Professional Documents
Culture Documents
Mjovanovic - Kriza Istorije PDF
Mjovanovic - Kriza Istorije PDF
Београд,
ǩȍȖȋȘȈȌ,Љубе Стојановића
Ǣțȉȍ ǹȚȖȯȈȕȖȊȐȲȈ 38 38
Штампа
ȀȚȈȔȗȈ
ǿȐȋȖȯȈ ȠȚȈȔȗȈ
Лектура
Маша Милорадовић
За издавача
Милан
dzȍȒȚțȘȈРистовић
ǴȈȠȈ ǴȐȓȖȘȈȌȖȊȐȲ
Књига је објављена захваљујући подршци:
Модеста Алексејевича Колерова
ǯȈ ȐȏȌȈȊȈȟȈ
ISBN 978-86-83227-27-3
ǴȐȓȈȕ ǸȐșȚȖȊȐȲ
Криза историје
– српска историографија и друштвени
изазови краја 20. и почетка 21. века –
Београд 2009.
Садржај
Предговор........................................................................................7
Мирослав Јовановић, Историографија и криза........................11
Мирослав Јовановић, Криза и историја:
Друштвена криза и историјска свест у Србији
почетком 21. века...................................................................133
Радивој Радић, Историја и псеудоисторија............................193
Криза историје
ПРЕДГОВОР
Мирослав Јовановић
ИСТОРИОГРАФИЈА И КРИЗА
историографија у свету:
генерални трендови развоја
српска историографија:
општи токови развоја
***
Иако сам свестан да није научно коректно, па ни културно гово-
рити pro domo su������������������������������������������������������
a, ипак је у контексту рада неопходно указати само на
неке основне чињенице, без шире експликације значаја који је у српској
историографији имала појава Годишњака и делатност Удружења.
Историографија и криза 55
резултати
МС историја
Историјски
Историја
историје
Зборник
часопис
Укупно
20. века
Токови
%
ТЕМЕ
Ратови, устанци 4 10 5 1 20
Дипломатија 19 20 17 13 69
Политичари, елите 42
5 7 8 22
(биографије, биографске скице)
Династија 3 3
Држава, власт, институције 4 9 13
ПОЛИТИКА
Државна територија 6
6
(области, градови, насеља)
Војска 3 8 11
Партије, покрети, идеологија 18 2 3 23
Политички систем 6
6
(комунизам, државни терор)
Политичка пропаганда (јавност) 9 6 15
Документа (законици, повеље) 9 9
Археологија 10 10
227 64,9%
Економија, привреда 5 1 1 5 12
Модернизација, урбанизација 4 4
Грађанство 2 2
Саобраћај 1 1
Архитектура 3 3
Култура и наука (образовање, штампа) 13 6 2 21
Језик и медији 1 1
Историографија 5 1 3 9
Демографија, становништво 2 2
ДРУШТВО
(е)миграције 12 2 1 15
Друштвене групе (маргиналне) 2 1 3
Родне студије / Gender 13
6 1 6
(жене, породица, брак)
Детињство, деца 3 3
Црква, религија 4 2 1 10 17
Култура сећања (култ личности) 3 3
Свакодневица (слободно време, забава...) 3 2 1 6
Здравство 1 3 4
„Обичан“ човек 1 1
Слика „другог“ 3 3
123 35,1%
62 Мирослав Јовановић
***
трендови
О доминацији традиционалног
позитивизма
Антикваризација историје
Фетишизам докумената
Терминолошке нејасноће
Историјске конструкције
***
Професионално образовање
историчара
***
Када је реч о коришћењу теорија и модела у историографском
раду, оно је најчешће свесно, али може бити и несвесно, на што указује
већина аутора (Џон Тош, Кнут Ћелстали, Питер Берк...). Стога није не-
упутно подсетити на неколико нијансираних закључаја Питера Берка: да
је модел интелектуална конструкција која поједностављује стварност, да
би нагласила оно што се понавља, што је опште и типично; да поједини
историчари који поричу да имају ишта са моделима и тврде да је њихов
посао да проучавају оно што је посебно, нарочито јединствене догађаје,
у пракси користе моделе не схватајући да то чине, најчешће на начин да
изричу опште тврдње о посебним друштвима; да различити историчари
користе различите теорије на различите начине – неки као скелу која над-
свођује, а други пак као алатку да се разреши одређен проблем. Да би могло
бити корисно разликовати теорије од модела и концепата и да сразмерно
мало историчара употребљава теорије у строгом смислу речи, а више њих
употребљава моделе, док су концепти практично неизбежни. У том погледу
изузетно је важно и запажање Кнута Ћелсталија да, када је реч о коришћењу
теорија, „уместо да верујемо да нисмо оптерећени предусловима, боље је
формулисати колико год је могуће од каквог претходног разумевања, какве
теорије почињемо“, јер „избор није да ли ћемо применити теорију или не,
114 Мирослав Јовановић
***
тих година 20. века окупљали на Округлом столу који је проф. Митровић
организовао на Филозофском факултету, током осамдесетих и раних деве-
десетих година, била артикулисана идеја, дати иницијални импулси и најзад
организационо по први пут профилисан простор за имплементацију идеја
„нове историје“ и у српској историографији, кроз Годишњак за друштвену
историју и делатност Удружења за друштвену историју.
Историографија и криза 123
саморефлексија
***
Мирослав Јовановић
КРИЗА И ИСТОРИЈА:
Друштвена криза и историјска свест
у Србији почетком 21. века
О проблему рестаурације
О југословенском искуству и
историјској свести
О суочавању са шарлатанством
историчар и криза
О ангажованости
О аналогијама и метафорама
О „суђењима“ историји
уместо закључка
***
Радивој Радић
ИСТОРИЈА И ПСЕУДОИСТОРИЈА
Корени
20. век
О „научном“ методу
„Глас сербоне“
Омиљене тезе
Распрострањена појава
Неразумна упорност
Досадни фељтони
Књижевници и псеудоисторија
нија после Касијеве смрти! Посреди су, дакле, само здрав разум
и елементарна логика, а не проблеметичне историјске чињенице
и њихово осетљиво и изнијансирано тумачење. То би било исто
као када би неко тврдио да је Вук Караџић, који је умро 1864.
године, писао о Јосипу Брозу (1892–1980) и Слободану Мило-
шевићу (1941–2006). Понекад се питам да ли псеудоисторичари,
али и њихови бранитељи, какав је и И. Тодоровић, бар мало
„поцрвене“ кад буду овако очигледно „ухваћени у лажима“ које
попут бенгалске ватре осветљавају њихово бескрајно незнање.
Или их, смештене у некаквом виртуелном свету и ушушкане у
аутистичком оклопу, то уопште и не дотиче!?
Или, други пример, који показује да Тодоровић не зна неке
основне ствари јер је окренут искључиво псеудоисторичарској
литератури. Ради се о фамозној Велесовој књизи, једној од нај-
важнијих карика у „доказивању“ наводне старине Словена и
словенских језика, која сеже од тобожњег Винчанског писма до
савремене ћирилице (стр. 131–133). Већ поодавно је утврђено да
је заправо реч о невештом фалсификату који је на маестралан и
парадигматичан начин, начин који узорно показује надмоћ науке
пред хаотичним и површним импровизацијама неуких аматера,
разоткрио један руски истраживач. Године 1990. угледни научник
Олег В. Творогов у часопису Радови Одељења староруске књи-
жевности, гласилу Института руске књижевности и једном од
водећих светских славистичких часописа, објавио је маестралну
студију о Велесовој књизи (Труды Отдела древнерусской лите-
ратуры 43 /1990/ стр. 170–254). У тој студији руски научник је
потпуно развејао било какве сумње и недоумице јер је на узоран
начин показао да Велесова књига није ништа друго до један не-
довољно вешт фалсификат.
О. В. Творогов је најпре изнео опширан историјат настанка
Велесове књиге. Потом је минуциозно, реченицу по реченицу,
реч по реч, слово по слово, анализирао текст Велесове књиге и
после језичке анализе, Творогов је дошао до непоколебљивог
закључка да је пред нама вештачки језик, „изум“ лица које није
Историја и псеудоисторија 249
Историчари и псеудоисторија
(Лично искуство)
Последице
930.1(497.11)”19/20”
ЈОВАНОВИЋ, Мирослав, 1962–
Криза историје : српска историографија и
друштвени изазови краја 20. и почетка 21.
века / Мирослав Јовановић, Радивој Радић. –
Association for Social History, 2009
(Београд : Чигоја штампа). – 264 стр. :
табеле ; 24 cm. – (Библиотека Serbica /
Удружење за друштвену историју ; књ. 2)
Тираж 500.
ISBN 978-86-83227-27-3
1. Радић, Радивој [аутор], 1954–
а) Историографија – Србија – 20-21в
COBISs.SR-ID 171931916