Четврта година // српски језик и књижевност // недељни фонд: 3 часа // прва недеља

наставе на даљину (16-20. март 2020).

Значај Иве Андрића и његовог романа ,,Проклета авлија''

Иво Андрић (1892-1975) рођен је у месту Долац код Травника, наш је најзначајнији
писац 20. века и једини добитник Нобелове награде за књижевност (1961).

У граду који ће, више него иједно друго место, обележити његово стваралаштво,
гледајући свакодневно витке стубове на Дрини ћуприје, Андрић завршава основну школу,
а потом се враћа мајци у Сарајево, где 1903. године уписује Велику гимназију. У гимназији
почиње да пише поезију и 1911. године објављује своју прву песму „У сумрак“. Студирао
је на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу, у Бечу и на
Философском факултету Јагелонског универзитета у Кракову. Учио је историју,
философију, књижевност, пољски...

Прве књиге које је објавио биле су збирке песама у прози Ex Ponto (1918) и Немири
(1920). Нова фаза у његовом стварању почиње објављивањем прве приповетке Пут
Алије Ђерзелеза (1920). Најпознатији есеј му је Разговор са Гојом (1935) а такође битан
је и есеј О причи и причању који је уједно био и његова беседа приликом примања
Нобелове награде. Написао је нешто више од стотину приповедака и оне чине средишње
подручје Андрићевог опуса. Од засебник збирки издвајају се: три књиге под насловом
Приповетке (1924,1931,1936), затим Нове приповетке (1948), Лица (1960) и постхумна
Кућа на осами (1976).

Андрићев велики значај је у томе што је направио складну синтезу традиционалног и

модерног. Изразити приповедач по свом таленту, Андрић је до романа дошао двоструко
заoбилазним путем, спајањем новела и преко историје. Истoрија је конститутивни чинилац
посредством којег се на новелистичкој основи израђују средње и велике прозне форме. Та
тенденција, присутна у приповеткама добила је најпотпунији израз у великим романима-
хроникама На Дрини ћуприја (1945) и Травничка хроника (1945) и у недовршеном
Омер-паши Латасу (1976).

Значајно дело Андрићевог стваралаштва свакако је и роман Проклета авлија из 1954.

године. Овај роман је роман простора што подразумева да се главни јунак креће кроз
различите просторе, а самим тим се промена огледа и у различитим ликовима и
догађајима. Главни ликови ове приче су фра Петар, Ћамил, Хаим и Карађоз. Проклета
авлија има занимљиву и сложену композицију. Обликована је на принципу оквирне приче
и приче у причи (прстенаста форма). Проклета авлија је цариградска тамница која
симболизује поље неправде, подељеност света, отуђену власт и вечиту борбу за опстанак
у животу.