УВОД

Турбулентни и узаврели регион Балкана увек је био поприште бројних

ратова, револуција, друштвених промена, део Европе где се историја живи, а не
чита у књигама и гледа у филмовима. Раскршће путева, цивилизација, верских
и културних утицаја, спој истока и запада, Европе и Азије, обиловао је кроз
своју историју бројним догађајима од светског значаја који су се рефлектовали
на живота свакога од нас. Није необична појава да су људи у току свога живота
променили и по 5-6 држава, станујући под једним кровом. Држава у којој се
потписник ових редова родио звала се Социјалистичка Федеративна Република
Југославија, након тога растао сам у Савезној Републици Југославији, коју је
заменила кратковечна државна заједница Србије и Црне Горе, да би од 2006.
године живео у Републици Србији.
За тему овог семинарског рада одлучио сам се да обрадим историју
југословенске идеје, од саме њене појаве па све до њеног тријумфа и стварања
Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, када је изгледало да је наш народ
коначно оствари свој циљ и своју националну мисију, успео да коначно окупи
све своје сународнике под једним државним кровом и трајно и за сва времена
реши своје национално питање. Међутим, будући догађаји су показали да су се
савременици преварили у процени.
На крају се успоставило да је то био крупан промашај који нас је коштао
много жртава, изгубљених територија и знатног дела етничког простора на коме
су Срби живели. Југославија је данас разбијена на 6 националних држава, које
су све одреда у незавидној економској, политичкој и свакој другој ситуацији и
које немају капацитета да постану самосталне државе у пуном смислу те речи,
осим можда Србије која поседује такав потенцијал али засада ствари не иду у
том правцу. Но, то није тема овог рада.
У овом раду приказаћу главне правце развоја југословенске идеје и њене
носиоце и рећи понешто о свакоме од њих. Ова тема је доста исцрпна, о њој су
написане многобројне књиге и научне студије, предмет је изучавања бројних
историчара, како са ових простора тако и иностраних.
 НИШКА ДЕКЛАРАЦИЈА

Никола Пашић је већ другог дана рата написао Јовану Цвијићу да ће граница
будуће државе ићи линијом Клагенфурт-Марибор-Сегедин. Војне победе у
првој фази рата на Церу и Колубари су подигле углед Србије, како у
савезничком тако и у противничком табору. Ратни циљеви српске владе су
формулисани у неколико кључних докумената: прокламација регента
Александра о рату, циркуларна нота српске владе од 4. септембра, Нишка
декларација народне скупштине од 7. децембра 1914.1 У то време је град Ниш
био привремена престоница Краљевине Србије, јер је друга аустроуграска
офанзива с јесене потиснула српску војску са владом јужно од Београда. Ниш се
на неки начин може сматрати родним местом југословенске државе. Српска
војска покреће сопствену контраофанзиву 3. децембра, која је за две недеље
опет потиснула окупаторе са државне територије. Успех српског напада на
бројну аустроугарску армију од 250.000 бораца није могао остати незапажен.
Заједно са претходним победама, све је то изазвало промену антисрпског
расположења код католичког становништва на јужнословенском простору.
Нишка декларација је између осталог имала за циљ да обезбеди подршку
јужнословенског становништва у аустроугарској монархији, идеолошко
пропагандно слабљење црно-жуте монархије изнутра. Оригинални текст
владине изјаве гласи: „Уверена у решеност целог српског народа да истраје у
светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, влада Краљевине
сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да
обезбеди успешан свршетак овог великог војевања, које је, у тренутку кад је
започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше
неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише
ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај
подноси. У тој борби српски народ нема избора, јер се између живота и смрти
не бира. Он је на њу принуђен и водиће је са онаквом истом несаломљивом
енергијом и с каквом се пре сто година борио за свој васкрс из Косовске
гробнице. “

1
Милорад Екмечић, Стварање Југославије 1790-1915, књ. 2 1860-1918, Београд 1989, 723

1
Нишка декларација је саопштена и посланицима држава Антанте у Нишу чиме
је добила и међународну тежину.

ШИРЕЊЕ ЈУЖНОСЛОВЕНСКЕ ИДЕЈЕ НА ПОЉУ

КУЛТУРЕ И НАУКЕ

Крајем 19. и почетком двадесетог века идеја јужнословенског јединства

почиње да преовлађује међу интелектуалцима, научним радницима,
студентском и школском омладином, како у Краљевини Србији, тако и у
јужнословенским крајевима у оквиру хабзбуршке Монархије. Све то ће бити
један од одлучујућих фактора да се Краљ Александар и влада од идеје
проширења и ослобођења српских крајева, постепено окрену ка стварању једног
ширег оквира, ка стварању државе у којој би се нашли сви Срби, Хрвати и
Словенци. Од мајског преврата 1903. године, преко царинског рата, па до
анексионе кризе, суком са Аустроугарском постао је неизбежан, а све је то
отварало нове перспективе. Већ 1909. године, признањем анексије Босне и
Херцеговине, изгледало је да је национална ствар изгубљена, али за само кратко
време ствари су се преокренуле и добиле онакав обрт какав нико није сањао да
ће се десити.
Интелектуални талас ширења идеја јужнословенског уједињења на првом
месту су преузеле новине, књижевна делатност и организације, спортска и
певачка друштва. Посебно моћно и запаљиво оружје постале су јавне
читаонице, које су у француској покренуле дух револуције 1879. и које су
омогућиле широким народним масама да од пуких поданика постану активни
учесници политичког живота. Велику улогу у ширењу националне свести имала
су соколска удружења, која су неговала јужнословенски и уопште словенски
дух. Почиње активно повезивање културних и омладинских организација са
простора Србије и територије Аустругарске. На прославу јубилеја загребачког
“Кола” 1912. позвани су српски и словеначки, али и руски, чешки и бугарски
певачи. 2

2
Исто, 489

2
 Код Срба се песнички и соколски фестивали одржавају на Видовдан. Ствара
се велики косовски и видовдански култ, а поводом обележавања 500 година
косовске битке, еуфорија захвата све јужнословенске крајеве. Све више и више
поробњени Јужни Словени у Србију почињу гледати као на свој Пијемонт, који
ће им донети слободу, цивилизацијски развој и увести их у породицу
равноправних европских народа. Велики успех изазива представа Смрт мајке
Југовића Ива Војновића, која је врло често забрањивана за извођење на
хабзбуршкој територији. Али све те забране изазивају само контраефекат, јер је
покренута плима коју је немогуће зауставити. 1903. у Босни и Херцеговини се
оснива муслиманско просветно друштво “Гајрет”, просрпске орјентације.
На Калемегдану се с времена на време одржавају „Југословенске вечери. ”
Може се слободно рећи да су културни и просветни радници већ почели да
ударају темеље будуће државе. На састанку представника Загребачке
Југославенске академије знаности и умјетности са представницима српске
академије наука 1911. , договорено је да се крене са израдом југословенске
енциклопедије.
Међу Хрватима су посебно били југословенски опредељени млади
интелектуалци из Далмације. Словенци Ендлихер и Густовски стварају
„Југословенски феријални савез”, Миле Будак води ”Младу Хрватску ”, а око
Јосипа Смодлаке се окупља „Млада Далмација”, у којој су активни и Оскар
Тартаља, Тин Ујевић, Љубо Леонтић и други.3 Као илустрацију
пројугословенског расположења које је владало у пречанским крајевима,
навешћу да је Тин Ујевић посветио песму Србији, а мало је познат податак да је
и озлоглашени Алојзије Степинац као припадник југословенске легије
учествовао у пробоју солунском фронта. Познати вајар Иван Мештровић
израдио је пројекат за изградњу видовданског храма, чија је макета награђена у
Риму. Јован Цвијић са своје стране развија теорију о динарској раси.
Све горе набројано је само један део пројугословенских манифестиција. Из
свега приложеног јасно је да је међу са три народа владало огромно врење и да
су у нови век улазили са великим надама и сновима, са жељом да коначно скину
вишевековне окове ропства.

3
Чедомир Попов, Велика Србија, Нови Сад 2007, 119

3
 ЗАЧЕЦИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ИДЕЈЕ

На овом месту потребно је направити кратак осврт на прве зачетке

југословенске идеје, који нису оставили никакав практичан резултат, али су
били заметак једног покрета који је касније резултирао тријумфом. Француска
револуција 1789. је из корена изменила темеље тадашње Европе и целог света.
Она је означила рушење старих апсолутистичких система и прелазак на
буржоаско друштво. Реперкусије је имала и на овим просторима. О свему томе
најбоље се изразио грчки револуционар Теодор Колокотронис: „По мом суду,
Француска револуција и Наполеонова дела отворили су очи свету. Пре тога
народи нису знали ништа и људи су мислили да су краљеви богови на земљи и
да морају одобравати све што они чине. После ове садашње промене теже је
владати народом”. 4
И заиста, целокупна слика балканског полуострва се за време Наполеонових
ратова променила више него у претходних 200 година. Најзначајнија последица
свега тога је формирање једне провинције у оквиру Наполеновог царства,
назване илирске земље или Илирија. Она је обухватала Далмацију са
Дубровачком републиком, Словенију, Истру, Трст и неке делове Хрватске.
Илирска покрајина је потрајала само до 1914., када су ти крајеви припали
Аустрији, али је психолошки значај тог чина незанемарљив.
На овом месту потребно је још поменути и неколико људи који су пионири
југословенске идеје. Њихове представе о будућој држави су нејасне и
магловите, али су извршиле итицаја на будуће генерације. Један од њих је
Мавро Орбини, дубровачки бенедиктински монах и историчар 16. века, познат
по свом делу Краљевство Словена, или у оригиналу Il Regno degli Slavi. Сматра
се претечом панславизма и идеје југословенског окупљања. Његово дело је прва
заједничка историја Јужних Словена, како Срба и Хрвата, тако и Бугара.
Занимљиво је напоменути да се његово „Краљевство Словена” нашло на
ватиканском индексу забрањених књига.
4
Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453., Београд 2005

4
 На другом месту значајан је рад хрватског писца, језикословца и заговорника
словенског јединства, Јураја Крижанића. Крижанић је био један од најстаријих
присталица панславизма. О Немцима је говорио као о главним непријатељима
Словена, такође се истицао као велики критичар црквеног раскола и
религијских размирица међу словенским народима. Национално је стављао
испред црквеног, и по томе је био авангардна појава за 17. век када су
религијске поделе играле главну улогу, а свест о националној и етничкој
припадности још није била развијена код тадашњег човека. Идеја словенства
прожима читаво његово практично-политичко деловање. У својој политичкој
концепцији словенства за средишњи проблем словенског етноса сматра
ксеноманију, тј. помаму за туђим, страним. У Русији види заштитника свих
Словена. Одлучно је устајао против папе када се радило о независности
словенских држава, а са друге стране православна црква га је оптуживала да је
плаћени агент Рима који ради на унијаћењу православних Словена.
Први знатнији програм јужнословенских националних покрета направљен је
1783. у Писму Харалампију Доситеја Обрадовића. У том писму је одређена
граница штокавског говора. Ту се види да је Доситеј Обрадовић, исто као и Вук
Караџић, био присталица чувене тезе Готфриха Хердера о језику и култури као
основном обележју националне припадности и особености. Духовна револуција
и процес културне реформе код Срба су водили Срби северно од Саве и Дунава,
који су живели у цивилизованојем друштву, похађали стране универзитете и
били блиско изложени утицајима просветитељских идеја. Доситеј Обрадовић је
као ватрени просветитељ схватио да је главни задатак на коме се има радити
премошћавање јаза између обичног, простог језика и архаичног
црквенословенског који је био неразумљив огромној већини народа. Главни
услов модернизације и напретка је опсимењавање широких слојева
становништва, а то је посве немогуће ако се не испуни главни услов, а то је
стварање модерног српског књижевног језика. Доситеј Обрадовић је заступао не
искључиво српски, него и југословенски национализам, што се види из Писма
Харалампију:
“Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански,
сервијски, хорватски, славонијски, сремски, бачки и банатски једним истим
језиком говоре?

5
 Говорећи за народе који у овим краљевствам и провинцијам живу,
разумевам колико грчке цркве, толико и латинске сједоватеље, не
искључавајући ни саме Турке Бошњаке и Херцеговце, будући да закон и вера
може се променити, а род и језик никада…Моја ће књига бити за свакога који
разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и
нараве побољшати. Нећу нимало гледати ко је кога закона нити вере, нити се то
гледа у данашњем веку просвештеном. “5

ТРИЈАЛИСТИЧКИ КОНЦЕПТ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ

УЈЕДИЊЕЊА, МАЈСКА ДЕКЛАРАЦИЈА 1917. ,
НАРОДНО ВЕЋЕ И ДРЖАВА СХС

Владајући кругови Аустрогарске у Србији видели лош пример за њене

словенске поданике у Монархији, као и препреке за њено ширење и опстанак.
Због тога је међу њима почела да се јавља идеја о преуређењу монархије на
тријалистичким основама, где би трећа јединица били јужнословенски народи у
оквиру исте. Тријалистичко уређење није само замишљано као реформа
постојећег уређења Аустроугарске, већ и као предуслов за будуће укључивање
Србије у њен састав, пошто се овој нанесе војни пораз. 6 Главни поборници
тријализма у оквиру царске породице били су надвојвода Леополд Салватор и
престолонаследник Франц Фердинанд. Последњи Аустроугарски цар Карло је и
јавно изнео предлог о тријалистичком преуређењу Монархије, но тада је већ
било касно да се та идеја реализује.
Све јачи немачки притисак и интензивна германизација приморала је
Словенце да се ослоне на остале словенске народе у Монархији. Програм
уједињене Словеније из 1848. предлагао је југословенску федерацију у којој би
се налазиле Словенија, Хрватска и Војводина. У Љубљани је 1870. одржан
југословенски конгрес које ји изнео предлог тријалистичког преуређења
5
Доситеј Обрадовић, Дела, Београд 2007, 5
6
Бранко Петрановић, Историја Југославије:1918-1988. књ 1, Краљевина Југославија:1914-1941,
Београд 1998, 4

6
Аустроугарске. Вођа клерикалне странке Иван Шуштерчић подноси 1909.
престолонаследнику Францу Фердинанду меморандум о преуређењу Монархије
у тријалистичку федерацију у којој би посебну аутономну јединицу чинили
јужнословенски народи у Монархији. На конференцији југословенске
социјалдемократске странке 1909. у Љубљани прихваћена је Тиволска
резолуција, којом се странка изјашњава за потпуно национално уједињење свих
јужнословенских народа у аутономној политичкој јединици у оквиру
Аустроугарске. Након избијања првог светског рата, све словеначке и хрватске
странке изјављују верност Аустрогарској, а у то доба се прогони и интернира
пројугословенско становништво. Иако је, као што смо већ поменули, тријализам
уживао подршку код неких најмоћнијих људи монархије, пре свега код
престолонаследника Франца Фердинанда, сматра се да никад није био реална
политичка опција, већ је више служио као средство притиска на Мађаре.
У име југословенских посланика у Бечу, удружених у југословенски клуб,
председник клуба Антон Корошец прочитао је у царском већу изјаву , такозвану
„Maјску декларацију”, у којој су посланици затражили да се „на темељу начела
словенског и хрватског државног права, све територије Монархије на којима
живе Словенци, Хрвати и Срби уједине под жезлом хабзбуршко-лотариншке
династије у једно самостално и на демократској основи саграђено државно
тело”. Мајска декларација је имала више ефеката. Поред тога што је убрзала
распад и извршила извесну дестабилизацију Монархије, подстакла је и друге
чиниоце, владу Србије и југословенски Одбор, да превазиђу препреке и нађу
заједнички компромис потписивањем Крфске декларација. Годину дана касније,
маја 1918., власти Аустроугарске забрањују сваку агитацију за Мајску
декларацију.
Иако се формално не уклапају у тријалистичку концепцију, у оквиру овог
дела треба поменути и Народно Веће Срба, Хрвата и Словенаца састављено
такође од јужнословенских политичара из аустроугарске Монархије. Његов
председник је такође био Антон Корошец, а потпреседници српски политичар
Светозар Прибићевић и хрватски Анте Павелић. Оно одбија царски манифест од
16. октобра 1918. и раскида хрватско-угарску нагодбу. Формирана је
краткотрајна држава Срба, Хрвата и Словенаца. Представници Народног Већа
постижу привремену победу у Женеви, када је прихваћена конфедерална
организација прелазне фазе заједничког живота, и Народно Веће признато као

7
равноправна влада, уз владу Србије. Међутим, све је то било кратког даха.
Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој
и Барањи 25. новембра 1918 у Новом Саду проглашава присаједињење ових
крајева Краљевини Србији, а дан пре тога на Великом народном збору у Руми
је проглашено присаједињење Срема Краљевини Србији. На Подгоричкој
скупштини 26. новембра доноси се одлука о уједињењу Црне Горе са Србијом и
свргавању династије Петровић. Све то, уз реалне италијанску опасност и претње
револуционарним превратом, ставило је представнике државе СХС пред свршен
чин, тако да је на крају победио концепт регента Александра и првог децембра
1918. је проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, парламентарна
монархија под вођством династије Карађорђевић, са унитарним унутрашњим
уређењем.

НАЧЕРТАНИЈЕ ИЛИЈЕ ГАРАШАНИНА, ИДЕЈА

БАЛКАНСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ И ДЕЛАТНОСТ КНЕЗА
МИХАИЛА

По мишљењу многих историчара и стручњака, Краљевине Југославије не би

ни било да јој није претходио документ звани „Начертаније ”. Саставио га је
крајем 1844. тадашњи министар унутрашњих дела Илија Гарашанин, за потребе
кнеза Александра Карађорђевића. Дуго година држан је у тајности, а први пут је
јавно објављен 1906. године.
Начертаније и дан данас изазива бројне контроверзе и разна мишљења. Пре
свега, неправедно је оптуживано за великосрпске и империјалистичке
тенденције. И дан данас су такве оптужбе у употреби. Оне нису поткрепљене
аргументима, зато што се догађаји из половине не могу посматрати кроз призму
данашњих догађаја и погледа на политику и свет данашњег човека. Уосталом, о
каквом империјализму може бити реч, када су се у том периоду силе попут
Велике Британије, Француске и осталих шириле на све континенте и земаљске
меридијијане, док су у Начертанију изражене само легитимне тежње за
уједињењем српског народа искључиво на простору где исти има већинско или
релативно већинско становништво. Начертаније се тесно ослањало на план Чеха

8
Франтишека Заха и пољске емиграције око кнеза Адама Чарторијског.
Начертаније има своју предисторију од идеја кнеза Милоша које је сакупио
Уркварт, преко Савета Адама Чарторијског, па све до Заховог Плана.
Гарашинов текст је био веома смео по својој политичкој визији. Највише
утицаја на Начертаније је имао Захов План. По Заховом мишљењу српска
спољна политика треба да буде искључиво окренута визији стварања
југословенске државе. За разлику од Заха, Гарашанин није гајио антируске
сентименте, али је био свестан да Русија пре свега жели Србију као оруђе
сопствене политике, а не као самосталног чиниоца.
Аустрију сматра главним непријатељем српске државе. Гарашанин је био
уверен у скори распад Османског царства. Предвидео је да се цепање њених
балканских територија може извршити на два начина, или поделом између
Русије и Аустрије, највероватније линијом Видин-Солун, или оснивањем једне
хришћанске државе балканских народа. Васпостављање царства Стефана
Душана из 14. века Гарашанин је сматрао остварењем историјског права.
“Српска држава која је већ срећно почела, но која се распростирати и ојачати
мора, има свој основ и темељ тврди у царству српском 13-га и 14-га столетија и
у богатој и славној српској историји.7”
Илија Гарашанин, као визионар и мудар и трезвен политичар, био је убеђен да
Србија у тадашњим границама нема капацитета за даље одржање и самостални
живот. У територије будуће српске државе Гарашанин убраја Босну,
Херцеговину, Црну Гору и северну Албанију. Гарашанин даје предност
Душановом царству, у односу на Карађорђеву и Милошеву револуционарну
Србију. Помиње и уједињење са деловима тадашње јужне Угарске, Сремом,
Банатон и Бачком, када се за то створе повољни историјски услови.
Превасходни циљ Начертанија је стварање српске државе, а тек на крају се
оставља могућност уједињења са Хрватском, Далмацијом, Славонијом и
Бугарском, чиме би будућа држава добила општејугословенски карактер.
Исте те године је председник грчке владе Јоанис Колетис пред атинском
скупштином обзнанио свој политичко концепт, Мегали Идеа. Грчка визија
уједињења, заједно са Начертанијем, Мицклијевичевом „Великом Пољском” и
осталим геополитичким визијама у 19. веку, је потпуну у духу времена, и као

7
Илија Гарашанин, Начертаније : [програм спољашне и националне политике Србије на концу
1844. године], Јагодина 2003, 3

9
што сам већ напоменуо, не сме се посматрати ван тога контекста. Што бројни
аутори ипак чине, као на пример Иво Пилар и Чарлс Јелавич, али и многи други.
Гарашанин на првом месту посвећује пажну приликама у Босни и
Херцеговини. Уједињење српских земаља требало је бити припремљено
просвећивањем и културном пропагандом. У ту сврху је требало радити на
успостављању мреже агената, чији би чланови изеђу осталог деловали у Босни и
Херцеговини, на Космету, у северној Албанији, као и у Новопазарском санџаку
и Нишу.
Текст је дуго времена био тајни спис, и први пут је јавно објављен 1906. у
једном часопису радикалне странке. Министарство иностраних послова у Бечу
је 1883. добило једну копију Начертанија и превело га на немачки језик. Илија
Гарашанин је још називан и „Бизмарк Балкана”.
Потребно је направити кратак осврт и на идеју балканске федерације коју је
заступао познати српски социјалиста Светозар Марковић. Ослањајући се на
Николаја Чернишевског, Марковић је пропагирао аграрни социјализам на
основу самоуправе у селима и уз очување задруга. У то време је традиционална
сеоска задруга већ била у стању распадања, тако да су те Марковићеве идеје
донекле имале и утопијске црте.
Марковић у својој расправи „Србија на истоку” одбацује принцип
историјског права. Сматрао је да ће, с обзиром на етничку измешаност и
територијалне претензије осталих балканских народа, инсистирање на обнови
Душановог царства неминовно довести до конфликта са осталим суседима.
Одлучно је био против припајања Босне и Херцеговине и против територијалног
ширења кнежевине Србије. Залагао се за ослобођење рба под османском и
хабзбуршком влашћу, али путем свеопште балканске радничке револуције са
циљем стварања уједињене балканске федерације.
Један од значајних носилаца визије српског, балканског и југословенског
уједињења био је кнез Михајло Обреновић. На овом месту нећу се освртати на
остале детаље његове владавине, већ искључиво на оне које имају везу са овом
темом. Кнез Михајло је активирао српску спољну политику у духу
визионарских циљева које је његов председник владе Илија Гарашанин
поставио већ 1844. Био је добро упознат са идејама пољских револуционара
окупљеног око Адама Чарторијског, као и са циљевима италијанског покрета за
уједињење “Рисорђименто”. Залагао се за једну офанзивну алијансу балканских

10
народа за ослобођење балканских народа од османске владавине и за стварање
једне јужнословенске државе, са Србијом као Пијемонтом. Започео је и
формирање балканског савеза, склапањем уговора са Грчком, Црном Гором и
Румунијом. Тај уговор се сматра претечом каснијег балканског савеза, који је
резултирао коначним протеривањем Турака са ових простора. 1867. начињен је
веома значајан корак у каснијем ослобођењу повлачењем свих турских
гарнизона из Србије.
5. октобра 1866. је склопљен војни савез између Србије и Црне Горе. Радило
се на подизању заједничког устанка против Турске, а у будућој уједињеној
српској држави династија Обреновића би имала владалачку функцију, а
династија Петровића нарочити положај. Кнез Михајло је такође био кум на
крштењу првог детета Николе I Петровића, књегиње Зорке, а заступао га је
државни саветник Ђорђе Миловановић.
Кнез Михајло је радио и на источној визији југословенског уједињења, са
тада још неослобођеном Бугарском. У том правцу учињени су значајни кораци у
сарадњи са бугарском емиграцијом. Главни заговорник те идеје, са бугарске
стране, био је познати револуционар Георги Раковски. Једна бугарска
делегација је у Букурешту, априла 1867., предложила савез за стварање
„Југословенског царства” са кнезом Михајлом на челу. Каснији, по многима
бесмислени, српско-бугарски рат из 1885. осујетио је ове планове и посејао семе
раздора између два суседна народа.
Из свега наведеног, види се да је Кнез Михајло био личност која је много
учинила на припремању будућег уједињења. Сматра се једним од
најуспешнијих српских владара. Његово убиство, и дан данас неразјашњено, је
привремено осујетило и одложило ове амбициозне планове.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ОДБОР И КРФСКА

ДЕКЛАРАЦИЈА

11
 Српска влада је усвајањем Нишке декларације и званично прогласила
формирање југословенске државе за свој циљ, мада је Никола Пашић оставио
резерву да ако у случају да тај план не успе, проширена Србија фигурира такође
као реална опција. Међутим, за остварење тог циља, није била потребна борба
само војним, већ и дипломатским средствима. У ту сврху, српски и хрватски
политичари из Аустроугарске, који су били у егзилу, договорили су се да
формирају Југословенски одбор. У мају 1915. је одбор, коме је председавао
далматински политичар Анте Трумбић, каснији министар иностраних послова,
и званично основан у Лондону. Поред њега, најзначајнија имена били су Иан
Мештровић, Душан Васиљевић, Хинко Хинковић, Никола Стојановић, браћа
Газари.
У Лондону је Хрват Франо Супило наступио као „природна сила”, како се
изразио некадашњи премијер Херберт Есквит, како би запад придобио за
југословенску ствар. Најважније је било осујетити италијански захтев за
источном обалом Јадрана, који су савезници обећали Италијанима као награду
за улазак у рат.
Окупљање и рад југословенског одбора подржаваја је и финансирала Србија, а
његов рад се заснивао на пропаганди о југословенском питању. Југословенско
одбор и српска влада никада нису били равноправни током рата, нити су имали
једнаку моћ и утицај. Поред тога што је био финансијски завистан од Србије,
југословенски одбор није имао војне јединице, нити конретни политички
легитимитет изражен на изборима.
Југословенски одбор је био једино политичко тело ван Аустроугарске, које је
у току првог светског рата могло пред Србијом и савезницима да заступа
југословенске народе у Аустроугарској. Сукоб између југословенског одбора и
српске владе избија око две ствари: уређења будуће државе и формално-правног
положаја југословенског одбора.
Мајска декларација је на Јужне Словене у Аустроугарској имала огромно
дејство, отпочели су јавни протести и скупљање потписа за национални
програм. Она је предвиђала уједињење јужнословенских земаља у оквиру
преуређене, тријалистичке монархије. Тај акт је знатно уздрмао позиције српске
владе, а посебно Југословенског одбора, тако да су две стране силом прилика
биле принуђене на компромис.

12
 Тако је 20. јула, чувеном Крфском декларацијом, направљен пројекат будуће
југословенске краљевине на основу права на самоопредељење народа. Обе
стране су се споразумеле о оснивању парламентарне монархије, на челу са
династијом Карађорђевић, као и о потпуној равноправности писама и религија.
Срби, Хрвати и Словенци означени су као три племена једног троименог
народа. Обе стране су начиниле битне уступке, иако српска влада није признала
југословенски одбор за равноправног чиниоца у процесу уједињења.

ОМЛАДИНСКИ ПОКРЕТ И МЛАДА БОСНА

Омладински покрет се углавном шири у јужнословенским покрајинама

хабзбуршке државе. Ношен младалачким идеализмом, од постаје један од
главних перјаника борбе за ослобођење свих Јужних Словена. Млада Хрватска,
Млада Босна, Млада Далмација, по узору на њихове европске вршњаке, само су
неки од назива ових покрета. Генерал Поћорек је за ову врсту покрета
употребио име „Jungslawen”.
Идеолошко шаренило тих омладинских покрета најбоље осликава чињеница
да су у њима тада фигурирали Младен Стојановић, Јездимир Дангић, Миле
Будак, Аугуст Цесарец и Иво Андрић. Руски социјализам је значајно утицао на
овај покрет, пре свега Бакуњин и принц Кропоткин.
Појава „Словенског југа” 1903. у Београду има карактер преломног догађаја у
дозревању југословенског омладинског покрета. У Београду се 1904. организује
југословенски омладински конгрес, где се велича словенска посебност и
Масарикова идеологија. Тадашњи млади књижевник, Петар Кочић, такође је
био у вези са београдским кругом око „Словенског југа“.

13
14