"SVAKO U ZAJEDNICI SA SVIMA NERAZUMNO SEBE NEČIM VIŠIM

DRŽI, PA SE NA TO I PECA I PRIMA, DOK SE KRČAG NE RAZBIJE,

ZBILjA. A SAD O JADIMA.

Koliko izrečenih besmislica o meni na Sajmu knjiga u Beogradu.

Na predstavljanju doktorata o meni kažu da sam bio pod
utecajem Dilana i Bovija, što je iz prsta isisano, čisti nihil, veze
sa njima nemam. Bez Bitlsa najverovatnije ne bih bend radio,
ali muzikom bih se bavio. Zatim na tribini o meni pančevačka
nakaza veli da otiđoh u Holandiju jer mi odbiše vizu za Ameriku.
Ja sam mislio posetiti USA i nisam dobio vizu (taj podatak je
našao u Smejurijadi, ali posetiti je preveo kao emigrirati,
odnosno nadoda svoje neuko tumačenje), međutim, već imadoh
nemačku radnu dozvolu - svirah tamo - pa se nisam mnogo
nasekirao; kao i to da sam ostao zbog razočaranosti (a to je
božja komedija), jer mi niko pesme nije primetio. Tom prilikom,
doduše, nije pominjao da su me drugi hranili i novce posuđivali
pre nego što sam bogat postao i milione straćio, pa sad druge
za to krivim, to jest da bi me Homer, da je živ, tužio zbog rada
na njegovim epovima (Homer to sigurno ne bi učinio, otkako bi
mu onda Vjasa na vrata zakucao). Zapravo, kad promislim, tâ
retardiranost ide ruku pod ruku sa vraćanjem Juge stoleće
unatrag - sad je brojem stanovništva tu negde. Ipak razlika je
daleko veća, pošto je ostali svet uznapredovao. Nema druge
nego preslicu u ruke, ili, kao u Odiseji, svinjari, kozari i kravari.
A prosci će dočekati svoju keru na kraju balade, jerbo sve se
ponavlja i kruži. Nele Karajlić opet iznese tvrdo uverenje da je
rokenrol u Jugi bio projekat Saveza komunista, moguće, budući
Ju rok scena imade pesme kao da su ih međedi iz CK-a radili
(što talentovan narod sa dve leve noge iskoristi).
U tom smislu je i fraza - da najbolje uobličavah ideje svoje
generacije - ništa drugo nego - svi smo mi Tito - rečju, malo
morgen, kao što se i pokazalo. Ja sam uobličavao svoje ideje, a
ostali su bili, kako rekoh, čiste amebe, koje se sada ugrađuju u
tuđe ne bi li sebi dale, ako ne oduška, a ono barem trenutno
značenje (kad smo već žive, iako nemamo pojma zašto), pošto
ostadoše kao ribe na suhom uz sve svoje škole. Mušice bez
glave. Sad, pišući ovaj letopis rukovodih se Tukididovim
načelom - sa najvećom mogućom pomnjom istražiti čak i ono
čemu sam lično svedočio. Na primer, kada bi sada neko došao
na prostore bivše Juge, izvana ne bi video nikakvu razliku u
poredbi sa takozvanim razvijenim svetom, ali iznutra je to već
sasvim druga priča, jer pre sto godina Juga imade devet posto
industrije, dok sada znatno manje, da ne kažem nikakve. Pod
industrijom mislim stvaranje dobara - mi smo ono što stvaramo,
govnar će tada. Utoliko je regija (jer tako se Juga sada zove)
impresivna kloaka, i po tome se može dostojno nositi sa
svetom. Osobno bejah, otkada pamtim, uvek na vrhu sveta, i
ništa mi nije u Jugi falilo, osim ljudi. To bejaše Jugina Ahilova
peta. Tako da u potpunosti razumem drevne vladare koji su
tražili vredne ljude kao kap vode u pustinji. No i tu imadoh
sreće, jer Tito beše gospodski čovek, i pod njim se čak i ribe
množiše, a narod i zemlja uspevaše. Ali kad napuhane žabe to
videše, vratiše Jugu u stoleće sedmo, jerbo, ustvrdiše, tad se
već konji potkivaše, što nije sporno, premda, zapravo, ni to nije
ništa drugo doli otkrivanje tople vode. Džaba se rodiše,
dabome. Tako će drugi naraštaj posle Tita izbrisati prethodnih
petnaest vekova - misliš li smanjiti, prvo nategni, knjiga će,
tačnije rečeno, Lao Ce. Ali na toj tribini o meni, dan pre
zatvaranja Sajma, zaključe da je taj šezdeset četvrti Sajam, bez
obzira na počasne egipatske goste, Nefertiti i hijeroglife, ipak
protekao u znaku Azre. I sa pravom (azra je staroegipatska
reč),jer predstave pet izdanja o meni: Krorekovo izaslanstvo,
petoro morževa, Horvatovu izdrkotinu; pančevački retard svoju
(izdavač mu, Laguna, dobije nagradu za najboljeg izdavača);
Kamenko moju slikovnicu; čovek koji doktorira na meni svoju
(izdavač Službeni glasnik); i osoba koja se predstavlja za mog
fana svoju. I tako se čudnim putevima božjim proslavi moje
pojavljivanje na Sajmu knjige (sa Ilijadom) pre dvadeset četiri
godine. E sad, tâ varalica Kamenko i dalje ustrajava da sam ga
pozvao da me slika ne bi li time opravdao prevaru (dva časa me
kumio i molio da ide sa mnom, i dogovor je bio da će ga to
koštati hiljadu maraka i primerak izdanja koji će mi poslati, ali
ne samo da ni centa ne viđeh od toga, već i slikovnicu, koju
izda za svoju firmu, kupih svojim novcima, a on, bojeći se mog
strašnog gneva, pobegne u Ameriku), prevaru velim, i to podlu,
ča u paru sa Ivačkovićem služi da opere ne samo sva poratna
ilegalna srpska izdanja nego i Jugotonova, to jest Krorekova
(banditi i lopovi međusobno veoma dobro sarađuju); u čemu je,
dakle, fora? Nećeš verovat Arijadna, Tesej će, ali presvlače se u
moju uniformu, premda znaju da ih Ženevska konvencija ne
štiti u tom slučaju. Doktorat o meni se opet uklapau jednačenje
Siktinske kapele sa zidnim kolažom od toalet papira, jer danas
doktorat o meni, a koliko sutra pojam da to nisu muški žulji
stekli, već da se, zapravo, radi o ženi (ili što se toga tiče,
majmunima na grani, kad se ionako Darvin slavi). Elem, tâ je
slikovnica neuspela i dvaput gora nego dotična iz devedesete
ne zato što negativi u međuvremenu izgube kakvoću, nego što
je prilikom razvijanja neko upalio svetlo, te se likovi nejasno
stapaju sa tamnom pozadinom u širokom kozmosu. Rečju, za
listanje je uvrh glave dovoljno i pet minuta (čoveka oči zabole
od naprezanja), međutim, Vesićev nadopunjeni esej o meni
podseća na Borhesa, ako je dotični, uostalom, tvorac
južnoameričke naučne fantastike, i premda je samo na tri
stranice, po dve strane na svakoj (sa lica i naličja), znači
dvanaest redovnih strana, ipak zahteva petnaest minuta
čitanja, utoliko je forte tog izdanja. Ja ću se pozabaviti jedino
nekim sitnicama koje nisu tačne, ma bile i fantastične. Nadimak
Džoni nije po Džoni Panteru iz stripa, nego (zamenom a u o) od
Đani (Morandi) - tako se nazvah (a nisam pogrešio, mislim,
jerbo ne pevam ništa gore od njega) odmah po dolasku u
Zagreb januara šezdeset sedme. Nisam bio "dete sistema," a
kamoli da sam jošte marljivo ispunjavao svoje obaveze, kaj god
- bila mi je dovoljna dvojka ili trojka da se provučem onako reda
radi (našto bi se, naravno, moji roditelji šlogirali). Odnos sa
ocem (mimo šlogiranja) nije uopšte obeležio moj život i
presudno (kako tvorac eseja hoće) uticao na mene, niti je
međusobno nepoštovanj e prava reč za šlogiranje - srpska
historija je puna takvih stvari, stoga pisac eseja sudi po sebi.
Roditelji jesu iz Nina,ali Nin nije u zaleđu Zadra, već baš obratno
- niti su Ninjani išta tvrđi ili složniji od ostalih, dapače, moji behu
rođeni buntovnici i ništa sa Ninjanima nisu imali, kao ni ja (u
popisu stanovništva se izjašnjavasmo kao neopredeljeni). Otac
me nije poslao u vojsku; on je imao svoj život, a ja svoj - ako i
morasmo prometovati. Što se tiče Zagreba, nit mi se grad
podsmevao, nit sam se ja polomio da me iko prihvati - tu smo
nerešeno. Muvis sam snimio jer sam se time bavio (nikom se
nisam svetio), pošto bez rada ne mogu, a nastupi mi trebahu da
bih se u formi održavao - što potvrdih sa stotinjak koncerata u
godini dana po dolasku. Mnogo sam zaradio, ali skoro ništa od
toga nisam video - to što dobih može izgledati ogroman iznos
tima ča se prodaju za sendvič i sok, ali pomen moje rastrošnosti
od tih koji ništa o meni ne znaju nije zbog toga, nego zbog
otupljivanja oštrice mojih prosveda, odnosno skrivanja pljačke i
otimačine moga, napadajuć me zauzvrat bilo čime me dohvate,
ta ratujemo, zaboga. U Jugo ratu izabrah svoju stranu i sa
bandom se ne mirim, za razliku od pisca eseja kojem je banda
všeč; a tako i primedba da o ratu nisam ništa rekao (jok, ti si) i
kao da se ništa nije dogodilo - opet sudi po sebi. Što se tiče
krvnih zrnaca, pradeda mi se zvao Filip, ali zbog toga ne mislim
da sam Višnjić (i kako mogu biti Hrvat kad nisam Srbin). I za
kraj ono što kritičari kao papige ponavljaju, da je publika
prepoznala iskrenost - kakve veze ima iskrenost sa melodijom i
tekstom, kad je umetnost potpuno neiskrena u poredbi sa
prirodnošću, inače se ne bi tako zvala. Stoga, nit me hvali, nit
me kori, kurvin sine, jer sve što ođe izreče, zna se to, bolan,
otprije.

Ukratko, sve ove gorepomenute stvari su dobro usklađene;

svaki od pisaca je dobio svoj deo moga blaćenja i vidljivo je da
se ne preklapaju, što se ne bi moglo reći za ponovno Krorekovo
(u Srbiji Jugotonovo, jer zadrže svoje ime, kao da im nije za
četiri godine ratovanja slogan bio: Tjeraj bandu!) punjenje
njihovih dućana Azrinim diskovima, što nije ništa drugo doli
pranje i legalizacija u novim okolnostima moje ukradene
imovine i sredstava (sruše Jugu i pobiju bolje od sebe da
nezamenjivi postanu). Stoga ne čudi svakodnevna Škaričina
medijska promocija, gde mu se, kao ovlaš, podmeću unapred
dogovorene postavke (a on se skromno i čedno uspija kao
mlada) da je Štuliću dao prvi ekskluzivni diskografski ugovor
(koji janikad sa njima nisam imao, ta i sâm, pre koji mesec,
gostujući na TV N jedinici, izjavi da to behu tipizirani ugovori,
kao i sa svakim drugim, pošto ekskluzivne imahu samo Dugme i
moguće još ko, ali ja zasigurno ne), jer celi taj nesuvisli
razgovor iz Jutarnjeg lista beše i naručen samo zbog toga (i da
ispravi to što izvali na N jedinici, da mu je uz mene hobi posao
postao, sad je to da mu je hobi zaposlenjem posao postao). A
tek da je on nešto dao kao partijski sekretar u jugoslovenskom
nacionaliziranom preduzeću od posebnog društvenog značaja u
kojem se zaposlio kao policijski kadar iz proverene i dokazane
ustavobraniteljske obitelji (vidi se), koja u neko doba promeni
prezime Skočibušić u Škarica, jer buve po njima skakahu kao
muhe po magarcima. Vuk u janjećoj koži dlaku menja, ali ćud
nikada. A tako i onomad reče da zna da mi Pađen nosi novce,
da bi se ispravio kako je tâ mogućnost u neko vreme postojala.
A u Jugoton zavirih prvi put negde decembra sedamdeset
devete sa singlom, pokucavši na vrata i pomolivši nos unutra,
ali ostadoh na pragu, mislim, ne bi ništa od toga, naime, osim
nosa pokazah i singl uz reči: da li vas to zanima, no, pošto
bledo gledahu, zatvorih vrata i stvarno se ne sećam da je
Škarica za mnom skočio (što bude par najberićetnijih koraka u
novijoj povesti), ali verovatno je tako nešto bilo, jer inače ne bih
opet tamo navratio početkom sledeće godine sa snimkama sa
živog nastupa. Zapravo, nameravao sam krajem tê sedamdeset
devete, po izlasku singla, poći do Ljubljane (i Krleža onde tiska
prvo izdanje svojih Balada Petrice Kerempuha), ali reda radi
odoh do Jugotona, ne zato što, kako Škarica veli, to beše
najveća glazbena firma (o čemu nisam vodio računa), već zato
što mi je Dubrava bila bliže od toga. Razlog je bio taj što me
čekao usiljeni marš sa rancem od četrdesetak kilograma (jer
imadoh sedamdesetak gotovih pesama), a snimiti tê pesme
bejaše ravno stupanju sa čuturicom za vodu (od celokupne
opreme). Nadalje, htedoh se maknuti sa lokala (iz Zagreba),
budući dotle napravih sve što se moglo napraviti i Juga me
čekala - Azra se, uostalom, takva i pokazala. Dakle, skinuh taj
ranac i pohranih ga u Jugotonu, našto ga oni otmu i prisvoje,
iako nisam Mirko Marasović niti Ante Topić, a kamoli da mi Broz
izradi ključ za provalu u zagrebačku katedralu...

Ustavne promene sedamdeset četvrte zaposle novi val

partijskih sekretara: Drpiće, Kuhade i Skočibušiće, vala. Znaju
gazde ča im valja.

I tako početkom februara sledeće godine donesoh žive snimke,

ali to nije bilo dovoljno (kao ni jesenska turneja po Hrvatskoj
sedamdesetosme za koju Stublić tek odnedavno, pod stare
dane i s jednom nogom u grobu, veli: Vi ne možete ni zamisliti
koliko je to bila velika stvar. I jeste, ako se uzme u obzir sve
potonje, pošto tâ turneja napravi ne samo Film nego i Polet,
dabome), jer po preslušavanju reče Škarica da načinim demo
snimke, pa to u martu, posudivši novce, i učinih, ukupno četiri
pesme, mislim, i tek se onda (i čuvši u međuvremenu Azru u
Lapidariju) kobajagi prelomi, iako, na primer, držah rekord
Studentskog Centra sa hiljadu i po prodanih karata sasvim
autorskog programa, što dotle bejaše nezamislivo, toliko
pesama koje nisu ličile ni na šta, mada dobra roba (Azra za
domaću scenu beše ono što Bitlsi za svetsku, a to još više
Nirvana potvrdi maltene u jotu, kao Azrin klon, jedanaest
godina potom). Sve ovo kažem ne zato da se hvalim, nego zato
što su posle mene (mog uspeha) svi koji bi uzeli šerpe u ruke
dolazili do ploče bez ikakvih nastupa, čak i kad nisu imali ono u
gaćama (beogradski Novi talas bukne posle tog Azrinog
avgustovskog koncerta, kao i sarajevski odmah potom nakon
septembarskog skenderijskog pojavljivanja). Svejedno, zalud im
trud, svi zajedno nisu prodali više nosača zvuka od mene do
današnjeg dana, uključiv i sve Jugotonove sastave (sem
Dugmeta i mogućeg kojeg singla Srebrenih krila, koji je, kao
singl, ipak bio mnogo jeftiniji od albuma), stoga je na mojoj
otetoj imovini i imenu sazdana celokupna glazbena industrija,
koja je sa mnom i krenula; Skočibušić, recimo, postade urednik
na meni, a odskora i superstar laskanjem patuljaka sa naslovnih
strana i sistemskih zveri.

Ipak ponešto izmeni svoju izjavu (da zna da mi Pađen donosi

novce), rekavši da ti novci trebahu biti uplaćeni na Pađenov
račun (budući Pađen u nekom času bude u vezi sa mnom),
stvorivši time još veće zamešateljstvo, jer onda bi Pađen plaćao
najveći porez na Balkanu, pa mu ni gostovanje u Velikom bratu
ne bi pomoglo od čistog bankrota, dapače, preostalo bi mu
samo iseljavanje iz Hrvatske. Međutim, kad smo već kod toga,
Hrvatska je u devetnaestom stoleću udvostručila svoje
stanovništvo sa milion i po na tri miliona, da bi onda u
dvadesetom veku zadržala slabi pozitivni priraštaj, a koncem
istoga, po dičnom osamostaljenju, naskroz propala. Iz čega
sledi da kao konjušari još mogu kako - tako, ali kao konjanici
nikako. Nadalje, priznaje da to behu tipizirani ugovori (student
servis papiri, dovoljni hrpetini plastičnih lutkica, mislim,
jednokratnih pevača), međutim, ni reči o tome da postojahu i
ekskluzivni (kao, na primer, sa Dugmetom), ča bi jedini
unekoliko vredeli, pa čak i u tom slučaju na tačno određeno
vreme (kao i u fudbalu). Tako im se, kao Avarima, pripravnički
šestomesečni papiri student servisa pokažu bogom dana sveta
krava poslovanja, to jest muda pod bubrege. Ne čudi da se
zaposlio kao pravnik (ako je diplomirao kako je i vojsku služio,
budući nesposoban, premda mu očito ništa ne fali), jerbo
ustvrdi da ja ne razumem poslovanje, što je čisto silovanje iz
najnižih pobuda (Feničani bi izneli na žal predmete trgovanja i
čekali sa sigurne udaljenosti da domoroci iznesu protivrednost
toga, da bi tek po obostranom zadovoljstvu otplovili doma).
Junak bi se zvao ko bi išta sa njima imao, a kamoli poslovao.
Otuda i iseljavanje, dakako. Jezikoslovno se od sela nije maklo.
Daleko je moje selo malo, daleko si moj rodni kraju. No tom
dupliranju pučanstva u devetnaestom veku najviše kumovahu
doseljenici iz drugih delova Austrougarske, koji se u
dvadesetom stoleću ponovo vrate tamo odakle su i došli, da bi
ih nadomestili uglavnom lažnoavarski delovi...

Elem, kaže Škarica da me ne osuđuje (posle svega) i da imam

pravo na svoj život (uviđajno od njega, kao da on mene napravi,
a ne ja njega), i da mu je jedino žao što sam se nepotrebno
nabacivao u nekim svojim istupima blatom na svoju bivšu
tvrtku i njega (u kojoj se nikad ne zaposlih, unatoč tome što je
tvornicom uljudbe načinih, dapače, Jugoslavija beše tâ bivša
tvrtka koju su oni srušili, a ne ja, nastranu blaćenje; i kako samo
podmuklo i otrovno laže za nepotrebno nabacivanje, otevši sve
moje, ne samo imovinu nego i milionske iznose, dok meni
preosta montekristovski krst i podzemlje, od čega zvezdano živi
sa svim poč astima na obe strane, poslovični vuk u janjećoj
koži, brale), ali, dok smo radili, veli, bio je sjajan, bez ikakvih
zahtjeva, njemu je bilo najvažnije da dobije studio, da mu studio
bude na raspolaganju, što se kaže, noć i dan, koliko god on to
treba... Čik da ti poverujem, rista, dakle, to delomično, ali samo
delomično bude slučaj jedino pred rat sa Rapsodijom i
Balegarima, zbog raspada sistema i zbog toga što sam na ulici
tražio snimatelja (u oba slučaja promenih dva studija, pa se
tako Balegari usnime po danu sa Dolbijem A u jednom, a
miksaju po noći bez Dolbija A u drugom, što je zahtevalo
negativnu ekvilizaciju; utoliko noć i dan - jadno stanje u kojem
se nađoh beše više smejurija nego nasušno saznanje), ali sve
do toga apsolutno nije, jer Sunčanu stranu ulice, Filigranske,
Fazane i Srastanje sâm organizirah i snimih u najkraćem
mogućem roku na svoj poticaj i rizik i u kolodvorskim uslovima,
sa čime Jugoton nije imao baš nikakve veze, dapače, izdali su ih
samo zato što sam ja to uslovio i svoj posao vodio(a uspeh me
je pokrivao), dok to njih ništa nije koštalo, sem naknadno
plaćenog studija i doslovce ničeg više (što je zapravo bio njihov
udeo u šestomesečnoj eksploataciji), sve ostalo sâm plaćah od
taksija do organizacije, da ne spominjem životne troškove koji
bejahu mnogo viši od cene studija, otprilike u srazmeri
šestomesečnog iskorištavanja spram doživotnog udela, i nikad
ništa nisam njima prodao niti, u drugu ruku, od njih dinara uzeo,
sem jednog zajma za instrumente, koji su odmah sa debelim
kamatama naplatili od Sunčane strane (a ti gorepomenuti
albumi behu najprodavaniji, ostvarivši i najveći prihod), dok su
živi albumi najjeftinije snimani, ponaosob u dva dana, i shodno
miksani, kad već postojahu tonska kola predviđena za tê
namene, i kad već Jugoton beše nacionalizirano jugoslovensko
preduzeće posebnog značaja - ne zbog kulture, već zbog
pljačkanja - u samoupravnom socijalizmu u kojem se bez svoje
krivnje zatekoh i u kojem ostvarivah prihod svojim umom,
pesmom i sredstvima - odsluživši vojsku - za razliku od
partijskih sekretara poput njega, dok je sav prihod i posle tog
šestomesečnog roka (sve do današnjih dana) išao njima, to jest
gazdama, budući svetska revolucija košta. U tom svetlu doista
zasluži sve tê Porine i nagradu za životno delo, koliko i branitelji
za tihu zamenu stanovništva, ili, ako im se to ne sviđa, za
samoubistvo - prokleta mogućnost izbora mora da postoji -
odista velikodušno od gazda, rista.

A raja videla da se konj potkiva, pa se opaziv namerno

ostavljeno dugo uže sama obesila.

Kazah već da sam do svog odlaska, osamdeset četvrte, dobio

od nosača zvuka tek deseti deo onog što mi pripada, po tim
papirima student servisa (toliko su nesmiljeno krali), posle
osamdeset sedme, po svom povratku, ni to, a onda rat i poraće
svoje učine, te se nađoh u gorem položaju nego na početku
karijere, jer onda barem svirah, kad već ništa nemah, a
devedesetih i posle toga spadoh samo na to da ništa nemam
(čak ni za boje, a kamoli za platno i okvire, kad sam već slikar,
dabome). Stoga u tim okolnostima nastavih rad onako kako
beše jedino moguće, crtkajući ugljenom po cigli svoje dojmove
(što se helotiji ne dopadne, dok mene čisto za to zabole), rečju,
Jugoton nikad ništa za me, a kamoli za posao, nije učinio, ja
sam sve svoje plaćao, sem što je šakom i kapom od moga krao,
kanda mu strahobalni prihod od pada sekire u med nije
dostajao, a toliko im se osladilo da su i pod maskom Kroreka
nastavili još bezočnije; Sliniša i Babojedac postadoše glavne
zvezde (kad već drugih nema); sve pređašnje diskografske kuće
su propale, ako i postoje, a samo ova dva, ča se kurče da su sa
mnom radila, uspevaju, kao i Valjak, što na temelju
dvosedmičnog vežbanja sa mnom puni beogradsku Arenu -
nesumnjivo je nešto u vezi sa glavom, ako se kuckate po čelu.
Jeste, kad si u dreku, nabaciš naočare na nos i izdaš knjigu, na
primer, u Škaričinom slučaju, Tvornica glazbe u drugoj knjizi,
esej o Stubliću napiše Jergović, dok Sliniša tu i tamo stavlja
uredničke opaske; nema veze sa pisanjem, jedva se potpisat
znade.

Štulić je mogao napisati najbolje stvari, ali tko bi za njih čuo da

nije bilo Jugotona, kaza Škarica, to jest Skočibuvić, odnosno
Janjevuk, za Večernji list januara dve hiljade osamnaeste.

Naravno, tako je kako je, drugačije ne bi ni moglo, ali da

razmotrimo što bi bilo kad bi se koze brijale. Kao prvo, pesme
mi omoguće turneju već sedamdeset osme, što podrazumeva
čujnost, bez obzira na valjanost razglasa. Nadalje, živim
nastupima pribavih dovoljno slušateljstva, dapače, ono se
umnožavalo iz meseca u mesec, utoliko da je ne samo Polet,
nego i Čorba nastala kao odgovor na tâ zbivanja (jer i mi konja
za trku imamo), ča započnu još i pre tê turneje, inače do nje ne
bi ni došlo. No sasvim je izvesno da Š karica ne bi postojao. Ja
bih ovako rekao. Sa Jugotonom se uopšte nisam usrećio,
dapače, nemoguće je gore proći. Mimo toga, nesumnjivo bih do
osamdeset druge sa istom postavom nastavio prangijati (do
njihovog odlaska u vojsku), te bih, po svoj prilici, do tog časa
snimio album negde drugde, budući tê stvari postojahu u Jugi i
pre mene, a i svakakvi uspevahu (iako niko na moj način).
Računam da bi taj album bio zvukovno na ravni prvih singlova.
Posle toga, do osamdeset četvrte, zacelo bih snimio i dupli
album, a onda do devedesete i još pokoji, jer sve što napravih
do svog odlaska osamdeset četvrte bi se samo produžilo za šest
godina. Dakako, pre rata bih se maknuo iz tê zemlje, kao i
milioni potom, ali ne bih gore prošao, unatoč tome što bih
manje građe ostavio. Nakon toga bi sve bilo kao što je i sada,
jednako bi se pokazalo, pošto su pesme osnov svega, ako se
mene pita.

Ipak dve bi stvari, po svojoj prilici, bolje ispale: snimke (što je

najvažnije), i porez ne bih navukao, a to je usko povezano,
jerbo su me naprosto iskasapili (prva dva albuma, to jest tri
ploče, a ni kasnije uopšte nije bilo sjajno, čoče) pa mi nije drugo
preostalo doli im uleteti u kombinaciju. Ostalo bi isto, mislim,
bilo, propast se ne bi izbegla, ovako ili onako.

Zapravo, uzme li se u obzir da je Dugme stiglo u Jugoton na

temelju jedne pesme (Kad bih bio bijelo dugme) snimljene u
Sarajevu, koja se, doduše, vrtila na radiju, premda bez ikakvih
živih nastupa da ih velikim naprave (kao mene), znači veoma
slični Krilima i Kazalištu (medijski bendovi), onda je
Skočibuhićevo skakanje za mnom čisti pičkin dim (Dugmetuje u
početku najviše pomogla, odnosno na ruku išla, kao i Husu
Salijeriju, politička klima sedamdesetih, kad se jugoslovenstvo
širilo uglavnom kroz Bosance, pošto Srbi i Hrvati potezahu na
svoju stranu). Tako, Dugme najpre postade veliki medijski bend,
pa tek onda krenu na dokazivanje, kao i Čorba, koja to pravilo
do besvesti sprovede (bez ijedne pesme za razliku od
Dugmeta). A taj pristup i svi ostali preuzeše, maltene do
jednoga, dakle, puko poziranje, reklama i slikanje. Stoga Baré
ispravno primeti, obrecnuvši se na me, da želim uništiti
hrvatsku (jugoslovensku) diskografiju, jer povučem li svoje
oteto, lišavam ih ne samo proleća, već i leta (Gelon Siciljanin,
naime, tako Heladu, lišenu njegovog savezništva za Kserksove
provale, usporedi sa godinom lišenom proleća, rekavši
glasnicima nek poruče Heladi da joj je oduzeto proleće iz
godine, pošto je proleće najcenjenije doba godine, upravo
koliko i moje pesme naspram rock zaostavštine).