ЕСЕЈ

ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ – свештеник Илија Шугајев

 Аутор се у књизи бави основним проблемима и темама породичног живота.
Слободно можемо рећи да је обухватио све теме почев од прве љубави, зачећа детета, где
заузима интересантан став да човеков живот почиње од зачећа, па преко васпитања деце
која се морају васпитавати док су још мала, говори о то томе како мајка још од самог
зачећа мора да води рачуна о својим поступцима јер се све одражава на њен плод. Дакле,
васпитање деце не треба почети од тренутка рођења већ од тренутка зачећа. Кључни
проблем јесте проблем љубави, који се провлачи кроз читаво дело, па је аутор дао и
одређене критеријуме који морају бити задовољени. Свакако да би једна породица
опстала, уопште веза или брак, морамо се пазити грехова. Интересантног је става да жене
греше већ у представљању себе јавности, бави се грађанским браком, бави се разводом,
абортусом, говори о зрелости једне особе да ступи у брак и томе како једна породица
треба да изгледа.
Књига почиње питањем да ли је могућ брак из љубави, а одмах и даје одговор на
питање да брак из љубави није могућ. Да би се то разумело он покушава прво да објасни
шта је то заљубљеност а шта љубав. Свакако да постоје одређени критеријуми како за
заљубљеност тако и за љубав, а навешћемо их овако:

Заљубљеност Љубав
1. Егоизам 1. Вечност
2. Заљубљеност у нешто 2. Волети без разлога
3. Ватреност осећања 3. Пожртвованост
И пре него што ћемо рећи било шта о браку и односима у браку треба детаљније објаснити
наведене критеријуме.
Што се тиче првог критеријума заљубљености, дакле, егоизма сасвим је јасно да ми
за себе бирамо увек најлепше и најбоље зато што сматрамо да то нама припада и увек нам
је потребно више. Други критеријум заљубљености је да се ми увек заљубљујемо у нешто,
у спољашње или унутрашње критеријуме који су пропадљиви временом. И трећи
критеријум заљубљености је ватреност осећања, хоће рећи да наша истинска осећања не
зависе од тога како их ми испољавамо. И заиста ми можемо рећи да нешто осећамо према
некоме, али да то и не осећамо заиста.
Први критеријум љубави мора бити вечност, што је сасвим логично јер брак
склопљен из љубави мора бити вечан. Други критеријум је врло важан а то је да се воли
без разлога. Брачног партнера треба волети као да је саставни део нас самих, не треба
обраћати пажњу на спољашњост, треба га волети са свим врлинама и манама. Трећи
критеријум љубави је пожртвованост. А самопожртвованост је када се човек одриче нечег
свог и неких својих интереса ради неког другог човека.
Аутор даје дефиницију љубави која се провлачи кроз читав рад.
Љубав супружника је јединство двоје људи које се рађа у браку, и гаји се у току
10-15 година заједничког живота.
Из ове дефиниције можемо закључити да се у брак из љубави не може ступити, јер
љубав настаје и развија се у браку. Приликом склапања брака постоји само заљубљеност,
а љубав настаје много касније тек након десет до петнаест година када се „двоје стапају у
једно“. Тада престаје да постоји ја и престаје да постоји он/она, онда је само МИ. А самим
тим по аутоматизму се јавља ново питање: Да ли је 10-15 година заједничког живота
љубав или навика? Сам даје јако занимљив пример. „Два дрвета расту једно поред другог
испреплетана, ако једно посечемо, онда оно друго може да падне без свог ослонца. Као и
код Фрома усамљеност и отуђеност се превладавају спајањем двоје у једно тело.“
(Шугајев, стр 13)
О првој љубави треба истаћи да то никако није љубав већ прва озбиљна
заљубљеност. Зато што љубав није осећање већ је стање душе. Што се пак тиче
изјављивања љубави, то је знак заљубљености. Али ипак, изјављивање љубави јесте
спремност човека да воли и да сноси одговорност и бригу за другога.
У другој беседи бави се питањем брака и како ступити у брак. А треба узети у
обзир то да се брачни партнер бира једном за цео живот али и то да ми не можемо бити
сигурни да ће тај брак опстати. У брачним односима и уопште у мушко-женским
односима постоји више стадијума.

Мушкарац Жена
1. Момак 1. Девојка
2. Муж 2. Жена
3. Отац 3. Мајка
Момак-девојка је најромантичнија фаза једног односа када обоје покушавају да
покажу најбоље од себе, то јест покушавају да себе прикажу у што би се рекло најбољем
светлу, али покушавају да сакрију и своје недостатке. Ступајући у брак они прелазе у
следећу фазу када постају муж и жена и већ у овом стадијуму они не могу да сакрију своје
недостатке, показују своје праве навике и понашање, неће покушавати да се крију једно од
другог, што може шокирати супружника. У неким случајевима већ овде може доћи до
развода, а неки пак прелазе у следећу фазу где постају отац и мајка и у овој фази се
њихови односи драстично мењају. Када дође дете, мајка му посвећује више пажње, а
самим тим све више запоставља мужа, а већ до тог тренутка они су удовољавали једно
другом па такав однос престаје да постоји, зато што се обоје морају посветити васпитању
детета. Овај однос је најлакше објаснити кроз следећу реченицу Сент-Егзиперија: „Они
који воле нису они који гледају једно у друго, већ они који гледају у исту страну.“ (24)
Занимљиво код треће беседе је то да он сматра да дете приликом рођења није тако
чисто и невино већ има девет месеци, и то оних девет месеци проведених у стомаку. За то
време на детету се осликају грехови родитеља, али не само грехови већ и праведност. И
поставља се питање како грехови могу да се пренесу са једне особе на другу? Православна
црква објашњава то да је грех болест душе. Деца су у духовном смислу наставак својих
родитеља. Дете је духовно неодвојиво од својих родитеља, а што се тиче телесне везе
мајка и дете су два потпуно одвојена организма.
Породице се растурају због грехова, а њих има много и аутор ће их поделити у три
етапе.
 1. Говори о женама које су склоније грешкама од мушкараца, о њиховом понашању и
облачењу, о шминкању. Ми просто својим понашањем пружамо дугима слику о себи.
2. У следећој етапи односа између мушкараца и жена највећи грех је губитак
целомудрености. На пример: када желимо да оставимо пушење али нам је тешко и
одустанемо од те намере. Он наводи интересантан пример: „Вече, градски трг. На углу
трга стоји жена и с времена на време погледа на сат који се налази на звонику. Поред жене
пролазе три мушкарца. Први мушкарац је био лопов. Пролазећи поред жене помислио је:
„Ето каква лоповка стоји! Вероватно чека свог пајташа да би отишла да очисти суседни
квартал у којем има много богаташа.“ Други мушкарац је био блудник, веома развратан
човек. Помислио је: “Ето каква блудница стоји. Вероватно чека свог љубавника да он
побегне од своје жене због наводно неодложног посла, и онда ће отићи да се баве својим
прљавим послом.“ Трећи мушкарац је био хришћанин. Он је мислио: Види каква добра
жена! Вероватно чека да почне час вечерње службе да би се помолила у храму.““
(Шугајев, стр 40) Смисао приче је такав да људи који су подвргнути некој страсти, они њу
виде свуда и у свим ситуацијама. Једноставно је свима лакше да свој грех виде и у
другоме него да се потруде да се ослободе грехова у себи самоме.
3. Што се тиче треће етапе он говори о браку, овога пута о грађанском браку који је за
њега највећи грех. Жустро га критикује говорећи да је то „блудна заједница“. Сматра да се
у грађанском браку не може изродити љубав нити да треба рађати децу у грађанском
браку зато што супружници не желе да имају никакву одговорност.
До развода обично долази зато што човек није у стању да се ослободи свог егоизма.
Интересантан став је да дете од самог зачећа постоји и треба да буде жељено.
Међутим жене под разним изговорима доносе одлуке о абортусу. О абортусима има став
да је то убиство деце било да се користе хормонска средства било спирала. Један брак
никако не може бити срећан ако супружници не желе децу. Коришћење контрацепције
такође је грех, јер на тај начин се истерује Бог из породице. Тако долази до развоја
страсти, а све почиње од задовољења човекових потреба. Што више задовољвамо своје
потребе оне све више овладавају човеком и то толико да он касније не може да управља
њима а ни својим осећањима. Човек сам одређује своје понашање и често уме да се спусти
на ниво животиње или чак и испод. Зашто испод животиње? Зато што је човек разумно
биће и сам управља својим поступцима, а код животиња то није развијено.
Осму беседу почиње статистиком о рађању деце. Каже да је породица са једно-
двоје деце породица са мало деце, са троје-четворо је нормална породица, а са пет и више
је права породица са много деце. Износи став да је мало деце један од облика егоизма јер
ако постоји само једно дете у породици код њега долази до развоја егоизма и себичности.
За родитеље постоје само његове жеље и његове потребе које се морају ставити испред
свега. Са више деце свакако да су и обавезе веће. Међутим деца како одрастају она нам
могу и помагати у свакодневним обавезама. И изводи интересантан закључак да у
породици са много деце родитељи буду присиљени да правилно васпитавају децу, а све то
због тога што мајка због превеликих обавеза није у стању да брине о свачијим потребама.
Човек се по учењу Цркве састоји од духа, душе и тела.
 - Телесно се мушкарац и жена веома разликују толико да о томе не би требало
ни говорити.
- Рецимо да се у човековој души издвајају: разум, воља и осећања. Саме по
себи ове три ставке можемо посматрати и као оно по чему се разликују мушкарац и жена.

„ муж жена
ум логика интуиција
воља чврстина мекоћа
осећања мирноћа осећајност“
(Шугајев, стр 70)
Код прве ставке, дакле и питања ко је умнији или паметнији рећи ћемо да се
мушкарац увек више води логиком то јест логичким закључивањем, а да је жена склонија
интуицији. Што се тиче воље можемо рећи да жене своју вољу испољавају благо и полако,
док мушкарац нема стрпљења и то чини углавном користећи се принудом. А везано за
осећања можемо рећи да они слабо испољавају своја осећања. Мушкарци су мање
осећајнији и мирнији што им омогућава да се адекватније понашају у одређеним
ситуацијама, што за жене не бисмо могли рећи.
- Дух је оно што се код мушкараца и код жена ни по чему не разликује. Сваки
човек или жена треба да теже ка спасењу. Дакле, разлике у телу и души остају , али у духу
су мушкарац и жена равноправни.
У десетој беседи говори о зрелости једне особе да ступи у брак. Физиолошка
зрелост није показатељ да ли је неко способан да ступи у брак. Одрасла особа мора да
буде самостална, слободна и одговорна за друге људе. А постоје две врсте слободе: она
унутрашња коју нико не може да нам одузме и ускрати и постоји спољашња слобода која
нам може бити одузета. Страсти су једине које могу да спутају нашу унутрашњу слободу,
страсти према храни, према блуду... Човек захваљујући посту може да савлада своје
страсти и жеље. Истинска слобода човека састоји се у способности да он види последице
својих поступака.
Породица мора заузети једно од најважнијих места у човековом животу. Просто
мора постојати хијерархија која се мора поштовати, а то је: „Бог – породица – друштвено
служење – сопствени интереси.“ (Шугајев, стр 90) Такође и у животу детета мора да
постоји хијерархија. И ми ако хоћемо да правилно васпитамо дете оно мора имати своје
место у хијерархији. Мора бити навикнуто на послушност старијима, и мора да буде
брижно према млађима од себе, а то се може постићи само у породици. Деца су почињала
да раде већ од четврте године, наравно према својим могућностима, посебно у сеоском
начину живота где су деца преко потребна као помођници на њивама где родитељи могу
већину свог времена да проведу са децом. А у градским условима процес
индустријализације уништава породицу, захтева усавршавање и уско специјализовање, па
самим тим родитељима остаје јако мало времена за своју децу. Дете мора да има одређене
обавезе у кући и то већ од четврте до шесте године јер се дете у том периоду навикава на
рад. Процес васпитања детета није у забранама, јер задатак васпитања је у томе да се код
детета развије схватање о томе шта је добро а шта лоше.
Породицу треба сачувати, самим тим што у савременом друштву постоји све више
разлога за развод, као што су различита интересовања, карактерне разлике, недостатак
љубави и пажње, као разлог се може навести и небрига за породицу, такође приоритетност
пословних обавеза у односу на породицу.

Љубав супружника је јединство двоје људи које се рађа у браку, и гаји се у току
10-15 година заједничког живота.
Љубав се можда рађа у браку али мора се и одржавати да би брак опстао, ако заиста
искрено волимо свог партнера ми ћемо се повремено и одрицати неких својих интереса
зарад тог човека. Јер шта је љубав него спремност човека да воли и да сноси одговорност
и бригу за другога. Шугајев наводи да дете не сме имати никакве привилегије, као што се
то дешава у данашње време. Никада није постојао толики јаз између генерација, родитељи
одлазе да раде немају времена за васпитање своје деце тако да су она препуштена улици,
школи и вртићу. Породицу треба покушати сачувати од распада, а може се сачувати тако
што ће и муж и жена одлучити да је породица на првом месту и на томе морају радити још
пре него ступе у брак. „Само права љубав може да сачува породицу, ако се под љубављу
подразумева способност на самопожртвовање... да воли независно од тога да ли га неко
воли.“ (Шугајев, стр 112)