Professional Documents
Culture Documents
Dragoljub Draža Mihailović PDF
Dragoljub Draža Mihailović PDF
Драгољуб Михаиловић
Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена.
Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.
1893-1946
Битке или Први балкански рат, Други балкански рат, Албанска побуна 1913., Први светски рат, Албанска побуна 1920., Други
ратови: светски рат
Драгољуб Дража Михаиловић (Ивањица, Краљевина Србија, 27. април 1893 — Београд, ФНРЈ, 17. јул 1946)
је био армијски генерал и начелник штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини,[1] као и
министар војске, ваздухопловства и морнарице Краљевине Југославије,[1] у влади академика Слободана
Јовановића и влади др Божидара Пурића, у току Другог светског рата. [1]
Током Балканских ратова и Првог светског рата Дража је био официр Српске војске у Краљевини Србији. [2]
Након Другог светског рата нове комунистичке власти су га осудиле на смрт и после стрељања сахраниле на
тајном месту. После стрељања сахрањен је на тајном месту. Тренутно се пред Вишим судом у Београду води
поступак за његову рехабилитацију. Михаиловић је један од најодликованијих официра у историји модерне
српске државе, а последње одликовање му је доделио постхумно амерички председник Хари Труман марта
1948. године,[3] одликовао га је орденом Легија за заслуге првог степена због организовања и вођења веома
важних снага отпора против непријатеља у окупираној Југославији,[3] спасавању америчких авијатичара
оборених над Југославијом,[3] доприносу савезничкој ствари и помоћи у коначној победи Савезника у Другом
светском рату. [3]
Драгољуб Михаиловић 2
Биографија
Дражин потпис
Рани живот
Драгољуб М. Михаиловић је рођен 27. априла (по јулијанском
календару 14. априла) 1893. године у Ивањици, од родитеља
Михаила и Смиљане Михаиловић. Име је добио име по
мајчином оцу Драгољубу Дражи Петровићу, домаћину рашког
села Тисовица.
Михаиловићев деда по оцу Милосав био је занатлија - мајстор,
члан мешовитог пожаревачког еснафа за производњу одеће и
обуће, власник фирме и радње, мајстор папуџијског заната[4] .
Пре него што се у Ивањици запослио као писар Моравичког
среза, Михаило Михаиловић је иза себе већ имао један брак и
двоје деце.
Драгољуб и његова сестра Јелица са бабом
Станицом (лево) и стрином, у Београду, око 1900. После Драже, Смиљана и Михаило добили су ћерке Милицу и
Јелицу. Милица је вероватно рођена 1894, а Јелица 1895.
године. Дражина сестра Милица умрла је млада, 1905. године,
од туберкулозе. Јелица је завршила архитектуру у Београду,
када је овај факултет тек основан, након чега се запослила у
општини града Београда. Удала се за колегу који се презивао
Вречко, али је брак кратко трајао и нису имали деце. Јелица је
радила у општини града Београда, а живела је у породичној
кући у Цвијићевој улици. Стрељана је после уласка Црвене
армије у Београд 1944. године.
Пошто је завршио четири разреда основне школе, Михаиловић је у јесен 1904. године уписан у први разред
Треће мушке гимназије. У овој гимназији завршио је прва три разреда, а следећа три у Другој београдској
гимназији. Првог септембра 1910. године Дража је ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије у
Београду.[5] После шест месеци, 1. марта 1911. године био је унапређен у чин питомца-каплара, а после две
године, 1. септембра 1912, у чин питомца-поднаредника. У септембру 1912. 43. класа Ниже школе војне
Драгољуб Михаиловић 3
академије је кренула у рат против Турске, а одмах потом, почетком 1913, и у рат против Бугарске.
У лето 1912. српска јавност се све чешће суочавала са вестима о злочинима Албанаца над српским живљем у
Османском царству на подручју Старе Србије. Написима у штампи захтевала се акција српске владе да се
такви злочини спрече. Влада Краљевине Србије је сматрала да влада у Цариграду дозвољава Албанцима да
врше притисак над Србима на Косову и Македонији. Чланице Балканског савеза Србија, Бугарска, Грчка и
Црна Гора напале су Османско царство октобра 1912. Дража је као питомац доспео први пут на бојно поље, у
19 години. У Првом балканском рату његова класа је распоређена на положаје батаљонских ађутаната. Дража
се налазио у IV прекобројном пешадијском пуку првог позива. Ова јединица је била у саставу Дринске
дивизије, али је на почетку рата пребачена у Дунавску дивизију другог позива, тако да се Дража борио на
македонском фронту.
Војне операције српске војске су се успешно одвијале. Прва армија је у дводневној бици код Куманова (23. –
24. октобра) разбила главне турске снаге. У Кумановској бици Дража је доспео сред најжешћих окршаја, код
Нагоричина и реке Пчиње. Добро се показао, па је поред Сребрне медаље за храброст добио и чин наредника.
Трећа армија је ушла у Призрен, а потом и у Ђаковицу, док је Ибарска војска ушла у Нови Пазар и спојила се
са црногорским трупама. Средином новембра 1912. српске трупе су заузеле Битољ и код Флорине су се спојиле
са грчким снагама, Друга српска армија је средином новембра дошла под Једрене на позив бугарске Врховне
команде. Дражина дивизија у саставу Друге армије генерала Степе Степановића учествовала је у опсади
Једрена.[6] Ту су вођене дуготрајне борбе, које су завршене предајом града, у марту 1913. Излазак српских
трупа на Косово омогућио је њихов продор према Јадранском мору. Средином новембра 1912. српске трупе
избиле су на обалу код Љеша. Тријумф српских и савезничких армија био је до те мере потпун да је претио да
изазове аустроугарски напад. Под притисцима Аустроугарске дипломатије на мировној конференцији и
блокадом црногорске обале, српска влада је одлучила да повуче своје трупе јужно до Скадра. Турска је
признала пораз, па је 30. маја 1913. потписала мировни уговор у Лондону.
Српска влада је због уговора са Бугарском из 1912. требала да уступи делове Македоније. Стварањем албанске
државе пореметило је српске планове. Српска влада је захтевала измену ранијег уговора; то је правдала
уступцима у Албанији, упућивањем Друге армије под Једрене и одсуством бугарских трупа у операцијама у
Македонији. Србија је одбила да се повуче из Македоније, што Бугарска није хтела да прихвати. Међутим,
Бугарска је проширила захтеве и на Тракију и део Албаније. То је довело до сукоба са осталим балканским
савезницима.[7] У ноћним часовима, 29./30. јуна 1913. бугарске трупе, охрабрене подршком Аустро-угарске,
извршиле су изненадан напад на српске положаје на Брегалници. Почетком јула водила се огорчена битка на
Брегалници, у којој је бугарска армија била поражена. У Другом балканском рату Дражин IV прекобројни пук
најпре се борио на правцу од Страцина до Криве Паланке. Потом је из Дунавске дивизије другог позива
пребачен у Моравску дивизију другог позива. На дужност водника једне пешадијске чете. Дража је учествовао
у борбама на Злетовској реци и даље према Кочанима. Ту је преболео своје прве ратне ране. Заједно са својом
класом, 18. јула 1913. године произведен је у чин потпоручника.[6] Победама српска војске на Злетовској реци,
код Штипа и Кочана, на планини Серти, масиву Осогова, код Пепелишта и Криволока бугарски пораз је био
окончан. У помоћ српској војсци притекле су армије Румуније и Грчке. У Букурешту потписан је уговор о
Драгољуб Михаиловић 4
Албанска голгота
Солунски фронт
Од 15. фебруара 1916. године Михаиловић је у саставу Митраљеског одељења 2. батаљона XXIII пешадијског
пука Вардарске дивизије. Овај пук је настао спајањем III и IV прекобројног пешадијског пука I позива. Бродом
Абда Михаиловићева јединица је 22. априла напустила Крф и кренула пут Солунског фронта. После опоравка,
у јуну и јулу 1916. око 150.000 српских војника пребачено је на бојиште северно од Солуна. По налогу
Немачке врховне команде бугарске трупе су у августу предузеле напад на битољско - леринском правцу.
Бугарски напад био је изненадан и жесток, непријатељска офанзива убрзо је заустављена, а онда је Српска
војска кренула у снажну против офанзиву. Крајем септембра, после жестоких борби у којима је погинуло 3.000
српских војника, Дринска дивизија је овладала Кајмакчаланом и тако поново закорачила на делић територије
Краљевине Србије.[10] Десетог новембра 1916. ослобођен је Битољ. На Солунском фронту Михаиловић је
учестовао у борбама на Островском језеру, Горничеву, код Жиове, на котама 1050 и 1368, на Сокоцу, Зеленом
брду, Говедарском камену и Добром пољу. У бици код села Неокази и Доње Врбине, 11. септембра 1916,
тешко је рањен. Лекарска комисија у Солуну проценила је да због последица рањавања потпоручник
Михаиловић више није за строј, па му је понудила службу у позадини, међутим, он је то одбио. После
опоравка, вратио се у своју јединицу на прву линију фронта, априла 1917. године.[8] Почетком 1918. године,
Михаиловић је са својим митраљеским одељењем пребачен у новоосновани 1. југословенски пешадијски пук
Југословенске дивизије. У саставу те дивизије учестовао је у пробоју Солунског фронта. На Солунском фронту
унапређен је у чин поручника, 25. јануара 1918. године. Орден белог орла са мачевима 4. реда добио је 25.
јануара 1918. године, за стечене заслуге и показану храброст у рату. Друго митраљеско одељење 23. пука,
једино је у целом пуку одликовано златном медаљом за храброст. Најзад, Михаиловић је, једини у дивизији,
добио и Енглески војни крст и то одлуком команданта дивизије. После двадесетчетворочасовне топовске
паљбе 15. септембра 1918. у пола шест ујутру, српска пешадија кренула је у јуриш. За десет дана, сламајући
отпор немачко-бугарских снага, српска Прва и Друга армија избиле су на линији Штип - Велес. Уз вешта
прегруписавања, продор српске војске је био настављен: 5. октобра ослобођено је Врање, 12. октобра српске
трупе су ушле у Ниш, а 1. новембра 1918. српска војска победоносно је умарширала у Београд.
Драгољуб Михаиловић 7
Неколико месеци после свог првог боравка у затвору, Михаиловић је, 11.
априла, још једном одликован златном медаљом за храброст.Википедија:Навођење извора 11. маја је
постављен за водника митраљеског одељења у 3. подофицирској школи у Скопљу. Уследило је унапређење у
чин капетана 2. класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима 5 реда, које му је
уручено 1. децембра 1920. године.[11] Те, 1920. године, оженио се са Јелицом Лазаревић, ћерком пуковника
Јеврема Бранковића. Јелица и Драгољуб су изродили четворо деце: синове Бранка 1921, Љубивоја 1922 и
Војислава 1924 и ћерку Гордану 1927. Бранко је умро 1995, у Београду, Љубивоје је преминуо у првој години
живота, а Војислав је погинуо поред свог оца, маја 1945. године на Зеленгори. Гордана је дечији лекар
радиолог у пензији и данас живи у Београду.
Следеће, 1921. године, Михаиловић је накратко, од 7. јула до 30. септембра, службовао у Сарајеву. Био је
наставник у Другој подофицирској пешадијској школи. Вратио се у Београд пошто је примљен за полазника
23. класе Више школе војне академије. Две године касније дипломирао је са одличним успехом. У
међувремену, 5. новембра 1921. године Дража Михаиловић је одликован Албанском споменицом, а 24.
октобра 1922. унапређен је у чин капетана 1. класе. Као капетан 1. класе Дража је годину и по дана радио у
обавештајном одељењу, а шест месеци у наставном одељењу. Мајорски испит је положио 16. марта 1925.
године, да би у чин мајора био унапређен крајем те године, 17. децембра. У генералштабну струку је преведен
24. фебруара 1926, која се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука. У то доба Краљевина
Југославије је своје најбоље официре слала у Француску на специјализацију, па се и Михаиловић обрео у
Паризу 1930. године.
Пре него што ће отићи у дипломатију, Дража је обављао више дужности у земљи. За помоћника начелника
штаба Дунавске дивизије у Београду постављен је 19. марта 1926. године. Поред тога, за 1926. годину био је
стални члан испитне комисије за чин потпоручника економске струке. На генералштабне послове у штабу
краљеве гарде премештен је 19. јануара 1927. године. У гарди је био помоћник начелника штаба, вршилац
дужности начелника штаба, и најзад начелник штаба, а једно време је командовао 3. батаљоном пешадијског
пука краљеве гарде. Истовремено, Дража је био члан више испитних комисија, као и наставник стратегије у
Нижој школи интендантске академије. Просветни Орден Светог Саве 2. реда добио је 25. јануара 1928. године.
Чин потпуковника добио је на Васкрс 1930. године.[5]
Драгољуб Михаиловић 8
назвавши га „План инвазије Југославије“. Од 15. маја до 3. јуна 1942. Немци покрећу „Операцију Форстрат“,
[18]
а потом и „Акцију 800“,[19] ради хватања генерала Михаиловића.[19] Јуна 1942. Дража се од немачких
потера склања у Црну Гору, у италијанску окупациону зону, а 17. јула 1942. Југословенска влада га указом
унапређује у армијског генерала. У Зимоњића Кули код Автовца, 13. јула 1942. Дража одржава састанак са
четничким првацима, Херцеговине, Црне Горе и Далмације,[20] ради припрема за стварање мостобрана
приликом Савезничке инвазије Југославије на јадранску обалу.[21] Дража затим одлази изнад Колашина, на
планину Сињајавину. Овде се Врховна команда задржала све до маја 1943. где је вршила припреме за
заједничко садејство са англоамеричким снагама пред планирану инвазију на Југославију. Залеђе јужног
Јадрана, од ушћа реке Бојане до ушћа Неретве за Врховну команду ЈВуО представљало је најзначајније
стратешко место, јер је управо у овој области планирано англоамеричко искрцавање из јужне Италије на
Југославију. Августа 1942. године британски премијер, Винстон Черчил, је у Москви изнео Стаљину овај план,
који је подразумевао да Западни савезници после успешних војних операција против Немаца у северној
Африци заузму Сицилију, а потом и доњу Италију, коју је требало искористити као платформу са које би се
извршила инвазија око милион војника на Југославију и тиме отворио Други фронт, после чега би се извео
брзи продор преко Мађарске, Словачке и Румуније (ове државе нису биле окупиране од Немачке и
представљале су Хитлеров меки трбух) и напале с леђа немачке снаге на Источном фронту чиме би се ослабио
притисак на Црвену армију и СССР. Међутим, Стаљин је одбио овај план тражећи од Черчила да Западни
савезници отворе Други фронт што западније, у Француској, тајно тиме рачунајући на потенцијални ратни
плен, источну Европу и Балкан. Черчил је напустио Москву без договора са Стаљином, а Западни савезници су
наставили да изводе војне операције према свом војном плану, усмеравајући продор својих снага према
Балкану. У наредних годину дана, све до јесени 1943. постојаће сукоб између Западних савезника и СССР око
места отварање Другог фронта, Југославије или Француске. Крајем фебруара 1943. због очекиване савезничке
инвазије, у Северној Херцеговини почињу жестоке борбе између, партизана и четника, које се настављају
несмањеном жестином крајем априла и почетком маја 1943. на Северу Црне Горе, а затим овај сукоб прекида
велика немачка офанзива на оба ривалска покрета отпора, упадом око 65.000 немачких војника у италијанску
окупациону зону, ова офанзива је носила шифрован назив „Операција Шварц“.[22] Генерал Михаиловић се
успешно извлачи из немачког обруча и са делом својих снага креће на север у правцу Златара и Јавора.
Од даљих немачких потера Дража се склања на планину
Чемерно, где се задржава целог лета 1943. Низ неуспелих
акција натерао је Немце да уцене главу генерала Михаиловића.
Потерница је објављена 21. јула 1943. на 100.000 рајхсмарака у
злата.[17] Почетком септембра 1943. Немци сазнају место
Дражиног боравка и упућује знатне снаге према Чемерну.
Четници примају борбу са Немцима, које затим савлађују и
одбацују. Врховна команда и савезнички официри се затим
пребацују на Златибор, а почетком октобра 1943. се
премештају у околину Вишеграда. Тада јаке четничке снаге
крећу у офанзиву према Сарајеву, нападају немачко-усташке
снаге у Вишеграду, 5. октобра 1943. и после жестоких борби
ослобађају место,[23] а потом у бици на Семећком Пољу, 6.
октобра разбијају јаке немачке снаге.[24] Четници и савезнички
официри су срушили велики железнички мост код Вишеграда,
7. октобра 1943.[25] а истог дана ослобађају после жестоких
борби Рогатицу од усташа.[26] Четници су протерали Немце из
Горажда, Фоче и Олова и кренули у напад на Соколац и Немачка потерница за генералом Дражом
Михаиловићем из лета 1943.
Драгољуб Михаиловић 11
Србију. Дражина војска се кретала у три велике колоне. Дража је желео да стигне у Србију пре немачке
капитулације. Од планине Мотајице скренули су на југ, па брзим покретима општим правцем: Мотајица -
Драгољуб Михаиловић 12
источно од Котор Вароши - између Травника и Зенице, избили су у област Фојнице. Овим правцем колоне су
биле стално нападана од усташа. Четници су прешли преко Иван - планине и западних падина Бјелашнице,
обишли су Калиновик са запада, скренули су на исток где су покушали да пређу реку Дрину, на месту ушћа
Сутјеске. На Зеленгори, четници су се 13. маја 1945. сукобили са партизанима. Главнина војске је изгинула
или заробљена и потом већином стрељана.
Судски процес
Одликовања
• Сребрна медаља за храброст, уручена 1913.
• Споменица за Српско – турски рат, уручена 1913.
• Споменица за Српско – бугарски рат, уручена 1913.
• Златна медаља за храброст, уручена 1915.
• Енглески Војни крст, уручен 1917.
• Бели орао са мачевима четвртог реда, уручен 1918.
• Бели орао са мачевима петог реда, уручен 1920.
• Споменица за рат 1914 – 1918., уручена 1920.
• Златна медаља за храброст, уручена 1920.
• Албанска споменица, уручена 1921. Споменик генералу Михаиловићу на Равној гори, у
• Орден Светог Саве четвртог реда, уручен 1928. Србији.
• Бугарски Командирски крст Светог Александра, уручио лично цар Борис у Софији 1936.
• Чехословачки Орден белог лава трећег степена за војне заслуге, уручио лично председник 1937.
• Француски Ратни крст, доделио генерал Шарл де Гол, 1943.
• Америчка Легија заслуга првог степена, највиши орден намењен странцима, доделио председник Хари
Труман 29. марта 1948. Уручен Дражиној кћерки Гордани 2005.
Дража је уочи Другог светског рата послао пакет са свим орденима добијеним до 1938. поштом из Мостара, где
је био са војном службом 1940., породици у Београд. Али, породица није никад примила пакет. Сви Дражини
ордени су бесповратно изгубљени у поштанском саобраћају. Последња два одликовања која су додељена
Дражи, француски Ратни крст и америчка Легија заслуга првог степена, додељен постхумно, данас се налазе у
Музеју на Равној гори. Драгољуб Михаиловић је најодликованији српски официр у историји.
Де Голово одликовање
Драгољуб Михаиловић 15
Највећу пажњу Комисија је посветила наводној сарадњи Михаиловића са Силама осовине, једној од најтежих
тачака оптужнице који је Војни суд у Београду прихватио.
Орден је, у мају 2005. год. уручен његовој ћерки Гордани на скромној церемонији одржаној у амбасади САД у
Београду. Одликовање није уручено све до тада зато што је амерички интерес на Балкану била неутрална
Југославија под Титовом управом. Претпостављало се да би један овакав чин гурнуо Југославију у наручје
СССР-у и да би она постала чланица Вашравског пакта. Вест о додели одликовања генералу Дражи
Михајловићу, тачније о његовом уручењу Дражиној ћерки Гордани изазвала је бурне реакције у Босни и
Хрватској међу оним снагама које настоје да Југословенску војску у отаџбини изједначе са Усташама и другим
војним формацијама састављеним од припадника некадашњих југословенских народа које су оперисале на
Балкану.[34]
Током Другог светског рата, 1944. год. америчка обавештајна служба је, у сарадњи са Југословенском војском
у отаџбини и њеним командантом генералом Дражом Михајловићем спровела операцију "Холјард" (Halyard).
Главни циљ операције била је евакуација америчких пилота, припадника америчке 15. ваздухопловне армије
који су оборени изнад територије Југославије. Оборени амерички пилоти су уз помоћ припадника ЈВуО
пребацивани на територију под њиховом контролом одакле су америчким авионима евакуисани у Италију са
импровизованих пољских аеродрома Бољанићи, Коциљево и Прањани. Операција Холјард била је највећа
операција организованог спасавања оборених америчких авијатичара у Другом светском рату.[35]
Драгољуб Михаиловић 16
Занимљивости
• У угледном часопису Тајм маја 1942. изашао је чланак о
генералу Драгољубу Михаиловићу, са његовом сликом на
насловној страни.[36]
• У време док је Други свјетски рат увелико беснио, у
Холивуду су се снимали филмови. Тако је Холивуд постао
један од центара антинацистичке пропаганде и део америчке
ратне машинерије. У мору оваквих филмова снимљена је и
филмска епопеја о херојском отпору четника нацистичким
окупаторима Краљевине Југославије. Филм је снимљен
1943. године у режији Луиса Кинга под називом "Четници -
борбена герила [37] ". Улога четничког команданта и вође
покрета отпора припала је Филипу Дорну. Британци су са
променом своје званичне политике овај филм приказивали
без уводне шпице под именом Партизани.
• У последњој фази рата амерички председник Френклин
Делано Рузвелт поклањао је заслужним појединцима
луксузно опремљену књигу "Четири слободе", која се 25. маја 1942. у часопису Тајм је изашао чланак о
Драгољубу Михаиловићу, са његовом сликом на
састојала од по четири фотографије и четири текста.
насловној страни.
Истакнути амерички уметници изражавали су, пером и
кичицом, своје виђење слободе говора и изражавања мисли,
слободе вероисповести, слободе од сиромаштва и слободе од страха. Један примерак књиге председник
Рузвелт поклонио је генералу Дражи Михаиловићу. Данас се књига "Четири слободе" намењену генералу
Михаиловићу чува у Архиву САНУ у Београду.
• Градоначелник Лос Анђелеса Том Бредли је донео Указ којим се 17. јул 1986. проглашава за „Дан сећања
на генерала Дражу Михаиловића.“ [38]
• Током боравка у затвору и ишчекивању пресуде 1946. године генералу Дражи Михаиловићи је било
дозвољено да чита књиге. Последњи роман који је Дража прочитао и од кога се у ћелији није одвајао све до
своје смрти био је Стендалов Пармски картузијански манастир.[39]
„Била сам много тужна када сам овог јутра у новинама прочитала да је стрељан родољуб г.
Михаиловић, човек који је запалио луч слободе.“
(Елеонора Рузвелт)
„Свет се тресе из темеља. Михаиловић, часни родољуб, пао је као жртва и мученик под ноге победника
комунистичке инвазије са истока.“
„Цели овај процес гола је политика, иста ствар која се десила у Москви 1936. године, и све је било у
служби комунистичке пропаганде.“
„Инквизиторски калуђери средњега века били су права деца у примени својих мачева у односу на Тита и
његовог судију Ђорђевића“
(Атина 18. јула 1946. године.)
Драгољуб Михаиловић 17
„Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свог живота; његова мученичка смрт
створила је око његовог имена ореол светог ратника. Са временом тај ће ореол бивати све светлији, а име
Дражино све славније. A који се зову Дражини, нека подржавају Дражу. Бог да му дарује вечни живот у
сјају Небеске Србије!“
(Свети Владика Николај у својој бесједи о Дражи у цркви Христовог Васкрсења у Чикагу, 18. јула 1954.
године)
Литература
• Самарџић, Милослав. Дража и општа историја четничког покрета. Књига 1. (-{UNA Press}-: Београд,
2005.) ISBN 86-906611-1-5
• Самарџић, Милослав. Дража и општа историја четничког покрета. Књига 2. (-{UNA Press}-: Београд,
2005.) ISBN 86-906611-2-3
• Самарџић, Милослав. Дража и општа историја четничког покрета. Књига 3. (-{UNA Press}-: Београд,
2005.) ISBN 86-906611-3-1
• Самарџић, Милослав. Дража и општа историја четничког покрета. Књига 4. (-{UNA Press}-: Београд,
2006.) ISBN 86-906611-5-8
• Др. Миодраг зечевић: ДОКУМЕНТА СА СУЂЕЊА РАВНОГОРСКОМ ПОКРЕТУ 10. јун - 15. јули 1946.
[40]
Референце
[1] Књига о Дражи, уредио Радоје Кнежевић, Авала, Виндзор, Канада, 1956.
[2] Радивој Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, Графика Јуреш, Чачак, 2003.
[3] (http:/ / ravna-gora. org/ index. php?option=com_frontpage& Itemid=1) Републичка асоцијација за неговање тековина Равногорског
покрета
[4] Вид. попис становништва Србије 1866, где се наводи Милосав Михаиловић, са члановима домаћинства и пописаном имовином, Архив
Србије
[5] Бојан Б. Димитријевић, Ђенерал Михаиловић, ALX, Београд, 1996.
[6] Споменица четрдесетогодишњице устанка на Равној гори 1941 - 1945, Организација српских четника „Равна гора“, Чикаго, САД,
1985.
[7] Историја српског народа VI - 1, 192 - 193
[8] Радивој Бојовић, Мала споменица поручника Драгољуба Михаиловића, Графика Јуреш, Чачак, 2003.
[9] Милорад Екмечић, Стварање Југославије:1790 - 1918, књ. 2, Београд, 1989.
[10] Андреј Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд, 1984.
[11] „Оснивање породице и наставак студија“ (http:/ / www. pogledi. rs/ dm/ d3. php), Биографија генерала Драгољуба Михаиловића на
сајту Погледа
[12] „У дипломатији“ (http:/ / www. pogledi. rs/ dm/ d4. php), Биографија генерала Драгољуба Михаиловића на сајту Погледа
[13] Милан Стојадиновић, Ни рат ни пакт, Отокар Кершовани, Ријека,1970.
[14] „Оригинална Дражина теорија“ (http:/ / www. pogledi. rs/ dm/ d4. php), Биографија генерала Драгољуба Михаиловића на сајту Погледа
[15] Књига о Дражи, Радоје Кнежевић, Авала, Виндзор, Канада, 1956.
[16] Милан Б. Матић, Равногорска идеја у штампи и пропаганди, Институт за савремену историју, Београд, 1995.
[17] Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, Наше дело, Лондон, 1956
[18] Зборник докумената, том XIV, књига 1 (четничка документа), Војноисторијски институт, Београд.
[19] Зборник докумената, том XII, књига 2 (немачка документа), Војноисторијски институт, Београд.
[20] Неђељко Б. Плећаш, Ратне године 1941 - 1945, Дарфилд бич, Флорида, САД, 1983.
[21] Гацка долина и околина на предстражи српства и православља, Српски четници Гацке долине и околине у слободном свијету,
Канада, 1991.
[22] Зборник докумената, том XII, књига 3 (немачка документа), Војноисторијски институт, Београд.
[23] Коста Николић, Историја Равногорског покрета, Српска реч, Београд, 1999.
[24] Доброслав Јевђовић, У служби српском народу, Нови погледи, Крагујевац, 2005.
[25] Алберт Сајц, Михаиловић - преварант или херој? Институт за савремену историју, Београд, 2005.
Драгољуб Михаиловић 18
[26] Душан Трбојевић, Церско-мајевичка група корпуса, Нови погледи, Крагујевац, 2001.
[27] Живко Топаловић, На Равној гори, Погледи, Крагујевац, 2000.
[28] Родољуб или издајник:случај генерала Михаиловића, ИП Чича, Београд, 1990.
[29] Табела губитака руских и совјетских војника у 20. веку, стр 300, Москва, 2001. (Россир и СССР в воинах XX века, с. 300 Москва,
2001.)
[30] Како је ухваћен генерал Дража, Боривоје Марјановић, Беокњига, Београд, 2006.
[31] (http:/ / pressonline. rs/ page/ stories/ sr. html?view=story& id=79969& sectionId=37), С. Војиновић - С. Марјановић, Прес магазин, 17.
октобар 2009.
[32] „Иронија нове власти“ (http:/ / www. novosti. rs/ dodatni_sadrzaj/ clanci. 119. html:277089-Ironija-nove-vlasti), Вељко Лалић, Вечерње
новости, 5 наставак фељтона Дража у Легији заслужних, 4. април 2005.
[33] „Екслузивно:Дража Михаиловић на страшном суду“ (http:/ / www. pressonline. rs/ sr/ vesti/ magazin/ story/ 69499/ Ekskluzivno:+
Draža+ MihailoviÄ+ na+ straÅ¡nom+ sudu. html), Вељко Лалић, Прес магазин, 21. јун 2009.
[34] Дневни лист "Курир" од 11. маја 2005. (http:/ / arhiva. kurir-info. rs/ arhiva/ 2005/ maj/ 11/ V-03-11052005. shtml)
[35] Прилог америчке телевизије -{WTOL 11}- о операцији Холјард. (http:/ / www. wtol. com/ global/ story. asp?s=8620808)
[36] „The Eagle of Yugoslavia“ (http:/ / www. time. com/ time/ magazine/ article/ 0,9171,766569-1,00. html), Time magazine, Monday, May 25,
1942
[37] -{IMDb}- -{„Четници - борбена герила“}- на -{IMDb}- ((-{en}-))
[38] (http:/ / www. pogledi. rs/ dm/ img/ ord. php), Указ градоначелника Лос Анђелеса на сајту Погледа
[39] Последња књига последњег генерала (http:/ / www. e-nacija. net/ arhiva-2005-2006/ rubrike-arhive-2005-2006/ kultura/
327-2009-07-22-01-29-54/ 353-poslednja-knjiga-poslednjeg-djenerala), Миодраг Јанковић, Нација, март 2006.
[40] http:/ / www. znaci. net/ 00001/ 60. htm
Спољашње везе
• ((-{en}-)) „Одлука“ (http://wikiwix.com/cache/?url=http://thomas.loc.gov/cgi-bin/query/z?c101:S.J.RES.
18.IS:) Сената Сједињених Америчких Држава од 25. јануара 1989.
• "Равногорска читанка" (http://video.google.com/videoplay?docid=3985772470559361736&hl=en),
Документаран филм Радио-телевизије Србије, осам епизода.
• "Дража против Ромела" (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/feljtoni.120.html?item_id=436),Вечерење
новости, фељтон, 2. - 8. септембар 2004.
• "Дража у Легији заслужних" (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/feljtoni.120.html?item_id=463),
Вељко Лалић, Вечерње новости, фељтон, 31. март - 13. април 2005.
• "Генерал Дража ратник и страдалник" (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/feljtoni.120.
html?item_id=694), М. Самарџић, Вечерње новости, фељтон, 24. - 30 септембар 2009.
• "Диверзије и саботаже Војске Краљевине Југославије на Железници у Другом светском рату" (http://arhiva.
glas-javnosti.rs/arhiva/2007/06/20/srpski/F07061902.shtml), Глас јавности, фељтон, 2007.
• "Стрељани 17. јула" (http://www.revija92.rs/code/navigate.php?Id=599&editionId=97&articleId=415),
пише Н. Р.Ревија 92, 23. септембра 2009.
• Записник са састанка Михаиловића са немачким представницима у селу Дивци (http://sr.wikisource.org/
w/index.php?title=ÐапиÑник_Ñа_ÑаÑÑанка_ÐиÑ
аиловиÑа_Ñа_немаÑким_пÑедÑÑавниÑима_Ñ_ÑелÑ_ÐивÑи_1
11.1941.&oldid=14866)
• -{Web Archive - The Trial of Dragoljub-Draza Mihailovic}- – 1946 (http://trial-mihailovic-1946.org/)
• Споменик у Америци (http://www.findagrave.com/cgi-bin/fg.cgi?page=gr&GSvcid=1462&
GRid=8702709&)
• Дража погубљен и сахрањен у близини Белог Двора (http://www.mediaclub.cg.yu/zanimljivi/
zanimljivi11-99/19-6_copy(1).htm)
• Галерија слика Драже Михаиловића на РЦП Брчко (http://www.rcp-brcko.net/draza_mihailiovic_galerija.
html)
• „Друга потера за Дражом“ (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/feljtoni.120.html?item_id=674),
Вечерње новости, фељтон, 2. - 19. мај 2009.
Драгољуб Михаиловић 19
Лиценца
Creative Commons Attribution-Share Alike 3.0 Unported
http:/ / creativecommons. org/ licenses/ by-sa/ 3. 0/