УНИВЕРЗИТЕТ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ

ФАКУЛТЕТ МУЗИЧКЕ УМЕТНОСТИ

ОДСЕК ЗА МУЗИЧКУ ТЕОРИЈУ

Павле Солеша

ХАРМОНСКИ ЈЕЗИК ФРАНЦА

ШУБЕРТА У ПРВОМ СТАВУ
КЛАВИРСКЕ СОНАТЕ D. 567 У
ДЕС ДУРУ

семинарски рад из предмета Хармонија са хармонском

анализом 2

Ментор:
др Јелена Михајловић-Марковић,
доцент

Београд, 2020.
У овом раду биће разматране поједине хармонске појаве типичне за романтизам као
што су хармонски обрти, романтичарски акорди, тонални план и начини модулација.
За ово истраживање изабран је први став (Allegro moderato) Шубертове (Franz
Schubert, 1797–1828.) клавирске сонате D. 567 у Дес дуру, која је компонована 1817.
године. Овај став је сонатне форме.
Франц Шуберт је аустријски композитор који је познат по својим песмама,
симфонијама, камерској музици и клавирским радовима који показују изузетан дар за
стварање дивних мелодија. Написао је неке од најбољих примера лида (Lied) икада
написаних, међу њима су Gretchen am Spinnrade, Der Erlkönig, и песме у две песме,
Die schöne Müllerin и Die Winterreise. Шуберт је студирао музику од младости и
постао наставник, али је са двадесет година одлучио да се у потпуности посвети
музици. Иако је новац био сталан проблем током свог кратког живота, успео је да
компонује више од шест стотина лидова, девет симфонија, велики број камерне
музике и пуно клавирских дела, међу којима су и бројни клавирски дуети. У стилу,
његова музика повезује класичне и романтичне периоде. Иако су његове сонате,
квартети и симфоније изграђени у класичном стилу Моцарта (Wolfgang Amadeus
Mozart) и Бетовена (Ludwig van Beethoven), његове хармоније показују више
хроматизма (слободнија употреба дисонанце) и често се кретао из дура у мол и назад.
Шубертови лидови су најзначајнији по својим прелепим мелодијама, али није
занемаривао и клавирску пратњу, која је била све префињенија. Преузео је песме
велике лепоте, често истакнутих песника као што је Хајнрих Хајне (Heinrich Heine), и
учинио је да мелодија и пратња одговарају речима. Шуберт је написао радове у било
ком облику – опере, мисе, увертире и у многим другим облицима. Неки од његових
најпознатијих дела су Недовршена симфонија (претпоследња, компонована 1822.) и
Симфонија у Це дуру (компонована 1825–1826); Гудачки квартет у а молу (1824) и
Гудачки квартет у де молу (1826–1828. познат као Смрт и девојка); Клавирски
квинтет in A, оп. 114 (познато као Квинтет пастрмке); Октет in F (1824); а за
клавир луталица-фантазија, емпромптији, музички моменти, сентиментални валцери,

1
племенити валцери и немачке игре. Шубертове последње песме, објављене након
његове смрти, комбиноване су под називом Schwanengesang (Лабудова песма).1
Тонални план експозиције овог става (т. 1–111) је следећи: Дес дур – дес мол –
Ас дур – Цес дур – бе мол – Ас дур. Након тога наступа развојни део (т. 112–139) са
следећим тоналним планом: бе мол – Ас дур – Цес дур – Гес – дур – Цес дур – Дес
дур. Тонални план репризе је Дес дур – Фес дур – (Е дур) – ес мол – Дес дур. Из
овога се види да је музички ток овог става прошао кроз удаљеније тоналитете, и то
другог и трећег квинтног сродства, што није уобичајено у класицизму иако постоји
известан број примера из класицизма. Такође се на основу овог тоналног плана може
закључити да је динамика тоналних промена висока.
Што се промена тоналитета тиче, биле су извршене мутације, тонални
скокови, дијатонске, хроматске, хроматско-енхармонске2 модулације и хроматске
модулације изведене на начин дијатонске. Прво је била извршена мутација у дес мол
(т. 28) увођењем тона фес. У Ас дур је потом модулирано у 33. такту хроматском
модулацијом на начин дијатонске тако што је након тоничног секундакорда дес мола
наступио шести ступањ дес мола (хесес–дес–фес) који је постао фригијски
квинтакорд Ас дура који се потом везује септакордом седмог ступња (пример 1).
Пример 1. Франц Шуберт, Клавирска соната D. 567, Allegro moderato, 34, т. 31–35.

Такође се модулира хроматском модулацијом на начин дијатонске где

прекомерни квинтсекстакорд вантоналног седмог ступња за доминанту (-VIID) постаје

1
Упор.: Christine Ammer, The Facts On File Dictionary of Music (New York: The Facts On File, Inc.,
2004), 367–368.
2
Хроматско-енхармонска модулација подразумева хроматску помоћу промене скола уз истовремену
енхармонску промену појединих тонова у акорду презначења, при чему, наравно, минимално један
тон остаје непромењен.

2
прекомерни квинтсекстакорд повишеног другог ступња (-II<). У питању је акорд фес–
ас–цес–де, након кога следи обрт којим се потврђује тоналитет: Цес дур: K6/4–D7–T
(пример 2).
Пример 2. Франц Шуберт, Клавирска соната D. 567, Allegro moderato, 34, т. 59–63

Потом је извршена хроматско-енхармонска модулација из Цес дура у бе мол (т. 68).

Акорду тонике Цес дура (цес–ес–гес) додата је у наредном такту септима хесес која
је енхармонски нотирана у партитури као а. Упоредо с тим се и тон цес хроматски
помера на тон це и добија се акорд це–ес–гес–а, што је у бе молу квинтсекстакорд
седмог ступња. Тоналитет се потврђује у 71. такту након обрта: бе мол: VII6/5–t6–
VIIs7–s–k6/4–VIID–D7–t (пример 3).
Пример 3. Франц Шуберт, Клавирска соната D. 567, Allegro moderato, 34, т. 67–71

Следећа модулација је хроматска у којој након шестог ступња бе мола наступа седми
квинтсекстакорд Ас дура (т. 77).
У последњем такту експозиције (111. такт) и уједно на самом почетку
развојног дела, у секонда волти (seconda volta) је извршена хроматска модулација у

3
бе мол преко терцне сродности тако што након тонике Ас дура наступа доминантни
септакорд бе мола (еф–а–це–ес). Међутим након два такта, у 113. такту, музички ток
се дијатонском модулацијом враћа у Ас дур тако што тоника бе мола постаје други
ступањ Ас дура (пример 4).
Пример 4. Франц Шуберт, Клавирска соната D. 567, Allegro moderato, 34, т. 110–115.

У 119. такту се јавља секстакорд молске тонике након чега следи секстакорд молске
субдоминанте која се презначује у секстакорд другог ступња Цес дура. Након тога је
извршена дијатонска модулација у Гес дур тако што се терцквартакорд доминантине
доминанте Цес дура (ас–цес–дес–еф) презначио у доминантни терцквартакорд Гес
дура након чега следи тонични секстакорд (т. 124). Тоналитет се потврђује након
обрта: Гес дур: D4/3–T6–+DS6–S–DVI7–VI–D7–VIIVI7–VI–D6–T у 129. такту (пример 5).
Пример 5. Франц Шуберт, Клавирска соната D. 567, Allegro moderato, 34, т. 124–129

У основни тоналитет, Дес дур се модулира дијатонском модулацијом где се шести

ступањ презначује у други, што је последња модулација у развојном делу (т. 131).

4
 Реприза се углавном одвија у основном тоналитету става, Дес дуру, али
садржи још неколико тоналних промена. У 187. такту је извршена хроматска
модулација на начин дијатонске у Фес дур тако што се прекомерни квинтсекстакорд
вантоналног седмог ступња за доминанту дес мола, који је пре Фес дура наступио као
мутација основног тоналитета, презначио у прекомерни квинтсекстакорд повишеног
другог ступња Фес дура (хесес–дес–фес–ге). Након два такта се енхармонски мења
запис па је Фес дур нотиран као Е дур. Следећа тонална промена се одвија из Е дура
у дис мол хроматско-енхармонском модулацијом тако што након тонике Е дура из
претходног такта следи квинтсекстакорд седмог ступња дис мола (еис–гис–ха–
цисис). Тоналитет дис мол је потом енхармонски нотиран као ес мол. (пример 6).
Пример 6. Франц Шуберт, Клавирска соната D. 567, Allegro moderato, 34, т. 185–195

5
Последња модулација је у 203. такту у коме се хроматском модулацијом музички ток
враћа у Дес дур на исти начин као у 68. такту. Акорду цес–ес–гес који је шести
ступањ у ес молу је додата септима хесес која је енхармонски нотирана као тон а, а
тон цес се померио хроматски на тон це, па је добијен акорд це–ес–гес–хесес (у
партитури: це–ес–гес–а), који је у Дес дуру седми септакорд. Занимљива ствар у вези
овог места је што је у 68. такту извршена хроматско-енхармонска модулација са
истим акордом само што је та енхармонска промена у тон а била легитимна јер је тон
а вођица бе мола, а и тај акорд (це–ес–гес–а) је тамо представљао квинтсекстакорд
седмог ступња (видети пример 3). У модулацији у Дес дур, тон а је само енхармонски
еквивалент тону хесес, који је тако нотиран ради лакшег читања партитуре, али је то
септакорд седмог ступња Дес дура. (пример 7).
Пример 7. Франц Шуберт, Клавирска соната D. 567, Allegro moderato, 34, т. 202–203

Што се акордског фонда тиче Шуберт је у овом ставу користио како

дијатонске тако и алтероване акорде. Од алтерованих акорада је најчешће заступљена
вантонална доминанта за субдоминанту, како обична, тако и прекомерна (+DS).
Подједнако често је присутан и вантонални седми ступањ за доминанту у
дијатонском и хроматском облику (–VIID), доминантина доминанта, вантонална
доминанта и седми за шести ступањ, вантоналан седми ступањ за субдоминанту,
повишен други ступањ у дијатонском и хроматском виду (II< и –II<, погледати
пример 2). Нема медијанти субмедијанти, нити иступања у фригијску сферу.
Занимљива је појава вантоналног прекомерног трећег ступња за други ступањ (+IIIII)
као пролазног акорда у првој теми (т. 6 и 14) у експозицији и на аналогном месту у
репризи (т. 145 и 153). Будући да је други ступањ у дијатонској дурској лествици

6
молски и будући да прекомерни трећи ступањ у молу има доминантну функцију због
присуства вођице (наравно, када бисмо други ступањ посматрали као привремену
тонику), исправно би било тумачити тај акорд као прекомерни трећи ступањ за други
(пример 8).
Пример 8. Франц Шуберт, Клавирска соната D. 567, Allegro moderato, 34, т. 13–16

Шуберт је у овом ставу користио богат тонални план са високом

фреквенцијом тоналних промена како у блиске тако и у удаљене тоналитете.
Присутна је појава тоналитета Фес дура и дес мола који се ретко срећу у том запису.
На основу ове анализе закључује се да Шубертов хармонски језик осцилира између
класичарског и романтичарског због тога што користи доста алтерованих акорада и
начина модулација који су се користили у класицизму, али исто тако и
романтичарске акорде и модулације.

7
ЛИТЕРАТУРА:

Ammer, Christine, The Facts On File Dictionary of Music (New York: The Facts On File, Inc.,
2004)

Despić, Dejan, Harmonija sa harmonskom analizom. 2 (Beograd: Univerzitet umetnosti,

1994)

Hatten, Robert S., Interpreting musical gestures, topics, and tropes: Mozart, Beethoven,
Schubert (Bloomington: Indiana University Press, 2004)