Engleska

Kada je Henri, vojvoda Normandije i Akvitanije i grof Anžua, stupio na engleski presto 1154.godine,
kraljevska vlast nikad od vremena normanskog osvajanja nije bila slabija. Baroni su od Stefana i Matilde
iznudili zemlje u kraljevskom domenu, zakletve vernosti, i službu sitnih vlastelina i brojne nasledne
položaje. Iskoristili su građanski rat da podignu na svojoj zemlji utvrđene zamkove. Čak je i sam Henri,
dok je vodio rat protiv Stefana od Bloa, kupovao podršku barona nepromišljeno obećavajući zemlje i
povlastice. Da su baroni zadržali ono što su dobili za vreme vladavine Stefana od Bloa i Matilde i da je
Henri održao obećanja, engleska monarhija bila bi ozbiljno oslabljena na duže vrijeme. Na sreću svojih
nasljednika, Henri je bio prilično bezobziran čovjek. On ne samo da nije ni pokušao da ispuni svoja
obećanja, nego je hladnokrvno odbio da ispoštuje mnoge povlastice koje je podijelilo njegov neposredni
prethodnik. On i Stefan od Bloa dogovorili su se da sve nezakonike zamkove, to jest one koji su izgrađeni
bez ikakve dozvole, treba srušiti. Henri je to iskoristio da svaki zamak koji mu se činio opasnim proglasi
nezakonitim, kako bi ga srušio ili uzeo u svoje ruke. Što se tiče naslednih položaja, Henri je uglavnom
zanemarivao zahtjeve onih kojima su bili dodijeljeni i postavljao je svoje ljude. Za samo nekoliko godina
vladavine povratio je veći dio onog što je monarhija izgubila tokom nemirne vladavine kralja Stefana.
Kralj Henri je uskoro posvetio uvećanju kraljevske moći na svim poljima. On je kao i kraljevi normanske
loze, bio rešen da do kraja iskoristi prava koja je imao kao feudalni sizeren engleskih barona. Feudalni
običaj zahtijevao je od vazala da traži dozvolu od seniora pre nego što uda kćerku. Kraljevi normanske
loze su koristili to da skupo prodaju svoja dopuštenja, iako je Henri I svečano obećao da će prekinuti sa
tom praksom koja je smatrana krajnje nedoličnom. Henri II otišao je korak dalje od dede u zloupotrebi
svojih prata. Nametnuo je baronima obavezu da traže dozvolu za ženidbu sinova i naplaćivao je njeno
izdavanje. Kada je barona koji je uživao nesumnjivo pravo na svoje posjede nasleđivao njegov sin, Henri
je morao da se zadovolji sa 100 funti, što je smatrano pravednim relifom, ali ako je postojala i najmanja
trunka sumnje oko prava na zemlju ili oko toga da li je nasljednik zaista baronov sin, tražio je koliko god
je mislio da može dobiti. Takođe, Henri je obratio naročitu pažnju na bolje korišćenje vojne službe svojih
vazala.

Vilijam Osvajač zasnovao je englesku vojnu organizaciju na uverenju da je oko 5.000 vitezova koje su
vazali bili dužni da mu stave na raspolaganje dovoljno da odbrani kraljevstvo od ustanka Saksonaca,
upada Velšana i najezdi Vikinga. Do vremena Henrija II to se sve izmenilo. Niko više nije bio sasvim
siguran ko je Saksonac, a ko Norman, pa o nekakvom saksonskom ustanku nije moglo biti ni govora.
Skandinavske kraljevine više nisu bile opasne, a sa Velšanima i Škotima uspešno su mogli da izađu na kraj
i baroni iz pograničnih okruga. Kralju Henriju je bila potrebna vojska koja će se boriti na kontinentu, gdje
je vodio duge ratove protiv francuskog kralja Luja VII i njegovih saveznika iz kuće Bloa.

Međutim, feudalni kontigent iz Engleske nisu mogli da budu dobro korišteni u Normandiji. Prebaciti
preko mora i snadbjeti 5.000 vitezova bilo je nemoguće. Osim toga, feudalni kontigenti bili su obavezni
da odsluže samo jedan kratki rok, a oni u tom roku ne bi stigli ni da pređu preko Lamanša. Henri je ovo
pokušao da riješi na razne načine, pa je, na primjer, tražio manji broj ljudi na duži rok. Ipak, najpogodnije
riješenje bilo je da dozvoli vazalima da umjesto svakog viteza kog su bili dužni poslati, plate određenu
svotu novca od kog bi onda mogao da uzme najamnike. Jedini nedostatak ovog sistema bilo je to što su
baroni često više zarađivali od poziva u rat nego kralj. Većina barona davala je feude većem broju
vitezova nego što su bili obavezni da pošalju kralju i zbog toga su, kada bi Henri zatražio da mu e umjesto
svakog viteza plati takozvana štitarina, ubirali više novca nego što su davali. Tako je erl Norfolka davao
kralju 60 vitezova, ali je imao na svojim posjedima njih 162. Ako je kralj tražio jednu marku po štitu, erl je
plaćap 60 maraka, dok je 102 zadržavao za sebe. Henri je 1166.godine sproveo veliku istragu da bi
utvrdio koliko pojedini baroni stvarno imaju vitezova, da bi to iskoristio da od njih zatraži štitarinu za
puni broj. Baroni su negodovali, pa je spor rešen kompromisom po kom su bili obavezni da plaćaju
onoliko vitezova koliko su imali pre smrti Henrija I, ali ne i za one koji su feude dobili kasnije. Ovim je
kruna ostvarila veliku dobit.

Najveći doprinos Henrija II razvoju engleske monarhije bilo je proširenje ovlašćenja kraljevskih sudova.
Još je Henri I slao svoje sudije po kraljevstvu kako bi ljudi mogli da upute žalbu kruni. Henri II se potrudio
da uveća obim njihovog posla. Do tada, krivično djelo moglo je stići na sud jedino ''tužbom'' odnosno
pokretanjem zvanične optužnice od strane oštećenog ili nekog njegovog prijatelja ili rođaka. U takvom
sistemu, mnogi zločinci ostajali su nekažnjeni. Ako žrtva ubistva nije imala prijatelja ili rodbine, niko nije
mogao da podnese tužbu. Ako je osumnjičeni za neki zločim bio moćan čovjek, niko se nije usuđivao da
ga optuži. Henri je uveo načelo da postupak mogu pokrenuti vlasti. Naredio je da dvanaest ljudi iz sfvake
stotine i četri iz svakog grada pojave pred njegovim sudijala ili šerifom i daju izjave pod zakletvom o
tome da li sumnjaju da je neko iz njihovog okruga počinio ubistvo, pljačku ili krađu od početka njegove
vladavine. Ljudi koje bi osimnjičili hapšeni su i izvođeni pred kraljeve sudije, gdje im je suđeno
iskušavanjem u vodi. To znači da je optuženi, poslije određenih vjerskih obreda, vezanih ruku i nogu
bacan u vodu, u skladu sa vjerovanjem da osveštena boda neće primiti krivog čovjeka i da će takav ostati
da pluta. Nedužnog čovjeka voda će primiti i on će potonuti. Izgleda da Henri nije pretjerano vjerovao u
nepogrešivost takve provjere. Zato je predviđeno da, ako dvanaest porotnika ostane pri svojoj optužbi,
osumnjičeni mora da ode u izgnanstvo iako se pokazalo da je nevin. Ovaj izum kralja Henrija bio je
preteča naše velike porote. On je doprinio da mnog više krivičnih dijela stigne na sud i uopšte je
pobošljao javni red. Uz to, kraljevski prihodi su znatno uvećani pošto je kruna zaplenjivala svu imovinu
osuđenih zločinaca.

Kralj Henri se pokazao isto tako dovitljiv i u oblasti građanskog prava. Prvo je pod zaštitu svojih sudova
stavio posedovna prava. Po tadašnjim zakonima, pravni vlasnik zemlje mogao je nasilno da izbaci onog
ko na njoj trenutno živi bez straha od kazne. Dakle, ako moćni vlastelin istakne pravo na neku parcelu
zemlje i ako izbaci onoga ko tu živi, mogao je slobodno da raspolaže tom imovinom, dok njegov protivnik
ne dokaže vlasništvo. Kralj Henri je propisao da, u slučaju da bilo ko izbaci stanovnika sa posjeda silom
bez sudskog naloga, oštećena strana može da se žali kancelaru. On je onda izdaonalog šerifu da sakpui
dvanaest ljudi i dobede ih pred kraljeve sudije, kako bi pod zakletvom potvrdili ili porekli da je
razvlašćeni čovijek izbačen silob i bez pravnog osnova. Ako se porota izjasni da on jeste izbačen na taj
način, vraćan je na posjed, a čovjek koji je prigrabio zenlju morao je da plati tešku globu. Ako se porota
izjasni da on nije izbačen na taj način, podnosilac žalbe plaćao je globu zbog podnošenja lažne prijave.
Tako je pravo posjedovanja zaštićeno, a kralj je ubirao globu bez obzira na ishod spora. Suđenja ove
vrste nazivana su posedovna većanja, pri čemu su ''veće'' činila ova dvanestorica ljudi koji su donosili
odluku.
Uvođenjem velike porote i posedovnog veća veoma je uvećan obim posla kraljevskih sudova, a da pri
tom nisu narušena sudska prava barona, jer su to bili novi postupci koji nikad ranije nisu postojali. Ipak,
jedan od kraljevih izuma nije bio tako bezazlen za barone. Sporovi u vezi sa vlasnisštvom nad zemljom
rešavani su na feudalnom sudu, ako su ove stranke bili vazali istog seniora, ili na okružnom sudu, ako su
seniori bili različiti. Jedini način donošenja presude bio je sudski dvoborj. Parničari nisu smeli lično da se
bore, nego su morali da dovedu jednog vazala koji veruje da je njegov gospodar u pravu, mada se, u
stvari, podrazumijevalo da će izabrati svog najboljeg ratnika. Sudski dvobog prepuštao je mnogo toga
slučaju i sigurno nije ogovarao čovjeku koji već drži zemlju i koji je uveđen da je u pravu. Zato mu je kralj
Henri ponudio i drugu mogućnost. Optuženi je mogao da odbije izazov na dvoboj i da zatraži nalog ili
dopis od kancelara, kojim je šerifu stavljeno u zadatak da sakupi dvadesetčetri viteza koji bi pod
zakletovom izjavili koja strana ima više prava na zemlju. Ovaj postupak nazivan je veliko većanje i njime
su kraljevski sudovi odvlačili sporove, kako od feludalih tako i od narodnih sudova.

Pored oduzimanja slučajeva putem velikog većanja kralj Henri se miješao i u rad feudalnih sudova i na
neposrednije načine. Parničar koji je smatrao da mu je na feudalnom sudu učinjena nepravda, mogao je
da izdejstvuje izdavanje naloga kojim je njegov slučaj predavan kraljevskom sudu. Tako je udovica, koja
se požali da nije dobila odgovarajuću ostavštinu od naslednika svog muža, i ne dobije zadovoljenje na
seniorovom sudu, mogla da izdejstvuje nalog kojim je nasledniku naređivano da joj dodijeli traženu
ostavštinu ili da objasni kraljevim sudijama razloge zbog kojih nije spreman na to. Ovakvim nalzima
gotovo svaki slučaj mogao je da bude prenesen pred kraljevske sudije.

Pravne novine koje je Henri II. uveo predstavljalju, u suštini, početak opšteg prava. Opšte oravi
podrazumijeva pravo koje se primljenjuje u cijelom kraljevstvu i koje je opštevažeće za sve ljude i sve
krajeve. Svaki narodni i feudalni sud radio je po svom običajnom pravu, ali kraljevske sudije sprovodile su
kraljeve zakone ma gdje bili. Pod Henrijem I, kraljevske sudije su po opštem pravu presuđivale sporove u
koje je kruna bila neposredno umešana, ali to je bio samo djelić ukupnih sudskih poslova u kraljevstvu.
Međutim, sa širenjem ovlašćenja kraljevskih sudova pod Henrijem II, sve više slučajeva dolazilo je, ili je
moglo doći, pred njegove sudije. Feudalni sud koji je bio svjestan da mu kraljevski sud može uzeti slučaj,
obično je pokušavao, da to spreči tako što će i sam primljenjivati opšte pravo. Tako je ovo pravo
postepeno istisnulo druge. Tokom otprilike jednog vijeka opšte pravo širilo se velikom brzinom. Kad god
bi neki kraljevski sudija čuo za nepravdu koju je trebalo ispraviti, on je mogao da izmisli nalog kojim bi taj
slučaj preneo pred svoj sud. Ovaj proces zaustavljen je tek u 13. Vijeku, kada su baroni odlučno
zahtijevali da kralj i njegove sudije napuste ovaj način pravljenja novih zakona. Od tog vremena, odredbe
opšteg praav mogle su se izmijeniti ili proširiti saмо statutom koji kralj objavi u parlamentu.

U okviru izlaganja o početcima opšteg prava, moćda bi još samo trebalo ukratko objasniti poreklo male
ili sudske porote. U anglonormanskoj upravi postojala je druga tradicija utvrđivanja činjenica na osnovu
svedočenja zakletih ljudi. Knjiga Strašnog suda zasnicala se na podacima koji su dobijeni na ovaj način.
Henrijeve sudije počele su da koriste porotu od dvanaest ljudi na drugačiji način. Ako velika porota izrazi
sumnju da je neki čovjek načinio zločin, a optuženi ostane pri tom tvrđenju da je nevin i da to znaju i
njegovi susjedi, mogao je da zamoli sudije da sazovu porotu roda i susjeda koja će izjaviti da li je on kriv
ili nije. Umjesto da ga podvrgnu iskušavanju. Ovo sredstvo bilo je naročito dobrodošlo čovjeku koga je
optužilo neko privatno lice iz omraze- Ipšak, optuženi je sam morao da traži ovaj način suđenja i niko ga
nije mogao natjerati da stavi svoju sudbinu u ruke porote. Jedini pravni način suđenja još uvjek je bilo
iskušavanje u vodi.

Međutim, 1215.godine Četvrti lateranski sabor osudio je iskušavanje i zabranio sveštenstvu da učestvuje
u njemu. Pošto je iskušavanje smatrano za presudu Boga, njegovo izvođenje bez učešća svećenika bilo je
besmisleno. Tako su sudije u Engleskoj odjednom našle bez ikakvog načina na koji bi utvrdili privicu
zločinaca. Počeli su da ubjeđuju svakog optuženog da zatraži suđenje pred porotom, ali neko vrijeme
morali su jednostavno da oslobađaju one koji to odbiju. Onda su došli na izvanrednu ideju. Čovjek koji
odbije da zatraži suđenje pred porotom nije mogao da bude osuđen, ali je zato svlačen i vezan za kameni
pod, a preko njega je stavljana daska na koju je ređano teško kamenje dok ne izdahne pod teretom.
Pretnja ovom ''strašnom i teškom kaznom'' bila je dovoljno da ubedi većinu optuženih da zatraže
suđenje pred porotom. Tako je mala porota postala uobičajni način suđenja za krivična djela.

Baroni nisu bili zadovoljni vladavinom Henrija II. Teško su im padala njegova nastojanja da uveća njihove
feudalne obaveze i da preuzme slučajeve iz njihovih sudova. Sa čežnjom su se sećali nezavisnosti koju si
imali pod kraljem Stefanom od Bloa. S druge strane, Henri je došao u sukob sa svojim najstarijim sinom
Henrijem. Kralj Henri je vrlo dobro pamtio kakve je nerede izazivao u Engleskoj spor oko nasleđa poslije
smrti Henrija I. i želio je da otkloni sve nedoumice oko svog naslijeđa. Zbog toga je, po uzoru na Kapete,
svog najstarijeg sina krunisao za suvladara. Ipak, iakako je mladom Henriju dao kraljevsku titulu, nije mu
dao ni zemlje ni zamkove, pa čak ni stalne prihode. Princ koji je nije bio zadovoljan time iskovao je
zavjeru sa svojim tastom, kraljem Francuske Lujem VII, i nezadovoljnim baronima iz Engleske i
Normandije. Iz toga se izrodila velika pobuna barona, potpomognuta Lujevim napadom na Normandiju i
napadom kralja Škotske na Englesku. Ovo je bio najteži ispit za državnu upravu koju je kralj Henri
izgradio i ona se dobro pokazala. Uz pomoć ono malo odanih barona, kraljeve verne sluge uspiješno su
odbranile kraljevinu, a pobuna je ugušena. Henri je oprostio sinu, ali nekoliko barona provelo je duge
godine u tamnici, dok su svi pobunjenički zamkovi razoreni do temelja. Od tada, engleska kruna nije
imala nikakvoh nevolja sa baronima, sve dok se oni u narednom naraštaju nisu suprostavili kralju Jovanu
bez Zemlje.

Sinovi Henrija II. Ričard (1189.-1199.) i Jovan bez Zemlje (1199.-1216.) nastavili su očevu politiku.
Zahtijevali su velike relife, zarađivali su što su više mogli od poziva na vojnu službu i prodavali su
naslednice onom ko da najviše. Nastavili su da šire nadležnosti kraljevskih sudova i primenu opšteg
prava. Ričard je bio privlačan čovjek i veoma loš kralj. Bio je lepe spoljašnosti, veseo, iskren, otvoren i
darežljiv. Pokrovitelj pesnika, i sam je pisao dosta dobre pjesme. Pošto je vodio krstaški pohod,
uglavnom je bio u dobrim odnosima sa crkvom. Uz to, bio je daleko najsposobniji vojskovođa svog
vremena. Međutim, tokom vladavine koja je trajala deset godina, u Engleskoj je proveo manje od godinu
dana. Rat je bio njegovo jedino zadovoljstvo, a Engleska ga je zanimala samo kao izvor sredstava za
krstaški pohod i ogorčene ratove protiv Filipa Augusta. Izuzev nekolicine koji su spletkarili sa Jovanom i
Filipom dok je on tamnovao u Nemačkoj, Ričard nije imao nevolja sa svojim baronima. Sviđao im se kao
ličnost, a oštricom svog mača utjerao im je strah u kosti.

Jovan bez Zemlje je bio sušta suprotnost svom bratu, bio je sposoban i savjestan kralj i krajnje neprijatan
čovjek. Mnogo se posvećivao državnim poslovima, lično učestvujući u radu sudova i blagajne i iznalazeći
načine da poboljša državnu upravu. On je uočio jedan problem kojim se njegov nehajni brat nije mnogo
opterećivao. Gradovi u Engleskoj su rasli, trgovina je cvjetala, a tržište za poljoprivredne proizvode brzo
se uvećavalo. Trgovci iz gradova i pripadnici feudalne klase koji su izvlačili prihode iz poljoprivrede brzo
su uvećavali svoje bogatstvo. Međutim, prihodi krune bili su uglavnom upared određeni i povećavali su
se vrlo malo. Jovan je bio rešen da prigrabi svoj dio novih bogatstava. On je to donekle mogao da učini
češćim zahtevanjem štitarine, traženjem viših relifa i naplaćivanjem ogromnih svoga za povlastice koje
daje kruna, ali odlučio je da oproba i neka nova sredstva. Henri II. ubirao je svojevremeno porez na
prihod i imovinu da bi finansirao krstaški pohod, a Ričard je učinio isto da bi isplatio svoj otkup. Jovan
bez Zemlje je počeo da ubira taj porez da bi stvorio ratnu blagajnu. Takođe je pokušao da poboljša
prikupljanje carinskih dažbina. Uveren da su unapred određene svote koje su šerifi plaćali za pojedine
otkupe daleko ispod njihovih stvarnih platežnih mogućnosti, počeo je da smenjuje šerife i dovodi na
njihovo mjesto upravnike, koji su za svoj posao primali platu, a sav novac koji sakupe uplaćivali su u
blagajnu. Ukratko, Jovan je bio preduzimljiv vladar koji je nastojao da uveća svoju moć i prihode. Pošto je
ovo uvećavanje neizbježno išlo na ptetu barona, Njegova politika mnogima je teško padala.

Jovan bez Zemlje nije bio na glasu kao vešt ratnik, a to je bila možda najvažnija među osobinama na
kojima je počivao ugled jednog srednjovjekovnog kralja. Jedini slučaj tokom cijele njegove vladavine
kada je lično predvodio vojsku u bitci bio je onaj iznenadni napad u kojem je zarobljen Artur. Mada je
izveo uspiješne pohode u Škotsku, Vels i Irsku, njegovi poduhvati na kontinentu bili su potpuni
promašaji. Prvo je izgubio Normandiju od francuskog kralja Filipa Augusta, a onda je, u pokušaju da ga
skrši uz pomoć cara Otona, pretpio ponižavajući poraz. Opravdano ili ne, narod ga je prozvao ''Mlitavi
mač''. Sa druge strane, posjedovao je osobinu koju nijedan srednjovjekovni kralj nije smio sebi da
dozvoli- nije znao da prašta. Čak i najbolji baron bio je po prirodi nemiran i nepokoran i kraljevi su morali
da računaju na bar jedan sukob sa svakim baronom tokom svoje vladavine. Ričard bi ili potpuno slomio
svog protivnika ili bi mu, isto tako potpuno oprostio. Jovan se pretvarao da oprašta, ali nikad više nije
vjerovao čovjeku kome je oprostio. Takvo ponašanje dovelo ga je, pred kraj vladavine, dotle da nije
mogao da veruje nijednom baronu, niti je iko od njih verovao njemu.

Ovo uzajamno nepovjerenje produbljavala je njegova sklonos ka podmuklim potezima. Tako bi, na
primjer, kada oseti da će ga neki baron uskoro zamoliti da mu preda nekakav zamak na koji smatra da
ima pravo, naložio svojoj posadi da ne predaje zamak nikome ako naređenje koje dobiju ne sadrži
određenu lozinku. Pošto ga baron zamoli za zamak, Jovan mu je spremno davao pismo sa naređenjem o
predaji, a kad se predaja ne obavi, nije se ustručavao da se, zajedno sa baronom žali na tvrdoglavost
posade, koja, eto, neće da sluša. Najzad, Jovan je bio izuzetno pohotan i sirov. Zavodio je žene i kćerke
svojih vazala. Gotovo je sigurno da je naredio ubistvo sinovca Artura, dok su žena i sin jednog barona koji
je pao u nemilost umoreni glađu u jednom kraljevskom zamku.

Tokom cele vladavine Jovana bez Zemlje, pojedinci ili manje grupe barona kojima se kralj lično zamjerio
kovali su zavjere protiv njega. Kada se, u jesen 1214.godine vratio poražen iz pohoda na kontinentu, svi
njegovi protivnici među baronima udružili su se protiv njega i održali veliki sastanak sa ciljem da
organizuju pobunu. Sa njima se sastao i Stiven Lenton, arhiepiskop Kenteberija. Stiven nije imao razloga
da voli Jovana. Kralj je svojevremeno odbio da ga prizna za arhiepiskopa i držao ga je u progonstvu
sedam godina. Takođe je proterao iz kraljevstva i njegove rođake. Međutim, Stiven je bio jedan od
velikih ljudi svog doba. On je bio profesor teologije u Parizu i kardinal na papinskom dvoru. Kao stručnjak
za teologiju i kanonsko pravo, radio je na komentarisanju dela Petra Lombarda i Gracijana i primeni
njihovih načela u cijelom hrišćanskom svijetu. Berovao je da bi, baš kao što u crkvi vlada kanonsko
pravo, trebalo da postoji pravo po kome će se upravljati laičko društvo, dakle, zakoni koje će morati da
poštuju kralj, baroni i narod. Ubeđivao je barone da odbace u stranu svoje lične razmjerice sa kraljem i
da sačine nacrt jednog sveobuhvatnog plana reformi koji će odgovarati svim baronima u zemlji.

Početkom proleća 1215.godine baroni su digli oružanu pobunu. Jovan bez Zemlje nije mogao da se
odluči šta da radi. Čas je nudio pregovore, čas je pozivao vojsku iz Gaskonje. Na kraju se pobunjenici, uz
pomoć građana koji su listom mrzeli Jovana, zauzeli London. Zaštićenbi gradskim zidinama, oni su sada
bili u vojnički veoma dobrom položaju, pa je Jovan popustio.Baroni su se sastali sa kraljem na llivadama
pored rijeke Temze blizu Vindzora, kod mjesta zvanog Ranimid, i predali mu pisani program reformi,
takozvani Baronske odredbe. Jovan je prihvatio zahtjeve i nalozio da se na program pricvrsti njegov
pečat. Zatim su se stručni kraljevski činovnici dali na posao da formalno uobliče jednu povelju u kojoj bi
ove reforme bile sadržane. Tako je nastao dokument koji nam je poznat pod nazivom Velika povelja
slbooda (Magna Carta Liberatum).

Odredbe velike povelje sloboda mogu se po svojoj prirodi podijeliti u četri grupe. Jednu čini samo jedan
član koji se bavi odnosom crkve i drzave i kojim je jovan obećao crkvi sva prava koja joj pripadaju. Slijedi
petnaest odredbi o feudalnim odnosima izmedju kralja i njegovih vazala. Jovan se obavezao da nece
traziti vise od 100 funti relifa za baroniju, ni više od pet funti za jedan viteški posjed. Takošer se
obavezao da neće ubirati štitarinu ili vanredni porez bez pristanka skupštine svih najznačajnijih
neposrednih podložnika krune. Trideset pet odredbi odnosi se na postupke i rad kraljevske vlasti. Na
primjer, Jovan se obavezao da neće pokušavati da izvuče veće prihode od šerifa već da će prihvatiti rente
koje su oubičajene za određene okruge. Drugom odredbom predviđeno je da se građanski sporovi
između kraljevih podanika u koje kralj nije neposredno umiješan ne mogu iznositi pred sud koji prati
kralja na putovanjima, nego samo na redovne sednice koje su održavane u Vestiministeru. Ova tri dijela
Velike Povelje sloboda predstavljalju program reformi koji su baroni podneli. Četvrti dio trebalo je da
zadovolji njihove lične prohteve. Baronima su obećana prava koja im pripadaju i predviđeno je da oni
biraju odbor od dvadeset pet članova sa zadatkom da obezbijedi poštovanje tih prava.

Većina odredbi Velike povelje sloboda bila je značajna samo za savremenike. Mali broj njih imao je
nekog stvaranog smisla vijek kasnije. Međutim, postojala su dva izuzetka koji zaslužuju naročitu pažnju.
Prvi je Jovanovo obećanje da, osim u tri tačno navedena slučaja, a to su bili proizvođenje kraljevog
najstarijeg sina u viteza, udaja njegove najstarije kcerke i placanje otkupa ako padne u zarobljenistvo,
nece ubirati vanredni porez bez pristanka savjeta sastavljenog od svih njegovih najznacajnijih
neposrednih podloznika. Iako ova odredba nije ukljucena u kasnije ponovna izdanja povelje, kraljevi su je
u stvarnosti poštovali i na njoj se zasniva nadzor parlamenta nad poreskim sistemom. Drugi izuzetak je
član 39.koji glasi ''Nijedan slobodan čovjek ne smije biti uhapšen, ili utamničen, ili lišen svoje imovine, ili
na bilo koji način oštećen, niti ćemo mi krenuti protiv njega ili poslati ljude na njega, osim po
pravosnažnoj presudi njemu ravnih ili po zakonu zemlje.'' Ova čuvena rečenica predstavlja temelj
angloameričke predstave o ličnoj slobodi.
Vlasti ne mogu da preduzmu nikakve mjere protiv pojedinca dok prethodno ne bude sproveden
određeni zakonski postupak, ili kako bi se danas kazalo ''odgovarajući pravni proces''. Ovo obećanje nije
bilo ograničeno samo na barone ili vitezove, već se odnosilo na svakog slobodnjaka. Istini za volju,
1215.godine slobodu je imalo daleko manje od polovine stanovištva Engleske, ali sloboda se vremenom
širila, a sa njom i ova prava.

Uprkos značaju ovog člana koji je štitio sve slobodne ljude od samovoljnih postupaka vlasti, prava
vrijednoswt velike povelje sloboda ne leži u njenim konkretnim odredbanma. Izdavanjem velike povelje
sloboda, Jovan bez Zemlje je priznao da je zakon iznad kralja. To je bilo izuzeto značajno. Iako se može
tvrditi da je feudalni odnos u suštini bio međusobni ugovor i da su feudalni seniori oduvijek bili obavezni
da se pokoravaju feudalnim običajima, povelja sloboda Henrija I i velika povelja sloboda predstavljalju
prve izričite potvrde te činjenice. Naredni naraštaji u potpunosti su to shvatili. Kad god bi se baronima
Engleske učinilo da kralj postaje previše samostalan, a da, pri tom, nisu mogli da pronađu sasvim
određene zloupotrebe za koje bi ga optužili, jednostavno bi zatražili da potvrdi Veliku povelju sloboda.
Čineći to, kralj je priznavao vrhovnu vlast zakona u zemlji. Tako je Velika povelja sloboda služila da stalno
podsjeća kraljeve kako je njihova vlast ograničena.