14.

Danilo Kiš

Iako je Kiš umro relativno mlad, u godinama koje se mogu smatrati stvaralački najjačim i
najzrelijim, njegov prozni opus deluje završeno i zaokruženo.
U Kišovom proznom stvaralaštvu razlikujemo tri faze:
Prvu fazu obeležiće dva romana ''Mansarda'' i ''Psalm 44''. Oba romana pojavila su se 1962.
i označila kraj faze kratkih romana.
Drugu fazu obeležiće romani porodičnog ciklusa ''Bašta, pepeo'', 1965, ''Rani jadi'', 1969. i
''Peščanik, 1972.
Treća faza nazvana je novelističkom i njoj pripadaju dva ciklusa novela ''Grobnica za
Borisa Davidoviča'', 1976. i ''Enciklopedija mrtvih'', 1983.
Na osnovu ovog sažetog prikaza Kišovog proznog stvaralaštva uočava se krajnje ne tipičan
razvojni put koji vodi od romana ka noveli pa zato možemo govoriti o poetici sažimanja u
Kišovoj prozi. Ovakav, atipičan književni razvoj izazvaće prevrat na polju forme i žanra.
Naime, žanr novele, po svojoj definiciji, podrazumeva opis samo jednog događaja ili
doživljaja. Međutim, Kiš odbija ovakvu definiciju žanra novele ustanovljenu u evropskoj
književnosti Bokačovim ''Dekameronom''. Za Kiša to je prošlost, on želi novelu koja ne pruža
jednu sliku iz života već čitav život. Tako se novela pojavljuje kao rezultat sažimanja romana.
Ovakve tendencije postojale su u svetskoj književnosti i pre Kiša. Lav Nikolajevič Tolstoj je u
noveli ''Smrt Ivana Iliča'' iz tačke smrti, retrospektivno ispričao ceo junakov život. Borhes,
pisac kratkih proznih formi, smatra da novela može biti biografija.
Novele, okupljene u okviru istog književnog dela, obično podrazumevaju postojanje
nekakvog stožera oko kog će se ciklizirati, odnosno oko kog bi se pleo siže. U ''Ranim
jedima'' taj stožer, zajednička osa je glavni junak, Andreas Sam i njegova porodica, dok je u
''Grobnici za Borisa Davidoviča'' u pitanju ista tema – staljinizam i svaka priča daje novi
aspekt zadatoj temi.
Kada je reč o dominantama i tendencijama u Kišovoj prozi, kao dominantne teme izdvajaju se
tema smrti koja je prisutna u svim njegovim delima bilo kao istorijska činjenica ( knjige iz
porodičnog ciklusa opisuje jevrejsko – crnogorsku porodicu u II svetskom ratu, stradanje
njihove rodbine, pa na kraju i oca realna je, istorijska činjenica ), bilo kao metafizičku npr. u
''Enciklopediji mrtvih''. Druga dominantna tema je tema porodičnog kruga. Ova tema je
zaokupljala Kišovu pažnju i u poeziji. U pesmama ''Oproštaj s majkom''iz 1953, zatim
''Svatovi'' i ''Biografija'' iz 1955. Kiš će opisati majčinu smrt, sestrinu udaju i sažet prikaz
očevog života i tragične smrti. Osim u porodičnoj trilogiji ovu temu srećemo u ''Mansardi'' i

1
''Psalmu 44''. Treća velika tema Kišovog proznog stvaralaštva jeste umetnost i književnost.
''Mansarda'' je knjiga o piscu i pisanju, u ''Ranim jadima'', odnosno u priči ''Iz baršunastog
albuma'' prepoznajemo parabolu o majstoru i učeniku, dok je u završnoj priči ciklusa ''Eolska
harfa'' obrađena parabola o umetnosti i jeziku umetnosti. U ''Bašti, pepeo'' i ''Peščaniku''
Eduard Sam je predstavljen kao zakržljali genije, njegove naočari su simbol umetnika.
Što se tiče tendencija, odnosno pojava koje nisu tako izrazite ali se uočavaju kao vazne treba
pomenuti hibridizaciju žanra ''. Rani jadi'' su poetska proza dok u ''Peščaniku'' srećemo 4 tipa
teksta objedinjena u jedinstvenu romanesknu formu (slike s putovanja, beleške jednog
ludaka, istražni postupak i ispitivanje svedoka).Jedna od zanimljivijih tendencija Kišove
proze jeste tzv. ironični lirizam. Kiš je od početka nastojao da u svojoj prozi uguši
sentimentalnost, patetiku i idealizam, pa se ironija pokazala kao najpodesnije sredstvo protiv
osećanja, posebno u porodičnom ciklusu. Citatnost je važna tendencija Kišovog proznog
stvaranja. U ''Psalmu 44'', Kiš nas upućuje na Davidove psalme, dok u ''Mansardi'' citira
Blokov esej ''Dnevnik žene koju niko nije voleo''. ''Čas anatomije'' knjiga koju je Kiš objavio
1978. povodom ''Grobnice za Borisa Davidoviča'' je prva naša ozbiljna knjiga o citatnosti i
intertekstualnosti. Kad govorimo o citatnosti uvek mora da postoji dokument koji ce citira pa
tako možemo govoriti i o dokumentarnosti ili bar prividu dokumentarnosti, odnosno, iluziji da
je sve što je napisano dokumentovano. U ''Ranim jadima'' i ''Bašti, pepelu'' to su razglednice,
fotografije i pisma koje dečak sakuplja, a u ''Peščaniku'' to je očevo pismo – glosa upućeno
sestri Olgi. Intermedijalnost se najčešće manifestuje kroz pokušaj unošenja filmske tehnike,
hladnog i objektivnog oka kamere. Takav postupak opažamo u ''Ranim jadima'', priči ''Igra''
kada otac posmatra igru dečaka kroz ključaonicu ili u ''Peščaniku'' hladan i precizan opis sobe
u kojoj se nalazi E.S. spreman da otpočne svoje pisanje. Pored filmske tehnike mi u Kišovim
delima nalazimo i crteže, u ''Ranim jadima'' to je crtez majčine ''Singerice''a u ''Peščaniku''
crtež lampe, putira, vaze – varke. Dijalog sa mitom je tendencija koja prožima većinu Kišovih
dela. U ''Ranim jadima'' Andreas Sam nosi gilgamešovski teret na svojim nejakim plećima, on
se bori protiv smrti i traga za besmrtnošću. U ''Peščaniku'' na samom početku romana soba u
kojoj se nalazi E.S. uporedjena je sa Nojevom barkom, a tokom dela E.S. će biti upoređen sa
Prometejom, želeće da se kao Ikar vine iznad sopstvene ništavnosti i smrtnosti. Rableovsko
nabrajanje i inventarisanje moglo bi se podvesti i pod ironični lirizam ali i kao poseban
postupak. Srećemo ga na stranicama ''Peščanika'' u besomučnom nabrajanju jela.

2
''Rani jadi'', 1969.

''Rani jadi'' su objavljeni 4 godine posle ''Bašte, pepeo'' međutim, oni stoje na početku Kišove
porodične trilogije. Za ''Rane jade'' Kiš je rekao da su ''skica u bloku'', ''Bašta, pepeo'' je
okarakterisana kao ''crtež grafitom'', dok je ''Peščanik'' naneo tamne boje preko grafitnog
crteža.
''Rane jade'' čini niz od 19 proznih celina različite dužine okupljenih oko zajedničke ose –
dečaka Andreasa Sama i njegove porodice: oca, majke i sestre. Prvobitnoj verziji knjige Kiš
će 1983. dodati epilošku priču ''Eolska harfa''.
Podnaslov ''za decu i osetljive'' citat je stiha francuskog pesnika Maksa Žakoba, preteče
nadrealizma. Ovaj stih sugeriše Kišov odnos prema sopstvenom delu – delo je namenjeno
posebnoj publici čija priroda ne zavisi od uzrasta već od osetljivosti za poseban tip
književnosti.
''Rani jadi'' govore od odrastanju dečaka otvorenih čula i bogate mašte u čijoj pozadini besni
II svetski rat. Tako se ''Rani jadi'' mogu posmatrati i kao bildungsroman.
Uvodna priča u zbirku ''S jeseni, kad počnu vetrovi'' grafički se razlikuje od ostalih, pisana je
kurzivom, naslov priče je naglašeno lirski, odvaja se od ostalih naslova koji uglavnom
upućuju na predmetni svet o kome će se pričati npr. ''Serenada za Anu'', ''Mačke'' ili ''Konji''.
Naslov će još jednom biti ponovljen kao prva rečenica priče. Zato se prva priča pojavljuje kao
poetizovana, ritmizirana proza.
''S jeseni, kad počnu vetrovi'' u sebi objedinjuje sve ključne teme i motive Kišovog
stvaralaštva.
Priča o kestenovima koji s jeseni padaju i naglo se rađaju iz svojih ljuštura sa belegom na
čelu, zapravo je metafora za samog dečaka. Dečak se naglo ispilio iz tople ljušture detinjstva i
obreo u zastrašujućem svetu odraslih. Uočavanje nesklada između sveta stvari i njihove
suštine njegovi su ''rani jadi''. Ovaj segment priče pokreće opsesivnu Kišovu temu – temu
potrage za identitetom. Dečak je poput kestena obeležen, melez od majke Crnogorke i oca
Jevrejina.
Drugi segment priče uvodi neimenovanog dečaka koji skuplja kestenje sa ustima punim
lepljive gorčine, što je blaga metaforična sugestija njegovih ''ranih jada''.
Dečak nastoji da se izbori i prevari anđela sna kao prvi korak u savlađivanju same smrti. Ako
se ubode na bodlju kestena i zagadi ranu dečak će dobiti trovanje krvi i umreti. Za njim će

3
ostati ožalošćeni majka, otac i sestra ako je ima. Motiv sna i smrti pokreću dijalog sa mitom –
Andreas Sam se poput sumersko – vavilonskog kralja bori protiv smrti tragajući za ''travkom''
besmrtnosti. Ta ''travka'' biće pronađena u ''Bašti, pepeo'' kada dečak egzistencijalno beznađe
pretoči u estetsko zadovoljstvo i otkrije pisca u sebi. Kroz pisanje pobediće smrt i
rekonstruisati neuhvatljivu figuru Oca.
Zadnji segment priče govori o zanosnom mirisu ljubičice u ljubičastoj boci koji devojčica
štedro nanosi svuda po sebi. Kiš je prustovski opsednut bojama i mirisima kao načinom da
pokrene splet asocijacija i sećanja. Ovde je miris ljubičice i jorgovana nagoveštaj smrti.

''Ulica divljih kestenova'' unosi naglu promenu tona.Jednu izuzetno lirski intoniranu prozu
zameniće skaz. Dok je u prethodnoj priči pripovedanje teklo iz doživljajne vizure dečaka,
ovde se pojavljuje stariji čovek koji se oslanja na svoje nesigurno i nepouzdano sećanje u
pokušaju da evocira predeo gde je odrastao.
Priča počinje obraćanje u vokativu: ''Gospodine...'' čime je ostvarena iluzija direktnog
obraćanja nekom koji postoji kao slušalac ili sagovornik. Čovek traži Bemovu ulicu u kojoj su
nekada bili kestenovi. Kestenova nema a sa njima je nestao i njihov otužni i teški miris.
U trenutku kada pripovedač zvoni na vrata profesora Smerdla menja se pripovedna
perspektiva iz 1.lica jednine u 3.lice jednine, kaze pripovedač: ''Da li ste sigurni,ponovi ON,da
ovde ne stanuje Andreas Sam?''Čovek traži Andreasa Sama i njegovu porodicu koja je tu
stanovala pre rata – oca, Eduarda Sama s naočarima, majku Mariju koja je šila na singerici i
sestru Anu sa mašnom u kosi. Već ovde nagoveštena je samo kroz detalj polemika u koju će
Kiš ući u ''Bašti, pepelu'' i ''Peščaniku'' sa francuskim novim romanom. Iako detaljno opisuje
predmetni svet, predmeti u Kišovoj prozi nikada neće potisnuti junake već će služiti njihovoj
karakterizaciji.
Tema smrti uvedena na početku priče kroz pominjanje kestenova nestalih iz Bemove ulice,
nastavlja da se razvija dalje. Čovek kaže tamo gde je nekad bilo uzglavlje Andreasa Sama sad
je kvrgava povijena jabuka bez ploda, a singerica se pretvorila u bokor ruža.
Da bi izbegao sentimentalnost i patetiku pripovedač će reći na mestu nekadašnje kuće sada se
nalazi lep, zeleni luk, praziluk.
Pošto se ponovo vrati pripovedač u 1.licu jednine nas obaveštava da se njegova porodična
kuća srušila kao kula od karata nakon njihovog iseljenja. Da bi dokumentovao priču navodi
deo iz očevog pisma sestri Olgi.
Parabola o majstoru i učeniku nalazi se u osnovi jedne od najdužih priča, ''Iz baršunastog
albuma''.

4
U prvom delu priče, koja inače ima 7 delova, dečakova strina Rebeka, ovaploćenje same smrti
(suva, sparušene glave i šiljatog nosa) donosi vest o smrti dečakovog oca. Smrt obezličava
Eduarda Sama jer ga dečak prvi put zamišlja bez štapa i naočara.
I u drugom delu priče dominiraće tema smrti ovaj put kroz sliku predratne trube cica sa
plavim i crvenim ružama koje smrde na crknutu ribu i konjsku mokraću. Truba je bila
zakopana pod zemljom, u štali gde je i istrulila.
Parabola o majstori i učeniku počinje od trećeg dela priče. Majka se u Kišovoj prozi, iako
centralni lik, ne pojavljuje kao idealizovana. Dok u ''Bašti, pepelu'' ona uvodi temu smrti u
roman i njom ga i završava, ovde je ona opsednuta, poput oca, genijalnom ali nemogućom
idejom o mašini za pletenje načinjenoj od žica kišobrana.
Pletenje, pletivo i pletilja aludiraju na Penelopu ali imaju i svoje simbolično značenje
ovaploćeno u poeziji Laze Kostića, kod Nastasijevića (vez) i Andrića, naravno uvek se misli
na umetnika i umetničko stvaranje.
Iz ''tuceta zavitlanih igala'', iz majčinog ''čudesnog rukopisa'' ispredane su ''bajke'', čudesne
šare istočnjačkih ćilima. Tajna stvaralačke veštine je NIKAD SE NE PONOVITI, ZNATI NA
ISTU TEMU NAPRAVITI BEZBROJ VARIJACIJA, stvarati jedan sasvim nov stil ali sa
prepoznatljivim majstorskim pečatom. Međutim, ubrzo će divljenje upućeno majstoru – majci
zameniti zavist a potom i oponašanje. U poslednjem pokušaju da se izbori sa konkurencijom
majka ''menja rukopis'', opredeljuje se za JEDNOSTAVNOST, GOLOTINJU STILA. Zato,
sugeriše pripovedač, treba zaviriti iza rukotvorine i videti koliko je truda potrebno da se OD
ODPADAKA STVORI NEŠTO ČISTO I LAKO, KAO NAPRAVLJENO IZ JEDNE NITI.
Da je Kiš sklon paraboli kao tehnici pripovedanja svedoči i priča ''Eolska harfa''. Pripovedač
se u 1.licu jednine seća svoje, posebne harfe iz detinjstva. U opisu harfe prepoznajemo
rableovski stil: 2 električne bandere udaljene 50 metara, stare 5-10 godina, izložene
temperaturi između 36 stepeni i -22.
Šta je uslov stvaranja, kako da harfa propeva?
Prvi uslov je PATNJA, kada se srce drveta raspukne jer je shvatilo da nije drvo nego bandera,
zatim ČEŽNJA za nekadašnjim stanjem mladošću i zelenilom, ZATOČENIŠTVO, bandere su
zakopane do ''kolena'', DELIMIČNA IZOLACIJA, jedini prijatelji su im druge bandere,
VEZA SE PROŠLOŠĆU I BUDUĆNOŠĆU, sugerisana starim rimski putem i predviđanjem
sopstvenog ludila nasleđenog od oca.
Svaka priča iz ''Ranih jada'' bila je mala stilska vezba za Kiša u kojoj je oproban nov prozni
postupak. Tako je u ''Igri'' primenjena tehnika filmske kamere, u priči ''Progrom'' pripovedna
vizura je oneobičena dečakovim položajem. Kao Grasov dobošar dečak razularenu masu

5
gleda odozdo i nikad nema celovitu sliku. U priči ''Dečak i pas ( pas koji govori )'', pas Dingo
priča o svom rođenju sve do poznanstva sa Andreasom samom i njiohovog konačnog
rastanka. Da je pas zaista umro od tuge saznajemo iz pisma čika Berkija Andiju.

''Bašta, pepeo'', 1965.

''Bašta, pepeo'' je drugi po redu roman iz Kiševe porodične trilogije iako je izašao 4 godine
pre ''Ranih jada''.
Reč je o monološko – asocijativnom romanu čija je kompozicija fragmentarna, roman je
sačinjen od 12 asocijativnih fragmenata koje na okupu drži ličnost Andreasa Sama, njegova
sećanja i doživljaji, lik njegovog Oca i Majke. Asocijativnost ne samo da uslovljava
fragmentarnost već razara i fabulu. Međutim, priča u Kišovom romanu nije potpuno uništena.
Priča postoji oko očeve figure, jer je ''Bašta, pepeo'' priča o ocu i traganju za njim.
Monološko – asocijativni roman, što smo se mogli uveriti i na primeru Desničinog ''Proleća
Ivana Galeba'', poništava funkciju vremena. Međutim, u Kišovom romanu hronološki i
asocijativni momenat postaju usaglašeni sa uvođenjem očevog lika i to traje do VIII
poglavlja. S druge strane, vreme je ono protiv čega se bori Andreas Sam. Kao Prustov junak,
Andreas Sam traga za izgubljenim vremenom jer samo tako može pobediti prolaznost a
možda i smrt.
U ''Bašti, pepeo'' prepoznajemo dve pripovedačke strategije:
Prustovska pripovedna tehnika koja podrazumeva izrazitu liričnost, usmerenje na unutrašnji
svet junaka, čak je i glavni junak zamišljen i ostvaren kao Prustov – preosetljiv, anksiozan,
edipovac, sklon maštanju.
Drugi pripovedni postupak je zapravo polemika sa francuskim novim romanom. Francuski
novi roman ili antiroman odbacuje fabulu, karaktere i pripovedanje kao konstruktivne
elemente (Alen Rob Grije i Mišel Bitor). Uz to francuski novi roman usmerava svoju pažnju
na predmetni svet, međutim, kod Kiša iako ima detaljnih opisa predmeta kao poslužavnik
(ulubljen i deformisan, izgubio je nakadašnji sjaj, posluzavnik tako postaje simbolični
nagoveštaj propasti porodice Sam i sredstvo depatetizacije) ili litografija(dečak i devojčica
prelaze preko polutrulog mosta pod kojim je ambis ali nad njima bdi anđeo – čuvar raširenih
krila, ova litografija govori o malograđanskom ukusu darodavca i porodice Sam ali i
simbolično predstavlja neizvesni život dečaka i devojčice Sam), oni ne potiskuju likove već

6
govore o junacima i njihovim sudbinama. Tako stvari postaju metonimijska oznaka za likove
ili mogu imati simbolično značenje. U romanu razlikujemo doživljajno ''ja'' dečaka u čijim
rečima prepoznajemo naivnost i sentimentalno – patetičan ton i pripovedno ''ja'' odraslog
čoveka koji sa vremenske i ironijske distance vrednuje opisane dogadjaje. Kombinacijom
doživljajnog ''ja'' i pripovednog ''ja'' dobijamo Kišov čuveni ironijski lirizam.
Pored ove dve pripovedne tehnike u IX poglavlju nalazimo nov tip naratora i naracije. To je
povratak u davna, za dečaka ''mitska'' vremena pre njegovog rođenja, u 1930. i kafanu ''Kod
zlatnog lava''. Na osnovu dokumenata i svedočanstava, naknadnog iskustva, bujne mašte i
fantazije, narator pravi hipotezu o sudbinskom susretu svoga oca i buduće gospodje Sam,
njegove majke.
Asocijativno – monološki roman ukida dominaciju jedne teme, međutim, ovde se ipak javlja
jedna, dominantna tema – tema traganja za Ocem, pronalazak ''nestalog'' junaka a tu su i tema
smrti i besmrtnosti, tema Erosa, tema umetnosti i umetnika.
Majka, iako centralni lik u zivotu Andreasa Sama nije lik bez senke, odnosno nije
idealizovana. Upravo će majka uvesti smrt u život Andreasa Sama obaveštavajući ga na
početku romana da mu je umro ujak kog nikada dečak nije ni video. Dečak se još jednom ,na
samom početku romana sreće sa neobičnim pokušajem samoubistva frojlajne Vajs koja je
nameravala da se ubije gomilama cveća opojnog mirisa.Tema smrti zatvoriće roman opet
majčinom konstatacijom da se tu gde ih je nevolja oterala jako brzo smrkava. Andreas Sam je
opsednut temom smrti i prolaznosti i zato, poput sumersko – vavilonskog džina nastoji da
pronađe svoju ''travku'' besmrtnosti. Borbu protiv smrti otpočinje najpre borbom protiv anđela
sna, potom on broji pre nego će zaspati jer je brojanje prvi doticaj sa beskonačnošću, a kao
treći vid borbe Andreas Sam izdvaja putovanje, stalno kretanje dečaka oslobađa straha od
smrti. Tek kad oseti miris vanile i maka dečak je siguran da putuju a kretanje kroz vreme i
prostor čini se kao jedini beg od smrti. Smrt je jedan od razloga zbog kojih dečak čuva svoje
stare školske sveske, knjige iz detinjstva, fotografije, očeva pisma i njegov čuveni
''Kondukter'' jer je Andreas Sam očigledno svestan da zaborav postaje isto što i smrt. Dečak se
neće u potpunosti osloboditi straha od smrti sve dok egzistencijalno beznađe ne zameni
estetskim uživanjem u pisanju i umetnosti. Traganje za figurom Oca koji je prisutan svojim
odsustvom je traganje za sopstvenim identitetom ali je rekonstruisanje Očeve figure kroz
pisanje siguran beg od smrti ako ne i konačna pobeda.
Tema Erosa se javlja paralelno sa temom Tanatosa i razbija klišetiranu predstavu o detinjstvu
kao srećnom i uravnoteženom dobu.Ova tema je u romanu pokrenuta uvođenjem lika
gospođice Edit, epileptičarke, čije prisustvo uzbuđuje malog Andreasa ali i podstiče

7
ljubomoru njegove majke. Gospođica Edit je u ranoj mladosti doživela ljubavni krah koji je za
krajnji rezultat imao padavicu. Od tada ona se bavi pravljenjem šešira i iz svoje torbe, koja iz
dečakove vizure izgleda kao crknuta živina, vadi čipke i trake i radi sa njegovom majkom.
Međutim, telesno uzbuđenje Andreas Sam doživljava upravo u trenucima gospođicinih
epileptičnih napada, što njegovoj ljubavi daje groteskni okvir. Naime, gospođica bi se u
trenutku napada sručila na njihov otoman sa podignutim nogama pa bi dečak bio u
mogućnosti da vidi svilenu unutrašnjost njenog tela, a zatim bi ga zabljesnula belina njenih
grudi kada bi joj Andijeva mama otkopčala okovratnik da uzme vazduha. Potom je tema
Erosa nastavljena kroz dečakovu nedoličnu ljubav – igru sa vršnjakinjom Julijom zbog koje
će se dečak, kad ih roditelji otkriju, osetiti trajno obeležen. Andreas Sam se upoznaje sa
Julijom u đačkoj klupi i postaje najpre njen omraženi konkurent a potom i njen ''ljubavnik'' u
štali njenog oca. Kada budu raskrinkani, Andi će dobijati pisma od Lacike Tota u kojima mu
preti da će ga ubiti ako ne ostavi Juliju na miru. Saznanje da je on melez, kesten iz ''Ranih
jada'' nikada ne napušta njegovu podsvest.
Privremeni neuspeh u ljubavi dečaka će okrenuti knjigama. Njegova omiljena knjiga postaje
Mala školska Biblija kao zbirka svih čudesa ovog sveta, pri tome dečak ima sposobnost
uživljavanja u delo te će svaki put očajan opominjati Adama da ne zagrize jabuku ili će
osećati telesno uzbuđenje dok ga lepa faraonova kći bude privijala na prsa kao malog
Mojsija.
Ključna figura Kišove trilogije je figura Oca.Međutim, ahasverska figura genija, autora
čuvenog ''Konduktera'' na selu je demistifikovana. Lišen svoje veličine, neugledan Otac je
izgubio moć mimikrije na selu a pri tome se odao i alkoholu. Ubrzo će pobuditi podozrenje
kod primitivne svetine – šta predstavljaju i čemu služe njegova lutanja po okolnim poljima i
šumama? Nad ocem se čak sprovodi i nekakav sasvim apsurdan proces od strane meštana pa
čak i crkve. Kada se otac sprema na svoj poslednji put, dečaku njegov šešir izgleda kao
konfekcijski trnov venac. A konačnost njegove sudbine dečak naslućuje i po mirisima, dok je
ranije miris duvana bio simbol njegove večne prisutnosti sada on izčezava i ostaje miris
lavande, simbol smrti, nečeg konačnog i fatalnog.

''Pečšanik'', 1972.

''Peščanik'' je završni roman Kišove porodične trilogije. Roman je objavljen 1972. i za njega
je Kiš dobio NIN-ovu nagradu. Po Kišu pisanje romana liči na mit o stvaranju sveta,
razdvajanje svetlosti od tame i ''Peščanik'' to zaista jeste. Na početku čitalac tapka u mraku, sa

8
mukom se kreće kroz lavirint asocijacija, fantazija ili stvarnih događaja sve dok na kraju ne
pronađe svetlost. Tada se svi fragmenti sklapaju u jednu jedinstvenu mozaičnu strukturu. Ta
svetlost je u ''Peščaniku'' ''Pismo ili Sadržaj'', zapravo epiloški deo romana. Roman se u celini
sastoji od 67 narativnih fragmenata nejednake dužine u kojima nema ništa što već nije
opisano u Pismu. Dokumentarnost, odnosno stvaranje iluzije da je sve opisano zasnovano na
nekakvom dokumentu, ovde Pismu jedna je od glavnih tendencija Kišovog proznog postupka.
Ovde Pismo ima funkciju da ograniči maštu pripovedača i disciplinuje pripovedanje.
Kiš je tvrdio da je ''Peščanik'' savršeno tehnički izveden kao oblik glose u prozi. Glosa je
romanski, španski poetski oblik koji se sastoji od uvodnog katrena, najčešće posuđenog od
nekog drugog pesnika, i od 4 decima koje variraju zadati katren. Zapravo završni stih svake
decime je stih preuzet iz katrena.Kišova glosa u ''Peščaniku'' je ''Pismo ili Sadržaj'' koji se
nalazi na kraju romana. Tako pismo ima ambivalentnu funkciju – njime se završava roman ali
se roman iz njega i ispreda, odnosno ono naknadno osvetljava roman u celini, tačnije 4
narativne celine romana naslovljene kao Slike s putovanja, Beleške jednog ludaka, Ispitivanje
svedoka i Istražni postupak.
Kiš je svoj roman nazvao arheološkim romanom. Pismo – glosa, mali isečak jedne porodične
istorije biće pronađeno kao rukopisi pronađeni na dnu Mrtvoga mora i tada će svedočiti o
jednoj epohi koja je prošla.
Kiš je svoj roman nazvao i parabolom o stvaranju sveta. Biblijski Potop je metafora za haos II
svetskog rata u toku kog je čitav jedan narod doveden do ivice istrebljenja. Posle Potopa
ostaće očevo zaveštajno pismo da svedoči o vremenu i narodu koji su otišli u nepovrat. To
pismo označiće i kraj jednog dugog puta i potrage – potrage za Ocem i sopstvenim
identitetom.
''Pismo ili Sadržaj'' je napisano 5. aprila 1942. godine. Piše ga Eduard Sam svojoj sestri Olgi.
U pismu su opisane tromesečne muke porodice Sam koje su mahom prouzrokovane
rodjačkom netrpeljivošću, tačnije netrpeljivošću Samove sestre Neti i njene porodice. Zato
Eduard Sam kaze Olgi kako bi o tome mogao napisati roman pod nazivom ''Peščanik'' jer ''sve
se osipa, sestro moja''.
U prološkom delu, služeći se tehnikom filmske kamere pripovedač hladno i objektivno
opisuje enterijer jedne sobe: žuti pod od ilovače, prozor zatisnut perjanim jastukom,lampu, sto
na kome leži bokasta torba, masni časopis, knjiga crnih korica, tabak hartije i ruka koja je
spremna da piše. Zbog promaje koja dopire kroz prozor plamen lampe leluja i daje sobi
neobičan izgled – ona podseća na Nojevu barku u koju udaraju talasi noći. Dakle, nešto što je
počelo kao objektivan opis dobija metaforičko značenje – barka je simbol nesigurnosti i

9
ugroženosti E. S. koji je u njoj. I ovde Kiš polemiše sa tehnikom francuskog novog romana –
iako detaljno opisuje predmetni svet on nikada neće potisnuti svet njegovih junaka već će
imati naglašeno simboličku funkciju. Takav je opis/slika vaze-varke. Ona sugeriše ''kukavno,
podvojeno ja'' junaka ali ova amblemska slika ukazuje na postojanje dva lika koji,
približavajući se, žele da potvrde svoj identitet. Oba lika ne mogu biti odraz jednog lika u
ogledalu jer tako ovaj drugi ne bi bio stvaran.
Posle Prologa slede ''Slike s putovanja''. Služeći se i dalje tehnikom filmske kamere Kiš ređa
slike čije značenje i smisao naknadno otkrivamo npr. kaže se kako čovek gleda ženu koja
dolazi i kroz vrata ubacuje pismo. Kasnije otkrivamo da je to Olgino pismo koje je E. S. dobio
od Babike. Ili kaže se da čovek gleda prazničnu gozbu u tuđoj kući a kasnije saznamo da je u
pitanju uskršnja gozba kod Neti na kojoj je bilo dovoljno hrane za 2 crnogorska sela dok su
njegova deca večerala hladno mleko u hladnoj sobi. ''Slike s putovanja'' rekonstruišu slike
koje se asocijativno javljaju u svesti Eduarda Sama.
''Beleške jednog ludaka'' su ispripovedane u 1. licu jednine, dakle, pripovedač je i
protagonista, E. S. Malopređašnje relativno objektivne slike sada će zameniti subjektivno
viđenje stvari, neka vrsta lirskog eseja. Beleške svedoče o osobi kojoj je vidno narušeno
psihičko zdravlje, koja, pri tome, oseća sopstvenu dvojakost i definiše je kao ''lucidnost''. Da
je zaista reč o podvojenosti uočavamo kroz dijalog sa mitom – E. S. sebe zamišlj/vidi kao
mitskog letača Ikara koji ima sposobnost da svet posmatra odozgo iz perspektive večnosti i
smrti i da gleda ''dole'', da posmatra sopstvenu ''mrlju, senku''. Da je u beleškama reč o
lirskom eseju uverićemo se iz segmenata koji su naslovljeni ''Traktat o krompiru''
(izjednačavanje Jevreja i krompira, iz istog su mraka ponikli i kao božanski korov rasejani su
svuda po svetu) ili ''Traktat o svinjama'' (govori o fanatizovanom ukusu koji sve zabranjuje).
Treći vid pripovedanja je u ''Istražnom postupku'' u kome se vrši rekonstrukcija događaja iz
života E. S. u skladu s procesom koji postoji kod Kafke ili Džojsa u ''Uliksu''. Postoji glas koji
pita i glas koji odgovara u ime E. S. I ovde se stupa u dijalog sa mitom u pokušaju da se
isproča sumorni život E. S. Za Uskrs E. S. će kupiti svojoj deci meso (kako saznajemo iz
Pisma) ali sudbina je pas i pojela ga je. Ista ova situacija opisana je u ''Ranim jadima'' iz
pripovedne perspektive Andreasa Sama koji objašnjava zašto njegov otac ne voli psa Dinga.
Eduard Sam se polupijan vraćao kući sa mesom u šeširu kada se susreo sa izgladnelim psima
koji su ga napali i pojeli meso. U situaciji kada je uplašen za sopstveni život on sebe vidi
očima psa, spušta se na sve četiri i poput mitskog Prometeja ''čupa svoje meso'' i baca ga
psima. Ova situacija ima i simbolično značenje – svođenje čoveka na nivo životinje radi
očuvanja golog života. Sutradan, kad se mamuran probudi, Eduard Sam ovu nezgodu tumači

10
kao ružan san prouzrokovan novinskim člankom koji je čitao o psima u ratu. Kiš parodira
Frojdovu tvrdnju da svaki san nosi prikriveno erotsko značenje pa bi tako jurnjava s psima
bila akt obljube a pseći zubi su simbol seksualne agresije.
Četvrti tip teksta koji srećemo u ''Peščaniku'' je ''Ispitivanje svedoka''. Pitanja su postavljana u
2. licu jednine a odgovori su u 1. licu jednine. Ovde se E. S. javlja kao onaj koji odgovara a
kroz njegove odgovore refrenski odzvanja ''ubijeni'' ili ''mrtvi''.
Sa ''Peščanikom'' Kiš završava svoj porodični ciklus koji je atipičan po tome što sve tri knjige,
iako se nastavljaju jedna na drugu i razvijaju jednu temu ne vode temu ka kraju već je
obrađuju na različite načine.

11