevati sve okolnosti koje mogu sprečiti jednog
od roditelja da učestvuje u određivanju ličnog imena svog deteta (lišenje poslovne
sposobnosti, teška bolest, odsutnost itd.). Imajući u vidu uslove koje zakon predviđa za
lišenje roditeljskog prava, međutim, ne može se dogoditi da roditelj ne učestvuje u
određivanju imena svog deteta zbog toga što je lišen roditeljskog prava. Naime, roditelji
su dužni da nadležnom matičaru prijave lično ime deteta najkasnije u roku od 30 dana od
dana rođenja deteta, 839 pa je nemoguće da roditelj bude lišen roditeljskog prava pre nego
što je detetu određeno lično ime.

836
Videti Case of T.P. and K.M. v. The United Kingdom, No. 28945/95 od 10. maja 2001.
837
Videti čl. 344. st. 1-3. Porodičnog zakona.
838
Videti čl. 345. st. 1. i 2. Porodičnog zakona.
839
Videti čl. 54. st. 1. Zakona o matičnim knjigama.

233
 Umesto roditelja, lično ime detetu odrediće organ starateljstva ako roditelji nisu
živi, nisu poznati ili u zakonskom roku nisu odredili ime detetu. Organ starateljstva
nadležan je da odredi lično ime deteta i ako roditelji ne postignu sporazum, pošto
prethodno sasluša oba roditelja i utvrdi razloge njihovog nesporazuma. Najzad, organ
starateljstva odrediće lično ime deteta i ako su roditelji odredili detetu pogrdno ime, ime
kojim se vređa moral, kao i ime koje je u suprotnosti sa običajima i shvatanjima
sredine. 840
(2) Čuvanje i podizanje deteta. Roditelji imaju pravo i dužnost da čuvaju i podižu
svoje dete tako što će se oni lično starati o njegovom životu i zdravlju. 841
Čuvanje deteta pretpostavlja, pre svega, smeštaj deteta, pa se na ovu obavezu
roditelja odnosi i zakonska odredba o pravu deteta da živi zajedno sa svojim roditeljima.
Kao što je već rečeno, dete može da živi odvojeno od svojih roditelja samo kada je to u
njegovom najboljem interesu i samo kada sud donese odluku o odvajanju deteta od
roditelja, zbog toga što postoje razlozi da se roditelj potpuno ili delimično liši
roditeljskog prava, odnosno u slučaju nasilja u porodici. No, i u tim situacijama kada dete
ne živi zajedno sa jednim ili sa oba roditelja, pravo je i dužnost roditelja sa kojim dete ne
živi u zajednici da održava lične odnose sa detetom kako bi svojim osobinama i
sposobnostima mogao uticati na formiranje ličnosti deteta. 842 Čuvanje deteta znači,
takođe, i trajni nadzor nad kretanjem deteta, kao i brigu o tome da se dete ne povredi, da
mu se ne dogodi nesreća i da ono samo ne čini nedopuštene radnje. Tako je, radi dodatne
zaštite života i zdravlja deteta, posebno propisana obaveza roditelja da ne smeju ostavljati
bez nadzora dete predškolskog uzrasta te da privremeno mogu poveriti dete drugom licu
samo ako to lice ispunjava uslove za staratelja. 843
Podizanje deteta sastoji se u obavezi roditelja da obezbeđuju i podmiruju sve
fiziološke, higijenske, zdravstvene, emocionalne i socijalne potrebe maloletnog deteta.
Posebnu težinu, pri tom, ima obaveza roditelja da se staraju o životu i zdravlju deteta i
ona obuhvata negovanje deteta, obezbeđivanje pravilne ishrane, stvaranje uslova za
optimalan fizički razvoj, lečenje u slučaju bolesti, 844 te preduzimanje svih potrebnih
preventivnih mera da se dete ne razboli. 845 Na roditeljima je i posebna obaveza da ne

840
Videti čl. 344. st. 4. (ime) i čl. 345. st. 3 (prezime) Porodičnog zakona.
841
Videti čl. 69. st. 1. Porodičnog zakona. Pravo deteta da, ukoliko je to moguće, zna ko su mu roditelji i da se oni o
njemu staraju garantuje i čl. 7. st. 1. Konvencije o pravima deteta.
842
Videti čl. 60. i 61. Porodičnog zakona.
843
Videti čl. 69. st. 3. i 4. Porodičnog zakona. Ova odredba očigledno je inspirisana podacima o stradanjima dece
ostavljene bez kontrole odraslih. Zanimljivu normu o čuvanju deteta poznaje hrvatsko pravo, koje propisuje da roditelji
imaju pravo i dužnost da zabrane noćne izlaske detetu mlađem od 16 godina bez svoje pratnje ili pratnje druge odrasle
osobe u koju imaju poverenja. Dodatno se precizira da se noćnim izlaskom smatra vreme od 23 do 5 sati. Videti čl. 95.
st. 2. i 3. Obiteljskog zakona Hrvatske.
844
U literaturi je, međutim, opisan i tzv. „Minhauzen sindrom zastupnika”, kao neurotični poremećaj ponašanja
roditelja – i to skoro uvek majke malog deteta – koja normalnu i potrebnu brigu za život i zdravlje deteta pretvara u
umišljanje bolesti svog deteta, vođena svojom sopstvenom potrebom za pažnjom. Takvi postupci nekada dovode do
potpuno nepotrebnih zdravstvenih ispitivanja, hospitalizacije deteta, a u posebno teškim slučajevima i do
prouzrokovanja simptoma koji mogu da dovedu do smrtnih ishoda. Saopštava se da je u razdoblju između 1977. i 1985.
godine zabeleženo oko 100 takvih slučajeva. Videti opširnije Williams, C., Munchausen Syndrome by Proxy: A
Bizarre Form of Child Abuse, Family Law, Vol. 16, 1986, str. 32.
845
Konvencija o pravima deteta posebno jemči pravo deteta na zdravlje i obavezuje države članice da radi ostvarivanja
ovog prava: (a) preduzimaju mere za smanjenje smrtnosti odojčadi i dece, (b) obezbeđuju neophodnu medicinsku
pomoć, a posebno primarnu zdravstvenu zaštitu, (c) suzbijaju bolest i pothranjenost, (d) obezbeđuju prenatalnu i

234
smeju podvrgavati dete ponižavajućim postupcima i kaznama koje vređaju ljudsko
dostojanstvo deteta, a dužni su, takođe, da dete štite od takvih postupaka drugih lica. 846
(3) Vaspitavanje deteta. Vaspitavanje deteta jedan je od najsloženijih i
najdelikatnijih zadataka roditelja, koji sa uspehom mogu obaviti samo moralno i
mentalno zreli ljudi. Osim toga, za vaspitavanje i uspešno podizanje deteta roditeljima
nije dovoljna samo njihova intuicija, već su im potrebna i određena znanja iz pedagoško-
psiholoških i medicinskih oblasti. Vaspitavanje, stoga, treba da bude promišljeno i
plansko delovanje na oblikovanju karaktera deteta, a ne stihijni proces koji je rukovođen
samo roditeljskom ljubavlju i roditeljskim instinktom. Međusobni odnos oca i majke, pri
tom, pravi je model za učenje i prihvatanje porodičnog ponašanja i porodičnog odnosa za
decu. Što je veći sklad između međusobnog ponašanja roditelja i njihovih zahteva u
vaspitnom procesu, to će vaspitavanje teći bezbolnije i biti uspešnije, dajući kao rezultat
emocionalno stabilne ličnosti. Roditelji su nesumnjivo najbolji poznavaoci svog deteta i
osobe u koje dete ima najviše poverenja, pa je njihova posrednička uloga između potrebe
deteta za sopstvenim individualnim razvojem i potrebe za socijalizacijom nezamenljiva u
pripremaju deteta za ulazak u svet odraslih, u kome će ono spremno prihvatiti svoje
buduće emocionalne i socijalne odnose. Iako najveća, odgovornost roditelja za vaspitni
proces ipak nije isključiva, jer dopunu ili korekciju roditeljskog vaspitavanja preuzimaju i
neke društvene institucije (predškolske ustanove, škole, kulturne, političke, verske,
sportske i druge organizacije).
Pravni izraz prava i dužnosti roditelja da vaspitavaju svoju decu nalazi se u
zakonskim odredbama o obavezi roditelja da sa svojom decom razvijaju odnose ljubavi,
poverenja i uzajamnog poštovanja i da ih usmeravaju na usvajanje onih porodičnih i
društvenih vrednosti koje imaju univerzalni karakter. 847 Iz ovako određene sadržine
vaspitavanja moguće je, međutim, razaznati nekoliko osnovnih slojeva u procesu
odgajanja deteta.
Društveno vaspitavanje ima za cilj osposobljavanje dece za korisne i aktivne
članove društvene zajednice. Roditelji su, najpre, dužni da decu upoznaju sa značajem i
vrednostima rada, da kod deteta podstiču i razvijaju interesovanje za svaki stvaralački rad
i da utiču na formiranje radnih navika i obaveza. Osim toga, roditelji su dužni da poštuju
prava deteta koja treba da mu omoguće da se na optimalan način pripremi za život i rad u

postnatalnu zaštitu majke, (e) omoguće roditeljima i deci da budu informisani o zdravlju, ishrani deteta, prednostima
dojenja, higijeni i sprečavanju nesreća, te (f) razvijaju preventivnu zdravstvenu zaštitu, savetuju roditelje i pružaju im
usluge u vezi sa planiranjem porodice. Države članice preuzele su na sebe i obavezu da rade na efikasnom ukidanju
tradicionalnih postupaka koji su štetni za zdravlje dece, kao i da unapređuju i podstiču međunarodnu saradnju u
zdravstvenoj zaštiti dece. Videti čl. 24. Konvencije o pravima deteta. Konvencija, takođe, posebno apostrofira
odgovornost za zaštitu dece od upotrebe opojnih droga i psihotropskih supstanci. Videti čl. 33. Konvencije o pravima
deteta. Najzad, zdravstvenoj zaštiti dece sa smetnjama u razvoju i njihovim posebnim potrebama posvećen je čl. 23.
Konvencije o pravima deteta.
846
Videti čl. 69. st. 2. Porodičnog zakona.
847
Videti čl. 70. Porodičnog zakona. Nažalost, konačna verzija zakonskog teksta, zahvaljujući jednom amandmanu, ne
odgovara prvobitnom tekstu Predloga Porodičnog zakona, tako da sada odredba glasi da su roditelji dužni da
„usmeravaju dete ka poštovanju vrednosti emocionalnog, etičkog i nacionalnog identiteta svoje porodice i društva” (čl.
70. in fine). Takva formulacija ne samo što je besmislena (recimo, moglo bi se postaviti pitanje šta je to emocionalni
identitet porodice i društva), nego je i suprotna Konvenciji o pravima deteta koja izričito zahteva da „dete bude
vaspitavano u duhu ideala proklamovanih u Povelji Ujedinjenih nacija, a posebno u duhu mira, dostojanstva,
tolerancije, slobode, ravnopravnosti i solidarnosti” (Preambula, st. 7). To, međutim, nikako ne znači da bi roditelji
ovakvom odredbom na bilo koji način bili ograničeni u očuvanju ili razvijanju nacionalnog, verskog, kulturnog,
lingvističkog ili nekog drugog identiteta deteta.

235
društvu. Konvencija o pravima deteta predstavlja prvi međunarodni instrument u kome su
posebno proklamovana i zaštićena tzv. prava deteta na participaciju, koja obuhvataju
građanska i politička prava i slobode deteta (sloboda mišljenja, savesti i veroispovesti,
sloboda izražavanja, sloboda udruživanja i mirnog okupljanja, pravo na informisanje i
pravo deteta da se čuje njegovo mišljenje o svim pitanjima koja ga se tiču) i koja treba da
omoguće aktivno učešće dece u društvenom životu u skladu sa njihovim godinama i
zrelošću. 848
Moralno vaspitavanje sastoji se u zahtevu da roditelji odgajaju svoju maloletnu
decu u duhu ideala koji imaju univerzalnu vrednost, kao što su ljubav, poštenje,
poštovanje tuđe ličnosti i jednakih i neotuđivih prava svakog čoveka, mir, dostojanstvo,
tolerancija, sloboda, ravnopravnost, solidarnost, humanost, odgovornost, radna disciplina
itd.849 Prve predstave o dobru i zlu, o moralnom i nemoralnom, o dozvoljenom i
nedozvoljenom, dete stiče upravo od svojih roditelja i preuzimajući ih, ili odbacujući ih,
postepeno razvija i sopstveni stav prema pravilima ponašanja u društvu.
Fizičko, emocionalno i intelektualno vaspitavanje treba da omogući da se dete
formira kao zdrava, kreativna i samostalna ličnost koja će aktivno i korisno doprinositi
razvitku svog socijalnog okruženja i promovisanju onih vrednosti koje su poželjne u
svakom društvu. No, fizičko vaspitavanje otvara i zanimljivo pitanje prava roditelja da
fizički kažnjavaju svoje dete. Posle početnih dobrih iskustava skandinavskih zemalja, 850
sada je u toku globalna inicijativa da se zabrani svaki oblik fizičkog kažnjavanja dece, u
kojoj učestvuju mnogobrojne nacionalne i međunarodne vladine i nevladine
organizacije. 851 Fizičko vaspitavanje, međutim, ne bi nikada smelo da zameni brigu
roditelja za afektivni život deteta i njegovo intelektualno vaspitavanje, tako što bi

848
Videti čl. 12. (pravo deteta da se čuje njegovo mišljenje), čl. 13. (sloboda izražavanja), čl. 14. (sloboda mišljenja,
savesti i veroispovesti), čl. 15. (sloboda udruživanja i mirnog okupljanja) i čl. 17. (pravo na informisanje) Konvencije o
pravima deteta. Ova prava deteta mogu biti ograničena samo zakonom i samo onda kada su ta ograničenja neophodna
radi poštovanja prava i sloboda ili ugleda drugih (čl. 13. st. 2, čl. 14. st. 3, čl. 15. st. 2.), radi zaštite nacionalne
bezbednosti, javnog reda (ordre public), javnog zdravlja ili morala (čl. 13. st. 2, čl. 14. st. 3, čl. 15. st. 2.), odnosno i
ako su ta ograničenja neophodna u demokratskom društvu (čl. 15. st. 2.).
849
Poznata je izjava čuvenog nemačkog filozofa i socijalnog kritičara Theodora Adorna da „prvi zadatak svakog
vaspitavanja jeste onemogućiti da se ponovi Aušvic.”
850
Švedska je bila prva zemlja u svetu koja je 1979. godine zabranila roditeljima da primene bilo kakvu telesnu kaznu
ili ponižavajući postupak prema detetu i takve postupke podvrgla sankciji. Videti par. 6. st. 1. švedskog Zakonika o
roditeljima, staraocima i deci. Ostale skandinavske zemlje su sledile primer Švedske: Finska (1984), Danska (1986) i
Norveška (1987), a potom i Austrija (1989).
Istraživanje koje je sprovela američka profesorka Adrienne Haeuser o efektima koje je imalo švedsko zakonodavstvo
pokazalo je da su roditelji 1981. godine saopštavali kako „dvaput razmisle” pre nego što pribegnu telesnoj kazni, da bi
1988. godine jednostavno izjavljivali kako takvu kaznu više ne upotrebljavaju. To je, po njenom mišljenju, znak da je
švedska Vlada postigla cilj, koji je bio u tome da ohrabri roditelje da priznaju kako čak i blago fizičko kažnjavanje
uvek može da eskalira u nasilje nad detetom, te da fizičko kažnjavanje nije konstruktivan metod odgajanja deteta.
Videti opširnije The Law and Physical Punishment, EPOCH, Briefing, December 1991, str. 1–2. Isto i Kovaček-Stanić,
1994, str. 34.
851
Parlamentarna skupština Saveta Evrope donela je i posebnu Preporuku Evropska zabrana fizičkog kažnjavanja dece
(2004), kojom se zemlje članice pozivaju da preduzmu niz aktivnosti (od donošenja posebnih zakonskih odredbi do
usvajanja strategija usmerenih na povećanje svesti dece i opšte javnosti o štetnosti fizičkih kazni) koje treba da
doprinesu potpunoj zabrani svake vrste telesnog kažnjavanja dece u porodičnom, školskom i svakom drugom
okruženju. Evropski sud za ljudska prava ocenio je da čak i postupak blagog fizičkog kažnjavanja u školi predstavlja
povredu prava roditelja da obezbede obrazovanje svojoj deci koje je u skladu sa njihovim verskim i filozofskim
uverenjima. Videti Case of Campbell and Cosans v. The United Kingdom, No. 7511/76 i 7743/76 od 29. januara 1982. i
21. februara 1983. U našem pravu, zakonska zabrana fizičkog kažnjavanja obuhvaćena je odredbom koja roditeljima
nalaže da dete ne smeju podvrgavati ponižavajućim postupcima i kaznama koje vređaju ljudsko dostojanstvo deteta, te
da dete moraju štititi od takvih postupaka drugih lica. Videti čl. 69. st. 2. Porodičnog zakona.

236
omogućio najbolji materijalni standard života deteta – često i po cenu ograničavanja
egzistencijalnih potreba roditelja – na štetu ljubavi i emocionalne sigurnosti. Spremnost
roditelja da deci pruže sve u materijalnom smislu, i iznad sopstvenih mogućnosti,
predstavlja nesvesno bekstvo od težeg zadatka i veće odgovornosti za celokupan psiho-
fizički odgoj deteta. Takvo vaspitavanje postaje pogodno tle za razvijanje „tiranije dece”
i za podsticanje nezajažljivih apetita i nerealnih aspiracija, što dovodi do sasvim
suprotnih rezultata od onih koji su poželjni u vaspitnom procesu (do disproporcije između
velikih želja dece i nemogućnosti da se te želje zadovoljavaju, do maloletničkog
kriminala, do nezadovoljstva porodicom i društvom itd.).852
(4) Obrazovanje deteta. Pravo i dužnost roditelja da se staraju o obrazovanju svoje
dece znači, u stvari, odgovornost roditelja za intelektualno vaspitavanje dece. Pri tom,
roditelji imaju dužnost da obezbede osnovno školovanje detetu, a u pogledu daljeg
obrazovanja roditelji ovu obavezu izvršavaju prema svojim mogućnostima i u skladu sa
sposobnostima, željama i sklonostima deteta.853 No, iako je pravo na obrazovanje pravo
koje prvenstveno pripada detetu, uloga roditelja u obrazovanju njihove dece takođe ne
sme biti zanemarena. Zbog toga je roditeljima i priznato pravo da svom detetu obezbede
obrazovanje koje je u skladu sa njihovim verskim i etičkim uverenjima.854 Smisao ove
norme, kako to pokazuju mnogobrojna tumačenja u pravnoj književnosti i sudskoj praksi,
nije samo u tome da zaštiti religijska i filozofska uverenja roditelja, već mnogo više u
tome da roditeljima učini dostupnim mehanizam zaštite deteta od svakog mogućeg rizika
indoktrinacije koja bi dolazila od strane države i državnih škola. 855

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Kelsen, Busk Masen i Pedersen protiv Danske (Kjeldsen, Busk Madsen and Pedersen v.
Denmark).
Ovaj slučaj pokrenula su tri bračna para državljana Danske zbog toga što su njihova deca u školi
morala da uče predmet koji se zvao „seksualno vaspitanje”. Naime, ovaj predmet uveden je kao obavezni u
sve danske osnovne škole na osnovu Zakona broj 235 od 27. maja 1970. godine. Roditelji su smatrali da je
Danska time prekršila njihovo pravo da kao roditelji obezbede svojoj deci takvo obrazovanje i nastavu koji
će biti u skladu sa njihovim verskim i filozofskim uverenjima (član 2. Prvog protokola uz Evropsku
konvenciju o ljudskim pravima), navodeći da oni sami žele da prenose svojoj deci znanja iz oblasti
seksualnosti.
Evropski sud za ljudska prava ocenio je, najpre, da član 2. Prvog protokola ima ukratko za cilj da
osigura mogućnost pluralizma u obrazovanju, a ta je mogućnost od esencijalne važnosti za očuvanje
demokratskog društva, onako kako je ono zamišljeno u Konvenciji. Sa druge strane, ovakvo pravo roditelja
nije ni u čemu u suprotnosti sa obavezom države da u obrazovanju i nastavi obezbedi da informacije ili
znanja koja su sastavni deo školskih nastavnih programa budu preneta učenicima na objektivan, kritički i

852
Opširnije videti Golubović, 1981, str. 267. i dalje.
853
Videti čl. 71. st. 1. Porodičnog zakona. Uporediti čl. 63. Porodičnog zakona.
Pravo deteta na obrazovanje garantuje i Konvencija o pravima deteta. Kao i u našem pravu, obavezno obrazovanje
proglašeno je obaveznim i besplatnim, a srednje i visoko obrazovanje treba da bude učinjeno dostupnim svakom detetu
na osnovu njegovih sposobnosti. Države članice preuzele su i obavezu da se disciplina u školama sprovodi na način
koji je u skladu sa ljudskim dostojanstvom deteta, čiji je smisao, zapravo, u zabrani telesnog kažnjavanja u školama.
Videti čl. 28. st. 1. i 2. Konvencije o pravima deteta.
854
Videti čl. 71. st. 2. Porodičnog zakona. Prvi protokol uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima daje roditeljima
pravo da obezbede deci obrazovanje koje je u skladu sa njihovim verskim i filozofskim uverenjima (čl. 2). Slično i čl.
13. st. 3. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i čl. 43. st. 5. Ustava.
855
Videti opširnije Van Bueren, 1998, str. 240-244, Kilkelly, 1999, str. 62-67, Draškić, M., Pravo deteta na slobodu
veroispovesti u školi, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 1-4/2001, str. 511-522.

237
pluralistički način. Dakle, državi je zabranjeno da sprovodi indoktrinaciju, zbog toga što bi se moglo
smatrati da se time ne poštuju roditeljska verska i filozofska uverenja. Međutim, u ovom konkretnom
slučaju, Sud je detaljno ispitao sadržinu programa seksualnog vaspitanja u danskim školama i našao da je
instrukcija koju deca dobijaju manje usmerena na sticanje nekog znanja koje ona nemaju ili ne mogu da
steknu na drugi način, već je predmet tako koncipiran da deci na vreme pruži objašnjenja koja se smatraju
korisnim. Tako, na primer, prema odredbi Zakona koji je uveo obavezno seksualno vaspitanje u danske
škole izričito se navodi da je cilj ovog predmeta da deci pomogne da izbegnu nesigurnost i zebnju u
pitanjima seksa, da promoviše razumevanje veze između seksualnog života, ljubavnog života i ljudskih
odnosa uopšte, da svakom učeniku omogući da samostalno pronađe onaj način sopstvenog seksualnog
iskustva koji je u najvećoj meri u harmoniji sa njegovom ličnošću, da potencira značaj odgovornosti u
stvarima seksa itd. Sud je, dakle, stao na stanovište da ovakav predmet koji se predaje u školama u Danskoj
upozorava decu na fenomene koji se smatraju nepoželjnim (kao što su, na primer, veliki broj vanbračnih
rođenja, abortusi i venerične bolesti) i na taj način osposobljava ih da brinu o sebi i pokažu razumevanje za
druge kada za to dođe vreme. Konačno, Sud je došao do zaključka da zakonodavstvo Danske, koje su
napali podnosioci predstavke u ovom slučaju, ni u čemu nije povredilo religijska i filozofska uverenja
roditelja koja štiti član 2. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. 856

(B) Zastupanje deteta

(1) Pojam. Zastupanje je obavljanje pravnih poslova u tuđe ime, ali tako da prava i
obaveze iz preduzetog pravnog posla nastupaju neposredno za zastupanog. 857 Roditelji su
zakonski zastupnici svog maloletnog deteta, što znači da su i sam zastupnik i obim
njegovih ovlašćenja u zastupanju određeni zakonom. Zakonsko zastupanje maloletnog
deteta proizlazi iz sadržine roditeljskog prava i predstavlja, takođe, pravo i dužnost
roditelja, čiji je cilj da se osigura zaštita ličnih i imovinskih interesa deteta. Zastupanje
deteta ostvaruje se prilikom zaključivanja pravnih poslova, ali i u postupcima pred
nadležnim državnim organima.
(2) Način zastupanja. Budući da po zakonu roditeljsko pravo pripada obama
roditeljima, i jedan i drugi roditelj smatraju se zakonskim zastupnicima deteta. Kada je
reč o vršenju prava na zastupanje deteta, roditelji koji zajedno vrše roditeljsko pravo
mogu se sporazumeti, isto kao kada se radi o vršenju drugih prava i dužnosti iz sadržine
roditeljskog prava, da dete zastupa samo jedan roditelj, odnosno da neke oblike
zastupanja obavlja jedan, a druge drugi roditelj. Sporazum može biti izričit, pri čemu
svaki roditelj ima pravo tražiti njegovu izmenu u svako doba. Ako, pak, nema izričitog
sporazuma, smatra se da postoji prećutan pristanak onog roditelja koji u konkretnom
slučaju ne vrši zastupanje. 858 Pod tim uslovima posao preduzet od samo jednog roditelja
punovažan je i drugi roditelj ne može zahtevati njegovo poništenje. Drugačije rešenje bi
vodilo pravnoj nesigurnosti i uzdržavanju trećih lica da stupaju u pravne odnose sa
detetom koje zastupa samo jedan roditelj, a to bi, u krajnjoj liniji, dovelo u pitanje
efikasnost i korisnost misije roditelja kao zakonskih zastupnika deteta.

856
Videti Case of Kjeldsen, Busk Madsen and Pedersen v. Denmark, No. 5093/71, 5920/72 i 5926/72 od 5. novembra
1976.
857
Tako Stanković – Vodinelić, 1995, str. 195.
858
„Za roditelja koji u parnici nastupa kao zastupnik deteta, može se, dok drugi roditelj ne prigovara, pretpostavljati da
vrši pravovaljano zastupanje na osnovu (prećutnog) sporazuma s drugim roditeljem.” Videti odluku Vrhovnog suda
Hrvatske Gž. 383/53 od 25. maja 1953, Naša zakonitost, br. 8–9/1953, str. 501.
„Ukoliko su oba roditelja zastupnici maloljetne stranke, ne može se ni onaj roditelj, koji u parnici formalno ne nastupa
kao zastupnik, saslušati kao svjedok. Njegovo saslušanje ima se izvjesti provođenjem dokaza saslušanjem stranaka.”
Videti odluku Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 570/55 od 19. aprila 1955, Naša zakonitost, br. 8–9/1955, str. 102.

238
 Ukoliko, međutim, dete ima oba roditelja, ali roditeljsko pravo vrši samo jedan
roditelj, pravo i dužnost zastupanja deteta ima onaj roditelj kome je dete povereno na
čuvanje i vaspitavanje sudskom odlukom, odnosno onaj roditelj koji faktički vrši
roditeljsko pravo.
Najzad, u slučajevima u kojima po zakonu roditeljsko pravo pripada samo jednom
roditelju (ako je drugi roditelj umro, ako nije poznat, ili ako je lišen roditeljskog prava),
dete zastupa njegov jedini roditelj.
(3) Obim zastupanja. Roditelji zastupaju dete u svim pravnim poslovima i u svim
postupcima izvan granica njegove poslovne i procesne sposobnosti (zakonsko
zastupanje), ali dete može prepustiti roditeljima da ga zastupaju i u poslovima za koje
ono samo ima poslovnu sposobnost ako tako želi (voljno zastupanje). Pravila o
zastupanju, međutim, ne važe ako je drugačije propisano zakonom, tj. u pogledu onih
pravnih poslova čija je punovažnost uslovljena izjavom volje koju maloletnik određenog
uzrasta mora da izrazi samostalno i neposredno (na primer, sastavljanje testamenta,
priznanje očinstva, donošenje odluke o abortusu itd.).859
Roditelji ne mogu vršiti pravo i dužnost zastupanja svog maloletnog deteta ni onda
kada postoji sukob interesa između roditelja i deteta, odnosno između više dece čije
suprotne interese treba da zastupaju isti roditelji. U tim situacijama organ starateljstva
postaviće detetu privremenog (tzv. kolizijskog) staratelja koji će ga zastupati u pravnom
poslu ili sporu za koji je postavljen dok takva potreba postoji, a u svemu ostalom roditelji
ostaju i dalje zakonski zastupnici svog deteta.860
(4) Prestanak zastupanja. Zakonsko zastupanje deteta od strane njegovih roditelja
prestaje kada dete postane punoletno i stekne potpunu poslovnu sposobnost. Punoletstvo
se stiče sa navršenom 18. godinom života. 861 Potpuna poslovna sposobnost odnosi se na
preduzimanje svih pravnih poslova koje pravni poredak poznaje, a sastoji se u pravu da
se svi ti poslovi zaključuju samostalno, bez saglasnosti zakonskog zastupnika. Izuzetno,
pravo da nastave zakonsko zastupanje svog deteta i posle punoletstva imaju roditelji
kojima sudskom odlukom bude produženo roditeljsko pravo. Sud će tada odlučiti i o
tome da li je lice nad kojim je produženo roditeljsko pravo izjednačeno sa mlađim ili
starijim maloletnikom.862 Potpuna poslovna sposobnost može se, međutim, steći i pre
punoletstva, ali u našem pravu samo u dva slučaja. Jedan je sklapanje braka, pod uslovom
da je prethodno dobijena sudska dispenzacija od bračne smetnje maloletstva. 863 Tako
stečena poslovna sposobnost je trajna, što znači da se ne može izgubiti i ako brak
prestane razvodom ili poništenjem pre nego što maloletnik postane punoletan. Drugi
slučaj emancipacije jeste sticanje poslovne sposobnosti odlukom suda ako je maloletnik
navršio 16. godinu života, postao je roditelj i dostigao je telesnu i duševnu zrelost
potrebnu za samostalno staranje o sopstvenoj ličnosti, pravima i interesima.864

859
Videti čl. 72. Porodičnog zakona i čl. 37. st. 2. Ustava.
860
Videti čl. 132. st. 2. tačka 3. Porodičnog zakona.
861
Videti čl. 11. st. 1. Porodičnog zakona. I u uporednom pravu granica za sticanje punoletstva najčešće je postavljena
na 18. godini života. Konvencija o pravima deteta, takođe, u čl. 1. definiše dete kao „ljudsko biće koje nije navršilo 18
godina života, ako se na osnovu zakona koji se odnosi na dete punoletstvo ne stiče ranije”.
862
Videti čl. 74. u vezi čl. 40. st. 1-2. Zakona o vanparničnom postupku i čl. 146-147. Porodičnog zakona.
863
Videti čl. 11. st. 2. Porodičnog zakona.
864
Videti čl. 11. st. 3. Porodičnog zakona.

239
 (C) Izdržavanje deteta
Izdržavanje maloletnog deteta od strane roditelja, a u određenim slučajevima i
punoletnog deteta, propisano je kao pravo i dužnost roditelja i sastavni je deo roditeljskog
prava. Sve pojedinosti o pravu i dužnosti izdržavanja u porodičnim odnosima, međutim,
biće izložene kasnije, u posebnom delu ovog teksta, pa se to odnosi i na obavezu
izdržavanja deteta.

(D) Prava i dužnosti roditelja u odnosu na imovinu deteta

Pored već navedenih prava i dužnosti, roditeljsko pravo obuhvata i ovlašćenja
roditelja u vezi sa imovinom deteta. O imovinskim odnosima roditelja i deteta biće,
takođe, posebno reči u delu koji je posvećen pravnom režimu koji vredi samo za
imovinske odnose između članova porodice.

(3) Vršenje roditeljskog prava

(A) Vršenje roditeljskog prava od strane oba roditelja (zajedničko vršenje

roditeljskog prava)
(1) Zajedničko vršenje roditeljskog prava na osnovu zakona. Roditeljsko pravo,
budući da pripada ocu i majci zajedno, vrše oba roditelja zajednički i sporazumno u
pogledu svih prava i dužnosti koje čine njegovu sadržinu. To je slučaj kada roditelji i dete
žive u bračnoj ili vanbračnoj porodičnoj zajednici, pa oba roditelja čuvaju i vaspitavaju
dete, zastupaju ga, staraju se o njegovom obrazovanju i izdržavanju i upravljaju
njegovom imovinom. Ukoliko, ipak, dođe do neslaganja roditelja u pogledu vršenja
roditeljskog prava, iako je takva mogućnost prilično neverovatna za roditelje koji žive
zajedno, intervenisaće organ starateljstva merama preventivnog ili korektivnog nadzora, a
ukoliko se pojavi spor među roditeljima, predviđeno je da odluku donosi sud.865
(2) Zajedničko vršenje roditeljskog prava na osnovu sporazuma roditelja.
Roditelji mogu nastaviti da vrše roditeljsko pravo zajednički i sporazumno i nakon što
prestanu da vode zajednički život ako zaključe pismeni sporazum o zajedničkom vršenju
roditeljskog prava i ako sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta. 866

865
Videti čl. 75. st. 1, čl. 79. i čl. 261-273. Porodičnog zakona. Tako i Prokop, 1972, str. 145, Bakić, 1988, str. 353.
Slučajevi intervencije organa starateljstva zbog sukoba roditelja koji su u braku i žive zajedno nisu, međutim, poznati u
praksi centara za socijalni rad. Tako i Kovaček-Stanić, 1994, str. 40.
866
Videti čl. 75. st. 2, čl. 76. st. 1. i čl. 272. st. 1. Porodičnog zakona. To je institut koji je pod nazivom „zajedničko
staranje” (joint custody), dobro poznat u uporednom pravu. Pri tom, najveći broj zakonodavstava uvodi princip
zajedničkog vršenja roditeljskog prava bračnih roditelja kao pravilo, od koga postoje samo zakonski dopušteni izuzeci,
dok se zajedničko staranje vanbračnih roditelja po pravilu uslovljava i nekim dodatnim razlozima. Tako, recimo, posle
najnovije reforme roditeljskog prava u Švedskoj, sud je ovlašćen da odredi zajedničko staranje nad detetom čak i kada
se jedan od roditelja tome protivi ako je to rešenje u najboljem interesu deteta, iako se u literaturi i komentarima navodi
da sudovi u ovakvim situacijama postupaju sa velikim oprezom. Videti Zakon o staranju, prebivalištu i pristupu
Švedske (1998) i Saldeen, A., Paternity and Custody, The International Survey of Family Law, 2000 Edition, str.
353-356. U nemačkom pravu zajedničko vršenje roditeljskog prava predstavlja pravilo od koga postoje samo dva
dopuštena izuzetka. Naime, svaki roditelj može podneti zahtev da mu bude dodeljeno pravo na samostalno vršenje
roditeljskog prava pod uslovom da se drugi roditelj sa tim složi, osim ako se dete koje je navršilo 14. godinu života
tome protivi, ili se može očekivati da je odustanak od zajedničkog vršenja roditeljskog prava u najboljem interesu
deteta. Videti par. 1671. Nemačkog građanskog zakonika. Manji broj zakonodavstava prepušta samo roditeljima
inicijativu o zajedničkom vršenju roditeljskog prava (na primer, švajcarsko pravo). Opširnije o zajedničkom vršenju
roditeljskog prava u uporednom pravu videti Kovaček-Stanić, 2002, str. 231-270.

240
 Ovakav sporazum roditelja ima mnogobrojne prednosti. Na prvom mestu, on
pokazuje da su roditelji spremni da nastave da dele zadovoljstvo i odgovornost odgajanja
deteta i nakon što prestanu da žive zajedno u braku ili vanbračnoj zajednici. U odnosu na
dete, njihov sporazum je poruka detetu da je i dalje jednako voljeno od oba roditelja –
čime se u velikoj meri sprečava traumatični osećaj gubitka zbog razdvajanja majke i
oca 867 – te da trajnost i čvrstina roditeljske privrženosti detetu nisu ugroženi
poremećajima u njihovom međusobnom odnosu. Roditelji su u prilici da nastave da
zajednički vrše sva prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, izbegavajući time
neprijateljstvo i nezadovoljstvo prema sudskoj odluci kojom se za vršioca roditeljskog
prava određuje samo jedan od njih. 868 Najzad, ovakvo rešenje ima i praktične prednosti,
jer ostavlja roditeljima mogućnost da svoj život planiraju lišeni svakodnevnog i
neprestanog pritiska odgovornosti sa kojom se suočava roditelj koji samostalno vrši
roditeljsko pravo. 869
Oba roditelja nalaze se u jednakom pravnom položaju prema detetu, ali to ne
znači da nužno oba i faktički vrše roditeljsko pravo i vode svakodnevnu brigu o detetu.
Važno je samo da oni mogu da se i dalje sporazumevaju u pogledu vršenja roditeljskog
prava na način na koji su to činili dok su vodili zajednički život. Stoga je posebno
propisano da sastavni deo sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava mora biti
i sporazum o tome šta će se smatrati zakonskim prebivalištem deteta.870 To znači da se
roditelji mogu sporazumeti da dete deo vremena faktički živi sa jednim, a potom sa
drugim roditeljem (recimo, ako roditelji žive u blizini, ili je dete suviše malo da bi imalo
razvijene socijalne kontakte sa okolinom, ili je dete odraslo i može samostalno da
prevaljuje razdaljinu između stana jednog i drugog roditelja i komunicira sa vršnjacima
na obe lokacije itd.), odnosno da sve vreme živi samo sa jednim roditeljem (na primer,
ako na dete uznemirujuće deluje situacija da ima „dve kuće”, ili je stanovanje deteta
vezano za zadovoljavanje nekih posebnih zdravstvenih, školskih, sportskih ili drugih
potreba, ili roditelji žive na velikoj udaljenosti itd.).

867
Glavni razlog zbog koga je razdvajanje roditelja toliko teško za decu jeste taj što deca imaju malo iskustva da bi
mogla da shvate razloge rušenja porodičnog nukleusa. Zbog toga terapeuti ozbiljno preporučuju roditeljima da deci
daju detaljna i jednostavna objašnjenja o tome šta znači razdvajanje i zašto je do njega moralo doći. To je takođe
pogodan trenutak da se dete razuveri kako razlog zbog koga roditelj napušta porodični dom nije to što je ono nešto
reklo, uradilo ili mislilo. Videti opširnije Draškić, 2003, str. 3.
868
Američki autor Ahrons kategorisao je pet tipova postrazvodnog odnosa između supružnika: savršeni partneri,
kooperativne kolege, ljuti saradnici, žestoki neprijatelji i rastavljeni par. Prve dve kategorije nazivaju se
„funkcionalnim sa-roditeljstvom” i njima bi sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava bio potreban pravni
okvir, sledeće dve su disfunkcionalni odnosi u kojima se može u najboljem slučaju voditi „paralelno roditeljstvo”, a
poslednja kategorija su samohrani roditelji, što je rešenje koje je uvek štetno za decu. Videti opširnije Draškić, 2003,
str. 3.
869
U literaturi je ostalo prilično usamljeno isključivo stanovište jednog broja autora o višestrukoj štetnosti zajedničkog
vršenja roditeljskog prava. Ono se svodi na ukazivanje na opasnost da zajedničko roditeljsko staranje ugrožava potrebu
deteta za stabilnošću, koja se smatra principom koji nadilazi najbolji interes deteta. Videti Goldstein, J. – A. Freud – A.
Solnit, Beyond the Best Interest of the Child, New York, 1979, str. 120.
Slično se o zajedničkom vršenju roditeljskog prava, istina retko, izjašnjavala i sudska praksa u vreme kada naši
zakonski propisi nisu poznavali ovaj pravni institut: „Isključena je mogućnost da se maloljetno dijete povjeri na
čuvanje i odgoj jednom roditelju, a istodobno i drugom roditelju 'barem jedan tjedan mjesečno, i to neprekidno'. Ovo ne
samo zbog toga što bi takva odluka bila u suprotnosti s interesima pravilnog uzdizanja i odgoja maloljetnika (stalno
seljenje), već i zbog toga što naše porodično pravo ne dozvoljava takvu parcijalnu povjeru djeteta.” Videti odluku
Okružnog suda u Dubrovniku Gž. 667/83 od 10. januara 1984, Zbirka sudskih odluka iz porodičnog prava, Zagreb,
1988, odluka br. 15.
870
Videti čl. 76. st. 2. Porodičnog zakona. Ne bi trebalo da ovo pravilo u praksi stvori bilo kakve probleme. Situacija je,
zapravo, vrlo slična onoj koja postoji kada roditelji vode zajednički život u braku, ali nemaju zajedničko prebivalište.

241
 Praksa Evropskog suda za ljudska prava.
Slučaj Hope protiv Nemačke (Hoppe v. Germany).
Podnosilac predstavke u ovom slučaju, gospodin Hope, rođen 1957. godine, bio je u braku u kome
je rođena njegova ćerka Svenja u aprilu 1990. godine. Brak je razveden 1994. godine. Uprkos zahtevu oca
da bude doneta odluka o zajedničkom vršenju roditeljskog prava od strane oba roditelja, sud u Vupertalu
poverio je staranje o detetu majci, a otac je dobio pravo da viđa Svenju svake druge nedelje, kao i još tri
puta tokom godine u dane koji su bili vezani za verske praznike (Sveti Stefan, Uskršnji ponedeljak i Beli
ponedeljak). Po njegovoj žalbi, Apelacioni sud u Diseldorfu produžio je pravo oca na kontakt sa ćerkom na
svaki prvi vikend u mesecu u trajanju od subote ujutru do nedelje uveče, a u ostalom je potvrdio odluku
prvostepenog suda. Gospodin Hope se obratio Evropskom sudu za ljudska prava, smatrajući da je
povređeno njegovo pravo na poštovanje porodičnog života (član 8. Evropske konvencije o ljudskim
pravima) zbog toga što, između ostalog, nemački sudovi nisu doneli odluku o vršenju roditeljskog prava u
korist oba roditelja (zajedničko vršenje roditeljskog prava).
Evropski sud je, međutim, stao na stanovište da pravo na poštovanje porodičnog života u ovom
slučaju nije bilo povređeno. Naprotiv, Sud je zaključio da su domaći sudovi pažljivo razmatrali pitanje
vršenja roditeljskog prava. Oni su ispravno potvrdili stav da dete mora imati kontakt sa oba roditelja kako
bi moglo da se harmonično razvija, ali samo u meri u kojoj je to u skladu sa najboljim interesom deteta. U
tom sklopu, zakonska mogućnost zajedničkog vršenja roditeljskog prava ne može se nametnuti roditeljima,
budući da postojanje jakog konflikta između roditelja predstavlja indiciju da zajedničko vršenje
roditeljskog prava ne bi bilo u skladu sa najboljim interesom deteta. Ocenjeno je, pri tom, da takvom
konfliktu podjednako doprinose svojim ponašanjem kako majka koja se protivi bilo kakvom kontaktu oca i
deteta, tako i otac koji insistira na svom pravu na zajedničko vršenje roditeljskog prava i ne uzima u obzir
psihološko zdravlje svoje ćerke. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka koji su bili angažovani, naime, jasno
proizilazi da je Svenja bila izložena konfliktu lojalnosti, koji se manifestovao kao snažan pritisak sa kojim
se 4-godišnja devojčica nije mogla izboriti. Zbog toga je ocenjena kao ispravna odluka nemačkih sudova da
udovolje, pre svega, potrebi jednog malog deteta da vodi stabilan i miran život u domaćinstvu sa majkom te
da ne bude razapeto između različitih stanova i različitih stilova života i obrazovanja njenih roditelja, a da
oca viđa u pravilnim dvonedeljnim razmacima kako bi takve posete protekle bez osećanja straha i
neizvesnosti. 871

(B) Vršenje roditeljskog prava od strane jednog roditelja (samostalno vršenje

roditeljskog prava)
(1) Samostalno vršenje roditeljskog prava jedinog roditelja. Vršenje
roditeljskog prava od strane jednog roditelja događa se, po prirodi stvari, kada roditeljsko
pravo pripada samo jednom roditelju. Takva situacija nastupa zbog toga što je drugi
roditelj umro, što nije poznat, ili je potpuno lišen roditeljskog prava, o čemu je već bilo
reči. Logično je da u tom slučaju roditeljsko pravo vrši upravo onaj roditelj kome ono i
pripada. 872
No, isto tako je moguće da, čak i onda kada roditeljsko pravo pripada obama
roditeljima, jedan ili oba roditelja nisu u mogućnosti da izvršavaju svoja roditeljska prava
i dužnosti. U tim situacijama primenjivaće se posebna pravila kojima se reguliše vršenje
roditeljskog prava od strane samo jednog roditelja.
(2) Samostalno vršenje roditeljskog prava zbog faktičke ili pravne
nemogućnosti drugog roditelja da vrši roditeljsko pravo. Roditeljsko pravo vrši samo
jedan roditelj ukoliko drugi roditelj nije u faktičkoj ili pravnoj mogućnosti da vrši prava i
871
Videti Case of Hoppe v. Germany, No. 28422/95 od 5. decembra 2002.
872
Videti čl. 77. st. 1. Porodičnog zakona.

242
dužnosti koje čine sadržinu roditeljskog prava. 873 Roditelj je faktički sprečen da vrši
roditeljsko pravo kada je, na primer, teško bolestan, odsutan zbog prirode posla ili zbog
lečenja, na izdržavanju kazne zatvora, u zarobljeništvu, faktički razdvojen od deteta zbog
ratnih dejstava ili je jednostavno prepustio staranje o detetu drugom roditelju. Pravno je
roditelj u nemogućnosti da vrši roditeljsko pravo ako je maloletan (a nije stekao potpunu
poslovnu sposobnost emancipacijom), ako je lišen poslovne sposobnosti ili ako se
odrekao roditeljskog prava. Naime, kada zbog maloletstva, odnosno bolesti ili smetnji u
psiho-fizičkom razvoju roditelj nije sposoban da se sam brine o svojim pravima i
interesima, tada svakako nije sposoban da potrebnu pravnu zaštitu pruži ni svom detetu.
Ukoliko su oba roditelja u faktičkoj ili pravnoj nemogućnosti da vrše roditeljsko pravo,
dete će biti stavljeno pod starateljstvo. 874 Najzad, kada prestanu razlozi koji su doveli do
nemogućnosti vršenja roditeljskog prava, automatski se, po samom zakonu, uspostavlja
ili nastavlja vršenje roditeljskog prava od strane onog roditelja koji je bio sprečen da ga
vrši. U svakom slučaju, roditelj koji sam živi sa detetom i samostalno vrši roditeljsko
pravo može u svakom trenutku zatražiti da sud donese odluku o vršenju roditeljskog
prava.
(3) Samostalno vršenje roditeljskog prava na osnovu sporazuma roditelja.
Jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo ako roditelji koji ne vode zajednički život
zaključe sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava i ako sud proceni da je taj
sporazum u najboljem interesu deteta. Sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog
prava obuhvata sporazum roditelja o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju
(čime se na njega pravno prenosi vršenje roditeljskog prava), sporazum o visini doprinosa
za izdržavanje deteta od drugog roditelja i sporazum o načinu održavanja ličnih odnosa
deteta sa drugim roditeljem. 875 Sporazum roditelja o samostalnom vršenju roditeljskog
prava nesumnjivo je najpoželjniji način za odlučivanje o tome kome će roditelju dete biti
povereno nakon prestanka zajedničkog života iz sličnih razloga o kojima je već bilo reči
u izlaganjima o sporazumu roditelja o zajedničkom vršenju roditeljskog prava. Drugim
rečima, ako već roditelji nisu mogli da se sporazumeju o zajedničkom vršenju
roditeljskog prava, bolje je da odluku o načinu na koji će biti uređeni njihovi budući
odnosi sa detetom donesu oni sami, a ne sud.
(4) Samostalno vršenje roditeljskog prava na osnovu sudske odluke. Najzad,
jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode
zajednički život, a nisu zaključili nikakav sporazum o vršenju roditeljskog prava,
odnosno zaključili su sporazum o zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog
prava, ali sud proceni da taj sporazum nije u najboljem interesu deteta. 876 To znači da će
roditeljsko pravo vršiti roditelj kome je dete povereno odlukom u bračnom sporu, kada

873
Videti čl. 77. st. 1-2. Porodičnog zakona. Kada je reč o lišenju roditeljskog prava, vredi još jednom podsetiti da
potpuno lišenje roditeljskog prava predstavlja osnov za prestanak samog roditeljskog prava, a ne za prestanak vršenja
roditeljskog prava. Drugim rečima, lišenjem se gubi pravo, a ne mogućnost njegovog vršenja.
Inače, faktičku i pravnu nemogućnost roditelja da vrše roditeljsko pravo neki pravni pisci nazivaju „obustavljanjem
roditeljskog prava” (Mitić, 1980, str. 420, Bakić, 1988, str. 368), odnosno „obustavljanjem vršenja roditeljskog prava”
(Begović, 1957, str. 175, Mladenović, 1981, II, str. 220, Kovaček-Stanić, 1994, str. 42).
874
Videti čl. 124. u vezi čl. 113. st. 3. Porodičnog zakona.
875
Videti čl. 77. st. 5, čl. 78. st. 1-2. i čl. 272. st. 1 Porodičnog zakona.
876
Videti čl. 77. st. 3-4. Porodičnog zakona. Sud je obavezan da u tom slučaju donese ne samo odluku o poveravanju
deteta, nego i odluku o visini doprinosa za izdržavanje koje plaća drugi roditelj te o načinu održavanja ličnih odnosa
deteta sa drugim roditeljem. Videti čl. 272. st. 2. Porodičnog zakona.

243
sud donese presudu kojom se brak razvodi ili se poništava, ili se odbija tužbeni zahtev za
utvrđenje da brak postoji,877 kao i u svim preostalim situacijama u kojima je za donošenje
odluke o poveravanju deteta nekada bio nadležan organ starateljstva.
(a) Kriterijumi odlučivanja suda u postupku u kojem odlučuje o poveravanju dece
su raznovrsni. Sud je, međutim, dužan da se uvek rukovodi najboljim interesom deteta
kao osnovnim i najvažnijim kriterijumom. 878 Interes deteta je pravni standard čija se
sadržina različito određuje u teoriji i zakonodavstvu, na njega utiču mnogobrojne i
različite objektivne okolnosti, ali i subjektivni i individualni sistem vrednosti sudije koji
donosi odluku o poveravanju.879 Ipak, uzimajući u obzir sva različita shvatanja, možda bi
se moglo najopštije reći kako je najveći interes deteta da živi u porodici u kojoj će moći
neprekidno da se razvija, od bića u potpunoj inicijalnoj zavisnosti od svojih roditelja do
individue koja je samostalna, zrela i odgovorna u ličnom, ekonomskom i socijalnom
smislu. Sve što doprinosi takvom razvoju u interesu je deteta, a sve ono što takav razvoj
ometa ili onemogućava suprotno je najboljem interesu deteta. Drugim rečima, najviši
interes deteta jeste u tome da živi u porodičnoj atmosferi koja je optimalna za njegov
sveukupni razvoj, ali takva idealna porodica nije ona u kojoj nema nikakvih problema i
sukoba – jer takva porodica ne postoji – već ona u kojoj su odnosi deteta sa članovima
porodice zasnovani na uzajamnoj privrženosti, poverenju i saradnji, što omogućava da se
problemi rešavaju i sukobi prevazilaze.
Predmet ocene suda treba da budu sve okolnosti koje mogu biti značajne za
donošenje odluke o poveravanju deteta. To su, na primer: želje roditelja i želja deteta u
vezi sa vršenjem roditeljskog prava, stambene, zdravstvene i imovinske prilike obaju
roditelja, njihove mogućnosti da neposredno odgajaju dete, ponašanje i karakterne
osobine roditelja, uzrast deteta itd.880 Sud je, nadalje, obavezan da zatraži nalaz i stručno
mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove
specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima 881 kako bi od odgovarajućih
stručnjaka – pre svega od psihologa, a po potrebi i od psihijatra – dobio stručno mišljenje
o tome kakve su ličnosti jedan i drugi roditelj i koliko su spremni da odgovorno preuzmu
877
Videti čl. 210. st. 1. i čl. 226. Porodičnog zakona.
878
Videti čl. 266. st. 1. i čl. 268. st. 1. Porodičnog zakona.
879
Upravo u nameri da se faktor subjektivnosti što više ograniči prilikom procene interesa deteta, ovom se pojmu u
literaturi i zakonodavstvu najčešće dodaju atributi „najveći”, „objektivni” ili „najbolji”. Neretko, predlaže se i termin
„dobrobit” deteta, kao primereniji i sveobuhvatniji, jer dobrobit pretpostavlja optimalni status deteta, kako u odnosu na
njega samog, tako i u odnosu na druge subjekte, dok je interes sinonim za odredivu, ali ne uvek određenu potrebu
deteta u svakom konkretnom slučaju. Opširnije o različitim teorijskim shvatanjima pravnog standarda interesa deteta
videti Kovaček-Stanić, 1994, str. 51–55, Alinčić i dr., 1994, str. 252–253. Prema jednoj definiciji Visokog komesarijata
UN za izbeglice, pojam "najbolji interes" široko opisuje dobrobit deteta. Ta dobrobit je određena mnoštvom
individualnih okolnosti, kao što su uzrast, zrelost, prisustvo ili odsustvo roditelja, detetovo okruženje i iskustvo. Videti
UNHCR Guidelines on Determining the Best Interest of the Child, 2008.
880
Opširnije o kriterijumima za poveravanje dece u domaćem i stranom pravu, koji obuhvataju uzrast i pol deteta, želje
deteta, integrisanost deteta u određenu socijalnu sredinu i moralne kvalitete i ponašanje roditelja, videti Živković, 1991,
str. 22–30. Jedan američki autor izdvojio je čak 19 kriterijuma kojima se rukovode sudovi prilikom donošenja odluke o
poveravanju dece u američkoj sudskoj praksi: prednost majke (tzv. tender years doctrine), raspoloživo vreme koje
roditelj može provesti sa detetom, vreme koje dete provodi sa roditeljem za vreme trajanja postupka, kontinuitet i
stabilnost odnosa deteta sa porodicom u kojoj živi, alkoholizam i narkomanija roditelja, mentalna labilnost roditelja,
sklonost laganju i krivokletstvo roditelja, česte promene boravišta roditelja, mešanje u posete deteta drugom roditelju,
heteroseksualne i homoseksualne veze roditelja, želje deteta itd. Videti Atkinson, J., Criteria for Deciding Child
Custody in the Trial and Appellate Courts, Family Law Quarterly, Vol. 18, 1984, No. 1, str. 8–36. Opširnije videti
Kovaček-Stanić, 1994, str. 53–55.
881
Videti čl. 270. Porodičnog zakona.

244
brigu o svom detetu. Najzad, pre donošenja odluke sud je dužan da sasluša i mišljenje
deteta i da njegovom mišljenju posveti dužnu pažnju u skladu sa godinama i zrelošću
deteta, vodeći pri tom računa da dete bude ispitano na adekvatan način, sa svom
obazrivošću koju takav razgovor nalaže i uz stručno poznavanje dečje psihe, ponašanja i
reakcija. 882
Na osnovu ocene svih navedenih relevantnih okolnosti, sud može doneti odluku: (a)
da sva deca ostanu na čuvanju i vaspitavanju kod jednog roditelja, 883 (b) da neka deca
ostanu kod majke a neka kod oca, (c) da sva deca budu poverena nekom trećem licu, ili,
najzad, (d) da sva deca budu poverena na čuvanje i vaspitavanje nekoj ustanovi za
decu. 884 Poveravanje deteta trećim osobama ili organizaciji za smeštaj dece dolazi u obzir
kada to zahteva interes deteta, odnosno kada prema oceni suda nijedan od roditelja nema
uslova ili ne pruža garancije da će uspešno vršiti roditeljsko pravo. Najzad, razdvajanje
dece koja su prethodno živela u istoj porodičnoj zajednici nekada može biti vrlo poželjno
sa stanovišta interesa roditelja, ali ugrožava interes deteta, imajući u vidu da se u tom
slučaju dete razdvaja ne samo od jednog roditelja, nego i od brata odnosno sestre.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Salgueiro da Silva Muta protiv Portugalije (Salgueiro da Silva Mouta v. Portugal).
Podnosilac predstavke u ovom slučaju je portugalski državljanin, otac devojčice M., koja je rođena
1987. godine u njegovom braku sa majkom devojčice C. D. S. Par se razdvojio tokom 1990. godine i
podnosilac predstavke od tada živi sa muškarcem L. G. C. Prilikom razvoda braka roditelji su postigli
sporazum da devojčica živi sa majkom, a da otac ima pravo na stalne lične kontakte sa detetom. Međutim,
majka je odbila da poštuje sporazum u odnosu na pravo oca da viđa ćerku, zbog čega je on zatražio izmenu
sudske odluke o poveravanju deteta. Lisabonski Sud za porodične odnose doneo je presudu u julu 1994.
godine kojom je izmenio raniju odluku i poverio je vršenje roditeljskog prava ocu. Svoju odluku obrazložio
je potpunom nekooperativnošću majke u pogledu održavanja ličnih odnosa devojčice i njenog oca i malim
izgledima da se takvo stanje promeni, kao i procenom da je otac u boljoj poziciji da detetu obezbedi
normalan život i redovno održavanje kontakata sa majkom i bakom. Na osnovu ove odluke M. je živela kod
oca od aprila do novembra 1995. godine, kada ju je majka otela i pokrenula postupak za ponovnu izmenu
odluke o poveravanju deteta pred Apelacionim sudom Lisabona. Ovaj sud je januara 1996. godine doneo
odluku kojom je vršenje roditeljskog prava poverio majci, uprkos nedvosmislenim dokazima da je ona više
puta novčano kažnjavana zbog toga što se nije povinovala odlukama o načinu i vremenu susreta oca i
ćerke. U nastavku sudske odluke kaže se i sledeće: „Činjenica da otac želi da živi sa drugim muškarcem

882
Videti čl. 65. Porodičnog zakona. Isto i čl. 12. Konvencije o pravima deteta. U švedskom pravu dete ima pravo da
bude saslušano pred sudom ako za to postoje posebni razlozi i ako je nesumnjivo da dete neće biti povređeno takvim
aktom. Videti par. 6. čl. 19. st. 3. Zakonika o roditeljima, staraocima i deci. U pripremnim radovima za donošenje ovog
zakona bilo je preporučeno da dete mlađe od 12 godina ne bude saslušavano u sporovima koji se odnose na
poveravanje ili održavanje ličnih odnosa. Videti Family Law, 1995, str. 502. Isti uzrast od 12 godina za izjašnjavanje
deteta predviđaju i dansko, holandsko i špansko pravo. Videti par. 29. danskog Zakona o staranju, čl. 162a holandskog
Građanskog zakonika i čl. 92. Španskog građanskog zakonika.
883
Statistički podaci pokazuju da je taj roditelj, po pravilu, majka. Tako, na primer, prema podacima Republičkog
zavoda za statistiku za 2014. godinu deca su u najvećem broju slučajeva poverena majci (75,4%), znatno ređe ocu
(15.7%), još ređe majci i ocu (8,5%), a u zanemarljivom broju slučajeva drugoj osobi ili instituciji (0,4%). Zanimljivo
je da se ovakvi trendovi vrlo sporo menjaju. Poređenja radi, u SFRJ su u 1987. godini deca poveravana majci (79%),
ocu (16,2%), majci i ocu (4,1%), drugoj osobi ili instituciji (0,5%). Izuzetak je predstavljala AP Kosovo i Metohija, gde
su deca poverena majci u 34,6%, a ocu u 65,4% sudskih odluka. Videti Statistički godišnjak SFRJ, 1990. O sličnim
statističkim podacima u uporednom pravu videti Kovaček-Stanić, 1994, str. 65. Opširnije o osnovnim tipovima rešenja
u sporovima za poveravanje deteta u uporednom pravu, videti Živković, 1991, str. 15. i dalje.
884
Odluka suda da dete bude povereno nekom trećem licu ili nekoj instituciji ima, u stvari, karakter odluke o
delimičnom ili potpunom lišenju roditeljskog prava, te će je sud doneti samo ako budu ispunjeni zakonski uslovi za
postojanje ove pravne ustanove. Videti čl. 273. st. 2. Porodičnog zakona.

245
jeste realnost koja se mora prihvatiti. Opšte je poznato da društvo postaje sve tolerantnije prema takvim
situacijama. Međutim, ne može se prihvatiti da je ovakvo okruženje najzdravije i najbolje za psihološki,
socijalni i mentalni razvoj deteta. Dete treba da živi u porodičnom okruženju, u tradicionalnoj portugalskoj
porodici, koja sigurno nije porodica u kojoj živi njen otac, u odnosu sa muškarcem kao da su muž i žena.
Naš zadatak nije da određujemo da li je homoseksualnost bolest ili je to samo stvar seksualne orijentacije.
U oba slučaja to je abnormalnost i deca ne bi trebalo da se podižu u senci abnormalnih situacija, budući da
je otac ove devojčice sam priznao da je napustio bračni dom i otišao da živi sa muškarcem, što nije
normalno prema opštim kriterijumima. Nema nikakve sumnje u to da otac voli svoju ćerku ili da on može
da se brine o njoj za vreme kada mu je poverena, jer je nedvosmisleno utvrđeno da su njihovi susreti
korisni za dobrobit deteta i razvoj njene ličnosti. M. treba da viđa oca, jer kada su deca spečena da imaju
kontakt sa ocem, njihov trenutni i budući razvoj i psihološka ravnoteža izloženi su riziku.” Protiv ove
odluke gospodin Salgueiro da Silva Muta podneo je predstavku Evropskom sudu za ljudska prava, ističući
da je povređeno pravilo o zabrani diskriminacije (član 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima) u vezi
prava na poštovanje porodičnog života (član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima).
Evropski sud za ljudska prava je zaključio da je lisabonski Apelacioni sud, vrednujući razloge za
odluku o poveravanju deteta majci ili ocu, uveo i novu okolnost, a to je činjenica da je otac homoseksualac
i da živi sa drugim muškarcem. Zbog toga je Sud bio prinuđen da zaključi da je zaista postojala razlika u
tretmanu podnosioca predstavke i majke deteta, koja je bila zasnovana na njegovoj seksualnoj orijentaciji.
Razlika u tretmanu jeste faktor diskriminacije u okviru značenja koje je nedvosmisleno pokriveno
tumačenjem člana 14. Konvencije – budući da je lista osnova za diskriminaciju koju sadrži član 14. samo
ilustrativna, a ne iscrpljujuća – ako za to nije bilo objektivnog i razumnog opravdanja. Rečnik i smisao
presude lisabonskog Apelacionog suda, naime, jasno pokazuje da je odluka da se dete poveri majci bila
zasnovana pre svega na tome da otac ima nepoželjnu seksualnu orijentaciju. Podnosilac predstavke je od
Suda tražio samo neimovinsku „pravičnu satisfakciju”, tako da imovinski zahtev za naknadu štete nije ni
razmatran. 885

(b) Pravni položaj roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo takođe je uređen
zakonom. Izričito je predviđeno, kako je napred već rečeno, da roditeljsko pravo vrši
samo jedan roditelj deteta u slučaju da je drugi roditelj u faktičkoj ili pravnoj
nemogućnosti da ga vrši, u slučaju kada su roditelji deteta zaključili sporazum o
samostalnom vršenju roditeljskog prava odnosno u slučaju kada roditelji deteta žive
odvojeno, a nisu postigli sporazum ili njihov sporazum nije u interesu deteta, pa odluku
donosi sud. Roditeljsko pravo tada vrši roditelj koji je pravno i faktički u mogućnosti da
ga vrši, roditelj kod koga na osnovu njihovog sporazuma dete živi, odnosno roditelj kome
je dete odlukom suda povereno na čuvanje i vaspitavanje. Međutim, drugi roditelj, onaj
kome dete nije povereno i sa kojim on ne živi u porodičnoj zajednici, takođe je titular
roditeljskog prava. Da roditelju koji ne vrši roditeljsko pravo i dalje pripada roditeljsko
pravo vidi se po tome što on nastavlja da vrši neka prava i dužnosti iz sadržine
roditeljskog prava.
(a) Roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo dužan je da izdržava svoje dete. 886 Visina
doprinosa za izdržavanje određuje se sporazumom roditelja o vršenju roditeljskog prava
odnosno, u odsustvu takvog sporazuma, odlukom suda.
(b) Kako je za pravilan razvoj deteta i njegovo formiranje u zrelu i stabilnu ličnost
neophodno prisustvo oba roditelja, zakonom je utvrđeno da dete ima pravo da održava
lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi u porodičnoj zajednici, 887 a time i roditelj sa
kojim dete ne živi ostvaruje jedan važan deo sadržine svog roditeljskog prava. Kao i kada

885
Videti Case of Salgueiro da Silva Mouta v. Portugal, No. 33290/96 od 21. decembra 1999.
886
Videti čl. 78. st. 3. Porodičnog zakona.
887
Videti čl. 61. Porodičnog zakona.

246
je reč o vršenju roditeljskog prava uopšte, sporazum roditelja o načinu vršenja ovog prava
i dužnosti je dobrodošao, kako dete nikada ne bi imalo utisak da je prestankom
zajedničkog života izgubilo jednog roditelja. U nedostatku roditeljskog sporazuma, o
načinu održavanja ličnih odnosa deteta i roditelja s kojim dete ne živi odlučuje sud.
Sporazumom odnosno odlukom o održavanju ličnih odnosa deteta sa roditeljem sa kojim
ne živi u porodičnoj zajednici najčešće se fiksiraju vreme, mesto i trajanje zajedničkih
susreta te nedeljnih i godišnjih odmora roditelja i deteta. Kako je održavanje ličnih
odnosa sa roditeljem pravo deteta, ono se može ograničiti samo sudskom odlukom kada
je to u najboljem interesu deteta, a to znači kada postoje razlozi da se roditelj potpuno ili
delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici. 888
(c) O pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje i roditelj koji ne vrši
roditeljsko pravo zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo. 889
Pitanjima koja bitno utiču na život deteta smatraju se naročito: obrazovanje deteta,
preduzimanje većih medicinskih zahvata nad detetom, promena prebivališta deteta i
raspolaganje imovinom deteta velike vrednosti. 890 Iz stilizacije zakonskog teksta,
međutim, nedvosmisleno proizilazi da je ovo nabrajanje samo exempli causa te da sud
njime nije vezan, odnosno da uvek može da ocenjuje kao faktičko pitanje šta su to pitanja
od bitnog značaja za život deteta u svakom konkretnom slučaju.
(d) Roditelj kod koga dete ne živi i koji, u skladu s tim, ne vrši roditeljsko pravo
može tražiti izmenu odluke o poveravanju deteta na čuvanje i vaspitavanje drugom
roditelju, ako su se promenile prilike zbog kojih je dete povereno drugom roditelju (na
primer, ako je roditelj kome dete nije bilo povereno stekao zaposlenje, obezbedio stan,
vratio se iz inostranstva itd.), odnosno kada više nije u interesu deteta da ostane kod
roditelja koji je do tada vršio roditeljsko pravo (na primer, zbog teške bolesti tog
roditelja, neurednog života, lišenja poslovne sposobnosti itd.). Razume se, zahtev za
donošenje nove odluke može postaviti i roditelj koji vrši roditeljsko pravo. 891
(e) U slučaju smrti roditelja koji je sam vršio roditeljsko pravo, roditeljsko pravo
počinje da vrši drugi roditelj. Otuda drugi roditelj ima zakonsko pravo da zahteva da mu
osoba kod koje se dete nalazi preda dete na čuvanje i vaspitavanje. 892 U slučaju spora
između preživelog roditelja i trećeg lica odluku donosi sud. Ukoliko sud, ipak, povodom
spora roditelja i osobe kod koje se dete nalazi, odluči da dete poveri nekom drugom licu
ili instituciji, takva odluka neminovno ima i karakter odluke o lišenju roditeljskog prava.
Budući, dakle, da dete ima pravo da živi sa roditeljima i pravo da se roditelji o njemu
staraju pre svih drugih, odluka o odvajanju deteta od roditelja može se doneti samo ako
postoje razlozi da se roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju
888
Videti čl. 61. st. 3. Porodičnog zakona.
889
Videti čl. 78. st. 3. Porodičnog zakona.
890
Videti čl. 78. st. 4. Porodičnog zakona.
891
Videti čl. 264. st. 1. Porodičnog zakona.
892
Ovo pravilo posledica je apsolutnog karaktera roditeljskog prava, koji nalaže poštovanje pretpostavke da roditelji
imaju pravo na vršenje roditeljskog prava pre nego bila koja druga osoba in loco parentis. Stoga, ako umre roditelj
kome je dete bilo povereno na čuvanje i vaspitavanje, preživeli roditelj po samom zakonu preuzima vršenje
roditeljskog prava. Isti stav zauzeo je i Vrhovni sud Slovenije u neobjavljenoj odluci U. 228/79–5 od 9. avgusta 1979.
Za suprotno stanovište, da se u navedenoj situaciji ne može govoriti o prenošenju prava na vršenje roditeljskog prava
na preživelog roditelja ipso iure, videti Zupančič, K., Izvrševanje roditeljske pravice po smrti roditelja, kateremu je
sodišče ob razvezi zakonske zveze zaupalo otroka v varstvo in vzgojo, Pravnik, br. 4–6/1980, str. 141. Konvencija o
pravima deteta posebno proklamuje da roditelji imaju glavnu i prvenstvenu odgovornost za podizanje i razvoj deteta.
Videti čl. 18. st. 1. i čl. 27. st. 2. Konvencije o pravima deteta.

247
nasilja u porodici i tek nakon pribavljenog mišljenja organa starateljstva, porodičnog
savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim
odnosima. 893 U svakom slučaju, kada sud jednom donese odluku o vršenju roditeljskog
prava, a dete se ne nalazi kod roditelja koji treba da ga vrši, sud će narediti da se dete
odmah preda roditelju koji treba da vrši roditeljsko pravo.894
(f) Najzad, roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo zbog toga što je dete na osnovu
sporazuma roditelja ili na osnovu odluke suda povereno drugom roditelju, ima pravo na
davanje saglasnosti sa usvojenjem svog deteta. 895

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Gorgulu protiv Nemačke (Görgülü v. Germany).
Podnosilac predstavke, Kazim Gorgulu, rođen je 1969. godine i živi u Nemačkoj. On je otac
Kristofera, koji je rođen u avgustu 1999. godine u Lajpcigu, iz njegove vanbračne veze sa majkom dečaka,
gospođom M. Majka je odmah po porođaju dala saglasnost da se dete usvoji, tako da je nadležna služba
socijalnog staranja hitno obavestila gospodina i gospođu B., koji su bili registrovani kao potencijalni
usvojitelji, da je Kristofer dete koje se može usvojiti. Odmah potom oni su preuzeli dete iz porodilišta i
odveli ga svojoj kući. U oktobru 1999. godine podnosilac predstavke je saznao za rođenje deteta i odluku
majke da se saglasi sa usvojenjem. Smesta je podneo zahtev socijalnoj službi u Lajpcigu da on usvoji dete,
a u novembru iste godine u prisustvu majke je priznao očinstvo. U januaru 2000. godine pokrenuo je
postupak pred okružnim sudom Vitemberga zahtevajući da dete bude povereno na staranje njemu kao ocu.
Priložio je i medicinski test veštačenja krvi koji je potvrđivao njegovo očinstvo. Vitemberški sud je
imenovao kolizijskog staratelja za dete i nakon sprovedenog postupka, u martu 2001. godine, odlučio je da
vršenje roditeljskog prava poveri ocu, smatrajući da je on u stanju da Kristoferu ponudi dom i porodični
život koji garantuje da će najbolji interes deteta biti adekvatno zaštićen. Istovremeno, procenjujući da ova
odluka neće moći da se sprovede trenutno, odredio je način na koji će Kristofer u međuvremenu viđati oca
sve češće kako bi se prilagodio novoj situaciji, kao i način na koji će nastaviti da posećuje svoje hranitelje
kada odluka o preseljenju kod oca bude izvršena. Sve ove mere trebalo je spreče da promena prebivališta
postane iznenadan i oštar rez u životu Kristofera. Gospodin i gospođa B., kao i nadležna služba socijalnog
staranja, uložili su žalbe i u junu 2001. godine Apelacioni sud u Naumburgu doneo je odluku kojom je
poništio odluku prvostepenog suda i odlučio da staranje nad detetom poveri gospodinu i gospođi B., kao
hraniteljima. Istovremeno je suspendovao kontakte oca i deteta do jula naredne godine. Obrazloženje
Apelacionog suda zasnivalo se, najpre, na generalnoj oceni da otac jeste u mogućnosti da brine za
Kristofera, da je oženjen i da živi sa ženom koja se već stara o svoje dvoje dece, da ima kuću u kojoj bi
Kristofer živeo zajedno sa njegovom porodicom te da bi, bez obzira na to što on sam nikada nije završio
visoke škole, bio u stanju da Kristoferu obezbedi dobro obrazovanje. Uprkos tome, Apelacioni sud je
zaključio da odvajanje deteta od hraniteljske porodice ne bi bilo u njegovom najboljem interesu, imajući u
vidu duboke socijalne i emocionalne veze koje su se u međuvremenu razvile sa hraniteljima. Takav čin
predstavljao bi opasan i nepopravljiv psihološki šok za dete Kristoferovog uzrasta, posebno zato što je i već
doživljeni rastanak sa prirodnom majkom predstavljao traumatični događaj za njega. Gospodin Gorgulu
obratio se potom Evropskom sudu za ljudska prava, navodeći da je odbijanje nemačkog suda da mu poveri
staranje o njegovom sinu predstavljalo povredu prava na poštovanje porodičnog života (član 8. Evropske
konvencije o ljudskim pravima.
Evropski sud za ljudska prava je u svojoj odluci priznao da je istina da bi trenutno odvajanje
Kristofera od njegovih hranitelja moglo imati negativne efekte na njegovo fizičko i mentalno zdravlje.
Imajući u vidu, međutim, da njegov biološki otac pokazuje snažnu želju da se stara o svom detetu i da za to

893
Videti čl. 60. i čl. 270. Porodičnog zakona.
894
Videti čl. 272. st. 3. Porodičnog zakona.
895
Zakon je, naime, propisao da se dete može usvojiti samo uz saglasnost roditelja, a da saglasnost roditelja nije
potrebna samo ako je on potpuno lišen roditeljskog prava ili poslovne sposobnosti, odnosno kada je lišen prava da
odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta. Videti čl. 95. st. 1. i čl. 96. Porodičnog zakona.

248
ima mogućnosti, Sud je ocenio da je nemački Apelacioni sud propustio da proceni sve mogućnosti koje su
mu stajale na raspolaganju. To znači, sa jedne strane, da Apelacioni sud u Naumburgu nije ni pokušao da
pronađe rešenje koje bi spojilo Kristofera sa njegovim ocem uz minimalni napor za Kristofera, a koje mu je
stajalo na raspolaganju u odluci prvostepenog suda. Sa druge strane, dugoročne posledice koje bi trajno
razdvajanje od oca moglo da proizvede na Kristofera takođe nisu bile predmet interesovanja nemačkog
suda. Drugim rečima, Evropski sud je procenio da se povreda prava na poštovanje porodičnog života nalazi
u tome što, zahvaljujući odluci nemačkog Apelacionog suda, mogućnost da ponovno dođe do spajanja
jednog deteta sa njegovim prirodnim roditeljem postaje progresivno sve slabija i verovatno je da će biti
potpuno uništena zato što ocu i sinu nije dopušteno da se viđaju na regularan način. Na ime naknade
neimovinske štete Evropski sud je podnosiocu predstavke dosudio naknadu od 15.000 evra, kao i naknadu
troškova postupka. 896

(4) Nadzor nad vršenjem roditeljskog prava

Roditelji vrše roditeljsko pravo prvenstveno radi zaštite ličnih i imovinskih prava i
interesa svog maloletnog deteta. Većina roditelja, štaviše, vrši svoja prava i obaveze sa
mnogo ljubavi i pažnje, iako ne poznaju sadržinu pravnih propisa. Međutim, kada
roditelji, iz bilo kog razloga, ne postižu zadovoljavajuće rezultate u čuvanju, podizanju,
vaspitavanju i obrazovanju deteta, odnosno kada svojim postupcima ugrožavaju
imovinske interese ili izdržavanje deteta, prema njima se mogu primeniti određene
porodičnopravne mere, koje imaju za cilj zaštitu interesa maloletnog deteta. Sve takve
mere ograničavaju, u manjem ili većem stepenu, ovlašćenja roditelja koja im pripadaju na
osnovu roditeljskog prava, ali su one neophodne kako bi se deci osigurali najpovoljniji
oblici zaštite.
Prema rešenju prihvaćenom u našem pravu, organ starateljstva je onaj državni
organ kome pripada pravo da preduzima mere kojima nadzire, a time nekada i
ograničava, vršenje roditeljskog prava.

(A) Preventivni nadzor

Organ starateljstva obavlja preventivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava
kada donosi odluke kojima omogućava roditeljima da vrše roditeljsko pravo. 897 U okvir
ove nadležnosti, dakle, spada donošenje svih odluka kojima se rešavaju nesporazumi,
neslaganja, nedoumice ili nedostatak iskustva roditelja u vršenju roditeljskog prava (na
primer, roditelji se ne slažu oko izbora škole ili slobodnih aktivnosti deteta, jedan roditelj
prigovara zabranama ili zahtevima koje detetu postavlja drugi roditelj, roditelji imaju
različite poglede na predloženu hiruršku intervenciju nad detetom itd.), odnosno
donošenje odluka bez kojih pravno roditelji ne bi ni mogli da obavljaju neka prava i
dužnosti iz sadržine roditeljskog prava (na primer, davanje saglasnosti roditeljima za
raspolaganje nepokretnom ili pokretnom imovinom deteta velike vrednosti, određivanje
ličnog imena deteta u slučaju kada roditelji ne mogu da postignu sporazum o imenu,
postavljanje kolizijskog staratelja detetu čiji su interesi u suprotnosti sa interesima
roditelja itd.). U svakom slučaju, važno je razumeti da se mere preventivnog nadzora
uvek odnose na situaciju u kojoj roditelji još uvek zajednički i sporazumno vrše
roditeljsko pravo, odnosno roditeljsko pravo vrši samo jedan roditelj, ali nema veće

896
Videti Case of Görgülü v. Germany, No. 74969/01 od 26. februara 2004.
897
Videti čl. 79. Porodičnog zakona.

249
disfunkcionalnosti u pogledu vršenja prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.
Naprotiv, ako se roditelji obrate organu starateljstva sa zahtevom da obavi preventivni
nadzor i posle njegove intervencije se ustanovi da među roditeljima postoji u stvari spor o
vršenju roditeljskog prava, odluku će doneti sud. Razume se, organ starateljstva uvek je
dužan da sve postupke roditelja procenjuje sa stanovišta najboljeg interesa deteta. 898

(B) Korektivni nadzor

Korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava obavlja organ starateljstva
kada donosi odluke kojima koriguje roditelje u vršenju roditeljskog prava. Zakonom je
predviđeno nekoliko takvih mera.
(1) Upozoravanje roditelja na nedostatke u vršenju roditeljskog prava.
Upozoravanje roditelja na nedostatke u podizanju i vaspitavanju deteta jeste prva i
najblaža mera intervencije organa starateljstva u odnosima roditelja i deteta. Ona se
sastoji u ovlašćenju organa starateljstva da skrene pažnju roditeljima na propuste koje
čine u odgajanju deteta (na primer, dete neuredno posećuje školu, apatično je, fizički i
higijenski zapušteno, pokazuje znake agresivnosti, roditelji propuštaju da pribave prihod
od imovine deteta, jedan roditelj neuredno izvršava obavezu izdržavanja deteta itd.), ali i
da pomogne roditeljima da počnu pravilno podizati svoje dete. Način na koji će se
izvršavati ova mera, takođe, bira organ starateljstva, određujući da se kontrola nad
postupcima roditelja obavlja obavezivanjem roditelja da redovno dolaze u centar za
socijalni rad u kome će dobiti odgovarajuće savete, a može im se predložiti i da redovno
posećuju predavanja namenjena osposobljavanju roditelja za vaspitni proces, da se
dodatno obrazuju, da potraže savet stručnjaka u pogledu nekog specifičnog pitanja koje je
važno za njihov odnos sa detetom i od koga mogu dobiti profesionalni savet i neposrednu
pomoć, kao i obilaskom roditelja u stanu ili na radnom mestu, određivanjem osobe koja
će nadzirati vršenje roditeljskog prava ili na neki drugi odgovarajući način.899
(2) Upućivanje roditelja na razgovor u porodično savetovalište ili ustanovu
specijalizovanu za posredovanje u porodičnim odnosima. Organ starateljstva može i
jednom intenzivnijom merom uticati na ponašanje roditelja ukoliko upozorenje na
nedostatke u vršenju roditeljskog prava ne bude dovoljno, tako što će roditelje uputiti na
razgovor u porodično savetovalište ili ustanovu specijalizovanu za posredovanje u
porodičnim odnosima.900 Za razliku od prethodne mere upozoravanja roditelja na
nedostatke u vršenju roditeljskog prava, koja se može sastojati i u savetovanju roditelja
da se konsultuju sa nekim izvan centra za socijalni rad, ovom merom roditelji se
obavezuju da se obrate institucijama koje raspolažu nekim specifičnim znanjima kojima
ne raspolaže centar za socijalni rad, kako bi njihov problem u vezi sa vršenjem
roditeljskog prava bio rešen na zadovoljavajući način. Ova mera služi takođe korektivnoj
zaštiti ličnih ili imovinskih prava i interesa deteta, što znači da, ukoliko roditelji ne
sarađuju ili odbijaju da se povinuju odluci organa starateljstva odnosno institucije u koju
su bili upućeni, ova mera nadzora nad vršenjem roditeljskog prava može biti zamenjena i
nekom još težom merom.

898
Videti čl. 6. st. 1. i čl. 268. st. 2. Porodičnog zakona.
899
Videti čl. 80. st. 2. tačka 1. Porodičnog zakona.
900
Videti čl. 80. st. 2. tačka 2. Porodičnog zakona.

250
 (3) Polaganje računa o upravljanju imovinom deteta. Polaganje računa o
upravljanju imovinom deteta jeste mera korektivnog nadzora roditeljskog prava koja se
tiče specifične zaštite imovinskih prava i interesa deteta. Pravo je roditelja, naime, da
samostalno upravljaju imovinom deteta, što znači da roditelji nisu dužni – za razliku od
staratelja – da polažu račune i podnose izveštaje organu starateljstva. Međutim, kada
postoji opravdana sumnja da roditelji nesavesno i neodgovorno upravljaju imovinom
deteta, organ starateljstva ima pravo da zahteva da roditelji polože račun o upravljanju
imovinom deteta.901 Polaganje računa se može zahtevati ako je štetno ili neefikasno
upravljanje imovinom deteta prouzrokovano krivicom roditelja (gruba nemarnost,
zloupotreba poverenja, diskriminacija jednog deteta prema drugoj deci itd.), ali i onda
kada nema nikakve krivice na strani roditelja (neiskustvo, neznanje, lakomislenost itd.).
Polaganje računa podrazumeva obavezu roditelja da iskažu prihode, rashode i konačno
stanje imovine deteta. Polaganje računa o upravljanju dečjom imovinom može biti
propisano kao redovna ili povremena mera, što zavisi od okolnosti svakog pojedinog
slučaja.
Bez obzira na to o kojoj od ovih mera je reč, organ starateljstva je dužan da stalno
nadzire vršenje roditeljskog prava, da prati postupke roditelja, da procenjuje opravdanost
mera koje su preduzete i da predlaže nove mere ili prestanak mera koje su donele dobre
rezultate. Sve mere se preduzimaju u pogledu svakog pojedinog deteta, ali i u pogledu
sve dece ako roditelji iste propuste prave u odnosu na svu decu. Nadzire se vršenje samo
jednog prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava ili roditeljskog prava u celini, što
znači i ličnih i imovinskih prava iz sadržine roditeljskog prava. Trajanje mera
korektivnog nadzora nije propisano, ali je uobičajeno da se ovakve mere izriču najpre za
ograničeno vreme, a da se po potrebi produžavaju. Najzad, potpuno je irelevantno zbog
kojih je okolnosti na strani roditelja došlo do ugrožavanja detetovih interesa, odnosno da
li su roditelji za to krivi (alkoholizam, narkomanija, neuredan život, neodgovornost itd.),
ili je do toga došlo zbog nekog razloga objektivne prirode (teška bolest, nesreća, gubitak
posla, neiskustvo itd.).
(4) Pokretanje sudskih postupaka. Organ starateljstva, najzad, ima na
raspolaganju još jednu meru nadzora nad vršenjem roditeljskog prava, koja ga ovlašćuje
da pred sudom pokreće postupke na koje je ovlašćen zakonom. 902 To znači da je organ
starateljstva iscrpeo sve prethodno pomenute mere korektivnog nadzora, da one nisu dale
zadovoljavajuće rezultate te da mora da interveniše sud u pravcu većeg i rigoroznijeg
ograničavanja roditelja u vršenju roditeljskog prava (na primer, organ starateljstva
pokreće postupak za izmenu odluke o vršenju roditeljskog prava, za lišenje roditeljskog
prava, za zaštitu od nasilja u porodici, za lišenje poslovne sposobnosti, za izdržavanje
deteta itd.). 903

901
Videti čl. 80. st. 2. tačka 3. Porodičnog zakona.
902
Videti čl. 80. st. 3. Porodičnog zakona.
903
Naše porodično zakonodavstvo više ne poznaje meru upućivanja deteta u vaspitnu ustanovu, koju je predviđao čl.
137. ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, zbog toga što takva mera predstavlja ograničenje slobode deteta i
stoga može biti izrečena samo u sudskom postupku. U istom smislu, videti Zupančič, 1985, str. 189. Prema novom
krivičnom zakonodavstvu za maloletnike, koje je stupilo na snagu 1. januara 2006. godine, prema maloletnom učiniocu
krivičnog dela mogu se primeniti vaspitni nalozi (poravnanje sa oštećenim, redovno pohađanje škole, uključivanje u
rad humanitarnih organizacija, podvrgavanje odvikavanju od zavisnosti i uključivanje u tretman u zdravstvenoj
ustanovi ili savetovalištu) i krivične sankcije (vaspitne mere, kazna maloletničkog zatvora i mere bezbednosti). Videti

251
 Praksa Evropskog suda za ljudska prava.
Slučaj Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva (Z. and Others v. The United Kingdom).
U ovom slučaju radilo se porodici jednog bračnog para i njihovo četvoro dece: Z. (devojčica koja je
rođena 1982. godine), A. (dečak koji je rođen 1984. godine), B. (dečak koji je rođen 1986. godine) i C.
(devojčica koja je rođena 1988. godine). Porodica je u razdoblju od 1987. do 1992. godine bila neprekidno
predmet nadzora od strane nadležnih službi socijalnog staranja. U toku brojnih poseta socijalnih radnika
beleženo je drastično zapuštanje dece, koja su uglavnom bila zaključavana u prljavim spavaćim sobama,
punim neopranog veša, deca su bila bez razvijenih elementarnih higijenskih navika; zabeleženo je takođe
da dvoje starije dece uzima hranu iz korpi za otpatke i da neuredno posećuju školu; u nekoliko navrata deca
su pričala o tome da su udarana žaračem; dečak A. je počeo da se opija. Porodici je dodeljen socijalni
radnik koji je trebalo da svakodnevno pomaže majci savetima u pogledu odgajanja dece. Nažalost, ni to
nije dalo nikakve rezultate, sobe u kojima su živela deca i dalje su bile prepune prljavštine i smrada, bez
svetla, tepiha ili igračaka, susedi su obaveštavali da deca neprekidno plaču i da su često zaključavana u
prljavom dvorištu kuće, napredak u težini dece bio je ispod svih kriterijuma. Najzad, tokom 1992. godine
sva deca su smeštena u hraniteljske porodice, a ubrzo su pokrenuti i postupci za usvajanje. U toku tih
postupaka decu je pregledala dr. Dora Blek, dečiji psihijatar, koja je konstatovala da je ovo najteži slučaj
zapuštanja i emocionalnog zlostavljanja koji je ona srela u svojoj profesionalnoj karijeri. Z. je pokazivala
znake ozbiljne depresije, sa nametnutom odgovornošću za raspad svoje porodice; ponašanje majke prema
njoj ocenjeno je kao okrutno. A. i B. patili su od noćnih mora i oboje su pokazivali znake posttraumatskog
stresa; sva deca bila su lišena ljubavi i brige za fizički opstanak. Po njenom mišljenju, preterana
popustljivost socijalnih službi prema majci i izbegavanje odluke o smeštaju dece u druge porodice imali su
za posledicu ozbiljna psihološka oštećenja kod najmanje troje dece. Svo četvoro dece obratilo se
Evropskom sudu za ljudska prava, navodeći da su lokalne vlasti propustile da preduzmu adekvatne zaštitne
mere s obzirom na teško zapuštanje i zlostavljanje kome su deca bila izložena u roditeljskom domu, čime je
bilo povređena zabrana mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja (član 3.
Evropske konvencije o ljudskim pravima), pravo na poštovanje porodičnog života (član 8. Evropske
konvencije o ljudskim pravima) i pravo na delotvorni pravni lek (član 13. Evropske konvencije o ljudskim
pravima).
Evropski sud za ljudska prava je, zasedajući u Velikom veću, jednoglasno odlučio da postoji
povreda člana 3. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Nehuman i ponižavajući tretman kome su deca
bila izložena od strane svojih roditelja, a koji je bio poznat lokalnim vlastima, nesumnjivo je doveo do
teških posledica po njihovu dobrobit. Zakonska dužnost da zaštite decu ležala je, po mišljenju Suda, na
socijalnim službama, koje su imale na raspolaganju različite mogućnosti, a među njima svakako i
uklanjanje dece iz roditeljskog okruženja. Umesto toga, deca su u traumatičnim okolnostima provela više
od 4 godine, koje su od strane eksperata opisane kao „užasavajuće iskustvo”. Zapanjujući je bio obim
zapuštanja dece, tako da se psihološke i psihijatrijske posledice mogu sa sigurnošću pripisati postupcima
koji su im prethodili, ne ostavljajući ni malo sumnje da je propust sistema socijalne zaštite ostavio trajne i
neizbrisive posledice na zdravlje i razvoj dece. Na ime naknade imovinske i neimovinske štete koju Z., A.,
B. i C. trpe trajno, Evropski sud im je dosudio ukupan iznos od 320.000 funti sterlinga, kao i 39.000 funti
sterlinga na ime naknade troškova sudskih postupaka. 904

(5) Lišenje roditeljskog prava

Lišenje roditeljskog prava jeste najteža porodičnopravna sankcija, koja se izriče
roditeljima radi zaštite ličnosti, prava i interesa maloletnog deteta. Za razliku od mera
korektivnog nadzora organa starateljstva, koje samo u određenoj meri ograničavaju
roditeljsko pravo, u slučaju potpunog lišenja roditeljskog prava roditeljima se u celini
oduzima roditeljsko pravo i nadomešćuje nekim drugim oblikom porodičnopravne

čl. 5-39. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica (Službeni glasnik
Republike Srbije, br. 85/2005).
904
Videti Case of Z. and Others v. The United Kingdom, No. 29392/95 od 10. maja 2001.

252
zaštite, a u slučaju delimičnog lišenja roditeljskog prava oduzimaju se pojedina prava i
dužnosti iz sadržine roditeljskog prava. Može izgledati neverovatno da roditelji koji
imaju makar prosečnu moralnu i mentalnu zrelost mogu svesno nanositi štetu svom
detetu. Nažalost, u životu nisu nepoznati ni najteži oblici zanemarivanja i maltretiranja
dece. Zbog toga se takvi roditelji, iako oni zbog istih postupaka prema svom detetu mogu
biti i krivičnopravno odgovorni,905 moraju onemogućiti u daljem vršenju roditeljskog
prava, a detetu se mora obezbediti drugi odgovarajući oblik porodične zaštite.

(A) Potpuno lišenje roditeljskog prava

(1) Osnov potpunog lišenja roditeljskog prava. U našem pravu predviđena su
dva osnovna razloga za potpuno lišenje roditeljskog prava. Dakle, roditelj koji (a)
zloupotrebljava prava ili (b) grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava
može biti potpuno lišen roditeljskog prava.906
(a) Zloupotreba roditeljskog prava znači takvo štetno ponašanje roditelja, kada
postupci roditelja protivreče interesima deteta u toj meri da je ozbiljno ugrožen njegov
fizički, moralni i intelektualni razvoj. Zakonskim odredbama je, opet samo exempli
causa, navedeno da roditelj zloupotrebljava prava iz sadržine roditeljskog prava ako
fizički, seksualno ili emocionalno zlostavlja dete, ako izrabljuje dete sileći ga na preteran
rad ili na rad koji ugrožava moral, zdravlje ili obrazovanje deteta, odnosno na rad koji je
zabranjen zakonom, ako podstiče dete na vršenje krivičnih dela, ako navikava dete na
odavanje rđavim sklonostima ili na neki drugi način zloupotrebljava prava iz sadržine
roditeljskog prava (na primer, pokazuje okrutnost, surovost, potpuno ograničava slobodu
kretanja deteta, svesno upropašćava imovinu deteta itd.). 907 Zloupotreba roditeljskog
prava podrazumeva svesno i voljno ponašanje roditelja i, po pravilu, znači da se
zlonamerni postupci roditelja ponavljaju. Ipak, moglo bi se govoriti o zloupotrebi
roditeljskog prava i u slučaju samo jednog postupka roditelja, koji je toliko opasan za
dete da se, zapravo, i ne sme čekati ponavljanje (na primer, pokušaj ubistva deteta,
nanošenje teške telesne povrede, seksualna zloupotreba itd.).

(b) Grubo zanemarivanje roditeljskih dužnosti postoji kada roditelj uopšte ne

brine o detetu niti podmiruje neke njegove osnovne životne potrebe (ne vodi računa o
ishrani deteta, higijenski ga zapušta, ne leči ga, uskraćuje mu izdržavanje itd.).
Zakonodavac je međutim i ovde, opet samo primera radi, naveo neke konkretne postupke
roditelja koji su jasan osnov za potpuno lišenje roditeljskog prava zbog grubog
zanemarivanja dužnosti iz sadržine roditeljskog prava: ako je roditelj napustio dete, ako
se uopšte ne stara o detetu sa kojim živi, ako izbegava da izdržava dete ili da održava
lične odnose sa detetom sa kojim ne živi, odnosno ako sprečava održavanje ličnih odnosa
deteta i roditelja sa kojim dete ne živi, ako s namerom i neopravdano izbegava da stvori
uslove za zajednički život sa detetom koje se nalazi u ustanovi socijalne zaštite ili na

905
Za postupke zbog kojih se lišava roditeljskog prava roditelj može biti oglašen krivim i prema propisima krivičnog
zakonodavstva (krivična dela „zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica”, "nasilje u porodici", „nedavanje
izdržavanja”, „kršenje porodičnih obaveza” i "rodoskrvnjenje"). Videti čl. 193–197. Krivičnog zakonika. Načelnu
odredbu o mogućnosti da roditelji budu potpuno ili delimično lišeni roditeljskog prava sadrži i čl. 65. st. 2. Ustava.
906
Videti čl. 81. st. 1. Porodičnog zakona.
907
Videti čl. 81. st. 2. tačke 1-5. Porodičnog zakona.

253
drugi način grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.908 Dok roditelj koji
zloupotrebljava svoje roditeljsko pravo obično deluje aktivno, preduzimajući nešto čime
šteti interesima deteta, roditelj koji grubo zanemaruje dužnosti obično propušta,
delimično ili potpuno, one radnje koje su obavezni sastavni deo roditeljskih dužnosti. I
ovde dolazi u obzir samo skrivljeno ponašanje roditelja.

Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja. Vlada Republike Srbije usvojila
je na svojoj sednici od 31. avgusta 2005. godine Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i
zanemarivanja, u kome su sadržane definicije zlostavljanja i zanemarivanja dece usklađene sa definicijama
koje koristi Svetska zdravstvena organizacija. Prema tom Protokolu:
Zloupotreba ili zlostavljanje deteta obuhvata sve oblike fizičkog ili emocionalnog zlostavljanja,
seksualnu zloupotrebu, zanemarivanje ili nemaran postupak, kao i komercijalnu ili drugu eksploataciju, što
dovodi do stvarnog ili potencijalnog narušavanja detetovog zdravlja, ugrožavanja detetovog razvoja ili
dostojanstva u okviru odnosa koji uključuje odgovornost, poverenje ili moć.
Fizičko zlostavljanje deteta je ono koje dovodi do stvarnog ili potencijalnog fizičkog
povređivanja deteta usled činjenja ili nečinjenja, za koje se razumno može smatrati da spada u domen
kontrole od strane roditelja ili osobe koja je u položaju da ima odgovornost, moć ili poverenje u odnosu na
dete (na primer, udaranje, šutiranje, trešenje, davljenje, bacanje, trovanje, paljenje, posipanje vrućom
vodom, izlaganje deteta delovanju vrele pare, namerno izazivanje simptoma bolesti kod deteta – tzv.
Münchausen syndrome by proxy itd.).
Seksualna zloupotreba deteta je uključivanje deteta u seksualnu aktivnost koju ono ne shvata u
potpunosti, sa kojom nije saglasno ili za koju nije razvojno doraslo i nije u stanju da se sa njom saglasi, ili
onu kojom se krše zakoni ili socijalni tabui društva. Seksualna zloupotreba deteta ispoljava se kao aktivnost
između deteta i odrasle osobe ili drugog deteta koje se, zbog svog uzrasta ili razvoja, nalazi u položaju koji
mu daje odgovornost, poverenje ili moć, gde aktivnost ima za cilj da pruži uživanje ili zadovolji potrebe
druge osobe. Seksualna zloupotreba deteta obuhvata kako navođenje ili primoravanje deteta na učešće u
seksualnim kontaktnim aktivnostima (na primer, seksualni odnos, seksualno dodirivanje itd.), tako i na
učešće u nekontaktnim aktivnostima (na primer, izlaganje pogledu, egzibicionizam itd.), eksploatatorsko
korišćenje deteta za prostituciju ili druge nezakonite seksualne radnje itd. Naprotiv, ne smatra se
ponašanjem koje predstavlja seksualnu zloupotrebu istraživanje sopstvenog tela koje odgovara uzrastu
deteta kada se, posebno kod adolescenata, istražuje sopstveno telo i seksualnost, a koje ne podrazumeva
aktivnost između deteta i odrasle osobe.
Emocionalna zloupotreba deteta obuhvata propuštanje da se obezbedi razvojno prikladna,
podržavajuća sredina, uključujući i dostupnost primarne figure privrženosti, kako bi dete moglo razviti
stabilne emocionalne i socijalne sposobnosti koje odgovaraju njegovom ličnom potencijalu. Emocionalna
zloupotreba obuhvata takođe i postupke kojima se vrši omalovažavanje, ocrnjivanje, okrivljavanje bez
razloga, kojima se preti, zastrašuje, ograničava kretanje deteta, vrši diskriminacija, ismejava ili se
upražnjavaju drugi oblici nefizičkog, neprijateljskog ili odbacujućeg postupanja. Emocionalna zloupotreba
podrazumeva uvek vezu između primarnog pružaoca nege i deteta u kojoj se detetu nanosi stvarna šteta,
odnosno koja može potencijalno biti štetna po dete. Ovo obuhvata razvojno neprikladne, nedovoljne ili
nedosledne odnose sa detetom i uključuje izlaganje zbunjujućim ili traumatskim događajima i okolnostima
(npr. porodičnom nasilju), upotrebu deteta za ispunjavanje psiholoških potreba roditelja, aktivno
„potkupljivanje” deteta, kao i propuštanje da se unapređuje detetova socijalna adaptacija (uključujući
izolaciju).
Zanemarivanje deteta predstavlja propuštanje roditelja da obezbedi razvoj deteta u svim
oblastima, kao što su zdravlje, obrazovanje, emocionalni razvoj, ishrana, smeštaj ili bezbedni životni
uslovi, a u okviru razumno raspoloživih sredstava roditelja, što izaziva ili može, sa velikom verovatnoćom,
narušiti detetovo zdravlje ili fizički, mentalni, duhovni, moralni ili društveni razvoj. Zanemarivanje
obuhvata i propuste u obavljanju pravilnog nadzora i zaštite deteta od povređivanja u onolikoj meri u kojoj
je to izvodljivo.
908
Videti čl. 81. st. 3. tačke 1-5. Porodičnog zakona. I u uporednom pravu propisuju se često konkretni razlozi zbog
kojih se roditelju oduzima roditeljsko pravo, kao što su napuštanje deteta ili ponašanje roditelja kojim on očigledno
pokazuje da se ne brine o detetu. Videti, na primer, čl. 154. Porodičnog zakona Federacije Bosne i Hercegovine i čl.
116. Zakona o braku i porodičnim odnosima Slovenije.

254
 Eksploatacija deteta (komercijalna ili druga vrsta eksploatacije) odnosi se na korišćenje deteta za
rad ili za druge aktivnosti, a u korist drugih osoba. Ovo obuhvata rad dece i prostituciju dece, kidnapovanje
dece i prodaju dece u svrhe radne ili seksualne eksploatacije, eksploatatorsko korišćenje dece za
pornografske predstave i materijale i dr. Ove aktivnosti imaju za posledicu narušavanje detetovog fizičkog
ili mentalnog zdravlja, obrazovanja, kao i moralnog, socijalnog i emocionalnog razvoja.

(2) Dejstva potpunog lišenja roditeljskog prava. Roditelj se lišava roditeljskog

prava na neodređeno vreme, u odnosu na svu decu ili u odnosu na samo jedno dete.
Lišenje roditeljskog prava može pogoditi jednog ili oba roditelja, u zavisnosti od toga da
li su oboje ili samo jedno od njih zloupotrebljavali roditeljsko pravo ili grubo
zanemarivali roditeljske dužnosti. Ako je samo jedan roditelj lišen roditeljskog prava,
roditeljsko pravo pripada drugom roditelju i on ga vrši sam. Ukoliko su, pak, oba
roditelja lišena roditeljskog prava, odnosno ako je roditeljskog prava lišen jedini roditelj
kome je ono pripadalo, dete se smatra maloletnikom bez roditeljskog staranja, obavezno
se stavlja pod starateljstvo i smešta se u drugu porodicu ili ustanovu. Država je, naime,
dužna da detetu bez roditeljskog staranja obezbedi zaštitu u porodičnoj sredini uvek kada
je to moguće, 909 što znači u hraniteljskoj odnosno usvojiteljskoj porodici, a tek potom
dolazi u obzir institucionalni smeštaj. Sud koji roditelja potpuno lišava roditeljskog prava
može istovremeno odrediti i jednu ili više mera zaštite deteta od nasilja u porodici. 910
Sudska odluka o potpunom lišenju roditeljskog prava lišava roditelja svih prava i
dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, što znači da roditelj više nema pravo i dužnost da
dete čuva, podiže, vaspitava, zastupa, stara se o njegovom obrazovanju ili upravlja
imovinom deteta. Od takvog roditelja ne traži se ni pristanak za usvajanje deteta.911
Izričito je, međutim, propisano da se roditelj koji je potpuno lišen roditeljskog prava ne
oslobađa dužnost da izdržava dete.912 Najzad, odluka o potpunom lišenju roditeljskog
prava mora se zabeležiti u matičnu knjigu rođenih, a ako dete ima prava na
nepokretnostima, i u odgovarajući javni registar prava na nepokretnostima. 913 Ovakvi
upisi potrebni su radi obezbeđenja pravne sigurnosti, kako bi svaka zainteresovana osoba
bila obaveštena da roditelj nema roditeljsko pravo prema svom detetu, te da ga ne može
ni vršiti (na primer, roditelj nema pravo da zastupa dete, nije potreban njegov pristanak za
usvojenje deteta, ne može upravljati imovinom deteta itd.), odnosno da nema sposobnosti
za zasnivanje pravnih odnosa ni sa tuđom decom (na primer, nema aktivnu adoptivnu
sposobnost, ne može biti staratelj itd.).

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj K.A. protiv Finske (K.A. v. Finland).

909
Videti čl. 6. st. 6. Porodičnog zakona.
910
Videti čl. 81. st. 5. Porodičnog zakona.
911
Videti čl. 96. tačka 1. Porodičnog zakona. U tom smislu, roditeljskog prava može biti potpuno lišen i roditelj koji
roditeljsko pravo trenutno ne vrši zbog toga što je dete povereno na čuvanje i vaspitavanje drugom roditelju, ukoliko
vršeći ona ovlašćenja na koja ima pravo zloupotrebi roditeljsko pravo (na primer, ostvarujući pravo na održavanje
ličnih odnosa sa detetom iskoristi te susrete da dete navodi na izvršavanje krivičnih dela) ili grubo zanemari roditeljske
dužnosti (na primer, izbegava da izdržava dete, izbegava da održava lične odnose sa detetom itd.). Tako i Prokop, 1972,
str. 190.
912
Videti čl. 82. st. 1-2. Porodičnog zakona.
913
Videti čl. 87. Porodičnog zakona.

255
 Podnosilac predstavke K. A. i njegova supruga S. imaju troje dece, koja su rođena 1980. (K.), 1981.
(A.) i 1986. (J.) godine. U januaru 1992. godine nadležna služba socijalnog staranja obaveštena je o sumnji
da majka seksualno zlostavlja svo troje dece. Pokrenut je postupak tokom kojeg su deca smeštena na
posmatranje u specijalizovanu psihijatrijsku bolničku ustanovu (maj–juni 1992), gde je nakon veštačenja
nedvosmisleno potvrđeno da je postojalo višegodišnje seksualno zlostavljanje dve devojčice i dečaka od
strane majke. Na osnovu ovog dokaza, kao i činjenica koje su ukazivale na hronični alkoholizam oboje
roditelja i slučajeve porodičnog nasilja koje je bilo upravljeno i protiv dece, doneta je odluka da se deca
oduzmu od roditelja i smeste u hraniteljsku porodicu, a roditeljima je dopušteno da samo četiri puta
godišnje posećuju decu. Roditelji su pokrenuli sudski postupak kako bi im deca bila vraćena, ali u tome
nisu uspeli. Konačnu odluku doneo je Vrhovni upravni sud, potvrđujući ranije odluke da u ovom slučaju
nikakav otvoreni sistem podrške roditeljima ne bi bio dovoljan da osigura deci zaštitu od osećanja
nesigurnosti, stresa, straha i depresije od koje pate u roditeljskom domu. Otac dece K. A. obraćao se potom
ponovo finskim vlastima, zahtevajući da deca budu vraćena njemu i ukazujući da su se prilike promenile u
odnosu na vreme kada je doneta odluka o oduzimanju dece. Njegov zahtev je odbijen, a pravo roditelja da
viđaju decu bilo je trajno ograničeno na šest nadziranih susreta godišnje do punoletstva dece. Otac se,
najzad, obratio Evropskom sudu za ljudska prava, pozivajući se na povredu svog prava na poštovanje
porodičnog života (član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima) koje je prouzrokovano odlukama o
oduzimanju dece i propuštanjem da se ono okonča.
Evropski sud za ljudska prava je, najpre, izneo svoje generalno uverenje da svako oduzimanje dece
od roditelja mora biti shvaćeno samo kao privremena mera, koja treba da prestane čim okolnosti to dopuste,
a svaka doneta odluka mora biti u skladu sa najvišim ciljem, a to je ponovno uspostavljanje zajedničkog
života prirodnih roditelja i deteta. Pozitivna dužnost koju imaju nadležni organi, da preduzmu sve mere
koje će olakšati porodično sjedinjavanje što je pre moguće, povećava se sa protekom vremena. To znači da
državne vlasti moraju u svakom trenutku voditi računa da postignu optimalnu ravnotežu između, sa jedne
strane, obezbeđenja uslova za sjedinjavanje porodice čim to postane razumno izvodljivo i, sa druge strane,
ostvarenja najboljeg interesa deteta koji uvek može nadmašiti interes roditelja da žive zajedno sa svojom
decom. Imajući, dakle, u vidu ovo svoje načelno opredeljenje, kao i specifične okolnosti u ovom
konkretnom predmetu, Sud je doneo odluku da nije bilo povrede člana 8. Evropske konvencije o ljudskim
pravima u pogledu opravdanja mere oduzimanja dece od roditelja, ali da jeste bilo povrede prava na
poštovanje porodičnog života, koje se pojavljuje kao rezultat propusta finskih vlasti da preduzmu korake za
moguće ponovno sjedinjavanje podnosioca predstavke sa njegovom decom. U tom smislu, recimo, nadležni
organi propustili su da utvrde da li su se njegove prilike tokom godina poboljšavale i da li je on zaista
vremenom mogao biti u većoj meri uključen u kontakte sa decom. Sud je na ime ove povrede odredio
podnosiocu predstavke naknadu neimovinske štete u iznosu od 8.000 evra, kao i naknadu troškova sudskog
postupka. 914

Slučaj Njaore protiv Francuske (Gnahoré v. France).

Podnosilac predstavke, francuski državljanin, rođen 1952. godine, otac troje dece koju je odgajao
sam, doveo je januara 1992. godine svog najmlađeg sina C., tada starog 4 godine, u dečju bolnicu u Lionu.
Dete je imalo modrice na oba oka, opekotine na podlaktici desne ruke koje su poticale od cigarete,
nagnječenja u predelu abdomena i tragove lečenih posekotina na licu. Lekari su odmah obavestili javnog
tužioca o sumnji na zlostavljanje, a on je potom pokrenuo policijsku istragu. Istovremeno, sudija lionskog
suda za decu doneo je odluku o privremenom smeštaju deteta u hraniteljsku porodicu. U periodu od januara
1992. godine do jula 1998. godine francuski sudovi su u više navrata produžavali meru privremenog
smeštaja deteta u hraniteljsku porodicu, kao i zabranu održavanja kontakta između oca i deteta. Sve odluke
bile su dobro dokumentovane ekspertskim nalazima, iz kojih je proizilazilo „da gospodin Njaore pati od
ozbiljnog poremećaja ličnosti…, da se dete mora zaštititi od morbidnog uticaja oca koji ne može da ga

914
Videti Case of K.A. v. Finland, No. 27751/95 od 14. aprila 2003. Slična je i odluka u slučaju K. i T. protiv Finske.
Evropski sud za ljudska prava je, naime, našao da je bilo povređeno pravo na poštovanje porodičnog života podnosilaca
predstavke zbog toga što je njihovo dete odmah nakon rođenja bilo smešteno u hraniteljsku porodicu, a na osnovu
dugogodišnje medicinske istorije majke koja je patila od teške psihoze i nemogućnosti oca da se samostalno stara o
detetu. Povreda čl. 8. Evropske konvencije obuhvatila je i propuštanje finskih organa da preduzmu potrebne korake za
ponovno ujedinjavanje porodice. Videti Case of K. and T. v. Finland, No. 25702/94 od 12. jula 2001. Uporediti
suprotan stav Evropskog suda za ljudska prava u Case of L. v. Finland, No. 25651/94 od 27. aprila 2000.

256
shvati kao posebno biće, već ga smatra svojom imovinom ili narcističkim objektom … kome ne dozvoljava
nikakvu priliku za samostalan razvoj…, da otac odbija svaki psihoterapeutski tretman…, pokazuje
agresivnost i violentno ponašanje prema socijalnim radnicima i školskim učiteljima…” Služba za socijalno
staranje koja je nadzirala razvoj deteta u hraniteljskoj porodici redovno je obaveštavala oca o napretku
njegovog sina i pokušavala da se kontakt između njih dvojice ostvari na neutralnom mestu i u prisustvu
trećih osoba, ali je otac to uvek odbijao. U predstavci kojom se obratio Evropskom sudu za ljudska prava
gospodin Njaore je istakao da je odvajanje deteta za njega bolno, neopravdano i nezakonito te da mu nikada
nije bila poznato ime i adresa hranitelja. Pozvao se, između ostalog, na povredu prava na poštovanje
porodičnog života (član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima), koja je, po njegovom mišljenju, bila
učinjena primenom odredaba Francuskog građanskog zakonika o ograničenju roditeljskog prava.
Sud je zaključio da su, nasuprot tvrdnjama podnosioca predstavke, odredbe francuskog prava o
ograničavanju roditeljskog prava usmerene direktno na zaštitu zdravlja, sigurnosti i morala maloletnika, te
da takve mere služe obezbeđivanju da će deca biti podizana u odgovarajućem okruženju. „Razlozi koje su
iznosili domaći sudovi jasno pokazuju da su odredbe zakona u ovom slučaju bile primenjivane upravo u
cilju osiguravanja interesa maloletnog C.” U pogledu uskraćenog prava na kontakte sa sinom, Evropski sud
je reafirmisao princip da je u najboljem interesu deteta da veze sa prirodnom porodicom budu očuvane
uvek kada je to moguće, kao i da se te veze smeju prekidati samo u izuzetnim okolnostima te da se mora
učiniti sve kako bi se te veze obnovile uvek kada je to moguće. Ipak, Sud je našao da su u ovom slučaju
veze između oca i sina bile prekinute više od 8 godina, da su se oni za to vreme viđali samo sporadično i da
bi ponovno spajanje porodice vrlo verovatno bilo isuviše traumatično iskustvo za dete. „Drugim rečima,
situacija koja je trebalo da bude privremena, postala je trajna, kreirajući tako nepremostivu prepreku za
ponovno uspostavljanje kontakta između oca i sina.” No, razmatrajući pitanje da li se državni organi mogu
smatrati odgovornim za tu situaciju, Sud je stao na stanovište da svi prezentirani dokazi pokazuju
višestruke napore da se obezbedi ponovni kontakt deteta i oca, pa čak i eventualni povratak u roditeljsku
kuću, ali da je ponašanje podnosioca predstavke, njegovo principijelno neprihvatanje smeštaja deteta u
hraniteljsku porodicu, kao i njegovo kontinuirano odbijanje da sarađuje sa socijalnim radnicima i da se
podvrgne terapiji sprečilo da do toga i dođe. Zbog toga je Evropski sud doneo presudu kojom je
jednoglasno zaključio da nije bilo povrede člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima. 915

(B) Delimično lišenje roditeljskog prava

(1) Osnov delimičnog lišenja roditeljskog prava. Roditelj koji nesavesno vrši
prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava može biti delimično lišen roditeljskog
prava. Pri tom, roditelj može biti lišen jednog ili više prava, u zavisnosti od toga da li on
u tom trenutku vrši ili ne vrši roditeljsko pravo, ali nikada ne može biti lišen dužnosti da
izdržava dete. 916
(a) Delimično lišenje roditeljskog prava roditelja koji vrši roditeljsko pravo
znači da roditelj može biti lišen prava i dužnosti na čuvanje, podizanje, vaspitavanje,
obrazovanje i zastupanje deteta, te na upravljanje i raspolaganje imovinom deteta.917
Drugim rečima, odluka će zavisiti od toga da li je roditelj postupao nesavesno u pogledu
više prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava ili u pogledu samo nekih od njih (na
primer, roditelj pokazuje propuste samo u načinu na koji zastupa dete prilikom davanja
saglasnosti za preduzimanje neophodne medicinske intervencije nad detetom),918 ali

915
Videti Case of Gnahoré v. France, No. 4003/98, od 19. septembra 2000.
916
Videti čl. 81. st. 1. Porodičnog zakona.
917
Videti čl. 82. st. 3. Porodičnog zakona.
918
Za pravno uređenje delimičnog lišenja roditeljskog prava zakonodavca je inspirisao dobro poznati institut „štićenika
suda” (a ward of court) anglo-američkog prava, koji se najčešće primenjuje upravo u odlukama iz oblasti medicinskog
prava. U jednoj od svakako najpoznatijih takvih odluka, roditeljima je oduzeto pravo da odbiju saglasnost da se njihovo
novorođenče obolelo od Daunovog sindroma podvrgne hitnoj operaciji na gastrointestinalnom traktu. Videti Baby
Alexandra Case (Wardship: Medical Treatment), 1982, FLR 117. Opširnije videti Bainham, 1998, str. 260.

257
roditelj nikada neće moći biti delimično lišen roditeljskog prava u pogledu svih prava i
dužnosti iz sadržine roditeljskog prava. Nesavesnost roditelja u vršenju roditeljskog prava
predstavlja drugi diferencijalni kriterijum u odnosu na potpuno lišenje roditeljskog prava,
budući da podrazumeva manji stepen odgovornosti od zloupotrebe prava odnosno grubog
zanemarivanja roditeljskih dužnosti.
(b) Delimično lišenje roditeljskog prava roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo
odnosi se na mogućnost da roditelj bude lišen prava na održavanje ličnih odnosa sa
detetom ili prava da odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta.919 Opet, dakle,
dolazi u obzir oduzimanje jednog ili drugog prava roditelja, kao sankcija za njegove
postupke koji nisu rezultat zloupotrebe prava odnosno grubog zanemarivanja dužnosti,
već su posledica veće ili manje nesavesnosti u vršenju roditeljskog prava.
(2) Dejstva delimičnog lišenja roditeljskog prava. Roditelj se delimično lišava
roditeljskog prava takođe na neodređeno vreme, u odnosu na svu decu ili u odnosu na
samo jedno dete. Delimično lišenje roditeljskog prava pogađa jednog ili oba roditelja, ali
na različit način u zavisnosti od toga da li taj roditelj vrši ili ne vrši roditeljsko pravo.
Ako je jedan roditelj delimično lišen roditeljskog prava, on nastavlja da vrši roditeljsko
pravo u onom delu koga nije lišen zajedno sa drugim roditeljem. Ukoliko su, pak, oba
roditelja lišena roditeljskog prava u pogledu istih prava i dužnosti, odnosno ako je
roditeljskog prava delimično lišen jedini roditelj kome ono pripada, detetu se mora
postaviti privremeni staratelj koji će preuzeti vršenje onih prava i dužnosti kojih je
roditelj lišen, a po potrebi dete se može zbrinuti i u drugoj, tj. hraniteljskoj porodici
odnosno, u najgorem slučaju, u socijalnoj ustanovi. I prilikom delimičnog lišenja
roditeljskog prava, sud može istovremeno odrediti i jednu ili više mera zaštite deteta od
nasilja u porodici.920
Sudska odluka o delimičnom lišenju roditeljskog prava lišava roditelja jednog ili
više prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, a obim lišenja zavisiće od sudske
procene okolnosti svakog pojedinog slučaja. Od roditelja koji je lišen prava da odlučuje o
pitanjima koja bitno utiču na život deteta ne traži se ni pristanak za usvajanje deteta.921
Izričito je, međutim, isto kao i u slučaju potpunog lišenja roditeljskog prava, propisano da
se roditelj koji je delimično lišen roditeljskog prava ne oslobađa dužnost da izdržava
dete. 922 Pravnosnažna sudska odluka o delimičnom lišenju roditeljskog prava upisuje se u
matičnu knjigu rođenih i u javni registar prava na nepokretnostima iz istih razloga koji
vrede i za potpuno lišenje roditeljskog prava.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava.

Slučaj Kucner protiv Nemačke (Kutzner v. Germany).
Podnosioci predstavke, bračni par Kucner iz Badbergena, dobili su dve ćerke: Korinu, koja je rođena
1991. godine, i Nikolu, rođenu 1993. godine. Roditelji su pohađali specijalnu školu za ljude sa problemima

919
Videti čl. 82. st. 4. Porodičnog zakona. Zanimljivu odredbu u ovoj materiji poznaje makedonsko pravo, prema kojoj
je organ starateljstva ovlašćen da ograniči pravo roditelja na održavanje ličnih odnosa sa detetom ako više od tri meseca
ne daje izdržavanje za dete, ako više od tri puta zaredom prekrši pravilo o načinu održavanja ličnih odnosa sadržano u
rešenju organa starateljstva ili ako ne vrati dete u roku koji mu je određen rešenjem organa starateljstva, odnosno ako
odvede dete u nepoznatom pravcu. Videti čl. 87. st. 2-5. noveliranog makedonskog Zakona o porodici.
920
Videti čl. 82. st. 5. Porodičnog zakona.
921
Videti čl. 96. tačka 2. Porodičnog zakona.
922
Videti čl. 82. st. 2. Porodičnog zakona.

258
u učenju. Otkako su devojčice rođene, porodica je živela zajedno sa roditeljima gospodina Kucnera na
jednoj staroj seoskoj farmi. Na inicijativu socijalnog radnika, koji je redovno posećivao porodicu, pokrenut
je sudski postupak da se roditelji liše roditeljskog prava zbog nedostataka u njihovom intelektualnom
razvoju. Nadležni starateljski sud u Bersenbriku doneo je, najpre, privremenu meru februara 1997. godine
na osnovu koje je roditeljima oduzeto pravo da odlučuju o tome gde će njihove ćerke živeti, kao i da
donose odluke koje se tiču zdravlja devojčica. Ubrzo potom, u maju iste godine, doneta je i presuda kojom
je roditeljsko pravo oduzeto u potpunosti gospođi i gospodinu Kucner. Sud se pozvao na to da roditelji
nemaju dovoljni intelektualni kapacitet da podižu svoju decu na odgovarajući način te da je razvoj
devojčica bio toliko zaostao da ne bi bilo moguće postići bilo kakav napredak ni uz pomoć bake i dede
(roditelja gospodina Kucnera) ili odgovarajućih socijalnih službi. Na osnovu ove odluke devojčice su
smeštene u dve različite hraniteljske porodice čiji identitet nije saopšten roditeljima, sa očekivanjem da će
novi dom deci dati šansu da imaju odnose koji će delovati stimulativno na njihove socijalne sposobnosti i
inteligenciju. Istu odluku potvrdio je i okružni sud u Osnabriku januara 1998. godine, na osnovu nezavisnih
nalaza dvojice psihologa koji su našli da roditelji ne mogu uspešno da podižu decu zbog svojih sopstvenih
intelektualnih i emotivnih nedostataka. Apelacioni sud u Oldenburgu takođe je odbio žalbu roditelja,
nalazeći da odluke nižih sudova nisu ni na koji način povredile zakon. Najzad, maja 1998. godine Savezni
ustavni sud Nemačke zaključio je da žalba roditelja nije osnovana. Naučna istraživanja na koja su se sudovi
pozivali ukazivala su da roditelji sa ovakvim nedostacima sprečavaju razvoj emocionalnih veza između
roditelja i dece. Sud nije uzeo u obzir mišljenje eksperta za dečju psihologiju koga su angažovali roditelji i
koji je izneo mišljenje da deca treba da budu vraćena u svoju porodicu i da socijalne službe treba da im
obezbede dodatnu pomoć u obrazovanju. Još jedno ekspertsko mišljenje, ali nažalost dato dva dana nakon
odluke Saveznog ustavnog suda, zaključilo je da dobrobit devojčica u ovom konkretnom slučaju nije bila
ugrožena i da su roditelji potpuno sposobni da podižu svoju decu, i intelektualno i emocionalno.
Evropski sud za ljudska prava je, uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja, zaključio da one nisu
dovoljno opravdanje za tako ozbiljno mešanje države u porodični život podnosioca predstavke te da su
nemački sudovi povredili član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Odluka se zasniva na priznanju
da dete istina može biti smešteno u okruženje za koje je procenjeno da bolje doprinosi razvoju i dobrobiti
deteta, ali da to nikako ne znači da dete automatski može biti trajno i prinudno udaljeno iz porodice svojih
prirodnih roditelja. Drugim rečima, neophodno je postojanje i drugih okolnosti koje ukazuju na
„neophodnost” za takvu odluku kojom se roditeljima oduzima pravo da vode porodični život sa svojom
decom. Štaviše, Sud podvlači da sve odluke o smeštaju deteta moraju imati privremeni karakter, da se
moraju izmeniti čim prilike to dozvole i da sve mere koje se odnose na privremeni smeštaj moraju biti
konzistentne sa najvišim ciljem ponovnog ujedinjenja prirodnih roditelja i deteta. Sud je za povredu prava
na poštovanje porodičnog života dodelio bračnom paru Kucner naknadu neimovinske štete u iznosu od
15.000 evra, kao i troškove sudskog postupka. 923

923
Videti Case of Kutzner v. Germany, No. 46544/99 od 26. februara 2002. U jednom drugom sličnom slučaju,
Evropski sud za ljudska prava utvrdio je da, takođe, postoji povreda prava na poštovanje privatnog i porodičnog života
(čl. 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima), zbog toga što je sudija za maloletnike regionalnog suda u Hagu, a na
predlog holandskog Saveta za dobrobit deteta, bio doneo odluku da se devojčica Kimberli, u to vreme stara tek jednu
godinu, privremeno oduzme od svojih roditelja i smesti u hraniteljsku porodicu, pogrešno verujući da majka devojčice
boluje od poremećaja koji je poznat pod imenom „Minhauzen sindrom zastupnika”. Kako su veštačenja u toku kasnijeg
postupka pokazala da takva dijagnoza nije verovatna i da detetu ne preti nikakav opasnost od boravka u roditeljskom
domu, devojčica je posle 5 meseci vraćena roditeljima, gospodinu i gospođi Venema. Evropski sud im je na ime
naknade neimovinske štete dosudio iznos od 15.000 evra, kao i naknadu troškova postupka. Videti Case of Venema v.
The Netherlands, No. 35731/97 od 17. decembra 2002. No, sa druge strane, Evropski sud za ljudska prava je, takođe, i
u jednom slučaju u kome su postojali nedvosmisleni dokazi da majka pati od hronične psihoze – čiji je deo bila i teška
forma hipohondrije fokusirane na njenu kćerku – zaključio da su italijanske vlasti povredile pravo na poštovanje
porodičnog života majke (čl. 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima), zbog toga što su majku lišile roditeljskog
prava i dete dale na usvojenje. Uprkos izveštajima bolnica u Atini i Rimu, čiji su nalazi alarmantno upozoravali na
patološku vezu majke i ćerke koja je rezultirala anksioznošću i depresijom devojčice te drugim ozbiljnim
emocionalnim problemima kao posledicama patološkog ponašanja majke, uprkos izveštajima psihologa da se devojčica
osećala kao zatvorenik u kući, da je konstantno primala injekcije, bila na infuzijama i često hospitalizovana sa nejasnim
dijagnozama, da je bila bleda, sa oštećenim zubima i problemima u hodanju kada je stigla u Italiju, uprkos izveštajima
da je nakon razdvajanja od majke postala srećno i zdravo dete, Evropski sud je ipak zaključio da su „italijanski organi
propustili da preduzmu sve neophodne korake kako bi osigurali da šansa za majku i njenu ćerku da ponovo uspostave
svoj odnos ne bude definitivno kompromitovana.” Na ime naknade neimovinske štete Sud je majci dosudio iznos od

259
 (C) Vraćanje roditeljskog prava
Roditeljsko pravo može se, takođe odlukom suda u posebnom parničnom postupku,
vratiti roditelju kada prestanu razlozi zbog kojih je bio potpuno ili delimično lišen
roditeljskog prava. 924 Pravnosnažna sudska odluka o vraćanju roditeljskog prava
zabeležiće se u matičnu knjigu rođenih, a ako dete ima nepokretnosti, i u javni registar
prava na nepokretnostima,925 kako bi se javnost obavestila da roditelj ponovo ima
roditeljsko pravo nad svojim detetom.

(6) Prestanak roditeljskog prava

Sadržinu roditeljskog prava čine prava i dužnosti roditelja da se brinu o ličnosti,
pravima i interesima svog maloletnog deteta. Prema tome, kada dete postane sposobno za
samostalan život, porodičnopravna i društvena zaštita postaje nepotrebna, a roditeljsko
pravo prestaje. Sa druge strane, budući da je roditeljsko pravo strogo ličnog karaktera i da
pripada samo licima koja imaju svojstvo roditelja, ono prirodno prestaje kada nestanu
subjekti roditeljskopravnog odnosa. Najzad, postoji još nekoliko činjenica koje dovode
do prestanka roditeljskog prava, što je posledica odgovarajućih zakonskih normi.
(1) Punoletstvo deteta. Kada dete postane punoletno, a u našem pravu se
punoletstvo stiče sa navršenih 18 godina života, ono se pravno osamostaljuje i postaje
potpuno poslovno sposobno. U tom trenutku automatski, po samom zakonu, prestaje i
roditeljsko pravo.926 Prestankom roditeljskog prava prestaju sva prava i dužnosti koje
čine njegovu sadržinu. Izuzetak je predviđen samo u pogledu obaveze roditelja da
nastave da izdržavaju svoje punoletno dete koje se nalazi na redovnom školovanju,
odnosno dete koje je nesposobno za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje. 927
(2) Emancipacija deteta. Pre punoletstva, potpuna poslovna sposobnost može se
steći u našem pravu u dva slučaja: sklapanjem braka maloletnika koji je dobio sudsku
dispenzaciju od bračne smetnje maloletstva i na osnovu sudske odluke ako je maloletnik
navršio 16. godinu života, postao roditelj i dostigao telesnu i duševnu zrelost potrebnu za

100.000.000 lira, kao i troškove postupka. Videti Case of E.P. v. Italy, No. 31127/96 od 16. novembra 1999. Isto i Case
of P., C. and S. v. The United Kingdom, No. 56547/00 od 16. jula 2002.
Interesantno je, međutim, da je zabeležena i suprotna praksa Evropskog suda za ljudska prava. Tako je, na
primer, Sud smatrao opravdanim mere prema roditeljima, uključujući i potpuni prekid u odnosima između roditelja i
deteta, „ako je dete bilo povređeno i zapušteno” (Nowacka v. Sweden, od 9. maja 1989), „kada roditelj nije bio u
mogućnosti da se pravilno stara o detetu” (Grufman v. Sweden, od 9. maja 1989), „kada dete nije bilo podizano na
prihvatljiv način” (T. v. Austria, od 14. decembra 1989), „kada je roditelj izgubio interes za dete” (X. v. France, od 5.
oktobra 1982), „kada jedan od roditelja pati od teških psihijatrijskih problema” (L., H. and A. v. the United Kingdom,
od 13. marta 1984), „kada je otac osuđen na dugačku kaznu zatvora zbog krivičnih dela u kojima je primenjeno teško
nasilje, što je zahtevalo njegovo držanje pod strogim merama sigurnosti” (X. v. the United Kingdom, od 9. maja 1977),
„kada okolnosti slučaja ukazuju na stvarne i ozbiljne konflikte oca i majke deteta” (Buscemi v. Italy, od 16. septembra
1999) itd.
924
Videti čl. 83. Porodičnog zakona.
925
Videti čl. 87. Porodičnog zakona.
926
Videti čl. 84. st. 1. tačka 1. Porodičnog zakona. Isto i čl. 37. st. 2. Ustava.
927
Videti čl. 155. Porodičnog zakona.

260
samostalno staranje o sopstvenoj ličnosti, pravima i interesima.928 Na taj način roditeljsko
pravo prestaje, kao i u prethodnom slučaju, ex lege.
(3) Usvojenje deteta. Zasnivanjem usvojenja, kada dete ima živog roditelja koji se
saglasio sa usvojenjem, prestaje roditeljsko pravo biološkog roditelja, a sva prava i
dužnosti iz sadržine roditeljskog prava prelaze na usvojitelja. Izuzetak predstavlja samo
slučaj usvajanja deteta od strane očuha ili maćehe, kada se konstituiše roditeljsko pravo
usvojitelja i on ga vrši zajednički i sporazumno sa prirodnim roditeljem deteta. 929
(4) Smrt roditelja ili deteta. Smrću jednog roditelja prestaje samo roditeljsko
pravo tog roditelja, te roditeljsko pravo od tada pripada isključivo drugom roditelju, pod
uslovom da je on živ, da je poznat, odnosno da nije lišen roditeljskog prava. Prema tome,
roditeljsko pravo prestaje samo istovremenom smrću oba roditelja, odnosno smrću
jedinog roditelja kome je pripadalo roditeljsko pravo. Sa druge strane, ako umre
maloletno dete, radi koga roditeljsko pravo i postoji, prirodno je da roditeljsko pravo nad
tim detetom prestaje. 930 Isto značenje kao smrt ima i proglašenje nestalog lica za umrlo.
(5) Lišenje roditeljskog prava. Roditeljsko pravo prestaje i pravnosnažnošću
sudske odluke o potpunom lišenju roditeljskog prava. 931 Razume se, i ovde vredi sve što
je rečeno u pogledu smrti roditelja kao načina prestanka roditeljskog prava u hipotezi da
je samo jednom roditelju oduzeto roditeljsko pravo. No, za razliku od svih prethodno
pomenutih slučajeva prestanka, roditeljsko pravo u ovom slučaju ne mora definitivno
prestati, odnosno može se odlukom suda i vratiti, o čemu je bilo govora u vezi sa
lišenjem roditeljskog prava.
(6) Prestanak produženja roditeljskog prava. Roditeljsko pravo, najzad, prestaje
ako prestanu postojati razlozi koji su doveli do sudske odluke o produženju roditeljskog
prava. To će se dogoditi onda kada je bolest ili smetnja u psiho-fizičkom razvoju, koja je
izazvala produženje roditeljskog prava, prestala tokom života deteta, pa je
pravnosnažnom odlukom suda izrečen prestanak produženja roditeljskog prava. 932

(7) Produženje roditeljskog prava

Prava i dužnosti roditelja koje čine roditeljsko pravo postoje radi zaštite ličnih i
imovinskih prava i interesa maloletnog deteta. Kada dete postane punoletno i stekne
potpunu poslovnu sposobnost, roditeljsko pravo prestaje. Međutim, može se dogoditi da
dete zbog svoje bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju ne dostigne zrelost koja je
potrebna za sticanje potpune poslovne sposobnosti, te nije u stanju da se samo stara o
sebi, svojim pravima i interesima. Nad takvim detetom roditeljsko pravo može se
produžiti, kako bi se osiguralo da njegovi roditelji i dalje štite njegovu ličnost, prava i
interese.

928
Videti čl. 84. st. 1. tačka 2. u vezi čl. 11. Porodičnog zakona. Slično, na primer, u slovenačkom pravu maloletnik
koji je postao roditelj može odlukom suda steći potpunu poslovnu sposobnost ako za to postoje važni razlozi. Videti čl.
117. st. 3. Zakona o braku i porodičnim odnosima Slovenije.
929
Videti čl. 84. st. 1. tačka 3. i čl. 84. st. 2. Porodičnog zakona.
930
Videti čl. 84. st. 1. tačka 5. Porodičnog zakona.
931
Videti čl. 84. st. 1. tačka 4. Porodičnog zakona. Tako i Prokop, 1972, str. 193. Suprotno shvatanje, u smislu da
lišenje predstavlja samo prestanak vršenja roditeljskog prava, videti kod Mladenovića, 1981, II, str. 234.
932
Videti čl. 85-86. Porodičnog zakona.

261
 (1) Osnov produženja roditeljskog prava. Zakonske pretpostavke za produženje
roditeljskog prava u našem pravu jesu bolest ili smetnje u psiho-fizičkom razvoju, zbog
kojih je dete nesposobno da samo stara o sebi i o zaštiti svojih prava i interesa ili usled
njih dete svojim postupcima ugrožava sopstvena prava i interese. 933 Budući da su
zakonski razlozi za produženje roditeljskog prava isti oni koji vrede i za lišenje poslovne
sposobnosti, o njima će biti više reči u narednim izlaganjima na odgovarajućem mestu.
(2) Postupak produženja roditeljskog prava. Odluku o produženju roditeljskog
prava donosi sud u vanparničnom postupku. 934 Sud može ovaj postupak pokrenuti po
službenoj dužnosti ili po predlogu ovlašćenih lica. Predlog za produženje roditeljskog
prava mogu podneti roditelji ili organ starateljstva, sama osoba nad kojom treba produžiti
roditeljsko pravo, ako može da shvati značenje i pravne posledice svog predloga, kao i
srodnici sa kojima ta osoba živi u porodičnoj zajednici. 935 Predlog bi trebalo podneti pre
nastupanja punoletstva deteta, s obzirom na to da roditeljsko pravo prestaje automatski,
po samom zakonu, kada dete postane punoletno. Izuzetno, sud može produžiti roditeljsko
pravo i u slučaju kada predlog nije blagovremeno podnet, ako su u vreme nastupanja
punoletstva postojali razlozi za produženje roditeljskog prava. Najzad, sud je obavezan
da u odluci o produženju roditeljskog prava odredi da li je poslovna sposobnost osobe
nad kojom je produženo roditeljsko pravo izjednačena sa poslovnom sposobnošću
starijeg odnosno mlađeg maloletnika.936
(3) Dejstva produženja roditeljskog prava. Pravnosnažnošću sudske odluke o
produženju roditeljskog prava roditelji stiču pravni osnov da nastave sa vršenjem svih
prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava. S obzirom na to da roditeljsko pravo
pripada i jednom i drugom roditelju, roditeljsko pravo biće produženo obama roditeljima.
No, isto je tako moguće, da po sporazumu roditelja samo jedan od njih zatraži produženje
roditeljskog prava i da sud takav predlog usvoji. Ako, pak, roditeljsko pravo za vreme
maloletstva deteta pripada samo jednom roditelju ili samo jedan roditelj vrši roditeljsko
pravo, odlukom suda produžava se roditeljsko pravo samo tog roditelja. Pravnosnažna
sudska odluka o produženju roditeljskog prava upisuje se u matičnu knjigu rođenih, a ako
dete ima nepokretnosti, i u javni registar prava na nepokretnostima. 937 Ovakav upis ima
za cilj da upozori javnost da roditelji i dalje imaju roditeljsko pravo nad svojim
punoletnim detetom.
Prestankom razloga zbog kojih je produženo roditeljsko pravo nad punoletnom
osobom, nastaje mogućnost da sud u vanparničnom postupku donese odluku o prestanku
produženja roditeljskog prava. Pravo na pokretanje postupka radi prestanka produženja
roditeljskog prava ima isti krug osoba koje mogu pokrenuti i postupak za produženje
roditeljskog prava. 938 Prestanak produženja roditeljskog prava razume se, nastaće i usled
smrti osobe nad kojom je bilo produženo roditeljsko pravo ili smrti odnosno

933
Videti čl. 85. Porodičnog zakona.
934
Videti čl. 72–74. Zakona o vanparničnom postupku.
935
Srodnike koji bi shodnom primenom pravila o pokretanju postupka za lišenje poslovne sposobnosti imali pravo da
predlože i produženje roditeljskog prava čine deda, baba, brat i sestra osobe o kojoj je reč. Videti čl. 74. u vezi čl. 32.
Zakona o vanparničnom postupku.
936
Uporediti čl. 85. i čl. 146-147. Porodičnog zakona.
937
Videti čl. 87. Porodičnog zakona.
938
Videti čl. 74. u vezi čl. 32. i čl. 43. Zakona o vanparničnom postupku.

262
nesposobnosti za vršenje roditeljskog prava roditelja čije je roditeljsko pravo produženo.
U ovom slučaju lice nad kojim je bilo produženo roditeljsko pravo treba lišiti poslovne
sposobnosti i staviti ga pod starateljstvo.

3. Postupak u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno

lišenje roditeljskog prava
Svi sudski postupci koji se odnose na zaštitu prava deteta odnosno na vršenje ili
lišenje roditeljskog prava sprovode se po opštim pravilima parničnog postupka, ali za njih
vrede i neka posebna pravila o kojima će biti reči na ovom mestu.
(1) Pokretanje postupka. Postupci u sporu za zaštitu prava deteta i sporu za
vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava pokreću se isključivo tužbom (tužba za zaštitu
prava deteta, tužba za vršenje roditeljskog prava i tužba za lišenje roditeljskog prava).
Pri tom, tužbu za zaštitu prava deteta mogu podneti dete, roditelji deteta, javni
tužilac i organ starateljstva, ali pravo i dužnost da obaveste javnog tužioca ili organ
starateljstva o razlozima za zaštitu prava deteta imaju sve dečje, zdravstvene i obrazovne
ustanove ili ustanove socijalne zaštite, pravosudni i drugi državni organi, udruženja i
građani. Tužba se može podneti u pogledu svih prava koja su detetu priznata Porodičnim
zakonom, a nisu zaštićena nekim drugim postupkom. 939 Aktivna legitimacija je, dakle,
ograničena na subjekte koji su najpozvaniji da brinu o zaštiti prava deteta, ali je zato
inicijativa da se skrene pažnja nadležnim državnim organima prepuštena najširem
mogućem krugu osoba i institucija koje mogu biti u kontaktu sa decom i time u prilici da
saznaju za sumnju da su prava deteta povređena ili ugrožena. Organ starateljstva,
međutim, zahvaljujući svojoj nadležnosti nadzora nad vršenjem roditeljskog prava, ne
samo da ima pravo da pokrene postupak nego je i dužan da to učini čim sazna da su
ispunjeni zakonski uslovi za zaštitu prava deteta, vršenje odnosno lišenje roditeljskog
prava, kao što ima i obavezu da hitno preduzme mere za zaštitu ličnosti, prava i interesa
deteta pošto sazna za mogućnost nastupanja razloga za lišenje roditeljskog prava. 940
Tužbu za vršenje roditeljskog prava mogu podneti dete, roditelji deteta i organ
starateljstva, tužbu za lišenje roditeljskog prava podižu dete, drugi roditelj, javni tužilac i
organ starateljstva, a tužbu za vraćanje roditeljskog prava može podneti i roditelj koji je
bio lišen roditeljskog prava. Isti široki krug osoba i institucija ima pravo i dužnost da
obavesti javnog tužioca ili organ starateljstva o razlozima za lišenje roditeljskog prava.941
(2) Nadležnost. Za sve sporove u vezi sa pravima deteta i roditeljskim pravom
uvek su stvarno nadležni sudovi opšte nadležnosti. Novi Zakon o uređenju sudova, koji je
počeo da se primenjuje 1. januara 2010. godine, za ove sporove predviđa prvostepenu
nadležnost osnovnog, a drugostepenu nadležnost apelacionog suda. 942
Mesno nadležan sud u sporovima povodom prava deteta ili roditeljskog prava jeste
sud na čijem području tuženi ima prebivalište ili boravište (sud opšte mesne nadležnosti),

939
Videti čl. 263. Porodičnog zakona.
940
Videti čl. 332. st. 1-2- Porodičnog zakona.
941
Videti čl. 264. Porodičnog zakona.
942
Videti čl. 22. st. 2. i čl. 24. st. 1. tačka 3. Zakona o uređenju sudova.

263
ali dete može podići tužbu bilo pred sudom opšte mesne nadležnosti bilo pred sudom na
čijem području ono ima prebivalište odnosno boravište. 943
Funkcionalna nadležnost u sporovima u vezi sa pravima deteta i roditeljskim
pravom rezervisana je u prvom stepenu za sudiju pojedinca, a u drugom stepenu za veće
sastavljeno od troje sudija. 944

(3) Osobenosti postupka. Postupak u sporovima koji se tiču prava deteta ili
vršenja odnosno lišenja roditeljskog prava razlikuje se po nekim svojim osobenostima od
pravila opšteg parničnog postupka.
To se odnosi, najpre, na pravila koja su zajednička za sve postupke u vezi sa
porodičnim odnosima. Tako, sudije u postupcima u vezi sa porodičnim odnosima uopšte
(pa i onim koji se odnose na zaštitu prava deteta, vršenje odnosno lišenje roditeljskog
prava) moraju biti lica koja su stekla posebna znanja iz oblasti prava deteta. 945 Takođe,
svaki postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan je ako se odnosi na dete ili roditelja
koji vrši roditeljsko pravo, ali postupak u sporu za zaštitu prava deteta i za lišenje
roditeljskog prava naročito je hitan. Naročita hitnost definisana je pravilom da se prvo
ročište zakazuje u roku od 8 dana od dana kada je tužba primljena u sudu, a drugostepeni
sud dužan je da odluku donese u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena
žalba. 946 U sporu za zaštitu prava deteta odnosno za vršenje ili lišenje roditeljskog prava,
nadalje, kao i u svim drugim postupcima u vezi sa porodičnim odnosima, javnost je
zakonski isključena, a znatno je proširena primena istražnog načela i ograničena primena
načela dispozicije. To znači da u postupku u vezi sa porodičnim odnosima sud može
utvrđivati činjenice i kada one nisu među strankama sporne, a može i samostalno
istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela. Najzad, o naknadi troškova postupka
u vezi sa porodičnim odnosima sud odlučuje po slobodnoj oceni, vodeći računa o
razlozima pravičnosti.947
U sporovima koji se pokreću radi zaštite prava deteta, vršenja ili lišenja roditeljskog
prava, nadalje, važe i neka pravila koja su zajednička samo ovoj vrsti sporova. Njihov je
smisao da osiguraju da se prava deteta mogu efikasno ostvarivati u svakom postupku u
kome učestvuje i dete. Tako, ako između deteta i njegovog zakonskog zastupnika postoje
suprotni interesi, dete zastupa privremeni (kolizijski) staratelj. Štaviše, dete koje je
navršilo 10. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može samo, odnosno preko

943
Videti čl. 261. Porodičnog zakona.
944
Videti raniji čl. 35. st. 3. Zakona o parničnom postupku (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 72/2011). Na osnovu
čl. 507. st. 2. ovog Zakona o parničnom postupku prestao je da važi raniji čl. 203. Porodičnog zakona, koji je u
porodičnim sporovima predviđao i učešće sudija porotnika u prvom stepenu, za koje se zahtevalo da budu birani iz
redova stručnih lica koja imaju iskustva u radu sa decom i mladima. Primena ove odredbe je, međutim, bila odložena
do 1. jula 2006. godine, kako bi do tada bila sprovedena specijalizacija sudija na osnovu programa koji sporazumno
propišu ministar nadležan za porodičnu zaštitu i ministar nadležan za pravosuđe. Videti i čl. 363. Porodičnog zakona.
Nažalost, nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (Službeni glasnik
Republike Srbije, br. 55/2014), ovo pravilo više nije nesumnjivo, budući da je zakonodavac „zaboravio“ da u iscrpnom
nabrajanju sporova koje u prvom stepenu sudi sudija pojedinac pomene i postupke u vezi sa porodičnim odnosima.
Ipak, na osnovu sistematskog tumačenja moglo bi se i dalje braniti stanovište da je pravilo o funkcionalnoj nadležnosti
i u ovom slučaju ostalo nepromenjeno. Videti čl. 35. st. 3, 5. i 6. Zakona o parničnom postupku.
945
Videti čl. 35. st. 5. Zakona o parničnom postupku..
946
Videti čl. 269. Porodičnog zakona.
947
Videti čl. 205-207. Porodičnog zakona.

264
nekog drugog lica ili ustanove, zatražiti od organa starateljstva da mu postavi kolizijskog
staratelja, a od suda da mu postavi privremenog zastupnika, kako bi se razrešio konflikt
interesa između deteta i njegovog zakonskog zastupnika. 948
Predviđen je, takođe, poseban skup pravila koja važe za sud odnosno za kolizijskog
staratelja ili privremenog zastupnika deteta. Tako je sud u sporu za zaštitu prava deteta i u
sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava uvek dužan da se rukovodi najboljim
interesom deteta te da detetu postavi privremenog zastupnika ako utvrdi da dete kao
stranka nije zastupano na odgovarajući način. Ako sud utvrdi da je dete sposobno da
formira svoje mišljenje, dužan je da se stara da dete dobije sve informacije koje su mu
potrebne za formiranje mišljenja, kao i da dozvoli detetu da neposredno izrazi svoje
mišljenje, da mišljenju deteta posveti dužnu pažnju u skladu sa godinama i zrelošću
deteta te da, konačno, mišljenje deteta utvrđuje na način i na mestu prikladnom za
njegove godine i zrelost. Sud se može osloboditi dužnosti da primenjuje ovakva pravila
samo ako bi to očigledno bilo u suprotnosti sa najboljim interesom deteta.949 Smisao ovih
odredbi, dakle, leži u tome da se sud učini pripravnim da neprekidno i aktivno posmatra
položaj deteta tokom sudskog postupka, kako bi u svakom trenutku mogao da reaguje
najpovoljnijom merom u pravcu zaštite prava deteta.
Kolizijski staratelj, odnosno privremeni zastupnik, sa druge strane, takođe ima
posebne dužnosti prema detetu koje zastupa. To znači da je dužan da se stara da dete
blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna, da detetu pruži objašnjenje
koje se tiče mogućih posledica akata koje on preduzima te da sudu prenese mišljenje
deteta ako dete nije izrazilo mišljenje neposredno pred sudom. Ovih obaveza može se
osloboditi kolizijski staratelj, odnosno privremeni zastupnik deteta, opet samo ako bi
njihovo preduzimanje očigledno bilo u suprotnosti sa najboljim interesom deteta.950
U sporovima za zaštitu prava deteta i u sporovima za vršenje odnosno lišenje
roditeljskog prava nije dozvoljeno izricanje presude zbog propuštanja niti presude na
osnovu priznanja ili odricanja, a stranke ne mogu da zaključe ni sudsko poravnanje. 951
Takođe, sud može presudom u sporu za zaštitu prava deteta odlučiti i o vršenju odnosno
lišenju roditeljskog prava, a presudom u sporu za vršenje roditeljskog prava odlučiti i o
potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava, dok u oba spora sud uvek može
odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici. 952 Najzad, odluku o potpunom ili
delimičnom lišenju roditeljskog prava može doneti i sud koji postupa u bračnom sporu ili
sporu o materinstvu i očinstvu, ako utvrdi da postoje razlozi predviđeni zakonom. 953

948
Videti čl. 265. Porodičnog zakona.
949
Videti čl. 266. Porodičnog zakona.
950
Videti čl. 267. Porodičnog zakona.
951
Videti čl. 271. Porodičnog zakona.
952
Videti čl. 273. Porodičnog zakona.
953
Videti čl. 226. st. 2. i čl. 260. st. 2. Porodičnog zakona.

265
 DRUGA GLAVA
DETE BEZ RODITELJSKOG STARANJA

Odeljak 1.
POJAM DETETA BEZ RODITELJSKOG STARANJA
Detetom bez roditeljskog staranja smatra se u našem pravu dete koje je bez
roditelja, odnosno dete koje ima roditelje, ali se oni o njemu ne staraju. Drugim rečima,
to je (1) dete koje uopšte nema roditelje (nisu živi, nepoznati su ili je nepoznato njihovo
boravište), (2) dete čiji su roditelji živi, ali su potpuno lišeni roditeljskog prava i (3) dete
koje ima žive roditelje, ali oni iz bilo kog razloga privremeno ili trajno ne vrše roditeljsko
pravo (lišeni su poslovne sposobnosti, još nisu stekli poslovnu sposobnost, lišeni su prava
na čuvanje i podizanje odnosno vaspitavanje deteta, ne staraju se o detetu ili se staraju o
detetu na neodgovarajući način).954 Ovakvoj deci obezbeđuje se, pre svega, porodična (ili
individualna) zaštita, budući da je opšteprihvaćeno stanovište savremene socijalne
psihologije da život u porodici ima apsolutnu prednost nad institucionalnim načinom
zbrinjavanja deteta, te da smeštaj u porodicu koja nije srodnička i u kojoj se ne zasnivaju
prava i obaveze iz srodničkog odnosa, ipak, predstavlja najbolju zamenu za prirodnu i
srodničku porodicu deteta. Tek ukoliko nije moguće obezbediti porodičnu zaštitu detetu
bez roditeljskog staranja, dolazi u obzir institucionalna (ili grupna) zaštita. 955

Odeljak 2.
HRANITELJSTVO
Hraniteljstvo se u pravnoj književnosti najčešće definiše kao uzimanje tuđeg deteta
na besplatnu ishranu i vaspitavanje.956 To je, dakle, odnos kojim se ne zasniva nikakvo
srodstvo između deteta (hranjenika) i odrasle osobe koja uzima tuđe dete da se o njemu
stara (hranitelja), niti dete prekida srodnički odnos sa svojom prirodnom porodicom. U
skladu s tim, hraniteljstvom se – za razliku od usvojenja – na hranitelja ne prenosi
roditeljsko pravo u celini, već se prenose samo neka prava i obaveze iz sadržine
roditeljskog prava (čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje i, eventualno,

954
Videti čl. 113. st. 3. Porodičnog zakona. Statistički posmatrano, odsustvo roditeljskog staranja u Srbiji najčešće je
posledica napuštanja dece od strane roditelja (45%), a potom i sprečenosti roditelja da vrše roditeljsko pravo (27,7%),
smrti oba roditelja (20,3%), neodgovarajućeg vršenja roditeljskog prava (5,94%) ili činjenice da roditelji uopšte nisu
poznati (1,06%). Videti Familia, Informator za stručnjake, br. 18/2007, str. 10.
955
U tom smislu, videti i čl. 6. st. 6. Porodičnog zakona. Zahvaljujući političkoj i pravnoj filozofiji socijalnog
kolektivizma, koja je bila vladajuća u nekim zemljama realnog socijalizma, institucionalna zaštita dominirala je jedno
vreme nad porodičnom zaštitom. Videti opširnije Mladenović, 1981, II, str. 262. Međutim, sva savremena istraživanja
nedvosmisleno pokazuju da institucije nisu u stanju da u zadovoljavajućem stepenu nadomeste odsustvo porodičnog
okruženja. Deca koja su smeštena duže vreme u takvim uslovima pokazuju zaostajanje u razvoju (na primer, počinju da
hodaju i govore mnogo kasnije nego njihovi vršnjaci), imaju poremećaje u kapacitetima komunikacije, pasivna su,
pokazuju nedostatak poverenja, u motivacionoj sferi imaju ozbiljne devijacije itd. Komitet za prava deteta u više
navrata se izjašnjavao da institucionalni smeštaj treba smatrati samo kao „poslednje pribežište”, posebno naglašavajući
njegovu neprikladnost za odgajanje sasvim male dece. Videti opširnije Handbook, 2002, str. 285.
956
Tako Begović, 1957, str. 165, Mladenović, 1981, II, str. 396, Bakić, 1988, str. 340.

266
izdržavanje deteta). Izvan toga domena, hranitelj i hranjenik nemaju nikakvih
međusobnih prava i dužnosti (na primer, hranjenik nema pravo na prezime hranitelja,
nema međusobnog prava na nasleđivanje, hranitelj nema pravo na izdržavanje od
hranjenika itd.). Radi se, dakle, o jednom kvazi-porodičnom odnosu koji je samo sličan
pravom porodičnom odnosu, a koji detetu treba da zameni nedostatak prirodne
porodice. 957
Svrha hraniteljstva se, naročito u ranijim vremenima, pretežno ogledala u tome da
se u vreme velikih društvenih potresa i masovnih ljudskih stradanja (ratovi, revolucije,
zemljotresi, epidemije itd.) detetu koje je ostalo bez roditelja ili roditeljskog staranja
pruže privremena zaštita i utočište, dok ne prođu izuzetne okolnosti koje su stvorile
potrebu za hraniteljstvom, odnosno dok postoji potreba za staranjem nad detetom. U
skandinavskim zemljama, naprotiv, duga i bogata tradicija hraniteljstva zasnivala se na
uverenju da je privremeni boravak deteta u hraniteljskoj porodici prirodni i poželjni deo
njegovog odrastanja i osamostaljivanja.958
Osnovna odlika pravne prirode hraniteljstva u starim pravima je bila njegova
besplatnost. Bilo da se zasnivalo faktičkim putem, prostim uzimanjem tuđeg maloletnog
deteta na čuvanje, podizanje, vaspitavanje i izdržavanje, bilo da se zasnivalo ugovorom o
hraniteljstvu, kojim su se utvrđivala međusobna prava i obaveze roditelja deteta i
hranitelja, uvek se radilo o besplatnoj usluzi, odnosno o dobročinom pravnom poslu.959
U savremenim pravima hraniteljstvo je dobro poznata ustanova, koja ima širu
primenu nego ranije i koja je često percipirana u stručnoj javnosti kao relativno
prihvatljivija i u odnosu na usvojenje, zbog toga što se na taj način mogu nesmetano
očuvati odnosi između deteta i njegove srodničke porodice.

957
Hraniteljstvo ima nekih sličnosti sa ustanovama usvojenja i starateljstva, ali se od njih i razlikuje. Tako, ključna
razlika hraniteljstva u odnosu na usvojenje leži u činjenici da se usvojenjem pravnim putem zasniva srodnički odnos
koji imitira prirodni odnos roditelja i deteta, odnosno krvnih srodnika uopšte, dok se zasnivanjem hraniteljstva ništa ne
menja u porodičnom statusu deteta, već se ono samo privremeno smešta u drugu porodicu radi zbrinjavanja. Sa druge
strane, staratelj ima generalno ovlašćenje da se stara o zaštiti ličnih i imovinskih interesa maloletnog štićenika, ali ga on
ne izdržava i nije dužan da dete primi u svoju porodicu. Drugim rečima, detetu koje se nalazi na hraniteljstvu postavlja
se staratelj koji će ga zastupati u pravnim poslovima i koji će štititi njegova lična i imovinska prava i interese (mada i
hranitelj, razume se, može biti postavljen za staratelja), a dete pod starateljstvom može se dati na hraniteljstvo radi
svakodnevnog čuvanja, podizanja, vaspitavanja i, eventualno, izdržavanja. Tako i Mladenović, 1981, II, str. 406.
958
Tako se, u Norveškoj, u kojoj je tradicija hraniteljstva poznata već vekovima, smatralo posebnom čašću za
hraniteljsku porodicu da primi tuđe dete na privremeno odgajanje, a za dete koje je davano na hraniteljstvo smatralo se
da je imalo posebnu privilegiju da stekne takvo iskustvo. Pripadnici društvenih elita smatrali su tokom 19. veka da je
stvar njihovog prestiža da svoju decu pripreme za budući život na ovaj način. Videti Torgersen, T.V., Children caught
in the squeeze between the families, paper, 9th International Foster Care Conference, Bergen, 1995, str. 7.
959
Videti, na primer, par. 186. Austrijskog građanskog zakonika iz 1811. godine i par. 144. Srpskog građanskog
zakonika iz 1844. godine. Hraniteljstvo je bilo definisano kao besplatno podizanje i izdržavanje tuđeg maloletnog
deteta i u posleratnoj jugoslovenskoj sudskoj praksi, iako porodičnopravni propisi nisu poznavali ustanovu
hraniteljstva:
„Osnovni zakon o odnosima roditelja i dece nije regulisao odnos hranitelja i hranjenika. Ti odnosi međutim stvarno
postoje i ne može se reći da su protivni pomenutom Zakonu ili načelima ustavnog poretka... Pošto iz navedenih razloga
treba priznati postojanje odnosa hranioca i hranjenika u našem pravnom sistemu, ne može se tom odnosu odreći
sadržina koja se ispoljava u tome da hranitelj izvršujući svoju moralnu i pravnu obavezu, bez očekivanja naknade za to,
čini nužne troškove za izdržavanje i negu hranjenika... Uzima se, naime, da hranitelj čini izdatke kao poklon
hranjeniku”. Videti rešenje Saveznog vrhovnog suda Gž. 45/53 od 6. novembra 1953, Zbirka odluka vrhovnih sudova,
Beograd, 1957, odluka br. 320. Ugovorno hraniteljstvo, takođe besplatno, predviđali su i starateljski propisi. Videti čl.
34. Zakona o vršenju starateljstva iz 1950. godine.

267
 1. Zasnivanje hraniteljstva
Pravila koja se odnose na zasnivanje hraniteljstva obuhvataju: (A) pretpostavke
koje se odnose na hranjenika (opšta podobnost hranjenika), (B) pretpostavke koje se
odnose na hranitelja (opšta podobnost hranitelja) i (C) pretpostavke koje se odnose na
formu hraniteljstva.960

(A) Opšta podobnost hranjenika

Hraniteljstvo se, u našem pravu, može zasnovati samo ako je to u najboljem
interesu deteta koje je maloletno, koje ima odgovarajući porodični status i čiji su se
roditelji, a nekada i ono samo, saglasili sa hraniteljstvom.
(1) Interes hranjenika. Ovaj uslov treba da obezbedi da hraniteljstvo bude
dopušteno samo ukoliko je u najboljem interesu hranjenika, budući da je najbolji interes
deteta opšti i najvažniji princip koji upravlja donošenjem svih odluka u vezi sa decom. 961
U svakom slučaju, pre nego što donese odluku, organ starateljstva mora da utvrdi razloge
zbog kojih postoji potreba za ovim oblikom porodične zaštite. Odluka, pri tom, može biti
uslovljena subjektivnim okolnostima (na primer, osuda na kaznu zatvora, lišenje
roditeljskog prava, alkoholizam itd.) ili objektivnim razlozima na strani roditelja (na
primer, teška bolest, lišenje poslovne sposobnosti, odlazak na rad u inostranstvo itd.).
Međutim, smeštaj deteta u porodicu hranitelja može biti uslovljen i razlozima na strani
deteta (vaspitna zapuštenost, smetnje u fizičkom i psihičkom razvoju, izbeglištvo itd.).
Nesporno je, međutim, da materijalno stanje roditelja ne može biti isključivi osnov za
donošenje odluke o zasnivanju hraniteljstva. Organ starateljstva može, najzad, odbiti
zahtev za hraniteljstvo ako proceni da ono nije, iz bilo kojih razloga, korisno za
hranjenika.
(2) Maloletstvo hranjenika. Maloletstvo znači da se hraniteljstvo, po pravilu,
može zasnovati u našem pravu najkasnije dok dete ne navrši 18 godina života. 962
(3) Porodični status hranjenika. U našem porodičnom pravu može se dati na
hraniteljstvo kako dete koje je bez roditeljskog staranja, tako i dete koje je pod
roditeljskim staranjem, ali ima smetnje u psiho-fizičkom razvoju ili je dete sa
poremećajima u ponašanju.
Detetom bez roditeljskog staranja smatra se: (a) dete koje nema roditelje (nisu živi,
nepoznati su ili je nepoznato njihovo boravište), (b) dete koje ima žive roditelje, ali oni iz
bilo kog razloga privremeno ili trajno ne vrše roditeljsko pravo (potpuno su lišeni
poslovne sposobnosti ili roditeljskog prava, još nisu stekli poslovnu sposobnost, lišeni su

960
Bliži uslovi utvrđivanja opšte podobnosti hranjenika i hranitelja, kao i način izbora hraniteljske porodice za dete,
uređeni su dodatno i podzakonskim propisom. Videti čl. 110. st. 3. Porodičnog zakona i Pravilnik o bližim uslovima za
zasnivanje hraniteljstva (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 102/2005).
961
Videti čl. 111. Porodičnog zakona. Dete koje je privremeno ili trajno lišeno porodične sredine, odnosno kome nije
dozvoljeno da ostane u krugu svoje prirodne porodice, ima pravo na posebnu zaštitu i pomoć države i prema
Konvenciji o pravima deteta. Države članice dužne su da za takvo dete obezbede alternativno staranje, koje obuhvata
hraniteljstvo (foster placement), kafala u islamskom pravu, usvojenje ili, ako je to neophodno, smeštaj u odgovarajuće
ustanove za brigu o deci, vodeći računa o poželjnom kontinuitetu u podizanju deteta, te o etničkom, verskom,
kulturnom i lingvističkom poreklu deteta. Videti čl. 20. Konvencije o pravima deteta.
962
Videti čl. 112. st. 1. Porodičnog zakona. Smeštaj u drugu porodicu odraslih lica, koji je po svojim karakteristikama
sličan hraniteljstvu, regulisan je odredbama Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana (čl.
40-47).

268
prava na čuvanje i podizanje odnosno vaspitavanje deteta, kao i dete čiji se roditelji
uopšte ne staraju o njemu ili se staraju na neodgovarajući način). 963 Važno je, takođe, da
se i zakonski afirmiše princip da braća i sestre treba da budu smešteni kod istog hranitelja
ako je to moguće. 964
(4) Saglasnost roditelja ili staratelja hranjenika. Ukoliko dete ima oba ili samo
jednog roditelja, za zasnivanje hraniteljstva neophodna je i njihova saglasnost. Izuzetno,
saglasnost roditelja neće se tražiti ako je dete bez roditeljskog staranja. Saglasnost
roditelja hranjenika logična je pretpostavka za punovažnost hraniteljstva, kako bi osobe
koje su zakonski zastupnici deteta koje se daje na hraniteljstvo bile u prilici da procene da
li je u interesu deteta da bude zasnovano hraniteljstvo. Ako dete nije pod roditeljskim
staranjem, saglasnost za zasnivanje hraniteljstva daje njegov staratelj. 965
(5) Saglasnost hranjenika. Ovaj uslov, najzad, traži se za punovažnost
hraniteljstva ukoliko je dete starije od 10 godina i sposobno je za rasuđivanje. 966 Pravilo
proizilazi i iz međunarodno priznatog prava deteta da učestvuje u donošenju svih odluka
koje ga se tiču.967

(B) Opšta podobnost hranitelja

U našem pravu hranitelj može biti samo osoba koja ima lična svojstva na osnovu
kojih se može zaključiti da će se starati o detetu u njegovom najboljem interesu i koja je,
po pravilu, prošla program pripreme za hraniteljstvo.
(1) Lična svojstva hranitelja. Lična svojstva hranitelja određena su zakonom na
pozitivan način jednom opštom odredbom, prema kojoj hranitelj može biti lice za koje je
utvrđeno da se može starati o detetu u njegovom najboljem interesu. Zakonodavac je,
međutim, služeći se metodom negativne enumeracije, izričito odredio lična svojstva
hranitelja i okolnosti koje ga mogu diskvalifikovati za tu ulogu, a koje su identične
razlozima koji sprečavaju i zasnivanje usvojenja. Tako, hranitelj ne može biti: (a) lice
koje je potpuno ili delimično lišeno roditeljskog prava; (b) lice koje je potpuno ili
delimično lišeno poslovne sposobnosti; (c) lice obolelo od bolesti koja može štetno
delovati na hranjenika i (d) lice osuđeno za krivično delo iz grupe krivičnih dela protiv
braka i porodice, protiv polne slobode i protiv života i tela.968 Za razliku od bioloških
963
Videti čl. 113. st. 3. Porodičnog zakona.
964
Videti čl. 113. st. 1, 2. i 4. Porodičnog zakona.
965
Videti čl. 114-115. Porodičnog zakona.
966
Videti čl. 116. Porodičnog zakona.
967
Videti čl. 12. Konvencije o pravima deteta i čl. 5 d Evropske konvencije o ostvarivanju prava dece.
968
Videti čl. 117. Porodičnog zakona. Izbor kvalitetnog hranitelja je, svakako, najvažnija pretpostavka za uspešnost
ustanove hraniteljstva. Nažalost, hraniteljstvo, koje u Srbiji ima relativno dugu i uspešnu tradiciju (nadaleko su čuvene
bile dečje kolonije u Miloševcu, Čurugu, Čortanovcima), vidno je stagniralo poslednjih decenija. Ne samo da je broj
porodica koje primaju decu na smeštaj bio drastično smanjen (na svega oko 1000, po nekim procenama), već
funkcionisanje hraniteljstva prati i relativno nizak obrazovni, socijalni, materijalni i kulturni nivo ovih porodica. Videti
opširnije Karleuša, M., Porodični smeštaj dece, Reforma porodičnog zakonodavstva, Beograd, 1996, str. 280–282.
Međutim, kampanja koju je u cilju povećanja broja hraniteljskih porodica pre nekoliko godina vodilo tadašnje
Ministarstvo za socijalna pitanja Vlade Republike Srbije bila je vrlo uspešna. Tako se u periodu od decembra 2003. do
februara 2004. godine centrima za socijalni rad u Srbiji prijavilo preko 1500 novih porodica zainteresovanih za
hraniteljstvo. Videti opširnije Familia, Vodič za hraniteljstvo, br. 5/2004, str. 3. Prema tadašnjim podacima, broj
hraniteljskih porodica povećao se sa 1854 (1998) na 2127 (2005), broj dece koja su smeštena u hraniteljske porodice
povećao se sa 2286 (1995) na 3145 (2005), a istovremeno se broj dece smeštene u ustanove socijalne zaštite smanjio sa
4434 (1995) na 3145 (2005). Videti Familia, Informator za stručnjake, br. 18/2007, str. 10.

269
roditelja koji ne moraju ni pred kim potvrđivati svoju sposobnost za roditeljstvo,
hranitelj, isto kao i usvojitelj, mora posebno da se „kvalifikuje” pred organom
starateljstva kako bi mu bilo dopušteno da se brine o detetu.
(2) Priprema hranitelja. Novi Porodični zakon Srbije ustanovio je još jednu
pretpostavku za zasnivanje hraniteljstva, koja kaže da hranitelj može biti lice koje je, po
pravilu, pripremljeno za hraniteljstvo po posebnom programu.969 Razlika u odnosu na
pripremu usvojitelja, koja je učinjena obaveznom, jeste jedino u tome što se priprema
hranitelja preporučuje. Drugim rečima, hranitelj treba da bude podvrgnut posebnoj
pripremi, ali to nije uslov bez koga se ne može zasnovati hraniteljstvo. Ratio legis ove
odredbe, isto kao i kod usvojenja, leži u nastojanju da se budućem hranitelju pomogne da
stekne osnovna znanja o detetu i veštinama čuvanja, podizanja i vaspitavanja deteta.
Priprema za hraniteljstvo obavlja se tokom procene opšte podobnosti hranitelja, ali je
poželjno da se završi pre donošenja konačne odluke o zasnivanju hraniteljstva, a sprovodi
je organ starateljstva na čijem području budući hranitelj ima prebivalište odnosno
boravište.
(C) Forma hraniteljstva
Postupak zasnivanja hraniteljstva odvija se shodnom primenom pravila o
zasnivanju usvojenja, tako da u tom pogledu važi ono što je na odgovarajućem mestu već
rečeno o postupku zasnivanja usvojenja. 970 Na osnovu odluke organa starateljstva može
se, međutim, zasnovati i povremeno hraniteljstvo. 971 Njegov je smisao da se deci koja
žive u institucijama omogući da bar ponekad (na primer, za vreme nedeljnog odnosno
godišnjeg odmora ili praznika) iskuse prednosti života u okrilju porodice, odnosno da se
roditeljima koji podižu decu sa smetnjama u psiho-fizičkom razvoju olakša staranje o
takvoj deci tako što će se ona povremeno upućivati i u hraniteljske porodice. Razume se,
ovakva funkcija hraniteljstva pretpostavlja postojanje mreže podobnih hraniteljskih
porodica koje su spremne da, u okviru ponude socijalnih servisa, u budućnosti potpuno
zamene smeštaj u ustanove socijalne zaštite. 972 U svakom slučaju, organ starateljstva
dužan je da vodi posebnu evidenciju i dokumentaciju o zasnivanju hraniteljstva, koja
sadrži najvažnije podatke o hranjeniku, njegovim roditeljima i hranitelju.973

969
Videti čl. 118. Porodičnog zakona i čl. 45-60. Pravilnika o hraniteljstvu (Službeni glasnik Republike Srbije, br.
36/2008). Program pripreme za hraniteljstvo obuhvata sledeće tematske celine:. priprema za hraniteljstvo – jačanje i
razvoj kompetencija hranitelja, životne krize i obrasci funkcionisanja porodice, potrebe i razvoj deteta, prava deteta,
emocionalni gubici deteta, kontinuitet života deteta i njegov identitet, porodično vaspitanje, zaštita dece od
zanemarivanja i zlostavljanja, priprema za početak hraniteljstva, izgradnja partnerskog odnosa i spremnost za
odgovorno hraniteljstvo - samoprocena budućih hranitelja.
970
Videti čl. 328. Porodičnog zakona.
971
Videti čl. 110. Porodičnog zakona.
972
Taj cilj je, nažalost, još daleko u Srbiji. Prema prvim prikupljenim podacima, od oko 7.500 dece bez roditeljskog
staranja u Srbiji, oko 2.500 dece živelo je u domovima za decu, oko 2.000 je živelo u hraniteljskim porodicama, a ostali
su živeli kod srodnika. Videti Nacionalni plan akcije za decu, Vlada Republike Srbije, 2004, str. 55. Nažalost, stanje se
nije bitnije popravilo ni u proteklih 10-ak godina. Tako, prema skorašnjim podacima, oko 2.000 dece još uvek živi u
domovima za decu, od čega je 1.200 sa smetnjama u razvoju, a oko 4.000 živi u hraniteljskim porodicama.
Specijalizovano i urgentno hraniteljstvo još uvek nije razvijeno. Videti Projekat „Deci je mesto u porodici“ (2008-
2010), Unicef i Ministarstvo rada i socijalne politike,
http://www.unicef.org/serbia/O_projektu_Deci_je_mesto_u_porodici.pdf
973
Videti čl. 328. Porodičnog zakona i Pravilnik o hraniteljstvu (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 36/2008).

270
 2. Dejstva hraniteljstva
Hranitelj koji primi dete u svoju porodicu dužan je da ga čuva, podiže, vaspitava i
obrazuje, a posebno da se stara o tome da se dete osposobi za samostalan život i rad.
Kako za vreme trajanja hraniteljstva traju i sva prava i dužnosti roditelja prema detetu,
hranitelj je, takođe, u obavezi da omogući posete roditelja, te da o pitanjima koja bitno
utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljima, osim ako su
roditelji potpuno ili delimično lišeni roditeljskog prava odnosno poslovne sposobnosti, ili
se radi o roditeljima koji se uopšte ne staraju o detetu ili se staraju o detetu na
neodgovarajući način. 974 Najzad, porodica hranitelja koja je primila dete dužna je da
organu starateljstva daje sve potrebne podatke o zdravstvenom stanju, vaspitavanju i
školovanju deteta i da ga obaveštava o svim okolnostima koje su od značaja za razvoj
deteta kako bi organ starateljstva mogao da sprovodi nadzor nad ostvarivanjem svrhe
hraniteljstva. Dete koje je dato na hraniteljstvo dužni su i dalje da izdržavaju roditelji, ali
budući da hraniteljstvo sadrži paralelno elemente ustanove socijalne zaštite, hranitelju se
isplaćuje mesečna naknada za izdržavanje deteta u njegovoj porodici. 975
Sa druge strane, hranitelj ima pravo da za izvršene usluge dobije naknadu od
organa starateljstva. Naknada se plaća iz sredstava namenjenih za obezbeđenje socijalne
zaštite. 976

3. Prestanak hraniteljstva
Hraniteljstvo prestaje: (1) prestankom potrebe za hraniteljstvom, (2) smrću
hranitelja i (3) raskidom hraniteljstva.977
(1) Prestanak potrebe za hraniteljstvom. Potreba za hraniteljstvom prestaje: (1)
punoletstvom deteta, (2) kada dete stekne potpunu poslovnu sposobnost pre punoletstva,
(3) kada dete bude usvojeno i (4) smrću deteta. Hraniteljstvo se, međutim, može i
produžiti najkasnije do navršene 26. godine deteta ako se dete redovno školuje, odnosno
u neodređenom trajanju ako dete ima smetnje u psiho-fizičkom razvoju i nesposobno je
da se samo stara o sebi i zaštiti svojih prava. 978
(2) Smrt hranitelja. Pošto je hraniteljstvo odnos intuitu personae, ono prestaje
smrću hranitelja. Ipak, u slučaju smrti hranitelja, lice koje je sa njim živelo u istoj
porodičnoj zajednici ima prvenstvo prilikom zasnivanja novog hraniteljstva.979
(3) Raskid hraniteljstva. Hraniteljstvo se raskida odlukom organa starateljstva, a
na zahtev (a) hranitelja, (b) roditelja odnosno staratelja hranjenika ili (c) na njihov

974
Videti čl. 119. st. 1-2. i čl. 120. Porodičnog zakona.
975
Na osnovu rešenja Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koje je na snazi od 1. decembra
2015. godine, mesečna naknada za izdržavanje deteta u hraniteljskoj porodici iznosi 23.250,00 dinara. Dostupno na
web adresi http://demo.paragraf.rs/documents/editorial/statistika/27_stat.htm
976
Videti čl. 119. st. 3. Porodičnog zakona. Na osnovu rešenja Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna
pitanja, koje je na snazi od 1. decembra 2015. godine, mesečna naknada za rad hranitelja iznosi od 8.825,00 dinara do
14.340,00 dinara u neto iznosu po jednom detetu, u zavisnosti od toga da li je na hraniteljstvu jedno dete ili više dece.
Dostupno na web adresi http://demo.paragraf.rs/documents/editorial/statistika/27_stat.htm
977
Videti čl. 121. st. 1. Porodičnog zakona.
978
Videti čl. 121. st. 2. i čl. 112. st. 2. Porodičnog zakona. Po svemu izgleda da je zakonodavac odredbu o
produžavanju hraniteljstva iz čl. 112. st. 2, koje nije bilo u tekstu Predloga Porodičnog zakona, greškom postavio među
odredbe o zasnivanju hraniteljstva prilikom konačne redakcije teksta koja je usledila nakon usvajanja amandmana.
979
Videti čl. 121. st. 3. Porodičnog zakona.

271
sporazumni zahtev. Organ starateljstva dužan je, pak, da donese odluku o raskidu
hraniteljstva po službenoj dužnosti ako utvrdi da je prestala potreba za hraniteljstvom ili
da hraniteljstvo više nije u najboljem interesu deteta. 980
Jednostrani zahtev predstavlja način prestanka hraniteljstva po jednostranom
zahtevu hranitelja ili roditelja odnosno staratelja hranjenika. No, i u ovom slučaju, organ
starateljstva ni na koji način nije vezan tim zahtevom i doneće odluku o raskidu
hraniteljstva samo ako oceni da ono više nije u najboljem interesu deteta.
Sporazumni zahtev jeste ugovor kojim stranke odustaju od ranije zasnovanog
hraniteljstva. Pošto hraniteljstvo nastaje i saglasnošću volja hranitelja i roditelja odnosno
staratelja hranjenika, ono može prestati kada oni više ne žele ostvarenje onog pravnog
dejstva zbog koga je hraniteljstvo bilo zasnovano. Međutim, organ starateljstva i u tom
slučaju procenjuje najbolji interes deteta, što znači da može odbiti da donese odluku o
raskidu hraniteljstva uprkos sporazumnom zahtevu ovlašćenih predlagača, ako ona nije u
najboljem interesu deteta.
Organ starateljstva koji je doneo odluku o raskidu hraniteljstva, razume se, dužan je
da se i dalje stara o detetu koje je bez roditeljskog staranja, dok o detetu koje je pod
roditeljskim staranjem nastavljaju da se staraju roditelji. Ista pravila važe i u slučaju
prestanka hraniteljstva smrću hranitelja.981

Odeljak 3.
STARATELJSTVO
Uporedno pravo. Ustanova starateljstva univerzalno je poznata u uporednom pravu
kao način pružanja zaštite maloletnoj deci koja su lišena roditeljskog staranja te punoletnim
osobama sa fizičkim i psihičkim nedostacima koji ih sprečavaju da se staraju o sopstvenim
interesima (bolest, senilnost, zloupotreba opijata itd.), odnosno koji dovode do ugrožavanja njihovih
ličnih interesa ili interesa drugih članova porodice (rasipništvo, neumerenost, besposličenje itd.).
Ono po čemu se pojedina prava u uporednom pravu međusobno razlikuju jeste raznovrsnost
starateljskih organa i njihovih nadležnosti u poslovima starateljstva. Tako se u francuskom pravu
razlikuju institut starateljstva (tutelle), kuratorstva ili skrbništva (curatelle), zakonskog upravljanja
(administration légale) i vođenja poslova (gérance). Osnovno razlikovanje između starateljstva i
skrbništva jeste u tome što se staratelj brine o celokupnoj ličnosti i svim pravima i interesima
štićenika, dok je skrbnik samo savetnik, osoba koja kontroliše preduzimanje pravnih poslova i to, po
pravilu, samo u imovinskoj sferi. Poslovima starateljstva bave se staratelj (tuteur), porodični savet
(conseil de famille) sastavljen od 4 do 6 osoba, obično članova porodice izabranih od strane
starateljskog sudije, i starateljski sudija (juge de tutelles) koji predsedava porodičnom savetu.
Porodični savet se obavezno formira kada dete izgubi oba roditelja. Njegov prvenstveni zadatak
jeste da donosi odluke o podizanju i školovanju štićenika, da nadzire staratelja i da daje saglasnost
staratelju za raspolaganje imovinom štićenika. Staratelj maloletnog štićenika ima ovlašćenja slična
onima koja proizlaze iz roditeljskog prava, a prvenstvena mu je dužnost da osigura fizičku i moralnu
zaštitu štićenika, da ga zastupa i da upravlja njegovom imovinom. Sličnu instituciju porodičnog
saveta poznaje i grčko pravo, a sastoji se od mirovnog sudije i 6 najbližih rođaka štićenika sa obe
strane srodstva. Nekim osobama izričito je zabranjeno da budu staratelji (na primer, sveštenicima).
Prihvatanje položaja staratelja je građanska dužnost koja se može odbiti samo u zakonom
predviđenim slučajevima (na primer, starost preko 70 godina, ozbiljna hronična bolest itd.). Prava i
dužnosti staratelja nad maloletnikom odgovaraju onima koja čine sadržinu roditeljskog prava, što
znači da je on dužan da se stara o ličnosti štićenika, da upravlja njegovom imovinom i zastupa ga u

980
Videti čl. 122. Porodičnog zakona.
981
Videti čl. 123. Porodičnog zakona.

272
 pravnom saobraćaju. U italijanskom pravu staratelj (tutore) se postavlja maloletnicima i osobama
proglašenim za nesposobne, a skrbnik (curatore) osobama kojima je potrebna pomoć. Staratelj,
takođe, zastupa štićenika, stara se o njegovoj ličnosti i upravlja njegovom imovinom, a imenuje ga
starateljski sudija među štićenikovim najbližim srodnicima. U španskom pravu staratelja imenuje
sudija na predlog bliskih srodnika štićenika. Ako je dete napušteno, starateljstvo se poverava
posebnoj javnoj ustanovi, a javni tužilac dužan je da zatraži od suda imenovanje staratelja. Sudija je
dužan da imenuje osobu koju su roditelji odredili u testamentu ili jednog od srodnika štićenika. Ako
takve osobe nema, sud će imenovati osobu koja ima najbolji kontakt sa detetom i koja je
najpogodnija sa stanovišta najboljeg interesa deteta. Sudija je obavezan da nadzire rad staratelja. U
engleskom pravu poslovima starateljstva bavi se staratelj (guardian) koji može biti određen
testamentom ili odlukom suda. Staratelj ima obavezu da se brine o fizičkoj i moralnoj zaštiti
štićenika, što znači da ga izdržava, stara se o njegovom školovanju, daje saglasnost za usvojenje ili
sklapanje braka itd.
Materija starateljstva u našem pravu biće ovde izložena prikazivanjem: (1)
osnovnih pojmova o starateljstvu, (2) starateljstva nad maloletnikom, (3) starateljstva nad
licem lišenim poslovne sposobnosti i (4) privremenog starateljstva.

1. Osnovni pojmovi o starateljstvu

(1) Pojam i svrha starateljstva

Starateljstvo predstavlja vid obezbeđenja posebne pravne zaštite maloletnih lica o
kojima se roditelji ne staraju, punoletnih osoba koje nisu sposobne da se same brinu o
svojim pravima i interesima, kao i svih drugih fizičkih lica koja su, iz nekih posebnih
razloga, u privremenoj nemogućnosti da neposredno štite svoja prava i interese. 982
Svrha starateljstva zavisi od razloga zbog koga je potrebno da se određenom licu
pruži starateljska zaštita. Tako je, kada je u pitanju dete bez roditeljskog staranja
(maloletni štićenik), svrha starateljstva da se zbrinjavanjem, vaspitavanjem i
obrazovanjem obezbedi potpun i svestran razvoj ličnosti maloletne osobe te zaštita njenih
imovinskih prava i interesa, kako bi se ona osposobila za samostalan život i aktivno
učešće u društvu. Svrha starateljstva nad punoletnim licem lišenim poslovne sposobnosti
(punoletni štićenik) jeste zaštita ličnosti i imovine onog lica koje zbog bolesti ili smetnji u
psiho-fizičkom razvoju nije u stanju da se samo stara o svojim pravima i interesima,
njegovo zbrinjavanje, lečenje i, eventualno, osposobljavanje za samostalan život i rad. 983
Najzad, svrha starateljstva može biti i u tome da se privremeno zaštiti samo
određeno pravo ili interes fizičkog lica koje nije u mogućnosti da se o njemu brine u vezi
sa određenim pravnim poslom, odnosno zbog određene pravne situacije.

(2) Organ starateljstva

(A) Nadležnost organa starateljstva

Ostvarivanje svrhe starateljstva zavisi u velikoj meri od organa kome je povereno
vršenje starateljskih poslova. Imajući u vidu složenost, delikatnost i sveobuhvatnost

982
U tom smislu Prokop, 1956, str. 24, Popović, 1973, str. 76–79, Mladenović, 1981, II, str. 423, Đurović, 1988, str.
266, Bakić, 1988, str. 394, Zupančič, 1993, str. 153, Alinčić i dr., 1994, str. 300.
983
Videti čl. 124. Porodičnog zakona.

273
starateljske zaštite, naše pravo poverilo je poslove starateljstva posebnom državnom
organu.

(B) Poslovi organa starateljstva

U poslove organa starateljstva spadaju (1) poslovi koji se odnose na zaštitu lica pod
starateljstvom (poslovi starateljstva u užem smislu) i (2) poslovi koji se odnose na
celokupnu pravnu i socijalnu zaštitu porodice.
(1) Poslovi koji se odnose na zaštitu lica pod starateljstvom. Poslove starateljske
zaštite organ starateljstva ostvaruje na tri načina: (a) neposrednim ili posrednim
obavljanjem poslova starateljstva, (b) rukovođenjem poslovima starateljstva te (c)
nadzorom i pomoći u ostvarivanju poslova starateljstva.
(a) Neposredno ili posredno obavljanje poslova starateljstva predviđeno je u
našem pozitivnom porodičnom pravu kao alternativno ovlašćenje organa starateljstva,
koji ima diskreciono pravo odlučivanja o načinu na koji će se obavljati starateljska
zaštita. Razume se, organ starateljstva će doneti ovu odluku samo ako je ona u interesu
štićenika, uzimajući u obzir vrstu starateljstva, interese štićenika te sopstvene kadrovske i
materijalne mogućnosti.
Neposredno starateljstvo znači da organ starateljstva sam obavlja funkciju
staratelja. U tom slučaju organ starateljstva mora posebnim rešenjem odrediti stručnjaka
organa starateljstva koji će u njegovo ime obavljati poslove staratelja, kao što može,
takođe, odrediti da samo pojedine poslove iz svoje nadležnosti poveri određenim
stručnim licima koja će ih obavljati u ime organa starateljstva i pod njegovim nadzorom.
Radi zaštite od mogućih zloupotreba, predviđeno je da organ starateljstva može da
zaključi pravni posao sa štićenikom o kome se neposredno stara samo uz saglasnost
ministarstva nadležnog za porodičnu zaštitu. 984 Neposredno starateljstvo predstavlja,
dakle, izlaz za slučaj da se ne može obezbediti pristanak odgovarajućeg lica za obavljanje
dužnosti staratelja, ali je korisno i u situacijama kada je za obavljanje funkcije staratelja
potrebno posebno stručno znanje.
(b) Rukovođenje poslovima starateljstva obuhvata sledeće najvažnije postupke
organa starateljstva: (1) donošenje rešenja o stavljanju pod starateljstvo kojim se
istovremeno postavlja staratelj i odlučuje o smeštaju štićenika, (2) donošenje
privremenog zaključka o obezbeđenju smeštaja štićenika, (3) preduzimanje
odgovarajućih mera prema staratelju zbog njegovog nepravilnog rada (razrešenje
staratelja, postavljanje novog staratelja, odgovaranje na pritužbe na rad staratelja itd.), (4)
davanje odobrenja staratelju za preduzimanje pravnih poslova u vezi sa ličnošću ili
imovinom štićenika, (5) odlučivanje o nagrađivanju staratelja i o naknadi opravdanih
troškova koje je staratelj imao u obavljanju svoje dužnosti, (7) vođenje starateljskih
knjiga i druge evidencije o licima pod starateljstvom, (8) donošenje odluke o prestanku
starateljstva itd. 985

984
Videti čl. 131. Porodičnog zakona.
985
Videti čl. 332-340. Porodičnog zakona. Vođenje starateljskih knjiga, kao službenih isprava u koje se upisuju podaci
o licima pod starateljstvom (starateljska knjiga I evidentira maloletna lica, a knjiga II punoletna lica), uređeno je i
posebnim podzakonskim aktom. Videti čl. 340. Porodičnog zakona i Pravilnik o evidenciji i dokumentaciji o
štićenicima (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 97/2005).

274
 (c) Nadzor i pomoć u ostvarivanju poslova starateljstva predstavlja stalnu
obavezu organa starateljstva prema staratelju. Staratelj je, sa druge strane, obavezan da
organu starateljstva podnese izveštaj i položi račun o svom radu za svaku kalendarsku
godinu, ali i uvek kada to zatraži organ starateljstva. Ovaj izveštaj organ starateljstva
mora savesno da ispita, da staratelju pruži potrebna uputstva i pomoć, kao i da preduzme,
ako je to potrebno, odgovarajuće mere kako bi se zaštitili interesi štićenika.
U poslove nadzora organa starateljstva spada i primanje i ispitivanje pritužbi na rad
staratelja ili organa starateljstva. Pravo da podnese pritužbu na rad staratelja ima štićenik
koji je sposoban za rasuđivanje i svako drugo lice koje za to ima pravni interes, a
pritužbu na rad organa starateljstva podnose staratelj, štićenik koji je sposoban za
rasuđivanje te lice koje ima pravni interes. O pritužbi na rad staratelja organ starateljstva
dužan je da odgovori u roku od 15 dana od dana kada je pritužba primljena, a ako nađe da
je osnovana, određuje i mere koje treba preduzeti. Pritužbe na rad organa starateljstva
dostavljaju se na odlučivanje ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu, koje je dužno
da odgovori na pritužbu u roku od 30 dana od njenog prijema, dajući uputstvo organu
starateljstva o tome kako treba da postupi.986
Organ starateljstva ima, najzad, i opštu obavezu da stalno prati prilike u kojima
štićenik živi. 987
(2) Poslovi koji se odnose na celokupnu pravnu i socijalnu zaštitu porodice.
Pored starateljskih poslova u užem smislu, odnosno poslova koji se tiču zaštite lica pod
starateljstvom, organ starateljstva obavlja i druge poslove koji se odnose na celokupnu
pravnu i socijalnu zaštitu porodice. Tako, na primer, pred organom starateljstva može se
sprovoditi postupak posredovanja, organ starateljstva preduzima mere preventivnog i
korektivnog nadzora nad roditeljskim pravom, organ starateljstva nadležan je za
zasnivanje usvojenja i hraniteljstva itd. O svim ovim ovlašćenjima i zadacima organa
starateljstva bilo je, međutim, više reči na odgovarajućim mestima, u okviru delova ovog
udžbenika o braku i detetu, pa o njima ovde neće biti posebnog govora.

(C) Postupak pred organom starateljstva

(1) Stvarna nadležnost. Stvarno nadležni organ za vođenje postupka stavljanja pod
starateljstvo u prvom stepenu jeste centar za socijalni rad. 988 Po žalbi protiv rešenja koje
organ starateljstva donese u prvom stepenu odlučuje, kao drugostepeni organ,
ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu.989
(2) Mesna nadležnost. Mesna nadležnost organa starateljstva određena je prema
prebivalištu, odnosno boravištu lica koje se stavlja pod starateljstvo, a ako se štićeniku ne
mogu utvrditi ni prebivalište ni boravište, mesna nadležnost određuje se prema mestu gde
je štićenik nađen.990 Promenom prebivališta, odnosno boravišta štićenika menja se i

986
Videti čl. 335. i 338. Porodičnog zakona.
987
U srpskom pravu opšta obaveza nadzora nije eksplicitno propisana zakonom, ali ona u suštini proizlazi iz svih normi
o starateljstvu. U hrvatskom pravu propisano je da je, radi ostvarenja stalnog uvida u uslove u kojima žive štićenici,
predstavnik organa starateljstva dužan najmanje dvaput godišnje posetiti štićenika, kao i uvek kada to zatraži staratelj
ili štićenik. Videti čl. 202. Obiteljskog zakona Hrvatske.
988
Videti čl. 12. st. 1. Porodičnog zakona.
989
Videti, na primer, čl. 333. st. 5, čl. 334, čl. 336. st. 2. itd. Porodičnog zakona.
990
Videti čl. 330. Porodičnog zakona.

275
mesna nadležnost organa starateljstva. Ovakva pravila proizlaze iz prirode zadataka koje
treba da obavi organ starateljstva, jer je najcelishodnije da brigu o štićeniku vodi onaj
stvarno nadležni organ koji mu je teritorijalno najbliži.
(3) Pokretanje postupka. Postupak za stavljanje pod starateljstvo pokreće organ
starateljstva po službenoj dužnosti. Sa druge strane, zakonodavac istovremeno obavezuje
veliki broj subjekata da obaveste organ starateljstva o potrebi da se neko lice stavi pod
starateljstvo. To su: (a) zdravstvene i obrazovne ustanove, (b) ustanove socijalne zaštite,
(c) pravosudni i drugi državni organi, (d) udruženja i (e) građani. 991
(4) Vođenje postupka. Postupak pred organom starateljstva vodi se po odredbama
Porodičnog zakona i Zakona o opštem upravnom postupku, kao i primenom metoda
socijalnog i drugog stručnog rada, što zavisi od prirode starateljske mere koja se
preduzima. 992
Primena metoda socijalnog i drugog stručnog rada podrazumeva da za obavljanje
kompleksnih i delikatnih zadataka koji su organu starateljstva stavljeni u nadležnost u
oblasti starateljske zaštite, organ starateljstva treba da bude na odgovarajući način
osposobljen. To znači da u organu starateljstva na problemima iz njegove nadležnosti
treba da sarađuju stručnjaci različitih profila (pravnici, socijalni radnici, psiholozi,
pedagozi, lekari, defektolozi itd.), kako bi problemi bili kompetentno i svestrano
razmotreni.993

(3) Staratelj

(A) Pojam staratelja

Staratelj je lice koje se neposredno stara o ličnosti i imovinskim pravima i
interesima štićenika. Prema našem porodičnom pravu staratelj je, po pravilu, fizičko lice
(posredno starateljstvo), osim ako organ starateljstva ne odluči da sam obavlja dužnost
staratelja (neposredno starateljstvo).994

991
Videti čl. 329. Porodičnog zakona.
992
Videti čl. 329-341. i čl. 290-291. Porodičnog zakona.
993
Standarde stručnog rada organa starateljstva bio je dužan da propiše ministar nadležan za porodičnu zaštitu u skladu
sa čl. 12. st. 3. Porodičnog zakona, pa je to u ovom slučaju učinio ministar rada i socijalne politike. Videti Pravilnik o
organizaciji, normativima i standardima rada centra za socijalni rad (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 59/2008) i
Pravilnik o stručnim poslovima u socijalnoj zaštiti (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 1/2012). Bilo bi, međutim,
korisno u budućem podzakonskom aktu, koji bude ponovo propisivao standarde stručnog rada, izričito predvideti da
organ starateljstva može koristiti i usluge humanitarnih i drugih nevladinih (domaćih i međunarodnih) organizacija,
pošto su one i do sada pružale i sada pružaju značajnu pomoć centrima za socijalni rad.
994
U literaturi se često govori o korisnosti instituta starateljstva države, koji recimo poznaje francusko pravo. Ovakvo
starateljstvo, koje se uspostavlja prvenstveno nad napuštenom decom i koje podrazumeva definitivan gubitak
roditeljskog prava prirodnih roditelja deteta, organizovano je i snažno podržano od države, a sprovodi se kroz
aktivnosti lokalnih nivoa vlasti (na primer, prefekta) i drugih državnih organa. Takvo rešenje pruža sigurnu zaštitu deci
bez roditeljskog staranja i onda kada se ne može pronaći pogodan staratelj, odvraća roditelje od tajnog napuštanja i
ostavljanja deteta u opasnosti i, najzad, služi interesima populacione politike koja je usmerena na povećanje nataliteta.
Videti čl. 57. Zakonika o porodici i socijalnoj pomoći Francuske. Videti opširnije Hlača, 1986, str. 42, Ponjavić, 1996,
str. 329.

276
 (B) Izbor staratelja
Prema rešenju našeg prava za staratelja se postavlja lice koje ima lična svojstva i
sposobnosti potrebne za obavljanje dužnosti staratelja i koje, pri tom, pristane da bude
staratelj. 995 Koja lična svojstva i sposobnosti treba da ima staratelj – to je faktičko pitanje
koje će, u zavisnosti od vrste starateljstva i svakog pojedinog slučaja, imati da proceni
nadležni organ starateljstva. Ipak, metodom negativne enumeracije zakonom su određene
one osobine zbog kojih jedno lice ne može biti postavljeno za staratelja. Prema tome,
staratelj ne može biti: (1) lice koje je potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti,
(2) lice koje je potpuno ili delimično lišeno roditeljskog prava, (3) lice čiji su interesi u
suprotnosti sa interesima štićenika i (4) lice od koga se, s obzirom na njegove lične
odnose sa štićenikom, roditeljima štićenika ili drugim srodnicima, ne može očekivati da
će pravilno obavljati poslove staratelja. 996 Sa druge strane, pravilo o apsolutnoj
dobrovoljnosti preuzimanja dužnosti staratelja propisano je radi zaštite interesa štićenika,
jer je interes štićenika da se za staratelja postavi samo osoba koja je u stanju da savesno i
odgovorno izvršava svoje obaveze, a prva pretpostavka u tom pravcu jeste izražena
spremnost za obavljanje dužnosti staratelja. 997
Naše pravo izričito obavezuje organ starateljstva da za staratelja prvenstveno
postavi supružnika, srodnika ili hranitelja štićenika, osim ako interes štićenika ne nalaže
drugačije. 998 Logično je, naime, da organ starateljstva pokuša da staratelja prvenstveno
pronađe u porodičnom krugu štićenika, jer te osobe redovno pružaju veće garancije da će
delikatnu i složenu dužnost staratelja obavljati uspešno i sa svom potrebnom
objektivnošću. No, u tom slučaju, i za supružnike, srodnike ili hranitelje kao staratelje
važi opšte pravilo da staratelji mogu biti samo lica koja imaju određena lična svojstva i
sposobnosti za vršenje dužnosti staratelja, te ona koja pristanu da preuzmu dužnost
staratelja.
Najzad, štićenik koji je navršio 10. godinu života i koji je sposoban za rasuđivanje
ima pravo da predloži lice koje će mu biti postavljeno za staratelja. 999

(C) Postavljanje staratelja

Rešenjem o stavljanju pod starateljstvo, organ starateljstva postavlja staratelja i
određuje njegova prava i dužnosti, a obavezan je da rešenje uruči staratelju bez
995
Videti čl. 126. st. 1. Porodičnog zakona. U većini stranih prava, naprotiv, starateljstvo je građanska dužnost koja se
može odbiti samo iz zakonom predviđenih razloga. Videti, na primer, par. 1785–1786. Nemačkog građanskog zakonika
i čl. 1612. Grčkog građanskog zakonika.
996
Videti čl. 128. Porodičnog zakona. Slično definišu starateljske smetnje i druga zakonodavstva. Videti, na primer,
par. 1780–1782. Nemačkog građanskog zakonika.
997
I kada ne poznaju apsolutnu dobrovoljnost starateljske dužnosti, neka prava u uporednom pravu predviđaju da
građansku dužnost staratelja mogu odbiti, najčešće, osobe preko određenih godina starosti (60 ili 70), žena koja ima
dvoje ili više dece predškolskog uzrasta, osoba koja vodi brigu o više od troje maloletne dece, osoba koja boluje od
teške ili hronične bolesti itd. Videti, na primer, par. 1786. Nemačkog građanskog zakonika, čl. 1615. Grčkog
građanskog zakonika itd.
998
Videti čl. 126. st. 2. Porodičnog zakona. Srodstvo gotovo uvek ima prednost prilikom izbora staratelja i u
uporednom pravu. Videti, na primer, čl. 348. Italijanskog građanskog zakonika, čl. 408. Francuskog građanskog
zakonika, čl 199. Španskog građanskog zakonika itd.
999
Videti čl. 127. Porodičnog zakona. Pravo da imenuju staratelja u uporednom pravu prvenstveno je rezervisano za
roditelje deteta, odnosno za kasnije umrlog roditelja. Videti čl. 348. Italijanskog građanskog zakonika, čl. 397.
Francuskog građanskog zakonika, par. 1776–1777. Nemačkog građanskog zakonika itd.

277
odlaganja. Uručivanjem rešenja o stavljanju pod starateljstvo smatra se da je staratelj
upoznat sa svojim pravima i dužnostima (tj. da je „uveden u dužnost”). 1000 U praksi bi,
međutim, bilo korisno da organ starateljstva i usmeno uvede staratelja u dužnost, i to tako
što će ga službeno lice organa starateljstva upoznati sa dužnostima i ovlašćenjima
staratelja, pravima i dužnostima štićenika, kao i sa zadacima i svrhom starateljstva. Ako
štićenik ima imovinu, staratelju se uručuje i izveštaj stalne komisije za popis i procenu
imovine štićenika, dok mu se sama imovina predaje na upravljanje i raspolaganje. 1001
Trenutak kada staratelj bude upoznat sa svojim pravima i dužnostima, dakle, smatra se
odlučnim za stupanje staratelja na dužnost u pogledu ličnosti štićenika, a predajom
imovine on se smatra uvedenim u dužnost i u odnosu na imovinska prava i interese
štićenika.

(D) Vrste staratelja

U pravnoj teoriji uobičajeno se pravi nekoliko različitih podela staratelja, prema
tome kakve se karakteristične odlike mogu prepoznati u obavljanju starateljske dužnosti.
(1) Priroda i obim ovlašćenja starateljske funkcije. Prema prirodi i obimu
ovlašćenja starateljske funkcije razlikuju se: (a) matični staratelj, (b) staratelj imovine i
(c) posebni staratelj.
(a) Matični staratelj je onaj koji se u potpunosti brine o ličnosti i imovinskim
pravima i interesima štićenika, te se može nazvati i osnovnim ili glavnim starateljem.
Kada štićenik ima dva staratelja, jedan od njih je uvek matični (na primer, kada detetu
pored matičnog bude postavljen i staratelj imovine).
(b) Staratelj imovine postavlja se, pored matičnog staratelja, ukoliko štićenik ima
nepokretnost izvan svog prebivališta ili prebivališta matičnog staratelja, kako bi se
osigurala bolja zaštita imovinskih interesa štićenika.
(c) Posebni staratelj postavlja se, takođe, pored matičnog staratelja, ali za
obavljanje samo određenih poslova ili određene vrste poslova. To su i svi staratelji koji se
postavljaju kod privremenog starateljstva. Tako, privremeni (ili naročiti) staratelj, tzv.
kolizijski staratelj, postavlja se štićeniku čiji su interesi u suprotnosti sa interesima
njegovog zakonskog zastupnika, odnosno licima koja imaju suprotne interese a istog
zakonskog zastupnika (na primer, detetu pod roditeljskim staranjem postavlja se
kolizijski staratelj za vođenje spora između njega i njegovih roditelja, za sklapanje
pojedinih pravnih poslova između njega i roditelja, za vođenje spora ili zaključenje
pravnog posla između njega i druge zajedničke dece istih roditelja itd.)
(2) Trajanje starateljske funkcije. S obzirom na trajanje starateljske funkcije,
staratelji se dele na (a) stalne i (b) privremene.

1000
Videti čl. 333. st. 1, 3. i 4. Porodičnog zakona.
1001
Videti čl. 333. st. 2. Porodičnog zakona. Obavljanje popisa i procene vrednosti imovine štićenika vrši stalna
komisija organa starateljstva, čiji je način rada, sastav i finansiranje propisao ministar nadležan za porodičnu zaštitu.
Videti Pravilnik o načinu rada, sastavu i finansiranju stalne komisije organa starateljstva za popis i procenu vrednosti
imovine štićenika (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 131/2014). U crnogorskom pravu posebno je propisano da
procena vrednosti imovine mora biti izvršena po cenama koje se formiraju u slobodnom prometu. Videti čl. 199. st. 2.
Porodičnog zakona Crne Gore.

278
 (a) Stalni staratelj određuje se svakoj osobi koja se stavlja pod starateljstvo, a
njegova dužnost traje, po pravilu, sve dok postoji potreba za starateljstvom.
(b) Privremeni staratelj je, prema zakonskoj terminologiji porodičnog prava,
staratelj koga organ starateljstva postavlja radi privremene zaštite ličnosti, prava i interesa
štićenika. 1002 U nekim slučajevima, štaviše, organ starateljstva je dužan da postavi
privremenog staratelja, i to: (1) licu čije je boravište nepoznato, a ono nema zakonskog
zastupnika ili punomoćnika, (2) nepoznatom sopstveniku imovine, (3) licu čiji su interesi
u suprotnosti sa interesima njegovog zakonskog zastupnika, odnosno licima koja imaju
suprotne interese a istog zakonskog zastupnika (kolizijski staratelj), (4) stranom
državljaninu koji se nalazi ili ima imovinu na teritoriji Republike Srbije, (5) licu koje
zahteva da mu bude postavljen privremeni staratelj i za to navede opravdan razlog, kao i
(6) u drugim slučajevima kada je to predviđeno zakonom.1003
(3) Broj lica pod starateljstvom. Na osnovu broja lica nad kojima staratelj vrši
starateljsku dužnost, staratelji se mogu podeliti na (a) inokosne, (b) staratelje većeg broja
štićenika i (c) zajedničke staratelje.1004
(a) Inokosni staratelj je onaj koji se postavlja za staratelja samo nad jednim
štićenikom. To je u praksi najčešći slučaj, te bi se mogao nazvati i osnovnom vrstom
staratelja.
(b) Staratelj većeg broja štićenika stara se o više lica istovremeno, zahvaljujući
tome što je prihvatio više inokosnih starateljskih dužnosti. Razume se, za svakog od
štićenika organ starateljstva donosi posebnu odluku o stavljanju pod starateljstvo, a
štićenici međusobno nemaju nikakve pravne ili faktičke veze, iako je jedna ista osoba
staratelj za svakog od njih. U takvoj ulozi pojavljuju se, na primer, lica koja su zbog
prirode svog poziva pogodna da budu staratelji (na primer, pedagozi, socijalni radnici
itd.), kao i ona koja su, jednostavno, spremna i voljna da obavljaju dužnost staratelja u
odnosu na veći broj štićenika. Prema terminologiji našeg novog porodičnog
zakonodavstva, kolektivni staratelj je u stvari staratelj većeg broja štićenika. Dakle,
direktor ustanove socijalne zaštite ili lice zaposleno u toj ustanovi može se postaviti za

1002
Videti čl. 132. Porodičnog zakona. U odredbama procesnog prava postoji institut privremenog zastupnika koji
predstavlja, takođe, jednog posebnog i privremenog staratelja u poslovima zastupanja pred sudom ili organom uprave.
Privremeni zastupnik postavlja se tuženom u parničnom postupku ako se u postupku pred prvostepenim sudom pokaže
da bi redovan postupak oko postavljanja zakonskog zastupnika tuženom trajao dugo, pa bi zbog toga mogle da nastanu
štetne posledice za jednu ili obe stranke. O postavljanju privremenog zastupnika sud će bez odlaganja obavestiti organ
starateljstva, a privremeni zastupnik obavljaće prava i dužnosti zakonskog zastupnika sve dok se tuženi ili njegov
punomoćnik ne pojavi pred sudom, odnosno dok organ starateljstva ne obavesti sud da je postavio staratelja. Videti čl.
81. i 82. Zakona o parničnom postupku. Na sličan način uređen je institut privremenog zastupnika i u upravnom
postupku. Videti čl. 45. Zakona o opštem upravnom postupku.
1003
Tako, na primer, ako se tokom ostavinskog postupka pokaže da nije poznato ima li naslednika, odnosno da nije
poznato njihovo prebivalište ili boravište, kao i u drugim slučajevima kada je potrebno, sud će postaviti privremenog
staratelja zaostavštine i o tome obavestiti organ starateljstva, koji može postaviti drugog staratelja. Radi se, dakle, o
starateljstvu nad imovinom nepoznatog sopstvenika, koje je jedna vrsta privremenog starateljstva. Videti čl. 210.
Zakona o nasleđivanju.
1004
Postoji, međutim, i drugačija klasifikacija koja se zasniva na kriterijumu broja osoba pod starateljstvom. Tako je
izvršena podela na individualnog staratelja (staratelj nad jednim licem) i kolektivnog staratelja (staratelj nad više lica).
Kolektivni staratelj, pak, može biti zavodski staratelj (rukovodilac ustanove socijalnog staranja u kojoj se nalaze
smešteni maloletnici), zadružni staratelj (zadrugar koji se stara o svim maloletnicima u zadruzi), zajednički staratelj
(staratelj nad maloletnicima koji imaju nepodeljenu imovinu) i grupni staratelj (staratelj grupe maloletnika smeštenih u
više porodica u jednom mestu). Videti Prokop, 1956, str. 39, Mitić, 1980, str. 463–464, Mladenović, 1981, II, str. 480,
Bakić, 1988, str. 417.

279
staratelja svakog štićenika smeštenog u tu ustanovu ako na to pristane i ako je to u
interesu štićenika. 1005
(c) Zajednički staratelj je onaj koji vrši dužnost staratelja nad dve ili više osoba,
ali se sva ta starateljstva tretiraju kao jedna celina i svi štićenici dele istu pravnu sudbinu.
Zajednički staratelj je retkost u savremenom pravu. 1006
U starijoj pravnoj literaturi, međutim, nastao je spor o tome ko će se smatrati
matičnim starateljem osobe smeštene u vaspitno-obrazovnoj, socijalnoj, zdravstvenoj ili drugoj
organizaciji. Dilema je poticala otuda što je zakonom bilo određeno da će se osobi pod
starateljstvom, koja je smeštena u jednu od ovih ustanova, postaviti staratelj za one poslove koje ta
organizacija ne obavlja u okviru svoje redovne delatnosti. 1007 Drugim rečima, postavilo se pitanje ko
je staratelj štićenika smeštenih u ove ustanove u pogledu poslova koje one obavljaju u okviru svoje
redovne delatnosti.
Prema jednom tumačenju, rukovodilac vaspitno-obrazovne, socijalne, zdravstvene ili
druge organizacije sticao je položaj staratelja po samom zakonu, što znači da je on bio staratelj nad
svim štićenicima koji su smešteni u ustanovi čiji je on rukovodilac (tzv. zavodski staratelj), te da
nije potrebno donositi nikakvo posebno rešenje o njegovom postavljanju. 1008 Prema drugom
stanovištu, navedeno tumačenje nije bilo u skladu sa principom dobrovoljnosti starateljske funkcije
u našem pravu, budući da nije bilo poznato vršenje starateljske dužnosti ex officio ni za jedno lice,
pa ni za rukovodioce određenih organizacija. Prema tome, dužnost matičnog staratelja štićenika
smeštenog u vaspitno-obrazovnu, socijalnu, zdravstvenu ili drugu ustanovu treba da vrši osoba koju
organ starateljstva postavi za poslove koje ustanova ne obavlja u okviru svoje redovne delatnosti.1009
Ovakve nedoumice otklonjene su preciznim normiranjem pojma kolektivnog staratelja u čl. 130.
Porodičnog zakona.

(E) Dužnosti staratelja

Preuzimanjem svoje funkcije staratelj stiče određene dužnosti prema štićeniku i
prema organu starateljstva.
Dužnosti staratelja prema štićeniku zajedničke su za sve staratelje, bez obzira na
vrstu starateljstva, i to su: (1) dužnost staratelja da se savesno stara o štićeniku i (2)
dužnost staratelja da odgovara za naknadu štete.
(1) Staranje o štićeniku. Staranje o štićeniku obuhvata: (1) staranje o ličnosti, (2)
zastupanje, (3) pribavljanje sredstava za izdržavanje i (4) upravljanje i raspolaganje
imovinom štićenika. Konkretna sadržina dužnosti staratelja prema štićeniku, međutim,
zavisi u prvom redu od vrste starateljstva. Stoga će o svim ovim dužnostima staratelja biti
podrobnije reči u vezi sa pojedinim vrstama starateljstva.
(2) Odgovornost staratelja za naknadu štete. Prema opštim pravilima o
građanskopravnoj odgovornosti staratelj odgovara (a) za štetu koju on pričini štićeniku i
(b) za štetu koju štićenik prouzrokuje drugom licu (odgovornost za drugog). O

1005
Videti čl. 130. Porodičnog zakona.
1006
Takva mogućnost postojala bi, recimo, ukoliko bi nasledničku zajednicu činile osobe koje su maloletne ili lišene
poslovne sposobnosti, te bi nad nepodeljenom imovinom sanaslednika bio postavljen zajednički staratelj za sve njih.
Videti čl. 229. Zakona o nasleđivanju.
1007
Videti čl. 231. ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima.
Tako Prokop, 1956, str. 39, Mitić, 1980, str. 463, Mladenović, 1981, II, str. 481, Bakić, 1988, str. 425. Janjić-
1008

Komar i dr., 1994, str. 289.

1009
Tako Alinčić – Bakarić, 1986, str. 246, Đurović, 1988, str. 280.

280
građanskopravnoj odgovornosti staratelja, međutim, biće reči u delu ovog teksta koji je u
celini posvećen imovinskim odnosima u oblasti porodičnog prava. 1010
Dužnost staratelja prema organu starateljstva jeste dužnost izveštavanja.
Izveštavanje. U obavljanju svoje dužnosti staratelj se nalazi pod stalnim nadzorom
organa starateljstva. Podnošenje izveštaja i polaganje računa, na šta je staratelj obavezan
po zakonu, predstavlja jedan od načina na koji organ starateljstva efikasno kontroliše
njegov rad. 1011 Organ starateljstva dužan je da savesno ispita izveštaj o radu staratelja i
da, ako nađe da je to potrebno, preduzme odgovarajuće mere za zaštitu interesa štićenika.
Staratelj podnosi organu starateljstva tri vrste izveštaja: (a) redovni izveštaj, (b)
vanredni izveštaj i (c) završni izveštaj. Način podnošenja izveštaja i polaganja računa
propisao je ministar nadležan za porodičnu zaštitu.1012
(a) Redovni izveštaj staratelj je dužan da podnese početkom svake kalendarske
godine za prethodnu godinu. Iz izveštaja treba da se vidi, najpre, sve što je značajno za
ličnost štićenika (uslovi smeštaja, zdravstveno stanje, vrsta škole koju pohađa itd.), a
zatim i sve što se tiče upravljanja i raspolaganja štićenikovom imovinom (prihodi i
rashodi, eventualno otuđenje ili opterećenje imovine, svrha utrošenih sredstava, tačan
saldo imovine itd.). Staratelj je dužan da redovni izveštaj podnese do kraja meseca
februara za prethodnu godinu.
(b) Vanredni izveštaj staratelj podnosi uvek kada to zatraži organ starateljstva. To
će, po pravilu, biti onda kada organ starateljstva sazna ili posumnja da staratelj
zloupotrebljava, odnosno zanemaruje svoje dužnosti prema štićeniku. Ovaj izveštaj,
dakle, nije periodičan, niti je vezan za određeno vreme, ali je staratelj dužan da ga
podnese u roku od 15 dana od dana kada to zatraži organ starateljstva. Vanredni izveštaj
predstavlja izveštaj o celokupnom dotadašnjem radu staratelja, kojim on polaže sve
račune o upravljanju imovinom štićenika.
(c) Završni izveštaj podnosi se prilikom prestanka starateljske funkcije. On
predstavlja pregled celokupne aktivnosti staratelja i svih preduzetih mera starateljske
zaštite u pogledu ličnih i imovinskih prava štićenika za sve vreme trajanja starateljstva.
Završni izveštaj se, takođe, mora podneti u roku od 15 dana od dana kada to zatraži organ
starateljstva.

1010
Staratelj, međutim, može i krivičnopravno odgovarati. Krivičnopravnu odgovornost staratelja normira krivično
zakonodavstvo, posebno apostrofirajući odgovornost staratelja za određene oblike zloupotrebe funkcije koja mu je
poverena nad maloletnikom ili licem lišenim poslovne sposobnosti. Tako, na primer, staratelj koji zloupotrebljava svoja
ovlašćenja u obavljanju dužnosti staratelja ili nedozvoljeno iskorišćava svoj položaj može odgovarati za krivično delo
„obljuba zloupotrebom položaja” i krivično delo „vanbračna zajednica sa maloletnikom”. Staratelj koji je grubo
zanemario svoju dužnost zbrinjavanja i vaspitavanja maloletnog štićenika ili staratelj koji zlostavlja maloletnog
štićenika odgovara za krivično delo „zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica”. Najzad, staratelj koji zastupajući
imovinske interese štićenika ili starajući se o njegovoj imovini ne ispuni svoju dužnost ili zloupotrebi ovlašćenja, u
nameri da time pribavi imovinsku korist ili da ošteti interese štićenika, podleže odgovornosti za krivično delo
„zloupotreba poverenja. Videti čl. 181. st. 2, čl. 190. st. 2, čl. 193. i čl. 216. st. 4. Krivičnog zakonika.
1011
Videti čl. 142. Porodičnog zakona.
1012
Videti Pravilnik o načinu podnošenja izveštaja i polganju računa staratelja (Službeni glasnik Republike Srbije, br.
83/2013).

281
 (F) Prava staratelja
Staratelj ima, pored dužnosti i odgovornosti, i određena prava. To su (1) pravo na
naknadu troškova i (2) pravo na nagradu.
(1) Pravo na naknadu troškova. Prilikom obavljanja svoje dužnosti staratelj može
biti izložen određenim troškovima u vezi sa zaštitom ličnosti i imovinskih prava i interesa
štićenika (na primer, troškovi prevoza, smeštaja ili ishrane zbog putovanja u mesto gde
štićenik ima nepokretnu imovinu itd.). Organ starateljstva odobrava, stoga, staratelju
naknadu svih troškova koje je imao u obavljanju svoje funkcije, pod uslovom da su
troškovi bili opravdani i da je o njima staratelj podneo uredan obračun organu
starateljstva. Troškovi se nadoknađuju prvenstveno iz štićenikovih prihoda, osim ako se
time ne ugrožava štićenikovo izdržavanje. Tek potom, naknada troškova staratelju
isplaćuje se iz sredstava koja su za tu svrhu namenjena u budžetu. 1013
(2) Pravo na nagradu. Staratelj ne vrši svoju funkciju besplatno, što znači da ima
pravo na nagradu. Pravo na nagradu, međutim, ima samo onaj staratelj koji je u
obavljanju poslova starateljstva pokazao visok stepen pažnje i angažovanja i postigao
rezultate koji su iznad očekivanih ishoda utvrđenih Planom staranja o štićeniku. Pritom,
nagrada se staratelju isplaćuje samo jednom i to u novčanom iznosu u visini 50%
prosečne zarade u Republici Srbiji.1014
Nagrada staratelju se, takođe, prvenstveno isplaćuje iz štićenikovih prihoda. Tek
ukoliko bi se takvom isplatom ugrozilo izdržavanje štićenika, nagrada se staratelju
isplaćuje iz sredstava budžeta namenjenih za dečiju i socijalnu zaštitu. 1015

(G) Prestanak dužnosti staratelja

Dužnost staratelja prestaje (1) smrću staratelja, (2) razrešenjem dužnosti staratelja i
(3) prestankom starateljstva.
(1) Smrt staratelja. Starateljska funkcija je strogo vezana za ličnost staratelja, što
znači da se ne može nasleđivati niti prenositi na druga lica. Stoga, čim sazna za smrt
staratelja organ starateljstva dužan je da donese rešenje o postavljanju novog
staratelja. 1016
(2) Razrešenje dužnosti staratelja. Organ starateljstva razrešava dužnosti
staratelja (a) po službenoj dužnosti i (b) po zahtevu staratelja.
(a) Po službenoj dužnosti organ starateljstva bez odlaganja razrešava staratelja ako
utvrdi da za to postoje zakonski razlozi (staratelj je prestao da obavlja dužnost,
zloupotrebljava prava odnosno grubo zanemaruje dužnosti staratelja ili je nastupila neka
okolnost zbog koje on ne bi mogao biti postavljen za staratelja). Ako, pak, organ
starateljstva utvrdi da staratelj obavlja svoju dužnost nesavesno ili da bi za štićenika bilo
korisnije da mu se za staratelja postavi drugo lice, dužan je da staratelja razreši u roku od
30 dana od dana kada utvrdi ove činjenice.1017
1013
Videti čl. 143. Porodičnog zakona.
1014
Videti čl. 5. i 6. Pravilnika o uslovima za naknadu troškova i nagradu staratelju (Službeni glasnik Republike Srbije,
br. 83/2013).
1015
Videti čl. 144. Porodičnog zakona.
1016
Videti čl. 334. Porodičnog zakona.
1017
Videti čl. 133. st. 1. i 2. Porodičnog zakona.

282
 (b) Po zahtevu staratelja, organ starateljstva je dužan da ga razreši dužnosti
staratelja u roku od 60 dana od dana kada je staratelj podneo zahtev za razrešenje, a bez
obzira na razloge koji su staratelja motivisali da postavi takav zahtev. 1018 Ovo pravilo
proizlazi iz analogne primene principa dobrovoljnosti, koji funkcioniše prilikom
preuzimanja starateljske dužnosti u našem pravu, i na prestanak starateljske dužnosti.
(3) Prestanak starateljstva. Dužnost staratelja, najzad, prestaje i kada prestanu
razlozi zbog kojih je određeno lice stavljeno pod starateljstvo, odnosno kada prestane
potreba za starateljskom zaštitom. Prestanak starateljstva, dakle, zavisi od vrste
starateljstva o kojoj je reč. To, drugim rečima, znači da starateljstvo nad maloletnim
štićenikom prestaje: (a) punoletstvom štićenika, (b) emancipacijom štićenika, (c)
usvojenjem štićenika, (d) smrću štićenika, (e) pravnosnažnošću sudske odluke o vraćanju
roditeljskog prava odnosno o sticanju ili vraćanju poslovne sposobnosti roditelju
maloletnog štićenika i (f) preuzimanjem vršenja roditeljskog prava. 1019 Starateljstvo nad
punoletnim štićenikom prestaje pravnosnažnošću sudske odluke o vraćanju poslovne
sposobnosti, odnosno smrću štićenika.1020 Najzad, prestanak privremenog starateljstva
proizlazi iz prirode razloga zbog kojeg je starateljstvo i određeno. Prestanak starateljstva
stvara obavezu za staratelja da podnese izveštaj o svom radu organu starateljstva te da
imovinu preda na upravljanje štićeniku, odnosno roditelju ili usvojitelju štićenika.

2. Starateljstvo nad maloletnikom

(1) Stavljanje pod starateljstvo

Pod starateljstvo se stavlja dete bez roditeljskog staranja, što bi preciznije značilo:
(a) dete koje nema roditelje (nisu živi, nepoznati su ili je nepoznato njihovo boravište),
(b) dete koje ima žive roditelje, ali oni iz bilo kog razloga privremeno ili trajno ne vrše
roditeljsko pravo (potpuno su lišeni poslovne sposobnosti ili roditeljskog prava, još nisu
stekli poslovnu sposobnost, lišeni su prava na čuvanje i podizanje odnosno vaspitavanje
deteta, kao i dete čiji se roditelji uopšte ne staraju o njemu ili se staraju na neodgovarajući
način). 1021
Ukoliko se radi o starateljstvu nad maloletnikom koji ima roditelje, ali oni ne vrše
roditeljsko pravo, stavljanjem deteta pod starateljstvo ne prestaje roditeljsko pravo
prirodnih roditelja. Roditeljsko pravo se, tačnije rečeno, ograničava prenošenjem nekih
ovlašćenja na postavljenog staratelja. Obim ovlašćenja staratelja prema maloletnom
štićeniku određuje organ starateljstva u rešenju kojim postavlja staratelja, što znači da
preostala prava i dužnosti koje čine sadržinu roditeljskog prava vrše i dalje roditelji
deteta.

1018
Videti čl. 133. st. 3. Porodičnog zakona.
1019
Videti čl. 145. st. 1. tačke 1-4. i tačka 6. Porodičnog zakona. Preuzimanje vršenja roditeljskog prava odnosi se i na
situaciju kada roditelj koji se nije starao o detetu, ili se starao o detetu na neodgovarajući način, počne da se stara o
detetu. Videti čl. 145. st. 2. Porodičnog zakona.
1020
Videti čl. 145. st. 1. tačka 5-6. Porodičnog zakona.
1021
Videti čl. 113. st. 3. u vezi čl. 124. Porodičnog zakona. Suprotan stav zauzeo je u jednoj davnašnjoj odluci Savezni
vrhovni sud: „Dok se otac na propisani način ne liši roditeljskog prava, detetu se ne bi mogao postaviti drugi staralac,
izuzev naročitog staraoca u sporu između deteta i roditelja, kao što predviđa čl. 51. Osnovnog zakona o starateljstvu.”
Videti odluku Saveznog vrhovnog suda Rev. 520/58 od 25. decembra 1958, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1958,
knjiga 3, sveska 3, odluka br. 430.

283
 (2) Dužnosti staratelja nad maloletnikom
Staratelj maloletnog štićenika obavezan je da se savesno, odnosno kao roditelj stara
o štićeniku. Staranje o štićeniku obuhvata: (1) staranje o ličnosti, (2) zastupanje, (3)
pribavljanje sredstava za izdržavanje i (4) upravljanje i raspolaganje imovinom štićenika.
(1) Staranje o ličnosti. Kada je u pitanju maloletni štićenik, staranje o ličnosti
treba da se obavlja tako da čuvanje, podizanje, vaspitavanje i obrazovanje štićenika što
pre dovede do njegovog osposobljavanja za samostalan život. 1022 Briga o smeštaju deteta
koje se nalazi pod starateljstvom, pri tom, predstavlja prvenstvenu obavezu staratelja, a
odnosi se na obezbeđenje optimalnih uslova za zadovoljenje fizioloških, higijenskih,
zdravstvenih i socijalnih potreba deteta. Jedna od prvih i najvažnijih dužnosti staratelja
maloletnog štićenika, dakle, jeste da obezbedi odgovarajući smeštaj ili zbrinjavanje
maloletnika, pošto od toga, u krajnjoj liniji, zavise i zdravlje i celokupan fizički, emotivni
i intelektualni razvoj deteta. U tom smislu, staratelj ima i posebnu obavezu da posećuje
maloletnog štićenika i neposredno se obaveštava o uslovima u kojima štićenik živi.1023
Staratelj, za razliku od roditelja ili usvojitelja, nije dužan da maloletnog štićenika
čuva i podiže kod sebe ili u sopstvenoj porodici. Umesto toga, staratelj će se, uz saradnju
i pomoć organa starateljstva, angažovati da pronađe i predloži odgovarajući smeštaj, kako
bi organ starateljstva mogao da donese konačnu odluku. Maloletnom štićeniku, pri tom,
može biti obezbeđen: (a) smeštaj u srodničkoj porodici, (b) smeštaj u hraniteljskoj
porodici ili (c) smeštaj u ustanovi.
(a) Smeštaj u srodničkoj porodici je, razume se, najpoželjniji vid smeštaja
maloletnog štićenika, pod uslovom da to dozvoljavaju porodične, stambene, materijalne i
socijalne prilike srodnika. Dužnost je, dakle, staratelja i organa starateljstva da štićenika
prvenstveno smeste kod srodnika ili lica koja su ga po zakonu dužna izdržavati, jer takav
smeštaj pruža najviše garancija da će odgovarati čuvanju i podizanju deteta u
roditeljskom domu.
(b) Smeštaj u hraniteljskoj porodici obezbeđuje se maloletnom štićeniku ukoliko
nije moguće smestiti ga u srodničku porodicu. Na ovakav smeštaj odgovarajuće se
primenjuju odredbe o hraniteljstvu, o čemu je već bilo reči.
(c) Smeštaj u ustanovi, najzad, ostvaruje se u onim slučajevima kada staratelj ne
može da pronađe odgovarajući smeštaj za maloletnog štićenika ni u srodničkoj ni u nekoj
drugoj porodici, odnosno kada potrebu za takvim smeštajem iziskuju posebne okolnosti
na strani štićenika (lečenje, školovanje itd.). Za vreme dok se maloletnik nalazi u
socijalnoj, obrazovnoj ili zdravstvenoj ustanovi o njemu se stara organizacija u koju je
smešten, a u vezi sa svojom osnovnom delatnošću. Organizacija je, međutim, dužna da o
svim važnim problemima u pogledu života, zdravlja, vaspitavanja i obrazovanja,
otpuštanja i promene boravišta štićenika, obavesti staratelja i organ starateljstva.
Prava i dužnosti staratelja u vezi sa vaspitavanjem i obrazovanjem maloletnog
štićenika odgovaraju u potpunosti pravima i dužnostima roditelja. Sve svoje dužnosti u
pogledu ličnosti maloletnog štićenika staratelj treba da obavlja, zajedno sa porodicom ili
ustanovom u kojoj je smešten maloletnik, tako da se on što je moguće bolje i brže

1022
Videti čl. 136. st. 1. Porodičnog zakona.
1023
Videti čl. 136. st. 3. Porodičnog zakona.

284
osposobi za samostalan život. Na taj način ostvaruje se osnovna svrha ustanove
starateljstva nad maloletnicima.
(2) Zastupanje. Staratelj je zakonski zastupnik maloletnog štićenika, bez obzira na
to da li starateljsku dužnost vrši fizičko ili pravno lice, odnosno organ starateljstva kao
neposredni staratelj. Štićenik ima jednaku poslovnu sposobnost kao dete pod roditeljskim
staranjem, što znači da staratelj zastupa štićenika jednako kao što roditelj zastupa
dete. 1024 Drugim rečima, obim zastupanja maloletnog štićenika od strane staratelja
zavisi, kao i kada je reč o maloletnom detetu pod roditeljskim staranjem, od uzrasta
štićenika i od vrste pravnog posla o kome je u konkretnom slučaju reč. Dakle, maloletnik
pod starateljstvom koji nije navršio 14 godina života može preduzimati: (a) pravne
poslove kojima pribavlja isključivo prava, (b) pravne poslove kojima ne stiče ni prava ni
obaveze i (c) pravne poslove malog značaja. Maloletni štićenik koji je navršio 14. godinu
života: (a) potpuno samostalno zaključuje pravne poslove kao i mlađi maloletnik pod
roditeljskim staranjem, (b) zaključuje sve ostale pravne poslove uz prethodnu ili
naknadnu saglasnost staratelja, odnosno saglasnost organa starateljstva za one poslove
koje staratelj ne može sam da preduzme i (c) raspolaže potpuno samostalno svojom
zaradom i imovinom koju je stekao svojim radom. Razume se, u poslovima u kojima je
maloletni štićenik dužan da daje lične izjave volje i koji spadaju u kategoriju tzv.
posebnih poslovnih sposobnosti staratelj ga ne može zastupati iz istih razloga zbog kojih
u takvim poslovima ni roditelj ne može zastupati svoje maloletno dete.
Najzad, staratelj poslovno nesposobnog lica može neke pravne poslove u vezi sa
ličnošću i imovinom štićenika preduzimati samo uz prethodnu saglasnost organa
starateljstva. To su, na primer, sledeći poslovi: odlučivanje o školovanju štićenika,
odlučivanje o preduzimanju medicinskog zahvata nad štićenikom, davanje saglasnosti za
preduzimanje pravnih poslova štićenika starijeg od 14 godina, preduzimanje pravnih
poslova kojima se upravlja i raspolaže zaradom koju je stekao štićenik mlađi od 15
godina, 1025 podnošenje tužbe u sporu o materinstvu i očinstvu, 1026 kao i u svim drugim
slučajevima kada je to propisano nekom posebnom zakonskom odredbom.
(3) Pribavljanje sredstava za izdržavanje. Staratelj nije dužan da na osnovu svoje
funkcije izdržava štićenika, ali je u obavezi da se stara o pribavljanju sredstava za
izdržavanje štićenika. On mora da preduzima sve potrebne mere, što znači da se posebno
angažuje, da se uredno podmiruju troškovi neophodnih za podmirenje osnovnih životnih
potreba štićenika. Sredstva za izdržavanje pribavljaju se, prema izričitom zakonskom
rešenju, sledećim redosledom: (a) iz prihoda štićenika, (b) iz sredstava dobijenih od lica
koja su po zakonu dužna da izdržavaju štićenika, (c) iz imovine štićenika, (d) iz sredstava
socijalne zaštite i (e) iz drugih izvora.1027
Svrha utvrđivanja redosleda kojim se pribavljaju sredstva za izdržavanje jeste da se
što duže sačuva osnovna imovina štićenika. Drugim rečima, sve dok postoji mogućnost
da se izdržavanje obezbedi iz prihoda štićenika (plata, penzija, invalidnina, zakupnina

1024
Videti čl. 137. st. 2. i 3. u vezi čl. 64. i 72. Porodičnog zakona. Štićenik koji je sposoban za rasuđivanje može
organu starateljstva podneti pritužbu na rad staratelja. Videti čl. 335. Porodičnog zakona.
1025
Videti čl. 137. st. 4. Porodičnog zakona.
1026
Videti čl. 254. st. 3. Porodičnog zakona.
1027
Videti čl. 138. Porodičnog zakona.

285
itd.) ili iz davanja po osnovu obaveze izdržavanja onih lica koja su dužna po zakonu da
izdržavaju štićenika, staratelj neće za te svrhe upotrebiti glavnicu imovine štićenika.
(4) Upravljanje i raspolaganje imovinom štićenika. Staranje o imovini
maloletnog štićenika jedna je od posebnih dužnosti staratelja, ali će o njoj biti više reči u
delu ovog udžbenika koji je u celini posvećen imovinskim odnosima u porodičnom
pravu.

3. Starateljstvo nad licem lišenim poslovne sposobnosti

Ustanova starateljstva obezbeđuje posebnu zaštitu punoletnim licima koja iz
određenih razloga nisu u stanju da se sama staraju o sebi, svojim pravima i interesima,
odnosno koja svojim postupcima ugrožavaju sopstvena prava i interese ili prava i interese
drugih osoba. Međutim, za razliku od deteta koje se stavlja pod starateljsku zaštitu čim
organ starateljstva sazna da je ostalo bez roditeljskog staranja, punoletno lice može biti
stavljeno pod starateljstvo tek pošto je prethodno potpuno ili delimično lišeno poslovne
sposobnosti. 1028

(1) Stavljanje pod starateljstvo

Pravnosnažnu sudsku odluku o lišenju poslovne sposobnosti sud je dužan da bez
odlaganja dostavi nadležnom organu starateljstva koji će odmah staviti pod starateljstvo
lice lišeno poslovne sposobnosti. 1029
(1) Osnov lišenja poslovne sposobnosti. Razlozi zbog kojih se jedno punoletno
lice može potpuno ili delimično lišiti poslovne sposobnosti navedeni su izričito u
porodičnopravnim tekstovima.
Dakle, potpuno se lišava poslovne sposobnosti punoletno lice koje zbog bolesti ili
smetnji u psiho-fizičkom razvoju nije sposobno za normalno rasuđivanje, te zbog toga
nije u stanju da se samo stara o sebi i o zaštiti svojih prava i interesa. 1030
Delimično se lišava poslovne sposobnosti punoletno lice koje zbog bolesti ili
smetnji u psiho-fizičkom razvoju svojim postupcima neposredno ugrožava sopstvena
prava i interese, odnosno prava i interese drugih osoba. 1031
1028
To, međutim, nije predstavljalo smetnju da u sudskoj praksi bude utvrđena odgovornost opštine za štetu
prouzrokovanu od strane duševno bolesnog lica, čak iako takvoj osobi nije bila oduzeta poslovna sposobnost. Naime,
stav je sudske prakse da je opština, preko svog organa starateljstva, obavezna da po službenoj dužnosti pokrene
postupak za oduzimanje poslovne sposobnosti i stavljanje pod starateljstvo onih lica sa svog područja koja zbog svojih
psiho-fizičkih nedostataka nisu u stanju da se brinu i svojoj ličnosti, pravima i interesima, te treba da bude i odgovorna
za štetu koju takva osoba prouzrokuje, ako je znala ili je morala znati da je takva osoba opasna po okolinu, a nisu bile
preduzete zakonske mere zaštite. Odgovornost opštine, drugim rečima, proizlazi i iz propusta njenog organa
starateljstva da pokrene postupak da se takva osoba liši poslovne sposobnosti, da joj postavi staratelja i preduzme
potrebne mere upućivanja u ustanovu za čuvanje i lečenje. Videti presudu Okružnog suda u Mostaru Gž. 144/81 od 6.
februara 1981, Bilten Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine br. 1/1981, str. 44. i presudu Vrhovnog suda Bosne i
Hercegovine Rev. 318/81 od 10. decembra 1981, Bilten Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine, br.4/81, str. 16.
1029
Videti čl. 149. Porodičnog zakona.
1030
Videti čl. 146. Porodičnog zakona.
1031
Videti čl. 147. Porodičnog zakona. Isti stav zauzela je i sudska praksa: „Prema navedenoj odredbi Zakona o braku i
porodičnim odnosima opasnost ugrožavanja svojih prava i interesa ili prava i interesa drugih osoba mora biti
neposredna pa je za pravilnu primjenu materijalnog prava potrebno utvrditi da li je B. I. neposredno nekim svojim
postupcima ugrožavao svoja prava ili interese odnosno prava ili interese drugih osoba, pa će se tek nakon toga o
prijedlogu za lišenje poslovne sposobnosti moći zakonito odlučiti.” Videti rešenje Vrhovnog suda Hrvatske Gzz. 34/84
od 31. maja 1984, Zbirka sudskih odluka iz porodičnog prava, Zagreb, 1988, odluka br. 30.

286
 Obe navedene okolnosti (bolest i smetnje u psiho-fizičkom razvoju) mogu se,
dakle, pojaviti kao razlozi i potpunog i delimičnog lišenja poslovne sposobnosti, u
zavisnosti od toga koliko su teške posledice koje su one prouzrokovale, ali se kao razlozi
lišenja poslovne sposobnosti mogu pojaviti i neke druge činjenice koje zakonodavac nije
posebno pomenuo, a one se mogu smatrati bolešću odnosno smetnjom u psiho-fizičkom
razvoju (na primer, prekomerna upotreba alkohola ili opojnih sredstava, senilnost,
demencija, slepilo, gluvonemost itd.).1032
(a) Bolest i smetnje u psiho-fizičkom razvoju imaju karakter neposrednog razloga
za potpuno ili delimično lišenje poslovne sposobnosti, pod pretpostavkom da je takva
osoba nesposobna za rasuđivanje, te da zbog toga nije u stanju da se sama brine o svojim
pravima i interesima (potpuno lišenje poslovne sposobnosti), odnosno da neposredno
ugrožava svoja prava i interese ili prava i interese drugih osoba (delimično lišenje
poslovne sposobnosti). Bolest, inače, može imati kako somatsku tako i mentalnu prirodu
(mentalni poremećaj odnosno poremećaj ponašanja). U svakom slučaju, za procenu
postojanja bolesti ili smetnje u psiho-fizičkom razvoju merodavna su pravila sadržana u
Međunarodnoj klasifikaciji bolesti, povreda i uzroka smrti. Pojmovi mentalnog
poremećaja i poremećaja ponašanja prikazani su u delu ovog teksta koji se odnosi na
bračne smetnje, pa zbog toga o njima ovde neće biti ponovo reči.

(b) Prekomerna upotreba alkohola (zloupotreba alkohola) jeste bolest kod koje redovno,
dugotrajno i neumereno uživanje alkoholnih pića, povezano sa patološkom potrebom za pijenjem, dovodi
do psihičke i fizičke zavisnosti od alkohola, a time i do oštećenja telesnog i duševnog zdravlja, do
poremećaja u porodičnom i socijalnom životu, kao i do smanjenja radne sposobnosti i mogućnosti
privređivanja. U svakom pojedinom slučaju, međutim, spomenuti simptomi moraju biti utvrđeni, što znači,
recimo, da se samo na osnovu anamnestičkih podataka o prekomernom uzimanju alkohola ne sme
zaključivati da pacijent boluje od alkoholizma. 1033
(c) Narkomanija (zloupotreba opojnih sredstava) jeste socijalno-medicinski poremećaj koji se
sastoji u pojavi bolesne zavisnosti od neke supstance koja se nalazi u prirodi ili se dobija sintetičkim putem.
Zavisnost može biti psihološkog ili fizičkog porekla, odnosno kombinovano i psihološkog i fizičkog.
Redovno uživanje opijata dovodi do teških oštećenja telesnog i duševnog zdravlja. 1034 Zanimljivu odredbu
sadrži Zakon o vanparničnom postupku predviđajući, štaviše,da sud može odložiti donošenje rešenja o
delimičnom lišenju poslovne sposobnosti zbog zloupotrebe alkohola ili drugih opojnih sredstava, ako se
osnovano može očekivati da će se lice, prema kome se vodi postupak, uzdržati od zloupotrebe alkohola ili

1032
Jedna od takvih okolnosti koja se često sretala u istoriji prava, a i danas se pominje u uporednom pravu kao razlog
lišenja poslovne sposobnosti, jeste rasipništvo. Prema čl. 16. Uvodnog zakona za Zakon o sudskom vanparničnom
postupku Kraljevine Jugoslavije iz 1934. godine delimično se lišavalo poslovne sposobnosti lice koje je rasipništvom
izlagalo sebe ili svoju porodicu opasnosti od bede. I u savremenoj sudskoj praksi nailazi se na rasipništvo kao razlog za
lišenje poslovne sposobnosti, ali srazmerno retko. Tako, na primer, jedno istraživanje koje je urađeno na području
zagrebačkih opština Trnje i Trešnjevka 1980. godine pokazalo je da je od 337 osoba lišenih poslovne sposobnosti te
godine samo jedna osoba lišena poslovne sposobnosti zbog rasipništva, a da 1984. godine od 348 osoba pod
starateljstvom nijedna nije bila lišena poslovne sposobnosti zbog rasipništva.. Videti Alinčić, M. – A. Bakarić-
Mihanović, Porodično pravo, Zagreb, 1980, str. 308, Alinčić – Bakarić-Mihanović, 1986, str. 267.
Rasipništvo se definiše kao trajno, prekomerno i besmisleno trošenje sopstvene imovine. Takvo ponašanje je posledica
rasipničkog karaktera, a ne neiskustva, nesnalaženja ili neznanja. U tome je i glavna razlika između rasipništva i rđavog
upravljanja imovinom. Tako Prokop, 1956, str. 77, Alinčić – Bakarić-Mihanović, 1986, str. 266.
1033
Videti Hudolin, 1984, str. 217, Alinčić i dr., 2001, str. 400.
1034
Svetska zdravstvena organizacija koristi termin „bolesti zavisnosti”, smatrajući termine „narkomanija” ili
„zloupotreba opojnih sredstava” neprimerenim, budući da nije uvek reč o zavisnosti od narkotika. Tako Hudolin, 1984,
str. 281, Alinčić i dr., 2001, str. 401.

287
drugih opojnih sredstava, a posebno ako se to lice po svojoj inicijativi ili po predlogu suda podvrgne
lečenju u određenoj zdravstvenoj ustanovi. 1035
(d) Senilnost predstavlja skup fizičkih i psihičkih promena koje nastupaju usled fiziološkog procesa
starenja. No, nije svaka senilnost razlog za lišenje poslovne sposobnosti, već samo ona koja ima za
posledicu moždanu disfunkciju jačeg stepena. 1036
(e) Demencija je sindrom degenerativnih promena u mozgu koje dovode do više ili manje izražene
atrofije i poremećaja tzv. viših moždanih funkcija, kao što su pamćenje, mišljenje, orijentacija,
razumevanje, računanje itd. Najčešći uzroci demencije su degenerativne promene do kojih dolazi usled
starenja, ali demencija nije nužno povezana sa starenjem. Naime, do demencije mogu dovesti i infektivna
oboljenja, traume mozga, tumori mozga, poremećaji cirkulacije itd. 1037

(2) Postupak lišenja poslovne sposobnosti. Lišenje poslovne sposobnosti odvija

se pred sudom u vanparničnom postupku.1038 Postupak za lišenje poslovne sposobnosti
pokreće sud po službenoj dužnosti ili na predlog organa starateljstva, bračnog druga,
deteta ili roditelja lica prema kome se vodi postupak. Postupak se, dalje, može pokrenuti i
po predlogu dede, babe, brata, sestre i unuka, ako su te osobe živele u porodičnoj
zajednici sa licem koje se lišava poslovne sposobnosti. Predlog, najzad, može podneti i
samo lice koje treba da bude lišeno poslovne sposobnosti, ako je u stanju da shvati
značenje i pravne posledice svog predloga. 1039
Nakon što je postupak pokrenut sud će odrediti ročište na koje poziva predlagača,
lice prema kome se postupak vodi, njegovog staratelja odnosno privremenog
zastupnika 1040 i organ starateljstva. Sud će nastojati da lično sasluša lice prema kome se
vodi postupak, a ako se to lice nalazi u ustanovi za lečenje duševnih bolesti, saslušaće ga,
po pravilu, u toj ustanovi. Sud može i odustati od toga da poziva i saslušava lice koje
treba da bude lišeno poslovne sposobnosti, ako bi to moglo biti štetno po njegovo
zdravlje ili ako to uopšte nije moguće s obzirom na duševno ili fizičko stanje tog lica. 1041
Obavezni sastavni deo postupka za lišenje poslovne sposobnosti jeste i medicinsko
veštačenje. 1042 Nalaz i mišljenje o duševnom stanju i sposobnosti za rasuđivanje lica
1035
Videti čl. 41. Zakona o vanparničnom postupku.
1036
Starenje je linearni proces koji počinje odmah nakon rođenja, ali se tokom godina, a naročito posle 65. godine,
javljaju izraženi poremećaji funkcija i eventualna potreba za psihijatrijskom i socijalnom pomoći. Videti Hudolin,
1984, str. 205.
1037
Videti Alinčić i dr., 2001, str. 402.
1038
Videti čl. 149. st. 1. Porodičnog zakona. Postupak lišenja i vraćanja poslovne sposobnosti uređen je odredbama čl.
31–44. Zakona o vanparničnom postupku.
1039
Videti čl. 32. Zakona o vanparničnom postupku.
1040
Privremenog zastupnika postavlja sud, ali on može zatražiti i od organa starateljstva da licu protiv koga je pokrenut
postupak za lišenje poslovne sposobnosti postavi privremenog staratelja. Videti čl. 6. Zakona o vanparničnom postupku
i čl. 781-82. Zakona o parničnom postupku.
1041
Videti čl. 35. i 36. Zakona o vanparničnom postupku.
1042
U pravnoj teoriji često se i opravdano kritikuje praksa nekritičkog prihvatanja nalaza i mišljenja lekara psihijatara,
koje oni u svojstvu veštaka daju u postupku lišenja poslovne sposobnosti. Tako se kao kuriozitet navodi postupak za
lišenje poslovne sposobnosti koji je bio pokrenut pre tridesetak godina pred Opštinskim sudom u Rijeci, a po zahtevu
sudskog krivičnog veća koje je bilo izreklo sigurnosnu meru obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi nakon
izvršenja krivičnog dela ubistva. Ovoj osobi oduzeta je poslovna sposobnost na osnovu dijagnoze paranoidne
shizofrenije i postavljen joj je staratelj. Posle godinu dana, staratelj je predložio vraćanje poslovne sposobnosti na
osnovu nalaza i mišljenja veštaka da se radi o osobi čije su psihičke reakcije normalne i koja nema nikakvih
psihopatoloških karakteristika. Sud je usvojio nalaz i mišljenje veštaka, vrativši ovoj osobi poslovnu sposobnost.
Nedugo zatim, ista osoba ponovo je izvršila krivično delo ubistva, i to ćerke svog ranijeg staratelja! Videti rešenje
Opštinskog suda u Rijeci R. I 155/81. Citirano prema Hlača, 1984, str. 254.

288
prema kome se vodi postupak za lišenje poslovne sposobnosti moraju dati najmanje dva
lekara odgovarajuće specijalnosti (psihijatri). Sud može narediti i da osoba koju treba
pregledati bude privremeno, ali najduže 3 meseca, smeštena u ustanovu za lečenje
duševnih bolesti, ako je to po mišljenju lekara neophodno da se utvrdi njeno duševno
stanje i ako to nije štetno po njeno zdravlje. 1043
(3) Dejstva lišenja poslovne sposobnosti. Rešenje o lišenju poslovne sposobnosti
ima konstitutivni karakter, jer od momenta pravnosnažnosti tog rešenja lice koje je bilo
poslovno sposobno dobija status lica potpuno ili delimično lišenog poslovne sposobnosti,
zbog čega se mora staviti pod starateljstvo.
Pri tom, poslovna sposobnost lica potpuno lišenog poslovne sposobnosti jednaka je
poslovnoj sposobnosti mlađeg maloletnika, 1044 a poslovna sposobnost lica delimično
lišenog poslovne sposobnosti izjednačava se sa poslovnom sposobnošću starijeg
maloletnika. 1045 Najzad, sudskom odlukom o delimičnom lišenju poslovne sposobnosti
odrediće se uvek pravni poslovi koje lice delimično lišeno poslovne sposobnosti može
odnosno ne može samostalno preduzimati.1046
(4) Vraćanje poslovne sposobnosti. Poslovna sposobnost može se, međutim, i
vratiti licu koje je bilo lišeno poslovne sposobnosti, takođe odlukom suda u
vanparničnom postupku, ukoliko prestanu razlozi zbog kojih je došlo do lišenja.
Postupak za vraćanje poslovne sposobnosti pokreće sud po službenoj dužnosti,
organ starateljstva i sva ona lica kojima je izričitom zakonskom odredbom dozvoljeno da
pokrenu postupak za lišenje poslovne sposobnosti. 1047
Pravnosnažna sudska odluka o lišenju, kao i odluka o vraćanju poslovne
sposobnosti, moraju se zabeležiti u matičnu knjigu rođenih, a ako lice lišeno poslovne
sposobnosti ima nepokretnosti, i u javni registar prava na nepokretnostima.1048 Ovakvi
upisi imaju za svrhu obezbeđenje pravne sigurnosti, kako bi svaka zainteresovana osoba
bila obaveštena da je licu koje je lišeno poslovne sposobnosti delimično ili potpuno
ograničena sposobnost preduzimanja pravnih poslova.

(2) Dužnosti staratelja nad licem lišenim poslovne

sposobnosti
Staratelj lica lišenog poslovne sposobnosti dužan je, takođe, da se savesno stara o
štićeniku. Staranje o štićeniku obuhvata: (1) staranje o ličnosti, (2) zastupanje, (3)
pribavljanje sredstava za izdržavanje i (4) upravljanje i raspolaganje imovinom štićenika.
(1) Staranje o ličnosti. Dužnost staranja o ličnosti osobe lišene poslovne
sposobnosti vezana je prvenstveno za brigu o njenom smeštaju i njenom zdravlju. U
pogledu smeštaja, staratelj će postupati tako da obezbedi smeštaj u odgovarajuću
ustanovu ako punoletni štićenik ne može biti smešten u svojoj porodici, a obavezan je i

1043
Videti čl. 38. Zakona o vanparničnom postupku.
1044
Videti čl. 146. st. 2. Porodičnog zakona.
1045
Videti čl. 147. st. 2. Porodičnog zakona.
1046
V i d e t i č l . 1 4 7 . s t . 3 . P o r o d i č n o g z a k o n a .

1047
Videti čl. 42. Zakona o vanparničnom postupku.
1048
Videti čl. 150. Porodičnog zakona i čl. 44. Zakona o vanparničnom postupku.

289
da posećuje štićenika i neposredno se obaveštava o uslovima u kojima štićenik živi.1049
Staranje o zdravlju, pak, zavisi od uzroka koji su doveli do lišenja poslovne sposobnosti.
Dakle, ako je do oduzimanja ili ograničenja poslovne sposobnosti došlo zbog težih
bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju, staratelj će prvenstveno biti obavezan da se
stara o adekvatnom lečenju i, eventualno, smeštaju štićenika u odgovarajuću zdravstvenu
ustanovu. U pogledu ostalih uzroka zbog kojih može doći do lišenja poslovne
sposobnosti (na primer, senilnost, gluvonemost, slepilo, paraplegija itd.), dužnost je
staratelja da na svaki način pomogne štićeniku u onim poslovima u kojima njegovi
nedostaci mogu predstavljati prepreku za ostvarenje ili zaštitu njegovih prava i interesa.
Staranje o zdravlju nesumnjivo obuhvata i staranje o otklanjanju razloga koji su
doveli do lišenja poslovne sposobnosti, jer svako lečenje podrazumeva i tretiranje uzroka
koji su doveli do bolesti. Ova dužnost staratelja ima za cilj svestranu pomoć punoletnom
štićeniku kako bi se on što pre osposobio za samostalan život. Sa druge strane, ova
dužnost obuhvata i obavezu staratelja da se angažuje i u pogledu vraćanja poslovne
sposobnosti. Kako staratelj neposredno i stalno prati oporavak i izlečenje lica koje je
lišeno poslovne sposobnosti, njegova je dužnost da odmah pošto zaključi da su se stekle
okolnosti koje upućuju na vraćanje poslovne sposobnosti o tome bez odlaganja obavesti
organ starateljstva, kako bi taj organ mogao pokrenuti pred sudom postupak za vraćanje
poslovne sposobnosti. 1050
(2) Zastupanje. Obim zastupanja lica lišenog poslovne sposobnosti zavisi od toga
da li je ono lišeno poslovne sposobnosti potpuno ili delimično.
Ukoliko je u pitanju štićenik potpuno lišen poslovne sposobnosti, njegov staratelj
ima prava i dužnosti staratelja mlađeg maloletnika, tj. maloletnog lica koje nije navršilo
14 godina života. 1051 Razume se, za punovažnost poslova koje staratelj ne može
samostalno preduzimati neophodno je i odobrenje organa starateljstva.
Ukoliko je, pak, u pitanju štićenik delimično lišen poslovne sposobnosti, njegov
staratelj ima prava i dužnosti staratelja starijeg maloletnika, tj. maloletnika koji je navršio
14. godinu života. No, sud je dužan da odlukom o delimičnom lišenju poslovne
sposobnosti, a na osnovu rezultata medicinskog veštačenja, odredi pravne poslove koje to
lice može odnosno ne može samostalno preduzimati.1052
Najzad, staratelj poslovno nesposobnog lica može neke pravne poslove u vezi sa
ličnošću i imovinom štićenika preduzimati samo uz prethodnu saglasnost organa
starateljstva. To su, na primer, sledeći poslovi: odlučivanje o školovanju štićenika,
odlučivanje o preduzimanju medicinskog zahvata nad štićenikom, davanje saglasnosti za
preduzimanje pravnih poslova štićenika starijeg od 14 godina, preduzimanje pravnih
poslova kojima se upravlja i raspolaže zaradom koju je stekao štićenik mlađi od 15
godina, 1053 podnošenje tužbe za razvod braka, 1054 podnošenje tužbe u sporu o materinstvu

1049
Videti čl. 136. st. 3. Porodičnog zakona.
1050
Videti čl. 42b Zakona o vanparničnom postupku.
1051
Videti čl. 146. st. 2. Porodičnog zakona.
1052
Videti čl. 147. st. 2-3. Porodičnog zakona i čl. 40. st. 3. Zakona o vanparničnom postupku.
1053
Videti čl. 137. st. 4. Porodičnog zakona.
1054
Videti čl. 220. st. 4. Porodičnog zakona. Videti i rešenje Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 899/60 od 27. maja 1960,
Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1960, knjiga 5, sveska 2, odluka br. 149.

290
i očinstvu,1055 kao i u svim drugim slučajevima kada je to propisano nekom posebnom
zakonskom odredbom.
(3) Pribavljanje sredstava za izdržavanje. Dužnost staratelja da preduzima sve
potrebne mere kako bi pribavio sredstva za izdržavanje punoletnog štićenika ne razlikuju
se ni u čemu od iste takve dužnosti staratelja nad maloletnikom, pa o njoj neće biti
ponovo reči na ovom mestu.
(4) Upravljanje i raspolaganje imovinom štićenika. Dužnosti staratelja lica
lišenog poslovne sposobnosti u pogledu zaštite njegovih imovinskih prava i interesa ne
razlikuju se od takvih dužnosti staratelja maloletnog štićenika. Zbog toga će i o njima biti
reči u odgovarajućem poglavlju u ovom udžbeniku, posvećenom imovinskim odnosima
staratelja i štićenika.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava

Slučaj X. protiv Hrvatske (X. v. Croatia)
Postupak u ovom predmetu pokrenula je hrvatska državljanka X., rođena 1972. godine, u odnosu na
koju je Centar za socijalni rad iz Zagreba decembra 1998. godine pokrenuo postupak za lišenje poslovne
sposobnosti. Podnositeljki predstavke odmah je za privremenog staratelja postavljena njena majka kako bi
je nadalje zastupala u ovom postupku. Predlog Centra temeljio se na obaveštenju Psihijatrijske bolnice o
tome da je ona u više navrata lečena od paranoidne šizofrenije nakon pokušaja samoubistva. U postupku
lišenja poslovne sposobnosti podnositeljka predstavke je saslušana i ona je tom prilikom izjavila da su njeni
problemi počeli pre više godina, kada je otišla u London, gde je počela da konzumira marihuanu, da je
imala halucinacije, ali da se sada leči te da ne želi da bude lišena poslovne sposobnosti, a posebno ne želi
da joj za staratelja bude postavljena majka, iz privatnih razloga. Napomenula je da je u drugom mesecu
trudnoće i da namerava da prekine trudnoću, ali to se ipak nije dogodilo. Nakon porođaja, u decembru
1999. godine, psihijatar iz bolnice u kojoj se lečila obavestio je Centar da smatra da je potrebno nastaviti
postupak za lišenje poslovne sposobnosti zbog toga što se njeno stanje pogoršalo usled nekontrolisanog
uzimanja psihoaktivnih supstanci, čime ugrožava sopstvenu bezbednost, a posebno bezbednost svog deteta.
U nastavku postupka, podnositeljka predstavke je još jednom saslušana, pribavljeno je i novo psihijatrijsko
veštačenje, pa je sud u maju 2001. godine podnositeljku predstavke potpuno lišio poslovne sposobnosti.
Podnositeljka predstavke se nije žalila i odluka je postala pravnosnažna. Za staratelja joj je najpre
postavljena majka, ali je nakon toga, na zahtev majke, za staratelja postavljena radnica Centra. U februaru
2004. godine podnositeljka predstavke zatražila je od opštinskog suda u Zagrebu da joj se vrati poslovna
sposobnost. Nakon pribavljenog psihijatrijskog veštačenja, koje je ukazivalo na pogoršanje njene bolesti u
pravcu akutne psihoze, sa paranoidnim maničnim idejama, podnositeljka predstavke je prigovorila
navedenom veštačenju i zatražila novo. Drugo veštačenje obavila je Klinika za psihijatriju Medicinskog
fakulteta u Zagrebu, ali je ono u potpunosti podržalo nalaz i mišljenje prvog veštačenja. Oslanjajući se na
ovaj dokaz, sud je marta 2005. godine odbio zahtev podnositeljke predstavke za vraćanje poslovne
sposobnosti. Podnositeljka predstavke se nije žalila na tu odluku. U međuvremenu, stručni tim Centra za
socijalni rad je u julu 2000. godine predložio, a Centar doneo rešenje na osnovu koga je ćerka A.
podnositeljke predstavke smeštena na hraniteljsku zaštitu kod bake, majke podnositeljke predstavke. U
novembru 2001. godine Centar je podnositeljki predstavke oduzeo pravo da živi sa svojim detetom i
naložio da se dete smesti u SOS Dečje selo jer je tokom postupka nadzora utvrđeno da dete, iako je
stavljeno pod hraniteljsku zaštitu bake, i dalje živi u istom domaćinstvu sa majkom, koja se meša u
vaspitanje deteta, čemu se hraniteljka nije mogla odupreti. Tokom 2003. godine Centar je po službenoj
dužnosti pokrenuo postupak za usvojenje A., ćerke podnositeljke predstavke, bez njenog znanja, a na
osnovu saglasnosti starateljke deteta M. B. Rešenje je postalo pravnosnažno septembra 2003. godine.
Prema važećem hrvatskom zakonodavstvu, podnositeljka predstavke nije bila stranka u postupku usvojenja
njene ćerke, budući da joj je bila potpuno oduzeta poslovna sposobnost, niti je bila obaveštena da je takav
postupak sproveden, već je za usvojenje svog deteta saznala tek kasnije.

1055
Videti čl. 254. st. 3. Porodičnog zakona.

291
 Podnositeljka predstavke obratila se Evropskom sudu za ljudska prava smatrajući da je povređeno
njeno pravo na poštovanje porodičnog života, koje garantuje član 8. Evropske konvencije o ljudskim
pravima, budući da je njena ćerka data na usvojenje bez njenog znanja, pristanka ili učešća u postupku
usvajanja. Sud je stao na stanovište da usvojenje deteta, kao veoma restriktivna mera koja ima za posledicu
potpuno prekidanje odnosa između roditelja i deteta, nesumnjivo predstavlja mešanje u pravo na poštovanje
porodičnog života podnositeljke predstavke. Ocenjujući da li je mešanje bilo zakonito i da li je imalo
legitiman cilj, Evropski sud je, najpre, potvrdio da odluka o kojoj je reč ima uporište u domaćem zakonu, te
da je cilj hrvatskog zakonodavstva da zaštiti decu, pa kako ništa u ovom predmetu ne ukazuje na to da je
bilo neke druge svrhe, Sud je zaključio da su odluke o kojima je reč imale za cilj da zaštite najbolje interese
deteta, što jeste legitiman cilj u smislu stava 2. člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima. No,
središnje pitanje u ovom predmetu, po mišljenju Suda, jeste da li je mešanje javnih vlasti u ostvarivanje
prava na porodični život u konkretnom predmetu bilo neophodno u demokratskom društvu. Sud je ponovio
da razdvajanje porodice uvek predstavlja veoma ozbiljno mešanje te da se među pitanjima koja se
razmatraju u procesu odlučivanja o usvojenju deteta bezuslovno moraju razmatrati i propisno uzeti u obzir i
stavovi i interesi bioloških roditelja, kojima se mora omogućiti pravovremeno korišćenje svih pravnih
sredstava koja im stoje na raspolaganju. Sud je posebno primetio da ni u jednom od postupaka koji su
prethodili usvojenju nije bio ocenjivan odnos između podnositeljke predstavke i njene ćerke, iako je jedna
od ex lege posledica lišavanja poslovne sposobnosti bilo i potpuno isključenje podnositeljke predstavke iz
postupka usvojenja njene ćerke. Stoga činjenica da, prema domaćem pravu, roditelj kome je oduzeta
poslovna sposobnost nije stranka u postupku usvojenja niti je potrebna njegova saglasnost za usvajanje
deteta, predstavlja mešanje javnih vlasti koje nije bilo nužno u demokratskom društvu. Sud, nadalje,
primećuje da ni u jednom prethodnom postupku nije doneta posebna odluka o podnositeljkinom
roditeljskom pravu, iako je ona nastavila da vrši to pravo bar u određenoj meri, tako što je posećivala dete
sve do usvajanja. Sud, najzad, konstatuje da nije prevideo činjenicu da je podnositeljka predstavke bila
potpuno lišena poslovne sposobnosti, ali da ne može prihvatiti da svaka osoba lišena poslovne sposobnosti
treba automatski da bude isključena iz postupka usvajanja svog deteta. Sud nalazi da nije bilo dovoljno to
što su nadležne domaće vlasti podnositeljku predstavke samo ukratko obavestile telefonom o tome da je
pokrenut postupak usvojenja, već je bilo nužno da joj se pruži prilika da bude saslušana u tom postupku, a
time i da dobije mogućnost da izrazi svoje stavove o mogućem usvojenju svoje ćerke. Sud je u zaključku
konstatovao da je propuštanje hrvatskih vlasti da uključe podnositeljku predstavke u postupak usvajanja
njene kćerke dovelo do povrede prava na poštovanje njenog privatnog i porodičnog života (član 8.
Evropske konvencije). Podnositeljki predstavke Sud je dosudio iznos od 8.000 evra na ime naknade
nematerijalne štete. 1056

Praksa Evropskog suda za ljudska prava

Slučaj Salontaji-Drobnjak protiv Srbije (Salontaji-Drobnjak v. Serbia)
Podnosilac predstavke, državljanin Srbije, delimično je lišen poslovne sposobnosti odlukom
Opštinskog suda u Vrbasu od 22. februara 2005. godine, a na osnovu veštačenja koje je obavio Institut za
psihijatriju Kliničkog centra u Novom Sadu. Nalaz ovog stručnog tela glasio je da podnosilac predstavke
pati od poremećaja koji je dijagnostikovan kao paranoja parničenja (paranoia querulans), zbog toga što je
podnosilac predstavke bio podneo preko 200 tužbi Opštinskom sudu u Vrbasu, najviše protiv svojih
pretpostavljenih. Mišljenje tima veštaka bilo je da ga treba delimično lišiti poslovne sposobnosti. Okružni
sud u Novom Sadu je 24. marta 2005. godine potvrdio prvostepenu odluku, a Vrhovni sud Srbije je 28.
februara 2006. godine odbio reviziju podnosioca predstavke. Pokušaj gospodina Salontaji-Drobnjaka da
sudu uruči predlog za vraćanje poslovne sposobnosti 7. juna 2005. godine nije uspeo, jer je Opštinski sud u
Vrbasu odbio da ga primi dok se podnosiocu predstavke ne postavi staratelj.
Nakon toga gospodin Salontaji-Drobnjak obratio se Evropskom sudu za ljudska prava ističući
povredu prava na pravično suđenje i prava na poštovanje privatnog i porodičnog života. Sud je, najpre,
izrazio stav da pretpostavlja da u slučajevima koji uključuju duševno bolesna lica domaći sudovi, takođe,
treba da uživaju određeni prostor za procenu. Međutim, kako je tokom postupka pred Sudom bilo utvrđeno
da podnosilac predstavke nije prisustvovao poslednjem ročištu, nakon koga je doneta odluka o lišenju
poslovne sposobnosti, da samim tim nije mogao lično da ospori nalaz i mišljenje veštaka, da u obrazloženju

1056
Videti Case of X. v. Croatia, No. 11223/04 od 26. juna 2008.

292
odluke Opštinskog suda u Vrbasu nema uverljivog objašnjenja za odsustvo podnosioca predstavke osim da
njegovo prisustvo ne bi bilo „svrsishodno“, da podnosilac predstavke uopšte nije imao mogućnost da se
sastane sa pravnicom koja mu je bila zakonski zastupnik u postupku za lišenje poslovne sposobnosti te da
mu je bio onemogućen pristup sudu prilikom podnošenja predloga za vraćanje poslovne sposobnosti,
Evropski sud je utvrdio da je došlo do povrede prava na pravično suđenje (član 6. stav 1. Evropske
konvencije). Što se tiče prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, Evropski sud je, istina, priznao
potrebu države da se zaštiti od nesnosnih parničara, ali je utvrdio da je u tom slučaju država dužna da
ustanovi efikasan sudski mehanizam koji bi se izborio sa takvim zahtevima, bez pribegavanja dodatnim
merama koje bi se odrazile na poslovnu sposobnosti takvih lica. Sa druge strane, Sud je konstatovao i
nedostatak domaćeg zakonodavstva koji se sastoji u tome što nije predviđeno ograničeno vreme trajanje
lišenja poslovne sposobnosti, kao i periodično preispitivanje odluke o lišenju poslovne sposobnosti od
strane suda, onako kao predviđa član 14. Preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope od 23. februara
1999. godine. Zbog učinjenih povreda Sud je podnosiocu predstavke dosudio naknadu nematerijalne štete u
iznosu od 12.000 evra, kao i iznos od 3.000 evra na ime troškova sudskog postupka. 1057

4. Privremeno starateljstvo
Privremeno starateljstvo razlikuje se od drugih vrsta starateljstava u dva pravca.
Prvo, za razliku od starateljstva nad maloletnikom i starateljstva nad licem lišenim
poslovne sposobnosti, koja obuhvataju celokupnu zaštitu ličnosti i imovinskih prava i
interesa štićenika, ovom vrstom starateljstva pruža se pravna zaštita samo za pojedine
poslove ili pojedinu vrstu poslova, odnosno za razrešenje određene sporne situacije.
Drugo, privremeno starateljstvo odnosi se, po pravilu, na poslovno sposobna lica, dok
starateljstvo nad maloletnikom i starateljstvo nad licem lišenim poslovne sposobnosti
obuhvata osobe koje nisu poslovno sposobne, bilo zbog toga što još nisu stekle poslovnu
sposobnost, bilo zato što su poslovnu sposobnost izgubile.
Kako su slučajevi u kojima se može pojaviti potreba za privremenim starateljstvom
veoma raznovrsni, mnogobrojni i nepredvidivi, zakonodavac posebno nabraja samo neke
najtipičnije situacije u kojima se obavezno pruža ova vrsta starateljske zaštite. 1058
Postavljajući privremenog staratelja organ starateljstva utvrđuje pravni posao ili vrstu
pravnog posla koju staratelj može preduzeti u ime i za račun štićenika, a u zavisnosti od
svakog konkretnog slučaja. 1059
(1) Starateljstvo nad odsutnim licem. Privremeni staratelj biće postavljen
odsutnom licu čije boravište nije poznato i koje nema zakonskog zastupnika ili
punomoćnika, pod uslovom da je to potrebno radi privremene zaštite njegove ličnosti,
prava ili interesa.1060 U našem pravu nije određeno koliko treba da traje odsutnost jednog
lica da bi mu se mogao postaviti staratelj. 1061 Odsutnom licu, inače, može postaviti
1057
Videti presudu Salontaji Drobnjak protiv Srbije, No. 36500/05 od 13. oktobra 2009, Službeni glasnik Republike
Srbije, br. 92/2009. U izvršenju ove presude Evropskog suda za ljudska prava srpski zakonodavac je usvojio novelu
Zakona o vanparničnom postupku, kojom je predviđeno da u rešenju kojim je odlučio o lišenju poslovne sposobnosti
sud određuje rok u kome će se proveriti da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere, a koji ne može biti duži od
tri godine. Takođe, kada istekne vreme proveravanja, sud po službenoj dužnosti ispituje da li i dalje postoje razlozi
zbog kojih je lice lišeno poslovne sposobnosti. Videti čl. 40. st. 2. i čl. 42. st. 1. Zakona o vanparničnom postupku.
1058
Videti čl. 132. st. 2. Porodičnog zakona.
1059
Videti čl. 132. st. 3. Porodičnog zakona.
1060
Videti čl. 132. st. 2. tačka 1. Porodičnog zakona.
1061
U nekim drugim pravima određuje se precizno trajanje odsutnosti koja daje pravo na postavljanje privremenog
staratelja. Tako, na primer, u hrvatskom pravu organ starateljstva postaviće staratelja osobi kojoj najmanje 3 meseca
nije poznato boravište ili nije dostupna. Videti čl. 168. st. 1. tačka 2. Obiteljskog zakona Hrvatske.

293
privremenog zastupnika i sud ili drugi organ pred kojim se vodi postupak, ali je dužan da
o tome odmah obavesti nadležni organ starateljstva.
(2) Starateljstvo nad imovinom nepoznatog sopstvenika. Staratelj nad
imovinom nepoznatog sopstvenika postavlja se onda kada je potrebno da se neko o takvoj
imovini stara (na primer, kada se pojavi zaostavština čiji je naslednik nepoznat). 1062 Kao i
u prethodnom slučaju, privremenog zastupnika može postaviti i sud ili drugi organ pred
kojim se vodi postupak, ali je dužan da o tome bez odlaganja izvesti organ starateljstva.
Staratelj nad imovinom nepoznatog sopstvenika obavlja svoju dužnost u onom
obimu koji mu odredi organ starateljstva.
(3) Kolizijsko starateljstvo. Kolizijski staratelj postavlja se u svim onim
slučajevima u kojima postoji suprotnost interesa između štićenika i njegovog zakonskog
zastupnika (roditelja, usvojitelja ili staratelja), odnosno između više štićenika koji imaju
suprotne interese a istog zakonskog zastupnika. 1063
Dužnost kolizijskog staratelja traje do okončanja spora ili izvršenja pravnog posla,
a njegova ovlašćenja kreću se u granicama koje su određene rešenjem organa
starateljstva.
(4) Starateljstvo nad stranim državljaninom. Pod starateljstvo se može staviti i
strani državljanin, koji se nalazi ili ima imovinu na teritoriji Republike Srbije, ako je to
neophodno radi privremene zaštite njegove ličnosti, prava ili interesa. 1064
Starateljske mere nad stranim državljaninom primenjuju se dok nadležni organ
države čiji je on državljanin ne donese odluku o njegovom stavljanju pod starateljstvo ili
ne preduzme druge mere starateljske zaštite.
(5) Voljno starateljstvo. Privremeni staratelj postavlja se i na zahtev poslovno
sposobnih lica za obavljanje određenih poslova, pod uslovom da štićenik za to navede
opravdan razlog.1065

1062
Videti čl. 132. st. 2. tačka 2. Porodičnog zakona i čl. 210. Zakona o nasleđivanju.
Videti čl. 132. st. 2. tačka 3. Porodičnog zakona. Evo nekoliko slučajeva u kojima se po stanovištu sudske prakse
1063

obavezno postavlja kolizijski staratelj:

„Maloletnika, kao tužioca, koji nema parničnu sposobnost (čl. 72. Zakona o parničnom postupku) i koji tužbom
osporava očinstvo lica koje se po zakonu smatra njegovim ocem, zastupa u parnici naročito za to određeni staralac, kao
staralac za poseban slučaj (čl. 47. Osnovnog zakona o starateljstvu).” Videti Načelno mišljenje Proširene opšte sednice
Saveznog vrhovnog suda br. 1 od 4. aprila 1960, Zbirka sudskih odluka iz oblasti građanskog prava, Beograd, 1972, str.
68.
„Kada majka malodobnog deteta u parnici za utvrđivanje očinstva, u kojoj ona prema odredbi čl. 134. st. 2. Porodičnog
zakona ima procesni položaj aktivnog jedinstvenog suparničara, povuče tužbu, sud je u smislu čl. 212. st. 4. istog
zakona po službenoj dužnosti obavezan da ocijeni da li su njeni interesi u suprotnosti sa interesima mldb. djeteta i da o
tome obavijesti organ starateljstva koji je dužan da u takvom slučaju mldb. djetetu postavi posebnog staratelja.” Videti
presudu Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine Gž. 307/80 od 14. avgusta 1980. Iz arhive suda.
„Staralac oca maloletne dece nije istovremeno i staralac maloletne dece, pa nije ovlašćen da u ime maloletne dece bez
posebnog ovlašćenja organa starateljstva podnosi tužbu protiv majke deteta za povećanje ranije dosuđenog
izdržavanja.” Videti presudu Okružnog suda u Šapcu Gž. 1583/78 od 31. januara 1979. Citirano prema Draškić, 1989,
odluka br. 434.
„Za sklapanje valjanog ugovora o darovanju kojim maloljetnik daruje nekretnine svom ocu, maloljetniku treba da bude
postavljen poseban staratelj.” Videti rešenje Vrhovnog suda Hrvatske Rev. 1771/83 od 29. septembra 1983, Zbirka
sudskih odluka iz porodičnog prava, Zagreb, 1988, odluka br. 35.
1064
Videti čl. 132. st. 2. tačka 4. Porodičnog zakona i čl. 77. st. 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona s propisima
drugih zemalja u određenim odnosima.

294
 I u slučajevima voljnog starateljstva staratelj se postavlja samo za obavljanje
određenih poslova, odnosno za određenu vrstu poslova. Dužnost staratelja prestaje kada
poslovno sposobno lice postavi zahtev da se staratelj razreši dužnosti.
(6) Privremeno starateljstvo u drugim slučajevima. Pored slučajeva
privremenog starateljstva koji su pomenuti do sada, organ starateljstva ima pravo da na
osnovu generalne klauzule postavi privremenog staratelja i „drugom licu kada je to
predviđeno zakonom”.1066 U takve slučajeve privremenog starateljstva ubrajaju se, na
primer: (a) starateljstvo nad začetkom, koje se uspostavlja u onim slučajevima kada
začetom, a nerođenom detetu (nasciturus) treba obezbediti zaštitu nekog pravnog
interesa, a njegovi roditelji su nesposobni da mu je pruže (na primer, lišeni su poslovne
sposobnosti), odnosno kada su njihovi interesi u suprotnosti sa interesom njihovog
budućeg deteta, 1067 (b) starateljstvo u sudskom ili upravnom postupku, koje znači da kada
neki drugi organi (sudovi i organi uprave) postave privremenog zastupnika u toku
sudskog ili upravnog postupka, na osnovu ovlašćenja koja su im data u odgovarajućim
zakonima, dužni su da o tome odmah obaveste nadležni organ starateljstva, koji nakon
toga može postaviti privremenog staratelja1068 itd.
Najzad, organu starateljstva ostavljena je mogućnost da proceni, s obzirom na
okolnosti svakog konkretnog slučaja, da li je potrebno postaviti staratelja određenom licu
radi zaštite nekog njegovog prava ili interesa u svim ostalim slučajevima (na primer, kada
se lice nalazi na izdržavanju kazne zatvora i nije u stanju da se faktički stara o svojim
pravima i interesima, a potrebno je u njegovo ime i za njegov račun preduzeti određeni
pravni posao, kada lice boluje od neke teške bolesti ili je teško hendikepirano pa je zbog
toga u faktičkoj nemogućnosti da samostalno štiti svoja prava i interese, iako je potpuno
poslovno sposobno itd.). U takvim slučajevima organ starateljstva može postaviti
privremenog staratelja za obavljanje određenog pravnog posla ili određenu vrstu pravnih
poslova, ako proceni da je to neophodno radi privremene zaštite ličnosti, prava ili interesa
tih lica.1069

1065
Videti čl. 132. st. 2. tačka 5. Porodičnog zakona.
1066
Videti čl. 132. st. 2. tačka 6. Porodičnog zakona.
1067
Takvu mogućnost izričito predviđaju, na primer, odredbe ostavinskog postupka. Dakle, ako se očekuje rođenje
deteta koje bi bilo pozvano na nasleđe, ostavinski sud će o tome obavestiti organ starateljstva. Organ starateljstva može
odlučiti da se o pravima još nerođenog deteta stara jedan od njegovih roditelja, a može odrediti i posebnog staratelja.
Videti čl. 112. Zakona o vanparničnom postupku.
1068
Videti pravila o postavljanju privremenog zastupnika u čl. 81-82. Zakona o parničnom postupku, čl. 6. Zakona o
vanparničnom postupku i čl. 45. Zakona o opštem upravnom postupku.
1069
Videti čl. 132. st. 1. Porodičnog zakona.

295
ČETVRTI DEO:

IZDRŽAVANJE

296
 Odeljak 1.
OSNOVNI POJMOVI O IZDRŽAVANJU
1. Pojam zakonskog izdržavanja
Obligacija izdržavanja je pravni odnos između dve određene strane u kome jedna
strana (poverilac izdržavanja) ima pravo da zahteva od druge strane (dužnik izdržavanja)
određeno davanje, koje se sastoji u obezbeđenju sredstava za zadovoljenje osnovnih
životnih potreba.1070
Obligacija izdržavanja nastaje iz različitih izvora. Može poticati iz (a) ugovora
(ugovor o doživotnom izdržavanju, ugovor o hraniteljstvu itd.), (b) jednostranog pravnog
posla (na primer, iz testamenta) ili (c) drugih pravnih činjenica, kao što su brak, srodstvo
i vanbračna zajednica. 1071 Uobičajeno je da se u ovom poslednjem slučaju govori o
zakonskom izdržavanju, zbog toga što se izdržavanje supružnika, odnosno vanbračnih
partnera i srodnika uređuje zakonskim normama. Razume se, i ostali izvori obligacije
izdržavanja takođe se, u krajnjoj liniji, zasnivaju na zakonu koji određenim pravnim
činjenicama daje pravnu snagu i pretvara ih u izvore obligacija. Naime, nastanak svakog
obligacionog odnosa uslovljen je prisustvom odgovarajućih pravnih činjenica koje su
sadržane u pretpostavkama pravnih normi objektivnog prava. Pravne činjenice su veoma
raznovrsne, tako da je moguće i korisno, posebno u teorijskom smislu, klasifikovati ih
prema određenim merilima i zajedničkim osobinama. Rezultat takvog grupisanja jesu
skupovi pravnih činjenica koji su u teoriji obligacionog prava označeni kao izvori
obligacija. 1072 U tom smislu, dakle, zakon ne bi mogao biti smatran nikakvim posebnim
izvorom obligacije izdržavanja, jer je zakon izvor obligacionog odnosa, ali samo kao
opšti pravni akt koji određenom činjeničnom skupu daje pravnu snagu. Uprkos tome,
zakon figurira u različitim klasifikacijama izvora obligacija kao naročit izvor nastanka
obligacija, a među obligacijama koje su tipično „zakonske” gotovo redovno nailazi se i
na obligaciju izdržavanja. Objašnjenje treba tražiti u češćoj i ustaljenijoj pojavi nekih
pravnih činjenica u pravnom životu, čime one postaju imenovani izvori obligacija, što
vodi proučavanju svakog izvora posebno. Drugi skupovi pravnih činjenica, koji po
zakonu takođe vode nastanku obligacija, nemaju zajedničkih obeležja, te su se pretvorili
u „zakonske” obligacije. Drugim rečima, i „zakonske” obligacije nastaju na osnovu nekih
činjenica, a ne iz zakona samog po sebi, iz činjenica koje zakonska norma ne stvara, već
samo priznaje. Međutim, kako je „zakonsko izdržavanje” opšteprihvaćen pojam u

1070
U literaturi se nailazi i na druge slične definicije izdržavanja: „Izdržavanje znači redovno snabdevanje jednog lica
materijalnim dobrima u cilju podmirenja njegovih potreba.” Videti Gams, 1966, str. 110.
„Zakonsko izdržavanje je dužnost i pravo članova porodice, kojim se obezbeđuje redovno davanje u novcu ili u drugim
materijalnim dobrima licu koje ne može samo obezbediti svoju egzistenciju, u cilju podmirenja svih njegovih potreba
(potpuno izdržavanje), ili samo jednog dela njegovih potreba (delimično izdržavanje).” Videti Mladenović, 1981, II,
str. 561–562.
1071
U domaćoj pravnoj književnosti veoma je rasprostranjena zabluda da je i građanskopravni delikt izvor obligacije
izdržavanja. Za iscrpnu argumentaciju protiv takvog stava, a za razlikovanje obaveze izdržavanja od naknade štete u
obliku rente, videti Stanković, O., Naknada štete u obliku rente, Beograd, 1975, str. 67–69, Katunac, Ž., Pravna priroda
i visina zahteva izdržavanih lica prema ubici njihovog izdržavaoca, Pravni život, br. 2–3/1954, str. 43.
1072
Opširnije o različitim podelama izvora obligacija u pravnoj teoriji i zakonodavstvu videti Perović, 1980, str. 140–
150.

297
pravnoj literaturi za supružansko, partnersko i srodničko izdržavanje, to će on biti
upotrebljavan na isti način i u ovom tekstu.

2. Pravna priroda zakonskog izdržavanja

Zakonsko izdržavanje ima nekoliko karakteristika koje ukazuju na njegovu pravnu
prirodu i koje ga udaljavaju od drugih oblika izdržavanja. To su sledeće osobine.
(1) Zakonsko izdržavanje je uređeno imperativnim normama. To znači da se
poverilac i dužnik izdržavanja ne mogu sporazumevati o samom pravu, odnosno dužnosti
izdržavanja, niti se poverilac izdržavanja može odreći svoga prava. 1073 Dozvoljeno je
sporazumevanje samo o visini i modalitetima davanja izdržavanja, a nakon 1. septembra
2014. godine, najpre početkom primene Zakona o javnom beležništvu, a potom na
osnovu Zakona o izmenama i dopunama Porodičnog zakona iz januara 2015. godine,
ovakav ugovor može se sačiniti samo u obliku javnobeležničkog zapisa. 1074 Ova odredba
treba da omogući da se sporazum poverioca i dužnika zakonskog izdržavanja koji je
zaključen u obliku javnobeležničkog zapisa smatra izvršnom ispravom. 1075 Na taj način
može se efikasno izbeći vođenje sudskog spora, a stranke se dodatno motivisati da svoj
međusobni odnos razreše efikasno i jednostavno.

(2) Zakonsko izdržavanje je lično imovinsko pravo. Ovo svojstvo znači da je

zakonsko izdržavanje i kao pravo i kao dužnost strogo vezano za ličnost poverioca i
dužnika, pa se ne može prenositi na druge osobe ni inter vivos ni mortis causa. Zbog
takve prirode zakonskog izdržavanja nije dozvoljena kompenzacija sa bilo kojom drugom
novčanom obavezom, 1076 niti zakonsko izdržavanje može biti predmet prinudnog
izvršenja. 1077
(3) Pravo na zakonsko izdržavanje ne zastareva. 1078 Zastarevaju, međutim,
potraživanja dospelih obroka izdržavanja prema opštim pravilima koja važe za
povremena potraživanja. Naime, potraživanja povremenih davanja koja dospevaju

1073
Zabrana odricanja od prava na izdržavanje potvrđena je i zakonskom normom koja se odnosi na sva lica između
kojih se može konstituisati zakonsko izdržavanje. Videti čl. 8. st. 2. Porodičnog zakona. No, nije tako bilo ranije.
Naime, kako se među ranijim zakonskim odredbama srpskog prava nije nalazila i norma o zabrani odricanja od prava
na izdržavanje između razvedenih bračnih drugova, Vrhovni sud Srbije je na osnovu sistematskog tumačenja tadašnjeg
zakona zauzeo stanovište da se „razvedeni bračni drug može odreći prava na izdržavanje, odnosno prava na povećanje
dosuđenog izdržavanja”. Videti Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 12. novembra 1990.
Iz arhive suda. Ovakvo stanovište suda ne bi se moglo prihvatiti ne samo zato što je bilo u suprotnosti sa celokupnom
dotadašnjom sudskom praksom nego, pre svega, zbog toga što nije nudilo nikakve valjane razloge za izrečeni stav.
Nakon usvajanja novog Porodičnog zakona Srbije ovakvo tumačenje moralo bi se oceniti kao potpuno pogrešno.
Opširnije o zabrani odricanja od supružanskog izdržavanja videti Draškić, 1986, str. 71–73.
1074
Videti čl. 82. st. 1. tačka 2. Zakona o javnom beležništvu i čl. 161. st. 3. Porodičnog zakona. Početak primene
Zakona o javnom beležništvu bio je određen čl. 6. Zakona o izmenama Zakona o javnom beležništvu (Službeni glasnik
Republike Srbije, br. 19/2013).
1075
Videti čl. 85. st. 1. Zakona o javnom beležništvu.
1076
Videti čl. 341. tačka 5. Zakona o obligacionim odnosima.
1077
Videti čl. 147. tačka 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
1078
Videti čl. 373. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima. Od ovog pravila postoje samo dva izuzetka. Zastarevaju,
naime, pravo na zakonsko izdržavanje razvedenog supružnika i partnera iz vanbračne zajednice. Videti čl. 279. st. 3. i
5. Porodičnog zakona.

298
godišnje ili u kraćim određenim vremenskim razmacima (povremena potraživanja)
zastarevaju za 3 godine od dospelosti svakog pojedinog davanja.1079
(4) Zakonsko izdržavanje se ne može tražiti za proteklo vreme. Od davnina je
poznat pravni princip da se ne živi u prošlosti (in praeteritum non vivitur), te da se, stoga,
izdržavanje ne može tražiti za proteklo vreme, već samo za budućnost. U našoj sudskoj
praksi prihvaćeno je stanovište da se izdržavanje, po pravilu, može dosuditi od momenta
podnošenja tužbe, a samo izuzetno i za vreme od 6 meseci pre podnošenja tužbe, pod
uslovom da poverilac izdržavanja navede opravdane razloge zbog kojih nije ranije
podneo tužbu.1080
(5) Isplaćeni iznosi zakonskog izdržavanja se ne vraćaju. Ako je zakonsko
izdržavanje davao onaj ko nije bio dužan ili je dužnik plaćao više nego što je bio dužan,
zakonska obaveza izdržavanja pretvara se u naturalnu obligaciju prema poveriocu
izdržavanja. Međutim, lice koje je faktički davalo izdržavanje ima pravo da zahteva
naknadu tih troškova od onog ko je po zakonu bio dužan da daje izdržavanje. 1081
(6) Obaveza zakonskog izdržavanja se može menjati. Pored mogućnosti izmene
obaveze izdržavanja zbog promenjenih okolnosti, 1082 prema rešenju našeg prava vrši se i
automatska mesečna revalorizacija dosuđenog zakonskog izdržavanja u novcu. Naime,
poverilac izdržavanja može po svom izboru zahtevati da visina izdržavanja bude
određena u fiksnom mesečnom novčanom iznosu ili u procentu od redovnih mesečnih
novčanih primanja dužnika izdržavanja. Ako se poverilac izdržavanja opredeli za ovo
drugo rešenje, visina izdržavanja, po pravilu, ne može biti manja od 15% niti veća od
50% redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja (zarada, naknada zarade,
penzija, autorski honorar itd.), umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno
osiguranje. 1083
Ako, pak, dužnik izdržavanja ne ostvaruje stalna mesečna novčana primanja,
logično je da se poverilac izdržavanja opredeli da zahteva da izdržavanje bude određeno

1079
Videti čl. 372. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima. No, zastarevanje ne teče između bračnih drugova, između
roditelja i dece dok traje roditeljsko pravo, između staraoca i štićenika, te između osoba koje žive u vanbračnoj
zajednici. Videti čl. 381. Zakona o obligacionim odnosima.
1080
„Izdržavanje deteta unatrag, najduže za šest meseci, može se priznati pod izuzetnim uslovima, ako tužiteljica
navede i dokaže opravdane razloge koji su je sprečili u pokretanju parnice ranije.” Videti odluku Vrhovnog suda
Vojvodine Gzz. 62/52. Navedeno prema Gams, 1966, str. 138.
1081
Videti čl. 165. Porodičnog zakona. Zakon je u okviru ove odredbe predvideo da, ako je više lica istovremeno bilo
dužno da daje izdržavanje, oni odgovaraju trećem licu solidarno za učinjene troškove izdržavanja. To znači da je svako
od ovih lica u obavezi da ispuni ceo dug (tzv. pasivna solidarnost), ali samo do visine svojih materijalnih mogućnosti.
Opširnije o solidarnim obligacijama videti Perović, 1980, str. 123. i dalje. Videti i čl. 414. i 423. Zakona o
obligacionim odnosima.
1082
Videti čl. 164. Porodičnog zakona. Tumačenje ove odredbe u pravnoj teoriji, međutim, nije bilo jedinstveno i
dovelo je do nastanka dva različita pravna stanovišta. Prema jednom, promena visine izdržavanja predstavlja prećutnu
primenu klauzule rebus sic stantibus u porodičnom pravu, pošto je sudu dozvoljeno da po zahtevu zainteresovanog lica
poveća, snizi ili potpuno ukine obavezu izdržavanja, kao i da izmeni način izdržavanja dosuđen pravnosnažnom
odlukom, ako su se okolnosti na osnovu kojih je odluka doneta docnije izmenile. Tako Prokop, 1972, str. 172, Perović,
1980, str. 423, Mitić, 1980, str. 413. Prema drugom stanovištu, ne radi se o primeni pravila o uticaju promenjenih
okolnosti koje funkcioniše u ugovornom pravu i na osnovu koga se ugovor može izmeniti, ili čak i raskinuti, kada zbog
izvanrednih događaja koji se nisu mogli predvideti u vreme zaključenja ugovora ispunjenje obaveze postane preterano
otežano za jednu ugovornu stranu. Naprotiv, promena visine izdržavanja nije uslovljena, najčešće, nikakvim izuzetnim
i nepredvidivim okolnostima, već činjenicom da se poremetio odnos između potreba poverioca izdržavanja i
mogućnosti dužnika izdržavanja. Tako Stanković, 1960, str. 194, Gams, 1966, str. 125, Korać, 1985, str. 4–7.
1083
Videti čl. 162. st. 1-2. Porodičnog zakona.

299
u fiksnom mesečnom novčanom iznosu, pa u tom slučaju ne može biti govora o
automatskoj mesečnoj revalorizaciji.
Primena slične odredbe ranijeg srpskog Zakona o braku i porodičnim odnosima u
praksi nije sasvim opravdala očekivanja da će interesi dužnika biti bolje zaštićeni nego do tada, a
stvorila je dve vrste problema.
Sa jedne strane, pokazalo se da je bila suviše kruta norma koja je određivala mesečni
raspon visine izdržavanja u striktnoj procentualnoj vrednosti, s obzirom na to da se ona nije mogla
primeniti kada je dužnik trebalo da izdržava četiri ili više osoba. U tom slučaju, naime, moralo se
odustati od poštovanja zakonske norme, te smanjiti minimalni postotak od 15% ukupne mesečne
zarade dužnika izdržavanja za svaku izdržavanu osobu (jer bi, u protivnom, matematički zbir od
15% za četiri osobe dostigao vrednost od 60% ukupne zarade dužnika), odnosno povećati
maksimalno opterećenje od 50% ukupnih novčanih primanja dužnika izdržavanja za sva izdržavana
lica (jer bi u, u protivnom, matematički rezultat deljenja 50% na četiri osobe izneo 12,5%). Zbog
toga je ovakva rigidnost pravne norme u novom Porodičnom zakonu ublažena dodavanjem izraza
„po pravilu”, čime se sudu ostavlja mogućnost da u većini slučajeva visinu izdržavanja odredi u
skladu sa normiranim procentima, ali i da od toga odstupi kada to prilike zahtevaju. 1084 Ne treba
izgubiti iz vida ni činjenicu da zarada ili penzija, istina, mogu biti predmet izvršenja do iznosa od
dve trećine, ali da predmet izvršenja radi namirenja novčanog potraživanja može biti svaka
dužnikova stvar ili imovinsko pravo, ukoliko nisu zakonom izuzeti od izvršenja ili je izvršenje na
njima ograničeno. 1085
Sa druge strane, ma kako se ovakav način određivanja alimentacije pokazao
objektivno delotvornijim u uslovima visoke inflacije i stalnog obezvređivanja vrednosti novca, u
nekim situacijama određivanje izdržavanja u fiksnom novčanom iznosu, ipak, može biti povoljnije
za poverioca izdržavanja. To su bile one situacije kada dužnik izdržavanja nije ostvarivao stalna
mesečna novčana primanja i kada je iznos izdržavanja, u skladu sa tada važećim čl. 310a st. 3.
Zakona o braku i porodičnim odnosima, trebalo odrediti procentualno u odnosu na iznos
garantovane zarade za prethodni mesec. No, budući da su lica koja ne ostvaruju stalna mesečna
novčana primanja ne samo nezaposleni i oni koji su bez ikakvih prihoda i imovine (na koje je
zakonodavac, verovatno, mislio usvajajući ovakvo rešenje) nego i osobe koje pripadaju tzv.
slobodnim profesijama (advokati, umetnici, vlasnici preduzeća i radnji, zemljoradnici itd.), pokazalo
se da bi bilo krajnje nepravično takvim licima određivati visinu obaveze izdržavanja u procentu od
garantovane zarade, jer su njihova stvarna primanja, po pravilu, mnogo veća. Uviđajući ovu
činjenicu, Vrhovni sud Srbije usvojio je pravni stav za koji se mirne duše mora reći da je bio contra
legem, ali da je nesumnjivo bio u skladu sa zahtevom pravičnosti. Taj stav je glasio: „Izuzetno,
kada to okolnosti slučaja opravdavaju, sud će izdržavanje dosuditi u određenom (fiksnom)
iznosu”. 1086 Nakon usvajanja novog Porodičnog zakona Srbije, kao što je rečeno, poveriocu
izdržavanja dopušteno je da po svom izboru zahteva da visina izdržavanja bude određena u fiksnom
mesečnom novčanom iznosu ili u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika
izdržavanja, čime je pomenuti pravni stav postao bespredmetan.
(7) Obaveza zakonskog izdržavanja zavisi od minimalne sume izdržavanja.
Zakonom je posebno propisano da kriterijume za određivanje visine izdržavanja

1084
Tako i Stanković, G., Novine u sudskom ostvarivanju prava na izdržavanje u Republici Srbiji, Izbor sudske prakse,
br. 5/1993, str. 7, Vučković, V., Izdržavanje, Reforma porodičnog zakonodavstva, Beograd, 1996, str. 366.
1085
Videti čl. 147-148. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Posebnom odredbom Zakona o izvršenju i obezbeđenju
regulisano je i pitanje srazmernog namirenja više ravnopravnih potraživanja zakonskog izdržavanja. Ukoliko, naime,
ukupan iznos tih potraživanja prelazi deo zarade koja može biti predmet izvršenja, izvršenje se određuje i sprovodi u
korist svakog od poverilaca srazmerno visini njihovih potraživanja. Videti čl. 177. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
1086
Videti Pravni stav Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 25. marta 1996, Bilten Vrhovnog suda Srbije, br.
2/1996, str. 30. Zahvaljujući jednoj nepreciznosti zakonskog teksta u teoriji se bilo pojavilo i tumačenje prema kome
zakonodavac, u stvari, nije ograničio procentualni raspon od 15% do 50% kada su u pitanju garantovane zarade, iz čega
je proizašao zaključak da visina dosuđenog izdržavanja u tom slučaju može biti i svih 100% garantovane zarade, pa i
više od toga. Tako Cvejić-Jančić, 1995, str. 202. Videti čl. 310a st. 3. i 4. Zakona o braku i porodičnim odnosima.

300
predstavljaju potrebe poverioca izdržavanja (koje zavise od njegovih godina, zdravlja,
obrazovanja, imovine, prihoda ili nekih drugih okolnosti od značaja za određivanje
izdržavanja) odnosno mogućnosti dužnika izdržavanja (kao što su mogućnosti za
zaposlenje i sticanje zarade, njegova imovina, njegove lične potrebe, obaveze da izdržava
druga lica itd.), ali da sud mora voditi računa i o tzv. minimalnoj sumi izdržavanja.
Minimalna suma izdržavanja predstavlja sumu koju kao naknadu za hranjenike odnosno
lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje ministarstvo nadležno za porodičnu
zaštitu. 1087 Ovakvom odredbom, dakle, sudovi dobijaju uputstvo da prilikom određivanja
visine zakonskog izdržavanja vode računa da ono ne bude manje od onoga što građanima
mora da obezbedi država na osnovu socijalnih davanja koja su najsličnija izdržavanju.1088
Razume se, dužnik izdržavanja uvek ima mogućnost da dokazuje da su potrebe poverioca
izdržavanja manje nego što je to uobičajeno, odnosno da su prihodi dužnika izdržavanja
nedovoljni da zadovolje kriterijum minimalne sume izdržavanja.
(8) Zakonsko izdržavanje ima privilegovan status u izvršnom postupku. To
znači, sa jedne strane, da zakonsko izdržavanje ima relativno prvenstvo namirenja kod
prinudnog izvršenja prodajom nepokretnosti,1089 a sa druge strane, izvršenje se sprovodi
na minimalnoj zaradi, odnosno na invalidnini, ortopedskom dodatku ili invalidskom
dodatku samo za potraživanja po osnovu zakonskog izdržavanja (kao i nekih vidova
naknade štete), i to samo do iznosa od jedne polovine tih primanja.1090
(9) Zakonsko izdržavanje ima privilegovan status u parničnom postupku. Prema
rešenju našeg prava, sud je dužan da naročito hitno postupa u sporovima o izdržavanju,
što znači da se prvo ročište mora zakazati u roku od 8 dana od dana kada je tužba
primljena u sudu, a da je drugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 15 dana od
dana kada mu je dostavljena žalba. 1091 Osim toga, u parnicama za zakonsko izdržavanje
mesno je nadležan, pored suda opšte mesne nadležnosti, i sud na čijem području tužilac
ima prebivalište, odnosno boravište, ako je tužilac poverilac izdržavanja. 1092
(10) Zakonsko izdržavanje uživa posebnu zaštitu u krivičnom i naslednom
pravu. Onaj ko ne daje zakonsko izdržavanje, a ta dužnost je utvrđena na osnovu izvršne
odluke ili izvršnog poravnanja pred sudom ili drugim nadležnim organom, podleže
krivičnoj odgovornosti za krivično delo „nedavanje izdržavanja”. 1093 Sa druge strane,
zbog nedostojnosti za nasleđivanje ne može biti zakonski ili testamentalni naslednik
osoba koja se teže ogrešila o zakonsku obavezu izdržavanja prema ostaviocu. 1094
(11) Redosled kojim se ostvaruje pravo na zakonsko izdržavanje propisan je
zakonom. Tako, supružnik ostvaruje pravo na izdržavanje prvenstveno od drugog
supružnika, a krvni srodnici ostvaruju međusobno pravo na izdržavanje redosledom

1087
Videti čl. 160. Porodičnog zakona.
1088
Na osnovu rešenja Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koje je na snazi od 1. decembra
2015. godine, mesečna naknada za izdržavanje deteta u hraniteljskoj porodici iznosi 23.250,00 dinara. Dostupno na
web adresi http://demo.paragraf.rs/documents/editorial/statistika/27_stat.htm
1089
Videti čl. 137. tačka 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
1090
Videti čl. 148. st. 2. i 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
1091
Videti čl. 280. Porodičnog zakona.
1092
Videti čl. 43. st. 1. Zakona o parničnom postupku.
1093
Videti čl. 195. Krivičnog zakonika.
1094
Videti čl. 4. st. 1. tačka 4. Zakona o nasleđivanju.

301
kojim nasleđuju na osnovu zakona. 1095 Isto važi i kada je u pitanju srodstvo zasnovano
usvojenjem, budući da ono u celini imitira odnos krvnog srodstva. Izdržavanje od
tazbinskih srodnika ostvaruje se tek ako nijedan krvni srodnik poverioca izdržavanja nije
u mogućnosti da ga daje. 1096 Stanovište o primarnoj dužnosti supružnika da bude
obavezan na davanje izdržavanja drugom supružniku zasniva se na specijalnoj prirodi
životne zajednice – najprisnije, najintimnije i najpotpunije zajednice života dve osobe
različitog pola – koja nastaje sklapanjem braka između muškarca i žene. 1097

Odeljak 2.
IZDRŽAVANJE IZMEĐU SUPRUŽNIKA
Uporedno pravo. Svi savremeni pravni sistemi poznaju ustanovu izdržavanja između
supružnika. Supružnici, dakle, duguju jedan drugom uzajamnu obavezu izdržavanja tokom trajanja
braka, a u slučaju da jedan od supružnika ne dobija izdržavanje, može zahtevati donošenje
odgovarajuće odluke suda.
U slučaju razvoda braka, supružnicima je dozvoljeno i, štaviše, biće ohrabreni i
podstaknuti da se, uz eventualnu stručnu pravnu pomoć, sporazumeju o svim finansijskim aspektima
prestanka braka, pa i o izdržavanju. Ukoliko sporazuma nema, sud određuje izdržavanje. Međutim,
u većini prava danas u svetu preovlađuje stav da je svaki od razvedenih bračnih drugova odgovoran
za sopstveno izdržavanje, te da jedan supružnik, u principu, ne bi trebalo da bude obavezan da
izdržava drugog. Otuda je dosuđivanje doživotnog izdržavanja ranijem bračnom drugu, odnosno
dosuđivanje izdržavanja na neodređeno vreme, vrlo retko u uporednom zakonodavstvu i praksi.
Umesto toga, izdržavanje dobija karakter privremene pomoći do sticanja potpune finansijske
samostalnosti i traje, po pravilu, samo određeno vreme i to najviše 3 godine od prestanka braka
(bugarsko, češko, grčko, norveško i druga prava), najviše 4 godine (na primer, švedsko pravo),
najviše 5 godina (holandsko, rusko i druga prava) itd. Trajanje izdržavanja može biti prepušteno i
diskrecionoj oceni suda koji treba da donese odluku vodeći računa o dužini trajanja braka i
posebnim okolnostima svakog pojedinog slučaja (dansko, francusko, nemačko i druga prava).
Kriterijumi za odluku suda o alimentaciji zasnivaju se na proceni potreba poverioca i mogućnosti
dužnika izdržavanja, njihovih godina života, zdravlja, dužine trajanja braka, ponašanja u braku i
posvećivanja porodici, obaveza prema zajedničkoj deci, kvalifikacija i mogućnosti za sticanje

1095
Videti čl. 166. st. 1-2. Porodičnog zakona. No, ni ovo rešenje nije sasvim bez mane, budući da se krug lica koja se
mogu pojaviti kao dužnici izdržavanja, u odnosu na svoje krvne srodnike, ne poklapa uvek sa krugom lica koji mogu
biti naslednici svojih krvnih srodnika (na primer, braća i sestre ostavioca i njihovi potomci jesu zakonski naslednici
ostavioca, ali pravo na izdržavanje nema punoletna osoba prema svojoj braći i sestrama, odnosno pravo na izdržavanje
uopšte ne postoji prema potomcima braće i sestara). Uporediti čl. 157. Porodičnog zakona i čl. 8. st. 1. Zakona o
nasleđivanju.
1096
Videti čl. 166. st. 3. Porodičnog zakona.
1097
I pre nego što je zakonski redosled davanja izdržavanja obuhvatio i supružnike, postojao je gotovo jednodušan stav
domaće pravne teorije i sudske prakse da se supružnik izuzima iz zakonskog redosleda pozivanja na izdržavanje, a da
njegova dužnost da daje izdržavanje drugom supružniku ima prednost nad svim drugim licima, nezavisno od
zakonskog naslednog reda u kome se supružnik pojavljuje kao naslednik. Tako Eisner, 1950, str. 186, Prokop, 1972,
str. 211, Janković, 1981, str. 218, Cvejić-Jančić, 1995, str. 132, Mladenović, 1981, II, str. 571. Za suprotno shvatanje,
prema kome izdvajanje bračnog druga od ostalih srodnika i ustanovljavanje njegove prvenstvene dužnosti na davanje
izdržavanja nije opravdano i nije u skladu sa zakonom, videti Stanković, 1960, str. 165–166. Isto, ali bez obrazloženja,
Gams, 1966, str. 117. Sudska praksa se, međutim, uopšte nije kolebala kada je bilo potrebno potvrditi primarnost
supružanskog izdržavanja:
„Prvenstveno je tužitelj kao bivši bračni drug obavezan na davanje izdržavanja, a tek u slučaju da on to nije u
mogućnosti, to bi bio sin.” Videti rešenje Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 4978/73 od 16. januara 1974, Zbirka sudskih
odluka, Beograd, 1976, knjiga 1, sveska 2, odluka br. 159.
„Obaveza izdržavanja bračnog druga prioritetna je u odnosu na obavezu punoljetne dece da izdržavaju svoje roditelje.”
Videti presudu Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine Gž. 640/71 od 24. decembra 1971. Iz arhive suda.

302
 zaposlenja i zarade, te bračnim imovinskim režimom koji se primenjuje u konkretnom slučaju
(belgijsko, dansko, englesko, francusko, nemačko, grčko, italijansko, portugalsko, špansko pravo
itd.). Retka su danas prava koja priznaju pravo na izdržavanje samo pod uslovom da poverilac
izdržavanja nije kriv za razvod braka (na primer, belgijsko i austrijsko pravo); češće se događa da
sud ima ovlašćenje da može uskratiti izdržavanje krivom bračnom drugu (grčko, italijansko,
holandsko pravo), odnosno da krivica uopšte nije od značaja za sticanje prava na izdržavanje (na
primer, englesko, finsko, norveško, švedsko, švajcarsko i špansko pravo). Visina izdržavanja
određuje se u većini pravnih sistema tako da se, u što je moguće većoj meri, poveriocu izdržavanja
obezbedi isti životni standard kao i pre razvoda braka, ali se odluka o izdržavanju uvek upravlja
prema ukupnom prihodu dužnika izdržavanja i njegovim objektivnim mogućnostima za zaradu. U
nekim pravima se i izričito propisuje granica dužnikovih mogućnosti: na primer, da ukupno
opterećenje po osnovu izdržavanja supružnika i dece ne može preći trećinu dužnikovih prihoda (na
primer, belgijsko pravo), odnosno da se visina izdržavanja određuje u vrednosti od jedne četvrtine ili
jedne petine razlike u prihodima poverioca i dužnika izdržavanja (na primer, dansko pravo).
Periodično plaćanje izdržavanja može biti zamenjeno plaćanjem jedne ukupne sume (englesko,
francusko, grčko, italijansko, švedsko, švajcarsko i druga prava). Izdržavanje razvedenog supružnika
prestaje u slučaju smrti poverioca, ali ne uvek i u slučaju smrti dužnika izdržavanja, jer obaveza tada
prelazi na njegove naslednike (na primer, francusko, nemačko, grčko, italijansko, špansko pravo, a
pod uslovom da je bila reč o sporazumnom razvodu i belgijsko i austrijsko pravo), odnosno ako
poverilac izdržavanja sklopi novi brak ili stupi u vanbračnu zajednicu (austrijsko, bugarsko, dansko,
englesko, francusko, nemačko, grčko, italijansko, rusko, špansko, švedsko i druga prava).
Naši porodičnopravni propisi poznaju dve vrste međusobnog izdržavanja
supružnika: (1) izdržavanje za vreme trajanja braka i (2) izdržavanje posle prestanka
braka.

1. Izdržavanje za vreme trajanja braka

Da bi jedan supružnik imao pravo na izdržavanje od drugog supružnika, moraju se
ispuniti zakonom predviđene pretpostavke. To su (1) pretpostavke koje se odnose na
poverioca izdržavanja i (2) pretpostavka koja se odnosi na dužnika izdržavanja.

(1) Pretpostavke koje se odnose na poverioca izdržavanja

Pretpostavke koje se odnose na poverioca izdržavanja mogu biti (a) objektivne
pretpostavke i (b) subjektivne pretpostavke.

(A) Objektivne pretpostavke

Pravo na izdržavanje ima supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a
nije sposoban za rad ili je nezaposlen. 1098
(1) Nedostatak sredstava za izdržavanje. Sredstva za izdržavanje nema onaj
supružnik koji nema sredstva za život, odnosno kome nedostaje imovina ili stalni prihod

1098
Videti čl. 151. st. 1. Porodičnog zakona. Slične su odredbe i u nekim drugim pravima. Tako, na primer, u
nemačkom pravu supružnik ima pravo na alimentaciju ukoliko nije u mogućnosti da se sam stara o svom izdržavanju, a
na temelju činjenice da neguje i odgaja zajedničko dete, da je star, bolestan ili hendikepiran, ili da na tržištu rada ne
postoji mogućnost da stekne odgovarajuće zaposlenje. Videti par. 1570–1573. Nemačkog građanskog zakonika. Slično
i čl. 1442. Grčkog građanskog zakonika, par. 79. st. 2. norveškog Zakona o braku. U ruskom pravu se pravo na
alimentaciju od supružnika može steći ako supružnik poverilac izdržavanja nema radnu sposobnost, ako je žena u
trudnoći ili 3 godine nakon rođenja zajedničkog deteta, ili ako žena brine o zajedničkom hendikepiranom detetu dok
dete ne navrši 18. godinu života. Videti čl. 89. ruskog Porodičnog zakonika. U španskom i francuskom pravu, pak,
pravo na izdržavanje se definiše generalno, kao pomoć koja je namenjena da nadoknadi imovinsku neravnotežu koja je
nastupila kao posledica prestanka braka. Videti čl. 97–101. Španskog građanskog zakonika i čl. 270-272. Francuskog
građanskog zakonika.

303
iz koga bi mogao da pokrije troškove svoje egzistencije. To ne znači, međutim, kako je
neophodno da poverilac izdržavanja bude, u apsolutnom smislu, bez ikakvih sredstava za
život. Naprotiv, pravo na izdržavanje priznaje se i onom supružniku koji u određenoj
životnoj situaciji i u skladu sa konkretnim okolnostima nije u mogućnosti da snosi sve
nužne troškove svoje egzistencije. 1099 Neobezbeđenim supružnikom mogao bi se smatrati
i supružnik koji poseduje imovinu, ali iz nje ne može da ostvari prihod koji bi mu
obezbedio sredstva za život. Smisao ovakve kvalifikacije bio bi u tome da se izbegne da
supružnik koji ima imovinu samim tim izgubi mogućnost da stekne pravo na izdržavanje.
Bilo bi, drugim rečima, neracionalno zahtevati od poverioca izdržavanja da otuđi svoju
imovinu i tako samo za određeno vreme podmiri životne troškove, da bi se posle toga,
eventualno, našao u situaciji da ostane i bez imovine i bez prava na zahtev za
izdržavanje. 1100
Neobezbeđenost supružnika treba ceniti s obzirom na prilike u momentu
odlučivanja o tužbenom zahtevu. Nisu od uticaja, u principu, okolnosti koje mogu
nastupiti u budućnosti, bez obzira na to što bi usled njih pravo na izdržavanje moglo
punovažno da nastane. No, ako sud proceni da bi poverilac izdržavanja mogao u
dogledno vreme i na drugi način da obezbedi sredstva za izdržavanje, obaveza
izdržavanja može biti konstituisana samo na određeno vreme. 1101
Nisu od značaja, najzad, ni razlozi zbog kojih se jedan supružnik našao u situaciji
da nema sredstva za život i da je prinuđen da sudski ostvaruje zahtev za izdržavanje od
drugog supružnika, osim ako tražilac izdržavanja nije preduzeo neki akt nedopušten sa
pravnog ili moralnog stanovišta, kako bi na taj način osiromašio.1102
(2) Nesposobnost za rad ili nezaposlenost. Pored nedostatka sredstava za
izdržavanje, za sticanje prava na alimentaciju potrebno je ispunjenje još jedne
pretpostavke na strani supružnika poverioca izdržavanja. Ova pretpostavka je, međutim,
definisana alternativno: (a) nesposobnost za rad ili (b) nezaposlenost.
(a) Nesposoban za rad jeste onaj supružnik koji usled bolesti, invalidnosti ili
starosti nije u mogućnosti da obavlja poslove kojima se ostvaruje zarada ili neki drugi

1099
Tako se u sudskoj praksi smatra da je bez sredstava za život i onaj bračni drug koji je, istina, zaposlen, ali čija
zarada nije takva i tolika da bi mogla podmiriti njegove životne potrebe, onaj čije je zaposlenje privremeno i relativno
kratkotrajno, kao i onaj koji ostvaruje prihod na radnom mestu koje dovodi u opasnost njegovo zdravlje. Videti, na
primer, presudu Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine Gž. 222/76 od 12. februara 1976, Zbirka sudskih odluka,
Beograd, 1977, knjiga 2, sveska 3, odluka br. 300. Opširniji prikaz bogate sudske prakse u pogledu pojma
neobezbeđenosti, videti kod Draškić, 1986, str. 14–24.
1100
Isto se izjašnjava i sudska praksa: „Pošto samo vlasništvo nekretnina, makar one predstavljale i znatniju vrednost,
još ne znači takvo obezbeđenje zbog koga tuženoj ne bi pripadalo izdržavanje od drugog bračnog druga, pod
pretpostavkom da postoje ostali uslovi za to (nesposobnost za rad ili nezaposlenost i mogućnost drugog bračnog druga),
sud koji utvrđuje da li je tužena obezbeđena dužan je sa svoje strane da ispita i sve ostale okolnosti, a naročito da li ona
može da dođe do dovoljno sredstava za izdržavanje zato što ima kuće, na primer, prodajom, zaduženjem ili ugovorom o
izdržavanju, pa tek na osnovu svega toga da sudi da li je tužena – inače težak bolesnik – toliko obezbeđena da se tužilac
može potpuno osloboditi plaćanja supružanskog izdržavanja.” Videti rešenje Saveznog vrhovnog suda Rev. 674/58 od
23. oktobra 1958, Jugoslovenska advokatura, br. 1/1959, str. 63–64.
1101
Videti čl. 163. st. 1. Porodičnog zakona.
1102
Radi se, zapravo, o zabrani sudske zaštite za nesavestan postupak one strane koja sudsku zaštitu traži, što je izraz
pravu davno poznate maksime nemo auditur propriam turpitudinem allegans. Nesavesnim postupkom osiromašenja
smatra se u sudskoj praksi, recimo, poklanjanje imovine veće vrednosti ili odricanje od nasledstva. Videti opširnije
Draškić, 1986, str. 19.

304
prihod. Nesposobnost za rad može biti privremena ili trajna, odnosno delimična ili
potpuna, pa od toga zavise i trajanje i visina dosuđenog izdržavanja.
Preciznih kriterijuma o načinu procene ove pretpostavke, međutim, nema u
zakonodavstvu. To znači da je sudu prepušteno da u svakom konkretnom slučaju
procenjuje radnu sposobnost poverioca izdržavanja prema celokupnom stanju njegovog
fizičkog i mentalnog zdravlja. Sud za tu svrhu može angažovati veštaka, lekara
odgovarajuće specijalnosti, te od njega zahtevati stručni nalaz i mišljenje o medicinskim
kriterijumima nesposobnosti za rad. Poreklo i momenat nastanka nesposobnosti za rad,
takođe, ne bi trebalo da budu relevantne okolnosti sa stanovišta alimentacionih zahteva
supružnika. 1103
(b) Nezaposlenost je pravni standard koji podrazumeva, sa jedne strane,
nepostojanje zaposlenja prema objektivnim i konkretnim prilikama u određenoj životnoj
sredini, a sa druge strane, odsustvo odgovarajućeg nastojanja poverioca izdržavanja da
dođe do zaposlenja. Jednostavno prijavljivanje agenciji za zapošljavanje nije dovoljno,
već se traži da je poverilac izdržavanja ostao nezaposlen uprkos svih pokušaja preduzetih
u tom cilju.1104
U pogledu vrste posla i uslova pod kojima bi neobezbeđeni poverilac izdržavanja
imao pravo da odbije ponuđeno zaposlenje postoji saglasnost u pravnoj literaturi i
sudskoj praksi da nije od odlučujuće važnosti kakvu radnu kvalifikaciju poseduje
supružnik poverilac izdržavanja. Ako, drugim rečima, nije u mogućnosti da sebi obezbedi
posao u struci za koju je osposobljen, trebalo bi da prihvati posao u srodnoj struci. U tom
slučaju moglo bi se, istina, govoriti o prekvalifikaciji, ali je to situacija u kojoj se mogu
naći i ostali građani zbog prirode svog posla. Mogućnost zaposlenja ne bi se, nadalje,
smela odnositi samo na postojanje redovnog radnog odnosa, nego i na radni odnos na
određeno vreme, odnosno na prihvatanje privremenih i povremenih poslova koje poznaje
zakonodavstvo o radnim odnosima. No, isto je tako jasno da se ne može zahtevati da
poverilac izdržavanja prihvati bilo kakav posao, daleko ispod svojih stručnih sposobnosti,
kao ni posao koji je štetan po zdravlje. Niko, naime, nije dužan da radi više, niti da radi
teže poslove nego što mu to dopušta zdravstveno stanje.
U oceni obaveze na promenu prebivališta radi sticanja zaposlenja sudska praksa
izjašnjava se tako da je nezaposleni supružnik dužan pokušati da se zaposli u mestu koje
se nalazi u bližoj, pa eventualno i u daljoj okolini mesta njegovog prebivališta. Jedini
uslov jeste da takva promena ne bude vezana sa naročito teškom promenom ostalih
životnih uslova.1105

1103
„Za nesposobnost za rad kao jednog od uvjeta koji mora ispunjavati nekrivi bračni drug da bi imao pravo zahtjevati
da mu se na teret drugog bračnog druga dosudi izvjestan iznos na ime izdržavanja, nije odlučno kad je ta nesposobnost
nastupila, pa ni onda kada je ona nastala još prije sklapanja braka.” Videti presudu Vrhovnog suda Hrvatske Gž.
2513/70 od 3. novembra 1970, Pregled sudske prakse, Prilog Naše zakonitosti, br. 2/1970, odluka br. 12.
1104
„Ne bi odgovaralo intenciji tretirane materijalno-pravne norme da pravo na izdržavanje ima onaj bračni drug koji je
nezaposlen, no neće da se potrudi na način koji je uobičajen da zaposlenje nađe.” Videti presudu Vrhovnog suda Srbije
Gž. 4214/70 od 20. novembra 1970, Zbornik sudske prakse, br. 4/1971, odluka br. 439.
1105
Tako, na primer, ne bi se smatralo zadovoljavajućim zaposlenjem ono koje bi značilo znatnije pogoršanje
stambenih prilika, jednako značajnih za egzistenciju neobezbeđenog bračnog druga. No, izvesnu težinu i u tom slučaju
imaju godine života osobe od koje se to traži: „Tužitejica je stara 32 godine, za rad sposobna, bez dece, pa prema tome
ima svojstva da svojim radom privređuje. Za prosuđivanje mogućnosti zaposlenja tužiteljice nije jedino odlučujuće što
ona nije našla zaposlenje na području svoga poslednjeg prebivališta, jer je njezina dužnost da se pobrine za zaposlenje i

305
 Posebnu kategoriju opravdano nezaposlenih lica čine žene u vreme dok su zauzete
odgajanjem maloletne dece. U tom slučaju, izgleda, najveće mogućnosti za pravilno
rešenje ovog pitanja pruža, opet, ustanova privremenog izdržavanja. Ženi se tako daje
prilika da, ne vodeći brigu o svojoj egzistenciji jedno vreme, podigne dete i potom se
orijentiše na traženje najpogodnijeg načina za sopstveno zaposlenje i sticanje finansijske
samostalnosti. 1106
Prema mišljenju jednog broja pravnih pisaca, pravo na supružansko izdržavanje
treba priznati naročito ženama koje su svoj radni i životni vek provele u vođenju
domaćičkih poslova. 1107 Moglo bi se reći da je, štaviše, situacija u kojoj se može naći
supruga-domaćica u poznijim godinama i bez ikakvih stručnih kvalifikacija nekada,
jednostavno, jedva podnošljiva. Od takve osobe ne može se zahtevati da svoju
egzistenciju obezbeđuje zasnivanjem radnog odnosa, bez ikakvih izgleda da ostvari staž
za sticanje penzije, čak i ukoliko je sposobna za rad i mogla bi da se zaposli. 1108
Najzad, u sudskoj praksi postavilo se i pitanje da li se može smatrati opravdano
nezaposlenom osoba koja se nalazi na školovanju. I pored izvesnog kolebanja sudova, 1109
čini se da je opravdano i potrebno dosuđivati izdržavanje u ovim slučajevima. Razume
se, pravno relevantno može biti jedino kontinuirano školovanje, imajući u vidu, sa druge
strane, da prolazni neuspesi i propusti ne bi smeli da budu uzrok za uskraćivanje prava
poveriocu izdržavanja. To znači da za konstituisanje obaveze izdržavanja ne bi bilo od
značaja samo ono školovanje koje je započeto jedino zbog toga da bi se na taj način
ostvarilo pravo na izdržavanje, odnosno koje je neredovno i bezuspešno u dužem
vremenskom periodu. U ostalim situacijama prihvatljivo je usvajanje tužbenog zahteva,
naročito zbog toga što supružnik koji se uspešno školuje time stiče kvalifikaciju pomoću

izvan toga područja.” Videti presudu Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 2092/57 od 19. decembra 1957, Naša zakonitost, br.
3–4/1958, odluka br. 38.
1106
Ovakav stav zauzima većina pravnih pisaca. Videti Stanković, 1960, str. 31, Gams, 1966, str. 147, Đurović, 1988,
str. 327, Alinčić i dr., 1994, str. 362. U sudskoj praksi mogu se, međutim, sresti različite odluke. Tako, Vrhovni sud
Hrvatske kaže u jednom slučaju: „Po tuženoj istaknuta okolnost da je kućnim poslovima oko čuvanja, odgoja i
uzdržavanja nejake djece (od 8 mjeseci) toliko vezana da sebi ne može naći uposlenje, nije se mogla uvažiti, s obzirom
na postojanje brojnih jaslica i obdaništa za djecu, pa je majci omogućeno da se i pored male djece uposli i na taj način
privređuje.” Videti presudu Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 563/47 od 13. juna 1947. Navedeno prema Prokop, 1960, str.
374.
Iz istog perioda, međutim, potiče i jedna odluka posve različite argumentacije: „Briga za djecu koja su povjerena
majčinom odgoju može prema okolnostima apsorbovati veći dio vremena, koje majci stoji na raspolaganju za vlastito
privređivanje, kao što je to in concreto, gdje je u pitanju dvoje djece od 6 i 9 godina, pa je stoga opravdan zahtjev žene
protiv muža za uzdržavanje, iako je žena za rad sposobna.” Videti presudu Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 827/47 od 23.
septembra 1947. Navedeno prema Prokop, 1960, str. 375.
1107
Tako Stanković, O., Naknada štete u obliku rente, Beograd, 1975, str. 73, D. B., O pravnoj i materijalnoj
nejednakosti razvednih žena-domaćica, Odvjetnik, br. 11/1953, str. 5.
1108
Stav domaćih sudova, kada je u pitanju pravo razvedene žene domaćice koja je posle dugogodišnjeg života u braku
primorana da traži izdržavanje od svog razvedenog supružnika, izražen je nastojanjima da se ovakvi slučajevi
kvalifikuju ne kao nezaposlenost, već kao nesposobnost za rad. Godine starosti se, pri tom, uzimaju kao apsolutni uzrok
nesposobnosti za rad. I pored mnogobrojnih inicijativa pokretanih za priznavanje radnog staža i prava na davanja iz
socijalnog osiguranja ženama koje su radile u domaćinstvu, na zakonodavnom planu u Srbiji nije se još uvek ništa
promenilo.
1109
„Studiranje ne znači zaposlenje u cilju obezbeđenja, te ako tužilja studira ona je neobezbeđeni bračni drug i ima
pravo na izdržavanje od tuženika u smislu čl. 13. Osnovnog zakona o braku.” Videti presudu Vrhovnog suda Srbije Gž.
3918/55 od 3. oktobra 1955. godine. Suprotno: „U smislu čl. 13. i 70. Osnovnog zakona o braku dužan je jedan bračni
drug doprinositi za uzdržavanje drugoga, ali ne i sredstvima za školovanje.” Videti rešenje Vrhovnog suda Hrvatske
Gž. 166/53 od 7. marta 1953. godine. Obe odluke navedene prema Prokop, 1959, str. 73.

306
koje će sebi moći da obezbedi egzistenciju u dogledno vreme. Supružnik na školovanju
mogao bi se, dakle, smatrati privremeno nezaposlenim licem kome se, ukoliko su
ispunjeni i ostali zakonski uslovi, priznaje pravo na izdržavanje. Izdržavanje dosuđeno na
određeno vreme i u ovoj situaciji predstavlja najpogodniji način za uspešno i trajno
rešavanje problema izdržavanja neobezbeđenih osoba.

(B) Subjektivna pretpostavka

Sticanje prava na izdržavanje uslovljeno je u našem pozitivnom pravu i jednom
subjektivnom pretpostavkom na strani supružnika poverioca izdržavanja. Naime,
supružnik nema pravo na izdržavanje ako bi prihvatanje njegovog zahteva predstavljalo
očiglednu nepravdu za drugog supružnika. 1110 Sud, dakle, ima priliku da u svakom
pojedinom slučaju, te ceneći sve relevantne okolnosti, donese odluku o tome da li, uprkos
postojanju objektivnih pretpostavki za izdržavanje, ipak treba odbiti tužbeni zahtev
supružnika ako bi njegovo usvajanje ugrozilo načelo pravičnosti u njihovim međusobnim
odnosima.
Očigledna nepravda. Pojam očigledne nepravde jeste tipičan pravni standard. 1111
On najčešće označava skup okolnosti čijom ocenom se dolazi do zaključka da bi bilo
povređeno načelo pravičnosti ako bi se pravo na izdržavanje priznalo supružniku koji,
inače, ispunjava sve zakonske pretpostavke za izdržavanje. To mogu biti vrlo različite
okolnosti, kako one u kojima nema nikakvog skrivljenog postupka jednog ili drugog
supružnika (na primer, ako je brak kratko trajao, ako su supružnici dugo vodili odvojen
život, ako zajednica života nije ni uspostavljena, ako sklapanjem braka supružnik nije
došao u lošiju materijalnu situaciju itd.), tako i one koje pokazuju da se supružnik
poverilac izdržavanja više ili manje ogrešio o neku bračnu dužnost (grubo se ili nedolično
ponašao tokom trajanja braka odnosno zlonamerno je ili bez opravdanog razloga napustio
drugog supružnika, nije se uopšte starao o deci tokom trajanja braka, nije učestvovao u
podeli poslova u domaćinstvu, već se isključivo bavio svojom karijerom i zaradom, odao
se alkoholizmu ili narkomaniji itd.).
Prilikom izrade novog Porodičnog zakona Srbije, međutim, ocenjeno je da ne bi
bilo u skladu sa duhom našeg prava, koje je u potpunosti napustilo institut krivice u
međusobnim odnosima supružnika, zadržavati skrivljene uslove u normiranju zakonske

Videti čl. 151. st. 3. Porodičnog zakona.

1111
Okružni sud u Zagrebu u jednoj odluci ga je ovako protumačio: „Ocijenjeno je da zahtjev bračnog druga za
uzdržavanje predstavlja očitu nepravdu za drugoga bračnog druga kada je brak trajao nepune dvije godine i kada onaj
bračni drug koji uzdržavanje traži zaključenjem braka nije došao u nepovoljniju ekonomsku situaciju od one u kojoj se
nalazio prije zaključenja braka.” Videti presudu Okružnog suda u Zagrebu P. 654/77 od 21. marta 1978, potvrđenu
presudom Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 1150/80 od 15. oktobra 1980, Pregled sudske prakse, Prilog Naše zakonitosti,
br. 18/1980, odluka br. 104. Suprotno se izjasnio jedan drugi sud, ukazujući na delikatnost ovakve procene: „Supruga
koja je u bračnoj zajednici sa mužem živila svega oko dva mjeseca, ne gubi pravo na supružansko izdržavanje samo
zbog relativno kratkog trajanja bračne zajednice, ako se iz drugih okolnosti (trudnoća i rađanje djeteta i sl.), može
zaključiti da je dovedena u teži materijalni položaj od onoga u kome se nalazila prije stupanja u brak.” Videti presudu
Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine Rev. 108/82 od 9. juna 1982. Navedeno prema Draškić, 1989, odluka br. 502. U
jednoj drugoj prilici značenje ovog istog pojma određeno je na sledeći način:
„Očitom nepravdom smatra se to što bi jedan bračni drug bio obavezan da uzdržava drugog bračnog druga koji je
duševni bolesnik, ako je njihova bračna zajednica trajala samo kratko vrijeme a bolesnoga bračnog druga mogu
uzdržavati njegovi roditelji.” Videti odluku Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 929/79 od 19. aprila 1979, Pregled sudske
prakse, Prilog Naše zakonitosti, br. 16/1979, odluka br. 17.

307
alimentacije supružnika. Zbog toga su svi eventualni nesavesni postupci jednog
supružnika sankcionisani samo širokim pravnim standardom „očigledne nepravde”. 1112

Grubo ponašanje. Ovaj pravni standard označava takvo ponašanje koje u većoj meri vređa fizički i
psihički integritet drugog supružnika. To je, dakle, ponašanje koje kvalifikuju postupci kojima se u
međusobnom odnosu supružnika jedan od njih vređa, omalovažava, ponižava, zapostavlja ili fizički
zlostavlja .
Nedolično ponašanje. Nedolično ponašanje obuhvata postupke supružnika koji su upućeni prema
spoljnoj sredini, a suprotni su pravilima morala, te time nanose štetu ugledu drugog supružnika (kockanje,
prosjačenje, besposličenje, prostitucija, zanemarivanje obaveza prema porodici itd.).
Zlonamerno napuštanje. Zlonamerno napuštanje postoji u onim slučajevima kada supružnik
napuštanjem želi da nanese moralnu štetu, da ponizi ili uvredi drugog supružnika, ispoljavajući krajnju
bezobzirnost u svojim postupcima.
Neopravdano napuštanje. Ukoliko je jedan supružnik napustio svog supružnika bez zle namere, ali
i bez opravdanih razloga u odnosu na ponašanje drugog supružnika (na primer, zbog želje da promeni način
života, radi vanbračne veze sa drugom osobom itd.), onda ga takav postupak može sprečiti da ostvari pravo
na izdržavanje. 1113

(2) Pretpostavka koja se odnosi na dužnika izdržavanja

Konstituisanje obligacije izdržavanja između supružnika uslovljeno je ispunjenjem
još jedne pretpostavke, i to na strani dužnika izdržavanja. Ona se određuje kroz pojam
dužnikovih mogućnosti za davanje izdržavanja.
Mogućnosti. Postojanje mogućnosti za davanje izdržavanja znači da je dužnik u
stanju da iz sopstvenih prihoda ili imovine podmiruje potrebe za izdržavanjem svog
supružnika, a da time ne ugrožava u bitnoj meri zadovoljenje sopstvenih potreba ili
potreba lica koja je već dužan izdržavati po zakonu. Drugim rečima, ovu pretpostavku
treba tumačiti u tom smislu da je moguće da obaveza izdržavanja supružnika ne bude
ustanovljena zbog toga što su materijalne mogućnosti dužnika za davanje izdržavanja
upravo ravne nuli.1114

1112
Najveći broj evropskih zakonodavstava, takođe, prihvata da nema nikakvog opravdanja da se krivica učini jednim
od preduslova za sticanje prava na izdržavanje te da jasan trend širom Evrope nalaže da se gotovo potpuno odustane od
krivice. Videti opširnije Principles of European Family Law, 2004, str. 83.
1113
U nemačkom pravu, na primer, žena koja je napustila muža nema pravo na izdržavanje ukoliko bi njen zahtev bio
ocenjen kao veoma nepravičan. Videti par. 1579. Nemačkog građanskog zakonika, koji je izmenjen 1986. godine.
Raniji tekst ove odredbe poznavao je mogućnost da se žena ekskulpira na osnovu činjenice da je njoj povereno
zajedničko dete. Inače, u javnosti je ovakva izmena zakonodavstva dočekana žestokim protivljenjem, naročito od strane
ženskih organizacija koje su je ocenile kao pokušaj pretežno muškog Parlamenta da kazni odbegle supruge. Videti
Family Law, 1995, str. 182.
1114
Takve su situacije, istina, prilično retke u životu, ali postojanje sudskih odluka nedvosmisleno pokazuje da su, ipak,
moguće: „I teoretski i praktično mogućnosti za davanje izdržavanja mogu biti upravo ravne nuli. To će biti slučaj kada
je taj bračni drug nezaposlen, nesposoban za privređivanje i bez imovine. Zato sporni uslov ne treba shvatiti u tom
smislu da je merodavan samo za visinu, a ne i za nastajanje samog prava na alimentaciju. Naprotiv, upravo iz spornog
uslova proizlazi logičan zaključak, da pravo na izdržavanje razvedenog, nevinog bračnog druga nije apsolutnog
karaktera, već da postoji, ukoliko postoji, mogućnost da bračni drug od koga se zahteva izdržavanje to izdržavanje daje.
Pod tom mogućnošću ne treba shvatiti bilo kakvu mogućnost, već mogućnost koja po oceni svih okolnosti svakog
pojedinog slučaja daje osnova za pozitivan zaključak u tom pravcu.” Videti presudu Vrhovnog suda Jugoslavije Rev.
309/69 od 13. novembra 1969, Zbornik sudske prakse, br. 1/1969, odluka br. 30. U istom smislu i presuda Saveznog
vrhovnog suda Gz. 74/54 od 19. juna 1954, Zbirka odluka vrhovnih sudova donetih u krivičnom i građanskom sudskom
postupku 1953–1955, Beograd, 1957, odluka br. 297.

308
 Osim opšte formule o obavezi dužnika da daje izdržavanje „srazmerno svojim
mogućnostima”, 1115 novi Porodični zakon Srbije sadrži i preciznije uputstvo o načinu na
koji će sudovi procenjivati imovinske prilike eventualnog davaoca izdržavanja. Prema toj
odredbi, predmet ocene mogućnosti davaoca izdržavanja jesu njegova celokupna imovina
i svi njegovi prihodi, a to znači i mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, ali i njegove
lične potrebe, njegove obaveze da izdržava druga lica itd. 1116 Prema opštem mišljenju,
međutim, isto kao i u slučaju procene potreba primaoca izdržavanja, od važnosti su samo
prihodi koje imovina daje u novcu ili u naturalnoj vrednosti. Uzimaće se u obzir, dalje,
samo oni prihodi od imovine koji su stalni, dok će povremeni ili slučajni prihodi biti
kalkulisani jedino ako su veće vrednosti, te u znatnoj meri poboljšavaju materijalni
položaj lica od koga se traži izdržavanje.
U pogledu mogućnosti dužnika izdržavanja da stiče zaradu, u obzir dolaze svi
prihodi u vezi sa radom koji su trajni, pa čak i samo potencijalno ostvarivi prihodi koje je
dužnik zlonamerno propustio da stekne.1117 Razume se, u tom slučaju obavezivanje
dužnika prema onome što bi mogao steći, zahteva od suda osetljivu procenu, kako ne bi
bila povređena sloboda dužnikove ličnosti. Ne bi se, dabome, smelo dogoditi da
obavezivanje na plaćanje izdržavanja postane sredstvo zloupotrebe. Opreznost nalaže da
sudovi kalkulišu eventualne prihode dužnika izdržavanja u budućnosti samo kada se
zaista čini opravdanim, odnosno kada se iz postupaka obavezanog lica sa sigurnošću
može zaključiti o nastojanjima da se izbegne obaveza.
Najzad, kada utvrdi sve elemente koji ukazuju na materijalne mogućnosti dužnika
izdržavanja, sud će uvažiti one troškove koje obavezano lice ima za podmirenje
sopstvenih potreba i eventualno za podmirenje potreba drugih lica prema kojima je,
takođe, konstituisana obligacija izdržavanja. Obaveze koje dužnik izdržavanja ima prema
drugim licima mogu biti tako velike da preostala materijalna sredstva ne dozvoljavaju da
se zasnuje nova obaveza izdržavanja. U tom slučaju, tužbeni zahtev će biti odbijen, sa
obrazloženjem da supružnik nema materijalnih mogućnosti za davanje izdržavanja
drugom supružniku.1118 Može se, međutim, dogoditi da je već utvrđeno pravo na
1115
Videti čl. 151. st. 1. in fine Porodičnog zakona. I sudska praksa nedvosmisleno se izjašnjava u tom pravcu kada je u
pitanju supružnik: „Pravo razvedenog bračnog druga da zahteva izdržavanje može postojati samo ukoliko protivna
strana ima mogućnosti da izdržavanje daje.” Videti rešenje Vrhovnog suda Jugoslavije Rev. 309/69 od 15. marta 1969,
Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1970, knjiga 15, sveska 1, odluka br. 19. U istom smislu je i jedna odluka Saveznog
vrhovnog suda: „Obaveza izdržavanja razvedenog bračnog druga po čl. 70. Osnovnog zakona o braku nije apsolutnog
karaktera. Ona postoji ukoliko postoji mogućnost da bračni drug za koga se izdržavanje zahteva to izdržavanje daje.
Preko granica takve mogućnosti obaveza ne postoji.” Videti presudu Saveznog vrhovnog suda Rev. 61/60 od 28. maja
1960, Bilten Saveznog vrhovnog suda, br. 4/1960, odluka br. 9. Isto i Vrhovni sud Srbije:
„Razvedeni bračni drug se može obavezati da plaća izdržavanje drugom razvedenom bračnom dugu srazmerno svojim
imovinskim mogućnostima. Takva obaveza utvrđuje se samo kada postoje imovinske mogućnosti obveznika
izdržavanja, jer bi u protivnom takva obaveza bila nepravedna i neizvršiva, tim pre, ako i razvedeni bračni drug od
koga se traži izdržavanje i sam nije materijalno obezbeđen.” Videti odluku Vrhovnog suda Srbije Gž. 691/84, Zbirka
sudskih odluka iz oblasti građanskog prava 1973–1986, Beograd, 1986, odluka br. 967.
1116
Videti čl. 160. st. 3. Porodičnog zakona.
1117
To je i sudsko stanovište: „Mogućnost izdržavanja treba cijeniti prema mogućnostima prihoda, a ne samo prema
stvarnim prihodima, pošto bi u protivnom dužnik mogao, radeći samo da zaradi koliko njemu treba, izbeći plaćanje
uzdržavanja.” Videti rešenje Okružnog suda u Bjelovaru Gž. 221/54, Odvjetnik, br. 5–6/1955, str. 23. U istom smislu i
presuda Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine Gž. 571/54, Pravni život, br. 9–10/1955, str. 61.
1118
„Sud je našao da tuženi nije u mogućnosti da plaća bilo koji iznos na ime izdržavanja tužilje, s obzirom da mu po
odbitku obaveze izdržavanja mal. S. ostaje za izdržavanje njega i preostala četiri člana porodičnog domaćinstva svega
2.730 dinara ili 550 dinara po članu domaćinstva mesečno.” Videti presudu Okružnog suda u Beogradu P. 4694/ 76–78
od 13. aprila 1978. Iz arhive suda.

309
izdržavanje više lica prema istom dužniku. U tom slučaju, ako ukupan iznos njihovih
potraživanja prelazi deo zarade koji može biti predmet izvršenja, izvršenje će se odrediti i
sprovesti srazmerno visini potraživanja svih poverilaca. 1119

2. Izdržavanje posle prestanka braka

(1) Izdržavanje posle razvoda braka

Priroda i pravni osnov supružanskog izdržavanja za vreme trajanja braka nisu
predmet spora u pravnoj teoriji, pošto obaveza međusobnog izdržavanja supružnika
predstavlja jednu od osnovnih bračnih dužnosti. Ono oko čega se, međutim, pravni pisci
spore već godinama, jeste pitanje pravne prirode i osnova sticanja prava na izdržavanje
od razvedenog supružnika. Različita shvatanja koja su izlagana o ovom pitanju mogla bi
se, sumarno, predstaviti kao alimentaciona teorija, odštetna teorija i mešovita teorija.
Alimentaciona teorija zasniva se na stavu da je izdržavanje razvedenih supružnika
produžetak dužnosti pomoći jednog supružnika drugom supružniku, koja nadživljava brak i
funkcioniše nezavisno od toga koji je od supružnika kriv za razvod braka. Izdržavanje je, drugim
rečima, produženo delovanje jedne od bračnih dužnosti u korist finansijski slabijeg, a na teret
ekonomski jačeg supružnika, na temelju potrebe za izdržavanjem koja je uslovljena ranijim
postojanjem braka. 1120
Odštetna teorija zastupa shvatanje da se obaveza izdržavanja ne može shvatiti kao
produžetak dužnosti pomoći nastale povodom braka, budući da je brak kao pravni osnov prestao da
proizvodi pravna dejstva. Naprotiv, osnov izdržavanja nalazi se u opštim pravilima o odgovornosti
za štetu, te se izdržavanje dosuđuje nevinom supružniku na ime naknade štete za gubitak izdržavanja
koje je dobijao u braku. Prema ovom stanovištu, dakle, osnov izdržavanja nije u braku, nego u
razvodu braka. 1121
Najzad, mešovita teorija (ili teorija „alimentacione odštete”) predstavlja kombinaciju
dveju prethodno pomenutih teorija. Prema pristalicama ovog shvatanja izdržavanje razvedenog
supružnika je, sa jedne strane, posledica obaveze nastale u toku braka koja ne pogađa nevinog, već
samo krivog supružnika, što znači da, sa druge strane, ima osnov i u naknadi štete koju je dužan da
nadoknadi onaj bračni drug čijom je krivicom došlo do razvoda braka. Drugim rečima, krivi
supružnik nije obavezan da nadoknadi svu štetu koja je pričinjena drugom supružniku, već samo onu
štetu koja je rezultat prestanka dužnosti pomoći. 1122
U pravnoj teoriji se, međutim, govori i o potrebi jasnog i čvrstog razgraničenja
porodične i društvene solidarnosti u pitanjima izdržavanja uopšte, a posebno u pitanjima izdržavanja
utemeljenog na pravnoj vezi koja više ne postoji (razvedeni brak, prekinuta vanbračna zajednica,
prestalo roditeljsko pravo itd.). Ističe se da bi, pri tom, idealni model bio onaj koji bi istovremeno
zadovoljavao kriterijum potreba poverioca izdržavanja i međusobne nezavisnosti poverioca i
dužnika, na taj način što bi brigu o zadovoljavanju materijalno neosiguranih osoba preuzelo društvo.
Takvo rešenje pretpostavlja, razume se, da je društvo dovoljno bogato da obavezu izdržavanja

1119
Videti čl. 177. st. 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
1120
Ova teorija nastala je još početkom 19. veka u francuskoj doktrini i može se reći da danas preovlađuje u uporednom
pravu. Videti opširnije Borricand, J., Les effets du mariage aprés sa dissolution, Paris, 1960, str. 122–129, Holzhauer,
H., Die Neuregelung des Unterhalts Geschiedener, Juristenzeitung, 1977, No. 3, str. 73–78, Prokop, 1960, str. 364. Za
shvatanje da je izdržavanje posle razvoda braka izraz produžene bračne solidarnosti koja ima svoj izvor u braku, ali je i
modifikovana u odnosu na izdržavanja za vreme trajanja braka, videti Bubić, 1982–1983, str. 145.
1121
Tako Konstantinović, 1956, str. 477, Begović, 1957, str. 113.
1122
Videti Carbonnier, 1975, str. 437–438. U našem pravu ovu teoriju zastupao je Gams, 1966, str. 150.

310
 preuzme na sebe, bez mogućnosti regresnog namirenja prema onome na koga ukazuje porodična
solidarnost. 1123

(A) Pretpostavke za izdržavanje

Pretpostavke za sticanje prava na izdržavanje posle razvoda braka ne razlikuju se ni
u čemu od takvih istih pretpostavki koje su potrebne za konstituisanje prava na
izdržavanje za vreme trajanja braka, bez obzira na to da li se radi o poveriocu ili o
dužniku izdržavanja. Prema tome, sve što je rečeno u pogledu nedostatka sredstava za
izdržavanje, nesposobnosti za rad i nezaposlenosti, kao pretpostavkama na strani
supružnika poverioca izdržavanja, odnosno sve što je rečeno o mogućnostima, kao
pretpostavki koja se odnosi na dužnika izdržavanja, vredi mutatis mutandis i za obavezu
izdržavanja supružnika posle razvoda braka. 1124 Najzad, za tumačenje pravnog standarda
očigledne nepravde, takođe, vredi sve ono što je rečeno u vezi sa izdržavanjem tokom
trajanja braka.
(B) Zahtev za izdržavanje
Pravilo je da supružnik ostvaruje pravo na izdržavanje u postupku za razvod ili
poništenje braka, što znači da ima pravo da postavi zahtev za izdržavanje najkasnije do
zaključenja glavne rasprave u bračnom sporu. Izuzetno, supružnik može i u odvojenoj
parnici postaviti alimentacioni zahtev, ali samo pod sledećim kumulativnim uslovima: (1)
da su uslovi od kojih zavisi pravo na izdržavanje postojali u vreme prestanka braka i da
još uvek postoje u vreme zaključenja glavne rasprave u parnici za izdržavanje, (2) da je
zahtev postavljen u zakonski predviđenom roku koji iznosi godinu dana od dana
pravnosnažnosti presude o razvodu braka i (3) da poverilac izdržavanja dokaže postojanje
opravdanih razloga što takav zahtev nije postavio u bračnom sporu.1125 U istom ovom
roku sudsku zaštitu prava na izdržavanje može ostvariti i onaj supružnik koji je
izdržavanje primao po osnovu vansudskog sporazuma sa drugim supružnikom, ili tako
što ga je razvedeni supružnik faktički izdržavao (plaćanjem u novcu, ostavljajući mu na
korišćenje svoju imovinu itd). Rok u tom slučaju počinje da teče od dana kada je učinjeno
poslednje faktičko davanje na ime izdržavanja. 1126

1123
Videti opširnije Alinčić i dr., 1994, str. 368.
1124
Odredba čl. 289. ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima predviđala je da sud može, bez obzira na
postojanje objektivnih činjeničnih pretpostavki za izdržavanje razvedenog supružnika, odbiti zahtev za izdržavanje ako
je zajednica života bračnih drugova trajno prestala i ako su bračni drugovi dugi niz godina bili upućeni da potpuno
samostalno obezbeđuju sredstva za izdržavanje. Ovakva odredba ocenjena je kao, u suštini, nepotrebna, jer je sud u
opisanoj situaciji lako mogao da odbije zahtev za izdržavanje pozivanjem na pravni standard „očigledne nepravde”, ali
je bila i štetna, jer je unosila konfuziju u hipotezi da supružnik postavlja zahtev za izdržavanje posle izvesnog vremena
materijalne samostalnosti i nezavisnosti, koju je izgubio neposredno pre razvoda braka. Videti opširnije Draškić, 1986,
str. 20–24. Isto i Gams, 1966, str. 147.
1125
Videti čl. 279. st. 2-3. Porodičnog zakona. Pojam „opravdanih razloga” različito se tumači u sudskoj praksi i
pravnoj teoriji, ali najčešće se kao opravdani razlozi kvalifikuju neznanje, pogrešno verovanje supružnika potencijalnog
poverioca izdržavanja da će – ne iznoseći alimentacioni zahtev u bračnom sporu – povećati izglede da ne dođe do
razvoda braka, zabluda u koju je doveden budući poverilac izdržavanja prevarnim obećanjima suprotne strane itd.
Opširnije o argumentima u prilog i protiv prava na ostvarivanje izdržavanja u odvojenoj parnici videti Draškić, 1986,
str. 60–67.
1126
Videti čl. 279. st. 4. Porodičnog zakona Treba, međutim, skrenuti pažnju na to da pravila postupka u bračnom
sporu više ne nalažu da se okolnosti koje isključuju pravo supružnika na izdržavanje ističu samo u sporu za razvod ili
poništenje braka, kao što je to činio čl. 363. ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima. Potencijalni dužnik
izdržavanja dolazio je tako u opasnost da izgubi mogućnost da se odbrani od neopravdanog tužbenog zahteva svog
ranijeg supružnika, ukoliko nije zahtevao da se činjenice koje onemogućavaju konstituisanje obligacije izdržavanja

311
 Supružnik poverilac izdržavanja može, dakle, ostvariti alimentacioni zahtev samo
ako su činjenične pretpostavke od kojih zavisi njegovo pravo nastale u vreme pre razvoda
braka. Suprotno rešenje ne bi imalo racionalnog opravdanja, jer se obligacija izdržavanja
u bračnom pravu zasniva, između ostalog, i na činjenici postojanja braka. Stoga, ukoliko
su pretpostavke od kojih zavisi pravo na izdržavanje nastale nakon što je brak razveden,
nema više nikakvog pravnog osnova za konstituisanje zakonske alimentacije.

(C) Trajanje izdržavanja

Izdržavanje supružnika može trajati određeno ili neodređeno vreme, ali izdržavanje
supružnika po prestanku braka ne može trajati duže od 5 godina. Samo izuzetno,
izdržavanje se može produžiti i posle isteka ovog roka ako naročito opravdani razlozi
sprečavaju supružnika poverioca izdržavanja da radi. 1127
Na određeno vreme se dosuđuje izdržavanje supružniku koji je u mogućnosti da u
dogledno vreme na drugi način obezbedi sredstva za egzistenciju. Na taj način,
izdržavanje dobija karakter privremene pomoći bračnom drugu, dok se ne osposobi za
samostalno privređivanje ili dok ne konsoliduje svoje imovinske prilike (na primer, dok
ne završi školu, dok se ne prekvalifikuje, dok se žena ne porodi ili ne odgaji dete itd.).
Vreme trajanja izdržavanja nije određeno u zakonu, što znači da će ga odrediti sud u
zavisnosti od konkretnih okolnosti svakog pojedinog slučaja, ali izdržavanje nakon
prestanka braka ne može trajati duže od 5 godina. No, prilikom određivanja izdržavanja
na određeno vreme mora se učiniti barem verovatnom pretpostavka da će poverilac
izdržavanja, po proteku vremena za koje mu je dosuđena alimentacija, biti u mogućnosti
da svoju egzistenciju obezbeđuje samostalno. Neobezbeđenost poverioca izdržavanja
kvalifikuje se, stoga, kao prolazno i privremeno stanje, zbog čega i izdržavanje gubi svoja
redovna obeležja.
Smisao i opravdanje ove odredbe treba tražiti u činjenici da neobezbeđenost
supružnika, u velikom broju slučajeva, nije definitivna u vreme kada se postavlja zahtev
za izdržavanje. U periodu prilagođavanja novonastalim prilikama po prestanku
zajedničkog života supružnik je na taj način materijalno obezbeđen, ali je istovremeno i
stimulisan da se u što kraćem roku pobrine za obezbeđenje sopstvenih prihoda. Osim
toga, ovakvo rešenje izvanredno odgovara nekim situacijama koje potencijalno mogu biti
dosta česte u praksi i za koje je potrebna velika fleksibilnost primenjivača prava, kao što
je, recimo, zahtev za izdržavanje koji bi prema svom suprugu postavila žena koja studira
ili majka tek rođenog deteta. Priznanje prava na izdržavanje do završetka redovnog
školovanja ili do momenta kada briga o detetu neće biti prepreka za zapošljavanje,
predstavlja sigurno najpogodniji način razrešavanja ovako spornih situacija, a izdržavanje

utvrde, opreza radi, pre zaključenja glavne rasprave u sporu za razvod odnosno poništenje braka. Sada, naprotiv, nigde
nije rečeno da se o okolnostima zbog kojih sud može odbiti zahtev za izdržavanje ne može raspravljati u odvojenoj
parnici niti to proizlazi iz opštih pravila postupka u bračnim sporovima. Na osnovu istog činjeničnog stanja može se, u
smislu opštih pravila o res iudicata, postaviti više sukcesivnih tužbenih zahteva, budući da je pravnom snagom presude
obuhvaćena samo odluka o tužbenom zahtevu. Ovo rešenje ne ide u korist načela procesne ekonomije, ali je zato bolje i
potpunije sa stanovišta načela materijalne istine.
1127
Videti čl. 163. Porodičnog zakona. U nekim stranim pravima izdržavanje se razvedenom bračnom drugu može
dosuditi, takođe, samo na određeno vreme. Tako, na primer, izdržavanje ne može trajati duže od 5 godina u
makedonskom pravu, a u sudskoj praksi Danske izdržavanje se dosuđuje najduže za vreme od 10 godina, dok je
doživotno izdržavanje poznato samo pod posebnim okolnostima. Videti čl. 189. st. 1. makedonskog Zakona o porodici.
Videti i Family Law, 1995, str. 48.

312
dobija karakter privremene pomoći na putu osamostaljivanja i podsticanja sopstvenih
mogućnosti poverioca izdržavanja.
Ograničavanje maksimalnog trajanja izdržavanja posle prestanka braka na 5 godina
opravdava se potrebom da, sa druge strane, budu zaštićeni i legitimni interesi dužnika
izdržavanja. Smatra se, naime, nepravičnim da obavezom plaćanja izdržavanja bude
trajno opterećen supružnik koji je u braku sa poveriocem izdržavanja, doduše, proveo
izvesno vreme, ali ih više ne vezuje nikakav pravni odnos. Logično je, stoga, da poverilac
izdržavanja u dogledno vreme nakon prestanka braka treba da bude slobodan da
organizuje svoj život i planira svoje obaveze, a da drugi supružnik mora da se potrudi da
za to vreme svoju egzistenciju obezbedi na drugi način. Razume se, ako su prilike takve
da je supružnik poverilac izdržavanja iz naročito opravdanih razloga i posle 5 godina
sprečen da radi (na primer, teško je bolestan, prilike na tržištu rada su takve da nikako ne
može da se zaposli itd.), sud može obavezu izdržavanja i produžiti na određeno ili
neodređeno vreme. Opšta pravila tumačenja nalažu da se tužba za produženje izdržavanja
mora podneti do isteka vremena za koje je izdržavanje dosuđeno.
Na neodređeno vreme dosuđuje se, po pravilu, izdržavanje u toku trajanja braka, ali
je dopušteno da sud donese odluku o izdržavanju na neodređeno vreme i nakon prestanka
braka, ali dužnik izdržavanja nakon 5 godina može tražiti prestanak supružanskog
izdržavanja, osim ako nisu u pitanju izuzetni i naročito opravdani razlozi koji nalažu da
se izdržavanje produži i posle ovog roka. Inače, pravo na izdržavanje, u okviru ovog
roka, traje sve dok postoje pretpostavke od kojih zavisi konstituisanje prava, odnosno dok
ne nastupi neka okolnost koja utiče na gubitak prava na izdržavanje razvedenog
supružnika.

(D) Prestanak izdržavanja

Pravo na izdržavanje razvedenog supružnika može da prestane kada prestanu
pretpostavke od kojih zavisi konstituisanje prava na izdržavanje (kada poverilac
izdržavanja stekne dovoljno sredstava za izdržavanje, odnosno kada dužnik izdržavanja
izgubi mogućnost za davanje izdržavanja ili davanje izdržavanja za njega postane
očigledno nepravično). Izdržavanje, međutim, uvek prestaje u sledećim slučajevima: (1)
kada istekne vreme za koje je izdržavanje dosuđeno, ako je dosuđeno na određeno vreme,
(2) smrću poverioca ili dužnika izdržavanja, kao posledica nenasledivosti obligacije
izdržavanja (3) kada poverilac izdržavanja sklopi novi brak i (4) kada poverilac
izdržavanja zasnuje vanbračnu zajednicu. Najzad, supružnik čije je pravo na izdržavanje
jednom prestalo ne može ponovo zahtevati pravo na izdržavanje od istog supružnika. 1128
(2) Izdržavanje posle poništenja braka
Supružnik čiji je brak poništen stiče pravo na izdržavanje pod potpuno jednakim
pretpostavkama kao i onaj supružnik čiji je brak razveden. Odstupanje je zabeleženo
samo u tom smislu da supružnik poverilac izdržavanja može biti osoba koja je, pored

1128
Videti čl. 167. Porodičnog zakona. Sudska praksa takođe se izjašnjavala da se jednom prestalo izdržavanje ne može
ponovo konstituisati: „Razvedeni bračni drug čije je pravo na izdržavanje prestalo ne može ponovo tražiti izdržavanje.”
Videti odluku Vrhovnog suda Srbije Rev. 109/85 od 4. februara 1985. Navedeno prema Draškić, 1989, odluka br. 524.
„Jednom izgubljeno pravo na izdržavanje razvedenog bračnog druga ne može ponovo oživeti, bez obzira na važnost,
trajanje itd. razloga zbog kojih je prestalo.” Videti presudu Vrhovnog suda Slovenije II Ips. 193/84 od 21. juna 1984,
Poročilo o sodni praksi Vrhovnega sodišča Slovenije, br. 2/1984, str. 16.

313
toga što ispunjava sve uslove za izdržavanje kao i razvedeni bračni drug, uz to bila i
savesna, što znači da u vreme sklapanja braka nije znala za uzrok ništavosti odnosno
rušljivosti braka.1129

Odeljak 3.
IZDRŽAVANJE IZMEĐU VANBRAČNIH PARTNERA
Uporedno pravo. U uporednom pravu retko se sreću odredbe o izdržavanju vanbračnog
partnera. Tako, pravo na izdržavanje vanbračnom partneru priznato je, na primer, pod potpuno
jednakim uslovima kao i supružniku u slovenačkom pravu. U makedonskom pravu pravo na
alimentaciju postoji pod uslovom da je vanbračna zajednica trajala najmanje jednu godinu, a u
hrvatskom pravu pod uslovom da je vanbračna zajednica trajala najmanje 3 godine, ili kraće ako je
u njoj rođeno zajedničko dete, da nijedan od partnera ne živi u braku, da je vanbračna zajednica
prestala i da vanbračni partner ispunjava pretpostavke za izdržavanje koje su predviđene i za
supružnika. Izdržavanje vanbračnoj ženi priznaje i pravo australijske države Tasmanije još od
1837. godine, ako je vanbračna zajednica trajala najmanje godinu dana, ako je u njoj rođeno
zajedničko dete i ako je žena bila napuštena i ostavljena bez nužnih sredstava za život. Kanadska
provincija Ontario predviđa pravo na alimentaciju pod uslovom da je vanbračna zajednica trajala
najmanje 5 godina, odnosno godinu dana ukoliko je u njoj rođeno zajedničko dete, a provincija
Manitoba pod uslovom da je u vanbračnoj zajednici rođeno dete, bez obzira koliko je trajala. Neke
zemlje Srednje i Južne Amerike, takođe, priznaju pravo na izdržavanje ako je vanbračna zajednica
trajala najmanje 10 godina (Panama), 3 godine (Gvatemala), 2 godine (Bolivija), odnosno bez
obzira na dužinu trajanja zajedničkog života, ako između osoba koje žive u vanbračnoj zajednici
nema bračnih smetnji (Kuba).

(A) Pretpostavke za izdržavanje

Zakonska mogućnost zasnivanja obligacije izdržavanja između vanbračnih partnera
u našem pravu uređena je tako da se pretpostavke od kojih zavisi sticanje prava na
alimentaciju – kako one koje se odnose na poverioca, tako i ona koja se odnosi na
dužnika izdržavanja – ne razlikuju ni u čemu od pretpostavki od kojih zavisi
konstituisanje obligacije izdržavanja između supružnika. To znači da pravo na
alimentaciju može ostvariti samo onaj vanbračni partner koji nema dovoljno sredstava za
izdržavanje, nesposoban je za rad ili je nezaposlen, a drugi vanbračni partner ima
mogućnosti da mu daje izdržavanje. U svemu ostalom, na izdržavanje vanbračnih
partnera shodno se primenjuju zakonske odredbe o izdržavanju supružnika. 1130

1129
Videti čl. 151. st. 2. Porodičnog zakona. Ova okolnost je, međutim, ispravno u sudskoj praksi bila tumačena i
pomoću pravnog standarda očigledne nepravde: „Kad je bračni drug u vrijeme sklapanja braka znao da boluje od teške
duševne bolesti, ali o tome nije obavijestio svoga bračnog druga, te kad je upravo zbog te duševne bolesti brak
poništen, tada bi prihvaćanjem alimentacionog zahtjeva toga bračnog druga u odnosu na drugoga predstavljalo očitu
nepravdu.” Videti odluku Vrhovnog suda Hrvatske Rev. 1507/81 od 23. septembra 1981, Pregled sudske prakse, Prilog
Naše zakonitosti, br. 20, odluka br. 92.
1130
Videti čl. 152. Porodičnog zakona. To, između ostalog, znači da će pravo na izdržavanje može da ostvari vanbračni
partner i za vreme trajanja vanbračne zajednice. Suprotno je predviđao čl. 293. st. 1. ranijeg Zakona o braku i
porodičnim odnosima. Ovakvo pravilo proisticalo je iz pretpostavke da se saglasnost vanbračnih partnera o
međusobnom pomaganju i podmirivanju osnovnih životnih potreba uzimala kao jedna od komponenti za procenu da se
radi o stvarnoj i potpunoj zajednici života dve osobe, koja se uopšte mogla okarakterisati kao vanbračna zajednica u
smislu zakona. Drugim rečima, vanbračna zajednica ne postoji bez zajednice života, koja neminovno obuhvata i
međusobno pomaganje partnera. Verovatno je to bio razlog što zakonodavac ranije nije pružao sudsku zaštitu
izdržavanju za vreme trajanja vanbračne zajednice, odnosno što je pravno regulisanje obligacije izdržavanja vanbračnih
partnera – za razliku od izdržavanja u braku – imalo smisla samo ukoliko je došlo do prestanka zajedničkog života

314
 Sa druge strane, ipak, pravo na izdržavanje između vanbračnih partnera uslovljeno
je ispunjenjem još nekoliko sasvim specifičnih uslova koji se odnose na pojam vanbračne
zajednice. To su: (1) postojanje zajednice života, (2) trajanje zajednice života i (3)
nepostojanje bračnih smetnji.
(1) Postojanje zajednice života. Postojanje zajednice života je osnovna činjenica
koja služi za kvalifikaciju pojma vanbračne zajednice u našem pravu. Samo odnos koji je
po svojoj sadržini takav da obuhvata zadovoljenje uzajamnih emotivnih, seksualnih,
prokreativnih, etičkih i ekonomskih potreba jednog muškarca i jedne žene podoban je da
bude osnov za priznanje određenih prava i dužnosti osobama koje žive u vanbračnoj
zajednici. 1131 Za razliku od braka, vanbračna zajednica nema formu koja bi je
obeležavala, te njeno postojanje može potvrditi samo zajednički život partnera. Drugim
rečima, ako izostane zajednica života, onda prestaje da postoji i vanbračna zajednica.
(2) Trajanje zajednice života. Vanbračni partneri imaju međusobno pravo na
izdržavanje pod uslovom da je njihova zajednica života trajnija. 1132 Treba, međutim,
skrenuti pažnju na činjenicu da je dugotrajnost vanbračne zajednice uslov za sticanje
prava na alimentaciju vanbračnog partnera, dok je samo postojanje vanbračne zajednice –
bez obzira koliko traje – dovoljno da uskrati pravo na izdržavanje supružniku iz
poništenog ili razvedenog braka. 1133 Na pitanje šta se smatra trajnijim karakterom
zajednice života mora da odgovori sudska praksa, pošto je u pitanju tumačenje jednog
pravnog standarda.1134
(3) Nepostojanje bračnih smetnji. Pojam vanbračne zajednice uslovljen je u
našem pravu i odsustvom bračnih smetnji (bračnosti, nesposobnosti za rasuđivanje,

vanbračnih partnera. Budući da je novi Porodični zakon Srbije u pogledu određenih prava izjednačio zakonsku
vanbračnu zajednicu sa brakom, ostvarivanje prava na izdržavanje između vanbračnih partnera učinjeno je mogućim i
tokom trajanja vanbračne zajednice.
1131
Tako Zupančič, 1981, str. 358.
1132
Videti čl. 4. st. 1. Porodičnog zakona. Ranija odredba Zakona o braku i porodičnim odnosima o priznanju prava na
izdržavanje pod povoljnijim vremenskim uslovom za one vanbračne partnere koji imaju zajedničku decu, odnosno dete,
izazivala je više nedoumica u pravnoj teoriji u pogledu opravdanosti favorizovanja vanbračnih zajednica sa decom i
činjenice da rođenje deteta, u ovom slučaju, može biti osnov za nejednako pravno tretiranje građana. Opširnije o
različitim mogućim aspektima primene ove pravne norme u praksi videti Draškić, 1988, str. 180–181.
Odredba je bila problematična i sa procesnog stanovišta, o čemu se već izjašnjavala i sudska praksa:
„U slučaju kada gravidna vanbračna supruga podnese zahtev za izdržavanje, onda postupak treba prekinuti do porođaja,
jer se to pravo može ostvariti u smislu čl. 293. Zakona o braku i porodičnim odnosima samo ako je dete rođeno.” Videti
odluku Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 858/83 od 20. juna 1983, Pravni život, br. 1/1986.
Suprotno mišljenje, u prilog stavu da zahtev za izdržavanje treba odbiti ukoliko uslovi za izdržavanje vanbračnog
partnera posle prestanka vanbračne zajednice nisu bili ispunjeni u trenutku kada je trebalo zaključiti glavnu raspravu,
videti u Stanković, G., Prekid postupka u parnici za izdržavanje vanbračnog druga, Pravni život, br. 3/1987, str. 342
1133
To potvrđuje i sudska praksa: „Vanbračni drug ima pravo na izdržavanje od drugog vanbračnog druga uz
ispunjenje ostalih pretpostavki iz čl. 248. ZBPO samo ako je vanbračna zajednica trajala duže vremena. Međutim,
samim stupanjem u vanbračnu zajednicu pravo razvedenoga bračnog druga (ili bračnog druga iz poništenog braka) na
uzdržavanje prestaje." Videti odluku Vrhovnog suda Hrvatske Rev. 1096/82 od 25. maja 1982. Citirano prema Draškić,
1989, odluka br. 529.
1134
U uporednom pravu, doduše retko, zakonski se određuje pojam dužeg trajanja vanbračne zajednice. Tako, na
primer, pravo na izdržavanje ima partner iz vanbračne zajednice koja je trajala najmanje jednu godinu (makedonsko i
tasmanijsko pravo); najmanje 3 godine ili kraće ako je u njoj rođeno zajedničko dete (hrvatsko i bosansko-
hercegovačko pravo); najmanje 5 godina, a ako je u vanbračnoj zajednici rođeno zajedničko dete, najmanje jednu
godinu (kanadsko pravo); najmanje 10 godina (panamsko pravo). Videti čl. 13. Zakona o porodici Makedonije, čl. 3.
Obiteljskog zakona Hrvatske, čl. 3. Porodičnog zakona Federacije Bosne i Hercegovine, čl. 16. Zakona o izdržavanju
(Maintenance Act, 1837) Tasmanije i par. 14(b) Zakona o reformi porodičnog prava (Family Law Reform Act, 1978)
kanadske provincije Manitoba. Za panamsko pravo videti Müller-Freienfels, 1987, str. 264.

315
srodstva, starateljstva, maloletstva i mana volje). 1135 O kvalifikaciji zakonskog pojma
vanbračne zajednice odsustvom bračnih smetnji u našem pravu bilo je više reči u drugom
delu ove knjige, koji je posvećen pojmu vanbračne zajednice.

(B) Zahtev za izdržavanje

Vanbračni partner može ostvarivati pravo na izdržavanje u roku od godinu dana od
dana prestanka zajednice života, ali samo pod uslovom da su pretpostavke od kojih zavisi
pravo na izdržavanje nastale pre prestanka zajednice i trajale neprekidno do zaključenja
glavne rasprave u parnici za izdržavanje. Isti rok za tužbu predviđen je i za slučaj da su se
vanbračni partneri vansudski sporazumeli o izdržavanju ili da je jedan vanbračni partner
faktički izdržavao drugog (plaćanjem određenih iznosa, ostavljajući mu na korišćenje
svoju imovinu, ili na neki drugi način).1136

(C) Trajanje izdržavanja

Izdržavanje vanbračnog partnera može biti dosuđeno na određeno i na neodređeno
vreme, pod jednakim uslovima kao i kada se radi o izdržavanju supružnika. Stoga, o tim
pravilima ovde neće biti ponovo govora.

(D) Prestanak izdržavanja

Pravila o prestanku izdržavanja između vanbračnih partnera formulisana su, takođe,
potpuno jednako kao i kada se radi o izdržavanju između supružnika, pa o njima neće biti
posebno reči.

Odeljak 4.
IZDRŽAVANJE MAJKE DETETA
Uporedno pravo. Neka prava u uporednom pravu poznaju ustanovu izdržavanja
majke vanbračnog deteta. Tako, na primer, u grčkom pravu muškarac koji je priznao očinstvo može
biti obavezan da majci deteta plati troškove prouzrokovane porođajem i da je izdržava 6 meseci (2
meseca pre i 4 meseca posle porođaja), odnosno, samo u izuzetnim okolnostima, najduže godinu
dana posle porođaja. Švajcarsko pravo, takođe, predviđa obavezu vanbračnog oca da podmiri
troškove koji za majku vanbračnog deteta proizlaze iz porođaja, kao i troškove izdržavanja za vreme
od najmanje 4 nedelje pre porođaja do 8 nedelja posle porođaja. Finsko zakonodavstvo daje majci
vanbračnog deteta pravo da zahteva izdržavanje od oca deteta za vreme od 2 meseca pre i 2 meseca
posle porođaja, s tim da se ovakvo izdržavanje u slučaju bolesti majke izazvane porođajem može
produžiti do 6 meseci posle porođaja. Hrvatsko pravo poznaje generalnu odredbu o tome da
troškove izazvane trudnoćom i porođajem snose, u skladu sa svojim imovinskim mogućnostima,
otac i majka deteta, te da će u nedostatku njihovog sporazuma odluku doneti sud, a pored toga
predviđa obavezu vanbračnog oca da izdržava majku svog vanbračnog deteta za vreme od godinu
dana od rođenja deteta, ako se ona stara o detetu, a nema dovoljno sredstava za život.

1135
Videti čl. 4. st. 1. Porodičnog zakona. U uporednom pravu, kada je u pitanju ovaj uslov, sreću se različita rešenja:
od odredbe da se pravo na izdržavanje može ostvariti po osnovu života u vanbračnoj zajednici samo ako nije postojala
nijedna bračna smetnja (slovenačko pravo), do norme koja pravo na izdržavanje priznaje vanbračnim partnerima
uprkos postojanju svih bračnih smetnji, osim bračnosti (hrvatsko pravo). Videti čl. 12. slovenačkog Zakona o braku i
porodičnim odnosima i čl. 222. u vezi čl. 3. hrvatskog Obiteljskog zakona..
1136
Videti čl. 279. st. 5. Porodičnog zakona..

316
 Otac deteta dužan je da izdržava majku svog deteta, bez obzira na to da li ga sa
majkom deteta vezuje brak ili vanbračna zajednica, te da li zajednica života između njega
i majke deteta još uvek traje ili je prestala. Pravo na ovakvo izdržavanje ima majka deteta
koja nema dovoljno sredstava za izdržavanje, pod uslovom da prihvatanje njenog zahteva
ne bi predstavljalo očiglednu nepravdu za oca deteta. Izdržavanje se dosuđuje za vreme
od 3 meseca pre porođaja i godinu dana posle porođaja. 1137 Razume se, pravo na
izdržavanje od oca deteta može se ostvariti samo ako je prethodno utvrđeno očinstvo na
način predviđen zakonom.1138 Isto pravo može da bude priznato i majci mrtvorođenog
deteta, odnosno deteta koje je umrlo nakon porođaja, ali bi sud mogao i da skrati trajanje
izdržavanja u zavisnosti od okolnosti svakog takvog slučaja.
Dakle, za razliku od većine stranih prava, ova pravna ustanova je u srpskom pravu
koncipirana tako da zaštiti majku i dete u jednom važnom životnom razdoblju koje je, po
mnogo čemu, posebno delikatno i za majku i za dete, i nezavisno od toga da li se radi o
rađanju bračnog ili vanbračnog deteta. Drugim rečima, sa stanovišta najboljeg interesa
deteta nema nikakvog značaja da li su njegovi roditelji u braku ili su vanbračni partneri,
odnosno da li su ikada vodili zajednički život ili nikada nisu ni živeli u bilo kakvoj
zajednici života. To znači da će, u poređenju sa ranijom odredbom o izdržavanju majke
vanbračnog deteta, proširivanje ići u dva pravca. Sa jedne strane, izdržavanje se priznaje i
majci bračnog deteta, a sa druge strane, pravo na izdržavanje konstituiše se pod
povoljnijim uslovima nego kada je reč o supružanskom izdržavanju odnosno izdržavanju
vanbračnog partnera (ne utvrđuju se nesposobnost za rad, nezaposlenost niti mogućnosti
oca deteta da daje izdržavanje). Tako ovo izdržavanje dobija karakter privremene i
privilegovane pomoći majci koja neposredno pre i nakon porođaja nije u stanju da se
sama pobrine za sopstveno izdržavanje.
U pravnoj literaturi iznesena su dva različita shvatanja o pravnoj prirodi ranijeg
instituta izdržavanja majke vanbračnog deteta.
Prema jednom tumačenju, obaveza izdržavanja majke vanbračnog deteta predstavlja
vrstu naknade štete izazvane trudnoćom, porođajem i nesposobnošću žene za rad u tom periodu. 1139

1137
Videti čl. 153. Porodičnog zakona. U crnogorskom pravu, kao i u većini stranih prava, priznato je pravo samo majci
vanbračnog deteta da zahteva izdržavanje od oca deteta. Videti čl. 271. Porodičnog zakona Crne Gore. Inače, za
podnošenje zahteva za izdržavanje aktivno je legitimisana samo majka deteta, a ne i dete. Videti presudu Vrhovnog
suda Vojvodine Gž. 198/55 od 8. avgusta 1985. Iz arhive suda. Da izdržavanje majke deteta nema veze sa izdržavanjem
partnera u vanbračnoj zajednici potvrđuje i stav sudske prakse u pogledu zastarelosti potraživanja izdržavanja: „Kada je
u pitanju izdržavanje majke predviđeno u čl. 297. st. 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, ne može se analogno
primeniti čl. 293. st. 2. ovog zakona u pogledu zastarelosti potraživanja. Videti odluku Vrhovnog suda Srbije Gž.
408/86 od 23. maja 1986, Pravni život, br. 8–9/1986.
1138
Tako se izjašnjava i sudska praksa: „Postojanje obaveze vanbračnog druga da uzdržava majku svog vanbračnog
djeteta vezano je uz činjenicu utvrđenoga očinstva, a ne i uz činjenicu postojanja vanbračne zajednice... Ako je među
strankama u toku parnični postupak radi utvrđivanja očinstva djeteta kojega je rodila tužiteljica, sud će prekinuti
postupak koji se vodi radi uzdržavanja dok se ne donese pravomoćna odluka o utvrđivanju očinstva. Ako ovaj postupak
nije u toku, sud će uputiti tužiteljicu da takav postupak pokrene, budući da se o tome ne može rešavati prejudicijalno u
ovoj parnici.” Videti odluku Vrhovnog suda Hrvatske Rev. 126/85 od 19. marta 1985. Navedeno prema Draškić, 1989,
odluka br. 531. Zanimljiva rasprava vodila se u pravnoj teoriji i sudskoj praksi nekih zemalja o tome da li vanbračni
otac duguje izdržavanje majci svog vanbračnog deteta, kao i samom detetu, uprkos tome što se on protivio rođenju i što
je silom postao otac. Opširnije o argumentima za odbijanje ili usvajanje regresnog odštetnog zahteva oca prema majci,
videti kod Vodinelić, V., Moderni okvir prava na život, Pravni život, br. 9/1995, str. 22–25.
1139
Tako Gams, 1966, str. 154, Mladenović, 1981, II, str. 608, Đurović, 1988, str. 336, Stanković, V., Zakonska
obaveza izdržavanja, Enciklopedija imovinskog prava i prava udruženog rada, Beograd, 1978, tom III, str. 853.

317
 Prema drugom shvatanju, koje je jedino imalo uporište u zakonskom regulisanju,
obaveza vanbračnog oca da određeno vreme pre i posle porođaja izdržava majku svog vanbračnog
deteta ne predstavlja naknadu štete, nego obavezu izdržavanja za koju važi opšti pravni režim
zakonskog izdržavanja. 1140

Odeljak 5.
IZDRŽAVANJE IZMEĐU RODITELJA I DETETA
Uporedno pravo. Obaveza roditelja da izdržavaju svoju maloletnu decu univerzalno
je priznata kao jedna od osnovnih i najvažnijih dužnosti iz sadržine roditeljskog prava. U tom
pogledu sva su deca u jednakom položaju pred zakonom, bez obzira na svoj status bračnog, odnosno
vanbračnog deteta. Prema tome, i u onim pravima u kojima utvrđeno vanbračno očinstvo ne daje
vanbračnom ocu pravo na vršenje roditeljskog prava, njegova obaveza izdržavanja vanbračnog
deteta je nesporna (na primer, u belgijskom i engleskom pravu). Visina izdržavanja deteta se, po
pravilu, izračunava prema potrebama deteta i mogućnostima roditelja, a može biti utvrđena i na
osnovu sporazuma roditelja, ukoliko sud nađe da je takav sporazum razuman. U nekim pravima,
štaviše, podzakonskim aktima utvrđuje se periodično tzv. „normalna suma izdržavanja” prema
uputstvima odgovarajućeg državnog organa (na primer, dansko i švedsko pravo). Takva suma
dosuđuje se u sudskoj praksi na ime izdržavanja deteta ako roditelji imaju „normalna primanja”.
Naprotiv, ako roditelj koji se obavezuje na plaćanje izdržavanja ima prihode veće od „normalnih”,
iznos dosuđen na ime izdržavanja može biti dvostruko, pa i trostruko veći od „normalnog” (na
primer, u danskom pravu „normalna suma izdržavanja” iznosila je 700 danskih kruna mesečno, a u
švedskom pravu je za 1995. godinu iznosila 3570 švedskih kruna mesečno). U nemačkom pravu se
federalnim dekretom, koji se menja dvogodišnje, utvrđuje određena svota koja se mora platiti na ime
izdržavanja maloletnog deteta, i to za tri kategorije dece, u zavisnosti od njihovog uzrasta (za dete
od rođenja do 6. godine, za dete od 6. do 12. godine i za dete od 12. do 18. godine života). U
norveškom pravu, po opštevažećem pravilu, koje je propisano od strane Ministarstva za decu i
porodicu, dosuđuje se na ime izdržavanja iznos od 11% od bruto mesečnog prihoda roditelja za
jedno dete, 18% za dvoje dece, 24% za troje dece i 28% za četvoro dece, a u ruskom pravu sud, u
nedostatku sporazuma, određuje procenat od mesečnih primanja oba roditelja, i to 1/4 za jedno dete,
1/3 za dvoje dece i 1/2 za troje ili više dece. U nekim pravima postoje i posebne institucije (na
primer, Child Support Agency u engleskom pravu, Maintenance Enforcement Officer u norveškom
pravu, Social Welfare Committee u švedskom pravu itd.), koje imaju nadležnost da utvrđuju
izdržavanje i staraju se o njegovom izvršavanju u situacijama u kojima nije ustanovljena nadležnost
suda, pridržavajući se posebne algebarske formule za izračunavanje visine izdržavanja.
Izdržavanje se, po pravilu, produžava i posle punoletstva deteta, za vreme dok se dete
školuje na visokoj školi, akademiji ili fakultetu, a izuzetno i za vreme poslediplomskog školovanja
(na primer, u grčkom pravu). U nekim pravima ograničava se na različite načine obaveza roditelja
da izdržavaju punoletno dete na školovanju. U nemačkoj sudskoj praksi, recimo, formirano je
stanovište da roditelji nisu dužni da finansiraju više od jednog tipa studija ili druge profesionalne
obuke svog deteta. Isto tako, nemački sudovi smatraju da ako roditelji obezbeđuju stan i hranu
detetu u svom domu, a institucija u kojoj se dete školuje je nadomak njihovog prebivališta, onda
roditelji ne mogu biti obavezani da snose troškove ishrane i smeštaja deteta na nekom drugom
mestu. U švedskom pravu, naprotiv, roditelji mogu biti obavezani da izdržavaju svoje dete koje se
školuje najkasnije do 21. godine života, ali termin „školovanje” ne uključuje visoko obrazovanje.
U nekim pravima, istina retko, ustanovljena je i obavezu dece da izdržavaju svoje
roditelje kojima je potrebna finansijska pomoć (na primer, u francuskom, nemačkom, grčkom,
švajcarskom pravu itd.).

1140
Videti Eisner, 1950, str. 184, Prokop, 1972, str. 106, Bakić, 1988, str. 301, Babić, I., Obaveza plaćanja troškova
trudnoće i porođaja vanbračnog djeteta – naknada štete ili zakonsko izdržavanje?, Pravni život, br. 9–10/1992, str.
1461.

318
 1. Izdržavanje deteta

(A) Izdržavanje maloletnog deteta

Obaveza roditelja da izdržavaju svoje maloletno dete zajednička je obaveza
roditelja, bez obzira na to koji od roditelja vrši roditeljsko pravo i da li uopšte vrši
roditeljsko pravo.1141 Ista obaveza pogađa i druge krvne srodnike u pravoj ushodnoj liniji,
ako roditelji nisu živi ili nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje. 1142
Roditelji su dužni da izdržavaju dete iz sopstvene imovine ili prihoda, a u skladu sa
svojim mogućnostima. Mogućnosti roditelja, međutim, ne procenjuju se na način na koji
se to čini kada su u pitanju neki drugi oblici zakonskog izdržavanja, već se smatra da su
roditelji uvek dužni, makar i po cenu žrtvovanja nekih sopstvenih potreba, da obezbede
izdržavanje svom maloletnom detetu. 1143 Otuda okolnost što je roditelj, na primer,
nezaposlen i bez sopstvene imovine, što još studira, što se nalazi na odsluženju vojnog
roka ili na izdržavanju kazne zatvora, odnosno što je svojom voljom raskinuo radni
odnos, ne predstavlja izvinjavajući razlog za oslobađanje roditelja od obaveze
izdržavanja maloletnog deteta. 1144 Jednom rečju, roditelji su dužni da se odriču vlastitog

1141
Videti čl. 154. st. 1. Porodičnog zakona. To, drugim rečima, znači da se ni roditelj koji je potpuno ili delimično
lišen roditeljskog prava ne oslobađa dužnosti da izdržava svoju decu. Videti čl. 81. st 4. i čl. 82. st. 2. Porodičnog
zakona.
1142
Videti čl. 154. st. 2. Porodičnog zakona.
1143
U nekim zakonskim tekstovima obaveza roditelja se slikovito formuliše kao dužnost roditelja da u izvršavanju
obaveze izdržavanja iskoriste „sve svoje mogućnosti i sposobnosti”. Videti čl. 215. Porodičnog zakona Federacije
Bosne i Hercegovine. Slično se izjašnjava i sudska praksa:
„Roditelj je dužan uzdržavati svoje malodobno dijete i onda ako to ide na štetu njegova vlastita izdržavanja.” Videti
odluku Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 469/79 od 16. marta 1979, Pregled sudske prakse, Prilog Naše zakonitosti, br.
15/1979, odluka br. 60.
„Roditelji su dužni uzdržavati svoju malodobnu djecu čak i onda ako bi došlo u pitanje i samo nužno uzdržavanje
roditelja.” Videti odluku Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 2548/76 od 17. juna 1976, Pregled sudske prakse, Prilog Naše
zakonitosti, br. 10/1976, odluka br. 35.
„Polazeći od sadržine odredaba o izdržavanju...obim obaveze izdržavanja se ne može svesti na obezbjeđenje osnovnih
životnih potreba, nego će se smatrati da je roditelj ovu obavezu ispunio samo ukoliko je djetetu obezbijedio takav nivo
životne egzistencije koji odgovara njegovim materijalnim mogućnostima.” Videti Odluku Okružnog suda u Zenici Gž.
251/80 od 24. oktobra 1980, Bilten Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine, br. 3/1981, str.6.
1144
„U sporu za izdržavanje za zaključak o mogućnostima roditelja da doprinose izdržavanju svoje maloletne dece nije
od odlučujućeg značaja okolnost što je jedan roditelj student, već se mora utvrditi...da je on u mogućnosti da stiče
zaradu.” Videti odluku Vrhovnog suda Srbije Gž. 728/85.
„Okolnost da je jedan roditelj nezaposlen i bez sopstvene imovine ne oslobađa ga obaveze da doprinosi izdržavanju
maloletne dece.” Videti odluku Vrhovnog suda Srbije Gž. 732/84.
„Okolnost da se roditelj izvesno vreme nalazi na odsluženju vojnog roka, uzeta sama za sebe, nije dovoljna za
zaključak o neosnovanosti zahteva maloletnog deteta za obvezivanje tog roditelja na izdržavanje.” Videti odluku
Vrhovnog suda Srbije Gž. 158/84.
„Lice koje se nalazi na izdržavanju kazne zatvora dužno je da doprinosi izdržavanju svoje maloletne dece, ako je, s
obzirom na ušteđevinu, prihode od imovine ili druge prihode, u mogućnosti da daje izdržavanje.” Videti odluku
Vrhovnog suda Srbije Gž. 724/85.
„Bez značaja je za obavezu roditelja da izdržavaju svoju maloletnu decu okolnost što je jedan od roditelja svojom
voljom prekinuo radni odnos, ako je taj roditelj sposoban za rad i privređivanje i ostvarivanje zarade i van radnog
odnosa, jer se i takvim radom mogu obezbeđivati sredstva potrebna za izdržavanje maloletne dece.” Videti odluku
Vrhovnog suda Srbije Gž. 1459/84. Sve odluke navedene u ovoj fusnoti objavljene su u Zbirci sudskih odluka iz oblasti
građanskog prava 1973–1986, Beograd, 1986, odluke br. 1015, 1016, 1019, 1020 i 1021.

319
egzistencijalnog minimuma i da ulažu posebne napore za pribavljanje potrebnih
materijalnih sredstava kada je u pitanju njihova obaveza izdržavanja maloletnog deteta.
Ukoliko roditelji nemaju dovoljno materijalnih sredstava, a dete stiče prihode (dete
koje je navršilo 15 godina života i svojim radom ostvaruje zaradu) ili poseduje imovinu,
ono je dužno da doprinosi za svoje izdržavanje. U svakom slučaju, međutim, dužnost
deteta je da samo delimično podmiruje potrebe svog izdržavanja iz sopstvene zarade ili
imovine i ona je supsidijarna u odnosu na dužnost roditelja i krvnih srodnika. 1145 Štaviše,
uz odobrenje organa starateljstva, roditelji mogu otuđiti ili opteretiti i samu imovinu
deteta radi njegovog izdržavanja. 1146
Ukoliko roditelj ne izvršava svoju obavezu izdržavanja prema maloletnom detetu,
koja je utvrđena izvršnom sudskom odlukom ili izvršnim poravnanjem pred sudom, može
biti krivično odgovoran.1147 Drugi roditelj, koji vrši roditeljsko pravo, dužan je da protiv
njega u ime deteta pokrene i vodi spor o izdržavanju, odnosno spor za izmenu odluke o
izdržavanju. Najzad, umesto roditelja koji iz neopravdanih razloga ne zahteva izdržavanje
za dete, tužbu za izdržavanje deteta može podneti i organ starateljstva. 1148
Izdržavanje maloletnog deteta nameće posebne obaveze i za sud. Najpre, u
bračnom sporu, kao i u maternitetskom i paternitetskom sporu, sud je dužan da odluči o
vršenju roditeljskog prava, a odluka o vršenju roditeljskog prava uvek sadrži i odluku o
izdržavanju deteta. 1149 Sa druge strane, ako je poverilac izdržavanja dete, sud mora voditi
računa ne samo o minimalnoj sumi izdržavanja, već je dužan da donese odluku kojom će
visina utvrđenog izdržavanja omogućiti takav nivo životnog standarda za dete kakav
uživa roditelj dužnik izdržavanja.1150 To znači da će potrebe deteta kao poverioca
izdržavanja zavisiti ne samo od objektivnih okolnosti (godine, zdravlje, obrazovanje,
prihodi itd.) nego i od subjektivno većih mogućnosti za davanje izdržavanja koje su
utvrđene na strani njegovog roditelja kao dužnika izdržavanja. Najzad, ako ima više
poverilaca izdržavanja, pravo deteta na izdržavanje ima prvenstvo, što znači da je sud
dužan da u slučaju odlučivanja o više istovremenih zahteva za izdržavanje vodi računa da
se prvenstveno mora namiriti potreba deteta za izdržavanjem. 1151

1145
Videti čl. 154. st. 3. Porodičnog zakona. Konvencija o pravima deteta predviđa da roditelji imaju prvenstvenu
odgovornost da, u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, obezbede životne uslove potrebne za razvoj
deteta i životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i socijalnom razvoju deteta. Sa druge
strane, države članice su obavezane i da preduzimaju sve odgovarajuće mere kako bi obezbedile da dete dobije
izdržavanje od roditelja te da pomognu roditeljima u tom cilju (obezbeđujući materijalnu pomoć, programe potpore,
podsticanje pristupanju međunarodnim sporazumima itd.). Videti čl. 27. Konvencije o pravima deteta. Tako i
Mladenović, 1981, II, str. 613. Suprotan stav iznela je prof. Ana Prokop. Ona je smatrala da ako dete ima prihoda – bilo
od svog rada, bilo od svoje imovine – ti prihodi prvenstveno treba da se upotrebe za pokriće njegovog izdržavanja, a
tek ako oni nisu dovoljni, razliku moraju podmiriti roditelji iz svojih prihoda ili imovine. Videti Prokop, 1972, str. 148
1146
Videti čl. 193. st. 3-4. Porodičnog zakona.
1147
Videti čl. 195. Krivičnog zakonika (krivično delo „nedavanje izdržavanja”).
1148
Videti čl. 278. st. 3. Porodičnog zakona.
1149
Videti čl. 226. st. 1. i čl. 260. st. 1. u vezi čl. 272. st. 1-2. Porodičnog zakona.
1150
Videti čl. 162. st. 3. Porodičnog zakona.
1151
Videti čl. 166. st. 4. Porodičnog zakona. Upravo takav ispravan stav zauzela je sudska praksa i pre nego što je donet
novi Porodični zakon: „Zakonska obaveza roditelja dece da izdržavaju svoje roditelje se isključuje ako roditelji dece
nisu u mogućnosti da zbog obaveze izdžavanja dece doprinose izdržavanju svojih roditelja.“ Videti odluku Vrhovnog
suda Srbije Rev. 825/05 od 25. oktobra 2006, Bilten Okružnog suda u Beogradu, br. 74/2006, str. 87-89.

320
 (B) Izdržavanje punoletnog deteta
Obaveza roditelja da izdržavaju svoje maloletno dete traje, po pravilu, do
punoletstva deteta. Međutim, od ovog opšteg pravila postoje dva izuzetka kada su
roditelji (odnosno krvni srodnici u pravoj ushodnoj liniji, ako roditelji nisu živi ili nemaju
dovoljno sredstava za izdržavanje) dužni da izdržavaju dete i posle sticanja punoletstva.
To je slučaj sa (1) izdržavanjem deteta koje je nesposobno za rad i (2) izdržavanjem
deteta na školovanju.
(1) Izdržavanje deteta koje je nesposobno za rad. Punoletno dete koje je zbog
bolesti, odnosno smetnji u psiho-fizičkom razvoju, nesposobno za rad, a nema dovoljno
sredstava za izdržavanje, roditelji su dužni da izdržavaju sve dok takvo stanje traje.1152
Nesposobnost za rad je, kao što je već rečeno kada je bilo govora o izdržavanju
supružnika, pravni standard koji tumači sudska praksa u zavisnosti od okolnosti svakog
konkretnog slučaja.1153 Za razliku, dakle, od primarne obaveze roditelja da izdržavaju
svoje maloletno dete, kada je u pitanju punoletno dete, obaveza roditelja da daju
izdržavanje je supsidijarna u odnosu na zaradu i imovinu deteta iz koje je ono dužno
prvenstveno da podmiruje potrebe za sopstvenim izdržavanjem.
(2) Izdržavanje deteta na školovanju. Roditelji su i nakon sticanja punoletstva
dužni da izdržavaju svoje dete koje se redovno školuje, a njihova obaveza traje do isteka
vremena trajanja školovanja u odgovarajućoj školi, odnosno fakultetu. Obaveza roditelja,
međutim, u svakom slučaju prestaje kada dete navrši 26. godinu života. 1154 Za razliku od
obaveze roditelja da po svaku cenu obezbede izdržavanje svom maloletnom detetu, kao i
punoletnom detetu koje je nesposobno za rad, izdržavanje punoletnog deteta koje se
školuje uslovljeno je postojećim mogućnostima roditelja. 1155
Dete će imati pravo na izdržavanje i posle sticanja punoletstva samo ako savesno
udovoljava svojim redovnim školskim obavezama i sa uspehom polaže ispite, u skladu sa
internim propisima odgovarajuće škole, odnosno fakulteta. Drugim rečima, za sticanje
prava na izdržavanje nije od odlučujuće važnosti da li dete ima formalno status redovnog

1152
Videti čl. 155. st. 1. i 3. Porodičnog zakona.
1153
Evo jedne od najpotpunijih sudskih odluka koje se bave nesposobnošću za rad:
„Nesposoban je za rad onaj koji zbog bolesti, fizičkog ili psihičkog nedostatka nije u stanju pribavljati sredstva za život
vlastitim radom. Nesposobnost za rad ne postoji ako su radne sposobnosti ograničene na obavljanje određenih ili
određene vrste poslova, odnosno ako postoji sposobnost za obavljanje jednih, a ne postoji sposobnost za obavljanje
drugih poslova, jer se u tom slučaju sredstva potrebna za život mogu pribavljati vlastitim radom, i to obavljanjem
poslova za koje postoji radna sposobnost.” Videti odluku Vrhovnog suda Hrvatske Rev. 1931/84 od 19. februara 1985,
Pregled sudske prakse, Prilog Naše zakonitosti, br. 27/1985, odluka br. 81.
1154
Videti čl. 155. st. 2. i 3. Porodičnog zakona. Korisno je podsetiti kako je u formulaciji čl. 42. Osnovnog zakona o
odnosima roditelja i dece bilo takođe predviđeno da dete ima pravo na izdržavanje ukoliko se nalazi na „redovnom”
školovanju. Termin „redovno”, međutim, kasnije je bio izostavljan iz zakonskih tekstova u Jugoslaviji, kako bi bila
otklonjena dilema o tome da li pravo na alimentaciju ostvaruje i dete koje ima status vanrednog studenta. Tako
Janković, 1981, str. 213. No, prave dileme, u stvari, nikada nije ni bilo. Naime, sintagma „redovno školovanje” nikada
nije značila da dete mora biti redovan učenik škole, fakulteta ili akademije, već je sudska praksa ovu odredbu uvek
pravilno tumačila tako da obuhvata i učenike ili studente koji vanredno studiraju, ali kontinuirano i bez velikih prekida
obavljaju svoje obaveze (redovno prate nastavu, kolokviraju, polažu ispite itd.).
1155
„Roditelji su u obavezi da se staraju o daljem školovanju i stručnom usavršavanju svoje punoljetne djece samo u
mjeri u kojoj im to, po redovnom toku stvari, dopuštaju njihove materijalne mogućnosti, što znači da nisu dužni da se
odriču vlastitog egzistencijalnog minimuma, niti da ulažu uvećane napore za pribavljanje potrebnih materijalnih
sredstava kao kada je u pitanju obaveza izdržavanja maloljetne djece.” Videti odluku Vrhovnog suda Bosne i
Hercegovine Rev. 658/81 od 18. septembra 1982. Navedeno prema Draškić, 1989, odluka br. 578.

321
ili vanrednog studenta, već okolnost da se školovanje odvija kontinuirano i bez velikih
prekida, imajući u vidu, sa druge strane, da prolazni neuspesi i propusti ne bi smeli da
budu uzrok za uskraćivanje prava poveriocu izdržavanja. 1156 To znači da za
konstituisanje obaveze izdržavanja ne bi bilo od značaja samo ono školovanje koje je
započeto jedino zbog toga da bi se na taj način ostvarilo pravo na izdržavanje, odnosno
koje je neredovno i bezuspešno u dužem periodu vremena.
U sudskoj praksi postavilo se pitanje izdržavanja deteta koje se nalazi na
odsluženju vojnog roka, a nakon završetka srednje škole upisalo se na fakultet ili to
namerava da učini. I pored izvesnog kolebanja sudova, 1157 trebalo bi prihvatiti stav da
obaveza izdržavanja od strane roditelja postoji i za vreme koje punoletno dete provede na
odsluženju vojnog roka. Bez obzira što za to vreme vojna organizacija obezbeđuje
podmirenje osnovnih životnih potreba, postoje i mnoge druge lične potrebe koje vojnik
može zadovoljiti samo sopstvenim sredstvima, odnosno sredstvima koja na ime
izdržavanja dobija od roditelja.

1156
„Nema mesta ukidanju dosuđenog izdržavanja punoletnom detetu, koje kao vanredni student redovno ispunjava
obaveze u pogledu polaganja ispita na fakultetu.” Videti odluku Vrhovnog suda Srbije Gž. 8423/83, Zbirka sudskih
odluka iz oblasti građanskog prava 1973–1986, Beograd, 1986, odluka br. 1048.
„Redovnost školovanja se ne procenjuje prema formalnom statusu studenta na fakultetu, već prema tome da li je njegov
propust što nije stekao status redovnog studenta, iako ispunjava uslove za sticanje tog statusa, i da li redovno polaže
ispite.” Videti odluku Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1065/79 od 14. avgusta 1979. Citirano prema Draškić, 1989,
odluka br. 582.
„Okolnost da je punoljetno dijete upisano na fakultet kao redovni student ne znači samo po sebi da se radi o redovnom
školovanju.” Videti odluku Vrhovnog suda Hrvatske Rev. 1478/86 od 7. avgusta 1986, Pregled sudske prakse, Prilog
Naše zakonitosti, br. 32/1987, odluka br. 91.
„Redovno školovanje podrazumeva redovno izvršavanje školskih obaveza, redovno polaganje ispita i po isteku jedne
školske godine redovno upisivanje naredne godine, a ne samo formalno pravni status redovnog školovanja. Zato tužena
ne ispunjava uslove predviđene navedenom odredbom da bi na strani tužioca postojala obaveza njenog izdržavanja.
Ovo stoga što je tužena, od kako je upisala Višu tehničku mašinsku školu položila samo jedan ispit za tri godine, nije
upisala narednu školsku godinu, već je nakon dve godine obnovila upis prve godine.“ Videti odluku Vrhovnog suda
Srbije Rev. 2575/06 od 23. novembra 2006, Bilten Okružnog suda u Beogradu, br. 75/2007, str. 155-156.
„Izdržavano lice, koje je u okviru trajanja redovnog školovanja na fakultetu izgubilo jednu školsku godinu zbog
boravka u inostranstvu radi usavršavanja jezika, ima pravo na doprinos za izdržavanje i za taj period, jer učenje stranog
jezika...ulazi u potrebe deteta za stručnim obrazovanjem.” Videti odluku Vrhovnog suda Srbije Rev. 520/82, Zbirka
sudskih odluka iz oblasti građanskog prava 1973–1986, Beograd, 1986, odluka br. 1045.
„Neredovno studiranje kroz određeno razdoblje i gubitak jedne školske godine ne moraju sami za sebe značiti
prestanak redovnog školovanja, posebno kad je nakon toga nastavljeno redovno ispunjavanje obaveza prema fakultetu,
što će sud ocijeniti uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja kao i odgovarajuće posebne propise.” Videti odluku
Vrhovnog suda Hrvatske Rev. 875/90 od 17. maja 1990. Navedeno prema Alinčić i dr., 1994, str. 355.
1157
„Obaveza roditelja da izdržavaju svoje punoljetno dijete ne teče za vrijeme dok se ono nalazi na odsluženju
redovnog vojnog roka u JNA, jer kroz to vrijeme sve njegove potrebe podmiruje društvena zajednica, ali se ponovno
uspostavlja po prestanku ove vojne obaveze.” Videti odluku Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine Rev. 425/82 od 11.
novembra 1982, Bilten Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine, br. 4/1982.
Suprotno: „Činjenica što se dete nalazi na odsluženju vojnog roka ne isključuje obavezu njegovih roditelja na
izdržavanje, niti to proističe iz odredaba zakona. Naprotiv, ova obaveza i dalje traje, ali baš zbog okolnosti da je detetu
u ovom periodu obezbeđeno zadovoljenje osnovnih potreba, ova obaveza roditelja je manja nego što bi inače bila.”
Videti presudu Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1337/85 od 25. aprila 1985. Iz arhive suda.
„Kada se tuženi koji je sin tužioca nalazi u internatu vojne škole u kojoj ima obezbeđen smeštaj i ishranu, ne može se
delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva odrediti da obaveza davaoca izdržavanja miruje za određeni iznos, jer
pozitivni propisi ne poznaju ovakav način mirovanja obaveze, pa je tužilac kao roditelj dužan da doprinosi izdržavanju
tuženog i za vreme njegovog smeštaja u internatu, za iznos izdataka koje ima pored izdataka koje pokriva škola
odnosno internat.” Videti presudu Okružnog suda u Kragujevcu, Gž. 1005/83 od 1. avgusta 1983. Iz arhive suda.

322
 Nije bez sporova prošlo ni pitanje da li ima pravo na izdržavanje punoletno dete
koje se nalazi na postdiplomskom školovanju (specijalizacija, magisterijum, doktorat) pre
navršene 26. godine života. Jedino izneto shvatanje u sudskoj praksi jeste da upis na
poslediplomske studije ne predstavlja nastavak školovanja niti završetak prethodnog
školovanja, nego početak novih studija za koji nije moguće ustanoviti finansijsku
odgovornost roditelja.1158
Najzad, okolnost da se punoletno dete ne ponaša na poželjan način prema svojim
roditeljima, iako svoje obaveze u vezi sa školovanjem ispunjava redovno i uspešno, može
biti razlog da se roditelji oslobode dužnosti izdržavanja. Dakle, neće imati pravo na
izdržavanje punoletno dete ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje
predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje.1159

2. Izdržavanje roditelja
Roditelj ima pravo na izdržavanje od svog deteta pod sledećim kumulativnim
uslovima: (a) ako nije sposoban za rad i (b) ako nema dovoljno sredstava za izdržavanje.
Obaveza izdržavanja roditelja odnosi se prvenstveno na punoletno dete, ali i maloletno
dete koje svojim radom stiče zaradu, ili njegova imovina daje prihode, dužno je da
izdržava svog roditelja srazmerno svojim mogućnostima. Roditelj isto pravo ostvaruje i
od drugog krvnog srodnika u pravoj nishodnoj liniji. 1160
Ako postoji više dece, dužnost izdržavanja roditelja pogađa svu decu (bračnu ili
vanbračnu) kao podeljena obaveza, a u skladu sa njihovim materijalnim
mogućnostima. 1161
Sud može odbiti zahtev za izdržavanje roditelja od strane deteta, ako bi prihvatanje
njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za dete, 1162 odnosno
ako bi izdržavanjem roditelja bili ugroženi interesi dece dužnika izdržavanja. 1163

1158
„Punoletnom detetu koje nastavlja školovanje na poslediplomskim studijama ne pripada pravo na izdržavanje od
roditelja. Naime, završavanjem fakulteta dete je zaokružilo školovanje visokog stepena naobrazbe i osposobljeno je za
samostalno vršenje određenih poziva. Poslediplomskim studijama se stiče naučni stepen obrazovanja, pa je to stvar
ambicije i mogućnosti samog deteta, a ne postoji obaveza njegovih roditelja da finansiraju sticanje takvog stepena
obrazovanja.” Videti presudu Vrhovnog suda Vojvodine Rev. 190/83 od 26. maja 1983. Navedeno prema Draškić,
1989, odluka br. 585.
1159
Videti čl. 155. st. 4. Porodičnog zakona. To, drugim rečima, znači da sada postoji institut „nedostojnosti za
izdržavanje” u porodičnom pravu, koji bi, po analogiji sa naslednim pravom, mogao uskratiti pravo na izdržavanje
punoletnom detetu koje se teže ogrešilo o moralnu obavezu poštovanja koju deca duguju svojim roditeljima. Suprotno
se izjašnjavala ranije sudska praksa: „Okolnost da je punoljetno dijete koje se redovno školuje nanijelo povrede
roditelju ne oslobađa roditelja od obaveze da prema svojim mogućnostima doprinosi za njegovo uzdržavanje.” Videti
odluku Vrhovnog suda Hrvatske Rev. 1125/89 od 23. avgusta 1989. Navedeno prema Alinčić i dr., 1994, str. 356.
1160
Videti čl. 156. st. 1. Porodičnog zakona. U nekim drugim pravima odredbe o izdržavanju roditelja znatno su
restriktivnije. Tako, na primer, u slovenačkom pravu na izdržavanje roditelja može se obavezati samo punoletno dete,
dok roditelji mogu za sopstveno izdržavanje upotrebiti samo prihod od imovine svog deteta, ali ne i od njegovog
rada.Videti čl. 110, čl. 112. i čl. 124. slovenačkog Zakona o braku i porodičnim odnosima. U hrvatskom pravu, pak,
roditelji ne mogu podmirivati troškove svoje egzistencije iz prihoda od imovine deteta, a pravo na izdržavanje mogu
ostvariti samo prema punoletnom detetu. Videti čl. 213. i čl. 260. hrvatskog Obiteljskog zakona.
1161
Videti čl. 166. st. 5. Porodičnog zakona. Uporediti čl. 165. Porodičnog zakona koji predviđa solidarnu odgovornost
dužnika zakonskog izdržavanja kod regresnog zahteva. Tako se izjasnila i sudska praksa: „Roditelj nije dužan tužbom
obuhvatiti i zahtjevati uzdržavanje od sve svoje djece, jer u takvim sporovima djeca nisu nužni suparničari, ali sud
treba, kad određuje uzdržavanje, imati na umu mogućnost tuženog djeteta i mogućnosti ostale djece, pa tuženog
obavezati u granicama njegovih mogućnosti imajući u vidu i obaveze ostale djece.” Videti odluku Vrhovnog suda
Hrvatske Rev. 2126/89 od 28. decembra 1989. Citirano prema Alinčić i dr., 1994, str. 356.

323
 Dužnost deteta da izdržava roditelja supsidijarna je u odnosu na dužnost supružnika
da izdržava drugog bračnog druga, te dolazi na red tek ako supružnik roditelja nema
uopšte ili nema dovoljno sredstava za plaćanje izdržavanja svom supružniku. 1164

Odeljak 6.
IZDRŽAVANJE IZMEĐU SRODNIKA
Uporedno pravo. Retka su zakonodavstva u uporednom pravu koja normiraju
obavezu izdržavanja između krvnih srodnika, izvan obaveze izdržavanja koju roditelji duguju svojoj
deci (francusko, nemačko, grčko, švajcarsko, hrvatsko, makedonsko pravo itd.). No, i u onim
pravima koja ga dopuštaju, srodničko izdržavanje može se ustanovljavati samo ako je poverilac
izdržavanja u nemogućnosti da se sam izdržava (francusko pravo), ili je siromašan (grčko,
švajcarsko pravo), odnosno ako su roditelji deteta siromašni, te na njihovo mesto dolaze babe i dede
(nemačko pravo). Sasvim izuzetno, predviđena je i obaveza izdržavanja između braće i sestara, ali
samo pod dodatnim uslovom da je poverilac izdržavanja siromašan, maloletan, star, teško bolestan
ili nemoćan (grčko pravo), odnosno da je dužnik izdržavanja dobrog imovinskog stanja (švajcarsko
pravo).

1. Izdržavanje između krvnih srodnika

Izuzev obaveze izdržavanja između roditelja i dece, zakonska dužnost izdržavanja
između ostalih krvnih srodnika obuhvata u našem pravu sve krvne srodnike u pravoj
ushodnoj i nishodnoj liniji, 1165 te braću i sestre, ali samo kada se radi o obavezi
izdržavanja maloletne braće i sestara i ako roditelji nisu živi ili nemaju dovoljno
sredstava za izdržavanje. Isto pravo maloletni brat odnosno sestra imaju i prema
maloletnom bratu ili sestri koji stiče zaradu ili ima prihode od imovine.1166 Pravo na
izdržavanje od krvnih srodnika, inače, ostvaruje se onim redom kojim su oni pozvani na

1162
Videti čl. 156. st. 2. Porodičnog zakona. U pojam očigledne nepravde svakako bi spadale i okolnosti da se roditelj
ranije ogrešio o obavezu izdržavanja deteta, da nije održavao redovne kontakte sa detetom, da je bio potpuno ili
delimično lišen roditeljskog prava itd. Naprotiv, iz stilizacije prvog dela čl. 302. st. 2. ranijeg Zakona o braku i
porodičnim odnosima proizilazilo je da se odbijanje tužbenog zahteva moglo zasnovati samo na istovremenom
postojanju činjenice lišenja roditeljskog prava i propuštanja obaveze izdržavanja prema detetu. To je, drugim rečima,
značilo da ona nije davala pravo detetu da se oslobodi dužnosti izdržavanja onog roditelja koji je bio lišen roditeljskog
prava, ali ga je za to vreme izdržavao, kao i u obrnutoj situaciji, kada roditelj nije izvršavao obavezu izdržavanja prema
detetu, ali nije bio lišen roditeljskog prava. Drugi deo iste norme, međutim, takvu moguću nepravičnost sankcionisao je
delimično, dajući ovlašćenje sudu da odbije tužbeni zahtev roditelja ako bi on predstavljao „očiglednu nepravdu” za
dete.
1163
„Zakonska obaveza roditelja dece da izdržavaju svoje roditelje se isključuje ako roditelji dece nisu u mogućnosti da
zbog obaveze izdžavanja dece doprinose izdržavanju svojih roditelja.“ Videti odluku Vrhovnog suda Srbije Rev.
825/05 od 25. oktobra 2006, Bilten Okružnog suda u Beogradu, br. 74/2006, str. 87-89.
1164
Videti čl. 166. st. 1. Porodičnog zakona. Stav o primarnosti supružanskog izdržavanja potvrđivala je redovno
sudska praksa: „Kad jedan bračni drug ima pravo na izdržavanje na teret drugog bračnog druga, onda je on prvenstveno
obavezan da doprinosi njegovom izdržavanju, pa se time isključuje obaveza dece za izdržavanje roditelja, čijem
potpunom izdržavanju doprinosi drugi bračni drug. Ako bračni drug koji je obavezan da daje izdržavanje nije u
mogućnosti da doprinosi potpunom izdržavanju drugog bračnog druga, onda su i deca obavezna da doprinose
njegovom izdržavanju.” Videti Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 18. oktobra 1979,
Zbirka sudskih odluka iz oblasti građanskog prava 1973–1986, Beograd, 1986, odluka br. 1049.
1165
Videti čl. 154. st. 2, čl. 155. st. 3. i čl. 156. st. 1. Porodičnog zakona.
1166
Videti čl. 157. Porodičnog zakona. Tako i Mladenović, 1981, II, str. 623. Suprotno Đurović, 1988, str. 343.
Prema rešenju hrvatskog prava, međutim, nije uopšte predviđeno da braća i sestre mogu biti obveznici zakonskog
izdržavanja. Videti čl. 209-216. hrvatskog Obiteljskog zakona.

324
nasleđivanje, a ako je više lica dužno da daje izdržavanje, njihova obaveza je podeljena
prema njihovim mogućnostima.1167

2. Izdržavanje između tazbinskih srodnika

Prema rešenju našeg prava, obaveza izdržavanja između tazbinskih srodnika može
da nastane, pod određenim uslovima, samo između očuha ili maćehe, sa jedne strane, i
pastorka, sa druge strane.
Očuh i maćeha su dužni da izdržavaju svog maloletnog pastorka koji nema
srodnike koji su po zakonu dužni da ga izdržavaju, odnosno ako srodnici za to nemaju
mogućnosti. Obaveze izdržavanja od strane očuha i maćehe nema ako je brak između
roditelja deteta i očuha ili maćehe razveden ili je poništen. 1168
Punoletni pastorak je, zauzvrat, dužan da prema svojim mogućnostima izdržava
svoju maćehu odnosno očuha, ako su oni nesposobni za rad, a nemaju dovoljno sredstava
za izdržavanje. No, maćeha odnosno očuh nemaju pravo na izdržavanje ako bi
prihvatanje zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za pastorka. 1169 Ako
maćeha ili očuh imaju svoje dete, obaveza pastorka dolazi na red tek posle njega. 1170

3. Izdržavanje između adoptivnih srodnika

Na izdržavanje između adoptivnih srodnika primenjuju se odgovarajuće odredbe
koje se odnose na izdržavanje deteta, roditelja i drugih krvnih srodnika, budući da
usvojitelji vrše sva prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava kao i prirodni roditelji
deteta, a usvojenje predstavlja odnos koji u svemu imitira krvno srodstvo.1171

1167
Videti čl. 166. st. 2. i 5. Porodičnog zakona. To znači, drugim rečima, da se dalji krvni srodnici ne mogu pozivati
na davanje izdržavanja pre nego što budu iscrpljene materijalne mogućnosti za davanje izdržavanja od bližih srodnika.
Tako se izjašnjava i sudska praksa: „U konkretnom slučaju utvrđeno je da su oba roditelja maloletnog deteta
razvedenih supružnika mladi, zdravi i sposobni za rad i da poseduju čak i izvesnu imovinu samostalno, usled čega
bi...dužnost izdržavanja njihovog deteta imala da padne samo na njih, a ne i na prvotuženog, kao dedu maloletnog
deteta.” Videti rešenje Vrhovnog suda Srbije Gz. 421/48 od 30. decembra 1948. Navedeno prema Draškić, 1989,
odluka br. 594.
„U situaciji kad je tuženi kao otac pozvan i obavezan da doprinosi izdržavanju svoje maloletne dece, onda je bez
značaja činjenica što je njegov otac kao deda maloletnih tužilaca pred sudom izjavio da je spreman da godinu dana
preuzme da izdržava svoje unuke, jer takva izjava ne može da isključi obavezu roditelja.” Videti odluku Okružnog suda
u Kragujevcu Gž. 543/80 od 9. aprila 1980. Navedeno prema Draškić, 1989, odluka br. 595.
1168
Videti čl. 159. st. 1-2. Porodičnog zakona. To znači, drugim rečima, da obaveza maćehe ili očuha nikada ne
prestaje posle smrti roditelja deteta, za razliku od rešenja ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, koji je ovo
pravo uslovljavao i dodatnim uslovom da je pastorak živeo u porodičnoj zajednici sa roditeljem i očuhom odnosno
maćehom (čl. 303). U uporednom pravu je, naprotiv, apsolutno nepoznata bilo kakva mogućnost konstituisanja
obligacije izdržavanja između tazbinskih srodnika.
1169
Videti čl. 159. st. 3-4. Porodičnog zakona.
1170
Videti čl. 166. st. 3. Porodičnog zakona. Dužnost supružnika da obezbeđuje izdržavanje i u ovom slučaju je
prioritetna:
„Dužnost pastorka da pruži uzdržavanje što uključuje pomoć i njegu maćehi (uz ispunjenje ostalih zakonskih
pretpostavki) postoji u okolnostima kad bračni drug, kojeg ta obaveza prvenstveno tereti, nije u mogućnosti pružiti
uzdržavanje.” Videti odluku Vrhovnog suda Hrvatske Rev. 1658/89 od 21. februara 1990. Navedeno prema Alinčić i
dr., 1994, str. 360.
1171
Videti čl. 158. Porodičnog zakona.

325
PETI DEO:

IMOVINA

326
 Odeljak 1.
IMOVINSKI ODNOSI SUPRUŽNIKA
Uporedno pravo. Imovinski odnosi između supružnika upravljaju se u uporednom
pravu prema nekom od poznatih bračnih imovinskih režima. Koji će od tih režima biti primenjen
zavisi od toga da li su supružnici sklopili bračni ugovor, te ako jesu, koji tip bračnog ugovora je u
pitanju. Ugovor mora biti zaključen pre braka, ali se može i menjati sporazumom supružnika ili po
odluci suda. Po pravilu se zahteva da bude u pismenoj formi i overen od strane sudije ili notara.
Postoji nekoliko osnovnih modela bračnih imovinskih režima u uporednom pravu.
Zakonski imovinski režim. Zakonski imovinski režim primenjuje se kada supružnici
nisu zaključili bračni ugovor, a pojavljuje se u tri različita oblika u komparativnom pravu: (a)
zakonski režim zajednice imovina, (b) zakonski režim odložene zajednice imovina i (c) zakonski
režim odvojenih imovina.
(a) Zakonski režim zajednice imovina omogućava supružnicima da zadrže u svojoj
posebnoj imovini sve što su posedovali pre braka ili su stekli u toku trajanja braka nasledstvom i
poklonom, a da imovinu stečenu nakon sklapanja braka podele na jednake delove (belgijsko,
francusko, rusko, italijansko, holandsko, portugalsko, špansko pravo itd.).
(b) U nekim pravima ovaj sistem funkcioniše kao zakonski režim odložene zajednice
imovina, što znači da se primenjuje tek nakon prestanka braka smrću, razvodom ili poništenjem.
Drugim rečima, za vreme trajanja braka ovaj režim liči na režim odvojenih imovina bračnih
drugova, koji svakog supružnika ovlašćuje da slobodno raspolaže imovinom koju je imao pre
sklapanja braka ili ju je stekao u braku, sa jedinim ograničenjem da ne sme zloupotrebiti svoje pravo
samostalnog raspolaganja na štetu drugog supružnika (na primer, dansko, nemačko, norveško,
švedsko, švajcarsko pravo). Posle prestanka braka, međutim, počinje da se primenjuje režim
zajednice imovina, što znači da se neto ostatak imovine deli na jednake delove (na primer, dansko,
norveško švedsko, švajcarsko pravo), odnosno tako što je svaki supružnik dužan da izračuna koliko
iznosi povećanje njegove posebne imovine između trenutka kada je bračni imovinski režim počeo da
se primenjuje i trenutka kada je njegova primena okončana. Razlika koja bude tako izračunata biće
podeljena, što će imati za posledicu da onaj supružnik, čije je povećanje imovine bilo manje, ima
pravo na polovinu razlike povećanja u odnosu na supružnika čije je povećanje bilo veće (nemačko
pravo). Imovina koja se deli obuhvata novac, nepokretnosti, porodičnu kuću, investicije, hartije od
vrednosti itd., ali ne i lična dobra, kao što su odeća, nakit, autorska prava i slično. No, deoba može
biti i na nejednake delove, ukoliko je brak stranaka trajao kratko (na primer, u švedskom i
norveškom pravu, odnosno ako je brak trajao manje od 5 godina u danskom pravu), a podela na
jednake delove predstavljala bi nepravdu, pošto je jedan supružnik uneo u brak veći deo imovine
nego drugi (na primer, dansko i švedsko pravo), odnosno ako jedan supružnik dokaže da je drugi
supružnik skrivljeno propustio da unapredi svoje imovinske interese (nemačko pravo). U praksi se,
ipak, retko događa da sud pribegne odluci o nejednakoj podeli, ali može uzeti u obzir i neke
neekonomske razloge za svoju odluku (na primer, počinjenu preljubu ili nasilničko ponašanje u
nemačkom pravu). U nekim pravima, pak, režim odložene zajednice imovina može se i ugovoriti (na
primer, u francuskom i španskom pravu). Zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu
zajednički.
(c) Najzad, zakonski režim odvojenih imovina je u nekim pravima (na primer, u
engleskom i grčkom pravu) jedini bračni imovinski režim koji se primenjuje kako za vreme trajanja
braka, tako i posle njegovog prestanka, a u odsustvu drugačijeg ugovornog regulisanja. Supružnici
se, naime, u engleskom pravu smatraju odvojenim pravnim subjektima koji sklapanjem braka
zadržavaju svoju pravnu nezavisnost i na koje se primenjuju identična pravila imovinskog prava
koja važe za sva ostala fizička lica. Izuzetak od ovih opštih pravila predviđen je samo u sledećim
slučajevima: (a) prilikom razvoda braka sud ima široka diskreciona ovlašćenja da izvrši podelu
celokupne imovine nezavisno od dotadašnjih imovinskih prava supružnika, a rukovodeći se velikim
brojem različitih kriterijuma (na primer, visina zarade i mogućnost za sticanje zarade, posedovanje
druge imovine, imovinske obaveze prema trećim licima, životni standard pre prestanka braka,
starost, mentalna i fizička nesposobnost za sticanje zarade, doprinos dobrobiti zajedničkog života,

327
 ponašanje tokom trajanja braka itd.); (b) nakon smrti supružnika koji je umro bez testamenta sud je
ovlašćen za primenu posebnih pravila o podeli imovine; (c) najzad, posebna pravila primenjuju se i
u vezi sa porodičnom kućom.
Ugovorni režim zajednice imovina. Zajednica imovina može se ustanoviti i
ugovorom kojim se supružnici saglašavaju da celokupnu svoju imovinu, bilo da je stečena pre braka
ili u toku trajanja braka, smatraju zajedničkom imovinom i podele na jednake delove (belgijsko,
nemačko, grčko, italijansko, norveško, portugalsko, švajcarsko pravo itd.). Ovakav sporazum,
razume se, može iz režima zajednice imovina izuzeti imovinu koja je striktno lične prirode (na
primer, odeća, obuća, nakit itd.), kao i sva prava i obaveze koje se odnose isključivo na ličnost
jednog od supružnika, zatim imovinu koja je stečena pre sklapanja braka, nakon sklapanja braka ali
poklonom i nasledstvom (na primer, u grčkom pravu), ili može odrediti izuzeće iz zajedničke
imovine na neki drugi način. U nedostatku ovakvog sporazuma u nekim pravima se kao zakonski
režim primenjuje režim odvojenih imovina (na primer, u engleskom i grčkom pravu).
Ugovorni režim odvojenih imovina. Ovaj režim predstavlja sporazum supružnika
kojim su se oni saglasili da u svojoj posebnoj imovini zadrže ne samo sve ono što su posedovali pre
sklapanja braka nego i sve ono što na bilo koji način steknu tokom trajanja braka (belgijsko,
francusko, nemačko, italijansko, holandsko, švedsko, portugalsko, špansko, švajcarsko pravo itd.).
Moguće je, takođe, da režim odvojenih imovina bude ugovoren samo za jedan deo imovine (na
primer, u danskom pravu). U švedskom pravu sud može staviti van snage sporazum kojim se
konstituiše režim odvojenih imovina, ako nađe da bi primena sporazuma bila nepravična ili
nerazumna, uzimajući u obzir sadržinu sporazuma, okolnosti pod kojima je sačinjen i prilike koje su
nastale neposredno nakon njegovog potpisivanja.
Porodični dom. Važan izuzetak od pravila da se imovinska prava supružnika uređuju
prema nekom od bračnih imovinskih režima ustanovljen je u svim pomenutim pravima za porodični
dom supružnika. Taj poseban režim obuhvata nekoliko pravila. Najpre, nijedan od supružnika nema
pravo samostalnog raspolaganja kućom ili stanom koji predstavlja glavno ili centralno mesto
porodičnog života, kao i dobrima koja se tu nalaze, bez saglasnosti drugog supružnika, nezavisno od
toga koji se bračni imovinski režim inače primenjuje na imovinske odnose bračnih drugova.
Ukoliko, međutim, jedan supružnik bezrazložno odbija saglasnost za preduzimanje nekog pravnog
posla, drugi supružnik može zahtevati od suda da mu dozvoli da samostalno postupa. Drugo, ako je
samo jedan bračni drug zakupio porodičnu kuću odnosno stan, smatra se da su oni zajedno zakupci,
uprkos bilo kakvom drugačijem ugovornom regulisanju (na primer, belgijsko, francusko, grčko,
švajcarsko pravo). Nadalje, nijedan supružnik ne može zalagati porodičnu kuću odnosno stan, čak
iako se smatra jedinim vlasnikom, bez saglasnosti drugog supružnika (na primer, u belgijskom
pravu). Napokon, svaki od supružnika ima zakonom zaštićeno pravo stanovanja u porodičnoj kući
odnosno stanu, koje se ne može prenositi na druga lica, koje traje do prestanka braka i podrazumeva
da su iz prava stanovanja u porodičnoj kući odnosno stanu isključena sva treća lica (na primer,
englesko, grčko, holandsko, norveško pravo). Štaviše, u engleskom pravu sud ima diskreciono
ovlašćenje da izvrši podelu svojinskih prava na porodičnoj kući odnosno stanu nezavisno od toga
koji je supružnik njen vlasnik. U nemačkom, holandskom i španskom pravu, pak, sudija ima pravo
da dodeli kuću odnosno stan na stanovanje onom supružniku kome je ona potrebnija, uzimajući u
obzir i interese dece, bez obzira na to što je drugi supružnik vlasnik ili zakupac. U francuskom pravu
porodična kuća koja se nalazi u isključivoj svojini jednog supružnika ostaje u njegovoj imovini i
posle prestanka braka, ali sudija može narediti vlasniku da kuću odnosno stan izdaje drugom
bračnom drugu i odrediti visinu rente, ukoliko je supružniku koji nije vlasnik povereno jedno ili više
zajedničke dece, odnosno ako se radi o supružniku iz braka koji je razveden na osnovu činjenice
odvojenog života, sve dok taj supružnik ne sklopi novi brak ili stupi u stabilnu vanbračnu zajednicu.

1. Zakonski imovinski režim

Zakonski imovinski režim u našem pravu obuhvata zajedničku i posebnu imovinu
supružnika.

328
 (1) Zajednička imovina

(A) Pojam zajedničke imovine

Zajednička imovina je ona imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja
zajednice života u braku. 1172 Prema tome, pojam zajedničke imovine određen je dvema
ključnim činjenicama. To su (1) rad i (2) zajednica života supružnika.
(1) Rad. Zajednička imovina potiče od odvojenog ili zajedničkog rada supružnika,
što je njena osnovna karakteristika. Pri tom, veza između rada i zajedničke imovine može
biti neposredna ili posredna. Neposredan odnos između rada i sticanja zajedničke
imovine postoji onda kada je u pitanju rad koji ima direktne finansijske efekte izražene
kroz odgovarajuću zaradu. Posredna veza između rada i sticanja zajedničke imovine
odnosi se na rad koji nema kao neposredan rezultat zaradu, već se takvim radom drugom
supružniku indirektno omogućava ili olakšava sticanje zarade, odnosno omogućava mu
se sticanje veće zarade. Pod radom se, nadalje, podrazumeva ne samo rad koji
neposredno ili posredno doprinosi povećanju zajedničke imovine, već i rad koji doprinosi
njenom održavanju, odnosno koji utiče na to da smanjenje imovine bude manje nego što
bi inače bilo. 1173 Rad jednog i drugog supružnika, konačno, ne mora u podjednakoj meri
doprinositi sticanju zajedničke imovine, tako da se imovina stečena radom smatra
zajedničkom i kada je očigledno da je doprinos jednog supružnika u njenom sticanju bio
nesrazmerno manji. Takva okolnost ne ugrožava pravni režim zajedničke imovine, ali
daje pravo sudu da, u slučaju deobe, tom supružniku dosudi naknadu u novcu prema
vrednosti njegovog udela. Najzad, moguće je dokazivati i da rad jednog supružnika ni na
koji način nije doprineo sticanju zajedničke imovine. 1174
U zajedničku imovinu ulaze, pored imovine koju su supružnici stekli radom u toku
trajanja njihovog zajedničkog života u braku, još i: (a) prihodi od zajedničke imovine,
kako oni koji su rezultat rada, tako i oni koje imovina daje bez ikakvog rada (na primer,
zakupnina, kamata, dividenda itd.); (b) prihodi od posebne imovine, koji su ostvareni
radom supružnika; (c) stvari nabavljene iz zajedničke imovine; 1175 (d) naknade koje su po
raznim osnovama dobijene za stvari iz zajedničke imovine (na primer, naknada štete,
naknada za eksproprisanu nepokretnost, suma osiguranja za uništenu ili oštećenu stvar
itd.); (e) naknade koje su dobijene za rad supružnika, a ne predstavljaju zaradu (novčana
1172
Videti čl. 171. st. 1. Porodičnog zakona. Pojam imovine je, međutim, jedna od najtežih i najnerazumljivijih
kategorija građanskog prava. Počev od sredine prošlog veka, u raspravama o pojmu imovine u evropskom pravnom
prostoru dominira tzv. klasična teorija čuvenih francuskih pravnih pisaca Aubryja i Raua. Prema njihovoj teoriji,
imovina jednog lica obuhvata sva njegova dobra bez razlike, sadašnja i buduća, aktivu i pasivu. Kako je to slikovito
opisao profesor Stanković, ovako shvaćena imovina čist je proizvod spekulativnog duha, pojam koji bi se mogao
uporediti sa zamišljenom posudom koja može biti puna novca, prazna ili puna priznanica na dugovane sume. U sva tri
slučaja ona označava isto. Opširnije o klasičnoj teoriji, njenim mnogobrojnim interpretacijama i njenoj kritici videti
Stanković – Vodinelić, 1995, str. 144–160. Videti i Vedriš – Klarić, 1983, str. 80.
1173
Videti Stanković – Orlić, 1989, str. 225.
1174
„Okolnost da je nekretnina nabavljena za vrijeme trajanja bračne zajednice ne mora u svakom slučaju imati za
posljedicu da je tako nabavljena nekretnina zajednička imovina bračnih drugova. Imovina je, naime, zajednička ako je
stečena radom obaju bračnih drugova. Ne i kada je stečena samo radom jednog, dok je drugi bračni drug svoju zaradu
trošio na opijanje, provode sa društvom, za uzdržavanje druge žene i svog sina, kako je to u konkretnom slučaju i
utvrđeno.” Videti odluku Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 836/80 od 4. decembra 1980, Pregled sudske prakse, Prilog
Naše zakonitosti, br. 18/1981, odluka br. 105.
1175
U ovom slučaju radi se o tzv. realnoj subrogaciji, što znači da se neposrednom zamenom stvari ili imovinskih
vrednosti svojinska prava prenose sa stvari koja je zamenjena na stvar do koje se zamenom (subrogacijom) došlo.

329
renta kao naknada za izgubljenu zaradu usled nesposobnosti za rad, otpremnina, nagrade,
odlikovanja, stipendije itd.);1176 (f) autorska, pronalazačka i druga imovinska prava
intelektualne svojine; 1177 (g) imovina stečena igrama na sreću (kao što su, na primer, loto,
sportska prognoza, lutrija), osim ako supružnik koji je ostvario dobitak ne dokaže da je u
igru uložio posebnu imovinu,1178 (h) imovina stečena ugovorom o doživotnom
izdržavanju.
Ugovor o doživotnom izdržavanju kao izvor zajedničke imovine imao je, međutim,
zanimljivu pravnu istoriju. Nikada nije bilo sporno da imovina koja je stečena na osnovu ugovora o
doživotnom izdržavanju predstavlja zajedničku imovinu ukoliko su oba supružnika zaključili ugovor
kao davaoci izdržavanja. Ako se, međutim, u svojstvu ugovornika kao davalac izdržavanja
pojavljuje samo jedan supružnik, imovina stečena ugovorom o doživotnom izdržavanju smatrala se
zajedničkom imovinom supružnika koji nije ugovorna strana samo u meri vrednosti njegovog
stvarno učinjenog rada ili datog izdržavanja. U sudskoj praksi se, naime, bilo formiralo stanovište da
osobiti karakter ugovora o doživotnom izdržavanju dozvoljava zaključak kako takav ugovor ima u
sebi elemente, ili bar može imati u sebi elemente ugovora na sreću, te da ono što prevazilazi
vrednost učinjenog izdržavanja nije rezultat rada i ne može uživati karakter zajedničke imovine, već
posebne imovine onog supružnika koji je zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju. 1179
Ovakav stav opravdano je kritikovan u pravnoj literaturi, budući da aleatornost
ugovora o doživotnom izdržavanju pogađa podjednako oba supružnika, kako onog koji je zaključio
ugovor, tako i onog koji svojim radom doprinosi izvršavanju ugovorne obaveze izdržavanja. Otuda
ne postoji opravdan razlog da se, u situaciji kada je vrednost sredstava stečenih po ugovoru o
doživotnom izdržavanju veća od vrednosti učinjenih davanja na ime izdržavanja, sticanje imovine
rezerviše samo za onog supružnika koji je zaključio ugovor. 1180 Isto stanovište jednodušno je
prihvaćeno i u sudskoj praksi. 1181

1176
Naprotiv, nagrade i odlikovanja koja nisu dodeljena za rad supružnika, nego predstavljaju priznanje za neko lično
svojstvo (na primer, talenat, hrabrost, požrtvovanost), ulaze u posebnu imovinu. Što se tiče stipendija, one takođe mogu
biti deo posebne imovine supružnika koji ih ostvaruje, ukoliko nemaju nikakvu drugu namenu do da obezbede učenje
ili studiranje i ukoliko ne stvaraju nikakvu obavezu prema davaocu stipendije.
1177
Videti čl. 173. Porodičnog zakona. Opširnije o zanimljivom pitanju prirode autorskih imovinskih prava kao
sastavnom delu zajedničke imovine videti Pekiž, B., Umetniško delo – skupno premoženje zakoncev?, Pravnik, br. 3–
4/1988, str. 249.
1178
Videti čl. 172. Porodičnog zakona.
1179
Možda bi se, sa stanovišta pozitivnog zakonodavstva, ovoj davnašnjoj odluci Saveznog vrhovnog suda moglo
prigovoriti samo to da je i imovina stečena igrom na sreću, po pravilu, zajednička imovina:
„Imovina koju jedan bračni drug stekne u svoje ime zaključenim ugovorom o doživotnom izdržavanju, kojim prima
obavezu da ranijem vlasniku daje izdržavanje kao naknadu za stečenu imovinu, ulazi u račun pri utvrđivanju zajedničke
imovine stečene radom bračnih drugova...Ukoliko drugi bračni drug radom u kući, staranjem o imovini, pa i staranjem
o primaocu izdržavanja, doprinosi da se ovaj dug izvršuje, utoliko i on ima udela u sticanju imovine pribavljene
ugovorom o doživotnom izdržavanju. Što prelazi količinu stvarno učinjenog izdržavanja, nije rezultat rada oba bračna
druga, nego je u biti stečeno nezavisno od toga rada, kao dar ili kao tekovina na sreću. Drugi bračni drug, prema tome,
ne može tražiti udeo u toj imovini ukoliko prelazi količinu stvarno učinjenih davanja za izdržavanje.” Videti rešenje
Saveznog vrhovnog suda Rev. 209/60 od 14. maja 1960, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1960, knjiga 5, sveska 2,
odluka br. 148.
1180
U tom smislu videti Sudžum, 1982, str. 166, Rašović, Z., Da li su stvari dobijene kao naknada za izvršene usluge na
osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju zajednička ili posebna imovina bračnih drugova?, Sudska praksa, br.
9/1984, str. 84.
1181
„Imovina stečena na temelju ugovora o doživotnom izdržavanju smatra se zajedničkom imovinom bračnih drugova,
iako je jedan bračni drug sklopio taj ugovor.” Videti rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 87/79 od 9. aprila 1979, Zbirka
sudskih odluka, Beograd, knjiga 4, sveska 2, odluka br. 115.
„Okolnost da je imovina stečena po ugovoru o doživotnom izdržavanju koji je zaključio jedan od bračnih drugova,
sama po sebi nije zapreka da se tako stečena imovina smatra zajedničkom imovinom bračnih drugova, pa da se i
drugom bračnom drugu priznaju stvarna prava na njoj.” Videti odluku Vrhovnog suda Hrvatske Rev. 782/82 od 26.
maja 1982, Zbirka sudskih odluka iz porodičnog prava, Zagreb, 1988, odluka br. 148.

330
 (2) Zajednica života supružnika. U pojam zajedničke imovine, sa druge strane,
ulaze samo ona imovinska prava i obaveze koje su stečene dok je postojala zajednica
života supružnika. Ono što je, naprotiv, stečeno radom posle trajnog prekida bračne
zajednice, bez obzira što je stečeno u vreme dok je još brak pravno postojao, kao i ono
što je stečeno pre uspostavljanja zajednice života, predstavlja odvojenu imovinu svakog
od supružnika.1182 Kriterijum je, dakle, samo činjenica postojanja bračne zajednice života
u vreme sticanja imovine. Otuda prestanak zajednice života, kao i formalni prestanak
braka, ne menjaju pravnu prirodu onoga što je stečeno pre tog prestanka zaduživanjem
koje ima karakter zajedničke obaveze (na primer, putem kredita), 1183 kao što zasnivanje
zajednice života ne utiče na sticanje koje je nastalo pre toga, iako obavezu zajednički
izvršavaju oba supružnika. 1184 Kratkotrajni prekid bračne zajednice ne utiče na svojstvo
zajedničke imovine koja je stečena za vreme tog prekida. 1185

(B) Pravna priroda zajedničke imovine

Titulari prava na zajedničku imovinu (zajedničari) jesu supružnici, i to kako
supružnici iz punovažnog braka, tako i supružnici iz ništavog braka. Osnovna odlika
pravne prirode zajedničke imovine jeste neopredeljenost udela titulara prava u stvarnim i
tražbenim pravima koja je sačinjavaju. Zajedničari, dakle, nemaju ni idealni ni realni deo
u zajedničkoj imovini (poput suvlasnika ili etažnih vlasnika), već se njihovo pravo
prostire podjednako na sve ono što je stečeno radom u toku trajanja njihovog zajedničkog
života u braku. Pravo na zajedničku imovinu, stoga, podleže posebnom pravnom režimu,
koji važi sve dok zajednička imovina ne bude podeljena. 1186 Radi zaštite tog režima
posebno je propisano da se prava supružnika na nepokretnostima, koja su deo njihove
zajedničke imovine, upisuju u javni registar prava na nepokretnostima na ime oba
supružnika, kao njihova zajednička imovina na neopredeljenim udelima. Štaviše, ako je
kao vlasnik nepokretnosti upisan samo jedan supružnik, smatraće se da je upis izvršen na
ime oba supružnika, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o
deobi zajedničke imovine odnosno bračni ugovor ili ako je o pravima supružnika na
1182
U tumačenju pojma zajednice života sreću se u sudskoj praksi i ovakve odluke:
„Zajedničku imovinu bračnih drugova čini samo imovina stečena zajedničkim radom u toku braka, a ne i imovina koju
su bračni drugovi sticali nakon poremećaja bračnih odnosa i prekida ekonomske zajednice, iako je u momentu sticanja
brak pravno postojao i bračni su drugovi zajedno stanovali, ali se njihova ekonomska veza svodila samo na doprinos za
izdržavanje bračnog druga i dece, kao i zajedničko snošenje stanarine i naknade za komunalne usluge.” Videti presudu
Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine Gž. 1531/76 od 20. juna 1977. Navedeno prema Draškić, 1989, odluka br. 632.
1183
„Nije pravilno stajalište da se stvar nabavljena kreditom podignutim za vrijeme trajanja bračne zajednice ima
smatrati zajedničkom stvari samo u vrijednosti koja odgovara visini isplaćenog zajma za vrijeme trajanja zajednice.
Naime, bez obzira tko je od bračnih drugova otplaćivao kredit nakon prestanka zajednice, stvar stečena tim kreditom u
toku zajedničkog života zajednička je stvar, jer i obaveza nastala iz kredita ostaje zajednička obaveza. Prestanak
zajednice i razvod braka ne mijenja pravne odnose proistekle iz zajedničke obaveze; ona strana koja je umjesto druge
isplatila dug u potpunosti ili djelimično ima pravo tražiti od druge strane da joj namiri ono što je ona bila dužna učiniti,
dakle, obveznopravnim zahtjevom, ali se time ne mijenja stvarnopravni odnos.” Videti odluku Vrhovnog suda Hrvatske
Gž. 3598/70 od 2. marta 1972, Pregled sudske Prakse, Prilog Naše zakonitosti, br. 1/1972.
1184
„Stan koji je jedan bračni drug kupio prije zaključenja braka čini njegovu posebnu imovinu, bez obzira na to što je
kasnije, za vrijeme trajanja bračne zajednice, i drugi bračni drug sudjelovao kod otplaćivanja kredita za taj stan.” Videti
odluku Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 2429/78 od 29. marta 1979, Pregled sudske prakse, Prilog Naše zakonitosti, br.
15/1979, odluka br. 53.
1185
Videti, u tom smislu, presudu Vrhovnog suda Makedonije Rev. 1356/86 od 16. decembra 1986, Sudska praksa, br.
1/1988, odluka br. 69.
1186
Tek ukoliko deobu zajedničke imovine vrši sud, pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini
jednaki. Videti čl. 180. st. 2. Porodičnog zakona.

331
nepokretnosti odlučivao sud. 1187 Najzad, ako su u javni registar prava na nepokretnostima
supružnici upisani kao suvlasnici na opredeljenim udelima, smatraće se da su na ovaj
način izvršili deobu zajedničke imovine.1188

(C) Upravljanje i raspolaganje zajedničkom imovinom

Zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno.
Naprotiv, svojim neopredeljenim udelom u zajedničkoj imovini supružnik ne može
raspolagati niti ga može opteretiti pravnim poslom inter vivos. 1189 Nemogućnost
samostalnog raspolaganja sopstvenim udelom u zajedničkoj imovini od strane jednog
supružnika proizlazi iz pravne prirode zajedničke imovine, odnosno iz činjenice da su
udeli supružnika u zajedničkoj imovini neopredeljeni.
Supružnici, međutim, mogu ugovoriti da upravljanje i raspolaganje celokupnom
zajedničkom imovinom, ili nekim njenim delovima, bude prepušteno jednom od njih.
Ugovor se može odnositi samo na upravljanje ili samo na raspolaganje, na sve poslove
upravljanja i raspolaganja ili samo na pojedine poslove upravljanja i raspolaganja. Kada
drugačije nije ugovoreno, upravljanje obuhvata i raspolaganje u okviru redovnog
poslovanja. Slično kao i kada zaključuju ugovor o deobi zajedničke imovine ili bračni
ugovor, nakon donošenja Zakona o izmenama i dopunama Porodičnog zakona u januaru
2015. godine, ugovor o upravljanju i raspolaganju zajedničkom imovinom supružnici
moraju zaključiti u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave. To znači
da javni beležnik potvrđuje da je strankama u njegovom prisustvu pročitana isprava, te da
su one izjavile da ta isprava u svemu i potpuno odgovara njihovoj volji i da su je
svojeručno potpisale. 1190 Solemnizacija privatne isprave, kao što je sporazum o
upravljanju i raspolaganju zajedničkom imovinom supružnika, služi tome da stranke
pouči o značaju i pravnim posledicama pravnog posla koji preduzimaju, a time da posluži
i većoj pravnoj sigurnosti i višem nivou pravne svesti učesnika u pravnom životu
Ako se radi o ugovoru kojim se drugi supružnik ovlašćuje na raspolaganje
nepokretnostima, takav ugovor upisuje se i u javni registar prava na nepokretnostima.1191

1187
Videti čl. 176. st. 2. Porodičnog zakona.
1188
Videti čl. 176. st. 1. Porodičnog zakona.
1189
Videti čl. 174. st. 3. Porodičnog zakona. Naprotiv, testamentom može supružnik raspolagati svojim udelom u
zajedničkoj imovini i pre deobe, ali samo u meri u kojoj neće biti povređen udeo u zajedničkoj imovini drugog
supružnika. No, budući da raspolaganje obuhvata i opterećenje, pogrešio je redaktor zakona koji je jezički korektniju
odredbu u Nacrtu Porodičnog zakona izmenio na ovakav način.
1190
Videti i čl. 93. st. 1, 93a i 93b Zakona o javnom beležništvu. Pre donošenja Zakona o izmenama i dopunama
Porodičnog zakona za ovakav ugovor nije bila propisana posebna forma, osim ako se radilo o ugovoru kojim se drugi
supružnik ovlašćuje na raspolaganje nepokretnostima. To je, sa jedne strane, bila posledica pravila da forma propisana
zakonom za neki ugovor važi i za punomoćje za zaključenje tog ugovora, a sa druge strane, da je za pravni posao kojim
se vrši promet nepokretnosti bila propisana pismena forma. Videti čl. 90. Zakona o obligacionim odnosima i raniji čl. 4.
Zakona o prometu nepokretnosti (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 42/1998). Tako i Sudžum, 1982, str. 196.
Suprotno stanovište, prema kome ugovor o punomoćstvu kojim jedan supružnik ovlašćuje drugog da zaključi ugovor o
prometu nepokretnosti ne mora biti u pismenoj formi, zbog toga što to nije predviđeno u odredbama porodičnog prava,
a propisi porodičnog prava su lex specialis za sva pitanja porodičnog prava, zastupala je Janković, 1981, str. 242. Isto i
Gams, 1966, str. 76. U istom smislu izjasnio se nedavno i Vrhovni sud Srbije, ocenjujući da jedan supružnik može
raspolagati zajedničkom nepokretnom imovinom stečenom u bračnoj zajednici i na osnovu usmene saglasnosti drugog
supružnika. Videti odluku Vrhovnog suda Srbije Rev. 1864/06 od 14. septembra 2006, Bilten Okružnog suda u
Beogradu, br. 75/2007, str. 154–155. Opširnije o formi punomoćja kod formalnih ugovora, videti Perović, S., Formalni
ugovori zaključeni preko punomoćnika, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 2–3/1961, str. 221
1191
Videti čl. 189. Porodičnog zakona.

332
No, svaki supružnik ima pravo da raskine ugovor o upravljanju ili raspolaganju
zajedničkom imovinom prema opštim pravilima ugovornog prava.1192
Ukoliko, ipak, jedan supružnik, bez saglasnosti drugog supružnika, otuđi stvar iz
zajedničke imovine, takav ugovor je protivan imperativnoj zakonskoj normi, te je zbog
toga ništav. 1193 Savesni sticalac mogao bi se zaštiti samo pozivajući se na opšta pravila
građanskog prava o sticanju svojine. Pri tom, treba praviti razliku da li se radi o pokretnoj
ili nepokretnoj stvari. Ako je u pitanju pokretna stvar, savesni sticalac mogao bi istaći da
je pravo svojine na takvoj stvari stekao na osnovu opštih pravila o sticanju svojine
održajem, odnosno o sticanju svojine od nevlasnika. 1194 U tom slučaju, ugovor se ne bi
mogao poništavati, a supružnik koji je neovlašćeno raspolagao zajedničkom imovinom
bio bi obavezan da drugom supružniku nadoknadi štetu. 1195 U pravnoj teoriji preovladava
stav da u slučaju kada jedan supružnik otuđuje određenu pokretnu stvar iz zajedničke
imovine to čini i kao zastupnik drugog supružnika, po njegovom izričitom ili prećutnom
ovlašćenju. Suprotno rešenje kočilo bi pravni promet i stvaralo pravnu nesigurnost u
pogledu velikog broja poslova koji se zaključuju svakodnevno, što ne bi bilo ni u interesu
prodavca ni u interesu kupca.1196 Kada su, pak, u pitanju nepokretnosti iz zajedničke
imovine, raspolaganje koje učini jedan supružnik bez saglasnosti drugog smatraće se

1192
U crnogorskom pravu bračnom drugu nije dopušteno da raskine ugovor o upravljanju ili raspolaganju zajedničkom
imovinom samo ukoliko bi on zahtevao raskid u vreme u kojem bi se očigledno nanosila šteta drugom bračnom drugu.
Videti čl. 285. st. 3. in fine Porodičnog zakona Crne Gore. Pravo supružnika da raskine ugovor o punomoćstvu kojim je
ovlastio drugog supružnika da upravlja i raspolaže zajedničkom imovinom znači, istovremeno, da bi ništava bila
odredba ugovora kojom bi se jedan supružnik privremeno ili trajno odrekao prava da učestvuje u raspolaganju
zajedničkom imovinom, ili bi se odrekao prava na raskid ovakvog ugovora. Tako i Sudžum, 1982, str. 190.
1193
To je i nepodeljeno mišljenje sudske prakse: „Ništav je u celini ugovor kojim jedan od bračnih drugova, bez
saglasnosti drugog, prodaje stvar koja je zajednička svojina bračnih drugova.” Videti rešenje Vrhovnog suda Bosne i
Hercegovine Rev. 338/84 od 9. avgusta 1984, Bilten Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine, br. 3/1984, str. 18.
„Ugovor, kojim je bračni drug u toku braka otuđio imovinu stečenu u bračnoj zajednici, suprotan je čl. 324. Zakona o
braku i porodičnim odnosima, kojima je propisano da zajedničkom imovinom bračni drugovi u toku braka upravljaju i
raspolažu zajednički i sporazumno.” Videti odluku Vrhovnog suda Srbije Gzz. 55/85, Zbirka sudskih odluka iz oblasti
građanskog prava 1973–1986, Beograd, 1986, odluka br. 1095.
„Ne proizvodi pravno dejstvo ugovor kojim jedan od bračnih drugova, bez saglasnosti drugog, otuđi ili optereti
imovinu koja je stečena u braku, pre njene podele između bračnih drugova.” Videti rešenje Vrhovnog suda Makedonije
Rev. 282/86 od 5. juna 1986, Sudska praksa, br. 12/1986, odluka br. 66.
1194
Savesni i zakoniti držalac pokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem
protekom 3 godine, a savesno lice stiče u roku od godine dana pravo svojine na pokretnu stvar koju je pribavilo uz
naknadu od nevlasnika koji u okviru svoje delatnosti stavlja u promet takve stvari, od nevlasnika kome je vlasnik
predao stvar u državinu na osnovu pravnog posla koji nije osnov za pribavljanje prava svojine, kao i na javnoj prodaji.
Videti čl. 28. st. 1. i čl. 31. st. 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.
1195
Takav stav zauzima i sudska praksa: „Ako bračni drug otuđi trećem licu, bez znanja i saglasnosti drugog bračnog
druga, stvar stečenu radom u bračnoj zajednici, može biti obavezan na naknadu štete. Naknada štete se utvrđuje po
prometnoj vrijednosti stvari u vrijeme presuđenja, a dosuđuje se prema obimu udjela koji odgovara doprinosu
oštećenog bračnog druga u sticanju otuđene stvari. Naknada štete se ne može zahtijevati ako postoji mogućnost
poništenja ugovora o otuđenju stvari i vraćanju stvari u suposed bračnih drugova...dakle, ako je sticalac poznat i ako je
znao odnosno morao znati da je stvar koju je stekao pravnim poslom zajednička imovina bračnih drugova.” Videti
odluku Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine Gž. 2483/76 od 31. marta 1977. Citirano prema Draškić, 1989, odluka br.
639.
1196
Tako Gams, 1966, str. 74, Janković, 1981, str. 241, Sudžum, 1982, str. 194, Stanković – Orlić, 1989, str. 228. Za
suprotno mišljenje, da se ne može prihvatiti rešenje o pretpostavljenoj saglasnosti supružnika, jer se time zaobilaznim
putem ukida princip zajedničkog upravljanja i raspolaganja zajedničkom imovinom, videti Finžgar, 1967, str. 357.

333
ništavim, 1197 osim ako sticalac ne ispuni zakonske uslove za sticanje svojine na
nepokretnosti redovnim ili vanrednim održajem.1198

(D) Deoba zajedničke imovine

Pod deobom zajedničke imovine smatra se utvrđivanje suvlasničkog odnosno
supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini, a deoba se može tražiti
(1) za vreme trajanja braka ili (2) posle njegovog prestanka. 1199
Pravo da traže deobu zajedničke imovine imaju (1) supružnici, (2) naslednici
umrlog supružnika i (3) poverioci onog supružnika iz čije se posebne imovine nisu mogla
namiriti njihova potraživanja.1200
U pogledu načina deobe zajedničke imovine postoje dva rešenja: (1) supružnici se
mogu sporazumeti o podeli zajedničke imovine ili (2) deobu zajedničke imovine sprovodi
sud.
(1) Sporazumna deoba. Imajući u vidu složenost i osetljivost pitanja podele
zajedničke imovine, sporazum supružnika o tome koliki je udeo svakog od njih u sticanju
zajedničke imovine je, nesumnjivo, dobrodošao i najpoželjniji način njegovog razrešenja.
Prilikom sporazumne deobe dozvoljeni su svi modaliteti koje pravo poznaje. Tako,
supružnici se mogu saglasiti: (a) da pretvore režim zajedničke imovine u režim susvojine
sa opredeljenim, idealnim suvlasničkim udelima kojima se može raspolagati, (b) da
izvrše realnu deobu, tako što će neke stvari pripasti u isključivu svojinu jednom
supružniku, a druge stvari u isključivu svojinu drugom supružniku, ili (c) da sve stvari
pripadnu u isključivu svojinu jednom supružniku, a da drugi za svoj udeo bude isplaćen u
novcu. Nakon donošenja Zakona o izmenama i dopunama Porodičnog zakona u januaru
2015. godine, sporazum o deobi zajedničke imovine zaključuje se u obliku
javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave. Solemnizacija se vrši stavljanjem
klauzule o potvrđivanju (solemnizaciona klauzula), koja je uslov za punovažnost pravnog
posla. Ona znači da javni beležnik potvrđuje da je strankama u njegovom prisustvu
pročitana isprava, te da su one izjavile da ta isprava u svemu i potpuno odgovara
njihovoj volji i da su je svojeručno potpisale.1201 Solemnizacija privatne isprave, kao što
je sporazum o deobi zajedničke imovine supružnika, služi tome da stranke pouči o
značaju i pravnim posledicama pravnog posla koji preduzimaju, a time da posluži i većoj
pravnoj sigurnosti i višem nivou pravne svesti učesnika u pravnom životu.

1197
„Ugovor o kupoprodaji što ga zaključi jedan bračni drug bez znanja ili protivno volji drugog bračnog druga za
nekretnine stečene za vreme trajanja braka, iako je u zemljišnim knjigama pravo vlasništva upisano na njega, u odnosu
na pripadajući deo drugog bračnog druga nevažeći je ako je kupac znao ili morao znati da nekretnina spada u
zajedničku imovinu.” Videti odluku Vrhovnog suda Slovenije Pž. 321/73 od 31. maja 1973, Zbirka sudskih odluka,
Beograd, 1973, knjiga 18, sveska 2, odluka br. 149.
1198
Savesni i zakoniti držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar
održajem protekom 10 godina, a držalac koji ima savesnu, ali ne i zakonitu državinu stiče pravo svojine na tu stvar
održajem protekom 20 godina. Videti čl. 28. st. 2. i 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.
1199
Videti čl. 177-178. Porodičnog zakona. Treba, međutim, ponovo skrenuti pažnju da se pojam „deoba zajedničke
stvari ili imovine” pogrešno upotrebljava i u vanparničnom procesnom pravu, za označavanje postupka u kome sud ne
odlučuje o veličini udela zajedničara, već o načinu fizičke deobe stvari odnosno imovine koja je nekada bila
zajednička. Videti čl. 148-154. Zakona o vanparničnom postupku.
1200
Videti čl. 181. Porodičnog zakona.
1201
Videti i čl. 93. st. 1. i 93a Zakona o javnom beležništvu. Početak primene ovog zakona bio je određen čl. 6. Zakona
o izmenama Zakona o javnom beležništvu (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 19/2013).

334
 (2) Sudska deoba. Ukoliko supružnici ne postignu sporazum, deobu zajedničke
imovine sprovodi sud. Pri tom, zakonska je pretpostavka da su udeli supružnika u
zajedničkoj imovini jednaki, ali svaki supružnik ima pravo da ovu pretpostavku obara i
da dokazuje da je njegov udeo veći od udela drugog supružnika. Veći udeo jednog
supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja
poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini te svih drugih okolnosti koje
su od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine. 1202 To, drugim
rečima, znači da će sud voditi računa ne samo o zaradi i drugim prihodima svakog
supružnika, već i o svakoj vrsti pomoći jednog supružnika drugome, koja utiče na
povećanje zajedničke imovine, odnosno na to da umanjenje bude manje od onoga koje bi
se dogodilo da je takav doprinos izostao (na primer, staranje o podizanju i vaspitavanju
dece, staranje o održavanju i popravljanju imovine, vođenje poslova u domaćinstvu, te
svaki drugi oblik rada i saradnje u upravljanju, održavanju i povećanju zajedničke
imovine). 1203 Slično kao prilikom sporazumne deobe, i sudu je dozvoljeno da zajedničku
imovinu supružnika podeli tako što će režim zajedničke imovine pretvoriti u režim
susvojine. 1204 Udeo jednog supružnika ne utvrđuje se, pri tom, različito samo za neka
prava na pojedinim stvarima, već u istoj srazmeri za sva prava i obaveze u zajedničkoj
imovini u trenutku prestanka zajedničkog života u braku. Od ovog pravila odstupa se
jedino ako pravo iz zajedničke imovine o kome je reč ispunjava sledeća dva uslova: (a)
ekonomski je samostalno u odnosu na ostala prava u zajedničkoj imovini i (b) supružnik
je u sticanju baš tog prava učestvovao i prihodima iz svoje posebne imovine. 1205 U tom

1202
Videti čl. 180. st. 1-3. Porodičnog zakona.
Francuski Kasacioni sud doneo je jednu zanimljivu odluku rešavajući o deobi zajedničke imovine supružnika.
Naime, iako je u konkretnom slučaju prema pravilima francuskog međunarodnog privatnog prava trebalo primeniti
odredbu švajcarskog prava - prema kojoj je suprugu trebalo da pripadne 2/3, a supruzi 1/3 zajedničke imovine -
Kasacioni sud je podelio imovinu na jednake delove direktno primenjujući član 5. Protokola br. 7 uz Evropsku
konvenciju o ljudskim pravima, ocenjujući da je ova odredba sastavni deo francuskog međunarodnog javnog poretka.
Prema članu 5. Protokola br. 7, naime, predviđeno je da su supružnici ravnopravni kako u pogledu svih međusobnih
građanskih prava i obaveza, tako i prema deci. Iz takve odredbe francuski Kasacioni sud je, dakle, zaključio da
supružnici moraju biti u svemu ravnopravni, pa i prilikom podele zajedničke imovine. Biće, naravno, interesantno
videti da li će i ostali nacionalni sudovi na isti način tumačiti pomenutu odredbu u kontekstu imovinskih odnosa
supružnika. Ukoliko bi se to dogodilo, pravila nacionalnih zakona o uređenju imovinskih odnosa između supružnika
koja su suprotna načelu o apsolutnoj jednakosti prilikom podele zajedničke imovine ne bi se mogla više primenjivati.
Evropski sud za ljudska prava nije do sada imao priliku da se izjasni o domašaju ovakve odredbe. Videti Odluku
Kasacionog suda Francuske od 24. februara 1998. Navedeno prema Jakšić, 2006, str. 329.
1203
U sudskoj praksi je ispravno ocenjeno da se doprinos žene koja obavlja poslove u domaćinstvu ne može utvrđivati
prema vrednosti zarade kućne pomoćnice: „Rad bračnog druga– domaćice, majke i drugi rad koji se, po pravilu, ne
može uvek izraziti u novcu prilikom utvrđivanja učešća u zajedničkoj imovini, vrednuje se slobodno van okvira
novčanog preračunavanja, na osnovu ocene doprinosa u stvaranju zajedničke imovine bračnih drugova.” Videti odluku
Vrhovnog suda Slovenije Pž. 785/72 od 23. februara 1972, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1973, knjiga 18, sveska 4,
odluka br. 484. Isto i presuda Saveznog vrhovnog suda, Rev. 2010/60 od 17. septembra 1960. Iz arhive suda.
1204
Ovo pravilo ušlo je u pravni život kroz sudsku praksu: „Kada je nekretnina koja je zajednička tečevina bračnih
drugova stečena gotovo isključivo sredstvima jednog bračnog druga, a samo u nebitnom dijelu sredstava koja se mogu
priznati kao doprinos drugog bračnog druga, onda nije protivan zakonu zaključak da se tom drugom bračnom drugu ne
prizna suvlasništvo na toj nekretnini, što naravno ne dira u obveznopravni zahtjev tog bračnog druga prema drugom, s
obzirom na njegov doprinos u stjecanju zajedničke imovine.” Videti presudu Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 2283/71 od
22. septembra 1971. Iz arhive suda.
1205
Videti čl. 180. st. 4-5. Porodičnog zakona. Na sličan način izjašnjava se još odavno i sudska praksa:
„Kod utvrđivanja udjela pojedinog bračnog druga u zajednički stečenoj imovini nema se taj udio utvrđivati različito u
odnosu na pojedinu stvar ili grupu stvari, već se ima uzeti u obzir cjelokupna imovina kao cjelina.” Videti presudu
Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 1957/65 od 9. decembra 1965, Pregled sudske prakse Vrhovnog suda Hrvatske u 1965. i
1966. godini, str. 12.

335
slučaju, dakle, supružniku se može priznati veći udeo u sticanju samo za to pojedino
pravo, a drugi supružnik jedino ima pravo na obligacionopravni zahtev za naknadu na
ime svog udela.
Najzad, ista prava, na udeo u uvećanoj imovini, odnosno pravo na potraživanje u
novcu, ima svaki supružnik koji je svojim doprinosom učinio da dođe do uvećanja
vrednosti zajedničke imovine posle prestanka zajedničkog života u braku. 1206 Ne bi,
drugim rečima, bilo pravično da bude priznato samo pravo na potraživanje u novcu, a
uskraćeno pravo na veći udeo u zajedničkoj imovini onom supružniku čiji se doprinos
može oceniti kao znatan u uvećanoj vrednosti imovine (na primer, posle prestanka
zajedničkog života u braku jedan supružnik je izveo obimne investicione radove i uveo
daljinsko grejanje u kuću koja je deo zajedničke imovine supružnika, tako da je tržišna
vrednost kuće nakon toga znatno porasla).
(3) Deoba tzv. privilegovanih stvari. Prilikom deobe zajedničke imovine svakom
supružniku se izvesne stvari, na njegov zahtev, dodeljuju u isključivu svojinu. To su: (a)
stvari za ličnu upotrebu supružnika, (b) stvari namenjene detetu, (c) stvari za vršenje
zanata ili zanimanja i (d) predmeti domaćinstva.
(a) Stvari za ličnu upotrebu supružnika dodeljuju se supružniku bez
uračunavanja u njegov udeo u zajedničkoj imovini odnosno sa uračunavanjem u njegov
udeo u zajedničkoj imovini.
Bez uračunavanja u njegov udeo u zajedničkoj imovini dodeljuju se supružniku
stvari za njegovu ličnu upotrebu, ako njihova vrednost nije nesrazmerno velika u odnosu
na vrednost zajedničke imovine i na vrednost stvari za ličnu upotrebu drugog supružnika
(na primer, odeća, obuća, nakit, muzički instrument, skije, lovačka puška itd.). 1207
U pravnoj teoriji su, međutim, podeljena mišljenja o tome da li predmeti koji služe za
ličnu upotrebu, a nisu nesrazmerno velike vrednosti u odnosu na vrednost celokupne zajedničke
imovine, uopšte spadaju u zajedničku imovinu.
Neki pravni pisci drže da lične predmete svakog supružnika treba smatrati posebnom
imovinom tog supružnika od momenta njihovog sticanja, argumentujući taj stav teškoćama kojima
bi u svakodnevnom životu bio izložen bračni drug prilikom svakog raspolaganja takvim stvarima,
makar one bile i neznatne vrednosti. 1208

„Ako su stvari samo jednog bračnog druga ugrađene u kuću, a bez zajedničkog učešća u gradnji kuće, taj bračni drug
ima pravo postaviti samo obligacioni zahtjev prema drugom bračnom drugu (povraćajem odgovarajuće količine istih
stvari ili isplatom naknade u novcu).” Videti presudu Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine Gž. 1773/71 od 25. maja
1972, Bilten Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine, br. 24/1972, str. 3.
1206
Videti čl. 175. Porodičnog zakona. I ovo pravilo je, doduše samo u pogledu prava na obligacionopravni zahtev,
nastalo najpre u sudskoj praksi: „Kada jedan od bračnih drugova nakon prestanka bračne zajednice sam izvrši određene
adaptacione radove na stambenoj zgradi koja predstavlja zajedničku imovinu stečenu u braku, smatra se da je to učinio
u korist oba supružnika, pa takvo uvećanje vrijednosti zgrade nije od uticaja za prosuđivanje o obimu učešća tog
bračnog druga u njenom sticanju. Stoga, bračnom drugu koji se na ovaj način sam angažovao na adaptaciji zgrade
pripada pravo da isticanjem obligaciono-pravnog zahtjeva od drugog bračnog druga traži odgovarajući dio troškova
koje je imao vršenjem adaptacije, a ne i na isticanje stvarno-pravnog zahtjeva u sporu za diobu zajedničke imovine.”
Videti odluku Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine Gž. 743/77 od 26. avgusta 1977, Bilten Vrhovnog suda Bosne i
Hercegovine, br. 35/1977, str. 15.
1207
Videti čl. 182. st. 1. Porodičnog zakona.
1208
Tako Eisner, 1950, str. 78, Prokop, 1959, str. 31, Zlatarić, B., Napomene uz republički zakon o imovinskim
odnosima bračnih drugova, Naša zakonitost, br. 3–4/1950, str. 161–162, Jovović, Đ., Neka pitanja iz osnovnog zakona
o braku, Narodni pravnik, br. 5–6/1950, str. 261.

336
 Drugi, pak, smatraju da je izlišno i postavljati pitanje da li su stvari za ličnu upotrebu,
bez obzira na njihovu vrednost, sastavni deo zajedničke imovine, kada to nedvosmisleno proizlazi iz
imperativnih zakonskih odredbi. Stoga nema nijednog razloga da se ove stvari smatraju posebnom
imovinom, ako su stečene radom supružnika u toku braka. Naprotiv, prihvatanje koncepcije po kojoj
ove stvari odmah ulaze u posebnu imovinu jednog supružnika zbog njihove relativno male
vrednosti, vodilo bi mogućoj zloupotrebi prava na sticanje zajedničke imovine. 1209
Sa uračunavanjem u njegov udeo u zajedničkoj imovini dodeljuju se supružniku
stvari za njegovu ličnu upotrebu ako njihova vrednost jeste nesrazmerno velika u odnosu
na vrednost zajedničke imovine i na vrednost stvari za ličnu upotrebu drugog supružnika
(na primer, skupocena bunda, vredan brilijantski prsten, klavir velike vrednosti itd.).1210
Smisao ovakve odredbe jeste u tome da se zaštiti legitimni interes svakog supružnika da
mu neki predmeti koji služe samo njegovoj ličnoj upotrebi pripadnu u isključivu svojinu,
ali da se time ne naruši imovinska ravnoteža u odnosu na drugog supružnika, koji nije
stekao stvari za ličnu upotrebu iste ili približne vrednosti, odnosno da takva neravnoteža
ne postoji u odnosu na vrednost zajedničke imovine.
(b) Stvari namenjene detetu (na primer, dečiji nameštaj, kolica, odeća, obuća,
igračke, školski pribor, muzički instrument itd.) pripadaju u isključivu svojinu supružniku
koji vrši roditeljsko pravo bez uračunavanja u njegov udeo. Ako, pak, roditelji vrše
roditeljsko pravo zajednički, nad stvarima namenjenim detetu imaju pravo zajedničke
svojine. 1211 I ovde je, dakle, u izvesnom smislu, reč o privilegovanju onog roditelja koji
vrši roditeljsko pravo, kako bi on nesmetano mogao upravljati i raspolagati stvarima koje
su namenjene isključivo detetu i njegovom pravilnom i potpunom razvoju.
(c) Stvari za vršenje zanata ili zanimanja jesu one stvari koje supružniku služe za
obavljanje njegove profesionalne delatnosti (na primer, vozilo koje služi za obavljanje
taksi prevoza, stomatološka ordinacija, kozmetički salon, mehaničarska radionica itd.) i
koje mu pripadaju u isključivu svojinu sa uračunavanjem u njegov udeo. 1212 Dakle, bez
obzira kolika je vrednost tih stvari, smatra se da je pravično da one pripadnu onom
supružniku koji na taj način ostvaruje pravo da radi i stiče zaradu, a on je zauzvrat dužan
da kompenzira udeo drugog supružnika u novcu ili nekim drugim stvarima odgovarajuće
vrednosti.
(d) Predmeti domaćinstva na kojima je jedan supružnik imao državinu u trajanju
od 3 godine nakon prestanka zajedničkog života, pripadaju mu u isključivu svojinu sa
uračunavanjem u njegov udeo. 1213 Logično je, naime, da onaj ko je u jednom relativno
dugom periodu neprekidno koristio predmete zajedničkog pokućstva i nakon prestanka
zajednice života, postane njihov isključivi vlasnik, ali ne na štetu drugog supružnika.

1209
Videti Gams, 1966, str. 60, Sudžum, 1982, str. 141, Rašović, Z., Svojinski režim na „privilegovanim” stvarima
bračnih drugova, Pravni zbornik, br. 1–2/1985, str. 167.
1210
Videti čl. 182. st. 2. Porodičnog zakona. Za razliku od formulacije čl. 331. st. 4. ranijeg Zakona o braku i
porodičnim odnosima, koji je nesrazmeru alternativno vezivao za vrednost celokupne zajedničke imovine ili vrednost
stvari za ličnu upotrebu drugog bračnog druga, sadašnja odredba Porodičnog zakona formulisana je tako da se
nesrazmera ima uvek procenjivati istovremeno prema vrednosti zajedničke imovine i vrednosti stvari za ličnu upotrebu
drugog supružnika. To, drugim rečima, znači da nema pravo da zahteva da mu stvari za ličnu upotrebu pripadnu u
isključivu svojinu bez uračunavanja u njegov udeo onaj supružnik čije lične stvari nisu nesrazmerne vrednosti u odnosu
na vrednost zajedničke imovine, ali jesu u odnosu na vrednost takvih stvari drugog supružnika, i obrnuto.
1211
Videti čl. 183. Porodičnog zakona.
1212
Videti čl. 184. Porodičnog zakona.
1213
Videti 185. Porodičnog zakona.

337
Drugi supružnik ima, u tom slučaju, pravo da zahteva da mu se u ostalim pokretnim
stvarima dosudi odgovarajući udeo, a ako vrednost tih stvari nije dovoljna, da mu se
razlika isplati u novcu.

(2) Posebna imovina

(A) Pojam posebne imovine

Posebna imovina jeste celokupna imovina svakog supružnika koja nije obuhvaćena
pravnim režimom zajedničke imovine. Prema tome, posebna imovina obuhvata kako
imovinu koja je stečena pre sklapanja braka, tako i imovinu koja se stiče tokom trajanja
braka, ali ne radom. Preciznije rečeno, posebna imovina obuhvata:
(1) imovinu koju je supružnik imao u vreme sklapanja braka, bez obzira po kom je
dozvoljenom osnovu stečena (na primer, radom, nasleđem, igrom na sreću itd.);1214
(2) imovinu koju je supružnik stekao u toku trajanja braka, ali ne radom, već
poklonom, nasleđem ili nekim drugim oblikom besteretnog sticanja; 1215
(3) imovinu koja pripadne supružniku na osnovu deobe zajedničke imovine; 1216
(4) imovinu koju je žena unela u brak kao miraz, 1217 i
(5) prihode od posebne imovine, pod uslovom da u njih nije uložen rad supružnika
(kamata, zakupnina, dividenda itd.). 1218
1214
Videti čl. 168. st. 1. Porodičnog zakona..
1215
Videti čl. 168. st. 2. Porodičnog zakona. U posebnu imovinu, dakle, ulaze i stvari koje su poklonjene na ime oba
supružnika ili ih supružnici zajedno naslede. Na tim se stvarima zasniva susvojina, a ne zajednička svojina bračnih
drugova, pošto takve stvari nisu stečene radom. Supružnici postaju suvlasnici na jednake delove, osim ako
poklonodavac ili testator ne opredele udele na drugi način ili ako iz prirode poklona (nakit, odeća, obuća) i okolnosti
pod kojima je dat poklon (rođendan, diplomiranje, odlazak u vojsku) ne proizlazi da je poklon učinjen samo jednom
supružniku. Tako i Gams, 1966, str. 55–56, Mladenović, 1981, II, str. 644, Sudžum, 1982, str. 242, Bakić, 1988, str.
166, Stanković – Orlić, 1989, str. 226. Isto se izjasnila i sudska praksa: „Stvari dobivene na poklon prilikom veridbe i
venčanja ne mogu se smatrati zajedničkom imovinom, jer nisu stečene radom u toku braka, ali se stranke mogu
sporazumeti u pogledu deobe takvih stvari.” Videti presudu Saveznog vrhovnog suda Rev. 1371/59 od 29. januara
1960, Bilten Vrhovnog suda Jugoslavije, br. 2/1960, str. 6.
„Uzima se da su svatovski pokloni učinjeni ženiku i nevesti zajedno, ako se ne utvrdi ili po prirodi i nameni stvari ne
proizlazi da su učinjeni samo jednom od njih.” Videti rešenje Vrhovnog suda Vojvodine Gž. 151/57 od 25. aprila 1958,
Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1958, knjiga 3, sveska 1, odluka br. 30.
Suprotno tome, prema rešenju bosansko-hercegovačkog prava, pokloni trećih lica učinjeni tokom trajanja bračne
zajednice ulaze u zajedničku imovinu, bez obzira na to koji ih je bračni partner primio, ukoliko drugačije ne proizlazi iz
namene poklona, ili ukoliko se iz okolnosti u momentu davanja poklona može zaključiti da je poklonodavac želeo
učiniti poklon samo jednom od bračnih partnera. Videti čl. 251. st. 2. Porodičnog zakona Federacije Bosne i
Hercegovine.
1216
Ibid.
1217
„Imovina koja je data mužu u miraz od strane žene, njenih roditelja ili nekog drugog lica, pre stupanja na snagu
Osnovnog zakona o braku, ženina je posebna imovina” (čl. 413. Zakona o braku i porodičnim odnosima). Isti stav
zauzela je i sudska praksa: „Pravnosnažnim presudama nižestepenih sudova odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev
tužiteljice kojim je tražila da se utvrdi da je ona isključivi nosilac prava svojine na nekretninama koje se u zemljišnim
knjigama vode na ime njenog pokojnog muža. Pogrešno su nižestepeni sudovi ustanovili da tužiteljici pripada samo
obligacionopravni zahtev za dati miraz. Naime, ... ako je mirazom u novcu tužiteljice kupljena nepokretnost, ta
nepokretnost je njeno vlasništvo.” Videti odluku Vrhovnog suda Vojvodine Rev. I 37/79 od 22. juna 1979. Navedeno
prema Draškić, 1989, odluka br. 625.
1218
Za suprotno stanovište, prema kome prihodi od posebne imovine, ne samo kada su stečeni bez rada nego i onda
kada su stečeni radom onog bračnog druga koji je vlasnik stvari, takođe ulaze u posebnu imovinu, videti kod
Mladenovića, 1981, II, str. 644.

338
 Događa se, međutim, da se radom supružnika ili ulaganjem novčanih sredstava iz
zajedničke imovine, odnosno ulaganjem rada ili novca samo jednog supružnika, vrednost
stvari iz posebne imovine drugog supružnika uveća. U tom slučaju, ukoliko se radi o
neznatnim ulaganjima i neznatnom uvećanju vrednosti posebne imovine, supružnik koji
je ulagao rad ili novac ima pravo na obligacionopravni zahtev prema supružniku koji je
vlasnik stvari, a srazmerno svom doprinosu. Međutim, ukoliko je ulaganjem rada ili
novčanih sredstava iz zajedničke imovine supružnika, odnosno ulaganjem rada ili novca
iz posebne imovine jednog supružnika, došlo do znatnog uvećanja vrednosti posebne
imovine drugog supružnika, onaj supružnik koji je ulagao rad ili novac ima pravo na
udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu. 1219

(B) Upravljanje i raspolaganje posebnom imovinom

Svaki supružnik upravlja i raspolaže svojom posebnom imovinom samostalno. 1220
To znači da supružnik u vezi sa svojom posebnom imovinom može sklapati sve pravne
poslove koje pravni poredak poznaje. Jedino ograničenje u raspolaganju posebnom
imovinom predviđeno je u slučaju kada zajednička imovina nije dovoljna za podmirenje
tekućih potreba bračne zajednice, te se radi njihovog zadovoljavanja moraju angažovati i
posebne imovine supružnika.

(3) Odgovornost supružnika za obaveze

Supružnici odgovaraju kako za svoje sopstvene obaveze, tako i za zajedničke
obaveze.
(a) Za sopstvene obaveze koje je preuzeo pre sklapanja braka, kao i za lične
obaveze stečene u toku trajanja braka, odgovara supružnik koji ih je preuzeo svojom
posebnom imovinom, kao i svojim udelom u zajedničkoj imovini. 1221 Takve obaveze
smatraju se ličnim obavezama svakog supružnika i one ne mogu imati nikakvog uticaja
na status imovine drugog supružnika.
(b) Za zajedničke obaveze, a to su obaveze koje jedan od supružnika preuzme radi
podmirenja potreba zajedničkog života u braku, kao i za obaveze koje po opštim
pravilima terete oba supružnika, odgovaraju supružnici solidarno ne samo svojim udelom
u zajedničkoj imovini nego i svojom posebnom imovinom.1222 Poverilac jednog
supružnika ovlašćen je da, po svom izboru, zahteva ispunjenje obaveze od bilo kog

1219
Videti čl. 170. Porodičnog zakona. Tako je bilo i ranije prema stanovištu sudske prakse: „Kad su bračni drugovi
zajednički u okviru bračne zajednice izvršili na kući koja je svojina jednoga bračnog druga investicione radove kojima
je vrednost kuće povećana za preko 100%, a sama kuća modifikovana i prilagođena savremenijem načinu korišćenja,
drugom bračnom drugu pripada pravo susvojine na delu te kuće koji odgovara njegovom doprinosu u investicijama i u
izvršenim radovima na kući.” Videti odluku Vrhovnog suda Jugoslavije Rev. 274/65, Zbirka sudskih odluka iz oblasti
građanskog prava, Beograd, 1972, odluka br. 640.
„Ako je usled dograđivanja u posebnu imovinu jednog bračnog druga nastao porast vrednosti te imovine, drugom
bračnom drugu može pripadati protivvrednost njegovog dela dogradnje u novcu, a može mu se priznati i pravo svojine
na nekretnini zavisno od obima, odnosno značaja i vrednosti njegovog dela u dogradnji, odnosno vrednosti tog dela s
obzirom na vrednost cele zajedničke imovine.” Videti odluku Vrhovnog suda Vojvodine Gž. 68/57. Navedeno prema
Sudžum, 1982, str. 153.
1220
Videti čl. 169. Porodičnog zakona.
1221
Videti čl. 186. Porodičnog zakona.
1222
Videti čl. 187. Porodičnog zakona.

339
supružnika. U tom slučaju, ako je jedan supružnik podmirio zajedničku obavezu iz svoje
posebne imovine, ima pravo na naknadu od drugog supružnika srazmerno njegovom
udelu u zajedničkoj imovini. Pod tekućim potrebama zajedničkog života u braku, inače,
podrazumevaju se obaveze koje nastaju u vezi sa svim neophodnim životnim potrebama
supružnika i članova njihove porodične zajednice, a obnavljaju se nedeljno, mesečno,
godišnje ili u drugim redovnim vremenskim intervalima (na primer, izdaci za ishranu,
odeću, obuću, stanovanje, održavanje ili povećanje zajedničke imovine itd.). 1223

2. Ugovorni imovinski režim

Kako režim zajedničke imovine nije više prinudni zakonski imovinski režim u
srpskom porodičnom pravu, supružnici su slobodni da zaključuju sve pravne poslove koji
se tiču njihovih posebnih imovina (na primer, ugovor o poklonu, ugovor o prodaji,
ugovor o razmeni, ugovor o punomoćstvu itd.), ali i sve one ugovore koji se odnose na
režim zajedničke imovine (na primer, bračni ugovor, ugovor o upravljanju i raspolaganju
zajedničkom imovinom, ugovor o deobi zajedničke imovine, ugovor o punomoćstvu
itd.). 1224 Supružnicima je, drugim rečima, zabranjeno zaključivanje samo onih ugovora
kojima se vređaju imperativne norme porodičnog prava uopšte. 1225
Neki od ugovora koje zaključuju supružnici, međutim, izričito su normirani u
zakonu ili su izazvali posebnu pažnju pravne teorije i sudske prakse, pa će o njima biti
nešto više reči. To su: (a) bračni ugovor, (b) ugovor o poklonu, (c) ugovor o radu i (d)
ugovor o doživotnom izdržavanju.
(1) Bračni ugovor. Prema ranijem zakonskom rešenju u našem pravu, režim
zajedničke imovine je bio prinudni zakonski imovinski režim, što je značilo da su
supružnici bili slobodni da sklapaju samo one ugovore kojima se nije menjao zakonski
režim zajedničke imovine. Približavanje našeg ekonomskog uređenja uslovima prave
tržišne privrede rezultiralo je, međutim, labavljenjem imperativnog zakonskog
imovinskog režima koji je do nedavno funkcionisao u imovinskim odnosima supružnika.
Tako Porodični zakon Srbije predviđa da supružnici, odnosno budući supružnici, mogu
svoje imovinske odnose na postojećoj ili budućoj imovini urediti i na drugačiji način ako
zaključe bračni ugovor. 1226 Tip takvog ugovora nije posebno određen zakonom, kao što je
to slučaj u nekim stranim pravima (na primer, u francuskom pravu supružnicima je

1223
Isto se izjašnjava i sudska praksa: „Te tekuće svakodnevne i redovne potrebe, koje se po redovnom toku stvari čine
u domaćinstvu radi održavanja zajedničkog domaćinstva, jesu one koje doprinose redovnom i tekućem egzistiranju
domaćinstva i bez čijeg zadovoljenja nije moguće dalje održavanje. Ukoliko, pak, obaveza prelazi te okvire, a posebno
ako je ona učinjena u cilju proširenja poslovne delatnosti jednog bračnog druga, onda ta i takva obaveza ne prelazi i na
drugog bračnog druga. Za takvu obavezu odgovara bračni drug koji ju je učinio.” Videti odluku Vrhovnog suda
Jugoslavije Rev. 1645/65, Zbirka sudskih odluka iz oblasti građanskog prava, Beograd, 1972, odluka br. 646.
1224
U uporednom pravu ugovorni bračni imovinski režim ima daleko šire polje primene. Štaviše, i prava onih zemalja
koje su nekada poznavale uređenje slično našem ranijem Zakonu o braku i porodičnim odnosima, zasnovano na
prinudnom karakteru zakonskog imovinskog režima, davno su ga napustila. Tako, na primer, bračni drugovi u
hrvatskom pravu mogli su zaključivati sporazume da njihove zarade budu posebna imovina svakog od njih još od 1989.
godine. Videti čl. 279. ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima Hrvatske.
1225
To, drugim rečima, znači da supružnici ne mogu zaključiti, na primer, ugovor kojim se jedan supružnik unapred
odriče prava na zakonsko izdržavanje, prava na opoziv ugovora o upravljanju i raspolaganju zajedničkom imovinom,
ugovor kojim se jedan supružnik oslobađa dužnosti vođenja zajedničkog života itd.
1226
Videti čl. 188. st. 1. Porodičnog zakona. Opširnije o bračnom ugovoru u uporednom pravu videti Majstorović,
2005, str. 43-121.

340
ponuđeno nekoliko tipova bračnog ugovora, ali oni imaju pravo da ugovore i sopstveni
imovinski režim), već su supružnici slobodni da ga definišu sami ili uz pomoć svojih
pravnih savetnika (na primer, mogu ugovoriti da sve što svako od njih stekne radom
tokom trajanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu te na taj način likvidirati u
potpunosti režim zajedničke imovine, mogu se dogovoriti da zadrže režim zajedničke
imovine, ali da njihovi udeli budu određeni ugovorom, mogu ustanoviti sopstveni
kriterijum za sticanje zajedničke odnosno posebne imovine, mogu ugovoriti na koji će
način odgovarati za obaveze itd.).
Nakon donošenja Zakona o izmenama i dopunama Porodičnog zakona u januaru
2015. godine, bračni ugovor mora biti zaključen u obliku javnobeležnički potvrđene
(solemnizovane) isprave, što znači da je javni beležnik dužan da pre overe supružnicima
pročita ugovor i upozori ih da se njime isključuje zakonski režim zajedničke imovine.1227
Ovakav zahtev, koji čini da se bračni ugovor mora sastaviti u formi solemnizovane
privatne isprave, predviđen je kako bi se, sa jedne strane, zaštitili interesi supružnika i oni
upozorili na pravne posledice koje za njih nastupaju isključivanjem zakonskog
imovinskog režima, a sa druge strane, kako bi se zaštitili i interesi trećih lica i ona
obavestila da među supružnicima ne važi režim zajedničke imovine, odnosno da je on
modifikovan u odnosu na zakonski režim zajedničke imovine.
Ako se bračni ugovor odnosi na nepokretnosti, mora se upisati i u javni registar
prava na nepokretnostima. 1228 Oba ova zahteva, koji čine da se bračni ugovor mora
sastaviti u formi javne isprave, predviđena su kako bi se, sa jedne strane, zaštitili interesi
supružnika i oni upozorili na pravne posledice koje za njih nastupaju isključivanjem
zakonskog imovinskog režima, a sa druge strane, kako bi se zaštitili i interesi trećih lica i
ona obavestila da među supružnicima ne važi režim zajedničke imovine, odnosno da je
on modifikovan u odnosu na zakonski režim zajedničke imovine.
(2) Ugovor o poklonu. Nesporno je da je supružnicima u našem pravu uvek bilo
dopušteno da međusobno zaključe ugovor o poklonu, 1229 ali je u srpskom porodičnom
pravu do sada postojala pravna praznina, budući da o ovom pravnom institutu nije bilo
nikakvih zakonskih normi u pozitivnom pravu.
Prema novom Porodičnom zakonu Srbije izričito je predviđeno da su supružnici
slobodni da zaključuju ugovor o poklonu. U slučaju razvoda ili poništenja braka,
uobičajeni pokloni koje su supružnici učinili jedan drugome u toku trajanja zajedničkog
života u braku ne vraćaju se, osim poklona čija je vrednost nesrazmerno velika u odnosu
na vrednost zajedničke imovine supružnika. No, ni takav poklon, nesrazmerno velike

1227
Videti i čl. 93, 93a i 93b Zakona o javnom beležništvu. Pre početka primene Zakona o javnom beležništvu, bračni
ugovor morao je biti zaključen u pisanom obliku i morao je biti overen od strane sudije. Videti raniji čl. 188. st. 2.
Porodičnog zakona.
1228
Videti čl. 188. st. 2-3. Porodičnog zakona.
1229
Elemente ugovora o poklonu sadrži, na primer, i ugovor o podeli zajedničke imovine kojim se jedan supružnik
odriče znatno većeg udela u sticanju zajedničke imovine od onog koji bi mu pripao podelom prema doprinosu u
sticanju, te bi i takav ugovor bio pravno valjan. Naprotiv, prema rasprostranjenom mišljenju pravne teorije, ništav bi
bio samo ugovor o deobi zajedničke tekovine koji bi, istovremeno, mogao biti kvalifikovan kao zelenaški ugovor u
smislu opštih pravila obligacionog prava, što znači da bi jedan supružnik, koristeći se stanjem nužde ili teškim
materijalnim stanjem drugog supružnika, njegovim nedovoljnim iskustvom, odnosno lakomislenošću ili zavisnošću,
ugovorio za sebe nesrazmernu imovinsku korist. Tako Gams, 1966, str. 97, Sudžum, 1982, str. 231, Cvejić-Jančić,
1995, str. 148. O pojmu zelenaškog ugovora videti opširnije Perović, 1980, str. 418.

341
vrednosti u odnosu na vrednost zajedničke imovine supružnika, nije dužan da vrati onaj
supružnik za koga bi to predstavljalo očiglednu nepravdu. Najzad, pokloni se vraćaju
prema stanju u kome su se nalazili u trenutku prestanka zajedničkog života u braku. 1230
(3) Ugovor o radu. U našoj pravnoj teoriji, 1231 isto kao i u domaćoj sudskoj
praksi, 1232 bilo je i ostalo sporno pitanje da li supružnici mogu međusobno sklapati
ugovor o radu. Dilema potiče otuda što prirodi ugovora o radu, koji podrazumeva da se u
ulozi ugovornih strana poslodavca i zaposlenog supružnici nalaze u odnosu nadređenosti
i podređenosti, protivreči priroda odnosa koji se u braku zasnivaju na načelu
ravnopravnosti muža i žene. Ipak, imajući u vidu propise našeg pozitivnog radnog
zakonodavstva, moglo bi se zaključiti da danas nema zakonskih prepreka da ugovor o
radu bude punovažno zaključen i između supružnika. 1233
(4) Ugovor o doživotnom izdržavanju. Slične kontroverze, kakve su pratile
ugovor o radu, pojavile su se u pravnoj teoriji i sudskoj praksi i kada se postavilo pitanje
punovažnosti ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenom između supružnika. Sa
jedne strane, isticalo se da bi ugovor o doživotnom izdržavanju bio suprotan prirodi braka
i pravima i dužnostima koje proizlaze iz braka, a posebno zakonskom pravu na
izdržavanje koje funkcioniše u bračnom pravu. 1234 Sa druge strane, iznose se argumenti
da ugovor o doživotnom izdržavanju nije u koliziji sa zakonskom obavezom izdržavanja,
pošto ona zavisi od toga da li su se prethodno ispunile pretpostavke za sticanje prava na
izdržavanje. Supružnik koji zaključuje ugovor o doživotnom izdržavanju kao primalac
1230
Videti čl. 190. Porodičnog zakona. U crnogorskom pravu, pak, iz formulacije zakonskog rešenja ugovora o poklonu
proizilazi da se ono odnosi i na poklone koje su supružnici učinili jedno drugome pre sklapanja braka. Takođe, ukoliko
je poklonoprimac otuđio poklon, dužan je da vrati – prema izboru poklonodavca – ili novčanu protivvrednost u visini
naknade za koju je otuđena poklonjena stvar ili novčanu protivvrednost poklonjene stvari u vreme otuđenja, a ako je
poklonjena stvar otuđena ili uništena u zloj nameri, poklonoprimac je dužan da vrati vrednost stvari po tržišnoj ceni u
vreme kada je stvar trebalo vratiti. Videti čl. 294-295. Porodičnog zakona Crne Gore.
1231
Neki pravni pisci smatrali su da ugovor o radu između bračnih drugova ne bi trebalo da uživa pravnu zaštitu u
našem pravu, jer je takav ugovor u suprotnosti sa zakonskim režimom zajedničke imovine i samom suštinom braka.
Tako Gams, 1966, str. 80. Drugi su, pak, zastupali stav da ni srodstvo ni brak ne predstavljaju smetnje za zasnivanje
radnopravnog odnosa u našem pravu. Videti Baltić, A., Osnovi radnog prava Jugoslavije, Beograd, 1961, str. 130,
Ravanić, A., Radni odnosi između bračnih drugova, Naša zakonitost, br. 9/1973, Sudžum, 1982, str. 326–328.
1232
U sudskoj praksi bilo je mnogo odluka u kojima je, kao u ovoj, zauzeto stanovište da ugovor o radu između
supružnika nema pravnu važnost: „Nepravilno je pravno shvatanje prvostepenog suda da između bračnih drugova, koji
žive u jednom domaćinstvu i u zajednici života, može da postoji radni odnos. Radni odnos bi mogao da postoji ukoliko
bi se utvrdilo da postoje i ostali uslovi potrebni za postojanje radnog odnosa, samo među ostalim bliskim srodnicima
(roditeljima i decom, braćom i sestrama i dr.). Ali kada su u pitanju odnosi bračnih drugova, čija je životna i
ekonomska zajednica čvršća nego kod ostalih bliskih srodnika, onda ne može jedan bračni drug da bude u radnom
odnosu kod drugog bračnog druga, jer njihov odnos je takav da isključuje postojanje radnog odnosa.” Videti presudu
Saveznog vrhovnog suda Už. 1810/55 od 2. aprila 1956, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1956, knjiga 1, sveska 1,
odluka br. 200. Suprotno stanovište vrlo dobro reprezentuje jedna odluka Vrhovnog suda Slovenije:
„Bračni drug može biti u radnom odnosu kod svog bračnog druga koji obavlja bilo kakvu samostalnu delatnost ličnim
radom, ukoliko oni zaključe, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, pismeni ugovor o zaposlenju. Takav bračni
drug ima kao lice u radnom odnosu svojstvo osiguranika penzijskog i invalidskog osiguranja.” Videti presudu
Vrhovnog suda Slovenije U II 590/75–5 od 11. decembra 1975. Navedeno prema Draškić, 1989, odluka br. 668.
1233
Naime, Zakon o radu ne predviđa nikakve posebne uslove za zaključenje ugovora o radu između supružnika, niti ih
zabranjuje. Doduše, bilo bi možda bolje da se u radnom zakonodavstvu nalazi izričita odredba o tome da se radni odnos
može zasnovati i između članova uže porodice, među koje spadaju supružnici, roditelji i deca, kako je to bilo učinjeno
u ranije važećim propisima. Videti čl. 163. Zakona o radnim odnosima (Službeni glasnik SR Srbije, br. 37/1986).
1234
Tako Gams, 1966, str. 80, Vizner, B., Građansko pravo u teoriji i praksi, Osijek, 1967, knjiga 2, str. 125,
Mladenović, 1981, II, str. 672. Ovakav stav branio je i deo sudske prakse: „Ugovor o doživotnom izdržavanju
zaključen između bračnih drugova protivan je suštini braka i kao takav nedopušten.” Videti odluku Vrhovnog suda
Srbije Gž. 92/64. Navedeno prema Sudžum, 1982, str. 307.

342
izdržavanja, dakle, poseduje imovinu, što znači da nije bez sredstava za život, te ne
postoji zakonska obaveza drugog bračnog druga da ga izdržava. U tom smislu, ugovor o
doživotnom izdržavanju predstavlja upravo instrument za zaštitu supružnika koji, inače,
ne bi mogao ostvariti pravo na zakonsko izdržavanje. 1235

Odeljak 2.
IMOVINSKI ODNOSI VANBRAČNIH PARTNERA
Uporedno pravo. U većini savremenih prava prihvaćen je ugovorni koncept
vanbračne zajednice, što znači da su vanbračni partneri načelno slobodni da međusobno zaključuju
sve vrste ugovora, pa i one kojima će proširiti pravila bračnog imovinskog režima na vanbračnu
zajednicu (belgijsko, dansko, englesko, francusko, nemačko, grčko, italijansko, holandsko,
norveško, portugalsko, špansko, švajcarsko pravo, pravo američkih država Kalifornija, Oregon,
Minesota itd.). U francuskom pravu dvoje lica mogu pred sudom zaključiti sporazum o solidarnosti
u cilju zajedničkog života, kojim se otvara put za sticanje većine prava i obaveza supružnika, pa i u
pogledu zajedničke imovine. Izvan ugovornog prava, dakle, vanbračna zajednica, sama po sebi, ne
proizvodi nikakve efekte na imovinska prava vanbračnih partnera, te svaki od njih zadržava sva
stvarna i obligaciona prava čiji je titular bio i do tada. Izuzetno, ukoliko nijedan od vanbračnih
partnera ne može dokazati svoje pravo svojine na određenoj stvari, u sudskoj praksi nekih zemalja
uzima se da na takvoj stvari vanbračni partneri imaju susvojinu sa jednakim udelima (na primer,
belgijsko pravo). U švedskom pravu priznaje se, na osnovu izgleda vanbračne zajednice „koja
podseća na brak” (reminiscent of marriage), pravo vanbračnih partnera da u podeli porodične kuće i
predmeta domaćinstva stečenih tokom zajedničkog života u vanbračnoj zajednici učestvuju sa
podjednakim udelima, nezavisno od toga koja od strana pravno figurira kao vlasnik. U nekim
drugim pravima, pak, u sudskoj praksi usvajaju se zahtevi za kompenzaciju, koji treba da obezbede
da vanbračni partner koji poseduje većinu dobara nakon prestanka vanbračne zajednice ne ostavlja
drugog vanbračnog partnera u nepovoljnoj finansijskoj situaciji (na primer, dansko i špansko pravo).
U francuskoj sudskoj praksi zaštita imovinskih interesa vanbračnih partnera ostvaruje se, u odsustvu
izričitog sporazuma, delimično i posredno na osnovu nekih instituta građanskog prava, kao što je
pravno neosnovano obogaćenje, ortakluk, naknada štete itd. Portugalsko pravo priznaje vanbračnom
partneru pravo da posle smrti drugog partnera produži zakup kuće u kojoj su stanovali vanbračni
partneri, ako je vanbračna zajednica trajala najmanje 5 godina, a sa umrlim nisu živeli njegov
supružnik, deca ili bliski srodnici, te pravo na izdržavanje na teret zaostavštine umrlog vanbračnog
partnera, ukoliko je vanbračna zajednica trajala najmanje 2 godine, a ostavilac nije bio u braku. U
engleskom pravu, vanbračni partner ima pravo na izdržavanje na teret zaostavštine umrlog
vanbračnog partnera samo ako se radi o vanbračnom partneru koga je ostavilac potpuno ili
delimično izdržavao pre svoje smrti.
Statusni koncept vanbračne zajednice prihvata se daleko ređe u uporednom pravu.
Najšire je prihvaćen u slovenačkom pravu, u kome vanbračna zajednica muškarca i žene koji nisu

1235
Tako Sudžum, 1982, str. 311, Bakić, 1988, str. 176. Isto stanovište preovladalo je i u sudskoj praksi:
„Ni odredbama OZB, ni odredbama republičkih zakona o imovinskim odnosima bračnih drugova, ni odredbama zakona
o nasleđivanju, a ni odredbama drugih zakona i pravnih pravila sadržanih u ranijim zakonima koji bi se, pozivom na čl.
4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, mogli
primeniti na konkretan slučaj, nije određeno da bračni drugovi ne mogu među sobom sklapati ugovore o doživotnom
izdržavanju... Pravo i dužnost bračnih drugova da se uzajamno pomažu (čl. 4. OZB) i pravo bračnog druga na
izdržavanje (čl. 11. OZB) pod uslovima koje zakon određuje, kao lična prava i dužnosti uslovljena su mogućnostima
bračnog druga da pomaže, odnosno izdržava drugog bračnog druga, i to u prvom redu materijalnim mogućnostima i
mogućnostima druge vrste pomaganja, kao što je pomoć i nega u bolesti, supružanska pažnja u svakidašnjem životu,
pomoć u nezi i odgoju dece, pomoć u savetima i sl. Takva prava i dužnosti bračnih drugova ne isključuju mogućnost da
supruzi zaključe i ugovor o doživotnom izdržavanju kad je to u njihovom interesu i kada je to izraz njihove prave volje,
jer takva ugovorna obaveza po sili ugovora prevazilazi meru obaveze međusobnog pomaganja bračnih drugova.” Videti
presudu Vrhovnog suda Jugoslavije Gž. 3/68 od 8. marta 1968, Zbirka sudski odluka, Beograd, 1968, knjiga 13, sveska
1, odluka br. 23.

343
 sklopili brak ima za njih potpuno jednake pravne posledice kao da su međusobno u braku, te se i na
njihove imovinske odnose u celini primenjuju pravila bračnog imovinskog prava. Pravo na sticanje i
podelu zajedničke imovine imaju i vanbračni partneri u hrvatskom pravu, pod uslovom da je
zajednica života neudate žene i neoženjenog muškarca trajala najmanje 3 godine, ili kraće ako je u
njoj rođeno zajedničko dete. Isto je i rešenje bosansko-hercegovačkog prava, u kome pravo na
zajedničku imovinu imaju muškarac i žena koji žive najmanje 3 godine u vanbračnoj zajednici, a
nisu u braku ili u drugoj vanbračnoj zajednici. Slično je i rešenje makedonskog prava, koje propisuje
da je dugotrajna ona zajednica života koja je trajala najmanje jednu godinu. Pravni status uživa
vanbračna zajednica i u pravima većine zemalja Srednje i Južne Amerike, ukoliko je trajala
najmanje 10 godina (pravo Paname), najmanje 5 godina (pravo Paragvaja), najmanje 3 godine
(pravo Gvatemale), najmanje 2 godine (pravo Bolivije), odnosno bez obzira na trajanje ako između
vanbračnih partnera nema bračnih smetnji (pravo Kube). Napokon, australijske države Južna
Australija (zajednički život u trajanju od najmanje 5 godina ili rođenje zajedničkog deteta) i Novi
Južni Vels (zajednički život na bona fide osnovi) konstituišu vanbračni status putem koncepta
„putativnog supružnika” (putative spouse).

Zajednička imovina vanbračnih partnera

Prema zakonskoj definiciji našeg prava, zajednička imovina vanbračnih partnera
jeste ona imovina koju su oni stekli radom u toku trajanja zajednice života. 1236
Zahvaljujući tome, na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno se primenjuju sve
zakonske odredbe o imovinskim odnosima supružnika. 1237
U pogledu uslova koji se tiču zakonskog pojma vanbračne zajednice zahteva se,
kao što je već rečeno, ispunjenje tri uslova: (1) postojanje zajednice života, (2) trajanje
zajednice života i (3) nepostojanje bračnih smetnji.
(1) Postojanje zajednice života. Kako se egzistencija vanbračne zajednice ne
može dokazati nikakvim pravnim aktom, postojanje zajednice života vanbračnih partnera
je od suštinskog značaja za formiranje zakonskog pojma vanbračne zajednice u našem
pravu. Pri tom, postojanje zajednice života identifikuje se samo u odnosu koji je po svojoj
sadržini i prema svom spoljnom izgledu, po spoljnim manifestacijama, takvog karaktera
da se može upodobiti bračnom odnosu. Istinska zajednica života podrazumeva, drugim
rečima, zadovoljenje uzajamnih emotivnih, seksualnih, prokreativnih, etičkih i
ekonomskih potreba jednog muškarca i jedne žene. 1238
(2) Trajanje zajednice života. Vanbračni partneri imaju pravo da se na njihove
imovinske odnose primenjuju zakonske odredbe o imovinskim odnosima supružnika pod
uslovom da je njihova zajednica života trajnija. 1239 Na pitanje šta se smatra trajnijim
karakterom zajednice života mora da odgovori sudska praksa, pošto je u pitanju
tumačenje jednog pravnog standarda, ali je važno da među vanbračnim partnerima postoji

1236
Videti čl. 191. Porodičnog zakona.
1237
Smisao ove zakonske norme, dakle, jeste da obuhvati sve imovinske odnose vanbračnih partnera (na primer, pravila
o upravljanju i raspolaganju zajedničkom imovinom, pravila o odgovornosti za dugove, pravilo o pretpostavci o upisu
nepokretnosti u javni registar prava na nepokretnostima na ime oba partnera, pravilo o ugovornom imovinskom režimu
itd.). Sudeći prema retkim stavovima iz sudske prakse, koja se i inače ne izjašnjava često o zahtevima vezanim za
vanbračnu zajednicu, to izgleda nesporno: "Kad jedan od vanbračnih drugova zaključi ugovor o zakupu zemljišta, onda
se njihova odgovornost za plaćanje naknade ne procenjuje prema tome ko je od njih zaključio ugovor, već prema tome
da li su prihodi ostvareni obradom zemljišta uzetog u zakup korišćeni za potrebe vanbračne zajednice.” Videti odluku
Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1962/87 od 24. decembra 1987, Sudska praksa, br. 3/1989, odluka br. 67.
1238
Tako Zupančič, 1981, str. 358.
1239
Videti čl. 4. st. 1. Porodičnog zakona.

344
volja da međusobno uspostave odnose koji odgovaraju odnosima u braku te da svesno i
voljno izvršavaju ovlašćenja i dužnosti propisane za supružnike. 1240
(3) Nepostojanje bračnih smetnji. Pojam vanbračne zajednice uslovljen je u
našem pravu i odsustvom bračnih smetnji zbog kojih brak između vanbračnih partnera ne
bi mogao biti punovažan. To su bračne smetnje bračnosti, nesposobnosti za rasuđivanje,
srodstva, starateljstva, maloletstva i mana volje. 1241 O kvalifikaciji zakonskog pojma
vanbračne zajednice odsustvom bračnih smetnji u našem pravu bilo je više reči u drugom
delu ove knjige, koji je posvećen i pojmu vanbračne zajednice, pa se odavde upućuje na
ta izlaganja.

Odeljak 3.
IMOVINSKI ODNOSI DETETA I RODITELJA
Imovinski odnosi deteta i roditelja obuhvataju, sa jedne strane, prava i dužnosti
roditelja koje se odnose na upravljanje i raspolaganje imovinom deteta, a sa druge strane,
odgovornost roditelja za štetu koju oni pričine imovini deteta, odnosno koju dete pričini
trećim licima. Imovinski odnosi deteta i roditelja obuhvataju i novi pravni institut prava
stanovanja.

(A) Upravljanje i raspolaganje imovinom deteta

Imovinu može sticati svako fizičko lice, bez obzira na postojanje ili nepostojanje
poslovne sposobnosti. To znači da i maloletno dete može imati imovinu, koja se stiče
radom, poklonom, nasledstvom, igrom na sreću, ili po nekom drugom zakonskom
osnovu. U zavisnosti od toga kako je maloletno dete steklo imovinu, te da li se radi o
glavnici imovine ili o njenim prihodima, primenjuju se odgovarajuća pravila o (1)

1240
Izgleda, međutim, da bi se sa više osnova mogao podržati stav da dugotrajnost vanbračne zajednice ne bi trebalo da
bude zakonska pretpostavka za sticanje prava na zajedničku imovinu. Naime, ako se ustanova zajedničke imovine
shvati kao rezultat rada dve osobe koje vode zajednički život, onda dužina trajanja takve zajednice života ne može biti
prepreka za priznanje jednog imovinskog prava, kao što je pravo na sticanje i podelu zajedničke imovine. Drugim
rečima, budući da su samo rad i zajednički život tvorci posebnog pravnog režima zajedničke imovine, moglo bi se
dogoditi da se zajednička imovina stekne i za kratko vreme zajedničkog života i rada vanbračnih partnera. U tom
slučaju bilo bi neosnovano i nepravično uskratiti pravo na udeo u zajedničkoj imovini pozivanjem na okolnost da
vanbračna zajednica nije trajala duže vremena. Zbog toga je i u ovom slučaju važnije utvrditi da li je namera partnera
bila da stvore trajniju zajednicu života, odnosno da li je njihova namera bila demonstrirana bar u tom smislu da žele da
žive u zajednici unapred neodređenog trajanja. Drugim rečima, diskvalifikatorna okolnost mogla bi biti samo jasno
očitovana namera partnera da žive u prolaznoj, privremenoj ili kratkotrajnoj životnoj zajednici. Opširnije o
dugogodišnjem trajanju vanbračne zajednice kao pretpostavci za sticanje zajedničke imovine vanbračnih partnera,
videti Draškić, 1988, str. 170–172.
1241
Videti čl. 4. st. 1. Porodičnog zakona. Tako se izjašnjava i sudska praksa: „Trajnija vanbračna zajednica života
muškarca i žene nema iste pravne posledice kao brak, ukoliko je jedan od partnera još u braku i zaključenje novog
braka sa vanbračnim drugom ne bi bilo moguće, odnosno bilo bi nevažeće. U takvom slučaju vanbračni drugovi mogu
da ostvaruju međusobne stvarno-pravne zahteve po osnovu sporazumnog zajedničkog sticanja.” Videti presudu
Vrhovnog suda Slovenije Pž. 1048/77 od 8. februara 1978. Citirano prema Draškić, 1989, odluka br. 687.
„Da bi postojala vanbračna zajednica koja vodi zajedničkom sticanju, potrebno je da između muškarca i žene, koji nisu
u braku sa trećim licem, postoji volja da međusobno uspostave odnose koji odgovaraju odnosima u braku i da svesno i
voljno izvršavaju ovlašćenja i dužnosti propisane za bračne drugove. Zbog toga, nema vanbračne zajednice, niti
zajedničke tekovine u smislu čl. 338. Zakona o braku i porodičnim odnosima, u zajednici lica koja su već u zakonitom
braku, te ova sva eventualna prava mogu ostvarivati prema opštim pravilima imovinskog prava.” Videti presudu
Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1103/83 od 1. februara 1983. Iz arhive suda.

345
upravljanju imovinom deteta, (2) raspolaganju imovinom deteta i (3) upravljanju i
raspolaganju prihodima od imovine deteta.
(1) Upravljanje imovinom deteta. Imovina deteta u celini je pravno odvojena od
imovine roditelja u našem pravu, ali se u pogledu osnova nastanka posebne imovine
deteta mogu razlikovati dva pravna režima upravljanja.
Jedan režim važi za imovinu koju je maloletnik sa navršenih 15 godina života
stekao svojim radom. Ovom imovinom maloletnik upravlja samostalno. 1242 Razume se,
na imovinu stečenu radom odnosi se ne samo ono što se neposredno dobije kao naknada
za rad (na primer, zarada) već i sve ono što vodi poreklo od rada (na primer, pokretne i
nepokretne stvari pribavljene od zarade, kamate, plodovi i prihodi sa tih stvari,
zakupnina, naknada štete, suma osiguranja ili pravična naknada po osnovu eksproprijacije
tih stvari itd.). U svakom slučaju, pomenuta pravna norma ima veliki vaspitni i socijalni
značaj, jer se na taj način maloletnici podstiču na privređivanje, ali i na preuzimanje
odgovornosti za sopstvenu egzistenciju.
Drugi pravni režim primenjuje se na onu imovinu koju maloletnik stekne
nasledstvom, poklonom, igrom na sreću, ili po bilo kom drugom zakonom dozvoljenom
osnovu. Tom imovinom deteta, do njegovog punoletstva, upravljaju njegovi roditelji.1243
U pogledu imovine koju dete stekne svojim radom, ali pre nego što navrši 15 godina
života (na primer, službom u tuđoj porodici, bavljenjem umetnošću, profesionalnim
sportom, manekenstvom itd.), preovladao je stav da takvom imovinom, takođe,
upravljaju i raspolažu roditelji maloletnika. 1244
Roditelji treba da upravljaju imovinom deteta u njegovu korist, savesno i brižljivo.
Oni time vrše jedno pravo i dužnost koji su sastavni deo roditeljskog prava, pa se
upravljanja imovinom ne mogu odreći, niti mogu takvu funkciju roditeljskog prava
preneti na neko treće lice. Roditelji bi mogli, eventualno, samo vršenje upravljanja za
izvesno vreme ili u pogledu neke stvari poveriti nekom trećem, ali bi tada bili odgovorni
za izbor osobe. Kada dete postane punoletno, roditelji su dužni da mu predaju imovinu
kojom su dotada upravljali, kao i preostale prihode.
Roditelji upravljaju imovinom svog deteta samostalno, što znači da pravna
valjanost njihovih akata nije uslovljena saglasnošću organa starateljstva, niti se roditelji,
za razliku od staratelja, nalaze pod kontrolom ovog organa. Roditelji, u skladu s tim, nisu
dužni da o preduzetim poslovima podnose periodične izveštaje ili polažu račune. Organ
starateljstva, ipak, budući da ima pravo nadzora nad vršenjem roditeljskog prava, dužan
je da, ukoliko to smatra potrebnim, preduzme različite mere radi zaštite imovinskih prava
i interesa maloletnog deteta, kojima faktički ograničava roditeljsko pravo.
Prema preovlađujućem mišljenju pravnih pisaca pod upravljanjem treba
podrazumevati sve akte koji su potrebni za čuvanje, održavanje i unapređenje, odnosno
povećanje imovine deteta (na primer, popravljanje oštećene stvari, osiguranje od

1242
Videti čl. 192. st. 1. Porodičnog zakona.
1243
Videti čl. 192. st. 2. Porodičnog zakona.
1244
Videti čl. 72. st. 3. Porodičnog zakona. Tako i Prokop, 1972, str. 156. Nažalost, ponovo zahvaljujući nesavesnoj
konačnoj redakturi ovog zakona, odredba iz Nacrta Porodičnog zakona koja je izričito predviđala da roditelji imaju
pravo da upravljaju i raspolažu imovinom deteta koju je ono steklo radom a mlađe je od 15 godina pogrešno je locirana
u odredbu o zastupanju deteta, umesto u odredbe koje uređuju upravljanje i raspolaganje imovinom deteta od strane
roditelja (čl. 192-193).

346
nastupanja osiguranog slučaja, plaćanje poreza, izdavanje u zakup, deponovanje vrednih
stvari na čuvanje, pribiranje plodova, kamata, zakupnina itd.). 1245
(2) Raspolaganje imovinom deteta. U našem pravu pojam raspolaganja imovinom
deteta od strane roditelja podrazumeva kako raspolaganje glavnicom imovine, tako i
raspolaganje prihodima od imovine deteta. Sa druge strane, pravila se odnose i na
pokretnu i na nepokretnu imovinu deteta, ali su različita u zavisnosti od toga kolika je
njena vrednost. Najzad, pojam raspolaganja imovinom deteta odnosi se, isto kao i kada se
radi o upravljanju imovinom, samo na imovinu koju dete stekne na svaki drugi način
osim sopstvenim radom.
Prema pravilu koje je prihvaćeno u našem pravu, roditelji su načelno slobodni u
raspolaganju imovinom deteta, ali su dužni da poštuju dvostruko ograničenje koje im je
nametnuto zakonom.
Prvo, oni mogu samo uz prethodnu ili naknadnu saglasnost organa starateljstva
otuđiti (prodajom, trampom, poklonom, poravnanjem, priznanjem tužbenog zahteva na
štetu deteta, 1246 odricanjem od tužbenog zahteva, 1247 davanjem negativne nasledničke
izjave, davanjem izjave o odbijanju poklona itd.) ili opteretiti (zalaganjem, obvezivanjem
kao jemca, hipotekom itd.) nepokretnu imovinu svog deteta odnosno pokretnu imovinu
velike vrednosti.1248 Pravni posao za koji organ starateljstva nije dao odobrenje je ništav.
Kakav značaj ima odobrenje organa starateljstva za pravni posao koji preduzima
roditelj kao zakonski zastupnik deteta, o tome u srpskoj pravnoj književnosti postoji nekoliko
shvatanja.
Prema prvom, odobrenje organa starateljstva predstavlja dopunu obima zastupničkih
ovlašćenja koja su određena zakonom, te je u nedostatku odobrenja pravni posao relativno ništav.
Tako se, u stvari, proširuje krug pravnih poslova koje roditelj može preduzimati u ime deteta. 1249
Prema drugom mišljenju, kada je za zaključenje ugovora potrebna saglasnost trećeg,
ova saglasnost može, prema Zakonu o obligacionim odnosima, biti data pre zaključenja ugovora,
kao dozvola, ili posle njegovog zaključenja, kao odobrenje. Ako je reč o prethodnoj saglasnosti
(dozvoli), onda ugovor ne nastaje ukoliko saglasnost nije data; naprotiv, naknadna saglasnost
(odobrenje) ima sva obeležja odložnog uslova, tj. ako se odobrenje dobije, ugovor proizvodi pravna

1245
Tako Begović, 1957, str. 173, Prokop, 1972, str. 156, Alinčić i dr., 1994, str. 218, Mladenović, 1981, II, str. 184,
Đurović, 1988, str. 199.
1246
„Roditelj, kao zakonski zastupnik maloletnog tuženika, može samo sa odobrenjem organa starateljstva punovažno
priznati tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi njegovo pravo svojine na osnovu prinovka, jer takvo
priznanje pretpostavlja raspolaganje imovinom.” Videti rešenje Vrhovnog suda Srbije Gzz. 266/56 od 8. januara 1957,
Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1957, knjiga 2, sveska 1, odluka br. 50.
1247
„Roditelj kao zakonski zastupnik maloljetnog djeteta, ne može se odreći tužbenog zahtjeva bez odobrenja organa
starateljstva, jer to odricanje pretpostavlja otuđenje maloljetnikove imovine.” Videti rešenje Vrhovnog suda Hrvatske
Gž. 1672/56 od 6. decembra 1956, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1956, knjiga 1, sveska 3, odluka br. 656.
1248
Videti čl. 193. st. 1-3. Porodičnog zakona. Ovakva odredba sada je sasvim primerena potrebama pravnog
saobraćaja, jer od roditelja se ne zahteva više da pribave saglasnost organa starateljstva u pogledu svakog akta
raspolaganja imovinom deteta, pa i onda kada je reč o pokretnim stvarima u imovini ili o imovini sasvim male
vrednosti. Ovo tim pre što je bilo nelogično da staratelj kao zakonski zastupnik štićenika bude favorizovan u odnosu na
roditelje kao zakonske zastupnike deteta, kako je proizlazilo iz ranijeg zakonskog rešenja. Uporediti čl. 121. i čl. 238.
ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima sa čl. 193. st. 3. Porodičnog zakona. U pravnoj literaturi izneseno je čak
i stanovište da na roditelje, jednostavno, treba primeniti pravilo koje važi za staratelja i smatrati da roditelji mogu da
istupaju samostalno kada je u pitanju otuđenje pokretnih stvari i prava manje vrednosti, jer ovlašćenja roditelja nikako
ne mogu biti manja od onih koje zakon daje staratelju. Tako Stanković, 1982, II, str. 1229.
1249
Videti Stupar, M., Pravni poslovi maloletnika (Naročito pravni poslovi za koje se zahteva saglasnost trećeg),
doktorska disertacija, Beograd, 1955, str. 137.

347
 dejstva od momenta zaključenja, a ukoliko se odobrenje uopšte ne dobije, smatra se da ugovor nije
ni zaključen. 1250
Prema trećem stanovištu, odobrenje predstavlja odlučujuću pravnu činjenicu koja
jedan nepotpuni pravni posao pretvara u perfektan. Prema tome, izostanak odobrenja ostavlja
ugovor u stanju nastajanja. 1251
Najzad, prema četvrtom shvatanju, suština odobrenja jeste u tome da spreči
zloupotrebu roditeljskog prava, pa je ugovor bez odobrenja u svakom slučaju ništav. 1252
Drugo, roditelji i uz saglasnost organa starateljstva mogu otuđiti ili opteretiti
glavnicu imovine deteta samo radi njegovog izdržavanja ili kada to zahteva neki drugi
važan interes deteta (na primer, lečenje, školovanje, bavljenje sportom itd.). 1253
(3) Upravljanje i raspolaganje prihodima od imovine deteta. Dete samostalno
upravlja i raspolaže prihodima od svoje imovine koju je steklo radom. Roditelji
samostalno upravljaju i raspolažu prihodima od imovine deteta koja nije stečena radom,
ali isto kao i kod raspolaganja glavnicom imovine deteta, za akte raspolaganja prihodima
od imovine deteta koji su velike vrednosti moraju imati prethodnu ili naknadnu
saglasnost organa starateljstva. Međutim, prihode od imovine deteta roditelji mogu
upotrebljavati i za sopstveno izdržavanje, odnosno za izdržavanje svog drugog
zajedničkog maloletnog deteta.1254

(B) Odgovornost roditelja za štetu

Roditelji odgovaraju kako za (1) štetu koju oni sami pričine imovini deteta, tako i
za (2) štetu koju dete pričini trećim licima.
(1) Odgovornost roditelja za štetu koju pričine imovini deteta. Roditelji
odgovaraju za štetu koju imovini deteta pričine svojom krivicom, ili bez obzira na
krivicu, prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu. 1255 Roditelji odgovaraju
zajednički, jer oboje upravljaju imovinom deteta zajednički i sporazumno, osim u slučaju
kada samo jedan roditelj vrši roditeljsko pravo i sam upravlja imovinom deteta. U
postupku koji se vodi za naknadu štete protiv roditelja, maloletnom detetu mora se
postaviti privremeni (tzv. kolizijski) staratelj.
(2) Odgovornost roditelja za štetu koju dete pričini trećim licima. Sve do
nastupanja punoletstva detetu je za opstanak, sazrevanje i osposobljavanje za samostalan
život potrebna pomoć i zaštita odraslih, pre svega njegovih roditelja. No, nezavisno od
toga, dete je i u najranijem detinjstvu u stanju da prouzrokuje štetu, kako sebi, tako i
trećim licima. Štaviše, prouzrokovanje štete od strane maloletnih osoba postaje sve veći
1250
Tako Perović, 1980, str. 176. Opširnije o argumentima u prilog rešenju da odobrenje organa starateljstva bude
smatrano odložnim uslovom, videti Đurđević, M., Odobrenje organa starateljstva za ugovor koji zaključuju roditelji
kao zakonski zastupnici deteta, Reforma porodičnog zakonodavstva, Beograd, 1996, str. 212–213.
1251
Videti Luković, A., Ugovori zaključeni od staraoca ili roditelja za koje je potrebno odobrenje organa starateljstva,
Pravni život, br. 4/1961, str. 36.
1252
Tako Mladenović, 1981, II, str. 181.
1253
Videti čl. 193. st. 4. Porodičnog zakona. Istina retko, ali u uporednom pravu može se sresti i rešenje koje
dozvoljava roditeljima da imovinu deteta upotrebe i za podmirenje neophodnih potreba porodične zajednice. Videti, na
primer, čl. 221. st. 2. Zakona o porodici Makedonije.
1254
Videti čl. 193. st. 5. Porodičnog zakona. U nekim drugim pravima, naprotiv, roditeljima uopšte nije dozvoljeno da
upotrebe prihode od imovine deteta za sopstveno izdržavanje. Videti čl. 260. Obiteljskog zakona Hrvatske.
1255
Videti čl. 154. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

348
socijalni i pravni problem, budući da sa razvojem tehnike i usavršavanjem proizvodnje
štete koje prouzrokuju maloletnici postaju i brojnije i veće po obimu. 1256 Roditelji
odgovaraju za štetu koju njihovo maloletno dete pričini trećim licima prema pravilima o
odgovornosti za drugog. 1257 Odgovornost roditelja je zajednička, osim u slučaju kada
samo jedan roditelj vrši roditeljsko pravo.1258 Međutim, roditelji ne odgovaraju po istim
pravilima za svu maloletnu decu, već se prema godinama fizičkog uzrasta deteta razlikuju
dva rešenja.
Roditelji odgovaraju za deliktne postupke svog deteta mlađeg od 7 godina bez
obzira na svoju krivicu. Mogućnost ekskulpacije roditelja, dakle, u ovom slučaju ne
postoji, jer neoboriva pravna pretpostavka (praesumptio iuris et de iure) sprečava
roditelje da dokazuju kako su sa svoje strane obavljali potreban brižljiv nadzor nad
svojim detetom. Roditelji se, drugim rečima, mogu osloboditi od odgovornosti jedino ako
postoje razlozi za isključenje odgovornosti prema pravilima o odgovornosti bez obzira na
krivicu (tzv. objektivne odgovornosti).1259 Pravo i dužnost roditelja da čuvaju i
vaspitavaju svoje dete, da vode brigu o njegovom životu i zdravlju i da se staraju o
njegovom obrazovanju, omogućava roditeljima da svakodnevno i presudno utiču na
formiranje i razvitak deteta svojim osobinama i sposobnostima, pa i da odgovaraju za
štetu koju dete, nesvesno svojih postupaka, prouzrokuje. Roditelji deteta mlađeg od 7
godina, ipak, neće odgovarati za naknadu štete ako je šteta nastala dok je dete bilo
povereno drugom licu i ukoliko je to lice odgovorno za štetu. 1260
Odgovornost roditelja za štetu koju drugom prouzrokuje njihovo dete starije od 7, a
mlađe od 18 godina, temelji se na pravilima o subjektivnoj odgovornosti po osnovu
pretpostavljene krivice, prema kojima je pravna pretpostavka o krivici roditelja oboriva

1256
Videti opširnije Draškić, M., Odgovornost za drugog, Pravni život, br. 1/1989, str. 159.
1257
Videti čl. 165–169. Zakona o obligacionim odnosima.
1258
Tako se izjašnjava i sudska praksa: „U ovom sporu ne može biti odgovoran kao roditelj tuženi I. S. kad je nesporno
da je se on u vrijeme kad je šteta nastala nalazio na privremenom radu u inozemstvu, pa je silom prilika roditeljsko
pravo vršila isključivo majka djeteta, tj. tužena A. S.” Videti rešenje Vrhovnog suda Hrvatske Gž. 3611/78 od 12.
decembra 1978, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1978, knjiga 3, sveska 4, odluka br. 466.
1259
Videti čl. 165. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Mogućnost oslobođenja od odgovornosti za štetu od
opasne stvari ili opasne delatnosti ustanovljena je samo u slučaju ako se dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se
nalazio izvan stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, izbeći ili otkloniti, odnosno ako je šteta nastala isključivo
radnjom oštećenog ili trećeg lica. Videti čl. 177. Zakona o obligacionim odnosima. U tom se smislu izjašnjava i sudska
praksa:
„Roditelji dece mlađe od sedam godina bezuslovno odgovaraju za štete proistekle iz njihovih negativnih postupaka, ali
ne i onda kad se postupak djeteta može smatrati slučajem. Prvostepeni sud je, na osnovu izvedenih dokaza, utvrdio da
se malodobni tužilac, u igri sa djecom, među kojima i sa malodobnom N., kćerkom tuženih, penjući se uzbrdo na Č. i
krećući se ispred malodobne N., pri čemu su se svi oslanjali na štapove, u jednom trenutku iznenada okrenuo i naleteo
na štap koji je nosila N., uslijed čega je povrijeđen u oko.” Videti presudu Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine Gž.
2118/74 od 13. februara 1975, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1976, knjiga 1, sveska 4, odluka br. 501.
1260
Videti čl. 165. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima. Oslobođenje od odgovornosti u ovom slučaju nastupa,
međutim, samo ako su roditelji istinski poverili dete drugoj osobi i pod uslovom da ta osoba odgovara po opštim
pravilima odštetnog prava: „Do oslobođenja roditelja od odgovornosti može doći (između ostalog) ako je šteta
prouzrokovana za vreme dok je dijete bilo povjereno drugoj osobi i ako u tom slučaju postoji odgovornost te druge
osobe. Za ovakve postupke prvotužene (uzela kolegici kriomice iz torbe ključeve od stana i dala ih trećim osobama
koje su iz stana odnijele određene predmete) škola nije odgovorna, a niti se boravak u školi može smatrati
povjeravanjem drugoj osobi koje bi oslobađalo roditelje da vrše nadzor nad konkretnim postupcima djeteta, a to znači
da su ostvarene sve zakonom tražene pretpostavke za odgovornost tuženih.” Videti odluku Vrhovnog suda Hrvatske
Rev. 1217/85 od 26. septembra 1985, Pregled sudske prakse, Prilog Naše zakonitosti, br. 30/1986, odluka br. 35.

349
(praesumptio iuris tantum). 1261 To znači da roditelji imaju pravo da dokazuju da za
nastalu štetu oni nisu krivi, odnosno da je isključivo ili delimično kriv sam faktički
učinilac štete. Ratio legis ovog pravila u savremenim uslovima života nije potrebno
posebno objašnjavati. Dete starije od 7 godina, naime, nije u potpunosti podvrgnuto samo
uticaju roditelja, već u velikoj meri i uticaju raznih društvenih faktora, kao i prosvetnih,
kulturnih, političkih i sportskih institucija, odnosno uopšte okoline u kojoj se kreće. Sa
druge strane, deca u uslovima brzog tehničko-tehnološkog napretka ranije sazrevaju, stiču
nova znanja i sve češće dolaze u dodir sa opasnim stvarima. Nema, dakle, opravdanja da
roditelji u takvim slučajevima odgovaraju bez obzira na svoju krivicu, jer postupci dece
nisu rezultat samo propusta roditelja.1262 Pored roditelja, tako, za štetu koju dete starije od
7 godina prouzrokuje trećim licima mogu odgovarati i osobe koje vrše stalni nadzor nad
maloletnikom (staratelj, škola ili druga ustanova), osim ako dokažu da su nadzor vršili na
način na koji su obavezni ili da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora. 1263 No, i
u tom slučaju oštećenik ima pravo da zahteva naknadu od roditelja, kada je šteta nastala
usled lošeg vaspitanja maloletnika, rđavih primera ili poročnih navika koje su mu
roditelji dali, ili se i inače šteta može upisati u krivicu roditeljima. 1264
Roditelji, najzad, mogu odgovarati i po osnovu pravičnosti, ako je štetu
prouzrokovao maloletnik sposoban za rasuđivanje koji nije u stanju da je naknadi. Naime,
u tom slučaju sud može, kad to pravičnost zahteva, a naročito s obzirom na materijalno
stanje roditelja i oštećenika, obavezati roditelje da naknade štetu, potpuno ili delimično,
iako za nju nisu odgovorni.1265
(C) Pravo stanovanja
Porodični zakon Srbije po prvi put je zakonski regulisao i ličnu službenost
stanovanja (habitatio) u korist maloletnog deteta i roditelja koji vrši roditeljsko pravo, a
na teret stana čiji je vlasnik drugi roditelj, pod uslovom da dete i roditelj koji vrši
roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu i da takva odluka ne bi

1261
Videti čl. 165. st. 4. Zakona o obligacionim odnosima.
1262
„Ne može se prihvatiti prigovor žalioca da su roditelji propustili nadzor nad svojim poginulim sinom i zbog toga
djelomično krivi za njegovu smrt. Stepen potrebne kontrole roditelja nad djecom zavisi od duševne razvijenosti djece i
njihovog iskustva, kao i s obzirom na sredinu u kojoj se kreću. Kod istog stepena duševne razvijenosti i iskustva
djeteta, traži se veći stepen pažnje odnosno nadziranja od strane roditelja kada se dete kreće u okolnostima opasnim po
život. Jedanaestogodišnji sin I i II tužioca je poginuo na selu, u sredini koja nije bremenita opasnostima. S obzirom na
to, nije bilo neophodno da ga roditelji tako nadziru, da im uvjek bude 'na oku'”. Videti presudu Vrhovnog suda Bosne i
Hercegovine Gž. 980/69 od 8. oktobra 1970, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1971, knjiga 16, sveska 3, odluka br.
345.
1263
Videti čl. 167. Zakona o obligacionim odnosima.
1264
Videti čl. 168. Zakona o obligacionim odnosima. U sudskoj praksi nisu retke odluke koje se pozivaju na pravila o
tzv. posebnoj odgovornosti roditelja: „Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtjev s obzirom na svoja činjenična
utvrđenja da je mldb. sin tuženih udario pesnicom mldb. tužiteljicu i nanio joj prelom vilice u izazvanom stanju, za
vrijeme pauze u školi, i da je u to vrijeme imao 17 godina, te da ga roditelji nisu pogrešno vaspitavali niti su propustili
konkretni nadzor nad njim, iz čega su zaključili da nema uslova za njihovu odgovornost za štetu koju je tom prilikom
pretrpela tužiteljica. Ovaj sud smatra da su nižestepeni sudovi propustili da konkretni slučaj pravno ocijene iz aspekta
primjene dosadašnje sudske prakse (koja je došla do izražaja i u čl. 168. sadašnjeg Zakona o obligacionim odnosima), a
prema kojoj postoji odgovornost roditelja i kada je šteta nastala za vrijeme boravka djeteta u školi, tj. dok je ono bilo
pod nadzorom škole, ukoliko je to u uzročnoj vezi sa njihovim propustima u vaspitavanju djeteta.” Videti rešenje
Vrhovnog suda Bosne i Hercegovine Rev. 439/81 od 14. januara 1982, Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1982, knjiga 7,
sveska 1, odluka br. 24.
1265
Videti čl. 169. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima.

350
predstavljala očiglednu nepravdu za roditelja koji je vlasnik stana. 1266 Radi se, dakle, o
zakonskom konstituisanju lične službenosti radi zaštite interesa deteta da ima obezbeđen
smeštaj do punoletstva, a time i neophodne uslove za svoj pravilan i potpun razvoj. Zbog
toga je ovakva mogućnost ograničena jedino nedostatkom drugog stana u kome bi
maloletno dete i onaj roditelj koji vrši roditeljsko pravo mogli da žive, bez obzira na to da
li roditelji deteta vode zajednički život u braku odnosno vanbračnoj zajednici ili je došlo
do razvoda braka odnosno prekida zajedničkog života vanbračnih partnera. Sve ostale
okolnosti, koje bi u svakom konkretnom slučaju mogle da budu opravdanje da se ovo
pravo ipak ne konstituiše, treba da definiše sudska praksa tumačeći pravni standard
očigledne nepravde, što je, uostalom, zadatak sličan onome koji sudovi imaju i u
tumačenju drugih instituta porodičnog prava.
Ratio legis za ovakvu odredbu nalazi se u zahtevu da se detetu obezbedi takva
zaštita i briga koja je neophodna za njegovu dobrobit, a upravo se države članice
Konvencije o pravima deteta obavezuju da takvu zaštitu obezbede detetu. 1267 Prema
tumačenju koje je opšteprihvaćeno, ova obaveza država je veoma stroga i obuhvata kako
pasivne, tako i aktivne obaveze u osiguravanju dobrobiti deteta, odnosno obavezuje
države da se ponašaju proaktivno i da se angažuju na stvaranju uslova da se zaštita deteta
suštinski unapredi. 1268 Verovatno da nema pitanja koje bi za život deteta imalo veću
važnost od pitanja njegovog bezbednog i neuznemiravanog stanovanja. Inspiracija za
oblikovanje ovog rešenja potiče iz mnogobrojnih sličnih odredbi u uporednom pravu.1269

Odeljak 4.
IMOVINSKI ODNOSI STARATELJA I ŠTIĆENIKA
Imovinski odnosi staraoca i štićenika obuhvataju, sa jedne strane, dužnosti
staratelja koje se odnose na upravljanje i raspolaganje imovinom štićenika, a sa druge
strane, odgovornost staratelja za štetu koju on pričini štićeniku, odnosno koju štićenik
pričini trećim licima.

(A) Upravljanje i raspolaganje imovinom štićenika

(1) Upravljanje imovinom štićenika. Staratelj je dužan da savesno i brižljivo
upravlja imovinom štićenika koju ovaj nije stekao radom.1270 To znači da treba da
upravlja kao dobar domaćin, nastojeći ne samo da sačuva postojeću imovinu već i da je,
ako je to moguće, uveća. Prvi akt upravljanja sastoji se u popisu i proceni imovine
štićenika u momentu stavljanja pod starateljstvo. Popis i procenu imovine sprovodi stalna
komisija organa starateljstva, koja staratelju uručuje izveštaj, a samu imovinu mu predaje

1266
Videti čl. 194. Porodičnog zakona.
1267 Videti čl. 3. stav 2. Konvencije o pravima deteta.
1268
Videti Handbook, 2002, str. 46-47.
1269
U evropskom zakonodavstvu uveliko preovladava stav da se pravo na stanovanje u porodičnoj kući dodeljuje, na
kraće ili duže vreme, nezavisno od prava svojine ili zakupa onom partneru koji se stara o detetu. Tako, na primer, u
engleskom pravu sudija ima široko diskreciono ovlašćenje da uredi imovinska prava supružnika nakon razvoda braka,
pa čak i da promeni pravo svojine na porodičnoj kući u korist supružnika koji ostaje da živi sa decom, a nema
alternativni smeštaj. Videti par. 24. i 24a Matrimonial Causes Act (1973). U italijanskom pravu se pravo stanovanja u
porodičnoj kući odnosno stanu nakon separacije prvenstveno obezbeđuje roditelju koji vrši roditeljsko pravo. Videti čl.
155. Italijanskog građanskog zakonika.
1270
Videti čl. 139. st. 1. Porodičnog zakona.

351
na upravljanje i raspolaganje. 1271 Staratelj potpuno samostalno vrši poslove koji spadaju u
redovno upravljanje štićenikovom imovinom, ali poslove koji prelaze okvir redovnog
upravljanja imovinom štićenika može obavljati samo uz prethodnu saglasnost organa
starateljstva. 1272 Inače, u pogledu pojma upravljanja važi sve što je rečeno u vezi sa
pravom i dužnošću roditelja da upravljaju imovinom svog maloletnog deteta.
(2) Raspolaganje imovinom štićenika. Staratelj može samo uz prethodnu
saglasnost organa starateljstva preduzimati poslove raspolaganja imovinom štićenika koju
ovaj nije stekao svojim radom.1273 Ovlašćenja staratelja da raspolaže imovinom štićenika
se, dakle, razlikuju u dva pravca od ovlašćenja roditelja da raspolaže imovinom svog
deteta. Sa jedne strane, staratelj mora uvek imati prethodnu saglasnost za akte
raspolaganja (a ne prethodnu ili naknadnu saglasnost kao roditelj), a sa druge strane,
staratelj mora imati prethodnu saglasnost organa starateljstva za sve akte raspolaganja,
nezavisno od toga da li se radi o pokretnoj ili nepokretnoj imovini te kolika je njena
vrednost (roditelju je saglasnost organa starateljstva potrebna samo za raspolaganje
nepokretnom imovinom ili pokretnom imovinom velike vrednosti).1274

(B) Odgovornost staratelja za štetu

(1) Odgovornost staratelja za štetu koju on pričini štićeniku. Staratelj je u
obavezi, kao što je već rečeno, da svoju funkciju obavlja savesno i brižljivo, te je stoga
dužan da štićeniku naknadi štetu koju mu je pričinio tokom obavljanja poslova
starateljstva, osim ako ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Pri tom, krivica

1271
Videti čl. 333. st. 2. Porodičnog zakona. Videti Pravilnik o načinu rada, sastavu i finansiranju stalne komisije
organa starateljstva za popis i procenu vrednosti imovine štićenika (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 131/2014).
Crnogorsko pravo zahteva da se imovina mora u popisu tačno označiti i proceniti po tržišnim cenama. Videti čl. 199. st.
2. Porodičnog zakona Crne Gore.
1272
Videti čl. 139. st. 2-3. Porodičnog zakona. Crnogorski zakonodavac, štaviše, izričito nabraja neke poslove za koje
se može smatrati da se nalaze u granicama redovnog poslovanja i upravljanja imovinom štićenika, iako se radi o
poslovima raspolaganja. Tako, na primer, staratelj može bez odobrenja organa starateljstva da otuđi plodove, sitnu
stoku, predmete namenjene prodaji, predmete podložne kvaru itd. Videti čl. 202. Porodičnog zakona Crne Gore.
Evo kako se sudska praksa izjašnjava o poslovima koji prelaze okvire redovnog upravljanja:
„Odustanak od tužbe u upravnom sporu prelazi okvire redovnog poslovanja staraoca i njemu je u ovakvom slučaju
potrebno odobrenje starateljskog organa.” Videti rešenje Vrhovnog suda Jugoslavije Už. 10884/ od 18. decembra 1964,
Zbirka sudskih odluka, Beograd, 1964, knjiga 9, sveska 3, odluka br. 491.
„Podnošenje tužbe za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju je preduzimanje posla koji prelazi okvire redovnog
poslovanja i upravljanja štićenikovom imovinom, pa je za podnošenje ove tužbe staraocu...potrebno posebno odobrenje
organa starateljstva.” Videti odluku Vrhovnog suda Srbije Rev. 174/84, Zbirka sudskih odluka iz oblasti građanskog
prava 1973–1986, Beograd, 1986, odluka br. 1134.
„Razvrgnuće imovinske zajednice i izdvajanje štićenikovog udela iz te zajednice ne ulazi u krug redovnog poslovanja i
upravljanja štićenikovom imovinom.” Videti rešenje Vrhovnog suda Srbije Gzz. 268/74 od 11. marta 1975, Zbirka
sudskih odluka, Beograd, 1975, knjiga 2, sveska 1, odluka br. 22
1273
Videti čl. 140. st. 1-2. Porodičnog zakona.
1274
Iz ranije odredbe porodičnog zakonodavstva, naprotiv, proizlazio je pomalo apsurdan zaključak da je položaj
staratelja kao zakonskog zastupnika deteta bio bolji od položaja roditelja. Naime, dok je roditeljima odobrenje organa
starateljstva bilo potrebno za sve poslove otuđenja ili opterećenja imovine deteta, staratelj je morao imati odobrenje
organa starateljstva samo za poslove otuđenja i opterećenja nepokretnosti i poslove otuđenja pokretnih stvari veće
vrednosti, odnosno imovinskih prava veće vrednosti. To je, drugim rečima, značilo da staratelju nije bilo potrebno
odobrenje organa starateljstva za, recimo, prodaju pokretne stvari manje vrednosti ili zalaganje pokretne stvari veće
vrednosti, a roditeljima jeste! O nelogičnosti i neprirodnosti ovakvog rešenja govori i činjenica da su roditelji najveći
prirodni garant interesa svoga deteta, te da prava svake druge osobe koja ima položaj zakonskog zastupnika deteta
mogu biti samo manja, nikako veća. Uporediti čl. 121. i čl. 238. ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima sa čl.
140. i čl. 193. Porodičnog zakona. Tako i Stanković, 1982, II, str. 1229.

352
staratelja ograničena je samo na nameru ili grubu nepažnju. Dakle, za razliku od roditelja,
koji uvek odgovaraju za štetu koju imovini deteta pričine svojom krivicom, ili bez obzira
na krivicu, prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu, staratelj odgovara samo ako
je njegova krivica utvrđena, a solidarno za tu štetu odgovara i organ starateljstva. 1275
Staratelj može pričiniti štetu štićeniku na razne načine, kao što je na primer, neopravdano
propuštanje da na vreme preuzme dužnost staratelja, krajnje nemarno vršenje dužnosti,
samovoljno napuštanje dužnosti itd.
(2) Odgovornost staratelja za štetu koju štićenik pričini trećim licima. Staratelj
odgovara za štetu koju prouzrokuje maloletnik pod starateljstvom, odnosno lice koje je
usled bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju nesposobno za rasuđivanje. 1276 I u
jednom i drugom slučaju, međutim, staratelj se može osloboditi odgovornosti za štićenika
ako dokaže da je vršio nadzor na koji je bio obavezan ili da bi šteta nastala i pri
brižljivom vršenju nadzora. 1277 U pogledu opštih pravila o odgovornosti za drugog, važi
sve što je rečeno o odgovornosti roditelja za štetu koju trećim licima pričini njihovo
maloletno dete.

Odeljak 5.
IMOVINSKI ODNOSI ČLANOVA PORODIČNE ZAJEDNICE
Imovina koja je stečena u toku trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici
supružnika ili vanbračnih partnera sa njihovim krvnim, tazbinskim ili adoptivnim
srodnicima, smatra se zajedničkom imovinom svih članova zajednice koji su učestvovali
u njenom sticanju. 1278 Na imovinske odnose članova porodične zajednice shodno se
primenjuju zakonske odredbe o imovinskim odnosima supružnika, osim odredbe o
pretpostavci upisa u javni registar prava na nepokretnostima na ime oba supružnika i
odredbe o pretpostavci o jednakim udelima zajedničara. 1279
To znači, najpre, da ako je u javni registar prava na nepokretnostima upisan kao
vlasnik jedan član porodične zajednice, smatraće se da je samo on vlasnik. Međutim, po
predlogu ostalih članova porodične zajednice, može se zabeležbom u katastar
nepokretnosti izvršiti upis činjenice pokretanja spora za utvrđivanje prava na
nepokretnosti. 1280
Drugo, za razliku od supružnika i vanbračnih partnera, za koje se pretpostavlja da
su im udeli u sticanju zajedničke imovine jednaki, kod članova porodične zajednice takva

1275
Videti čl. 141. Porodičnog zakona. U crnogorskom pravu organ starateljstva koji neposredno nadoknadi štetu
štićeniku zadržava pravo regresa prema staratelju. Videti čl.213. st. 2. i 3. Porodičnog zakona Crne Gore.
1276
Videti čl. 167. st. 1. i čl. 164. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima.
1277
Videti čl. 167. st. 1. i čl. 164. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima.
1278
Videti čl. 195. st. 1-2. Porodičnog zakona. Moglo bi se reći da se koncepcija ove pravne ustanove naslanja na
institut porodične zadruge, te se odavde upućuje na izlaganja o porodičnoj zadruzi o kojoj je bilo reči u prvom delu
knjige.
Zajednička imovina se danas može sticati u različitim oblastima privređivanja i u raznovrsnim delatnostima porodične
zajednice (na primer, u poljoprivredi, zanatstvu, ugostiteljstvu, saobraćaju itd.). Tako i Mladenović, 1981, II, str. 666.
Opširnije o zajedničkoj imovini porodične zajednice u savremenom i starom pravu videti Ponjavić, Z., Zajednička
imovina porodične zajednice, Pravni život, br. 7–8/1990, str. 1037. i dalje.
1279
Videti čl. 195. st. 3. Porodičnog zakona.
1280
Videti čl. 82. tačka 3. Zakona o državnom premeru i katastru (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 72/2009).

353
pretpostavka ne važi, što znači da će se veličina njihovih udela u sticanju zajedničke
imovine utvrđivati uvek kada o tome ne postoji sporazum zajedničara.

354
 LITERATURA
 Agarkov, M. M. – Bratus, S. N. – Genkin, D. M. – Serebrovski, V. M. –
Škundin, S. M., Sovjetsko građansko pravo, knjiga I, Naučna knjiga, Beograd, 1948,
(Agarkov i dr., 1948).
 Alinčić, Mira – Bakarić-Mihanović, Ana, Porodično pravo, Pravni fakultet
u Zagrebu, Zagreb, 1986, (Alinčić – Bakarić-Mihanović, 1986).
 Alinčić, Mira – Bakarić-Abramović, Ana – Hlača, Nenad – Hrabar
Dubravka, Obiteljsko pravo, Birotehnika, Zagreb, 1994, (Alinčić i dr., 1994).
 Alinčić, Mira – Bakarić-Abramović, Ana – Hrabar, Dubravka –Jakovac-
Lozić, Dijana – Korać, Aleksandra, Obiteljsko pravo, Narodne novine, Zagreb, 2001,
(Alinčić i dr., 2001).
 Antić, Oliver – Balinovac, Zoran, Komentar Zakona o nasleđivanju,
Nomos, Beograd, 1996, (Antić – Balinovac, 1996).
 Bainham, Andrew, Children – The Modern Law, Jordan Publishing,
Bristol, 1998, (Bainham, 1998).
 Bakić, Vojislav, Porodično pravo u SFRJ, Savremena administracija,
Beograd, 1988, (Bakić, 1988).
 Bartoš, Milan, Osnovi privatnog prava, Izdavačko preduzeće Trud A. D.,
Beograd, (Bartoš).
 Begović, Mehmed, Šerijatsko bračno pravo, Geca Kon, Beograd, 1936,
(Begović, 1936).
 Begović, Mehmed, Porodično pravo, Naučna knjiga, Beograd, 1957,
(Begović, 1957).
 Beitzke, Günther, Familienrecht, C. H., Beck'sche Verlagsbuchhandlung,
München und Berlin, 1960, (Beitzke, 1960).
 Belajec, Velimir, Saradnja suda i organa starateljstva u posebnim
građanskim sudskim postupcima o bračnim i porodičnim stvarima, doktorska disertacija,
Zagreb, 1985, (Belajec, 1985).
 Beljakova, N. M. – Vorožejkin, E. M., Sovetskoe semeinoe pravo,
Moskva, 1974, (Beljakova – Vorožejkin, 1974).
 Bila, Sreten – Tulić, Ivan – Radunović, Nebojša, Osnove vantelesnog
oplođenja, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1994, (Bila i dr., 1994).
 Bogdanfi, Gliša – Nikolić, Nikola, Opšte privatno pravo koje važi u
Vojvodini, Pančevo, 1925, (Bogdanfi – Nikolić, 1925).
 Bogišić, Valtazar, O položaju porodice i nasljedstva u pravnoj sistemi,
Državna štamparija Kraljevine Srbije, Beograd, 1893, (Bogišić, 1893).
 Bordaš, Bernadet, Porodičnopravni odnosi u međunarodnom privatnom
pravu, Forum, Novi Sad, 2000, (Bordaš, 2000).
 Bosanac, Milan, Vanbračna porodica, Prosvjeta, Zagreb, 1976, (Bosanac,
1976).

355
  Bromley, P. M., Family Law, Butterworths, London, 1981, (Bromley,
1981).
 Bubić, Suzana, Pravna priroda i osnov izdržavanja razvedenih bračnih
drugova, Zbornik Pravnog fakulteta u Mostaru, 1982–1983, (Bubić, 1982–1983).
 Bubić, Suzana, Intervencija društva u porodičnim odnosima, doktorska
disertacija, Beograd, 1988, (Bubić, 1988).
 Bubić, Suzana – Traljić, Nerimana, Roditeljsko i starateljsko pravo,
Pravni fakultet Univerziteta u Sarajevu, Sarajevo, 2007, (Bubić – Traljić, 2007).
 Bušatlić, Hafiz Abdulah, Porodično i nasljedno pravo muslimana,
Sarajevo, 1926, (Bušatlić, 1926).
 Carbonnier, Jean, Droit civil, tome II, La famille, les incapacités, Presses
universitaires de France, Paris, 1975, (Carbonnier, 1975).
 Colombet, Claude, La famille, Presses universitaires de France, Paris,
1985, (Colombet, 1985).
 Cretney, Stephen, M., Principles of Family Law, Sweet & Maxwell,
London, 1984, (Cretney, 1984).
 Cvejić-Jančić, Olga, Pravni aspekti planiranja porodice, Pravo, br. 4/1987,
(Cvejić-Jančić, 1987).
 Cvejić-Jančić, Olga, Utvrđivanje i osporavanje očinstva deteta začetog
putem artificijelne inseminacije, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, br. 1–
3/1988, (Cvejić-Jančić, 1988).
 Cvejić-Jančić, Olga, Porodično pravo, knjiga I – Bračno pravo, Pravni
fakultet u Novom Sadu, Novi Sad, 1995, (Cvejić-Jančić, 1995).
 Cvejić-Jančić, Olga, Porodično pravo, knjiga II – Roditeljsko i starateljsko
pravo, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad, 1998, (Cvejić-Jančić, 1998).
 Čizmović, Milisav, Postupak u bračnim sporovima, doktorska disertacija,
Titograd, 1977, (Čizmović, 1977).
 Ćepulić, Ivan, Sistem općeg privatnog prava, Zagreb, 1925, (Ćepulić,
1925).
 Čavoški, Kosta, Uvod u pravo, I, Izdavačka agencija Draganić, Beograd,
1995, (Čavoški, 1995).
 David, René, Uvod u privatno pravo Engleske, Institut za uporedno pravo,
Beograd, 1960, (David, 1960).
 Dimitrijević, Vojin, Opšti (međunarodni) standardi ljudskih prava,
Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, br. 5–6/1989, (Supplement) (Dimitrijević, 1989).
 Dimitrijević, Vojin – Paunović, Milan, Ljudska prava, Beogradski centar
za ljudska prava - Dosije, Beograd, 1997, (Dimitrijević – Paunović, 1997).
 Draškić, Marija, Zasnivanje obligacije izdržavanja u bračnom pravu
Jugoslavije, Stručna knjiga, Beograd, 1986, (Draškić, 1986).
 Draškić, Marija, Vanbračna zajednica, Naučna knjiga, 1988, (Draškić,
1988).

356
  Draškić, Marija, Praktikum za porodično pravo, Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva, Beograd, 1989, (Draškić, 1989).
 Draškić, Marija, Porodičnopravni aspekti artificijelne inseminacije, Anali
Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 4/1992, (Draškić, 1992).
 Draškić, Marija, Transseksualitet i brak, Nomos, Beograd, 1995, (Draškić,
1995).
 Draškić, Marija, Prava deteta: Jugoslavija i Konvencija Ujedinjenih nacija
o pravima deteta, Prava deteta u svetu i Jugoslaviji, Beogradski centar za ljudska prava,
Beograd, 1997, (Draškić, 1997).
 Draškić, Marija, Prava pacijenata: kraj paternalističkog koncepta
medicine, Pravni život, br. 9/1998, (Draškić, 1998).
 Draškić, Marija, Dobrovoljno ili obavezno podvrgavanje medicinskom
veštačenju u maternitetskim i paternitetskim parnicama?, Pravo – teorija i praksa, br.
2/2000, (Draškić, 2000).
 Draškić, Marija, Mediation in Family Matters, University of Bologna,
Bologna, 2003, www.uniadrion.unibo.it (Draškić, 2003).
 Đorđević, Andrija, Sistem privatnoga (građanskoga) prava (Kraljevine
Srbije u vezi s međunarodnim privatnim pravom), I, opšti deo, Beograd, 1893, (Đorđević,
1893).
 Đuretić, Nada, Usvojenje – teorija i zakonodavna praksa, August Cesarec,
Zagreb, 1982, (Đuretić, 1982).
 Đurović, Ljiljana, Porodično pravo, Naučna knjiga, Beograd, 1988,
(Đurović, 1988).
 Eisner, Bertold: Porodično pravo, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1950,
(Eisner, 1950).
 Family Law in Europe (Edited by Carolyn Hamilton & Kate Standley),
Butterworths, London, Dublin, Edinburgh, 1995, (Family Law, 1995).
 Farnsworth, Allan E., Uvod u pravni sistem Sjedinjenih Američkih
Država, Savremena administracija, Beograd, 1973, (Farnsworth, 1973).
 Finžgar, Alojzij, Nekaj vprašanj iz zakonskega prava, Zbornik Pravnog
fakulteta u Zagrebu, br. 3–4/1956, (Finžgar, 1956).
 Finžgar, Alojzij, Zajednička imovina bračnih drugova, Arhiv za pravne i
društvene nauke, br. 3–4/1967, (Finžgar, 1967).
 Finžgar, Alojzij, Rodbinsko pravo in socialno skrbstvo, Zbornik Pravnog
fakulteta u Zagrebu, br. 1–2/1978, (Finžgar, 1978).
 Freund, Heinrich, Die Zivilgesetze der Gegenwart, Band VI, Das
Zivilrecht in der Sowjetunion, Bensheimer Verlag, Mannheim, Berlin, Leipzig, 1927,
(Freund, 1927).
 Gams, Andrija, Bračno i porodično imovinsko pravo, Naučna knjiga,
Beograd, 1966, (Gams, 1966).

357
  Gams, Andrija – Đurović, Ljiljana, Uvod u građansko pravo, opšti deo,
Savremena administracija, Beograd, 1985, (Gams – Đurović, 1985).
 Geč-Korošec, Miroslava – Kraljić, Suzana, Družinsko pravo, Univerza v
Mariboru, Maribor, 2000, (Geč-Korošec – Kraljić, 2000).
 Glendon, Mary Ann, State, Law and Family: Family Law in Transition in
the United States and Western Europe, North-Holland Publishing Company, Amsterdam,
New York, Oxford, 1977, (Glendon, 1977).
 Golubović, Zagorka, Porodica kao ljudska zajednica, Naprijed, Zagreb,
1981, (Golubović, 1981).
 Gschnitzer, Franz, Österreichisches Familienrecht, Springer – Verlag,
Wien, New York, 1979, (Gschnitzer, 1979).
 Hlača, Nenad, Učešće suda i organa starateljstva u postupku lišenja
poslovne sposobnosti, Saradnja suda i organa starateljstva u primeni novih porodičnih
zakona, Institut za pravne i društvene nauke Pravnog fakulteta u Beogradu, Beograd,
1984, (Hlača, 1984).
 Hlača, Nenad, Starateljstvo u Francuskoj – razvoj instituta, Zbornik
Pravnog fakulteta u Rijeci, 1986, (Hlača, 1986).
 Horvat, Marijan, Rimsko pravo, Školska knjiga, Zagreb, 1977, (Horvat,
1977).
 Hudolin, Vladimir, Psihijatrija, Zagreb, 1984, (Hudolin, 1984).
 Implementation Handbook for the Convention on the Rights of the Child,
UNICEF, Geneva, 2002, (Handbook, 2002).
 Internal and Intercountry Adoption Laws, Volume 1-3, Kluwer Law
International, The Hague, London, Boston, 2000, (IIAL, 2000).
 International Encyclopaedia of Laws – Family and Succession Law,
Volume 1- 3, Kluwer Law International, The Hague, 1999, (IEL, 1999).
 Jacobs, Francis – White, Robin, The European Convention on Human
Rights, Clarendon Press, Oxford, 1996, (Jacobs – White, 1996).
 Jakovac-Lozić, Dijana, Posvojenje, Sveučilište u Splitu, Split, 2000,
(Jakovac-Lozić, 2000).
 Jakšić, Aleksandar, Evropska konvencija o ljudskim pravima - komentar,
Centar za publikacije Pravnog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2006, (Jakšić, 2006).
 Janković, Milka, Komentar Zakona o braku i porodičnim odnosima,
Privredna štampa, Beograd, 1981, (Janković, 1981).
 Janjić-Komar, Marina – Korać, Radoje – Ponjavić, Zoran, Porodično
pravo, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1994, (Janjić-Komar i dr., 1994).
 Janjić-Komar, Marina – Obretković, Mirjana, Prava deteta, prava čoveka,
Dosije, Beograd, 1996, (Janjić-Komar – Obretković, 1996).
 Jevtić, Dušan, Sudska medicina, Naučna knjiga, Beograd, 1956, (Jevtić,
1956).

358
  Kilkelly, Ursula, The Child and the European Convention on Human
Rights, Ashgate, Dartmouth, 1999, (Kilkelly, 1999).
 Konstantinović, Mihailo, Reforma braka i zaštita majki i dece u
Sovjetskom Savezu, Arhiv za pravne i društvene nauke, br. 3–4/1945, (Konstantinović,
1945).
 Konstantinović, Mihailo, Pravna dejstva veridbe, Anali Pravnog fakulteta
u Beogradu, br. 3/1954, (Konstantinović, 1954).
 Konstantinović, Mihailo, Razvod braka zbog dugotrajnog odvojenog
života i pravo razvedenog bračnog druga na izdržavanje, Anali Pravnog fakulteta u
Beogradu, br. 4/1956, (Konstantinović, 1956).
 Konstantinović-Vilić, Slobodanka – Milosavljević, Mileva – Petrušić,
Nevena, Abortus – pravni, medicinski i etički pristup, Ženski istraživački centar, Niš,
1999, (Konstantinović-Vilić i dr., 1999).
 Korać, Radoje, Pravna priroda promjenljivosti visine zakonske
alimentacije, Glasnik Advokatske komore Vojvodine, br. 12/1985, (Korać, 1985).
 Kovaček-Stanić, Gordana, Pravni izraz roditeljstva, Pravni fakultet u
Novom Sadu, Novi Sad, 1994, (Kovaček-Stanić, 1994).
 Kovaček-Stanić, Gordana, Mater semper certa (non) est, Reforma
porodičnog zakonodavstva, Pravni fakultet u Beogradu, Beograd, 1996, (Kovaček-Stanić,
1996).
 Kovaček-Stanić, Gordana, Pravo deteta da zna svoje poreklo, Pravni
fakultet u Novom Sadu, Novi Sad, 1997, (Kovaček-Stanić, 1997).
 Kovaček-Stanić, Gordana, Uporedno porodično pravo, Univerzitet u
Novom sadu, Novi Sad, 2002, (Kovaček-Stanić, 2002).
 Kovaček-Stanić, Gordana, Porodično pravo, Pravni fakultet u Novom
Sadu, Novi Sad, 2005, (Kovaček-Stanić, 2005).
 Kovačević-Kuštrimović, Radmila, Podela građanskih subjektivnih prava
na stvarna i obligaciona, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 1–2/1988, (Kovačević-
Kuštrimović, 1988).
 Legal Recognition of Same-Sex Partnerships (Edited by Robert
Wintemute and Mads Andenæs), Hart Publishing, Oxford – Portland Oregon, 2001,
(Legal Recognition, 2001).
 Lukić, Radomir, Uvod u pravo, Naučna knjiga, Beograd, 1972, (Lukić,
1972).
 Majstorović, Irena, Bračni ugovor, Sveučilište u Zagrebu, Pravni fakultet,
Zagreb, 2005, (Majstorović, 2005).
 Mandić, Oleg, Sistem i interpretacija prava, Narodne novine, Zagreb,
1971, (Mandić, 1971).
 Marković, Lazar, Građansko pravo, I, Opšti deo i stvarno pravo, Narodna
samouprava A. D., Beograd, 1912, (Marković, 1912).
 Marković, Lazar, Građansko pravo, II, Porodično pravo, Geca Kon,
Beograd, 1920, (Marković, 1920).

359
  Maurović, Ivan, Nacrt predavanja o općem privatnom pravu, IV knjiga:
Obiteljsko pravo, Knjižara Kraljevskoga sveučilišta i Jugoslavenske akademije, Zagreb,
1934, (Maurović, 1934).
 Mitić, Mihailo, Mesto porodičnog prava u pravnom sistemu, Pravni život,
br. 5/1963, (Mitić, 1963).
 Mitić, Mihailo, Porodično pravo u SFRJ, Službeni list SFRJ, Beograd,
1980, (Mitić, 1980).
 Mladenović, Marko, Pravne teorije o braku, Anali Pravnog fakulteta u
Beogradu, br. 2–3/1961, (Mladenović, 1961).
 Mladenović, Marko, Razvod braka i uzroci za razvod braka, Rad,
Beograd, 1974, (Mladenović, 1974).
 Mladenović, Marko, Porodično pravo, knjiga I i II, Privredna štampa,
Beograd, 1981, (Mladenović, 1981, I i II)
 Mladenović, Marko, Mesto porodičnog prava u pravnom sistemu, Anali
Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 5/1982, (Mladenović, 1982).
 Müller-Freienfels, Wolfram, Cohabitation and Marriage Law – A
Comparative Study, International Journal of Law and the Family, Vol. 1, 1987, (Müller-
Freienfels, 1981).
 Nedeljković, Vladislav, Osporavanje vanbračnog očinstva, Glasnik
Advokatske komore Vojvodine, br. 2/1959, (Nedeljković, 1959).
 Ninković, Radoslav – Kandić-Popović, Zorica, Medicinsko-pravni aspekti
vantelesnog oplođenja, ICN Galenika, Beograd, 1995, (Ninković – Kandić-Popović,
1995).
 Obretković, Mirjana, Nova uloga i zadaci organa starateljstva u oblasti
odnosa roditelja i dece, Primena Zakona o braku i porodičnim odnosima u socijalnoj
zaštiti, Institut za socijalnu politiku, Beograd, 1981, (Obretković, 1981).
 Papo, Mirjana, Porodično pravo u SR Bosni i Hercegovini, Viša škola za
socijalne radnike, Sarajevo, 1983, (Papo, 1983).
 Perić, Berislav, Država i pravni sustav, Pravni fakultet u Zagrebu, Zagreb,
1981, (Perić, 1981).
 Perić, Živojin, Porodično pravo, Specijalni deo Građanskoga prava III,
Beograd, 1920, (Perić, 1920).
 Perić, Živojin, Lično bračno pravo po Srpskom građanskom zakoniku,
Geca Kon, Beograd, 1934, (Perić, 1934).
 Perović, Slobodan, Obligaciono pravo, Privredna štampa, Beograd, 1980,
(Perović, 1980).
 Pintens, Walter – Vanwinckelen, Koen, Casebook – European Family
Law, Leuven University Press, Leuven, 2001, (Pintens – Vanwinckelen, 2001).
 Piškulić, Zvonimir – Đerđ, Imre, Osnovi privatnoga prava u Vojvodini,
Geca Kon, Beograd, 1924, (Piškulić – Đerđ, 1924).

360
  Planiol, Marcel, Traité élémentaire de droit civil, tome premier, Paris,
1925, (Planiol, 1925).
 Ponjavić, Zoran, Maloletstvo kao bračna smetnja, Glasnik Pravnog
fakulteta u Kragujevcu, 1982, (Ponjavić, 1982).
 Ponjavić, Zoran, Staralac kao zakonski zastupnik, Reforma porodičnog
zakonodavstva, Pravni fakultet u Beogradu, Beograd, 1996, (Ponjavić, 1996).
 Ponjavić, Zoran, Prekid trudnoće – pravni aspekti, Nomos, Beograd, 1997,
(Ponjavić, 1997).
 Pop-Georgiev, Dimitar, Mestoto na semejnoto pravo vo pravniot sistem na
FNRJ, Godišnjak Pravnog fakulteta u Skoplju, 1956–1957, (Pop-Georgiev, 1956–1957).
 Popović, Milan, Starateljstvo nad maloletnicima, Savremena
administracija, Beograd, 1973, (Popović, 1973).
 Popović, Milan, Porodično pravo, Savremena administracija, Beograd,
1982, (Popović, 1982).
 Poznić, Borivoje, Građansko procesno pravo, Savremena administracija,
Beograd, 1978, (Poznić, 1978).
 Poznić, Borivoje – Rakić-Vodinelić, Vesna, Građansko procesno pravo,
Savremena administracija, Beograd, 1999, (Poznić – Rakić-Vodinelić, 1999).
 Principles of European Family Law Regarding Divorce and Maintenance
Between Former Spouses, Intersentia, Anwerp – Oxford, 2004, (Principles of European
Family Law, 2004).
 Prokop, Ana, Postoji li po našem zakonodavstvu mogućnost naknade štete
zbog umanjenog izgleda za udaju, Arhiv za pravne i društvene nauke, br. 3/1949,
(Prokop, 1949).
 Prokop, Ana, Semejnoto pravo vo opštiot sistem na pravoto, br. 1/1952,
(Prokop, 1952).
 Prokop, Ana, Starateljstvo po zakonodavstvu FNRJ, Školska knjiga,
Zagreb, 1956, (Prokop, 1956).
 Prokop, Ana, Komentar Osnovnom zakonu o braku, I deo, Školska knjiga,
Zagreb, 1959, (Prokop, 1959).
 Prokop, Ana, Komentar Osnovnom zakonu o braku, II deo, Školska
knjiga, Zagreb, 1960, (Prokop, 1960).
 Prokop, Ana, Porodično pravo – Usvojenje, Informator, Zagreb, 1970,
(Prokop, 1970).
 Prokop, Ana, Porodično pravo – Odnosi roditelja i djece, Školska knjiga,
Zagreb, 1972, (Prokop, 1972).
 Radišić, Jakov, Obligaciono pravo – opšti deo, Savremena administracija,
Beograd, 1990, (Radišić, 1990).
 Rakić-Vodinelić, Vesna, Pravosudno organizaciono pravo, Savremena
administracija, Beograd, 1994, (Rakić-Vodinelić, 1994).

361
  Rašević, Mirjana, Fenomen namernog prekida trudnoće, Službeni glasnik,
Beograd, 2003, (Rašević, 2003).
 Rašević, Mirjana – Sedlecki, Katarina, Voljna sterilizacija – potreba,
barijere, praksa, Službeni glasnik, Beograd, 2002, (Rašević – Sedlecki, 2002).
 Ripert, George – Boulanger, Jean, Traité de droit civil, tome I, Paris, 1956,
(Ripert – Boulanger, 1956).
 Schwab, Dieter, Familienrecht, Verlag C.H. Beck, München, 1995,
(Schwab, 1995).
 Spaić, Vojislav, Uvod u građansko pravo, s naročitim obzirom na pravo
FNRJ, Svjetlost, Sarajevo, 1950, (Spaić, 1950).
 Stanković, Obren, Objekti građanskih prava, Anali Pravnog fakulteta u
Beogradu, br. 6/1976, (Stanković, 1976).
 Stanković, Obren, O odnosu između građanskog i privatnog prava i o
nazivu „građansko pravo”, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 5/1982, (Stanković,
1982).
 Stanković, Obren, Ograničena poslovna sposobnost i zastupanje
maloletnika od strane njihovih roditelja u našem pravu, Anali Pravnog fakulteta u
Beogradu, br. 6/1982, (Stanković, 1982, II)
 Stanković, Obren – Orlić, Miodrag, Stvarno pravo, Savremena
administracija, Beograd, 1989, (Stanković – Orlić, 1989).
 Stanković, Obren – Vodinelić, Vladimir V., Uvod u građansko pravo,
Nomos, Beograd, 1995, (Stanković – Vodinelić, 1995).
 Stanković, Vladan, Zakonska obaveza izdržavanja u jugoslovenskom
pravu, doktorska disertacija, Beograd, 1960, (Stanković, 1960).
 Stanojević, Obrad, Rimsko pravo, Službeni list SRJ, Beograd, 1994,
(Stanojević, 1994).
 Stevanov, Miloš, Prestanak brakova, skripta, Novi Sad, 1976, (Stevanov,
1976).
 Stevanov, Miloš, Pravo na slobodno roditeljstvo, Zbornik radova Pravnog
fakulteta u Novom Sadu, br. 11/1977, (Stevanov, 1977).
 Stevanov, Miloš, Vanbračna zajednica, Zbornik Pravnog fakulteta u
Zagrebu, br. 1–2/1978, (Stevanov, 1978).
 Stojanović, Dragoljub, Uvod u građansko pravo, Savremena
administracija, Beograd, 1981, (Stojanović, 1981).
 Stojčević, Dragomir, Rimsko privatno pravo, Savremena administracija,
Beograd, 1979, (Stojčević, 1979).
 Stupar, Mihailo, Socijalna politika, Rad, Beograd, 1963, (Stupar, 1963).
 Sudžum, Rajko, Imovinski odnosi bračnih drugova, Institut za socijalnu
politiku, Beograd, 1982, (Sudžum, 1982).
 Surrogate Motherhood (Edited by Rachel Cook and Shelley Sclater), Hart
Publishing, Oxford – Portland Oregon, 2003, (Surrogate Motherhood, 2003).

362
  Sverdlov, G. M., Sovetskoe semeinoe pravo, Institut prava Akademii nauk
SSSR, Moskva, 1958, (Sverdlov, 1958).
 Swindells, Heather – Neaves, Andrew – Kushner, Martine – Skilbeck,
Rupert, Family Law and the Human Rights Act 1998, Jordan Publishing, Bristol, 1999,
(Swindells i dr., 1999).
 Štempihar, Jurij, Civilno pravo, I, Osnutek splošnega dela, Državna
založba Slovenije, Ljubljana, 1951, (Štempihar, 1951).
 The International Survey of Family Law 1994-1999, (Edited by Andrew
Bainham), Martinus Nijhoff Publishers, The Hague/Boston/London, 1994-1999, (Edition,
1994-1999).
 The International Survey of Family Law 2000-2004, (General Editor:
Andrew Bainham), Jordan Publishing, Bristol, 2001-2004, (Edition, 2000-2004).
 The New Handbook of Children's Rights (Edited by Bob Franklin),
Routledge, London and New York, 2002, (Handbook, 2002).
 Tomić, Zoran – Bačić, Vera, Komentar Zakona o opštem upravnom
postupku, Službeni list SFRJ, Beograd, 1986, (Tomić – Bačić, 1986).
 Traljić, Nerimana – Bubić, Suzana, Bračno pravo, Pravni fakultet
Univerziteta u Sarajevu, Sarajevo, 2007, (Traljić – Bubić, 2007).
 Triva, Siniša, Građansko parnično procesno pravo, Narodne novine,
Zagreb, 1983, (Triva, 1983).
 Triva, Siniša – Dika, Mihajlo, Vanparnično procesno pravo, Pravni
fakultet u Zagrebu, Zagreb, 1980, (Triva – Dika, 1980).
 Troicki, Sergije, Hrišćanska filozofija braka, Geca Kon, Beograd, 1934,
(Troicki, 1934).
 Van Bueren, Geraldine, The International Law on the Rights of the Child,
Martinus Nijhoff Publishers, The Hague/Boston/London, 1998, (Van Bueren, 1998).
 Varadi, Tibor, Međunarodno privatno pravo, Forum, Novi Sad, 1987,
(Varadi, 1987).
 Varadi, Tibor – Bordaš, Bernadet – Knežević, Gašo, Međunarodno
privatno pravo, Forum, Novi Sad, 2001, (Varadi i dr., 2001).
 Vedriš, Martin – Klarić, Petar, Osnove imovinskog prava, Pravni fakultet
u Zagrebu, Zagreb, 1983, (Vedriš – Klarić, 1983).
 Visković, Nikola, Pojam prava, Logos, Split, 1981, (Visković, 1981).
 Vizner, Boris, Građansko pravo u teoriji i praksi, Zagreb, 1962, (Vizner,
1962).
 Vodinelić, Vladimir V., Lično pravo kao subjektivno pravo i kao grana
prava, Arhiv za pravne i društvene nauke, br. 3/1976, (Vodinelić, 1976).
 Vodinelić, Vladimir V., Javno i privatno pravo, doktorska disertacija,
Beograd, 1986, (Vodinelić, 1986).
 Vodinelić, Vladimir, V., Savremeni pojam građanskog prava, Arhiv za
pravne i društvene nauke, br. 1–2/1989, (Vodinelić, 1989).

363
  Vodinelić, Vladimir, V., Građansko pravo – uvodne teme, Nomos,
Beograd, 1991, (Vodinelić, 1991).
 Vouk, Valentin, Neki problemi u vezi dozvola za stupanje u brak iz čl. 23.
Osnovnog zakona o braku, Pravni život, br. 2–3/1954, (Vouk, 1954).
 Vuković, Mihajlo, Opći dio građanskog prava, knjiga II, Zagreb, 1960,
(Vuković, 1960).
 Zuglia, Srećko, Postupak u parnicama radi utvrđivanja i osporavanja
očinstva po pozitivnom zakonu i s obzirom na nacrt novog postupka, Naša zakonitost, br.
8–9/1954, (Zuglia, 1954).
 Zuglia, Srećko, Vanparnični postupak – u ostavinskim, porodičnim,
zemljišno-knjižnim, eksproprijacionim, amortizacionim i drugim stvarima, Školska
knjiga, Zagreb, 1956, (Zuglia, 1956).
 Zupančič, Karel, Izvenzakonska skupnost v novejši jugoslovanski
zakonodaji, Pravnik, br. 10–12/1981, (Zupančič, 1981).
 Zupančič, Karel, Posegi družbene skupnosti v izvrševanje roditeljske
pravice, Zbornik znanstvenih razprav, Ljubljana 1985, (Zupančič, 1985).
 Zupančič, Karel, Oris družinskega prava, Uradni list Republike Slovenije,
Ljubljana, 1993, (Zupančič, 1993).
 Živković, Mirko, Poveravanje dece na čuvanje i vaspitanje u
međunarodnom privatnom pravu, Institut za pravna i društvena istraživanja, Niš, 1991,
(Živković, 1991).

364
 SADRŽAJ (Uskladiti naslove sa brojem strane!!)
PREDGOVOR ............................................................................................ 7
PRVI DEO: PORODICA
OSNOVNI POJMOVI O PORODIČNOM PRAVU I PORODICI....... 11
1. Pojam porodičnog prava ........................................................................ 11
2. Predmet i metod porodičnog prava ........................................................ 12
3. Delovi porodičnog prava ....................................................................... 16
4. Mesto porodičnog prava ........................................................................ 18
(1) Porodično pravo je deo građanskog prava ............................................ 18
(2) Porodično pravo je posebna grana prava .............................................. 21
(3) Porodično pravo je član porodice građanskih prava .............................. 25
5. Načela porodičnog prava ....................................................................... 27
6. Izvori porodičnog prava......................................................................... 28
(1) Zakon kao izvor porodičnog prava ....................................................... 29
(A) Zakon kao osnovni izvor porodičnog prava ......................................... 29
(B) Zakon kao dopunski izvor porodičnog prava ....................................... 34
(C) Međunarodni ugovor kao izvor porodičnog prava................................ 35
(2) Sudska praksa kao izvor porodičnog prava ........................................... 38
(3) Praksa Evropskog suda za ljudska prava kao izvor porodičnog prava
(4) Običaj kao izvor porodičnog prava....................................................... 42
(5) Pravna nauka kao izvor porodičnog prava ............................................ 42
7. Porodica ................................................................................................ 43
(1) Pojam porodice .................................................................................... 43
(2) Pojam porodice u praksi Evropskog suda za ljudska prava
(3) Struktura porodice ............................................................................... 45
(4) Planiranje porodice .............................................................................. 47
(5) Nasilje u porodici
8. Srodstvo ................................................................................................ 49
(1) Pojam srodstva..................................................................................... 49
(2) Vrste srodstva ...................................................................................... 50
(3) Računanje srodstva .............................................................................. 51
(4) Značaj srodstva .................................................................................... 53
9. Lično ime .............................................................................................. 55
(1) Pojam ličnog imena ............................................................................. 55
(2) Načela o ličnom imenu ........................................................................ 55
(3) Određivanje ličnog imena .................................................................... 56

365
(4) Promena ličnog imena.......................................................................... 57
10. Matične knjige..................................................................................... 58
(1) Pojam matičnih knjiga ......................................................................... 58
(2) Načela o matičnim knjigama ................................................................ 58
(3) Vrste matičnih knjiga ........................................................................... 59
DRUGI DEO: BRAK
Odeljak 1. OPŠTI POJMOVI O BRAKU I BRAČNOM PRAVU
1. Pojam braka .......................................................................................... 63
(1) Teorijske definicije braka..................................................................... 63
(2) Zakonske definicije braka .................................................................... 65
(3) Pravna priroda braka ............................................................................ 66
2. Pojam i predmet bračnog prava.............................................................. 69
3. Načela bračnog prava ............................................................................ 70
Odeljak 2. SKLAPANJE BRAKA
1. Pretpostavke za postojanje braka ........................................................... 74
2. Pretpostavke za punovažnost braka........................................................ 74
(1) Pozitivne pretpostavke za punovažnost braka ....................................... 75
(2) Negativne pretpostavke za punovažnost braka (bračne smetnje) ........... 91
3. Bračne zabrane .................................................................................... 106
Odeljak 3. DEJSTVA BRAKA
1. Pojam pravnih dejstava braka .............................................................. 108
2. Vrste pravnih dejstava braka................................................................ 108
(1) Dejstva braka na poslovnu sposobnost supružnika ............................. 108
(2) Dejstva braka na lične odnose supružnika .......................................... 108
(3) Dejstva braka na imovinske odnose supružnika.................................. 113
(4) Dejstva braka na izdržavanje supružnika ............................................ 113
Odeljak 4. PRESTANAK BRAKA
1. Prestanak nevažećeg braka .................................................................. 114
(1) Nepostojeći brak ................................................................................ 114
(2) Ništav (apsolutno ništav) brak............................................................ 116
(3) Rušljiv (relativno ništav) brak ............................................................ 121
2. Prestanak punovažnog braka................................................................ 124
(1) Smrt................................................................................................... 124
(2) Proglašenje za umrlog ........................................................................ 124
(3) Razvod braka ..................................................................................... 127
(A) Pojam razvoda braka ......................................................................... 127

366
(B) Uzroci za razvod braka ...................................................................... 128
(C) Klasifikacija uzroka za razvod braka ................................................. 130
(D) Razvod braka u domaćem pravu........................................................ 132
3. Postupak prestanka braka .................................................................... 139
Odeljak 5. DEJSTVA PRESTANKA BRAKA..................................... 144
1. Dejstva prestanka braka na supružnike ................................................ 144
(1) Dejstva prestanka braka smrću ........................................................... 144
(2) Dejstva prestanka braka poništenjem i razvodom ............................... 145
2. Dejstva prestanka braka na decu .......................................................... 147
Odeljak 6. VANBRAČNA ZAJEDNICA
1. Pojam vanbračne zajednice .................................................................. 148
2. Pravno uređenje vanbračne zajednice .................................................. 152
TREĆI DEO: DETE
PRVA GLAVA: DETE POD RODITELJSKIM STARANJEM
Odeljak 1. OPŠTI POJMOVI O ODNOSU DETETA I RODITELJA
1. Pojam i predmet odnosadeteta i roditelja ............................................. 161
2. Načela pravnog uređenja odnosa deteta i roditelja ............................... 167
Odeljak 2. PORODIČNI STATUS DETETA
1. Materinstvo ......................................................................................... 170
2. Bračno očinstvo................................................................................... 171
3. Vanbračno očinstvo ............................................................................. 171
(1) Utvrđivanje vanbračnog očinstva priznanjem ..................................... 178
(2) Utvrđivanje vanbračnog očinstva sudskom odlukom .......................... 183
(3) Osporavanje vanbračnog očinstva ...................................................... 183
4. Materinstvo i očinstvo u slučaju začeća uz biomedicinsku pomoć........ 193
5. Postupak u maternitetskim i paternitetskim sporovima......................... 194
6. Usvojenje ............................................................................................ 219
(1) Zasnivanje usvojenja .......................................................................... 220
(A) Opšta podobnost usvojenika .............................................................. 233
(B) Opšta podobnost usvojitelja............................................................... 237
(C) Forma usvojenja ................................................................................ 241
(2) Dejstva usvojenja ............................................................................... 243
(3) Prestanak usvojenja............................................................................ 243
(4) Dejstva prestanka usvojenja ............................................................... 248
Odeljak 3. PRAVA DETETA I RODITELJSKO PRAVO
1. Prava deteta

367
2. Roditeljsko pravo
(1) Pojam roditeljskog prava.................................................................... 255
(2) Sadržina roditeljskog prava ................................................................ 257
(A) Staranje o ličnosti deteta ................................................................... 257
(B) Zastupanje deteta............................................................................... 262
(C) Izdržavanje deteta ............................................................................. 266
(D) Prava i dužnosti roditelja u odnosu na imovinu deteta ....................... 266
(3) Vršenje roditeljskog prava ................................................................. 266
(A) Vršenje roditeljskog prava od strane oba roditelja ............................. 266
(B) Vršenje roditeljskog prava od strane jednog roditelja......................... 267
(4) Nadzor nad vršenjem roditeljskog prava ............................................ 275
(A) Preventivni nadzor ............................................................................ 276
(B) Korektivni nadzor ............................................................................. 278
(5) Lišenje roditeljskog prava .................................................................. 279
(A) Potpuno lišenje roditeljskog prava
(B) Delimično lišenje roditeljskog prava
(C) Vraćanje roditeljskog prava
(6) Prestanak roditeljskog prava .............................................................. 282
(7) Produženje roditeljskog prava ............................................................ 284
3. Postupak u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje
roditeljskog prava
DRUGA GLAVA: DETE BEZ RODITELJSKOG STARANJA
Odeljak 1. POJAM DETETA BEZ RODITELJSKOG STARANJA
Odeljak 2. HRANITELJSTVO
1. Zasnivanje hraniteljstva ....................................................................... 289
(A) Opšta podobnost hranjenika .............................................................. 290
(B) Opšta podobnost hranitelja ................................................................ 291
(C) Forma hraniteljstva............................................................................ 292
2. Dejstva hraniteljstva ............................................................................ 293
3. Prestanak hraniteljstva
Odeljak 3. STARATELJSTVO
1. Osnovni pojmovi o starateljstvu........................................................... 295
(1) Pojam i svrha starateljstva .................................................................. 295
(2) Organ starateljstva ............................................................................. 295
(A) Nadležnost organa starateljstva ......................................................... 295
(B) Poslovi organa starateljstva ............................................................... 296

368
(C) Postupak pred organom starateljstva .................................................. 298
(3) Staratelj ............................................................................................. 299
(A) Pojam staratelja................................................................................. 299
(B) Izbor staratelja................................................................................... 300
(C) Postavljanje staratelja ........................................................................ 302
(D) Vrste staratelja .................................................................................. 302
(E) Dužnosti staratelja ............................................................................. 305
(F) Prava staratelja .................................................................................. 307
(G) Prestanak dužnosti staratelja.............................................................. 307
2. Starateljstvo nad maloletnikom............................................................ 309
(1) Stavljanje pod starateljstvo................................................................. 309
(2) Dužnosti staratelja nad maloletnikom................................................. 310
3. Starateljstvo nad licem lišenim poslovne sposobnosti .......................... 313
(1) Stavljanje pod starateljstvo................................................................. 314
(2) Dužnosti staratelja nad licem lišenim poslovne sposobnosti ............... 318
4. Privremeno starateljstvo .................................................................... 320
ČETVRTI DEO: IZDRŽAVANJE
Odeljak 1. OSNOVNI POJMOVI O IZDRŽAVANJU
1. Pojam zakonskog izdržavanja .............................................................. 327
2. Pravna priroda zakonskog izdržavanja ................................................. 328
Odeljak 2. IZDRŽAVANJE IZMEĐU SUPRUŽNIKA
1. Izdržavanje za vreme trajanja braka ..................................................... 335
(1) Pretpostavke koje se odnose na poverioca izdržavanja ....................... 335
(A) Objektivne pretpostavke.................................................................... 335
(B) Subjektivna pretpostavka................................................................... 339
(2) Pretpostavka koja se odnosi na dužnika izdržavanja ........................... 341
2. Izdržavanje posle prestanka braka........................................................ 343
(1) Izdržavanje posle razvoda braka......................................................... 343
(A) Pretpostavke za izdržavanje .............................................................. 344
(B) Zahtev za izdržavanje ........................................................................ 345
(C) Trajanje izdržavanja .......................................................................... 346
(D) Prestanak izdržavanja ........................................................................ 348
(2) Izdržavanje posle poništenja braka ..................................................... 348
Odeljak 3. IZDRŽAVANJE IZMEĐU VANBRAČNIH PARTNERA
(A) Pretpostavke za izdržavanje .............................................................. 349
(B) Zahtev za izdržavanje ........................................................................ 352

369
(C) Trajanje izdržavanja .......................................................................... 352
(D) Prestanak izdržavanja ........................................................................ 352
Odeljak 4. IZDRŽAVANJE MAJKE DETETA
Odeljak 5. IZDRŽAVANJE IZMEĐU RODITELJA I DETETA
1. Izdržavanje deteta ................................................................................ 356
(A) Izdržavanje maloletnog deteta ........................................................... 356
(B) Izdržavanje punoletnog deteta ........................................................... 358
2. Izdržavanje roditelja ............................................................................ 361
Odeljak 6. IZDRŽAVANJE IZMEĐU SRODNIKA
1. Izdržavanje između krvnih srodnika .................................................... 363
2. Izdržavanje između tazbinskih srodnika............................................... 364
3. Izdržavanje između adoptivnih srodnika .............................................. 364
PETI DEO: IMOVINA
Odeljak 1. IMOVINSKI ODNOSI SUPRUŽNIKA
1. Zakonski imovinski režim ................................................................... 371
(1) Zajednička imovina............................................................................ 371
(A) Pojam zajedničke imovine................................................................. 371
(B) Pravna priroda zajedničke imovine .................................................... 375
(C) Upravljanje i raspolaganje zajedničkom imovinom............................ 375
(D) Deoba zajedničke imovine ................................................................ 378
(2) Posebna imovina ................................................................................ 382
(A) Pojam posebne imovine .................................................................... 382
(B) Upravljanje i raspolaganje posebnom imovinom ............................... 384
(3) Odgovornost supružnika za obaveze .................................................. 384
2. Ugovorni imovinski režim ................................................................... 385
Odeljak 2. IMOVINSKI ODNOSI VANBRAČNIH PARTNERA
Zajednička imovina vanbračnih partnera ................................................. 390
Odeljak 3. IMOVINSKI ODNOSI DETETA I RODITELJA
(A) Upravljanje i raspolaganje imovinom deteta ...................................... 392
(B) Odgovornost roditelja za štetu ........................................................... 396
(C) Pravo stanovanja
Odeljak 4. IMOVINSKI ODNOSI STARATELJA I ŠTIĆENIKA
(A) Upravljanje i raspolaganje imovinom štićenika ................................. 399
(B) Odgovornost staratelja za štetu .......................................................... 400
Odeljak 5. IMOVINSKI ODNOSI ČLANOVA PORODIČNE ZAJEDNICE
LITERATURA ....................................................................................... 403

370
 ORIJENTACIONA ISPITNA PITANJA IZ PORODIČNOG PRAVA

1. Pojam porodičnog prava

2. Predmet i metod porodičnog prava
3. Delovi porodičnog prava
4. Mesto porodičnog prava
5. Načela porodičnog prava
6. Izvori porodičnog prava: zakon kao izvor porodičnog prava (osnovni, dopunski i
međunarodni ugovori)
7. Izvori porodičnog prava: sudska praksa kao izvor porodičnog prava
8. Izvori porodičnog prava: praksa Evropskog suda za ljudska prava kao izvor
porodičnog prava
9. Izvori porodičnog prava: običaj i pravna nauka kao izvori porodičnog prava
10. Porodica (pojam, struktura i planiranje porodice)
11. Nasilje u porodici (pojam, mere zaštite od nasilja u porodici i postupak)
12. Srodstvo (pojam, vrste, računanje i značaj srodstva)
13. Lično ime (pojam, načela, određivanje i promena ličnog imena)
14. Matične knjige (pojam, načela i vrste matičnih knjiga)
15. Pojam braka: teorijske i zakonske definicije braka
16. Pravna priroda braka
17. Pojam, predmet i načela bračnog prava
18. Sklapanje braka: opšti prikaz
19. Različitost polova kao pozitivna pretpostavka za punovažnost braka
20. Saglasna izjava volja kao pozitivna pretpostavka za punovažnost braka
21. Zakonska forma braka kao pozitivna pretpostavka za punovažnost braka
22. Istorija (forme) braka
23. Veridba
24. Sklapanje braka radi ostvarivanja zajednice života supružnika kao pozitivna
pretpostavka za punovažnost braka
25. Bračne smetnje kao negativne pretpostavke za punovažnost braka: pojam i
klasifikacija
26. Bračnost kao bračna smetnja
27. Nesposobnost za rasuđivanje kao bračna smetnja
28. Srodstvo kao bračna smetnja
29. Starateljstvo kao bračna smetnja
30. Maloletstvo kao bračna smetnja

371
31. Mane volje kao bračna smetnja
32. Bračne zabrane
33. Pojam i vrste pravnih dejstava braka
34. Dejstva braka na poslovnu sposobnost i lične odnose supružnika
35. Nepostojeći brak (pojam i nepostojeći brak prema Osnovnom zakonu o braku)
36. Ništav (apsolutno ništav) brak: cilj, pozivanje na ništavost, konvalidacija i
pravne posledice
37. Rušljiv (relativno ništav) brak: cilj, pozivanje na ništavost, konvalidacija i
pravne posledice
38. Smrt i proglašenje nestalog supružnika za umrlog kao načini prestanka
punovažnog braka
39. Razvod braka (pojam i istorija razvoda)
40. Klasifikacija uzroka za razvod braka
41. Razvod braka u domaćem pravu (sporazumni razvod i razvod po tužbi)
42. Postupak prestanka braka (pokretanje, nadležnost i osobenosti postupka)
43. Postupak posredovanja (mirenje i nagodba)
44. Dejstva prestanka braka smrću
45. Dejstva prestanka braka poništenjem i razvodom
46. Vanbračna zajednica (pojam i pravno uređenje)
47. Pojam, predmet i istorija odnosa deteta i roditelja
48. Načela pravnog uređenja odnosa deteta i roditelja
49. Materinstvo: utvrđivanje materinstva rađanjem
50. Materinstvo: utvrđivanje materinstva sudskom odlukom (pojam, stranke, rokovi
i dejstva)
51. Materinstvo: osporavanje materinstva (pojam, stranke, rokovi i dejstva)
52. Bračno očinstvo: utvrđivanje i sukob dva bračna očinstva
53. Pozakonjenje (pojam i pozakonjenje prema Zakonu o braku i porodičnim
odnosima)
54. Bračno očinstvo: osporavanje (pojam, stranke, rokovi i dejstva)
55. Vanbračno očinstvo: utvrđivanje priznanjem (pojam, uslovi i dejstva)
56. Vanbračno očinstvo: utvrđivanje sudskom odlukom (pojam, stranke, rokovi i
dejstva)
57. Vanbračno očinstvo: osporavanje (pojam, stranke, rokovi i dejstva)
58. Materinstvo i očinstvo u slučaju začeća uz biomedicinsku pomoć
59. Postupak u maternitetskim i paternitetskim sporovima (pokretanje, nadležnost i
osobenosti postupka, dokazivanje)
60. Usvojenje: opšta podobnost usvojenika
61. Usvojenje: opšta podobnost usvojitelja

372
62. Usvojenje: forma (nadležnost i postupak)
63. Usvojenje: dejstva i prestanak
64. Prava deteta: pravo deteta da zna ko su mu roditelji i pravo deteta da živi sa
roditeljima
65. Prava deteta: pravo deteta na lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi
66. Prava deteta: pravo deteta na pravilan i potpun razvoj i pravo deteta na
obrazovanje
67. Prava deteta: pravo deteta da preduzima pravne poslove (poslovna sposobnost
deteta)
68. Prava deteta: pravo deteta na slobodno izražavanje mišljenja
69. Pojam roditeljskog prava
70. Sadržina roditeljskog prava: lično ime deteta, čuvanje i podizanje deteta
71. Sadržina roditeljskog prava: vaspitavanje i obrazovanje deteta
72. Sadržina roditeljskog prava: zastupanje deteta (pojam, način, obim i prestanak
zastupanja)
73. Vršenje roditeljskog prava od strane oba roditelja (zajedničko vršenje
roditeljskog prava)
74. Vršenje roditeljskog prava od strane jednog roditelja (samostalno vršenje
roditeljskog prava)
75. Nadzor nad vršenjem roditeljskog prava (preventivni i korektivni)
76. Potpuno lišenje roditeljskog prava (pojam, osnov i dejstva)
77. Delimično lišenje roditeljskog prava (pojam, osnov i dejstva)
78. Prestanak roditeljskog prava
79. Produženje roditeljskog prava
80. Postupak u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje
roditeljskog prava (pokretanje, nadležnost i osobenosti postupka)
81. Hraniteljstvo: opšta podobnost hranjenika
82. Hraniteljstvo: opšta podobnost hranitelja
83. Hraniteljstvo: forma (nadležnost i postupak)
84. Hraniteljstvo: dejstva i prestanak
85. Pojam i svrha starateljstva
86. Organ starateljstva (nadležnost i poslovi organa starateljstva)
87. Postupak pred organom starateljstva (nadležnost, pokretanje i vođenje
postupka)
88. Staratelj: pojam, izbor i postavljanje staratelja
89. Staratelj: dužnosti i prava staratelja, prestanak dužnosti staratelja
90. Vrste staratelja
91. Starateljstvo nad maloletnikom: stavljanje pod starateljstvo i dužnosti staratelja

373
92. Starateljstvo nad licem lišenim poslovne sposobnosti: stavljanje pod
starateljstvo (osnov, postupak i dejstva lišenja poslovne sposobnosti) i dužnosti
staratelja
93. Privremeno starateljstvo
94. Pojam i pravna priroda zakonskog izdržavanja
95. Izdržavanje supružnika
96. Izdržavanje supružnika posle prestanka braka
97. Izdržavanje vanbračnog partnera
98. Izdržavanje majke deteta
99. Izdržavanje deteta
100. Izdržavanje roditelja
101. Izdržavanje srodnika (krvnih, tazbinskih i adoptivnih)
102. Zajednička imovina supružnika: pojam, pravna priroda, upravljanje i
raspolaganje
103. Zajednička imovina supružnika: deoba zajedničke imovine
104. Posebna imovina supružnika: pojam, upravljanje i raspolaganje
105. Odgovornost supružnika za obaveze
106. Ugovorni imovinski režim u braku (bračni ugovor, ugovor o poklonu, ugovor
o radu, ugovor o doživotnom izdržavanju)
107. Zajednička imovina vanbračnih partnera
108. Imovinski odnosi deteta i roditelja: upravljanje i raspolaganje imovinom deteta
109. Imovinski odnosi deteta i roditelja: odgovornost roditelja za štetu
110. Imovinski odnosi deteta i roditelja: pravo stanovanja
111. Imovinski odnosi staratelja i štićenika
112. Imovinski odnosi članova porodične zajednice

374