Предмет: Средњовековна археологија 2

Тема: Средњовековне палате на подручју Србије

Ментор: Студент:

Доцент др Дејан Радичевић Урош Свирчевић

Број индекса: 16/42

Београд 2019
 Садржај

Увод..................................................................................................................................3

Рас.....................................................................................................................................4

Палата у Расу.....................................................................................................5

Голубац.............................................................................................................................6

Палата у Голупцу...............................................................................................8

Маглич.............................................................................................................................11

Палата у Магличу.............................................................................................12

Сталаћ................................................................................................................................15

Палата у Сталаћу..............................................................................................16

Крушевац...........................................................................................................................17

Палата у Крушевцу..........................................................................................18

Београд..............................................................................................................................19

Комплекс средњовековне митрополије..........................................................20

Смедерево.........................................................................................................................23

Палата у Смедереву..........................................................................................24

Закључак............................................................................................................................26

Списак литературе............................................................................................................27

Порекло илистрација........................................................................................................29

Илустрације.......................................................................................................................31
 Увод

Још на почетку, не би ли се ова тема подробније одредила, треба дефинисати шта је то

палата. Најједноставнија дефиниција би била да палата представља крајњу фазу у
профаном градитељству у средњовековној Србији а њена функција је да служи смештају и
борављењу владара, црквене али и световне властеле. Имајући ово на уму, овај рад ће се
бавити, као што и наслов каже, средњовековним палатама у Србији и то у: Голупцу,
Магличу, Смедереву, Београду, Сталаћи и Крушевцу.

У средњем веку и данас реч палата је имала донекле другачија значења. Тада се под
палатом сматрала посебно уређена грађевина у којој је боравио владар или властела док
данас се палатом сматра монументално здање, добро грађено које има јавне и управне
просторије и представља резиденцију владара (Милошевић 1991: 181). У српском језику
ова реч је доспела из грчке културе (παλατίον) преко Византије и представља грецизам
арапске речи. У српском се јавља у два облика „палата“ и „полача“. У речницима она се
објашњава латинском речју palatiuim, или преко немачке речи der Palast. У немачком ова
реч означава главну зграду у утврђењу која има подрум и две етаже. У подруму се налази
остава док се на спратовима налазе стамбене просторије и сала која представља главну
просторију у објекту која служи за скупове и пријеме (Симић 1990-91: 80).

Према фунцкији можемо их сврстати у неколико група где би у једној били

резиденцијалне палате владара као што су у Смедереву и Крушевцу док у другу које су
служиле за смештај световних великодостојника као оне у Београду, Магличу и Голупцу.
У последњој би биле оне у Београду и Магличу које су служиле за смештај црквене
властеле. Оваква здања су постојала и у манастирима, намењена владару, ктитору или
црквеној властели. Све палате су биле унутар градских или манастирских бедема али
њихов распоред и унутрашња организација су се међусобно разликовали мада су ипак
имале углавном специфичан положај, тј. већина је грађена наслоњена на бедем утврђења.
Имале су више функција од којих су најбитније смештај и дочек гостију што је и
одређивало уређење објекта. Уз ове, постојале су помоћне просторије као што су оставе,
коњушарнице, кухиње и друго (Милошевић 1991:183, 184).
 Грађене су најчешће од необрађеног или полуобрађеног камена уз повремену употребу
опеке и дрвета. Такође пристуно је и коришћење дрвених скелета у зидним платнима.
Међуспратна таваница је била дрвена док је под у приземљу био од набијене земље. Није
познато ко је градио палате на нашем подручју мада неки сматрају да су локални мајстори
који су градили световне зграде у манастирима који су били подучени од стране страних
мајстора из приморја крајем XIII и почетком XIV. У изгледу палата можемо да видимо
стране утицаје као што су западно градитељство, угарско као и утицај Византије и све уз
локалну традицију (Милошевић 1991: 186-188).

Рас

Увод

Стари Рас је смештен у југозападној Србији на 11км од Новог Пазара на ушћу

Себечевске реке у Рашку. Овај комплекс чини више локалитета који су груписани на
малом простору и који су настајали у раздобљу од преко једног миленијума. У ужем
смислу стари Рас, као град, се налази на брху брега Градине (Слика 1). Рас је дубоко
укорењен у српској историји и традицији као место изворишта спрске средњевековне
државе одакле је владао Стефан Немања и његови наследници. Странци су у њему видели
центар српске државе с тога су је често и називали Рашком. Међутим, питање убикације
Раса је и данас отворено питање услед недостатака топографских података, чији се мали
број тумачио на различите начине (Поповић 1987: 5-10).

Прва систематска ископавања започета су од стране више установа (Археолошки

институт, Филозофски факултет, Војни музеј и Историјски музеј Србије) давне 1972.
године од када су истражени утврђење на Градини, рушевине пећинског манастира, део
насеља старог Трговишта са једном некрополом али су остали и многи делови комплекса
који још треба да се истраже (Поповић 1987: 7, 10).
 Палата у Расу

У северном делу Градине, уз унутрашње лице бедема, подигнут је резиденцијални

комплекс који се састоји из две грађевине које се у литератури називају III и IV. Грађевина
III трапезоидног облика што је условљено положајем бедема и имала је подземну етажу.
Њена ширина је 7,30м а дужина њене јужне стране износи 21,50м док је северна страна
нешто дужа и износи 27м. Унутрашња страна зидова је била обложена
водонепропустивим малтером чији слојеви су више пута обнављани. Под ове просторије
је такође имао слоја овог малтера, а у северозападном делу је пронађено шест фино
обрађених камених плоча које су биле у конструкцији пода, док у југозападном су
пронађени отисци две овакве плоче само што оне нису биле у саставу конструкције пода.
Значење ових конструкција за сад остаје нејасно (Поповић 1999: 199, 200).

Висинска разлика између поземне етаже и висине тла износи 4,20м што би била висина
приземне конструкције, коју због слабо очуваних зидова не можемо тврдити али можемо
претпоставити на основу дрвене конструкције која је нађена у шуту у подземној етажи.

Ова, поземна просторија, је вероватно имала улогу житнице услед своје добре
изолованости од влаге и имала је запремну од око 400м 2 а изнад ње се налазила призмена
конструкција површине преко 170м2 и била је највероватније издељена дрвеном
конструкцијом. Њени зидови нису очувани али се претпоставља да су грађени од камена
на основу налази из шута у подземној просторији (Поповић 1999: 200, 201).

Грађевина IV је нешто млађа у односу на грађевину III, њена северна и источна страна
је ограничена бедемом утврђења, западну је чинио зид грађевине III док је само јужни зид
чинио нову конструкцију и он је био продужетак јужног зида старије грађевине али са
њом није био конструктивно спојен. На јужном зиду се налазио улаз у подрумску
просторију чији је под био у равни пода житнице. У централном делу пода налазила се
камена база потпорног стуба. Уз северни део просторије, на поду, су пронађене камене
плоче које су накнадно постављене на раван пода а по врсте су истоветне оним
постављеним у житници тако да и овима није јасна функција. У шуту на поду ове
просторије пронађени су делови дрвене међуспратне конструкције (Поповић 1999: 201,
202).
 Хронолошком оквиру градње, али и функционално, овом комплексу припада и суседна
кула која је по свом облику и димензијама могла користити и за становање но примарна
функција јој је била одбрана одовг здања, с тога се може претпоставити да је била спојена
пролазом са просторијом III. Почетку градње овог комплекса је претходила нивелација и
рушење претходне грађевине која се налазила на овом месту. Крај овог резиденцијалног
здања је обележио слој пепела који сведочи да је страдао у пожару у 4. деценији 13. века
када је и тврђава уништена. Настанак комплекса се датује у трећу четвртину 12. века
(Поповић 1999: 202).

Голубац

Увод

Средњевековни град Голубац, у близини данашње истоимене варошице, изграђен је на

неприступачној стени Ридан која се са истока и југа стрмо спушта и пружа природну
одбрану што донекле исто са севера чини и Дунав док је једина приступачнија страна била
са запада чија се безбедност лако могла осигурати копањем воденог рова. Изграђен са
десне стране Дунава баш на месту где му се ток почиње сужавати и где почињу
Ђердапски теснаци, увиђа се да није чинио град намењен за седиште неког
великодостојника већ да је представљао плански изграђено утврђење са важном
одбрамбеном функцијом (Марјановић-Вујовић: 65; Цуњак, Јордовић: 13) (Слика 2).
Међутим битно је нагласити да је околина средњевековног Голупца била ипак нешто
другачија него данас. У време пре изграње Ђердапа I, Дунав, на улазу у клисуру се дели на
два дела правећи Молдавско острво а наспрам самог града налазила су се два мања острва,
Медовник и Бугарско. Знаменитија је била стена Бабакај која се налазила на средини
Дунава и била је висока 5м. За њу су у народу испредане разне легенде од којих бих
издовојио ону по којој се управник града загледао у лепу девојку коју је хтео у свој харем,
а након што је одбила бива везана за стену не би ли се покајала по чему стена добија име
од речи бабакај што на турском значи „покај се“. Оба острва и стена су потопљени
изградњом бране (Цуњак, Јордовић: 11, 12). Чак су и Римљани увидели стратешки значај
овог места где су недалеко од тврђаве изградили castrum на путу за Доњу Дакију а кад су
били принуђени да напусте Горњу Дакију овај логор је служио као погранично утврђење
на Limesu.
 Као и у антици, и у средњем веку је овај северо-источни део Србије био поприште
битака, пре свега мађарско-византијских, где су се временом, из Рашке, Срби померали и
прво борили на страни Угарске а потом и Византије. Управо је у овим превирањима
власти настао Голубац који је прелазио у руке те једних те других до доласка Турака када
су и они положили право на ово утврђење. Још од самог оснивања имао је бурну али и
донекле неразјашњену историју услед оскудних историјских извора што проистиче из
слабог интересовања путописаца јер ово ипак није био престони град иако је имао велики
стратегијски значај. Интересовања за овај град, стога и списи, углавном су везани за
сукобе око овог утврђење (Дероко 1951а: 139, 140). Када је тачно настао овај град не
можемо са сигурношћу рећи али се први пут ово утврђење спомиње 1335. када је у њему
боравио Никола Бонфини што указује да је подигнут раније и то не од стране Мађара.
Треба напоменути да се у изворима не помиње насеље око града иако је познато да
припада старијем периоду што указује да Голубац потиче из периода српског успона. Ово
потврђује и манир у ком је град подигнут, тј. на узвишењу и тешко приступачном месту
што је случај са многим утврђењима у Србији у периоду 13-14. века (Цуњак, Јордовић: 33,
34).

Иако је град мењао владаре, можемо са сигурношћу рећи да је на махове град био
српски још за време Драгутина, када су у граду били присутни Мађари али је то вероватно
услед посебног статуса који су уживали за његово време. Према историсјким изворима на
овим територијама не долази до промена све до смрти цара Душана након чега су што
страни непријатељи што српски властелини разграбили територију Србије. Након њеног
распада град долази у руке кнеза Лазара али само до Косовске битке када га преузима
Бајазит I који ће град опет дати на поклон Стефану Лазаревићу као његовом вазалу
(Цуњак, Јордовић: 36-38). Упоредо са тим, према уговору у Тати 1426., деспот Стефан је
био у обавези да град да Мађарима након своје смрти што је ипак, након тога, њен
заповедник Јеремија одбио услед одбијања Мађара да Јеремији исплате дуг Стефана,
услед чега је овај предао град Турцима. Утврђење у српске руке долази за време Ђурађа
Бранковића који је склопио уговор са Турцима и уз Голубац добио Смедерево и још 20
других градова. Нешто потом његове смрти град преузимају Турци. Историја града од
тада је прошарана поделом власти између Мађара, Турака и Срба који до њега долазе те за
време Првог и Другог српског устанка након чега остаје њихов. (Дероко 1951а: 141, 142).
 Сходно богатој прошлости овог утврђења које су делиле три стране, Срби, Угари и
Турци, добијало је и многа имена која су се уврежила у народу у виду легенди. Према
једној, у тзв. „шешир“ кули је била заточена царица Јелена која је, не би ли се изборила са
усамљеношћу гајила голубове из чега чак произилази мишљење у народу да је с том
сврхом кула и изграђена, да би доносили и односили њена писма. Према другој легенди
тврђава добија име јер су се на литицама настањивали дивљи голубови а трећа пак да по
кулама које су изгледале као голубови на на стени. Овде увиђамо да је у називу као и у
легендама Голубачке тврђаве у центру етимологије имена голуб што је устаљено не само у
српском називу већ и у мађарском али и у турском. Иако је назив српски може се
помишљати и на превод са мађарског који су га називали Galambocz, Galambvar и слично
док на турском Giverdzinlik (giverdzin – golub) (Цуњак, Јордовић: 17, 18; Дероко 1951а:
143).

Палата у Голупцу

Као увод за палату у Голупцу нужно је прво објаснити архитектуру града као и
посветити део текста пионирима у његовом истраживању. Мора се признати да и поред
стратешког значаја о Голупцу се мало писало. Занимање за овај град није било због
његове лепоте, знаменитости и значаја што је донекле и логично јер он није био
престоница с тога ово утврђење долази у жижу интересовања путописаца тек сукобима
који су често опходили овај град.

Први који је писао о граду био турски путописац Евлија Челебија који је Голубац видео
као утврђење шестоугаоног облика од тесаног камена које је тешко освојити услед
неприступачног места на којем је изграђен. Такође наводи да град има 7 кула од којих 2
„оплакује“ Дунав, док унутра града седам кућа, житни амбар, као и једна џамија која је у
време писања Јоакима Вујића била срушена. Испред западне куле, како пише Челебија,
налази се водени ров. За разлику од њега, и касније, Ф. Мертенс је истакао 9 кула (Цуњак,
Јордовић: 25).
 Феликс Каниц истиче 9 кула, ров са мостом као и главну кулу која се због специфичног
изгледа назива „шешир кула“. Оно по чему је значајан Каницов опис утврђења је што је
поткрепљено скицом коју је начинио (Цуњак, Јордовић: 26).

Архитекта Александар Дероко дао је детаљан опис архитектуре града, и сходно својој
струци, добро је разумео функцију појединих архитектонских подухвата коју је описао у
свом раду Град Голубац (Дероко 1951а: 139-148). Град је подигнут на неприступачном
Ридану који му даје двојаку одбрану. Једна је природна конфигурација терена која чини
готово немогућ прилаз са јужних и источних делова док са севера то исто чини Дунав, а
друга је та што је поткопавање кула и зидова неизводљиво јер су подигнути на самој
стени. Одбрана града је лежала у кулама којих је било у старијем периоду 5 док у млађем
9 и које су имале зупце са отворима који су чували стрелце. Град се може поделити на
унутрашње, старије, утврђење које има 5 кула и спољашње, млађе, са 4 куле (Симић 1982-
83: 73-75).

Систематска археолошка ископавања града почињу 1969. године када је истраживан

приобални део где је примећен велики слој грађевинског шута испод кога се указао
масиван зид са нишом са прозором због чега је претпостављена велика важност овог
објекта са функцијом палате. Потоњих година ова претпоставка је и потврђена међутим
изградњом хидроелектране и подизањем нивоа Дунава у великој мери је отежано њено
истраживање мада на основу досадашњих истраживања можемо је определити у
хроношлошки оквир тј. да је коришћена до 18. века до чега се дошло на основу налаза
керамике у њој (Симић 1990-91: 77).

Палата се налази у приобалном делу унутрашњег дела утврђења између кула 3 и 5.

Палата се простире уз дужину дунавског бедема са благим закривљењем и њеној траси,
димензија 43,40м х 13,80м. Северни бедем утврђења чинио је и северни зид палате, за
разлику од западног зида који се ослањао на западни бедем унутрашњег утврђења.
Истраживања су установила да је палата вишеспратна са две међуспратне конструкције од
којих је простор који се налази испод данашњег нивоа терена служио као подрумски део
односно као магацин остава, док је на првом спрату, који је био у висини терена, служио
за становање највероватније команданта града, а на другом спрату посада палате(Симић
1990-91: 80; Цуњак, Јордовић: 58) (Слика 3).
 Грађевини се приступало путем, делимично усеченим у стену и грађен од ломљеног
камена, који је водио кроз зид V, до улаза у грађевину који се налазио на унутрашњем
подужном зиду 2 на средини фасаде. Ту се наилазило на степениште којим се спуштало до
просторије која је подрумски део делила на северни и јужни с тим да је северни затечен
као веома оштећен с тога су подаци о њему оскудни . Из те просторије I се кроз портал у
бочном зиду 4, долазило у јужни део подрума који је преградним зидом подељен на два
дела, II и III. Просторија II је била осветљавана са три прозорска отвора која су се
сужавала ка спољашњој страни зида док је на преградном зиду у односу на просторију III,
имала два отвора која су највероватније служила за вентилацију и осветљавање суседне
прсторије јер она није имала других отвора. Преградни зид није имао врата већ само
пролаз. Северни део подрумског простора је, као што је већ речено, оштећен и података о
њему је мало мада је исто као и просторија II био подељен преградним зидом на два дела
стога се може претпоставити идентичан изглед као и јужни део просторије. На зиду 2,
постоје удубљења за греде које су чиниле међуспратну конструкцију преко које је
највероватније био постабљен само дрвени под. На основу архитектонског решења
можемо рећи да је овде складиштена храна и пиће а може се претпоставити и кухиња у
северном делу просторије (Симић 1990-91: 81-83; Цуњак, Јордовић: 58,59).

Приземље је просторијом VII, која се налазила изнад степеништа које је водило до

подрумске просторије, била подељена слично као пређашња, на северни и јужни део с
тим да се улаз у овај део грађевине налази на централном делу фасаде и води у јужну
просторију VI која је и највећа са димензијама 9,44 х 19,22м. Претпостављена функција
ове просторије је да је она могла да користи као велика дворана. На зиду 2, ове просторије,
налази се 5 прозорских оквира који су служили њеном осветљењу, од којих су 4 била са
спољне стране обложена опеком док је код петог пронађена камена потпрозорска плоча с
тога се сматра да је он био у потпуности од камена. На другом зиду ове просторије, зид 1,
налазе се две прозорске нише које су засвођене опеком а на бочним странама нише
постоје зидана седишта. Оквири ових ниша су камени а на њиховом спољном отвору су
стајале бифоре, које нису археолошки потврђене с тога се о њим осим претпоставка не
може говорити. Уз ове две нише нађена је и једна која је служила као нужник. Њено дно је
чинила камена плоча која је имала исклесан кружни отвор на који се спајао канал у виду
одвода водећи до спољашњости кроз зид 1. Нужник је имао и дрвена врата о којим
сведоче удубљења за греде у бочним зидовима. Оно што је специфично у овом делу
просторије је пролаз који је водио из приземља палате до суседне куле, тј. до њеног првог
спрата. Чудно је то што је пут водио споља, не директно из палате него изван ње. На кули
је пронађен отвор који је касније претворен у прозор а потом и у потпуности заграђен
(Симић 1990-91: 87). Просторија је VII је вероватно служила као предсобље просторији
VIII која је била слична прсторији VI. Налаза у овој просторији нема. Величина
просторије износи 9,7 х 15м. Просторија наводи на закључак да је служила као приватни
простор за управник утврђења (Симић 1990-91: 88).

Над приземљем се налазила дрвена конструкција, о којој сведоче удубљења у зидовима,

изнад које се налазио тавански простор који се делом ослањао на спољашњи зид утврђења
те делом у свом саставу имао и шетну стазу ширине 1,07м са зупцима. Ово нам говори да
је архитектонско решење ове просторије условљено и одбрамбеном фунцкијом. Одбрана
палате је била са суседних кула али с обзиром да је била и у склопу зидина настаје
постреба за овим. О функцији овог простора , као простора где се живи сведочи и двојник
нижник нађен на нивоу шетне стазе (Симић 1990-91: 89,90).

Палата је грађена од полуобрађеног ломљеног камена тако да се он налази на спољашњој

страни док је унутрашњост била испуњена „трпанцем“. Ободни зидови су знатне ширине,
као и носећи, док су преградни сходно својој функији били мањи. Поред ломљеног камена
коришћен је и фино обраћен пешчар који био намењен за прагове, довратнике и спољне
лукове портала, док су сводови рађени од комада сиге. Сводови су израђивани још и од
опека. Претпоставља се да су зидови били дерсовани у чије се сврхе користио кречни
малтер који је испуњавао све шупљине у зидовима док се на таванском простору наишло и
на црвену боју на овом малтеру за шта се сматра да је покушај имитације опеке у
декоративне сврхе (Симић 1990-91: 92).

Маглич

Увод

Утврђење Маглич се налази на 20км удаљености од данашњег Краљева подигнут са

десне стране Ибра на заравни једног од огранака стрмог масива Столови, на 120м
надморске висине од Ибра. Он лежи на граници коју доњи део Ибра дели на две целине –
Надибар са западне стране и Подибар са источне у коју спада и сам град. Маглич је
окружен брдовитим пределом надморске висине између 900 и 1300м стога је и
ѕемљорадња слабо развијена услед мале или скоро никакве количине обрадивог
земљишта, док травнате површине дају скромне предиспозиције за сточарство. Насупрот
томе, подручје Подибра је богато рудама сребра и гвожђа због чега имамо присутне
трагове старог рударства (Поповић, 2012: 13-17) (Слика 4).

Писани извори који спомињу Маглич изузетно су оскудни, а чак ти се углавном везују
за шире подручје Маглича а не за њега конкретно. Један такав потиче и 13. века и
спомиње оснивање манастира Жича под покровитељством Стефана Првовенчаног, док
други спис, значајнији, долази од житија архиепископа Данила II у којима се говори о
његовим делима у Магличу где се спомиње и црква св. Георгија. Након овог текста,
Маглич се не помиње ни у једном познатом тексту све до средине 15. века и освајања
Турака (Поповић 2012: 21).

Прве савремене, помене Маглича налазимо у првој половини 19. века где га спомиње
Јоаким Вујић у свом „Путешествије по Сербији“. Након њега Маглич су походили многи
истраживачи али прва археолошка систематска истраживања су спроведена у другој
половини 20. века и то удва наврата (Поповић 2012: 29-33). Први у периоду 1960-1963. и
она су углавном служила за рашчишћавање шута и откривање површинских делова
објеката од којих је пажња посвећена цркви св. Георгија, подрумском делу палате,
Северозападној грађевини и делимично Јужној грађевини. Друга етапа истраживања се
догодила у периоду између 1975-1985. и она су била претежно рестаураторско-
конзерваторског карактера мада су их пратила и археолошка ископавања (Поповић 2012:
41, 42).

Палата у Магличу

Објекат који је окарактерисан као палата је добро очуван и налази се трасиран уз

Западни бедем утврђења и има две етаже. Подручје на ком је подигнута палата је било
неприступачно за градњу због пада терена, с тога су се пре градње прво извели радови не
би ли се усекао простор у стенама који је био предвиђен за палату. Овим је уништена
грађевина која је претходила садашњој. Палата има три дела: централни простор, дужине
17,30м и ширине 9,20м која је ка истоку нешто већа, и два анекса са са севера и југа
главног простора (Поповић 2012: 105) (Слика 5).

На основу анализе зидова и начина градње могу се уочити две фазе, старија и млађа, где
старијој припадају и анекси. Првобитну палатау чини централна просторија приземне
етаже усечена у стену димензија 135м2 као и дворана на спрату истих димензија. На
пресеку дијагонала, у средини централне просторије у приземној етажи налази се
притесан камени блок који је служио као база за дрвени дирек. На источном зиду
просторије, у старијој фази, се налазе отисци греда које су служиле као међуспратна
констуркција, налазивши се на 2,4м од малтерног пода тј. висина првобитне етаже
односно подрума палата. Са супротне, западне стране, међутим нису пронађени отвори за
међуспратне греде али су на бочним зидовима пронађени отвори у зидовима који су
носили подужну греду на коју су се ослањале међуспратне греде. Улаз у приземну етажу
се налази на источном зиду и ширине је 1,35м а висине 2,20м и прилазило му се кроз
северни анекс, док је на југу централне просторије постајао отвор који је водио у
приземну етажу јужног анекса, као и један прозор ка бочном зиду. Цела површина је била
обложена малтером са нешто крупнијим песком и била је огрубљена отискивањем алатке
са пирамидалним врхом вероватно у сврху наношења финијег слоја малтера који није
очуван (Поповић 2012: 107).

На горњој етажи се налазила само једна просторија – дворана у коју се улазило из

северног анекса док су на другом крају постојала врата за улазак на горњу етажу јужног
анекса. У североисточном делу дворане налазило се правоугаоно огњиште односно камин.
Западна страна двосливног крова се спуштала до шетне стазе Западног бедема док се
супротна страна крова спуштала на око 1м од равни дворишта замка. Овакав нагиб крова
наводи на питање где су се могли налазити и да ли су уопште постојали прозори на горњој
етажи. У остацима зида, стране према дворишту, има очуван улаз као и прозори млађе
фазе, на јужном зиду нема таквих трагова али у северном имају остаци једног већег
прозора мада се за њега сматра да припада такође млађој фази градње (Поповић 2012: 107-
110).
 Северни анекс се бочним зидом наслањао на Западни бедем и са својим средишњим
зидом чинио површину од 30м2. У источном делу анекса постојало је степениште које је
водило у подрум овог објекта а прилаз степеништу су чинила врата која су се налазила на
северном зиду анекса. Још једна врата или барем пролаз су постојала су на зиду према
бедему. Јужни анекс је био подељен на две етаже. У југоисточном углу се налазило
огњиште а недалеко одатле је стајала у источном зиду ниша која је била омалтерисана
финим малтером. Доња етажа је имала нераван, стеновит под док је горња била у равни са
подом двораном палате. Јужни анекс је са северним био спојен вратима која су у каснијој
фази зазидана. Просторија на спрату је са суседном кулом била повезана у једну целину,
такође у горњу етажу јужног анекса се ступало из дворане док није сигурно да ли је
постојала веза са дворишем замка као ни то како су били распоређени прозори услед слабе
очуваности (Поповић 2012: 111, 112).

Друга етапа градње је уследила убрзо или неку деценију након прве фазе и у њој је
обновљена само средишња просторија чији су бочни калкани дограђени за око два метра
при чијем су се врху налазили по један узан прозор а са тим и западни бедем.
Најуочљивија промена је на источном зиду где је дограђен нов директан улаз у дворану
као и четири релативно уска прозора. Недалеко овог улаза пронађен је током ископавања
1962. комад камене пластике израђен од сиге. Сматра се да је имао функцију шиљатог
завршца готичког фронтона мада није сигурно где се налазио. У дворани палате, у овој
каснијој фази, међуспратне греде се нису ослањале на бочне зидове него на призидане
пиластре којих је са западне, унутрашње стране бедема, било три а на супротној четири
нешто уже распоређена. Вероватно је постојала и средишња централна подвлака ослоњена
на централни дирек као што је био случај и са претходном фазом градње. У овој фази је
раван пода за око 1,5м. У југоисточном делу дворане налазио се камин чији је горњи део
вероватно био прислоњен на околне зидове јер на њима нису пронађени докази
конструктивне везе. Димњак који је излазио изнад крова се налазио вероватно у самом
углу. Услед промена током млађе фазе дошло је до зазиђивања обоје врата која су водила
ка анексима као и пролаз који је спајао приземне етаже. Улаз у подрум, тј. примезну етажу
остао је непромењен али му је измењен зато прилаз. У простору северног анекса, који није
обновљен, погигнут је објекат са засведеним ходником који је подигнут управно и
прислоњено на северни бочни зид (Поповић 2012: 113, 115). Јужни анекс, за разлику од
северног је у млађој фази остао у употреби, мада је пролаз који је делио са средишњим
делом палате зазидан, у њега могло ући са јужне стране али није познато где због слабе
очуваности зида. И у овој фази је очуванн пролаз кроз који се ступа из овог анекса у
суседну кулу као на степениште које је водило до бедема (Поповић 2012: 116). Током
ископавања 1961-9162. године, у унутрашњости палате изнад нивоа пода откривен је слој
гари и пепела дебелих 30цм где су налажени остаци греда као и уломци
керамике(Поповић 2012: 116, 117).

Као што је већ споменуто палата је имала две фазе градње и неминовно је да је она
подигнута након изградње бедема утврђења с тим што би ту једино било упитно да ли је
она била замишљена у оквиру утврђења још при градњи бедема и тек накнадно
осмишљена, али је свакако да је њена изградња започела убрзо након градње бедема с тога
се може сврстати у 13. век или најкасније у прве деценије 14. Уколико анализирамо
градњу страије палате можемо увидети да је имала конструктивних проблема пре свега
због терена који је падао према бедему као и то што се наслањала на исти. Услед
недостака висине у односу на околни простор лишена је могућности уградње прозора што
ју је чинило слабо осветљеном и непроветреном просторијом. Ови проблеми су решени
тек реконструкцијом овог простора у каснијој, млађој фази где је подигнута међуспратна
конструкција из чега је следела уградња нових прозора и портала. На основу утицаја
готичке архитектуре као и у историјским изворима може се закључити да је здање
реконструисао Данило II што се и спомиње у његовој биографији и што се може ставити у
трећу или четврту деценију 14. века. На основу археолошких открића до којих се дошло,
претпоставља се да је палата изгорела у пожару и да након тога више није обнављана
(Поповић 2012: 119).

Сталаћ

Увод

На левој обали Јужне Мораве, недалеко од места где се спаја са Западном Моравом и
заједно чинећи Велику Мораву, налази се се средњовековни Сталаћ по коме је модерно
насеље и добило име (Васиљевић 2016: 7). На овом месту су пронађени докази и о ранијим
хоризонтима насељавања мада су већим делом уништени изградњом овог утврђења у XIV
веку када се Сталаћ спомиње у историјским изворима за време кнеза Лазара. Могуће је да
се спомиње и у XI веку али као Исталанган у повељи Василија II коју је издао Охридској
архиепископији. Сталаћ је нашао место и у народној поезији као град војводе Пријезда
док предање везује град за Тодора од Сталаћа и чак и Константин Филозоф пише да се
град борио огромном храброшћу када су га напали Турци 1413. године (Васиљевић 2016:
10, 11; Дероко 1950: 150) (Слика 6).

Археолошка ископавања су вршена у периоду од 1971-1987. када је потврђено да је

Сталаћ имао важну улогу, штавише, био је главно утврђење на цариградском путу који је
штитио прилаз Крушевцу, односно престоници Моравске Србије. Утврђење је било
дименезија 400 х 200м и састојало се из Великог, Малог Града и Донжон куле која је данас
једина сачувана. Велики и Мали град су били повезани покретним мостом. Бедеми су
грађени од камена, везивани су кречним малтером а њихова унутрашњост је била
испуњена трпанцем и били су прилагођени терену. У оквиру Малог Града откривени су
остаци палате док су уз унутрашње лице бедема пронађени остаци дрвених констуркција
које сведоче о мањим објектима унутар овог дела града. Након турског разарања 1413.
археолошки материјал сведочи да је град био још увек насељен али не дуго, можда неких
50 година (Васиљевић 2016: 12; Дероко 1950: 151).

Палата у Сталаћу

На подручју најбоље брањеног ареала Малог града, на јужном крају уз донжон изграђен
је објекат благо трапезоидне основе који је назван палата. Њена фасада, која је била
окренута ка Малом граду је била дужине 30,10м а страна окренута ка донжону 32,80м док
јој је ширина била 11,20м (Слика 7). Овај трапезоидни облик није случајан већ је настао
као одговор на косину терена. Зидови палате су прављени од притесаног и ломљеног
камена који је везиван кречним малтером. У унутрашњости објекта, услед слабе
очуваности, нису се могли уочити преградни зидови иако је логично да би објекат
оволиких димензија био подељен барем на две просторије уколико не и више, мада
постоји вероватноћа да су преградни зидови били дрвене констуркције (Минић, Вукадин:
47).
 Палату су са три стране окруживали стубови трема којих је било 19, 11 са северне
стране а по 4 са бочне. Били су грађени од камена са повременом употребом опеке и у
њиховом центру се налази удубљење за дрвене стубове тако да су заправо прво
постављени дрвени стубови па су потом обзиђивани. Ови стубови нису пратили
трапезоидну основу палате већ су имали правоугаону раван. Овде се увиђа да је трем био
прилагођен објекту правоугаоне основе што нас наводи на питање да ли је као такав
требао да одговара правоугаоној кровној конструкцији или горњој етажи која није била
слична доњој. Уколико је ово друго случај, то би објаснило што доња просторија није
подељена. У југоисточном углу су пронађени остаци, у слоју пепела, пећи од које су се
сачували калота од нагореле земље и подница али у објекту нису пронађени пећњаци или
украсни елементи. (Минић, Вукадин: 47, 48).

Уколико овај објекат који се сматра за палату, упоредимо са другим средњовековним

палатама, можемо претпоставити да је имао спратну конструкцију у чијем случају би се ту
налазиле просторије становање док би доња етажа била са окупљање људства. Ако се
држимо ове претпоставке онда се може и објаснити камени постамент који се налази
недалеко од једног ступца северног дела трема. Наиме он би у овом случају служио као
ослонац за дрвено степениште (Минић, Вукадин: 49).

Крушевац

Увод

На подручју Крушевца, осим слојева средњег века, уочена су током систематских

ископавања и млађи слојеви. Прва етапа ископавања је трајала у периоду 1961-1962 и
веођена су од стране завода за заштиту споменика културе Србије. Најстарији слојеви
датују се у период VI миленијума п.н.е. тј. рани неолит. Због одсуства винчанске керамке
претпоставња се да је дошло до прекида живота све до III и II миленијума, односно
бакарног и бронзаног доба док су најмлађи слојеви из млађег гвозденог када се и завршава
период праисторије на овом локалитету тј. у I миленијуму. Налази из рановизантијског
периода сведоче о томе да се на овом подручју налазило утврђење с краја V и почетка VI
(Ристић 1989: 5, 6) (Слика 8).
 Први помени о средњевековном Крушевцу долазе из повељи у којој кнез Лазар дарује
поседе Раваници. Ова повеља се датује у 1377. годину мада се почетак градње Крушевца
везује за период после Маричке битке 1371. односно кад је Лазар почео да јача, тако да се
период изградње датују у осму деценију XIV века. Након Косовске битке град је и даље у
српским рукама јер су се ту задржали Лазареви наследници о чему сведочи и повеља
кнегиње Милице из 1395. о даривању светогорског манастира св. Пантелејмона. С
обзиром да је у периоду краја XIV и у првој половини XV века град био изложен
мноштву напада, деспот Стефан сј након ангорске битке прешао у Београд 1407. да би био
на што мањем удару Турака. Иако је променио престоницу своја писма је и даље
потписивао у Крушевцу што потврђује да је тамо и боравио (Ђокић: 3-5). Разарање града
започиње 1413. када султан Муса уништава град заједно са Сталаћем. Наком његовог
повлачења Крушевац остаје мета турских напада а 1425. Мурат II поново разара град.
Наредних година околина града постаје поприште угарско-турских битака па га и Угари
први пут разарају 1437. а друго 1443. када је разорен од стране Јанка Хуњадија и Ђурђа
Бранковића међутим већ наредне године град освајају Турци у чијем поседу остаје до
1454. Те године град освајаја Хуњади уз помоћ деспота и заробљавају заповедника града
Фериз-бега, што је изазвало одмазду султана Мехмеда II те као робље одводи 50 000 људи
већином из околине Крушевца. За коначни пад Крушевца узима се 1455. када га освајају
Турци код којих остаје све до 1833. када је припојен Кнежевини Србији (Ђокић: 9-12:
Ристић 1989: 10).

Палата у Крушевцу

У југозападном делу града нађена је већа стамбена зграда правоугаоне основе

димензија 17,70 х 19,50м и која се у литератури назива палатом. Њени зидови су грађени
од облутака уз мало коришћење опеке. Зидови су били осигурани од слегања системом
повезаних хоризонталних греда на чијим местима су очувани само шупљине и отисци
(Ристић 1989: 12) (Слика 9).

Северозападни део објекта је дужине као и сам објекат, призидан је уз њега и плиће је
утемељен од остатка зграде. У њему се налазе шупљине које сведоче да је имао
хоризонталне и вертикалне греде у зидовима а све ово наводи на закључак да је реч о
отвореном трему. Из овог трема се улазило у централну, најмању просторију овог објекта,
димензија 3 х 7,5м у чијем су југозападном делу нађени делови финог малтера којим је
била изнутра омалтерисана. Ова просторија је имала функцију предворја и у њој су
пронађени остаци пролаза ка суседној, североисточној просторији али не и према
југозападној и већој југоисточној услед слабе очуваности висине зидова. Североисточна
просторија је била димензија 6 х 7,6м и у њој није евидентиран пролаз ка трему док је, са
друге стране централне просторије, на југозападу, улаз у ту просторију био директно из
трема. Последња, југоисточна просторија, није имала довољно очувану висину зидова да
би се утврдила њена веза са осталим просторијама, али с обзиром на њену величину
претпоставља се да је реч о сали. Под јој је био од шестоугаоне опеке а у њеном источном
делу је нађен део једног малог објекта зидан од опеке и малтера и била је заливена оловом
за шта се сматра да је пећ за топљење која је можда била потребна при зидању овог
објекта (Ристић 1989: 12; Ковачевић 1980: 15-17).

Београд

Увод

Београд је град, подигнут на платоу изнад Саве и Дунава, са веома богатом историјом
која се прожима од праисторије па све до данас и коју су одликовали бурни периоди
градње и рушења. У периоду од IV-III века историју града започињу Келти подижући
Сингидунум а након њих на овом простору каструм подижу Римљани почетком II
вероватно за време Трајана или Хадријана и чији се остаци виде и данас у делу северног
бедема. После њих, овим градом управљају Византијци којима Београд користи у одбрани
од варвара и њима и подлеже кад су га прво разорили Хуни у V и Авари у VIII веку након
чега је град неко време ненасељен. У периоду IX века град држе Бугари да би га од њих
узели Византијци. У овом периоду па све до XII века град наизменично прелази у руке
Мађара и Византинаца да би у XIII веку тачније 1284. град предао, своме зету краљу
Драгутину, мађарски краљ Ладислав IV а након Драгутинове смрти град узима и Милутин
али га није дуго задржао. Мађари услед опасности од Турака град дају Стефану
Лазаревићу око 1403. када Београд постаје српска престоница све до деспотове смрти
1427. када се опет враћа у руке Мађара. Након мноштва покушаја Турци 1521. освајају
град и држе га неких 150 година када га у XVIII веку преузимају Аустријанци и држе га
све док 1867. Београд дефинтивно не остаје српски град. У периоду 1806-1813. Београд је
држао Карађорђе (Дероко 1950: 102-105) (Слика 10).

Као почетак истраживања на комплексу Београдске тврђаве може се сматрати

откривање остатака угаоне куле Источног подграђа (Јакшићева кула), 1936. године. Пре
Другог светског рата, мања истраживања су вршена и на простору Доњег града, око куле
Небојше. Ови први испитивачки радови ипак нису имали карактер систематских
археолошких ископавања. Прва археолошка ископавања, заснована на научној
методологији, започета су 1942/43. године и тада је истраживан простор испред
Северозападног бедема Горњег града. Истраживања су вршена у веома скромном обиму
све до 1968. године, када је обезбеђено редовно финансирање радова. Што се тиче
средњовековног утврђења, истраживања су први пут спроведена 1948. године и са краћим
прекидима трајала су до 1980. године (Поповић 2006: 23, 24).

Комплекс средњовековне митрополије

На литици Дунавске падине пронађени су остаци комплекса грађевина које се могу

сврстати у две фазе, обе пре освајања Турака 1521. Старијој фази се приписују две
грађевине назване у литератури грађевине VI и VII, док млађој фази припада комплекс
митрополије који је попримио назив Палата (Бикић, Поповић: 49, 51). Место на ком је
подигнута, тј. рељеф, је битно утицало на облик њене основе. Она се састојала из
централног крила који је био делимично укопан у падину и из још једног мањег крила, са
источне стране централног, које је било истурено ка северу. На истоку је простор Палате
обухватао и једно затворено двориште као и касније придодата грађевина VI. Палата је
била спратно здање и имала је укопан подрум као и просторију у нижој равни тла испод
источног крила. Њена фасада је била окренута ка северу и имала трем који је био
рашчлањен аркадама кроз којег се улазило у просторије приземља (Бикић, Поповић: 56,
57) (Слика 11). Трем је имао троје врата која су водила до просторија 5, 3, и 2.

Просторија 3 је имала функцију предворја, била је површине 43м 2 и из ње се кроз

портал на западном зиду долазило до просторије 4, на источном зиду до просторије 1, а на
јужном до затвореног дворишта на прилазу атријума. Уз јужни зид пронађено је
степениште, тј. два степеника, као и прозор који чини и једини овакав налаз у овој
просторији. На супротном северном зиду пронађена је једна ниша ширине 1м а дубине
35цм и њена унутрашњост је била малтерисана а на њеном дну, на средини ширине, нађен
је канал моделован од две кровне опеке којије водио на спољном лицу трема с тога се
претпоставља да је у питању канал за одлив воде (Бикић, Поповић: 59).

У источном крилу се налазила просторија 1, главна просторија Палате, површине 74м 2

испод које се налазио подрум. За разлику од осталих просторија имала је поплочан под у
комбинацији декоративног слога опеке и дрвета док у средишту правоугаоно поље са
дијагонално сложеним опекама. На источном зиду су постојала два прозора од којих су
делови само једног очувани и он је посебне израде. Прозор је уоквиривала трака рађена у
малтеру на чијим су се угловима налазили пластично моделовани кринови. На јужном
зиду налазила се уграђена фонтана са правоугаоним каменим реципијентом и посебно
клесаним поклопцем. Видљива је била само предња страна фонтане украшена готичком
представом два маскарона кроз чија уста је протицала вода. Испод тога се налазио мањи
базен у који је истицала вода, а из њега се сливала у посебан канал који је водио испод
подова прсторија 1 и 3 до спољне цистерне. У свом југоисточном делу просторија је имала
припојен анекс који је грађен посебно и није имао конструктивну везу са Палатом али и
насупрот томе чинио је са њом функционалну и хорнолошку целину. У анексу се налазила
зидана пећ чија је очувана база била димензија 1,80 х 1,50м, а простор око пећи је служио
за седење о чему сведочи и камени банак (Бикић, Поповић: 60-64).

До просторије 1, на крају источног крила, налази се просторија 2 која је лоше очувана

али о њој се може причати на основу остатака просторије испод ње која је била у равни са
подрумом прсторије 1. Била је као и суседна ширине 6,8м и дужине 6м. Са просторијом 1
није била повезана, а њој се прилазило највероватније са простора источног крила трема
(Бикић, Поповић: 64).

Кроз просторију 3 се ка западу улазило у просторију 4 површине 65м 2 правоугаоне

основе. На јужном зиду имала је малу нишу грађену од уломака опеке и која је служила за
постављање светиљке. У јужном углу налазио се улаз у подземни ходник који је испод
просторије 3 водио ка подрумској просторији. Уз јужни зид на поду уочени су остаци пећи
грађена од керамичких пећњака са блатним везивом али због слабе очуваности о њеној
величини се не може говорити мада на основу концентрације пећњака можемо утврдити
њен положај (Бикић, Поповић: 64, 65).

Последња просторија у комплексу, просторија 5 је величине приближне као и

претходна 67,5м2 и њени зидови су слабо очувани. У западном делу ове просторије, целом
њеном дужином простирао се укоп димензија 5 х 3,10-3,40м који је био засут материјалом
и насипом након рушења Палате а својим ужим делом је залазио под темељ јужног зида.
Укоп је био косо засечених зидова у којима су откривени трагови три пара попречно
постављених греда које су без сумње служиле да држе неку врсту платформе. Доња етажа
укопа, где се силазило са ове платформе, је била 3,5м. Намена овог укопа није сасвим
јасна мада се може претпоставити а то је да је служио као нека врста трапа за
похрањивање залиха намирница. Битно је назначити да је укоп истовремен са Палатом и
да је постојао у време њеног уништења (Бикић, Поповић: 66, 67).

Као што је већ речено, испод просторије 2 налазила се просторија која је чинила нижу
етажу, испод равни приземља и у зависно од некадашњег рељефа терена је била скроз или
делимично укопана. Димензија као и просторија 2, 6,8 х 6м, у њеном средишту се налазио
стубац а у угловима и на срединама зидова прислоњени пиластри. Јужни зид ју је одвајао
од суседне подрумске просторије и са њом није имала комуникацију, док се код источног
зида увидео заравњен плато у нивоу малтерног пода ове просторије и вероватно се из тог
правца улазило. Ту се највероватније налазио и један прозор. До ове, простирала се
подрумска просторија и налазила се испод просторије 1 и била је истог облика као и она
само са нешто мањом површином због дебљих зидова, 72м 2. Са јужне стране подрума
налазио се један анекс површине 12,5м2 , а недалеко од њега, исто у јужном зиду,
постојала је ниша дубине око 0,5м и засведена сегментним луком од опека. У источном
зиду у целости је сачуван један прозор. Подрум је подземним ходником који је ишао
испод просторије 3 био повезан са просторијом 4 и био засведен опекама .

Већ је споменут налаз степеница у просторији 3 на основу чега се закључује да је

Палата имала горњу етажу мада она није очувана. Ипак, на основу метричких анализа
очуваних делова архитектуре може се рећи да под горње етаже од нивоа пода доње био
удаљен 4м (Бикић, Поповић: 67, 69).
 У комплексу Палате су постојала још и два дворишта са јужне и делом источне стране.
Јужно затворено двориште у које се приступало из предворја односно просторије 3, било
је површине 28м2 и делом је укопано у падину. На његовом источном крају нађени су
остаци врата која су водила ка атријумском дворишту које је било површине 55м 2. Дуж
средишње осе дворишта нађена су два ступца као и један пиластар уз угао анекса
просторије. Ова два ступца и пиластар су служили за ношење кровне конструкције. У
једној каснијој фази градње, можда убрзо након завршетка градње Палате, изграђен је
један анекс,ширине око 2м чиме је комплексу припојена и грађевина VI (Бикић, Поповић:
69, 70).

У источном углу трема нађена је цистерна са филтер бунаром чији је јужни део очуван
док је северни уништен током аустријске денивелације. Била је правоугаоне основе, косо
грађених зидова који су се сужавали ка дну с тога је њен горњи отвор био 8,50 х 7м а дно
4,70 х 3,70 а њена дубина 7,5м. Грађена је од ситног камена преко кога је нанешена глина
док је при дну био нешто дебљи слој глине над малтерном подницом. У њеном центру се
налазио филтер бунар, цилиндричне основе пречника 0,95м. У зидовима бунара, при дну
су се налазила три канала за доток воде. Доњи део конструкције филтер бунара је био
засут шутом и материјалом из периода краја 17. и почетка 18. века на основу чега се може
закључити да је цистерна дуго била у употреби. Цистерна је цела била покривена
малтерном плочом која је досезала до зидова трема и над којом се налазио сантрач бунара
(Бикић, Поповић: 70, 74).

Зидови Палате су грађени од ломљеног, притесаног камена који је ређан у неправилном

слогу и повремено су коришћени уломци опеке са малтером као везивом док су све одаје
на спрату и на приземљу имале дрвене међуспратне и плафонске конструкције. Код свих
очуваних прозора се може уочити готички стил. Археолошки материјал културног слоја из
времена коришћења Палате је очуван крајње оскудно и то углавном изван њене
унутрашњости а најзначајнији материјал долази из отпадне јаме укопане уз западни зид
где је пронађен велики број уломака посуда. Ово здање је цело изгорело у пожару где су
изгореле све дрвене конструкције и где су оштећене зидне површине. Трагови спаљивања
су пронађени су у свим просторијама доње етаже као и у доњој просторији 2, потом у
затвореном јужном дворишту и у атријумском дворишту. Трагови су такође нађени и
испред Палате над укопан цистерном али не у подрумској просторији и у подземном
ходнику. Битно је споменути налаз две камене топовске кугле у просторији 4 на којима је
нашђен слој гари и угљенисаног дрвета на основу чега се закључује да су ту биле у току
пожара. Друга етапа уништавања је уследила после пожара и обележило ју је рушење
остатака зидова и нивелација простора што се оличава у налазима шута и ситног камена
који су вероватно доказ о коришћењу ове структуре након пожара у виду изворишта--
грађевинског материјала (Бикић, Поповић:74-85).

Смедерево

Увод

Изградњу овог утврђеног града започиње деспот Ђурађ Бранковић након смрти
Стефана Лазаревића 1427. из разлога што му мађарски краљ Сигмунд није хтео дати
Београд који је претходно био у рукама Стефана с тога он место за световну и црквену
престоницу своје државе бира на ушћу Дунава и Језаве (Слика 12). Градња је започета
1428. а завршена је релативно брзо, 1430. (Дероко 1951б: 59, 64). До првог сукоба са
Турцима је дошло 1439. године када је султан Мурат II напао град, још не у потпуности
спреман, с тога га и након тромесечне опсаде и освојио но до 1444. када се ратна срећа
окренула те је град враћен деспоту. Следећи напади Турака су уследили 1453. и 1456.
године када је град напао султан Мехмед II али није успео да га освојио. Три године
након деспотове смрти 1456., уследио је још један напад који је услед раздора унутра
српске државе био и последњи када је дошао и крај српској средњевековној држави.
Крајем 15. и првих деценија 16. века Смедерево је била погранична територија Турске са
Мађарском и у овом периоду би требало истаћи напад који је предводио Вук Гргуровић тј.
Змај Огњени Вук али град није успео да освоји. У српске руке град долази поново тек
током Првог српског устанка да би га Турци вратили 1813. и да би у њиховој власти био
све до 1867. када и заувек напуштају (Поповић 2013: 14, 15, 17; Дероко 1951б: 64, 65).

Прва фаза градње, као што је већ речено, је почела 1428. и трајала две године када је
подигнут тзв. Мали град који је био троугластог облика на самом ушћу Дунава у Језаву и
имао шест кула од којих је најзначајнија била Донжон. У другој етапи, 1430-1439., градња
се наставља јужно од Малог града формирајући Велики град такође троугаоне основе
површине 11ха. У следећој фази коју је одликовао дужи временски период мира, од 1444-
1453. подигнуто је дуж Великог града 19 кула. У простору Великог града су се налазиле
Дворска и Благовештењска црква у којој су чуване мошти св. Луке. Након турског
освајања, 1480. је подигнут спољашњи бедем око тврђаве као и четири полигоналне куле.
Спољни труски бедем ка вароши и турска угаона кула су порушени током изградње пруге
1880. Велика разарања тврђава је доживела за време Првог и Другог светског рата
(Смедерево – Мали водич: 6-9).

Палата у Смедереву

У литератури постоји одређена неусаглашеност поводом места које је заузимала палата

деспота јер у Малом граду постоје три грађевине, свака уз по један бедем града и не може
се са сигурношћу одредити јер неминовно је да је свака била дворска зграда. Првобитно су
то биле зграде дрвене конструкције наслоњене на бедем са међуспратним конструкцијама.
Овде ће се описати с тога свака понаособ (Слика 13).

Зграда уз дунавски бедем била је правоугаоне основе 23м х 6м, у потпуности од дрвета
осим једног бочног зида. На основу остатака рупа од греда на дунавском бедему можемо
закључити да је имала спрат а на основу прозора на истом бедему, којих је било укупно
четири, увиђа се да је могла имати и две просторије од којих је једна имала три а друга
један прозор чиме је била и знатно мања. У удубљењима ових прозора налазе се камене
клупе што се виђа у западној романској градњи. У првој просторији, као што је већ
речено, има три прозора која имају готске лукове и налазе се на једнаким растојањима, на
основу историјских извора се закључило да је у њој потписан Ђурађев уговор са
Венецијом 1453. године. За другу просторију, која је имала мање моделован прозор са
романским луком, се сматра да је била радна соба деспота. Њена висина је била између 3 –
3,5м и из ње је постојао улаз у главну донжон кулу. Овај објекат је такође имао и таван из
кога се кроз отвор излазило на балком на дунавском бедему који је био фундиран дрвеном
конструкцијом (Цуњак 2011: 67; Поповић 2013: 30, 31).

На јужном бедему се налазила прислоњена друга зграда која је била првобитно дрвене
конструкције осим бедема на којем је почивала. У каснијем периоду на истом подручју је
подигнут објекат од камена димензија 60м х 9м. На основу остатака греда и правоугаоних
рупа у бедему може се рећи да је објекат имао спрат. Њу Дероко тумачи као смештај за
посаду тј. барем један њен спрат с обзиром на отвореност кула према Малом граду
(Дероко 1951б: 80; Цуњак 2011: 66). Зграда је каменим преградним зидовима била
подељена на четири дела која су комуницирала међусобно пролазима на тим зидовима.
Такође, за улаз у приземне просторије постојало је два улаза ка дворишту. Са спољне
стране се до просторија на спрату долазило преко двоје зиданих степеништа (Цуњак 2011:
66, Поповић 2013:31).

Последњи објекат у Малом граду се налазио према језавском бедему, и имао је, судећи
према отворима за греде на бедему, две етаже од којих унутрашње констукрције нису
сачуване због чега се сматра да је била од дрвета. Намена ове грађевине, узимајући у
обзир величину осталих објеката у Малом граду, претпоставља се, била простија у односу
на претходне две, највероватније за смештај послуге. У периоду угарске доминације је на
овом простору подигнута грађевина од камена (Дероко 1951б: 80; Цуњак 2011: 66).

Закључак

Реч палата у српском језику представља грецизирану реч арапског порекла која је пут
до нас нашла преко утицаја византијске културе, док се у речницима она објашњава преко
латинске или немачке речи. У свим овим језицима значење ове речи у једном слично. Оно
се односи на аспект палате као објекта у који служи као пребивалиште владара или неког
властелина. У средњем веку у Србији палата, као резиденцијално седиште владара, је
имала такорећи два периода. У првом који почиње са Немањићима, палатом се сматрало
место где борави владар а с обзиром да се владар стално селио, стога се селила и његова
палата и овде треба направити разлику између западног схватања палате као
монументалне грађевине и палате у српском средњем веку. Код нас, за време Немањића,
палата је с обзиром да представља место боравка владара који је био често у покрету није
нужно представљала добор зидано, монументално здање већ је могла бити и обичан шатор
за владара и његову свиту. У другу групу би могли сврстати палате од XV века када
палате попримају стално место боравка унутар добро брањених престоничких градова. До
овога је дошло услед сталне опасности од Турака због чега српски владари гледају да што
боље утврде своје градове и то што даље од Турске опасности и по могућству ближе
савезницима.

Поред палата у којима одседа владар, палате су постојале и у другим градовима где су
одседали управници градова, локална властела или црквени великодостојници. Палате
нису биле пристуне само у градовима већ и у манастирима које су грађене за ктиторе или
опет за црквену властелу.

Из тог разлога неки објекат се не сматра палатом само зато што у њему борави неки
достојанственик већ те објекте називамо палатом и због њихове специфичне унутрашње
организације простора. Једну палату би чинило, у већини случајева, подрум, приземље и
спратна конструкција при чему би у подруму биле оставе, у првој етажи односно
приземљу сала, која представља главну просторију која је служила за дочек гостију, а на
другој етажи тј. спрату одаје у којима борави владар, управник града и сл.

Списак литературе

Бикић, Поповић:

Марко, Поповић; Весна Бикић, Комплекс средњовековне митрополије у Београду, Београд

2004.

Васиљевић 2016:

Љубиша, Васиљевић, Археолошка налазишта на простору насеља Сталаћ и град Сталаћ, у:

Српска академска мисао, ур: Дејан Дашић, Предраг Јашовић, Јагодина 2016, 7-18.

Дероко 1950:
Александар Дероко, Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Београд
1950.

Дероко 1951a

Александар, Дероко, Град Голубац, Старинар II н.с, Београд 1951, 139-149.

Дероко 1951б:

Александар Дероко, Смедеревски град, Старинар II н. с, Београд 1951, 59-98.

Ђокић 2018:

Небојша, Ђокић, Крушевац у средњем веку, Расински анали 15, Београд 2018, 1-28.

Ковачевић 1980:

Мирко, Ковачевић, Профана архитектура средњовековног Крушевца - Резултати

досадашњих истраживања, Старинар XXX н.с., Београд 1980, 13-28.

Марјановић – Вујовић:

Гордана, Марјановић - Вујовић, Голубац, средњевековни град, Старинар XXXIII-XXXIV,

Beograd 1982-1983, 65-70.

Милошевић 1991:

Гордана Милошевић, Становање у средњовековној Србији, Београд 1997.

Минић 2007:

Душица, Минић; Обренија, Вукадин, Средњовековни Сталаћ, Београд 2007.

Поповић 1987:

Марко, Поповић, Стари град Рас, Београд 1987.

Поповић 1999:

Марко, Поповић, Тврђава Рас, Београд 1999.

Поповић 2006:

Марко, Поповић, Београдска тврђава, Београд 2006.

Поповић 2012:

Марко, Поповић, Маглички замак, Београд 2012.

Поповић 2013:

Марко, Поповић, Смедеревски град, Београд 2013.

Ристић 1989:

Владислав, Ристић, Лазарица и Крушевачки град, Београд 1989.

Симић 1982-83:

Гордана, Симић, Голубачки град, Старинар XXXIII-XXXIV, Beograd 1982-1983, 71-86

Симић 1990-91:

Гордана, Симић, Палата Голубачког града, Саопштења XXII-XXIII, Beograd 1990-1991, 77-
101.

Смедерево – Мали водич:

Смедерево- Мали водич кроз културну баштину, ур. Снежана Јејић, Смедерево 2007.

Цуњак, Јордовић:

Млађан, Цуњак; Часлав, Јордовић, Срењовековни град Голубац, Београд 2002.

Цуњак 2011:

Млађан Цуњак, Смедеревскa тврђава - новија истраживања, Смедерево 2011.

Списак илустрација

Слика 1: Марко, Поповић, Тврђава Рас, Београд 1999, 193.

Слика 2: Гордана, Симић, Голубачки град, Старинар XXXIII-XXXIV, Beograd 1982-1983,
74.

Слика 3: Гордана, Симић, Палата Голубачког града, Саопштења XXII-XXIII, Beograd 1990-
1991, 81.

Слика 4: Марко, Поповић, Маглички замак, Београд 2012, 50.

Слика 5: Марко, Поповић, Маглички замак, Београд 2012, 109.

Слика 6: Душица, Минић; Обренија, Вукадин, Средњовековни Сталаћ, Београд 2007, 16.

Слика 7: Душица, Минић; Обренија, Вукадин, Средњовековни Сталаћ, Београд 2007, 16.

Слика 8: Преузето са:

http://gradovi.protego.rs/zastita-nepokretne-kulturne-bastine/lista-nkd?
view=item&catid=5&id=209

Приступљено 27. 04. 2019.

Слика 9: Мирко, Ковачевић, Профана архитектура средњовековног Крушевца - Резултати

досадашњих истраживања, Старинар XXX н.с., Београд 1980, 18.

Слика 10: Марко, Поповић, Београдска тврђава, Београд 2006, 12.

Слика 11: Марко, Поповић; Весна Бикић, Комплекс средњовековне митрополије у

Београду, Београд 2004, 56.

Слика 12: Марко, Поповић, Смедеревски град, Београд 2013, 19.

Слика 13: Презето са:

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D0%BC
%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B0_
%D1%82%D0%B2%D1%80%D1%92%D0%B0%D0%B2%D0%B0

Приступљено: 27. 04. 2019.

Илустрације
Слика 1: Основа Раса са резиденцијалним комплексом
 Слика 2: Основа Голупца

Слика 3: Основа унутрашњег утврђења са положајем палате

 Слика 4: Основа Маглича

Слика 5: Основа палате у Магличу

Слика 6: Основа Сталаћа

Слика 7: Палата у Сталаћу

Слика 8: Основа средњовековног Крушевца

Слика 9: Основа палате у Крушевцу

Слика 10: Основа Београдске тврђаве

Слика 11: Основа митрополије

 Слика 12: Основа Смедеревске тврђаве

Слика 13: Основа објеката у Малом граду