УНИВЕРЗИТЕТ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ

ФАКУЛТЕТ МУЗИЧКЕ УМЕТНОСТИ

КАТЕДРА ЗА МУЗИЧКУ ТЕОРИЈУ

Павле Солеша

КОМПАРАТИВНА АНАЛИЗА
СТРУКТУРЕ И ЕЛЕМЕНАТА
НАУЧНОГ РАДА У ОДАБРАНИМ
НАПИСИМА МЕЛИТЕ МИЛИН И
ИВАНЕ СТЕФАНОВИЋ

есеј из предмета Увод у музичку теорију и анализу 1

Ментор:
др Ивана Илић,
доцент

Београд, 2019.
Ставови, судови и оцене уметничке критике значајно утичу на појаву,
афирмисање, рецепцију и трајање сваког уметничког дела. Да је улога критике
веома важна сведоче бројни примери научноистраживачких текстова чији се
предмет истраживања односио управо на однос критике према извесном
уметничком делу. У историји српске музике двадесетог века запамћен је и
забележен један веома необичан професионалан и пријатељски однос између
уметничког критичара Павла Стефановића и композиторке Љубице Марић, који је
и данас бројним уметницима доказ како стручна, објективна критика доприноси
стваралачком усавршавању уметника. Сарадња Љубице Марић и Павла
Стефановића је предмет научног истраживања у радовима Мелите Милин и Иване
Стефановић које су, користећи се различитим изворима и методологијом,
садржајно употпуниле представе о њиховој међусобној сарадњи али и пружиле
увид у друштвено-историјски контекст.
Предмет нашег истраживања је компаративна анализа критичког текста
Мелите Милин„Павле Стефановић и Љубица Марић – једно значајно поглавље
новије историје српске музике”1 и текста Иване Стефановић „Љубица Марић и
Павле Стефановић”2. Указивањем на структуру и садржај наведених научних
радова показали бисмо да се путем различитих извора и методолошких поступака
може доћи до сличних резултата. Осим информација о уметничким дометима дела
Љубице Марић, истраживања употпуњавају сазнања о једној плодној
професионалној сарадњи али и културолошким приликама у Србији средином
двадесетог века. У раду поредимо циљеве, садржаје, корпусе истраживања,
примењену методологију, функцију цитата и закључке до којих су ауторке дошле.
Истраживања Мелите Милин и Иване Стефановић су имала једнаки циљ,
откритимање познате аспекте сарадње Љубице Марић и Павла Стефановића који
би допринели целисходнијем сагледавању њиховог појединачног и заједничког
ангажмана и указали на друштвене прилике које су пратиле њихов рад. Иако је
1
МелитаМилин, Павле Стефановић и Љубица Марић – једно значајно поглавље новије историје
српске музике, у: Соња Маринковић, Јелена Јанковић-Бегуш (ур), О укусима се расправља –Павле
Стефановић (1901 – 1985),(Београд: Музиколошко друштво Србије, Факултет музике уметности,
2017) 223–234.

2
Ивана Стефaновић, Љубица Марић и Павле Стефановић, у: Дејан Деспић и МелитаМилин (ур),
Простори модернизма. Опус Љубице Марић у контексту музике њеног времена, Музиколошки
институт САНУ и Одељење ликовне и музичке уметности САНУ, Научни скупови, књига CXXX,
7, Београд, 2010. 179-188.

2
предмет оба истраживања њихов професионални и приватни однос, видљиво је да
ауторка Ивана Стефановић доноси више података о приватном односу, за разлику
одМелитеМилин, која њихов приватни однос осветљава позивајући се управо на
наведени текст Иване Стефановић.
Корпус истраживања Мелите Милин чине критички прикази, есејистички
текстови о делу Љубице Марић, те делом садржај једне анкете(одговори Љубице
Марић на нека питања). У питању су публиковани критички радови Павла
Стефановића „Осврт на два концерта одржана поводом конгреса композитора
Југославије” (1950), „Његош у нашој музичкој свести” (1952), „Стваралачки
подвиг Љубице Марић” (1956), „На звучном трагу Јосипа Славенског” (1956),
„Између звука и логоса (Музичари о музици)” (1957), „О једном великом делу
савремене музике” (1958), „Три суштинске новине у нашој уметности” (1958),
„Византијски концерт Љубице Марић” (1963), „Југословенски пут ка новом звуку
света у музици” Europe (1965), рад Иване Стефановић „Љубица Марић и Павле
Поповић” (2010), магнетофонски снимак рецитовања народне песме „Возио се
краљ Владислав” Музика звука и једно приватно писмо од 18. јуна 1967, сачувано
у архиву Љубице Марић (Музиколошки институт).
Корпус истраживања Иване Стефановић чине углавномнепубликовани
записипосвећени Љубици Марић настали средином шездесетих година двадесетог
века у време интензивног дружења и сарадње композиторке и критичара.
Прецизније речено, у питању је радни материјал чија се садржина односи на
аргументацију Павла Стефановића приликом вредновања дела Љубице Марић,
затим су изложени делови реферата и образложења у којима се предлаже Љубица
Марић за дописног члана Српске академије наука и уметности. Ауторка наводи
више образложења која је Павле Стефановић писао са циљем да се Љубици
Марић додели Октобарска и Седмојулска награда, те текстове дневничке записе
са састанака Комисије за доделу награда. У раду се налазе изводи из два лична
писма Павла Стефановића упућена Љубици Марић и краћа биографија Љубице
Марић која је писана као прилог за кандидатуру за награду. Ивана Стефановић
износи многе податке из приватног односа композиторке и критичара на основу
личних сећања. Подаци се односе на садржаје њихових сусрета и разговора.

3
 Када је методолошки приступ у питању уочљиво је да ауторке примењују
сличну методологију али је примена одређених метода различито заступљена. Обе
ауторке примењују аналитички, компаративни, историјски и биографски приступ.
У раду Мелите Милин аналитичко-интерпретативном методом су издвојени
објављени критички радови о стваралаштву Љубице Марић. Поређењем ставова
изложеним у одабраним радовима чији је предмет дело Љубице Марић,
примењујући компаративну методу, ауторка упоређује Стефановићев поглед на
уметничке домете дела Љубице Марић, који је и сам у својим есејима
композиторкино дело поредио са делом Јосипа Славенског или са уметничким
дометима дела европских уметника, односно дела изван музичке уметности
(књижевности и вајарства). Биографски приступ се примећује у осврту Мелите
Милин на почетке познанства Љубице Марић и Павла Стефановића, те на текст
Иване Стефановић, док се историјском методом употпуњава шири друштвени
контекст у коме стварају Павле Стефановић и Љубица Марић.
У тексту Иване Стефановић биографска метода је нешто заступљенија и
огледа се у изнетим личним сећањима поткрепљеним одговарајућом писаном
документацијом. Тиме се дошло до потпунијих биографија композиторке и
критичара које су у складу са друштвено-историјским контекстом. Ауторка
аналитички приступа писменој документацији која нема карактер научног рада,
али садржи аргументацију уметничких квалитета дела Љубице Марић готово на
истоветан начин, понегде, чини се и студиозније,него што је то видљиво у
научним публикацијама. Поређењем различитих верзија образложења писаних са
циљем да се композиторки додели Октобарска или Седмојулска награда прати се
како се богатијом аргументацијом употпуњава њен уметнички портрет.
Уводни делови оба рада садрже информације о приватном односу
композиторке и критичара. У раду Мелите Милин износи се претпоставка о
почецима њиховог пријатељства, док Ивана Стефановић, на основу личних
сећања преноси део атмосфере приватних посета Љубице Марић Павлу
Стефановићу и тиме илуструје констатацију да је композитор био живи сведок
настајања уметничког дела Љубице Марић.
У главном делу Мелита Милин даје хронолошки преглед објављених
критичких радова, са освртом и на један магнетофонски запис и једно приватно

4
писмо. Осим навођења музичког дела чијим је поводом написан критички рад,
ауторка издваја одговарајуће цитате чије тумачење често допуњава личним
коментарима. Поделивши главни део на четири поглавља (Пријатељство и више
од њега, Академик, Пут до награде, Кривица и заслуга, О изузетности), Ивана
Стефановић хронолошки износи писане непубликоване податке из заоставштине
Павла Стефановића онако како су у фасцикли били систематизовани. Обе ауторке
доносе у цитатима мноштво занимљивих података, с тим што је у раду Иване
Стефановић упадљив лични тон.
Мелита Милин у закључку наводи остале заједничке области интересовања
које су утицале на учвршћивање овог пријатељства, те издваја у чему је лични и
друштвени допринос оваквог пријатељства и сарадње. У завршном делу рада
Иване Стефановић не постоји уобичајени закључак. Овај део садржи два краћа
поглавља „Мајка” (извод из приватног писма) и „Љубичине машице” (једно лично
сећање). Оба текста доносе податке о приватном животу композиторке.
Одабрани цитати у радовима двеју ауторки доносе веома важне
информације. Мелита Милин издвојеним цитатима, који се тичу уметничких
квалитета дела, указује да је Стефановић дело Љубице Марић сагледавао и
вредновао као синтезу микроструктура, што нам говори да је ауторова критика
заснована на посматрању дела као својeврсне структуре. Стефановић је естетска
својства проналазио у музичким карактеристикама дела, односно, у сајединству
тонских формација, музичко-језичких образаца, у естетском значају употребљене
грађе, у одабиру и опису тема, трансформацији грађе током композиције, у
објашњењима музичких догађаја који испуњавају дело, у емотивно-идејном
карактеру дела. Павле Стефановић није мимоишао ни питања рецепције. Ауторка
не издваја само позитивне оцене Павла Стефановића, већ и постојеће слабе стране
које нису смањиле уметничку вредност. Уочава се и поређење Стефановићевих
судова из више есеја. Неке критичареве ставове ауторка у личним коментарима
образлаже духовном климом шездесетих година двадесетог века.
Ивана Стефановић прати развојни пут Стефановићеве аргументације
поређењем различитих верзија образложења писаних за доделу награда. Тако се
на пример у трећој верзији образложења за Седмојулску награду уочава потпунија
и стилски сложенија аргументација. Уметнички квалитети композиторкиног дела

5
су наглашени у цитату последњег одељка образложења и наведени су садржајно и
стилски као и у научној публикацији.
У појединим цитатима из приватних текстова које Ивана Стефановић
наводи једнако се указује и на квалитет стваралаштва Љубице Марић и на извесне
квалитете самог критичара. То је на пример део у коме Стефановић наводи да ће
кривица припасти њему уколико награду не добије Љубица Марић. У тексту је
јасно уочљив став критичара да су за креирање музичке климе у једном друштву
подједнако одговорни композитори, критичари и одговарајуће институције.
Дневничке белешке са коментарима које је Стефановић водио, а односе се на
састанке Комисије за доделу Седмојулске награде, садрже лична запажања о
српској музичкој сцени (просечност и натпросечност). Текст „У чему је изузетна
уметничка вредност стваралаштва Љубице Марић” је занимљив по томе што
критичар у седам тачака износи анализу композиторкиног дела. Ова анализа
представља окосницу свих других текстова и критичких анализа и образложења.
На основу изнетих запажања види се да је аутор делу Љубице Марић приступао
непристрасно, објективно, професионално и стручно. И у непубликованим
текстовима се уочавају Стефановићева поређења дела Љубице Марић са
остварењима уметника из светске и српске културе. Стефановићев портрет
Љубице Марић открива литерарне вештине музичког критичара.
Компаративном анализом наведених радова запажа се да су ауторке
указале на исти предмет истраживања у уводном делу. Током истраживања
примениле су сличну методологију али са различитом доминацијом примењених
метода. Одабрани извори припадају различитој врсти грађе и уједно су писани
различитим функционалним стиловима, научним (у раду Мелите Милин) и
административними књижевноуметничким (у раду Иване Стефановић).
Опредељења ауторки за једну или другу врсту грађе нису утицала на квалитет
добијених резултата који задовољавају постављени циљ истраживања.
Поредбеном анализом научних текстова дошло се до закључка да се истражујући
разноврсне текстове или материјале, у нашем случају уметничке критике и
документарног непубликованог, материјала, па и на основу сећања поткрепљених
одговарајућом документацијом, може доћи до важних одговарајућих података,
односно, да сазнајну вредност могу имати једнако и научне публикације и

6
непубликована грађа. Истраживање и компарација текстова са истим предметом
истраживања, а различитим приступом и избором грађе, доприноси сваком
истраживачу пружајући му увид у могуће сазнајне ресурсе и методолошка
опредељења.

ЛИТЕРАТУРА

Милин, Мелита, Павле Стефановић и Љубица Марић – једно значајно поглавље

новије историје српске музике, у: Маринковић, Соња и Јанковић-Бегуш, Јелена
(ур.), О укусима се расправља – Павле Стефановић (1901 – 1985), (Београд:
Музиколошко друштво Србије, Факултет музике уметности, 2017) 223–234.

Стефановић, Ивана, Љубица Марић и Павле Стефановић, у: Деспић, Дејан и

Милин, Мелита (ур.), Простори модернизма. Опус Љубице Марић у контексту
музике њеног времена, (Београд: Музиколошки институт САНУ и Одељење
ликовне и музичке уметности САНУ, Научни скупови, књига CXXX, 7, 2010)
179–188.