Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет

Одсек за српску књижевност

СЕМИНАРСКИ РАД

Рубаија
Предмет:

Стални облици песме и строфе

Ментор: Студент:
проф. др Сања Париповић Крчмар Славиша Тривковић 160001/2016

Нови Сад

2019.
Апстракт: У овом раду биће изнијети основни подаци о рубаији као источњачком,
сталном облику пјесме, о њеном имену, поријеклу и насатанку, те највише о рубаијама
Омера Хајама, те преводима његових пјесама како у свијету тако и код нас. Биће говора
и о збирци „Источни бисер“ коју је саставио Јован Јовановић Змај 1861. а, која доноси
његове стилизоване преводе између осталих и Хајамових рубаија.

Рубаија( ар. rubai –четверак, тј. четворостих) како јој и само име говори
представља стални облик пјесме састављене од четири стиха,која има јасно утврђену
схему римовања и специфичну унутрашњу композицију. Сам њен настанак везује се за
персијску, усмену, народну пјесму звану дубајти, два бејта, односно два стиха, која,
када се вокално изводила, називала терене. Прво помињање рубаије, као такве,
региструје се у десетом вијеку. Како смо већ напоменули, рубаија се састоји од четири
стиха који се римују по схеми aabа. Прва два стиха овог катрена носе неку поруку,
тврдњу и опис, концизно и кратко. Трећи стих пак доноси неку противријечност,
приговор и оспоравање, и по правилу има риму другачију од прва два стиха. У
четвртом стиху се поентира, доноси закључак проистекао из претходна три стиха и по
правилу се римује са прва два стиха. Крај пјесме, дакле, доноси разрјешење. Наравно,
оваква схема није канонизована, те су честа и бројна „огрјешења“ о исту. Што се тиче
стихова њихова дужина варира и креће се у интервалу од 6 до 12 слогова. Неријетк о су
у рубаије, у које су уз ријечи које су римоване, биле додаване једна или двије ријечи
које су се понављале а које се називају редиф. Редиф не представља оно што ми у
нашој култури подразумијевамо под рефреном, те се та два појма не смију посматрати
исто.

Рубаија је на европском културном тлу стекла ширу популарност захваљујући

слободним преводима рубаија Омера Хајама, преведених од стране енглеског
оријенталисте Скота Фицџералда, који је рубаије представио енглеском говорном
подручју. Фицџералд је својом збирком превода учинио да рубаија заживи не само у
Енглеској, већ и шире, готово на комплетном европском континенту. Понукани
његовим примјером, рубаије су писали и Нијемци, Французи, Пољаци. На енглеском
тлу била је познатија под именом катрен Омера Хајама или пак станца рубаија, док су
је Нијемци називали Perischer Vierzeuer. Под овим именом била је позната и код нас.
Стеван Павловић је у својој „Малој поетици“ из 1888. помиње као персијску четворку,
те је схвата као изреку или вид натписа, епиграма. Поред тога што се користила и као
засебна пјесма, најчешће са сентенциозним, афористичким завршетком (те је с тога
била посматране и као епиграм и афоризам), рубаија се могла употребљаваи и као
строфа дужих пјесама. Уколико су строфе биле повезане посебним римама такви
облици су били називани сплетом, вијенцом рубаија, преплетом. Тада би рима трећег
стиха прве рубаије у сплету била рима прва два и рима посљедњег стиха сљедеће
рубаије у низу, што би представљало шаблон за сваку сљедећу рубаију. У посљедњој
рубаији у песми, рима трећег стиха је рима прва дстиха и посљедњег стиха прве
рубаије што би схематским приказом изгледало овако:

aaba/ bbcb / ccdc (...) xxax

Међутим, као што је и речено раније, неријетки су случајеви када рима није
испоштована досљедно и у наведеном облику, што је наравно у многочему условљено
могућностима језика којим се пјесник користи или пак стила којем је аутор прибјегао.
Најпознатије су свакако рубаије персијског полихистора, математичара, филозофа и
пјесника, Омара Хајама, најпознатијег пјесника Истока на Западу. Хајамова поезија
уобличена овим сталним пјесничким обликом, усмјерена је прије свега ка слављену
људске реалности коју води човјекова пријека потреба за уживањем и задовољством,
али и реалности која је прошарана и сталном скепсом и сумњом у модусе којима се
човјек свакодневно служи, али и патњом и самим крајем који је неизоставан дио
људског бивствовања. Ортопраксе у његовој поезији нема јер је итекако свјестан праве
човјекове природе, те реалности у којој се човјек налази па је јасно читљива његова
побуна против квазиморалистичких учења, која јасно и недвосмислено конфронтирају
правом односу реалија које нас окружују. Нема пак ту ни неке нове и дубоке
филозофије, али је Хајам успио да пронађе маестралан пјеснички израз којим је
објаснио свој однос према стварности, животу, богу и људима.

Даље слиједе само неке од његових рубаија које је са персијског превео доктор
Фехим Бајрактаревић.

Због љубави твоје нека ме не плаше

неискусни њене снаге не познаше
напитак љубави, то је за људе
нељуди се нису дотакли те чаше!

Не дај тело бризи због круте судбине

не дај душу бризи кад шта већ умине,
не дај срца лако сем кад драга трепне
не буди без вина, не трати године.
 Погледај то небо: која нам све зла зада,
гледај свет без драгих: ал је пуст, пун јада!
Ако часак можеш буди само за се:
пусти „сутра“, баци „јуче“, гледај „сада“!

Сваки час живота летом ти одлази,

да га у весељу проведеш, припази!
У том земском царству главница је живот:
како га проводиш, тако и пролази.

Немој своје сретно срце бригама жарити,

немој своје лепо време мукама кварити!
ко зна шта ће крута судба још нама спремити?
Вино, одмор и дилбера – то треба тражити!

Поспи вином камен: он већ поиграва!

ко год вино куди, тај је луда права!
Што од мене тражиш да се прођем вина,
кад је то дух који личност васпитава?!

не брини за светом који ће да прође,

седи, радости се држи као вође;
све да судбини је верност у нарави,
не би други дали да ред на те дође.

У овим примјерима јасно видимо шта је рубаија у ствари, Дакле, кратка пјесма
састављена од четири стиха, са јасно утврђеном римом и композицијом, јасна, концизна,
језгровита. Наведени примјери досљедно манифестују сва она дескриптивна обиљежја која
рубаија обично има, с тим да постоје ријетка одступања од утврђеног интервала за дужину
стиха. Рубаије Омера Хајама одишу мудрошћу коју је живио. Иако је имао ту судбину да живи и
ствара у једном несигурном, немирном времену, времену испуњеном ратовима и вјерским
превирањима унутар исламске духовне заједнице, Хајам није марио за секташке и друге
теолошке расправе. Апсолутно му је био стран сваки облик фанатизма, а посебно вјерски
фанатизам. Имао је своју животну филозофију и њоме се руководио, а јасно је читљива у свакој
од његових рубаија. Размишљао је о љубави, животу, судбини, пролазности. У првој наведеној
пјесми Хајам говори о љубаву као напитку који је за људе, за нељуде је љубав недокучива и
страна. Дакле, љубав се не да осјетити свакоме, за њу је потребно искључиво чисто и велико
срце, особине карактеристичне за праве људе.
Сљедећа пјесма говори о судбини, бригама и поново о љубави. Наиме, живот је
прекратак да би га трошили на бриге и болове, мржњу и секирације. Напротив, срце
предати само љубави, љубави као покретачу свега што и заиста вриједи. Хајам затим
упућује читаоце да не размишљају много ни о ономе што је прошло ни о ономе што
долази, него се само фокусирати на оно што је сада, у овом тренутку, јер се тада и само
тада живи. Бити радостан у сваком часу, јер чему бриге, стрепња, кајање – човјек нема
времена за то. Ко заиста зна шта ће му усуд донијети и однијети. Хајам је много
размишљао и пјевао о вину. Тако у једној својој пјесми говори о томе да и камен
пропјева кад се полије вином, а да човјек неће. Пити и уживати, то је сав смисао.
Дакле, из свега наведеног јасно је да је Хајам био изван свог времена. Његову поезију
не дотиче сав дух немирног живота који је текао око њега. Хајам је био продуховљен,
трезвен, и желио је својом поезијом да истакне оно што се њему чинило важним, да
подучи и скрене пажњу на све оне лијепе стране једног човјековог постојања, и није
чудно да је стекао популарност широм свијета, опет наравно захваљујући маестралним
препјевима, прије свега Фицџералдовим.

Ипак, рубаија у нашем пјесништву није заживјела и ријетко се употребљавала. Први

њен помен на нашем језику налазимо у збирци „Источни бисер“ Јована Јовановића Змаја из
1861. Године, гдје се налазе преводи пјесама разних источњачких пјесника, укључујући и горе
поменутог Омера Хајама. Како Змај каже у предговору овој књизи, управо красни преводи,
даумерови и боденштатови, осладили су му источно пјесништво, те он ни ове пјесме у збирци
коју је сачинио не може назвати преводима оригинала, већ стилизованом пројекцијом мисли и
идеја источњачких аутора преведених прво од стране европејаца. Змај није само преводио,
него је много пута, немајући оригиналне пјесме при руци, пјевао сјећајући се тих пјесама,
пјевао у духу и маниру пјесника који су те мисли уобличили у пјесме. Дакле, и сам Змај каже:
“даклен овде има више моји мисли и изражаја, за које управо ни сам не знам јесу ли моји и
туђи.“ Доносимо само неке од пјесама из ове збирке.

Разби ми срце на сто комада.

Ал моју љубав нећеш никада.
Сваки ће комад љубит те већма
Нег других целих срца хиљада.

На гробу Хафисовом

Накуцо се чаша, напево песама

Напио се раја са медних усана.
Где је нашо сласти, ту јој није прашто -
Сад гори л му душа – барем знаде зашто!

Дакле, јасно је да чиме се Змај руководио пишући „преводе“ ових пјесама. Руководио
се маниром и духом источњачких аутора а не само слијепо копирао ријечи на које је наилазио.
Стилизовао је по свом, али кључне мисли из оригинала су свакако ту.
Змајеве Рубаије говоре о љубави, страсти, вину, животу. Идеје које су водиле Омера Хајама док
је стварао своје рубаије су идеје водиље које су присутне и у Змајевом процесу пјевања истих.
Посљедњи стих је дакле поентни, закључак који прозилази из прва три стиха, а метрика пјесме
и начин римовања Змај је прилагодио домаћим метричким навикама.

Као што смо већ напоменули, у писање рубаија се упустио и Сафвет-бег Башагић у првој
половини 20. Вијека:
 Ко добије патент на државне части
Том је вазда мало иметка и власти
Такав човјек никог човјеком не сматра
Ко прам злату неће на кољена пасти.

Дакле, овом пјесмом Башагић без устезања говори и човјеку на водећим позицијама у
државном апарату, о оном који не преза ни од чега да се дочепа још већег иметка, а који се
клања само једном господарау- злату. Сафветови преводи газела и рубаија били су програмски
писани да би источњачке облике популарисали и код нас. Међутим, ови облици нису били
заступљени у његовом оригиналном умјетничком стваралаштву. Уопштено, рубаија није
заживјела на нашим просторима, те се употреба овог сталног пјесничког облика код нас у 20. и
21. вијеку само спорадично региструје.

Дакле, рубаија је стални облик пјесме јасно утврђене формулације, облика, изгледа, али
и намјере. То је пјесма састваљена од четири стиха углавном у распону од 6 до 12 слогова, aaba
риме, те својеврсне поенте у четвртом стиху која заокружије комплетну пјесму. Рубаија говори
о љубави, пријатељству, смрти и животу, судбини и постојању. Овакве пјесме нас уче животу и
срећи који нису ни у иметку, ни у благу, већ у искреној љубави, радости коју доносе ситнице, те
живљењу у тренутку, не у прошлости, не у будућности, већ овдје и сада.