LAV NIKOLAJEVIČ TOLSTOJ

VASKRSENJE

Naslov originala:

Лев Николаевич Толстой

Воскресение
1899.

Preveo:
Viktor Dimitrijev

MMXVI
 Lav Nikolajevič Tolstoj
SABRANA DELA

KNJIGA XIII
VASKRSENJE

Izdavač:
NARODNA KNJIGA PODGORICA
narodnaknjiga@t-com.me

Za izdavača:
Branko Vukčević
Miodrag Minić

Plasman:
Tel/faks
+382 20 405 450
+382 20 273 141

Štampa i povez:
ALEXANDRIA
Bačka 56 i, Zemun

ISBN 978-86-84237-95-0
 ROMANSIJERSKI POSTUPAK LAVA
TOLSTOJA

»To nije roman, još manje je poema, još manje istorijska hronika. Rat i
mir je ono što je pisac hteo i mogao da izrazi u onoj formi u kojoj se to
izrazilo.« Dalje Tolstoj govori o tome da sve što u ruskoj književnosti izlazi iz
reda prosečnosti, od Mrtvih duša do Mrtvog doma, ne može da se uklopi u
evropsku formu romana, poeme ili pripovetke; i to bi se moglo reći i za tri
velika Tolstojeva romana, koja po navici nazivamo romanima. Činjenica je da
u svem raspravljanju o ovim romanima, više posredno no neposredno,
probija nedoumica koju sama forma izaziva. Zamena termina u jeziku
kritike, koji bar podrazumeva (ako u praksi baš i ne ostvaruje) postupak
jasnog nazivanja stvari njihovim imenima a ne metaforičnih određenja,
postoji u nazivanju Tolstojevih romana, pre svega Rata i mira. To što se za
ovo delo najčešće govori da je epopeja, roman-epopeja, epsko slikanje i sl.,
dovoljno upućuje na pomisao da je ono, već u vremenu u kome se javilo,
razmicalo ustanovljene oblike određenog načina književnog izražavanja.
Koliko je to zaista epopeja, koliko je zaista Tolstojev postupak epski, u
trenutku kada je oblik dela kršten i nije bilo odlučujuće, argumentacija nije
ni tražena van činjenice da je predstava o romanu kakav je dao devetnaesti
vek bila tesna za ovo delo. Sa drugim romanom, Anom Karenjinom,
nedoumice su bile otvorenije i neposredno iskazivane. O tome koliko je Ana
Karenjina roman, kompaktna celina a koliko manje ili više povezan zbir
slika, koliko veštački spoj dva nepovezana romana u jedan — mnogo je
govoreno.
Nedoumica se dalje širi utoliko što Tolstojevi romani, različiti od
»evropske forme«, rastu i u međusobnoj različnosti. Teško je reći da je
Tolstojev roman jedinstvenog tipa onoliko koliko su to, recimo, romani
Dostojevskog, a kamoli Turgenjeva. Ne samo što su tematski savršeno
razdvojeni, oni se razlikuju i oblikom u koji se tkivo romana sklapa. Ako se u
Ani Karenjinoj dva paralelna romana vezuju u skrivenim podtokovima
umetničke motivacije glavne ličnosti, u Ratu i miru je teško izdvojiti tačno
sve paralele. Teško je razabrati šta je čemu podređeno, šta preteže meću tim
paralelama: istorijski komentar ili istorijski događaj, roman ličnosti ili roman
istorije, i kojih ličnosti, koja je meću njima nosilac zbivanja. U Ani Karenjinoj
se dva toka razilaze, pošavši sa istoga mesta i u isto vreme u dva pravca
prividno nezavisna, da, sustigavši se u ključnom motivu, zatvore krug
zbivanja koliko i komentara zbivanja, ali se oba, sa manje ili više
interesovanja, prate kao roman, ili dva romana. U Ratu i miru dva, grubo
uzeta, toka pripovedanja — događaji, tj. roman ljudi, društva, epohe (kako se
već hoće), i piščev komentar, verifikacija istorijske nauke — ne mogu se (čak
ni od vrlo razvijenih i književno vaspitanih čitalaca) pratiti u ravnoj meri i sa
bar približno jednakom zainteresovanošću. Unutrašnje povezivanje prividno
različitog tkiva pripovedanja u kompaktnu celinu romana možda je i
skrivenije no što je to u slučaju Karenjina—Ljevin. U tome smislu Vaskrsenje
je prostijeg i očiglednijeg sklopa. I mada u vreme pisanja Vaskrsenja Tolstoj u
dnevniku beleži da forma romana nije večna, da ona prolazi, a u jednom se
pismu pita da li je to umetnička forma preživela ili on sam, samo Vaskrsenje,
u otvorenome sklopu toka pripovedanja životne istorije glavnih junaka,
predstavlja koherentniji, jer je prostiji, oblik no raniji romani. Skriveni
tokovi i unutrašnja razuđenost su značajno redukovani. Ovaj je roman, zato,
najčitljiviji kao roman, u njemu se događa uglavnom ono i onoliko koliko se
događa, ukoliko se išta događa. Strogo uzev, tu radnje nema. Ona je
zamenjena etapama (tačno onako kako se i nazivalo dugo putovanje u Sibir),
etapama moralnog preporoda, udvojenim osobenom paralelom apstraktno-
konkretno.
Književna dela treba čitati od naslova, stara je istina. Nazivi Tolstojevih
romana se višestruko vezuju za integralni tekst romana, i kao sažeto
upućivanje na suštinu sadržine i kao probrani detalj, karakterističan za
celinu. Nije slučajno što je tekst naslova podlegao mnogim redakcijama kao i
sam tekst romana. Tako je Ana Karenjina u jednom trenutku, u jednoj od
verzija, nazivana Dva braka, a Rat i mir ima čitavu »istoriju pisanja,« u kojoj
posebno mesto pripada i samom naslovu. Prvobitno se roman zvao Tri doba,
u dvanaestoj verziji početka roman se naziva Od 1805. do 1814. godine, a
prvi deo je nazvan 1805. godina, i pod tim naslovom (Hiljadu osam stotina
peta) i štampan 1865. u »Ruskom vesniku«, a drugi deo, pod istim naslovom i
podnaslovom Rat, 1866. godine. Tada je štampanje u nastavcima prekinuto, i
roman je dobio naziv Rat i mir tek kada je završena prvobitna redakcija
celoga dela. Za trenutak, i tada, s obzirom na prvu varijantu »srećnog«
epiloga (knez Andrej i Peća su živi), javlja se naslov Sve je dobro što se dobro
svrši. Jedino je, izgleda, sa Vaskrsenjem i njegovim imenom bilo
jednostavnije, mada se i ovo delo u dnevnicima i pismima često naziva samo
»priča« ili »Konijeva priča«, prema autentičnoj priči Tolstojevog poznanika
Konija. Uostalom, sam je Tolstoj rekao da ne ume da nađe naslov, i da ga
traži tek »kad je sve napisano«. Ovo priznanje, međutim, ne treba pripisati
samo Tolstojevoj skromnosti ili stvarnoj neumešnosti, o kojoj donekle mogu
i da govore naslovi kao što su Dva braka i sve je dobro što se dobro svrši, koji,
naročito poslednji, podsećaju na naslove Tolstojevih »narodnih« priča. Reč je
mnogo više o neslučajnosti izbora, o postupku koji je identičan za naslov
koliko i za svaku formulaciju, koliko i za veoma promišljen izbor imena
ličnosti. Ili, reč je o strogom i smišljenom odmeravanju svake pojedinosti
kojom se gradi sklop celine. Tako gledani, naslovi Tolstojevih romana ne
upućuju samo na tematsku sadržinu već i otkrivaju osnovu postupka u
građenju celine. Rat i mir, dvostrukom sabirnom konstrukcijom, pokazuju
već da je načelo paralele osnova romana, dosledno sprovedeno i utoliko više
opravdano razuđenim sistemom paralela i poređenja — od ličnosti i događaja
do skrivenih poredbenih veza između događanja i piščevog razvijenog
komentara. Ana Karenjina imenom svojim ne upućuje na poređenje kao
osnovnu formulu prema kojoj se roman gradi, ali zato retroaktivno otkriva,
tokom razvijanja paralelnih romana Ljevin—Karenjina, da je jedan član
poređenja podređen drugome u ime ravnoteže moralnih merenja. Slično,
Vaskrsenje pokazuje da je apstrakcija, tj. moralno načelo, glavni podsticaj i
osnova početnog impulsa, ili piščeve zamisli, i da je koliko glavna paralela-
poređenje (Maslova—Nehljudov) toliko i epizodna prikrivena poređenja
(skice moralnih istorija epizodnih ličnosti) smišljeno građena na
podređivanju drugih članova poređenja prvome, stalnom — duhovnome
zbivanju, moralu, čije razvojne peripetije i jesu glavno tkivo romana.
Kada se posle naslova pristupi početnim rečenicama romana,
kompaktnost građevine još se očiglednije ispoljava. Naslovi i počeci, to su
prvi odsečni, smišljeni, efektni udari na pažnju čitaoca. Početne reči,
rečenice, slike nisu, ni u jednom Tolstojevom romanu, podređena pojedinost,
pomoćno sredstvo, uvod ili pristup, početak kojim treba u vreme i prostor
smestiti ono što posle tek dolazi. Tolstojevi počeci nisu ni uvođenje u sredinu
stvari, mada su formalno takvom načinu najbliži. U njih je ugrađena živa i
neiscrpna, dinamična formula »hemijskog sastava« romana, i ona dejstvuje
duž celog pripovedanja, njoj se na različite načine vraćaju, posredno ili
neposredno, veći i manji fragmenti celine. U Ani Karenjinoj je to prva
rečenica-aforizam, i odmah za njom druga, čisto pripovedna ali višesmislena
u kontekstu celine romana. U Ratu i miru to je prvih nekoliko pasusa.
Uputno je ponekad zablagodariti dragocenim filološkim istraživanjima:
»četrnaest skica svedoče o piščevoj nameri da pripovedanje otpočne skupom
ljudi jednoga kruga ali različitih političkih uverenja«, kaže E. J. Zajdenšnur.
Između tih četrnaest skiciranih početaka neki su u štabu pred borodinsku
bitku, nekima prethode razmišljanja o istoriji, ali konačan izbor je salon Ane
Pavlovne Šerer. Govori se o epskom početku Rata i mira. Moglo bi se govoriti
i o dramskom, jer je cela prva glava prve knjige dijalog Ane Pavlovne i kneza
Vasilija. Roman i počinje kao da se digla zavesa i kao da je izgovoreno, prvom
rečenicom, pola aleksandrinca klasičarske tragedije. U tome Eh bien, mon
prince ima, svakako, i tihog uvođenja u vazduh proteklih vremena, drukčijih,
starinskih običaja. Međutim, ono što je za roman važno, jeste efekat
višestruke neuobičajenosti ili neočekivanosti: roman počinje govorom jedne
među mnogobrojnim i ne najvažnijim ličnostima i počinje tuđim jezikom (uz
to jezikom budućeg osvajača), rečenicom čije prosto značenje za čitaoca
kome je namenjen »istorijski« roman zvuči uzvišeno. Početni pasus je
direktan govor, francuska reč Ane Pavlovne o Bonaparti — temi dana; reč
karakteristično prekinuta ruskim dubletom za »posed«, umetnutim »moj
verni rob«, i završena ruskim pozdravom, čija neprevodiva srdačnost sugeriše
već kontrast početnim francuskim rečima. Eksplikacija je na taj način
potpuno odstranjena, epoha se podrazumeva koliko i aluzija na prisutnost
onog ruskog osećanja koje je važan činilac interpretacije kasnijih događaja.
Time su i posredno određeni vreme i mesto nastupajućih događaja. U
drugome pasusu je neposredno piščevo obaveštenje o vremenu i mestu
početka romana: »Tako je govorila u julu 1805.godine čuvena Ana Pavlovna
Šerer, dvorska dama i«... — godinom o vremenu, dvorskom damom o mestu.
Početni obrt »tako je govorila u julu«, ma koliko da ima običan pripovedni
prizvuk, upućuje na buduće događaje, na to da će jula 1807. (kada je
sklopljen tilzitski mir) drukčije govoriti Ana Pavlovna, ali i na to da će laka
francuska konverzacija iz jula 1805. za Anu Pavlovnu ostati konverzacija i
1812, ali ne i za druge posetioce njenog salona. I odmah posle kratke
intervencije, u zagradi, o pomodnosti reči grip, dolazi treći pasus:
reprodukovano pismo Ane Pavlovne s pozivom na soiree. Zatim se nastavlja
razgovor i prirodan tok romana. Ali početnim stavovima određena je i
osnovna kontura piščevog postupka u građenju romana: ne objektivno
izlaganje događaja, već subjektivno merenje, distanciranje od ustanovljenog
mišljenja, često potkrepljeno ironijom, i objektivnost u obliku
reggrodukovanih dokumenata.
Vaskrsenje se, kao i Ana Karenjina, otvara jevanđelskim epigrafom, iz
Mateja, Jovana i Luke; ali za razliku od Ane Karenjine, čiji je moto koliko
jevanđelski toliko i starozavetni pa samim tim n višesmisaoniji u
nagoveštaju, novozavetne pouke Vaskrsenja neposredno otkrivaju ideju. Za
njih se smisaono otvoreno vezuju početne rečenice romana i neposrednim
piščevim govorom: »Ma koliko da su se starali ljudi, njih nekoliko stotina
hiljada sakupljenih na jednom malom mestu, da unakaze zemlju na kojoj su
se zbili; ma koliko da su kamenjem nabijali zemlju da ne bi na njoj ništa
niklo; ma koliko da su trebili svaku travčicu čim bi se pomolila; ma koliko da
su razvijali dim od kamenog uglja i nafte; ma koliko da su obrezivali drveće i
terali sve životinje i ptice — proleće čak i u gralu beše proleće«. I posle duže
rečenice opisa proleća dolazi još neposredniji iskaz: »Ali ljudi — veliki,
odrasli ljudi — nisu prestajali da obmanjuju i muče jedni druge. Ljudi su
smatrali da nije svešteno i važno ovo prolećno jutro [...] već su verovali da je
svešteno i važno ono što su sami izmislili« itd. Time je otkriven ne samo stav
piščev već i svojevrsna paralela romana: ne između prirode i čoveka, već
između date, postojeće, apsolutne mere apstraktnog načela dobra i
konkretizovanja toga načela u moralnoj peripetiji glavne ličnosti. Time je
ostvareno i smeštanje u vremenu, ne vremenu-epohi godina i stvarnosti, već
vremenu proticanju, bespočetnosti i beskonačnosti. Godišnja doba, kao
simbol vremena, simbolični su pratioci putovanja u Sibir, i istovremeno i
aluzivna veza s temom vaskrsenja. Proleće je još uvek kad Nehljudov odlazi
na imanje da vrati pravdu zemlji; on oseća proletnji vetar, čuje zujanje muva
i seća se da je bilo isto tako »nekad davno, kad je bio još mlad i nevin«. Leto
je kad osuđenici kreću u nedogled sibirskih ispaštanja. Kontrast između
proleća i tamnice, ljudskoga suda, zamenjen je oštrim usaglašavanjem
prirode i ljudske sudbine, podjednako »unakaženih«. U »nepomičnom
vrelom vazduhu«, kad i »zidovi i kamen prosto odišu vrelim vazduhom«,
umiru robijaši izvedeni na ulicu. I najzad, pri kraju romana, posle kolebanja
koje u Nehljudovu izaziva kratak izlazak iz svega »lanaca, obrijanih glava,
batina, razvrata, umirućeg Kriljcova, Kaćuše sa svom njenom prošlošću« u
tihi kutak »lepe, čiste, kako mu se činilo, sreće« generalskog doma, i pred
konačnu odluku Maslove da se uda za drugoga, opet se otvara pogled u
godišnje doba: »Vreme se beše promenilo. Lagano je padao krupan sneg i već
zasipao put, i kućni krov, i drveće u vrtu, i trem, i krov kočija, i konjska leđa«.
Poslednja glava romana vraća se upravo onome tekstu koji je u epigrafu:
Jevanđelju po Mateju. Vaskrcenje nema epiloga. Poslednja glava bi mogla da
igra ulogu epiloga, kao opšti odgovor i zaključna reč. Ali ona je dovoljno
organski srasla u strukturu prethodnih glava, a poslednja rečenica: »Čime će
se svršiti taj novi period njegovog života, pokazaće budućnost« prebacuje
motiv moralnog preporoda u vremenski neograničeno smenjivanje godišnjih
doba.
 Rat i mir se završava onako kao što i počinje: dijalogom, ovoga puta
između kneginjice Marije i Nataše. Ali to nije više laka salonska konverzacija
de l'epoque o istorijskom događaju, već pravi dramatičan dijalog kojim se
konačno rešava privatna sudbina ličnosti. To nisu više uglađena, duhovita,
vešta kazivanja opštih mesta na temu dana, to je dramatična reč
sporazumevanja u nedorečenostima. Nedorečenost je i završna reč Natašina
(»Zašto da ide u Petrograd?« i »Tako treba«). Posle toga, epilog ne može više
da služi bilo kakvom završavanju romana ličnosti. On dolazi samo kao
komentar, kao nužnost samoga pisca da dorekne, zaokruži sopstveno
shvatanje događaja čijim je učesnicima učinio svoje ličnosti. Epilog je i
podeljen u dva dela, i drugi je u celini piščevo izlaganje o istoriji; a prvi je
ravnomerno podeljen: četiri glave su komentar istorije, četiri obaveštavanje o
sudbini glavnih ličnosti posle završenog romana, četiri slika njihovog života, i
četiri razgovor o politici, na novu temu dana. Izuzev četiri glave o proteklom
vremenu (od završetka romana), ostale su podređene piscu i njegovom
shvatanju moguće sreće življenja, dakle opet neka vrsta komentara. Drugi
deo epiloga prirodno koncentriše i rekapitulira ona razmišljanja kojima je
Tolstoj posvetio znatan broj glava romana i, u stvari, zaključuje opšta
razmišljanja tezom izvedenom do kraja, jer je apstraktna. Poslednji deo Ane
Karenjine je, koliko i epilog u Ratu i miru, koliko i Matejevo jevanđelje u
Vaskrsenju, nužnost da se pisac iskaže do kraja, da njegov »moralni odnos«
bude razjašnjen. Završni čin romana je Anino samoubistvo: »Sveća, pri kojoj
je čitala knjigu punu uzbuđenja, obmana, jada i zla, planu jasnijom no igda
svetlošću, osvetli joj sve što je pre bilo u mraku, zatreperi, poče puckarati i
gasiti se, i zauvek se ugasi«. Poslednja o Ljevinu i poslednja u romanu je
Ljevinova: »Isto ću se tako ljutiti na kočijaša Ivana, isto se tako prepirati,
neumesno iskazivati misli, isto će tako stojati zid izmeću svjataja svjatih moje
duše i drugih, čak i moje žene, isto ću je tako okrivljavati za svoj strah i kajati
se zbog toga, isto tako neću poimati razumom zašto se molim i moliću se —
ali život moj sada, sav moj život, nezavisno od svega što se može desiti sa
mnom, svaki trenutak toga života — ne samo da nije besmislen, kao ranije,
nego ima nesumnjiv smisao dobra, koji sam vlastan da unesem u njega«.
Time se završne rečenice romana vraćaju onome »svako na svoj način« s
početka i, u dvostrukoj ulozi, izvode piščev »moralni odnos« do kraja, ali
zaokružuju i »unutrašnju sadržinu« na sličan način kao i epilog Rata i mira
ili završna glava Vaskrsenja.
Počeci Tolstojevih romana smišljeno angažuju pažnju i podvlašćuju
čitaoca tekstu od prvih reči, koje nisu ni opis, ni pristup, ni scenografski
okvir, već činilac opšteg sklopa romana, višesmerno aktivan sve do
zaključnih rečenica, poslednjeg osobenog odjeka. I to je jedno od važnih
opštih obeležja Tolstojevog romana. Utoliko je veća raznolikost rasporeda
građe ili sklopa pripovednoga tkiva izmeću tih sigurno postavljenih belega
tematskog i misaonog prostora u kome treba da se opredmeti priča o ljudima
i događajima. Najsloženiji preplet raznorodnog materijala pruža, svakako,
Rat i mir. Najveći po obimu Tolstojev roman, on je u četiri knjige obgrlio ne
samo jednu od velikih tema već i ogroman broj ličnosti, od kojih je tek po
koja epizodna a nekoliko ih je koje se s pravom mogu smatrati glavinima.
Ponovljeno je mnogo puta da se u ovom romanu smenjuju scene rata i mira,
da ima naporednosti meću njima koliko i izmeću slike istorijskih događaja i
slike društva. Ali, ako se i mogu izdvojiti takva dva osnovna toka zbivanja, sa
mnogo više razloga se mogu u strukturi romana izdvojiti, na izgled
razjedinjeni, tokovi događanja uopšte i neposredno izrečenih piščevih
komentara same istorijske osnove događaja koliko i shvatanja istorije.
Znatan deo poglavlja, njih dvadeset šest, u celini je posvećen tumačenju
istorije, koje na prvi pogled izlazi iz tkiva romana i liči više na traktat o
istoriji no na istorijski roman. Međutim, ako se za trenutak zanemari
funkcija autorske intervencije, veoma značajna kao osobenost Tolstojevog
romansijerskog postupka, i veoma raznovrsna u ispoljavanju, već i sam red
kojim se događaji u romanu izlažu pokazuje da je u kompozicionoj osnovi
takvim poglavljima mesto neizbežno. Samim tim se obeležja istorijskog ili
društvenog povlače u drugi red i potčinjavaju shvatanju života daleko širem
od filozofije istorije.
Prvi deo knjige Rata i mira, koji počinje salonom Ane Pavlovne i lakim
konverzacionim oblikom uvođenja u temu romana — napoleonovske ratove,
završava se odlaskom kneza Andreje u rat, još uvek ceremonijalnim u
trojakosti sagledavanja samoga čina: raspoloženju samoga kneza Andreja,
načinu ispraćaja staroga kneza i načinu kneginjice Marije. Drugi deo
početkom obeležava upravo ceremonijal rata: pripreme za smotru i samu
smotru trupa. Međutim, ovaj deo koji je, za razliku od prvoga (mirnog), sav
ratni, ima već u središtu scene bitaka. Prelazak sa pravila igre na samu igru, u
kojoj više nikakvih pravila nema, u tkivu romana je oštro obeležen scenama
sa Tušinove baterije. U njima se realnost položaja prema položaju, tzv.
dispozicija, zamenjuje nekom vrstom personifikacije, tj. pomeranjem realnih
oblika ka viziji, koja nije ni herojska, ni patriotska, ni ratnička, već je osoben
»fantastični svet«. Jedino knez Andreja u tom fantastičnom Tušinovom svetu
ogromnih lula i nevidljivih pušača ugleda konja iz čije prebijene noge lipti
krv, ugleda ubijene, vraća viziju u stvarnost. Time je, u stvari, obeležen i
izlazak samoga kneza Andreja u realnost pitanja koja prelaze sva pravila
realne životne igre. I upravo se takvim sudarom stvarnosti završava drugi
deo, u štabu posle šengrabenske bitke (»Sve to beše tako neobično, ni nalik
na ono čemu se on nadao«). Treći deo otpočinje istom ceremonijalnom
zabludom ne više vojnih već običnih životnih dispozicija: salonom Ane
Pavlovne, susretom Pjera i Elen i njihovom veridbom. A završava se
oličavanjem zablude u susretu kneza Andreja s Napoleonom, susretu iza
koga se već bilo otvorilo austerličko nebo i formulisala misao kneza Andreja:
»Nema ničeg, ničeg istinitog sem ništavila svega ovog što mi je razumljivo i
uzvišenosti nečega nepojamnog ali najvažnijeg«.
Ostale tri knjige romana kao da razrađuju temu prema sličnom
kompozicionom redu, koji je dat prvom knjigom i prvim upoznavanjem s
ličnostima i s istorijskim događajima. Druga knjiga je, kao i prvi deo prve
knjige, mirnodopska. Ali mirnodopski život primirja nije više ona skica
konverzacionog otvaranja teme, kakvo obeležje dobija u početku salonom
Ane Pavlovne, već, kako sam pisac u sredini knjige kaže otvarajući treći deo
kratkim obaveštenjem o istorijskoj situaciji: »A međutim, život ljudski, pravi
život sa svojim suštinskim interesovanjem za zdravlje, bolest, rad, odmor, sa
svojim interesovanjem za misao, nauku, poeziju, muziku, ljubav, prijateljstva,
mržnju, strasti, tekao je, kao i uvek, nezavisno i mimo političkog prijateljstva
ili neprijateljstva s Napoleonom Bonapartom i mimo svih mogućih reformi«.
I u ovoj su knjizi, zaista, koncentrisani tako reći svi dramski čvorovi romana-
životopisa ličnosti. Istovremeno u njoj se ostvaruje i kompozicioni
paralelizam s prvom knjigom (Natašin imendan i ručak u kući Rostovih —
ručak Bagrationu i Natašin prvi bal; Rostovi u Moskvi — Rostovi na imanju;
knez Andrej u salonu Ane Pavlovne, na očevom imanju i u ratu — knez
Andrej na imanju i u Petrogradu; smrt grofa Bezuhova — smrt male
kneginje). I naporedo s tim se u drugoj knjizi nastavlja unutrašnji, misaoni
motiv zablude, raskoraka između predviđenog i ostvarenog toka života. To je
i Nikolajevo kockanje, i Pjerovo masonstvo, i reformatorska strast kneza
Andreja, to je čak i poezija Otradnog (Nikolaj i Sonja u maskaradi), to je i
Sonjino gatanje — izmišljeno viđenje, koje se u fragmentarnom paralelizmu
nastavlja u laž pozorišne scene. I zato se poslednji deo knjige, deo u kome
dramatika kulminira, otvara Pjerovim razmišljanjem o životu, o »spasavanju
od života« pronalaženjem zanimanja u njemu. Druga knjiga Rata i mira se
završava neceremonijalnom Pjerovom izjavom ljubavi Nataši, za razliku od
one prve, na početku knjige u salonu Ane Pavlovne, izrečene na francuskom
jeziku. I, kao naporednost s austerličkim nebom, Pjerov se pogled upravlja
nebu nad Moskvom, »velikoj, sjajnoj kometi 1812-te godine«, za koju se
Pjeru činilo da »potpuno odgovara onom što beše u njegovoj za nov život
procvetaloj, razneženoj i ohrabrenoj duši«.
U prve dve knjige zgusnuta je dramatika ličnih sudbina, a sklopom
skrivenih poređenja, paralelizmom unutrašnjih i spoljašnjih oblika događaja
i situacija U kojima se ličnosti nalaze — dovoljno označena prisutnost stava,
ili »moralnog odnosa«, piščevog. Dalji tok pripovedanja o krupnim
istorijskim događajima i situacijama neminovno je nalagao otvoren oblik
neposredne piščeve intervencije. Šengraben i Austerlic, u prvoj knjizi, bili su
samo nagoveštaj i priprema za ona ratna zbivanja kojima je moralo da
pripadne središno mesto u romanu: za Borodino i Moskvu. I isto toliko,
šengrabenska i austerlička bitka ostaju u opštem sklopu romana podređene
likovima kao ambijent za unutrašnje sazrevanje ličnosti, pozadina
pojedinačnih sudbina. I pošto je u prve dve knjige romana bilo dovoljno
peripetija, zapleta i raspleta, pošto su proživljene mnoge drame, krize, radosti
— ličnostima romana kao da u nastupajućim događajima nije preostalo ništa
drugo do da umru ili ostanu žive. Dramatika lične sudbine morala je da se
podredi opštoj. Stvarati nove zaplete i preplitati situacije da bi se
paralelizmom ili poređenjem istaklo piščevo stanovište — moglo se samo
donekle. Samo donekle se moglo govoriti u svoje ime preko ličnosti. Takav bi
postupak do kraja izveden morao da svede roman u uobičajene oblike
istorijskog, dakle niže vrste romana. I zato je razlaganje o istoriji samo na
izgled strano tkivo u romanu, a u suštini je integralni deo romansijerskog
postupka, osoben vid paralelizma, karakterističan za Tolstoja uopšte, osoben
ugao merenja događaja kao što su to, u fragmentu, osobena viđenja bojišta. I
zato se treća knjiga romana otvara istorijskim izlaganjem i piščevim
komentarom, prirodno koliko je prirodna i svaka autorska intervencija u
izlaganju događaja.
Treća je knjiga u celini knjiga rata bilo da je poprište događaja polje bitke
ili još uvek civilna Moskva. Svega dva poglavlja izmiču ratnoj atmosferi —
jedno je Natašina bolest, drugo bolest Elen, što nije slučajno ni beznačajno za
opšti sklop. Središno mesto pripada borodinskoj bici i evakuaciji i okupaciji
Moskve, a najveći deo komentara je vezan za borodinsku bitku. I da bi mogao
što slobodnije da otvori sopstveni pogled u bitku, Tolstoj dovodi civilnog
Pjera i njegovim očima meri bojište, i iz tog dvostrukog viđenja stvara
jedinstvenu celinu događaja. Vizuelna Pjerova i dijaloška interpretacija
kneza Andreja podastiru se, kao dvoguba ilustracija neposrednom piščevom
govoru. Pjeru je Tolstoj prepustio, najvećim delom, i zapaljenu Moskvu da bi
svoj komentar učinio što nepristrasnijim, da bi emocionalnost zamenio
racionalnim poređenjem slikovitog reda. I kao što se drugom knjigom iscrpla
dramatika ličnih zapleta, tako se trećom iscrpao istorijski zaplet. Pjerova
dobrovoljna anonimnost, besciljna koliko i »besciljna laž« o devojčici koju je
spasao, u trenutku kad ga hapse, poslednji je odjek fantastične zablude o
kabalističkom spasiocu čovečanstva l’Russe Besuhof-y. Time je zaokružen i
motiv zablude koji se mnogograno prepliće i s istorijom i s privatnom
sudbinom ličnosti. Otuda, poslednja knjiga Rata i mira nije više građena
zapletima i raspletima istorijskih i životnih pitanja. U njoj ce više ne prepliću
ni rat ni mir, već pitanja smisla istorije i smisla života. Još jednom se, u
prvom delu četvrte knjige, otvara salon Ane Pavlovne, u kome je
konverzacioni ritual obogaćen proklamacijama; i taj isti deo završava se ne
više odlaskom kneza Andreja u rat, već njegovom smrću i njegovim
prosvetljenjem. Tu je i Pjerovo ropstvo, i smrt kojoj Pjer gleda u lice i u oči,
njegovo osećanje »izgubljene vere u ustrojstvo sveta, i u ljudsku, i u svoju
dušu, i u boga«. Drugi je deo, između istorijskih komentara, Pjerovo ropstvo,
onih mesec dana ropstva koje će tek kasnije i tokom celog života Pjer osećati
kao vreme »punog duševnog mira, savršene unutrašnje slobode«. Tu je i još
jedan pogled u nebo, u svetlu beskonačnu daljinu koja zove, i osećanje
Pjerovo: »i sve je to moje, i sve je to u meni, i sve sam to ja!«. Treći deo je
istorijski komentar o partizanskom ratovanju, ilustrovan Denisovom i
Dolohovom, i među njih smeštena poslednja, kobna i najpoetičnija zabluda
— Pećina smrt. I odmah za njom Pjerovo saznanje o »spasonosnoj snazi
premeštanja pažnje«, dakle — vraćanje temi o bekstvu od života. Četvrti deo
su oni koji su ostali da žive posle smrti ne smejući da pogledaju u lice životu,
i život koji se »nije zaustavljao i trebalo je živeti«. To je Natašino pronicanje s
onu stranu, to je Pjerov preporod, to je u istorijskom komentaru:
»predstavniku narodnog rata nije ostajalo ništa drugo do da umre. I on je
»umro«. To je i Pjerovo »srećno ludilo« posle koga se sve završava, to je i
nedorečeno Natašino primanje života, kojim se roman i završava.
Da su spojevi, manje ili više vidljivi, životnih i istorijskih situacija u čvrstu
kompoziciju formalne celine — u znatnoj meri nosioci misaone kohezije
romana, može da se pretpostavi i na osnovu dosta uprošćene, često i veštačke
konstrukcije zapleta i situacija. Reklo bi se čak da Tolstoj nije unosio mnogo
mašte u građenje samih situacija, naročito kad mu je bilo potrebno rešenje
unutrašnje jednačine. Tako su realistički neuverljivi: susret kneza Andreja i
Napoleona; povratak kneza Andreja, za koga veruju da je mrtav, u trenutku
kad umire mala kneginja; susret kneza Andreja i Anatola u previjalištu;
ranjeni knez Andrej kod Rostovih; susreti Nikolaja Rostova i kneginjice
Marije, u Bogučarovu i Voronježu; dolazak Peće Rostova kod Denisova
partizana; Pećina smrt pri oslobađanju zarobljenika među kojima je i Pjer;
Dolohov među Pjerovim oslobodiocima; dolazak kneza Andreja u štab pred
borodinsku bitku; Rambal i Morel među francuskim zarobljenicima; epizoda
s Lavruškom, u kojoj je postupak veštačke konstrukcije otvoren, jer se
romansijerska epizoda prepliće polemički s Pjerovom interpretacijom. U taj
red se može svrstati i takozvano slikanje porodica, koje je u suštini neka vrsta
formalnog rešenja za grupisanje ličnosti da bi se smisaona nosivost prenela
sa radnje na unutrašnje tokove. Konačno, i sam splet ljubavne intrige (Boris
— Nataša — Elen; Pjer — Nataša — Elen; Nataša — Anatol — Elen; Nataša —
Pjer — knez Andrej; Anatol — kneginjica Marija — Nikolaj; itd.) u ogoljenoj
konstrukciji predstavlja niz banalnih, mahom »trougaonih«, situacija, čiji je
vrhunac, svakako, Natašina otmica. Međutim, takvo nemarno zapostavljanje
uverljivosti, tj. odsustvo svake lukavosti, čak i pokušaja da se prikrije namera
u građenju situacija, otkriva da je Tolstoju ne samo nevažan oblik u kome se
život ispoljava već mu je čak i potrebno što prostije rešenje da bi
verodostojnost i uverljivost obezbedio unutrašnjoj rezultanti sklopa običnih
situacija.
U Ratu i miru ljubavna intriga je imala poetične vidove. U Ani Karenjinoj
je intriga do kraja banalna, čak i u svojoj dvostrukosti i paralelizmu: bračni
trougao i idealan brak. Ali, i u Ani Karenjinoj tek sveukupno tkivo romana,
strukturom i načinom kazivanja, otkriva zapretane tokove nimalo banalne
priče o smislu života, tako da i »moralni odnos« piščev, kao deo spoljnog
vidljivog zapleta, postaje daleko složeniji. Za razliku od Rata i mira, ovde je
sklop situacija u koje ličnosti dolaze realistički prirodan i na izgled podređen
veštom vođenju ljubavnog zapleta, mada se ne može reći i da je realistički
motivisan. Jer dve glavne ličnosti se u toku romana, sve do pred kraj, ne
susreću pa čak i ne poznaju. Ne susreću se, uglavnom, ni ostale ličnosti iz dva
kruga oko Ljevina i Ane. Očigledno je da Tolstoju ni ovde nije važan sam
događaj, čak ni neposredna psihološka motivacija, ili neposredna misaona
pouka — osobena interpretacija situacije, kao što je to, na primer,
formulisana misao kneza Andreja u previjalištu (o ljubavi prema svim
ljudima, čak i onima koji su nam zlo naneli), ili Dolohov među Pjerovim
oslobodiocima, gde sama situacija podrazumeva istu misao. U Ratu i miru
razuđenost radnje i obilje ličnosti i različitih situacija, u koje one moraju da
dođu da bi se koherentnost događanja motivisala, dopuštali su, pa čak i
zahtevali otkrivene poteze u građenju samih situacija. Inače bi jedinstvenost
misli, skrivena iza mase romana, bila izgubljena. U Ani Karenjinoj je
događanje uprošćeno, samerljivo, bez velikog izbora mogućih situacionih
rešenja. Ona su morala biti prirodno sklopljena da bi se iz njih izvukla i
prirodna psihološka motivacija ličnosti, kao spoljna forma romana. Jer splet
događaja, zajedno s psihološkom rezultantom, pokriva unutrašnju formu
odgovora na pitanja koja su prividan spoljni odgovor u romanu dobila.
Roman sa temom o »porodičnoj« nesreći nije dopuštao onakvu čitljivost
postupaka i situacija kakva je bila moguća u romanu o »nacionalnoj« nesreći.
Unutrašnja mera ličnosti morala je da bude očiglednije motivisana tamo gde
su unutrašnji tokovi povezivali ne samo ličnosti već i istoriju u opštosti
istorijskog i privatnog življenja. I u Ani Karenjinoj ličnosti su grupisane u
porodice, i u toku romana se smenjuju poglavlja nezavisnih zbivanja.
Nezavisnost priče o ličnostima, naročito glavnim (Levin — Ana) jedna je od
onih prirodnosti koje životnu situaciju čine utoliko verodostojnijom. Ali
upravo iz te verodostojno razjedinjene priče raste uverljivost nevidljive
smisaone veze koja spaja razdvojene i na izgled suprotne sudbine i ličnosti, i
čini da se one čak i u različitom suđenju života uzajamno dopunjuju. Red
kojim se nižu poglavlja i delovi romana služi kao osoben, i Tolstoju svojstven,
tumač skrivene unutrašnje identifikacije smisla različitih spoljnih oblika
života i životnih rešenja. I kao što kompozicija scena u Ratu i miru
predstavlja složen sistem ukrštanja sudbina, događaja, situacija — od
najličnijih do opštih — iz čije se strukture izvlači jedinstvena rezultanta, tako
i u Ani Karenjinoj red kazivanja o ličnostima i njihovim nezavisnim
doživljajima daje u konačnom zbiru jedinstveno rešenje koje niukom slučaju
nije jedno od dva formulisana. Suženost teme na prostu životnu činjenicu,
jednu od mnogih, nalagao je i izvesnu redukciju sistema ukrštanja, ali je
utoliko sigurnije otkrivao elemente strukture romana, okušane već u Ratu i
miru. Smisaona nosivost kompozicije romana ima nekoliko uporišnih tačaka
u kojima se, na izgled divergentnima, sabira uporednost motiva i identičnost
smisla različitih spoljnih oblika. Prvi deo romana, u kome se zameće ljubavna
intriga, donosi već dva rešenja, laka rešenja. Početne rečenice kao da se
neposredno nastavljaju u opisu sna Stive Oblonskog i njegovom rešenju
(zaboraviti se u snu života), a konvencionalno društveni ishod kao da nalaze
u epizodi kojom se prvi deo završava (baronesi Šilton i njenom pominjanju
razvoda). Time se prvi deo romana zadržava u redu ležerne priče o ljudskim i
društvenim manama. U drugome delu, koji počinje bolešću Kiti Ščerbacke,
očigledno posledicom ispremetanosti života, još uvek se zadržava društvena
mizanscena za unutrašnje, emocionalne konflikte. Pojava starog Ščerbackog i
njegov zdravi duh koji razbija banjsku atmosferu, na kraju drugoga dela,
razbijaju i površinski sloj priče o izopačenosti života i otvaraju pristup
drukčijim merenjima života uopšte. Treći deo počinje Ljevinovim
preuzimanjem teze Ščerbackog, koji iz realističke verzije dobroćudnog
podsmeha banjskoj varijanti životne hipokrizije prevodi u opšta merenja, čiji
je prvi stupanj poricanje civilizacije, a drugi: teza o ličnoj sreći kao pokretaču
života. Ishod tog merenja, međutim, završava se, na kraju trećeg dela,
zatvaranjem u bezizlaznost razmišljanja o smrti. Na taj način je gornji sloj,
društvena epiderma priče odstranjena, a zameće se priča o smislu života.
Četvrti, najdramatičniji, deo upravo meri taj smisao između hipokrizije života
(Vronski o sebi, na početku) i istine smrti (Anina bolest). Prividno rešenje u
sveopštoj ljubavi, koje su mnogi shvatili kao Tolstojev odgovor, porečeno je
već odmah Aninim »zašto nisam umrla?«. I to se poricanje nastavlja u
šestome delu, koji otpočinje Ljevinovim harmonizovanjem s drugima, a
završava svađama Ane i Vronskog. U prethodnom, petome, delu je još jedan
izlazak u hipokriziju života: Ljevinova svadba i Anin izlazak u pozorište.
Potpuno različite u obliku i formalnome smislu koji mogu da imaju ne samo
kao društvena konvencija već i kao životni čin, ove dve epizode identično
sučeljavaju jedinku s drugima, onim drugima koje pozitivisti nazivaju
društvom a hrišćani bližnjima. Time je obeležen privid harmonizovanja s
drugima, sem u konvencijama. Sedmi deo se i otvara prihvatanjem
konvencija (Ljevin u Moskvi), a završava Aninom smrću, tj. nekonvencijom.
Poslednji deo romana kao da nalazi konačan odgovor u Ljevinovom
nalaženju smisla dobra, formulisanoj varijanti sjedinjenosti u sveopštoj
ljubavi iz četvrtog dela. Takvim se formalnim zaključkom roman završava. Ali
zaključku prethodi neporeknuta Ljevinova misao o samoubistvu i fizičko
oličenje duševnoga (Vronski na stanici, njegova zubobolja i patnja). Osam
delova romana, na izgled nepovezanih u dvostrukoj priči, prikrivaju
neprekinut niz romansijerskog dokumentovanja jedinstvene teze. Situacioni
čvorovi kojima se otvaraju i zatvaraju etape, više tematske no pripovedne,
predstavljaju složen poredbeni sistem, koji se iznutra umnožava nizom novih
ukrštanja prividno suprotnog oblikovanja istih motiva. To što se glavne
ličnosti susreću tek na kraju romana, i to u prostoj situaciji, lišenoj bilo
kakve dramatičnosti, čak i van svake sižejne motivacije (tim susretom se ništa
ne menja u sklopu događaja), tj. realistički zaista slučajno — pokazuje samo
da prividno slučajna naporednost fragmenata u naizmeničnom pripovedanju
nije nimalo slučajna i da je u njoj onaj »nagoveštaj« ili »uslovna reč« koju
nijedan »jasan izraz« ne može da zameni, o čemu sam Tolstoj govori.
Ma koliko da su Rat i mir i Ana Karenjina na izgled različito
komponovani, njihova je struktura u osnovi slična. Prividne razlike potiču,
prirodno, od same teme, koja je u jednom slučaju i široka i jedinstvena, a u
drugom uska i svakidašnja. Ta razlika je morala da nalaže drukčiji red
složenije kompozicije u Ratu i miru, ali načelo ustanovljavanja toga reda bilo
je isto. Razlike je bilo i u tome što je Ana Karenjina, svedena u broju ličnosti,
mogla da dopusti razrađeniju primenu načela, primenu koja je Tolstojev
romansijerski postupak dovela do savršenstva u ovom romanu. Vaskrsenje je
umetnički ispod ranijih romana. U tom pogledu ono je osetno redukovanje
ne samo obima, materije i događaja, već i odlika romansijerskog postupka.
Uprošćavanje forme romana išlo je od svođenja kompozicije na prostu
postupnost pripovedanja do svođenja broja ličnosti (dve, aktivne u romanu),
u suštini na jednu pravu ličnost, Kaćušu Maslovu, o čijoj sudbini roman i
govori. Nehljudov je aktivna ličnost, u stvari, samo na početku, u prvim
poglavljima, dok ne počne njegov moralni preobražaj. Odatle on je preveden
u apstrakciju razmišljanja, više no unutrašnjeg zbivanja, i postupke kojima se
razmišljanja dokumentuju. Svakako da su ove dve linije uprošćavanja forme
romana povezane jedna s drugom; a u tako uprošćenoj formi redukovana je i
suštinska odlika Tolstojevog postupka. Odnos dvaju likova, Nehljudova i
Maslove, u goloj konstrukciji je sličan odnosu Ljevina i Karenjine, kao
paralela između moralnog i životnog rešenja. Samo što su ličnosti
neposredno vezane intrigom i što je banalnost intrige prebačena u
nebanalnost time što je prekršaj društvene norme podveden pod efikasnu i
konkretnu društvenu represaliju. Samim tim se opravdavao kompozicioni
tretman teme. Premeštanje u prostoru, ako ga je malo i retko bivalo u
vremenu, u ranijim romanima, smenjivanje i naizmeničnost priče o
ličnostima, kojih je bilo više, zamenjeni su u Vaskrsenju sporim, etapnim
kretanjem u jednome pravcu, duž jedne ravne linije, što, mora se priznati,
savršeno kompoziciono odgovara samome događaju. Utoliko pre što je takvo
kretanje u prostoru propraćeno i kretanjem iz jednoga u drugo godišnje
doba. Premeštanje u vremenu, tj. odstupanje od hronološkog kazivanja
događaja, vrlo je retko kod Tolstoja, ali kada se javi — nije slučajno i
podređeno je nekom od ključnih misaonih podtokova. U Ratu i miru takva su
tri fragmenta: Pjerovo ropstvo (razmišljanje o slobodi, o premeštanju pažnje,
snovidovna predstava o životu) u poglavlju posle završene akcije
oslobođenja; sećanje kneza Andreja na Natašu-verenicu kad mu se
ranjenome javlja sećanje na detinjstvo; sećanje Natašino, posle smrti kneza
Andreja. Vremenskog vraćanja u sećanju ima kod Tolstoja na više mesta, ali
ovoga tipa — u obliku reprodukovanih scena, dijaloga i događaja — ima i u
Vaskrsenju. O prošlosti Kaćuše Maslove govori se u dva maha, ako se izuzme
obično piščevo saopštenje, koje ima vid konvencionalne društvene priče.
Jedan deo, poetičan, vraća se Nehljudovu posle susreta u sudnici, i to je
sećanje na sopstvenu čistotu; a drugi, gorak i dramatičan, Maslovoj posle
susreta s Nehljudovom. I to je, u suštini, jedina prava radnja u romanu.
Ostalo je sve statično, menja se unutrašnji odnos, a spolja — događaj je
epizodan, i prividnu dinamiku i kretanje ostvaruje smena epizoda. Značajnu
osobenost strukture Vaskrsenja predstavljaju upravo epizodne ličnosti, a one
su sve takve. One se, grubo, mogu podeliti u tri vrste: one koje su ocrtane
detaljem u postupku (one su na početku, mahom u sudu, tj. odlučuju o
sudbini); one čiju kratku moralnu biografiju kazuje sam pisac (one su
pretežno u prvoj polovini romana, njima se Nehljudov obraća za pomoć, tj.
one pasivno i indirektno sude); one u čijoj se prošlosti sagledavaju šire
životne okolnosti i određen stav prema životu (to su osuđenici svih vrsta, od
kriminalaca do revolucionara). Ovako građen, roman je odstupao od
uobičajene forme, mestimično prekoračivao u publicistiku ili esej, ali
zadržavao još uvek značajnu osobenost govora forme koliko i reči.
Struktura triju romana Tolstojevih izdvaja svaki od njih u osoben oblik
pripovedanja, uvek nov i drukčiji. U Ratu i miru vešt preplet događaja i
ličnosti, istorije i neistorije, u koji se upliće i autentičan piščev glas, sazdaje
nekakav gotovo mehanizam, u kome iznutra deluje jedinstvena pokretačka
snaga. Ana Karenjina, redukujući tokove i odstranjujući grube spojeve,
usavršava taj uslovno nazvani mehanizam romana. Vaskrsenje, daljom
redukcijom postupka, prelazi u uprošćavanje, koje ide na uštrb ne toliko
same forme romana koliko njegovog umetničkog domašaja. Ali jedinstveno
obeležje forme Tolstojevih romana ostaje u odstupanju od tradicionalnih
oblika romana, ruskog koliko i evropskog. Disolucija forme romana počinje
već u Ratu i miru osobenim mestom, oblikom i funkcijom piščevog
komentara, u Ani Karenjinoj nepovezanošću tokova radnje, razlučivanjem i
rasipanjem radnje, a u Vaskrsenju ukidanjem radnje u ime moralističko-
društvenog traktata, koji nema onaj neposredni oblik istorijskog komentara
iz Rata i mira, ali zato očigledno i otvoreno otkriva prisutnost piščevog glasa
u samim likovima koliko i u njihovom tumačenju. Međutim, osnovni činilac
strukture, različito izvedene, u sva tri romana ostaje paralelizam, osobeno
poređenje, koje iz romana u roman biva različito i u različitoj meri
primenjivano. Prividno, događaji teku prirodnim tokom i obuhvataju niz
ličnosti, različitih sudbina i različite ljudske mere. One su međusobno, gde
više gde manje, povezane samom radnjom, tj. one se susreću, razilaze,
razgovaraju, razmišljaju, menjaju odnose jedne prema drugima, menjaju se u
sebi. Njihove postupke propraća, često, piščev komentar, i sve su one
smeštene u definisan prostor, njihove akcije imaju određeno mesto zbivanja,
manje ili više opisano. I to je, vešto pravljena, spoljna forma romana.
Naravno, iz celog tog spleta otvara se i izvesna uopštena pouka, kao neka
vrsta neizrečenog zaključka, nekakvo podrazumevanje, ono što se tako često
naziva poruka. Ali u Tolstojevim romanima svi ti činioci formalne
konstrukcije (u koje se svrstava i tzv. poruka) međusobno su povezani i van
proste i čitljive motivacije nužnosti romansijerskog postupka. Na taj način se
struktura romana otkriva u dva plana — u formi priče o ljudima, koja dobija
samerljive oblike životnih podataka, tj. ono što se naziva sadržinom romana,
i u nevidljivim podtokovima same priče, koji često i protivreče opštem
zaključku izvedenom iz sadržine i koji i jesu suština i pravi smisao,
opravdanje pripovedanja. Ta se unutrašnja mera skriva u pripovednome
tkivu, u načinu predstavljanja sadržine, u rasporedu i obradi fragmenata
(karakterisanja lika, razvoja radnje, dijaloga itd.), u onim »spojevima« o
kojima govori i sam Tolstoj smatrajući da su »potrebni ljudi koji bi pokazali
besmislicu traganja za posebnim mislima u umetničkom delu i koji bi stalno
vodili čitaoca kroz beskrajni lavirint spojeva, u kome se i sastoji suština
umetnosti, i kroz one zakone koji su osnova tih spojeva«. Tako mereni, i
jedan i drugi plan se poklapaju, osnovno načelo im je isto.
Načelo paralelizma otkriva se mnogostruko i dobija bezbroj vidova,
otvorenih ili skrivenih, jasnog ili zatvorenog smisla, ali uvek u značenju
poređenja. Ne poređenja »kao«, ili »dobar, bolji, najbolji«, već poređenja-
konfrontacije, naporednosgi koja, tek pod dugim posmatranjem, otkriva
slično u različitom. U Ratu i miru je načelo paralelizma-poređenja
najotvorenije nagovešteno, ali zato veoma složeno primenjeno. Ono je
sadržano već u naslovu, jer konstrukcija sa i dopušta mogućnost sabiranja,
dopunjavanja. Time se već od naslova zameće složena igra poređenja, u kojoj
podjednako učestvuju prosti obrti, kontrasti, dopune, aluzivna srodnost. U
samom romanu sistem poređenja ide od najširih poteza ka sve užim, do
detalja i do atomizovanih činilaca. Kada se govori o ovom romanu, obično se
ne mimoilaze krupni potezi: rat i mir, Moskva i Petrograd, aristokracija i niže
plemstvo, Napoleon i Kutuzov, knez Andrej i Pjer. Međutim, u svoj toj
formalnoj naporednosti sadržine i likova krije se već i prvo nevidljivo
međupoređenje s onim opštim ishodom, skrivenim smislom, kojim se i
motiviše sam čin poređenja. Teško je prebrojati sve vrste poređenja — od
prostog i neposredno rečenog, preko naporednosti koja sadrži poređenje, do
razuđenog u višesmislenom spletu događaja, ličnosti i komentara. Istražiti
sva ta poređenja, značilo bi postupiti kao sa pesmom, analizirati red po red.
Ali kako je čitav taj sistem podvrgnut jedinstvenom opštem ishodu, a krupni
potezi izloženi uzajamnom dejstvu, može se i u ključnim poređenjima otkriti
piščev postupak i opšti zaključak kome on vodi.
U opštoj paraleli rata i mira važan je činilac poređenje Napoleona i
Kutuzova, i kao poređenje ličnosti, i kao poređenje događaja, i kao osoben
poredbeni komentar istorije. Govori se, obično, o suprotnostima koje Tolstoj
vidi u ovim koliko ličnostima istorije toliko i junacima romana, i kaže se da je
on Napoleonov lik karikirao a u Kutuzovljev uneo svu naklonost i divljenje
prema nosiocu narodnog ratovanja. I to je tačno, ali to još uvek ne
objašnjava umetnički efekat i svrhu kontrasta u ime koga se poređenje pravi.
I odmah se nameće pitanje koliko su oni uopšte likovi romana u onoj meri u
kojoj su to, recimo, Pjer, knez Andrej, Nataša ili knez Vasilij. Oni to nisu, a
istovremeno, teško je reći da je samo istorijska verodostojnost preobraćena u
formu dijaloga ili opisa događaja. Sam Tolstoj kaže: »Svud gde u mom
romanu govore ili delaju istorijska lica, nisam izmišljao, već sam se služio
građom, od koje se u vreme moga rada stvorila čitava biblioteka knjiga čije
naslove ne smatram da je potrebno da navodim, ali na koje mogu uvek da se
pozovem«. Očigledno je da kod istorijskih lica piščev postupak nije kao kod
Bolkonskih (Volkonskih), Drubeckih (Trubeckih) i ostalih junaka romana čija
imena zvuče tako blisko istorijskim. O tome kako je birao imena govori sam
Tolstoj u Nekoliko reči povodom knjige »Rat i mir«. A kako je stvarao likove
govori pismo Luizi Ivanovnoj Volkonskoj: »Bilo mi je potrebno da u
austerličkoj bitki, koja će biti prikazana, ali kojom sam počeo roman [bila je
to jedna od varijanata], bude ubijen sjajan mlad čovek; u daljem toku
romana bili su mi potrebni samo stari Bolkonski i njegova kći; ali pošto je
nezgodno opisivati lice koje ničim nije povezano s romanom, odlučio sam da
sjajni mladi čovek bude sin starog Bolkonskog. Kasnije me je on
zainteresovao, našla mu se uloga u daljem razvitku romana, te sam ga
pomilovao, zadavši mu mesto smrti samo tešku ranu. Dakle, to vam je,
ljubezna kneginjo, potpuno istinito, mada zbog toga i nejasno tumačenje ko
je Bolkonski«. U istom tom pismu Tolstoj daje i jedno opštije objašnjenje o
građenju likova: »Andrej Bolkonski je niko, kao i svako lice pravog
romansijera a ne prikazivača ličnosti ili memoarista. Bilo bi me stid da se
štampam kad bi se sav moj rad sastojao u tome da naslikam portret, da nešto
saznam i upamtim«. Izmeću navedena dva stava teško je smestiti Napoleona i
Kutuzova kao ličnosti romana. Samim postupkom slikanja ove dve ličnosti
postaju »romansijerova lica«, a da sam romansijer pritom ne izmišlja govor i
delanje istorijskih lica. Upravo se razlikom u samom postupku, tj. u formi
kojom se ove dve ličnosti predstavljaju, ostvaruje kontrastni efekat kojim se
istorijske ličnosti preobraćaju u ličnosti romana. O Napoleonu i Kutuzovu
pisac više govori u istorijskom komentaru nego u slikanju događaja, jer
radnja se često nastavlja u komentar, gde oni postaju ilustracija za opšte
tumačenje istorije. I, sem pristrasnosti za sopstvenu opštu tezu, Tolstoj
objektivno komentariše njihove postupke. U aktivnim, da tako kažem,
delovima romana formalna objektivnost je sačuvana. Ona je i dokazana
salonom Ane Pavlovne, u kome se u razno vreme različito govori o jednoj i
drugoj ličnosti. Sam Tolstoj s podjednakom merom govori o negovanom,
dežmekastom Napoleonu i oronulom, teškom Kutuzovu. Čak možda, i
grublje reči upotrebljava za Kutuzova (dremljiv, skljokan i sl.). Tek dva
potpuno različita postupka u paraleli likova čine da gruba slika ruskog
komandanta postane idealizovana, a birana, elegantna reč francuskog pređe
u grotesku.
Prve skice su date u salonu Ane Pavlovne, a prva stvarna konfrontacija —
u austerličkoj bici. Da paralela treba da ima ravnotežu objektivnosti, govore
stranice pred bitku: oduševljena zaljubljenost Nikolaja Rostova u ruskog
imperatora i pokliči francuskom imperatoru dok obilazi vojsku. Jutro bitke
je, kao i sve scene bitaka u Ratu i miru, u dekoru prirode, ovde jednoga
detalja: magle. Preplitanje ambijenta s radnjom dato je osobenom
gradacijom: ruska vojska niti zna odakle dolazi ni kuda ide; ne vidi se na
deset koraka; u »gustoj magli« čuje se puškaranje; ađutanti »blude po magli«.
A nad Napoleonom je »vedro, plavo nebo i ogromna lopta sunčeva« koja
plovi »na površini belog maglenog mora«. I »kad je sunce sasvim izišlo iz
magle i zaslepljujući bleskom granulo po poljima i povrh magle, Napoleon
(kao da je samo to čekao pa da počne boj) skide rukavicu sa svoje lepe bele
ruke, dade njom znak maršalima i izdade zapovest da počne bitka«. Na
suprotnoj strani, u magli, iz koje izlaze vrhovi brda i u koju ulaze garda,
konjica i »ogromna sunčeva lopta«, stoji Kutuzov, koji »tog jutra izgleda
iznuren i ljut« i koji izaziva »podrugljiv osmeh gospodi iz carske svite svojim
rđavim francuskim izgovorom«. Pored njega je knez Andrej, kome se čini da
će tamo u magli, odakle se čuje puškaranje, biti centar bitke i odmah zatim
tri iskidane Kutuzovljeve reči: »O-oh!« — »Bolkonski« — »šta je ovo?«.
Paralela je sačuvala ravnu meru objektivnosti dekorom prirode, dekorom
koji, istovremeno, simboliše sam postupak piščev: Napoleon je jasno
osvetljen, Kutuzov ocrtan konturom u magli. Poređenje je započeto nemim
gestom Napoleonovim i iskidanim rečima Kutuzovljevim. Neposredna
rezultanta ovog, gotovo nemog poređenja je osećanje kneza Andreja pri
susretu s Napoleonom: »tako mu je sićušan izgledao njegov junak, s tom
sitnom taštinom i radošću što je pobedio, u poređenju s visokim, pravednim i
dobrim nebom«. Poređenje je na taj način prebačeno u drugu i neočekivanu
oblast — van zemaljskih i istorijskih merenja. I istovremeno su se u ovoj
vidljivoj naporednosti dvaju komandanata sabrale niti drugih slojeva
poređenja: od vojničkog oduševljenja imperatorima, tj. šireg istorijskog
paralelizma, do subjektivnog, unutrašnjeg preokreta jedne čisto
»romansijerske ličnosti«, koji identifikuje običan životni podatak s
istorijskim: austerličko nebo se bilo otvorilo knezu Andreju koliko njegovog
sopstvenog preobražaja radi toliko i radi merenja istorije, pa i života uopšte. I
to je opšti sklop u kome će se poređenja dalje konkretizovati.
U dvema poslednjim knjigama romana poređenje se prebacuje u samu
formu kazivanja. Ličnost Napoleonova se oblikuje pomoću istorijom
zabeleženih podataka i autentičnih reči, i okružena je istorijskim ličnostima.
Kutuzov je ocrtan pretežno iz perspektive »romansijerskih ličnosti«, čak i u
trenucima kad je autentičan istorijski podatak očigledna osnova takvom
crtanju. Napoleonov lik se opredmećuje činom i rečju, zabeleženim već u
istorijskoj literaturi, Kutuzovljev se apstrahuje u viziju koja izrasta iz
ukrštenosti dejstvovanja drugih romansijerskih tokova, uz pomoć škrto
biranog činjeničnog podatka. Kutuzovljev je pratilac knez Andrej, i njegova
se prisutnost upliće u istorijsku faktičnost ratnih saveta, daje im
romansijersku verodostojnost i prima na sebe jedno viđenje Kutuzova. Takvu
funkciju u drugoj prilici preuzima devojčica Malaša: »Sve su oči gledale u
njega. I Malaša je gledala u dedicu. Ona je bila najbliže do njega i videla kako
mu se lice nabralo: kao da se sprema da plače. Ali to nije dugo trajalo. [...]
Ona je videla kako se oni ljute kad govore jedan s drugim i u svojoj duši
držala je stranu dedici. U sredini razgovora opazila je brz lukav pogled koji
dedica baci na Benigsena, i odmah zatim, na svoju radost, opazi kako dedica
reče nešto dugonji i ućutka ga«. Time se iz osobenog ugla otvorio pogled i na
Kutuzovljevu ličnost i na njegovu istorijsku ulogu. Kutuzov, uopšte, malo
govori, i to su najčešće reči običnog razgovora, reči koje istorija ne beleži.
Ređe, kao u ovom posleborodinskom savetovanju o odbrani Moskve,
upotrebljena je neka izreka (»ždraće oni konjsko meso kao Turci«), Ali i ona
oslobođena strogog oblika poznatih »izreka velikih ljudi« na taj način što je
već jednom, prethodno, upotrebljena u izmenjenom obliku, u razgovoru s
knezom Andrejem. Napoleon, naprotiv, ili govori samo »izrekama« (Un
souverain ne doit etre & l’armee que quand il est general; A huit cent lieux de
Prance je ne ferai pas demolir ma garde; La fortune est une franche
courtisane; Le vin est tire, il faut le hoire, itd.), ili su one, češće, upletene u
tkivo oko njegovih reči: »Ugledavši na onoj strani kozake (les Cosaques) i
rasprostrte stepe (les Steppes), usred kojih je bila Moscou la ville sainte«; »to
drhtanje levog lista na nozi Napoleon je poznavao. La vibration de mon
'mollet gauche est un grand signe shez moi — govorio je kasnije«; »Avoir
l’oreille tiree par l’Empereur smatralo se velikom srećom i milošću na
francuskom dvoru«; »obratio se on Bertjeu, tom oison que j'ai fait aigle, kako
ga je kasnije nazivao« i sl. I to je ono što stvara utisak karikiranja
Napoleonove ličnosti. Jer govoriti sušti aforizam ili poznate, klišetirane
obrte, i znači biti smešan. Kutuzovljeva reč je prirodna i nova zato što je
stavljena u osoben ugao viđenja. Napoleonova je sačuvana u znanim
oblicima i time gotovo lišena smisla.
Ovakav postupak je primenjen i u širem obliku, u epizodi s Lavruškom,
epizodi preuzetoj od Tjera (o susretu Napoleona s kozakom) i preobraženoj u
romansijersku. Ovoj epizodi prethodi jedna druga, karakteristična za
Tolstojev paralelizam: Alpatič u Smolensku. Prilazeći Smolensku, on čuje
pucnje, ali ga to ne uzbuđuje; njega iznenađuje to što vidi »divnu njivu pod
ovsom, koju su neki vojnici kosili, svakako da hrane konje, i ulogorili se na
njivi«. U Smolensku on, opet, vidi dva vojnika i nekog čoveka kako »vuku iz
vatre preko ulice u susedno dvorište zapaljena brvna«, a druge kako donose
seno. Tu se on susreće s knezom Andrejem, koji, posle, prolazi kroz očevo
napušteno imanje. I upravo, došavši u Kutuzovljev štab, knez Andrej čuje
Kutuzovljeve reči: »Neka kose žita i gore drva, nek im je na zdravlje. Ja to
niti zapovedam niti dopuštam, ali kažnjavati ne mogu«. A kada mu ispriča o
očevoj smrti i o onome što je video na imanju, Kutuzov odgovara: »Do čega
su nas... do čega doveli«, i seća se da je pod Ruščukom naterao Turke da jedu
konjsko meso. »I Francuzi će«, prva je varijanta Kutuzovljeve »izreke«.
Druga je varijanta odmah zatim, u interpretaciji kneza Andreja, koji i veruje
Kutuzovu zato što mu je zadrhtao glas kad je rekao »do čega su nas doveli« i
zato što je zajecao kad je rekao da će ih »naterati da jedu konjsko meso«. Iz
spleta epizodnih fragmenata izdvaja se paralelistički postupak Tolstojev:
identifikacija Kutuzova s Lavruškom, Alpatičem, knezom Andrejem (pravim
ljudima i pravim životom) time što je preveden u romansijersko viđenje, jer
njegova se reč o konjskom mesu, preko tri varijante, zaboravlja kao znana i
zabeležena; i identifikacija Napoleonove »romansijerske ličnosti« s ličnošću
strogo istorijskom, znanom, opisanom, sniženom.
Tu se uspostavlja nova veza, poredbena, s onim Napoleonom koji, kada de
Bose donosi portret carskog sina, zna da »ono što će reći i učiniti — to je
istorija«, i onim koji pred Moskvom, očekujući poklonjene gradske
delegacije, oseća »glumačkim čulom« da se trenutak suviše odužio, i kome
njegova svita ne sme da saopšti pravo stanje bojeći se da ne dovede »njegovo
veličanstvo u onaj strašan položaj koji se francuskom rečju zove ridicule«. I
upravo tom »strašnom rečju koja se podrazumevala: le ridicule« i
»glumačkim« smislom za gest i reč motivisan je i izbor i komponovanje
autentične materije u »romansijersku ličnost« Napoleona. I dalje se ta
motivacija produžuje u Tolstojevom komentaru o Kutuzovu: »Ne samo u tim
prilikama nego je uvek taj stari čovek, došavši životnim iskustvom do
uverenja da misli i reči koje mislima služe kao izraz ne pokreću ljude,
govorio reči sasvim bez smisla — prve koje mu padnu na um«, nikad ne
rekavši »nijedne reči koja se ne bi slagala sa onim jedinim ciljem koji je on za
sve vreme rata išao da postigne«. U poređenje se uključuju i Napoleonove
proklamacije u Moskvi (verovanje da su reči pokretači) i Kutuzovljev govor
pobedničkoj vojsci, govor koji »jedva da je vojska razumela«. A poređenje se i
dalje širi i ilustruje udaljenim i posrednim paralelističkim fragmentima:
načinom govora Platona Karatajeva (»On nije razumevao i nije ni mogao da
razume značenje reči izdvojenih iz govora. Svaka njegova reč i svaki čin bili
su ispoljavanje njemu nepoznate delatnosti, kakva je bio njegov život«) i
nešto neposrednijom vezom u epizodi s francuskim zarobljenicima
(Kutuzovljevo »i oni su ljudi« prebacuje se u vojničko »i to su ljudi«;
Kutuzovljevo »a šta su tražili ovde« u vojničku reč prostoga značenja ali
aluzivnog smisla u kontekstu događaja: »koliko zvezda« — »biće mraza«),
epizodi koja, opet, poređenje prebacuje van ne samo istorijskih već i ljudskih
merenja plate za delo. »I oni su ljudi« ima još jednu paralelističku
identifikaciju u osećanju Nikolaja Rostova pred »sobnim licem« Francuza
koga je zarobio (»nešto nejasno, zamršeno, što nikako nije mogao da
objasni«), i U licima francuskih vojnika koji streljaju Ruse (»bledim i
uplašenim«; »mlad vojnik mrtvački bledoga lica« ostaje kraj jame i »kao pijan
se tetura praveći čas napred čas nazad nekoliko koraka da bi podržao svoje
telo koje pada«), licima koja brišu razlike između ubica i ubijenih. I sve se to
na nov način vraća u piščev komentar: »U tom dvadesetogodišnjem periodu
ogromna množina njiva nije orana; kuće su spaljene; trgovina menja pravac;
milioni ljudi siromaše, bogate se, preseljavaju se, i milioni hrišćana, koji
veruju u zakon ljubavi prema bližnjemu, ubijaju se među sobom«.
Govoreći u objašnjenju Rata i mira o istorijskim ličnostima, Tolstoj kaže:
»Delatnost tih ljudi zanimala me je samo kao ilustracija onoga zakona
predodređenja koji, po mom uverenju, vlada istorijom«. Ilustrativna funkcija
paralele Napoleon-Kutuzov u romansijerskom postupku je van svake
sumnje. Ilustrativnošću se može objasniti i mnoga epizoda u romanu. Tako,
recimo, verodostojnost istorijske slike događaja i njegovog tumačenja, kojoj
je u komentaru dato značajno mesto, ilustrovana je tako reći svim scenama
bitaka O tome govori i Tolstoj povodom romana: »Obiđite vojsku odmah
posle bitke, čak drugog, trećeg dana, dok još nisu napisani izveštaji, i pitajte
sve vojnike, više i niže činove, o tome kako je stvar tekla; pričaće vam ono što
su iskusili i videli svi ti ljudi, i u vama će se stvoriti veličanstven, složen i
težak, nejasan utisak; i ni od koga, najmanje od glavnog komandanta, nećete
saznati kako se stvar odigrala. Ali posle dva-tri dana počinje davanje
izveštaja, pričalice počinju da pričaju kako se dogodilo ono što nisu videle;
najzad, sastavlja se opšti raport, i prema tom raportu se sastavlja opšte
mišljenje vojske. Svakome je lakše da sopstvene sumnje i pitanja zameni
lažnom ali jasnom i uvek laskavom predstavom«. To u romanu ilustruju
Rostovljeve priče (»Sem toga, da bi se ispričalo sve kako je bilo, potrebno je
bilo učiniti napor nad sobom i ispričati samo ono što je bilo. Ispričati istinu je
vrlo teško i mladi ljudi su retko za to sposobni«; »iz sopstvenog iskustva je
znao da se uvek laže kad se priča o ratnim događajima kao što je i on sam
lagao«). Međutim, tu se već ilustrativnost širi u drukčije, dublje, smisaono
poređenje na sličan način kao što se slika neobrađenih njiva i paljenih kuća u
samom komentaru još jednom parafrazira smisaono proširena: »Ali pošto
nije ničim dokazano da je cilj čovečanstva u slobodi, jednakosti, prosveti ili
civilizaciji, i pošto je veza narodnih masa sa upravljačima i prosvetiteljima
čovečanstva zasnovana samo na proizvoljnoj pretpostavci da se skup volja
narodnih masa uvek prenosi na one ličnosti koje su nam vidne, to se ni
aktivnost miliona ljudi koji se premeštaju, spaljuju kuće, ostavljaju
zemljoradnju, tamane jedan drugog, nikad ne izražava u opisu aktivnosti
desetak ljudi koji ne spaljuju kuće, ne zanimaju se zemljoradnjom, ne ubijaju
svoje bližnje«. Smisao istorije se širi na smisao čovečanstva isto kao što se
smisao ratne priče širi na smisao obične životne priče, u fragmentu Sonjinog
gatanja s ogledalom. I Sonja nije htela da izneveri Natašino i Dunjašino
očekivanje, kao što Nikolaj nije hteo da izneveri Borisovo i Bergovo; i njoj se,
»dok je govorila, i samoj činilo da je videla ono što je govorila«. Da detalj nije
bez značaja u tkivu romana, potvrđuje se pri kraju romana, u kontekstu smrti
kneza Andreja, kada se sećanjem vraća ovaj detalj s gatanjem kao autentičan
događaj, obogaćen nizom konkretnih podataka (boja pokrivača i sl.).Tako se
jednim sporednim paralelizmom otvara širi ugao prema osnovnoj paraleli-
poređenju: ratu i miru, i nenametljivo nagoveštgša da je ratna priča deo šire i
opšte priče o životu. Tgisav smisao dobija i Nikolajevo osećanje-poređenje u
Voronježu: »Kao što Rostov u Tilzitu nije posumnjao je li dobro ono što svi
smatraju za dobro, isto je tako i sad, posle kratke ali iskrene borbe između
pokušaja da udesi svoj život po svom razumu i smernog pokoravanja
prilikama, izabrao ovo poslednje i predao se onoj moći koja ga je (on je to
osećao) neodoljivo vukla nekud«.
Takva se paralela izmeću rata i mira, ili istorije i života, sadrži kao
podmisao u krupnoj i značajnoj naporednosti likova Pjera i kneza Andreja.
Kontrastno poređenje Napoleon—Kutuzov ilustruje smisao istorijskog
događaja. Komplementarno poređenje Bezuhov—Bolkonski ilustruje moralni
smisao života i u njega tek uključen istorijski događaj. I u tome je neskriveno
oblikovan piščev »moralni odnos«. Ali iza tih vidnih poteza kojima se, na
izgled dosledno, rešava pitanje i moralnog usavršavanja i smisla života, krije
se nerešiva tajna jedinstvenog pitanja: zašto se živi? Različiti po spoljašnjosti,
po temperamentu, po poreklu i po životnom putu, Pjer i knez Andrej su u
samoj suštini identični, i to ne samo u moralnoj fizionomiji, čitljivoj u
samom romanu, već i u širem podtekstu njihovog delanja i razmišljanja. Na
to upućuje već sama prividnost razlika njihovog karaktera, koja ostaje u
spoljnoj formi radnje i tačno onoliko koliko to zahteva tretman
»romansijerskih lica« da bi ona bila uverljiva kao likovi, tipovi, karakteri.
Pjer je još u samom salonu Ane Pavlovne predstavljen kao »mlad čovek koji
ne ume da živi«, knez Andrej upravo obrnuto, kao superioran velikosvetski
čovek, na čijim usnama već igra »osmeh dosade«. I upravo knez Andrej,
jedan za drugim, pravi nepotrebne ako ne i pogrešne korake: ženidba (i savet
Pjeru »nikad se, nikad nemoj ženiti«), podiže palu zastavu i juriša u
austerličkoj bici (u kontekstu bitke izgleda skoro kao parodija snova o »mom
Tulonu«), povlačenje na imanje (»Naši su pobedili Bonapartu upravo onda
kad ja ne služim. Da, da, sve se poigrava sa mnom«), petrogradska državnička
aktivnost (»Zar sve to može da me učini srećnijim i boljim«), itd. I kao što
knez Andrej »govori osobito logično kao da kažnjava nekoga za sve to tajno,
nelogično unutrašnje zbivanje«, tako i njegovo osobito logično častoljublje
ima svoju tajnu i nelogičnu repliku u Pjeru. Jer i Pjerova »ljubav prema
Rostovoj, antihrist, najezda Napoleonova, kometa, 666, l’empereur Napoleon
i l'russe Besuhof — sve to zajedno moralo je sazreti, prsnuti i izvesti ga iz
onog zamađijanog, ništavnog sveta moskovskih navika u kojima se osećao
kao zarobljen, i odvesti ga u veliko delo i u veliku sreću«.I to je Pjerova
varijanta »Tulona«.
Unutrašnja smisaona identifikacija se, u Pjeru i knezu Andreju, širi sa
vidljivog zaokružavanja piščevog »moralnog odnosa« na merenje svake
životne akcije opštim pitanjem smisla života. U »istorijskoj« radnji romana, a
naročito u samom Kutuzovu, Tolstoj razlikuje opravdanje rata. Ali u
»diferencijalu istorije« skrivene su, u pojedincu, i neke druge, vanistorijske
motivacije. Tušin, Dolohov, Rostov, Berg, Drubecki, Peća — svako ulaže svoju
veličinu u diferencijalni račun istorije. A Pjer i knez Andrej, protivrečeći
jedan drugome, i dalje razloženo — svaki samome sebi, svode formulu do
jedne nepoznate. »Kad bi to bio rat za slobodu, ja bih razumeo, ja bih prvi
stupio u vojsku«, kaže Pjer knezu Andreju na početku romana. »Zašto? Ne
znam. Tako treba«, kaže knez Andrej kao »logičan« častoljubiv čovek, i
dodaje: »Sem toga, idem... — tu on zastade. — Idem zato što ovaj život koji
ovde provodim, ovaj život nije za mene«. A Pjer, pred ulazak Francuza u
Moskvu, odlazi »iz svoje kuće zato da bi se oprostio složene zbrke životnih
zahteva, koja ga je zahvatila i koju on, u tadašnjem stanju, nije bio kadar da
razmrsi«. Odlazi s namerom da ubije Napoleona, ali i da održi svoj »sud nad
životom«, i beži od one zbrke koju je u njegov život unela najviše iznenadna
odluka njegove žene da se razvede. A ta je zbrka, opet, tajni, nelogični odjek
one koju je »logično« razmrsio ranije, posle smrti male kneginje, knez
Andrej: »živim i za to nisam kriv« i, priznavši samo dva vrlo stvarna zla:
prekor i bolest, odlučno odbacio svako drugo: »Kad bi Bonaparta bio tu, pred
Smolenskom, preteći Golim Brdima, ni tada ne bih služio u ruskoj vojsci«. Pa
ipak se, u Petrogradu, još jednom vraća onom osećanju koje je imao pred
bitku (»kad ga je mučio nemir radoznalosti i kad ga je neodoljivo vuklo u više
krugove, tamo gde se pripremala budućnost od koje su zavisile sudbine
miliona«), da bi novu životnu zbrku razmrsio staranjem da »prema tom
nekadašnjem svetu ne bude nepravedan i da ispuni svoju dužnost«.
Očigledno je da su to sve varijante bekstva iz zbrke, i da su čast, dug, podvig
samo trenutna i prividna rešenja. I zato se na početku i na kraju romana
čudesno podudaraju dva Pjerova stanja, različita u podsticaju, u okolnostima,
u čitavoj dužini Pjerovog unutrašnjeg sazrevanja. Na početku, pošto je dao
knezu Andreju reč da neće ići u društvo mladih Kuraginih, i setivši se da je
takvu istu reč dao i Kuraginu, Pjer ipak odlazi rešivši »da su sve te časne reči
samo uslovne stvari, koje nemaju nikakva određena značenja, naročito kad
se ima u vidu da će on, može biti, sutra ili umreti ili će se dogoditi s njim
nešto tako neobično da već neće biti ničeg ni časnog ni nečasnog«. Na kraju,
u vremenu »srećnog bezumlja«, Pjeru se »činila ta sreća koja ga čeka toliko
neverovatna da je samo trebalo da se to svrši, pa već dalje nije moglo ništa da
bude. Sve bi se time svršilo«.
Između ova dva potpuna apstrahovanja svakoga konvencionalnog merila
životne vrednosti stoji središno Pjerovo merenje života: »Ponekad se Pjer
sećao kako je slušao o tome da vojnici u ratu, kad se dese u zaštiti pod
kuršumima, a nemaju šta da rade, brižljivo traže sebi posla da bi lakše
podnosili opasnost. I Pjeru se činilo da se svi ljudi, kao ti vojnici, spasavaju
od života: neko častoljubljem, neko kartama, neko pisanjem zakona, neko
ženama, neko igračkama, neko konjima, neko politikom, neko lovom, neko
vinom, neko državnim poslovima. ,Nema ni nevažnog ni važnog, to je sve
jedno; samo da mi se izbaviti nekako njega!’ — mislio je Pjer. — ,Samo da mi
je da ne vidim njega, tog strašnog njega’.« I upravo se to spasavanje od života
otkriva kao zajedničko i Pjeru i knezu Andreju. »Ja gradim kuću«, kaže knez
Andrej, »sadim vrt, a ti bolnice. I jedno i drugo može da služi kao sredstvo da
se ispuni vreme«. I onda se to isto ispunjavanje vremena vraća kao
opredmećena »vojnička priča« konkretizovana smrtnom ranom kneza
Andreja. Knez Andrej je ranjen van bitke dok je njegov puk čekao u rezervi, a
vojnici čistili bajonete, pritezali i popuštali remenje, pravili kućice od strnjike
ili pletenice od slame, udubljeni u taj posao, mračni i ćutljivi. I njegove su
»sve duševne sile, kao i svakog njegovog vojnika, bile upravljene ka tome da
se uzdrži samo od sagledavanja užasa onog položaja u kome su bili«. I on
korača livadom, posmatra prašinu na čizmama, trudi se da gazi po tragovima
kosaca, broji korake i računa koliko puta treba da pređe od međe do međe da
bi prošao jednu vrstu. Isto onako kao što Pjer u ropstvu sračunava svoje
putanje u trenutku kad ubijaju Platona Karatajeva (»Pjer dobro ču taj
pucanj, ali u istom trenutku kad ga ču, seti se kako još nije dovršio brojanje
koliko je marševa ostalo do Smolenska, što je započeo da broji pre prolaska
maršala. I on poče da broji«). I to je bila ona »spasonosna moć premeštanja
pažnje« koju je Pjer shvatio upravo u ropstvu, i koja se može primiti i kao
unutrašnja motivacija samoga paralelističkog postupka piščevog. Jer time se
izjednačavaju ne samo rat i mir nego i svaki životni čin pred prisustvom
smrti.
Prisustvo smrti je samo prividno konkretnije na polju bitke, u nevidljivoj
»strašnoj crti neizvesnosti i straha«, koja kao da »odvaja žive od mrtvih«. Za
Nikolaja Rostova se ta crta, u prvoj bici, opredmetila u drvetu koje je »u
početku bilo napred, na sredini one crte koja je izgledala toliko strašna«, a
kad su jurišem »prešli tu crtu, ne samo da ničeg strašnog nije bilo već je sve
postajalo veselije i življe«. Na taj način se, već u prvim scenama bitaka, dekor
prirode uključuje kao svojevrsno poređenje, čija se funkcija u spoljnom
obliku menja, a suštinski samo gradira u jednom pravcu. U početku to je
prosto i otkriveno poređenje: »U tom trenutku pomoli se sunce sasvim iza
oblaka, i taj lepi zvuk usamljenog pucnja i sjaj jarkoga sunca sliše se u svež i
veseo utisak«; »Knez Nesvicki pogleda preko ograde dole i vide brze, šumne,
male talase Ensa, koji su slivajući se, penušajući se i svijajući se oko stubova
mosta, prestizali jedan drugi. Pogleda na most i vide tako isto jednolike žive
talase vojnika«, i tako dalje: bela pena u talasima reke i oficir u ogrtaču na
mostu, grančica koja se kovitla u reci i husar među pešacima, brvno u reci i
natovarena kola prekrivena kožom. A onda se završna slika vraća pejzažu
kojim se otvara scena miniranja mosta na Ensu, pejzažu koji je u prvoj
verziji, na početku, neutralno dekorativan da bi u drugoj bio viđen očima
Nikolaja Rostova i da bi propratio njegovu misao: »U meni samom i u tom
suncu tako je mnogo sreće, a ovde... jauk, muke, strah i ta neizvesnost, ta
žurba ... Eto opet svi viču nešto, opet svi potrčaše nekud nazad, i ja trčim s
njima, i evo je, evo smrti nada mnom, oko mene...«. Pejzaž u austerličkoj bici
je sveden na detalj magle, gotovo simboličan dekor istorijskog čina. Posle
završene bitke, ostatak magle prelazi još preko imperatorovog lica
(»neprijatan utisak, kao ostaci magle na vedrom nebu«) kad mu raportira
Kutuzov, a ostaje samo nebo prekriveno belim oblacima, čuveno nebo kneza
Andreja. Očekujući da vidi kraj borbe riđeg artiljerca s Francuzom, borbe
koja je tako obuzela njegovu pažnju u trenutku kada je ranjen (detalj koji se
s pravom smatra psihološki izvanredno izabranim), knez Andrej »ne vidi
ništa«: »nad njim ne beše ništa sem neba — visokog neba, ne vedrog, ali ipak
neizmerno visokog, s pepeljastim oblacima koji su tiho mileli preko njega«. I
sve se to, opet, kao na Enskom mostu u Rostovu, preobraća u negativno
poređenje (»ni onako kao što smo mi trčali, vikali i tukli se«, drukčije »mile
lagano, mirno i svečano oblaci preko ovog visokog beskrajnog neba«), da bi
se pripremilo drugo, neformulisano, negativno poređenje u susretu kneza
Andreja s Napoleonom.
Dalji stupanj osobene naporednosti pejzaža i smrti je u epizodi bitke kod
Ostrovnje. Kiša lije dok Rostovu i mladom oficiru Iljinu pukovski oficir priča
o podvigu Rajevskog i »ruskim Termopilima«, Rostovu koji već zna kako se
pričaju ratne priče. Kiša se stišava kad Rostov i Iljin, šljapkajući po blatu,
odlaze u krčmu gde oficiri piju čaj s doktorkom Marijom Henrihovnom. A
onda se ubrzano smenjuju i prepliću fragmenti pejzaža, života i prisutne
smrti: »Već je svitalo; kiša je prestala, oblaci se razilazili« — »Divna žena!« —
»Jaši!« »Marš« — »Vetar je brzo gonio iskidane plavo-ljubičaste oblake, koji
su se rumenili na istoku« — »Mislio je o konju, o jutru, o doktorki, i
nijednom nije pomislio na opasnost koja ga čeka« — »Jahao je sad uporedo sa
Iljinom, između breza, i katkad otkidao lišće s grana što su mu padale pod
ruku, ponekad dodirivao nogom konja u slabinu, ponekad davao ne osvrćući
se ispušenu lulu husaru iza sebe« — »On je iz iskustva znao ono mučno
stanje u kome se očekuje strah i smrt i u kome se sad nalazio zastavnik, i
znao je da mu ništa, sem vremena, neće pomoći« — »Čim se sunce pojavi na
vedrini ispod oblaka, vetar se utiša kao da ne sme da kvari to lepo letnje jutro
posle oluje« — »Sunce iziđe sasvim« — »Sunce se još sjajnije pomoli na
gornjoj ivici oblaka« — »Sve se zasvetli i zablista. I zajedno s tom svetlošću,
kao da joj se odazivaju, grunuše topovski pucnji« — »Na brdu su se videli na
sasvim čistom vazduhu, prema jutarnjem kosom i jasnom suncu, na samom
horizontu, naši topovi«. Još jedan se pejzaž, van bitke ali u funkciji istog,
ratnog poređenja i asociranja bitke i smrti, javlja pred Smolenskom: žega,
prašina i sunce na koje se, kroz tu vrelu prašinu, može gledati golim okom,
sunce — velika purpurna lopta. Ova je slika podređena poređenju (chair a
canon) koje ce javlja knezu Andreju zajedno s osećanjem »njemu
nerazumljive odvratnosti i užasa pri pogledu na tu ogromnu količinu tela
koja se pljuskala u prljavom ribnjaku«, poređenje koje se otvorenim
ponavljanjem opredmećuje u poljskoj bolnici (»Sve što je video oko sebe
učini mu se kao da je samo golo krvavo ljudsko telo, koje beše, izgledalo je,
napunilo sav onaj nizak šator, onako kao što je to isto telo, pre nedelju dana,
onog toplog avgustovskog dana napunilo mutan ribnjak na smolenskom
drumu«), Očigledno je da se poređenje otvara iznutra ka simbolici života,
ratnog i neratnog, u kome je predodređenje ljudskog mesa nedvosmisleno.
Najzad, čitav taj dekor prirode kulminira u opisu borodinskog polja, opisu
koji se trojako otkriva. Prvo je viđenje koje Pjeru otkriva amfiteatar
predstojeće bitke, i Pjerovo merenje: »Nigde ne beše bojnog polja koje se on
nadao da vidi, već njive, proplanci, vojske, šume, dimovi od vatara, sela,
bregovi, potoci«. Drugo je — lepota prizora započete bitke, u rano jutro, pred
kojom Pjer zamire od ushićenja. Treće je u istorijskom komentaru:
»Nekoliko desetina hiljada mrtvih ljudi ležalo je u raznim položajima i u
raznim uniformama po njivama i livadama, koje su pripadale gospodi
Davidovima i državnim seljacima, po onim njivama i livadama na kojima su
stotinama godina u jedno doba zbirali letinu i napasali stoku seljaci iz sela
Borodina, Gorkih, Ševardina i Semjonovskog. Na previjalištima, na desetak
mesta, behu trava i zemlja natopljene krvlju [...] Nad celim poljem, ranije
onako veselo lepim, po kome su svetlucali bajoneti i beleli se dimovi prema
jutarnjem suncu, bila je sad magla od vlage i dima i zaudaralo je neobičnom
kiselinom šalitre i krvi. Navukoše se sitni oblaci i poče da prska kišica na
mrtve, na ranjene, na uplašene, na iznurene i pokolebane ljude.«
Time je paralela protivrečenja svedena. I pod tim svodom se sabira još
jedan paralelistički motiv, čija je funkcija opravdana naporednošću
komentara i radnje. Upravo se poglavlje komentara borodinske bitke,
otvoreno opisom bojišta na izmaku dana, završava novom poredbenom
slikom: »francuska najezda osećala je propast, kao razjarena zver koja je u
svom trku smrtno ranjena«; ona je »morala da ugine, jer joj je lopila krv iz
smrtne rane, zadate na Borodinu«. Ta se slika, posredno, vraća prethodnoj
mirnodopskoj knjizi i sceni lova na imanju Rostovih. Ali u isto vreme ona se
širi van usko poredbene, metaforične slike, kakva se u više navrata javlja u
komentaru. Posredna karika, koja vezuje lov, tako svakidašnju scenu života
ruskog, sa prilično svakidašnjim metaforičnim poređenjem za nesvakidašnji
istorijski događaj, i iz te dve svakidašnje običajnosti izvlači neočekivanu i
glavnu smisaonu komponentu poredbene identifikacije života uopšte s
istorijskim oblikom života, ta je karika upletena u samu radnju romana. Pre
borodinske bitke, kraj mesta Ostrovno, Nikolaj Rostov zarobljava Francuza.
Scena bitke je podređena trenutnom nosiocu radnje — Rostovu, i njegovom
ratničkom osećanju. Na samom početku bitke »Rostov svojim dobrim
lovačkim okom« razaznaje plave francuske dragone koji gone ruske vojnike,
posmatra to »kao hajku« i »nagonski oseća« da treba jurišati. A kada
komanduje juriš, on »ni sam ne zna kako je i zašto to učinio. Sve je to učinio
kao što je radio u lovu, ne razmišljajući«. Jer on je znao »da je bio samo
jedan trenutak koji se neće vratiti ako ga propusti«. I »s osećanjem s kakvim
je jurio da preseče put vuku« Rostov je »galopirao da preseče put razbijenim
redovima francuskih dragona«. Time je opravdana dublja funkcionalnost
scene lova, koja, na izgled, ulazi U roman samo kao fragmentarna slika života
i običaja na plemićkim imanjima. Time je opravdana izvesna grubost, gotovo
naturalistička, opisa hajke na vuka: »onaj trenutak kad je Nikolaj ugledao u
vododerini kako su vuka pritisli kerovi, ispod kojih se videla seda vučja
dlaka, jedna njegova istegnuta zadnja noga i uplašena glava s priljubljenim
ušima (Karaj ga je držao za gušu), onaj trenutak kad je to ugledao Nikolaj bio
mu je najsrećniji trenutak u životu«; »dok ne ču pad tela i ne ugleda kako
Danilo usred kerova već leži vuku na sapima i kako pokušava da ga uhvati za
uši. I kerovima, i lovcima, i vuku beše očevidno da je sad sve svršeno. Zver se,
priljubivši uši od straha, trudila da se podigne, ali su je kerovi pritisli«;
»Nikolaj htede da zakolje, ali Danilo prošapta: ,Ne treba, vezaćemo ga, pa
promeni položaj i stade nogom vuku za vrat«. Upravo se ta prirodna
živopisnost slike ponovo javlja u više mahova u komentarisanju istorijskog
događaja: »Pod Borodinom ranjena zver ležala je negde onamo gde ju je
ostavio odbegli lovac; ali je li živa, je li jaka, ili se samo pritajila, to lovac nije
znao«; »Stanje čitave vojske bilo je slično stanju ranjene životinje koja oseća
svoju pogibiju a ne zna šta će da radi«; »Šušanj tarutinske bitke uplašio je
zver i ona je jurnula napred ka pucnju, dotrčala do lovca, vratila se opet
nazad i naposletku, kao i svaka zver, pobegla je natrag, najnezgodnijim i
najopasnijim putem, ali poznatim, starim tragom«.
Sem u skrivenom obliku, kojim se iznutra identifikuje svaki životni čin
bilo koju formu smisla da dobija u radnji romana — etičku, emocionalnu ili
objektivno-realističku, paralelizam se ostvaruje i u ponavljanju motiva, u
vraćanju sa druge strane i pod drugim osvetljenjem prošavšem događaju, kao
što je to, u otvorenom obliku, komentar — subjektivno merenje objektivno
naslikanog događaja. Raznolikost postupka je i tu teško merljiva prostim
svrstavanjem, jer se otkriva u najsitnijim koliko i u krupnim potezima. To
može da bude običan detalj, opšte obeležje Tolstojevog postupka u slikanju
ličnosti, kao što je gornja usna male kneginje, više puta i različito pomenuta
u situacijama u kojima se sama ličnost nalazi, ali zadržana i u nadgrobnom
kipu anđela na kome se »sasvim slučajno« našla (što smisao širi preko proste
karakterizacije lika) i ponovo otkrivena na licu Nikoljenke Bolkonskog. To
može da bude i epizodni detalj, kao što je onaj, anegdotskog tipa, pre i posle
Austerlica, među Kutuzovljevom poslugom koja tera šegu s kuvarom Titom.
Identično ponovljena šala, koja van igre reči nema nikakvog smisla, prvi put
je propraćena »slavoljubivim« razmišljanjem kneza Andreja (»sve ću dati za
trenutak slave, trijumfa nad ljudima, za ljubav ljudi koje ne znam i neću
znati, za ljubav evo ovih ljudi«), a drugi put posle Rostovljevog ustručavanja
da priđe imperatoru (»jedinstvene prilike da pokaže caru svoju odanost«)
udaljena sasvim u prostu oznaku ambijenta. Igra reči, bez neposrednog
značenja, dobija tako značenje smisaone mere individualnog čina prema
opštem. To je i francuska reč u romanu, bilo da je prepletena ruskom (kod
Rusa i Francuza podjednako), bilo da je praćena ruskim dubletom, bilo da je
ponovljen čitav obrt (npr. Napoleonovo le vin est tire, il faut le boire u
komentaru ce ponavlja kao da vojska »oseća da je vin est tire et qu’il faut le
boire«), bilo da sam Tolstoj prelazi na francuski jezik (kad, na primer,
završava poglavlje o zauzimanju Moskve rečenicom: Le coup de theatre avait
rate, i time se vraća prethodnoj glavi o Napoleonu), bilo da se neposredno
sugeriše funkcija stranog jezika (kad Elen, govoreći o razvodu, »prevodi
razgovor na francuski sa ruskog jezika, na kome joj se uvek činilo da u njenoj
stvari ima neke nejasnosti«). Takvi su, u širem kompozicionom smislu, saloni
Ane Pavlovne, propraćeni salonima Žili Drubecke ili Vere Berg; takvi su snovi
i vizije, takve su slike smrti. Takve su i velike scene, scene bitaka. Svaka
drukčija i pod drugim uglom gledana, scene bitaka su svesno oslobođene
objektivnosti i podređene viđenju neke od »romansijerskih« ličnosti, kao što
je i scena u pozorištu, Natašinim viđenjem — realističkim do apsurda,
izvedena iz »objektivnosti« konvencionalnog primanja pozorišne inscenacije.
Na taj način se mirnodopska konvencija života i običaja iznutra vezuje za
ratno-istorijsku, isto onako kao što se, drukčijim putevima, scena lova utkala
u ratnu priču.
Složeni sistem mnogobrojnih vidova paralelističkog postupka je u Ratu i
miru otvoren samo u krupnim potezima i vidnim činiocima opšte strukture
romana. A prikriven je, zatvoren, u razlaganju tih činilaca na sastojke,
prividno raznorodne u realističkom obliku koji dobijaju, iznutra sjedinjene
opštom funkcijom identifikovanja suštine pojedinačnog ispoljavanja
realističkog životnog čina, psihološkog koliko i društvenog i istorijskog. U
Ani Karenjinoj otvorenog paralelizma nema. Naprotiv, priča o ljudima i
njihovoj sudbini, tj. događaji ili radnja romana, razbijena je u niz slika u
kojima se, manje ili više nezavisno, psihološki i društveno motiviše sudbina
ličnosti. Dekomponovanje celine romana u dva nezavisna toka radnje nema
onakvu paralelističku oznaku kakvu otkriva u opštem sklopu Rat i mir, i zato
i ostavlja utisak nemotivisanog spajanja dva romana u jedan. Zaista, dva
romana, koja se jedva dodiruju gde-gde u nebitnim, perifernim situacijama,
mahom veštački, mogla bi da opstanu svaki za sebe i da se pritom nimalo ne
poremeti sama radnja, psihologija ličnosti i slika društva. Dobila bi se dva
prosta oblika u kojima bi preovladavala: u jednome moralistička priča, u
drugome ljubavna melodrama, a umetnički efekat bi bio poništen.
Redukovanje umetničkog pri takvom razdvajanju govori da je upravo spoj
dveju na izgled nezavisnih celina u jednu ono što je presudno. Svakako,
teško da bi se prostim sabiranjem pouke i melodrame mogla da dobije nova
vrednost u kojoj se sabirci preobražavaju. Očigledno je da struktura romana
počiva na nekim unutrašnjim, skrivenim spojevima. U Ratu i miru se
paralelistička struktura — otvorena u slici istorijskog događaja, društvene
sredine, moralnog formata ličnosti zatvorena u unutrašnjoj konfrontaciji
istorije i života, ili u ilustrativnom poređenju komentara i radnje — svodila u
identifikaciju svakog životnog čina pod znakom »premeštanja pažnje«. U Ani
Karenjinoj su izostavljene sve posredne karike manje ili više otvorenog
paralelizma, a struktura romana svedena u krug zatvorenog, skrivenog
identifikovanja suprotnih životnih ishoda. Time je opravdana i kompozicija
romana, prividno razbijena u naizmenično prebacivanje iz jedne priče u
drugu. Radnja se rasipa, ali ne proizvoljno i bezrazložno, već na načelu
nekakve unutrašnje, gotovo fizičke, zakonitosti forme, koja preuzima
određenu misaonu nosivost. Dispersija radnje služi Tolstoju da siromašnu
sadržinsku šemu preobrati u bogatu raznolikost situacija i događaja. Ana
Karenjina u poređenju sa Ratom i mirom izgleda kao određeno redukovanje
teme (svođenje u banalnu svakodnevicu) i sužavanje posmatračkog polja
(smanjen broj ličnosti). I upravo tu dolazi do neke vrste inverzije postupka. U
Ratu i miru je promena mesta radnje prirodna, naložena temom. Ali je zato
smeštanje ličnosti u radnju (tzv. situacije) često veštačko, otvoreno u nameri
da se neposredno izvuče psihološka, moralna ili misaona rezultanta. I tek u
naknadnom sabiranju niza sagledivih rešenja takve se rezultante međusobno
preklapaju, potiru, svode u novu vrednost, jedinstveno sadržanu u njima. U
Ani Karenjinoj udvajanje radnje i njeno raščlanjavanje nije prirodno, jer
rastura jedinstvenu celinu forme romana. Ali u samim, razdvojenim,
tokovima radnje situacije su prirodne i jedna iz druge ističu. Veštački je samo
spoj prirodno razdvojenih činilaca. Time je paralelistički postupak oslobođen
višestrukog ukrštanja, tj. sveden u obimu, ali obogaćen unutrašnjim,
skrivenim spojevima. Članovi takvih paralelističkih redova se međusobno
prate na odstojanju, a njihova skrivena jednačina i predstavlja kohezioni
činilac razbijene forme.
Glavna paralela je morala da bude u nosiocima dveju radnji: Karenjinoj i
Ljevinu. Mada formalno ostvarena kontrastom, ona unutrašnjim spojevima,
na koje upućuje sam Tolstoj, identifikuje smisao suprotnih životnih rešenja.
Van ove, noseće paralele, u romanu tako reći nema, kao što je to bilo u Ratu i
miru, drugih naporednih ili ukrštenih tokova paralelističkog slikanja.
Uzajamno dejstvo, interferencija likova ostvaruje se na drugi način, samo
ponekad uz pomoć paralelističkog detalja. Tako, Karenjin i Vronski
dopunjavaju karakterizaciju Aninog lika, ali sopstvenim prazninama. Njihova
nedomašenost unosi nove vrednosti u Aninu ličnost. Doli i Kiti su osoben
ugao merenja Aninih postupaka, ali ne suprotnošću, koja je otvoreno data,
već upravo trenutkom neposrednog suočavanja s njenom sudbinom (Doli se
u jednom trenutku u mislima identifikuje s Anom; Kiti, na početku i na kraju
romana, jedina dva puta kad se sa njom sreće, nalazi istu reč »tužna« za Anu).
Najzad, Stiva Oblonski je Anin brat, i samim tim se i mnoga njegova osobina
vezuje za Anu. Isto kao što i Ljevin ima brata.
Jedinstvo teme u romanu je formalno označeno raznovrsnom upotrebom
reči »krivica«, osobenim odgovorom na moto romana (moja je osveta i moja
plata). Na samom početku Stiva se oseća vinovnikom svega (»Krivica je moja,
a ja nisam kriv«); zatim se Karenjin pita: »u čemu je moja krivica?«; Vronski
se oseća »nepopravimo krivim« za pad na trkama; čak i konvencionalna reč
povodom konvencionalnoga: »shvati da nisam ja kriva« upliće se u tu
romansijersku deklinaciju reči »kriv«. Teško da bi se ovakav postupak mogao
svrstati u neki određen vid paralelizma, sem kao paralelistički detalj.
Međutim, raščinjeni paralelizam ovakvoga tipa, kojim se sve varijante života
svode pod jednu opštost, svakako je savršen oblik postupka koji je Tolstoju
svojstven. Njime se, između ostalog, ostvaruje i pristupna formula za
poređenje dva lika ili dva odgovora na jedno pitanje. U radnji romana Ana
ima razloga da se smatra krivom, a Ljevin nema; dakle u potpuno su
suprotnom položaju, ali su i jedno i drugo ravnomerno postavljeni pred isto
osećanje upravo posebnom upotrebom same reči. Na početku romana Ana se
oseća »sasvim malo krivom« (zato što je pokvarila vereničku radost Kiti); pri
kraju ona pita: »šta je to kriv?« i time ne samo što, psihološki opravdano,
odriče sopstvenu krivicu već, neočekivanim pridevom, koji u tako
formulisanoj rečenici stoji kao strana, nepoznata reč, poriče stvarnost
krivice. Ljevin je, tom gotovo uopštenom u romanu osećanju, dao
neposrednu, svesno izabranu negaciju: »glavno je da se ne osećam krivim«. I
jedno i drugo odstranjivanje vinovnosti u životu proističe iz identičnog
odnošenja prema životu, bez obzira na različite oblike koje ima. Hipokrizija
je podjednako strana oboma (Ana saopštava mužu istinu, Ljevin daje svoj
dnevnik verenici). I oboje su prinuđeni da žive u obmani.
Paralelu između Ljevina i Ane Tolstoj vodi postupno i u dalekim
nagoveštajima. Među prvim naporednostima, sučeljava se njihovo shvatanje
ljubavi, koje bi se prema samoj radnji moglo okvalifikovati kao suprotno.
Međutim, i za Ljevina i za Anu ljubav nije samo reč koja se upotrebljava pa
zato i postoji (kao što Ana karakteriše Karenjina), niti oni mogu, kao
Karenjin, da tuđa osećanja i tuđu nesreću procenjuju kao »stvar savesti i
religije«. Anina reč za ljubav: »zato i ne volim tu reč, jer ona za mene mnogo
znači, daleko više no što vi možete da shvatite« je očigledno i Ljevinova. Jer
Ana oseća poniženje zbog ljubavi ostvarene u laži i s »odvratnošću i užasom«
ponavlja reč »sreća« isto kao što Ljevin zna za »stid koji ga je obično mučio
posle pada«. I Ana i Ljevin opisuju isti krug u savladavanju životnih obmana.
I jedno i drugo se uzdaju u sopstvenu moralnu snagu suočavanja sa životom.
Ana ne traži pomoć religije, u kojoj je vaspitana i koju ne poriče, već hoće da
sama razjasni svoj položaj, i kad se njen san o razjašnjenju položaja ruši,
»ona je plakala«. I Ljevin, u panteističkom raspoloženju, okružen prirodom,
sneva o »prostoti, čistoti, zakonitosti« drukčijeg života, čiji »nedostatak bolno
oseća«, ali i njegov je san nepostojan i rasplinjava se u susretu s životom
(prolazak Kiti). Situacije u kojima se ovako iznutra ličnosti identifikuju
krajnje su suprotne, jer Anin je nerazjašnjen »položaj« posledica »grešne«
ljubavi, Ljevinova »čistota« drukčijeg života je plod neostvarene ljubavi, a i
njegov san se ruši pred »čistom«, romantičnom stvarnošću predmeta ljubavi.
I jedno i drugo su spremni da ruše obmane i oboje im podležu. A opet se
naporednost situacija ostvaruje u krajnje suprotnom ambijentu. Prokažena
Ana prkosi hipokriziji društva izlaskom u pozorište, i nalazi se oči u oči s
istinom svog »položaja«. Ljevin se, u »najčistijem« trenutku, našao, pred
oltarom, kao Ana u pozorišnoj loži, pred istom merom javnog suda (razlika je
samo u stepenu). I to je okvir društvene istine. Životna istina društvenu
hipokriziju prebacuje u obmane koje se voljno biraju da bi se živelo. Ljevin je
»po izrazu njenog pogleda zaključio da je ona razumela isto što i on. Ali to
nije bilo istina«. Ana svesno bira tu Ljevinovu varku: »Ako mi i ne objasni,
sve ću poverovati«, jer ona zna da »ako ne poverujem, ostaje mi samo jedno,
— a ja neću«. A to zna i Ljevin. Motiv smrti je onaj činilac paralele koji
najtešnje smisaono identifikuje dva različita oblika života. Ljevin intenzivno
razmišlja o smrti jer i o životu samo razmišlja. Ana oseća da je smrt spasenje
jer Ana živi. Ali oni se podjednako boje sebe jer znaju šta traže od života.
Realnost situacija je opet krajnje različita. Sasvim je prirodno što Ana, U
svom »nerazjašnjenom položaju«, piše Vronskom da se »boji sebe«, jer njena
je kriza na vrhuncu. Ljevin, u reklo bi se idiličnom položaju časno ostvarene
ljubavi, krije konopac na tavanu i izbegava da ide s puškom. Harmonije, za
kojom podjednako teže svako na svoj način, očigledno nema. O tome govori i
jedina čista naporednost spoljne situacije, u šestom delu romana, slika života
u Vozdviženskom i Pokrovskom. U toj naporednosti motiv ljubomore
podjednako obeležava i Anu i Ljevina, dobijajući oblike taman toliko različite
koliko su različiti oblici reformisanja života na imanjima Vronskog i Ljevina.
Otuda se Ljevinovo uverenje da se ne može živeti drukčije do da se »objasni
život tako da on ne bude više zao podsmeh đavola, ili da se ubije« —
materijalizuje u Aninom činu. Utoliko je labilnije zaokružavanje piščevog
»moralnog odnosa« u Ljevinovom smislu dobra.
Za Anu Karenjinu je sam Tolstoj rekao da se ponosi »arhitekturom«
romana: »svodovi su svedeni tako da se ne može primetiti gde je spoj«, a na
drugom mestu: »kad bih hteo da rečima kažem sve ono što sam imao u vidu
da izrazim romanom, morao bih da napišem roman, onaj isti koji sam
napisao u početku. [...] U svemu, skoro u svemu što sam pisao vodila me je
potreba da sakupim misli, međusobno spojene, da bih izrazio sebe; ali svaka
misao, izražena sama za sebe rečima, gubi smisao, strašno se snižava kad se
izdvoji iz onog spoja u kome se nalazi. Sam spoj ne sačinjavaju misli (čini mi
se), već nešto drugo, i osnova tog spoja se nikako ne može izraziti neposredno
rečima; a može samo posredno — ako se rečima opišu likovi, dejstva,
situacije«. Tolstoj nije očekivao da će roman imati uspeha, jer je bio »suviše
prost«. Zato je i bio spreman da se »saglasi s onima koji ne shvataju o čemu
tu ima da se govori«. Bio je čak spreman da se odrekne i prostote u ime
prizemnosti, jer je za njega »prosto — svojstvo koje se teško dostiže, ako ono
postoji«. I upravo je takva prostota izdvojila ovaj roman kao izuzetno i retko
ostvarivo savršenstvo. Sa Vaskrsenjem je gotovo obrnuto stojala stvar.
Prividno, ono je moglo da se veže za neke teze iz Ane Karenjine. Moglo je da
podseti i izvesnom srodnošću opšte koncepcije likova, koji kao da su neka
vrsta prevođenja datih poteza na jezik krajnosti. Ali sa Vaskrsenjem kao da se
dogodilo baš ono što je Tolstoj poricao u navedenom već pismu Strahovu: on
kao da je, ipak, pokušao da roman prevede na govor misli, teza i stavova, na
»tačku gledišta«, kako je sam okarakterisao ono što ga je plenilo u Mrtvome
domu. Otuda je teško u poslednjem Tolstojevom romanu tragati za onom
rukom koja je umela da sazda i monumentalno i prosto s podjednakom
veštinom.
Vaskrsenje ne može da izdrži poređenje s ranijim Tolstojevim romanima.
Ali i takvo, uprošćeno, svedeno, ono ima sopstvenu »arhitekturu«.
Paralelistički postupak koji se tako neograničeno svestruko preobražavao u
tkivu ranijih Tolstojevih romana, u Vaskrsenju se gotovo sasvim gubi. I ma
koliko da je u osnovu romana legla autentična priča, a možda i baš zbog toga,
romansijerski ona je veštačka. Nehljudov i Maslova, svako za sebe znalački
karakterisani kao ličnosti, nemaju onu romansijersku plastičnost kojom je
Tolstoj tako bogato obdario sve svoje ličnosti. Njihova povezanost u tkivu
romana ostaje u prostoru izrečenoga. Otuda je teško reći da njihovo, prividno
naporedno, promicanje duž razvoja romana ima onu »unutrašnju sadržinu«
koju je sam Tolstoj isticao u Ani Karenjinoj, i koju je uopšte zahtevao od
pisca (»Ono glavno što mi se, sudeći po vašoj pripoveci, čini da imate ili da
možete imati, to je — unutrašnja sadržina. Bez toga ne treba ni pokušavati
pisati«). Vaskrsenje nema ni obeležje koje je Tolstoj isticao za Rat i mir:
»Suština onoga što sam hteo da kažem sastojala se u tome što ovo delo nije
roman i nije pripovest, i nema takvoga zapleta da bi se s raspletom uništila
zanimljivost«. Dve glavne ličnosti Vaskrsenja idu od zapleta ka raspletu, istim
sadržinskim putem, ali bez ikakvog dodirnog dejstvovanja van same radnje. I
Ljevin je oličavao apstraktnu formulu života, ali njegova se moralna
jednačina proveravala i neposredno životnim činom u samoj radnji, i u
samerljivim životnim postupcima Ane Karenjine pomoću skrivenih spojeva u
tkivu romana, podređivala im se, i tek tako udvojena davala ishod koji nije
bio onaj zapisani. Nehljudovljeva apstrakcija moralnog preobražaja nije, ni
koliko sama Ljevinova, varirala u neposrednom suočavanju sa životom, već
se razvijala ravno, i prema tezama. Njen naporedni pratilac, konkretni
preobražaj Maslove, uverljiviji jer su »rečima opisane« situacije i dejstva, išao
je u raskorak, i sopstvenim tokovima. Ta se dva lika, čvrsto vezana radnjom,
nisu ni dopunjavala, ni suprotstavljala, ni jedan na drugi naslanjala.
Očigledno je da to Tolstoju više nije bilo ni važno.
Ako bi išta moglo da podseti na raniji Tolstojev postupak konfrontiranja
ili unutrašnjeg povezivanja likova, onda bi to bile epizodne ličnosti. Osobeno
obeležje ovog Tolstojevog romana je sistem ličnosti koje se u njemu javljaju.
Njihov se broj penje na oko stotinu, ali skoro ni za jednu od njih se ne može
reći da je činilac radnje romana, makar i epizodan. U prvom redu zato što
roman i nema prave radnje, pa se i sve ličnosti, sem dveju glavnih, javljaju
uglavnom po jednom ili u po jednoj epizodi, kao neka vrsta pozadine ili
društvenog (u smislu ljudskog) okvira za moralne puteve. Njihova funkcija i
jeste prebačena u oblast moralnog zapleta. Svaka je od tih ličnosti tako reći
samo skicirana, kratko obeležena sopstvenom namerom piščevom. U početku
su to članovi suda, okarakterisani ne kao ličnosti već kao institucija životnim
detaljem trenutka (predsednik suda, koji je dobio od guvernante Švajcarkinje
pismo kojim mu zakazuje sastanak; član suda, koji se sporečkao sa ženom
oko novca i strepi da će ostati bez ručka; pomoćnik tužioca, koji je neispavan
jer je ispraćao drugove). Naravno, publicistički kao karakterizacija institucije,
ovaj postupak je iskusna ruka nenametljivo uplela u tkivo slike suđenja. Na
drugi način je okarakterisan Nehljudovljev prijatelj iz mladosti Šenbok:
njegovo shvatanje života je skicirano u Nehljudovljevom sećanju na samoga
sebe iz vremena kad je bio u »hroničnom stanju ludila egoizma« i, kasnije,
kratkim dijalogom prilikom Nehljudovljevog susreta s njim. Često se kratko i
efektno sažima portret ličnosti u nekoliko rečenica, najčešće ironičnih. Tako
je grof Ivan Mihajlovič predstavljen sociološki ogoljen, tj. preveden na prosto
nazivanje stvari njihovim imenima. Glavna vrlina tog čoveka »veoma čvrstih
uverenja« bila je u tom što je »umeo razumevati smisao napisanih akata i
zakona, i što je umeo sastavljati, iako neskladno, ipak razumljive akte i pisati
ih bez pravopisnih pogrešaka«. Slično, samo nešto toplije je naslikana
Nehljudovljeva sestra. Ili komandant oblasti u dalekom sibirskom gradu:
»General je pripadao tipu učenih oficira koji su nalazili da se slobodoumlje i
čovečnost mogu izmiriti s njihovim pozivom. Ali, kao čovek od prirode
pametan i dobar, on je vrlo brzo osetio da je to izmirenje nemogućno i, da ne
bi video onu skrivenu protivurečnost u kojoj se neprestano nalazio, sve se
više i više odavao onoj među oficirima tako raširenoj navici da pije mnogo
vina; i toj navici bio se odao u tolikoj meri da je posle tridesetpetogodišnje
službe postao ono što lekari nazivaju alkoholičarom«. Ponekad se Tolstoj
služi detaljem da bi smisaono okarakterisao situaciju. Takav je pepeo sa
cigare senatora Volfa, pomenut u četiri maha, koji psihološki otkriva površnu
zainteresovanost za razgovor, a samim tim i za životni smisao predmeta
razgovora. Ili gotovo simbolična slika, kakav je spiritistički detalj kod čoveka
»od koga je zavisilo da li će se olakšati sudbina zatočenih u Petrogradu«:
»Tanki, vlažni, slabi umetnikovi prsti bili su umetnuti u tvrde, naborane, i u
člancima ukočene prste starog đenerala, i te sastavljene ruke pomerale su se
zajedno s prevrnutim čajnim tanjirićem po tabaku hartije sa napisanim svim
slovima azbuke«. Najzad, tu je i čitava povorka zatočenika: kriminalaca,
sektanata, skitnica, revolucionara. Ispričane su njihove krivice, njihova
gledišta, njihove sudbine. Okarakterisan je smisao njihove odgovornosti,
koju apsurdno i bespredmetno nalaže na njih društvo. Poneki među
revolucionarima su okarakterisani manje ili više pristrasno izloženim
shvatanjima njihovim, društvenim koliko i moralnim. I tu se Tolstoj služi
različitim postupcima: detaljem (ovče oči Marje Pavlovne), biranim
podatkom (Simonsonova teorija o fagocitima i: »Kad bi bakterija posmatrala i
ispitivala čovečji nokat, ona bi čoveka proglasila za neorgansko biće. Isto smo
tako i mi proglasili zemljinu kuglu, posmatrajući njenu koru, za neorgansko
biće. To je netačno«), neposrednom pričom ličnosti (Kriljcovljeva priča o
streljanju zatvorenika), dijalogom (diskusija o revoluciji) i naknadnim
merenjem Nehljudovljevim (»I pored toga što su Novodvorova veoma cenili
svi revolucionari, i pored toga što je on bio veoma učen, i što su ga smatrali
za veoma pametnog čoveka, Nehljudov ga je ipak ubrajao u one
revolucionare koji su bili daleko niže od njega, jer su u moralnom pogledu
bili ispod običnih ljudi«), sentimentalnim zametkom intrige (Ranceva, koja je
»u mislima svagda bila s mužem i, kao što pre nikog nije volela osim svog
muža, tako i sad nije mogla nikoga voleti osim njega. Ali odana i čista
Nabatovljeva ljubav prema njoj dirala ju je i uzbuđivala«). Među svima
takvim skicama je i dijaloška epizoda sa starcem sektantom na skeli, i njena
suprotnost: Englez misionar u tamnici.
Na izgled publicistički, gotovo reporterski postupak Tolstojev ima svoje
opravdanje u samoj strukturi romana. Ono što je u Ratu i miru dobilo oblik
neposrednog iskazivanja stava piščevog i u tkivu romana se ispoljilo kao
direktan govor pisca u poglavljima koja razvijaju tezu o istoriji, ono što je u
Ani Karenjinoj od piščevog stava indirektno ušlo u Ljevinovu ličnost kao
moralna teza u sadejstvu s elementima autobiografskog, u Vaskrsenju je
postalo osnova celokupnog pripovedanja. Tolstoj se identifikovao s
Nehljudovim u samoj formi pripovedanja, u kojoj se meša direktan i
indirektan govor. Najčešće, Nehljudovljevu reč preuzima sam pisac,
Nehljudovljeva misao biva otvoreno piščeva (na primer: razmišljanje
Nehljudova-porotnika o dečaku-lopovu; ili o inverziji starog pravosudnog
pravila, tako da se sada deset nevinih osuđuje da ne bi promakao jedan kriv;
ili o kultivisanju poroka u ustanovama koje bi trebalo da ga gone, itd.).
Ponekad se u tekst romana umeće direktno piščevo razlaganje (na primer,
kad se Nehljudov čudi što se Maslova ne stidi svog položaja, ne robijašice već
prostitutke, a Tolstoj preuzima temu i razlaže shvatanje o tome da je svakom
čoveku neophodno da sopstveni poziv smatra najvažnijim da bi mogao
živeti). Ili je to veštački stvorena situacija kojom se stvari na isti način
tumače (Mariette u pozorištu i ulična žena s istim zavodljivim osmehom; opis
osećanja dečaka u kočijama pri prolasku osuđenika; Korčagini u istom vozu s
robijašima, i sl.). Obilje ovakvih neposrednih piščevih intervencija teško bi
bilo objasniti samo misaonim okupacijama Tolstojevim, pa otuda i
zapostavljanjem formalnih romansijerskih efekata. Naprotiv, može se reći da
je postupak, primenjen u Vaskrsenju, izabrana forma da bi se razvilo
negativno poređenje nesigurno biranih puteva kroz život, da bi se samim
postupkom iskazala ona sumnja da se u životu čini baš ono što treba da se
čini. To nedvosmisleno otkriva prost obrt »to nije ono«, kojim se karakteriše
očigledno najpozitivnija epizodna ličnost među društveno priznatima,
Nehljudovljev drug iz mladosti Selenin. »On nije samo na rečima već stvarno
ceo svoj mladi život stavio u službu ljudima«, i svaki čin njegov u životu bio
je propraćen osećanjem da »to nije ono« (služba, ženidba, religija). »I zbog
toga su mu oči uvek bile tužne«. I zbog toga je on, pri susretu s
Nehljudovom, »više nego ikad osetio sve to što nije ,ono’, te osetio veliku
tugu«. Završne stranice romana upravo kao da podrazumevaju to »to nije
ono«. Pred mrtvim Kriljcovom, očigledno Tolstoju najdražim revolucionarom
jer je najdraži Nehljudovu, Nehljudov se pita: »Zašto je on živeo?«. Roman se
završava neodređenim obrtom: »pokazaće budućnost«. Između te dve
nejasnosti, koje kao da prevode negaciju u pitanje (da li je to ono), navodi su
iz Matejevog jevanđelja. U njima treba da bude to »ono«. Tolstoj se zaklonio
za pouku i time izneo svoj »moralni odnos«, ali utoliko više i čitavu
Nehljudovljevu moralnu avanturu sveo pod »to nije ono«. Negativnim
poređenjem je određena, na taj način, i čitava struktura romana. Sve
epizodne ličnosti su po jedno »to nije ono« u nijansiranoj gradaciji poricanja
ne samo Volfova i Šenboka već i Simonsona i Kriljcova. Poslednji stepen te
gradacije morao bi biti sam Nehljudov i, naročito, izrečena Tolstojeva misao
u njemu.
Tri romana Tolstojeva obeležena su istim elementima postupka, ali
inverzijom tih postupaka ostvarena su tri sasvim različita oblika romana.
Paralelizam je u Ratu i miru imao otvoren vid u samoj radnji, i skriven, u
unutrašnjoj poredbenoj identifikaciji likova i situacija, ili u unutrašnjoj
ilustrativnoj vezi između piščevog komentara i radnje. U Ani Karenjinoj je
otvorena paralela imala formu slučajne naporednosti radnje. Unutrašnja
identifikacija slučajno suprotnih životnih oblika se ostvarivala u zapretanim
podtokovima, i zato se do kraja izravnavala u merenju pravosti i krivosti
činova. U Vaskrsenju se paralelizam javlja samo fragmentarno, u obliku
negativnog poređenja sa stalnom i punom merom moralnog u životu.
Paralelistički postupak se iz romana u roman menjao i zatvarao u unutrašnje
poređenje. Sličan je, ali obrnutoga reda, udeo autentičnog piščevog glasa u
romanu. Za većinu Tolstojevih dela — od Detinjstva do poslednjih
pripovedaka — značajna je prisutnost piščeva u samome tekstu, manje ili više
prikrivena, i uvek drukčija oblikom. Ponegde je to forma prvoga lica,
ponegde autobiografska osnova, a ponegde direktan govor, propratni sud
samoga pisca, njegov komentar. Taj uslovno nazvani komentar igra osobenu
ulogu u romanima, i utiče i na samu formu romana. U Ratu i miru on ima,
kao i paralelizam, otvoren oblik tumačenja istorije. Takav, on je u tekstu
romana tačno omeđen (najčešće i formalno: posebnim poglavljima) i, čak i
kad se prepliće s radnjom, nikad se s njom ne jedini. Ukoliko se piščev stav o
događajima koje radnja obuhvata i javi u nekoj ličnosti, dijalogu ili
razmišljanju (kao što je razlaganje kneza Andreja o ratu, u razgovoru s
Pjerom pred borodinsku bitku), onda je ilustrativna namera takvog postupka
očigledna. Poglavlja istorijskog razmišljanja, međutim, nisu strano telo u
organizmu romana. Ona se vezuju i za radnju upravo ilustrativnošću koju u
samoj radnji nalaze. Ali isto tako ona su organski deo tkiva romana samim
tim što je postupak piščev u njima jedna varijanta opšteg postupka. Istorijsko
izlaganje u Ratu i miru ima formalnu funkciju u tome što treba da obavesti o
realnim događajima, tj. da ih smesti u istorijsko vreme, što je prirodan
postupak za istorijski roman. Ali to obaveštavanje vrlo često prevazilazi
objektivnu informativnost i zadire u polemiku s istorijskom naukom i
dokumentima istorije, koliko i u opšte razlaganje o smislu istorije.
Naporednost takvome otvorenom stavu otkriva se, međutim, i u samoj radnji
romana: u neposrednom opredmećivanju polemičkih gledišta (epizoda s
Lavruškom, na primer, i svi ratni saveti i »dispozicije«); u obliku autentičnih
dokumenata utkanih u radnju (pisma, proklamacije, dispozicije); u obliku
polemičke ilustracije, kakve su gotovo sve scene bitaka. Istovremeno je čitav
tekst komentara istorije protkan slikovitim poređenjima, gotovo metaforama,
od razvijenih slika (Moskva-košnica, Moskva-mravinjak) i slikovitog
karakterisanja događaja (»odstupa onako isto neminovno kao što se
neminovno otkotrlja lopta kad se sudari s drugom loptom koja je velikom
brzinom naletela na nju«; i kasnije: »Lopta ruske vojske« itd., poređenje s
ranjenom zveri i sl.), do prostog poređenja slikom (najčešće preuzetom iz
egzaktnih nauka: francuska vojska je »od borodinske bitke i moskovske
pljačke već nosila u sebi neke hemijske elemente raspadanja«; »ravnomerno
topljenje« vojske jer se »grudva snega ne može rastopiti u trenutku«;
opadanje broja vojnika i ruskih i francuskih, od čega najmanje u bitkama, je
»prvi član progresije, kojim se matematički tačno određuju sledeći članovi;
»francuska vojska se ravnomerno topila u matematički pravilnoj progresiji«;
»ruska vojska je morala da dejstvuje kao bič nad životinjom« i sl.). Na taj
način se u samom komentaru zadržava elementarni oblik poređenja,
otvorenog i prostog obrta, manje ili više razvijenih slika. Ali, mada se to
slikovito merenje istorije može smatrati zametkom širokih i razvijenih slika
radnje romana, istupanje iz radnje ima jasan oblik, možda najpre oblik široke
i razvijene digresije, čak i kad je radnja ilustrativna. Kratko rečeno, autorska
intervencija prekida radnju, ali ne i jedinstvo romana; ona formu romana
preinačuje. Druga je vrsta piščeve prisutnosti u likovima, pre svega onim
kojima je namenjena moralna nosivost. U njima je preobražen piščev glas, na
čestice razdeljen krug »moralnog odnosa«. Toga ima i u Ratu i miru; to je
glavni oblik piščevog prisustva u Ani Karenjinoj. U Ani Karenjinoj piščeva
intervencija nema oblik digresije. Radnja je razbijena na drugi način, ali je
formalna objektivnost sačuvana. Preobražen piščev glas nije ni u
autobiografskim detaljima (kojih je znatno u romanu), već u moralnom
traktatu, kakav oblik dobija mestimično Ljevinova misao. Ali, mada je
Ljevinova misao najčešće piščeva, formalno ona je sačuvala individualnost
»romansijerskog lica«. Njena je neobičnost u prostoru koji moralna teza
dobija za neposredno izricanje. Na taj način, radnja romana, razbijena već i
formalno u nepovezane tokove, dalje se raščinjuje preobraćanjem životne
peripetije u moralnu. U Vaskrsenju je ovo poslednje glavni činilac romana.
Radnja je neutralizovana ne samo statikom moralnog zbivanja i neposrednog
tumačenja nužnosti takvog zbivanja nego i epizodnim digresijama u različite
oblike moralnih fizionomija. Piščev glas je prisutan neprestano u samom
romanu i često zamenjuje glas »romansijerskog lica«, preuzima reč i
nastavlja je u sopstveno ime. Samim tim je forma romana preobraćena u
esejističku ili publicističku. Međutim, iako autorska intervencija značajno
menja standardni oblik romana, ona nije presudna čak ni za samu formu.
Kad bi autorska intervencija bila presudna za strukturu Tolstojevog romana,
kada bi se prema piščevom glasu išlo za značenjima priče, pouka bi bila
suviše jasna i otvorena, pa i sam ishod predstavljao sunovrat u opšta mesta. U
strukturi Tolstojevih romana autorska intervencija je podređena
paralelizmu, koji se upliće u sam komentar, čak i kada je njegov oblik
najčistiji, ukršta se s radnjom i ličnostima, tako da i rezultanta zaokruženog
»moralnog odnosa« biva drukčija od zaključnih glava ili epiloga.
Analizirajući Tolstojev postupak, Šklovski je istakao osobenost ugla
sagledavanja i merenja stvari, podvevši taj postupak pod pojam
»singularizacije«, kako se za nevolju može preuzeti francuski prevod ruskoga
»ostranenie«. I to je pokazao na pripoveci Smrt jednoga konja, uputivši na
mnoga mesta iz Rata i mira, svrstavši u takav postupak i upotrebu detalja.
Osoben ugao sagledavanja je, zaista, jedno od ne samo najkarakterističnijih
već i najefektnijih sredstava kojima se ostvaruje umetničko dejstvo
Tolstojevog teksta. Ali takav ugao posmatranja može često da ima i
neposrednu, čitljivu motivaciju: psihološku, kao što je Natašino (u stvari)
viđenje pozorišne scene, mada se ono na drukčiji način ponavlja i u
Vaskrsenju; društveno kritičku, kakva je, u stvari, kritika društvenih
institucija (svojine, između ostalih) u Smrti jednog konja\ čisto
romansijersku, kao što je to postavljanje jedne od ličnosti pred prizor
(recimo, bitaka); polemičku, kao što je to scena bogosluženja u Vaskrsenju.
Međutim, pod osoben ugao sagledavanja ili predstavljanja može da se
podvede čitav sistem postupaka koje je Tolstoj primenio u svojim delima.
Takvu funkciju ima i humor, veoma prisutan kod Tolstoja, humor koji se
najčešće graniči s ironijom. U Ratu i miru, na primer, ironija je često
prisutna. Mnoga francuska reč, pogotovu u piščevom komentarisanju istorije,
upravo ima podsmešljivu funkciju, koja je u značenju samih reči odsutna
(sama reč ridicule, ili coup de theatre rate; »Ratna nauka govori da što je više
vojske, veća je snaga. Los gros bataillons ont toujours raison«; Napoleonova
predstava o blagodetima koje će Moskvi doneti njegove mere deluje smešno
upravo zbog mešavine jezika; čitava scena u salonu Žili Drubecke, gde se
plaća kazna za izgovorenu francusku reč, itd.). U samome komentaru ima
često ironičnih obrta. Čak i završna rečenica komentara o Kutuzovu zvuči
kao podrugljiv aforizam (»Za lakeja nema velikog čoveka zato što lakej ima
svoj pojam o veličini«). Gorke ironije ima i u sceni kad Kutuzov prima
odlikovanje (»Kutuzov podiže glavu i dugo gledaše u oči grofu Tolstoju, koji
je stajao pred njim s nekakvom malom stvarčicom na srebrnom
poslužavniku. Izgledalo je kao da ne razume šta od njega hoće. — Odjedanput
kao da razumede: jedva osetan osmeh prelete preko njegovog podbulog lica,
on se duboko i s poštovanjem pokloni, pa uze onu stvar što beše na
poslužavniku. Bio je to krst sv. Đorđa prvog reda«). Ponekad se Tolstoj služi i
parodijom, kao što je, u epilogu, odgovor istorijske nauke na pitanja koja joj
se postavljaju (»Luj XIV bio je veoma gord i samopouzdan čovek; imao je te i
te milosnice i te i te ministre, i rđavo je vladao Francuskom« itd.). U ovom
slučaju Tolstoj otvoreno komentariše i sopstveni postupak (»Uzalud biste
pomislili da je ovo podsmeh, karikatura istorijskog opisivanja«), i time samo
pojačava njegovo dejstvo. Ironije ima i u Ani Karenjinoj. Konačno i sam
aforistički početak može se tako shvatiti posle prvih stranica iz kuće
Oblonskih. Ironična naklonost je prisutna i u slikanju Stive Oblonskog,
banjske atmosfere, do zaključne slike Vronskog i njegove zubobolje.
I u Ratu i miru i u Ani Karenjinoj ovakav podsmešljiv ugao gledanja je
sporadičan, jedno od mnogih sredstava. Ironična distinkcija prema oblicima
koje život ima gotovo je stalni pratilac pripovedanja u Vaskrsenju. Počev od
upotrebe detalja: prašak za zube i toaletni pribor Nehljudova kao »prolog« za
moralni preporod; razrokost Kaćuše Maslove; Simonsonovi fagociti; čak i
»ovče oči Marje Pavlovne«. Karakterizacija epizodnih ličnosti uglavnom je
ironična. Sredstvo da se ironična distinkcija ostvari i jeste u osobenom uglu
gledanja. Tolstoj kao da je hteo u ovome romanu da zaboravi svaku životnu
konvenciju i da stvari pogleda nevinim okom ne bi li ih sagledao u
autentičnom obliku. Takva je velika scena bogosluženja, u kojoj se detaljno
opisuje svaki čin onako kako bi ga opisao neko ko ne poznaje religiozni ritual
pravoslavlja. Forma opisa zvuči kao poruga veri, mada je poruga sadržana u
samoj grotesknoj stvarnosti ambijenta: u crkvi ispunjenoj robijašima
poluobrijanih glava. I upravo takvim postupkom Tolstoj kao da meri čitav
ljudski rod. Pod osobenim osvetljenjem kao da se svakidašnja stvarnost,
svedena u prosto nazivanje stvari njihovim pravim imenima, preobraća u
nešto tuđe, u nešto što nismo mi: nešto apsurdno, objašnjivo u sistemu
događanja ali besmisleno u svome cilju. I u toj svetlosti se još na jedan način
vraća Nehljudovljevo pitanje nad mrtvim Kriljcovom: zašto je živeo? Kao da
sam život i sve u njemu odzvanja onim »đavolskim podsmehom« koji je
Ljevin hteo da izbegne. U takvom kontekstu ironičnog merenja, i
najautentičniji podatak dobija oblik groteske. Takav je dokazni postupak na
sudu: »predsednik predloži porotnicima da pregledaju dokazni materijal koji
se sastojao iz ogromnog prstena s dijamantskom rozetom, očigledno nošenog
na veoma debelom kažiprstu, i iz filtra u kojem je istraživan otrov. Te stvari
bile su zapečaćene i snabdevene etiketama«. I posle toga se nabrajaju
lekarski nalazi po tačkama: »1) Ferapont Smeljkov je bio visok 2 aršina i 12
palaca« — »2) Po spoljašnjem izgledu može se približno oceniti da je imao
oko četrdeset godina« — »3) Leš je bio naduven« — »4) Boja kože zelenkasta,
mestimično posejana tamnim pegama« — »5) Pokožica na površini tela bila je
pokrivena mehurima razne veličine, a mestimice zguljena i visila u obliku
ovećih krupa« — »6) Kosa kestenjaste boje, gusta, i pri dodiru lako otpada od
kože« — »7) Oči su izašle iz očnih duplja, i rožnjača je potamnela« — »8) Iz
otvora nosa, ušiju i usta curi penušava tečnost sa sukrvicom; usta
poluotvorena« — »9) Vrat se skoro izgubio usled naduvenosti lica i prsiju«
itd. A zatim, po tačkama ispitani unutrašnji organi: »1) Desnog pluća i srca (u
staklenoj tegli od šest funti)« — »2) Sadržine želuca (u staklenoj tegli od šest
funti)« — »3) Samog želuca (u staklenoj tegli od šest funti)« — »4) Jetre,
slezine i bubrega (u staklenoj tegli od tri funte)« — »5) Creva (u staklenoj
tegli od šest funti)«. I time kao da je unapred data materijalna jednačina
života, čija se svrha i smisao tako različito shvataju.
Upotreba autentičnog dokumenta je još u Ratu i miru bila jedan od
značajnih činilaca romansijerskog postupka. Prisustvo dokumentacije,
gotovo naučne, u tekstu romana, i to u većoj meri među samim događajima
no u piščevom komentarisanju događaja, služilo je koliko povezivanju
događaja s njihovom interpretacijom toliko i otvaranju osobenog ugla
gledanja na stvari. Česte su stranice na kojima se navode francuska pisma,
dispozicije na francuskom ili nemačkom jeziku, proklamacije Napoleonove,
Rastopčinove, Barklaja de Tolija; pisma Aleksandrova Napoleonu, Kutuzovu,
Rastopčinu; Napoleonova Kutuzovu, Mirau; Bertjeova Napoleonu,
Bagrationovo Aleksandru itd. Obilje ovog teksta predstavlja značajan činilac
koji, uz piščev komentar, formu romana u Ratu i miru raščinjuje. Nije
slučajno što Tolstoj nastoji na tome da se ovo njegovo delo ne naziva
romanom. I u pismu Katkovu on moli da se »moje delo ne naziva romanom.
To je za mene veoma važno i zato vas veoma molim o tome«. Otuda i svaki od
navedenih dokumenata nije samo u službi istorijskog u romanu, tj.
verodostojnog oživljavanja epohe. O tome svedoči i izbor dokumenata, koji je
najčešće namenjen polemici s konvencionalnim gledanjem na događaj. Vrlo
često upravo ovi autentični tekstovi sadrže isti onaj ironični prizvuk koji
Tolstoj unosi u mnogu situaciju, ili u prost obrt reči, pa samim tim, možda i
paradoksalno, služe distanciranju od istorijske realnosti. Podtekstni smisao
ovakve dokumentacije ponekad je jasno vidljiv, jer ga sam Tolstoj otkriva.
Takav je nemački tekst ruskih generalštabnih dispozicija, iz kojih se ironično
ponavlja i okamenjuje oblik »Die erste Kolonne marschiert...« Takva je i
molitva o spasenju Rusije koju je sinod sastavio, jer molepstviju prisustvuje
Nataša, koja ne može da se moli za uništenje neprijatelja pošto se upravo
molila da ih ima što više da bi ih mogla voleti, kao što to religija nalaže.
Međutim, ponekad se samo u kontekstu može naslutiti ironičan podsmisao
upotrebljenog dokumenta. Takvo je Kutuzovljevo pismo Aleksandru, koje, u
romanu, Biljibin saopštava u svome pismu knezu Andreju. Biljibinovo pismo
je, naravno, francuskim jezikom pisano i puno duhovitosti, onih mots kojima
Tolstoj karakteriše ovu ličnost. Tekst Kutuzovljevog pisma je ruski i umetnut
u francuski, Biljibinov, i on je karakterističan kao Tolstojeva mera
Kutuzovljevog lika i kao osobeno ironično distanciranje, svojstveno i samom
Kutuzovu: »Od tolikog mog jahanja, ecrit-il & l’empereur, dobio sam ranu od
sedla, koja mi, pored ranijih mojih zavoja, sasvim smeta da jašem i da
komandujem tako velikom vojskom, pa sam zbog toga predao komandu
najstarijem posle mene generalu, grofu...« Na takav način, autentičan tekst
postaje i sam komentar epske, tj. herojske konvencije patriotizma i istorije.
Još jedan vid osobenog ugla merenja realnosti u njenim
nekonvencionalnim (društvenim ili moralnim) oblicima jeste prisutnost
snova, vizija, halucinacija. Na prvi pogled ta odstupanja iz realnosti imaju
oblik prostog dekorativnog činioca, čija funkcija ne prelazi usputni podatak,
jedan među mnogima, o tome šta se nekoj od ličnosti u životu događa.
Međutim, snovi kao pratioci ličnosti javljaju se stalno i tako reći u svim
Tolstojevim delima, pripovetkama koliko i romanima. U Ani Karenjinoj su tri
karakteristična sna: Stive Oblonskog, Anin i Vronskog. Stivin je na početku,
zvonak i vedar, i on, na neki način ima i svoje neposredno objašnjenje:
zaboraviti se u snu života. Druga dva su manje više identična, s manjim
varijantama, košmar bradatog starca koji kuje gvožđe. Oni su psihološki
formalno motivisani u radnji romana kao realistički podatak o
»nerazjašnjenom položaju«. Ali košmarni starac se vraća još jednom Ani
Karenjinoj u trenutku smrti i time se njegova psihološka motivacija
preobraća u simboličnu i vezuje za prvi san romana, koji je i san života, i na
taj način se otkriva kao identifikacija života s košmarom. Nehljudovljev san u
Vaskrsenju, jedini u romanu, neposredno je podređen opštoj tezi, jer i u snu
(u kome asocijacije teku od slavuja i žaba, preko muzike, ka Maslovoj čije
usne drhte kao kreketanje žaba, do Nemca-upravnika koji se pretvara u
Maslovu) prisutna je svest o moralnom dugu (»ne predajem se«), Psihološki
realizam je sačuvan, utoliko više što zatim dolazi još jedna psihološki
uverljiva reakcija (»Da li je dobro ili rđavo to što činim? Ne znam, a i
svejedno mi je. Svejedno. Samo da mi je da spavam«). U tome i jeste zametak
završne dvosmislenosti: pokazaće budućnost. U Ratu i miru je veći broj
snova, i svaki je od njih psihološki deo lika, ali i svaki od njih ima po jedno
otvaranje u širi prostor opštih pitanja. Pjerova tri sna, zabeležena u
njegovom dnevniku, vezana su za masonstvo i moralna rešenja koja on u
masonstvu traži, pa ih tako i sam tumači. Takvu opštost zadržava i san u
Možajsku, auditivan, iz čijih se »govorenih misli« za stvarnost vezuje
»saprezati misli« kao rešenje mučnih pitanja. Poslednji Pjerov san, u ropstvu,
»saprezanjem« misli i slika (globus od kapljica, koje se prelivaju, mešaju,
sabiraju i dele, i u čijem je centru bog) dovodi Pjera do olakšanja (»kako je to
prosto«), pod znakom, još uvek, Velikog Arhitektona, ali ne i do rešenja
saprezanja života i smrti. San o globusu se nastavlja sećanjem na Platona
Karatajeva i njegovu smrt i odmah prekida i prebacuje na lepu Poljkinju i
lepo veče na terasi Pjerovog kijevskog doma. Dva izlaženja iz realnosti
Nikolaja Rostova nisu snovi, već polusan ili bunilo, ali i oni se svode u istu
tačku. Kontuzovani Rostov vidi bezbroj nepovezanih predmeta, i oni se
izjednačuju u značenju za njega (»sve je to bilo isto što i vojnik oštroga
glasa«) jer sve je vuklo težinom njegovu ruku. A drugi put, polubudan na
konju, on kao da priprema Pjerov san o »saprezanju« misli, jer »raspreže«
jezički oblik logičkog mišljenja. Izvanredan, gotovo automatski, tekst njegove
zvučne halucinacije (mrlja — une tache — taš — Nataša — moja sestra)
kulminira inverzijom slogova, koja stvara neprevodive igre rečima. Iz sličnog
zvučnog besmisla (piti, piti, i ti, i ti) pađa se i prvo prosvetljenje kneza
Andreja, u opštoj božanskoj ljubavi. Druga halucinantna vizija kneza
Andreja, u kojoj se sve (simbolično) »pretvara u pitanje zatvorenih vrata«,
rešava se inverzijom »sapregnutih« misli: »umro sam — probudio sam se. Da,
smrt je buđenje«.
Svaki od ovih snova, ma koliko da je nelogično naličje realnog trenutka,
obeležen je onom opštošću koja je sadržana i u svakome članu paralelizama
ostvarenih u romanu. I svi su oni »saprezanje« misli između logike smrti i
nelogike života. Pećin predsmrtni san (»čarobno carstvo u kome je sve bilo
moguće«), besmislen zvuk »o žig, žig, žig« pretvara Tolstoj »u ono što se
naziva fuga, mada Peća nije imao ni pojma o tome šta je to fuga«, kao što nije
imao pojma u kakvo je nečarobno carstvo kročio kad je kročio u život.
Najzad, poslednji san, san Nikoljenke Bolkonskog, u epilogu, a njime se prvi
deo epiloga i završava, pokazuje da ukoliko su ličnosti romana našle u
epilogu, konačno, srećno rešenje života, to rešenje nije bilo opšte i za sve.
Nikoljenki je tek predstojalo da »učini ono čime bi čak i on bio zadovoljan«,
njegov mrtvi otac. Šta je to što on treba da učini, iz epiloga se ne vidi, ali se
zato vidi da je rešenje koje epilog daje samo formalno rešenje, a da su glavna
pitanja ostala isto toliko pitanja koliko su to bila i tokom celog romana.
Drugim putevima ali na isti način porečena je i zaključna misao u Ani
Karenjinoj. Ljevinov smisao dobra koji je vlastan da unese u život. Jer je ta
vlasnost ostala »ograđena zidom« i pod senkom konopca i puške, koje je
pojedinac isto toliko vlastan da upotrebi, kao što je to i učinila junakinja
romana, sa kojom se Ljevin iznutra identifikuje. Najzad i zaključak u
Vaskrsenju, opširan navod iz Mateja, najeksplicitniji kao zaključak,
neutralizovan je poslednjom rečenicom i prethodnim pitanjem nad mrtvim
Kriljcovom, pitanjem koje jedini odgovor nalazi u početnoj neumoljivoj
logici sudskih materijalnih dokaza i lekarskih nalaza. Jer ta je logika jedini
empirijski prostor po kome blude sva pitanja smisla egzistencije, a ako se čak
i prevedu na jezik jevanđeljskih pouka, konačno su nerešiva: zemlja jesi i u
zemlju otideši. Otuda se Nehljudovljevim pitanjem »zašto je on živeo?«
zaokružuje glavio i osnovno pitanje Tolstojevog dela: zašto se živi. Jedini
odgovor koji Tolstoj može da da jeste odgovor koji menja pitanje zašto u
kako, i onda to može da bude i smisao dobra i sveopšta ljubav, jer time se
olakšava muka duhu ako već ona ne može da se ukine. I tu se otvara još
jedan osoben ugao gledanja na oblike života i njihov smisao, ugao izuzetno
prisutan u Tolstojevom delu, iz pravca smrti.
Slike smrti, to je čitavo poglavlje Tolstojeve umetnosti. Junaci romana,
pripovedaka, drama, umiru na razne načine i pod raznim okolnostima, ali
uvek iz početka postavljaju pitanje: zašto se živelo? Na bojnom polju
(Sevastopoljske priče), u umiranju konja (Smrt jednog konja), u snegu (Gazda i
radnik), od bolesti, od sopstvene ili tuđe ruke, smrt je uvek jedini autentičan
ishod života. Takva, ona je i stalni pratilac priče o životu. Ona je i opsesivna
misao čoveka Tolstoja. Kad mu je umro brat (1860), Tolstoj je pisao Fegu:
»Tačno je on kazao da nema ničega goreg od smrti. A kad se dobro promisli
da je ona ipak kraj svemu, onda nema ničeg goreg ni od života.« I to je
ključni smisao slik& smrti kod Tolstoja. A smisao svega onoga što prethodi
smrti sažima se u formulaciji iz istog pisma: »Čemu sve, kad će sutra početi
samrtne muke sa svom mrskošću podlosti, laži, samoobmanjivanja, i završiti
ništavilom, nulom za sebe. Vesela stvar. Budi koristan drugima, neguj vrline,
budi srećan dok si živ vekovima ponavljaju ljudi a i mi jedno drugom — i
sreća, i vrlina, i korisnost sastoje se u istini, a istina koju sam stekao za 32
godine je u tom da situacija u koju nas je neko doveo jeste najstrašnija
obmana i zločin, za koji ne bismo znali da nađemo reč (mi liberali) kad bi u
takav položaj jedan čovek doveo drugoga. [...] Ja i shvatam život onakav
kakav je, kao najružnije, najodvratnije i lažno stanje. A da nisam sam stavio
sebe u takav položaj, dokaz je što se mi vekovima trudimo da poverujemo da
je to vrlo dobro, ali čim čovek dođe do najvišeg stupnja razvitka, čim prestane
da bude glup, postaje mu jasno da Je sve besmislica, prevara, i da je istina,
koju on ipak voli iznad svega, da je ta istina strašna«. Doduše, 1874, kad mu
je umrlo dete, Tolstoj se priklanja hrišćanskijem primanju smrti, i piše A. A.
Tolstojevoj: »Na mene smrt nikad ne deluje kao težak bol (to sam osetio kad
sam izgubio voljenog brata). Ako se zajedno s gubitkom voljenog bića čovek i
sam ne približuje svojoj smrti, ne razočara se u život, ne prestane da ga voli i
čeka od njega nešto lepo, onda gubici moraju biti nepodnošljivi; no ako to
vodi približavanju svom kraju, onda ne boli, nego je samo važno, značajno,
prekrasno«. A dve godine kasnije, opet A. A. Tolstojevoj: »Nesumnjivo je da
neprestano mislim o problemima, o značenju života i smrti, i to —
najozbiljnije kako se samo može misliti. Nesumnjivo je i to da svom dušom
želim da nađem rešenje pitanja koja me muče, i ne nalazim ga u filozofiji; ali
da bih mogao verovati, to mi izgleda nemoguće«. Tako su varirala i obeležja
koja je slikama smrti Tolstoj davao u svojim delima, ali je suština traganja za
značenjima života i smrti ostajala ista. I zato je to »gutanje samoga sebe u
ništa« zauzelo vrhovno mesto u njegovoj umetnosti. U romanima su slike
smrti bile ne samo stecište značenja i smisaoni podtekst pitanja sveukupnih
priča već su se izuzimale umetničkim oblikom koji im je Tolstoj davao. Smrt
starog grofa Bezuhova ili kneza Andreja, Pećina smrt i smrt Platona
Karatajeva, smrt male kneginje ili starog kneza Bolkonskog — sve su to
čudesni oblici, spolja i iznutra mereni izuzetnom moći mašte, uvek drukčiji i
novi. U taj red čudesnog viđenja smrti ide niz pripovedaka, među kojima je
fragmenat o smrti Praskuhina iz Sevastopolja u maju, proziranjem u stanje
tzv. trenutne smrti, svakako među nenadmašnima. Kao što i Smrt Ivana
Iljiča, izuzetnom formom pripovedanja smrti, predstavlja verovatno vrhunac
Tolstojeve umetnosti.
Ali ne samo slikama smrti već i načinom merenja života Tolstojevo delo je
jedinstveno obeleženo. Motivi, teme, postupak mogu se pratiti podjednako u
pripovetkama koliko i u dramama. Svakako da umetnički domet nije svuda
isti, da se mogu naći odstupanja u jednome pravcu u ime drugoga. Jer, istini
za volju, Tolstoj je veliki ne po svojim idejama i po obimu svoga dela, već po
izvanrednome spoju svih vrednosti n svoje ličnosti i svoga stvaranja, koje su
se u romanima ovaplotile. Najduže i najstrasnije rađeni, romani su sasvim
prirodno završavali uzlaznu liniju jedinstvenog merenja života i viđenja
realnosti. Tolstojeva veština se otkrila najboljim stranama u velikim, zaista
neprocenjivim i nesamerljivim celinama romana, čija je forma jedinstvena i
neponovljiva. I ujedno, krupno i nadopšte pitanje smisla života, koje je celim
Tolstojevim delom postavljano, ako je igde našlo odgovora, našlo ga je u
neizrečenim konfrontacijama raznovrsnih oblika življenja, široko razvijenim
u romanima. Otuda nije slučajno što se u svakome romanu i rađa po koji nov
život, u ime iste zagonetke. »Tajna, najsvečanija na svetu« i »svest o nečem
velikom, nedokučivom što se tog trenutka zbiva« — tako se rodio mali
Bolkonski. Ljevin je rađanje sina dočekao kao »novu oblast povredivosti i
straha«. I u Vaskrsenju se, u vozu punom znojavih i žednih robijašica, rađa
nov život, u ime onog pitanja kojim se Nehljudovljeva priča završava. Između
dve tajne, tajne rođenja i tajne smrti protiče život a da niko ne zna zašto. To
zašto ostaje otvoreno čitavim delom grofa Tolstoja bilo kakve odgovore da je
u kom trenutku nalazio »jasnopoljanski mudrac«. I slika života koju je tako
svestrano umeo da izmeri, odzvanja besmislom ratnog poprišta: »U bitkama
se stvar tiče nečeg što je čoveku najdraže — sopstvenog života; čoveku se
nekad čini da će se spasti ako pobegne nazad, ponekad ako potrči napred, pa
su i ti ljudi koji su se nalazili u najvećoj bojnoj vatri postupali prema
trenutnom raspoloženju. U suštini svi ti pokreti napred i nazad nisu
olakšavali niti su menjali položaj trupa. Sva njihova uzajamna natrčavanja i
naletanja nisu im gotovo nanosila štete, nego su im nanosili štetu smrt i
sakaćenje, ćulad i kuršumi što su leteli svud po onom prostoru po kome su
tumarali ti ljudi«.
Nana BOGDANOVIĆ
 LAV NIKOLAJEVIČ TOLSTOJ

Lav Nikolajevič Tolstoj (9. septembra 1828 — 20. novembra 1910) jedan
je od najvećih svetskih pisaca. Rodio se na spahijskom dobru Jasna Poljana u
blizini grada Tule. Njegov otac grof Nikolaj Iljič Tolstoj umro je kad je
dečaku bilo devet godina, a majka, kneginja Marija Nikolajevna, rođena
Volkonska, umrla je pre no što je on napunio dve godine. Daljna rođaka
Tolstojevih T. A. Jergoljska postala je vaspitačica budućeg pisca. Veći deo
svoga života Tolstoj je proveo u Jasnoj Poljani, srazmerno duže nego u
drugim mestima živeo je u Moskvi. Tolstoj se upisao na Kazanski univerzitet
1844. Najpre je studirao na fakultetu za istočne jezike, a zatim na pravnom.
Godine 1847. napustio je univerzitet i vratio se u Jasnu Poljanu. Tu je neko
vreme učio seljačku decu u jasnopoljanskoj školi. U maju 1851. otputovao je
na Kavkaz, gde je stupio u vojnu službu. Tamo je boravio do januara 1854,
učestvujući u ratnim operacijama protiv gorštaka. Na Kavkazu je Tolstoj
napisao povesti »Detinjstvo« (1851, objavljeno 1852) i »Dečaštvo« (1852—54,
objavljeno 1854), priče »Prepad« (1852, objavljeno 1853) i »Beleške jednog
markera« (1853, objavljeno 1855). Započeo je priču »Seča šume« (objavljeno
1855), povest »Kozaci«, kao i neka druga dela.
Povest »Detinjstvo« koja je objavljena u časopisu »Savremenik«, odmah
je uvrstila Tolstoja u red najvećih ruskih pisaca. Kada su za njom (isto tako u
»Savremeniku«) usledili »Dečaštvo« i ratne priče, još više su učvrstili mesto
koje je Tolstoj zauzeo u ruskoj književnosti. U njima su se već ispoljili
svojevrsnost i originalnost njegovog talenta: izvanredna veština psihološke
analize, sposobnost da opazi i rečima izrazi najsuptilnija, često protivrečna,
stremljenja unutrašnjeg života odraslog čoveka i deteta, strogost unutarnjih
idejnih i moralnih zahteva samog umetnika, snaga njegove izvorne kritičke
misli. Na prvom koraku U književnost Tolstoj je našao dubokog tumača
svoga stvaralaštva u Černiševskom koji je odmah ocenio originalnost
njegovog književnog talenta. U članku pisanom 1856, posvećenom
»Detinjstvu«, »Dečaštvu« i ratnim pričama, Černiševski je uočio u Tolstojevim
delima dve bitne crte: prvo, »duboko poznavanje tajnih stremljenja
psihološkog života«, sposobnost da tanano dokuči »psihološki proces,
njegovu formu, njegove zakone«, sposobnost da prikaže »dijalektiku duše« i,
drugo, »neposrednu čistotu moralnog osećanja«. Sa neobičnom
pronicljivošću Černiševski je predskazao da će te dve crte ostati osnovne
odlike Tolstojevog talenta, ma kakve nove osobine on ispoljio u svojim
narednim delima. Veoma visoko je ocenio prve Tolstojeve književne korake i
N.A. Njekrasov (u pismima Tolstoju i I. S. Turgenjevu, počev od 1852).
Tolstojevo učešće u ratnim operacijama dalo mu je materijala za priče iz
rata i života u vojsci. Novatorstvo Tolstoja umetnika ispoljilo se u pričama
»Prepad« i »Seča šume« u dotad nepoznatom u ruskoj književnosti
prikazivanju rata i ruskih vojnika: njega ne privlači toliko spoljna, ratnička
strana događaja, koliko ponašanje ljudi u ratnim prilikama, koje se
osobenosti njihove prirode ispoljavaju, kakvi su psihološki koreni hrabrosti u
ratu i u čemu je smisao pravog i lažnog heroizma. U tim pričama, kao i
kasnije u »Ratu i miru« kao pravi heroji javljaju se obični, skromni ljudi,
lišeni bilo kakvih posebnih odlika.
Po povratku s Kavkaza Tolstoj je po vlastitoj želji preveden u Dunavsku
armiju, koja se borila protiv Turaka, a novembra 1854. na Krim, gde je u
svojstvu artiljerijskog oficira uzeo učešća u slavnoj odbrani Sevastopolja i
ispoljio vanrednu hrabrost. Duže od mesec dana nalazio se na najopasnijem
mestu — na četvrtom bastionu. Tolstoj se, kako sam kaže, uputio u
Sevastopolj »pre svega iz patriotizma«. Utisci o herojskoj odbrani grada bili
su opisani u trima sevastopoljskim pričama od kojih su dve bile završene na
Krimu (1855).
Ono najglavnije što je Tolstoj zapazio prilikom opsade Sevastopolja — to
je duševna veličina ruskog vojnika, heroizam naroda koji brani otadžbinu.
Tolstoj je prvi u književnosti opisao rat, da se izrazimo njegovim sopstvenim
rečima, »ne u pravilnom, lepom, sjajnom stroju...«, već »u njegovom pravom
vidu — u krvi, u stradanjima, u smrti«. U sevastopoljskim pričama, osobito u
drugoj (»Sevastopolj u maju«), u kojoj se oštro razobličava aristokratska
vojna sredina, Tolstoj uporedo sa opisivanjem svega što je propraćalo
sevastopoljsku opsadu, daje i svoju, autorsku ocenu svrhe onoga što se zbiva,
istupajući pri tom kao odlučni protivnik rata koji donosi nebrojene nesreće i
protivreči estetskom zakonu čovečije prirode i morala.
Kad je novembra 1855. godine, posle pada Sevastopolja, doputovao u
Petrograd, Tolstoj se prvi put obreo U književnoj sredini. On se upoznao sa I.
S. Turgenjevom, N. A. Njekrasovom, I. A. Gončarovom, A. N. Ostrovskim, N.
G. Černiševskim i drugim piscima, i oni su se predusretljivo i čak oduševljeno
odnosili prema njemu. Za nešto više od godinu dana, po povratku s Krima,
Tolstoj je završio treću sevastopoljsku priču, povest »Mladost« (1855—56,
objavljeno 1857), napisao priče »Mećava« (1856), »Ražalovani« (1856), povest
»Dva husara« (1856), a isto tako i »Jutro jednog spahije« (1856) — fragment
»Romana o ruskom spahiji« koji je započeo na Kavkazu 1852. Černiševski je
uočio da u »Jutru jednog spahije« »shvatanja seljaka grof Tolstoj prikazuje
tako istinito i reljefno, kao i likove naših vojnika«. U toj povesti, isto kao i u
pripoveci »Polikuška«, koju je napisao kasnije (1861—62, objavljeno 1863),
Tolstoj je pokazao kako su duboke protivrečnosti u odnosima između spahije
i seljaka.
Krajem novembra 1856. Tolstoj je podneo ostavku i posle dva meseca
krenuo na prvo putovanje u inostranstvo koje je trajalo pola godine. Posetio
je Francusku, Švajcarsku, Severnu Italiju, Nemačku; u Parizu je nekoliko
puta slušao predavanja na Sorboni i u Collfege de Frange. U inostranstvu
Tolstoj je nastavio rad na ranije započetim delima, između ostalih i na
»Kozacima«, i napisao je novu priču — »Iz beležaka kneza D. Nehljudova.
Lucern« (1857), opisavši utiske sa svoga boravka u zapadnoj Evropi.
Pošto se krajem jula 1857. godine vratio u Rusiju, Tolstoj je živeo čas u
Jasnoj Poljani, čas u Moskvi. U to vreme on je napisao priču »Tri smrti«
(1858, objavljeno 1859), omanji roman »Porodična sreća« (1858—59,
objavljeno 1859), završio je priču »Albert« koju je počeo još u inostranstvu
(1857—58, objavljeno 1858) i nastavio rad na »Kozacima«. U tim godinama
pripreme seljačke reforme, korenitih rušenja društvenih osnova stare Rusije
i sazrevanja revolucionarne situacije došlo je do Tolstojevog razilaženja u
idejama i estetskim pogledima s Černiševskim, vođom revolucionarne
demokratije, i do njegovog kratkotrajnog zbliženja s književnicima liberalima
(A. B. Družinjin, P. V. Anjenkov, V. P. Botkin). Premda se s revolucionarnim
demokratima razišao u političkim i filozofskim nazorima, Tolstoju su i dalje
ostala bliska njihova shvatanja društvenog značaja umetnosti, podređena
nasušnim pitanjima narodnog života. Godine 1859. Tolstoj se razišao s
redakcijom časopisa »Savremenik« i počeo objavljivati svoja dela uglavnom u
časopisu M. N. Katkova »Ruski vesnik« koji je tada još bio na liberalnim
pozicijama, ali se ubrzo pretvorio u tvrđavu krajnje reakcije. U drugoj
polovini 70-tih godina Tolstoj je konačno prestao sarađivati u tom časopisu.
Sredinom 1860. godine Tolstoj je po drugi put otputovao u inostranstvo.
Nosio se tada mišlju da se posveti pretežno pedagoškoj delatnosti i odlučio je
da se upozna sa organizacijom narodnog obrazovanja u zapadnoj Evropi.
Ovoga puta putovanje je trajalo preko devet meseci. Tolstoj je ponovo
boravio u Nemačkoj, Francuskoj i Italiji, posetio je London i Brisel. U
Londonu se sreo sa A. I. Hercenom, slušao predavanje Č. Dikensa o
vaspitanju; u Briselu je imao prilike da diskutuje sa P. Prudonom i poljskim
revolucionarom I. Lelevelom, u Firenci se upoznao s dekabristom S. G.
Volkonskim. Tolstoj je proučavao prilike narodnog obrazovanja u Nemačkoj,
Francuskoj, Belgiji, Engleskoj i Italiji i oštro kritikovao sistem vaspitanja i
nastave u školama u inostranstvu, osuđujući strogu disciplinu, bubanje,
formalizam, pedanteriju, uskraćivanje svake slobode učenicima koje je tamo
vladalo.
Kad se Tolstoj vratio u Rusiju kmetstvo je tek bilo ukinuto. Procvat
Tolstojevog stvaralaštva podudario se upravo s razdobljem ruske istorije
između dve prelomne godine — 1861. i 1905. Godina 1861. označava početak
rušenja stare patrijarhalne Rusije koje se završava prvom ruskom buržoasko-
demokratskom revolucijom 1905—1907. Mada je Tolstojeva književna
delatnost počela pre i završila se posle ovoga perioda, ipak se Tolstoj, kako
ističe Lenjin, u potpunosti formirao kao umetnik i kao mislilac upravo u tom
razdoblju čiji je prelazni karakter odredio sve karakteristične crte i
umetničkih Tolstojevih dela i »tolstojevštine«. Tolstojevo misaono sazrevanje
bilo je složeno i protivrečno. Pripadajući po rođenju i vaspitanju višoj
spahijskoj aristokratiji, on je postepeno postao svestan parazitizma svoje
klase i socijalne nepravednosti društvenih i političkih osnova te klase, uvideo
moralnu nadmoćnost radnog naroda i prihvatio ideologiju patrijarhalnog
seljaštva. »Tolstoj je neobično reljefno otelotvorio u svojim delima — i kao
umetnik, i kao mislilac i kao propovednik — oblike istorijske specifičnosti
čitave prve ruske revolucije, njenu snagu i njene slabosti« pisao je Lenjin.
Tolstoj nije odobravao carski manifest od 19. februara 1861. o ukidanju
kmetstva, nazvavši ga »potpuno uzaludnom koještarijom«, čijoj nijednoj reči
ne treba verovati. Sudbina ruskog seljaštva, obespravljenog i ubogog kao i
ranije, i dalje je duboko uzbuđivala Tolstoja. Još u sevastopoljskim danima
došao je do uverenja o neophodnosti oslobođenja seljaka od feudalne
zavisnosti; 50-tih godina Tolstoj je uzeo učešća u raspravama o projektu
seljačke reforme, a isto tako je nastojao da se sporazume na kompromisnim
načelima s jasnopoljanskim seljacima o uslovima njihovog oslobođavanja.
Prihvatio se dužnosti sudije posrednika da bi olakšao sudbinu seljaka u svom
rodnom kraju. Međutim, Tolstoj je posle godinu dana morao napustiti tu
dužnost, jer su se plemići krajnje neprijateljski odnosili prema njemu, videći
da on deluje u interesu seljaka a ne u interesu spahija. U isto vreme Tolstoj
se oduševljeno bavio pedagoškom delatnošću. Godine 1859. on je od svojih
sredstava otvorio u Jasnoj Poljani školu za seosku decu koja je postala
originalna pedagoška laboratorija gde su se proveravali različiti metodi
vaspitanja i nastave. Godine 1861—62 na njegovu inicijativu u nekim selima
u okolini Jasne Poljane otvorene su osnovne škole. Tolstoj je 1862. izdavao
pedagoški časopis »Jasna Poljana«, u kojem je štampao niz teoretskih
članaka iz oblasti pedagogike (»O narodnom obrazovanju«, »Vaspitanje n
obrazovanje«, »Ko koga uči pisanju: mi seosku decu ili seoska deca nas?« i
dr.), u kojima je izložio svoje iskustvo iz rada u školi. Tolstoj je pokazao
neosnovanost apstraktne pedagogike, odvojene od prakse. Pedagogika će,
smatrao je Tolstoj, postati prava nauka onda kad se bude zasnivala na ogledu.
60-tih godina Tolstoj je zastupao stanovište da škola treba da daje širok krug
znanja neophodnih za život, da svestrano razvija samoinicijativu dece.
Međutim, on nije prihvatao nikakav strogo utvrđeni program i ukalupljenu
nastavu. Sadržaj praktične nastave u školi, po njegovom shvatanju, treba da
se prilagođava interesima i potrebama dece. Učitelj ne treba da pribegava
metodima prinude. Ideja »slobodnog« vaspitanja bila je u protivrečnosti sa
pedagoškim nazorima Tolstoja o potrebi smišljenog rukovođenja dečijom
nastavom. Polazeći od ideje »slobodnog« vaspitanja, Tolstoj je smatrao da
škola treba da se bavi samo obrazovanjem, ali ne i vaspitanjem. U poslednjem
periodu svoje delatnosti Tolstoj je priznao da je takvo stanovište neumesno i
zastupao je gledište da škola obavezno mora i vaspitavati decu, ali da se to
vaspitanje mora sprovoditi u religioznom duhu.
Septembra 1862. godine Tolstoj se oženio kćeri moskovskog lekara
Sofijom Andrejevnom Bers, koja mu je postala verna saradnica u pipavom
radu na prepisivanju rukopisa. Vođenje gazdinstva na spahijskom dobru nije
odvojilo Tolstoja od napornog književnog rada. Završio je povest »Kozaci«
(objavljeno 1863) u kojoj je naslikao ljude i prirodu severnog Kavkaza u svoj
njihovoj stihijnosti i primitivnoj lepoti. Čiča Jeroška, kozakinja lepotica
Marjanka, kozak Lukaška — slobodna i snažna deca prirode veličanstvene u
svojoj jednostavnosti; njima je nepoznat duševni razdor kojim je zatrovan
prestonički aristokrat Olenin. Slično kao i Puškinov Aleko iz poeme »Cigani«,
Olenin, dospevši U sredinu kojoj su tuđe konvencionalnosti civilizacije,
doživljava poraz u svojim pokušajima da se srodi s tom sredinom; on odlazi
od kozaka da bi se vratio U životne prilike na koje je navikao, mada je
spoznao laž tih životnih prilika. U pripovetki »Polikuška« (1863), započetoj
još za vreme drugog putovanja u inostranstvo, Tolstoj pripoveda tragičnu
istoriju seljaka koji je živeo u vreme kmetstva. Tragedija seljaka Polikeja, koji
je sebi oduzeo život, po shvatanju Tolstoja jeste rezultat otuđenosti spahija
od naroda o čijoj sudbini su dužni da se staraju. Pripovetka je napisana u
istom stilu grubog realizma kao i »Jutro jednog spahije«.
Krajem 1863. godine Tolstoj se prihvatio rada na romanu »Rat i mir« na
čije stvaranje je utrošio više od šest godina (objavljeno 1865—66, u celini
1867—69). »Rat i mir« je počeo da piše pošto je napustio rad na povesti
»Dekabristi«, u kojoj je opisao događaje počev od 1856, od vremena povratka
prognanih dekabrista iz Sibira. Tolstoj je ubrzo napustio rad na toj povesti i
zainteresovao se za znatno dalju prošlost i započeo je svoj roman od događaja
iz 1805. Tako je nastao istorijski roman-epopeja iz epohe otadžbinskog rata
1812, kome, po dubini sadržaja, širini zahvata života i umetničkom
majstorstvu, nema ravnog u svetskoj književnosti. U likovima »Rata i mira«
Tolstoj je ispoljio duboko pronicanje u ljudske karaktere i istorijska zbivanja,
izvanredan po svojoj dubini realizam, nepokolebljivu veru u narod. U
konačnom stadijumu rada na romanu Tolstoj je pokazao da je osnovna snaga
koja je omogućila Rusiji pobedu nad Napoleonom narod koji je potčinio
svojoj moralnoj moći sve i svakog u ruskom društvu. Rat Rusije protiv
tuđinskih osvajača prikazan je u romanu kao narodni, pravedni rat. Narod je
branio svoju nacionalnu nezavisnost, svoje istorijsko pravo da sam rešava
svoju sudbinu. Braneći se Rusi su podigli »tojagu narodnog rata« koja je
»mlatila Francuze sve dok nije smlavljena sva najezda«. Patriotsko osećanje
zahvatilo je različite slojeve ruskog društva. Uoči borodinske bitke Andrej
Bolkonski govori da predstojeću borbu moraju dobiti Rusi, jer pobeda zavisi
od ljubavi prema otadžbini koja postoji u njemu, i u kapetanu Timohinu, i u
svakom ruskom vojniku. Borodinska bitka, po mišljenju Tolstoja, bila je pre
svega moralna pobeda ruskog naroda. Francuzi su shvatili moralno
preimućstvo svoga protivnika, to je uslovilo u daljem razvoju događaja njihov
potpuni poraz. Narodni karakter rata iz 1812. osobito jasno se ogleda u
stihijskom porastu partizanskih odreda i to je s velikom istorijskom
pronicljivošću prikazano u »Ratu i miru«.
Snaga narodnog patriotizma iznedrava velike vojskovođe koje svojom
delatnošću sprovode volju naroda. Istinsku, za narod presudnu bitku koja
trijumfuje nad neprijateljem, vodi, po Tolstojevom uverenju, samo onaj
vojskovođa koji ume da dokuči i pojmi narodni duh, da osluškuje
raspoloženje vojničkih masa. Takav je kod Tolstoja Kutuzov koji u svojoj
ratnoj taktici otelotvoruje duh naroda. Sušta protivrečnost Kutuzovu u
Tolstojevom slikanju je Napoleon — čovek samovoljan i sujetan koji ima
poverenja samo u sebe i u svoje pravo da odlučuje o ljudskim sudbinama.
Tolstoj, međutim, isto tako izražava nepoverenje u razum i daje prednost
neposrednom instinktu, koji navodno uvek podvrgava sebi čovekovu svest,
što je predodredilo fatalističko tumačenje onih snaga koje pokreću ljudske
mase. Ti Tolstojevi pogledi uslovili su izvesne protivrečnosti u slikanju
Kutuzova. S jedne strane on je prikazan kao aktivni, nepokolebljivi narodni
vojskovođa koji hrli cilju, s druge strane on deluje pasivno, jer, po mišljenju
Tolstoja, jedan čovek nema mogućnosti da rukovodi operacijama stotina
hiljada ljudi.
U romanu »Rat i mir« ispoljio se u punoj meri narodni karakter
Tolstojevog književnog genija. On se ogleda u širini epskog pripovedanja, u
patriotskom patosu dela, u isticanju uloge naroda kao odlučujuće sile u
istoriji, u kritici onih predstavnika plemstva kojima su bili tuđi nacionalni
interesi otadžbine. Protivrečnosti kod Tolstoja u tom periodu dale su svoje
obeležje ne samo liku Kutuzova, već i likovima ruskih seljaka — učesnika
rata. Tipično nacionalne crte ruskog naroda Tolstoj vidi s jedne strane u tom
što pretežni deo seljačkih masa nastupa kao aktivna snaga koju pokreće želja
da se pobedi neprijatelj. S druge strane, u liku Platona Karatajeva naslikao je
crte pasivnog pokoravanja sudbini, krotkosti, koje su bile svojstvene nekim
slojevima patrijarhalnog ruskog seljaštva. Taj lik je prvi veoma primetan
Tolstojev korak na putu apologije patrijarhalnog, politički naivnog seljaštva,
propovedi neprotivljenja zlu nasiljem.
Tolstoj je prikazao u romanu da najboljim predstavnicima plemstva,
Andreju Bolkonskom, Pjeru Bezuhovu, Nataši Rostovoj, koji su zadojeni
patriotskim osećanjem, postaju bliski interesi naroda i oni u najvažnijem
momentu svoga života nalaze veliku moralnu snagu i istrajnost. Mnoge
ličnosti »Rata i mira«, koje učestvuju u ratu prikazao je Tolstoj i u
mirnodopskim prilikama. Rat za njih predstavlja ispit svoje vrste koji im
pruža mogućnost da ispolje u punoj meri svoje moralne kvalitete, pozitivne
ili negativne. Za pozitivne ličnosti on je veliki ispit koji otkriva moralne
snage pritajene u njihovoj prirodi. Negativne ličnosti u ratnim prilikama
potpuno jasno otkrivaju svoje moralno ništavilo. Umetničko majstorstvo
Tolstoja došlo je do punog otelotvorenja u »Ratu i miru«. Filozofska i
socijalna sadržajnost romana, neobična raznovrsnost i istovremeno skladnost
kompozicije uz postojanje velikog broja ličnosti (preko 500), dubina i
istančanost psihološke analize, tačnost karakteristika ličnosti putem
saopštavanja njihovog govora, opisivanja pokreta, »nemih« razgovora očima,
osmehom, majstorstvo slikanja portreta i pejzaža, bogatstvo jezika — sve to
omogućuje da se »Rat i mir« smatra novim korakom napred i u Tolstojevom
književnom majstorstvu i u čitavoj svetskoj realističkoj prozi XIX veka.
Ubrzo po završetku rada na »Ratu i miru« Tolstoj je naumio da piše novi
roman, iz epohe Petra I. Pošto je pripremio mnogo materijala i napisao niz
fragmenata visoke umetničke vrednosti, odustao je od daljeg rada, jer je bio
nezadovoljan onim stepenom realnosti u prikazivanju daleke Petrove epohe
koji je uspeo da postigne. 70-tih godina (1870—75) Tolstoj se ponovo
prihvatio pedagoške delatnosti. U to vreme napisao je »Azbuku« i »Novu
azbuku« u koje je uneo svoje izvrsne dečije priče. Jezik tih priča je jasan,
jednostavan i uverljiv. Za njihovo pisanje koristio se bajkama, poslovicama,
narodnim umotvorinama. Godine 1874. Tolstoj je objavio novi pedagoški
članak »O narodnom obrazovanju«, koji je izazvao veliko interesovanje
pedagoga i živu diskusiju o putevima razvitka narodnog obrazovanja u Rusiji,
o metodima dečije nastave. Tolstoj je bio protivnik dogmatske nastave i
bubanja, smatrao je da decu treba učiti tako da ona sama dolaze do
zaključaka koji proističu iz posmatranja, iskustva, a ne da mehanički bubaju
njima neshvatljiva znanja. Ocenjujući visoko očiglednu nastavu Tolstoj je
savetovao da se predmeti i pojave u prirodi proučavaju, da se odlazi na
ekskurzije u polje, šumu, gde deca mogu posmatrati svet rastinja, životinja
itd. Pribegavajući metodu diskusije Tolstoj je podsticao radoznalost dece,
pomagao im da se samostalno snalaze u složenim pitanjima. Osobito je
značajan Tolstojev doprinos metodici dečijih sastava koji omogućava razvitak
stvaralačkih sklonosti učenika. Ali pored progresivnosti u shvatanju dužnosti
škole u njemu je oživelo i uverenje da mi ne znamo i ne možemo znati u
čemu treba da se sastoji obrazovanje naroda.
Marta 1873. godine Tolstoj je otpočeo da piše roman »Ana Karenjina« koji
je završio 1877. (objavljeno 1875—77). Razrađujući zamisao o novom
romanu Tolstoj je prvobitno hteo da u njemu prikaže sudbinu udate žene iz
višeg društva »koja je upropastila sebe«, ali ukoliko je rad na romanu
odmicao, utoliko su njegovi okviri postajali širi. U konačnoj redakciji »Ana
Karenjina« pretvorila se u društveni roman koji je prikazao čitavu epohu
ruskog života. Sa osobitim majstorstvom i vanrednom snagom psihološke
uverljivosti Tolstoj je naslikao tragediju mlade žene koja je hrlila sreći i koju
je smoždio jaram lažnog i nemilosrdnog morala višeg društva. Egoizmu
Karenjina i njegovog društvenog kruga, uskogrudosti unutarnjeg lika
Vronskog suprotstavljena je u romanu jedrina i snaga Aninih osećanja,
iskrenost, čvrstina, duboka čovečnost njene prirode.
Roman po snazi svoga umetničkog majstorstva ne zaostaje za »Ratom i
mirom«, daje upečatljivu sliku života raznih slojeva društva ondašnje Rusije,
počev od plemićkih vrhova i završavajući sa seljaštvom. Sudbina svih junaka
romana data je u tesnoj vezi s epohom 70-tih godina. Životne prilike spahija i
seljaka posle reforme, naučni i filozofski problemi epohe, pitanja umetnosti,
istorijski i politički događaji, pojedine mere vlade, činjenice društvenog
života — sve to je bilo prikazano u »Ani Karenjinoj«. Veoma očigledno
prikazana su u romanu socijalno-ekonomska kretanja koja su karakterisala
Rusiju posle reforme. Citirajući u članku »L. N. Tolstoj i njegova epoha« reči
jednog od glavnih junaka romana — Ljevina, Lenjin piše: »,Kod nas se sve
izvrnulo i tek sada se usklađuje’ — teško se može zamisliti tačnija
karakteristika perioda 1861—1905. godine«.
Ako je »Rat i mir« po svome patosu — roman koji je prožet optimističkim
stavom prema životu, u »Ani Karenjinoj« preovlađuju raspoloženja napetih
uzbuđenja i duboka unutarnja lutanja koja se ogledaju već u samoj
kompoziciji romana i drugim njegovim umetničkim elementima. Ana i
Vronski u kritičnim trenucima duševnog života pate od teških predosećanja;
Anu muče tegobni predznaci kao što je pogibija čuvara pod točkovima
vagona, nesnosne halucinacije, mračna snoviđenja koja nagoveštavaju
nesreću. Sveća koja se rasplamsava n gasi predstavlja alegorični vid smrti. Sva
nastojanja junaka romana da nađu sreću u ljubavi, u porodičnim odnosima,
u društvenoj delatnosti doživljuju krah. Beskorisno i daleko od stvarnih
zahteva života je i sve ono što čine državnici, društveni radnici i naučnici —
od Karenjina do učesnika plemićkih zasedanja i autora knjiga iz oblasti
nauke. Patos negiranja svih načela starog života određuje karakter romana
»Ana Karenjina«. Pesimistički ton romana predstavlja reakciju Tolstoja na
naglo razvijanje kapitalističkih odnosa u Rusiji. Kapitalizam, rušeći stare,
oveštale forme života kako plemićke, tako i seljačke, nametnuo je Rusiji nove
forme buržoaskog poretka, organski tuđeg Tolstoju. »Pesimizam,
neprotivljenje, obraćanje »Duhu« — pisao je Lenjin — jeste ideologija koja se
neminovno javlja u takvoj epohi, kad se čitav stari poredak »izokrenuo«, i
kad masa, vaspitana u tom starom poretku, zadojena s maternjim mlekom
načelima, navikama, tradicijama, ubeđenjima tog poretka, ne vili i ne može
da vidi koji je to novi poredak »što se usklađuje«, koje su to društvene snage i
kako ga odista treba »uskladiti«, koje su to društvene snage u stanju da
doprinesu izbavljenju od nebrojenih, gorućih nevolja, svojstvenih epohama
»rušenja«. Roman »Ana Karenjina« pisan je 70-tih godina, neposredno pre
potpunog Tolstojevog preispitivanja svih socijalnih i moralnih vrednosti koje
su predstavljale temelj njemu savremenog društva. Rezultat tog
preispitivanja bio je konačni prelazak Tolstoja 80-tih godina na idejne
pozicije patrijarhalnog seljaštva.
U vreme kad je dovršavao pisanje »Ane Karenjine« u potpunosti je sazreo
prelom Tolstojevih pogleda na život, na njegove moralne temelje, na religiju
i društvene odnose, što se odrazilo u svim njegovim narednim delima.
Tolstojevo učešće u trodnevnom popisu moskovskog stanovništva januara
1882. godine ostavilo je na njega potresan utisak: on se suočio sa strahotama
gradske sirotinje. U delima »Ispovest« (1880 82), »U čemu je moja vera?«
(1883), »Pa šta sad da radimo?« (188—86) Tolstoj je s velikim uzbuđenjem i
iskrenošću preispitivao vlastite moralne, religiozne i društvene poglede i sve
ono od čega je živelo njemu savremeno društvo i što je svesrdno čuvao
socijalni i vladajući poredak carske Rusije. Tolstoja je sve češće prožimao
negativni stav ne samo prema zvaničnoj crkvi, već i prema samodržavlju u
celini. Revolucionarna situacija 1879—80. doprinela je da se Tolstoj još više
suprotstavi poretku koji je vladao u Rusiji. Godine 1881. Tolstoj je zapisao u
dnevnik: »Ekonomska revolucija ne samo da može da se dogodi. Već ne može
da se ne dogodi. Čudno da je nema«. U Tolstojevom stvaralaštvu i pogledima
na svet odrazile su se sve protivrečnosti seljačkog rasuđivanja i seljačke
psihologije u času nadiranja kapitalizma i pripremanja buržoasko-
demokratske revolucije u Rusiji.
Moralna i religiozna kriza, promena socijalnih pogleda odrazila se i na
karakter potonjeg Tolstojevog stvaralaštva i na njegovo shvatanje umetnosti.
U svemu što je u to vreme Tolstoj pisao, još u većoj meri nego ranije, otkrile
su se protivrečnosti njegovog pogleda na svet, ne samo njegova snaga, već i
slabost. U raspravi »Šta je umetnost« (1897—98) Tolstoj energično ustaje
protiv umetnosti namenjene zadovoljenju potreba vladajućih klasa i brani
opštenarodnu svima pojmljivu umetnost koja odgovara životnim težnjama
narodnih masa. Ta rasprava imala je veliki značaj u borbi protiv dekadencije
koja je prodirala u umetnost krajem XIX i početkom XX veka iako je Tolstoj
narodnu umetnost zasnivao na religioznim načelima. Visoko ceneći narodnu
poeziju (bajke, legende, pesme, junačke pesme, poslovice), koristeći se njome
kao uzorom za svoje stvaralaštvo, Tolstoj piše narodne priče prožete,
međutim, propovedanjem pokorne religiozne krotkosti, neprotivljenja zlu.
80-tih godina Tolstoj je nameravao da se ponovo prihvati učenja dece kako u
Moskvi tako i u Jasnoj Poljani, ali su vlasti omele sve njegove pokušaje.
Uporedo sa narodnim pričama Tolstoj 80-tih i 90-tih godina piše i
narodne drame. Među njima kao jedno od remek-dela svetske dramske
književnosti ističe se pozorišni komad »Carstvo mraka« (1886), u kome je s
velikom realističkom snagom prikazano patrijarhalno, zaostalo rusko selo u
sukobu sa kapitalističkim odnosima koji prodiru u njega. Carstvo mraka,
naime ono zlo koje proističe iz vekovne seljačke zaostalosti i prodire u život
seljaka sa priticanjem u selo novca i moralnog pokvarenjaštva, po Tolstoju,
ipak, pobeđuje hrišćansko okajanje teškog greha koji je učinjen pod uplivom
takvih životnih prilika, krotkost i iskupljenje zločina ispaštanjem.
Zahvaljujući majstorstvu u prikazivanju ljudskih karaktera, snazi
razobličavanja, savršenstvu dijaloga, utisak koji ostavlja »Carstvo mraka« bio
je vanredan. Komad je prilično dugo čekao pre nego što je dato odobrenje da
se prikazuje na ruskoj sceni, ali ubrzo po objavljivanju davao se s velikim
uspehom i u mnogim inostranim pozorištima realističkog smera.
U komediji »Plodovi prosvećenosti« (1886—89, objavljeno 1890) Tolstoj je
dao jetku i duhovitu satiru gospodskih ćudi i gospodskog lenstvovanja,
naslikavši dokone spahije i oduševljavanje tada pomodnim spiritizmom. Sa
simpatijama su prikazani u komediji samo ljudi sa sela, neiskvareni
atmosferom spahijske kuće, i naročito seljaci bezemljaši. Po svom realizmu,
scenskom efektu, humoru, »Plodovi prosvećenosti« zauzimaju istaknuto
mesto u svetskom komediografskom repertoaru.
Istovremeno sa »Carstvom mraka« objavljena je i jedna od značajnih
Tolstojevih pripovedaka, »Smrt Ivana Iljiča«, napisana na temu o užasu
čovekovog umiranja čije je čitavo bitisanje bilo ispunjeno ništavnom i
jadnom svakidašnjom taštinom. S genijalnom intuicijom Tolstoj slika razvoj
bolesti, pokazujući pri tom, kako visokog činovnika, člana apelacionog suda
Ivana Iljiča obuzima okrutno samoispitivanje i beznadežno očajanje čoveka
koji ne može ničim da opravda svoj život. Pripovetka je napisana sa krajnjom
ekonomijom umetničkih sredstava, veoma upečatljivo, škrtim jezikom, onim
književnim manirom koji je bio karakterističan za Tolstoja počev od 80-tih
godina. Sve o čemu se govori u pripovetki usredsređeno je oko glavne ličnosti
i njegove sudbine. Ali svakodnevne brige, osećanja, patnje i samog junaka i
njegovih bližnjih naslikani su s takvom snagom razobličavajućeg realizma da
pred čitaocem iskrsava ne samo sudbina čoveka jedinke, već čitav svet
sebičnih odnosa tadašnjeg društva, lažni i licemerni moral.
Krajem 80-tih i početkom 90-tih godina Tolstoj predano radi na delima
na temu o plotskoj ljubavi, u kojoj nema topline iskrenih ljudskih odnosa
(povesti »Krojcerova sonata«, 1887—89, »Đavo«, 1889—90).
Godine 1891—93. i 1898. Tolstoj je energično učestvovao u organizaciji
pomoći seljacima koji su nastradali od gladi, posećivao sela koja su gladovala
u Rjazanskoj, Tulskoj i Orlovskoj guberniji, osnivao narodne kuhinje za
gladne, organizovao prikupljanje priloga, pisao članke o merama borbe
protiv gladi. U svojim pismima Aleksandru III i Nikolaju II smelo i uporno je
protestovao protiv svakovrsnog ispoljavanja samovlašća i nasilja koji su bili
karakteristični za režim samodržavlja.
Kao izraz neobično vatrenog protesta protiv temelja samodržavlja nastao
je Tolstojev roman »Vaskrsenje«. Tolstoj ga je započeo još 1889. godine, i
pisao sporo, s velikim prekidima, i tek se 1898. intenzivno latio posla na
njemu. Razobličavajuća snaga toga romana bila je tako velika da se njegov
tekst, objavljen u časopisu »Njiva« (1899) i zatim kao posebno izdanje (1900)
u Petrogradu, pojavio s mnoštvom cenzorskih skraćenja i osakaćenja.
Anticrkvene stranice »Vaskrsenja« bile su glavni razlog što je sinod izopštio
Tolstoja iz crkve (1901). U romanu je data bespoštedna kritika svih načela na
kojima se zasnivao život vladajućih klasa carske Rusije. Slikajući tragičnu
sudbnnu Kaćuše Maslove i zatim njen preobražaj, opisujući kajanje
Nehljudova i njegovo nastojanje da započne novi život, Tolstoj istovremeno
prikazuje osiromašeno, upropašćeno selo, carsku tamnicu i njene sužnje,
sibirsko progonstvo i revolucionare, daje razobličavajuću sliku suda, crkve,
višeg činovničkog staleža i čitavog vladajućeg i društvenog poretka carske
Rusije. Reski realizam je najveća odlika romana. Sve ono što je dotle pisao
Tolstoj kao propovednik koji razobličava, sve protiv čega je istupao kao
pobornik morala i kao publicist, dobilo je u »Vaskrsenju« svoj najpuniji
umetnički izraz. Kritički patos romana nastao je otuda što se u drugoj
polovini 90-tih godina u zemlji otvoreno ispoljio porast revolucionarnog
oduševljenja koje je zahvatilo ne samo radničku klasu, već i seljaštvo. To
oduševljenje se odrazilo i u najaktuelnijem Tolstojevom romanu. U njemu su
prikazani ljudi koji pripadaju najraznovrsnijim društvenim slojevima,
naslikana je i grupa revolucionara. Prema većini njih Tolstoj je ispoljavao
otvorenu simpatiju, saosećao sa njihovom borbom protiv samovolje i nasilja
samodržavlja. Ipak Tolstoj gaji dublje simpatije samo prema
revolucionarima-narodnjacima koji su ponikli iz intelektualne ili seljačke
sredine i koji su mu u većoj ili manjoj meri bili bliski po svojim moralnim
ubeđenjima.
U »Vaskrsenju« je jače nego u »Ani Karenjinoj« ispoljena subjektivna
autorova tendencija koja se ogleda u propovedanju moralnog samouzdizanja
kao jedinog sredstva borbe protiv zla. Nehljudov, pošto je krenuo putem
ispaštanja svoga greha prema Kaćuši, dolazi do ubeđenja da je ljudima
dovoljno da se pridržavaju jevanđeljskih zapovesti opšteg praštanja, ljubavi
prema bližnjem, plotskog uzdržavanja, da bi došli do najvećeg blaga koje im
je dostupno na zemlji.
U narednim delima — umetničkim (»Posle bala«, 1903, »Zašto?«, 1906, i
dr.) i publicističkim — Tolstoj nije prestajao da se odaziva na sve što je
uzbuđivalo rusko društvo i njegovu moralnu svest. Godine 1900. napisao je
dramu »Živi leš« (koja je ostala nedovršena), 1896—1904 radio je na povesti
»Hadži Murat«. Oba ova dela upadljivo ispoljavaju protivrečnosti svojstvene
Tolstoju kao umetniku i misliocu koje se u velikoj meri oštro razilaze sa
Tolstojevim učenjem o neprotivljenju zlu.
U »Hadži-Muratu« je sa izvanrednim umetničkim majstorstvom naslikan
lik nepokornog gorštaka čija uzbudljiva sudbina izaziva Tolstojevu otvorenu
simpatiju. Hadži Murat je do svog konačnog raskida sa Šamilom vodio, isto
kao i on, borbu protiv ruskih trupa. Ali lično neprijateljstvo prema Šamilu,
želja da mu se osveti podstakli su Hadži-Murata da pređe na stranu ruskog
cara. Tolstoj je pokazao da Hadži Murat strada ne samo zahvaljujući Šamilu
— on je žrtva i krunisanog despota Nikolaja I i njegove bliže okoline, koji
koriste autoritet gorštaka u svoje političke ciljeve. Nikolaj I prikazan je u
»Hadži-Muratu« kao despot lišen bilo kakvih moralnih načela. Takvi su i
njegovi privrženici — otac i sin Voroncov, ministar vojske Černišov i dr.
Pripajanje Kavkaza Rusiji praćeno je nasiljem sprovođenim po naredbama
Nikolaja I i njegovih satrapa, koji su vređali nacionalna osećanja gorštaka.
Prema ovakvoj politici samodržavlja Tolstoj se odnosio krajnje negativno, i to
se upečatljivo odrazilo u povesti. Značajno mesto u njoj zauzima i slikanje
običnih ruskih ljudi iz vojničke i delimično oficirske sredine koji su i sami
bili žrtve smicalica cara i njegovih činovnika. Zahvaljujući jednostavnosti i
strogosti stila i jezika »Hadži Murat« doslovno uskrsava sažetu i upečatljivu
Puškinovu prozu.
Poslednje godine Tolstojevog života bile su ispunjene neprestanom
književnom i publicističkom delatnošću, i pored teške bolesti koju je
preležao 1901—1902. Lišen duševnog mira on je sve upornije razmišljao o
odlasku iz Jasne Poljane.
Veran svom učenju o neprotivljenju zlu nasiljem Tolstoj u člancima
objavljenim u štampi u periodu revolucije 1905—1907. istupa protiv
delatnosti revolucionara (imajući u vidu mahom teroriste), kao, uostalom, i
protiv reakcionarne vladine politike. U isto vreme, protivrečeći samom sebi,
on je vezivao oslobođenje naroda upravo za revoluciju. U jednom iz pisama
V. V. Stasovu Tolstoj je pisao: »Ja se prema celoj ovoj revoluciji odnosim kao
dobrovoljni advokat 100-milionskog zemljoradničkog naroda. Prema svemu
što doprinosi ili može doprineti njegovom napretku ja se s njim radujem, a sa
svim onim što nema taj glavni cilj i što odvraća od njega, ja ne saosećam«. U
drugom pismu V. V. Stasovu pisao je: »Događaji se odvijaju neobičnom
brzinom i tačnošću. Biti nezadovoljan onim što se događa isto je što i biti
nezadovoljan jeseni i zimom, a da i ne pominjem ono proleće kome nas oni
približavaju«. Tolstoj je verovao da će ruska revolucija »imati za čovečanstvo
značajnije i blagotvornije posledice od velike francuske revolucije« (Gusev
N., Letopis života i stvaralaštva L. N. Tolstoja, 1936.).
Okrutna reakcija koja je usledila posle ugušivanja revolucije 1905—1907,
duboko je uzbuđivala Tolstoja i pojačala je njegovu duševnu patnju. Godine
1908. napisao je članak »Ne mogu da ćutim!« — gnevni protest protiv smrtnih
presuda kojima je pribegla carska vlada u godinama reakcije. Tolstoja je sve
više tištao njegov život, život čoveka koji pripada privilegovanoj klasi. Počev
od 1909. u Tolstojevom dnevniku sve češće se sreću beleške o tom da mora
napustiti svoju kuću. Najzad u rano jutro 10. novembra 1910. godine Tolstoj
je u 83-oj godini života ispunio svoju nameru i krišom otputovao iz Jasne
Poljane. Na putu, u vagonu treće klase, razboleo se od zapaljenja pluća.
Upravnik male železničke stanice Astapovo smestio ga je, teško bolesnog, u
svoju kuću, gde je Tolstoj umro 20. novembra. Njegovi posmrtni ostaci, bez
crkvenog obreda, uz učešće ogromne mase naroda, bili su sahranjeni 22.
novembra u Jasnoj Poljani u šumi na mestu koje je on svojevremeno sam
odredio.
VASKRSENJE
PRVI DEO
 I

„Tada pristupi k njemu Petar i reče:

Gospode! koliko puta ako mi sagreši brat moj da mu oprostim?
Do sedam puta?
Reče njemu Isus: ne velim ti do sedam puta, nego do sedam puta
sedamdeset.“
(Matej, gl. XVIII, 21.)

„A zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvna u oku svom ne osećaš?"
(Matej, gl. VII, 3.)

... „koji je među vama bez greha neka najpre baci kamen na nju.“
(Jovan, gl. VIII, 7.)

„Nema učenika iznad učitelja svoga, nego i sa svim kad se izuči, biće kao i
učitelj njegov.“
(Luka, gl. VI, 4O.)

Ma kako nastojali ljudi, kad ih se nekoliko stotina hiljada skupi na

nevelikom prostoru, da unakaze zemlju na kojoj se tiskaju, ma koliko je
nabijali kamenjem da ništa ne nikne na njoj, ma kako nastojali da počupaju
tek izniklu travku, ma koliko sve zakužili dimom kamenog uglja i nafte, ma
koliko kresali drveće i razgonili sve životinje i ptice — proleće je čak i u gradu
proleće. Sunce greje, oživela trava raste i zeleni se svuda gde je nisu počupali
— ne samo po travnjacima bulevara, već i između kamenih ploča, a breze,
topole i divlje trešnje otvaraju svoje lepljive, mirisne listiće; na lipama bujaju
i pucaju pupoljci; čavke, vrapci i golubovi, puni prolećne radosti, već
pripremaju svoja gnezda, a muve, ogrejane suncem, zuje oko zidova. Veseli
su i biljke i ptice i bubice i deca. Ali ljudi — veliki, odrasli ljudi, i dalje
obmanjuju i muče i sebe i druge. Ljudi ne smatraju da je sveto i značajno to
prolećno jutro i lepota sveta Božjega što je stvorena radi blagodeti svega
živoga — ta lepota koja rađa želju za mirom, slogom i ljubavi, već da je sveto i
značajno ono što su sami izmudrovali kako bi mogli da vladaju jedni
drugima. Tako se u kancelariji gubernijskoga zatvora nije smatralo za sveto i
značajno što se sve životinje i ljudi raduju i uživaju u proleću, već se smatralo
da je sveto i značajno to što je juče stigao protokolisani akt s pečatom, u
kojem je stajalo da se do devet časova ujutru današnjega dana, 28. aprila, iz
tamnice dopreme tri zatvorenika koji se tamo nalaze pod istragom, i to — dve
žene i jedan muškarac. Jednu od tih žena, kao naročito značajnog zločinca,
treba posebno sprovesti. I eto, na osnovu toga akta, 28. aprila u osam časova
ujutru, u taman, smrdljiv hodnik ženskog odeljenja uđe stariji nadzornik. Za
njim u hodnik uđe žena izmučena lica, grgurave sede kose, u koporanu s
dugačkim rukavima opšivenim širitom, opasana kaišem oivičenim plavim
rubom. Beše to nadzornica.
— Tražite li Maslovu? — upita ona, prilazeći s dežurnim nadzornikom
vratima jedne ćelije koja su izlazila u hodnik.
Zvekećući gvožđem, nadzornik otključa katanac, otvori vrata ćelije, iz
koje pokulja još smrdljiviji vazduh no što je bio u hodniku, i viknu:
— Maslova, u sud! — i opet pritvori vrata očekujući.
Čak je i u zatvorsko dvorište prodro svež životvoran poljski vazduh koji je
vetar donosio u grad. Ali u hodniku beše mučan, tifozan vazduh, zasićen
zadahom izmeta, katrana i truleži, koji je u svakome ko bi ovamo ušao
odmah izazivao tegobno raspoloženje i tugu. To oseti i nadzornica koja je
došla iz dvorišta, mada je bila naviknuta na zagađen vazduh. Ušavši u
hodnik, ona odjednom oseti zamor i pospanost.
U ćeliji nasta vrzmanje, začuše se ženski glasovi i koraci bosih nogu.
— Deder, Maslova, brže! Mrdni tamo, kad ti kažem! — viknu nadzornik
kroz vrata ćelije.
Posle dva-tri minuta, bodrim korakom iziđe omanja mlada žena bujnih
grudi, u sivom ogrtaču preko bele bluze i suknje, brzo se okrenu i stade kraj
nadzornika. Na nogama je imala platnene čarape, preko čarapa zatvorsku
obuću, glava joj beše povezana belom maramom, ispod koje su, očevidno
namerno, virili uvojci talasaste crne kose. Celo lice te žene imalo je onu
posebnu belinu što se viđa na licima ljudi koji su dugo vremena bili zatvoreni
i što podseća na izdanke krompira u podrumu. Iste takve joj behu omanje
široke ruke i beo punačak vrat, koji je virio iz velikog okovratnika njenog
ogrtača. Na tom licu, na tom tamnom bledilu lica, naročito dubok utisak
ostavljale su neobično crne oči, sjajne, pomalo podnadule, ali veoma žive oči,
od kojih je jedno bilo malčice zrikavo. Držala se veoma uspravno, ističući
bujne grudi. Ušavši u hodnik, ona malo zabaci glavu, pogleda nadzornika
pravo u oči i zastade spremna da izvrši sve što od nje budu zahtevali.
Nadzornik već htede da zaključa vrata, kad se na njima pomoli bledo, strogo,
naborano lice raščupane sede starice. Starica poče nešto da govori Maslovoj.
Ali nadzornik pritisnu vratima staričinu glavu i glave nestade. U ćeliji se
zakikota ženski glas. Maslova se, takođe, nasmeši i okrenu se k malom
prozorčetu s rešetkama na vratima. Starica se s one strane priljubi uz
prozorče i reče promuklim glasom:
— Pre svega, nemoj da se izbrbljaš, drž’ se jednog, i kraj.
— Pa nek’ i nije jedno, neće mi biti gore — reče Maslova odmahnuvši
glavom.
— Dabome, jedno, a ne dvoje — reče stariji nadzornik, uveren u svoju
starešinsku duhovitost. — Deder, za mnom, napred!
Staričinog oka u prozorčetu nestade, a Maslova dođe do sredine hodnika,
pa brzim sitnim korakom pođe za starijim nadzornikom. Spustiše se niz
kamene stepenice, prođoše kraj ćelija muškaraca, koje su bile još smrdljivije i
bučnije od ženskih i iz kojih su ih odasvud kroz okna na vratima pratili
pogledi, i uđoše u kancelariju, gde su već stajala dva vojnika-sprovodnika s
puškama. Pisar, koji je tu sedeo, pruži jednom od vojnika akt, koji je sav
odisao mirisom duvanskog dima i, pokazavši na zatvorenicu, reče: „Primi.“
Vojnik, nižnjenovgorodski seljak crvena, rošava lica, stavi hartiju u zaponac
rukava od šinjela, nasmeši se i namignu svome drugu, čuvaru širokih
jagodica, pokazujući na zatvorenicu. Vojnici sa zatvorenicom siđoše niza
stepenice i krenuše prema glavnom izlazu.
Na kapiji glavnoga izlaza otvoriše se vratanca, i vojnici, prekoračivši prag,
iziđoše sa zatvorenicom izvan zidina, pa sredinom popločanih ulica krenuše
u grad.
Kočijaši, dućandžije, kuvarice, radnici, činovnici zastajali su i radoznalo
zagledali zatvorenicu, a poneki prekorno odmahivali glavom i mislili: „Eto do
čega dovodi kad se rđavo vladaš, kad ne živiš kao mi.“ Deca su sa užasom
posmatrala razbojnicu, i smirivalo ih je jedino to što su za njom išli vojnici,
pa sada više ništa neće moći da učini. Neki seljak, koji je već prodao svoj
ćumur i napio se čaja u krčmi, priđe joj, prekrsti se i udeli joj kopjejku.
Zatvorenica pocrvene, obori glavu i nešto reče.
Osećajući poglede koji behu u nju uprti, zatvorenica je krišom, ne
okrećući glavu, pogledala ispod oka u one koji su je posmatrali, a pažnja koju
je skretala na sebe radovala ju je. Veselio ju je i prolećni, u poređenju s onim
u zatvoru — čist vazduh, ali je bilo bolno koračati po kamenu nogama koje se
behu odvikle od hodanja, obuvenim u nezgrapnu zatvorsku obuću, pa je
gledala preda se, nastojeći da korača što može lakše. Prolazeći kraj
prodavnice brašna, pred kojom su gegucali golubovi, koje niko nije
uznemiravao, zatvorenica zamalo ne zape nogom za jednog divljana; golub
prhnu i, lepršajući krilima, prolete joj kraj samog uha zapuhnuvši je
vazduhom. Zatvorenica se nasmeši, a zatim teško uzdahnu, setivši se svoga
položaja.
 II

Životna istorija zatvorenice Maslove bila je veoma obična istorija.

Maslova beše kći neudate spahijske sluškinje, koja je živela na selu kod svoje
majke-govedarice, na imanju dveju sestara, gospođica, spahinica. Ta neudata
žena rađala je svake godine i, kao što je to već uobičajeno na selu, dete bi
krstili, a zatim mati ne bi hranila dete koje je neželjeno došlo na svet, a bilo i
nepotrebno i smetalo pri radu, i ono bi ubrzo umiralo od gladi.
Tako je umrlo petoro dece. Sva su bila krštena, zatim ih ne bi hranili i ona
su umirala. Šesto dete, začeto s jednim ciganinom namernikom, beše
devojčica, i sudbina bi joj bila ista da se nije desilo da je jedna od dveju starih
gospođica ušla u staju da ukori govedarice zbog pavlake koja se osećala na
krave. U staji je ležala porodilja s divnim, zdravim novorođenčetom. Stara
gospođica ih prekore za pavlaku, a i što su pustile porodilju u staju, i htede
već da iziđe, kad ugleda detence, razneži se i ponudi da mu bude kuma. I,
zbilja, ona krsti devojčicu, a zatim, žaleći svoje kumče, poče materi da daje
mleka i novaca — i devojčica ostade živa. A stare gospođice prozvaše je
„spasena“.
Detetu je bilo tri godine kad mu se mati razbole i umre. Baki-govedarici
unuka beše na teretu, te stare gospođe uzeše devojčicu. Crnooka devojčica
ispade neobično živahna i ljupka, i stare su joj se gospođice jako radovale.
Bile su dve stare gospođice: mlađa, dobroćudnija — Sofija Ivanovna, ona
što je krstila dete, i starija, nešto stroža — Marja Ivanovna. Sofija Ivanovna je
lepo odevala devojčicu, učila je da čita i htela od nje da načini svoju
vaspitanicu. Marja Ivanovna je, opet, govorila da od devojčice treba da
postane radnica, dobra sobarica, zato je od nje mnogo zahtevala, kažnjavala
je, čak i tukla devojčicu — kad bi bila rđavo raspoložena. I tako, usled
suprotnih uticaja, pošto odraste, devojčica postade polusobarica,
poluvaspitanica. I ime joj beše nekako srednje — ni Kaćka ni Kaćenjka, već
Kaćuša. Šila je, spremala sobe, čistila kredom ikone, pržila, mlela i služila
kafu, prala sitno rublje, a pokatkad sedela sa gospođicama i čitala im.
Prosili su je, ali ona nije htela ni za koga da se uda, osećajući da će joj
život s tim radnim ljudima što je prose biti težak, jer je bila razmažena
slatkim gospodskim životom.
Tako je živela do svoje šesnaeste godine. Kad je napunila šesnaest godina,
stiže njenim gospođicama njihov nećak student, bogat knez, i Kaćuša se
zaljubi u njega, ne usuđujući se da to prizna ni njemu, a ni sebi. Kasnije,
posle dve godine, taj isti nećak, polazeći u rat, navrati k svojim tetama i
provede kod njih četiri dana; uoči odlaska, zavede Kaćušu i, tutnuvši joj
poslednjega dana u ruku novčanicu od sto rubalja, ode. Pet meseci posle
njegovog odlaska, ona pouzdano saznade da je trudna.
Od tog doba sve joj postade mrsko i ona je samo razmišljala kako da se
reši sramote koja ju je očekivala, pa poče da služi svoje gospodarice ne samo
preko volje i nehatno, već joj iznenada prekipe, a da ni sama nije znala kako
se to desilo. Ona izgovori gospođicama mnogo grubosti, zbog kojih se i sama
posle kajala, i zatraži obračun.
A gospođice je, veoma nezadovoljne njome, otpustiše. Napustivši ih, ona
stupi kao sobarica kod pristava, ali je tamo mogla da ostane samo tri meseca,
jer pristav, pedesetogodišnji starac, poče da joj dosađuje, i jednom, kad je bio
isuviše preduzimljiv, ona planu, nazva ga budalom i matorim đavolom i tako
ga udari u grudi da je pao. Oteraše je zbog grubosti. Sad već nije vredelo
stupati negde drugde u službu. Uskoro je trebalo da rodi, te se ona nastani
kod seoske udovice, babice koja je trgovala pićem. Porođaj je bio lak. Ali
babica, koja je primala u selu u kući neke bolesne žene, zarazi Kaćušu
babinjom groznicom, te dete, dečkića, otpremiše u sirotište, gde on, po
pričanju starice koja ga tamo odvezla, odmah po dolasku i umre.
Kaćuša je imala ukupno sto dvadeset sedam rubalja kad se doselila kod
babice: dvadeset sedam — ušteđenih, i sto rubalja što joj je dao njen
zavodnik. Kad ju je, pak, napustila, ostalo joj je samo šest rubalja. Nije umela
da čuva novac, trošila ga je na sebe i davala ga svakome ko bi je zamolio.
Babica joj uze za izdržavanje — za hranu i čaj — četrdeset rubalja za dva
meseca, dvadeset pet rubalja se potroši da se otpremi dete, četrdeset rubalja
izmoljaka joj babica u zajam da kupi kravu, a dvadesetak rubalja rasu se
onako — na haljine, na poklone — i kad je Kaćuša ozdravila, nije više imala
novaca, te je morala da traži službu. Mesto je našla kod šumara. Šumar je bio
oženjen čovek, ali je, kao i pristav, od prvoga dana počeo da dosađuje Kaćuši.
Bio je Kaćuši odvratan i ona nastojaše da ga izbegava. Ali, on je bio iskusniji i
lukaviji od nje, a što je najvažnije, bio je gazda i mogao je da je šalje kud je
hteo i, iskoristivši pogodan trenutak, savlada je. Žena doznade za to, i,
zatekavši jednom muža s Kaćušom, jurnu na nju da je bije. Kaćuša se ne
dade, dođe do tuče, zbog koje je isteraše iz kuće ne isplativši joj zaradu. Tada
Kaćuša ode u grad i nađe stan kod tetke. Tetkin muž je bio knjigovezac,
nekada je dobro živeo, a sada, izgubivši mušterije, pijančio je trošeći na piće
sve što bi mu došlo pod ruku.
Tetka je imala malu perionicu i time je hranila sebe i decu i izdržavala
muža propalicu. Tetka ponudi Maslovoj da radi kod nje kao pralja. Ali
posmatrajući taj teški život koji su provodile žene što su živele kao pralje kod
tetke, Maslova je odugovlačila i po posredničkim uredima tražila mesto
sluškinje. I nađe se mesto kod gospođe koja je živela sa svoja dva sina
gimnazijalca. Nedelju dana pošto je stupila u službu, stariji, brkati
šestoškolac, prestade da uči i ne davaše mira Maslovoj. Mati za sve okrivi
Maslovu i otpusti je. Novo se mesto nije moglo naći, ali se desi da Maslova,
došavši u posrednički ured za poslugu, srete tamo jednu rospođu s prstenjem
i narukvicama na golim punim rukama. Ta gospođa, doznavši u kakvom se
položaju nalazi Maslova, koja je tražila posao, dade joj svoju adresu i pozva je
k sebi. Maslovaode k njoj. Gospođajeljubazno primi, ponudi je kolačima i
slatkim vinom, a svoju sobaricu posla nekud s pisamcetom. Uveče u sobu uđe
visok čovek prosede kose i sede brade; taj starac odmah sede kraj Maslove i
poče da je zagleda i da se, užagrenih očiju i smešeći se, šali s njom. Domaćica
ga odazva u drugu sobu i Maslova ču kako mu domaćica govori: „Sveža,
seoska.“ Zatim gazdarica pozva Maslovu i reče joj da je to pisac koji ima
mnogo novaca i koji ništa neće žaliti ako mu se ona dopadne. Ona mu se
dopade, i pisac joj dade dvadeset pet rubalja i obeća da će se s njom češće
viđati. Novac je veoma brzo otišao, jer je trebalo platiti tetki za stan i hranu i
kupiti novu haljinu, šeširić i trake. Posle nekoliko dana pisac i po drugi put
posla po nju. On joj dade još dvadeset pet rubalja i predloži joj da se preseli u
zaseban stan.
Živeći u stanu što ga je iznajmio pisac, Maslova zavole veselog trgovačkog
pomoćnika koji je živeo u istom dvorištu. Ona sama reče to piscu i preseli se
u zaseban, omanji stan. Međutim, trgovački pomoćnik, koji je obećao da će se
oženiti njome, ode u Nižnji ne rekavši joj ništa i, očevidno, napustivši je, te
Maslova ostade sama. Prohtelo joj se da živi sama u stanu, ali joj to ne
dozvoliše. Starešina kvarta joj reče da može tako živeti samo ako dobije žutu
knjižicu i ako se podvrgne pregledu. Ona opet ode k tetki, a tetka, videći na
njoj modernu haljinu, ogrtač i šešir, primi je s poštovanjem, ne usuđujući se
više da joj ponudi da radi kao pralja, jer je smatrala da je ona sada dostigla
najviši stupanj u životu. Za Maslovu se sada više nije postavljalo pitanje da li
da postane ili ne postane pralja. Ona je sad sažaljivo posmatrala taj robijaški
život koji su u prednjim sobama provodile blede pralje mršavih ruku, od
kojih su poneke već bile sušičave jer su morale da peru i glačaju u sapunskoj
pari od trideset stepeni, i zimi i leti kraj otvorenih prozora, i užasavala se pri
pomisli da je i ona mogla dospeti na tu robiju.
I baš u to vreme kad je Maslova naročito bedno živela, jer nije mogla da
nađe nijednog pokrovitelja, pronađe je žena koja je dobavljala devojke za
javne kuće.
Maslova je već odavno pušila, a poslednjih dana svoje veze s trgovačkim
pomoćnikom, a i pošto ju je napustio, ona se sve više navikavala na piće.
Vino ju je privlačilo ne samo zato što joj se činilo ukusno, privlačilo ju je
najviše stoga što joj je pružalo mogućnost da zaboravi sve tegobe koje je
preživela, činilo je razmetljivom i uverenom u sopstveno dostojanstvo, a bez
vina svega toga nije bilo. Bez vina joj se sve činilo turobno i sramno.
Podvodačica počasti tetku i, opivši Maslovu, predloži joj da stupi u
solidnu, najbolju javnu kuću u gradu, ističući pred njom sve koristi i
prednosti takvog položaja. Maslova je imala da izabere ili ponižavajući
položaj sluškinje, u kojem će je proganjati muškarci, a dolaziće i do
povremenih tajnih preljuba, ili pak obezbeđen, miran, ozakonjen položaj i
javnu, zakonom odobrenu i dobro plaćenu stalnu preljubu — i ona izabra ovo
drugo. Sem toga, na taj način je mislila da se osveti i svome zavodniku, i
trgovačkom pomoćniku, i svim tim ljudima koji su joj naneli neko zlo. A uz
to ju je sablažnjavalo i bilo jedan od uzroka konačne odluke i to što joj je
podvodačica rekla da može da naručuje sebi haljine kakve zaželi — i
somotske, i od atlasa, i svilene, i balske s golim ramenima i rukama. Kad je
Maslova zamislila kako će izgledati u sjajno-žutoj svilenoj haljini, s
dekolteom oivičenim crnom kadifom — nije mogla odoleti i predade isprave.
Iste večeri podvodačica je odveze fijakerom u čuvenu kuću Kitajeve.
Od tog vremena poče Maslova da živi životom hroničnog kršenja Božjih i
ljudskih zapovesti, životom kojim žive stotine i stotine hiljada žena ne samo
uz dozvolu vlasti već i pod njenim okriljem, jer se ona brine o sreći svojih
građana, a koji dovodi devet desetina tih žena do strašnih boleština,
prevremene starosti i smrti.
Ujutru i preko dana težak san posle noćnih orgijanja. Oko tri ili četiri sata
tromo ustajanje iz prljavog kreveta, kisela voda protiv mamurluka, kafa, leno
tumaranje po sobama u bluzama, penjoarima i domaćim haljinama,
provirivanje na ulicu kroz spuštene zavese, bezvoljne međusobne prepirke,
zatim ispiranje, umivanje, stavljanje pomade i prskanje mirisima čitavog tela
i kose, probe haljina i prepirke s „madamom", zatim oblačenje drečavih
svilenih haljina s dubokim izrezima, pa izlaženje u iskićenu, blistavo
osvetljenu salu, dolazak gostiju, muzika, ples, bombone, vino, pušenje, blud s
mladima, sredovečnima, poludecom i oronulim starcima, neoženjenima,
oženjenima, trgovcima, trgovačkim pomoćnicima, Jevrejima, Jermenima,
Tatarima, bogatašima, siromasima, zdravima, bolesnima, pijanima, treznima,
grubima, nežnima, vojnim licima, civilima, studentima, gimnazijalcima — s
ljudima svih mogućnih slojeva, uzrasta i karaktera. I dernjava i šale, i tuča i
muzika, i duvan i vino, i vino i duvan, i muzika od večeri do zore. I tek ujutro
oslobođenje i težak san. I tako svakoga dana, cele nedelje. Pri kraju nedelje
odlazak u jednu državnu ustanovu — kvart, gde ove žene pregledaju državni
činovnici, lekari muškarci, pregledaju pokatkad ozbiljno i strogo, a pokatkad
s nestašnim zadirkivanjem, uništavajući stid što ga Je priroda dala ne samo
ljudima već i životinjama da bi ih ogradila od zločinstva, i izdaju im patent za
produžavanje istih zločina koje su one vršile sa svojim saučesnicima tokom
cele nedelje. I opet ista takva nedelja. I tako svakog dana, i leti i zimi, i
radnim danom i praznikom.
Tako je Maslova proživela sedam godina. Za to vreme promenila je dve
kuće i jedanput bila u bolnici. U sedmoj godini njenoga života u javnoj kući,
a u osmoj od prvoga pada, kad je napunila dvadeset šest godina, s njom se
dogodilo ono zbog čega su je bacili u zatvor i zbog čega su je sada vodili na
suđenje, pošto je šest meseci provela u zatvoru s ubicama i kradljivcima.
 III

Baš kad je Maslova, izmučena dugim hodanjem, prilazila sa svojim

sprovodnicima zgradi okružnog suda, onaj isti nećak njenih vaspitačica što ju
je zaveo, knez Dmitrij Ivanovič Nehljudov, ležao je još u svojoj izgužvanoj
visokoj postelji sa oprugama i dušekom nabijenim paperjem i, otkopčavši
okovratnik čiste holandske spavaćice s uglačanim naborima na grudima,
pušio cigaretu. Gledao je preda se ukočenim pogledom i razmišljao o tome
šta treba da uradi danas i šta je sve juče bilo.
Sećajući se večeri koju je sinoć proveo kod Korčaginih, bogatih i uglednih
ljudi, čijom se kćeri, kako se smatralo, nameravao da oženi, on uzdahnu i,
bacivši dopušenu cigaretu, htede iz srebrne tabakere da izvadi drugu, ali se
predomisli i, spustivši s kreveta glatke bele noge, napipa njima domaće
cipele, prebaci preko punih ramena svileni halat,[1] pa brzo, teško koračajući,
pođe u umivaonicu, prezasićenu veštačkim mirisima eliksira, kolonjskih
voda, pomada za kosu, parfema, koja se nalazila kraj spavaće sobe. Tu on
naročitim praškom opra zube s mnogobrojnim plombama, isplaknu ih
mirisnom vodom za ispiranje i stade sav da se pere i briše raznim peškirima.
Pošto je oprao ruke mirisnim sapunom, brižljivo očistio različitim četkama
svoje duge nokte i nad velikim mramornim umivaonikom umio lice i debeo
vrat, on pođe u treću sobu, koja je bila do spavaće sobe, gde mu je bio
pripremljen tuš. Hladnom vodom on tu ispljuska svoje mišićavo belo telo, na
kom se već beše naslagalo salo, obrisa se čupavim čaršavom, obuče čisto i
ispeglano rublje i kao ogledalo blistave cipele, pa sede za toaletni stočić da
dvema četkama raščešlja malu crnu, kuždravu bradu i talasastu, na prednjem
delu glave već proređenu kosu.
Sve stvari koje je on upotrebljavao, svaki delić njegove toalete: rublje,
odelo, obuća, kravate, igle, dugmad za košulje — sve je to bilo najfinije i
skupe vrste, neupadljivo, jednostavno, solidno i skupoceno.
Pošto je od desetak mašni i igala izabrao ono što mu je prvo došlo pod
ruku — nekada je sve to bilo novo i zabavljalo ga, a sada mu sve to beše
sasvim nevažno — Nehljudov obuče odelo koje je ležalo očišćeno i
pripremljeno na stolici i, mada ne baš sasvim svež, ali čist i namirisan, iziđe u
dugačku trpezariju, u kojoj je stajao ogroman hrastov bife i isto tako velik sto
na rasklapanje, koji je delovao nekako svečano sa svojim široko rastavljenim
nogama u duborezu u obliku lavovskih šapa. Na tom stolu, pokrivenom finim
uštirkanim stolnjakom s velikim monogramom, stajali su: srebrni ibrik s
mirisnom kafom, ista takva šećernica, čančić sa uzvarenom pavlakom i
korpica s kolačima, dvopekom i biskvitima. Kraj pribora za jelo ležala su
pristigla pisma, novine i nova sveska „Revue des deux Mondes“. Nehljudov
upravo htede da uzme pisma, kad kroz vrata što su vodila u hodnik uplovi
punačka postarija žena u crnini, sa čipkanom kapicom na glavi, koja je
skrivala njen nešto poširi puteljak razdeljka. Beše to Agrafena Petrovna,
sobarica pokojne Nehljudovljeve majke, koja je nedavno umrla u tom istom
stanu. Sada je ona kod sina vršila dužnost domaćice.
Agrafena Petrovna je u više navrata bila s Nehljudovljevom majkom u
inostranstvu, i na taj način provela tamo desetak godina, pa se držala i
ponašala kao gospođa. Živela je u kući Nehljudovih od detinjstva i poznavala
Dmitrija Ivanoviča još kao Mićenjku.
— Dobro jutro želim, Dmitrij Ivanoviču.
— Dobro jutro, Agrafena Petrovna. Šta ima novo? — upita Nehljudov u
šali.
— Pa eto, pismo od kneginje, ili kneginjice. Već je odavno donela sobarica.
Čeka kod mene — reče Agrafena Petrovna, pružajući pismo uz značajan
osmeh.
— Dobro, odmah — odgovori Nehljudov uzimajući pismo, ali pošto
primeti osmeh Agrafene Petrovne, on se namršti.
Osmeh Agrafene Petrovne imao je da znači da je pismo od kneginjice
Korčagine, kojom se, po mišljenju Agrafene Petrovne, Nehljudov nameravao
da oženi. A ta pretpostavka, izražena osmehom Agrafene Petrovne, beše
Nehljudovu neprijatna.
— Onda, reći ću joj da sačeka — i, dohvativši sa stola četkicu za čišćenje
mrvica i stavivši je na drugo mesto, Agrafena Petrovna isplovi iz trpezarije.
Nehljudov otpečati mirisavo pismo koje mu je dala Agrafena Petrovna i
poče da ga čita:
„Izvršujući preuzetu obavezu da budem vaše pamćenje — pisalo je oštrim,
ali razvučenim rukopisom na listu suve, debele hartije s reckavim ivicama —
podsećam vas da danas, 28. aprila, treba da budete u porotnom sudu i da zato
nikako ne možete ići s nama i Kolosovom da razgledate slike, kako ste to sa
svojstvenom vam lakomislenošću sinoć obećali, a moins que vous ne soyez
disposi a raueg a la cour assises les 3OO roubles damende, que vous refusez
pour votre cheval[2] zato što niste došli na vreme. Setila sam se toga sinoć,
upravo kad ste otišli. Dakle, nemojte zaboraviti.
Kn. M. Korčagina.
Na drugoj strani beše dodato:
„Maman vous fait dire que votre couvert vous attendra jusqu a la nuit.
Venez absolument a quelle heure que cela soit
M. K.“[3]
Nehljudov ce namršti. Pisamce je bilo nastavak one vešte igre koju je već
dva meseca izvodila kneginjica Korčagina, a koja se sastojala u tome što ga je
nevidljivim nitima sve više i više vezivala za sebe. Međutim, sem one
uobičajene neodlučnosti pred ženidbu koju osećaju sredovečni ljudi što nisu
strasno zaljubljeni, Nehljudov je imao još jedan važan razlog s kojega, čak i
ako bi se odlučio, ne bi mogao sada da je zaprosi. Razlog svakako nije bio u
tome što je on pre deset godina zaveo Kaćušu, pa je napustio, jer je on to
sasvim bio zaboravio, a nije ni smatrao da to može biti prepreka njegovoj
ženidbi, razlog je bio taj što je on baš u to vreme s jednom udatom ženom
imao vezu, koja je, doduše, s njegove strane bila raskinuta, ali je ona još nije
smatrala raskinutom.
Nehljudov je bio veoma bojažliv u odnosu prema ženama, ali je baš ta
bojažljivost budila u toj udatoj ženi želju da ga pokori. Ta žena je bila
supruga starešine plemstva onoga sreza u koji je Nehljudov odlazio na
izbore. I ta je žena uvukla Nehljudova u vezu koja ga je sve više osvajala, ali i
sve više i više odbijala. U početku, Nehljudov nije mogao da odoli sablazni, a
zatim, osećajući da je kriv pred njom, nije mogao da prekine tu vezu bez
njenog pristanka. Eto, iz tog razloga je Nehljudov smatrao da nema prava da
zaprosi kneginjicu Korčaginu, čak kad bi to i hteo.
Na stolu je upravo ležalo pismo muža te žene. Poznavši rukopis,
Nehljudov pocrvene i namah oseti kako mu navire energija, što se uvek
dešavalo kad bi mu pretila kakva opasnost. Ali je uzbuđenje bilo bezrazložno:
muž, starešina plemstva baš onoga sreza u kojem su bila glavna imanja
Nehljudova, javljao mu je da je za kraj maja sazvana vanredna skupština
zemstva, te moli Nehljudova da neizostavno dođe i donner un coup d’paule[4]
u rešavanju predstojećih važnih pitanja u zemskoj upravi u vezi sa školstvom
i prilaznim putevima, jer se očekuje jak otpor reakcionarne partije.
Starešina plemstva beše liberalan čovek, pa se s nekim istomišljenicima
borio protiv reakcije koja je zavladala pod Aleksandrom III, i sav obuzet tom
borbom, nije ni slutio o nesreći svoga porodičnog života.
Nehljudov se seti svih onih mučnih trenutaka što ih je proživeo u vezi s
tim čovekom: seti se kako je jednom pomislio da je muž sve doznao i kako se
spremao za dvoboj s njim, odlučivši da puca u vazduh; seti se one strašne
scene kad je ona, u očajanju, istrčala u park i jurnula prema ribnjaku s
namerom da se utopi, a on je potrčao za njom da je traži. „Ne mogu sada
otputovati, ne mogu ništa preduzeti dok mi ona ne odgovori“ — pomisli
Nehljudov. Pre nedelju dana napisao joj je odlučno pismo u kojem je priznao
da je kriv i da je spreman na svaki način da ispravi svoju krivicu, ali da ipak
smatra, njene sreće radi, da su njihovi odnosi zauvek prekinuti. Na to je
pismo uzalud čekao, ali odgovor nije stizao. To što odgovora nije bilo, u neku
ruku beše dobar znak. Da ne pristaje na raskid, ona bi mu već odavno pisala,
ili bi sama došla, kao što je ranije činila. Nehljudov je načuo da je sada tamo
neki oficir koji joj se udvara i patio je od ljubomore, ali ga je u isti mah
radovala nada da će se osloboditi laži koja ga je mučila.
Drugo pismo beše od glavnog upravnika njegovih imanja. Upravnik je
pisao da on, Nehljudov, treba bezuslovno da dođe i uđe u prava nasleđa, a
osim toga, da odluči kako da se dalje gazduje imanjem: da ali kao i za vreme
pokojnice, ili kako je predlagao pokojnoj kneginji, a sada predlaže mladome
knezu — da se poveća inventar i da svu zemlju, koja se sada daje seljacima,
sami obrađuju. Upravnik je pisao da će takva eksploatacija biti mnogo
unosnija. Uz to, upravnik se izvinjavao što je nešto zakasnio sa slanjem tri
hiljade rubalja, koje je, prema dogovoru, morao prvoga da pošalje. Taj će
novac poslati sledećom poštom. A zakasnio je sa slanjem zbog toga što nikako
nije mogao da pokupi novac od seljaka, koji su postali tako nesavesni da je
on bio primoran da se obrati vlastima da bi ih naterao da daju novac. To
pismo beše Nehljudovu i prijatno i neprijatno. Beše mu prijatno što oseća
vlast nad velikim posedom, a neprijatno mu beše što je on u ranoj mladosti
bio ushićeni sledbenik Herberta Spensera a, naročito, što ga je, mada je i sam
bio veleposednik, zanosila njegova postavka u Social statics,[5] da pravičnost
ne dopušta da zemlja bude u privatnom vlasništvu. S mladalačkom
otvorenošću i odlučnošću, on ne samo što je tvrdio da zemlja ne sme biti
predmet privatnog vlasništva, i ne samo što je o tome napisao i jedan rad na
univerzitetu, već je stvarno i predao jedan manji deo zemlje seljacima (ta
zemlja nije pripadala njegovoj materi, već je to bila nasleđena očevina), jer
nije želeo da, protivno svojim ubeđenjima, poseduje zemlju. A sada, pošto je
zahvaljujući nasledstvu postao veleposednik trebalo je da se odluči za jedno
ili drugo: ili da se odrekne svojine, kao što je to učinio pre deset godina sa
dvesta desjatina[6] očevine, ili da prećutno prizna da su njegova nekadašnja
ubeđenja bila pogrešna i lažna.
Prvo nije mogao učiniti zato što sem zemlje on nije imao nikakvih drugih
sredstava za život. Nije želeo ni da se zaposli, a u međuvremenu se već bio
navikao na raskošan život i smatrao je da više nije kadar da ga napusti. A nije
ni morao, jer više nije bilo onoga snažnog ubeđenja, niti one odlučnosti, ni
sujete i želje da zadivi — svega onoga što je posedovao u mladosti. Što se, pak,
onog drugog tiče — da se odrekne onih jasnih i neoborivih dokaza o
nezakonitosti posedovanja zemlje koje je nekada crpao iz Spenserove
Socijalne statike, a za koje je mnogo kasnije našao sjajne potvrde u delima
Henrija Džordža — to nikako nije mogao.
I zato mu upravnikovo pismo beše neprijatno.
 IV

Popivši kafu, Nehljudov pođe u radnu sobu da vidi na pozivnici u koliko

sati treba da bude u sudu i da napiše odgovor kneginjici. U radnu sobu se
ulazilo kroz atelje. U ateljeu su stajali nogari, na njima prevrnuta započeta
slika, a po zidovima su visile skice. Ta slika, nad kojom se mučio dve godine, i
te skice i celi atelje podsetiše ga na osećanje nemoći da napreduje u
slikarstvu, koje je u poslednje vreme naročito snažno doživljavao. To
osećanje tumačio je on isuviše jakim estetskim osećanjem, pa ipak mu je to
saznanje bilo neprijatno.
Pre sedam godina napustio je službu ubedivši samoga sebe da je slikarstvo
njegov pravi poziv, pa je s visine svoga slikarskog stvaralaštva pomalo
prezrivo gledao na svaki drugi poziv. Sada se ispostavilo da on na to nema
prava. I zato mu je svako podsećanje na to bilo neprijatno. Teška srca baci on
pogled na sve te raskošne stvari u ateljeu i, tmurno raspoložen, uđe u radnu
sobu. Radna soba beše velika i visoka, prepuna svakojakih ukrasa, predmeta i
udobnosti.
Pronašavši odmah u fijoci ogromnoga stola, u odeljku hitno, poziv u
kojem je stajalo da u sud treba da dođe u jedanaest, Nehljudov sede da
napiše pisamce kneginjici, da se zahvaljuje na pozivu i da će nastojati da
stigne na ručak. Ali, pošto je napisao prvo pisamce, on ga pocepa; bilo je
isuviše intimno; napisa drugo — ispade hladno, skoro uvredljivo. I ovo
pocepa i pritisnu dugme na zidu. Na vratima se pojavi lakej u sivoj pamučnoj
kecelji, postariji čovek sumornog izgleda, obrijanog lica sa zaliscima.
— Molim vas, pošaljite po fijaker.
— Razumem.
— I recite, tu čekaju od Korčaginih, da zahvaljujem i da ću nastojati da
stignem.
— Razumem.
„Nije pristojno, ali ne mogu da pišem. Ionako ću se još danas videti s
njom“ — pomisli Nehljudov i pođe da se obuče.
Kad se obukao i izišao na stepenište, čekao ga je već poznati kočijaš s
fijakerom sa gumenim točkovima.
— A sinoć, tek što ste otišli od kneza Korčagana — reče kočijaš, napola
okrećući preplanuo snažan vrat u belom okovratniku rubaške — ja stigao, a
vratar mi veli: „Tek što su izišli.“
„I kočijaši već znaju za moje odnose s Korčaginima“ — pomisli Nehljudov,
i nerešeno pitanje koje ga je u poslednje vreme stalno obuzimalo, nametnu
mu se opet: treba li on ili ne treba da se oženi Korčaganom? Ali, kao ni
većinu pitanja koja su iskrsavala u poslednje vreme, on ni ovo pitanje nije
mogao ni ovako ni onako da reši.
U prilog ženidbi govorilo je, prvo, to što ženidba, sem ugodnosti koje
pruža domaće ognjište, otklanja nepravilnosti u polnome životu i pruža
mogućnosti da se živi moralno, a drugo, i najvažnije, beše to što se Nehljudov
nadao da će porodica i deca dati smisao njegovom sada tako praznom životu.
To je govorilo u prilog ženidbi uopšte. Protiv ženidbe uopšte beše, prvo, strah
zajednički svim starijim momcima od gubitka slobode i, drugo, nesvestan
strah od tajanstvenog bića žene.
Posebno je, pak, u prilog ženidbi, i to baš s Misi (Korčagina se zvala
Marija, ali, po običaju porodica određenog kruga, dali su joj nadimak) bilo,
prvo, to što je ona u svemu bila vrsna, počev od odevanja do načina govora,
hoda, smeha, i što se izdvajala od prostih ljudi ne nečim naročitim, već
„pristojnošću" — on nije mogao da nađe drugi izraz za te osobine, ali ih je
cenio veoma mnogo; a drugo je bilo to što ga je ona cenila više od drugih
ljudi, što ga je, dakle, po njegovom mišljenju, razumevala. I to što ga je
razumevala, to jest priznavala njegove visoke kvalitete, beše za Nehljudova
dokaz njene umnosti i tačnosti njenih sudova. Protiv ženidbe sa Misi bilo je,
prvo, to što se, vrlo verovatno, mogla pronaći devojka s mnogo većim
kvalitetima od njenih, a time i dostojnija njega, i, drugo, što je ona imala
dvadeset sedam golina, pa je za sobom sigurno već imala ljubavi — a ta je
misao mučila Nehljudova. Njegov ponos nije mogao da se pomiri s tim da je
ona čak i u prošlosti mogla da ne voli samo njega. Razume se, ona nije mogla
znati da će se sresti s njim, ali njega je vređala i sama pomisao da je ona
mogla i ranije nekoga voleti.
Prema tome, bilo je isto toliko razloga za ženidbu koliko i protiv nje. Ovi
razlozi su bar po svojoj snazi bili jednaki, i Nehljudov, ismevajući sam sebe,
nazivaše sebe Buridanovim magarcem. Pa ipak je i dalje ostajao magarac, jer
nije znao koji od dva snopa da izabere.
„Uostalom, pošto nisam dobio odgovor od Marje Vasiljevne (žene
starešine plemstva), i pošto još nisam s tim konačno prekinuo, ja i ne mogu
ništa da preduzmem“ — reče on sebi.
I svest o tome da on može i da on mora da odugovlači sa odlukom, bila
mu je prijatna.
„Uostalom, razmisliću o tome kasnije“ — reče on sebi kad su laka kola
nečujno prišla popločanom prilazu u sud.
„Sada moram savesno ispuniti društvenu obavezu, kao što to uvek činim i
smatram da je potrebno da činim. Osim toga, to je često i zanimljivo" — reče
on sebi i prođe pored vratara u predvorje suda.
 V

Kad je Nehljudov ušao, u hodnicima suda vladala je već velika živost.

Poslužitelji su promicali brzo, gotovo trkom, ne dižući noge, već ih vukući
po podu, i zadihano trčali tamo-amo s naredbama i aktima. Pristavi, advokati
i sudski činovnici prolazili su čas ovamo, čas onamo, molioci i optuženi koji
su se branili iz slobode pokunjeno su hodali kraj zidova ili su sedeli
iščekujući.
— Gde je okružni sud? — upita Nehljudov jednog poslužitelja.
— Koji vam je potreban? Postoji građansko odeljenje, postoji apelacija.
— Ja sam porotnik.
— Krivično odeljenje. Trebalo je odmah da kažete. Ovamo, desno, zatim
levo, druga vrata.
Nehljudov pođe kud su ga uputili.
Kraj vrata prema kojima su ga uputili stajala su dva čoveka i čekala. Jedan
— visok, debeo trgovac, dobroćudan čovek koji je, očigledno, već gucnuo i
založio se, te je bio neobično raspoložen, drugi — trgovački pomoćnik
jevrejskog porekla. Razgovarali su o ceni vune, kad im priđe Nehljudov i
upita da li je tu porotnička soba.
— Tu je, gospodine, tu je. I vi ste, takođe, jedan od naših, porotnik? —
veselo namigujući, upita dobroćudni trgovac. — E, pa u redu, zajedno ćemo
se postarati — nastavi on pošto je od Nehljudova dobio potvrdan odgovor. —
Ja sam Maklašov, druge gilde[7] — reče on pružajući meku, nabreklu široku
ruku — treba da se potrudimo. — S kim imam zadovoljstvo?
Nehljudov se predstavi i uđe u porotničku sobu.
U omanjoj porotničkoj sobi beše desetak ljudi različite vrste. Tek što behu
stigli, pa su neki sedeli, a neki hodali, zagledajući jedni druge, i upoznavali
se. Jedan beše penzionisano vojno lice, u mundiru, drugi behu u
redengotima, sakoima, a samo jedan beše u zubunu.
Svi do jednoga su — bez obzira na to što su mnogi od njih morali da
prekinu svoj posao i što su govorili da im to teško pada — izgledali nekako
zadovoljni zbog saznanja da obavljaju važan društveni posao.
Pošto su se upoznali, a neki samo nagađali ko je ko, porotnici počeše da
razgovaraju o vremenu, o ranom proleću, o poslovima koji ih očekuju. Oni
koji nisu poznavali Nehljudova požuriše da se upoznaju s njim, očevidno
smatrajući da je to posebna čast. A Nehljudov je, kao i uvek kad bi se našao s
nepoznatim ljudima, primao to kao nešto što mu pripada. Da su ga upitali
zbog čega smatra da je iznad većine ljudi, on ne bi mogao da odgovori, jer u
toku svoga života on nije ispoljavao nikakve naročite kvalitete. To što je imao
dobar engleski, nemački i francuski izgovor, što je na sebi imao rublje, odelo,
okovratnik i dugmad za košulju od najboljih liferanata ove robe, to nikako
nije moglo biti — i on sam je to shvatao — razlog za priznavanje njegovog
preimućstva. Međutim, on je, neosporno, verovao da stoji iznad drugih ljudi i
izraze poštovanja koje su mu upućivali primao je kao nešto što mu pripada, a
vređao se kad mu to poštovanje ne bi bilo ukazano. Međutim, baš u
porotničkoj sobi morao je da doživi to neprijatno osećanje zbog neukazanog
mu poštovanja. Među porotnicima beše i jedan poznanik Nehljudova. To je
bio Petar Gerasimovič (Nehljudov nikada nije znao njegovo prezime, čime se
pomalo i razmetao), bivši učitelj dece njegove sestre. Taj Petar Gerasimovič
beše završio fakultet i sada je bio profesor gimnazije. Nehljudov ga nije
podnosio zbog njegove familijarnosti, samozadovoljnog gromoglasnog smeha
i, uopšte, zbog njegovog „komunstva“, kako je govorila Nehljudovljeva sestra.
— A i vi ste upali — dočeka Petar Gerasimovič Nehljudova gromkim
smehom — niste uspeli da se izvučete?
— Nisam ni mislio da se izvlačim — strogo i tužno reče Nehljudov.
— E, to je građanska vrlina. Čekajte samo dok ogladnite, pa kad vas ne
puste da spavate, drugačije ćete pevati — nastavi Petar Gerasimovič smejući
se još gromoglasnije.
„Sad će mi ovaj protin sin još početi da govori ti“ — pomisli Nehljudov i
na licu mu se pojavi izraz takve tuge kakva bi bila prirodna jedino da je baš
sad doznao da mu je sva rodbina pomrla. On ga napusti i približi se grupi koja
se okupila oko visokog, obrijanog, impozantnoga gospodina koji je nešto živo
pričao. Taj gospodin je pričao o parnici koja se sada vodila u građanskom
odeljenju kao o slučaju s kojim je dobro upoznat, imenujući sudije i čuvene
advokate po imenu i očevom imenu. Pričao je o tome kako je čuveni advokat
uspeo da procesu da vanredan obrt, zbog čega će jedna od stranaka, stara
gospođa, iako je potpuno u pravu, biti primorana da isplati protivničkoj
strani veliku sumu novca.
Genijalan advokat! — reče on.
 Slušali su ga s poštovanjem, a poneki su pokušavali da ubace svoje
primedbe, ali je on sve prekidao kao da on jedini zna kako stvari zapravo
stoje.
Iako je Nehljudov došao kasno, trebalo je još dugo čekati. S raspravom su
odugovlačili zbog jednog člana veća koji još nije bio stigao.
 VI

Predsednik je rano stigao u sud. Predsednik je bio visok, gojazan čovek s

velikim prosedim zaliscima. Bio je oženjen, ali je, kao i njegova žena, vodio
veoma raspusan život. Oni nisu smetali jedno drugome. Jutros je primio
pisamce od Švajcarkinje, guvernante koja je letos boravila u njihovoj kući, a
koja je sada dolazila s juga putujući u Petrograd, pismo u kojem mu je
javljala da će ga čekati u gradu, u hotelu „Italija“, između tri i šest časova. I
zato je on hteo da počne i ranije završi današnji pretres, da bi do šest stigao
da poseti tu riđokosu Klaru Vasiljevnu s kojom je prošloga leta na letovanju
otpočeo romansu.
Ušavši u svoju kancelariju, on povuče rezu na vratima, iz donje pregrade
u ormanu za akta izvadi dva tega i načini dvadeset pokreta uvis, napred, u
stranu i nadole, a zatim tri puta lako čučnu, držeći tegove iznad glave.
„Ništa tako dobro ne održava kondiciju kao polivanje vodom i
gimnastika“ — pomisli on pipkajući levom rukom sa zlatnim prstenom na
domalom prstu napeti biceps desne ruke. Trebalo je da napravi još mulinc
(on je uvek činio ta dva pokreta uoči dugog sedenja u sudu), kad vrata
cimnuše. Neko je hteo da ih otvori. Predsednik brzo stavi tegove na mesto i
otvori vrata.
— Izvinite — reče on.
U sobu uđe jedan od članova veća sa zlatnim naočarima, omanji, sa
uzdignutim ramenima i natmurenim licem.
— Opet nema Matveja Nikitiča — nezadovoljno reče član.
— Još ga nema — odgovori predsednik oblačeći mundir. — Stalno
zakašnjava.
— Čudim se kako ga nije sramota — reče član, pa srdito sede i izvadi
cigarete.
Taj član, veoma uredan čovek, imao je jutros neprijatan sukob sa ženom
zbog toga što je žena pre roka potrošila novac koji joj je dao za mesec dana.
Ona ga je molila da joj unapred da novac, ali joj on reče da će se držati svoga.
Došlo je do scene. Žena reče, ako je tako, neće biti ručka, nek i ne očekuje da
će ručak dobiti kod kuće. S tim je on i otišao, strepeći da će ona doista
ostvariti svoju pretnju, jer se od nje svašta moglo očekivati. „Probaj, de, da
živiš ispravnim, moralnim životom — pomisli on gledajući u
samozadovoljnoga, zdravog, veselog i dobroćudnoga predsednika, koji je,
široko rastavivši laktove, lepim belim rukama raščešljavao svoje guste i duge
prosede zaliske iznad izvezenog okovratnika — on je uvek zadovoljan i veseo,
a ja se mučim.“
Uđe sekretar i donese neki akt.
— Najlepše hvala — reče predsednik i zapali cigaretu. — Čime da
počnemo?
— Pa ja mislim trovanjem — praveći se ravnodušan, reče sekretar.
— Pa dobro. Ako je trovanje, neka bude trovanje — reče predsednik pošto
se dosetio da se taj proces može završiti do četiri sata, te će moći da ode. — A
Matveja Nikitiča nema?
— Još ga nema.
— A je li Breve tu?
— Tu je — odgovori sekretar.
— Onda mu recite, ako ga budete videli, da ćemo početi trovanjem.
Breve je bio onaj pomoćnik tužioca koji je imao da zastupa tužbu u ovom
procesu.
Izišavši u hodnik, sekretar srete Brevea. Ovaj je gotovo trkom, visoko
podigavši ramena, išao hodnikom u raskopčanom mundiru, s portfeljom pod
miškom, lupkajući potpeticama i mašući slobodnom rukom tako da je dlan
njegove ruke bio perpendikularan prema pravcu njegovog hoda.
— Mihail Petrovič je molio da doznam da li ste spremni — upita sekretar.
— Naravno, ja sam uvek spreman — reče pomoćnik tužioca. — Koji je
predmet prvi?
— Trovanje.
— E, sjajno — reče pomoćnik tužioca, mada uopšte nije smatrao da je to
sjajno: on nije spavao cele noći. Ispraćali su jednoga druga, mnogo su pili i
kockali se do dva sata, a zatim su se odvezli kod žena u onu istu kuću u kojoj
je još do pre šest meseci bila Maslova, te nije stigao da pročita baš taj predmet
o trovanju, i sad je hteo da ga na brzinu pregleda. Znajući da se on nije
upoznao s predmetom o trovanju, sekretar je namerno savetovao
predsedniku da time počne. Sekretar beše čovek liberalnih, čak i radikalnih
pogleda. Breve, naprotiv, beše konzervativan, čak, kao i ostali Nemci sa
službom u Rusiji, naročito odan pravoslavlju, te ga sekretar nije voleo, a i
zavideo mu je na položaju.
— A šta će biti sa škopcima?[8] — upita sekretar.
— Rekao sam da ne mogu, jer nema svedoka, pa ću tako i da javim sudu —
reče pomoćnik tužioca.
— Pa, svejedno...
— Ne mogu — reče pomoćnik tužioca i, mašući rukom kao i maločas, otrča
u svoju kancelariju.
On je taj proces odlagao zbog odsutnosti nekog, za proces sasvim
nevažnog i nepotrebnog svedoka, samo zato što se pretres u sudu s
intelektualnim skupom porotnika mogao završiti oslobađanjem optuženog.
Po dogovoru s predsednikom, pretres je trebalo prebaciti na veće u jednom
sreskom mestu, u kojem će biti više seljaka, pa, prema tome, i više
mogućnosti za optužbu.
Metež se u hodniku stalno povećavao. Najviše sveta beše pred vratima
građanskog odeljenja, gde je vršen pretres o kojem je nepoznati gospodin što
voli sudske procese pričao porotnicima. Za vreme prekida, iz te dvorane iziđe
ona ista starica kojoj je genijalni advokat uspeo da oduzme imetak u korist
poslovnog čoveka, koji na taj imetak nije imao nikakva prava — to su znale i
sudije, a tim pre tužitelj i njegov advokat, ali je postupak što ga je on smislio
bio takav da je bilo prosto nemoguće da se od starice ne oduzme imovina i
preda poslovnom čoveku. Starica beše debela žena u svečanoj haljini, s
ogromnim cvetovima na šeširiću. Pošto je izišla iz dvorane, ona zastade u
hodniku i, šireći debele kratke ruke, neprestano ponavljaše, obraćajući se
svome advokatu: „Pa šta će to biti? Moliću lepo! Pa šta je to?“ Advokat je
gledao u cveće na njenom šeširiću i, ne slušajući je, o nečemu razmišljao.
Odmah za staricom na vrata dvorane građanskog odeljenja, blešteći
plastronom široko izrezanog prsluka, sa samozadovoljnim licem brzo iziđe
onaj isti čuveni advokat koji je učinio da starica sa cvećem ostane bez igde
ičega, a da poslovni čovek, koji mu je dao deset hiljada rubalja, dobije preko
sto hiljada. Sve oči behu uprte u advokata, koji je to osećao, i celom svojom
pojavom kao da je govorio: „Samo nikakvih izraza odanosti“, pa brzo prođe
pokraj svih.
 VII

Naposletku stiže i Matvej Nikitič, i sudski pristav, mršav čovek s dugim

vratom i iskrivljenom donjom usnom, koji je hodao pobočke, uđe u sobu
porotnika.
Taj sudski pristav beše pošten, univerzitetski obrazovan čovek, ali nije
mogao da se održi ni na jednom mestu jer je bio teška pijanica. Pre tri
meseca, ovo mesto mu je našla neka grofica, koja beše pokroviteljka njegove
žene, i on je uspeo da se do ovog časa održi na njemu, pa se tome radovao.
— Dakle, gospodo, jeste li se skupili? — reče on stavljajući pincenez[9] i
gledajući kroz njega.
— E, sad ćemo da proverimo — reče sudski pristav i, izvadivši iz džepa
listu, poče da proziva i gleda u prozvane čas preko cvikera, čas kroz njega.
— Državni savetnik I. M. Nikiforov.
— Ja — reče impozantan gospodin koji je bio upućen u sve sudske
pretrese.
— Pukovnik u ostavci Ivan Semjonovič Ivanov.
— Ovde — odazva se mršav čovek u uniformi oficira u ostavci.
— Trgovac druge gilde Petar Baklašov.
— Tu je — reče dobroćudni trgovac i razvuče usta. — Spremni smo!
— Gardijski poručnik knez Dmitrij Nehljudov.
— Ja — odgovori Nehljudov.
Gledajući ga preko cvikera, sudski pristav mu se naročito učtivo i
ljubazno pokloni, kao da je time hteo da ga izdvoji od ostalih.
— Kapetan Jurij Dmitrijevič Dančenko, trgovac Grigorij Jefimovič
Kulješov, itd., itd.
Sem dvojice, svi su bili prisutni.
— Sada, gospodo, izvolite u salu — reče pristav, pokazujući ljubazno
prema vratima.
 Svi krenuše i, propuštajući u vratima jedan drugoga, iziđoše u hodnik, a iz
hodnika uđoše u sudsku dvoranu.
Sudska dvorana beše velika, duga soba. Na jednom njenom kraju nalazio
se podijum, na koji su vodile tri stepenice. Na sredini podijuma stajao je sto
pokriven zelenom čohom, s nešto tamnijim resama. Iza stola stajale su tri
fotelje s vrlo visokim naslonima u duborezu, a iza fotelja visio je portret
drečavih boja u zlatnom okviru, koji je predstavljao generala u prirodnoj
veličini, u mundiru i s lentom, s jednom nogom malo isturenom u stranu, i s
rukom na sablji. U desnom uglu visio je kivot sa ikonom Hrista s trnovim
vencem, i stajala je nalonja, a na istoj, desnoj, strani bio je i pult tužioca. Na
levoj strani, preko puta pulta, stajao je u dnu stočić sekretara, a bliže publici
— hrastova rešetka u pravilnim kvadratićima, a iza nje, još prazna,
optuženička klupa. Na uzvišenju s desne strane behu dva reda stolica za
porotnike, takođe s visokim naslonima, a dole stolovi za advokate. Sve to
beše u prednjem delu dvorane, koja je rešetkom bila podeljena na dva dela.
Zadnji deo beše ispunjen klupama, koje su se penjale jedna više druge i
ređale sve do zadnjeg zida. U dnu dvorane sedele su na prednjim klupama
četiri žene, na izgled fabričke radnice ili sobarice, i dva muškarca, takođe na
izgled radnici, koji, očevidno, behu preneraženi veličanstvenošću nameštaja
u dvorani, pa su se zato bojažljivo sašaptavali.
Ubrzo za porotnicima, idući pobočke, iziđe na sredinu sudski pristav i
gromkim glasom, kao da želi da poplaši prisutne, viknu:
— Dolazi sud!
Svi ustadoše, a na podijum izađoše sudije: mišićavi predsednik s divnim
zaliscima; zatim natmureni član veća sa zlatnim naočarima, koji je sad bio još
namrgođeniji, jer je pred sam početak rasprave sreo svog šuraka, sudskog
pripravnika, koji mu je saopštio da je bio kod sestre i da mu je sestra rekla da
od ručka nema ništa.
— Znači, izgleda da ćemo morati u kafanicu — reče šurak smejući se.
— Nije nimalo smešno — odvrati natmureni član veća i još više se
namrgodi.
Na kraju, treći član veća, onaj isti Matvej Nikitič što je uvek zakašnjavao
— taj član beše bradat čovek s oborenim dobrim očima. Ovaj član patio je od
katara u stomaku i od jutros je, po savetu lekara, počeo da primenjuje novu
terapiju, koja ga je danas zadržala kod kuće duže no obično. Sada, dok se peo
na podijum, izgledao je vrlo usredsređen, jer je imao naviku da na sve
moguće načine vrača povodom pitanja što ih je sam sebi postavljao. Sada je
vračao da će se, ako broj koraka od vrata kancelarije do naslonjače bude
deljiv sa tri bez ostatka, izlečiti novom terapijom od katara, a ako, pak, ne
bude deljiv, onda neće. Koraka je bilo dvadeset šest, ali on načini još jedan
koračić, pa tačno dvadeset sedmim priđe naslonjači.
Pojave predsednika i članova, koji su se popeli na podijum u mundirima
sa okovratnicima izvezenim zlatom, behu veoma impozantne. Oni su to i
sami osećali, pa sva trojica, kao da im je sopstvena veličina nelagodna, odmah
skromno oboriše oči i sedoše u svoje izrezbarene naslonjače, za sto prekriven
zelenom čohom, na kojem se uzdizala trouglasta naprava s orlom, na kojem
su stajale staklene vaze, poput onih u kojima po bifeima drže bombone,
mastionica, gde su ležala pera i divna čista hartija i tek zarezane olovke
različite veličine. Zajedno sa sudijama uđe i zamenik tužioca. On isto onako
užurbano, s portfeljom pod miškom, na isti način mašući rukom, ode na svoje
mesto kraj prozora, pa se odmah udubi u čitanje i listanje akata, koristeći
svaki trenutak da se pripremi za raspravu. Ovaj tužilac je istupao tek četvrti
put. On beše veoma častoljubiv čovek, i čvrsto beše odlučio da napravi
karijeru, pa je stoga smatrao da je obavezno potrebno nastojati da okrivljeni
budu osuđeni u svim procesima u kojima on istupa kao tužilac. On je u
opštim crtama bio upoznat sa suštinom predmeta o trovanju, već je bio
sastavio plan govora, ali su mu bili potrebni još neki podaci, pa ih je sada
užurbano vadio iz akata.
Sekretar je sedeo na suprotnom kraju podijuma, i, pošto je pripremio sva
akta koja bi, eventualno, trebalo pročitati, pregledao je zabranjeni članak što
ga je nabavio i pročitao juče. Hteo je o tom članku da porazgovara sa članom
veća s velikom bradom, koji je bio njegovih pogleda, a pre razgovora želeo je
da članak još malo prouči.
 VIII

Pregledavši akta, predsednik postavi nekoliko pitanja sudskom pristavu i

sekretaru i, dobivši potvrdne odgovore, naredi da se uvedu optuženi. Vrata
iza rešetke odmah se otvoriše, i uđoše dva žandarma u šapkama, sa isukanim
sabljama, a za njima najpre jedan optuženi, riđokos pegav muškarac, zatim
dve žene. Na muškarcu beše zatvorenički ogrtač, predugačak i preširok za
njega. Ulazeći u dvoranu, on ukočeno opruži niz telo ruke s isturenim
palcima, pridržavajući na taj način predugačke rukave da ne spadnu. Ne
gledajući ni u sudiju ni u publiku, on je pažljivo razgledao klupu oko koje je
obilazio. Obišavši pažljivo, ostavivši mesta i za druge, sede na ivicu klupe,
upre oči u predsednika i poče micati mišićima lica, kao da nešto šapuće. Za
njim uđe sredovečna žena, takođe u zatvoreničkom ogrtaču. Na glavi je imala
zatvoreničku povezaču, lice joj beše sivobelo, a oči crvene, bez obrva i
trepavica. Žena je delovala savršeno mirno. Dok je išla prema svome mestu,
ogrtač joj se o nešto zakači, a ona ga pažljivo i bez žurbe otkači i sede.
Treća optužena beše Maslova.
Čim ona uđe, svi muškarci koji behu u dvorani upreše poglede u nju i
dugo ih ne skidahu sa njenog belog lica s crnim zejtinjavo-sjajnim očima, i sa
visokih grudi što su joj nadimale ogrtač. Čak ju je i žandarm, pored koga je
prolazila, netremice gledao dok je išla i sedala, a zatim, kad je već sela, kao da
se oseća krivcem, on se brzo okrenu, i, pribravši se, poče da zuri u prozor
pred sobom.
Predsednik sačeka da optuženi zauzmu svoja mesta, pa se, čim Maslova
sede, obrati sekretaru.
Poče uobičajena procedura: prozivanje porotnika, raspravljanje o onima
koji se nisu odazvali pozivu i određivanje globe zbog toga, donošenje rešenja
o onima koji su tražili da ih oslobode i određivanje zamenika odsutnima.
Zatim predsednik savi ceduljice, stavi ih u staklenu vazu i, zasukavši malo
izvezene rukave svoga mundira i pri tom obnaživši maljave ruke, poče
mađioničarskim pokretima da vadi jednu po jednu ceduljicu, da ih razvija i
čita. Posle toga, predsednik spusti rukave i zamoli sveštenika da porotnike
privede zakletvi.
 Sveštenik, starčić podbula žuto-belog lica, u mrkoj mantiji, sa zlatnim
krstom na grudima i još nekim sićušnim ordenom prikačenim sa strane na
mantiji, pokrećući lagano pod mantijom svoje otekle noge, priđe nalonji,
koja je stajala ispod ikone.
Porotnici se digoše i u grupi se uputiše prema nalonji.
— Izvolite — reče sveštenik dodirujući gojaznom rukom krst na grudima i
čekajući da svi porotnici priđu.
Taj sveštenik služio je četrdeset šest godina i spremao se da kroz tri
godine proslavi svoj jubilej na isti način na koji ga je nedavno proslavio prota
saborne crkve. U okružnom je sudu služio otkako su otvoreni sudovi i bio
veoma ponosan što je zakleo nekoliko desetina hiljada ljudi i što u
poodmaklim godinama nastavlja da se trudi za dobro crkve, otadžbine i
porodice, kojoj će, osim kuće, ostaviti kapital ne manji od trideset hiljada u
vrednosnim hartijama. Što se tiče toga da je njegov posao u sudu, koji se
sastojao u tome da zaklinje ljude nad Jevanđeljem, koje direktno zabranjuje
zakletvu, bio nemoralan posao — to mu nikada nije padalo na pamet, i on ne
samo što ga nije osećao kao teret, već je i voleo taj posao na koji se bio
navikao, i pri kojem je, uz to, često sticao poznanstva s otmenom gospodom.
Sada se on sa zadovoljstvom upoznao sa čuvenim advokatom, koji mu je
ulivao poštovanje time što je za jednu jedinu parnicu protiv one starice s
ogromnim cvetovima na šeširiću primio deset hiljada rubalja.
Kad su se svi porotnici popeli uza stepenice na podijum, sveštenik,
nakrivivši ćelavu, sedu glavu, provuče je kroz umašćen prorez na epitrahilju
i, pošto dovede u red svoje sede vlasi, obrati se porotnicima:
— Dignite desnu ruku, a prste sastavite, evo, ovako — reče on polako
staračkim glasom, podižući gojaznu ruku s jamicama iznad svakog prsta i
sastavljajući tri savijena prsta. — Sada ponavljajte za mnom — reče on i poče:
— Obećavam i zaklinjem se svemogućim Bogom nad svetim njegovim
Jevanđeljem i životvornim krstom Gospodnjim da ću u parnici prema kojoj...
— govorio je on praveći stanku posle svake rečenice. — Nemojte spuštati
ruku, držite je ovako — opomenu on jednog mlađeg čoveka koji je bio spustio
ruku — da ću u parnici prema kojoj...
Impozantni gospodin sa zaliscima, pukovnik, trgovac i drugi držali su
ruke sa prstima sastavljenim onako kako je zahtevao sveštenik, sasvim
propisno i visoko i kao da im to čini posebno zadovoljstvo, a drugi kao protiv
volje i nekako neodređeno. Jedni su isuviše glasno ponavljali reči, nekako
izazivački i sa izrazom koji je govorio: „A ja ću, ipak, govoriti, i govoriću",
drugi su, pak, šaputali, zaostajali za sveštenikom, a zatim, kao poplašeni,
stizali ga sa zakašnjenjem; jedni su čvrsto, čvrsto, kao da se boje da nešto ne
ispuste, izazivačkim pokretom stiskali svoja tri prsta, dok su ih drugi širili, pa
opet sastavljali. Svima je bilo nelagodno, jedino starčić sveštenik beše
potpuno ubeđen da vrši veoma koristan i važan posao. Posle zakletve,
predsednik predloži porotnicima da izaberu starešinu. Porotnici ustadoše i,
muvajući se, odoše u sobu za većanje, gde odmah, skoro svi, izvadiše cigarete
i počeše da puše. Neko predloži za starešinu impozantnog gospodina, na što
svi odmah pristadoše i, pobacavši i pogasivši cigarete, vratiše se u dvoranu.
Izabrani starešina saopšti predsedniku ko je izabran za starešinu, pa svi opet,
koračajući jedan drugome preko nogu, sedoše u dva reda na stolice s visokim
naslonima.
Sve je to teklo bez prekida, brzo i prilično svečano. I ta privlačnost,
doslednost i ta svečana atmosfera prijatno su delovale na učesnike,
učvršćujući u njima svest da obavljaju ozbiljnu i značajnu društvenu
dužnost. To je osećao i Nehljudov.
Čim su porotnici seli, predsedavajući im održa govor o njihovim pravima,
dužnostima i odgovornostima. Za vreme govora, predsednik je stalno menjao
pozu: čas se oslanjao na levu, čas na desnu ruku, čas na naslon, čas na bočne
naslone fotelje, čas je ispravljao ivice hartije, čas je gladio nož za hartiju, čas
je, opet, vrtio olovkom.
Prema njegovim rečima, njihova su se prava sastojala u tome da
optuženima mogu postavljati pitanja preko predsednika, da mogu imati
olovku i hartiju i razgledati dokazni materijal. Dužnost im se sastojala u tome
da ne sude loše, već pravično. Odgovornost im se sastojala u tome što su, pod
pretnjom kazne, morali da čuvaju tajnu svojih dogovora i što nisu smeli da
imaju veze sa spoljnim svetom.
Svi su slušali s pažnjom punom poštovanja. Trgovac je širio oko sebe
zadah vina i, uzdržavajući glasno podrigivanje, svaku rečenicu odobravao
klimanjem glave.
 IX

Pošto je završio govor, predsednik se obrati optuženima.

— Simon Kartinkin, ustanite — reče on.
Simon nervozno podskoči. Mišići na njegovom licu počeše još brže da se
miču.
— Vi se zovete?
— Simon Petra Kartinkin — brzo izgovori on treštavim glasom. Videlo se
da je odgovor unapred pripremio.
— Vaš stalež?
— Seljaci.
— Iz koje ste gubernije, sreza?
— Tulska gubernija, krapivenski srez, ogadtina kujanska, selo Borki.
— Koliko vam je godina?
— Trideset i četvrta, rođen sam hiljadu osamsto...
— Koje vere?
— Vera nam je ruska, pravoslavna.
— Oženjeni?
— Ne, nismo.
— Čime se bavite?
— Bili smo po zanimanju čistač hodnika u hotelu „Mavritanija“.
— Jeste li ranije bili osuđivani?
— Nikada mi nisu sudili, jer smo pre živeli...
— Pre niste bili osuđivani?
— Bože sačuvaj, nikada.
— Jeste li dobili kopiju optužnice?
— Jesmo.
— Sedite. Jefimija Ivana Bočkova — obrati se predsednik sledećoj
optuženoj. Ali Simon je i dalje stajao, zaklanjajući Bočkovu.
— Kartinkin, sedite!
Ali Kartinkin je i dalje stajao, a sede tek kad mu pritrča pristav, koji,
nakrenuvši glavu, neprirodno izbulji oči i, tragičnim šapatom mu reče: „Da si
seo, sedi!“
Kartinkin sede isto onako brzo kao što je i ustao i, privukavši jače svoj
ogrtač, poče opet nečujno da miče obrazima.
— Vaše ime? — s umornim uzdahom upita predsednik drugu optuženu, ne
gledajući u nju i tražeći neke podatke u aktu što je ležao pred njim.
Predsednik se beše toliko navikao na taj postupak da je radi ubrzavanja toka
pretresa mogao u isto vreme i dva posla da obavlja.
Bočkova je imala četrdeset tri godine, stalež — građanka iz Kolomne,
zanimanje — čistačica u tom istom hotelu „Mavritanija". Nije bila suđena,
nije bila pod istragom, kopiju optužnice je primila. Bočkova je odgovarala
veoma otresito i s takvim naglaskom kao da uz svaki odgovor dodaje: „Da,
Jefimija Bočkova, kopiju sam primila, i time se ponosim, i neću nikome
dozvoliti da mi se smeje.“ I ne čekajući da joj to kažu, Bočkova sede čim se
ispitivanje završi.
— Vaše ime? — obrati se nekako naročito umiljato predsednik, koji je
voleo žene, trećoj optuženoj. — Treba da ustanete — dodade on blago i
nežno, jer je opazio da Maslova i dalje sedi.
Maslova brzim pokretom ustade i, sa izrazom uslužnosti, isturivši svoje
visoke grudi, crnim, nasmejanim, malo zrikavim očima ćutke se zagleda u lice
predsednika.
— Ljubav — izgovori ona brzo.
Nehljudov je, međutim, stavio princenez i posmatrao optužene dok su ih
ispitivali. „Ta nije moguće — pomisli on, gledajući netremice u lice optužene
— ali, kako to — Ljubav?“ — pomisli on čuvši njen odgovor.
Predsednik htede da nastavi s ispitivanjem, ali ga član s naočarima
prekide, došapnuvši mu nešto ljutito. U znak pristanka, predsednik klimnu
glavom, pa se obrati optuženoj:
— Kako to — Ljubav? — reče on. — Vi ste drugačije zapisani.
Optužena je ćutala.
— Pitam vas, kako vam je pravo ime?
— Kako si krštena? — upita srditi član.
— Pre su me zvali Katerina.
 „Ta nije moguće — nastavi da razmišlja Nehljudov, znajući, međutim, već
pouzdano da je to ona, ona ista devojka, vaspitanica-sobarica, u koju je on
jedno vreme bio zaljubljen, baš zaljubljen, a koju je zatim u nekom
bezumnom bunilu zaveo i napustio. Nikad više nije mislio na nju, jer su
uspomene na sve to bile isuviše mučne, suviše su ga jasno izobličavale i
ukazivale na to da on, toliko ponosan na svoju moralnost, ne samo što nije
bio moralan, već se sasvim nitkovski poneo prema toj ženi.
Da, to beše ona. Sada je jasno video onu tajanstvenu osobenost koja
odvaja jedno lice od drugog, čineći ga osobenim, jedinstvenim, nečim što se
ne ponavlja. Uprkos neprirodno belom i punom licu, ta osobenost, mila,
izuzetna osobenost beše na tom licu, na tim usnama, u pomalo zrikavim
očima, a ponajviše u tom naivnom, nasmejanom pogledu i u izrazu gotovosti
ne samo na licu već u celoj pojavi.
— Trebalo je da tako kažete — opet nekako naročito blago reče
predsednik. — A po ocu?
— Ja sam... nezakonita — reče Maslova.
— Svejedno, kako su vas zvali po kumu?
— Mihajlova.
„Šta li je ona mogla da učini?“ — nastavi da razmišlja Nehljudov, jedva
dolazeći do daha.
— Kako vam je prezime, nadimak? — nastavi predsednik.
— Upisivali su me po materi — Maslova.
— Stalež?
— Građanka.
— Vere pravoslavne?
— Pravoslavne.
— Zanimanje? Čime ste se bavili?
Maslova oćuta.
— Čime ste se bavili? — ponovi predsednik.
— Bila sam u kući — reče ona.
— U kakvoj kući? — strogo upita član s naočarima.
— I sami znate u kakvoj — reče Maslova i, nasmeši se, pa brzo se
osvrnuvši, nastavi opet da gleda pravo u predsednika.
Nešto se tako neobično pojavilo u izrazu njenoga lica, beše nečega tako
strašnog i tužnog u značenju njenih reči, u njenom osmehu i brzom pogledu
što ga je pri tom bacila na dvoranu, da predsednik obori oči i za trenutak u
dvorani zavlada mukla tišina. Tišinu prekide smeh iz publike. Začu se —
psst!... Predsednik podiže glavu i nastavi da ispituje.
— Niste bili osuđivani ili pod istragom?
— Nisam bila — tiho uzdahnuvši, izgovori Maslova.
— Jeste li dobili kopiju optužnice?
— Dobila sam.
— Sedite — reče predsednik.
Optužena podiže suknju onim pokretom kojim elegantne dame podižu
šlep, uvuče svoje male bele ruke u rukave ogrtača, i sede, ne skidajući oči sa
predsednika.
Poče prebrojavanje svedoka, udaljavanje svedoka, odlučivanje o lekaru-
ekspertu i pozivanje tog lekara u sudsku dvoranu. Zatim ustade sekretar i
poče da čita optužnicu. On je čitao razgovetno i glasno, ali tako brzo da se
njegov glas, budući da je nepravilno izgovarao l i r, pretvarao u ujednačen,
neprekidan uspavljujući žamor. Sudije su se oslanjale čas na jedan čas na
drugi naslon fotelje, čas na sto, čas na leđni naslon, čas su zatvarali, čas
otvarali oči i sašaptavali se. Jedan od žandarma je nekoliko puta pokušao da
savlada grčevito zevanje.
Što se tiče optuženih, Kartinkin je i dalje micao obrazima. Bočkova je
sedela sasvim mirno i uspravno, češkajući se pokatkad prstom po glavi pod
povezačom.
Maslova je sedela čas nepomično, slušajući sekretara i gledajući u njega,
čas bi sva uzdrhtala, kao da želi da mu nešto prigovori, crvenela, a zatim
teško uzdisala, menjala položaj ruku, osvrtala se, pa opet netremice gledala u
sekretara.
Nehljudov je sedeo u prvom redu na svojoj visokoj stolici, drugi od kraja,
i ne skidajući osemeh, gledao u Maslovu, dok mu se u duši odigravao složen i
mučan proces.
 X

Optužnica je glasila ovako:

„Sedamnaestog januara 188* godine, u hotelu „Mavritanija“, na
proputovanju naprasno je umro kurganski trgovac druge gilde Ferapont
Jemeljanovič Smeljkov.
Mesni policijski lekar četvrtog kvarta utvrdio je da je smrt nastupila od
srčane kapi, koju je izazvala prekomerna upotreba alkohola. Telo Smeljkova
je predato zemlji.
Nakon nekoliko dana, zemljak i drug Smeljkova, trgovac Timohin, po
povratku iz Petrograda, utvrdivši okolnosti pod kojima je umro Smeljkov,
izrazio je sumnju da je posredi trovanje radi krađe novca koji je Smeljkov
imao uza se.
Ova sumnja bila je potvrđena isleđenjem, koje je utvrdilo sledeđe: 1) da je
Smeljkov neposredno pred smrt digao iz banke 38OO srebrnih rubalja.
Međutim, popisom imovine pokojnika, radi zaštite njegove imovine, nađeno
je svega 312 rubalja i 16 kopjejaka gotovine. 2) Ceo dan i celu noć uoči smrti,
Smeljkov je proveo s prostitutkom Ljupkom (Jekaterinom Maslovom) u
javnoj kući i hotelu „Mavritanija", kamo je po nalogu Smeljkova, a u
njegovom odsustvu, Jekaterina Maslova došla iz javne kuće po novac, koji je
izvadila iz kofera Smeljkova, otključavši ga ključem koji je dobila od
Smeljkova, a u prisustvu posluge hotela „Mavritanija“ — Jefimije Bočkove i
Simona Kartinkina. U koferu Smeljkova, prilikom otvaranja kofera od strane
Maslove, Bočkova i Kartinkin su, koji su prisustvovali tome, videli svežnjeve
novčanica od po sto rubalja. 3) Po povratku Smeljkova iz javne kuće u hotel
„Mavritanija" u društvu prostitutke Ljupke, ova poslednja je, po savetu
čistača hodnika Kartinkina, dala Smeljkovu da popije čašicu konjaka s belim
praškom koji je dobila od Kartinkina. 4) Sledećeg jutra prostitutka Ljupka
(Jekaterina Maslova) prodala je svojoj gazdarici, zakupcu javne kuđe,
svedoku Kitajevoj, brilijantski prsten Smeljkova, koji joj je, navodno,
Smeljkov bio poklonio. 5) Čistačica hotela „Mavritanija“, Jefimija Bočkova,
drugog dana po smrti Smeljkova uložila je na svoj tekući račun u mesnoj
trgovačkoj banci 18OO srebrnih rubalja.
 Sudsko-medicinskim pregledom, obdukcijom leša i hemijskim
ispitivanjem utrobe Smeljkova, pozitivno je utvrđeno prisustvo otrova u
organizmu pokojnika, što je poslužilo kao osnov za zaključak, da je smrt
nastupila usled trovanja.
Pozvani na odgovornost kao optuženi, Maslova, Bočkova i Kartinkin nisu
priznali svoju krivicu i izjavili su: Maslova — da ju je iz javne kuće, u kojoj
ona, kao što se izrazila, radi, Smeljkov zaista poslao u hotel „Mavritanija“ da
donese novac. Ona je tamo otvorila kofer ključem koji je dobila od trgovca i
izvadila iz njega 4O srebrnih rubalja, kao što joj je bilo naređeno, ali više
novaca nije uzela, što mogu da potvrde Bočkova i Kartinkin, u čijem je
prisustvu otključavala i zaključavala kofer i uzimala novac. Dalje je izjavila
da je ona, ponovo došavši u hotelsku sobu trgovca Smeljkova, stvarno mu
dala, po nagovoru Kartinkina, da popije neki prašak u konjaku, za koji je
mislila da služi za uspavljivanje, s namerom da trgovac zaspi i da je što pre
pusti. Prsten joj je poklonio Smeljkov, jer ju je bio istukao, i ona je počela da
plače i htela da ode od njega.
Jefimija Bočkova je izjavila da ona ništa ne zna o nestalom novcu, da u
trgovčevu sobu uopšte nije ulazila, da je tamo gazdovala samo Ljupka i,
ukoliko je trgovcu nešto ukradeno, da je krađu izvršila Ljupka kad je s
trgovčevim ključem dolazila po novac. — Dok se ovo čitalo, Maslova uzdrhta
i, otvorivši usta, okrenu se prema Bočkovoj. — Kada je, pak, Jefimiji Bočkovoj
bila pokazana uložnica iz banke na svotu od 18OO srebrnih rubalja — nastavi
sa čitanjem sekretar — i kad su je upitali otkud joj toliki novac, ona je izjavila
da ga je uštedela u toku dvanaest godina, zajedno sa Simonom Kartinkinom,
za koga je nameravala da se uda. Simon Kartinkin je u svom prvom iskazu
priznao da je s Bočkovom, po nagovoru Maslove, koja je iz javne kuće došla s
ključem, ukrao novac i podelio ga s Maslovom i Bočkovom. — Pri tome
Maslova opet uzdrhta, čak i podskoči, krv joj jurnu u lice i ona poče nešto da
govori, ali je sudski pristav prekide. — Na kraju — nastavi sekretar sa
čitanjem — Kartinkin je priznao i to da je Maslovoj dao praškove za
uspavljivanje trgovca; u drugom je, pak, iskazu poricao svoje učešće u krađi
novca i davanju praškova Maslovoj, tereteći za sve samo nju. Što se tiče
novca koji je Bočkova uložila u banku, on je potvrdio njen iskaz da ga je
stekla s njim za dvanaest godina rada u hotelu, i to od nagrada koje je za
svoje usluge dobijao od gospode.“ Zatim je u optužnici sledio opis suočenja,
izjave svedoka, mišljenja eksperata, itd.
Zaključak optužnice bio je sledeći:
„Na osnovu gore iznesenog, seljak iz sela Borki Simon Petra Kartinkin,
star 33 godine, građanka Jefimija Ivana Bočkova, stara 43 godine, i građanka
Jekaterina Mihajla Maslova, stara 27 godina, optužuju se da su 17. januara
188* godine, prema prethodnom dogovoru, prisvojili novac i prsten trgovca
Smeljkova u vrednosti od 25OO srebrnih rubalja, i s namerom da ga liše
života, dali njemu, Smeljkovu, otrov, što je prouzrokovalo njegovu,
Smeljkovljevu, smrt.
Ovaj zločin je predviđen 4. i 5. t. čl. 1453. Krivičnog zakonika. Prema
tome, na osnovu čl. 2O1. Krivičnog zakonika, seljak Simon Kartinkin,
Jefimija Bočkova i građanka Jekaterina Maslova predaju se u nadležnost
okružnog suda, s tim da se suđenje obavi uz sudelovanje porotnika.“
Tako završi čitanje duge optužnice sekretar, pa sredivši listove, sede na
svoje mesto i obema rukama poče da doteruje svoju dugu kosu. Svi
uzdahnuše sa olakšanjem i s prijatnim saznanjem da sada treba da počne
istraga, da će se sad sve razjasniti i da će pravda biti zadovoljena. Jedino
Nehljudova nije obuzelo to osećanje; on beše sav ispunjen užasom videći šta
je sve bila kadra da učini ta Maslova koju je on pre deset godina poznavao
kao nevinu i ljupku devojčicu.
 XI

Kad se završi čitanje optužnice, predsednik se, posle savetovanja sa

članovima, obrati Kartinkinu s takvim izrazom koji je jasno govorio da ćemo
mi sada sasvim sigurno biti o svemu obavešteni, i to na najpodrobniji način.
— Seljak Simon Kartinkin — poče on nagnuvši se na levu stranu.
Simon Kartinkin ustade, vojnički se ispravi i, isprsivši se, nastavi da miče
obrazima.
— Optuženi ste da ste 17. januara 188* godine, uz saučesništvo Jefimije
Bočkove i Jekaterine Maslove, ukrali iz kofera trgovca Smeljkova novac koji
je njemu pripadao, i da ste zatim doneli arsenik i nagovorili Jekaterinu
Maslovu da trgovcu Smeljkovu da da popije otrov u alkoholu, usled čega je
nastupila smrt Smeljkova. Da li se osećate krivim? — izgovori on i nagnu se
na desnu stranu.
— To nikako nije moguće, zato što je naš posao da služimo goste...
— To ćete vi posle reći. Da li se osećate krivim?
— Ne, nikako. Ja sam samo...
— To ćete reći posle. Da li se osećate krivim? — mirno ali odlučno ponovi
predsednik.
— Ja to ne mogu da učinim zato što... Sudski pristav opet priskoči Simonu
Kartinkinu i prekide ga tragičnim šapatom.
Predsednik, sa izrazom kao da je stvar već rešena, pomače lakat ruke u
kojoj je držao akt i obrati se Jefimiji Bočkovoj.
— Jefimija Bočkova, optuženi ste da ste 17. januara 188* godine u hotelu
„Mavritanija“, zajedno sa Simonom Kartinkinom i Jekaterinom Maslovom,
ukrali od trgovca Smeljkova iz njegovog kofera njegov novac i prsten i,
podelivši ukradeno među sobom, radi skrivanja svoga zločina, dali trgovcu
Smeljkovu da popije otrov, posle čega je usledila njegova smrt. Da li se
osećate krivi?
— Nisam ja ni za šta kriva — otresito i odlučno poče da brza optužena. —
Nisam ja ni u sobu ulazila... a pošto je ova đubretara ulazila, ona je sve to i
uradila.
— To ćete vi posle reći — opet isto onako blago i odlučno reče predsednik.
— Dakle, vi ne priznajete da ste krivi?
— Nisam ja uzela pare i nisam mu ja davala da pije, a ni u sobi nisam bila.
Da sam bila, ja bih je oterala.
— Vi ne priznajete da ste krivi?
— Nikako.
— Vrlo dobro.
— Jekaterina Maslova — poče predsednik obraćajući se trećem optuženom
— vi ste optuženi da ste, došavši iz javne kuće u sobu hotela „Mavritanija" s
ključem od kofera trgovca Smeljkova, ukrali iz toga kofera novac i prsten —
govorio je on kao dobro naučenu lekciju, naginjući u međuvremenu uho
prema članu s leve strane, koji mu je govorio da u spisku materijalnih dokaza
nedostaje bočica. — Ukrali ste iz kofera novac i prsten — ponovi predsednik
— i, podelivši ukradeno i došavši s trgovcem Smeljkovom u hotel
„Mavritanija“, dali ste Smeljkovu da popije alkohol s otrovom, posle čega je
usledila njegova smrt. Da li se osećate krivi?
— Nisam ja ni za šta kriva — poče ona brzo da govori — kako sam u
početku rekla, tako i sad kažem: nisam uzela, nisam uzela, i nisam uzela,
ništa nisam uzimala, a prsten mi je on sam dao...
— Vi ne priznajete da ste krivi za krađu dve i po hiljade rubalja? — reče
predsednik.
— Kažem, ništa nisam uzela, osim četrdeset rubalja.
— A da li se osećate krivi što ste trgovcu Smeljkovu dali prašak u alkohol?
— To priznajem. Samo sam mislila, kako su mi rekli, da je prašak za
spavanje, i da mu od njega ništa neće biti. Nisam mislila i nisam htela. Bog mi
je svedok, nisam htela — reče ona.
— Dakle, vi ne priznajete da ste krivi za krađu novca i prstena trgovca
Smeljkova — reče predsednik — ali priznajete da ste dali prašak?
— Pa jeste, priznajem, samo sam ja mislila da je prašak za spavanje. Dala
sam mu samo da zaspi, nisam htela, niti sam mislila...
— Vrlo dobro — reče predsednik, očevidno zadovoljan postignutim
rezultatom. — Onda ispričajte kako se sve to desilo — reče on pošto se oslonio
na naslon fotelje i obe ruke stavio na sto. — Ispričajte sve kako je bilo.
Iskrenim priznanjem možete da olakšate svoj položaj.
Gledajući i dalje pravo u predsednika, Maslova je ćutala.
 — Ispričajte sve kako je bilo.
— Kako je bilo? — odjednom brzo poče Maslova. — Došla sam u hotel,
odveli su me u sobu, tamo je bio on, već sasvim pijan. — S nekim naročitim
izrazom užasa i s razrogačenim očima, izgovori ona reč on. — Htela sam da
odem, ali on nije dao.
Ona zaćuta kao da je odjednom izgubila nit ili kao da se setila nečega
drugog.
— No, a posle?
— Pa šta posle? Posle sam malo bila kod njega, pa sam otišla kući.
U tom trenutku pomoćnik tužioca se pridiže, neprirodno se oslanjajući na
lakat.
— Želite li da postavite pitanje? — upita predsednik i, na potvrdan
odgovor pomoćnika tužioca, pokretom pokaza da na njega prenosi svoje
pravo ispitivanja.
— Želeo bih da postavim pitanje: da li je optužena poznavala Simona
Kartinkina od ranije? — reče pomoćnik tužioca ne gledajući u Maslovu.
Postavivši pitanje, on stisnu usne i namršti se.
Predsednik ponovi pitanje. Maslova upre uplašen pogled u pomoćnika
tužioca.
— Simona? Jesam — reče ona.
— Želeo bih sada da znam kakvo je bilo poznanstvo optužene s
Kartinkinom. Jesu li se često viđali?
— Kakvo je bilo poznanstvo? Nije to poznanstvo, već me je on pozivao
gostima — odgovori Maslova nemirno pogledajući čas u pomoćnika tužioca,
čas u predsednika.
— Želeo bih da znam zašto je Kartinkin pozivao gostima isključivo
Maslovu, a ne i druge devojke — zažmurivši, ali s lakim, mefistofelskim,
lukavim osmehom reče pomoćnik tužioca.
— Ja ne znam. Otkud bih ja znala — odgovori Maslova, osvrćući se
preplašeno oko sebe i za trenutak zaustavljajući pogled na Nehljudovu —
pozivao je koga je hteo.
„Je li moguće da me je poznala?" — sa strepnjom pomisli Nehljudov
osećajući da mu je krv jurnula u lice; ali Maslova, ne razlikujući ga od drugih,
istog trenutka se okrenu i ponovo se preplašeno zagleda u pomoćnika
tužioca.
— Prema tome, optužena poriče da je imala bilo kakve bliže odnose s
Kartinkinom? Vrlo dobro. Ja više ništa nemam da pitam.
I pomoćnik tužioca odmah spusti lakat s pulta i poče nešto da beleži. U
stvari, on ništa nije beležio, već je samo perom prevlačio po slovima svojih
zabeležaka, jer je video da tužioci i advokati tako čine: posle smišljenog
pitanja, u svoj govor dopisuju primedbu koja treba da smrvi protivnika.
Predsednik se ne obrati odmah optuženoj, jer je baš u tom trenutku pitao
člana s naočarima da li se slaže da se pitanja postavljaju onako kako su već
unapred pripremljena i pribeležena.
— Pa šta je dalje bilo? — nastavi predsednik da ispituje.
— Odvezla sam se kući — nastavi Maslova već odlučnije, gledajući samo u
predsednika — predala sam gazdarici novac i legla da spavam. Tek što sam
zaspala, probudi me jedna naša devojka, Berta. „Ajde, opet je došao tvoj
trgovac.“ Ja nisam htela da iziđem, ali mi je „madama“ naredila. A tamo je on
— s primetnim užasom ona opet izgovori reč on — on je stalno častio naše
devojke pićem, a zatim je hteo da naruči još vina, ali je bio potrošio sav
novac. Gazdarica mu nije verovala. Onda me je poslao u svoju sobu. Rekao je
gde je novac i koliko da uzmem. I ja sam otišla.
Za to vreme se predsednik sašaptavao sa članom s leve strane, pa nije čuo
ono što je Maslova rekla, ali da bi pokazao da je sve čuo, on ponovi njene
poslednje reči.
— Otišli ste, i onda? — reče on.
— Stigla sam i uradila sve kako je on zapovedio: pošla sam u sobu. Nisam
sama pošla u sobu, već sam pozvala Simona Mihajloviča i nju — reče ona
pokazujući na Bočkovu.
— Laže ona, ni na kraj pameti mi nije bilo da ulazim... htede da počne
Bočkova, ali je prekidoše.
— Pred njima sam uzela četiri crvenke,[10] — mršteći se i ne gledajući u
Bočkovu, nastavi Maslova.
— E, a nije li optužena, kad je vadila tih četrdeset rubalja, videla koliko je
bilo novaca? — upita opet tužilac.
Maslova uzdrhta čim joj se tužilac obrati. Ona nije znala kako i zašto, ali
je osećala da joj on želi zlo.
— Ja nisam brojala; videla sam samo da su bile stotinarke.
— Optužena je videla stotinarke, toliko sam samo hteo.
— Pa, dakle, jeste li doneli novac? — nastavi da ispituje predsednik
gledajući u sat.
 — Donela sam.
— A zatim? — upita predsednik.
— A zatim me je on opet poveo sa sobom — reče Maslova.
— Dobro, a kako ste mu dali prašak u alkoholu — upita predsednik.
— Kako sam dala? Usula sam u alkohol i dala mu.
— A zašto ste dali?
Ne odgovarajući, ona teško i duboko uzdahnu.
— On me nikako nije puštao — posle kratke stanke, reče ona. — Namučila
sam se s njim. Izišla sam u hodnik i kažem Simonu Mihajloviču: „Da hoće da
me pusti! Umorna sam.“ A Simon Mihajlovič veli: „I nama je dosadio.
Hoćemo da mu damo prašak za spavanje, on će zaspati, a ti ćeš onda otići.“ A
ja kažem: „Dobro.“ Mislila sam da taj prašak neće škoditi. On mi je dao
paketić. Ušla sam, a on leži iza pregrade, i odmah mi naredi da mu dam
konjaka. Uzela sam sa stola bocu finšampanja i nasula dve čaše — sebi i
njemu, a u njegovu čašu sam sasula prašak i dala mu. Pa zar bih ja dala da
sam znala!?
— Lepo, a kako se prsten našao kod vas? — upita predsednik.
— Prsten mi je on poklonio.
— A kad vam ga je poklonio?
— Pa kad sam došla s njim u sobu; ja sam htela da odem, a on me udari po
glavi i slomi mi češalj. Naljutila sam se i htela da odem. On skide prsten s
prsta i pokloni mi ga da ne odem — reče ona.
Uto se pomoćnik tužioca opet podiže i sa istim pritvorno-naivnim izrazom
zamoli za dopuštenje da postavi još nekoliko pitanja, i pošto ga je dobio,
prisloni glavu na izvezeni okovratnik i upita:
— Ja bih želeo da znam koliko je vremena provela optužena u sobi
trgovca Smeljkova.
Maslovu opet obuze strah i, nemirno prelećući očima s pomoćnika tužioca
na predsednika, užurbano izgovori:
— Ne sećam se koliko vremena.
— A da li se optužena seća da li je još negde u hotelu svraćala pošto je
izišla iz sobe trgovca Smeljkova?
Maslova se zamisli.
— U susednu, praznu sobu sam ulazila — reče ona.
— A zašto ste ulazili? — zanevši se, postavi direktno njoj pitanje pomoćnik
tužioca.
— Ušla sam da se doteram i sačekam fijaker.
— A da li je Kartinkin bio u sobi sa optuženom ili nije bio?
— I on je ušao.
— A zašto je on ušao?
— Od trgovca je ostalo nešto finšampanja, pa smo ga zajedno popili.
— A, zajedno popili? Vrlo dobro.
— A da li je optužena razgovarala sa Simonom, i o čemu?
Maslova se odjednom namršti, u lice joj jurnu krv i ona brzo reče:
— Šta sam razgovarala? Ništa nisam razgovarala. Što je bilo, sve sam
ispričala, i više ništa ne znam. Radite sa mnom što hoćete. Nisam kriva, i kraj.
— Nemam ništa više — reče tužilac predsedniku i, neprirodno podigavši
ramena, poče brzo da upisuje u koncept svoga govora priznanje same
optužene da je ulazila sa Simonom u praznu sobu.
Nasta tajac.
— Nemate ništa više da kažete?
— Sve sam rekla — uzdišući, odgovori ona i sede.
Zatim predsednik upisa nešto u akt i, saslušavši ono što mu šapatom
saopšti član s leve strane, objavi da se rasprava prekida na deset minuta, pa
brzo ustade i iziđe iz dvorane. Dogovor što je maločas načinjen između
predsednika i člana s leve strane — visokog, bradatog, s velikim blagim očima
— sastojao se u tome što je taj član, osetivši lak poremećaj u varenju, poželeo
da se izmasira i popije svoje kapljice. To je on saopštio predsedniku i na
njegovu molbu napravljen je prekid.
Odmah za sudijama, poustajaše i porotnici, advokati, svedoci, i s prijatnim
osećanjem da su već obavili jedan deo važnoga posla počeše se kretati tamo-
amo.
Nehljudov uđe u porotničku sobu i sede kraj prozora.
 XII

Da, to beše Kaćuša.

Odnosi između Nehljudova i Kaćuše bili su ovakvi: on je prvi put video
Kaćušu kad je u trećoj godini studija spremao rad o zemljišnom posedu,
provodeći leto kod svojih teta. Obično je on s majkom i sestrom provodio leto
na velikom majčinom imanju kraj Moskve. Ali te godine sestra mu se udade,
a mati otputova u banju, u inostranstvo. Nehljudov je, pak, morao da piše
rad, te odluči da provede leto kod teta. Kod njih, u njihovoj zabiti, bilo je
tiho, nije bilo zabave, tete su nežno volele svoga nećaka i naslednika, a i on je
njih voleo, voleo je starovremski način i jednostavnost njihovog života.
Nehljudov je toga leta kod teta osećao ono ushićenje što ga doživljuje
mladić kad prvi put bez ičijih uputstava, samostalno, upozna svu lepotu i
značaj života i celokupnu vrednost delanja koje je u životu namenjeno
čoveku, te vidi mogućnost beskonačnog usavršavanja i sebe i celoga sveta, i
sav se predaje tom usavršavanju ne samo s nadom već i sa uverenošću da se u
potpunosti može dostići onakvo savršenstvo kakvo je on u svojoj uobrazilji
izgradio. Te godine, još na univerzitetu, pročitao je Spenserovu Socijalnu
statiku, i Spenserova razlaganja o zemljišnom posedu učinila su na njega
dubok utisak, pre svega zato što je i sam bio sin veleposednice. Otac mu nije
bio bogat, ali mu je mati dobila u miraz oko deset hiljada desjatina zemlje.
Prvi put tada shvatio je on svu surovost i nepravičnost privatnog posedovanja
zemlje i, budući da je pripadao onoj vrsti ljudi za koje žrtva u ime moralnih
načela predstavlja najvišu duhovnu nasladu, on odluči da se ne koristi
pravom posedovanja zemlje i odmah predade seljacima zemlju koju beše
nasledio od oca. Tu temu obrađivao je on u svom radu.
Te godine je dane na selu kod svojih tetaka provodio ovako: ustajao je
vrlo rano, ponekad u tri sata, i u praskozorje odlazio da se kupa u reci koja je
proticala ispod brda — pokatkad se još ni jutarnja izmaglica ne bi digla — a
vraćao bi se dok je rosa još prekrivala travu i cveće. Ponekad bi posle jutarnje
kafe sedao da piše ili čita izvornike za svoj rad, ali je vrlo često, umesto da
čita i piše, ponovo odlazio od kuće i lutao po poljima i šumama. Pre ručka
zaspao bi negde u vrtu, zatim bi za ručkom uveseljavao i zasmejavao tete
svojom veselošću, potom bi jahao, veslao, a uveče bi opet čitao ili sedeo s
tetama i otvarao pasijans. Noću, naročito kad bi bila mesečina, često nije
mogao da spava samo zbog toga što je osećao suviše veliku, zanosnu radost
života i, umesto da spava, tumarao bi ponekad do svanuća po vrtu, pun snova
i misli.
Tako je on mirno i srećno živeo prvoga meseca svoga boravka kod teta, ne
poklanjajući nikakvu pažnju polu-sobarici polu-vaspitanici, crnookoj,
brzonogoj Kaćuši.
Vaspitan pod majčinim okriljem, Nehljudov je u to doba, sa svojih
dvadeset godina, bio potpuno nevin mladić. O ženi je sanjario jedino kao o
supruzi. Sve žene koje po njegovim shvatanjima nisu mogle da budu supruge,
za njega nisu bile žene, već ljudi. Ali se desi da toga leta, na Spasovdan, stiže
tetkama njihova susetka s decom: s dve gospođice, jednim gimnazijalcem i
mladim slikarem seljačkog porekla, koji je bio njihov gost.
Posle čaja počeše na već pokošenoj livadi da se igraju šapca-lapca. Primiše
i Kaćušu. Posle nekoliko promena, trebalo je da Nehljudov trči za Kaćušom.
Nehljudovu je uvek bilo milo da vidi Kaćušu, ali mu ni na pamet nije padalo
da među njima može doći do nekih posebnih odnosa.
— E, ove ne uhvati — reče „šapac“, veseli slikar koji je mogao vrlo brzo da
trči svojim kratkim i krivim, ali snažnim seljačkim nogama — jedino ako se
spotaknu,
— Zar vi da ih ne uhvatite!?
— Jedan, dva, tri!
Udariše triput dlanovima. Jedva savlađujući smeh, Kaćuša brzo promeni
mesto s Nehljudovom, svojom čvrstom, hrapavom, malom rukom stegnu
njegovu veliku ruku, pa pojuri na levu stranu, šušteći svojom uštirkanom
suknjom.
Nehljudov je brzo trčao i nije želeo da se preda slikaru, te se zalete iz sve
snage. Kad se osvrnu, on opazi slikara kako vija Kaćušu, ali mu se ona,
grabeći svojim gipkim, mladim nogama, nije predavala, već je odmicala
ulevo. Pred njima beše leja jorgovanova žbunja iza koje još niko nije trčao,
no Kaćuša se osvrnu na Nehljudova i glavom mu dade znak da se sastanu iza
leje. On je razumede i potrča za žbunje. Ali tu, iza žbunja, nalazio se mali
jarak, sav obrastao koprivom, za koji on nije znao; on se spotače, ožari ruke
koprivom, ovlaži ih ranom večernjom rosom i pade, no odmah se podiže i,
smejući se sam sebi, istrča na čistinu.
Blistajući osmehom i kao .vlažne trnjine crnim očima, letela mu je Kaćuša
u susret. Oni se susretoše i uhvatiše za ruke.
— Ožarili ste se, kanda — reče ona, popravljajući slobodnom rukom
pletenicu; zadihana, smešeći se, gledala je odozdo nagore pravo u njega.
— Nisam ni znao da tu ima neki jarak — reče on, smešeći se takođe i ne
ispuštajući njenu ruku.
Ona mu se primače, a on, ni sam ne znajući kako se to dogodilo, naže se
licem prema njoj, ona se ne odmaknu, on jače steže njenu ruku i poljubi je u
usta.
— Eto ti, na! — uzviknu ona i, brzim pokretom istrgnuvši ruku, pobeže od
njega.
Ona pritrča žbunu jorgovana, i otkide dve grančice belog jorgovana, koji
se već krunio, pa lupkajući se njime po zajapurenom licu i osvrćući se na
njega, pođe prema ostalim učesnicima igre, slobodno mašući rukama.
Od tog se doba odnosi između Nehljudova i Kaćuše preobraziše u one
naročite odnose kakvi bivaju između nevinog mladića i isto tako nevine
devojke koji osećaju međusobnu naklonost.
Čim bi Kaćuša ušla u sobu, čim bi on ma izdaleka opazio njenu belu
kecelju, Nehljudovu se činilo da je sve suncem obasjano, sve je postajalo
zanimljivije, veselije, značajnije, život je postajao radosniji. To isto osećala je
i ona. Ali na Nehljudova nije tako delovala samo Kaćušina prisutnost ili
blizina, on je to osećao i pri samom saznanju da postoji ta Kaćuša, a ona, da
postoji Nehljudov. Kad bi dobio neko neprijatno pismo od majke, kad mu rad
ne bi išao od ruke, kad bi osećao bezrazložnu mladalačku tugu, trebalo je
samo da se seti da postoji Kaćuša i da će je videti — i svega bi nestajalo.
Kaćuša beše zauzeta domazlukom, ali je stizala sve da poradi, a u
slobodno vreme je čitala. Nehljudov joj je davao Dostojevskog i Turgenjeva,
koje tek što i sam beše pročitao. Najviše joj se sviđalo Zatišje Turgenjeva.
Stizali su da razgovaraju samo usput, pri susretu u hodniku, na balkonu, u
dvorištu, ili u sobi Matrjone Pavlovne, stare sobarice njegovih teta, s kojom
je Kaćuša stanovala, kamo bi ponekad navratio Nehljudov da popije čaj,
grickajući pri tom šećer. Ti razgovori u prisustvu Matrjone Pavlovne behu
najprijatniji. Teže je bilo razgovarati nasamo. Oči su počinjale da govore
nešto drugo, mnogo značajnije od onoga što su izgovarala usta, usne su se
skupljale, podilazila ih je neka jeza i oni bi brzo odlazili svako na svoju
stranu.
Takvi odnosi između Nehljudova i Kaćuše potrajali su tokom celoga
njegovog prvog boravka kod tetaka. Tetke su primetile te odnose, uplašile se,
pa su čak i pisale o tome u inostranstvo Nehljudovljevoj majci, kneginji
Jeleni Ivanovnoj. Teta Marja Ivanovna je strepela da ne dođe do intimne
veze između Dmitrija i Kaćuše. Ali se ona bez razloga plašila toga; ne znajući
ni sam, Nehljudov je voleo Kaćušu kao što vole nevini ljudi, i njegova ljubav
beše i za njega i za nju glavna zaštita protiv pada. On ne samo što nije imao
želju da fizički ovlada njome, već ga je užasavala i sama pomisao na
mogućnost takvog odnosa s njom. Mnogo opravdanija behu strahovanja
pesnički raspoložene Sofije Ivanovne — da bi Dmitrij, imajući tako čvrst i
odlučan karakter, ako zavoli devojku, mogao odlučiti da se oženi njome ne
obzirući se na njeno poreklo i položaj.
Da je Nehljudov tada bio potpuno svestan svoje ljubavi prema Kaćuši a
naročito da su ga počeli ubeđivati da on nikako ne može i ne sme sjediniti
svoju sudbinu s takvom devojkom, moglo se lako desiti da on, u svemu
određen, zaključi da nikakvog razloga nema da se ne oženi devojkom, ma ko
ona bila, samo ako je voli. Ali mu tete nisu govorile o svojim strahovanjima i
on ode i ne shvativši da voli tu devojku.
Bio je uveren da je njegovo osećanje prema Kaćuši samo neka vrsta
osećanja životne radosti koje ta mila i vesela devojka deli s njim, a koje je u
to vreme obuzimalo celo njegovo biće. Ali kad je odlazio, a Kaćuša ga, stojeći
na stepenicama s tetama, ispraćala svojim crnim, pomalo zrikavim očima
punim suza, on oseti, ipak, da napušta nešto prekrasno, drago, nešto što se
više neće ponoviti. I njega obuze seta.
— Zbogom, Kaćuša, zahvaljujem ti na svemu — reče on, gledajući je preko
noćne kapice Sofije Ivanovne i sedajući u svoj dvopreg.
— Zbogom, Dmitrij Ivanoviču — reče ona svojim prijatnim, umiljatim
glasom i, uzdržavajući suze kojima su joj se punile oči, pobeže u predsoblje,
gde je slobodno mogla da se isplače.
 XIII

Od tog doba Nehljudov se čitave tri godine nije sreo s Kaćušom. Video se s
njom kad je, tek što je proizveden za oficira, na putu u vojsku, svratio kod
teta, već kao čovek koji se potpuno razlikovao od onoga koji je pre tri godine
proveo leto kod njih.
Tada je bio pošten i požrtvovan mladić, spreman da se žrtvuje za svako
dobro delo — sada je, pak, bio raspusan, prefinjen egoista koji voli samo svoje
uživanje. Tada mu se svet Božji činio tajnom koju je on s radošću i
ushićenjem želeo da odgonetne — sada mu je sve u životu bilo prosto i jasno,
i određeno njegovim načinom života. Tada mu je bio važan i potreban dodir s
prirodom, s ljudima koji su pre njega živeli, razmišljali i osećali (filozofija,
poezija) — sada su mu bile potrebne ljudske ustanove i veze s drugovima.
Tada mu se žena činila tajanstvenim i bajnim, baš zbog te tajanstvenosti —
bajnim bićem, sada je, pak, značaj žene, svake žene, osim žena iz porodičnog
kruga i žena prijatelja, bio vrlo određen: žena je bila jedno od najboljih oruđa
poznate mu već naslade. Tada mu novac nije bio potreban i mogao je da se
zadovolji i trećinom onoga što mu je davala mati, bio je kadar da se odrekne i
očevog imanja i da ga preda seljacima — sada mu nije bilo dovoljno ni onih
hiljadu pet stotina rubalja mesečno što mu ih je davala mati i već je imao s
njom neprijatnih razgovora oko novca. Tada je on duhovno biće smatrao
svojim pravim „ja“ — sada je smatrao da je on — ono zdravo, žilavo,
životinjsko „ja“.
A sva ta strašna promena zbila se u njemu samo zato što je on prestao da
veruje sebi, a počeo da veruje drugama. A prestao je da veruje sebi i počeo da
veruje drugima zato što je suviše teško živeti verujući sebi; verujući sebi, nije
trebalo svako pitanje uvek rešavati u korist svoga životinjskog „ja“, koje teži
za lakim radostima, već gotovo uvek protiv njega; verujući drugima, nije
imalo šta da se rešava, sve je već bilo rešeno, i to uvek protiv duhovnog a u
korist životinjskog „ja“. Ali ne samo to — verujući sebi, bio je uvek izložen
osudi ljudi; verujući drugima, nailazio je uvek na odobravanje okoline.
Tako, kad bi Nehljudov razmišljao, čitao, govorio o Bory, istini, o
bogatstvu, siromaštvu, — sva njegova okolina je to smatrala za neumesno i
donekle smešno, a mati i tete su ga dobroćudno-ironično nazivale notre cher
philosophe;[11] a kad bi čitao romane, pričao nepristojne viceve, odlazio u
francusko pozorište da gleda smešne vodvilje, koje bi posle veselo
prepričavao — svi su ga hvalili i podsticali u tome. Kad je smatrao da je
potrebno ograničiti svoje prohteve, te nosio stari šinjel[12] i nije pio vino, svi
su smatrali da je to nastranost i neka vrsta razmetljive originalnosti, a kad je
trošio velike sume novca na lov ili na uređenje veoma raskošne radne sobe,
svi su hvalili njegov ukus i poklanjali mu skupocene stvari. Dok je bio nevin i
dok je hteo takav da ostane sve do ženidbe, rođaci su strepeli za njegovo
zdravlje, a samoj majci nije bilo krivo, već se, reklo bi se, i obradovala kad je
doznala da je on postao pravi muškarac i svome drugu preoteo neku
francusku damu. Na epizodu s Kaćušom, i da mu je moglo pasti na um da se
njome oženi, kneginja majka nije mogla ni pomisliti bez zgražanja.
Isto tako, kad je Nehljudov postao punoletan i kad je svoje malo imanje
što ga je nasledio od oca predao seljacima zato što je smatrao da je
posedovanje zemlje nepravično — taj njegov postupak bacio je u očajanje
njegovu majku i rođake, a bio je i stalni predmet prekora i podsmeha cele
rodbine. Neprestano su mu govorili da seljaci koji su dobili zemlju ne samo
što se nisu obogatili, već su osiromašili, jer su otvorili tri krčme i potpuno
prestali da rade. Kada je, pak, Nehljudov, stupivši u gardu, sa svojim otmenim
prijateljima proćerdao i prokockao toliko novca da je Jelena Ivanovna bila
primorana da načne kapital, ona se gotovo nije ni ožalostila, smatrajući da je
prirodno, čak i da je dobro ako se te boginje kaleme u mladosti i u dobrom
društvu.
Nehljudov se u početku borio, ali je borba bila isuviše teška, jer sve to što
je on, verujući sebi, smatrao da je dobro, drugi su smatrali da je rđavo, i
obratno, sve što je on, verujući sebi, smatrao da je rđavo, sva njegova okolina
smatrala je za dobro. I sve se svršilo time što se Nehljudov predao, prestao
verovati sebi, i poverovao drugima. U prvo vreme, to što se odricao samoga
sebe beše mu neprijatno, ali je to neprijatno osećanje trajalo sasvim kratko, i
Nehljudov, koji je u to doba počeo da puši i pije vino, ubrzo prestade da
doživljuje to neprijatno osećanje, šta više, oseti veliko olakšanje.
Sa svim žarom svoje prirode, Nehljudov se sav predade tom novom životu
koji je odobravala sva njegova okolina i potpuno uguši u sebi glas koji je
zahtevao nešto drugo. Počelo je to posle preseljenja u Petrograd, a završilo se
stupanjem u vojnu službu.
Uopšte uzevši, vojna služba razvratno deluje na ljude koji stupe u nju, jer
ih stavlja u uslove potpunog lenstvovanja, to jest u takve uslove koji
isključuju svaki razuman i koristan rad, oslobađajući ih opštečovečanskih
obaveza, umesto kojih ističe samo uslovnu čast puka, uniforme, zastave i, s
jedne strane, bezgraničnu vlast nad drugim ljudima a, s druge strane, ropsku
pokornost starešinama.
Ali kad se tom razvratnom delovanju vojne službe uopšte, sa čašću
uniforme, zastave, s dozvolom nasilja i ubistva, doda još i razvratan uticaj
bogatstva i bliskog dodira s carskom porodicom, kao što je to slučaj sa
odabranim gardijskim pukovima u kojima služe samo bogati oficiri iz
najviših krugova, onda ta razvratnost dovodi ljude koji su joj podlegli u
stanje sasvim ludačkog egoizma. U stanju takvog ludačkog egoizma nalazio
se i Nehljudov otkako je stupio u vojnu službu i počeo da živi onako kako su
živeli njegovi drugovi. Nije bilo nikakvog posla, osim da se u sjajnoj i
skupocenoj uniformi, koju nije sašio i čistio on, već drugi ljudi, s kacigom i
oružjem, koje takođe nije sam napravio i čistio, već koje su mu, takođe,
pružili drugi ljudi, jaše na divnom konju što su ga takođe odnegovali, obučili
i othranili drugi ljudi, da galopira na obuku ili smotru s istim takvim kao on
ljudima, da maše sabljom, da puca i tome podučava druge ljude. Drugog posla
nije bilo, pa su ljudi iz najviših krugova, mladi i stari, car i oni oko njega, ne
samo odobravali ovu delatnost već i davali pohvale, zahvaljivali na njoj. A
posle takvih zanimanja, smatralo se da je dobro i važno sastajati se u
oficirskim klubovima ili u najskupljim lokalima, pa jesti, a naročito piti,
rasipajući novac za koji se i nije znalo odakle potiče, a zatim pozorišta,
balovi, žene, i opet jahanje, mahanje sabljama, galopiranje, i opet rasipanje
novca, i vino, karte i žene.
Takav život naročito razvratno deluje na vojna lica stoga što civil, ukoliko
i provodi takav život, ne može da se u dubini duše ne stidi takvog života, dok
vojna lica smatraju da sve upravo tako i treba da bude, razmeću se i ponose
takvim životom, naročito u ratno doba, kao što je bio slučaj s Nehljudovom,
koji je u vojnu službu stupio posle objave rata Turskoj. „Spremni smo da u
ratu žrtvujemo svoj život, pa zato takav bezbrižan i veseo život ne samo da
treba opravdati već nam je on i neophodno potreban. Zato i živimo tako.“
Tako je maglovito mislio Nehljudov u tom periodu svoga života, i za sve
to vreme osećao ushićenje što se oslobodio svih moralnih ograda koje je
ranije sebi postavljao, neprestano se nalazeći u stanju hroničnog ludačkog
egoizma.
U takvom stanju on se nalazio i kad je posle tri godine navratio kod teta.
 XIV

Nehljudov je svratio kod teta jer je njihovo imanje bilo na putu k

njegovom puku, koji beše isprednjačio, a i zato što su ga one molile, ali je
uglavnom navratio da bi video Kaćušu. Možda je u dubini duše već imao zlu
nameru prema Kaćuši, koju mu je došaptavao razuzdani životinjski čovek što
je sada živeo u njemu, ali on nije bio svestan te namere, već je prosto hteo da
poseti ona mesta gde mu je bilo tako dobro i da vidi pomalo smešne, ali mile,
dobroćudne tete, koje su ga uvek nenametljivo okružavale atmosferom
ljubavi i ushićenja, da vidi milu Kaćušu, koja mu je ostala u tako prijatnom
sećanju.
Doputovao je krajem marta, na Veliki petak, po izlokanom putu, po kiši
koja je lila kao iz kabla, tako da je stigao do kože prokisao i prozebao, ali
bodar i uzbuđen, kako se stalno osećao u to vreme. „Da li je ona još kod
njih?“ — mislio je dok su kola ulazila u dvorište teta, zatrpano snegom što
beše pao s krova, u to starinsko, vlastelinsko dvorište ograđeno zidom od
opeka. Očekivao je da će ona na zvuk zvona istrčati na trem, ali se na tremu
devojaka pojaviše dve bosonoge žene sa zadignutim suknjama i vedrima, koje
su, očevidno, prale podove. Ni na glavnom ulazu je nije bilo; iziđe samo lakej
Tihon u kecelji, koji je, kako se činilo, takođe bio zauzet spremanjem. U
predsoblje iziđe Sofija Ivanovna u svilenoj haljini i kapici.
— E, baš lepo što si došao! — reče Sofija Ivanovna ljubeći ga. — Mašenjka
je nešto bolesna, umorila se u crkvi. Bile smo na pričešću.
— Na zdravlje, teta-Sonja — reče Nehljudov ljubeći ruke Sofiji Ivanovnoj
— oprostite, iskvasio sam vas.
— Idi u svoju sobu. Sav si prokisao. A kakve samo brkove imaš... Kaćuša!
Kaćuša! Daj mu brzo kafe.
— Odmah! — odazva se poznati prijatni glas iz predsoblja.
Nehljudovljevo srce radosno zaigra. „Tu je!“ I kao da je sunce provirilo iza
oblaka, Nehljudov veselo pođe za Tihonom u svoju nekadašnju sobu, da se
presvuče.
Nehljudov požele da upita Tihona za Kaćušu: Kako je ona? Kako živi? Da
li se udala? Ali je Tihon izazivao takvo poštovanje i, u isti mah, bio tako strog,
tako je odlučno zahtevao da mu on sam poliva iz bokala da se Nehljudov ne
usudi da ga pita za Kaćušu i samo ga upita za unuke, za starog „bratovljevog“
ždrepca, za dvorišno pseto. Svi su bili živi i zdravi, sem Polkana, psa koji je
lane pobesneo.
Tek što je skinuo sve što je bilo mokro na njemu i počeo da se oblači,
Nehljudov začu brze korake, i neko zakuca na vrata. Nehljudov poznade i
korake i kucanje u vrata. Tako je ulazila i kucala samo ona.
On se ogrnu mokrim šinjelom i priđe vratima.
— Uđite!
To beše ona, Kaćuša. Ona ista i još ljupkija nego nekada. Isto su onako
odozdo nagore gledale nasmejane naivne, pomalo zrikave crne oči. Kao i
nekada, bila je u čistoj beloj kecelji. Ponela je od teta tek izvučen iz omota
mirisan komad sapuna i dva peškira: veliki ruski i čupavi. I još nedirnut
sapun sa utisnutim slovima, i peškiri, i ona sama — sve to beše podjednako
čisto, sveže, netaknuto, prijatno. Njene mile, čvrste crvene usne isto su se
onako skupljale od nesavladljive radosti kao i nekada kad bi ga videla.
— Dobro nam došli, Dmitrij Ivanoviču — jedva izgovori ona, a lice joj obli
rumen.
— Zdravo... zdravo da ste — ne znade on kako da joj se obrati, sa „ti“ ili sa
„vi“, i pocrvene kao i ona. — Jeste li živi, zdravi?
— Hvala Bogu... Evo, teta vam je poslala vaš omiljeni sapun, ružičasti —
reče ona stavljajući sapun na sto a peškire na naslon fotelje.
— Gospodar imaju svoj — braneći samostalnost gosta, reče Tihon,
ponosno pokazujući na otvoren velik Nehljudovljev neseser sa srebrnim
poklopcem, u kojem je bilo mnogo bočica, četkica, pomada, mirisa i
svakojakog toaletnog pribora.
— Zahvalite tetama. Kako se radujem što sam došao! — reče Nehljudov,
osećajući da mu u duši postaje isto onako svetlo i umilno kao što je nekad
bilo.
Ona se u odgovor na sve te reči samo nasmeši i iziđe.
Tete, koje su oduvek volele Nehljudova, dočekaše ga ovoga puta još
radosnije no obično. Dmitrij je odlazio u rat, gde je mogao da bude ranjen ili
da pogine. To je ganulo tete.
Nehljudov je svoje putovanje podesio tako da ostane kod teta samo dan i
noć, ali pošto je video Kaćušu, pristao je da dočeka kod teta Uskrs, koji je
padao za dva dana, te je svome prijatelju i drugu Šenboku, s kojim je imao da
se sastane u Odesi, telegrafisao da i on svrati do teta.
Prvoga dana kad je video Kaćušu, Nehljudov oseti prema njoj ono isto što
i nekada. Isto onako kao i nekada, on ni sada nije mogao bez uzbuđenja da
gleda Kaćušinu belu kecelju, nije mogao bez radosti da sluša njene korake,
njen glas, njen smeh, nije mogao bez razneženosti da gleda u njene kao
vlažne trnjine crne oči, naročito kad bi se ona smešila, a, što je najvažnije,
nije mogao bez zbunjenosti da gleda kako ona crveni pri susretu s njim.
Osećao je da je zaljubljen, ali ne kao ranije, kada je ta ljubav bila tajna za
njega i kad ni sam sebi nije smeo da prizna da voli, i kad je bio ubeđen u to
da se voleti može samo jedanput — sada je bio zaljubljen znajući to i radujući
se tome, i nejasno znajući, mada je to krio od samoga sebe, u čemu se sastoji
ta ljubav i šta sve iz nje može proizići.
U Nehljudovu, kao i u svim ljudima, bila su dva čoveka. Jedan — duhovni,
koji je tražio samo takvo dobro za sebe koje mora biti dobro i za druge ljude,
i drugi — životinjski čovek, koji je tražio dobro samo za sebe i koji je bio
spreman da radi toga dobra žrtvuje dobro celoga sveta. U tom periodu
ludačkog egoizma koji je u njemu izazvao petrogradski i vojni život, taj
životinjski čovek vladao je u njemu, potpuno ugušivši duhovnog čoveka. Ali
videvši i osetivši ponovo ono što je prema njoj nekada osećao, duhovni je
čovek podigao glavu i počeo da zahteva svoja prava. I u Nehljudovu se u toku
ta dva dana pred Uskrs neprestano vodila unutarnja borba, koje on nije bio
svestan.
U dubini duše znao je da treba da otputuje i da nema razloga da ostane
kod teta, znao je da ništa dobro iz toga ne može proizići, ali mu je bilo tako
radosno i prijatno da to sebi nije hteo reći, i on ostade.
U subotu uveče, uoči Hristovog vaskrsenja, stigoše sveštenik, đakon i
crkvenjak da služe rano jutrenje, pa ispričaše da su po barama i zemlji
saonicama jedva prešli one tri vrste što su razdvajale crkvu od tetine kuće.
Nehljudov je s tetama i poslugom, neprestano pogledajući u Kaćušu, koja
je stajala kraj vrata i donosila kadionice, odstajao celo jutrenje, čestitao
Uskrs svešteniku i tetama, i kad je hteo da pođe da spava, začu u hodniku
kako se stara sobarica Marje Ivanovne, Matrjona Pavlovna, sprema s
Kaćušom u crkvu, da osveti kuljiče[13] i pashe[14]. „Poći ću i ja“ — pomisli on.
Do crkve se nije moglo stići ni kolima ni saonicama, te Nehljudov, koji je
kod teta zapovedao kao u svojoj kući, naredi da mu se osedla takozvani
„bratovljev" ždrebac i, umesto da legne da spava, obuče svečanu uniformu s
jahaćim čakširama pripijenim uz noge, obuče preko toga šinjel, i po
kaljugama i snegu odjaha prema crkvi na uhranjenom, otežalom starom
ždrepcu, koji je neprestano rzao kroz tminu.
 XV

Rano jutrenje ostalo je posle celoga života jedna od najmilijih i najjačih

uspomena za Nehljudova.
Kad je kroz gustu pomrčinu, koju je samo ponegde osvetljavala belina
snega, šljapkajući po vodi, ujahao u crkvenu portu na konju, koji je strigao
ušima na zapaljene lojane sveće oko crkve, služba već beše počela.
Seljaci, poznavši nećaka Marje Ivanovne, uputiše ga prema suvom mestu
da sjaše, prihvatiše i vezaše njegovog konja, a njega uvedoše u crkvu. Crkva
beše puna praznično raspoloženog naroda.
S desne strane — seljaci: starci u kaftanima domaće izrade i u prtenim
opancima sa čistim belim obojcima, a mladi u novim čohanim kaftanima
opasanim pojasevima upadljivih boja, u čizmama. Levo — seljanke u crvenim
svilenim maramama, u reklama od tankog platna s jarkocrvenim rukavima, u
plavim, zelenim, crvenim, šarenim suknjama i cipelama s potkovicama.
Skromne bakice u belim maramama i sivim kaftanima i starinskim suknjama
od grubog platna, u cipelama ili novim prtenim opancima, stajale su iza njih;
između jednih i drugih stajala su praznično odevena deca s kosom
namazanom uljem. Seljaci su se krstili i klanjali tresući kosom, žene, a
naročito starice, zureći izbledelim očima u jednu ikonu okruženu svećama,
čvrsto su pritiskale sastavljene prste uz maramu na čelu, na ramena i trbuh i,
šapućući nešto, klanjale se stojeći ili su padale na kolena. Deca su se, kad bi
ih gledali, usrdno molila oponašajući starije. Na zlatnom ikonostasu gorele
su sveće, koje su sa svih strana okružavale velike sveće obavijene zlatom.
Polijelej beše prepun sveća, sa pevnice su se čule razdragane popevke
dobrovoljnih pojaca s gromoglasnim basovima i tananim diskantima dečaka.
Nehljudov pođe napred. U sredini je stajala aristokratija: spahija sa
ženom i sinom u matroskom kaputiću, sreski pristav, telegrafista, trgovac u
čizmama s krutim sarama, seoski starešina s kolajnom, a desno od amvona,
iza spahinice, Matrjona Pavlovna u ljubičastoj haljini, koja se prelivala, s
belim šalom s resama, i Kaćuša u beloj haljini s naborima na grudima, s
plavim pojasom i crvenom mašnicom u crnoj kosi.
 Sve beše praznično, veselo i prekrasno: i sveštenici u svetlim, srebrnim
odeždama sa zlatnim krstovima, i đakon i crkvenjaci u prazničnim, srebrnim i
zlatnim stiharima, i praznično obučeni pojci-dobrovoljci s kosom
namazanom uljem, i veseli, plesni, napevi prazničnih pesama, i sveštenici
koji su stalno blagosiljali narod trima svećama okićenim cvećem i stalno
ponavljani usklici: „Hristos voskrese! Hristos voskrese!“ Sve je to bilo divno,
ali najlepše od svega beše Kaćuša u beloj haljini s plavim pojasom, s crvenom
mašnicom na crnoj glavi i očima koje su blistale od ushićenja.
Nehljudov je osećao da ga je ona i ne osvrćući se videla. On je to opazio
kad je sasvim pored nje prolazio u oltar. Nije imao šta da joj kaže, ali se
doseti i prolazeći pokraj nje reče:
— Teta je rekla da će se omrsiti posle pozne liturgije.
Kao i uvek kad bi ga pogledala, mlada krv joj jurnu u lice, a crne oči,
naivno gledajući odozdo nagore, smešeći i radujući se, zaustaviše se na
Nehljudovu.
— Znam — reče ona i osmehnu se.
U tom trenutku crkvenjak, koji se s bakarnim ibrikom probijao kroz
narod, prođe pored Kaćuše i, ne gledajući je, zakači je skutom stihara.
Očevidno, iz pbštovanja obilazeći Nehljudova, crkvenjak je u prolazu zakačio
Kaćušu. Nehljudovu beše čudno kako taj crkvenjak ne shvata da sve što
postoji ovde, i svuda u svetu, da sve postoji samo radi Kaćuše, i da se sve na
svetu može zanemariti samo ne ona, jer je ona — središte svega. Radi nje
blista zlatni ikonostas i gore sveće na polijeleju i u svećnjacima, radi nje su ti
radosni napevi: „Vaskrsenje Gospodnje, radujte se, ljudi.“ I sve što je dobro
na svetu, sve je radi nje. I njemu se činilo da i Kaćuša zna da je sve to radi
nje. Tako se činilo Nehljudovu kad bi bacio pogled na njenu vitku pojavu u
beloj haljini s naborima i na usredsređeno, radosno lice, čiji mu je izraz
govorio da upravo ono što peva u njegovoj — peva i u njenoj duši.
Između rane i pozne liturgije Nehljudov iziđe iz crkve. Narod se razmicao
pred njim i klanjao mu se. Neki su ga poznavali, poneki su pitali: ,Niji je
ovaj?“ Na ulazu u crkvu on se zaustavi. Opkoliše ga prosjaci i on im razdeli
svu sitninu što je imao u novčaniku, pa siđe niza stepenice.
Beše se već toliko razdanilo da se već videlo, ali se sunce još ne beše
rodilo. Narod beše posedao po grobnicama oko crkve. Kaćuša je ostala u crkvi
i Nehljudov zastade očekujući je.
Narod je neprestano izlazio i, lupkajući ekserima čizama po pločama,
silazio niza stepenice i rasturao se po crkvenoj porti i groblju.
 Poslastičar Marje Ivanovne, oronuo starac kome se tresla glava, zaustavi
Nehljudova, čestita mu Uskrs, a njegova žena, bakica sa smežuranim
podvoljkom ispod svilene povezače, izvadi iz maramice žuto, šafranom
obojeno jaje i pruži mu ga. Uto priđe i mlad, nasmejan, mišićav seljak u
novom kaputiću sa zelenim pojasom.
— Hristos voskrese — reče on smejući se očima i, pošto se primače
Nehljudovu i zapahnu ga onim naročitim, seljačkim, prijatnim mirisom,
triput ga poljubi u usta svojim čvrstim, sočnim usnama, golicajući ga svojom
kudravom bradicom.
U trenutku kad se Nehljudov ljubio sa seljakom i primao od njega tamno,
smeđe jaje, pojavi se haljina s prelivima Matrjone Pavlovne i mila crna
glavica s crvenom mašnicom.
Ona ga odmah opazi, još preko glava onih što su išli ispred nje, i on vide
kako joj se lice ozari.
Matrjona Pavlovna i ona iziđoše na papertu i zaustaviše se da udele
prosjacima. Prosjak sa crvenom, okorelom krastom umesto nosa priđe
Kaćuši. Ona izvadi nešto iz maramice, udeli mu, a zatim mu priđe i, bez
ikakvog izraza odvratnosti, naprotiv, onako isto radosno sijajući očima, triput
se poljubi s njim. I u trenutku kad se ljubila s prosjakom, pogled joj se srete s
pogledom Nehljudova. Kao da je pitala: „Da li je dobro, da li treba to da
činim?“
„Tako je, tako, mila. Sve je dobro, sve je divno, volim."
One siđoše sa paperte i on joj priđe. On nije hteo da joj čestita Uskrs, već
je samo želeo da bude bliže njoj.
— Hristos voskrese! — naginjući glavu i smešeći se, reče Matrjona
Pavlovna sa intonacijom koja je kazivala da su danas svi jednaki, pa obrisa
usta maramicom složenom u gužvicu i podmetnu mu usne.
— Vaistinu — odgovori Nehljudov ljubeći se. On pogleda u Kaćušu, ona se
sva zajapuri i istog trenutka mu se približi.
— Hristos voskrese, Dmitrij Ivanoviču.
— Vaistinu voskrese — reče on. Poljubiše se dvaput, pa kao da razmišljaju
treba li još, i kao da su se odlučili da treba, poljubiše se i treći put i oboje se
nasmešiše.
— Nećete ići kod sveštenika? — upita Nehljudov.
— Ne, tu ćemo sedeti, Dmitrij Ivanoviču — reče Kaćuša udišući punim
grudima kao posle nekog radosnog posla i gledajući ga pravo u oči svojim
pokornim, devičanskim, pomalo zrikavim očima punim ljubavi.
 U ljubavi između muškarca i žene postoji uvek jedan trenutak kad ta
ljubav dostiže svoj vrhunac, kad u njoj nema ničega svesnog, rasudnog i
ničega čulnog. Za Nehljudova taj trenutak beše ta noć svetlog Hristovog
vaskrsenja. Kada se sada sećao Kaćuše, taj trenutak je bacao u zasenak sve
trenutke u kojima ju je video. Crna, zaglađena, sjajna glavica, bela haljina s
naborima koja devičanski obuhvata njen vitki stas, još nerascvetane grudi, i
ona rumen, i one nežne, jedva primetno zrikave, od neprospavane noći sjajne
crne oči, a u celom njenom biću dve osnovne crte: čistota devičanske ljubavi
ne samo prema njemu — on je to znao — već ljubavi prema svima i prema
svemu, i ne samo prema lepome, koliko god ga ima na svetu, već i prema
onom prosjaku s kojim se poljubila.
Znao je da je u njoj ta ljubav jer ju je te noći i toga jutra i on osećao u sebi
i bio svestan da se u toj ljubavi on sjedinjuje snjomujedno.
Ah, da se sve to zaustavilo na tom osećanju koje je doživeo te noći! „Da,
do tog užasnog čina došlo je već posle te noći svetlog Hristovog vaskrsenja! —
mislio je on sada, sedeći u sobi porotnika.
 XVI

Vrativši se iz crkve, Nehljudov se omrsi s tetama i, da bi se okrepio,

naviknut na to u puku, popi votke i vina, ode u svoju sobu i, u odelu, odmah
zaspa. Probudi ga kucanje u vrata. Poznavši po kucanju da je to ona, on
ustade trljajući oči i protežući se.
— Jesi li to ti, Kaćuša? Uđi — reče on ustajući.
Ona odškrinu vrata.
— Zovu vas da jedete — reče ona.
Bila je u istoj beloj haljini, samo bez mašne u kosi. Pogledavši ga u oči,
ona sva zasja, kao da mu je saopštila nešto veoma radosno.
— Eto me odmah — odgovori on uzimajući češalj da se očešlja.
Ona postaja još neki časak. On to opazi i, bacivši češalj, pođe prema njoj.
Ali se ona istog trenutka brzo okrenu i svojim uobičajenim, lakim i brzim,
korakom pođe po prostirci niz hodnik.
„Eh, što sam budala — reče sebi Nehljudov — zašto je nisam zadržao?“
I trkom je stiže u hodniku.
Ni sam nije znao šta je hteo od nje. Ali mu se činilo da je, kad je ušla u
njegovu sobu, on morao učiniti ono što svi čine u takvoj prilici, a on to nije
učinio.
— Kaćuša, stani — reče on. Ona se osvrnu.
— Šta vam treba? — reče ona zastajući.
— Ništa, samo...
I sećajući se kako u sličnim prilikama postupaju svi ljudi njegovog
položaja, i primoravajući samoga sebe, on zagrli Kaćušu.
Ona zastade i pogleda ga u oči.
— Nemojte, Dmitrij Ivanoviču, nemojte — pocrvenevši do suza, izgovori
ona, i svojom grubom, jakom rukom odstrani ruku koja ju je zagrlila.
Nehljudov je pusti i za trenutak oseti ne samo nelagodnost i stid već se i
zgadi na samog sebe. Trebalo je da poveruje sebi, ali on nije znao da su ta
nelagodnost i taj stid najčistija osećanja njegove duše koja naviru, naprotiv,
njemu se učini da to u njemu govori njegova glupost i da treba da učini ono
što svi čine.
On je stiže još jednom, opet je zagrli i poljubi u vrat. Ovaj poljubac nimalo
nije ličio na prva dva poljupca; jedan nesvestan iza žbuna jorgovana, a drugi,
jutros, u crkvi. Ovaj beše strastan, i ona to oseti.
— Šta to činite? — uzviknu ona takvim glasom kao da je on nepovratno
razbio nešto beskrajno dragoceno, pa trkom pobeže od njega.
On uđe u trpezariju. Svečano odevene tete, doktor i susetka bili su pri
zakusci. Sve beše tako obično, ali u Nehljudovljevoj duši beše bura. Nije
shvatao šta mu govore, davao je neumesne odgovore i mislio samo na
Kaćušu, prisećajući se osećaja koji je imao kad ju je poslednji put poljubio
stigavši je u hodniku. Ni o čemu drugom nije mogao da misli. Kad bi ona ušla
u sobu, on je, i ne gledajući je, svim svojim bićem osećao njenu prisutnost i s
naporom je uspevao da se uzdrži da je ne gleda.
Posle ručka, on odmah ode u svoju sobu i, veoma uzbuđen, dugo je hodao
po sobi osluškujući šumove u kući i očekujući njene korake. Onaj životinjski
čovek koji je živeo u njemu ne samo što je sad podigao glavu već svojim
nogama beše zgazio onoga duhovnog čoveka kakav je on bio prilikom svoje
prve posete, pa čak i jutros u crkvi, i sada je taj strašni životinjski čovek sam
gospodario u njegovoj duši. Uprkos tome što ju je stalno pratio, toga dana mu
nijedanput nije pošlo za rukom da se sretne s njom nasamo. Verovatno ga je
izbegavala. Ali uveče se dogodi da je ona morala ući u sobu pored one u kojoj
je on boravio. Doktor je ostao da prenoći i trebalo je da Kaćuša namesti gostu
krevet. Kad je čuo njene korake, Nehljudov uđe za njom, tiho gazeći i
uzdržavajući disanje, kao da se sprema da izvrši neki zločin.
Sa zavučenim rukama u čistoj navlaci, držeći jastuk za uglove, ona se
okrenu prema njemu i nasmeši, ali ne onim veselim i radosnim osmehom kao
ranije, već preplašenim i žalosnim. Taj osmeh kao da mu je govorio da je ono
što čini — rđavo. On se zaustavi za trenutak. Još je postojala mogućnost
borbe. Iako slabo, još se čuo glas istinske ljubavi prema njoj, koji mu je
govorio o njoj, o njenim osećanjima, o njenom životu. Drugi je, pak, glas
govorio: pazi, propustićeš svoje uživanje, svoju sreću, i ovaj drugi glas zagluši
prvi. On joj odlučno priđe. Strašni, nesavladljivi životinjski osećaj ovlada
njime.
Ne puštajući je iz zagrljaja, Nehljudov je posadi na krevet i, osećajući da
još nešto treba da učini, sede kraj nje.
— Dmitrij Ivanoviču, dragi, molim vas, pustite me — govorila je ona
žalosnim glasom — dolazi Matrjona Pavlovna — uzviknu ona otimajući se. I
stvarno, neko je išao prema vratima.
— Onda ću noćas doći kod tebe — reče Nehljudov. — Pa ti si sama?
— Šta vam pada na pamet? Nikako! Nemojte — izgovori ona samo
usnama, ali je celo njeno uzbuđeno, zbunjeno biće govorilo nešto drugo.
Matrjona Pavlovna se odista približavala vratima. Ušla je u sobu s
pokrivačem u rukama i, pogledavši prekorno Nehljudova, srdito prekore
Kaćušu što nije uzela drugi pokrivač.
Nehljudov ćutke iziđe. Čak ni stid nije osećao. Po izrazu lica Matrjone
Pavlovne zaključio je da ga ona osuđuje, i da je u pravu što ga osuđuje, znao
je da je ono što želi rđavo, ali životinjski osećaj koji se pojavio posle
nekadašnjeg osećanja čiste ljubavi prema njoj ovladao je i zagospodario
njime, ne priznajući ništa drugo. Sada je znao šta treba da čini da bi
zadovoljio svoje želje i tražio je načina da to učini.
Celo veče nije mogao da se pribere: čas je ulazio kod teta, čas je odlazio od
njih u svoju sobu i na trem, razmišljajući samo o jednom, kako da je vidi
nasamo, ali ga je ona izbegavala, a i Matrjona Pavlovna je nastojala da je ne
pušta iz vida.
 XVII

Tako prođe celo veče i nastupi noć. Doktor ode da spava. Tete legoše.
Nehljudov je znao da je Matrjona Pavlovna sada u spavaćoj sobi kod teta, a
da je Kaćuša u devojačkoj sobi — sama. On opet iziđe na trem. U dvorištu je
bilo mračno, vlažno, toplo, a vazduh je bio pun one bele magle koja u proleće
tera poslednji sneg ili se, pak, diže sa poslednjeg snega što se topi. Sa reke,
koja je bila sto koraka od kuće, pod jednim obronkom, dopirali su čudni
zvuci: pucao je led.
Nehljudov siđe sa trema i, gazeći preko zaleđenih barica po snegu, priđe
prozoru devojačke sobe. Srce mu je tako lupalo u grudima da ga je čuo, dah
mu se čas presecao, čas se otimao kao težak uzdah. U devojačkoj sobi gorela
je mala lampa. Kaćuša je sama sedela za stolom i zamišljeno gledala preda se.
Nehljudov ju je dugo, nepomično posmatrao, želeći da sazna šta će raditi
misleći da je niko ne vidi. Neka dva minuta sedela je tako nepomično, zatim
podiže oči, nasmeši se, odmahnu glavom kao da prekorava samu sebe i,
promenivši položaj, naglo stavi obe ruke na sto i upre pogled preda se.
On je stajao i gledao je, i nehotice u isti mah slušao i lupanje svoga srca i
čudne zvuke koji su dopirali sa reke. Tamo na reci, u magli, tekao je neki
neumoran, lagan rad, i čas je nešto brektalo, čas pucketalo, čas se
odronjavalo, čas su kao staklo zveckale tanke sante leda.
On je stajao i posmatrao zamišljeno, unutrašnjom borbom izmučeno
Kaćušino lice osećajući sažaljenje prema njoj; ali, čudnovato, to sažaljenje
samo je pojačavalo žudnju za njom.
Žudnja ga celog obuze. On kucnu u prozor. Ona uzdrhta celim telom kao
od električnog udara i užas joj se ukaza na licu. Zatim skoči, priđe prozoru i
približi svoje lice staklu. Izraz užasa ne siđe s njenog lica ni kad ga je poznala,
stavivši oba dlana kao zastore iznad očiju. Lice joj beše veoma ozbiljno — on
ga nikad nije video takvo. Ona se nasmeši tek kad se on nasmešio, nasmeši se
samo kao da mu se pokorava, ali u njenoj duši ne beše osmeha — u njoj beše
strah. On joj dade rukom znak, pozivajući je u dvorište, k sebi. Ali ona
odmahnu glavom u znak da neće izići, i ostade stojeći kraj prozora. On još
jednom približi lice oknu i htede da joj vikne da iziđe, ali se ona u tom
trenutku okrete vratima — očigledno ju je neko pozvao. Nehljudov se
odmače od prozora. Magla beše tako gusta da se na pet koraka od kuće nisu
videli prozori, nego samo crna masa u kojoj je svetlela lampa, čija se crvena
svetlost činila ogromnom. Na reci se nastavljalo ono isto čudno brektanje,
šištanje, pucketanje i treštanje leda. Negde tu začu se iz magle jedan petao, u
blizini se odazvaše drugi, a izdaleka, iz sela, začu se kukurikanje petlova, koji
su se prekidali i slivali u jedinstveno kukurikanje. Sem reke, sve unaokolo
beše savršeno tiho. To behu već drugi petli.
Prošavši nekoliko puta gore-dole iza ugla kuće i zagazivši nekoliko puta u
baru, Nehljudov opet priđe prozoru devojačke sobe. Lampa je još gorela i
Kaćuša je opet sedela sama za stolom, kao u nekoj nedoumici. Čim je prišao
prozoru, ona odmah istrča iz devojačke sobe, a on začu kako se ulazna vrata
otvoriše, zatim škripnuše. On ju je već čekao pred tremom, i odmah je ćutke
zagrli. Ona se pripi uz njega, podiže glavu i usnama dočeka njegov poljubac.
Stajali su za uglom trema na kojem se sneg već bio otopio, i on beše ispunjen
mučnom, nezadovoljenom željom. Odjednom opet škljocnuše i na isti način
zaškripaše ulazna vrata, i otud se začu srdit glas Matrjone Pavlovne:
Kaćuša!
Ona se ote od njega i vrati u devojačku sobu. On začu kako kvrcnu reza.
Zatim se sve utiša, u prozoru nestade crvenog oka i ostade samo magla i buka
na reci.
Nehljudov priđe prozoru — nije video nikoga. On zakuca, niko mu se ne
odazva. Vrati se u kuću na glavni ulaz, ali ne mogade da zaspi. Skide čizme i
bos pođe hodnikom prema njenim vratima, koja su se nalazila do sobe
Matrjone Pavlovne. Najpre začu kako Matrjona Pavlovna mirno hrče, i već
htede da uđe, kad ona odjednom poče da kašlje i da se okreće na krevetu,
koji je škripao. On zamre i postaja tako nekih pet minuta. Kad se opet sve
utiša i kad se ponovo začu spokojno hrkanje, nastojeći da ide po daskama
poda koje ne škripe, on pođe dalje i priđe njenim vratima. Ništa se nije čulo.
Očevidno, ona nije spavala, jer se nije čulo njeno disanje. Ali čim on
prošaputa: „Kaćuša!“ — ona skoči, priđe vratima i, kako mu se učini, poče ga
srdito nagovarati da ode.
— Na šta to liči? Pa zar se to sme? Čuće tetkice — izgovarala su njena usta,
ali je celo njeno biće govorilo: „Ja sam sva tvoja.“
I samo je to Nehljudov razumeo.
— Hajde, otvori samo za trenutak. Preklinjem te — govorio je on reči bez
smisla.
Ona se pritaji, zatim on začu šušanj ruke koja je tražila rezu. Reza kvrcnu
i on upade kroz otvorena vrata.
On je zgrabi, onako kako je bila u krutoj, gruboj košulji, sa golim rukama,
podiže je i ponese.
— Ah! Šta to radite? — prošaputa ona.
Ali se on nije osvrtao na njene reči noseći je u svoju sobu.
— Ah, nemojte, pustite — govorila je ona, a sama se pripijala uza nj.
Kad je, uzdrhtala i ćutke, ne odgovarajući na njegove reči, otišla od njega,
on iziđe na trem i zastade, trudeći se da shvati značaj svega što se dogodilo. U
dvorištu beše svetlije, dole na reci, pucketanje, šištanje i brektanje santi
posta još jače, a ovim zvucima pridruži se i žuborenje. Magla poče već da se
spušta, a iza zida magle isplovi već smanjen mesec, tmurno osvetljavajući
nešto crno i strašno.
„Pa šta je ovo? Da li me je to snašla velika sreća ili velika nesreća? —
upita on sebe. „I uvek tako, sve tako“ — reče on sebi i pođe na počinak.
 XVIII

Sutradan, veseli Šenbok, koji je sav blistao, dođe k tetama po Nehljudova

i sasvim ih osvoji svojom elegancijom, ljubaznošću, veselošću, darežljivošću i
ljubavi prema Dmitriju. Mada se njegova darežljivost veoma svide tetama,
ipak ih svojom preteranošću dovede u izvesnu nedoumicu. Slepim
prosjacima koji naiđoše dade rublju, domaćoj čeljadi podeli petnaest rubalja
napojnica, a kad psetance Sofije Ivanovne, Sizetka, raskrvari pred njim šapu,
on se ponudi da je previje i, ne premišljajući ni trenutka, iscepa svoju fino
porubljenu batistanu maramicu (Sofija Ivanovna je znala da takve maramice
staju najmanje petnaest rubalja tuce) i napravi od nje Sizetki zavoj. Tete nisu
videle takve ljude kao što je on, i nisu ni slutile da taj čovek ima dvesta
hiljada duga, za koji je znao da ga nikada neće isplatiti i da stoga dvadeset pet
rubalja više ili manje za njega ništa ne znači.
Šenbok se kod njih gostio samo jedan dan i sledeće noći ode s
Nehljudovom. Nisu mogli duže da ostanu jer je to već bio poslednji rok da se
jave u puk.
Tek poslednjeg dana boravka kod teta, dok je još bila sveža uspomena na
noć, u duši Nehljudovljevoj uskomešala su se i međusobno borila dva
osećanja: jedno — žarko, čulno sećanje na životinjsku ljubav, mada ona ni
izbliza nije pružila ono što je obećavala, i neka vrsta samozadovoljstva, zbog
postignutog cilja, drugo, svest o tome da je učinio nešto veoma ružno i da to
ružno mora ispraviti, ispraviti ga ne nje radi, već sebe radi. U tom stanju
ludačkog egoizma u kojem se nalazio, Nehljudov je mislio samo o sebi, o
tome hoće li ga osuditi, i u kojoj meri, ako budu doznali kako je postupio
prema njoj, a ne i o tome šta ona preživljuje i šta će s njom biti.
Mislio je da Šenbok naslućuje kakvi su njegovi odnosi s Kaćušom i to je
laskalo njegovom samoljublju.
— A, zato si ti odjednom zavoleo tete pa ostaješ kod njih celu nedelju —
reče mu Šenbok kad je video Kaćušu. — Pa ni ja na tvom mestu ne bih otišao.
Divna je!
Iako mu je bilo žao sada da ode, jer se nije u potpunosti nasladio ljubavlju
s njom, mislio je i o tome da mu je to što mora da ode dobrodošlo jer će
odmah raskinuti odnose koje bi teško bilo održavati. Mislio je i o tome da joj
da novaca ne radi nje, ni stoga što će joj taj novac, možda, biti potreban, već
što se tako uvek čini i što bi ga smatrali za nečasnog čoveka ako, iskoristivši
je, ne bi to platio. On joj i dade taj novac, onoliko koliko je smatrao da priliči
njegovom i njenom položaju.
Na dan odlaska, posle ručka, on je sačeka na tremu. Kad ga spazi, ona sva
buknu u licu i htede da prođe kraj njega, pokazujući očima na otvorena vrata
devojačke sobe, ali je on zaustavi.
— Hteo sam da se oprostim s tobom — reče on gužvajući u ruci koverat s
novčanicom od sto rubalja. — Evo, ja...
Ona se seti, namršti se i, odmahnuvši glavom, odgurnu njegovu ruku.
— Ne, uzmi — promrmlja on i gurnu joj koverat pod pazuh, pa kao da se
opekao, mršteći se i stenjući, pobeže u svoju sobu.
Dugo je posle toga hodao po svojoj sobi, i čim bi se setio tog prizora, grčio
se, čak i podskakivao i glasno uzdisao, kao da oseća neki fizički bol.
„Pa šta da se radi? Uvek je tako. Tako je bilo sa Šenbokom i guvernantom
o kojoj je pričao, tako je bilo s ujkom Grišom, tako je bilo sa ocem kad je
živeo na selu i kad mu je seljanka rodila nezakonitog sina Mićenjku, koji je
još živ. A ako svi tako čine, znači da tako i treba.“ Tako se on tešio, ali nikako
nije mogao da se uteši. Sećanje na to peklo mu je savest.
U dubini, u najvećoj dubini duše, on je znao da je postupio tako gadno,
podlo i svirepo da on, svestan toga postupka, ne samo što ne bi smeo nikoga
da osuđuje nego da ne bi smeo ni da gleda u oči ljudima, a da se i ne govori o
tome da sebe smatra za dobroga, plemenitog, velikodušnoga mladog čoveka,
za kakvog je sebe smatrao. A bilo mu je potrebno da smatra da je takav čovek
da bi mogao nastaviti da bodro i veselo živi. Za to je postojalo jedno jedino
sredstvo: ne misliti o tome. I on tako i učini.
Onaj život u koji je stupao, nova mesta, drugovi, rat, pomogoše mu u
tome. I što je više živeo, utoliko je više zaboravljao, da bi na kraju, zaista,
sasvim zaboravio.
Samo jednom, kad je posle rata, u nadi da će je videti, svratio tetama i
doznao da Kaćuša više nije tu, da je ubrzo posle njegovog navraćanja otišla
od njih da rodi, da je negde rodila i da se, kao što su tete načule, sasvim
pokvarila — srce mu se steglo. Sudeći po vremenu, dete što ga je rodila moglo
je biti njegovo, ali je moglo i ne biti njegovo. Tete su govorile da se ona
pokvarila i da je bila razvratne prirode, ista kao i njena mati. I to mišljenje
teta bilo mu je prijatno, jer kao da ga je pravdalo. U početku je, ipak, hteo da
pronađe nju i dete, ali kasnije, baš zato što se u dubini duše stideo i da misli o
tome, on ne uloži potrebne napore da je pronađe. I još više zaboravi na svoj
greh i prestade da misli o njemu.
Ali, evo, sada ga ta čudna slučajnost podseti na sve, zahtevajući od njega
da prizna svoju okrutnost, svirepost, podlost koje su mu omogućile da ovih
deset godina mirno živi s takvim grehom na savesti. Ali, on beše još daleko od
takvog priznanja, i sada je želeo samo jedno — da se sada ne dozna sve to i da
ona ili njen branilac ne ispričaju sve i osramote ga pred svima.
 XIX

U takvom se duševnom raspoloženju nalazio Nehljudov kad je iz sudske

dvorane ušao u porotničku sobu. Sedeo je kraj prozora i slušao razgovor koji
se vodio oko njega i neprestano pušio.
Veseli trgovac je, očevidno, od sveg srca odobravao način na koji je
trgovac Smeljkov provodio svoje vreme.
E, brate, dobro je bančio, po sibirski. Znao je taj šta valja, kakvu je samo
curu nameračio!
Starešina je iznosio svoje pretpostavke da je suština svega u ekspertizi.
Petar Gerasimovič se nešto šalio s trgovačkim pomoćnikom, Jevrejinom, i oni
počeše zbog nečega da se smeju. Nehljudov je sasvim kratko odgovarao na
postavljena pitanja, želeći samo jedno — da ga ostave na miru.
Kad sudski pristav koji je hodao pobočke opet pozva porotnike u sudsku
dvoranu, Nehljudov oseti strah kao da nije on taj koji ide da sudi, već kao da
njega vode na suđenje. U dubini duše on je već osećao da je nitkov koga
treba da je sramota da pogleda ljudima u oči; međutim, on se, po navici, sa
uobičajenim samouverenim pokretima pope na podijum, sede na svoje mesto
do starešine, i prebaci nogu preko noge, poče da se igra svojim prince-nez.
Optužene su, takođe, nekud izvodili i tek što su ih ponovo uveli...
U dvorani behu nova lica — svedoci, i Nehljudov je opazio da je Maslova
nekoliko puta bacila pogled na nakinđurenu debelu ženu u svili i somotu
koja je sedela u prvom redu ispred rešetke, u visokom šeširiću s velikom
mašnom i sa elegantnom tašnom na ruci, goloj do lakta, kao da ne može da
odvoji oči od nje. Bila je to, kako je kasnije saznao, gazdarica one kuće u
kojoj je živela Maslova, i sada svedok.
Poče saslušavanje svedoka: ime, veroispovest, itd. Zatim, pošto su
saslušane želje stranaka o načinu postavljanja pitanja: pod zakletvom ili ne,
ponovo dođe isti stari sveštenik, vukući noge i onako isto popravljajući zlatni
krst na svilenim grudima, sa onakvom istom mirnoćom i uverenošću u to da
čini zaista koristan i važan posao, privede zakletvi svedoke i eksperta. Kad se
završi sa zakletvom, izvedoše sve svedoke, a zadržaše samo jednoga, i to
Kitajevu, vlasnicu javne kuće. Upitaše je šta zna o tom slučaju. Sa
izveštačenim osmehom, uvlačeći pri svakoj rečenici glavu sa šeširićem u
ramena, Kitajeva s nemačkim naglaskom podrobno i tačno ispriča:
Pre svega, u njenu je kuću došao poznati joj hotelski momak Simon po
devojku za bogatog sibirskog trgovca. Ona je poslala Ljubašu. Posle nekog
vremena, Ljubaša se vratila s trgovcem.
— Taj trgovac bio je već u ekstazi — s lakim osmehom pričala je Kitajeva
— i kod nas je nastavio da pije i časti devojke, ali pošto mu je nestalo novca,
on je poslao u svoju hotelsku sobu tu istu Ljubašu, prema kojoj je on imao
predilekciju — reče ona bacivši pogled na optuženu.
Nehljudovu se učini da se Maslova pri tome nasmešila, i taj mu se osmeh
učini odvratan. Čudno, neodređeno osećanje gađenja pomešano sa
saosećanjem javi se u njemu.
— A kakvo je bilo vaše mišljenje o Maslovoj? — crveneći i snebivajući se,
upita branilac Maslove, sudski pripravnik koga je sud odredio.
— Najbolji — odgovori Kitajeva — devojka je obrazovana i šik. On je
vaspitan u dobar porodica i francuski ume čitati. On pila ponekad malo
suviše, ali nikad se nije zaboravio. Sasvim dobar devojka.
Kaćuša je gledala gazdaricu, ali zatim odjednom skrenu pogled na
porotnike i zaustavi ga na Nehljudovu; lice joj postade ozbiljno, čak strogo.
Jedno od dva stroga oka je zrikalo. Dosta su dugo ta dva oka koja su čudno
gledala bila upravljena u Nehljudova i, uprkos tome što ga je obuzeo užas, on
nije mogao da skine svoj pogled sa tih zrikavih očiju s blistavo belim
beonjačama. On se seti one strašne noći kad je pucao led, magle, a pre svega,
onoga izvrnutog meseca u uštapu koji se pred zoru pojavio osvetljavajući
nešto crno i strašno. Ta dva crna oka koja su gledala u njega i pored njega
podsetiše ga na nešto crno i strašno.
„Poznala me je!“ — pomisli Nehljudov i kao da se poguri očekujući
udarac. Ali ga ona nije poznala. Mirno je uzdahnula i ponovo počela da gleda
u predsednika. I Nehljudov uzdahnu. „Ah, da hoće samo što brže“ — pomisli
on. Obuzimalo ga je sada osećanje slično onome koje je imao u lovu kad je
trebalo dotući ranjenu pticu: i gadno je, i žao, i mrsko. Nedotučena ptica se
koprca u lovačkoj torbi: i odvratno je, i žao, i postoji želja da je što pre
dotučeš i zaboraviš.
Takvo pomešano osećanje obuzimalo je sad Nehljudova dok je slušao
saslušavanje svedoka.
 XX

Ali, kao u inat njemu, rasprava je dugo trajala. Posle pojedinačnog

ispitivanja svakog svedoka i eksperta, i posle svih nepotrebnih pitanja
pomoćnika tužioca i branilaca, koja su, kao i obično, postavljana sa
značajnim izrazom na licu, predsednik predloži porotnicima da pregledaju
dokazni materijal što se sastojao iz prstena ogromne veličine, s rozetom od
brilijanata, koji se, očevidno, stavljao na jako debeo kažiprst, i filtra, u kojem
je ispitivan otrov. Te su stvari bile zapečaćene i na njima behu etikete.
Porotnici su se već spremali da razgledaju te predmete, kad se opet diže
pomoćnik tužioca sa zahtevom da se pre pregleda dokaznog materijala
pročita lekarska ekspertiza leša i ekspertiza obdukcije.
Predsednik, koji je, koliko god je mogao, ubrzavao raspravu da bi stigao
kod svoje Švajcarkinje, iako je dobro znao da čitanje toga akta ne može imati
nikakvih drugih posledica sem izazivanja dosade i odlaganja ručka, i da
pomoćnik tužioca zahteva da se to pročita samo zbog toga što zna da ima
pravo da to zahteva, nije, ipak, mogao da odbije, te izjavi da se slaže. Sekretar
izvadi akt i, svojim dosadnim glasom vrskavo izgovarajući glasove „r“ i „l“,
opet poče:
„Na osnovu spoljašnjeg pregleda utvrđeno je da je:
1) Visina Feraponta Smeljkova — 2 aršina i 12 palaca.
Bogami, krupna ljudeskara — zabrinuto šapnu trgovac na uho
Nehljudovu.
2) Na osnovu spoljašnjeg izgleda, godine su približno određene — oko
četrdeset.
3) Izgled leša — naduven.
4) Boja kože je zelenkasta, mestimice išarana tamnim pegama.
5) Pokožica na površini tela izdigla se u obliku mehurova različite
veličine, a mestimice se ogulila i visi u obliku velikih krpa.
6) Kosa je tamnosmeđa, gusta, i pri dodiru se lako odvaja od kože.
7) Oči su ispale iz očnih duplji, a rožnjača je potamnela.
 8) Iz nosnih otvora, oba uha i iz usta curi penasta sukrvica, usta su
poluotvorena.
9) Vrata gotovo nema, usled nadutosti lica i grudi.“
Itd., itd.
Na četiri stranice, u dvadeset sedam tačaka, tekao je na isti način opis svih
detalja spoljašnjeg pregleda strašnoga, ogromnog, debelog i, uz to,
naduvenog leša u raspadanju trgovca koji se veselio u gradu. Osećanje
neodređenog gađenja koje je obuzimalo Nehljudova pojača se pri čitanju tog
opisa leša. Život Kaćuše, i sukrvica što je curila iz nozdrva, i oči koje su ispale
iz očnih duplji, i njegov postupak prema njoj — sve mu se to činilo kao nešto
što je iste vrste, i da je on sa svih strana okružen i obuzet svim tim. Kad se
najzad završi čitanje o spoljašnjem pregledu, predsednik teško uzdahnu i
podiže glavu nadajući se da je tu kraj. Ali sekretar odmah poče da čita i opis
unutrašnjeg pregleda.
Predsednik opet opusti glavu i, oslonivši se na ruku, sklopi oči. Trgovac,
koji je sedeo kraj Nehljudova, jedva se savlađivao da ne zaspi i povremeno se
klatio; optuženi su, kao i žandarmi iza njih, sedeli nepomično.
„Na osnovu unutrašnjeg pregleda, ustanovljeno je;
1) Kožni omotač lobanje lako se odvaja od kostiju lobanje, a izliv krvi
nigde nije primećen.
2) Kosti lobanje su srednje debljine i čitave.
3) Na tvrdoj moždanoj opni postoje dve omanje pigmentne mrlje veličine
oko 4 palca, sama opna ima mutno-bledu boju“, itd., itd., još trinaest tačaka.
Zatim su sledila imena svedoka koji su prisustvovali pregledu, potpisi,
potom zaključak lekara, iz kojeg se videlo da se na osnovu promena u želucu
i, delimično, u crevima i bubrezima, utvrđenih prilikom obdukcije i
navedenih u zapisniku, može zaključiti, s velikim stepenom verovatnoće, da
je smrt Smeljkovljevu prouzrokovao otrov koji je s alkoholom dospeo u
želudac. Na osnovu promena koje su nastale u želucu i crevima, teško je
ustanoviti koja je vrsta otrova uneta u želudac, a da je otrov dospeo u želudac
s alkoholom, treba pretpostaviti na osnovu toga što je u želucu Smeljkova
nađena velika količina alkohola.
— Izgleda da je dobro mogao da povuče — prenuvši se, opet prošapta
trgovac.
Čitanje tog zapisnika, koje je trajalo gotovo pun sat, ipak nije zadovoljilo
pomoćnika tužioca. Kad je zapisnik pročitan, predsednik mu se obrati:
— Smatram da je izlišno čitati protokol o obdukciji unutrašnjih organa.
 — Molio bih da se pročitaju ta akta — strogo reče pomoćnik tužioca, ne
gledajući u predsednika, pa se malo nakrivljeno pridiže i tonom glasa dade da
se oseti da je zahtev da se to pročita njegovo pravo, da on od tog prava neće
odustati, a da odbijanje može biti povod za žalbu kasaciji.
Član suda s velikom bradom i dobrim oborenim očima, koji je patio od
katara, osećajući da je vrlo iscrpljen, obrati se predsedniku:
— A zašto da se čita? Samo odugovlačite. Te nove metle ne čiste bolje,
nego duže.
Član sa zlatnim naočarima ne reče ništa, sumorno i odlučno gledao je
preda se, ne očekujući ni od svoje žene ni od života nikakvo dobro.
Čitanje akta poče:
„188* godine, 15. februara, ja, dole potpisani, na osnovu naloga
medicinskog odeljenja br. 638 — opet odlučno poče sekretar povišenim
glasom, kao da želi da rastera san koji je morio sve prisutne — u prisustvu
pomoćnika medicinskog inspektora izvršio sam pregled unutrašnjih organa:
1) Desnog plućnog krila i srca (u staklenoj tegli od šest funti);
2) sadržine želuca (u staklenoj tegli od šest funti);
3) samoga želuca (u staklenoj tegli od šest funti);
4) jetre, slezine i bubrega (u staklenoj tegli od tri funte);
5) creva (u glinenoj tegli od šest funti).“
Kad je počelo čitanje, predsednik se nagnu prema jednom članu, pa mu
nešto šapnu, zatim prema drugom članu i, pošto dobi potvrdan odgovor,
prekide čitanje na tom mestu.
— Sud smatra da je čitanje ovoga akta izlišno — reče on.
Sekretar zaćuta skupljajući akta, pomoćnik tužioca ljutito poče nešto da
zapisuje.
— Gospoda porotnici mogu da pregledaju dokazni materijal — reče
predsednik.
Starešina i nekoliko porotnika ustadoše i, osećajući se nelagodno zbog
položaja i pokreta koje su morali da čine rukama, priđoše stolu i redom
pogledaše prsten, bocu i filtar. Trgovac čak i oproba prsten na svom prstu.
— Kakav je to prst morao biti — reče on vrativši se na svoje mesto. — Ko
poveći krastavac — dodade on, očevidno, uživajući u predstavi koju je
izgradio o otrovanom trgovcu kao nekakvom deliji.
 XXI

Posle pregleda dokaznog materijala, predsednik objavi da je sudska

istraga završena, i bez prekida, želeći da se što pre otarasi svega, dade reč
tužiocu, nadajući se da je i on čovek, da i on želi da puši i ruča, te će se
smilovati na njih. Ali pomoćnik tužioca se ne smilova ni na sebe ni na njih.
Pomoćnik tužioca je po prirodi bio veoma glup; uz to je imao i tu nesreću da
gimnaziju završi sa zlatnom medaljom, a na univerzitetu je, opet, dobio
nagradu za svoj rad o servitutima, iz rimskog prava, te je bio samouveren u
najvećoj meri i zadovoljan sobom (čemu je doprinosio i njegov uspeh kod
dama); sve je to uticalo da bude neobično glup. Kad je dobio reč, on lagano
ustade, pokazujući svoju gracioznu pojavu u izvezenom mundiru, obe ruke
stavi na pult i malo nagnu glavu, obazre se po sali, izbegavajući poglede
optuženih, pa poče:
— Slučaj koji spada u vašu nadležnost, gospodo porotnici — poče on svoj
govor, koji je pripremao za vreme čitanja zapisnika i akata — jeste, ako mogu
da se izrazim, karakterističan zločin.
Govor pomoćnika tužioca je, po njegovom mišljenju, morao biti od
društvenog značaja, sličan onim čuvenim govorima koje su održali advokati
što su postali slavni. Istina, publiku su sačinjavale samo tri žene: švalja,
kuvarica i Simonova sestra, i jedan kočijaš, ali to nije bilo važno. I oni slavni
ljudi su isto ovako počinjali. A pomoćnik tužioca se držao pravila da treba biti
na visini svoga položaja, to jest, prodirati u dubinu psihološkog značenja
zločina i otkrivati društvene rak-rane.
— Vi vidite pred sobom, gospodo porotnici, ako mogu tako da se izrazim,
karakterističan zločin kraja veka, koji u sebi krije tako reći specifične crte
one žalosne pojave raspadanja kojem u naše doba podležu oni elementi
našega društva što su izloženi tim naročito, tako reći, oštrim zracima tog
procesa...
Pomoćnik tužioca govorio je veoma dugo, nastojeći s jedne strane da se
seti svih pametnih stvari koje je smislio, a s druge strane, a to beše ono
najvažnije, da se ni za trenutak ne zaustavi, već da udesi tako da mu govor
teče bez prekida sat i četvrt. Jedanput se samo zaustavio, prilično dugo gutao
pljuvačku, ali je odmah to prebrodio i usporenje nadoknadio još većom
krasnorečivošću. Govorio je čas nežnim i umiljatim glasom, gledajući u
porotnike i premeštajući se s noge na nogu, čas tihim poslovnim tonom,
bacajući poglede u svoju beležnicu, čas gromkim glasom koji je razobličavao,
obraćajući se čas publici, čas porotnicima. Samo u optužene, koji su ga prosto
gutali očima, nijedanput nije pogledao. Njegov govor sadržavao je sve ono
najvažnije što je u to vreme bilo u modi u njegovom krugu i što se tada
smatralo, a što se i danas smatra, za poslednju reč naučne mudrosti. Tu je
bila i naslednost i urođena sklonost ka zločinu, i Lombrozo i Tard, i evolucija
i borba za opstanak, i hipnotizam i sugestija, i Šarko i dekadencija.
Trgovac Smeljkov je, prema tumačenju pomoćnika tužioca, bio tip
snažnoga, iskonskog ruskog čoveka široke prirode, koji je usled svoje
poverljivosti i velikodušnosti pao kao žrtva duboko pokvarenih ličnosti u čije
je šake dopao.
Simon Kartinkin je bio atavistički plod kmetstva, ugnjeteni čovek bez
obrazovanja, bez principa, čak i bez religije. Jefimija je bila njegova
ljubavnica i žrtva naslednosti. U njoj su se već mogli uočiti svi znaci
degenerisane ličnosti. Glavni je, pak, pokretač zločina bila Maslova, koja je
predstavljala pojavu dekadentstva u njegovim najnižim predstavnicima.
— Ova je žena — govorio je pomoćnik tužioca ne gledajući u nju — dobila
obrazovanje, ovde na sudu čuli smo izjavu njene gazdarice. Ona ne samo što
zna da čita i piše, ona zna francuski, ona je siroče u kojem se, verovatno,
kriju klice prestupništva, a bila je vaspitavana u obrazovanoj plemićkoj
porodici i mogla je da živi od poštenog rada, ali ona napušta svoje
dobrotvore, predaje se svojim strastima i, da bi ih zadovoljila, stupa u javnu
kuću, gde se izdvaja od svojih drugarica svojim obrazovanjem, a što je glavno,
kao što ste, gospodo porotnici, čuli ovde od njene gazdarice, ističe se
veštinom da utiče na posetioce onim tajanstvenim svojstvom koje je u
poslednje vreme ispitivala nauka, naročito škola Šarkoa, a koje je poznato
pod nazivom sugestija. Pomoću toga svog svojstva ona uspeva da zavlada
ruskim divom, dobroćudnim, poverljivim trgovcem Sadkom, i koristi to
poverenje da ga najpre pokrade, a zatim da ga bez milosti liši života.
— E, ovde je, izgleda, prekardašio — naginjući se prema strogome članu i
smešeći se, reče predsednik.
— Strašan klipan — reče strogi član.
— Gospodo porotnici — nastavi, međutim, pomoćnik tužioca, graciozno
izvijajući svoj tanki struk — u vašim je rukama sudbina ovih lica ali, isto tako,
u vašim je rukama donekle i sudbina društva na koje vi utičete svojom
presudom. Udubite se u značaj ovoga zločina, u opasnost koju za društvo
predstavljaju ovakve tako reći patološke individue kakva je Maslova i
sačuvajte ga od zaraze, sačuvajte nevine, zdrave elemente ovoga društva od
zaraze, a često i od propasti.
I kao da je i sam osetio sav značaj predstojeće odluke, pomoćnik tužioca,
očevidno, sav ushićen svojim govorom, sede na svoju stolicu.
Smisao njegovog govora, ako se odbace retorički ukrasi — bio je da je
Maslova hipnotisala trgovca, pošto je umiljavanjem zadobila njegovo
poverenje, i, došavši s ključem u hotelsku sobu po novac, htela je sve sama da
uzme, ali su je Simon i Jefimija uhvatili i ona je primorana da deli s njima. A
posle toga, da bi skrila tragove svoga zločina, ona je ponovo došla s trgovcem
u hotel, gde ga je otrovala.
Posle govora pomoćnika tužioca, s advokatskog mesta ustade čovek
srednjih godina, u fraku, sa širokim polukrugom belih uštirkanih grudi, i
otresito održa govor u odbranu Kartinkina i Bočkove. To beše branilac što su
ga oni najmili za 3OO rubalja. On ih je oboje opravdavao, svaljujući svu
krivicu na Maslovu.
On je odbacivao iskaze Maslove o tome da su Bočkova i Kartinkin bili s
njom kad je ona uzimala novac, a naročito je podvlačio da se njenom iskazu
kao iskazu trovačice uhvaćene na delu ne može pokloniti puno poverenje.
Novac, pak, dve hiljade pet stotina rubalja, govorio je advokat, mogla su da
zarade dva trudoljubiva i poštena čoveka koji su ponekad dnevno dobijali od
gostiju i po tri do pet rubalja. A novac trgovčev ukrala je Maslova i nekom ga
predala, ili ga čak izgubila, jer nije bila u normalnom stanju. Trovanje je
izvršila Maslova sama.
Zato je on molio porotnike da Kartinkina i Bočkovu proglase za nevine u
krađi novca, a ukoliko ih i budu smatrali krivima za kraću, onda — bez
saučestvovanja u trovanju i bez predumišljaja.
U zaključku, u inat pomoćniku tužioca, advokat primeti da su sjajna
zapažanja gospodina pomoćnika tužioca o naslednosti, iako osvetljavaju
naučna pitanja naslednosti, neumesna u ovom slučaju, jer je Bočkova — kći
nepoznatih roditelja.
Pomoćnik tužioca srdito, kao da reži, pribeleži nešto na hartiju i s
prezrivim čuđenjem slegnu ramenima.
Zatim ustade branilac Maslove i bojažljivo, zamuckujući, izgovori svoju
odbranu. Ne poričući da je Maslova učestvovala u kraći novca, on je samo
nastojao da istakne da ona nije imala nameru da otruje Smeljkova i da mu je
dala prašak samo da bi zaspao. Htede i on da se preda krasnorečivosti,
napravivši pregled o tome kako je Maslovu u razvrat uvukao muškarac koji je
ostao nekažnjen, dok ona mora da nosi svu težinu svoga pada, ali mu ovaj
izlet u oblast psihologije nije uopšte pošao za rukom, pa su se svi osećali
nelagodno. Dok je on nagvaždao o okrutnosti muškaraca i bespomoćnosti
žena, predsednik, želeći da mu pomogne, zamoli ga da se više drži suštine
predmeta.
Posle ovog branioca, ustade pomoćnik tužioca i, braneći od prvog
branioca svoju postavku o nasledstvu, reče da, ako je Bočkova kći nepoznatih
roditelja, time nimalo nije pokolebana istinitost učenja o naslednosti, jer je
zakon o naslednosti nauka do te mere potvrdila da mi ne samo što možemo
da izvodimo zaključak o zločinu na osnovu naslednosti već i o naslednosti na
osnovu zločina. Što se, pak, tiče pretpostavke odbrane da je Maslovu
razvratio uobraženi (on naročito jetko reče: uobraženi) zavodnik, svi podaci
pre govore o tome da je ona zavodnica mnogih i mnogih žrtava koje su joj
dopale šaka. Rekavši to, on pobedonosno sede.
Zatim je data reč optuženima da se brane.
Jefimija Bočkova je ponavljala da ništa nije znala, da ni u čemu nije
učestvovala, i uporno je isticala Maslovu kao krivca za sve. Simon je samo
nekoliko puta ponovio:
— Vaša volja... ali, ni kriv ni dužan.
Maslova ne reče ništa. Na predlog predsednika da kaže što ima u svoju
odbranu, ona samo podiže oči, pređe po svima pogledom kao gonjena zver,
pa odmah obori oči i zaplaka, glasno jecajući.
— Šta vam je? — upita trgovac, koji je sedeo pored Nehljudova, začuvši
čudan zvuk koji se iznenada oteo Nehljudovu. Taj zvuk beše uzdržano
ridanje.
Nehljudov još nije shvatao sav značaj svoga sadašnjeg položaja i s mukom
savladano ridanje i suze koje su mu navirale na oči pripisivao je slabosti
svojih živaca. On stavi prince-nez da sakrije suze, pa izvuče maramicu i poče
da se useknjuje. Strah od sramote koju bi navukao na sebe ako bi ovde, u
sudskoj dvorani, svi doznali za njegov postupak, zagluši unutarnje previranje
koje se odigravalo u njemu. U prvi mah, taj strah bio je jači od svega.
 XXII

Posle poslednje reči optuženih i dogovora stranaka o formi u kojoj će se

postavljati pitanja, što je trajalo dosta dugo, pitanja behu formulisana i
predsednik poče sa svojom završnom reči.
Pre no što je izložio slučaj, on je, s prijatnom, intimnom intonacijom,
veoma dugo objašnjavao porotnicima da je pljačka — pljačka, a da je krađa —
kraća, i da je krađa sa obijanjem krađa sa obijanjem, a krađa bez obijanja
krađa bez obijanja. I tumačeći to, on je naročito često bacao poglede na
Nehljudova, kao da je posebno njemu želeo da ulije u glavu tu važnu
činjenicu, u nadi da će je on, shvativši je, protumačiti svojim drugovima.
Zatim, kad je pretpostavio da je ta istina već u dovoljnoj meri prodrla u svest
porotnika, on poče da razvija drugu istinu, da se ubistvom naziva takav čin
usled kojega dolazi do smrti čoveka, i da je trovanje, prema tome, takođe
ubistvo. Kad su, po njegovom mišljenju, porotnici shvatili i ovu istinu, on im
objasni da, ukoliko su krađa i ubistvo izvršeni u isto vreme, onda zločin
sačinjavaju krađa i ubistvo.
Mada je i sam hteo da se što pre otarasi svega, a i Švajcarkinja ga je
čekala, on se već beše navikao na svoj poziv da se, kad bi počeo govoriti,
nikako nije mogao zaustaviti, i zato je podrobno poučavao porotnike da, ako
nađu da su optuženi krivi, onda imaju pravo da ih proglase za krive, ukoliko
nađu da su nevini, imaju pravo da ih proglase za nevine, ako nađu da su oni
za jedno krivi, a u drugome nevini, onda mogu da ih proglase za krive za
jedno, a za nevine u drugome. Zatim im objasni i to da to pravo, mada ono
spada u njihovu nadležnost, treba da koriste razumno. Hteo im je objasniti i
to da će, ukoliko daju potvrdan odgovor na postavljeno pitanje, tim
odgovorom prihvatiti sve ono što to pitanje sadrži, ali da se moraju ograditi
od onog što ne prihvataju. No, pošto je pogledao u sat i video da je već pet do
tri, on odluči da odmah pređe na izlaganje slučaja.
Okolnosti ovoga slučaja su sledeće — poče on i ponovi sve ono što su već
nekoliko puta rekli branioci, pomoćnik tužioca i svedoci.
Predsednik je govorio, a sa obe strane članovi su ga s dubokomislenim
izrazom slušali i pokatkad pogledali u sat, smatrajući da je njegov govor,
inače vrlo dobar, to jest onakav kakav treba da bude, ipak nešto predug. Tog
je mišljenja bio i pomoćnik tužioca, kao i svi sudski činovnici koji su se
nalazili u dvorani. Predsednik okonča završnu reč.
Činilo se da je sve rečeno, ali predsednik nikako nije mogao da se okani
svoga prava da govori — tako mu je prijatno bilo da sluša ubedljivu
intonaciju svoga glasa — i smatrao je za potrebno da kaže još nekoliko reči o
značaju onoga prava koje je dato porotnicima, i o tome kako oni treba
pažljivo i oprezno da koriste to pravo, da ga ne smeju zloupotrebiti, o tome
da su oni položili zakletvu, da su oni — savest društva i da tajna sobe za
većanje mora biti sveta, itd., itd.
Od trenutka kad je predsednik počeo da govori, Maslova ga je netremice
gledala kao da se plašila da ne prečuje neku reč, i zato Nehljudov nije
strahovao da će sresti njen pogled, pa je neprestano gledao u nju. U njegovoj
se mašti događala ona obična pojava da lice ljubljenog čoveka koje odavno
nismo videli isprva prenerazi onim spoljnim promenama koje su nastale u
toku odsutnosti, ali, malo-pomalo, ono postaje isto onakvo kakvo je bilo pre
mnogo godina, sve nastale promene iščezavaju i pred duhovnim očima se
pojavljuje onaj osnovni izraz duhovne ličnosti koja je neponovljiva.
Upravo se to događalo u Nehljudovu.
Da, i pored zatvoreničkog ogrtača, raskrupnjalog tela i naraslih grudi, i
pored raširenog donjeg dela lica, borica na čelu i slepoočnicama i podnadulih
očiju, to je, bez sumnje, bila ona ista Kaćuša koja je na dan svetlog Hristovog
vaskrsenja tako nevino odozdo nagore gledala u njega, ljubljenog čoveka,
svojim zaljubljenim, od radosti nasmejanim i punim života očima.
„I kakva čudna slučajnost! Kao da se moralo desiti da se taj slučaj
raspravlja baš na mojoj sesiji, da je ja, ne susrevši je nigde deset godina,
sretnem ovde, na optuženičkoj klupi! I čime će se sve to svršiti? Samo da
hoće brže, ah, samo da hoće brže!“
On se još nije bio pokorio onom osećanju koje je počelo da progovara u
njemu. Činilo mu se da je to slučajnost koja će proći i koja neće poremetiti
njegov život. Osećao se u položaju kučeta koje se u sobama nepristojno
ponašalo, pa mu gazda, zgrabivši ga za vrat, tutka nos u ono što je napravilo.
Kuče cvili, otima se unazad da bi otišlo što je moguće dalje od posledica svoje
rabote i zaboravilo na njih, ali ga neumoljivi gazda ne pušta. Tako je i
Nehljudov osećao svu gadost onoga što je učinio, osećao je i moćnu gazdinu
ruku, ali još nije bio svestan značaja onoga što je učinio, nije priznavao
samoga gazdu. Nikako nije hteo da veruje da je to što se nalazi pred njim
njegovo delo. Ali neumoljiva, nevidljiva ruka držala ga je i on je već osećao
da neće moći da se izvuče. Još se junačio i, po navici, prebacivši nogu preko
noge, nemarno se igrao svojim prince-nez, sedeći u samouverenoj pozi na
svojoj stolici, drugoj u prvome redu. Međutim, u dubini duše on je već osećao
svu svirepost, podlost, niskost ne samo ovoga svog postupka nego celoga svog
pustog, razvratnog, svirepog i samozadovoljnoga života, i ona strašna zavesa
koja je nekim čudom za tih dvanaest godina skrivala od njega njegov zločin i
ceo njegov kasniji život, sad se beše zatalasala i on je na mahove zavirivao iza
nje.
 XXIII

Na kraju predsednik završi svoj govor i, sa gracioznim pokretom glave,

podiže listu s pitanjima i predade je starešini, koji mu je prišao. Porotnici
ustadoše radosni što mogu da odu i, ne znajući šta će s rukama, kao da se
nečega stide, jedan za drugim pređoše u sobu za većanje. Tek što se za njima
zatvoriše vrata, žandarm priđe tim vratima i, isukavši sablju iz korica, stavi je
uz rame i stade kraj vrata. Sudije se podigoše i krenuše. Optužene takođe
izvedoše.
Ušavši u sobu za većanje, porotnici, kao i ranije, najpre izvadiše cigarete i
počeše da puše. Neprirodnosti i lažnosti njihovog položaja, koju su oni u
većoj ili manjoj meri osećali sedeći u dvorani na svojim mestima, nestade čim
uđoše u sobu za većanje i zapališe cigarete, i oni sa osećanjem olakšanja
zauzeše svoja mesta i odmah počeše živo da razgovaraju.
— Cura nije kriva, zaplela se — reče dobrodušni trgovac — treba biti
popustljiviji.
— E, o tome i hoćemo da raspravljamo — reče starešina — ne smemo se
povoditi za svojim ličnim utiscima.
— Predsednik je dao dobru završnu reč — primeti pukovnik.
— Jest, dobru! Umalo nisam zaspao.
— Glavno je da posluga ne bi mogla da sazna za novac da Maslova nije
bila s njima u dosluhu — reče trgovački pomoćnik jevrejskog tipa.
— Šta mislite, da je ona ukrala? — upita jedan od porotnika.
— Ne mogu nikako u to da verujem — uzviknu dobroćudni trgovac. — To
je sve ona crvenooka bitanga zabrljala.
— Svi su oni dobri — reče pukovnik.
— Pa ona kaže da nije ulazila u sobu.
— Samo joj vi verujte. Nikad u životu ne bih poverovao toj mrcini.
— Pa šta, nije dovoljno što vi ne biste poverovali — reče trgovački
pomoćnik.
 — Ona je imala ključ.
— Pa šta ako ga je imala? — odvrati trgovac.
— A prsten?
— Pa ona reče — opet viknu trgovac — da je trgovac bio čovek od reči, a
pri tom se nacvrckao, pa je izmlatio. A posle, zna se, bilo mu žao. Evo ti, veli,
da ne plačeš. Kakva je ljudina bio: ta čuo sam, dvanaest palaca i nekih osam
pudova.
— Nije reč o tome — prekide ra Petar Gerasimovič — pitanje je u ovome:
da li je ona podgovorila na to i zapodenula sve to, ili posluga?
— Posluga nije mogla sama to da učini. Ključ je bio kod nje.
Nepovezano pričanje trajalo je dosta dugo.
— Ali, dozvolite, gospodo — reče starešina — hajde da sednemo za sto i da
sve to raspravimo. Izvolite — reče on sedajući na predsedničko mesto.
— E baš su nevaljalice te cure — reče trgovački pomoćnik i, da bi potvrdio
svoje mišljenje da je glavni krivac Maslova, ispriča kako je jedna takva na
bulevaru njegovom drugu ukrala sat.
U vezi s tim pukovnik poče da priča o još neobičnijem slučaju krađe
srebrnog samovara.
— Gospodo, molim vas, pređimo na pitanja — reče starešina lupkajući
olovkom po stolu.
Svi zaćutaše. Pitanja behu ovako formulisana:
1) Da li je zemljoradnik iz sela Borki, krapivenski srez, Simon Petra
Kartinkin, star 33 godine, kriv što je 17. januara 188* godine u gradu N.,
naumivši da liši života trgovca Smeljkova u nameri da ga opljačka, a u
dosluhu s drugim licima, dao Smeljkovu u konjaku otrov, usled čega je
nastupila smrt Smeljkova, i ukrao u novcu oko 2 5OO rubalja i brilijantski
prsten?
2) Da li je kriva građanka Jefimija Ivana Bočkova, stara 43 godine, za
zločin opisan u prvom pitanju?
3) Da li je kriva građanka Jekaterina Mihajla Maslova, stara 27 godina, za
zločin opisan u prvom pitanju?
4) Ako optužena Jefimija Bočkova nije kriva u vezi s prvim pitanjem, nije
li krivazato što je 17. januara 188* godine u gradu N., nalazeći se u službi u
hotelu „Mavritanija“, iz zaključanog kofera gosta ovog hotela, trgovca
Smeljkova, smeštenog u njegovoj sobi, tajno otuđila 2 5OO rubalja u novcu,
radi čega je na istom mestu otključala kofer ključem koji je specijalno
izabrala i donela?
Starešina pročita prvo pitanje.
— Dakle, kako ćemo, gospodo?
Na ovo pitanje odgovoriše vrlo brzo. Svi pristadoše da odgovore: „Da, kriv
je“, oglasivši ga na taj način krivim i za trovanje i za krađu. Samo jedan
zanatlija-zadrugar, koji je na sva pitanja davao opravdavajuće odgovore, ne
pristade da Kartinkina prizna za krivca.
Starešina je mislio da on ne razume, pa mu objasni da, sudeći po svemu,
nema sumnje da su Kartinkin i Bočkova krivi, no zadrugar odgovori da on sve
razume, ali da će biti bolje da se na njih sažale. „Ni mi nismo sveci“ — reče on
i ostade do kraja pri svom ubeđenju.
Na drugo pitanje, o Bočkovoj, posle dugog razgovora i tumačenja,
odgovoriše: „Nije kriva“, jer nije bilo nikakvih očiglednih dokaza za njeno
učešće u trovanju, a što je i advokat naročito isticao.
Trgovac, želeći da opravda Maslovu, uporno je ostajao pri tome da je
Bočkova u svemu glavni kolovođa. Mnogi se porotnici saglasiše s njim, ali
starešina, želeći da se strogo drži zakona, reče da nema nikakvog osnova da je
proglase za saučesnika u trovanju. Posle dugih prepirki pobedi mišljenje
starešine.
Na četvrto pitanje, opet o Bočkovoj, odgovoriše: „Da, kriva je“, i na
navaljivanje zadrugara dodaše — „ali zaslužuje blažu kaznu“.
Treće, pak, pitanje, o Maslovoj, izazva ogorčenu prepirku. Starešina je
uporno ostajao pri tome da je ona kriva i za trovanje i za pljačku, trgovac se
nije slagao, a s njim ni pukovnik, ni trgovački pomoćnik, ni zadrugar — ostali
kao da su se kolebali, ali mišljenje starešine poče da pobeđuje, pre svega zbog
toga što se porotnici već behu umorili, te su radije pristajali uz ono mišljenje
koje je obećavalo da će se brže složiti, a time i svi osloboditi.
Sudeći po onome što se dogodilo prilikom sudske istrage i po tome koliko
je Nehljudov poznavao Maslovu, on beše ubeđen da ona nije kriva ni za
krađu ni za trovanje, i u početku je bio uveren da će se svi s tim složiti, ali
kad je video da zbog nevešte odbrane trgovca, zasnovane, očevidno, na tome
što mu se Maslova fizički dopadala, a što on nije ni krio, kao i otpora
starešine upravo zbog toga, a pre svega, pošto je usled zamora svih, odluka
počela da naginje ka osudi, hteo je da protivreči, ali se bojao da govori u
odbranu Maslove — činilo mu se da će svi odmah doznati u kakvim su
odnosima bili. Međutim, osećao je da stvar ne može tako ostaviti i da mora
protivrečiti. Crveneo je i bledeo i upravo je hteo da počne da govori, kad
Petar Gerasimovič, koji je dotad ćutao, očevidno, razdražen autoritativnim
tonom starešine, odjednom poče da mu protivreči i da govori upravo ono što
je Nehljudov hteo da kaže.
— Dozvolite — reče on — vi kažete da je ona ukrala zato što je imala ključ.
Zar posluga nije mogla posle nje da otključa kofer pogodnim ključem?
— Ma naravno — dodade trgovac.
— Ona nije mogla uzeti novac jer u takvom položaju ona ne bi znala kud
bi s njim.
— To baš i ja kažem — potvrdi trgovac.
— Pre bih rekao da je njen dolazak naveo poslugu na tu misao, pa su
iskoristili tu okolnost, a posle nju nabedili za sve.
Petar Gerasimovič govorio je razdraženo. I ta razdraženost pređe na
starešinu, koji naročito uporno poče da brani svoje, suprotno, mišljenje, ali je
Petar Gerasimovič govorio tako ubedljivo da se većina saglasi s njim i složi u
tome da Maslova nije učestvovala u krađi novca i prstena i da joj je prsten
poklonjen. Kad dodirnuše njeno učešće u trovanju, njen vatreni zaštitnik,
trgovac, reče da je treba proglasiti nevinom, jer ona nije imala razloga da
trgovca otruje. Starešina, opet, reče da se ona ne može proglasiti za nevinu
jer je sama priznala da je dala prašak.
— Dala je, ali je mislila da je opijum — reče trgovac.
— Ona je i opijumom mogla da mu oduzme život — reče pukovnik, koji je
voleo da zastranjuje, i poče u vezi s tim da priča kako se žena njegovog
šuraka otrovala opijumom, i kako bi umrla da nije bilo lekara i da nisu na
vreme preduzete potrebne mere. Pukovnik je pričao tako ubedljivo i
samouvereno i s toliko dostojanstva da se niko nije usudio da ga prekine.
Samo trgovački pomoćnik, sledeći njegov primer, odluči da ga prekine da bi
ispričao svoju priču.
— Neki se tako naviknu — poče on — da mogu da uzimaju i po četrdeset
kapljica; moj rođak...
Ali pukovnik ne dade da ga prekinu i nastavi da priča o posledicama
delovanja opijuma na ženu njegovog šuraka.
— Pa već je prošlo pet sati, gospodo — reče jedan od porotnika.
— Pa kako ćemo, gospodo — obrati im se starešina — da li da je
proglasimo za krivu bez namere da pljačka, i da nije pokrala imovinu. Je li
tako?
Zadovoljan svojom pobedom, Petar Gerasimovič pristade.
 — Zaslužuje blažu kaznu — dodade trgovac. Svi se složiše. Samo je
zadrugar uporno tražio da se kaže: „Ne, nije kriva.“
— Pa ono i ispada tako — protumači starešina — bez namere da pljačka, i
da imovinu nije pokrala. Prema tome, nije ni kriva.
— Teraj tako, i zaslužuje blažu kaznu, znači, ono što ostane, a poslednje
izbaciti — veselo izgovori trgovac.
Svi se behu tako umorili, tako spleli u prepirkama da se niko nije dosetio
da uz odgovor doda: da, ali bez namere da liši života.
Nehljudov je bio tako uzbuđen da ni on to nije zapazio. U toj formi su
odgovori bili zapisani i odneti u sudsku dvoranu.
Rable piše da je neki pravnik kome su došli da se parniče, posle pozivanja
na sve mogućne zakone i pošto je pročitao dvadeset stranica besmislene
pravničke latinštine, predložio strankama da bace kocku: pismo ili glava. Ako
je pismo, onda je u pravu tužilac, ako je glava, onda je u pravu tuženi.
Tako je i ovde bilo. Prihvaćeno je ovo, a ne neko drugo rešenje ne zato što
su se svi složili, već, prvo, zato što je predsednik, koji je tako dugo držao
svoju završnu reč, ovoga puta propustio da kaže ono što je uvek govorio, a to
je da, odgovarajući na pitanja, oni mogu da kažu: „Da, kriva je, ali bez
namere da liši života“, drugo, zato što je pukovnik dosadno i nadugačko
pričao istoriju žene svoga šuraka, treće, što je Nehljudov bio tako uzbuđen da
nije zapazio da su propustili da stave napomenu da nije postojala namera da
liši života i što je mislio da napomena „bez namere da pljačka“ poništava
optužbu, četvrto, zato što Petar Gerasimovič nije bio u sobi, već je izišao kad
je starešina ponovo čitao pitanja i odgovore i, što je najvažnije, zato što su se
svi bili umorili i što su svi hteli da se što pre oslobode, te su se složili sa onim
rešenjem koje je omogućavalo da se sve što pre završi.
Porotnici zazvoniše. Žandarm, koji je stajao kraj vrata sa isukanom
sabljom, stavi sablju u korice i odmaknu se. Sudije sedoše na svoja mesta, a
porotnici iziđoše jedan za drugim.
Starešina je svečano nosio listu. On priđe predsedniku i predade mu listu.
Predsednik je pročita i, očevidno začuđen, raširi ruke, okrete se drugovima i
poče da se savetuje. Predsednika je začudilo što porotnici, stavivši napomenu
uz prvi uslov: „bez namere da pljačka", nisu stavili napomenu i uz drugi
uslov: „bez namere da liši života". Na osnovu rešenja porotnika, izlazilo je da
Maslova nije ni krala ni pljačkala, pa ipak je bez nekog vidljivog razloga
otrovala čoveka.
— Pogledajte kako su besmislenu odluku doneli — reče on članu s leve
strane. — Pa to je robija, a ona nije kriva.
— E, kako da nije kriva — reče strogi član.
— Pa jednostavno nije kriva. Mislim da je to slučaj za primenu čl. 818 (čl.
818. glasi da sud može poništiti rešenje porote ukoliko nađe da je optužba
nepravična).
— Šta vi mislite? — obrati se predsednik dobrome članu.
Dobri član ne odgovori odmah. On pogleda broj akta koji je ležao pred
njim, sabra cifre — nisu bile deljive sa tri. Zamislio je bio — ukoliko budu
deljive, on će se složiti, ali, i pored toga što nisu bile deljive, on se zbog
dobrote svoje ipak složi.
— I ja mislim da bi trebalo — reče on.
— A vi? — obrati se predsednik srditome članu.
— Ni u kom slučaju — odgovori ovaj odlučno. — Ionako novine pišu da
porotnici oslobađaju zločince. Šta li će tek pisati kad ih sud oslobodi. Ni u
kom slučaju se ne slažem.
Predsednik pogleda u sat.
— Šteta, ali šta da se radi — i predade pitanja starešini da ih pročita.
Svi ustadoše, i starešina, premeštajući se s noge na nogu, iskašlja se i
pročita pitanja i odgovore, Svi sudski službenici: sekretar, advokat, čak i
tužilac, izraziše čuđenje.
Optuženi su sedeli kao da ih se ništa ne tiče, očevidno ne shvatajući
značenje odgovora. Opet svi sedoše, a predsednik upita tužioca kakvu bi
kaznu, po njegovom mišljenju, optuženima trebalo odrediti.
Tužilac, obradovan neočekivanim uspehom u slučaju Maslove, pripisujući
taj uspeh svojoj krasnorečivosti, potraži negde podatke, ustade i reče:
— Smatram da Simon Kartinkin treba da bude osuđen na osnovu člana
1452. i tačke 4. člana 1453, Jefimija Bočkova na osnovu člana 1659, a
Jekaterina Maslova na osnovu člana 1454.
Sve su to bile najstrože kazne koje su se mogle primeniti.
— Sud će se povući da donese odluku — reče predsednik ustajući.
Svi se digoše za njim i, sa olakšanjem i prijatnim osećanjem da su izvršili
neko dobro delo, počeše da izlaze i da se kreću po dvorani.
— A mi smo, gospodine moj, prosto sramno zabrljali — reče Petar
Gerasimovič prilazeći Nehljudovu, kome je starešina nešto pričao. — Pa mi
smo je oterali na robiju.
 — Šta kažete!? — uzviknu Nehljudov, ne primećujući ovoga puta
neprijatnu profesorovu familijarnost.
— Kako da ne — reče ovaj — nismo stavili u odgovoru — „kriva je, ali bez
namere da liši života“. Sad mi je o tome govorio sekretar, tužilac je podvodi
pod član koji predviđa petnaest godina robije.
— Pa tako smo odlučili — reče starešina.
Petar Gerasimovič poče da se prepire govoreći kako je samo po sebi
razumljivo da ona, budući da nije uzimala novac, nije ni mogla imati nameru
da trgovca liši života.
— Pa ja sam pročitao odgovore pre no što smo izišli — pravdao se
starešina. — Niko se nije usprotivio.
— Ja sam tada bio izišao iz sobe — reče Petar Gerasimovič. — A kako je
vama to moglo da promakne?
— Nikako nisam mislio — reče Nehljudov.
— To je baš ono — niste mislili!
— Pa to se može ispraviti — reče Nehljudov.
— E, to ne. Sad je gotovo.
Nehljudov pogleda optužene. Oni, ti isti ljudi čija se sudbina rešavala,
sedeli su i dalje nepomično ispred vojnika, iza svoje rešetke. Maslova se zbog
nečega smešila, i u duši Nehljudova se pokrenu ružno osećanje prema njoj.
Pre toga, predviđajući da će ona biti oslobođena i da će ostati u gradu, bio je
u nedoumici kakav stav da zauzme prema njoj. I teško mu je bilo da ga
odredi. Međutim, robija i Sibir namah uništiše svaku mogućnost odnosa
prema njoj: nedotučena ptica prestala je da se koprca u lovačkoj torbi i da
podseća na sebe.
 XXIV

Pretpostavke Petra Gerasimoviča bile su opravdane.

Pošto se vratio iz sobe za većanje, predsednik uze akt i pročita:
„188* godine, dana 28. aprila, po Ukazu Njegovog Imperatorskog
Veličanstva, Krivično odeljenje okružnog suda, prema rešenju gospode
porotnika, na osnovu čl. 771, t. 3, čl. 776, t. 3, i čl. 777. Krivičnog zakonika,
donelo je sledeće rešenje: seljaka Simona Kartinkina, starog 33 godine, i
građanku Jekaterinu Maslovu, staru 27 godina, lišiti svih imovinskih prava i
poslati na robiju: Kartinkina na 8 godina, a Maslovu na 4 godine, s tim da
oboje snose posledice po čl. 28. Zakonika. Građanku Jefimiju Bočkovu, staru
43 godine, lišiti svih posebnih prava koja joj lično i prema staležu pripadaju i
uputiti na izdržavanje kazne u zatvoru u roku od 3 godine, s tim da snosi
posledice prema čl. 49. Zakonika. Sudske troškove ove rasprave ima da snose
podjednako svi osuđeni, a u slučaju njihove nesposobnosti za plaćanje, staviti
troškove na teret državne blagajne. Dokazni materijal sa ove rasprave
prodati, prsten vratiti, boce uništiti."
Kartinkin je stajao isto onako ukrućeno, držeći ruke po vojnički, sa
uzdignutim palcima, i mičući obrazima. Bočkova je izgledala potpuno mirna.
Čuvši presudu, Maslova planu u licu.
— Nisam kriva, nisam kriva — viknu ona jako, da se razleže po celoj
dvorani. — Greh je to, nisam kriva, nisam htela, nisam mislila. Istinu kažem,
istinu. — I spustivši se na klupu, ona glasno zarida.
Kartinkin i Bočkova behu već izišli, a ona je i dalje sedela na svome mestu
i plakala, tako da je žandarm morao da je povuče za rukav ogrtača.
„Ne, to se ne sme tako ostaviti“ — reče Nehljudov sebi, potpuno
zaboravljajući na svoje ružno osećanje prema njoj; ni sam ne znajući zbog
čega, on požuri u hodnik da je još jednom vidi. Na vratima se beše zbila
uskomešana gomila porotnika i advokata koji su izlazili zadovoljni što se
pretres završio, tako da se on morao nekoliko trenutaka tu zadržati. Kad je,
pak, izišao u hodnik, ona već beše izmakla. Brzim koracima, ne misleći o
tome da skreće na sebe pažnju, on je sustiže i prestiže, pa zastade. Ona beše
prestala da plače i samo je isprekidano jecala, brišući krajem pregače svoje
lice prekriveno pegama; ona prođe kraj njega ne osvrćući se. Pustivši je da
prođe, on se žurno vrati da sačeka predsednika, ali predsednik već beše
otišao. Nehljudov ga sustiže u vratarskoj sobi.
— Gospodine predsedniče — reče Nehljudov prilazeći mu u trenutku kad
ovaj beše već obukao svoj kaput svetle boje i uzimao štap sa srebrnom
drškom, koji mu je pružao vratar — da li bih mogao da porazgovaram s vama
o slučaju koji se sada rešavao. Ja sam porotnik.
— Kako da ne, kneže Nehljudove! Vrlo mi je milo. Mi smo se već sretali —
reče predsednik stiskajući mu ruku i sa zadovoljstvom se sećajući kako je on
lepo i veselo igrao — bolje od svih mladića — one večeri kad se susreo s
Nehljudovom. Čime vas mogu uslužiti?
— Došlo je do nesporazuma prilikom odgovora koji se odnosi na Maslovu.
Ona je nevina u pogledu trovanja, a osuđena je na robiju — reče Nehljudov
sa usredsređeno-tmurnim izrazom.
— Sud je doneo presudu na osnovu odgovora koje ste vi dali — reče
predsednik primičući se izlaznim vratima — iako se i sudu činilo da oni ne
odgovaraju samom slučaju.
On se seti da je hteo da protumači porotnicima da njihov odgovor: „Da,
kriva je“, ako se pri tom ne doda da nije imala nameru da ubije, potvrđuje da
je ubistvo izvršeno s predumišljajem, ali u žurbi on to nije učinio.
— Da, ali zar se greška ne može ispraviti?
— Povod za kasaciju može se uvek naći. Treba da se obratite advokatima
— reče predsednik stavljajući malo nahero šešir i idući i dalje prema izlazu.
— Ali, to je strašno.
— Pa vidite, Maslovoj je predstojalo samo jedno od dvoga — želeći,
očevidno, da bude što ljubazniji i učtiviji prema Nehljudovu, reče predsednik
šireći svoje zaliske iznad okovratnika kaputa; on ga lagano uhvati za lakat i
uputi prema izlaznim vratima, pa nastavi: — Vi, takođe, idete?
— Da — reče Nehljudov, brzo se oblačeći, pa krenu za njim.
Iziđoše na jarko sunce, koje je razveseljavalo, i odmah behu primorani da
glasnije govore zbog tandrkanja točkova po kaldrmi.
— Situacija je, kao što izvolite videti, čudna — nastavi predsednik
povišenim glasom — zbog toga što je njoj, toj Maslovoj, predstojalo jedno od
dvoga: ili skoro oslobođenje, zatvor, u koji joj se moglo uračunati i ono što je
već odležala, čak, možda, samo pritvor, ili, pak, robija — sredine nema. Da ste
vi dodali reči: „ali bez namere da prouzrokuje smrt“, ona bi bila oslobođena.
 — Neoprostivo je što sam to propustio — reče Nehljudov.
— E, u tome i jeste stvar — reče predsednik smešeći se i pogledajući u sat.
Beše ostalo samo tri četvrt sata do poslednjeg roka koji mu je odredila
Klara.
— Sada, ako želite, obratite se advokatu. Treba da se nađe povod za
kasaciju. On se uvek može naći. Na Dvorjansku odgovori on kočijašu —
trideset kopjejaka, nikada više ne plaćam.
— Izvolite, vaše prevashodstvo.
— Moje poštovanje! Ako mogu da budem na usluzi, kuća Dvornjikova na
Dvorjanskoj, lako je zapamtiti.
I poklonivši se ljubazno, on se odveze.
 XXV

Razgovor s predsednikom i čist vazduh smiriše malo Nehljudova. On sad

pomisli da je svoja osećanja nešto preuveličao zato što je celo jutro proveo u
tako neuobičajenim okolnostima.
„Odista, čudan i poražavajući sticaj okolnosti! I potrebno je da učinim sve
što se može da se olakša njena sudbina i da se to učini što pre. Odmah. Da,
treba odmah ovde, u sudu, da doznam gde stanuje Fanarin ili Mikišin" — seti
se on dvojice poznatih advokata.
Nehljudov se vrati u sud, skide kaput i pođe gore. Već u prvom hodniku
susrete Fanarina. On ga zaustavi i reče da mora s njim poslovno da razgovara.
Fanarin ga je znao iz viđenja i po imenu, i reče da će rado učiniti sve što želi.
— Iako sam umoran... ali, ako nije dugo, ispričajte mi o vašoj stvari,
hajdemo ovamo.
I Fanarin uvede Nehljudova u neku sobu, verovatno, kancelariju nekog
sudije. Sedoše za sto.
— Dakle, u čemu je stvar?
— Pre svega, želeo bih da vas zamolim — reče Nehljudov — da niko ne
dozna da uzimam učešća u toj stvari.
— O, pa to se samo po sebi razume. Dakle...
— Danas sam bio porotnik i mi smo jednu nevinu ženu osudili na robiju.
To me muči.
Nehljudov se zbuni i pocrvene, što je i njega samog iznenadilo.
Fanarin sevnu na njega očima i opet ih obori slušajući.
— Dakle? — izgovori on samo.
— Nevinu smo je osudili, i ja bih želeo da stavim prigovor i prebacim
raspravu na višu instancu.
— U Senat — popravi ga Fanarin.
— I eto, molim vas da se toga prihvatite.
Nehljudov je hteo što pre da pređe preko najtežeg, pa zato odmah reče:
 — Nagradu, troškove oko te parnice, uzimam na sebe, ma koliki bili —
reče on crveneći.
— O, o tome ćemo se već dogovoriti — reče advokat, snishodljivo se
smešeći zbog njegove neiskusnosti.
— Pa, u čemu je stvar?
Nehljudov ispriča.
— U redu. Sutra ću uzeti predmet i pregledati ga. A prekosutra, ne, u
četvrtak, dođite k meni u šest sati uveče, daću vam odgovor. Dakle, u redu? E,
sad hajdemo. Potrebna su mi još neka obaveštenja.
Nehljudov se oprosti i iziđe.
Razgovor sa advokatom, a i to što je već preduzeo mere za odbranu
Maslove, još više ga umiri. On iziđe u dvorište. Vreme je bilo divno i on
radosno udahnu prolećni vazduh. Kočijaši su mu nudili svoje usluge, ali on
pođe pešice i odmah se u njegovoj glavi uskovitla čitav roj misli i uspomena
na Kaćušu i njegov postupak prema njoj. I najedared se rastuži i sve mu se
učini sumorno. „Ne, o tome ću kasnije razmisliti — reče on sebi — a sada,
naprotiv, treba odagnati te teške utiske.“
On se seti ručka kod Korčaginih i pogleda u sat. Još nije bilo kasno,
mogao je da stigne na ručak. Kraj njega zazvoni konka,[15] on potrča i uskoči
u nju. Na trgu iskoči, uze dobar fijaker i za deset minuta beše već pred
ulazom velike kuće Korčagainih.
 XXVI

— Izvolite, vaša svetlosti, očekuju vas — reče ljubazan ugojen vratar

velike kuće Korčaginih, otvarajući hrastova vrata na ulazu, koja su se
bešumno pokretala na engleskim šarkama. — Ručaju, naređeno je da izvolite.
Vratar priđe stepeništu i zazvoni gore.
— Ima li koga? — upita Nehljudov skidajući se.
— Gospodin Kolosov i Mihail Sergejevič, inače su svi domaći — odgovori
vratar.
Sa stepeništa izviri lepotan lakej u fraku i belim rukavicama.
— Izvolite, vaša svetlosti — reče on — zapoveđeno je da vas zamolim.
Nehljudov pođe uza stepenice i kroz poznatu mu velelepnu i prostranu
dvoranu prođe u trpezariju. U trpezariji za stolom sedela je cela porodica,
sem majke, kneginje Sofije Vasiljevne, koja nikada nije izlazila iz svoga
budoara. U pročelju je sedeo starac Korčagin, kraj njega, s leve strane, lekar,
s druge strane — gost Ivan Ivanovič Kolosov, bivši gubernijski starešina
plemstva, sada član uprave banke, liberal, drug Korčagina, zatim, s leve
strane — miss Reder, guvernanta male Misine sestre i ta četvorogodišnja
devojčica, zdesna, prema njoj — Misin brat, jedini sin Korčaginih, učenik
šestog razreda gimnazije, Peća, zbog koga je cela porodica, iščekujući ispit,
ostala u gradu, pa student-receptor, zatim, s leve strane, Katerina
Aleksejevna, četrdesetogodišnja devojka, slavenofilka, preko puta — Mihail
Sergejevič ili Miša Taljegin, Misin bratanac, u začelju stola sama Misi, a pred
njom netaknut pribor za jelo.
— E, sjajno. Sedite. Mi tek što smo počeli s ribom — teško i oprezno
žvakajući veštačkim zubima, izgovori stari Korčagin i podiže na Nehljudova
svoje zakrvavljene oči gotovo bez kapaka. — Stepane — obrati se on punim
ustima svom debelom, veličanstvenom trpezaru pokazujući mu očima na
netaknut pribor za jelo. Iako je Nehljudov dobro poznavao staroga Korčagina
i mnogo puta ga viđao za ručkom, danas ga se nekako naročito neprijatno
dojmilo to crveno lice sa čulnim, pohlepnim usnama nad salvetom, koja beše
zadenuta za prsluk, i debeo vrat, a ponajviše, cela ta ugojena generalska
pojava. I nehotice, Nehljudov se seti onoga što je znao o svireposti toga
čoveka koji je, Bog bi ga znao zbog čega — mada je bio bogat i uvažen, te se
nije morao dodvoravati — batinao, pa čak i vešao ljude kad je bio namesnik
oblasti.
— Odmah će vas poslužiti, vaša svetlosti — reče Stepan vadeći iz ormana
za posuđe, prepunog srebrnih vaza, veliku kašiku za čorbu i dajući glavom
znak lakeju-lepotanu sa zaliscima, koji odmah poče da popravlja nedirnuti
pribor za jelo što je stajao ispred Misi, pokriven vešto složenom uštirkanom
salvetom sa upadljivim grbom.
Nehljudov obiđe oko stola, rukujući se sa svima. Sem staroga Korčagina i
dama, svi ustadoše kad im on priđe. I to obilaženje oko stola i rukovanje sa
svima prisutnima, iako s većinom od njih nikada nije razgovarao, učini mu se
danas naročito neprijatno i smešno. On se izvini što je zakasnio, i već htede
da sedne između Misi i Katerine Aleksejevne, na prazno mesto na kraju stola,
kad stari Korčagin predloži da se on, kad već ne pije votku, malo založi sa
onog stola gde su jastozi, kavijar, sirevi i haringe. Nehljudov nije mislio da je
tako gladan, ali kad je počeo da jede hleb sa sirom, nije mogao da se zaustavi
i pohlepno je jeo.
— Pa jeste li potkopavali temelje? — reče Kolosov, ironično
upotrebljavajući izraz nazadnjačkog lista koji je ustajao protiv porotnoga
suda. — Oslobodili ste krive, optužili nevine, zar ne?
— Potkopavali temelje... potkopavali temelje... — ponovi smejući se knez,
koji je gajio neograničeno poverenje u um i učenost svoga druga i prijatelja
liberala.
Rizikujući da ispadne neučtiv, Nehljudov ništa ne odgovori Kolosovu, već
se prihvati poslužene supe, sa koje se dizala para, i nastavi da jede.
— Pa pustite ga da jede — reče Misi uz osmeh, podvlačeći zamenicom „ga“
svoju prisnost s njim.
Kolosov je, međutim, otresito i glasno pričao sadržinu članka protiv
porotnoga suda zbog koje je on naročito negodovao. Mihail Sergejevič,
nećak, odobravao mu je, i on ispriča sadržinu drugog članka u istom listu.
Misi je, kao i uvek, bila veoma distinguee[16] i dobro, lepo, ali neupadljivo
obučena.
— Vi ste, sigurno, mnogo umorni, gladni — reče ona Nehljudovu,
sačekavši da on sažvaće.
— Ne, ne naročito. A vi? Jeste li išli da vidite slike? — upita on.
— Ne, odložili smo. A bili smo na lawu tennis-y kod Salamatovih. I, zbilja,
mister Kruks odlično igra.
Nehljudov je došao ovamo da se razvedri, u ovoj kući mu je uvek bilo
prijatno, ne samo zbog one otmene raskoši koja je prijatno delovala na
njegova osećanja, već i zbog one atmosfere laskave ljubaznosti koja ga je
neprimetno okružavala. Ali danas, začudo, sve mu u toj kući beše odvratno —
sve, počev od vratara na širokom stepeništu, cveća, lakeja, načina na koji
beše postavljen sto, pa do same Misi, koja mu se danas činila neprivlačnom i
neprirodnom. Beše mu neprijatan taj samouvereni, plitki liberalni ton
Kolosova, neprijatna mu beše upadljiva samouverenost, čulna pojava starca
Korčagina, neprijatne mu behu francuske rečenice slavenofilke Katerine
Aleksejevne, neprijatna mu behu lica guvernante i preceptora, na kojima se
videlo da se nelagodno osećaju, a naročito mu neprijatna beše zamenica „ga“,
koja se odnosila na njega...
Nehljudov se uvek kolebao između dva odnosa prema Misi: čas bi kao
kroz trepavice, ili kao pri mesečini, video samo ono lepo u njoj; činila mu se
svežom i lepom, pametnom i prirodnom... A čas bi odjednom, kao pri jakoj
sunčanoj svetlosti, video, nije mogao da ne vidi, sve njene nedostatke. Danas
je za njega bio takav dan. On je danas video sve borice na njenom licu, znao
je, video kako joj je kosa veštački doterana, video je da su njeni laktovi oštri,
a što je najvažnije, video je široki nokat na palcu koji je podsećao na isti
takav nokat u njenoga oca.
— Veoma je dosadna igra — reče Kolosov o tenisu; — mnogo je veselija
lapta,[17] koje smo se igrali u detinjstvu.
— Ne, vi to niste doživeli. To je strašno privlačno — odvrati mu Misi
izgovorivši, kako se učini Nehljudovu, naročito neprirodno reč „strašno“.
I poče prepirka, u kojoj uzeše učešća Mihail Sergejevič i Katerina
Aleksejevna. Jedino su guvernanta, preceptor i deca ćutali, kojima je,
očevidno, bilo dosadno.
— Stalno se prepiru! — uz glasan kikot, reče stari Korčagin, izvuče salvetu
iz prsluka i odmače bučno stolicu, koju odmah prihvati lakej, i ustade iza
stola. Za njim se podigoše i ostali, priđoše stočiću, na kojem su stajali sudovi s
toplom mirisnom vodom i, ispravši usta, nastaviše razgovor koji nikome nije
bio zanimljiv.
— Zar ne? — obrati se Misi Nehljudovu, izazivajući ga da potvrdi njeno
mišljenje da se karakter ljudi nigde tako ne vidi kao u igri. Ona je na
njegovom licu zapazila usredsređen i, kako joj se učinilo, prekoran izraz,
kojega se ona pribojavala, pa je htela da dozna šta ga je izazvalo.
— Pravo da vam kažem, ne znam, nikad nisam o tome mislio — odgovori
Nehljudov.
— Hoćete li otići k mama? — upita Misi.
— Da, da — vadeći cigaretu, reče on takvim tonom koji je jasno govorio da
mu nije stalo da ode.
Ona ćuteći upitno pogleda u njega i on se postide. „Zaista, doći ljudima da
bi u njima izazvao dosadu", — pomisli on o sebi i, nastojeći da bude ljubazan,
reče da će sa zadovoljstvom poći, ukoliko ga kneginja primi.
— Da, da, mama će se radovati. Pušiti i tamo možete. I Ivan Ivanovič je
tamo.
Domaćica, kneginja Sofija Vasiljevna, bila je dama koja uvek leži. Već
osam godina ima kako ona leži i, kad ima gostiju, sva u čipkama i vrpcama
sred somota, pozlate, slonove kosti, bronze, laka i cveća, nikuda ne izlazi, a
prima, kako je sama govorila, samo „svoje prijatelje“, to jest sve one koji se
po njenom mišljenju nečim izdvajaju od gomile. Nehljudova je primala kao
jednog od tih prijatelja, jer su njega smatrali za pametnoga mladog čoveka, a
i zato što je njegova mati bila prisna prijateljica porodice i što bi dobro bilo
kad bi se Misi udala za njega.
Soba kneginje Sofije Vasiljevne beše iza velikog i malog salona. Misi, koja
je išla ispred Nehljudova, odlučno zastade u velikom salonu i, uhvativši se za
naslon pozlaćene stoličice, pogleda u njega.
Misi je veoma želela da se uda, a Nehljudov je bio dobra prilika. Osim
toga, on joj se dopadao i ona se beše navikla na misao da će on biti njen (ne
ona njegova, već on njen), te je s nesvesnim ali upornim lukavstvom, koje
imaju duševno oboleli, išla k svome cilju. Ona sada poče razgovor s njim ne bi
li ga navela da se izjasni.
— Vidim da vam se nešto dogodilo — reče ona. — Šta je s vama?
On se seti svoga susreta u sudu, namrgodi se i pocrvene.
— Da, desilo se — reče on želeći da bude otvoren — i to čudan, neobičan i
značajan događaj.
— Šta to? Zar ne možete da kažete šta?
— Sad ne mogu. Dozvolite da ne kažem. Desilo se nešto o čemu još nisam
stigao dovoljno da razmislim — reče on i još više pocrvene.
— Zar nećete da kažete meni? — Na njenom licu zadrhta mišić i ona
pomeri stoličicu za koju se držala.
— Ne, ne mogu — odgovori on i oseti da, odgovarajući joj tako, on
odgovara sebi i priznaje da se s njim odista desilo nešto naročito značajno.
 — E, onda hajdemo.
Ona odmahnu glavom kao da rasteruje nepotrebne misli i pođe napred
bržim korakom no obično.
Njemu se učini da je neprirodno stisla usne da bi zadržala suze. Beše mu
neprijatno i bolelo ga je što ju je rastužio, ali je znao da bi ga i najmanja
slabost upropastila, to jest vezala. A danas se on toga najviše plašio, te ćutke
priđe s njom kneginjinom budoaru.
 XXVII

Kneginja Sofija Vasiljevna beše završila svoj veoma fin i hranljiv ručak,
koji je ona uvek jela sama, da je niko ne bi video kako obavlja taj nepoetični
posao. Kraj njenog divana stajao je stočić s kafom i ona je pušila pahitosu.[18]
Kneginja Sofija Vasiljevna bila je mršava crnka s dugim zubima i velikim
crnim očima, koja se još izdavala za mladu.
Šuškalo se o njenom odnosu s lekarom. Nehljudov nije ranije mislio o
tome, ali danas, primetivši kraj njenog divana lekara s namazanom
razdeljenom bradom, koja se presijavala, on se ne samo seti toga već oseti i
strašnu odvratnost.
Pored Sofije Vasiljevne, u niskoj, mekoj naslonjači sedeo je kraj stočića
Kolosov i mešao kafu. Na stočiću je stajala čašica likera.
Misi uđe s Nehljudovom kod majke, ali se ne zadrža u sobi.
Kad se mama umori i kad vas otera, dođite k meni — reče ona obraćajući
se Kolosovu i Nehljudovu takvim tonom kao da se među njima ništa nije
dogodilo i, nečujno koračajući po debelom tepihu, s veselim osmehom iziđe
iz sobe.
— A, dobar dan, prijatelju moj, sedite i pričajte — reče kneginja Sofija
Vasiljevna sa svojim izveštačenim, neiskrenim osmehom, koji je bio potpuno
nalik na prirodni i koji je otkrivao njene prekrasne duge zube tako dobro
napravljene da su delovali kao pravi. — Kažu mi da ste došli iz suda u vrlo
mračnom raspoloženju. Ja mislim da je to veoma teško za ljude koji imaju
srca — reče ona francuski.
— Da, to je istina — reče Nehljudov — često osećaš svoje... Osećaš da
nemaš prava da sudiš.
— Comme cest vrai[19] — uzviknu ona, kao preneražena istinitošću
njegove primedbe i, kao i uvek, laskajući svom sabesedniku.
— A šta je s vašom slikom? Veoma me interesuje — dodade ona — da
nisam tako slaba, odavno bih već došla k vama.
— Sasvim sam je napustio — suvo odgovori Nehljudov, kome je
pritvornost njenoga laskanja bila danas isto tako očevidna kao i starost koju
je ona skrivala. On nikako nije mogao da podesi svoje raspoloženje tako da
bude ljubazan.
— Šteta, znate, meni je Rjepin rekao da je on istinski talenat — reče ona
obraćajući se Kolosovu.
„Kako je nije sramota da tako laže“ — mršteći se, pomisli Nehljudov.
Uverivši se da Nehljudov nije raspoložen i da je nemogućno uvući ga u
prijatan i pametan razgovor, Sofija Vasiljevna upita Kolosova šta on misli o
novoj drami takvim tonom kao da će to Kolosovljevo mišljenje rešiti sve
sumnje i kao da svaka reč toga mišljenja treba da bude ovekovečena. Kolosov
je osuđivao dramu i pri tome iznosio svoj sud o umetnosti. Kneginju Sofiju
Vasiljevnu zaprepašćivala je istinitost njegovih sudova, ona je pokušavala da
brani autora drame, ali je odmah popuštala ili nalazila neko srednje rešenje.
Nehljudov je gledao i slušao, ali je video i čuo nešto sasvim drugo, a ne ono
što beše pred njim.
Slušajući čas Sofiju Vasiljevnu, čas Kolosova, Nehljudov je video, prvo, da
ni Sofija Vasiljevna ni Kolosov nisu nimalo zainteresovani ni za dramu niti
jedno za drugo, i ako već govore, čine to samo da zadovolje svoje fiziološke
potrebe — da posle jela malo miču mišićima jezika i grla; drugo, da je
Kolosov, popivši votku, vino, liker, pripit, ne onako pijan kao seljaci koji
retko piju, već kao ljudi kojima je vino postalo navika. On nije posrtao, nije
govorio gluposti, ali je bio u stanju nenormalnog, uzbuđenog zadovoljstva
samim sobom; treće, Nehljudov je zapazio da kneginja Sofija Vasiljevna usred
razgovora uznemireno gleda u prozor kroz koji je do nje dopirao kosi zrak
sunca što je mogao suviše jako Da osvetli njenu starost.
— Kako je to tačno — reče ona povodom neke Kolosovljeve primedbe i
pritisnu dugme zvona na zidu kraj divana.
Uto doktor ustade i, kao domaći čovek, ne rekavši ništa, iziđe iz sobe.
Sofija Vasiljevna ga isprati očima, nastavljajući razgovor.
— Molim vas, Filipe, spustite tu zavesu — reče ona, pokazujući očima na
prozorsku zavesu lakeju-lepotanu koji je na njeno zvono ušao.
— Ne, ma šta govorili, u njemu ima nečega mističnog, a bez mističnoga
nema poezije — govorila je ona, ljutito prateći crnim okom pokrete lakeja
koji je spuštao zavesu.
— Misticizam bez poezije je sujeverje, a poezija bez misticizma je proza —
reče ona s tužnim osmehom, ne skidajući oči s lakeja koji je nameštao
zavesu.
 — Filipe, ne tu zavesu, onu na velikom prozoru — patnički ponovi Sofija
Vasiljevna, koja je, očevidno, sažaljevala sebe zbog napora koji je morala da
učini da bi izgovorila te reči, i odmah zatim, da bi se smirila, rukom
pokrivenom prstenjem prinese ustima mirisnu pahitosu, koja se dimila.
Razvijen, mišićav lepotan, Filip, malo se pokloni kao da se izvinjava i, lako
gazeći po tepihu svojim snažnim nogama s jakim listovima, pokorno i ćutke
priđe drugom prozoru, pa zabrinuto pogledajući u kneginju, poče nameštati
zavesu tako da nijedna zraka sunca ne dopre do nje. Ali i ovom prilikom on
učini nešto što ne treba, i opet izmučena Sofija Vasiljevna morade da prekine
svoj govor o misticizmu i ispravi nedotupavnog Filipa, koji ju je nemilosrdno
uznemiravao. Samo u jednom trenutku u očima Filipa blesnu nekakav
plamen.
„A đavo bi te znao šta ti treba, verovatno je rekao u sebi“ — pomisli
Nehljudov posmatrajući tu igru. Ali lepi, snažni Filip odmah sakri svoj
nestrpljivi pokret i poče mirno da čini ono što mu je zapovedala iscrpljena,
malaksala, izveštačena Sofija Vasiljevna.
— Naravno, postoji dosta istine u Darvinovom učenju — govorio je
Kolosov i, zavalivši se u nisku naslonjaču, sanjivim očima gledao u kneginju
Sofiju Vasiljevnu — ali je on prekardašio. Da.
— A da li vi verujete u naslednost? — upita kneginja Sofija Vasiljevna
Nehljudova, jer joj njegovo ćutanje beše nelagodno.
— U naslednost? — ponovi Nehljudov. — Ne, ne verujem — reče on, u tom
trenutku sav obuzet onim čudnim likovima koji se, ko zna zbog čega,
pojaviše u njegovoj mašti. Pored snažnog lepotana Filipa, koga je bio zamislio
kao model, on predstavi sebi golog Kolosova s njegovim trbuhom kao
lubenica, sa ćelavom glavom i rukama opuštenim kao bičevi. Isto je tako
nejasno predstavio sebi ramena Sofije Vasiljevne, koja sad behu pokrivena
svilom i somotom, kakva su morala biti u stvarnosti, ali je ta predstava bila
suviše strašna i on pokuša da je odagna.
Sofija Vasiljevna ga odmeri pogledom.
— A da, Misi vas očekuje — reče ona — otidite do nje, htela je da vam
odsvira novu Šumanovu stvar... Veoma je interesantna.
„Ništa ona ne želi da svira, sve to ona, ne znam zbog čega, laže“ — pomisli
Nehljudov ustajući i stiskajući prozračnu, prstenjem prekrivenu koščatu
ruku Sofije Vasiljevne.
U salonu ga srete Katerina Aleksejevna i odmah poče da govori.
— Baš mi se čini da vas porotničke obaveze tište — reče ona, kao i uvek,
francuski.
— Da, oprostite, danas nisam raspoložen, a nemam prava da i druge
oneraspoložim — reče Nehljudov.
— A što ste neraspoloženi?
— Dozvolite mi da ne kažem razlog — reče on, tražeći svoj šešir.
— A sećate li se kako ste govorili da uvek treba govoriti istinu, i da ste
nama svima tada govorili tako okrutne istine. Pa što sad nećete da kažete?
Sećaš se, Misi? — obrati se Katerina Aleksejevna Misi, koja je tog časa ušla.
— Zato što je to bila igra — odgovori ozbiljno Nehljudov
— u igri se to može. A u stvarnosti, mi smo tako rđavi, to jest, ja sam tako
rđav da bar ja ne smem da govorim istinu.
— Nemojte se ispravljati, bolje recite u čemu smo mi tako rđavi — reče
Katerina Aleksejevna, igrajući se rečima kao da ne zapaža Nehljudovljevu
ozbiljnost.
— Nema ničega goreg nego priznati svoje neraspoloženje
— reče Misi. — Ja to sebi nikada ne priznajem i zato sam uvek
raspoložena. Pa dobro, hajdemo k mami. Nastojaćemo da rasteramo vaše
mauvaise humeur.[20]
Nehljudov oseti nešto slično onome što oseća konj koga miluju da bi ga
mogli zauzdati i odvesti da ga upregnu. Ali, njemu je danas bilo više nego
neprijatno da vuče. On se izvini da mora da ide kući i poče da se oprašta. Misi
zadrža njegovu ruku duže no obično.
— Zapamtite da je ono što je važno za vas, važno i za vaše prijatelje — reče
ona. — Hoćete li doći sutra?
— Ne verujem — reče Nehljudov i oseti stid i pocrvene, ni sam ne znajući
da li zbog sebe ili zbog nje, pa užurbano iziđe.
— Šta mu je? Comme cela m’intrigue[21] — reče Katerina Aleksejevna
pošto je Nehljudov izišao. — To moram doznati. Neka affaire damour-propre:
il est tres susceptible, notre cher[22] Mitja.
„Plutot une affaire d’amour sale“,[23] htede da kaže Misi, ali ne reče,
gledajući preda se sasvim drukčijim, ugaslim licem, ne onakvim kakvim je
gledala u njega, pa čak ni Katerini Aleksejevnoj ne kaza taj nepristojni
kalambur, već samo reče:
— Svi mi imamo dobre i loše dane.
„Da li je moguće da će i ovaj prevariti — pomisli ona. — Posle svega što se
desilo, to bi bilo veoma ružno s njegove strane.“
Da je Misi morala da protumači šta ona podrazumeva pod rečima: „posle
svega što se desilo“, ona ne bi mogla reći ništa određeno; međutim, ona je
pouzdano znala da je on ne samo probudio u njoj nadu već da joj je gotovo
dao obećanje. Sve to nisu bile određene reči, već pogledi, osmesi, aluzije,
prećutkivanja. Pa ipak, ona je smatrala da je on njen i da bi joj bilo vrlo teško
kad bi ga izgubila.
 XXVIII

„Sramno je i gadno, i gadno je i sramno“ — razmišljao je, međutim,

Nehljudov, vraćajući se pešice poznatim ulicama. Tegobno osećanje koje ga je
obuzelo posle razgovora s Misi nije ga napuštalo. Osećao je da je formalno,
ako je moguće tako reći, bio prav pred njom, nije joj rekao ništa što bi ga
vezivalo, nije je zaprosio, ali je u suštini osećao da se vezao s njom, da joj je
obećao, a danas je, međutim, svim svojim bićem osećao da se on ne može
oženiti njome. „Sramno je i gadno, gadno je i sramno“ — ponavljao je on u
sebi ne samo povodom odnosa prema Misi, već i povodom svega ostalog. „Sve
je gadno i sramno“ — ponavljao je on u sebi stupajući na prag svoje kuće.
— Neću večerati — reče on Korneju, koji uđe za njim u trpezariju, gde je
bilo postavljeno za čaj. — Možete ići.
— Razumem — reče Kornej, ali ne ode i poče da rasprema sto. Nehljudov
je gledao Korneja i pri tom ga je obuzimalo ružno osećanje prema njemu.
Hteo je da ga svi ostave na miru, a činilo mu se da ga svi kao namerno, kao
unutar, uznemiruju. Kad Kornej ode s posuđem, Nehljudov najpre krenu
prema samovaru da zakuva čaj, ali začuvši korake Agrafene Petrovne, žurno,
da je ne bi video, iziđe u salon, zatvorivši za sobom vrata. Ta soba, salon, beše
ona ista soba u kojoj je pre tri meseca umrla njegova mati. Ušavši sada u tu
sobu, koju su osvetljavale lampe s reflektorima — jedna kraj portreta oca,
druga kraj portreta majke, on se seti svojih poslednjih postupaka prema
majci i ti mu se postupci učiniše neprirodni i odvratni. I to beše sramno i
gadno. On se seti kako je poslednjih dana njene bolesti upravo želeo njenu
smrt. Sam sebi je govorio da to želi da bi se ona spasla tih patnji, a, u stvari,
želeo je to da bi se on sam izbavio da ne gleda njene patnje.
Želeći da izazove u sebi lepu uspomenu na nju, on baci pogled na njen
portret koji je za pet hiljada rubalja naslikao jedan slavan slikar. Bila je
predstavljena u somotskoj haljini s obnaženim grudima. Slikar je, očevidno,
brižljivo naslikao grudi, ulegnuće između dve dojke, i ramena, i vrat
zaslepljujuće lepote. To je bilo već sasvim sramno i gadno. Nečeg odvratnog i
oskvrnavljujućeg beše u tom predstavljanju majke kao polunage lepotice.
Bilo je to tim odvratnije što je u toj istoj sobi pre tri meseca ta žena ležala kao
sasušena mumija, koja je mučno teškim zadahom što se ničim nije dao
zagušiti, ipak ispunjavala ne samo ovu sobu već i celu kuću. Činilo mu se da i
sada oseća taj zadah. I on se seti kako je dan uoči smrti uzela njegovu snažnu
belu ruku svojom koščatom ručicom koja sva beše pocrnela, pogledala ga u
oči i rekla mu: „Nemoj me osuđivati, Mitja, ako nisam postupila kako treba“,
a na oči, izbledele od patnje, navrele su joj suze. „Kakva gadost!“ — reče on
sebi bacivši još jednom pogled na polunagu ženu s raskošnim mramornim
ramenima i rukama i pobedonosnim osmehom. Obnažene grudi na portretu
podsetiše ga na drugu mladu ženu koju je pre neki dan takođe video
razgolićenu. Bila je to Misi koja je izmislila razlog da ga pozove uveče da bi se
prikazala u balskoj haljini u kojoj je odlazila na bal. S odvratnošću se seti
njenih divnih ramena i ruku. I taj grubi životinjski otac sa svojom prošlošću i
svirepošću i mati sa sumnjivom reputacijom bel esprit.[24] Sve je to bilo
odvratno i u isti mah sramno. Sramno i odvratno, odvratno i sramno.
„Ne, ne — razmišljaše on — treba da se oslobodim, da se oslobodim svih
tih lažnih odnosa prema Korčaginima, i prema Marji Vasiljevnoj, i prema
nasledstvu i prema svemu ostalom... Da, da dišem slobodno. Da odem u
inostranstvo — u Rim, da se pozabavim svojom slikom... — Seti se svojih
sumnji u pogledu svoga talenta. — Pa svejedno, prosto slobodno da dišem.
Najpre u Carigrad, zatim u Rim. Samo da se što pre oslobodim porotničke
dužnosti. I da udesim tu stvar sa advokatom."
I odjednom u njegovoj mašti neobično živo iskrsnu zatvorenica crnih
zrikavih očiju. Kako je samo zaplakala prilikom poslednje reči optuženih. On
užurbano ugasi i zgnječi u pepeljari popušenu cigaretu, pa zapali drugu i
poče da hoda gore-dole po sobi. I jedan za drugim, u njegovoj mašti počeše se
javljati trenuci koje je doživeo s njom. Seti se njihovog poslednjeg sastanka,
one životinjske strasti koja je bila ovladala njime i onoga razočarenja koje je
osetio kad je strast bila zadovoljena. Seti se bele haljine s plavom trakom, seti
se ranoga jutrenja. „Pa ja sam je te noći istinski voleo, voleo je dobrom,
čistom ljubavlju, voleo sam je i ranije, i te kako sam je voleo kad sam prvi put
boravio kod teta i pisao svoj rad!“ Seti se sebe onakvog kakav je bio u to
vreme. Zapahnu ga ona svežina mladosti, punoća života i obuze ga bolna
tuga.
Razlika između njega kakav je bio tada i kakav je sad beše ogromna: ona
beše isto takva, ako ne i veća, kao razlika između Kaćuše u crkvi i one
prostitutke koja je bančila s trgovcem i kojoj su jutros sudili. Tada je on bio
bodar, slobodan čovek pred kojim su se otvarale beskonačne mogućnosti —
sada je osećao da je uhvaćen u zamke glupoga, pustog, besciljnog, ništavnoga
života, iz kojih nije video nikakvog izlaza, iz kojih, čak, najčešće nije ni želeo
da iziđe. Seti se kako se nekada ponosio svojom otvorenošću, kako je nekada
bio sebi postavio kao pravilo da uvek govori istinu, i zaista je bio iskren, a
kako je sad sav ogrezao u laži — u najstrašnijoj laži, u laži koju svi ljudi iz
njegove okoline smatraju za istinu. Ni iz te laži nije bilo nikakvog izlaza, bar
on nije video nikakvog izlaza iz te laži. On je bio ogrezao u laži, navikao se na
nju, on je uživao u njoj.
Kako da raskine svoje odnose s Marjom Vasiljevnom, s njenim mužem, a
da ga ne bude sramota da pogleda u oči njemu i njegovoj deci? Kako bez laži
da razmrsi svoje odnose s Misi? Kako da se izvuče iz te protivrečnosti —
priznavati nezakonitost vlasništva nad zemljom, a posedovati imanje
nasleđeno od matere? Kako iskupiti svoj greh prema Kaćuši? To se ne može
tako ostaviti. „Ne smem napustiti ženu koju sam voleo i zadovoljiti se time
što ću platiti advokata i spasti je robije, koju ona nije zaslužila, što ću
zagladiti krivicu novcem na onaj način na koji sam to učinio onda, misleći da
činim ono što i treba da činim davši joj novac.“
I on se jasno seti trenutka kad joj je, stigavši je u hodniku, dao novac i
pobegao od nje.
„Ah, taj novac — sa istim užasom i odvratnošću kao i onda, seti se sad tog
trenutka. — Ah, ah! Kakće li gadosti! — kao i onda glasno, izgovori on. —
Samo je nevanjalac, hulja, mogao tako nešto da učini! I ja, ja sam taj nitkov,
taj nevaljalac! — poče on glasno da govori. — Pa zar je stvarno moguće —
zastade — zar je stvarno moguće, zar je moguće da sam ja odista nitkov?
Dabome, a ko drugi? — odgovori on sebi. — I zar samo to? — nastavi on da
razobličava samoga sebe. — Zar nije gadan i nizak tvoj ponos prema Marji
Vasiljevnoj i njenome mužu? I tvoj stav prema imovini? Izgovarajući se da je
novac majčin, koristiti bogatstvo koje smatraš da je nezakonito. I sav taj tvoj
pusti, prljavi život. I kruna svega — tvoj postupak prema Kaćuši. Huljo,
nevaljalče! Oni, ljudi, neka sude o meni kako hoće, njih ja mogu da prevarim,
ali sebe, valjda, ne mogu prevariti!“
I odjednom on shvati da je odvratnost koju je u poslednje vreme osećao
prema ljudima, a naročito danas, i prema knezu, i prema Sofiji Vasiljevnoj, i
prema Misi, i prema Korneju, bila odvratnost prema samome sebi. I čudna
stvar: u tom osećanju priznavanja svoje podlosti beše nečega bolnog, a u isti
mah radosnog i umirujućeg.
S Nehljudovom se ne jedanput desilo u životu ono što je on nazivao
„čišćenjem duše“. Čišćenjem duše nazivao je takvo duševno stanje u kojem
bi, ponekad iznenada, posle velike pauze, došlo do saznanja da mu se
unutarnji život usporio, pa čak i zaustavio, te je počinjao da čisti svu onu
prljavštinu koja se nataložila u njegovoj duši i bila uzrok tog zastoja.
Uvek posle takvih buđenja Nehljudov je određivao sebi pravila kojih je
nameravao da se pridržava celoga života: pisao je dnevnik i počinjao nov
život, u nadi da ga više nikada neće izmeniti — turning a new leaf,[25] kako je
sam sebi govorio. Ali iskušenja sveta ponovo bi ga ulovila i on bi, i ne
primećujući to, opet padao, i to često niže no ranije.
Tako se on čistio i dizao nekoliko puta. To se desilo i kada je prvi put
došao leti k tetama. Beše to najživlje, najzanosnije buđenje. A posledice toga
buđenja trajale su dosta dugo. Zatim je do istog takvog buđenja došlo kad je
napustio civilnu službu i, u želji da žrtvuje život, u ratno vreme stupio u
vojnu službu. Ali je tom prilikom do zagađivanja vrlo brzo došlo. Zatim je
nastupilo buđenje kad je dao ostavku i kad se, otišavši u inostranstvo, počeo
baviti slikarstvom.
Od tog vremena do današnjeg dana prošao je dug period bez čišćenja, i
zato on nikada nije dospeo do takvog stepena zagađenosti, do takve
oprečnosti između onoga što je zahtevala njegova savest i života koji je vodio,
i on se prenerazi primetivši to rastojanje.
To rastojanje je bilo tako veliko, zagađenost tako jaka da je u prvom
trenutku pao u očajanje — da li će se očistiti. „Pa već sam pokušavao da
postanem savršeniji i da budem bolji, i od toga ništa nije bilo — govorio je u
njegovoj duši glas iskušitelja — pa zašto da pokušavam još jedanput? Nisi ti
jedini, svi su takvi, takav je život“ — govorio je ovaj glas. Ali ono slobodno
duhovno biće koje je jedino istinito, jedino moćno, jedino večno, već se bilo
probudilo u Nehljudovu i on nije mogao da mu ne poveruje. Ma kako
ogromno bilo rastojanje između onoga što je on bio i onoga što je hteo da
bude — duhovnom biću koje se probudilo sve se činilo mogućnim.
„Prekinuću s tom laži koja me sputava, ma koliko me to stajalo, i priznaću
sve, i svima ću reći istinu i postupiću po istini — odlučno naglas reče on sebi.
— Reći ću istinu Misi, da sam raspusnik i da ne mogu njome da se oženim, da
sam je samo uzalud uznemiravao; reći ću Marji Vasiljevnoj, ženi starešine
plemstva... Uostalom, njoj nemam šta da kažem, reći ću njenom mužu da sam
ga ja, hulja, obmanjivao. S nasledstvom ću udesiti tako da priznam istinu.
Reći ću njoj, Kaćuši, da sam ja, hulja, kriv pred njom i učiniću sve što mogu
da olakšam njenu sudbinu. Da naći ću se s njom i moliću je da mi oprosti. Da,
moliću za oproštaj kao što deca mole. — On zastade. — Oženiću se njome ako
bude potrebno.“
On zastade, skrsti ruke na grudi, kao što je činio kad je bio mali, podiže
oči i, obraćajući se nekome, reče:
 Gospode, pomozi mi, nauči me, dođi i useli se u me i očisti me od svakoga
zla!
Molio se, molio je Boga da mu pomogne, da uđe u njega, da ga očisti, a
ono za što je molio, već se bilo izvršilo. Bog, koji je živeo u njemu, probudio
se u njegovoj svesti. On oseti da je on sam to, i zato oseti ne samo slobodu,
svežinu i radost života već i svu moć dobra. On oseti da je sada sposoban da
učini sve, sve najbolje što samo čovek može da učini.
Dok je to sebi govorio, oči mu se napuniše suzama, dobrim i zlim suzama;
dobrim suzama, jer su to bile suze radosnice što se u njemu probudilo ono
duhovno biće koje je u toku svih tih godina spavalo u njemu, i zlim suzama,
jer su to bile suze ganutosti nad samim sobom, nad sopstvenom vrlinom.
On oseti da sav gori. Priđe prozoru bez zimskih okana i otvori ga. Prozor
je gledao u baštu.
Noć beše puna mesečine, tiha i sveža, ulicom zakloparaše točkovi, i sve se
utiša. Pod samim prozorom videle su se senke golih grana visoke topole, i te
grane su se jasno ocrtavale na raskrčenom, peskovitom platou. Levo se video
krov šupe, koji se činio beo na bleštavoj mesečini. Napred su se preplitale
grane drveća, iza kojih se nazirala crna senka ograde. Nehljudov je
posmatrao mesečinom obasjan vrt i krov i senku topole, udišući životvoran
svež vazduh.
„Kako je dobro! Kako je dobro, Bože moj, kako je dobro!“ — govorio je on
za ono što je bilo u njegovoj duši.
 XXIX

Maslova se vrati u svoju ćeliju tek u šest sati uveče, umorna, s bolovima u
nogama, jer je, nenaviknuta, prevalila petnaest vrsta po kamenu, sva utučena
zbog neočekivano stroge presude, a uz to i gladna.
Kad su, za vreme jednog prekida, stražari pokraj nje jeli hleb i obarena
jaja, njoj voda pođe na usta i ona oseti da je gladna, ali je smatrala da bi za
nju bilo poniženje da ih zamoli. Kad posle toga prođe još tri sata, ona beše
već pregladnela i osećala je samo slabost. U takvom stanju čula je
neočekivanu presudu. U prvom trenutku ona pomisli da je prečula — nije
mogla odmah da poveruje u ono što je čula, nije mogla da veže sebe s
pojmom robijašice. No, opazivši mirna, poslovna lica sudija, porotnika, koji
tu vest primiše kao nešto sasvim prirodno, ona se uzbudi i viknu tako da
odjeknu cela dvorana, da ona nije kriva. Videvši da je i njen krik primljen
kao nešto što je prirodno, što se očekivalo i što ne može izmeniti situaciju,
ona zaplaka osećajući da se mora pokoriti toj okrutnoj, preneražavajućoj
nepravdi koja joj je naneta. Čudilo ju je naročito to što su je tako okrutno
osudili muškarci, mladi, a ne stari muškarci, oni isti koji su je uvek tako
nežno gledali. Jedino je pomoćnika tužioca videla u sasvim drugom
raspoloženju. Dok je sedela u zatvoreničkoj sobi, očekujući suđenje, kao i za
vreme prekida, opazila je da ti muškarci, pretvarajući se da idu drugim
poslom, prolaze pokraj vrata, ili, pak, ulaze u sobu samo da bi nju videli. I
odjednom, ti isti muškarci, ko zna zbog čega, osudili su je na robiju, uprkos
tome što je bila nevina u onome za što su je optuživali. U početku je plakala,
ali se kasnije smirila, i u stanju potpune otupelosti sedela je u zatvoreničkoj
sobi čekajući da je sprovedu. Sada je želela samo jedno: da puši. U takvom je
stanju zatekoše Bočkova i Kartinkin, koje posle presude uvedoše u sobu.
Bočkova odmah poče da grdi Maslovu, nazivajući je robijašicom.
— Šta je, je l’ ti upalilo? Jesi li se iskobeljala? E, vala, nisi izvrdala, droljo
bestidna. Što si tražila, to si i našla. Na robiji ćeš se već manuti kicošenja.
Maslova je sedela sa rukama zavučenim u rukave ogrtača i, oborivši glavu,
nepomično gledala na dva koraka ispred sebe, u izgažen pod, i samo govorila:
— Ja vas ne diram, i vi mene ostavite. Pa ja vas ne diram — ponovi ona
nekoliko puta, zatim ućuta. Malo ožive tek kad Kartinkina i Bočkovu
izvedoše i kad joj stražar donese tri rublje.
— Jesi li ti Maslova? — upita on. — Evo ti, gospoja ti poslala — reče on
pružajući joj novac.
— Koja gospoja?
— Uzmi kad kažem. Gle, još i da pričam s njom!
Taj novac beše poslala Kitajeva, vlasnica javne kuće. Odlazeći iz suda, ona
se obrati sudskom pristavu s pitanjem može li dati nešto novca Maslovoj.
Sudski pristav reče da može. Pošto je dobila dozvolu, ona sa pune bele ruke
skide rukavicu od jelenske kože s tri dugmeta, iz zadnjih nabora svilene
suknje izvuče modernu lisnicu i, iz prilično velike količine kupona,[26] koje
tek što beše otcepila iz knjižice, a koje je zaradila u svojoj kući, izabra jedan
od dve rublje i pedeset kopjejaka i, dodavši dva novčića od po dva grivenika i
jedan grivenik, predade ih pristavu.
Pristav pozva stražara i pred darovateljkom predade taj novac stražaru.
— Molim vas, sigurno predajte — reče Karolina Albertovna stražaru.
Stražar se uvredio zbog tog nepoverenja, pa je zato bio onako osoran
prema Maslovoj.
Maslova se obradova novcu, jer joj je on pružao ono što je sada jedino
želela.
„Da mi je samo da nabavim sad cigarete i da povučem koji dim“ — pomisli
ona i sve njene misli usredsrediše se na toj želji da puši. Ona je to toliko
želela da je žudno udisala vazduh kad bi se u njemu osetio miris duvanskog
dima što je dopirao u hodnik kroz vrata kancelarije, ali je još dugo morala da
čeka, jer je sekretar koji je imao da je otpravi, zaboravivši na optužene, počeo
da priča, pa čak i da se s jednim od advokata prepire povodom zabranjenog
članka. Nekolicini mladih i starih ljudi prohtelo se da je i posle suđenja vide,
te su ulazili, sašaptavajući se. Ali ih ona sada nije ni primećivala.
Najzad, posle četiri, otpustiše je, i sprovodnici — onaj iz Nižnjeg
Novgoroda i Čuvaš — povedoše je iz suda na zadnji ulaz. Još u sudskoj auli
dade im ona dvadeset kopjejaka moleći ih da kupe dva kolačića i cigarete.
Čuvaš se nasmeja, uze novac i reče: „Važi, kupimo“, i zaista pošteno kupi
cigarete i kolačiće i vrati kusur. Maslova nije smela putem da puši, tako da
dođe do zatvora sa istom neutolnom željom za pušenjem. Kad su nju doveli
do kapije, s voza dovedoše stotinak pristiglih zatvorenika. U prolazu, ona se
sudari s njima.
Robijaši — bradati, obrijani, stari, mladi, Rusi, stranci, neki s napola
obrijanim glavama, zvečali su negvama i ispunjavali hodnik prašinom,
šumom koraka, razgovorom i teškim mirisom znoja. Prolazeći pored Maslove,
zatvorenici su je s požudom zagledali, a neki su joj, promenivši se u licu od
pohote, prilazili i zadirkivali je.
— Joj, što je cura dobra! — reče jedan.
— Tetkice, moje poštovanje! — reče drugi, namigujući.
Jedan, garav, s podbrijanim plavkastim potiljkom i br- kovima na
obrijanom licu, saplićući se o negve i grmeći njima, priskoči Kaćuši i zagrli je.
— Zar ne poznaješ prikana? Što si se ponela? — viknu on, kezeći se i
sevajući očima kad ga ona odgurnu.
— Šta radiš, huljo jedna — viknu pomoćnik načelnika koji priđe s leđa.
Zatvorenik se sav šćućuri i hitro skoči u stranu. Pomoćnik se obrecnu na
Maslovu.
— Šta ćeš ti ovde?
Maslova htede da kaže da su je doveli iz suda, ali beše tako umorna da ju
je mrzelo da govori.
— Iz suda, vaše blagorodije — reče stariji sprovodnik izlazeći iza
prolaznika i prinoseći ruku šapki.
— Pa predaj je dežurnom. Kakav je to bezobrazluk!
— Razumem, vaše blagorodije.
— Sokolove, primite! — viknu pomoćnik.
Dežurni priđe, ljutito gurnu Maslovu u rame i, pokazujući joj glavom,
povede je u ženski hodnik. U ženskom hodniku svu je opipaše, pretresoše i,
pošto ništa ne nađoše (kutija cigareta beše zabijena u kolač), pustiše je u istu
ćeliju iz koje je jutros izišla.
 XXX

Ćelija u kojoj su držali Maslovu beše velika soba, devet aršina dugačka,
sedam široka, s dva prozora, velikom oguljenom peći, s dušemama sa
rasušenim daskama, koje su zauzimale dve trećine prostora. U sredini, preko
puta vrata, visila je potamnela ikona sa zalepljenom voštanicom i prašnjavom
kitom smilja okačenom ispod nje. Za vratima, levo, na pocrnelom mestu na
podu, stajala je smrdljiva kibla. Prozivka tek što beše završena, te su žene već
bile zaključane pred spavanje.
U toj ćeliji bilo je svega petnaest stanovnika: dvanaest žena i troje dece.
Bilo je još sasvim vidno, pa su samo dve žene ležale na dušemi: jedna
pokrivena ogrtačem preko glave — suluda, zatvorena zbog toga što nije imala
isprava — ona je gotovo uvek spavala, i druga — sušičava, koja je izdržavala
kaznu zbog krađe. Ona nije spavala, već je s ogrtačem pod glavom ležala
široko otvorenih očiju, s mukom zadržavajući sluz koja joj se prelivala po
grlu, golicala je i dražila na kašalj. Ostale žene — gologlave, samo u
košuljama od grubog platna — sedele su na dušemi i šile, a neke su stajale
kraj prozora i posmatrale zatvorenike što su prolazili dvorištem. Jedna od tri
žene koje su šile beše ona ista starica što je ispratila Maslovu — Korabljova,
žena mrgodna lica, natuštena, izborana, s podvoljkom što joj je kao kesa visio
pod bradom, visoka, snažna, s kratkom pletenicom kestenjaste, na
slepoočnicama prosede kose i dlakavom bradavicom na obrazu. Ova starica
bila je osuđena na robiju zbog toga što je ubila muža sekirom. A ubila ga je
zato što se nametao njenoj kćeri. Ona je bila starešina ćelije, a i trgovala je
pićem. Šila je s naočarima na nosu, držeći u velikim radnim rukama iglu po
seljački, s tri prsta, vrhom okrenutim k sebi. Pokraj nje je sedela i takođe šila
vreću od grubog platna omanja, prćasta, crnomanjasta žena sa sitnim crnim
očima, dobroćudna i brbljiva. To je bila skretničarka, osuđena na tri meseca
zatvora zato što sa zastavicom nije izišla pred voz, i voz je zadesila nesreća.
Treća žena što je šila bila je Fedosja — Fenjička, kako su je druge zvale —
bela, rumena, sa svetlim detinjim plavim očima, s dve duge ruse pletenice
obavijene oko male glave, sasvim mlada, ljupka žena. Bila je zatvorena zbog
pokušaja trovanja muža. Ona je pokušala da otruje muža odmah posle udaje,
a udala se kao šesnaestogodišnja devojčica. Za onih osam meseci što je, uz
jamstvo bila na slobodi u očekivanju suđenja, ona ne samo što se pomirila s
mužem, već ga je tako zavolela da ju je suđenje zateklo gde živi s mužem kao
jedna duša. Uprkos tome što su muž i svekar, a osobito svekrva, koju je iz
sveg srca zavolela, nastojali da je opravdaju na sudu, ona je bila osuđena na
progonstvo u Sibir, na robiju. Dobra, vesela, često nasmejana, ta Fedosja je
bila susetka Maslove na dušemi, i ne samo što je zavolela Maslovu već je
smatrala da je obavezna da se brine o njoj i da je poslužuje. Na dušemi su
bespomoćno sedele još dve žene, jedna, četrdesetogodišnja žena bleda,
mršava lica, koja je, verovatno, nekada bila veoma lepa, a sada je bila mršava
i bleda, i u krilu je držala dete i dojila ga belom dugom dojkom. Njen prestup
sastojao se u tome što je narod, kad su iz sela odvodili regruta koji je, prema
shvatanju seljaka, bio nezakonito regrutovan, zaustavio sreskog pristava i
oteo mu regruta. Ova žena, tetka momka koga su nezakonito regrutovali,
prva je zgrabila za vođice konja na kome su vodili regruta. Na dušemi je
besposleno sedela i omanja, sva naborana dobroćudna bakica sede kose i
grbavih leđa. Bakica je sedela na dušemi kraj peći i pravila se kao da hvata
četvorogodišnjeg kratko podšišanog pupavog dečka, koji je protrčavao pored
nje i slatko se smejao. Mališan, samo u košuljici, trčao je gore-dole pored nje,
govoreći stalno jedno isto: „Eto, nisi uhvatila!“ Starica, koja je zajedno sa
sinom bila optužena za paljevinu, podnosila je svoje zatočenje neobično
dobroćudno, brinula je samo za sina koji je istovremeno s njom ležao u
zatvoru, ali ponajviše za svoga starca, za koga se plašila da će se sasvim
ovašljiviti, jer joj je snajka otišla i nema ko da ga pere.
Osim ovih sedam žena, još četiri žene stajale su kraj jednoga od
zatvorenih prozora i, držeći se za gvozdenu rešetku, znacima i uzvicima
razgovarale s onim istim zatvorenicima koji su prolazili dvorištem, a na koje
je Maslova kraj ulaza bila naletela. Jedna od tih žena koja je izdržavala kaznu
zbog krađe bila je krupna, troma, riđa žena mlitavog tela, žućkasto-bela lica,
ruku prekrivenih pegama, i debela vrata, koji se pomaljao iz razdrešenog,
razdrljenog okovratnika. Ona je promuklim glasom dovikivala kroz prozor
nepristojne reči. Pored nje je stajala garava, neskladna zatvorenica dugih
leđa i sasvim kratkih nogu, visine desetogodišnje devojčice. Lice joj je bilo
crveno, pegavo, sa široko razmaknutim crnim očima i debelim, kratkim
usnama, koje nisu mogle da prekriju bele isturene zube. Ona se piskavo,
isprekidano smejala onome što se događalo u dvorištu. Toj zatvorenici, koju
su zbog njene gizdavosti prozvali Lepojkom, trebalo je da se sudi zbog krađe i
paljevine. Iza njih je, u veoma prljavoj, bednoj košulji, stajala mršava, žilava,
trudna žena s ogromnim trbuhom, kojoj je trebalo da se sudi zbog prikrivanja
krađe. Ta žena je ćutala, ali se sve vreme blaženo i s odobravanjem smešila na
ono što se događalo u dvorištu. Četvrta koja je stajala kraj prozora ležala je u
zatvoru zbog bespravnog krčmarenja. Bila je to omanja, zdepasta seljanka
jako buljavih očiju i dobrodušnog lica. Ta žena je bila mati onog mališana što
se igrao s bakicom i sedmogodišnje devojčice, koja je, takođe, s njom bila u
zatvoru zato što ih nije imala kome da ostavi — ona je, kao i druge, gledala
kroz prozor, ali je bez prestanka plela čarapu i, ne odobravajući i zatvarajući
oči, mrštila se na ono što su zatvorenici u prolazu dovikivali iz dvorišta.
Njena kći, sedmogodišnja devojčica plave raspuštene kose, stojeći samo u
košuljici kraj riđokose i držeći se mršavom ručicom za njenu suknju, s
ukočenim pogledom pažljivo je slušala sve one nepristojne reči koje su žene i
zatvorenici dobacivali jedni drugima, i šapatom ih, kao da ih napamet uči,
ponavljala. Dvanaesta zatvorenica bila je crkvenjakova kći koja je u bunaru
udavila svoje vanbračno dete. Ta žena je bila visoka, vitka devojka sa
zamršenom kosom, koja je strčala iz kratke, debele ruse pletenice; ona je
netremice gledala iskolačenim očima. Nije se uopšte osvrtala na ono što se
dešavalo oko nje, hodala je bosa gore-dole po slobodnom prostoru ćelije
samo u prljavoj, sivoj košulji, okrećući se naglo i brzo kad bi stigla do zida.
 XXXI

Kad zazveča katanac i Maslovu pustiše u ćeliju, svi se zagledaše u nju. Čak
i crkvenjakova kći za trenutak zastade i, podigavši obrve, pogleda je, ali ne
reče ništa, već nastavi da hoda krupnim, odlučnim koracima. Korabljova
zabode iglu u grubu tkaninu i kroz naočari se upitno zagleda u Maslovu.
— Ej, vratila ce? A baš sam mislila da će te pustiti — reče ona svojim
hrapavim, dubokim, gotovo muškim glasom. — A ispade da ti ipak odvališe.
Ona skide naočari i stavi ih kraj sebe na dušemu.
— A ja sam, dušice, s tetkicom stalno pričala, možda će je odmah pustiti.
Kažu da i toga ima. Još i pare mož’ da dobiješ ako ti upali — svojim pevajućim
glasom odmah poče skretničarka. — A ono, eto šta ispade. Ništa od našeg
nagađanja. Gospod je, izgleda, dušice, po svome — bez prekida nastavljaše
ona svoje umiljato, milozvučno pričanje.
— Je l’ moguće da su osudili? — upita Fedosja, gledajući s nežnošću
punom saučešća u Maslovu svojim detinjim, vedrim svetloplavim očima, a
njeno se veselo, mlado lice sasvim promeni, kao da će zaplakati.
Maslova ništa ne odgovori i prođe ćutke na svoje mesto, drugo od kraja,
pored Korabljove, i sede na daske dušeme.
— Nisi, valjda, ni jela — reče Fedosja ustajući i prilazeći Maslovoj.
Maslova ne odgovori, stavi kolačić na uzglavlje i poče da se svlači. Skide
prašnjavi ogrtač i povezaču sa grgurave crne kose, pa sede. Grbava bakica,
koja se na drugom kraju dušeme igrala s dečakom, i sama sada priđe i zastade
pred Maslovom.
— Tc, tc, tc! — poče ona da cokće jezikom, sažaljivo odmahujući glavom.
Za bakicom priđe i mališan i, razrogačivši oči i trouglasto isturivši gornju
usnu, upre oči u kolačiće koje je Maslova donela. Videći sva ta lica puna
saučešća posle svega što se danas s njome desilo, Maslovoj dođe da zaplače i
usne joj zadrhtaše, ali ona pokuša da se uzdrži, i uzdržavala se sve dok joj
nije prišla bakica s mališanom. Ali kad je začula dobrodušno, sažaljivo
coktanje bakice, a pre svega, kad se pogledom susrela s mališanom koji je
skrenuo svoj ozbiljni pogled s kolačića na nju, ona se više nije mogla
uzdržati. Celo joj lice poče da drhti i ona zarida.
— Rekla sam ti, nađi valjanog branioca — reče Korabljova. — Pa šta, je l’ u
progonstvo? — upita ona.
Maslova je htela da odgovori, ali nije mogla, već, ridajući, izvuče iz
kolačića kutiju sa cigaretama, na kojoj je bila predstavljena rumena dama s
vrlo visokom frizurom i trouglastim izrezom na grudima, pa je dade
Korabljovoj. Korabljova pogleda sliku, prekorno odmahnu glavom, uglavnom
zbog toga što je Maslova tako nepromišljeno trošila novac, i, izvadivši jednu
cigaretu, pripali je o lampu, povuče dim, a zatim je dodade Maslovoj. I dalje
plačući, Maslova poče žudno da uvlači i ispušta dim za dimom.
— Robija — izgovori ona jecajući.
— Ne boje se Boga, izelice, krvopije proklete — reče Korabljova. — Osudiše
curu ni za šta. Uto se među ženama koje su stajale kraj prozora razleže
grohotan smeh. Devojčica se, takođe, smejala, i njen se tanki dečji smeh
slivao s promuklim, piskavim smehom triju žena. Neki zatvorenik u dvorištu
učinio je nešto što je na taj način delovalo na one koje su gledale kroz
prozor.
— Uf, ždrebac obrijani, šta radi — izgovori riđa i pripi se licem uz rešetku,
pa podrhtavajući svojim debelim telom, poče da viče neke besmisleno
nepristojne reči.
— Vid’ ti bure jedno debelo što se raskikotalo! — reče Korabljova mašući
glavom prema riđoj, pa se opet obrati Maslovoj. — Mnogo godina?
— Četiri — reče Maslova i suze joj tako grunuše da jedna kanu na
cigaretu.
Maslova je ljutito zgnječi, baci i uze drugu.
Iako nije pušila, skretničarka odmah podiže pikavac i poče da ga ispravlja,
ne prekidajući razgovor.
— Zaista, dušice, izgleda — poče ona — da su pravdu svinje izele. Rade što
im padne na pamet. Metvejevna veli: pustiće je, ja kažem: neće, velim,
golubice, srce mi moje govori, dotuće je oni, siroticu, a ono i ispade tako —
pričala je ona, sa zadovoljstvom osluškujući zvuk svoga glasa.
Uto su već svi zatvorenici prešli preko dvorišta i žene koje su s njima
razgovarale odmakoše se od prozora, pa i one priđoše Maslovoj. Prva priđe
buljooka krčmarica sa svojom devojčicom.
— Pa je l’ mnogo strogo? — upita ona sedajući kraj Maslove i nastavljajući
brzo da plete čarapu.
 — Strogo je zato što nema para. Da ima para, pa da se plati nekom
prepredenjaku, još kako bi je oslobodili — reče Korabljova.
— Onaj, kako se ono zvaše, čupavi, nosati, taj bi, gospoja moja, i rogatog u
raj uveo. Takvog da je uzeti!
— Jest, da je uzeti — kezeći zube, reče devojka, koja je kraj njih sela — taj
ti bez hiljadarke neće ni pljunuti.
— Šta ćeš, izgleda da je takva tvoja zvezda — upade bakica što je ležala
zbog paljevine. — A je l’ to mala stvar: preoteo momku ženu, pa ga još u aps
strpao, vaške da ’rani, a i mene isto, pod stare dane — poče ona po stoti put
da priča svoju nevolju — od apsa i prosjačkog štapa ne pobeže! Il’ prosi, il’ te
aps nosi!
— Ja bih rekla da je kod njih uvek tako — reče krčmarica i, zagledavši se u
glavu devojčice, ostavi čarapu, privuče devojčicu k sebi među noge i poče
hitrim prstima da je bište po kosi.
— Zašto trguješ pićem?
— A čime decu da ranim? — reče ona nastavljajući svoj uobičajeni posao.
Te krčmaričine reči podsetiše na rakiju.
— Ja bi’ rakijice — reče ona Korabljovoj brišući rukavom košulje suze i
tek pokatkad ispuštajući po koji jecaj.
— Je l’ gamirke? Pa ajd, u redu — odvrati Korabljova.
 XXXII

Maslova izvadi iz kolačića novac i Korabljovoj pruži kupon. Korabljova

uze kupon i, mada nije bila pismena, poverova Lepojki, koja je sve znala, da
taj papirić vredi dve rublje i pedeset kopjejaka, pa zavuče ruku u otvor peći, u
kojoj je bila skrivena boca s rakijom. Spazivši to, žene koje nisu bile susetke
na dušemi odmakoše se na svoja mesta. Maslo. va, međutim, istrese prašinu
iz povezače i ogrtača, pope se na dušemu i poče da jede kolačić.
— Čaj sam ti sačuvala, samo se, izgleda, ohladio — reče joj
Fedosja skidajući s police u obojke umotan limeni čajnik i šolju.
Napitak se bio sasvim ohladio i osećao se više na lim nego na čaj. Ali
Maslova nasu u šolju i poče da pijucka uz kolačić.
— Finaška, evo ti — viknu ona i, otkinuvši parče kolačića, pruži ga dečku,
koji joj je piljio u usta. U međuvremenu, Korabljova pruži bocu s rakijom i
šolju. Maslova ponudi Korabljovu i Lepojku. Ove tri zatvorenice predstavljale
su aristokratiju u ćeliji jer su imale novaca i međusobno delile sve što su
imale.
Posle nekoliko minuta Maslova oživi i, oponašajući tužioca, otresito poče
da priča o suđenju i svemu što ju je naročito začudilo u sudu. U sudu su svi
gledali u nju sa očevidnim zadovoljstvom, pričala je ona, pa su zato stalno
ulazili u zatvoreničku sobu.
— I sprovodnik mi kaže: „To oni svi dolaze da vide tebe.“ Uđe ti neki: „Gde
je tu hartija", ili nešto drugo, a ja vidim da mu ne treba hartija, već me prosto
očima guta — pričala je ona smešeći se i, kao u nedoumici, njišući glavom —
glumci vajni!
— E, tako ti je to — prihvati skretničarka i poče da govori kao da peva —
ko muve na šećer! Za nešto drugo ih nema, a ovim možeš da ih obrlatiš. Ni
’leba toj bratiji ne treba, samo...
— A i ovde — prekide je Maslova — i ovde sam nabasala. Tek što su me
doveli, a ono dolazi partija sa stanice. Tako su me spopali da nisam znala
kako da se izvučem. Hvala pomoćniku, oterao ih. Jedan se prilepi uza me,
jedva se oteh.
 — A kako izgleda? — upita Lepojka.
— Garav, brkat.
— A, on je, sigurno.
— Ko on?
— Pa Ščeglov. Onaj što je sada prošao.
— Koji Ščeglov?
— Zar Ščeglova ne znaš! Ščeglov vam je dva puta pobegao sa robije. Sad ga
uhvatiše, ali će on kidnuti. I nadzornici ga se boje — reče Lepojka, koja je
doturala ceduljice zatvorenicima, pa je znala sve što se u zatvoru događa —
kidnuće, ko Bog!
— Ako kidne, nas neće povesti — reče Korabljova. — Bolje mi ti reci —
obrati se ona Maslovoj — šta ti je kazao ’dvokat za molbu, treba l’ sad da je
predaš?
Maslova odgovori da ništa ne zna.
Uto riđa žena zavuče obe ruke prekrivene pegama u svoju zamršenu,
gustu, riđu kosu i, grebući noktima glavu, priđe aristokratkinjama, koje su
pile rakiju.
— Ja ću tebi Katerina sve da kažem — poče ona. — Prvo i prvo, treba da
napišeš: nisam zadovoljna sudom, a posle da javiš tužiocu.
— Šta ćeš ti ovde? — obrati joj se Korabljova ljutitim basom. — Rakiju si
nanjušila, što nam tu soliš pamet?! I bez tebe znamo šta treba da radimo. Nisi
nam potrebna.
— Ne pričam s tobom, što upadaš!?
— Rakija ti se prohtela? Sad se ulizuješ!
— Ma mani, podaj joj — reče Maslova, koja je uvek svima davala sve što
ima.
— Daću joj...
— Deder, deder! — primičući se Korabljovoj, zatoroka riđa. — Baš te se
bojim.
— Droljo zatvorska!
— Od takve da čujem!
— Škembe jedno raskuvano!
— Ja škembe? Ubico robijaška! — povika riđa.
— Tornjaj se kad kažem — namrgođeno reče Korabljova.
 Ali joj riđa priđe bliže i Korabljova je gurnu u gole de- bele grudi. Kao da
je samo to čekala, riđa neočekivano brzim pokretom ščepa jednom rukom
Korabljovu za kosu, a drugom htede da je udari u lice, ali je ova zgrabi za
ruku. Maslova i Lepojka dograbiše riđu za ruke nastojeći da je odvoje, ali
ruka riđe, koja se bila uplela u pletenicu nije popuštala. Za trenutak ona
ispusti kosu, ali samo da bi je omotala oko pesnice. Korabljova je, pak,
iskrivivši glavu, udarala jednom rukom riđu po telu i nastojala da zubima
dohvati njenu ruku. Žene se sjatile oko ovih dveju što su se tukle, razdvajale
ih i vikale. Čak im i sušičava priđe, pa se, kašljući, zagleda u žene koje su se
uhvatile u koštac. Deca su, stisnuta jedno uz drugo, plakala. Na tu graju
uđoše nadzornica i nadzornik. Razdvojiše one što su se tukle, a Korabljova,
vadeći iščupane pramenove kose iz raspuštene sede pletenice, i riđa,
pridržavajući na žutim grudima sasvim pocepanu košulju — vikale su,
objašnjavale i žalile se.
— Ma znam ja — sve je to rakija. Reći ću sutra upravniku, on će vam već
pokazati! Osećam ja, miriše — govorila je nadzornica. — Sve da sklonite,
inače, teško vama — nemam kad da se raspravljam! Na svoja mesta, i ni reči!
Ali mir se još dugo nije uspostavio. Žene su još dugo psovale, pričale
jedna drugoj kako je počelo i ko je kriv. Nadzornik i nadzornica najzad odoše,
a žene počeše da se smiruju i da ležu. Bakica stade pred ikonu i poče da se
moli.
— Sastale se dve robijašice — odjednom promuklim glasom poče riđa sa
drugog kraja dušeme, propraćujući svaku reč veoma probranim psovkama.
— Pazi da još ne izvučeš — odazva se Korabljova uz iste psovke. I opet se
utišaše.
— Samo da su mi dali, iskopala bih ti ja te tvoje očurine... — opet poče riđa
i opet ne izosta odgovor Korabljove.
Ponovo poduže ćutanje i ponovo psovke. Razmaci su postajali sve duži i
duži, pa se najposle sve utiša.
Sve su ležale, a neke već hrkale. Jedino je bakica, koja se uvek dugo
molila, još metanisala pred ikonom. Crkvenjakova kći je, čim je nadzornica
izišla, ustala i počela da hoda gore-dole po ćeliji.
Maslova nije spavala i stalno je mislila o tome da je ona sad robijašica — i
da su je već dvaput tako nazvali: nazvala ju je tako Bočkova, a nazvala ju je i
riđa — i nije mogla da se saživi s tom mišlju. Korabljova, koja je ležala
okrenuta leđima, obrnu se.
— Nisam ni mislila ni slutila — tiho reče Maslova — šta drugi sve ne rade
— i ništa, a ja ni zbog čega moram da ispaštam.
— Ne tuguj, curo. I u Sibiru žive ljudi. A ti ni tamo nećeš propasti — tešila
je Korabljova.
— Znam da neću propasti, pa ipak mi je nekako žao. Ne bi trebalo da mi je
takva sudbina, navikla sam na dobar život.
— Ne možeš protiv Boga — sa uzdahom izgovori Korabljova — ne možeš
protiv Njega.
— Znam, tetkice, pa ipak je teško. Malo su ćutale.
— Čuješ li je? Bestidnica — progovori Korabljova skrećući pažnju Maslove
na čudne zvuke koji su dopirali s drugog kraja dušeme.
Ti zvuci behu prigušeno ridanje riđe žene. Riđa je plakala što su je sada
izgrdili, istukli i što joj nisu dali rakije, koju je tako želela. Plakala je ona što
u celom svom životu ništa drugo nije doživela sem psovki, ismevanja, uvreda
i batina. Ona pokuša da se uteši sećanjem na svoju prvu ljubav prema
fabričkom radniku Fećki Molodjonkovu, ali setivši se te ljubavi, ona se seti i
kako se ta ljubav završila. Ta ljubav se završila time što ju je Molodjonkov,
šale radi, namazao vitriolom po najosetljivijem mestu, a zatim se s drugovima
kikotao gledajući kako se ona previja od bola. Seti se ona toga i sažali se nad
sobom i, misleći da je niko ne čuje, zaplaka, a plakala je kao deca što plaču,
jecajući, šmrčući i gutajući slane suze.
— Žao mi je nje — reče Maslova.
— Pa dabome, žao je i meni, ali nek se ne trpa gde joj nije mesto.
 XXXIII

Prvo što je sutradan, kad se probudio, osetio Nehljudov beše svest o tome
da se s njim nešto dogodilo i, još pre no što se setio šta se dogodilo, on je već
znao da se dogodilo nešto važno i dobro.
„Kaćuša — sud.“ Da, potrebno je prestati s laganjem i reći celu istinu. I
kakva čudna podudarnost, istog jutra najzad stiže davno očekivano pismo od
Marje Vasiljevne, žene starešine plemstva, baš ono pismo koje mu je sada bilo
naročito potrebno. Ona mu je davala punu slobodu i želela sreću povodom
nameravane ženidbe.
Ženidba! — izgovori on ironično. — Kako sam sada daleko od toga!
I on se seti svoje jučerašnje namere da sve kaže njenom mužu, da se
pokaje pred njim, da izrazi svoju spremnost da mu pruži bilo kakvo
zadovoljenje. Ali jutros mu se to nije činilo baš tako jednostavno kao juče. „A
osim toga, što da unesrećim čoveka ako on ne zna? Ako bude pitao, reći ću
mu. No, namerno da idem da mu kažem? Ne, to nije potrebno.“ Jutros mu je
isto tako bilo teško da kaže svu istinu Misi. Opet nije mogao da započne
razgovor, to bi bilo uvredljivo. Neizbežno bi moralo, kao što se to često
dešava u životu, da ostane nešto što se podrazumeva. Samo se na jedno jutros
odlučio: neće otići k njima, a reći će istinu ako ga budu pitali.
Ali zato u odnosima prema Kaćuši nije smelo da ostane ništa neodređeno.
„Otići ću u zatvor, reći ću joj, zamoliću je da mi oprosti. I ako je potrebno,
da, ako je potrebno, oženiću se njome“ — razmišljao je on.
Misao o tome da radi moralnog zadovoljenja žrtvuje sve i da se oženi
njome, jutros ga je naročito ganula.
Već odavno on nije dočekao dan s takvom energijom. Agrafeni Petrovnoj,
koja uđe u njegovu sobu, odmah saopšti, sa odlučnošću koju od sebe nije
očekivao, da mu ovaj stan više nije potreban, a ni njene usluge. Prećutnim
sporazumom bilo je rešeno da on taj veliki i skupi stan drži da bi se u njemu
oženio. Iznajmljivanje stana, prema tome, imalo je posebno značenje.
Agrafena Petrovna začuđeno pogleda u njega.
— Veoma sam vam zahvalan, Agrafena Petrovna, za svu brigu o meni, ali
meni sada nije potreban tako velik stan i celokupna posluga. Ako već želite
da mi pomognete, budite ljubazni, sredite moje stvari, spremite ih
privremeno onako kako se to činilo dok je mama bila živa. A kad Nataša bude
došla, ona će već sve srediti. (Nataša beše Nehljudovljeva sestra.)
Agrafena Petrovna zatrese glavom:
— Pa kako će srediti? Ta biće vam potrebne — reče ona.
— Ne, neće trebati, Agrafena Petrovna, sigurno neće trebati — reče
Nehljudov, odgovarajući na ono što je govorio njen pokret glavom. — Kažite,
molim vas, i Korneju da ću mu platu dati unapred za dva meseca, ali da mi
više nije potreban.
— Ne bi trebalo to da činite, Dmitrij Ivanoviču — reče ona. — Recimo,
otići ćete u inostranstvo, a ipak će vam trebati stan.
— Ne znate u čemu je stvar, Agrafena Petrovna, neću otići u inostranstvo;
a ako i budem otputovao, onda ću na sasvim drugu stranu.
On odjednom jako pocrvene. „Da, treba da joj kažem — pomisli on. — Ne
vredi prećutkivati, treba svima sve reći.“
— Juče se sa mnom dogodilo nešto čudno i značajno. Sećate li se Kaćuše
kod tete Marje Ivanovne?
— Kako da ne, učila sam je da šije.
— E, pa eto, juče su u sudu sudili toj Kaćuši, a ja sam bio porotnik.
— Ah, Bože moj, kako je to žalosno! — reče Agrafena Petrovna. — Pa zbog
čega su joj sudili?
— Zbog ubistva. A sve sam to ja učinio.
— Pa kako ste vi to mogli da učinite? Vi vrlo čudno govorite — reče
Agrafena Petrovna, a u njenim starim očima zasjaše iskrice nestašluka.
Ona je znala za događaj s Kaćušom.
— Da, ja sam uzrok svemu. I, eto, to je izmenilo sve moje planove.
— Pa kakve promene mogu da nastanu za vas zbog toga? — uzdržavajući
osmeh, reče Agrafena Petrovna.
— Pa takve što sam ja uzrok toga što je ona pošla takvim putem, i ja
moram da učinim sve što mogu da joj pomognem.
— To je sve vaša dobra volja, ali neke naročite vaše krivice tu nema. To se
svima događa. I ako ima pameti, onda se sve zagladi, zaboravi, pa se živi —
reče Agrafena Petrovna strogo i ozbiljno — a vi nemate razloga da to uzimate
na svoja pleća. Ja sam još ranije čula da je ona skrenula s pravog puta. Pa ko
je za to kriv?
— Ja sam kriv. Zato i hoću to da ispravim.
— E, to je već teško ispraviti.
— To je moja stvar, a ako mislite o sebi, onda ono što je mama želela...
— Ne brinem ja za sebe, mene je pokojnica tako darovala da ništa ne
želim. Mene Lizanjka zove (to beše njena udata nećaka), otići ću k njoj kad
više ne budem potrebna. Samo, vi ne treba to da uzimate k srcu. Svima se
tako što dešava.
— E, ja ne mislim tako. Ja vas, ipak, molim da mi pomognete da izdam
stan i da sklonim stvari, i nemojte se ljutiti na mene. Ja sam vam vrlo, vrlo
zahvalan za sve.
Čudno, od trenutka kad je Nehljudov shvatio da je rđav i da je odvratan
samome sebi, otada mu drugi više nisu bili odvratni; naprotiv, on je prema
Agrafeni Petrovnoj i Korneju osećao nežnost i poštovanje. Hteo je da se
pokaje i pred Kornejem, ali je Kornej svojim izgledom tako ubedljivo ulivao
poštovanje da se on ne odluči da to učini.
Prolazeći istim ulicama, istim fijakerom na putu u sud, Nehljudov se
čudio kako se on danas oseća kao drugi čovek.
Ženidba s Misi, koja mu se još juče činila tako blizu, sada mu je izgledala
nemogućna. Juče je on svoj položaj shvatao tako da će ona, bez sumnje, biti
srećna ako se uda za njega; danas je osećao da je nedostojan ne samo da se
oženi njome već i da joj bude blizak. „Kad bi ona samo znala ko sam ja, ona
me uopšte ne bi primala; a ja sam joj još prebacivao zbog njene koketerije s
onim gospodinom. Uostalom, ako bi se ona sad i udala za mene, ja ne bih
mogao biti miran, a kamoli srećan, znajući da je ona tamo u zatvoru, i da će
sutra, prekosutra, poći s transportom na robiju. Ta žena koju sam ja
upropastio otići će na robiju, a ja ću ovde s mladom ženom primati čestitke i
praviti posete. Ili ću biti sa starešinom plemstva, koga sam sramno varao s
njegovom ženom, pa ću na zasedanju brojati glasove za i protiv rešenja o
zemskoj inspekciji škola, o kojem će se glasati, i tome slično. A zatim ću
zakazivati sastanke njegovoj ženi (kakva gadost); ili ću nastaviti sliku, koja,
očevidno, nikada neće biti dovršena, jer ja ne treba da se bavim tim
tričarijama i ništa od toga ne mogu sada da radim" — govorio je on sebi
radujući se i dalje onoj unutarnjoj promeni koju je osećao.
„Pre svega — razašiljaše on — sada moram da se vidim sa advokatom i da
doznam njegovu odluku, a zatim... zatim da vidim u zatvoru nju, jučerašnju
zatvorenicu, i da joj sve kažem.“
 I pri samoj pomisli da će je sresti, da će joj sve reći, da će se pred njom
pokajati zbog svoje krivice, da će joj saopštiti kako će učiniti sve što može, da
će se oženiti njome da bi zagladio svoju krivicu, obuzimalo ga je ushićenje i
suze su mu navirale na oči.
 XXXIV

Došavši u sud, Nehljudov još u hodniku susrete jučerašnjeg sudskog

pristava i raspita se gde se drže već osuđeni zatvorenici i ko daje dozvolu za
sastanak s njima. Sudski pristav mu objasni da zatvorenike drže na raznim
mestima i da pre donošenja rešenja o izvršnosti presude dozvola za sastanak
zavisi od tužioca.
Reći ću vam i otpratiću vas posle rasprave. Tužilac ionako još nije tu.
Posle rasprave. A sada, izvolite u sud. Odmah će početi.
Nehljudov zahvali na ljubaznosti pristavu, koji mu se danas učinio
naročito jadan, i pođe u porotničku sobu.
U trenutku kad se približavao toj sobi, porotnici su već izlazili idući u
sudsku dvoranu. Trgovac beše isto onako veseo, isto se onako kao i juče beše
najeo i napio, i Nehljudova dočeka kao starog prijatelja.
Ni Petar Gerasimovič svojom familijarnošću i smehom nije danas izazvao
u Nehljudovu nikakvo neprijatno osećanje.
Nehljudov požele da svim porotnicima ispriča o svojim odnosima s
jučerašnjom optuženom. „Upravo — mislio je on — juče za vreme suđenja
trebalo je ustati i javno izložiti svoju krivicu.“
Ali kad s porotnicima uđe u sudsku dvoranu i kad poče jučerašnja
procedura: opet „sud dolazi“, opet njih trojica na podijumu sa svojim
okovratnicima, opet ćutanje, sedanje porotnika na stolice s visokim
naslonima, žandarmi, portret, sveštenik — on oseti da, uprkos tome što se to
trebalo učiniti, on ni juče ne bi mogao narušiti tu svečanu atmosferu.
Pripreme za suđenje bile su iste kao i juče (izuzev polaganja zakletve
porotnika i predsednikovog govora njima).
Na današnjem pretresu bila je reč o provalnoj krađi. Optuženi, koga su
čuvala dva žandarma sa isukanim sabljama, beše mršav dvadesetogodišnji
dečak uskih ramena, siva lica bez kapi krvi, u sivoj kabanici. Sedeo je sam na
optuženičkoj klupi i ispod oka posmatrao one koji su ulazili. Taj dečak bio je
optužen da je zajedno sa svojim drugom obio katanac na šupi i ukrao stare
krpare u vrednosti od tri rublje i šezdeset sedam kopjejaka. Iz optužnice se
videlo da je policajac zaustavio dečaka baš kad je išao sa svojim drugom, koji
je na ramenu nosio krpare. Dečak i njegov drug odmah su sve priznali i
obojica su bačeni u zatvor. Dečakov prijatelj, bravar, umro je u zatvoru, i, eto,
dečaku su samom sudili. Stare krpare su ležale na stolu kao dokazni
materijal.
Rasprava se vodila isto onako kao i jučerašnja, sa čitavim arsenalom
dokaznog materijala: dokaza, svedoka, njihove zakletve, saslušavanja veštaka
i unakrsnih pitanja. Svedok — policajac na pitanja predsednika, tužioca i
branioca bezvoljno je raportirao: „Jest, tako je“, „Ne mogu da znam“, i opet:
„Jest, tako je“... No uprkos njegovoj vojničkoj otupelosti i mehaničnosti,
videlo se da mu je žao dečaka i da nerado priča o tom hvatanju.
Drugi svedok, oštećeni starčić, kućevlasnik i vlasnik krpara, očevidno,
žučan čovek, kad su ga upitali da li priznaje da su to njegove krpare, veoma je
nerado priznao da su njegove. Kada ga pomoćnik tužioca poče da ispituje za
šta je nameravao da upotrebi te krpare i da li su mu one mnogo potrebne, on
se naljuti i odgovori:
Nek đavo nosi i te krpare, one mi uopšte nisu potrebne! Da sam znao da
će biti toliko gnjavaže zbog njih, ne samo što ih ne bih tražio već bih uz njih
dao i jednu deseticu, pa i dve bih dao samo da me ne vuku po tim
saslušanjima. Samo sam na fijaker potrošio nekih pet rubalja, a nisam ni
zdrav. Imam kilu i reumu.
To su govorili svedoci, a sam optuženi se za sve kajao i, kao uhvaćena
zverka besmisleno zverajući na sve strane, isprekidanim glasom pričao sve
kako je bilo.
Slučaj je bio jasan, ali je pomoćnik tužioca, podižući kao i juče ramena,
postavljao prefinjena pitanja, na koja je trebalo upecati lukavog zločinca.
U svom govoru on je dokazivao da je krađa s provalom izvršena u
stambenim prostorijama i da se dečak stoga mora podvrgnuti najtežoj kazni.
Branilac po službenoj dužnosti dokazivao je da krađa nije izvršena u
stambenim prostorijama, i zato, iako se prestup ne može poricati, prestupnik
ipak još nije tako opasan po društvo kako je to tvrdio pomoćnik tužioca.
Predsednik je, kao i juče, želeo da sebe predstavi kao oličenje
nepristrasnosti i pravičnosti, pa je podrobno objašnjavao i nastojao da ubedi
porotnike u ono što su oni znali, što su oni morali da znaju. Onako isto kao i
juče pravili su se prekidi, isto su onako pušili, isto je onako sudski pristav
uzvikivao „sud dolazi“, isto su onako, otimajući se snu, sedela dva žandarma
sa golim oružjem, preteći prestupniku.
 Na raspravi se videlo da je tog dečaka otac dao u šegrte u fabriku duvana,
gde je on proveo pet godina. Te godine gazda ga je otpustio posle nezgode
koju je imao s radnicima i, ostavši bez mesta, on je besposlen lutao po gradu
dajući na piće i poslednje što je imao na sebi. U krčmi se sprijateljio s
bravarom, koji je bio isti kao i on, i koji je još ranije izgubio mesto i propio
se, i oni su zajedno, pijani, obili noću katanac i uzeli prvo što im je došlo do
ruku. Uhvatili su ih. Sve su priznali. Strpali su ih u zatvor, gde je bravar u
očekivanju suđenja umro. Dečaku su, pak, sada sudili kao nekom opasnom
biću od koga treba zaštititi društvo.
Isto onako opasno biće kao i jučerašnja prestupnica — mislio je
Nehljudov slušajući ono što se događalo pred njim. — Oni su opasni, a mi
nismo?... Ja — raspusnik, bludnik, varalica, i svi mi, svi oni koji znajući kakav
sam ne samo što me nisu prezirali, već su me čak poštovali. Ali, i kad bi taj
dečak bio stvarno najopasniji po društvo od svih ljudi koji se nalaze u ovoj
dvorani, šta bi prema zdravoj logici trebalo učiniti kad su ga već uhvatili?
Pa jasno je da taj čovek nije nikakav naročiti zločinac, već da je
najobičniji — to svi vide — čovek, a postao je to što jeste samo zato što se
nalazio u takvim uslovima koji rađaju takve ljude. I zato kao da je jasno — da
ne bi bilo takvih dečaka, treba se postarati i uništiti uslove u kojima se
stvaraju takva nesrećna bića.
A šta mi činimo? Mi hvatamo takvog jednog dečka na koga smo se
slučajno namerili, vrlo dobro znajući da hiljade takvih ostaju neuhvaćeni,
bacamo ga u zatvor, u uslove potpunog lenstvovanja i najnezdravijeg
besmislenog rada, u društvo istih takvih kao i on slabih ljudi, koji su se
zapleli u životu, a zatim ga, o državnom trošku, proterujemo iz Moskovske
gubernije u Irkutsku, u društvo najpokvarenijih ljudi.
I mi ne samo što ništa ne činimo da se unište uslovi u kojima nastaju
takvi ljudi, već podržavamo one ustanove u kojima se oni stvaraju. Te
ustanove su poznate: to su fabrike, zavodi, radionice, krčme, birtije, javne
kuće. Mi ne samo što ne uništavamo takve ustanove, već, smatrajući da su
one neophodne, podstičemo ih i regulišemo njihov rad.
Pošto tako vaspitamo ne jednog čoveka, već milione ljudi, a zatim
uhvatimo jednoga uobražavajući da smo nešto učinili, da smo se ogradili, da
od nas više nema šta da se traži, mi ga prebacujemo iz Moskovske u Irkutsku
guberniju — veoma živo i jasno razmišljao je Nehljudov, dok je sedeo na
svojoj stolici pored pukovnika i slušao različite intonacije glasova branioca,
tužioca i predsednika i posmatrao njihove samouverene pokrete. — I kolike
samo i kakve napore zahteva to pretvaranje — razmišljao je dalje Nehljudov
razgledajući tu ogromnu dvoranu, te portrete, lampe, naslonjače, mundire, te
debele zidove, prozore, sećajući se kako je glomazna ta zgrada i kako je još
glomaznija ta ustanova sa celom armijom činovnika, pisara, stražara, kurira,
ne samo tu, već u celoj Rusiji, koji dobijaju platu za tu komediju koja nikom
nije potrebna. — Šta bi bilo kad bismo stoti deo tih napora usmerili na to da
pomognemo tim zaparloženim stvorovima na koje sada gledamo samo kao na
ruke i tela koja su potrebna radi našeg mira i udobnosti. A trebalo je samo da
se nađe čovek — mislio je Nehljudov gledajući u bolešljivo, uplašeno lice
dečakovo — koji bi se sažalio na njega kad su ga iz nužde poslali iz sela u
grad, koji bi pomogao u toj nuždi, pa čak i kad je bio u gradu, pa posle
dvanaestočasovnog rada u fabrici išao sa svojim starijim drugovima koji su ga
vukli za sobom u krčmu, da se tada našao čovek koji bi rekao: „Nemoj ići,
Vanja, nije to dobro“ — dečko ne bi otišao, ne bi se sapleo i ne bi ništa loše
učinio.
Ali se nijedan takav čovek koji bi se sažalio na njega nije našao tokom
celog tog vremena dok je on kao zverče provodio u gradu svoje godine
šegrtovanja i, ošišan do glave, da se ne bi zavašljivio, trčkarao da majstorima
nabavi što je potrebno: naprotiv, sve što je on čuo od majstora i drugova
otkako živi u gradu, bilo je da je pravi čovek onaj ko ume da prevari, da
popije, da opsuje, da istuče, da živi razvratno.
Kada je, pak, bolestan i iskvaren pijanstvom, nezdravim radom,
razvratom, otupeo i ošamućen, kao u snu besciljno skitao po gradu, pa se iz
ludosti zavukao u neku šupu i odatle izvukao krpare koje nisu nikome bile
potrebne, mi imućni, bogati, obrazovani ljudi ne samo što se nismo pobrinuli
da uništimo one uzroke koji su ovog dečaka doveli u ovaj položaj, već
hoćemo celu stvar da popravimo time što ćemo kazniti toga dečaka.
Užasno! Ni sam ne znaš čega tu više ima — svireposti ili apsurda! Ali
izgleda da je i jedno i drugo prevršilo svaku meru.“
Nehljudov je mislio o svemu tome i, ne slušajući šta se događa pred njim,
užasnuo se od onoga što mu se otkrivalo. Čudio se kako to ranije nije mogao
da vidi, kako drugi nisu mogli to da vide.
 XXXV

Čim su napravili prekid, Nehljudov ustade i iziđe u hodnik s namerom da

se više ne vraća na suđenje. Neka rade s njim što hoće, ali on više ne može
učestvovati u toj užasnoj, gadnoj gluposti.
Saznavši gde je kancelarija tužioca, Nehljudov pođe k njemu. Kurir ne
htede da ga pusti, rekavši mu da je tužilac sada zauzet. Ne slušajući ga,
Nehljudov uđe na vrata i obrati se činovniku na koga je naišao, moleći ga da
prijavi tužiocu da je on porotnik i da mu je potrebno da ga vidi radi vrlo
važnog posla. Kneževska titula i dobro odelo pomogoše Nehljudovu.
Činovnik ga prijavi tužiocu i Nehljudova pustiše. Tužilac ga primi stojeći,
očevidno nezadovoljan upornošću s kojom je Nehljudov zahtevao sastanak s
njim.
— Šta želite? — strogo upita tužilac.
— Ja sam porotnik, zovem se Nehljudov, i bezuslovno moram da vidim
optuženu Maslovu — brzo i odlučno odgovori Nehljudov, crveneći i osećajući
da čini nešto što će imati presudnog uticaja na njegov život.
Tužilac beše omanji čovek tamne puti, s kratkom prosedom kosom,
sjajnim živim očima i potkresanom gustom bradom na isturenoj donjoj vilici.
— Maslovu? O, znam. Bila je optužena za trovanje — mirno reče tužilac. —
Zašto morate da je vidite? — A zatim, kao da želi da ublaži, dodade: — Ja vam
ne mogu to dozvoliti ako ne znam zašto vam je to potrebno.
— To mi je potrebno zbog stvari koja je za mene naročito značajna —
planuvši, brzo odvrati Nehljudov.
— Aha — reče tužilac i, podigavši pogled, pažljivo se zagleda u
Nehljudova. — Da li je pretres već održan ili nije?
— Juče je bilo suđenje i ona je potpuno nezakonito osuđena na četiri
godine robije. Ona je nevina.
— Aha. Ako je ona osuđena tek juče — reče tužilac ne poklanjajući pažnju
izjavi Nehljudova o nevinosti Maslove — onda pre no što se objavi da je
sudska odluka pravosnažna, ona ipak treba da se nalazi u istražnom zatvoru.
Tamo su sastanci dozvoljeni samo u određene dane. Savetujem vam da se
tamo obratite.
— Ali ja moram što pre da je vidim — reče Nehljudov, a donja vilica poče
da mu podrhtava, jer je osećao da se približava odlučan trenutak.
— Pa zbog čega vam je to potrebno? — podižući malo zabrinuto obrve,
upita tužilac.
— Zato što je ona nevina, a osuđena je na robiju. A krivac za sve sam ja —
odgovori Nehljudov dršćućim glasom, osećajući da govori ono što ne bi
trebalo govoriti.
— A na koji način? — upita tužilac.
— Zato što sam je zaveo i doveo u taj položaj u kojem je sada. Da ona nije
postala to do čega sam je ja doveo, ne bi ni došlo do takve optužbe.
— Pa ipak, ja ne vidim kakve veze sve to ima sa sastankom.
— Takve što hoću da je pratim i... da se oženim njome — izgovori
Nehljudov i, kao uvek čim bi počeo da govori o tome, suze mu navreše na oči.
— Tako, dakle?! — reče tužilac. — To je, zaista, izvanredan slučaj. Čini mi
se da ste vi većnik krasnoperskog zemstva? — upita tužilac kao da se prisetio
da je on već ranije čuo za tog Nehljudova koji ga sada obaveštava o svojoj
tako čudnoj odluci.
— Izvinite, ja ne mislim da to može imati veze s mojom molbom —
planuvši, besno odgovori Nehljudov.
— Naravno da nema — reče tužilac s jedva primetnim smeškom i nimalo
zbunjen — ali je vaša želja tako neobična i u tolikoj meri prelazi uobičajene
okvire...
— Dakle, da li mogu da dobijem dozvolu?
— Dozvolu? Da, daću vam odmah propusnicu. Izvolite sesti.
On priđe stolu, sede i poče pisati.
— Molim vas, sedite.
Nehljudov je stajao.
Tužilac napisa propusnicu i predade je Nehljudovu, gledajući radoznalo u
njega.
— Moram da vam stavim na znanje i to — reče Nehljudov — da ja ne mogu
i dalje učestvovati u raspravama.
— Kao što vam je poznato, potrebno je da sudu navedete opravdane
razloge.
 — Razlozi su ti što ja svaki sud smatram ne samo nekorisnim već i
nemoralnim.
— Tako — reče tužilac s istim, jedva primetnim osmehom, pokazujući tim
osmehom da su mu takve izjave poznate i da spadaju u poznatu mu
zanimljivu vrstu. — Tako! Ali vi, verovatno, razumete da se ja kao tužilac
suda ne mogu s vama složiti. I zato vam savetujem da izjavite to na sudu i sud
će odlučiti o vašoj izjavi, da li da je uvaži ili ne, a, u krajnjem slučaju, sud će
vam odrediti odgovarajuću globu. Obratite se sudu.
— Ja sam dao izjavu i nikud više neću ići — ljutito odgovori Nehljudov.
— Moje poštovanje — reče tužilac i pokloni se, očevidno želeći da se što
pre otarasi tog čudnog posetioca.
— Ko je to bio kod vas? — upita član suda koji je odmah po izlasku
Nehljudovljevom ušao u kancelariju tužioca.
— Nehljudov, znate onaj koji je baš u krasnoperskom srezu, u zemstvu,
davao razne čudne izjave. I zamislite samo, on je porotnik, a među
optuženima se našla žena ili devojka koja je osuđena na robiju, a koju je on,
kako kaže, zaveo, i sada hoće da se oženi njome.
— Ma nije moguće?
— Tako mi on reče... I bio je nekako čudno uzbuđen.
— Postoji nešto nenormalno u današnjim mladim ljudima.
— Pa on i nije više tako mlad.
— Ala je dosadan, gospodine moj, vaš slavni Ivašenkov. Oh hvata na
zamor: govori, govori, bez kraja i konca.
Treba ih jednostavno zaustaviti, inače su pravi opstrukcionisti...
 XXXVI

Od tužioca Nehljudov pođe pravo u istražni zatvor. Ali ispostavi se da

tamo nema nikakve Maslove i nadzornik objasni Nehljudovu da ona mora da
je u starom sabirnom zatvoru. Nehljudov se odveze tamo.
I zaista, Jekaterina Maslova se nalazila u tom zatvoru. Tužilac je sasvim
zaboravio da su, izgleda, žandarmi, pre jedno šest meseci, ponovo pokrenuli
jedan naduvani politički proces, te su sva mesta u istražnom zatvoru zauzeli
studenti, lekari, radnici, studentkinje i lekarski pomoćnici.
Rastojanje između istražnog zatvora i sabirne tamnice beše ogromno i
Nehljudov stiže u tamnicu tek uveče. On htede da priđe vratima ogromne,
mračne zgrade, ali ga stražar ne pusti, već samo zazvoni. Na zvuk zvona iziđe
nadzornik. Nehljudov mu pokaza svoju propusnicu, ali nadzornik reče da ga
bez dozvole upravnika ne može pustiti. Nehljudov se uputi upravniku. Još
dok se penjao uza stepenice, Nehljudov začu iza vrata zvuke nekog složenog
bravuroznog komada što ga je neko svirao na klaviru. Kad mu, pak, ljutita
sobarica s povezanim okom otvori vrata, ti zvuci kao da izbiše iz sobe i
poraziše njegov sluh. Beše to već dosadna Listova rapsodija, sjajno svirana, ali
samo do jednog mesta. Čim bi došlo to mesto, ponavljalo bi se isto. Nehljudov
upita povezanu sobaricu da li je tu upravnik.
Sobarica odgovori da nije.
— Da li će skoro doći?
Rapsodija se opet prekide, i opet se blistavo i bučno ponovi do začaranog
mesta.
— Idem da pitam.
I sobarica iziđe.
Rapsodija tek što se beše opet razmahala, kad se odjednom, ne stigavši do
onoga mesta, prekide i začu se glas:
— Reci mu da ga nema i da ga danas neće ni biti. On je u gostima, šta
dosađuju? — začu se ženski glas iza vrata, i opet se začu rapsodija, i opet se
prekide, a zatim se začu šum stolice koju je neko pomicao. Očevidno je
razljućena pijanistkinja htela da lično ukori nametljivog posetioca koji je
došao u nevreme.
— Tata nije kod kuće — ljutito reče bleda devojka jadnog izgleda, sa
uzdignutom kosom i podočnjacima ispod tužnih očiju. Primetivši mladog
čoveka u lepom kaputu, ona postade blaža. — Pa mogli biste da uđete. Šta
vam je potrebno?
— Da vidim jednu zatvorenicu u tamnici.
— Sigurno političku?
— Ne, ne političku. Imam dozvolu od tužioca.
— E, pa ja ne znam. Tata nije tu. Pa uđite, molim vas — opet ga pozva iz
malog predsoblja — ili se obratite pomoćniku, on je sada u kancelariji, pa s
njim razgovarajte. Kako se zovete?
— Hvala — reče Nehljudov, ne odgovarajući na pitanje, i iziđe.
Tek što se za njim zatvoriše vrata, kad se opet razleže ona ista živahna,
vesela muzika, koja nije pristajala ni mestu gde se izvodila ni licu jadne
devojke koja ju je tako uporno učila napamet. U dvorištu Nehljudov susrete
mladog oficira s nakostrešenim, napomađenim brkovima i upita ga za
pomoćnika upravnika. To upravo beše pomoćnik. On uze propusnicu,
pogleda je i reče da se on, na osnovu propusnice izdate za istražni zatvor, ne
usuđuje da ga pusti u zatvor. A i kasno je...
— Izvolite sutra. Sutra u deset časova svima su dozvoljeni sastanci.
Dođite, a i sam upravnik će biti kod kuće. Onda ćete moći da se sastanete u
zajedničkoj sobi, a ako upravnik dozvoli, i u kancelariji.
Nehljudov se uputi kući, jer toga dana nije uspeo da dobije dozvolu za
sastanak. Uzbuđen mišlju da će je videti, Nehljudov je išao ulicom ne
sećajući se sada suđenja, već svojih razgovora sa tužiocem i upravnikom
zatvora. To što je on tražio dozvolu da se sastane s njom i svoju nameru
saopštio tužiocu i bio u dva zatvora, spreman da je vidi, tako ga je uzbudilo
da dugo nije mogao da se smiri. Stigavši kući, on odmah izvadi svoje davno
netaknute dnevnike, pročita neka mesta u njima i zapisa sledeće: „Dve
godine nisam vodio dnevnik i mislio sam da se nikada više neću latiti ove
detinjarije. A to nije bila detinjarija, već razgovor sa sobom, sa onim
istinskim, božanstvenim ja što živi u svakom čoveku. Celo to vreme to ja je
spavalo i ja nisam znao s kim da razgovaram. Probudio ga je taj neobični
događaj dvadeset osmog aprila u sudu, gde sam bio porotnik. Na
optuženičkoj klupi video sam u zatvoreničkom ogrtaču nju, Kaćušu, koju
sam prevario. Zbog čudnog nesporazuma i moje greške, osudili su je na
robiju. Sada sam bio kod tužioca i u zatvoru. Nisu me pustili k njoj, ali sam
odlučio da učinim sve da je vidim, da se pokajem pred njom i da iskupim svoj
greh, makar i ženidbom. Gospode, pomozi mi, veoma mi je dobro, radosno u
duši.“
 XXXVII

Te noći Maslova dugo nije mogla da zaspi; ležala je otvorenih očiju

gledajući u vrata, koja je povremeno zaklanjala crkvenjakova kći hodajući
gore-dole, i slušala glasno disanje riđe i razmišljala.
Razmišljala je o tome da se nipošto neće udati za robijaša na Sahalinu,
već će se nekako drukčije snaći — s nekim od starešina, s pisarom ili, bar, s
nadzornikom, ili makar s pomoćnikom. Svi su oni skloni tome. „Samo da ne
omršavim, inače sam propala.“ I seti se kako ju je gledao branilac, i kako ju je
gledao predsednik, i kako su je gledali prolaznici, a i oni ljudi koji su u sudu
namerno prolazili pokraj nje. Seti se kako joj je Berta, koja ju je posetila u
zatvoru, pričala da je onaj student koga je ona volela dok je živela kod
Kitajeve, dolazio k njima, raspitivao se za nju i mnogo je žalio. Seti se ona i
tuče s riđom i sažali se na nju; seti se pekara koji joj je poslao jedan kolačić
više. Seti se mnogih, samo ne Nehljudova. Svoga detinjstva, mladosti, a
naročito ljubavi prema Nehljudovu, ona se nikada nije sećala. Beše to isuviše
bolno. Te uspomene su ležale netaknute negde duboko u njenoj duši.
Nehljudova čak ni u snu nikada nije videla. Danas u sudu ona ga nije poznala
ne toliko zbog toga što je on, kad ga je poslednji put videla, bio u uniformi,
bez brade, s malim brkovima i s kratkom, ali gustom grguravom kosom, dok
je sad to bio bradat čovek koji je izgledao stariji no što je u stvari bio, koliko
zato što nikada nije mislila na njega. Sve uspomene iz prošlosti vezane za
njega sahranila je ona one užasne tamne noći kad se on vraćao iz vojske a
nije svratio tetama.
Do te noći, dok se još nadala da će navratiti, dete koje je nosila pod srcem
ne samo što joj nije bilo teret, već se ona često začuđeno raznežavala nad
njegovim mekim, pokatkad naglim pokretima u sebi. Ali od one noći sve
postade drugačije. I buduće dete beše joj samo teret.
Tete su očekivale Nehljudova, molile ga da svrati, ali je on telegrafisao da
ne može doći, jer u određeni dan mora biti u Petrogradu. Kad je Kaćuša to
saznala, ona odluči da ode na stanicu da ga vidi. Voz je prolazio u dva sata
noću. Kaćuša smesti gospođice da spavaju i, nagovorivši devojčicu,
kuvaričinu kćer Mašku, da pođe s njom, obu stare cipele, poveza se
maramom, podiže suknju i potrča na stanicu.
Noć je bila tamna, jesenja, kišna i vetrovita. Kiša bi čas počinjala da šiba
toplim krupnim kapima, čas bi prestajala. U polju se nije video put pod
nogama, a u šumi je bilo mračno kao u peći, i Kaćuša, mada je dobro znala
put, ipak zaluta i na malu stanicu, na kojoj je voz stajao tri minuta, ne stiže
na vreme, kao što se nadala, već posle drugog zvona. Istrčavši na peron,
Kaćuša ga odmah spazi kroz prozor vagona prve klase. U tom vagonu beše
naročito jako svetlo. Na plišanim sedištima sedela su jedan prema drugome
dva oficira bez koporana i kartali se. Na stočiću kraj prozora gorele su debele
sveće, sa kojih je curio vosak. On je u zategnutim jahaćim čakširama i beloj
košulji sedeo na bočnom naslonu fotelje, oslonivši se o njen naslon, i nečemu
se smejao. Čim ga poznade, ona kucnu u prozor ozeblom rukom. Ali u tom
istom trenutku zazvoni treće zvono i voz lagano krenu, najpre unazad, a
zatim, jedan za drugim, vagoni počeše da se kreću napred, sudarajući se od
trzaja. Jedan od igrača ustade s kartama u ruci i stade da gleda kroz prozor.
Ona kucnu još jedanput i primače lice staklu. U tom trenutku se i onaj vagon
kraj kojega je ona stajala trgnu i krenu. Ona pođe za njim gledajući u prozor.
Oficir htede da spusti okno, ali nikako nije mogao. Nehljudov ustade i,
odgurnuvši tog oficira, poče da spušta prozor. Voz ubrza. Išla je brzim
korakom uporedo s njim, ali je voz stalno ubrzavao i ubrzavao, i baš u
trenutku kad se okno spustilo, kondukter je odgurnu i uskoči u vagon.
Kaćuša zaostade, ali je i dalje trčala po mokrim daskama perona; zatim se
peron završi i ona se jedva održa da ne padne kad niza stepenice strča na
zemlju. Trčala je, ali je vagon prve klase bio daleko odmakao. Kraj nje su već
promicali vagoni druge klase, zatim su još brže projurili vagoni treće klase,
ali je ona ipak trčala. Kad je projurio i poslednji vagon s fenjerom pozadi, bila
je iza crpke, na nezaštićenom prostoru, i vetar nalete na nju, skide joj
maramu s glave i haljina joj se s jedne strane pripi uz nogu. Vetar joj odnese
maramu, ali je ona i dalje trčala.
Tetkice Mihajlovna — vikala je devojčica jedva je stižući — izgubili ste
maramu.
„On sedi u osvetljenom vagonu, na plišanom sedištu, šali se, pije, a ja, evo,
ovde, u blatu i mraku, na kiši i vetru — stojim i plačem“ — pomisli Kaćuša, pa
stade, i uhvativši se obema rukama za glavu i zabacivši je, zarida.
— Ode! — viknu ona.
Devojčica se uplaši i obgrli je preko mokre haljine.
— Tetkice, ajdemo kući.
„Naići će voz, pod vagon, i kraj“ — mislila je, međutim, Kaćuša ne
odgovarajući devojčici.
Ona odluči da to i učini. Ali istog trenutka, kao što se to uvek dešava u
prvom času smirenja posle uzbuđenja, ono, dete — njegovo dete, koje je bilo
u njoj, iznenada se pokrenu, odgurnu, lako se proteže, i opet poče da udara
nečim tankim, nežnim i oštrim. I odjednom sve ono što ju je do maločas tako
mučilo da se činilo da neće moći da živi, sva mržnja prema njemu i želja da
mu se bar svojom smrću osveti — svega toga odjednom nestade. Ona se smiri,
pribra, stavi na glavu maramu i žurno pođe kući.
Izmučena, mokra, prljava, vrati se kući, i od tog dana u njoj poče onaj
duševni preokret koji je učinio da postane ono što je sada bila. Od te strašne
noći ona prestade da veruje u dobro. Ranije je ona i sama verovala u dobro, a
i u to da ljudi veruju u dobro, ali se te noći uverila da niko u to ne veruje i da
sve što govore o Bogu i dobru, da sve to čine samo da bi obmanjivali ljude.
On, koga je ona volela i koji je nju voleo — ona je to znala — napustio ju je
nasladivši se njome i narugavši se njenim osećanjima. A on je bio najbolji od
svih ljudi što ih je poznavala. Svi ostali bili su još gori. I sve što se s njom
desilo, potvrđivalo je to na svakom koraku. Tetke njegove, te bakice,
bogomoljke, oterale su je kad više nije mogla kao nekada da ih služi. Svi ljudi
s kojima je dolazila u dodir — žene su pokušavale pomoću nje da dođu do
novca — muškarci, počevši od starog pristava pa do zatvorskih nadzornika,
gledali su na nju kao na predmet zadovoljstva. I ni za koga na svetu nije
postojalo ništa drugo sem zadovoljstva, baš tog zadovoljstva. A u to ju je još
više ubedio njen stari pisac s kojim je stupila u vezu druge godine svoga
života na slobodi. On joj je otvoreno govorio da se u tome — on je to nazivao
poezijom i estetikom — i sastoji sva sreća.
Svi su živeli samo za sebe, radi svoga zadovoljstva, i sve reči o Bogu i
dobru bile su obmana. Ako bi se kadgod i nametnulo pitanje zbog čega je u
svetu sve tako rđavo udešeno da svi čine jedni drugima zlo i svi pate, trebalo
je ne misliti o tome. Ako ti je dosadno — popuši, popij, ili, što je najbolje,
izljubi se s muškarcem i proći će.
 XXXVIII

Sutradan, u nedelju, u pet sati ujutru, kad se u hodniku ženskog zatvora

začu uobičajen zvižduk, Korabljova, koja već beše budna, probudi Maslovu.
„Robijašica" — s užasom pomisli Maslova tarući oči i nehotice udišući
vazduh, koji je pred zoru postajao strahovito smrdljiv, i htede opet da zaspi,
da ode u carstvo besvesnoga, ali navika na strah pobedi san i ona se podiže i,
podavivši noge poda se, sede i poče da gleda oko sebe. Žene već behu ustale.
Samo su još deca spavala. Krčmarica buljavih očiju, oprezno, da ne probudi
decu, izvlačila je ispod njih ogrtač. Buntovnica je prostirala kraj peći krpe
koje su služile kao pelene, a dete se na rukama plavooke Fedosje, koje je ona
ljuljala i uspavljivala nežnim glasom, zacenjivalo od strašne dreke. Sušičava,
uhvativši se za grudi, lica nalivenog krvlju, iskašljavala se i, s vremena na
vreme, uzdisala gotovo uzvikujući. Riđa je, probudivši se, ležala s trbuhom
nagore, savivši debele noge, i glasno i veselo pričalasan koji jeusnila. Bakica-
palikuća stajalaje opetpred ikonom i, šapućući jedne iste reči, krstila se i
metanisala. Crkvenjakovica je nepomično sedela na dušemi i tupo, bunovno
gledala preda se. Lepojka je obmotavala oko prsta masnu, oštru, crnu kosu.
U hodniku se začuše koraci u zatvorskoj obući koja je lupala, škljocnu
brava i uđoše dva zatvorenika-kiblaša u kaputićima i kratkim sivim
čakširama iznad članaka, i ozbiljnih ljutitih lica podigoše na obramicu
smrdljivi čabar, pa ga iznesoše iz ćelije. Žene iziđoše u hodnik, na slavine, da
se umiju. Kraj slavina dođe do svađe između riđe i žene koja je izišla iz druge,
susedne ćelije. Opet psovke, dernjava, tužbe...
— 'Oćete li u samicu! — uzviknu nadzornik i riđu lupi po golim debelim
leđima tako da odjeknu duž celog hodnika.
— Da ti glasa više nisam čuo!
— Vid’ ti njega, matorog, kako se raspalio — reče riđa, shvativši ovaj
postupak kao milovanje.
— Ajd življe, spremite se za službu Božju.
Maslova nije stigla ni da se očešlja, kad dođe upravnik s pratnjom.
— Na prozivku! — viknu nadzornik.
 Iz druge ćelije iziđoše ostale zatvorenice i sve stadoše u dva reda; žene iz
drugog reda morale su da stave ruke na ramena žena iz prvog reda.
Prebrojaše ih.
Posle prozivke, dođe nadzornica i povede zatvorenice u crkvu. Maslova i
Fedosja behu u sredini kolone koju sačinjavaše više od stotinu žena što su
izišle iz svih ćelija. Sve su bile u belim povezačama, bluzama i suknjama, i
samo su se ponegde mogle videti i žene u sopstvenim raznobojnim haljinama.
To behu žene s decom koje su pratile svoje muževe. Povorka prekri celo
stepenište. Čuo se lak bat nogu obuvenih u zatvorsku obuću, govor, pokatkad
smeh. Na zavijutku, Maslova spazi zlobno lice svoga neprijatelja, Bočkove,
koja je išla napred, i pokaza je Fedosji. Sišavši dole, žene ućutaše i, krsteći se i
klanjajući, počeše da prolaze kroz otvorena vrata još puste crkve, koja je
blistala u zlatu. Njihovo mesto bilo je na desnoj strani, i one se tiskajući i
gurajući jedna drugu počeše da smeštaju. Za ženama uđoše zatvorenici iz
transporta u sivim ogrtačima, oni koji su već izdržavali kaznu, a bili prognani
na osnovu optužbi zajednice, i, iskašljujući se glasno, stadoše u zbijenoj
gomili levo i u sredini crkve. Gore, pak, na horu, već su stajali s jedne strane
ranije dovedeni robijaši s napola obrijanim glavama, čije je prisustvo odavao
zveket lanaca, s druge strane, neobrijani zatvorenici bez okova, koji su se
nalazili pod istragom.
Zatvorsku crkvu ponovo je podigao i ukrasio bogati trgovac koji je na taj
poduhvat utrošio nekoliko desetina hiljada rubalja, pa je crkva sva blistala u
jarkim bojama i zlatu.
Neko vreme je u crkvi vladala tišina i čulo se samo useknjivanje,
iskašljavanje, plač odojčadi i, pokatkad, zveket lanaca. Ali, zatvorenici koji su
stajali u sredini pokrenuše se u stranu, počeše da potiskuju jedni druge,
praveći prolaz u sredini, i tim prolazom prođe upravnik i stade ispred svih,
nasred crkve.
 XXXIX

Poče bogosluženje. Bogosluženje se sastojalo u tome što je sveštenik,

obučen u naročitu, čudnu i veoma neudobnu brokatsku odeždu, sekao i
ređao parčiće hleba po tanjiriću, a zatim ih stavljao u putir s vinom,
izgovarajući pri tom razna imena i molitve. Crkvenjak je za to vreme bez
prestanka najpre čitao, a zatim sa horom zatvorenika pojao razne slovenske
molitve, same po sebi malo razumljive, a usled brzog čitanja i pojanja, još
manje razumljive. Sadržina molitava sastojala se uglavnom u želji da car
imperator i njegova porodica budu srećni. O tome su se izgovarale molitve
mnogo puta, zajedno s drugim molitvama i, posebno, na kolenima. Sem toga,
crkvenjak pročita nekoliko stihova iz Dela apostolskih tako čudnim i
napregnutim glasom da se ništa nije dalo razabrati, a sveštenik vrlo
razgovetno pročita mesto iz Jevanđelja po Marku gde je bilo ispričano kako
se Hristos, vaskrsnuvši, pre no što će odleteti na nebo i sesti s desne strane
svoga Oca, javio najpre Mariji Magdaleni, iz koje je isterao sedam besova, a
zatim jedanaestorici učenika, i kako im je zapovedio da propovedaju
jevanđelje svim bićima, i pri tom objavio da će onaj ko ne poveruje, propasti,
a da će se onaj ko poveruje i krsti se, spasti i, uz to, isterivati besove, lečiti
ljude od bolesti stavljajući ruke na njih, govoriti novim jezikom, hvatati
zmije, i ako popije otrov, neće umreti, već će ostati zdrav.
Suština bogosluženja sastojala se u tome što se pretpostavljalo da će se
parčad što ih je sveštenik isekao i stavio u vino, uz izvesne radnje i molitve
pretvoriti u Telo i Krv Božju. Te su se radnje sastojale u tome što je sveštenik
ravnomerno, iako mu je pri tom smetala brokatska vreća koju beše navukao
na sebe, dizao obe ruke uvis i tako ih držao, a zatim se spuštao na kolena i
ljubio sto i ono što je bilo na njemu. Najglavniji je, pak, čin bio kad je
sveštenik, uzevši obema rukama ubruščić, ravnomerno i lagano mahao njime
nad tanjirićem sa zlatnim putirom. Pretpostavljalo se da se baš u tom
trenutku Hleb i Vino pretvaraju u Telo i Krv, pa je zato taj deo bogosluženja
bio ispunjen naročitom pompom.
„Izrjadno o presvjatej, prečistej i preblagoslovenjej Bogorodice“ — glasno
uzviknu posle toga sveštenik iza pregrade, a hor svečano zapeva da je dobro
proslavljati devicu Mariju koja je rodila Hrista ne izgubivši devičanstvo, koja
je zbog toga udostojena veće časti nego neki heruvimi i veće slave nego neki
serafimi. Smatralo se da je posle toga pretvaranje izvršeno, i sveštenik,
skinuvši ubruščić sa tanjirića, raseče srednji komadić načetvoro i stavi ga
najpre u vino, a zatim u usta. Pretpostavljalo se da je on pojeo delić Tela
Božjeg i popio gutljaj Njegove Krvi. Posle toga sveštenik odmače zavesu,
otvori srednja vrata i, uzevši pozlaćeni putir, iziđe s njim na srednja vrata i
ponudi one koji žele da se takođe pročeste Telom i Krvlju Božjom što su se
nalazili u putiru.
To poželeše deca, njih nekoliko.
Raspitavši prethodno decu za njihova imena, sveštenik je oprezno
zahvatao kašičicom iz putira, davao duboko u usta svakom detetu redom po
komadić hleba u vinu, a crkvenjak, odmah brišući deci usta, veselim glasom
je pevao pesmu o tome da deca jedu Telo Božje i piju Njegovu Krv. Posle toga
sveštenik odnese putir za pregradu, do dna popi svu Krv koja se nalazila u
putiru i pojede sve komadiće Božjeg Tela, brižljivo obrisa brkove i obrisa usta
i putir i u najveselijem raspoloženju bodrim korakom iziđe iza pregrade,
škripeći tankim đonovima čizama od teleće kože.
Time se završi glavno hrišćansko bogosluženje. Ali, sveštenik, želeći da
uteši nesrećne zatvorenike, običnoj službi dodade i posebnu. Ova posebna
služba sastojala se u tome što je sveštenik, stavši pred lik (crnog lica i crnih
ruku) zlatom okovan, za koji se pretpostavljalo da je sam Bog kojega je on
jeo, a koji je bio osvetljen sa desetak voštanica, čudnim i izveštačenim glasom
počeo ni da peva ni da izgovara sledeće reči: „Isuse preslatki, slavo apostola,
Isuse, hvalo mučenika, vladiko svemogući, spasi me. Isuse, spase moj. Isuse
moj, najlepši, smiluj se na mene, spasitelju Isuse, koji tebi pribegavam,
molitvama one koja te je rodila; udostoji me, Isuse, svih tvojih svetih i svih
proroka, Isuse, spase moj, udostoji me rajske slasti, Isuse čovekoljupče."
Tu on zastade, odahnu, prekrsti se, pokloni se do zemlje, a to učiniše i
ostali. Klanjali su se upravnik, nadzornici, zatvorenici, a gore veoma
učestano počeše da zveckaju okovi.
„Tvorče anđela i gospode sila — nastavljao je on — Isuse prečudesni,
divljenje anđela, Isuse presilni, izbavljenje praroditelja, Isuse preslatki, diko
patrijaraha, Isuse preslavni, carsko učvršćenje; Isuse preblagi, proročko
ispunjenje; Isuse predivni, mučenička kreposti; Isuse pretihi, monaška
radosti; Isuse premilostivi, sladosti prezvitera; Isuse premilostivi, isposnička
uzdržljivosti; Isuse presladosni, radosti prepodobnih; Isuse prečisti, čistoto
nevinih; Isuse predvečni, spasenje grešnika, Isuse, Sine Božji, smiluj se na
mene.“ Stiže on najposle do stanke, izgovarajući reč Isuse uz sve jače i jače
šištanje, odiže malo svoju mantiju sa svilenom postavom i, kleknuvši na
jedno koleno, pokloni se do zemlje, a hor zapeva poslednje reči „Isuse, Sine
Božji, smiluj se na mene“, dok su zatvorenici padali i dizali se tresući kosom
što im je ostala na polovini glave i grmeći negvama koje su im žuljile mršave
noge.
Tako se to nastavljalo vrlo dugo. Najpre su se čitale pohvale koje su se
završavale rečima „pomiluj mja“, zatim su sledile nove pohvale koje su se
završavale rečju „aliluja". I zatvorenici su se krstili, klanjali, padali na zemlju.
Najpre su se zatvorenici klanjali pri svakom prekidu, ali su se posle klanjali
izostavljajući jedan, pa čak i dva prekida, i svi su bili veoma zadovoljni kad su
se pohvale završile i kad je sveštenik, uzdahnuvši sa olakšanjem, zatvorio
knjižicu i otišao za pregradu. Ostade još jedan, poslednji čin, koji se sastojao
u tome što je sveštenik sa velikog stola uzeo pozlaćen krst sa emajliranim
medaljončićima na krajevima, koji je tamo ležao, i istupio s njim nasred
crkve. Svešteniku najpre priđe upravnik i celiva krst, pa pomoćnik, zatim
nadzornici, i najposle, gurajući jedan drugoga i psujući šapatom, počeše da
prilaze zatvorenici. Sveštenik, pričajući sa upravnikom, tutkao je krst i svoju
ruku u usta, a pokatkad u nos zatvorenicima, koji su mu prilazili, a
zatvorenici su nastojali da poljube krst i sveštenikovu ruku. Tako se završilo
hrišćansko bogosluženje, koje se vrši da bi se zabludela braća utešila i
poučila.
 XL

I nikome od prisutnih, počev od sveštenika i upravnika pa do Maslove,

nije padalo na pamet da je taj isti Isus čije je ime, šišteći, bezbroj puta
ponovio sveštenik, i svojim čudnim rečima ga veličao, da je taj isti Hristos
zabranio upravo sve to što se ovde činilo, zabranio ne samo onu besmislenu
blagoglagoljivost i bogohulno vračanje sveštenika-učitelja nad hlebom i
vinom, već izričito zabranio da se jedni ljudi nazivaju učiteljima drugih ljudi.
Zabranio je molitvu u hramovima, a zapovedio da se svak moli u samoći,
zabranio same hramove, rekavši da je došao da ih poruši, i da se ne treba
moliti u hramovima, već u Duhu i Istini; a na prvom mestu je zabranio ne
samo da se sudi ljudima i da se oni drže u zatočenju, muče, sramote,
pogubljuju, kao što se to ovde činilo, već je zabranio svako nasilje nad
ljudima rekavši da je došao da pusti sužnje na slobodu.
Nikome od prisutnih nije padalo na pamet da je sve što se ovde činilo
najveće bogohuljenje i ismevanje onog istog Hrista u čije se ime to činilo.
Nikome ni na pamet nije padalo da pozlaćeni krst sa emajliranim
medaljončićima na krajevima koji je izneo sveštenik i koji je pružao da ga
drugi celivaju nije ništa drugo do slika onih vešala na kojima je Hristos
pogubljen baš zbog toga što je zabranio ono što se sad u njegovo ime ovde
vršilo. Nikome nije padalo na pamet da oni sveštenici koji uobražavaju da u
vidu Hleba i Vina jedu Telo i piju Krv Hristovu, da oni stvarno jedu Telo i
piju Krv Njegovu, ali ne u obliku komadića hleba i vina, već time što
sablažnjavaju „one male“ s kojima je Hristos sebe izjednačavao i što ih čak
lišavaju najvećeg blaženstva i podvrgavaju najtežim mukama, skrivajući od
ljudi ono otkrivenje blaženstva koje im je on doneo.
Sveštenik je mirne savesti činio sve što je činio jer je od detinjstva bio
vaspitavan da je to jedina prava vera u koju su verovali svi sveti ljudi koji su
ranije živeli, a u koju sada veruju duhovne i svetovne starešine. On nije
verovao U to da je od Hleba postalo Telo, da je za dušu korisno ako se
izgovori mnogo reči, ili da je on stvarno pojeo komadić Boga, u to se ne može
verovati, već je verovao da je potrebno verovati u tu veru. A ono što ga je
najviše učvršćivalo u toj veri bilo je to što je za izvršavanje obreda te vere već
osamnaest godina dobijao prihode kojima je izdržavao svoju porodicu, sina u
gimnaziji, kćerku u duhovnoj školi. Tako je verovao i crkvenjak, ali snažnije
od sveštenika, jer on potpuno beše zaboravio na suštinu dogmi ove vere, a
znao je jedino to da za znamenje, za pomen, za časove, za prosto molepstvije i
za molepstvije sa akatistom, da za sve to postoji određena cena koju pravi
hrišćani rado plaćaju, te je zato izvikao svoje „pomilos, pomilos, i pojao i
čitao ono što je propisano sa isto onakvom spokojnom uverenošću u
neophodnost svega toga s kojom ljudi prodaju drva, brašno, krompir.
Upravnik, pak, zatvora i nadzornici, iako nisu znali, niti se udubljivali u to u
čemu se sastoje dogme te vere i kakvo značenje ima sve ono što se vrši u
crkvi — verovali su da je obavezno potrebno verovati u tu veru zato što viša
vlast i sam car veruju u nju. Osim toga, mada nejasno (nikako nisu mogli da
objasne kako to biva), osećali su da ta vera opravdava njihovu okrutnu
službu. Da nema te vere, njima ne samo da bi bilo teže već možda uopšte ne
bi mogli sve svoje snage upotrebljavati na to da muče ljude, kao što su to
sada činili potpuno mirne savesti. Upravnik je bio čovek tako dobra srca da
nikako ne bi mogao tako da živi da nije nalazio podrške u toj veri. I zato je on
stajao nepomično uspravan, usrdno se klanjao i krstio, pokušavajući da se
razneži kada su pojali „Iže heruvimi“, a kad su počeli da pričešćuju decu, on
istupi napred, podiže dečaka koga su pričešćivali i malo ga podrža.
Većina zatvorenika, izuzev malog broja onih koji su jasno videli prevaru
što se vrši nad ljudima te vere, i koji su joj se u duši smejali, većina je
verovala da se u pozlaćenim ikonama, svećama, putirima, rizama, krstovima,
u ponavljanju nerazumljivih reči „Isuse preslatki“ i „pomilos“, krije
tajanstvena sila pomoću koje se može doći do veće udobnosti u ovom i
budućem životu. Iako većina njih, izvršivši nekoliko pokušaja da postigne
udobnosti u ovome životu pomoću molitava, molepstvija, sveća, nije dobila te
udobnosti, molitve su im ostale neuslišene, svak je bio čvrsto uveren da je taj
neuspeh slučajan i da je ta ustanova koju odobravaju učeni ljudi i mitropoliti
ipak veoma važna ustanova, neophodna ako ne u ovome, a ono u budućem
životu.
Tako je verovala i Maslova.
U njoj se, kao i u drugima, za vreme bogosluženja mešalo osećanje
smernosti i dosade. U početku je stajala usred gomile, iza pregrade, i nije
mogla da vidi nikoga sem svojih druga; kada su, pak, pričesnice krenule,
potisnuvši i nju s Fedosjom napred, ona spazi upravnika, a iza upravnika,
među nadzornicima, seljaka svetloplave bradice i plave kose — Fedosjinog
muža, koji je netremice gledao u svoju ženu. Za vreme akatista, Maslova ga je
posmatrala sašaptavajući se s Fedosjom, a krstila se i klanjala samo onda kad
su to svi činili.
 XLI

Nehljudov rano krenu od kuće. Uličicom je još prolazio seljak u kolima i

čudnim glasom vikao:
Mleka, mleka, mleka!
Uoči toga dana pala je prva topla prolećna kiša. Gde god ne beše
popločano, najednom zazelene trava. Breze po parkovima osuše se zelenim
paperjem, divlje višnje i topole širile su svoje dugačko mirisavo lišće, a po
kućama i dućanima skidali su se i brisali prozori. Na staretinarskoj pijaci, kraj
koje je Nehljudov imao da prođe, oko šatora postavljenih u redu, vrvila je
zbijena gomila naroda, i išli su ljudi u dronjcima, sa čizmama pod miškom i
ispeglanim pantalonama i prslucima preko ramena.
Oslobodivši se fabrika, pred krčmama su se već gurali muškarci u čistim
zubunima i sjajnim čizmama i žene sa svilenim maramama živih boja na
glavama, u kaputima sa đinđuvama. Policajci sa žutim gajtanima na
pištoljima, stajali su na svojim mestima motreći na narod koji bi mogao da ih
izbavi iz teške dosade. Po stazama bulevara i tek ozelenelog travnjaka, koji
tek što beše dobio boju, trčali su, igrajući se, deca i psi, a vesele dadilje su,
sedeći na klupi, torokale.
Po ulicama, još prohladnim i vlažnim s leve strane, u senci, a koje se po
sredini behu osušile, neprestano su po kaldrmi grmela teška teretna kola,
kloparale kočije, zvonile konke. Vazduh je podrhtavao od raznovrsnih
zvukova i brujanja zvona, koja su pozivala narod da prisustvuje istoj onakvoj
službi kakva se sada vršila u zatvoru. I praznično odeven narod razilazio se
po svojim parohijama.
Fijaker ne doveze Nehljudova do samog zatvora, već do zavijutka koji je
vodio prema zatvoru.
Nekoliko muškaraca i žena, većinom sa zavežljajima, stajalo je tu, na tom
zavijutku prema zatvoru, na stotinak koraka od njega. S desne strane behu
omanje drvene građevine a s leve, jednospratnica s nekakvom firmom. Sama
ogromna kamena zatvorska zgrada beše spreda i k njoj nisu puštali posetioce.
Na straži je bio vojnik s puškom, koji je hodao gore-dole i strogo opominjao
one koji su hteli da ga obiđu.
Kraj malih vrata drvenih građevina na desnoj strani, naspram stražara,
sedeo je na klupici nadzornik s beležnicom, u uniformi sa širitima. Njemu su
prilazili posetioci, govorili mu imena onih koje žele da vide, a on ih je
zapisivao. Nehljudov mu priđe i reče ime Katerine Maslove. Nadzornik sa
širitima zapisa.
— Zašto još ne puštaju? — upita Nehljudov.
— Još traje liturgija. Čim se liturgija završi, odmah će pustiti.
Nehljudov priđe gomili onih koji su čekali. Iz gomile se izdvoji čovek sa
crvenim brazgotinama na licu, u pocepanoj odeći, izgužvanom šeširu,
podsečenim starim čizmama na bosim nogama, pa se uputi prema tamnici.
— Ej, kud si navro? — viknu na njega vojnik s puškom.
— A što se ti dereš? — nimalo zbunjen opomenom stražara, odgovori
odrpanac, pa se vrati. — Ako ne puštaš, pričekaću. Nado da viče ko neki
đeneral!
U gomili se zasmejaše s odobravanjem. Posetioci su bili mahom loše
obučeni, čak i odrpani, ali je bilo muškaraca i žena pristojne spoljašnjosti.
Pored Nehljudova je stajao dobro odeven, izbrijan, punačak, rumen čovek sa
zavežljajem u ruci, u kojem je, sigurno, bilo rublje. Nehljudov ga upita da li
je on prvi put ovde. Čovek sa zavežljajem odgovori da je on svake nedelje
ovde, i njih dvojica počeše da razgovaraju. To beše vratar iz banke. Došao je
ovamo da poseti svoga brata koga su osudili zbog krivotvorenja. Ovaj
dobroćudni čovek ispriča Nehljudovu celu svoju istoriju, i htede da ispita i
njega, kad im pažnju privukoše student i dama pod velom, koji su se dovezli
u lakim kočijama sa gumenim točkovima, u koja je bio upregnut krupan,
rasan vranac. Student je nosio u rukama zavežljaj. On priđe Nehljudovu i
upita ga da li se sme i na koji način može predati milostinja — kolači što ih je
doneo.
— To činim po želji svoje verenice. Ovo je moja verenica. Njeni roditelji su
nam savetovali da donesemo to zatvorenicima.
— I sam sam prvi put ovde, pa ne znam, ali mislim da treba upitati onoga
čoveka — reče Nehljudov pokazujući na nadzornika s gajtanima, koji je sedeo
desno s beležnicom u ruci.
Dok je Nehljudov razgovarao sa studentom, otvori se velika železna
tamnička kapija s prozorčetom u sredini, na njoj se pojavi oficir u uniformi s
drugim nadzornikom, i nadzornik s beležnicom objavi da počinje puštanje
posetioca. Stražar se odmaknu i svi posetioci, kao da se boje da će zakasniti,
brzim korakom, a poneki trkom, pohitaše k vratima tamnice. Kraj kapije je
stajao jedan nadzornik koji ih je, kako su posetioci prolazili pored njega,
brojao izgovarajući glasno: šesnaest, sedamnaest, itd. Drugi nadzornik, u
samoj zgradi, dodirujući rukom svakoga, takođe je brojao one koji su ulazili
na sledeća vrata, kako bi, prilikom izlaska, prekontrolisao broj, da mu
nijedan posetilac ne bi ostao u tamnici i da nijednog zatvorenika ne bi pustio
napolje. Taj koji je brojao, ne gledajući ko prolazi, lupi rukom Nehljudova po
leđima, i taj dodir nadzornikove ruke u prvi mah uvredi Nehljudova, ali se on
odmah seti razloga svoga dolaska i postide se toga osećanja nezadovoljstva i
uvrede.
Prva prostorija iza vrata beše velika zasvođena soba s gvozdenim
rešetkama na omanjim prozorima. U toj sobi, koja se zvala zborna soba,
Nehljudov sasvim neočekivano spazi u udubljenju veliko raspeće.
„Čemu to?“ — pomisli on, i nehotice povezujući u svojoj mašti lik Hrista
sa oslobođenima, a ne sa zatočenicima.
Nehljudov je išao laganim korakom, propuštajući užurbane posetioce,
obuzet pomešanim osećanjima, osećanjem užasa pred onim zlikovcima koji
su ovde zatvoreni, osećanjem saučešća prema onima nevinima koji su se kao
jučerašnji dečko i Kaćuša sigurno nalazili ovde, i osećanjem bojazni i
ganutosti pred predstojećim sastankom. Pri izlasku iz prve sobe, na njenom
drugom kraju, nadzornik nešto reče. Ali Nehljudov, zanet svojim mislima, ne
obrati na to pažnju i nastavi da ide kud je išla većina posetilaca, to jest u
muško odeljenje, a ne u žensko, koje mu je bilo potrebno.
Propuštajući one koji su se žurili, on poslednji uđe u prostoriju određenu
za sastanke. Prvo što ga je prenerazilo kad je, otvorivši vrata, ušao u tu
prostoriju, beše zaglušujuća vika stotine glasova koji su se slivali u žagor.
Prišavši bliže ljudima koji se, kao muve što se zalepe za šećer, behu prilepili
uz mrežu što je Delila sobu na dva dela, Nehljudov shvati u čemu je stvar.
Soba sa prozorima na zadnjem zidu bila je podeljena na dva dela ne jednom,
već dvema žičanim mrežama, koje su se spuštale od tavanice do poda. Između
tih mreža hodali su nadzornici. S one strane mreža bili su zatvorenici, sa ove
— posetioci. Između njih su bile dve mreže i rastojanje od neka tri aršina,
tako da se ne samo nije moglo ništa dodati već se nije moglo ni lice razaznati,
naročito ako je čovek bio kratkovid. Teško je bilo i govoriti, trebalo je vikati
iz sve snage da bi se čulo. I sa jedne i sa druge strane behu lica priljubljena uz
mrežu: žene, muževi, očevi, matere, deca, svi oni pokušavali su da bolje vide
jedno drugo i da kažu ono što je trebalo reći. Ali, pošto je svak nastojao da
govori tako da ga čuje njegov sabesednik, a susedi su to isto hteli, pa su im
glasovi jedan drugome smetali, to je svak nastojao da nadviče drugoga. Otud
onaj žagor, prekidan uzvicima, koji je prenerazio Nehljudova kad je ušao u tu
sobu. Beše potpuno nemogućno razumeti ono što se govorilo. Samo se po
licima moglo zaključiti šta govore i u kakvim su odnosima sabesednici. Blizu
Nehljudova beše bakica u marami, koja je, pripijena uz mrežu, dršćući
bradom, nešto vikala mladom, bledom čoveku sa obrijanom polovinom glave.
Zatvorenik ju je, podigavši obrve i namrštivši čelo, pažljivo slušao. Pored
bakice beše mlad čovek u zubunu, koji je, prislonivši dlanove uz uši, klimao
glavom slušajući ono što mu je govorio zatvorenik izmučena lica i prosede
brade, koji je ličio na njega. Još dalje, stajao je odrpanac i, mašući rukom,
nešto vikao i smejao se. Pored njega je sedela na podu žena s detetom, u lepoj
vunenoj marami, i ridala, očevidno videvši prvi put onog sedog čoveka koji je
stajao s druge strane, u zatvoreničinom kaputiću, s obrijanom glavom, u
negvama. Više te žene stajao je vratar s kojim je Nehljudov razgovarao, i iz
sve snage nešto vikao ćelavom zatvoreniku sjajnih očiju, koji se nalazio s
druge strane. Kad je Nehljudov shvatio da će pod tim uslovima morati da
razgovara, njega obuze osećanje revolta protiv onih ljudi koji su bili kadri da
sve to udese i održavaju. Njega je čudilo što taj užasni položaj, to izrugivanje
ljudskih osećanja nikoga ne vređa. I vojnici i upravnik i posetioci i
zatvorenici činili su sve tako kao da priznaju da tako i mora biti.
Nehljudov ostade u toj sobi nekih pet minuta, s nekim čudnim osećanjem
tuge, svesti o svojoj bespomoćnosti i neslaganja sa celim svetom, i njime
ovlada moralno osećanje muke, kao kad se brod ljulja.
 XLII

„Ipak treba da učinim ono zbog čega sam došao — reče on bodreći samoga
sebe. — Šta da radim?“
On poče pogledom da traži nekoga iz uprave i, spazivši omanjeg, mršavog,
brkatog čoveka sa oficirskim epoletama, koji je hodao iza naroda, obrati mu
se:
— Da li biste, poštovani gospodine, mogli da mi kažete — reče on s veoma
usiljenom učtivošću — gde su smeštene žene i gde se dozvoljava sastanak s
njima?
— Možda hoćete u žensko odeljenje?
— Da, ja bih želeo da vidim jednu ženu, zatvorenicu — sa istom usiljenom
učtivošću odgovori Nehljudov.
— Trebalo je da to kažete kad ste bili u zbornoj sobi. Koga hoćete da
vidite?
— Treba da vidim Jekaterinu Maslovu.
— Da li je ona politička? — upita pomoćnik upravnika.
— Ne, ona je jednostavno...
— Je li već osuđena?
— Da, pre tri dana je osuđena — pokorno odgovori Nehljudov, bojeći se da
na neki način ne pokvari raspoloženje upravniku, koji kao da je imao
razumevanje za njega.
— Ako hoćete u žensko odeljenje, onda izvolite ovamo — reče upravnik,
zaključivši, očevidno, prema Nehljudovljevoj spoljašnjosti da mu vredi
pokloniti pažnju. — Sidorove — obrati se on brkatom podoficiru s medaljama
— odvedi ih u žensko.
— Razumem.
U tom trenutku iza rešetke se začu nečiji vapaj, koji je razdirao dušu.
Nehljudovu beše sve tako čudno, a najčudnije beše to što je morao da
zahvaljuje i da se oseća obavezan prema upravniku i starijem nadzorniku,
prema ljudima koji su vršili taj svirepi posao što se obavlja u ovoj kući.
Nadzornik izvede Nehljudova iz muške sobe za posete u hodnik i,
otvorivši odmah vrata preko puta, uvede ga u žensku sobu za posete.
Ta soba, kao i muška, beše mrežama podeljena na tri dela, ali ona beše
znatno manja i u njoj beše manje posetilaca i zatvorenika, no vika i žagor
behu isti kao i u muškoj sobi. Između mreža su isto onako hodale starešine.
Starešine je predstavljala nadzornica u mundiru, sa širitima na rukavima i
plavim gajtanima, i s istim opasačem kao u nadzornika. Kao i u muškoj sobi,
ljudi se s obe strane behu priljubili uz mreže: sa ove strane, u različitoj odeći,
gradski stanovnici, sa one strane, zatvorenice, neke u belim, neke u svojim
haljinama. Duž cele mreže stajali su ljudi. Jedni su se dizali na prste da bi
bolje mogli da čuju preko glava drugih, drugi su sedeli na podu i dovikivali
se.
Najupadljivija od svih zatvorenica, i po svom gromkom glasu i po izgledu,
beše čupava, mršava zatvorenica — Ciganka kojoj beše spala povezača sa
grgurave kose, a stajala je nasred sobe s one strane rešetke, kraj stuba i, jako
gestikulirajući, vikala nešto nisko i čvrsto opasanom Ciganinu u plavom
kaputiću. Pored Ciganina čučao je vojnik i razgovarao sa zatvorenicom, zatim
je, priljubivši se uz mrežu, stajao mlad seljačić svetle brade i zajapurena lica,
u opancima, koji je, očevidno, jedva zadržavao suze. S njim je razgovarala
ljupka, plavokosa zatvorenica, gledajući u sabesednika svojim svetloplavim
očima. To beše Fedosja s mužem. Pored njih je stajao odrpanac, koji je
razgovarao sa čupavom ženom široka lica; zatim dve žene, muškarac, pa neka
žena; preko puta svakog stajala je po jedna zatvorenica. Među njima ne beše
Maslove. Ali na onoj strani, iza zatvorenica, stajala je još jedna žena, i
Nehljudov odmah shvati da je to ona i istog trenutka oseti kako mu srce jače
zakuca i kako mu se dah preseče. Približavao se odsudni trenutak. On priđe
mreži i poznade je. Stajala je iza plavokose Fedosje i, smešeći se, slušala šta
joj ova govori. Nije bila u ogrtaču kao pre tri dana, već u beloj bluzi, koja se,
jako stegnuta pojasom, beše nadušila na grudima. Ispod povezače, kao i na
suđenju, provirivale su joj kovrdže crne kose.
„Sad će se rešiti — pomisli on. — Kako da je pozovem? Ili će sama prići?“
Ali ona nije prilazila. Čekala je Klaru i nije ni pomišljala da je taj
muškarac došao k njoj.
— Ko vam je potreban? — prilazeći Nehljudovu, upita nadzornica, koja je
hodala između mreža.
— Jekaterina Maslova — jedva uspe da izgovori Nehljudov.
— Maslova, tebe traži! — viknu nadzornica.
 XLIII

Maslova se osvrnu, podiže glavu, isturi grudi, i sa izrazom spremnosti

poznatim Nehljudovu, provlačeći se između dve hapšenice, priđe rešetki, i
upravi začuđeno-upitan pogled u Nehljudova, ali ga ne poznade.
No kad po odelu zaključi da je bogat čovek, ona se nasmeši.
— Jeste li vi meni došli? — upita ona približivši rešetki svoje nasmejano
lice sa zrikavim očima.
— Ja sam hteo da vidim... — Nehljudov nije znao kako da kaže: „vas“ ili
„tebe“, i odluči da kaže „vas“. Nije govorio glasnije no obično. — Hteo sam vas
da vidim... Ja...
— Nemoj da mi soliš pamet — vikao je kraj njega odrpanac — jesi l’ uzela,
il’ nisi?
— Kad ti kažem umire, šta ti još treba? — vikao je neko s druge strane.
Maslova nije mogla da razabere šta joj Nehljudov govori, ali izraz
njegovog lica dok je govorio podseti je na njega. No ona ne poverova sebi.
Međutim, osmeha nestade sa njenog lica i čelo se poče patnički borati.
— Ne čujem šta kažete — povika ona, žmirkajući i sve više nabirajući čelo.
— Ja sam došao...
„Da, ja činim ono što treba. Ja se kajem“ — pomisli Nehljudov, i tek što to
pomisli, suze mu navreše na oči, u grlu mu se steže, on se uhvati za rešetku,
poćuta, savlađujući se da ne zajeca.
— Velim ti, šta se trpaš kud ne treba... — vikali su sa one strane.
— Tako mi Boga, nemam pojma — dovikivala je hapšenica s druge strane.
Opazivši njegovo uzbuđenje, Maslova ga poznade.
— Ličite, ali ne mogu da poznam — viknu ona ne gledajući u njega, a
njeno lice, koje naglo pocrvene, još više se namrgodi.
— Došao sam da te molim za oproštaj — viknu on jakim glasom bez
naglaska, kao naučenu lekciju.
Viknuvši te reči, on oseti stid i osvrnu se. Ali mu odmah dođe misao da je i
bolje ako oseća stid, jer on i treba da podnosi stid. I on glasno nastavi:
— Oprosti mi, ja sam strašno kriv pred... — doviknu on još. Ona je stajala
nepomično, ne skidajući s njega svoj zrikavi pogled.
Nije mogao više da govori, pa se odmaknu od rešetke, nastojeći da savlada
jecaje, koji su mu nadimali grudi.
Nadzornik, onaj isti koji je Nehljudova uputio u žensko odeljenje,
očevidno zainteresovan za njega, uđe u to odeljenje i, primetivši da
Nehljudov ne stoji kraj rešetke, upita ga zašto ne razgovara sa onom s kojom
treba da razgovara. Nehljudov se useknu i, prenuvši se, pokuša da izgleda
miran, pa odgovori:
— Ne mogu da govorim kroz rešetku, ništa se ne čuje.
Nadzornik se zamisli.
— Pa mogli biste je na izvesno vreme izvesti ovamo.
— Marija Karlovna! — obrati se on nadzornici. — Izvedite Maslovu
napolje.
Posle minut-dva, na bočnim vratima pojavi se Maslova. Prišavši lakim
koracima Nehljudovu, ona zastade i pogleda ga ispod oka. Kao i pre tri dana,
i sada su joj virile kovrdže crne kose, a lice, nezdravo podnadulo i belo, beše
lepuškasto i potpuno mirno; samo su zejtinjavo-crne zrikave oči čudno
blistale ispod podbulih kapaka.
— Možete tu da govorite — reče nadzornik i udalji se.
Nehljudov se primače klupi koja je stajala kraj zida.
Maslova baci upitan pogled na pomoćnika upravnika, a zatim, kao s
nekim čuđenjem slegnuvši ramenima, pođe za Nehljudovom prema klupi i
sede pored njega, namestivši suknju.
— Znam da vam je teško da mi oprostite — poče Nehljudov i opet zastade,
osećajući da mu suze smetaju — ali, ako se već ne može popraviti ono što je
prošlo, ja ću sada učiniti sve što mogu. Recite...
— Kako ste me samo pronašli? — upita ona ne odgovarajući na njegovo
pitanje i ne gledajući u njega svojim zrikavim očima.
„Bože moj, pomozi mi. Nauči me šta da činim!“ — govorio je u sebi
Nehljudov gledajući njeno lice, koje se beše tako promenilo i poružnelo.
— Pre tri dana bio sam porotnik — reče on — kada je vama suđeno. Vi me
niste poznali?
— Ne, nisam poznala, nisam imala kad da poznam, a nisam ni gledala —
reče ona.
 — A dete se rodilo? — upita on i oseti da mu je lice pocrvenelo.
— Još je onda, Bogu hvala, umrlo — odsečno i pakosno odgovori ona,
skrećući pogled.
— Pa kako to? Od čega?
— Bila sam i sama bolesna. Umalo nisam umrla — reče ona ne dižući
pogled.
— Pa kako to da vas tete puste?
— Ta ko bi još držao sobaricu s detetom? Čim su opazile, odmah su me
oterale. Ali šta da pričam, ne sećam se ničega, sve sam zaboravila. Sve je to
prošlo.
— Ne, nije prošlo. Ja to ne mogu tako ostaviti. Bar sad želim da iskupim
svoj greh.
— Nema šta da iskupljujete; što je bilo, bilo, i prošlo — reče ona i, što on
nikada ne bi očekivao, ona ga odjednom pogleda i neprijatno se, zavodljivo i
tužno nasmeši.
Maslova nije očekivala da će ga videti, naročito sada i ovde, i zbog toga ju
je njegov dolazak u prvom trenutku prenerazio i naterao da se seti onoga
čega se nikada nije sećala. U prvi mah ona se nejasno seti onoga novog,
čudesnog sveta osećanja i misli koji joj je otkrio divni mladić koji je nju voleo
i koga je ona volela, a zatim, njegove neshvatljive okrutnosti i čitavog niza
poniženja, patnji koje su usledile posle te čarobne sreće i koje su izvirale iz
nje. I ona oseti bol. Ali pošto nije imala snage da se snađe u svemu tome,
postupi i sada onako kako je uvek postupala: odagna uspomene i pokuša da
ih prekrije onom naročitom maglom razvratnog života. Upravo to učini i
sada. U prvi mah ona poveza čoveka koji je sedeo pred njom sa onim
mladićem koga je nekada volela, ali zatim, videći da je to isuviše bolno, ona
prestade da ga povezuje s tim čovekom. Brižljivo odeveni, negovani gospodin
namirisane brade, nije sada bio za nju onaj Nehljudov koga je ona volela, već
samo jedan od onih ljudi koji su, kad im je bilo potrebno, koristili takva
stvorenja kao što je ona, i koji su takva stvorenja kao što je ona želeli da
iskoriste što je mogućno više. Zbog toga mu se ona i nasmeši zavodljivo.
Poćuta premišljajući kako da ga iskoristi.
— Ono je sve svršeno; eto, sada osudiše na robiju.
I njene usne zadrhtaše kad je izgovorila tu strašnu reč.
— Ja sam znao, bio sam uveren da niste krivi — reče Nehljudov.
— Naravno da nisam kriva; zar sam kradljivica ili pljačkaš? Kod nas kažu
da sve zavisi od advokata — nastavi ona.
— Kažu, treba predati molbu, samo, vele, mnogo traži...
— Da, bezuslovno — reče Nehljudov. — Već sam se obratio advokatu.
— Ne treba žaliti pare za dobroga — reče ona.
— Učiniću sve što se može.
Nastade ćutanje.
Ona se opet isto onako nasmeši.
— Ja bih htela da vas zamolim... novaca, ako možete. Ne treba mnogo...
deset rublja, više ne treba — reče ona odjednom.
— Da, da — zbunjeno izgovori Nehljudov i maši se za novčanik.
Ona baci brz pogled na upravnika, koji je hodao gore-dole po ćeliji.
— Nemojte mi davati pred njim, oduzeće mi, već kad se odmakne.
Nehljudov izvadi novčanik čim se upravnik okrenu, ali ne stiže da joj
preda novčanicu od deset rubalja, jer se upravnik opet okrenu licem prema
njemu, te je on stisnu u ruci.
„Pa to je mrtva žena“ — pomisli on zagledajući se u to nekada milo,
oskrnavljeno, podbulo lice sa crnim zrikavim očima, koje su blistale ružnim
sjajem prateći upravnika i njegovu ruku sa stisnutom novčanicom. I njega za
trenutak obuzeše sumnje.
Onaj iskušitelj koji je govorio prošle noći opet progovori u duši
Nehljudovljevoj, nastojeći, kao i uvek, da ga sa pitanja šta treba učiniti
navede na pitanje šta će proizići iz njegovih postupaka i šta je korisno.
„Ništa ti nećeš učiniti s tom ženom — govorio je taj glas — samo ćeš sebi
vezati kamen o vrat, koji će te udaviti i sprečiti da budeš od koristi drugima.
— Dati joj sav novac što ga imam, oprostiti se od nje i svršiti sve zauvek? —
sinu mu kroz glavu.
Ali on odmah oseti da se u njegovoj duši sada događa nešto najvažnije, da
se njegov unutarnji život u ovom trenutku nalazi kao na terazijama koje se
kolebaju, i koje, uz najmanji napor, mogu pretegnuti na ovu ili na onu
stranu. I on učini taj napor, prizivajući Boga koga je sinoć osetio u svojoj
duši, i Bog se odmah odazva u njemu. On odluči da joj odmah sve kaže.
— Kaćuša! Došao sam da te molim za oproštaj. A ti mi nisi odgovorila. Jesi
li mi oprostila? Hoćeš li mi ikada oprostiti? — reče on prelazeći odjednom na
„ti“.
Nije ga slušala, već je gledala čas u njegovu ruku, čas u upravnika. Kad se
upravnik osvrnu, ona brzo pruži ruku, zgrabi novčanicu i strpa je za pojas.
— Čudno je to što govorite — reče ona, i, kako mu se učini, prezrivo se
nasmeši. Nehljudov oseti da u njoj ima nečega što je upravo neprijateljsko
prema njemu, što je brani ovakvu kakva je sada i što njemu smeta da
pronikne do njenog srca.
Ali, čudno, to ne samo što ga nije odbijalo, već ga je još više, nekom
naročitom i novom snagom, privlačilo k njoj. Osećao je da je mora duhovno
probuditi, i da je to strašno teško; ali teškoća ovog poduhvata ga je privlačila.
On je prema njoj osećao nešto što ranije nikada nije osetio ni prema njoj niti
prema bilo kome drugome, i u tom osećanju nije bilo ničega ličnog; on za
sebe ništa nije želeo od nje, želeo je samo to da ona prestane da bude takva
kakva je sada, da se probudi i da postane onakva kakva je nekada bila.
— Kaćuša, zašto tako govoriš? Pa ja te znam, sećam te se, onda u Panovu...
— Ne vredi se sećati prošlosti — suvo reče ona.
— Ja se sećam da bih popravio, da bih iskupio svoj greh, Kaćuša — poče
on, i upravo htede da kaže da on hoće da se oženi njome, ali susrete njen
pogled i pročita u njemu nešto tako strašno i grubo, nešto što je tako odbijalo
da nije mogao da završi.
Uto posetioci počeše da izlaze. Upravnik priđe Nehljudovu i reče da je
vreme za sastanak proteklo. Maslova ustade, pokorno čekajući kad će je
pustiti.
— Zbogom, ja imam još mnogo da vam kažem, ali, kao što vidite, sad se ne
može — reče Nehljudov i pruži joj ruku. — Doći ću ponovo.
— Izgleda da ste sve rekli...
Ona mu pruži ruku, ali njegovu ne stegnu.
— Ne, ja ću nastojati da se opet vidim s vama, negde gde bi se moglo
razgovarati, i tada ću vam reći nešto veoma važno što moram da vam kažem.
— Pa dođite — reče ona smešeći se onim osmehom kojim se smešila
muškarcima kojima je htela da se dopadne.
— Vi ste mi bliži nego sestra — reče Nehljudov.
— Čudno — ponovi ona i, mašući glavom, nestade iza rešetke.
 XLIV

Prilikom sastanka, Nehljudov je očekivao da će se Kaćuša, pošto ga vidi i

dozna za njegovo kajanje i njegove namere da joj bude na usluzi, obradovati i
raznežiti i da će opet postati Kaćuša, ali, na svoje najveće zaprepašćenje, on
vide da Kaćuše nema, već da postoji samo Maslova. To ga začudi i prenerazi.
Prvenstveno ga je čudilo to što Maslova ne samo što se nije stidela svoga
položaja, ne hapšenice (toga se ona stidela), nego svoga položaja prostitutke,
već kao da je bila zadovoljna i gotovo se ponosila time. Međutim, to nije ni
moglo biti drukčije. Svaki čovek, da bi mogao da dela, mora svoju delatnost
smatrati važnom i dobrom. I zato, ma u kakvom se položaju čovek našao, on
će obavezno u sebi izgraditi takav pogled na ljudski život na osnovu kojeg će
mu se njegova delatnost činiti važnom i dobrom.
Obično se misli da lopov, ubica, špijun, prostitutka, priznajući da im je
profesija gadna, treba da se stide te profesije, ali se dešava i sasvim suprotno.
Ljudi koji su sudbinom, ili svojim gresima — pogreškama, stavljeni u izvestan
položaj, ma kako on bio neispravan, grade u sebi takav pogled na život
uopšte prema kojem im se njihov položaj čini pristojan i opravdan. Da bi
potkrepili takav pogled, ljudi se instinktivno drže onoga kruga ljudi koji
priznaje njihovo shvatanje života i njihovo mesto u životu. To nas čudi kad
su u pitanju lopovi koji se hvališu svojom veštinom, prostitutke koje se
hvališu svojim razvratom, ubice koji se hvališu svojom svirepošću. Ali nas to
čudi samo zato što je krug, atmosfera tih ljudi ograničena i, što je najvažnije,
što se mi nalazimo izvan tog kruga. Ali zar se ta pojava ne javlja među
bogatašima koji se razmeću svojim bogatstvom, to jest pljačkom, među
vojskovođama koji se razmeću svojim pobedama, to jest ubistvom, među
vlastodršcima koji se razmeću svojom moći, to jest vršenjem nasilja? Mi ne
vidimo da je kod tih ljudi izopačeno shvatanje života, dobra i zla, radi
opravdanja sopstvenoga položaja, ne vidimo samo zato što ljudi s tako
izopačenim pojmovima ima više i što i mi sami spadamo među njih.
A takav se pogled na vlastiti život i sopstveno mesto u svetu izgradio i u
Maslovoj. Ona je bila prostitutka osuđena na robiju, ali, uprkos tome, ona je
u sebi izgradila takav pogled na svet na osnovu kojeg je mogla da povlađuje
sebi i da se pred ljudima čak ponosi svojim položajem.
Taj pogled na svet sastojao se u tome da se za sve muškarce, za sve, bez
izuzetka — stare, mlade, gimnazijalce, generale, neobrazovane — najveće
blago sastoji u polnom opštenju s privlačnim ženama, i zato svi muškarci,
mada se pretvaraju da se bave drugim poslovima, u suštini žele samo to. Ona,
privlačna žena, može zadovoljiti ili ne zadovoljiti tu želju, i zato je ona važan
i potreban čovek. Ceo njen raniji i sadašnji život potvrđivao je da je taj njen
pogled opravdan.
U toku deset godina ona je svuda, gde god je bila, počevši od Nehljudova i
starog pristava, do tamničkih nadzornika, mogla da vidi da je ona svim
muškarcima potrebna, a nije videla, nije ni opažala one muškarce kojima nije
bila potrebna, i zato joj se ceo svet činio kao skup ljudi koje je obuzela
pohota, koji je sa svih strana vrebaju, i koji svim mogućnim sredstvima —
prevarom, nasiljem, kupovinom, lukavstvom, nastoje da dođu do nje.
Tako je shvatala život Maslova i, shvatajući tako život, ona ne samo što
nije bila poslednji čovek, već je bila veoma značajan čovek. I Maslova je
cenila takvo shvatanje života više od svega na svetu; nije mogla da ga ne ceni,
jer bi, izmenivši takvo shvatanje života, izgubila onaj značaj koji joj je takvo
shvatanje davalo među ljudima. I da ne bi izgubila svoj značaj u životu, ona
se instinktivno držala onoga kruga ljudi koji su na život gledali kao i ona.
Osećajući, pak, da Nehljudov hoće da je izvede u drugi svet, ona se opirala,
jer je predviđala da će u tom svetu u koji je on mami ona morati da izgubi to
svoje mesto u životu, koje joj je ulivalo sigurnost i budilo samopoštovanje. Iz
istog razloga ona je odgonila od sebe i uspomene na prvu mladost i prve
odnose s Nehljudovom. Te uspomene se nisu slagale s njenim sadašnjim
pogledom na svet, i zato su bile potpuno izbrisane iz njenog pamćenja, ili,
bolje rečeno, negde su se u njenom pamćenju čuvale netaknute, ali su bile
tako zaključane, zazidane, kao što pčele zamazuju gnezda crva, koji mogu da
unište sav pčelinji rad, da im se nije moglo prići. I zato sadašnji Nehljudov
nije bio za nju onaj čovek koga je ona volela čistom ljubavlju, već samo bogat
gospodin koga ona može i mora iskoristiti i s kojim su mogućni samo onakvi
odnosi kakvi i sa ostalim muškarcima.
„Ne, nisam mogao da kažem ono glavno“, — mislio je Nehljudov —
krećući sa ostalim svetom ka izlazu. — Nisam joj rekao da ću se oženiti
njome. Nisam rekao, ali ću to učiniti“, — mislio je on.
Nadzornici, stojeći kraj vrata, opet su, propuštajući, brojali posetioce, da
neko suvišan ne bi izišao ili ostao u zatvoru. To što su ga sada lupkali po
leđima, njega ne samo što nije vređalo, već to nije ni opažao.
 XLV

Nehljudov je želeo da promeni svoj spoljašnji život: da izda veliki stan,

otpusti poslugu i da se preseli u hotel. Ali Agrafena Petrovna mu dokaza da
nema razloga da bilo šta menja u načinu života pre zime. Leti stan neće niko
iznajmiti, a ipak je potrebno negde živeti i držati nameštaj i stvari. I tako sva
nastojanja Nehljudova da izmeni svoj spoljašnji život (hteo je da se smesti
jednostavno, studentski) nisu dovela ni do čega. Ne samo što je sve ostalo kao
i ranije nego se u kući poče još više da radi: vetrile su se, vešale i istresale sve
vunene i krznene stvari, u čemu su učestvovali i domar i njegov pomoćnik i
kuvarica i sam Kornej. Najpre su iznosili i vešali na konopce nekakve
mundire i čudne krznene stvari koje nikad niko nije upotrebljavao, zatim
počeše da iznose ćilime i nameštaj, i domar s pomoćnikom, zasukavši rukave
na mišićavim rukama, snažno i po taktu istresaše te stvari, a kroz sve sobe
širio se miris naftalina. Prolazeći dvorištem ili gledajući sa prozora,
Nehljudov se čudio kako je svega toga užasno mnogo i kako je sve to, bez
sumnje, nepotrebno.
„Sve te stvari — mislio je Nehljudov — služe samo za to da se Agrafeni
Petrovnoj, Korneju, domaru, njegovom pomoćniku i kuvarici pruži prilika da
vežbaju. Ne vredi da menjam način života sada kad stvar s Maslovom još nije
rešena, a i sve je to isuviše teško. Svejedno, sve će se samo od sebe izmeniti
kad je budu oslobodili ili prognali, i ja krenem za njom.“
Onoga dana koji mu je odredio Fanarin, Nehljudov dođe k njemu. Ušavši
u velelepan stan u sopstvenoj kući sa ogromnim rastinjem i divnim zavesama
na prozorima i, uopšte, s novim skupim nameštajem, koji je svedočio o ludim
parama, to jest o parama koje su bez muke stečene, a koje imaju samo oni
ljudi što su se iznenada obogatili, Nehljudov zateče stranke koje su čekale u
čekaonici i, kao kod lekara, pokunjeno sedele kraj stolova sa obaveznim
ilustrovanim časopisima koji treba da ih zabave. Advokatski pripravnik, koji
je, takođe, tu sedeo za visokim pultom, poznavši Nehljudova, priđe mu,
pozdravi se s njim i reče mu da će odmah javiti principalu. Ali pripravnik nije
stigao ni da priđe vratima radne sobe, kad se ona otvoriše i začuše se glasni,
živahni glasovi sredovečnog dežmekastog čoveka crvena lica i gustih brkova,
koji je imao na sebi sasvim novo odelo, i samog Fanarina. Na licu jednog i
drugog beše onaj izraz što se viđa u ljudi koji tek što su napravili unosan, ali
ne sasvim ispravan posao.
— Sami ste krivi, gospodine moj — smešeći se, govorio je Fanarin.
— I u raj bih, ali gresi ne puštadu.
— No, no, znamo mi to.
I obojica se neprirodno nasmejaše.
— A, kneže, izvolite — reče Fanarin, opazivši Nehljudova, pa klimnu još
jednom glavom trgovcu koji je odlazio i uvede Nehljudova u svoju radnu
sobu u strogom stilu. — Izvolite, zapalite — reče advokat, sedajući preko puta
Nehljudova i savlađujući osmeh izazvan uspehom prethodnog posla.
— Zahvaljujem, ja bih o slučaju Maslove.
— Da, da, odmah. Uh, kakvi su obešenjaci te parajlije! — reče on. — Jeste
li videli onog deliju? On ima dvanaestak miliona kapitala. A kaže: „puštadu".
A samo ako može da izvuče od vas novčanicu od dvaes pet rubalja, zubima će
je iščupati.
„On kaže puštadu, a ti kažeš novčanica od dvaes pet rubalja“, — razmišljao
je, međutim, Nehljudov osećajući čudnu odvratnost prema tom tako
otresitom čoveku, koji je svojim tonom želeo da podvuče da su on i
Nehljudov ljudi istog kova, a da su klijenti što mu dolaze i ostali, ljudi drugog
kova.
— Joj, što me je izmorio, strašan nevaljalac. Prosto sam hteo malo da
odahnem — reče advokat, kao da se pravda što ne govori o poslu. — Dakle, o
vašoj stvari. Ja sam je pažljivo pročitao i „sadržinu pomenute nisam odobrio",
kao što kaže Turgenjev, to jest advokatić je bio loš i propustio je sve razloge
za kasaciju.
— Pa šta ste vi rešili?
— Jedan momenat! Kažite mu — obrati se on pripravniku, koji je upravo
ušao — da će biti onako kako sam rekao. Ako može, u redu, ako ne može, ne
mora.
— Ali on ne pristaje.
— Pa i ne mora — reče advokat, i njegovo radosno i dobrodušno lice
odjednom postade natmureno i zlobno.
— Eto, kažu da advokati badava uzimaju novac — reče on navlačeći na lice
pređašnju ljubaznost.
— Spasao sam jednog dužnika pod stečajem potpuno neosnovane optužbe
i sad mi svi oni dosađuju. A u svaki takav proces treba uložiti ogroman trud.
Pa i mi, što reče neki pisac, ostavljamo komadić mesa u mastionici. Dakle, vaš
proces, ili proces koji vas interesuje, vođen je rđavo i dobrih razloga za
kasaciju nema, pa ipak bi se moglo pokušati da se kasira, i, evo, ja sam
napisao sledeće.
On uze list ispisane hartije i, brzo gutajući po neke neinteresantne
formalne reči i naročito sugestivno izgovarajući druge reči, poče da čita:
„Krivičnom odeljenju Kasacionog suda, itd. Taj i taj, itd., itd. Žalba. Na
osnovu rešenja koje je doneseno, itd. itd., proglašena je ta i ta Maslova za
krivu što je trovanjem oduzela život trgovcu Smeljkovu, i na osnovu čl. 1454.
Zakonika osuđena je na, itd., robiju, itd.“ On zastade. Bilo je očevidno da je,
uprkos ustaljenoj navici, sa zadovoljstvom slušao svoje delo.
„Ova presuda je posledica tako značajnih procesualnih prekršaja i grešaka
— nastavi on sugestivno — da se mora poništiti. Prvo, čitanje akta o
ispitivanju utrobe Smeljkova za vreme sudske istrage prekinuo je u samom
početku predsednik“, to je jedno.
— Pa tužilac je tražio da se to čita! — sa čuđenjem reče Nehljudov.
— Svejedno, odbrana je mogla imati razloga to isto da traži.
— Ali to nije bilo ni za šta potrebno.
— Ipak je to razlog. Dalje: „Drugo, branioca Maslove — nastavi on da čita
— u toku govora prekinuo je predsednik, kad se branilac, želeći da da
karakteristiku ličnosti Maslove, bio dotakao unutarnjih razloga njenog pada,
s obrazloženjem da se reči branioca ne odnose direktno na stvar; međutim, u
krivičnim parnicama, na što je Senat više puta ukazao, određivanje karaktera
i, uopšte, moralnog lika optuženog, jeste od primarnog značaja, u najmanju
ruku, za pravilno rešenje pitanja o uračunljivosti“ — reče on pogledavši u
Nehljudova.
— On je vrlo loše govorio, tako da se ništa nije moglo razumeti — sa još
većim čuđenjem reče Nehljudov.
— Naravno, momče je glupo i, razume se, nije ni moglo ništa pametno da
kaže — smejući se reče Fanarin. — Ali, to je, ipak, razlog. Dakle, dalje: „Treće,
u svojoj završnoj reči, predsednik, uprkos kategoričkom zahtevu t. l. čl. 8O1.
Krivičnog zakonika, nije porotnicima protumačio iz kojih se pravnih
elemenata sastoji pojam krivice i nije im rekao da oni imaju pravo, priznavši
dokazani fakat da je Maslova dala otrov Smeljkovu, da joj taj čin ne pripišu u
krivicujer ona nije s predumišljajem ubila, te da je proglase krivom ne za
krivično delo, već samo za prestup, za neopreznost, čija je posledica,
neočekivano za Maslovu, bila smrt trgovca." Eto, to je glavno.
 — Pa mi smo to mogli i sami da shvatimo. To je naša greška.
„I na kraju, četvrto — nastavi advokat — na pitanje suda o krivici Maslove,
porotnici su dali odgovor u takvoj formi koja sadrži očiglednu protivrečnost.
Maslova je bila optužena da je, s izrazito koristoljubivim ciljem, koji je bio
jedini motiv ubistva, otrovala s predumišljajem, porotnici su, pak, u svom
odgovoru odbacili da je cilj bio pljačka i da je Maslova učestvovala u krađi
dragocenosti, iz čega je, očevidno, sledilo da su oni nameravali da odbace i to
da je optužena imala nameru da ubije, i samo usled nesporazuma, koji je
proizišao iz završne reči predsednika, nisu to na odgovarajući način izrazili u
svome odgovoru, i zato takav odgovor porotnika bezuslovno zahteva
primenu člana 816. i 8O8. Krivičnog zakonika, to jest da predsednik obrazloži
porotnicima učinjenu grešku i vrati ih na novo većanje i davanje novog
odgovora na pitanje o krivici optužene“, pročita Fanarin.
— Pa zašto to predsednik nije učinio?
— I ja bih želeo da znam zašto nije — reče Fanarin smejući se.
— Prema tome, Senat će ispraviti grešku?
— To će zavisiti od toga kakve će starkelje zasedati tamo u datom
trenutku.
— Kakve starkelje?
— Starkelje iz doma staraca, eto kakve! Dalje smo napisali: „Takva presuda
nije davala sudu prava — nastavi on brzo — da Maslovu osudi za zločin te
primena tačke 3. člana 771. Krivičnog zakonika predstavlja oštro i krupno
kršenje osnovnih postavki našeg krivičnog postupka. Na osnovu izloženih
činjenica, imam čast da molim, itd., itd., da se prema čl. 9O9,91O, t. 2, čl. 912
i čl. 928 Krivičnog zakonika, presuda poništi, itd., itd., i ova rasprava prenese
na drugo odeljenje istog suda radi novog pretresa. Dakle, eto, sve što se
moglo učiniti, učinjeno je, ali biću iskren, izgleda na uspeh ima malo.
Uostalom, sve zavisi od sastava Senatskog veća. Ako imate svojih ljudi,
poradite na tome.
— Neke poznajem.
— Samo što pre, jer će se svi razići da leče svoje hemoroide, a onda treba
tri meseca čekati... A u slučaju neuspeha, preostaje molba na najviše ime. I to
zavisi od zakulisnih radnji. I u tom slučaju spreman sam na uslugu, to jest ne
na onu zakulisnu, već da vam sastavim molbu.
— Zahvaljujem, honorar, prema tome...
— Pripravnik će vam uručiti original žalbe, i tad će vam reći.
 — Hteo sam još nešto da vas pitam. Tužilac mi je dao propusnicu za
zatvor, da bih posetio tu osobu, ali mi u zatvoru rekoše da je za sastanke van
određenih dana i mesta potrebna i dozvola gubernatora. Da li je to potrebno?
— Mislim da jeste. Ali gubernatora nema, njegovu dužnost vrši
vicegubernator, no to je tako velika budala da ne verujem da ćete bilo šta
postići.
— Je li to Maslenikov?
— Da.
— Poznajem ga — reče Nehljudov i diže se da krene.
Uto u sobu brzim koracima ulete mala, strahovito ružna, prćasta, koščata
žuta žena — advokatova supruga, koja, očigledno, nimalo nije bila potištena
zbog svoje ružnoće. Ona ne samo što beše neobično originalno nakinđurena
— beše na njoj nešto našušureno i somotsko i svileno i drečavo žuto i zeleno
— već joj i retka kosa beše uvijena, i ona pobedonosno ulete u čekaonicu u
pratnji visokog nasmejanog čoveka s licem zemljane boje, u kaputiću sa
svilenim reverima i s belom mašnom. Beše to pisac; Nehljudov ga je iz
viđenja poznavao.
— Anatole — reče ona otvarajući vrata — hajdemo k meni. Eto, Semjon
Ivanovič je obećao da će pročitati svoju pesmu, a ti bezuslovno moraš čitati o
Garšinu.
Nehljudov htede da ode, ali mu se advokatova žena posle kraćeg
sašaptavanja s mužem, odmah obrati.
— Molim vas, kneže, ja vas poznajem i smatram da je predstavljanje
izlišno, posetite naše literarno matine. Biće vrlo interesantno. Anatol divno
čita.
— Vidite koliko ja imam raznovrsnih poslova — reče Anatol, raširi ruke i
uz osmeh pokaza na ženu, izražavajući na taj način da mu je nemogućno
suprotstaviti se tako čarobnoj osobi.
S tužnim i strogim licem i s najvećom učtivošću zahvalivši se advokatovoj
ženi na časti što je pozvan, Nehljudov odbi s obrazloženjem da ne može da
ostane i iziđe u čekaonicu.
— Što se prenemaže! — reče za njega advokatova žena kad on iziđe.
U čekaonici, pripravnik predade Nehljudovu gotovu molbu i, na pitanje o
honoraru, reče da je Anatolij Petrovič odredio hiljadu rubalja, protumačivši
mu pri tom da takve poslove Anatolij Petrovič zapravo i ne preduzima, ali da
to čini samo njega radi.
 — A šta je s potpisivanjem molbe, ko to treba da učini? — upita Nehljudov.
— Može i sama optužena, a ako postoje neke teškoće, i Anatolij Petrovič,
kada dobije od nje punomoć.
— Ne, ja ću sam otići po potpis — reče Nehljudov, radujući se prilici da je
vidi pre određenog vremena.
 XLVI

U određeno vreme, po tamničkim hodnicima zazviždaše pištaljke

nadzornika; uz zveku gvožđa, otvoriše se vrata hodnika i ćelija, zašljapkaše
bose noge i potpetice zatvorske obuće, duž hodnika prođoše kiblaši
ispunjavajući vazduh odvratnim smradom, opraše se i obukoše zatvorenici i
iziđoše u svoje hodnike na prozivku, a posle prozivke, pođoše po vrelu vodu
za čaj.
Toga dana se za vreme čaja u svim ćelijama zatvora živo pričalo da danas
treba da budu kažnjena šibama dva zatvorenika. Jedan od tih zatvorenika bio
je pismen mlad čovek, trgovački pomoćnik Vasiljev, koji je u nastupu
ljubomore ubio svoju ljubavnicu. Drugovi iz ćelije voleli su ga zbog njegove
vesele naravi, darežljivosti i čvrstine u odnosu prema pretpostavljenima. On
je poznavao zakone i zahtevao da se izvršuju. Zbog toga ga pretpostavljeni
nisu voleli. Pre tri dana nadzornik je udario kiblaša zato što je ovaj prolio šči
na njegovu novu uniformu. Vasiljev je ustao u odbranu kiblaša govoreći da
nema takvog zakona da se zatvorenici tuku. „Pokazaću ja tebi zakon“ — reče
nadzornik i izgrdi Vasiljeva. Vasiljev odgovori na isti način. Nadzornik htede
da ga udari, ali ga Vasiljev uhvati za ruke, podrža ga tako neka tri minuta,
okrenu ga i izgura na vrata. Nadzornik se žalio i upravnik naredi da se
Vasiljev baci u samicu. Te samice behu niz tamnih ćumeza koji su se spolja
zatvarali zasunima. U tamnoj, hladnoj samici nije bilo ni kreveta, ni stola, ni
stolice, pa je onaj ko bi bio bačen u nju sedeo ili ležao na prljavom podu, gde
su, preko njega i po njemu, trčali pacovi, a u samici ih je bilo tako mnogo i
tako smelih da se u mraku nije mogao od njih ni hleb sačuvati. Proždirali bi
hleb čak i nadohvat ruke zatvorenika, napadajući i same zatvorenike kad bi
se ovi prestali micati. Vasiljev reče da neće u samicu jer nije kriv. Povedoše ga
na silu. On poče da se otima i dvojica zatvorenika mu pomogoše da se otme
od nadzornika. Sakupiše se nadzornici, među njima Petrov, poznat po svojoj
snazi. Savladaše zatvorenike i uguraše ih u samice. Odmah bi javljeno
gubernatoru da se desilo nešto slično pobuni. Stiže akt u kojem se naređivalo
da se dvojici glavnih krivaca — Vasiljevu i skitnici Nepomjaščemu, udari po
trideset batina.
 Kazna je imala da se izvrši u ženskoj sobi za posete.
Od sinoć su za to znali svi stanovnici zatvora, i u ćelijama su se vodili živi
razgovori o predstojećoj kazni.
Korabljova, Lepojka, Fedosja i Maslova sedele su u svom ćošku i,
zajapurene i vesele, jer su već popile votke, koje je sad uvek bilo u Maslove, i
kojom je ona velikodušno čašćavala svoje druge, pile su čaj i razgovarale o
tome.
Pa zar je on zapodenuo kavgu ili tako nešto? — govorila je Korabljova o
Vasiljevu grizući sićušne komadiće šećera svim svojim čvrstim zubima. — On
je samo branio druga. Danas se zabranjuje šibanje.
— Kažu da je dobar momak — dodade gologlava Fedosja, s dugačkim
viticama, sedeći na cepanici kraj dušeme, na kojoj je stajao čajnik.
— E, to da njemu kažeš, Mihajlovna — obrati se skretničarka Maslovoj,
podrazumevajući pod tim „njemu“ Nehljudova.
— Reći ću mu. On će za mene sve učiniti — odgovori Maslova smešeći se i
mašući glavom.
— Jest, al’ kad će on doći! A kažu da su sad otišli po njih — reče Fedosja. —
Ej, strahota — dodade ona uzdišući.
— Ja sam jednom videla kad su mlatili seljaka u opštini. Mene baćuška
svekar poslao starešini, ja došla, a on, vidim... — poče skretničarka dugu
priču. Priču skretničarke prekidoše zvuci glasova i koraka u gornjem
hodniku.
Žene se pritajiše, osluškujući.
— Odvukoše, đavoli — reče Lepojka. — Premlatiće ga sad. Mnogo su besni
nadzornici na njega jer im se on ne da.
Gore se sve utiša i skretničarka do kraja ispriča svoju priču, kako se ona
uplašila u opštini kad su tamo u šupi batinali seljaka, kako joj se sva utroba
prevrtala. Lepojka ispriča kako su Ščeglova bili korbačima, a on ni glasa nije
pustio. Zatim Fedosja skloni čaj, Korabljova i skretničarka počeše da šiju, a
Maslova sede na dušemu, obgrli kolena, tugujući od dosade. Ona upravo
htede da legne da spava, kad je nadzornica pozva u kancelariju, jer je došao
posetilac.
— Sigurno mu kaži za nas — govorila joj je starica Menjšova dok je
Maslova nameštala povezaču pred ogledalom s napola otpalom živom —
nismo mi zapalili, već on sam, zlotvor, i radnik je video, ne bi on uzeo greh
na dušu, kaži ti njemu da on Mitrija pozove. Mitrij će mu izložiti ko na dlanu;
jer na šta ovo liči, zatvoriše nas u ovu tamnicu, a mi ni krivi ni dužni, dok on,
zlotvor, caruje s tuđom ženom i sedi u birtiji.
— Nije to po zakonu! — potvrdi Korabljova.
— Reći ću mu, sigurno ću reći — odgovori Maslova. — De da popijem još
malo, da se ohrabrim — dodade ona namignuvši.
Korabljova joj nali pola šolje, Maslova popi, obrisa usta, i u najboljem
raspoloženju, ponovi reči: „da se ohrabrim“, pa mašući glavom i smeškajući
se, pođe s nadzornicom niz hodnik.
 XLVII

Nehljudov je već odavno čekao u predsoblju.

Stigavši u tamnicu, on zazvoni na ulaznim vratima i dežurnom
nadzorniku preda propusnicu tužioca.
— Šta vam treba?
— Da vidim zatvorenicu Maslovu.
— Sad ne može, upravnik je zauzet.
— U kancelariji? — upita Nehljudov.
— Ne, ovde u sobi za posetioce — odgovori nadzornik zbunjeno, kako se
učini Nehljudovu.
— Zar danas primaju?
— Ne primaju, nego izuzetan posao — reče on.
— Pa kako da ga vidim?
— Pa eto, izići će, onda ćete reći. Pričekajte. Uto se na bočnim vratima
pojavi stariji vodnik s blistavim širitima, sa sjajnim, masnim licem i brkovima
prožetim duvanskim dimom, pa se strogo obrati nadzorniku: — Što ste ovamo
pustili? U kancelariju!
— Rekli su mi da je upravnik ovde — reče Nehljudov, čudeći se nemiru
koji je primećivao na starijem vodniku.
Uto se otvoriše unutrašnja vrata i iziđe Petrov, oznojen i zajapuren.
— Upamtiće me — reče on, obraćajući se starijem vodniku.
Stariji vodnik pokaza očima na Nehljudova, Petrov ućuta i namrgođen
iziđe na zadnja vrata.
„Ko će upamtiti? Zašto su svi tako zbunjeni? Zašto je stariji vodnik dao
neki znak?“ — razmišljaše Nehljudov.
— Ovde se ne sme čekati. Izvolite u kancelariju — opet se obrati stariji
vodnik Nehljudovu, i Nehljudov htede da ode, kad se na zadnjim vratima
pojavi upravnik, još zbunjeniji od njegovih potčinjenih. On je neprestano
uzdisao. Spazivši Nehljudova, obrati se nadzorniku:
 — Fedotove, Maslovu iz pete ženske u kancelariju — reče on.
— Izvolite — obrati se on Nehljudovu.
Uza strme stepenice popeše se u malu sobicu s jednim prozorom, pisaćim
stolom i nekoliko stolica. Upravnik sede.
— Teške, teške obaveze — reče on obraćajući se Nehljudovu i vadeći
debelu cigaretu.
— Vi ste se, izgleda, umorili — reče Nehljudov.
— Umoran sam od čitave te službe. Dužnost je veoma teška. Želiš da
olakšaš sudbinu, a ispadne gore. Sve razmišljam kako da odem. Teške, teške
obaveze!
Nehljudov nije znao šta je upravniku naročito teško, ali je video da je
danas nekako naročito nemirno i beznadno tužno raspoložen.
— Da, mislim da su te obaveze vrlo teške — reče on. — Pa zašto onda vršite
tu dužnost?
— Nemam sredstava, porodica.
— Ali, ako vam je teško...
— Pa, znate, ipak mogu da kažem, ipak sam u granicama mogućnosti od
neke koristi, ipak ublažujem što je u mojoj moći. Da je neko drugi na mom
mestu, sasvim bi drukčije okrenuo. Pa nije mala stvar kad se kaže preko dve
hiljade ljudi, i to kakvih. Treba umeti podesiti ponašanje. Ipak su ljudi, pa ih
žališ. A ne smeš ih ni raspustiti.
Upravnik poče da priča o nedavnoj tuči među zatvorenicima, koja se
završila ubistvom.
Ovu priču prekide ulazak Maslove, ispred koje je išao nadzornik.
Nehljudov ju je opazio u vratima dok ona još ne beše spazila upravnika.
Lice joj beše crveno. Otresito je koračala iza nadzornika i neprestano se
smešila klimajući glavom. Videvši upravnika, ona se preplašeno zagleda u
njega, ali se odmah pribra, pa se otresito i veselo obrati Nehljudovu.
— Dobar dan — reče ona otegnuto i sa smeškom, pa snažno, ne kao onog
puta, prodrma njegovu ruku.
— Evo, doneo sam vam da potpišete molbu — reče Nehljudov, malo
začuđen otresitim držanjem kojim ga je danas dočekala. — Advokat je
sastavio molbu, treba je potpisati, pa ćemo je poslati u Petrograd.
— Pa dobro, može se i potpisati. Sve se može — reče ona, žmirkajući
jednim okom i smešeći se.
 Nehljudov izvadi iz džepa savijen list i priđe stolu.
— Može li ovde da se potpiše? — upita Nehljudov upravnika.
— Hodi, sedi ovde — reče upravnik — evo ti pero. Jesi li pismena?
— Nekad sam bila — reče ona i, smešeći se, popravi suknju i rukav bluze,
sede za sto i svojom malom, energičnom rukom uze nevešto pero, nasmeja se,
pa se osvrnu na Nehljudova.
On joj pokaza šta i gde da potpiše. Brižljivo umačući i otresajući pero, ona
napisa svoje ime.
— Više ništa ne treba? — upita ona gledajući čas u Nehljudova, čas u
upravnika, i stavljajući pero čas na mastionicu, čas na hartiju.
— Potrebno mi je da vam nešto kažem — reče Nehljudov i uze joj pero iz
ruku.
— Pa dobro, kažite — reče ona i odjednom se uozbilji, kao da se zamislila
nad nečim ili kao da je odjednom osetila pospanost. Upravnik ustade i iziđe,
a Nehljudov ostade s njom nasamo.
 XLVIII

Nadzornik koji je uveo Maslovu sede na prozorsku dasku, podalje od

stola. Za Nehljudova nastupi odsudan trenutak. On je stalno prebacivao sebi
što joj prilikom prvog susreta nije rekao ono najvažnije, naime, da ima
nameru da se oženi njome, i sad se čvrsto odlučio da joj to kaže. Ona je sedela
s jedne strane stola. Nehljudov sede s druge strane, preko puta nje. U sobi
beše svetlo, i Nehljudov prvi put jasno, izbliza vide njeno lice — borice oko
očiju i usana i podbule oči, i beše mu žao nje još više nego ranije. Naslonivši
se na sto, da ga ne bi čuo nadzornik, čovek jevrejskog tipa s prosedim
zaliscima, koji je sedeo kraj prozora, već samo ona, on reče:
— Ako ne ispadne ništa od te molbe, predaćemo drugu na najviše ime.
Učinićemo sve što se može.
— E, da smo pre, i da je bio dobar advokat... — prekide ga ona. — A ovaj
moj branilac bio je pravi glupak. Stalno mi je neke komplimente govorio —
reče ona, pa se nasmeja. — Da su onda znali da se poznajemo, drukčije bi
ispalo, a ovako? Svi misle — lopuža.
„Kako je ona čudna danas“ — pomisli Nehljudov i upravo zausti da kaže
nešto, kad ona opet poče da govori.
— A ja bi’ znate šta. Imamo tu jednu bakicu, pa se svi, znate, prosto čude.
Tako divna bakica, a, eto, ni zbog čega leže i ona i sin, i svi znaju da oni nisu
krivi, a njih obedili da su zapalili, i, eto, leže. Ona je, znate, načula da vas
poznajem — reče Maslova vrteći glavom i pogledajući u njega, pa veli:
„Kažider mu, neka, veli, sina pozovu, on će im sve ispričati.“ Prezivaju se
Menjšovi. Pa šta, hoćete li učiniti? Tako je, znate, divna ta bakica, odmah se
vidi da je ni zbog čega. Vi se, rođeni, zauzmite — reče ona i pogleda ga, pa se,
oborivši oči, nasmeši.
— Dobro, učiniću, doznaću — reče Nehljudov, sve više se čudeći njenoj
otresitosti. — Ali ja bih želeo da o svojoj stvari porazgovaram s vama. Sećate li
se šta sam vam govorio onoga puta? — reče on.
— Mnogo ste govorili. Šta ste onog puta govorili? — upita ona, neprestano
se smešeći i okrećući glavu čas na jednu, čas na drugu stranu.
— Govorio sam vam da sam došao da vas zamolim da mi oprostite — reče
on.
— Šta tu stalno oprostiti, oprostiti, ničemu to ne vodi... Bolje vi...
— Da hoću da ispravim svoju krivicu — nastavi Nehljudov — da je
ispravim ne rečima, već delom. Odlučio sam da se oženim vama.
Na njenom licu odjednom se ukaza strah. Njene zrikave oči ukočiše se, i
gledajući i ne gledajući u njega.
— Čemu to? — izgovori ona i namršti se ljutito.
— Osećam da sam dužan pred Bogom da to učinim.
— Kakvog ste Boga sad pronašli? Stalno govorite što ne treba. Boga?
Kakvog Boga? Trebalo je da se onda setite Boga — reče ona i zastade
otvorenih usta.
Nehljudov tek sad oseti jak zadah rakije iz njenih usta i shvati uzrok
njenog uzbuđenja.
— Smirite se — reče on.
— Nema šta da se smirujem. Misliš da sam pijana? I jesam pijana, ali znam
šta govorim — poče ona odjednom brzo da govori i sva pocrvene. — Ja sam
robijašica, kurva, a vi ste gospodin, knez, nema šta sa mnom da se kaljaš. Idi
ti kod svojih kneginjica, a moja je cena desetica!
— Ma kako okrutno govorila, ti ne možeš iskazati ono što ja osećam — sav
uzdrhtao, tiho reče Nehljudov — ne možeš ni zamisliti koliko se ja osećam
kriv pred tobom!...
— Osećam kriv... — zlobno ga je oponašala.
— Onda nisi osećao, već si tutnuo sto rubalja. To je tvoja cena...
— Znam, znam, ali šta sad da radim? — reče Nehljudov. — Sad sam odlučio
da te ne napuštam — ponovi on — i što sam rekao, učiniću.
— A ja ti kažem — nećeš učiniti! — izgovori ona glasno i poče se smejati.
— Kaćuša! — poče on dodirujući njenu ruku.
— Dalje od mene! Ja sam robijašica, a ti si knez i šta ćeš ti ovde!? —
istrgnuvši ruku, uzviknu ona sva izobličena od gneva. — Ti hoćeš pomoću
mene da se spaseš — nastavi ona žureći se da iskaže sve što joj se uzburkalo u
duši. — Ti si se mnome naslađivao u ovom životu, a mnome hoćeš i na onom
svetu da se spaseš! Odvratan si mi! I tvoje naočari i tvoja debela, odvratna
njuška! Odlazi, odlazi! — viknu ona skočivši na noge energičnim pokretom.
 Nadzornik im priđe.
— Šta si se razgalamila! Zar se sme tako...
— Pustite, molim vas — reče Nehljudov.
— Da se ne zaboravi — reče nadzornik.
— Ne, pričekajte malo — reče Nehljudov.
Nadzornik opet ode k prozoru.
Maslova ponovo sede, obori oči i, ukrstivši prste, čvrsto stisnu svoje male
ruke.
Nehljudov je stajao više nje ne znajući šta da čini.
— Ti mi ne veruješ — reče on.
— To što vi hoćete da se ženite, to nikada neće biti. Pre ću se obesiti! Eto
vam!
— A ja ću ti, ipak, služiti.
— E, to je vaša stvar. Samo, meni ništa nije potrebno od vas. To vam
iskreno kažem — reče ona. — I zašto nisam onda umrla! — dodade ona i
tužno se rasplaka.
Nehljudov nije mogao da govori; njen plač natera mu suze na oči.
Ona podiže oči, pogleda ga kao da se čudi i povezačom poče da briše suze,
koje su tekle niz obraze.
Nadzornik sad ponovo priđe i podseti ih da je vreme da se raziđu. Maslova
ustade.
— Vi ste sada uzbuđeni, ako bude moguće, doći ću sutra, a vi razmislite! —
reče Nehljudov.
Ona ništa ne odgovori i, ne gledajući u njega, iziđe za nadzornikom.
— Ej, devojko, sad ćeš tek da živiš — reče Korabljova Maslovoj kad se ova
vrati u ćeliju. — Izgleda da je zdravo u tebe zacopan. Ne dangubi dok dolazi.
On će te izbaviti. Bogat svet sve može.
— Tako je — govorila je otegnutim glasom skretničarka. — Siromah da se
ženi, i noć mu je kratka, bogat se samo doseti, zaželi, i ono što poželi, to mu
se i ispuni. Kod nas, golubice, ima jedan ugledan čovek, pa evo šta učini...
— Je li, a jesi l’ o mojoj stvari govorila? — upita je starica.
Ali Maslova nije odgovarala svojim drugama, već je legla na dušemu i,
upravivši svoje zrikave oči u ugao, ležala tako do večeri. U njoj je nešto
mučno previralo. Reči Nehljudovljeve zvale su je u onaj svet u kojem je ona
patila i iz kojeg je otišla ne shvativši ga i omrznuvši ga. Ona je sad bila
izgubila onaj zaborav u kojem je živela, a živeti sećajući se jasno onoga što je
bilo, beše isuviše teško. Uveče ona opet kupi rakije i opi se sa svojim
drugama.
 XLIX

„Dakle, eto u čemu je stvar. Eto u čemu“ — razmišljao je Nehljudov

izlazeći iz tamnice i tek sada u potpunosti shvatajući svu svoju krivicu. Da
nije pokušao da zagladi, da okaje svoj postupak, on nikad ne bi osetio svu
njegovu grešnost, a ona ne bi osetila sve zlo koje joj je pričinjeno. Tek sad je
sve to izbilo na videlo u svoj svojoj strahoti. Tek sad on uvide šta je učinio s
dušom te žene, a ona vide i shvati šta se s njom učinilo. Ranije je Nehljudov
uživao u osećanju samozadovoljstva zbog svoga kajanja, sad mu prosto beše
strašno. Da je napusti — osećao je da to sada ne može učiniti, a, s druge
strane, nije mogao da zamisli šta će se izroditi iz njegovog odnosa prema njoj.
Na samom izlazu Nehljudovu priđe nadzornik s krstovima i medaljama, s
neprijatnim licem ulizice, i tajanstveno mu predade pisamce.
— Vaša svetlosti, pisamce za vas od jedne osobe... — reče on pružajući
Nehljudovu koverat.
— Koje osobe?
— Pročitajte, videćete. Zatvorenica, politička. Ja sam kod njih. I, eto,
molila me. Iako nije dozvoljeno, ali iz čovečnosti — nekako neprirodno reče
nadzornik.
Nehljudov se začudi kako to da nadzornik koji je dodeljen političkim
zatvorenicima predaje pisma u samoj tamnici, gotovo naočigled svih, on tada
još nije znao da je to i nadzornik i špijun, ali uze pisamce i, izlazeći iz zatvora,
pročita ga. U pisamcetu je odsečnim rukopisom bez jerova bilo napisano
sledeće:
„Doznala sam da posećujete tamnicu, jer vas interesuje jedna zatvorenica
osuđena za kriminal, i htela bih da vas vidim. Tražite sastanak sa mnom.
Vama će odobriti, a ja ću vam reći mnogo toga što je važno i za vašu štićenicu
i za našu grupu. Zahvalna Vera Bogoduhovska.“
Vera Bogoduhovska beše učiteljica u zabačenoj Novgorodskoj guberniji,
kamo je Nehljudov s drugovima navratio radi lova na medvede. Ta se
učiteljica obratila Nehljudovu s molbom da joj da novaca kako bi mogla da
ode na tečaj. Nehljudov joj dade taj novac i zaboravi na nju. Sada se ispostavi
da je ta ista gospa politički krivac, da leži u zatvoru i da je, verovatno,
doznala njegovu istoriju i, eto, nudi mu svoje usluge. Kako je tada sve bilo
lako i jednostavno! Kako je sad sve teško i složeno! Nehljudov se živo i s
radošću seti tog vremena i svoga poznanstva s Bogoduhovskom. Beše to uoči
poklada, u zabiti, nekih šezdeset vrsta od pruge. Lov beše dobar, ubili su bili
dva medveda i ručali, pa su se spremali da krenu, kad domaćin kuće u kojoj
su odseli dođe da kaže da je stigla đakonova kći i da želi da vidi kneza
Nehljudova.
— Je li zgodna? — upita neko.
— Ma okani se! — reče Nehljudov, uozbilji se, ustade od stola i brišući usta
i čudeći se što bi on bio potreban đakonovoj kćeri, pođe u domaćinov
kućerak.
U sobi beše devojka u čohanom šeširu, u bundici, žilava, mršava, s
nelepim licem, na kojem su bile lepe jedino oči sa izvijenim obrvama.
— Evo, Vera Jefremovna, porazgovaraj s njima — reče starica, domaćica —
to je knez lično, a ja ću da odem.
— Čime mogu da vam budem na usluzi? — reče Nehljudov.
— Ja... ja... znate, vi ste bogati, vi bacate pare na koještarije, na lov, ja
znam — poče devojka u velikoj zbunjenosti — a ja želim, samo jedno hoću, da
budem od koristi ljudima, a ništa ne mogu jer ništa ne znam.
Njene oči behu iskrene, dobre, i sav taj izraz odlučnosti i plašljivosti beše
tako dirljiv da se Nehljudov, kako mu se to već dešavalo, stavi u njen položaj,
razumede je i sažali se.
— Pa šta mogu da učinim?
— Ja sam učiteljica, ali bih htela na tečaj, a ne puštaju me, odnosno ne da
me ne puštaju, puštaju, ali treba sredstava. Dajte mi ih vi, ja ću završiti tečaj i
odužiću vam se. Ja mislim, bogati ljudi ubijaju medvede, opijaju seljake —
sve je to ružno, što da ne učine neko dobro delo? Potrebno mi je samo
osamnaest rubalja. A ako nećete, meni je svejedno — ljutito reče ona.
— Naprotiv, ja sam vam veoma zahvalan što ste mi pružili mogućnost...
odmah ću vam doneti — reče Nehljudov.
On iziđe u predsoblje, gde zateče druga koji je prisluškivao razgovor. Ne
osvrćući se na šale drugova, on izvadi iz torbe novac i ponese joj.
— Molim vas, molim vas, nemojte zahvaljivati. Trebalo bi da ja vama
zahvalim.
Nehljudovu sad beše prijatno da se seti svega toga, prijatno beše setiti se
kako se umalo nije posvađao sa oficirom koji je hteo od toga da napravi
neukusnu šalu, kako ga je drugi drug podržao i kako se on zbog toga još više
zbližio s njim, kako je lov bio srećan i veseo i kako mu je lepo bilo kad su se
noću vraćali prema železničkoj stanici. Povorka dvoprežnih saonica kretala
se u guščijem redu bez šuma, lakim kasom, uskim putem, kroz šume,
ponegde visoke, ponegde niske, s jelama koje behu pretovarene naslagama
snega. U mraku, blistajući crvenom vatricom, zapalio bi poneko dobru,
mirisnu cigaretu. Gonič Osip trčao je od saonica do saonica do kolena u
snegu i, sedajući u saonice, pričao o losovima koji sada idu po dubokom
snegu, glođući koru jasika, i o medvedima koji sada leže u svojim brlozima u
gustišu i kroz rupe u snegu duvaju svojim toplim dahom.
Nehljudov se seti svega toga, a pre svega osećanja sreće pri saznanju da je
zdrav, snažan i bezbrižan. Zatežući kožuh, pluća udišu studeni vazduh. Na
lice pada sneg sa grana što su ih zakačile duge, telu je toplo, u lice bije
svežina, a u duši ni briga, ni prekora, ni straha, ni želja. Bilo je tako lepo! A
sada, Bože moj, kako je sve to mučno i teško!... Očigledno, Vera Jefremovna
je bila revolucionarka i sada je zbog revolucionarne delatnosti ležala u
tamnici. Trebalo je da je vidi, pre svega zato što je obećala da će ga
posavetovati kako da se poboljša položaj Maslove.
 L

Probudivši se sutradan ujutru, Nehljudov se seti svega što je bilo juče i

uhvati ga strah.
Ali, uprkos tom strahu, on čvršće nego ikada odluči da nastavi započeto.
S tim osećanjem svesti o svojoj dužnosti, on pođe od kuće i odveze se do
Maslenikova, da ga zamoli za dozvolu da u tamnici, osim Maslove, može
posećivati i onu bakicu Menjšovu i njenog sina, za koju ga je Maslova molila.
Osim toga, hteo je da zamoli za dozvolu da se vidi s Bogoduhovskom, koja je
Maslovoj mogla biti od koristi.
Nehljudov je poznavao Maslenikova još odavno, iz puka. Maslenikov je
tada bio pukovski blagajnik. Bio je to neobično dobroćudan i neobično
savestan oficir koji ništa nije znao, a nizašta na svetu nije ni hteo da zna sem
za puk i carsku porodicu. Sad ga je Nehljudov zatekao kao administratora
koji je puk zamenio gubernijom i gubernijskom upravom. Bio je oženjen
bogatom i otresitom ženom koja ga je naterala da pređe iz vojne u civilnu
službu.
Ona ga je ismevala i mazila kao svoju pripitomljenu zverku. Nehljudov je
prošle zime bio jednom kod njih, ali mu se ovaj bračni par učinio tako
neinteresantan da im posle toga nije više odlazio.
Maslenikov sav zablista ugledavši Nehljudova. Njegovo lice beše isto
onako debelo i crveno, u telu beše isto onako krupan, a odeća divna, kao i u
vreme službovanja u vojsci. Tamo mu je mundir ili koporan, uvek čist, po
poslednjoj modi skrojen, lepo padao preko ramena i prsa. Sad je imao na sebi
civilno odelo po poslednjoj modi, koje je isto onako lepo padalo na njegovom
gojaznom telu, ističući široka prsa. Bio je u vicmundiru. Uprkos razlici u
godinama (Maslenikovu beše oko četrdeset), oni su jedan drugome govorili
»ti“.
— E, baš ti hvala što si došao, hajdemo do moje žene. Imam baš desetak
slobodnih minuta pre sednice. Principal je otputovao. Ja sad upravljam
gubernijom — reče on sa zadovoljstvom koje nije mogao da skrije.
— Došao sam do tebe poslovno.
 — A šta se desilo? — kao na oprezu, preplašeno i nešto strožim tonom reče
Maslenikov.
— U tamnici se nalazi jedna osoba za koju sam ja vrlo zainteresovan (pri
reči tamnica, lice Maslenikova postade još strože), i ja bih želeo da se s njom
sastajem ne u zajedničkoj sobi, već u kancelariji, i ne samo u određene dane,
već i češće. Rekoše mi da to od tebe zavisi.
— Razume se, mon cher, spreman sam sve da učinim za tebe — reče
Maslenikov, dodirujući obema rukama njegova kolena, kao da želi da umanji
svoju veličanstvenost — to se može, ali vidiš, ja sam samo privremeno kalif.
— Dakle, ti mi možeš izdati dozvolu da se mogu s njom viđati?
— Je li to žena?
— Da.
— Pa zbog čega je ona...?
— Zbog trovanja. Ali ona je nepravedno osuđena.
— Da, eto ti pravičnoga suda, ils nen font point dautres[27] — reče on, ko
zna zbog čega, francuski. — Znam da se ne slažeš sa mnom, ali šta da se radi,
cest mon opinion bien arretee[28] — dodade on, izražavajući mišljenje koje je
u toku godine u različnim oblicima čitao u nazadnjačkom, konzervativnom
listu. — Znam da si liberal.
— Ne znam da li sam liberal ili nešto drugo — smešeći se, reče Nehljudov,
koji se uvek čudio što ga svi vezuju za neku partiju i nazivaju liberalom samo
zato što je on, sudeći o čoveku, govorio da ga pre svega treba saslušati, da su
pred sudom svi jednaki, da ne treba mučiti i tući ljude, a posebno one koji
nisu osuđeni. — Ne znam da li sam liberal ili ne, samo znam da su današnji
sudovi, ma kako loši, ipak bolji od negdašnjih.
— A koga si izabrao za advokata?
— Obratio sam se Fanarinu.
— Ah, Fanarin! — mršteći se, reče Maslenikov, i priseti se kako ga je taj
Fanarin ispitivao na sudu kao svedoka i, s najvećom učtivošću, tokom čitavih
pola sata ga ismevao.
— Ne bih ti savetovao da s njim imaš posla. Fanarin — cest un homme
tare.[29]
— Još jedna molba — ne odgovarajući, reče mu Nehljudov. — Nekada
davno poznavao sam jednu devojku učiteljicu. Ona je veoma jadno stvorenje,
a sada je, takođe, u zatvoru, i želi da me vidi. Možeš li mi za nju dati
propusnicu?
 Maslenikov nagnu glavu malo na stranu i zamisli se.
— Je li ona politička?
— Da, tako su mi rekli.
— Vidiš, sastanci s političkim dozvoljeni su samo rođacima, ali ja ću ti dati
zajedničku propusnicu. Je sais que vous nabuserez pas[30]... kako ce zove
tvoja protegee?[31]... Bogoduhovska? Elle est jolie?[32]
— Hideuse![33]
Maslenikov odmahnu glavom, ne odobravajući, priđe stolu i na hartiji sa
štampanim zaglavljem energično napisa: „Donosiocu ovoga, knezu Dmitriju
Ivanoviču Nehljudovu, dozvoljavam sastanke u kancelariji zatvora sa
građankom Maslovom, koja se nalazi u tamnici, kao i s lekarskom
pomoćnicom Bogoduhovskom" — dopisa on i potpisa se razvučenim
rukopisom.
— Eto, videćeš kakav je tamo red. A održavati tamo red, vrlo je teško, jer
je prepuno, naročito onih koji odlaze transportom, ali ja, ipak, strogo pazim, i
volim taj posao, videćeš — njima je tamo vrlo dobro i oni su zadovoljni. Samo
treba umeti postupati s njima. Eto, pre neki dan desila se nezgoda —
nepokornost. Neko drugi bi to smatrao za pobunu i unesrećio bi mnoge. A
kod nas je sve dobro prošlo. S jedne strane je potrebna briga, s druge, čvrsta
ruka — reče on — stiskajući belu, punu pesnicu, koja je virila iz belog krutog
rukava košulje sa zlatnom dugmadi, a na kojoj beše prsten s tirkizom — briga
i čvrsta ruka!
— E, to ne znam — reče Nehljudov — bio sam tamo dva puta i bilo mi je
užasno teško.
— Znaš šta, trebalo bi da se zbližiš sa groficom Pasek — predloži
Maslenikov raspričavši se — ona se sva predala tome poslu. Elle fait beaucoup
de bien.[34] Zahvaljujući njoj, a možda i meni, rečeno bez lažne skromnosti,
uspele su sve promene, i to tako da više nema onih užasa kojih je ranije bilo.
I njima je tamo stvarno vrlo dobro. Eto, videćeš. A Fanarin, ne poznajem ga
lično, no s obzirom na moj položaj u društvu, naši se putevi ne ukrštaju, ali je
on, neosporno, rđav čovek, a uz to dozvoljava sebi da govori na sudu takve
stvari, takve stvari...
— Dakle, zahvaljujem ti — reče Nehljudov, pa uze hartiju i pozdravi se sa
svojim bivšim drugom, ne saslušavši ga do kraja.
— A do moje žene nećeš svratiti?
— Ne, izvini, sada nemam vremena.
 — Ali kako to, ona mi to neće oprostiti — govorio je Maslenikov prateći
svoga druga do prvog odmorišta na stepeništu, kao što je ispraćao ne ljude od
prvorazrednog značaja, već one drugostepenog značaja, u koje je ubrajao i
Nehljudova. — Ne, molim te, svrati bar na minut!
Ali Nehljudov ostade čvrst, i kad lakej i vratar priskočiše Nehljudovu,
pružajući mu kaput i štap, i otvoriše vrata, pred kojima je napolju stajao
policajac, on reče da sada nikako ne može navratiti.
— E, onda u četvrtak, molim te, to je dan primanja. Ja ću joj reći! —
doviknu mu Maslenikov sa stepenica.
 LI

Istoga dana, pošto se od Maslenikova odvezao u tamnicu, Nehljudov se

uputi ka već poznatom mu stanu upravnikovom. Kao i prošloga puta, čuli su
se oni isti zvuci rđavog klavira, ali se sad nije svirala rapsodija, već
Klementijeve etide, isto onako snažno, tačno i brzo. Sobarica s povezanim
okom, koja mu otvori vrata, reče da je kapetan kod kuće, uvede Nehljudova u
malu gostinsku sobu s kanabetom, stolom i velikom lampom s ružičastim
papirnim abažurom, nagorelim s jedne strane, koja je stajala na pletenoj
vunenoj rozeti. Uđe upravnik s izmučenim, tužnim licem.
— Molim pokorno, šta želite? — reče on zakopčavajući srednje dugme na
svom mundiru.
— Eto, bio sam kod vicegubernatora, i evo dozvole — reče Nehljudov
pružajući mu propusnicu. — Želeo bih da vidim Maslovu.
— Markovu? — upita upravnik jer nije čuo od muzike.
— Da, da, Maslovu.
Upravnik ustade, priđe vratima iza kojih su se čule Klementijeve rulade.
— Marusja, bar malo pričekaj — reče on glasom po kome se moglo
zaključiti da je ta muzika krst njegovog života — ništa se ne čuje.
Klavir umuče, začuše se koraci koji su odavali nezadovoljstvo i neko
proviri kroz vrata.
Kao da je osetio olakšanje zbog tog prekida muzike, upravnik zapali
debelu cigaretu od slabog duvana, pa ponudi i Nehljudova. Nehljudov odbi.
— Dakle, ja bih želeo da vidim Maslovu.
— Maslovu ne bi bilo zgodno danas videti — reče upravnik.
— Zašto?
— Pa tako. Sami ste krivi — uz blag osmeh, reče upravnik. — Kneže,
nemojte joj novac davati u ruke; ako želite, dajte meni. Ona će sve dobiti, jer
juče ste joj sigurno dali novaca i ona je nabavila rakije, nikako ne možeš da
iskoreniš to zlo, i danas se tako opila da je čak i besnela.
 — Je li moguće?
— Kako da ne! Čak sam morao da upotrebim stroge mere, prebacio sam je
u drugu ćeliju; inače, ona je mirna žena, samo joj novac nemojte davati. To je
takav svet...
Nehljudov se živo seti šta je sve bilo juče i opet ga uhvati strah.
— A Bogoduhovsku, političku, da li bih nju mogao da vidim? — upita
Nehljudov poćutavši malo.
— Pa, dobro, to može — reče upravnik zatvora. — A šta ćeš ti ovde? —
obrati se on devojčici od pet-šest godina koja je ušla u sobu i, okrenute glave,
ne skidajući oči s Nehljudova, išla prema ocu. — Eto, pašćeš — reče upravnik,
smešeći se na to kako je devojčica ne gledajući preda se zapela za ćilimče i
pritrčala mu.
— Onda, ako je moguće, ja bih pošao.
— Pa, može — reče upravnik zagrlivši devojčicu, koja je i dalje gledala u
Nehljudova. On ustade i, nežno odstranivši devojčicu, iziđe u predsoblje.
Upravnik nije stigao ni da obuče kaput, koji mu je pridržavala devojka sa
zavojem, i iziđe, kad opet zažuboriše Klementijeve rulade.
— Bila je na konzervatorijumu, samo, tamo su sada neredi. A veoma je
obdarena — reče upravnik silazeći niza stepenice. — Želi da nastupa na
koncertima.
Upravnik i Nehljudov dođoše do tamnice. Mala vrata se otvoriše čim im se
upravnik približi. Nadzornici, pozdravljajući, pratili su ga očima. Oni sretoše
četiri čoveka s napola obrijanim glavama, koji su nešto nosili u čabrovima i
koji se prosto smanjiše videvši upravnika. Naročito se jedan pogrbi i natušti
obrve, sevajući crnim očima.
— Naravno, talenat treba usavršavati, ne sme se zakopati, ali u malom
stanu, znate, to je ponekad teško — nastavi upravnik razgovor ne obraćajući
nikakvu pažnju na zatvorenike, i umornim korakom, vukući noge, sa
Nehljudovom uđe u zbornu sobu.
— Koga želite da vidite? — upita upravnik.
— Bogoduhovsku.
— To je ona iz kule? Moraćete pričekati — obrati se on Nehljudovu.
— A ne bih li mogao sad da vidim zatvorenike Menjšove, majku i sina, koji
su optuženi za paljevinu.
— A, to je iz dvadeset prve ćelije. Pa, možemo ih pozvati.
— Da li bih mogao da vidim Menjšova i njegovu ćeliju?
 — Pa vama će biti mirnije u zbornoj sobi.
— Ne, mene interesuje.
— Baš vam je to interesantno!
Uto se na bočnim vratima pojavi ukicošeni oficir pomoćnik.
— Evo, odvedite kneza u ćeliju Menjšova. Dvadeset prva ćelija — reče
upravnik pomoćniku — a zatim u kancelariju. A ja ću pozvati. Kako se ono
zvaše?
— Vera Bogoduhovska — reče Nehljudov.
Pomoćnik upravnika beše plavokos mlad oficir s nacrnjenim brkovima,
koji je oko sebe širio cvetni miris kolonjske vode.
— Izvolite — obrati se on Nehljudovu uz prijatan osmeh — zanima vas
naša ustanova?
— Da, interesuje me taj čovek koji je, kako su mi rekli, sasvim nevin
dospeo ovamo.
Pomoćnik slegnu ramenima.
— Da, to se događa — mirno reče on, učtivo propuštajući ispred sebe gosta
u smrdljiv, širok hodnik. — A dešava se i da lažu. Izvolite!
Vrata ćelije behu otključana i u hodniku beše nekoliko zatvorenika. Jedva
primetno otpozdravljajući glavom nadzornicima i gledajući ispod oka
zatvorenike, koji su se zbijali uz zidove i prolazili u svoje ćelije, ili se,
ukrućeni, na vojnički način prateći očima pretpostavljene, zaustavljali kraj
vrata, pomoćnik provede Nehljudova kroz jedan hodnik i dovede ga do
drugog hodnika levo, koji je bio zatvoren gvozdenim vratima.
Ovaj hodnik beše još tamniji i još smrdljiviji nego prvi. S obe strane
hodnika behu vrata zaključana katancima.
Na vratima behu rupice od pola palca u prečniku, takozvana okca. U
hodniku nikoga ne beše, sem starčića nadzornika, koji je imao tužno,
naborano lice.
— U kojoj je Menjšov? — upita pomoćnik nadzornika.
— Osma levo.
 LII

— Smem li da zavirim? — upita Nehljudov.

— Izvolite samo — s prijatnim osmehom reče pomoćnik, pa poče nešto da
ispituje nadzornika. Nehljudov zaviri kroz jedan otvor: tamo je visok mlad
čovek s malom crnom bradom, samo u rublju, brzo hodao gore-dole; začuvši
šušanj kraj vrata, on pogleda, namršti se i nastavi da hoda. Nehljudov proviri
kroz drugi otvor: njegovo oko se susrete s drugim okom, uplašenim i velikim,
koje je gledalo kroz rupicu; ono se užurbano odmaknu. Zavirivši kroz treće
okce, on ugleda na krevetu čovečuljka koji je, sklupčan, spavao pokriven
preko glave ogrtačem. U četvrtoj ćeliji sedeo je bled čovek širokog lica, s
nisko opuštenom glavom, oslonjen laktovima o kolena. Začuvši korake, taj
čovek podiže glavu i pogleda. Na celom njegovom licu, a naročito u velikim
očima, ogledala se beznadežna tuga. Njega, očevidno, nije zanimalo ko
zaviruje u njegovu ćeliju. Ma ko gledao, ni od koga on, bez sumnje, nije
očekivao nikakvo dobro. Nehljudova obuze strah. On prestade da zaviruje i
priđe dvadeset prvoj ćeliji, Menjšovljevoj. Nadzornik otključa katanac i
otvori vrata. Mlad, dugovrat, mišićav čovek s blagim okruglim očima i malom
bradom, stajao je pored kreveta i s uplašenim licem, užurbano navlačeći
ogrtač, gledao u one koji su ulazili. Nehljudova naročito preneraziše blage
okrugle oči, koje su upitno i preplašeno preletale s njega na nadzornika,
pomoćnika, i obratno.
— Evo, gospodin želi da se raspita o tvom slučaju.
— Pokorno blagodarimo.
— Da, meni su pričali o vašem slučaju — reče Nehljudov, pa pođe dublje u
ćeliju i zastade kraj prljavog prozora s rešetkama — i hteo bih od vas samog
da čujem.
Menjšov takođe priđe prozoru i odmah poče da priča, najpre plašljivo
pogledajući u upravnikovog pomoćnika, a zatim sve smelije i smelije; kad
pomoćnik upravnika iziđe iz ćelije u hodnik, da tamo izda neke naredbe, on
se sasvim ohrabri. Po jeziku i načinu na koji je bila ispričana, to beše priča
sasvim priprostog, valjanog seoskog momka, i Nehljudovu beše naročito
čudno što tu priču sluša iz usta zatvorenika u sramnoj odeći i u zatvoru.
Nehljudov je slušao i u isto vreme posmatrao nizak ležaj sa slamaricom,
prozor s debelom gvozdenom rešetkom, i prljave, vlažne i zamazane zidove, i
jadno lice i pojavu nesrećnog, unakaženog seljaka u zatvorskoj obući i
ogrtaču, i pri tom osećao sve veću tugu; prosto nije hteo da veruje da je istina
to što priča taj dobrodušni čovek — tako je bilo užasno pomisliti da su ljudi
mogli ni zbog čega, upravo zato što su oni njega uvredili, da zgrabe čoveka i,
navukavši na njega zatvoreničku odeću, da ga bace na ovo užasno mesto.
Međutim, još užasnije je bilo pomisliti da bi ta istinita priča, sa ovako
dobroćudnim licem, mogla biti prevara i izmišljotina. Priča se sastojala u
tome što mu je krčmar ubrzo posle ženidbe preoteo ženu. Tražio je na sve
strane zakon. Krčmar je podmićivao vlasti i njega su oslobodili optužbe.
Jednom on silom odvede ženu, ali ona sledećeg dana pobeže. Tada on dođe
da traži svoju ženu. Krčmar mu reče da žene nema, mada ju je on video kad
je ulazio, i naredi mu da ode. Nije poslušao. Krčmar i radnik prebiše ga
namrtvo, a sutradan buknu požar u krčmarevom dvorištu. Optužiše njega i
mater, ali on nije zapalio, jer je bio kod kuma.
— I stvarno, nisi ti zapalio?
— Ni na kraj pameti mi nije bilo, gospodine. On, zlotvor moj, on je,
sigurno, zapalio. Pričali su da je tek osigurao, a za mene i mater su rekli da
smo dolazili i pretili mu. Ono jeste da sam ga ja tada izgrdio, nisam se mogao
obuzdati. A da zapalim, nisam ja zapalio. I nisam bio tamo kad je požar
buknuo. A on je namerno podesio onoga dana kad smo ja i mama bili. Sam je
zapalio radi osiguranja, a nas nabedio.
— Ma nije moguće?
— Tako mi Boga, gospodine. Zaštitite me — on htede da se pokloni do
zemlje i Nehljudov ga jedva zadrža. — Izbavite me. Na pravdi Boga stradam —
nastavi on.
I odjednom njegovi obrazi počeše da drhte, on zaplaka i, zasukavši rukav
ogrtača, poče da briše oči rukavom prljave košulje.
— Jeste li završili? — upita nadzornik.
— Da. E, pa nemojte da očajavate, učinićemo što se može — reče
Nehljudov i iziđe.
Menjšov je stajao na pragu, tako da ga je nadzornik gurnuo vratima kad
ih je zatvarao. Dok je nadzornik zatvarao katanac na vratima, Menjšov je
gledao kroz rupicu na vratima.
 LIII

Idući natrag širokim hodnikom (beše vreme ručku i ,-ćelije behu

otključane), između ljudi koji behu odeveni u svetložute ogrtače, kratke
široke pantalone i zatvorsku obuću, a koji su ga sa žudnjom posmatrali,
Nehljudov je nešto čudno osećao — i žaljenje prema tim ljudima koji leže u
zatvoru, i užas i nedoumicu u pogledu onih koji su ih tu bacili i koji ih tu
drže, i, zbog nečega, stid što on sve to mirno posmatra.
Iz jednog hodnika neko utrča u ćeliju, lupajući zatvorskom obućom, a iz
ćelije iziđoše ljudi i preprečiše put Nehljudovu, klanjajući mu se.
Zapovedite vaše blagorodije, ne znam kako da vas oslovim, da nas nekako
oslobode.
— Ja nisam vlast. Ja ništa ne znam.
— Svejedno, kažite nekome, vlastima — reče jedan glas s negodovanjem.
— Mi ništa nismo krivi, a drugi mesec kako ispaštamo.
— Kako? Zašto? — upita Nehljudov.
— Pa eto, zatvoriše nas u ovaj zatvor. Ležimo drugi mesec, a ni sami ne
znamo zašto.
— Istina je, to je slučajnost — reče pomoćnik upravnika — uhapsili ljude
jer nisu imali isprava, i trebalo ih je otpremiti u njihovu guberniju, a tamo je
zatvor izgoreo i gubernijska uprava nam poslala odgovor da ih ne šaljemo
njima. Eto, mi smo iz drugih gubernija sve otpremili, a ove držimo.
— Zar samo zbog toga? — upita Nehljudov zastavši na vratima.
Gomila od četrdesetak ljudi, svi u zatvoreničkim ogrtačima, opkoli
Nehljudova i pomoćnika. Začu se nekoliko glasova. Pomoćnik ih prekide.
— Neka govori jedan od vas.
Izdvoji se visok seljak prijatne spoljašnjosti, od svojih pedesetak godina.
On objasni Nehljudovu da su oni proterani i bačeni u zatvor zato što nisu
imali isprava. To jest, imali su isprave, ali im je za neke dve nedelje istekao
rok. Svake godine bi tako ispravama istekao rok i nikada nisu zamerali, a
sada ih zadržaše, i evo, već drugi mesec kako ih ovde drže kao zločince. — Svi
smo mi zidari. Svi smo iz iste zadruge. Kažu da je u guberniji izgoreo zatvor,
ali mi nismo za to krivi. Pomozite, tako vam Boga.
Nehljudov je slušao, gotovo ne shvatajući ono što mu je govorio taj stari
čovek prijatne spoljašnjosti, jer svu njegovu pažnju beše privukla velika
tamno-siva mnogonoga vaš koja je milela među dlakama na obrazu zidara
prijatne spoljašnjosti.
— Pa kako to? Je li moguće da je samo zbog toga? — reče Nehljudov
obraćajući se pomoćniku.
— Da, vlasti su napravile propust. Trebalo bi ih poslati, vratiti u mesto
boravka — reče pomoćnik.
Tek što je pomoćnik završio, kad se iz gomile izdvoji čovečuljak takođe u
zatvoreničkom ogrtaču, i, čudno kriveći usta, poče da govori o tome da ih
ovde bez ikakvog razloga muče.
— Gore nego pse... — poče on.
— De, de, nemoj suviše da pričaš, bolje ćuti, jer, inače, znaš...
— Šta znam — u očajanju poče da govori čovečuljak. — Zar smo mi nešto
krivi?
— Ćuti! — viknu pomoćnik i čovečuljak ućuta.
„Pa šta je ovo?“ — reče u sebi Nehljudov izlazeći iz ćelija, kao kroz stroj
progonjen stotinama očiju zatvorenika koji su virili na vrata ili ga susretali.
— Zar je moguće da drže potpuno nevine ljude? — progovori Nehljudov
kad iziđoše iz hodnika.
— A šta da se radi? Samo, i oni mnogo lažu. Kad ih slušate, svi su nevini —
reče pomoćnik upravnika.
— Da, ali ovi nisu ništa krivi.
— Pa ovi, recimo. Samo, svet je vrlo iskvaren. Bez strogosti se ne može.
Ima takvih prznica da s njima moraš biti oprezan. Eto, juče smo bili
primorani da kaznimo dvojicu.
— Kako da kaznite? — upita Nehljudov.
— Šibama smo kaznili, prema naredbi.
— Pa telesna kazna je ukinuta.
— Nije za one koji su lišeni prava. Oni joj podležu.
Nehljudov se seti svega što je video juče čekajući u pred- soblju i shvati da
se kažnjavanje vršilo baš u vreme dok je on čekao, i njega obuze ono
pomešano osećanje radoznalosti, tuge, nedoumice i moralne muke koja je
prelazila gotovo u fizičku muku, a koju je i ranije osećao, samo nikada tako
snažno.
Ne slušajući pomoćnika upravnika i ne gledajući oko sebe, on žurno iziđe
iz hodnika i uputi se u kancelariju.
Upravnik je bio u hodniku, ali, zauzet drugim poslom, beše zaboravio da
pozove Bogoduhovsku. On se seti da je obećao da će je pozvati tek kad
Nehljudov uđe u kancelariju.
Odmah ću poslati po nju, a vi izvolite sesti — reče on.
 LIV

Kancelarija se sastojala iz dve sobe. U prvoj sobi, s velikom oguljenom

peći i dva prljava prozora, stajala je ujednom uglu crna sprava za merenje
visine zatvorenika, u drugom je visila velika ikona Hristova, koja, kao
izrugivanja radi, beše pratilac svih mesta za mučenje. U toj prvoj sobi stajalo
je nekoliko nadzornika. U drugoj sobi sedelo je kraj zidova, u grupama ili po
dvoje, dvadesetak muškaraca i žena i poluglasno razgovarali. Kraj prozora je
stajao pisaći sto. Upravnik sede za pisaći sto, a Nehljudovu ponudi stolicu,
koja je, takođe, tu stajala.
Nehljudov sede i poče da posmatra ljude koji behu u sobi.
Pre svih drugih, njegovu pažnju privuče mladić prijatna lica, u kratkom
kaputiću, koji je, stojeći pored sredovečne žene sa crnim obrvama, nešto
vatreno govorio gestikulirajući. Pored njih je sedeo star čovek s plavim
naočarima i nepomično slušao držeći za ruku mladu ženu u zatvoreničkoj
odeći, koja mu je nešto pričala. Dečak realac sa ukočenim, preplašenim
izrazom na licu netremice je gledao u starca. Nedaleko od njih, u uglu, sedeo
je zaljubljeni par: ona — s kratkom kosom, energičnim licem, plava, ljupka,
sasvim mlada devojka u modernoj haljini; on — sa finim crtama lica i
talasastom kosom, lep mladić u kratkom kaputiću od gutaperke. Sedeli su u
uglu i šaptali, očevidno, topeći se od ljubavi. Najbliže stolu sedela je seda
žena u crnoj haljini, očevidno, mati. Ona je prosto gutala očima na izgled
sušičavog, mladog čoveka u istom takvom kaputiću, želela nešto da mu kaže,
ali od suza nije mogla da govori: počinjala je, pa zastajala. Mladić je držao u
rukama ceduljicu i, očevidno, ne znajući šta da radi, presavijao je i gužvao sa
srditim izrazom na licu. Pokraj njih je sedela puna, rumena, lepa devojka
ispupčenih očiju, u sivoj haljini i pelerini. Sedela je sa uplakanom majkom i
nežno je milovala po ramenu. Sve beše lepo na toj devojci: duge bele ruke, i
talasasta podšišana kosa, i jak nos, i usne, ali najveću čar njenog lica činile su
smeđe, kao u ovce blage, iskrene oči. Njene lepe oči odvojiše se od materinog
lica u trenutku kad je Nehljudov ušao i sretoše se s njegovim pogledom. Ali
se ona odmah okrenu i poče nešto da govori majci. Nedaleko od zaljubljenog
para sedeo je crn, kosmat čovek namrgođena lica i nešto srdito govorio
ćosavom posetiocu s licem uškopljenika. Nehljudov sede pokraj upravnika i s
napregnutom radoznalošću poče da posmatra oko sebe. Razonodi ga dete —
dečak ošišan do glave, koji mu priđe i tananim glasom po stavi pitanje:
— A koga vi čekate?
Nehljudov se začudi pitanju, ali pogledavši dečka i videvši ozbiljno i već
misaono lice i pažljive, živahne oči, ozbiljno mu odgovori da čeka svoju
poznanicu, jednu ženu.
— A šta vam je ona, sestra? — upita dečko.
— Ne, nije mi sestra — odgovori Nehljudov sa čuđenjem. — A s kim si ti
ovde? — upita on dečka.
— Ja sam s mamom. Ona je politička — ponosno reče dečko.
— Marja Pavlovna, uzmite Kolju — reče upravnik, koji je, izgleda, smatrao
da je razgovor Nehljudova sa dečkom nezakonit.
Marja Pavlovna, ona ista lepa devojka s očima kao u ovce, koja je privukla
Nehljudovljevu pažnju, ispravi svoj visoki stas i snažnim, širokim, skoro
muškim korakom priđe Nehljudovu i dečku.
— Šta, on vas pita ko ste? — upita ona Nehljudova s blagim osmehom,
gledajući mu u oči s takvim poverenjem, tako iskreno kao da nije ni moglo
biti sumnje u to da je ona sa svima bila, da jeste i da treba da bude u
iskrenim, ljubaznim i bratskim odnosima. — Sve bi on da zna — i nasmeši se
dečaku tako blagim i milim osmehom da joj i dečko i Nehljudov — obojica, i
nehotice uzvratiše osmehom.
— Da, pitao me je kod koga idem.
— Marja Pavlovna, sa stranim osobama ne sme se razgovarati. Pa znate to
— reče upravnik.
— Dobro, dobro — reče ona i, uzevši svojom velikom belom rukom za
ručicu Kolju, koji nije odvajao oči od nje, vrati se majci sušičavoga.
— Pa čiji je to dečko? — upita Nehljudov, ovog puta upravnika.
— Jedne političke, u zatvoru se rodio — reče upravnik sa izvesnim
zadovoljstvom, kao da želi da istakne izuzetnost svoje ustanove.
— Je li moguće?
— Da, evo sada će u Sibir s majkom.
— A ova devojka?
— Ne smem da vam odgovorim — reče upravnik sležući ramenima.
— A, evo i Bogoduhovske.
 LV

Na zadnja vrata užurbanim korakom uđe mala, podšišana, mršava, žuta

Vera Jefremovna sa ogromnim blagim očima.
— E, pa hvala vam što ste došli — reče ona rukujući se s Nehljudovom. —
Jeste li me se setili? Sedimo.
— Nisam očekivao da ću se s vama ovako sresti.
— O, meni je divno! Tako mi je dobro, tako dobro da i ne želim ništa bolje
— govorila je Vera Jefremovna, kao i uvek preplašeno gledajući svojim
ogromnim, blagim, okruglim očima u Nehljudova i vrteći svojim žutim
tankim, tankim žilavim vratom, koji je strčao iz bednog, izgužvanog, prljavog
okovratnika na bluzici.
Nehljudov poče da se raspituje kako je ona dospela u taj položaj.
Odgovarajući mu, ona veoma živo ispriča svoj slučaj. Njeno pričanje beše
prepuno stranih reči o propagandi, dezorganizaciji, o grupama i sekcijama i
podsekcijama, za koje su, prema njenom uverenju, svi znali, ali za koje
Nehljudov nikada nije ni čuo.
Pričala mu je, očevidno, potpuno uverena da ga to mnogo interesuje i da
mu je prijatno da sazna sve tajne narodovoljstva. Nehljudov je, pak, gledao u
njen jadni vrat, u retku zamršenu kosu i čudio se zbog čega ona sve to čini i
priča, osećajući prema njoj sažaljenje, ali potpuno drugačije nego prema
seljaku Menjšovu, koji je bez ikakve krivice ležao u smrdljivom zatvoru.
Ponajviše je izazivala sažaljenje zbog očevidne zbrke koja beše u njenoj glavi.
Bez sumnje, ona je sebe smatrala za junakinju koja je spremna da žrtvuje
život radi uspeha svoga poduhvata, a jedva da je mogla, međutim, da
protumači u čemu se sastoji taj poduhvat i u čemu je taj uspeh.
Slučaj o kojem je htela da priča Vera Jefremovna s Nehljudovom sastojao
se u tome što je jedna njena drugarica, neka Šustova, koja čak nije ni
pripadala njihovoj podgrupi, kako se ona izrazila, uhapšena pre nekih pet
meseci zajedno s njom i bačena u Petropavlovsku tvrđavu samo zbog toga što
su kod nje pronašli knjige i hartije koje su joj bile poverene na čuvanje. Vera
Jefremovna je delimično smatrala sebe za krivca što je Šustova uhapšena i
preklinjala je Nehljudova, koji ima veza, da učini sve što može da je oslobodi.
Druga stvar za koju je molila Bogoduhovska sastojala se u tome da se
isposluje da Gurkevič, koji je bio zatvoren u Petropavlovskoj tvrđavi, dobije
dozvolu da se viđa s roditeljima, kao i naučne knjige koje su mu bile
potrebne za njegov naučni rad.
Nehljudov obeća da će, kad ode u Petrograd, pokušati da učini sve što je
moguće.
Svoju istoriju Vera Jefremovna ispriča ovako: završivši babički kurs, ona
se zbližila s partijom narodovoljaca i radila je s njima. U početku je sve išlo
dobro, pisali su proklamacije, vršili propagandu po fabrikama, a zatim je
jedna istaknuta ličnost uhapšena, dočepali su se spisa i počeli sve da ih
hvataju.
Uhvatiše i mene, i, eto, sada me šalju u progonstvo... — završi ona svoju
istoriju. — Ali to nije ništa. Osećam se izvrsno, zdravlje mi je olimpijsko —
reče ona i nasmeši se tužnim osmehom.
Nehljudov upita za devojku s očima kao u ovce. Vera Jefremovna ispriča
da je to kći nekog generala, da već odavno pripada revolucionarnoj partiji i
da je uhvaćena zbog toga što je primila na sebe da je pucala u žandarme.
Živela je u konspirativnom stanu u kojem se nalazila štamparija. Kad su noću
došli da izvrše pretres, stanari toga stana odlučiše da se brane, ugasiše svetlo i
počeše da uništavaju kompromitujući materijal. Policajci upadoše i jedan od
zaverenika opali i smrtno rani žandarma. Kad su počeli da ispituju ko je
pucao, ona reče da je ona pucala, iako nikada nije držala revolver u ruci i ne
bi ni pauka ubila. I na tome se svrši. I sada ide na robiju. — Altruistična,
čestita ličnost... — reče Vera Jefremovna odajući joj priznanje.
Treća stvar o kojoj je htela da govori Vera Jefremovna ticala se Maslove.
Ona je znala, kao što se u zatvoru sve znalo, istoriju Maslove i njen odnos
prema Nehljudovu, i savetovaše mu da se postara da nju prebace među
političke zatvorenike, ili da bar bude bolničarka u bolnici, u kojoj sad ima
veoma mnogo bolesnika, pa su potrebne radnice. Nehljudov joj zahvali na
savetu i reče da će pokušati da ga iskoristi.
 LVI

Njihov razgovor prekide upravnik, koji se diže i objavi Daje vreme za

sastanke isteklo i da se moraju razići. NehljuDov ustade, pozdravi se s Verom
Jefremovnom i pođe prema vratima, kraj kojih zastade posmatrajući ono što
se dešavalo pred njim.
— Gospodo, vreme je, vreme je — govorio je upravnik čas ustajući, čas
opet sedajući.
Među zatvorenicima i posetiocima koji su se nalazili u sobi zahtev
upravnikov izazva samo naročitu živost, ali niko i ne pomisli da krene. Neki
ustadoše i počeše da razgovaraju stojeći. Drugi su i dalje sedeli i razgovarali, a
neki počeše da se opraštaju i plaču. Naročito dirljivo je delovala mati sa
sušičavim sinom. Mladić je i dalje gužvao ceduljicu, a lice mu je postajalo sve
više ljutito — tako je velik napor ulagao da majčina osećanja ne pređu na
njega. Mati, pak, čuvši da treba da se rastanu, pade na njegovo rame i poče da
jeca, šišteći nosom. Devojka s očima kao u ovce — Nehljudov je i nehotice
motrio na nju — stajala je pred majkom koja je ridala i govorila joj nešto
umirujuće. Starac s plavim naočarima držao je, stojeći, ruku svoje kćeri i
klimao glavom na ono što mu je ona govorila. Mladi zaljubljenici behu ustali
i držali se za ruke, gledajući jedno drugome u oči.
— E, jedino su ovi veseli — pokazujući na zaljubljeni par, reče mladi čovek
u kratkom kaputu, koji je, stojeći pored Nehljudova, kao i ovaj posmatrao
one što su se opraštali.
Osetivši poglede Nehljudova i mladog čoveka, zaljubljeni mladić u
kaputiću od gutaperke, i plavokosa ljupka devojka ispružiše ruke, ukrstiše
prste, pa zabacivši glave, počeše da se okreću i smeju.
— Večeras će se venčati ovde, u zatvoru, i ona s njim polazi u Sibir — reče
mladi čovek.
— A šta je on?
— Robijaš. Bar oni nek se vesele, inače je isuviše bolno sve ovo slušati —
dodade mladi čovek u kratkom kaputu, osluškujući jecaje majke sušičavog.
— Gospodo, molim vas, molim vas, nemojte da me terate da preduzimam
stroge mere — govorio je upravnik, ponavljajući nekoliko puta jedno isto.
— Molim vas, pa molim vas! — govorio je on tihim, neodlučnim glasom. —
Pa šta je to? Već je davno vreme. Pa tako ne može! Poslednji put vam kažem
— ponovi on potišteno, čas paleći, čas gaseći svoju marilandsku cigaretu.
Beše očevidno da, ma kako oprobani i stari bili uobičajeni razlozi koji
dozvoljavaju jednim ljudima da čine zlo drugim ljudima, ne osećajući pri tom
da su za to odgovorni, upravnik je morao biti svestan da je on jedan od
vinovnika te žalosti što se osećala u ovoj sobi, i njemu je, očevidno, bilo
teško.
Najzad, zatvorenici i posetioci počeše da se razilaze: jedni prema
unutrašnjim, drugi prema spoljnim vratima. Odoše muškarci u kaputićima od
gutaperke, i sušičavi, crni, kosmati; ode i Marja Pavlovna s dečkom rođenim
u zatvoru.
I posetioci počeše da izlaze. Teškim korakom krenu starac u plavim
naočarima. Za njim pođe i Nehljudov.
— Da, čudan red — kao da nastavi prekinuti razgovor govorljivi mladi
čovek, silazeći s Nehljudovom niza stepenice — dobro je što je bar kapetan
dobar čovek, ne drži se pravila. Ipak, kad porazgovaraju, lakne im na duši.
— Zar u drugim zatvorima nema takvih sastanaka?
— Aja! Ni govora! Ako želite, jedan po jedan, i još kroz rešetku.
Kad Nehljudov, razgovarajući usput s Medincevom — tako mu se
predstavio govorljivi mladi čovek siđe u predsoblje, priđe im upravnik s
umornim izrazom na licu.
— Onda, ako želite da vidite Maslovu, izvolite sutra — reče on, bez sumnje
želeći da bude ljubazan prema Nehljudovu.
— Vrlo dobro — reče Nehljudov i požuri da iziđe.
Užasne su bile patnje očevidno nedužnog Menjšova — i to ne toliko
fizičke patnje, koliko ta nedoumica, to nepoverenje u dobro i u Boga, koje je
morao osetiti gledajući svirepost ljudi što su ga bez razloga mučili, užasno je
bilo sramoćenje i muke kojima behu podvrgnute stotine nevinih ljudi samo
zato što im isprave nisu bile po propisu, užasni su bili ti otupeli nadzornici
koji su se bavili mučenjem svoje braće uvereni da čine dobro i značajno delo,
ali najužasniji mu se učini taj ostareli, dobri upravnik slabog zdravlja, koji je
morao da razdvaja majku od sina, oca od kćeri — iste takve ljude kakav je on
sam i njegova deca.
"Čemu to?“ — pitao se Nehljudov osećajući sada u najvećoj meri onu
moralnu muku što je gotovo prelazila u fizičku, a koju je uvek osećao u
zatvoru, i nije nalazio odgovor.
 LVII

Sutradan se Nehljudov odveze do advokata i obavesti ga o slučaju

Menjšovih, moleći ga da preuzme njihovu odbranu. Advokat ga sasluša i reče
da će pregledati predmet i, ako je sve tako kako Nehljudov kaže, što je veoma
mogućno, on će bez ikakve nagrade preuzeti odbranu. Između ostalog,
Nehljudov ispriča advokatu o sto tridesetorici ljudi što behu zatvoreni zbog
nesporazuma i upita od koga to zavisi i ko je kriv. Advokat poćuta, očevidno
želeći da da tačan odgovor. — Ko je kriv? Niko — reče on odlučno. — Ako
kažete tužiocu, on će reći da je kriv gubernator, ako kažete gubernatoru, reći
će da je kriv tužilac. Niko nije kriv.
— Odvešću se sad do Maslenikova i reći mu.
— Ne, nikakve koristi od toga — smešeći se, odvrati advokat — to je takva
— nije vam rođak ili drug? — to je takva, dozvolite da kažem — cepanica, a u
isti mah i lukava skotina.
Nehljudov se seti šta je Maslenikov govorio o advokatu, ništa ne odgovori
i, oprostivši se, pođe do Maslenikova.
Trebalo je da Nehljudov moli Maslenikova za dve stvari: da se Maslova
premesti u bolnicu i za sto tridesetoricu ljudi bez dokumenata koje su
nedužne držali u zatvoru. Ma kako da mu je teško bilo da moli čoveka koga
nije cenio, to je bio jedini način da postigne cilj, te je trebalo preći preko
toga.
Približavajući se kući Maslenikova, Nehljudov kraj ulaza ugleda nekoliko
zaprega: jednoprege, laka kola i karuce, i seti se da je upravo danas dan
primanja kod Maslenikove žene, kad ga je baš molio da dođe. Dok se
Nehljudov približavao kući, pred ulazom su stajale jedne karuce, i lakej u
šeširu s kokardom i u pelerini pomagao je sa kućnog praga jednoj dami da se
popne, koja beše podigla svoj šlep otkrivši crne tanke članke u cipelama.
Među kolima koje su već tu stajale on poznade zatvoreni lando Korčaginih.
Sed, rumen kočijaš s poštovanjem i ljubazno skide šešir, kao naročito
poznatom gospodinu. Nehljudov ne stiže da upita vratara gde je Mihail
Ivanovič (Maslenikov), kad se on pojavi na stepeništu prekrivenom ćilimom,
ispraćajući veoma uvaženog gosta, takvog gosta koga je trebalo ispratiti ne do
odmorišta, već do dole. Taj veoma uvaženi gost je, silazeći, govorio na
francuskom o lutriji u korist dečjih domova koju su organizovali u gradu,
izražavajući mišljenje da je to veoma dobro zanimanje za dame: „I njima je
veselo, i novac se skuplja.“
Quelles s’amusent et que le bon Dieu les benisse[35]... A, Hehljudove,
dobar dan! Otkad vas nisam video! — pozdravi on Nehljudova. — Allez
presenter vos devoirs a madame.[36] I Korčagini su tu. Et Nadine Bukshevden.
Toutes les jolies femmes de la ville,[37] reče on, podižući i podmećući svoja
vojnička ramena pod šinjel, koji mu je pridržavao veličanstveni lakej sa
zlatnim širitima. — Au revoir, mon cher![38] — on ce rukova c Maslenikovom.
— E, hajdemo gore, tako mi je drago — uzbuđeno poče da govori
Maslenikov, uzimajući Nehljudova pod ruku i, uprkos svojoj gojaznosti, brzo
ga povuče za sobom uza stepenice.
Maslenikov beše naročito radosno uzbuđen, a uzrok tome beše pažnja
koju mu je ukazala uvažena ličnost. Očekivalo bi se da se Maslenikov, služeći
u gardijskom, carskoj porodici bliskom puku, morao već navići na kontakt sa
carskom porodicom, ali, kao da se podlost ponavljanjem samo povećava,
svaka takva pažnja dovodila je Maslenikova do onakvog ushićenja kakvo
doživljuje umiljato pseto kad ga gazda pomiluje, potapka i počeše iza ušiju.
Ono vrti repom, sklupča se, izvija, zabacuje uši i bezumno juri ukrug. To isto
beše spreman da učini i Maslenikov. Nije video ozbiljan izraz na
Nehljudovljevom licu, nije ga slušao, nezadrživo ga je vukao u salon, tako da
se to nije moglo odbiti, i Nehljudov je išao za njim.
— O poslovima kasnije, što zapovedaš, sve ću učiniti — govorio je
Maslenikov prolazeći s Nehljudovom kroz salu.
— Javite generalici da je ovde knez Nehljudov — reče on usput lakeju.
Lakej trkom, prestižući ih, krenu napred. — Vous n’avez qu’a ordonner.[39] Ali
ženu moraš bezuslovno da posetiš. Ja sam ionako izvukao što te prošli put
nisam doveo.
Kad su ušli, lakej je već bio stigao da javi, Ana Ignatijevna,
vicegubernatorka, generalica, kako je samu sebe nazivala, već se bila
okrenula prema Nehljudovu, iza gomile šeširića i glava što su je okružavale
oko kanabeta, i ozareno mu se smešila. Na drugom kraju salona, kraj stola sa
čajem, gospođe su sedele, a muškarci — vojnici i civili, stajali, i čuo se
neprekidan žagor muških i ženskih glasova. — Enfin![40] Šta, nećete da znate
za nas? Čime smo vas to uvredili? — Ovim rečima u kojima je trebalo da se
nazre intimnost između nje i Nehljudova, koje nikada nije bilo, dočeka ga
Ana Ignatijevna.
— Da li se poznajete? Poznajete se? Madam Beljavska, Mihail Ivanovič
Čerpov. Sedite bliže.
— Misi, venez donc a notre table. On vous apportera votre the.[41] I vi... —
obrati ce ona oficiru koji je razgovarao s Misi, očigledno zaboravivši njegovo
ime — izvolite ovamo. Želite li čaja, kneže?
— Nikako se ne slažem... ona jednostavno nije volela — govorio je ženski
glas.
— A volela je kolače.
— Večito te glupe šale — sa smehom upade druga dama u visokom šeširu,
blistajući svilom, zlatom i dragim kamenjem. — C’est excellent[42] — ove
vafle, i lake su. Dajte još ovamo.
— Dakle, uskoro putujete?
— Da, danas je poslednji dan. Zato smo i došli.
— Proleće je tako divno. Tako je lepo sada na selu.
Misi u šeširu i tamnoprugastoj haljini, koja se, bez ijednog nabora
pripijala uz njen tanki struk, kao da se rodila u toj haljini, beše vrlo lepa. Ona
pocrvene ugledavši Nehljudova.
— A ja sam mislila da ste otputovali — reče mu ona.
— Tek što nisam otputovao — reče Nehljudov. — Poslovi me zadržavaju. I
ovamo sam došao poslom.
— Navratite k mama. Ona veoma želi da vas vidi — reče ona i, osećajući da
laže i da je on to shvatio, još jače pocrvene.
— Teško da ću stići — natmureno odgovori Nehljudov, nastojeći da izgleda
tako kao da nije primetio da je ona pocrvenela.
Misi se ljutito namršti, slegnu ramenima i obrati se elegantnom oficiru,
koji iz njenih ruku prihvati praznu šolju i, zapinjući sabljom o naslonjače,
junački je prenese na drugi sto.
— Vi takođe morate priložiti za sirotište.
— Pa ja ne odbijam, ali hoću da sačuvam svoju darežljivost do lutrije.
Tada ću se pokazati u svoj svojoj snazi.
— No, pazite! — začu se glas koji se izrazito izveštačeno smejao.
Dan prijema beše sjajan i Ana Ignatijevna beše ushićena.
— Meni je Mika govorio da ste zaokupljeni zatvorima. Ja to potpuno
shvatam — govorila je ona Nehljudovu. — Mika (to beše njen debeli muž
Maslenikov) može imati druge nedostatke, ali vi znate kako je on dobar. Svi
ti nesrećni zatvorenici su njegova deca. On drukčije i ne gleda na njih. II est
d’une bonte[43]...
Ona zastade, ne našavši reči koje bi mogle da izraze ,,bonte“ onog muža
po čijoj su naredbi batinali ljude i, smešeći se, obrati se smežuranoj starici s
ljubičastim mašnama, koja je upravo ulazila.
Porazgovaravši koliko je bilo potrebno, i bez ikakve sadržine, što je,
takođe, bilo potrebno da se ne bi narušila pravila učtivosti, Nehljudov ustade
i priđe Maslenikovu.
— Onda, molim te, možeš li da me saslušaš?
— Ah, da! Pa šta je! Hajdemo ovamo.
Uđoše u mali japanski salon i sedoše kraj prozora.
 LVIII

— Dakle, je suis a vous.[44] Hoćeš da pušiš? Samo pazi da tu nešto ne

isprljamo — reče on i donese pepeljaru. — Dakle?
— Imam s tobom da uredim dve stvari.
— Tako.
Lice Maslenikova postade namrgođeno i žalosno. Svi tragovi onog
uzbuđenja psetanceta koje je gazda počešao iza ušiju sasvim iščezoše. Iz
salona su se čuli glasovi. Jedan ženski je govorio: „Jamais, jamais je ne
croirais,[45] a drugi, s drugog kraja, muški, nešto je pričao, stalno
ponavljajući: „La comptesse Voronzoff i Victor Apraksine". C treće strane čuo
ce samo žagor glasova i smeh. Maslenikov je osluškivao šta se dešava u
salonu i slušao Nehljudova.
— Ja bih opet o istoj ženi — reče Nehljudov.
— Da, nevino osuđena. Znam, znam.
— Molio bih te da je premestiš kao sluškinju u bolnicu. Rekli su mi da se
to može učiniti.
Maslenikov stisnu usne i zamisli se.
— Ne verujem da može — reče on. — Uostalom, ja ću se posavetovati, pa
ću ti sutra telegrafisati.
— Rekli su mi da tamo ima mnogo bolesnika i da su potrebne pomoćnice.
— Pa da, pa da. U svakom slučaju, ja ću te obavestiti.
— Molim te — reče Nehljudov.
Iz salona se začu opšti, pa čak i prirodan smeh.
— Sve to Viktor — reče Maslenikov smešeći se — on je neobično duhovit
kad je raspoložen.
— I još — reče Nehljudov — sada u zatvoru leži sto trideset ljudi samo zato
što im je ispravama istekao rok. Drže ih tamo mesec dana — i on ispriča zbog
čega ih drže.
— Pa kako si ti doznao za to? — upita Maslenikov, a na licu mu se
odjednom ukaza uznemirenje i nezadovoljstvo.
— Bio sam kod jednog optuženog, pa su me u hodniku ti ljudi opkolili i
zamolili...
— Kod kog si to optuženog išao?
— Kod seljaka koji je nevin optužen i za koga sam uzeo branioca. Ali, nije
stvar u tome. Da li je moguće da te ljude koji ništa nisu krivi drže u zatvoru
samo zato što im je ispravama istekao rok i...
— To je stvar tužioca — ozlojeđeno prekinu Maslenikov Nehljudova. —
Eto, ti kažeš: sud je brz i pravičan. Dužnost pomoćnika tužioca je da posećuje
zatvor i doznaje da li se zatvorenici drže tamo na osnovu zakona. Oni ništa ne
rade: igraju vinta.
— Znači, ti ne možeš ništa da učiniš? — mrgodno upita Nehljudov,
sećajući se reči advokata da će gubernator svaljivati krivicu na tužioca.
— Ne, učiniću. Odmah ću tražiti obaveštenje.
— Pa za nju je gore. C’est une souffre-douleur[46] — začu se iz gostinske
sobe glas žene koja je, očevidno, bila sasvim ravnodušna prema onome što je
govorila.
— Utoliko bolje, ja ću i tu uzeti — začuše se s druge strane zavodljiv glas
muškarca i zavodljiv smeh žene, koja mu nešto nije htela da da.
— Ne, ne, nikako — govorio je ženski glas.
— Pa, eto, učiniću sve — ponovi Maslenikov, gaseći cigaretu svojom belom
rukom, na kojoj beše prsten s tirkizom — a sada hajdemo damama.
— Još nešto — reče Nehljudov ne ulazeći u salon i zastajući kraj vrata. —
Pričali su mi da su juče u zatvoru nad ljudima izvršili telesnu kaznu. Je li to
istina?
Maslenikov pocrvene.
— A, ti o tome. Ne, mon cher, tebe zaista ne bi trebalo puštati, ti o svemu
vodiš brigu. Hajdemo, hajdemo, Annette nas zove — reče on uzimajući ga pod
ruku i ispoljavajući opet ono isto uzbuđenje kao i posle pažnje uvaženog lica,
samo ovog puta ne radosno, već zabrinuto.
Nehljudov istrže svoju ruku iz njegove i, ne pozdravivši se ni s kim, bez
reči i tmurna lica prođe kroz salon u salu, i kraj lakeja, koji poskakaše, iziđe u
predsoblje, pa na ulicu.
— Šta je s njim? Šta si mu učinio? — upita Annette muža.
— To je a la francaise[47] — reče neko.
 — Kako a la francaise, to je a la zoulou...[48]
— E, pa on je uvek bio takav.
Neko se diže, neko stiže, i cvrkutanje se nastavi. Društvo je koristilo
epizodu s Nehljudovom kao pogodan predmet razgovora današnjeg jour fixe.
[49]

Sutradan posle posete Maslenikovu, Nehljudov primi od njega pismo,

napisano lepim, sigurnim rukopisom na debeloj, sjajnoj hartiji sa grbom i
pečatima, u kojem je stajalo da je on o premeštanju Maslove pisao lekaru
bolnice i da će, verovatno, njegova želja biti ispunjena. Potpis beše: „voli te
tvoj stariji drug“, i ispod potpisa „Maslenikov“, beše veoma vešto načinjen
velik i siguran završni potez.
— Budala! — nije se mogao uzdržati da ne kaže Nehljudov, i to pre svega
zato što je osećao da se rečju „drug“ Maslenikov spušta do njega, to jest, iako
je vršio moralno najprljaviju i najsramniju dužnost, on je sebe smatrao za
vrlo značajnog čoveka i mislio ako ne da polaska, a ono da bar pokaže da se
on ne ponosi mnogo svojom veličinom već sebe naziva njegovim drugom.
 LIX

Jedna od najobičnijih i najviše rasprostranjenih praznoverica jeste ta da

svaki čovek ima svoje određene osobine, da ima ljudi dobrih, zlih, pametnih,
glupih, energičnih, apatičnih, i tako dalje. Ljudi nisu takvi. Za čoveka
možemo da kažemo da je češće dobar negoli zao, češće pametan negoli glup,
češće energičan negoli apatičan, i suprotno, ali neće biti istina ako za nekoga
čoveka kažemo da je dobar ili pametan, a za drugoga da je zao ili glup.
Međutim, mi uvek tako delimo ljude. To nije tačno. Ljudi su kao reke: vode je
u svima podjednako, i svud jedna te ista voda, ali svaka reka može biti čas
uzana čas brza, čas široka čas tiha, čas čista čas hladna, čas mutna čas topla.
Tako i ljudi. Svaki čovek nosi u sebi začetke svih ljudskih osobina, i pokatkad
ispoljava jedne, pokatkad druge, a često uopšte i ne liči na sebe, a ipak vazda
ostaje onakav kakav jeste. Te promene se u nekih ljudi dešavaju naročito
naglo. Među te ljude spadao je i Nehljudov. Te promene su se dešavale u
njemu i iz fizičkih i iz duhovnih razloga. Takva se promena događala u njemu
i sada.
Ono svečano i radosno osećanje zbog preporoda, koje se pojavilo u njemu
posle suđenja i posle prvog susreta s Kaćušom, potpuno je iščezlo, a to
osećanje je posle poslednjeg sastanka zamenio strah, čak i odvratnost prema
njoj. Odlučio je da je ne napusti, da ne promeni svoju odluku da se oženi
njome, samo ako ona bude htela, ali mu to beše i teško i mučno.
Sutradan posle posete Maslenikovu, on opet pođe u tamnicu da je vidi.
Upravnik dozvoli sastanak, ali ne u kancelariji, i ne u advokatskoj sobi,
već u ženskoj sobi za posete. I pored dobroćudnosti, upravnik je bio
uzdržaniji prema Nehljudovu nego prošli put, očevidno je uputstvo za veću
opreznost s ovim posetiocem bilo posledica razgovora s Maslenikovom.
Možete se sastati — reče on — samo, molim vas, što se novca tiče, onako
kako sam vas molio... A što se tiče njenog premeštanja u bolnicu, kao što je
pisalo njegovo prevashodstvo, to se može, i lekar pristaje. Samo, ona sama
neće. Kaže: „Baš mi treba da iznosim nokšire za tim šugavcima.“ Pa to vam je,
kneže, takav svet... — dodade on.
 Nehljudov ne odgovori ništa, već zamoli da ga pusti na sastanak.
Upravnik posla nadzornika, i Nehljudov uđe s njim u praznu žensku sobu za
posete. Maslova već beše u sobi, i iza rešetke iziđe tiha i bojažljiva. Ona priđe
sasvim blizu Nehljudovu i, gledajući pokraj njega, tiho reče:
— Oprostite mi, Dmitrij Ivanoviču, pre tri dana ja nisam lepo govorila.
— Ne treba ja vama da opraštam... — htede da počne Nehljudov.
— Pa ipak me ostavite — dodade ona. U njenim očima koje su strašno
zrikale kad ju je pogledao, Nehljudov ponovo pročita napregnut i zao izraz.
— A zašto da vas ostavim?
— Pa eto, tako.
— Zašto tako?
Ona ga pogleda opet onim istim, kako mu se učini, zlim pogledom.
— Pa, evo šta — reče ona. — Ostavite me, istinu vam kažem. Ne mogu ja.
Manite se vi toga sasvim — reče ona uzdrhtalim usnama i zaćuta. — Istinu
vam kažem. Bolje da se obesim!
Nehljudov je osećao da u tom odbijanju ima mržnje prema njemu,
neoproštene uvrede, ali i nečeg drugog — nečega dobrog i značajnog. Ta
potvrda pređašnjeg odbijanja učinjena u potpuno mirnom stanju odmah
uništi u duši Nehljudovljevoj sve sumnje i vrati ga u pređašnje ozbiljno,
svečano i razneženo stanje.
— Kaćuša, kako sam rekao, tako i sad govorim — reče on veoma ozbiljno.
— Ja te molim da se udaš za mene. Ali, ako nećeš, i sve dok nećeš, ja ću, kao i
pre, biti tamo gde ti budeš, i poći ću tamo kud tebe budu poveli.
— To je vaša stvar, ja više neću govoriti — reče ona i usne joj opet
zadrhtaše.
On je, takođe, ćutao, osećajući da nije kadar da govori.
— Sada putujem u selo, a zatim ću otputovati u Petrograd — reče on na
kraju, pribravši se — zauzeću se za vašu, za našu stvar, i daće Bog, presudu će
poništiti.
— Ako i ne ponište, svejedno. Ako ne za ovo, a ono za nešto drugo
zaslužujem to — reče ona, i on vide kakav napor ulaže da zadrži suze. — Da,
zbilja, jeste li videli Menjšova? — upita odjednom ona da bi skrila svoje
uzbuđenje. — Zar nije istina da oni nisu krivi?
— Da, mislim.
— Bakica je tako divna — reče ona.
 On joj ispriča sve što je doznao od Menjšova i upita da li joj je šta
potrebno; ona odgovori da joj ništa ne treba.
Opet zaćutaše.
— E, a što se tiče bolnice — odjednom reče ona upravivši u njega svoj
zrikavi pogled — ako želite, otići ću. I rakiju neću piti.
Nehljudov joj ćutke pogleda u oči. Njene oči su se smešile.
— To je vrlo dobro — mogao je samo da kaže, a zatim se pozdravi s njom.
„Da, da ona je sasvim drugi čovek“ pomisli Nehljudov, posle pređašnjih
sumnji, kao nikad dotad ubeđen u nepobedivost ljubavi.
Vrativši se posle tog sastanka u svoju smrdljivu ćeliju, Maslova skide
ogrtač i sede na svoje mesto na dušemi, položivši ruke na kolena. U ćeliji
behu samo sušičava Vladimirkinja sa odojčetom, bakica Menjšova i
skretničarka s dvoje dece. Crkvenjakovu kćer juče su oglasili za duševno
bolesnu i otpremili je u bolnicu. Sve ostale žene su prale. Bakica je ležala na
dušemi i spavala, deca su bila u hodniku, jer su vrata bila otvorena.
Vladimirkinja, s detetom u rukama, i skretničarka, sa čarapom koju je
neprestano plela brzim prstima, priđoše Maslovoj.
— I šta, jeste li se videli? — upitaše one.
Maslova je sedela na visokoj dušemi klateći nogama, koje nisu dosezale
do poda, i nije odgovarala.
— Što sliniš? — reče skretničarka.
— Glavno je da ne kloneš duhom. Ej, Kaćuša, mani! — reče ona mičući
brzo prstima.
Maslova nije odgovarala.
— A naše su otišle da peru. Pričaju da će danaske biti mnogo milostinje.
Mnogo, vele, doneše — reče Vladimirkinja.
— Finaška — viknu skretničarka kroz vrata — kud je onaj obešenjak
nestao?
I ona izvuče jednu iglu i, pošto je probode kroz klupče i čarapu, iziđe u
hodnik. Uto se začu šum koraka i ženski glasovi u hodniku, i stanarke ćelije,
u zatvorskoj obući na bosim nogama, uđoše u ćeliju, noseći svaka po kolačić,
a neke i po dva. Fedosja odmah priđe Maslovoj.
— Šta je, je l’ ne valja? — upita Fedosja, s ljubavlju gledajući Maslovu
svojim jasnim svetloplavim očima. — A evo za čaj — i ona stade da ređa
kolačiće po polici.
— Šta je, da se nije predomislio u pogledu ženidbe — reče Korabljova.
 — Ne, nije se predomislio, ali ja neću — reče Maslova. — Tako sam mu i
rekla.
— I, budala si! — reče Korabljova svojim basom.
— Pa šta, ako neće živeti zajedno, što bi se venčavali? — reče Fedosja.
— E, a tvoj muž ide s tobom — reče skretničarka.
— Pa šta, ja sam mu venčana — reče Fedosja. — A što da se on venčava ako
neće živeti s njom?
— Ej, budalo! Zašto? Da se oženi, pozlatio bi je.
— On je rekao: „Kud god te poslali, ja ću za tobom“ — reče Maslova. — Ako
pođe, pođe — ako ne pođe, nek ne pođe. Ja ga neću moliti. Sada ide u
Petrograd da se zauzme za mene. Tamo su mu svi ministri rođaci — nastavi
ona — samo, ipak, on meni nije potreban.
— Pa, tako je! — odjednom se složi Korabljova, preturajući po svojoj vreći
i, očevidno, misleći o drugome. — Dakle, hoćemo li rakijice?
— Ja neću — odgovori Maslova. — Pijte same.

Kraj prvog dela

DRUGI DEO
 I

Kroz dve nedelje rasprava se mogla održati u Senatu, a do tog vremena

Nehljudov je nameravao da otputuje u Petrograd i da, u slučaju neuspeha u
Senatu, preda molbu na najviše ime, kao što mu je savetovao advokat koji je
sastavio molbu. U slučaju odbijanja žalbe, što se, po advokatovom mišljenju,
trebalo očekivati, jer su razlozi za kasaciju bili veoma slabi, partija robijaša
među kojima je bila i Maslova mogla je krenuti prvih dana juna, te zato, da bi
se mogao pripremiti za put u Sibir s Maslovom, što je Nehljudov čvrsto bio
odlučio, trebalo je odmah obići sela i tamo srediti poslove.
Pre svega, Nehljudov pođe u Kuzminsko, najbliže veliko imanje sa
zemljom crnicom, sa kojeg je dobijao glavne prihode. Na tom imanju boravio
je u detinjstvu i mladosti, zatim je kao odrastao čovek bio dva puta tamo, a
jednom na molbu matere odveo i upravnika Nemca i pregledao s njim
gazdinstvo, tako da je odavno znao kakvo je stanje na imanju i kakav je
odnos seljaka prema kancelariji, to jest prema zemljoposedniku. Odnos
seljaka prema zemljoposedniku bio je takav da su se seljaci, učtivo govoreći,
nalazili u punoj zavisnosti, a prosto rečeno, bili su robovi kancelarije. To nije
bilo pravo ropstvo, kao ono što je ukinuto šezdeset prve godine, ropstvo
određenih lica prema gospodaru, već ropstvo svih bezemljaša, ili seljaka s
malo zemlje, prema veleposednicima uopšte i, posebno, a pokatkad i
isključivo, prema onima među kojima su seljaci živeli. Ali ne samo što je
Nehljudov to znao, on je znao i to da je to nepravično i okrutno, a znao je to
još iz studentskih dana kad je on ispovedao i propovedao Henrija Džordža i,
na osnovu toga učenja, predao očevinu seljacima, smatrajući da je
zemljoposedništvo u naše vreme isti onakav greh kakav je pre pedeset godina
bilo posedovanje kmetova. Istina, posle službe u vojsci, gde se bio navikao da
troši oko dvadeset hiljada godišnje, sva ta saznanja prestala su da ga
obavezuju u životu, bila su zaboravljena i on sebi ne samo što nikada nije
postavljao pitanje o svom stavu prema vlasništvu i o tome odakle se dobija taj
novac što mu ga daje mati, već je nastojao da ne misli o tome. Ali smrt
majčina, nasledstvo i potreba da rukovodi imanjem, to jest zemljom, opet mu
nametnuše pitanje njegovog stava prema zemljoposedništvu. Pre mesec dana
Nehljudov bi rekao sebi da on nema snage da izmeni postojeći poredak, da
imanjem ne upravlja on — i uglavnom bi se smirio živeći daleko od imanja i
primajući s njega novac. I pored toga što mu je predstojao odlazak u Sibir i
složeni i teški odnosi sa zatvorskim svetom, za koji je neophodno potreban
novac, on sad odluči da ipak ne ostavi stvari kako su dosad tekle, već da ih
izmeni na svoju štetu. Zato on reši da ne obrađuje zemlju sam, već da je uz
skromnu cenu da seljacima i da im tako pruži mogućnost da postanu
nezavisni od zemljoposednika uopšte. Upoređujući položaj zemljoposednika
s posednicima kmetova, Nehljudov je često izjednačavao predaju zemlje
seljacima, umesto da se ona obrađuje uz pomoć radnika, s onim što su činili
robovlasnici prevodeći seljake sa spahijskog kuluka na obrok. To nije bilo
rešenje, ali je bio korak ka rešenju: to je bio prelaz sa grublje forme nasilja na
manje grubu. I on odluči da i on tako postupi.
Nehljudov stiže u Kuzminsko oko podne. Uprostivši u svemu svoj život,
on ne posla telegram, već na stanici najmi dvopreg. Kočijaš, mlad momak u
nabranom zubunu od ćitajke, potpasan ispod dugoga struka, sedeo je po
kočijaški, ukoso na boku i sa gospodinom tim radije razgovarao što su, dok su
oni pričali, hromi rudnjak podbijenih nogu i sipljivi logov upalih bokova
mogli da idu korakom, a oni su to uvek mnogo želeli.
Kočijaš je pričao o upravniku u Kuzminskom ne znajući da vozi gazdu.
Nehljudov mu to namerno nije rekao.
Fin Nemac — pričao je kočijaš, koji je jedno vreme živeo u gradu i čitao
romane. Sedeo je pobočke okrenut putniku, hvatajući dugačku bičaljicu čas
gore, čas dole, i očevidno se razmetao svojim obrazovanjem — ima trojku
kulaša, pa kad se izveze sa svojom domaćicom, niko mu nije ravan — nastavi
on. — Zimus, o Božiću, imao jelku u velikoj kući — a ja sam mu isto goste
dovozio; s električnom lampom. U celoj guberniji ne može se takva naći!
Napljačkao novaca — čudo jedno! Baš ga briga: njegova je vlast. Pričaju da je
lepo imanje kupio.
Nehljudov je mislio da je potpuno ravnodušan prema tome kako Nemac
upravlja njegovim imanjem i kako se koristi njime. Ali pričanje kočijaša s
dugim strukom beše mu neprijatno. On je uživao u divnom danu, u gustim,
sve tamnijim oblacima, koji su pokatkad skrivali sunce, jarim poljima po
kojima su išli seljaci za ralima preoravajući ovas, u gustom zelenilu useva,
iznad kojih su se dizale ševe, u šumama koje, osim kasnoga hrasta, behu već
prekrivene mladim lišćem, u livadama na kojima su se šarenela stada i konji,
i u poljima na kojima su se videli orači — i, malo-malo, prisetio bi se da se
dogodilo nešto neprijatno, a kad bi se pitao: šta je to? — setio bi se kočijaševe
priče o tome kako Nemac gazduje u Kuzminskom.
 Stigavši u Kuzminsko i predavši se poslovima, Nehljudov zaboravi na to
osećanje.
Pregled poslovnih knjiga i razgovor sa upravnikom imanja, koji je naivno
isticao korisnost toga da seljaci poseduju malo zemlje i da budu okruženi
zemljom posednika, još više učvrstiše Nehljudova u nameri da prekine sa
svojim gazdovanjem i da svu zemlju preda seljacima. Iz poslovnih knjiga i
razgovora sa upravnikom doznade da, kao i ranije, dve trećine najboljih
oranica obrađuju radnici sa imanja usavršenim oruđem, ostalu trećinu
zemlje obrađivali su najmljeni seljaci, primajući po pet rubalja od desjatine,
to jest za pet rubalja seljak je uzimao obavezu da tri puta uzore, tri puta
podrlja, da zaseje desjatinu, zatim da pokosi ili požnje, da poveže i odveze na
gumno, to jest da svrši poslove koji po slobodnoj, jevtinoj pogodbi staju u
najmanju ruku deset rubalja po desjatini. Sve što im je trebalo od
kancelarije, seljaci su plaćali radom — najskupljom cenom. Radili su za
pašnjake, za šumu, za lišće krompira, i gotovo su svi bili zaduženi u
kancelariji. Na taj se način sa udaljene zemlje koja je davana u najam
seljacima ubiralo po desjatini četiri puta više no što bi ona, po svojoj
vrednosti, mogla donositi uz petoprocentnu kamatu.
Sve je to Nehljudov i ranije znao, ali je sada to primao kao nešto novo, i
samo se čudio kako je on mogao i kako su mogli svi ljudi koji se nalaze u
njegovom položaju da ne vide svu nenormalnost takvih odnosa. Upravnikovi
dokazi da bi prilikom predaje zemlje seljacima propao ceo inventar, koji se
ne bi mogao prodati ni za četvrtinu svoje stvarne vrednosti, da bi seljaci
zapustili zemlju, da bi Nehljudov uopšte mnogo izgubio prilikom takve
predaje, samo još više učvrstiše Nehljudova u ubeđenju da on dobro postupa
što predaje zemlju seljacima i što lišava sebe velikog dela prihoda. On odluči
da svrši s tim odmah, za vreme ovog svog boravka. Skupiti i prodati posejano
žito, rasprodati inventar i nepotrebne zgrade, sve je to imao da učini
upravnik kad on ode. Sada on zamoli upravnika da sutradan sazove zbor
seljaka iz tri sela koja su bila okružena kuzminskom zemljom, da bi ih
obavestio o svojoj nameri i da bi se pogodio za cenu zemlje koju im predaje.
S prijatnim saznanjem o svojoj čvrstini u odnosu na dokaze upravnika i
spremnosti na žrtvu radi seljaka, Nehljudov iziđe iz kancelarije i,
razmišljajući o predstojećem poslu, prošeta oko kuće po cvetnjacima, koji ove
godine behu zapušteni (cvetnjak beše zasađen preko puta upravnikove kuće),
po lawn tennis-y obraslom cikorijom i duž lipove aleje, gde se on obično
šetao da popuši svoju cigaretu i gde je pre tri godine koketirala s njim
lepuškasta Kirimova, koja beše u gostima kod njegove matere. Pošto je u
glavnim crtama smislio govor koji će sutra održati seljacima, Nehljudov pođe
do upravnika i, raspravivši s njim za vreme čaja još jednom kako da likvidira
celo gazdinstvo, potpuno umiren u tom pogledu, uđe u pripremljenu za njega
sobu u velikoj kući, koja je uvek služila za prijem gostiju.
U toj čistoj omanjoj sobi s panoramama Venecije i ogledalom između dva
prozora, stajao je čist krevet na opruge i stočić s bocom vode, šibicama i
gasilom. Na velikom stolu kraj ogledala stajao je njegov otvoren kofer, u
kojem se video toaletni neseser i knjige koje je poneo sobom: ruska, Pokušaj
istraživanja zakona prestupništva, i o tom istom predmetu jedna nemačka i
jedna engleska knjiga. Hteo je da ih čita u slobodnim časovima, za vreme
obilaska sela, ali sada više nije bilo vremena i on se spremao da legne da bi se
sutra ranije mogao pripremiti za raspravljanje sa seljacima.
U uglu sobe stajala je starinska naslonjača od mahagonija, sa
inkrustacijama, i pogled na tu naslonjaču koje se on sećao iz materine
spavaće sobe odjednom uzburka u Nehljudovljevoj duši sasvim neočekivana
osećanja. Beše mu odjednom žao kuće, koja će se razrušiti, i parka, koji će
zapustiti, i šuma, koje će poseći, i svih tih staja, konjušnica, ostava za alatke,
mašina, konja, krava, svega toga što nije on, doduše, stekao, ali za šta je znao
da je nabavljeno i da je održavano uz velike napore. Nekada mu se činilo da
je lako odreći se svega toga, ali mu sad beše žao ne samo toga već i zemlje i
polovine prihoda, koji mu je sada mogao biti potreban. I odmah mu u pomoć
priskočiše misli iz kojih je proizlazilo da ne bi bilo pametno, da ne bi trebalo
zemlju predati seljacima i uništiti svoje gazdinstvo.
„Ne treba da budem vlasnik zemlje, ali, ako ne budem vlasnik zemlje, ja
neću moći održavati celo ovo gazdinstvo. Osim toga, ja ću sada otputovati u
Sibir, pa mi ni kuća ni imanje neće biti potrebni“ — govorio je jedan glas.
„Sve je to tačno — govorio je drugi glas — ali, prvo, ti nećeš provesti ceo život
u Sibiru. Ako se, pak, oženiš, možda ćeš imati dece. I budući da si imanje
primio u redu, takvo treba i da ga predaš. Postoje obaveze prema zemlji.
Predati, uništiti sve, veoma je lako, ali je veoma teško sve to steći. A što je
najvažnije — ti treba da razmisliš o svom životu i da odlučiš šta ćeš sa sobom,
i da na osnovu toga raspolažeš svojom imovinom. A da li je to tvoja čvrsta
odluka? Zatim — da li ti iskreno postupaš pred svojom savešću tako kako
postupaš, ili to činiš zbog ljudi, zbog toga da se hvališeš pred njima?“ — pitao
se Nehljudov i nije mogao da ne prizna da je ono što će ljudi o njemu govoriti
veoma značajno za njegovu odluku. I što je više mislio, sve više i više je
pitanja iskrsavalo i sve više su postajala nerešiva. Da bi odagnao te misli, on
leže u čistu postelju i htede da zaspi, s tim da sutra ujutru bistre glave reši
pitanja u koja se sada zapleo. Ali dugo nije mogao da zaspi; kroz otvorene
prozore, sa svežim vazduhom i mesečinom, prodiralo je i kreketanje žaba,
koje je prekidalo ćurlikanje i zviždukanje slavuja, onih daleko u parku i
jednoga u blizini — pod prozorom, u žbunu napupelog jorgovana. Slušajući
slavuje i žabe, Nehljudov se seti muzike upravnikove kćeri; setivši se
upravnika, seti se Maslove, kako su i njoj, kao u žaba kad krekeću,
podrhtavale usne dok je govorila: „Manite se vi toga sasvim.“ Zatim je
upravnik Nemac počeo da se spušta prema žabama, trebalo ga je zadržati, ali
on ne samo što nije sišao već se pretvorio u Maslovu i počeo da ga prekorava:
„Ja sam robijašica, a vi ste knez.“ — „Ne, neću se predati“ — pomisli
Nehljudov, prenu se i upita: „Pa da li ja dobro ili rđavo činim? Ne znam, a i
svejedno mi je. Svejedno. Treba spavati." I on se poče spuštati onamo gde su
se zavukli upravnik i Maslova, i time se sve svrši.
 II

Sutradan se Nehljudov probudi u devet sati izjutra. Mladi pisar koji je

posluživao gospodara, začuvši da se on prevrće, donese mu cipele, tako sjajne
kakve nikada nisu bile, i hladnu kristalnobistru izvorsku vodu, i javi mu da se
seljaci skupljaju. Nehljudov skoči s kreveta rasanjujući se. Od jučerašnjeg
osećanja žaljenja što predaje zemlju i uništava gazdinstvo nije bilo ni traga.
Sad ga se sa čuđenjem sećao. On se sad radovao onome poslu koji mu je
predstojao i nehotice se ponosio njime. Sa prozora sobe videlo se igralište
lawn-tennis-a obraslo cikorijom, na kojem su se, po upravnikovom uputstvu,
skupljali seljaci. Žabe nisu uzalud kreketale sinoć, vreme je bilo tmurno. Od
jutra je bez vetra padala tiha, topla kišica koja je u kapljicama visila na lišću,
granju, travi. Kroz prozor se, sem mirisa zelenila, osećao i miris zemlje žedne
kiše. Oblačeći se, Nehljudov nekoliko puta proviri kroz prozor posmatrajući
kako se seljaci skupljaju na igralištu. Prolazili su jedan za drugim, skidali
kape i šapke u znak pozdrava, razmeštali se u krug, oslanjajući se na štapove.
Upravnik, zadrigao, mišićav, snažan mlad čovek u kratkom kaputiću s krutim
zelenim okovratnikom i ogromnim dugmadima, dođe da javi Nehljudovu da
su se svi sakupili, ali će sačekati — neka Nehljudov najpre popije kafu ili čaj, i
jedno i drugo je pripremljeno.
Ne, bolje da odem do njih — reče Nehljudov, sasvim neočekivano
osećajući da se plaši i stidi pri pomisli na predstojeći razgovor sa seljacima.
Išao je da ispuni onu želju seljaka na koju oni nisu smeli ni da pomisle.
Da im za jevtine pare preda zemlju, to jest, išao je da učini dobročinstvo, a
ipak mu je zbog nečega bilo nelagodno. Kad je Nehljudov prišao okupljenim
seljacima i kad su se ogolile plave, kuždrave, ćelave i sede glave, on se tako
zbuni da ništa nije mogao da kaže. Kišica je i dalje rominjala i zadržavala se
na kosi, bradama i dlačicama seljačkih kaftana. Seljaci su gledali u gospodina
i čekali šta će im reći, a on se beše tako zbunio da ni reč nije mogao da izusti.
Nelagodno ćutanje prekide mirni, samouvereni upravnik Nemac, koji je
smatrao da odlično poznaje ruskog seljaka, i koji je izvrsno i pravilno govorio
ruski. Taj jaki, preuhranjeni čovek, kao i sam Nehljudov, predstavljao je
porazan kontrast mršavim seljacima naboranih lica i mršavih lopatica, koje
su strčale ispod kaftana.
— Evo, knez hoće da vam učini dobro, da vam preda zemlju; samo, vi to ne
zaslužujete — reče upravnik.
— Kako da ne zaslužujemo, Vasilij Karliču, zar mi nismo radili za tebe? Mi
smo bili mnogo zadovoljni gospojom pokojnicom, Bog da joj dušu prosti, i
hvala mladome knezu, ne napušta nas — poče riđ seljak-pričalica.
— Ja sam vas i pozvao zato što hoću, ako želite, da vam predam svu zemlju
— započe Nehljudov.
Seljaci su ćutali kao da ne razumeju ili ne veruju.
— Kako to da nam date? — reče sredovečan seljak u zubunu.
— Da vam je dam u najam da je koristite uz malu naknadu.
— Dobra je to stvar — reče jedan starac.
— Samo ako se bude moglo plaćati — reče drugi.
— Što da ne uzmemo zemlju!
— To je naš posao — zemlja nas hrani!
— A i vama manje brige, treba samo pare da primate, a ovako kol’ko
kubure! — začuše se glasovi.
— Kubura je zbog vas — reče Nemac — kad biste vi radili i držali se reda...
— Ne možemo mi to, Vasilij Karliču — poče mršav starac šiljata nosa. —
Veliš, zašto sam konja pustio u žito; a ko ga je pustio: ja ti po vazdan, a dan ti
je ko godina, mašem kosom, i tek što zaspim noću na ispaši, a on već u tvome
ovsu, a ti sa mene kožu dereš.
— A vi treba da se držite reda.
— Lako je tebi govoriti — red. Snaga nas izdaje — odvrati mu visok mlađi
seljak crne kose, sav zarastao u bradu.
— Pa govorio sam vam, treba da ogradite.
— A ti daj građu — upade odostrag omalen, neugledan seljak; — ja sam
letos hteo da ogradim, a ti me tri meseca strpa u buvaru vaške da ranim. Eto
ti gradnje!
— Šta on to govori? — upita Nehljudov upravnika.
— Der erste Dieb im Dorfe[50] — reče upravnik nemački. — Svake godine
ga u šumi hvatam. — A ti se nauči da poštuješ tuđu svojinu — reče upravnik.
— Pa zar te mi ne poštujemo? — reče starac. — Mi ne smemo da te ne
poštujemo jer smo u tvojim rukama; cediš nas kako ti volja.
 — No, brate, ko bi vama učinio nažao; samo da vi ne učinite nažao.
— Jest, ne činiš nažao! Kad si mi ono letos gubicu razbio, na tome i
ostade. Što kažu, bogatome sudu nema.
— A ti radi po zakonu.
Očevidno, odigravao se dvoboj rečima u kojem učesnici nisu čestito
razumeli zašto govore i šta govore. Samo, na jednoj strani se primećivala
ozlojeđenost, koju je savlađivao strah, a na drugoj — svest o svojoj
nadmoćnosti i vlasti. Nehljudovu beše teško da sve to sluša i on pokuša da se
vrati na stvar: da utvrdi cenu i rok plaćanja.
— Pa onda, kako ćemo sa zemljom? Želite li? I kakvu biste cenu odredili
ako bih vam predao zemlju?
— Roba je vaša, pa joj vi i cenu odredite.
Nehljudov odredi cenu. Iako je cena koju je Nehljudov odredio bila
mnogo niža od one koju su plaćali u okolini, seljaci, kao i uvek, počeše da se
cenjkaju, smatrajući da je cena visoka. Nehljudov je očekivao da će njegov
predlog biti primljen s radošću, ali se izrazi zadovoljstva uopšte nisu mogli
opaziti. Da im predlog odgovara, Nehljudov je mogao da zaključi samo po
tome što, kad počeše da govore ko da uzme zemlju — da li cela zajednica ili
zadruga, poče žestoka prepirka između onih seljaka koji su iz učešća u podeli
zemlje hteli da isključe siromašne i rđave platiše i onih koje su hteli da
isključe. Na kraju, zahvaljujući upravniku, utvrdiše cenu i rokove plaćanja,
pa seljaci, bučno razgovarajući, pođoše nizbrdo, prema selu, a Nehljudov
pođe u kancelariju da sa upravnikom sastavi ugovor.
Sve se sredi onako kako je to Nehljudov hteo i očekivao: seljaci dobiše
zemlju za nekih trideset posto jevtinije nego što se zemlja davala u okrugu;
njegov prihod sa zemlje smanji se skoro za polovinu, ali je on Nehljudovu bio
više nego dovoljan, naročito uz dodatak one svote koju je dobio za prodatu
šumu i koju će izvući iz prodaje inventara. Izgledalo je da je sve odlično, a
Nehljudovu je celo vreme bilo nelagodno zbog nečega; mada su mu neki
seljaci zahvaljivali, on je video da su nezadovoljni i da su nešto više očekivali.
Izlazilo je da je on sebe lišio mnogo čega, a za seljake nije učinio ono što su
oni očekivali.
Sutradan, privatni ugovor beše potpisan i, ispraćen od izabranih staraca
koji su došli, oprostivši se od seljaka, koji su u nedoumici i nezadovoljno
odmahivali glavama, Nehljudov s neprijatnim osećanjem da nešto nije
završio sede u finu trojku upravnikovu, kako je govorio kočijaš sa stanice, i
odveze se na stanicu. On beše nezadovoljan sobom. Čime je bio nezadovoljan,
ni sam nije znao, ali je stalno zbog nečega bio tužan i zbog nečega se stideo.
 III

Iz Kuzminskog Nehljudov pođe na imanje koje je nasledio od teta, ono

isto imanje na kojem se upoznao s Kaćušom. Hteo je na tom imanju da uredi
stvar sa zemljom isto onako kako ju je uredio u Kuzminskom, a osim toga, da
dozna sve što se još moglo doznati o Kaćuši, o njenom i njegovom detetu: da
li je istina da je ono umrlo i kako je umrlo? On stiže u Panovo rano ujutro i
prvo što ga prenerazi kad se doveze u dvorište beše prizor zapuštenosti i
dotrajalosti svih zgrada, a naročito kuće. Limen, nekada zelen krov, davno
nebojen, crveneo se od rđe, a nekoliko limenih listova beše se izvilo,
verovatno od nepogode: ljudi su odavno mestimice pootkidali daske kojima
je bila kuća obložena, a otkidali su ih na onim mestima gde ih je bilo lakše
otkinuti, čupajući zarđale eksere. Stepenice na ulazu, i prednje i zadnje, koje
je on naročito pamtio — behu istrulile i polomljene, stajale su samo prečke;
na nekim prozorima, umesto stakla, behu zakovane daske. Sporedna zgrada u
kojoj je živeo nadzornik, i kuhinja i konjušnice — sve beše trošno i sivo.
Jedino vrt ne samo što ne beše oveštao, već se beše razgranao, postao još
gušći, i sad je sav cvetao. Iza ograde videle su se kao beli oblaci rascvetane
višnje, jabuke i šljive. A živica od jorgovana cvetala je isto onako kao pre
četrnaest godina kad se iza tog jorgovana Nehljudov igrao šapca-lapca sa
osamnaestogodišnjom Kaćušom i kad je pao i ožario se koprivom. Tisovo
drvo koje je kraj kuće zasadila Sofija Ivanovna i koje je tada bilo debljine
koca, sada beše veliko drvo, pogodno za gredu, odeveno u žutozelene
paperjastonežne četine. Reka je tekla svojim koritom i šumela kraj vodenice
na badnjevima. Na pašnjaku iza reke paslo je izmešano šareno seosko stado.
Upravnik, bogoslov koji nije završio školu, dočeka sa smeškom Nehljudova u
dvorištu i, ne prestajući da se smeši, pozva ga da uđe u kancelariju, pa
smešeći se i dalje, kao da tim smeškom obećava nešto naročito, ode za
pregradu. Iza pregrade počeše da se sašaptavaju, pa ućutaše. Pošto je dobio
napojnicu, kočijaš ode iz dvorišta zveckajući praporcima, i nastade tajac.
Odmah zatim kraj prozora protrča bosa devojka u izvezenoj košulji, s
obocima u ušima, za devojkom protrča seljak lupajući ekserima debelih
čizama po utabanoj stazici.
 Nehljudov sede kraj prozora gledajući u vrt i slušajući. Kroz mali
dvokrilni prozor, s mirisom prekopane zemlje strujao je svež prolećni vetar,
koji se lako poigravao kosom na njegovom oznojenom čelu i papirićima koji
su ležali na prozorskoj dasci što beše sva izreckana nožem. Na reci „tra-pa-
tap, tra-pa-tap“ — kloparale su prakljače žena prekidajući jedna drugu, i ti su
se zvuci razlegali po zajaženoj reci blistavoj na suncu, i čulo se kako
ravnomerno pada voda u vodenicu, a kraj uha, preplašeno i zvonko zujeći,
letela je muva.
I Nehljudov se odjednom seti da je isto ovako, davno, kad je još bio mlad i
nevin, čuo kroz ravnomerni šum vodenice ovde na reci iste ovakve udarce
prakljača po mokrome rublju, i isto je ovako prolećni vetar igrao se njegovom
kosom na oznojenom čelu i listićima na prozoru izreckanom nožem, i isto je
ovako preplašeno proletala kraj uha muha, i on ne samo što se seti sebe kao
osamnaestogodišnjeg dečaka, kakav je onda bio, već se oseti kao taj dečak, s
istom onom svežinom, čistotom, s budućnošću punom najvećih mogućnosti i,
uporedo s tim, kao što to biva u snu, znajući da toga više nema, on se jako
rastuži.
— Kada zapovedate da se pripremi jelo? — upita upravnik smešeći se.
— Kad god hoćete, nisam gladan. Idem da se prošetam kroz selo.
— Ili, možda, želite da uđete u kuću, kod mene je unutra sve u redu.
Izvolite pogledati. Ako spolja...
— Ne, kasnije. A sad mi kažite, molim vas, da li tu kod vas ima neka žena
Matrjona Harina?
To beše Kaćušina tetka.
— Kako da ne, u selu je, nikako ne mogu da izađem s njom na kraj. Drži
krčmu. Znam, i uloviću je na delu, i korim je, a da akt napišem — žao mi:
stara je, ima unučiće — reče upravnik sa istim osmehom, koji je izražavao i
želju da bude prijatan gazdi i uverenost u to da Nehljudov kao i on sve
razume.
— Gde stanuje ona? Ja bih otišao do nje.
— Na kraju sela, s one strane treća kućica. Levo vam je kuća od cigalja, a
odmah iza te kuće od cigalja je njena udžerica. Bolje da vas otpratim —
smešeći se, radosno reče upravnik.
— Ne, zahvaljujem, naći ću već; a vi, molim vas, zapovedite da obaveste
seljake, neka se skupe: treba da razgovaram s njima o zemlji — reče
Nehljudov, nameravajući da i ovde svrši sa seljacima isto onako kao u
Kuzminskom i, ako je moguće, još večeras.
 IV

Izišavši na kapiju, Nehljudov srete seosku devojku u šarenoj pregači, sa

obocima u ušima, koja je brzo grabila bosim punim nogama po tvrdo
utabanoj stazi što se pružala preko utrine obrasle bokvicom i divljim
ruzmarinom. Vraćajući se kući, ona je brzo mahala samo levom rukom
poprečke, a desnom je uz trbuh snažno pritiskala crvenog petla. Petao sa
svojom crvenom krestom, koja se njihala, izgledao je potpuno miran, samo je
prevrtao očima i čas pružao, čas podizao jednu crnu nogu, hvatajući
kandžama devojčinu pregaču. Približujući se gospodinu, devojka najpre
uspori hod, prelazeći s trka na korak, a kad stiže do njega, zastade i, zabacivši
glavu, pokloni mu se i, tek kad on prođe, krenu s petlom dalje. Spuštajući se
prema bunaru, Nehljudov srete i neku staricu u prljavoj, gruboj košulji, koja
je na pogrbljenim leđima nosila teška, puna vedra. Starica oprezno spusti
vedra i, isto onako zabacivši glavu, pokloni mu se.
Iza bunara je počinjalo selo. Beše vedar, vreo dan i u deset sati već se
osećala sparina, a oblaci su se spuštali i pokatkad zaklanjali sunce. Duž cele
ulice osećao se oštar, opor ali ne i neprijatan vonj đubreta što se dizao sa kola
koju su se pela uzbrdo po blistavom, utabanom putu, a ponajviše sa đubreta
razvršenog po dvorištima pored čijih je otvorenih kapija Nehljudov prolazio.
Seljaci koji su za kolima išli uzbrdo — bosi, u gaćama zamazanim žitkim
đubretom i u košuljama, osvrtali su se na visokog, debelog gospodina koji se
u sivom šeširu, čija se svilena traka presijavala na suncu, uputio selom
naviše, dodirujući pri svakom drugom koraku zemlju sjajnim kolenastim
štapom s blistavom drškom. Seljaci koji su se kasom vraćali iz polja,
truckajući se na stranicama praznih kola i skidajući kape, sa čuđenjem su
posmatrali neobičnog čoveka koji je išao njihovom ulicom; žene su izlazile na
kapije i ulazne stepenice i pokazivale ga jedna drugoj, prateći ga pogledom.
Kraj četvrte kapije pored koje je prolazio, Nehljudova zaustaviše kola
koja su sa škripom izlazila, visoko natovarena nabijenim đubretom, preko
kojeg je ležala asura za sedenje. Šestogodišnji dečak, sav uzbuđen u
očekivanju vožnje, išao je iza kola. Mlad seljak u prtenim opancima, široko
koračajući, isterivao je konja kroz kapiju. Dugonogo kulašasto ždrebe iskoči
iz kapije, ali se uplaši Nehljudova, natrča na kola i, udarajući nogama o
točkove, iskoči pred kobilu, koja je, uznemirena, tiho rzajući izvlačila kroz
kapiju natovarena kola. Sledećeg konja je vodio mršav, držeći starac, takođe
bosonog, u prugastim gaćama i dugačkoj prljavoj košulji, sa ispalim
lopaticama na mršavom telu.
Kad se konji domogoše utabanog puta posutog sivim, kao spaljenim,
gomilicama đubreta, starac se vrati do kapije i pokloni se Nehljudovu.
— Da nisi nećak naših gospojica?
— Da, nećak sam im.
— Dobro došao; pa šta, jesi l’ došao da nas obiđeš? — poče govorljivi
starac.
— Da, da. Pa kako živite? — reče Nehljudov, ne znajući šta da kaže.
— Ma kakav je naš život! Najgori je naš život — otežući, odvrati govorljivi
starac kao sa zadovoljstvom.
— A zašto je rđav? — reče Nehljudov ulazeći na kapiju.
— More, kakav život? Najgori život — reče starac idući za Nehljudovom k
mestu pod nastrešnicom tako očišćenom da se videla zemlja.
Nehljudov uđe za njim pod nastrešnicu.
— Imam dvanaest duša, eno ih — nastavi starac pokazujući na dve žene
koje su stajale s vilama na uzvišici još neizvezenog đubreta, oznojene, sa
zadignutim suknjama; goli listovi behu im dopola isprskani žitkim đubretom,
a marame im behu spale sa glave. — Jedva mesec prođe, a ti kupuj šest pudi, a
odakle?
— A sa svojim ne možeš da izađeš na kraj?
— Sa svojim?! — s prezrivim osmehom reče starac. — Imam zemlje za tri
duše, a ovoga puta smo samo tri krstine pokupili. Ni do Božića nije stiglo.
— Pa šta onda radite?
— Šta radimo: jednoga sam dao u radnike, a od vaše milosti sam uzeo
para. Svega je ponestalo još pre posta, a ni porez nije plaćen.
— A koliki vam je porez?
— Pa na našu kuću pada sedamnaest rubalja tromesečno. Oh, ne dao ti
Bog takvog života! Ni sam ne znaš kako izlaziš na kraj!
— A smem li da uđem u vašu kuću? — upita Nehljudov, idući napred po
malom dvorištu i sa očišćenog mesta stupajući na još nedirnute i vilama
nerasturene, šafranasto žute slojeve đubreta, koje je jako vonjalo.
 — A što da ne, uđi — reče starac i, brzo koračajući bosim nogama,
istiskujući pri tom žitko đubre između prstiju, prestiže Nehljudova i otvori
mu kućna vrata.
Žene su, popravivši na glavama marame i spustivši suknje, sa strahom i
radoznalo gledale u čistoga gospodina sa zlatnim dugmadima na rukavima
koji je ulazio u njihovu kuću.
Iz kuće šmugnuše dve devojčice u košuljicama. Sagnuvši se, Nehljudov
skide šešir, prođe kroz trem i uđe u prljavu tesnu izbu, koja je zaudarala na
prokislo jelo, a koju su gotovo svu zapremala dva razboja. U izbi je kraj velike
peći stajala starica žilavih, preplanulih ruku, sa zasukanim rukavima.
— Evo nam naš gospodin došao u goste — reče starac.
— Pa izvolte samo — ljubazno reče starica spuštajući zasukane rukave.
— Hteo sam da vidim kako živite — reče Nehljudov.
— Pa eto, životarimo, ko što vidiš. Kuća se svaki čas može srušiti, malo
treba pa da nekog ubije. A stari kaže — i ovakva je dobra. Eto, živimo,
carujemo — govorila je otresita starica, trzajući nervozno glavom. — Evo, sad
ću ručak da odnesem. Nahraniću radni svet.
— A šta ćete vi ručati?
— Šta ćemo ručati? 'Rana nam je dobra. Prvo jelo hleb sa kvasom, a drugo
— kvas sa hlebom — reče stara pokazujući svoje dopola izjedene zube.
— Ne, bez šale, pokažite mi šta ćete danas jesti.
— Jesti — reče starac smejući se. — Čudne li rane! Ajde, baba, pokaži mu.
Starac zatrese glavom.
— Prohtelo vam se da pogledate našu seljačku ranu? Vidim ja, sve bi ti
hteo da dokučiš, gospodine. Sve bi hteo da znaš. Rekla sam ti — hleb sa
kvasom, a uz to šči, žene juče donele lobode, i gotov šči, a posle — krompir.
— I ništa više?
— Šta bi još, zabelićemo mlekom — reče stara smeškajući se i gledajući u
vrata.
Vrata behu otvorena, a trem pun sveta; i dečaci, i devojčice, i žene sa
odojčadi tiskali su se u vratima posmatrajući čudnoga gospodina koji
razgleda seljačko jelo. Stara je, očevidno, bila ponosna na svoju veštinu o
ophođenju sa gospodinom.
— Da, gadan je, gadan je naš život, gospodine, nema šta — reče starac. —
Kud se trpate! — viknu on na one što su stajali u vratima.
 — Pa, zbogom — reče Nehljudov s osećanjem nelagodnosti i stida, ne
znajući tačno zbog čega to oseća.
— Blagodarimo pokorno što si nas obišao — reče starac.
Narod na tremu, stisnuvši se jedno uz drugo, propusti ga i on iziđe na
ulicu i pođe uzbrdo. Za njim sa trema siđoše dva bosa dečaka; jedan, stariji —
u prljavoj košulji, koja je nekada bila bela, a drugi u iznošenoj, izbledeloj,
ružičastoj. Nehljudov se osvrnu.
— A kud ćeš sad? — reče dečak u beloj košulji.
— K Matrjoni Harinoj — reče on. — Poznajete li je?
Manji dečak u ružičastoj košulji poče zbog nečega da se smeje, a stariji
ozbiljno upita:
— Koja Matrjona? Je l’ ona stara?
— Da, stara.
— Oo — otegnu on. — To je Semjonovica, ona na kraj sela. Otpratićemo te.
Ajde, Fećka, da ga otpratimo.
— A konji?
— Ma neka ih!
Fećka pristade i njih trojica pođoše selom.
 V

Nehljudovu beše lakše s dečacima nego sa odraslima, i on se putem

raspriča s njima. Manji, u ružičastoj košulji, beše prestao da se smeje i
govorio je isto onako pametno i razložno kao i stariji.
— No, a ko je kod vas najsiromašniji? — upita Nehljudov.
— Ko je siromašan? Mihajla je siromašan, Semjon Makarov, a i Marfa je
jako siromašna.
— A Anisja, ta je još siromašnija. Anisja ni krave nema. Prosjače — reče
mali Fećka.
— Ona nema krave, ali ih je zato samo troje, a u Marfe petoro — usprotivi
se stariji dečak.
— Pa ipak, ona je udovica — zauze se ružičasti dečak za Anisju.
— Kažeš da je Anisja udovica, a i Marfa kao da je udovica
— nastavi stariji dečak. — Isto mu dođe — nema muža.
— A gde joj je muž? — upita Nehljudov.
— U zatvoru, vaške hrani — reče stariji dečak, upotrebljavajući uobičajen
izraz.
— Letos je u gospodarevoj šumi posekao dve breze, pa ga strpaše u zatvor
— požuri da kaže manji, ružičasti dečak.
— Već šesti mesec kako leži, a žena mu prosjači, troje dece i baba uboga —
razložno je govorio on.
— Gde stanuje ona? — upita Nehljudov.
— Pa evo, baš ovo dvorište — reče dečak, pokazujući kuću kraj koje je na
istom puteljku kojim je išao Nehljudov stajalo sićušno, plavokoso dete, koje
se jedva držalo na krivim nogama sa izvijenim kolenima.
— Vaska, kud si, obešenjače, pobegao? — povika žena istrčavši iz kuće u
prljavoj, sivoj košulji, po kojoj kao da pepeo beše posut, i sa uplašenim licem
pojuri ispred Nehljudova, zgrabi dete i unese ga u kuću, kao da se boji da će
Nehljudov nešto učiniti njenom detetu.
 To beše upravo ona žena čiji je muž zbog mladih breza iz Nehljudovljeve
šume ležao u zatvoru.
— A Matrjona, je li ona siromašna? — upita Nehljudov kad su već prilazili
Matrjoninoj kućici.
— Ma otkud siromašna; ona trguje pićem — odlučno odgovori ružičasti,
mršavi dečak.
Stigavši do Matrjonine kućice, Nehljudov otpusti dečake i uđe pod trem, a
zatim u izbu. Izba stare Matrjone beše šest aršina dugačka, tako da se visok
čovek ne bi mogao opružiti na krevetu što je stajao iza peći. „Na tom istom
krevetu — pomisli on — porađala se, a zatim bolovala Kaćuša.“ Gotovo celu
sobu zapremao je razboj, koji je stara udešavala sa svojom starijom unukom
u trenutku kad je Nehljudov ušao lupivši glavom o niska vrata. Odmah za
gospodinom strmoglavce utrča u izbu još dvoje unučadi i zaustaviše se iza
njega na vratima, uhvativši se rukama za dovratak.
— Koga tražiš? — srdito upita starica, rđavo raspoložena zbog razboja koji
nije mogla da namesti. Osim toga, trgujući tajno pićem, ona se bojala svih
nepoznatih ljudi.
— Ja sam spahija, hteo bih da porazgovaram s vama.
Starica poćuta posmatrajući ga ispitivački, a zatim se sva preobrazi.
— Joj, dušo moja, ja te, glupača, nisam poznala; mislim — neki namesnik
— zatoroka ona pritvorno — umiljatim glasom. — Joj, sokole moj sivi...
— Kako bi bilo da porazgovaramo bez sveta — reče Nehljudov gledajući u
otvorena vrata na kojima su stajala deca, a iza dece žena s mršavim i od
bolesti bledim detencetom koje se, u kapici od krpica, stalno smešilo.
— Šta tu piljite, daću ja vama, dodajder mi moju štaku! — viknu stara na
one koji su stajali na vratima. — Deder zatvori!
Deca se odmakoše, a žena s detetom zatvori vrata.
— A ja sve mislim ko je to došao. A kad ono gospodin, zlato moje, lepoto
moja neviđena! — govorila je stara. — I ti navratio, nisi prezreo. Joj, biseru
moj! Ovamo sedi, vaša svetlosti, evo, ovamo, na klupicu — govorila je ona
brišući klupicu pregačom. — A ja mislim, koji li se to đavo trpa, kad ono baš
vaša svetlost, glavom, gospodaru dobri, dobročinitelju, hranioče naš. Oprosti
mi, staroj ludi, oslepela sam.
Nehljudov sede, starica stade ispred njega, desnom rukom podupre obraz,
levom poduhvati šiljat lakat desne ruke i poče otegnutim glasom:
— Ostareo si mi, vaša svetlosti. Pre si mi bio ko ruža, a kakav si sada! I
tebe brige more.
— Došao sam, eto, da pitam: sećaš li se Kaćuše Maslove?
— Je l’ Katerine? Kako da se ne sećam — pa nećaka mi je... Kako da se ne
sećam; i, suza sam ja, suza za njom prolila. Pa ja sve znam. Ko, gospodaru
moj, pred Bogom nije grešan, pred carem kriv? Mladost — ludost, petljali,
petljali, pa se upetljali. E, a đavo ne da mira. Jak ti je on. Šta da se radi. Pa da
si je bar napustio, već je nagradio; sto rubalja tutnuo. A šta ona učini! Nije
umela da se opameti. Da je mene slušala, mogla je da proživi.
Iako mi je nećaka, pravo da ti kažem, nevaljala je devojka. Pa posle sam je
na dobro mesto smestila; ne htede da se pokori, izgrdi gospodara. Zar mi
smemo grditi gospodu? I otpustiše je. A posle je, opet, mogla kod šumara da
živi, ali, eto, ne htede.
— Hteo sam da pitam za dete. Ona se kod vas porodila. Gde je dete?
— Ja sam se, gospodaru moj, onda postarala za dete. Onda je ona bila
mnogo zanemoćala. Nisam mislila da će ustati. A ja sam krstila dete, ko što i
treba, pa sam ga otpremila u sirotište. E, što da mučim anđeosku dušicu kad
mati umire. Drugi tako rade, ostave detence pa ga ne rane, i ono uvene; al’ ja
ko velim: bolje da se malo potrudim i pošaljem ga u sirotište. Našlo se para,
pa smo ga odvezli.
— A je l’ imao broj?
— Broj je bio, samo je on odmah umro. Pričala mi je ona: čim ga je
dopremila, a on se prestavio.
— Koja ona?
— Pa ta ista žena što je u Skorodnom živela. Time se bavila. Malanja se
zvala, sad je pokojna. Pametna je žena bila — samo da znaš kako je radila!
Odnesu joj tako detence, a ona ga uzme i drži u kući, pa ga ’rani. I ’rani ga,
gospodine moj, dok ne sakupi nekoliko, da ih otpremi. A kad skupi troje-
četvoro, odmah nosi. Tako je, znaš, kod nje bilo pametno udešeno: kolevka,
velika ko dupla, i ovamo i onamo da stavljaš. I drška nameštena. Stavi ti ona
četvoro, glavice im odvoji, Da se ne sudaraju, a nožice namesti zajedno, pa ih
tako i otprema odmah po četvoro. Cuclice im tutne u ustašca, a oni, mili moji,
ćute.
— I onda?
— E, pa tako je i Katerinino dete odvezla. I valjda ga je jedno dve nedelje
držala kod sebe. A ono zakunjalo, još u njenoj kući.
— Je l’ dete bilo lepo? — upita Nehljudov.
 — Takvo detence, da ne možeš lepše zamisliti. Pljunuti ti — dodade stara
namignuvši staračkim okom.
— A što je propalo? Sigurno su ga rđavo hranili?
— Ma kakva hrana! Tek samo da se kaže. Ma, razume se, nije svoje dete,
samo da ga živo dopremi. Pričala je, dovezla ga tako do Moskve, a ono se baš
onda ugasi. I svedočanstvo je donela — sve kako treba. Pametna ti je to žena
bila.
Samo toliko doznade Nehljudov o svome detetu.
 VI

Udarivši još jednom glavom i o jedna i o druga vrata u sobi i na tremu,

Nehljudov iziđe na ulicu. Dečaci, beli, sivi i ružičasti, čekali su ga. Pridružilo
im se i nekoliko novih. Čekalo je i nekoliko žena s odojčadi, a među njima i
ona mršava žena koja je lako držala u ruci bledo detence u kapici od krpica.
Dete se neprestano čudno smešilo svojim staračkim lišcem i grčevito micalo
iskrivljenim palcima. Nehljudov je znao da je to osmeh patnje. On upita ko je
ta žena.
— To je baš ta Anisja što sam ti govorio — reče stariji dečak.
Nehljudov se obrati Anisji:
— Kako ti živiš? — upita on. — Čime se hraniš?
— Kako živim? Prosjačim — reče Anisja i zaplaka.
Dete sa staračkim licem rastopi se u osmehu, izvijajući svoje kao glista
tanke nožice.
Nehljudov izvadi novčanik i dade ženi deset rubalja. No nije stigao da
načini ni dva koraka, kad ga stiže druga žena s detetom, pa starica, pa treća
žena. Sve su govorile o svom siromaštvu i molile da im pomogne. Nehljudov
razdeli onih šezdeset rubalja sitnine što je imao u novčaniku i vrati se teška
srca kući, to jest u sporednu zgradu upravnikovu. Smešeći se, upravnik
dočeka Nehljudova s vešću da će se seljaci doveče sakupiti. Nehljudov mu
zahvali i, ne ulazeći u sobe, pođe u vrt da se prošeta zaraslim puteljcima
posutim belim laticama jabukovog cveta, razmišljajući o onome što je video.
U početku je oko zgrade bilo tiho, a zatim Nehljudov začu u
upravnikovom stanu dva ozlojeđena ženska glasa; jedan je glas prekidao
drugi glas, i samo pokatkad bi se čuo i miran glas nasmejanog upravnika.
Nehljudov oslušnu.
— Snaga me sasvim izdaje, Pa zar i krst s vrata da mi skineš? — govorio je
ozlojeđen ženski glas.
— Samo sam otrčala — govorio je drugi glas. — Vrati, velim, zašto mučiš i
živinče i decu bez mleka.
 — Plati ili odradi — odgovori upravnik mirnim glasom.
Nehljudov iziđe iz vrta i priđe ulazu, kraj kojeg su stajale dve raščupane
žene, od kojih je jedna, očevidno, bila u poslednjim danima bremenitosti. Na
stepenicama ulaza, s rukama u džepovima platnenog kaputa, stajao je
upravnik. Opazivši gospodara, žene zaćutaše i počeše da popravljaju marame
što im gotovo behu spale s glava, a upravnik izvadi ruke iz džepova i poče da
se smeši.
Stvar je bila u tome što su seljaci, kako je govorio upravnik, namerno
puštali svoju telad, pa čak i krave, u spahijski pašnjak. I tako su dve krave
ovih žena uhvaćene i doterane. Upravnik je tražio od žena po trideset
kopjejaka ili da mu dva dana odrade. Žene su, pak, tvrdile, prvo, da su krave
tek bile ušle, drugo, da nemaju novaca i, treće, čak i uz obećanje da će
odraditi, zahtevale su da im se odmah vrate krave koje su od jutros u oboru
bez hrane i žalosno muču.
— Tako sam ih, kao čovek, molio — govorio je nasmejani upravnik
gledajući u Nehljudova i kao pozivajući ga za svedoka — ako ih doterate u
podne, onda pazite na svoju stoku.
— Samo sam otrčala do malog, a one odoše.
— A ti nemoj da odlaziš kad si se primila da čuvaš.
— A ko će malog da nahrani? 'Oćeš mu ti sisu dati?
— Da je bar popasla pašnjak, pa ni po jada. Tek što je zagazila — govorila
je druga.
— Sve su pašnjake popasli — obrati se upravnik Nehljudovu. — Ako ih ne
pritegnem, nećemo uopšte imati sena.
— Ej, nemoj da grešiš dušu — povika trudna. — Moje nikad nisu zatekli.
— E, sad su ih zatekli, pa ti plati ili odradi.
— Pa i odradiću, pusti samo kravu, ne mori je glađu — jetkim glasom
viknu ona. — Ionako ni danju ni noću nemam odmora. Svekrva mi bolesna.
Muž mi nesto. Sama jedva stižem na sve strane, nemam više snage. Crko
dabogda s tvojim odrađivanjem.
Nehljudov zamoli upravnika da pusti krave, a on ode u vrt da nastavi da
razmišlja. No sad više nije imao o čemu da razmišlja. Sad mu je sve bilo tako
jasno da nije mogao dovoljno da se načudi kako to da ljudi ne vide i kako to
ni on sam tako dugo nije video ono što je tako jasno.
„Narod izumire, navikao se na svoje izumiranje, u narodu se razvio način
života koji je svojstven izumiranju — umiranje dece, iscrpljujući rad žena,
oskudica hrane za sve, naročito za starce. I tako, malo-pomalo, narod je
dospeo u takvo stanje da ni sam ne vidi kako je ono užasno, pa se i ne žali na
to stanje. Mi zato i smatramo da je taj položaj prirodan i da takav treba da
bude.“ Sad mu je kao dan bilo jasno da glavni uzrok narodne bede, koji
shvata i ističe sam narod, leži u tome što su zemljoposednici oduzeli od
naroda onu zemlju koja je jedino mogla da ga hrani. Međutim, sasvim je
jasno da deca i stari ljudi umiru zbog toga što nemaju mleka, a mleka nema
zato što nema zemlje gde bi se stoka napasala i sa koje bi se ubiralo žito i
skupljalo seno. Potpuno je jasno da je beda naroda ili da je bar onaj glavni,
najneposredniji uzrok te bede u tome što zemlja koja hrani narod nije u
njegovim rukama, već u rukama ljudi koji, koristeći to pravo na zemlju, žive
od rada toga naroda. Zemlju, koja je toliko neophodna da ljudi umiru ako je
nemaju, obrađuju ti isti ljudi, dovedeni do krajnje bede, da bi se žito s te
zemlje prodavalo inostranstvu i da bi zemljoposednici mogli kupovati sebi
šešire, štapove, kočije, bronzu, i tome slično. To mu je sada bilo isto tako
jasno, kao što mu je bilo jasno da će konji, zatvoreni na livadi gde su pojeli
svu travu pod nogama, biti mršavi i da će skapavati od gladi dok im se ne da
mogućnost da koriste onu zemlju na kojoj mogu da nađu sebi hrane... A to je
užasno i to nikako ne može i ne sme biti. I treba naći načina da toga ne bude
više, ili bar da on sam ne učestvuje u tome. „I ja ću ga sigurno naći — mislio
je on hodajući goredole obližnjom brezovom alejom. — U naučnim
društvima, državnim ustanovama i novinama, mi raspravljamo o uzrocima
narodne bede i načinima kako da se narod podigne, samo ne raspravljamo o
tom jedinom, nesumnjivom načinu koji će narod sigurno podići, a koji se
sastoji u tome da mu više ne otimamo zemlju, koja je njemu neophodno
potrebna. — I on se živo seti osnovnih postavki Henrija Džordža i svoga
oduševljenja njime i začudi se kako je mogao sve to da zaboravi. — Zemlja ne
može biti predmet vlasništva, ona ne može biti predmet kupovine i prodaje,
kao ni voda, vazduh, sunčani zraci. Svi imaju jednako pravo na zemlju i na
sva ona preimućstva koja ona daje ljudima.“ I on sad shvati zašto ga je bilo
sramota da se seti kako je uredio stvari u Kuzminskom. On je varao samoga
sebe. Znajući da čovek ne može imati pravo na zemlju, on je prisvojio to
pravo i poklonio seljacima deo onoga na šta, u dubini duše je to znao, on
nema prava. Sada on to neće učiniti, a izmeniće ono što je učinio u
Kuzminskom. I on smisli svoj plan, koji se sastojao u tome da preda zemlju
seljacima u najam uz rentu, a da renta pripadne tim istim seljacima, s tim da
oni uplaćuju taj novac i da ga upotrebljavaju za porez i javne radove. To nije
bio Single tah,[51] ali, pri sadašnjim uslovima, to je bila jedina mogućnost da
se bude što bliže njemu. Najvažnije je bilo to što se on odricao korišćenja
prava da poseduje zemlju.
 Kad je došao kući, upravnik ga, radosno se smešeći, posluži ručkom,
izražavajući bojazan da se jelo, koje je pripremila njegova žena uz pomoć
devojke s obocima, nije prekuvalo ili prepržilo.
Sto beše pokriven grubim stolnjakom, izvezen peškir služio je umesto
salvete, a na stolu u vieux-saxe,[52] u zdeli za supu sa odlomljenom drškom
beše čorba od krompira s onim istim petlom koji je pružao čas jednu, čas
drugu crnu nogu; sada je bio isečen, čak i isitnjen u komadiće, koji su na
mnogo mesta bili prekriveni dlačicama. Posle čorbe, beše isti petao s prženim
dlačicama i pita sa sirom, veoma masna i zašećerena. Ma kako da je sve to
bilo neukusno, Nehljudov je jeo ne obraćajući pažnju na ono šta jede: tako je
bio obuzet svojom mišlju, koja je brzo razvejala tugu s kojom je došao iz sela.
Upravnikova žena je provirivala kroz vrata, dok je preplašena devojka sa
obocima posluživala jelo, a sam upravnik, ponosan na veštinu svoje žene, sve
se radosnije smešio.
Posle ručka, Nehljudov natera upravnika da sedne s njim, da bi ispitao
sebe i, u isti mah, izneo pred nekim ono što ga je zanimalo, pa mu izloži svoj
projekt predaje zemlje seljacima i upita ga šta on misli o tome. Nadzornik se
smešio, pretvarajući se da je i sam već odavno tako mislio i da mu je veoma
milo što to čuje; ali, u suštini, on ništa nije razumeo, očevidno ne zato što se
Nehljudov nejasno izražavao, već stoga što je prema tom projektu izlazilo da
se Nehljudov odriče svoje koristi radi koristi drugih, a istina o tome da se
svaki čovek brine samo o svojoj koristi na štetu drugih ljudi tako se beše
ukorenila u upravnikovoj svesti da je on pretpostavljao da nešto ne razume
kad je Nehljudov govorio o tome kako sav prihod sa zemlje treba da uđe u
zajednički kapital seljaka.
— Razumem. Znači, vi ćete uzimati procenat od tog kapitala? — reče on i
sav zasja.
— Ma ne! Treba da shvatite da zemlja ne može biti predmet vlasništva
pojedinih lica.
— To je tačno!
— I, prema tome, sve što daje zemlja, to pripada svima.
— Pa vi onda nećete imati nikakvih prihoda? — upita upravnik prestavši
da se smeši.
— Pa ja ih se odričem.
Upravnik teško uzdahnu, a zatim ponovo poče da se smeši. Sada je
shvatio. Shvatio je da Nehljudov nije baš sasvim zdrav, pa u projektu
Nehljudova, koji se odricao zemlje, odmah poče da traži mogućnost za ličnu
korist, i neizostavno htede da projekt razume tako da se i on sam može
koristiti zemljom koja se predaje seljacima.
Kad je, pak, shvatio da ni to nije mogućno, on se snuždi i prestade da se
interesuje za projekt, i samo da bi ugodio gazdi, nastavi da se smeši. Videći da
ga upravnik ne razume, Nehljudov ga otpusti, pa sam sede za izreckan i
mastilom poliven sto i poče na hartiji da izlaže svoj projekt.
Sunce se beše već spustilo za tek olistale lipe, a komarci su u rojevima
uletali u sobu i ujedali Nehljudova. Kad završi svoje zabeleške i u isti mah
začu blejanje stada, koje se čulo iz sela, škripu vrata koja su se otvarala i
razgovor seljaka koji se behu skupili na većanje, Nehljudov reče upravniku
da ne poziva seljake pred kancelariju, već da će on sam otići u selo, u ono
dvorište u kojem se oni budu sakupili. Popivši na brzinu čašu čaja koju mu je
upravnik ponudio, Nehljudov pođe u selo.
 VII

U dvorištu seoskog starešine čuo se razgovor okupljenog naroda, ali čim

Nehljudov priđe, razgovor se utiša, a seljaci, kao i u Kuzminskom, jedan za
drugim poskidaše kape. Seljaci iz ovog kraja behu mnogo zaostaliji od seljaka
iz Kuzminskog. Kako devojke, tako su i žene imale oboce u ušima, a seljaci,
gotovo svi, behu u prtenim opancima, u košuljama i kaftanima domaće
izrade. Neki su bili bosi, samo u košuljama, kako su došli s njive.
Nehljudov se pribra i poče svoj govor time što objasni seljacima svoju
nameru da im preda svu zemlju. Seljaci su ćutali, a u izrazu njihovog lica nije
se opažala nikakva promena.
— Zato što ja smatram — govorio je, crveneći, Nehljudov — da zemlju ne
treba da poseduje onaj ko je ne obrađuje, i da svako ima pravo da koristi
zemlju.
— Tako je! To je ispravno — začuše se glasovi seljaka.
Nehljudov nastavi da govori o tome da prihodi sa zemlje treba da se
podele svima, te im on predlaže da uzmu zemlju i da za nju uplate u
zajednički kapital iznos koji će sami odrediti, a kapital će oni sami koristiti. I
dalje su se čule reči odobravanja i saglašavanja, ali ozbiljna lica seljaka
postajala su sve ozbiljnija, a oči koje su ranije bile upravljene u gospodina,
sada su gledale u zemlju, kao da ne žele da ga postide što su oni njegovo
lukavstvo prozreli, te on nikoga neće moći da prevari. Nehljudov je govorio
jasno, a seljaci su bili bistri ljudi; ali, nisu ga razumevali, a nisu ga ni mogli
razumeti, i to iz istog razloga iz kojeg ga dugo nije razumeo ni upravnik; oni
su bili čvrsto uvereni da je svakom čoveku svojstveno da se brine o svojoj
koristi. Što se tiče spahija, oni su, na osnovu iskustva već nekoliko pokolenja,
znali da spahije uvek gledaju svoju korist, a na štetu seljaka. I zato, ako ih
spahija poziva i predlaže im nešto novo, on to čini, očevidno, zato da ih
nekako još lukavije prevari.
— Pa dobro, a koliki porez mislite da odredite na zemlju? — upita
Nehljudov.
— A što mi da određujemo porez? Mi to ne možemo. Zemlja je vaša, i vlast
je vaša — odgovoriše iz gomile.
— Pa ne, vi ćete sami koristiti taj novac za zajedničke potrebe.
— Mi to ne možemo. Naša zajednica za sebe, a ovo, opet, za sebe.
— Ma shvatite — želeći da im protumači stvar, uz osmeh reče upravnik,
koji je došao za Nehljudovom — knez vam daje zemlju za novac, a taj novac
opet ulaže u vaš zajednički kapital.
— Dobro mi razumemo — reče namrgođeni bezubi starac ne dižući oči. —
To je ko u banci. Samo što moramo da plaćamo o roku. Mi to ne želimo jer
nam je i ovako teško, a to znači da sasvim propadnemo.
— Slaba vajda od toga. Bolje da ostane po starom — začuše se
nezadovoljni, čak i grubi glasovi.
Naročito vatreno počeše da odbijaju kad Nehljudov pomenu da će
sastaviti ugovor koji će on potpisati, a i oni će morati da potpišu.
— A što da se potpisujemo? Ko što smo dosad radili, tako ćemo i odsad.
Čemu to? Mi smo ljudi neuki.
— Ne pristajemo, nismo mi na to navikli. Kako je bilo, tako neka i ostane.
Samo da se seme ukine — začuše se glasovi. Ukinuti seme značilo je to da su
prema postojećem redu seme za napolicu davali sami seljaci, a oni su molili
da seme bude gospodarevo.
— Znači da odbijate, nećete da uzmete zemlju? — upita Nehljudov
obraćajući se bosonogom sredovečnom seljaku vedra lica, u kaftanu, koji je u
ukrućenoj, savijenoj levoj ruci držao svoju poderanu kapu kao što vojnici
drže kape kad ih skidaju po komandi.
— Jes’, tako je — reče taj seljak, koji se, očevidno, još ne beše oslobodio
vojne hipnoze.
— To znači da imate dovoljno zemlje? — upita Nehljudov.
— Ne, Bože sačuvaj — odgovori sa izveštačeno veselim izrazom bivši
vojnik, brižljivo držeći pred nosom svoju poderanu kapu, kao da nudi
svakome ko želi da se posluži njome.
— Pa ipak, razmislite o onome što sam vam rekao — reče Nehljudov
čudeći se, i ponovi svoj predlog.
— Nema šta da razmišljamo: kako rekosmo, tako će biti — srdito reče
namrgođeni bezubi starac.
— Sutra ću ceo dan biti ovde, ako se predomislite, pošaljite nekoga da mi
javi. — Seljaci ništa ne odgovoriše.
I tako Nehljudov, ne mogavši ništa da postigne, pođe ponovo u
kancelariju.
— Dozvolite da vam kažem, kneže — reče upravnik kad su se vratili kući —
vi nećete moći da se dogovorite s njima, tvrdoglav je to svet. Ako se na zboru
uzjogunio, nećete ga moći pokolebati. Jer svega se boje. Ti isti seljaci, recimo,
onaj sedi ili crnomanjasti, koji nisu pristajali — to su bistri seljaci. Kad ga
pozovem u kancelariju i ponudim ga čajem — smešeći se, govorio je upravnik
— raspričaš se s njim — glava, da joj nema ravne, pravi ministar, o svemu
prosuđuje ko što treba, a na zboru sasvim drugi čovek, tera svoje...
— A ne biste li mogli da pozovete ovamo nekolicinu najbistrijih seljaka —
reče Nehljudov — ja bih im podrobno sve objasnio.
— To može — reče nasmejani upravnik.
— E, onda, molim vas, pozovite ih za sutra.
— To sve može, sutra ću ih sakupiti — reče upravnik, pa se još radosnije
nasmeši.
— Vid’ ti njega kako je vešt! — govorio je, ljuljuškajući se na uhranjenoj
kobili, crnoputi seljak čupave, nikad nečešljane brade, drugom starom,
mršavom seljakuu pocepanom kaftanu, koji je jahao kraj njega i zveckao
gvozdenim putilom.
Seljaci su jahali na noćnu ispašu da nahrane konje kraj glavnog puta, a
krišom i u spahijskoj šumi.
— Badava ću ti predati zemlju, samo potpiši. Ko da su nas malo vukli za
nos. Jok, brate, ne pali, sad i mi razumemo — dodade on i poče da vabi ome,
koje beše zaostalo. — Ne, ne, mali! — vikao je on zaustavljajući konja i
obzirući se unazad, ali ome ne beše pozadi, nego sa strane, i već beše zamaklo
u livade.
— Vidi prokletog vraga! Navadio se, gad, na spahijske livade — reče
crnoputi seljak čupave brade začuvši pucketanje konjskog kiseljaka po kome
je, ržući, skakalo zaostalo ome, jureći sa rosnih livada koje su mirisale na
močvare.
— Čuješ, livade nam zarasle; trebalo bi praznikom da pošaljemo ženskinje
da opleve napoličku zemlju — reče suvonjavi seljak u poderanom kaftanu -
inače ćemo polomiti kose.
— Potpiši se, veli — nastavi čupavi seljak da razmišlja o gospodarevom
govoru. — Potpiši mu se, a on će te živog progutati!
— Bogme i ’oće — odgovori stari.
I više nisu razgovarali. Čuo se samo topot konjskih nogu po tvrdome
putu.
 VIII

Vrativši se kući, Nehljudov vide da su mu u kancelariji spremili visoku

postelju, na kojoj behu perine, dva jastuka, širok jorgan za dvoje, sa sitno
prošivenim šarama, krut, od zagasitocrvene svile — očevidno, miraz
upravnikovice. Upravnik ponudi Nehljudova onim što je ostalo od ručka, ali
kad on odbi, izvini mu se za rđavo posluženje i smeštaj, pa se udalji,
ostavljajući Nehljudova samog.
To što su ga seljaci odbili, nimalo ne zbuni Nehljudova. Naprotiv, iako su
tamo u Kuzminskom prihvatili njegov predlog i stalno mu zahvaljivali, a
ovde izrazili nepoverenje, čak i neprijateljstvo, on se osećao miran i radostan.
U kancelariji beše zagušljivo i prljavo. Nehljudov iziđe u dvorište i htede da
pođe u vrt, ali se seti one noći, prozora na devojačkoj sobi, zadnjeg ulaza — i
beše mu neprijatno da se šeta mestima koja behu oskrnavljena grešnim
uspomenama. On opet sede na ulazne stepenice i, udišući jak miris mladog
brezovog lišća kojim beše zasićen topao vazduh, dugo je posmatrao tamne
obrise vrta i slušao vodenicu, slavuje i još neku pticu, koja je monotono
zviždukala u žbunu kraj samoga ulaza. U upravnikovom prozoru nestade
svetla, na istoku, iza šupe, zablista odsjaj meseca koji se dizao, sve sjajniji i
sjajniji svetlaci počeše obasjavati zapušteni, rascvetani vrt i trošnu kuću, u
daljini se začu grmljavina a trećinu neba prekri crn oblak. Slavuji i ptice
ućutaše. Kroz šum vode na vodenici začu se gakanje gusaka, a u selu i u
upravnikovom dvorištu počeše da se oglašuju prvi petli, kao što oni obično
pre vremena kukuriču u sparnim noćima, pred nepogodu. Postoji uzrečica da
je rano kukurikanje petlova predznak vesele noći. Za Nehljudova ta noć beše
više nego vesela. Beše to radosna, srećna noć za njega. U mašti je obnavljao
utiske onoga srećnog leta koje je ovde proveo kao nevin mladić, i sad se sećao
kakav je bio ne samo tada već i u najlepšim trenucima svoga života. I ne
samo što se sećao već se i osećao onakvim kakav je bio onda kad je kao
četrnaestogodišnji dečak molio Boga da mu otkrije istinu, kad je kao dete
plakao u materinom krilu, rastajući se od nje i obećavajući joj da će uvek biti
dobar i da je nikada neće ražalostiti — osećao se onakvim kakav je bio onda
kad su on i Nikoljenjka Irtenjev odlučili da će jedan drugoga uvek podržavati
u dobrome životu, i da će nastojati da usreće sve ljude.
On se sad seti kako je u Kuzminskom pao u iskušenje i počeo da žali i
kuću i šumu, i gazdinstvo i zemlju, i sada se pitao: da li žali? Čak mu i čudno
dođe što je mogao da zažali. Seti se svega što je video danas: i žene s decom,
bez muža, koji je bio bačen u zatvor zbog seče drva u njegovoj,
Nehljudovljevoj šumi, i one jezive Matrjone koja je smatrala, ili bar govorila,
da žene njihovoga položaja treba da se podaju gospodi; seti se njenog stava
prema deci, načina na koji ih odnose u sirotište, i onoga nesrećnog,
nasmejanog starolikoga deteta u kapici koje umire zbog slabe ishrane; seti se
one trudne, slabe žene koju su hteli da nateraju da radi za njega zato što je,
iscrpljena radom, propustila da pripazi svoju gladnu kravu. I odmah se seti
zatvora, obrijanih glava, ćelija, odvratnog zadaha, lanaca i, naporedo s tim —
bezumne raskoši svoga i celoga gradskog, prestoničkog, gospodskoga života.
Sve beše potpuno jasno i nesumnjivo.
Svetao, gotovo pun mesec pojavi se iza šupe i po dvorištu polegoše crne
senke i zablista lim na krovu trošne kuće.
I kao da želi da ne propusti tu svetlost, slavuj, koji beše zaćutao,
zazvižduka i zaćurlika u vrtu.
Nehljudov se seti kako je u Kuzminskom počeo da razmišlja o svom
životu, da rešava pitanje šta će i kako će raditi, i seti se kako se bio zapleo u
tim pitanjima i kako ih nije mogao da reši: za svako pitanje nudilo se toliko
rešenja. On postavi sad sebi ista pitanja i začudi se kako je sve jednostavno.
Jednostavno je bilo zato što sada nije mislio šta će se s njim dogoditi, čak ga
to nije ni zanimalo, već je jedino mislio o tome šta treba da učini. I
čudnovato, nikako nije mogao da reši šta je potrebno njemu, dok je
pouzdano znao šta treba da učini za druge. Sada je pouzdano znao da treba
da preda zemlju seljacima zato što bi rđavo bilo zadržati je. Pouzdano je znao
da ne sme napustiti Kaćušu, da joj mora pomagati i biti spreman na sve, da bi
iskupio svoj greh prema njoj. Znao je pouzdano da treba proučiti,
proanalizirati, razjasniti sebi, shvatiti sve te sudske kaznene mere u kojima,
osećao je, on vidi nešto što drugi ne vide. Šta će ispasti iz svega toga — on nije
znao, ali je pouzdano znao da i prvo i drugo i treće bezuslovno mora učiniti. I
ta čvrsta uverenost radovaše ga.
Crni oblak beše se sasvim primakao i više se nisu videli svetlaci, već
munje koje su obasjavale celo dvorište i trošnu kuću sa izlomljenim ulaznim
stepenicama, a grmljavina se već čula nad samom glavom. Sve se ptice
smiriše, ali zato zašušta lišće i vetar dojuri do stepenica na kojima je sedeo
Nehljudov i poče da se igra njegovom kosom. Dolete jedna kap, pa druga,
kiša poče da dobuje po repuhu, po limu na krovu i blistavo zaplamsa sav
vazduh; sve se utiša, i Nehljudov ne stiže ni da izbroji do tri, kad nešto
strašno zatrešta nad samom glavom i razleže se nebom. Nehljudov pođe u
kuću.
„Da, da — mislio je on. — Delo koje čini naš život, celo delo, sav smisao
toga dela nije mi razumljiv, i ne može mi biti razumljiv: zašto su postojale
tete; zašto je Nikoljenjka Irtenjev umro, a ja živim? Zašto je bila Kaćuša? I
moje ludovanje? Zašto je bio rat? I sav moj kasniji razuzdani život? Sve to da
razumem, da razumem celo delo Gospodovo nije u mojoj moći, ali da
izvršavam Njegovu volju što je ispisana u mojoj savesti — to jeste u mojoj
moći, i to znam pouzdano. I kad je izvršavam, ja sam, nesumnjivo, spokojan."
Kiša je već lila kao iz kabla i, žuboreći, slivala se niz krov u bakrač; munja
je sve ređe osvetljavala dvorište i kuću. Nehljudov se vrati u sobu, skide se i
leže u postelju, ne bez straha od stenica, čije se prisustvo moglo naslućivati
po iscepanim, prljavim tapetama na zidovima.
„Da, da se osećam ne gospodarom, već slugom“ — mislio je on i radovao se
toj misli.
Njegove strepnje behu opravdane. Čim je ugasio sveću, prekri ga gamad i
poče ga ujedati.
„Predati zemlju i otići u Sibir — buve, stenice, nečistoća... Pa šta, ako je
potrebno to da podnesem — podneću.“ Ali uprkos svojoj želji, nije mogao to
da podnese, i on sede kraj otvorenog prozora, diveći se oblaku, koji se brzo
udaljavao, i mesecu, koji se opet beše pojavio.
 IX

Nehljudov zaspa tek pred zoru, te se sutradan kasno probudi.

U podne stiže sedam izabranih seljaka koje upravnik beše pozvao u
jabučar pod jabuke, gde upravnik beše napravio stočić i klupice na kočićima
pobijenim u zemlju. Dosta su dugo morali nagovarati seljake da stave kape i
da posedaju na klupe. Naročito je bivši vojnik uporno držao pred sobom
svoju pocepanu kapu, propisno, kao što se drži pri komandi „na sahranu", a
na sebi je danas imao čiste obojke i prtene opanke. Kad jedan od njih, plećat
starac dostojanstvena izgleda, sa grguravom, prosedom bradom kao u
Mikelanđelovog Mojsija i sedom, gustom, talasastom kosom oko preplanulog
i ogoljenog smeđeg čela, stavi svoju veliku kapu, i, ogrćući svoj novi kaftan
domaće izrade, provuče se do klupe i sede, ostali učiniše što i on.
Pošto svi posedaše, Nehljudov sede preko puta njih i, nalaktivši se na sto
nad hartijom na kojoj beše napisan nacrt projekta, poče da ga izlaže.
Da li zato što je seljaka bilo manje ili stoga što se on nije bavio sobom, već
poslom, ovoga puta Nehljudov nije osećao nikakvu zbunjenost. Obraćao se i
nehotice uglavnom plećatom starcu s belom grguravom bradom, očekujući
od njega odobravanje ili protivljenje. Ali predstava što ju je o njemu stvorio
Nehljudov beše pogrešna. Naočit starac, mada je s odobravanjem klimao
svojom lepom patrijarhalnom glavom i odmahivao njome mršteći se kad bi
drugi prigovarali, očevidno je uz velike napore razumevao ono što je
Nehljudov govorio, i to samo onda kad su to isto svojim jezikom prepričavali
drugi seljaci. Mnogo je bolje shvatao reči Nehljudovljeve onaj do
patrijarhalnog starca, mali, gotovo ćosav starčić, ćorav, odeven u zakrpljeni
zubun od ćitajke i u stare iskrivljene čizme — pećar, kako je kasnije doznao
Nehljudov. Taj čovek je brzo micao obrvama, s napregnutom pažnjom slušao
ono što je govorio Nehljudov, a zatim na svoj način to prepričavao. Isto je
tako brzo shvatao i omanji, dežmekasti starac bele brade i sjajnih, pametnih
očiju, koji je koristio svaku zgodnu priliku da ubaci šaljive, ironične
primedbe na reči Nehljudovljeve, očigledno se razmećući time. Činilo se da bi
i bivši vojnik mogao da razume u čemu je stvar da ga soldačija nije zaglupila i
da se iz navike nije zaplitao govoreći besmislene vojničke reči. Najozbiljnije
je stvari prilazio visok čovek s dugim nosom i kratkom bradom, obučen u
čistu odeću domaće izrade i nove prtene opanke, koji je govorio dubokim
basom. Taj čovek je sve razumevao, a govorio je samo onda kad je bilo
potrebno. Ostala dva starca, prvi — onaj bezubi koji je na jučerašnjem zboru
odlučno vikao da odbija sve predloge Nehljudova, i drugi — visok, beo, hrom
starac dobroćudna lica, u bahilkama,[53] sa čvrsto stegnutim belim obojcima
na mršavim nogama, obojica su skoro sve vreme ćutali iako su pažljivo
slušali.
Nehljudov pre svega objasni svoje shvatanje o posedovanju zemlje.
— Po mom mišljenju — reče on — zemlja se ne sme prodavati ni kupovati,
jer će je oni koji imaju novaca svu pokupovati i onda će od onih koji je
nemaju naplaćivati koliko žele za pravo da se koriste zemljom. Uzimaće
novac da bi držali zemlju — dodade on, koristeći argument Spensera.
— Jedini je izlaz — privezati krila pa leteti — reče belobradi starac s
nasmejanim očima.
— To je tačno — reče dubokim basom dugonosi. Tako je — reče bivši
vojnik.
— Žena načupala kravi travice, a oni je uhvatili, pa u zatvor — reče
dobroćudni hromi starac.
— Svoja zemlja je na pet vrsta, a uzeti u najam — ne možeš, podigli tako
cenu da se ne isplati — dodade namrgođeni bezubi starac — cede nas kako im
padne na pamet, gore od kuluka.
— Ja mislim kao i vi — reče Nehljudov — i smatram da je posedovanje
zemlje greh. I eto, hoću da vam je predam.
— Pa dobra je to stvar — reče starac s mojsijevskim kovrdžama, očevidno
misleći da Nehljudov želi da zemlju da u najam.
— Zato sam i doputovao: neću više da posedujem zemlju; samo, eto, treba
razmisliti kako da se oslobodim zemlje.
— Pa predaj je seljacima, i kraj — reče namrgođeni bezubi starac.
Nehljudov se u prvi mah zbuni, osetivši u tim rečima sumnju u iskrenost
njegovih namera, ali se odmah pribra i iskoristi tu primedbu da kaže ono što
je imao da kaže.
— Rado bih dao — reče on — ali kome i kako? Kojim seljacima? Zašto
vašoj zajednici, a ne deminskoj? (To beše susedno selo sa siromašnim
atarom.)
Svi su ćutali, samo bivši vojnik reče: — Tako je.
 — Pa dobro — reče Nehljudov — kažite mi, kad bi car rekao: da se oduzme
zemlja spahijama i preda seljacima, kako biste vi postupili?
— A čuje li se tako nešto? — upita isti starac.
— Ne, od cara nema ništa. Ja to samo kažem: šta bi bilo da car kaže —
oduzeti zemlju spahijama i predati je seljacima — šta biste vi učinili?
— Šta bismo učinili? Razdelili po dušama svakom podjednako, i seljaku i
gospodinu — reče pećar, brzo podižući i spuštajući obrve.
— A nego kako? Razdeliti po dušama — potvrdi dobroćudni hromi starac s
belim obojcima.
Svi potvrdiše to rešenje, smatrajući da ono zadovoljava.
— Kako po dušama? — upita Nehljudov. — I služinčadi podeliti?
— To nikako — reče bivši vojnik, nastojeći da izrazi veselu bodrost na
svom licu.
Ali se visoki razboriti seljak ne saglasi s njim.
— Deliti — znači svima jednako — razmislivši, odgovori on svojim
dubokim basom.
— Tako ne može — reče Nehljudov, koji je unapred pripremio svoj
prigovor. — Ako se podeli podjednako, onda će oni koji sami ne rade, ne oru
— gospoda, lakeji, kuvari, činovnici, pisari, svi ljudi iz grada — uzeti svoje
delove, pa ih prodati bogatima. I opet će se kod bogataša skupiti zemlja. A oni
koji su na svome delu, ponovo će se namnožiti, a zemlja je već sva
razgrabljena. Opet će bogataši u svoje šake ščepati one kojima je zemlja
potrebna.
— Tako je — potvrdi odmah vojnik.
— Treba zabraniti da se zemlja prodaje, sem onome ko je sam ore — reče
pećar, srdito prekidajući vojnika.
Na to Nehljudov odvrati da se ne može ustanoviti ko će za sebe orati, a ko
za drugoga.
Tada visoki razboriti seljak predloži da se ore zadružno.
— A ko ore, tome i dodeliti. A ko ne ore, tome ništa — reče on svojim
odlučnim basom.
Na ovaj komunistički projekt Nehljudov je, takođe, imao pripremljene
argumente, pa odvrati da bi za to bilo potrebno da svi imaju plugove, da konji
budu jednaki i da jedni ne zaostaju za drugama, ili, pak, da sve — i konji i
plugovi i vršalice i celo gazdinstvo — bude zajedničko, a da bi se to zavelo,
potrebno je da se svi ljudi slože.
 — Naš svet ti se nikad neće složiti — reče srditi starac.
— Izrodila bi se opšta tuča — reče seljak bele brade i nasmejanih očiju. —
Žene bi jedna drugoj oči iskopale.
— Zatim, kako razdeliti zemlju po kakvoći — reče Nehljudov. — Što da
jedni dobiju crnicu, a drugi ilovaču i pesak?
— A nek se podeli u deonice, da je svima jednako -reče pećar.
Na to Nehljudov odvrati da nije u pitanju podela u jednoj zajednici, već
podela zemlje uopšte, u raznim gubernijama.
Ako se zemlja preda badava seljacima, zašto da jedni poseduju dobru, a
drugi lošu zemlju? Svi će hteti dobru zemlju.
— Tako je — reče vojnik.
Ostali su ćutali.
— Prema tome, to nije tako jednostavno kako se čini — reče Nehljudov —
i o tome ne mislimo samo mi, već mnogi ljudi. Tako vam postoji jedan
Amerikanac Džordž, i evo šta je on smislio. Ja se slažem s njim.
— Ti si gazda, pa ti i daj. Što se sekiraš, tvoja volja — reče srditi starac.
Ovo prekidanje zbuni Nehljudova; ali, na svoje zadovoljstvo, on opazi da
nije samo on nezadovoljan tim prekidom.
— Pričekajder, čiča-Semjone, pusti ga da ispriča — reče svojim ubedljivim
basom razboriti seljak.
To ohrabri Nehljudova i on poče da im tumači projekt jedinstvenog
poreza po Henriju Džordžu.
— Zemlja nije ničija, Božja je — poče on.
— Tako mu i dođe. Tako je — odazva se nekoliko glasova.
— Sva je zemlja — zajednička. Svi imaju na nju jednako pravo. Ali, postoji
bolja i gora zemlja. I svi žele da uzmu dobru. Pa šta učiniti da se to izravna?
Evo šta. Onaj ko bude posedovao dobru zemlju plaćaće onima koji ne
poseduju dobru zemlju onoliko koliko vredi njegova zemlja — sam sebi
odgovori Nehljudov. — A kako je teško odrediti ko kome treba da plaća, i
kako novac treba da se skuplja za zajedničke potrebe, onda bi trebalo učiniti
da onaj ko poseduje zemlju plaća zajednici za razne potrebe onoliko koliko
vredi njegova zemlja. Tako će svi imati jednako. Ako hoćeš da poseduješ
zemlju — a ti plati za dobru zemlju više, za lošu manje. A ako ne želiš da je
imaš, ne plaćaš ništa, a doprinos za zajedničke potrebe plaćaće za tebe oni
koji imaju zemlju.
 — To je ispravno — reče pećar podižući obrve.
— Ko ima bolju zemlju, nek i plaća više.
— Baš je bio glava taj Žorža — reče dostojanstveni starac s kovrdžama.
— Samo da uzmognemo plaćati — reče basom visoki, očevidno sluteći na
šta se cilja.
— A plaćanje treba da je takvo da nije ni skupo ni jevtino; ako je skupo,
neće se isplaćivati i biće gubitaka, a ako je jevtino, svi će kupovati jedni od
drugih — trgovaće zemljom. E, to sam ja hteo da učinim kod vas.
— To je ispravno i dobro. Pa nije ti to loše — govorili su seljaci.
— Ala je glava bio taj Žorža! Čega se dosetio! — ponovi plećati starac s
kovrdžama.
— Dobro, a šta će biti ako se meni prohte da uzmem zemlju? — reče
upravnik smešeći se.
— Ako bude neka slobodna deonica, uzmite i radite — reče Nehljudov.
— Šta će tebi? Ti si ionako sit — reče starac nasmejanih očiju.
Na tome se dogovaranje završi.
Nehljudov opet ponovi svoj predlog, ali nije tražio odgovor odmah, već im
je savetovao da porazgovaraju sa ostalima i dođu da mu odgovore.
Seljaci rekoše da će porazgovarati i da će dati odgovor i, oprostivši se,
odoše uzbuđeni. Na putu se još dugo čuo glasni razgovor seljaka, koji su se
udaljavali. Do kasno u noć brujali su njihovi glasovi i razlegali se selom niz
reku.
Sutradan seljaci nisu radili, već su raspravljali o predlozima spahije.
Zajednica se podeli u dve grupe: jedni su smatrali da su predlozi spahije
korisni i bezopasni, drugi su u tome videli podvalu, čiju suštinu nisu mogli da
odgonetnu, pa su se zato naročito plašili. Pa ipak, trećega dana svi se složiše
da prihvate predložene uslove i dođoše Nehljudovu da mu saopšte odluku
cele zajednice. Na ovaj pristanak uticalo je objašnjenje jedne starice, koje su
prihvatili starci, a koje je otklanjalo svako strahovanje da će biti prevareni, a
to beše — da se spahija počeo brinuti o duši i da postupa tako radi njenog
spasenja. To tumačenje potvrđivalo se onom velikom novčanom milostinjom
koju je Nehljudov delio dok je bio u Panovu. A na davanje milostinje u to
vreme Nehljudov beše podstaknut time što je on ovde prvi put upoznao onaj
stepen siromaštva i surovoga života do kojeg behu dospeli seljaci i,
preneražen tom bedom, mada je znao da je to nerazumno, nije mogao da ne
da onaj novac kojeg je sada mnogo imao, jer ga je dobio i za šumu u
Kuzminskom, prodatu još prošle godine, i na ime predujma za inventar.
Čim se saznade da gospodar daje novac onima koji ga mole, gomila
naroda, naročito žena, poče iz cele okoline da dolazi k njemu moleći pomoć.
On nikako nije znao šta da radi s njima, čime da se rukovodi u rešavanju
pitanja koliko i kome da da. Osećao je da onima koji ga mole, očigledno
siromašnim ljudima, ne može da ne da novac, kojeg je on imao mnogo.
Davati, pak, nasumce svima koji mole, nije imalo smisla. Jedini način da se
izvuče iz tog položaja bio je da otputuje, i on požuri da to učini.
Poslednjeg dana svoga boravka u Panovu, Nehljudov ode u kuću i poče da
pretura po stvarima koje su tamo ostale. Premećući ih, on u donjoj fioci
starog ispupčenog tetkinog ormana od mahagonija, s bronzanim alkama u
lavljim glavama, nađe mnogo pisama, a među njima fotografiju na kojoj beše
grupa: Sofija Ivanovna, Marja Ivanovna, on kao student i Kaćuša — čista,
sveža, lepa, puna života. Od svih stvari što behu u kući, Nehljudov uze samo
ta pisma i tu fotografiju. Sve ostalo ostavi vodeničaru, koji, po preporuci
nasmejanog upravnika, za desetinu cene kupi kao građevinski materijal celu
kuću i sav nameštaj u Panovu.
Sećajući se sada onoga žaljenja zbog gubitka imovine koje je osećao u
Kuzminskom, Nehljudov se čudio kako ga je takvo osećanje moglo da
obuzme: sad je osećao radost oslobođenja i novine, nešto slično onome
osećanju koje, verovatno, nosi u sebi putnik otkrivajući nove zemlje.
 X

Prilikom ovog dolaska, grad naročito čudno i na sasvim nov način

iznenadi Nehljudova. On stiže sa stanice u svoj stan uveče, kad su već bili
upaljeni fenjeri. U svim sobama još se osećao miris naftalina, a Agrafena
Petrovna i Kornej — oboje su se osećali izmučeni i nezadovoljni, i čak se
behu posvađali oko spremanja stvari, koje su služile, kako je izgledalo, samo
za to da ih vešaju, suše i sklanjaju. Nehljudovljeva soba nije bila zauzeta, ali
nije bila spremljena, i od sanduka teško je bilo dospeti do nje, tako da ih je
dolazak Nehljudova očevidno omeo u obavljanju onih poslova koji su se po
nekoj čudnoj inerciji vršili u ovom stanu. Sve mu se to posle utisaka seoske
bede učini tako neprijatno zbog svoje očevidne ludosti, u kojoj je i sam
nekada učestvovao, da Nehljudov odluči da se odmah sutradan preseli u
hotel, a da Agrafeni Petrovnoj ostavi da spremi stvari onako kako ona smatra
da je to potrebno, dok ne dođe sestra, koja će konačno rešiti šta će sa svim
onim što se sada nalazi u kući.
Nehljudov već ujutru ode od kuće i nedaleko od tamnice, u veoma
skromnoj i prilično prljavoj kući sa sobama za izdavanje, prvoj na koju je
naišao, izabra stan od dve sobe i, naredivši da se tamo prevezu stvari, koje je
kod kuće odabrao, ode do advokata.
Napolju beše hladno. Posle nepogoda i kiša nastupiše one hladnoće koje
obično bivaju u proleće. Bilo je tako hladno i duvao je tako jak vetar da je
Nehljudov ozebao u lakom kaputu, pa je neprestano ubrzavao korak
nastojeći da se zagreje.
Prisećao se ljudi sa sela: žena, dece, staraca, siromaštva i iscrpljenosti,
koje kao da je sada prvi put uočio, a naročito nasmejanog starolikog odojčeta
koje se koprcalo svojim nožicama bez listova — i nehotice s njima upoređivao
ono što beše u gradu. Prolazeći pored prodavnica mesa, ribe i gotovog odela,
on je — kao da to prvi put vidi - bio zapanjen sitošću ogromnog broja tako
čistih i debelih dućandžija kakvih nema na selu. Ti ljudi su, očevidno, bili
čvrsto ubeđeni da njihova nastojanja da prevare ljude koji se ne razumeju u
njihovoj robi predstavlja ne nekorisno, već veoma korisno zanimanje. Isto su
tako siti bili kočijaši s ogromnim turovima i dugmadima na leđima, takvi su
bili i vratari u šapkama opšivenim širitima, takve su bile i sobarice u
keceljama i sa uvojcima, a naročito kočijaši -lihači[54] s podbrijanim
potiljkom, koji su zavaljeni sedeli u svojim lakim kolima i prezrivo i
razvratno posmatrali prolaznike. U svim tim ljudima on je sada i nehotice
video one iste ljude sa sela lišene zemlje koji su zbog toga bili prinuđeni da
dođu u grad. Jedni od tih ljudi su uspeli da iskoriste gradske uslove i postali
su isti kao i gospoda, radovali se svome položaju; drugi su u gradu zapali u još
gore uslove nego na selu i bili su još bedniji. Tako bednima učiniše se
Nehljudovu oni čizmari što ih je kroz prozor jednoga podruma video kako
rade, takve su bile i mršave, blede, raščupane pralje koje su glačale mršavim
golim rukama kraj otvorenih prozora iz kojih je kuljala para. Takva su bila i
dva molera u keceljama i rasparanim čizmama na bosim nogama, koje je sreo
Nehljudov, a koji su od glave do pete bili poprskani bojom. U preplanulim,
žilavim, slabim rukama, zasukanim više lakata, nosili su oni vedro boje i bez
prestanka se prepirali. Lica su im bila izmučena i ljutita. Ista takva lica imale
su i prašnjave i crnopute rabadžije koji su se tresli na svojim rabadžijskim
kolima. Takva su lica imali i odrpani, podbuli muškarci i žene što su s decom
stajali po uglovima ulica i prosili. Ista takva lica su se videla iza otvorenih
prozora krčmi pored kojih je Nehljudov morao da prođe. Kraj prljavih stočića
prepunih boca i čajnoga posuđa, između kojih su, klateći se, promicali beli
konobari, sedeli su, vičući i pevajući, znojavi, zajapureni ljudi otupelih lica.
Jedan je sedeo kraj prozora i, podigavši obrve, s otromboljenim usnama
gledao preda se kao da pokušava da se priseti nečega.
„I zašto su se oni svi tu skupili?" — mislio je Nehljudov i nehotice udišući
s prašinom koju je donosio hladni vetar miris užeženog ulja sveže boje koji se
širio svud unaokolo.
U jednoj ulici stiže ga povorka rabadžijsknh kola koja su vozila neko
gvožđe i tako strašno tandrkala svojim gvožđem po neravnom putu da ga
zaboleše i uši i glava. On ubrza korak da prestigne povorku, kad odjednom
kroz tresak gvožđa začu svoje ime. Zaustavi se i vide pred sobom čoveka u
vojnoj uniformi, s ufitiljenim slepljenim brkovima i sjajnim, blistavim licem,
koji mu je, sedeći u lakim kolima lihača, mahao rukom u znak pozdrava,
pokazujući uz osmeh neobično bele zube.
— Nehljudove! Jesi li ti?
Prvo osećanje Nehljudovljevo beše zadovoljstvo.
— A! Šenbok — radosno izgovori on i odmah shvati da nema rašta da se
raduje.
To beše onaj isti Šenbok koji je navraćao k tetama. Nehljudov ga je davno
izgubio iz vida, ali je čuo da se on, uprkos svojim dugovima, pošto je napustio
puk, ali ostao u konjici, ipak na neki način održava u svetu bogatih ljudi.
Njegov zadovoljan, veseo izgled potvrđivao je to.
— E, baš dobro što sam te uhvatio, jer nikog nema u gradu. No, brate,
ostareo si mi — govorio je on izlazeći iz kola i ispravljajući ramena. — Samo
sam te po hodu poznao. Dakle, hoćemo l’ zajedno da ručamo? Gde se tu kod
vas može pošteno jesti?
— Ne znam da li ću stići — odgovori Nehljudov, misleći samo kako da se
oslobodi druga, a da ga ne uvredi. — A šta ćeš ti ovde? — upita on.
— Ma poslovi, bratac moj, poslovi oko starateljstva. Pa ja sam ti staratelj.
Upravljam poslovima Samanova, znaš, onog bogataša. On je izlapeo. A ima
pedeset četiri hiljade desjatnna zemlje — reče on nekako naročito ponosno,
kao da je on lično stvorio te desjatine. — Poslovi su užasno bili zapušteni. Sva
je zemlja bila u seljaka, oni nisu ništa plaćali, bilo je zaostalo više od
osamdeset hiljada. Ja sam za godinu dana sve to promenio i starateljstvo je
dobilo sedamdeset procenata više. Šta veliš? — upita on ponosno.
Nehljudov se seti da je čuo kako je taj Šenbok, baš zato što je proćerdao
celu svoju imovinu i napravio dugove koji se nisu mogli isplatiti, nekom
naročitom protekcijom bio određen za staratelja nad imanjem starog
bogataša koji je traćio svoju imovinu, pa je sada, očevidno, živeo od tog
starateljstva.
„Kako da ga se otarasim, a da ga ne uvredim?" — pomisli Nehljudov
gledajući u masno, zadriglo lice s napomađenim brkovima i slušajući
dobroćudno, drugarsko ćeretanje gde se dobro jede, i hvalisanje kako je on
sredio starateljske poslove.
— No, gde ćemo da ručamo?
— Pa ja nemam vremena — reče Nehljudov gledajući u sat.
— Onda, znaš šta, večeras su trke. Hoćeš li doći?
— Ne, neću doći.
— Dođi. Svojih više nemam. Ali se kladim na Grišine konje. Sećaš se? Ima
dobru konjušnicu. E, dođi, pa ćemo večerati.
— Ne mogu ni da večeram — reče Nehljudov smešeći se.
— Pa šta je to? Kud ćeš sada? Hoćeš li da te odvezem?
— Idem do advokata. On je tu iza ugla — reče Nehljudov.
— E, ti nešto radiš u zatvoru? Postao si zatvorenički zaštitnik? Korčagini
su mi pričali — reče Šenbok smejući se. — Oni su već otputovali. Šta je to?
Ispričaj!
— Da, da, sve je to istina — odgovori Nehljudov — samo kako da pričam na
ulici!
— Pa dabome, pa dabome, uvek si bio čudak. Dakle, doći ćeš na trke?
— Ma ne, ne mogu i neću, molim te, nemoj da se ljutiš.
— Eto ti na, da se ljutim. Gde stanuješ? — upita on i odjednom mu lice
postade ozbiljno, oči se ukočiše, obrve izdigoše. On je, očevidno, hteo da se
nečega seti i Nehljudov zapazi na njegovom licu onakav isti tup izraz kakav
je imao onaj čovek s podignutim obrvama i otromboljenim usnama koji ga je
prenerazio u prozoru krčme.
— Kakva zima? A?
— Da, da.
— Je li kod tebe sve što sam kupio — obrati se on kočijašu.
— Jeste.
— E, onda, zbogom; mnogo, mnogo se radujem što sam te video — reče
Šenbok, pa čvrsto stegnu ruku Nehljudovu i uskoči u kola, mašući ispred
masnog lica širokom rukom u novoj beloj rukavici od jelenske kože i po
navici se smešeći svojim neobično belim zubima.
„Je li moguće da sam i ja bio takav? — mislio je Nehljudov nastavljajući
svoj put k advokatu — ako ne baš takav, a ono sam hteo da budem takav, i
mislio da ću tako proživeti život.“
 XI

Advokat primi Nehljudova preko reda i odmah poče da govori o predmetu

Menjšovih, koji je pročitao, negodujući protiv neosnovanosti optužbe.
To je gnusan slučaj — govorio je on. — Veoma je mogućno da je paljevinu
izvršio sam vlasnik da bi dobio osiguranje, ali je reč o tome da krivica
Menjšovih uopšte nije dokazana. Nema nikakvih indicija. Posredi je naročita
revnost islednika i nemarnost pomoćnika tužioca. Samo da se rasprava ne
održi u srezu, već ovde, i ja garantujem da ćemo dobiti, a honorar mi ne
treba. A sada, drugi slučaj, molba Fedosje Birjukove na najviše ime —
napisana je; ako pođete u Petrograd, ponesite je sobom, pa sami predajte i
zamolite. Inače će tražiti zvanično obaveštenje od Ministarstva pravde,
odande će odgovoriti tek da se što pre reše, to jest, da se odbije, i od svega
ništa neće biti. A vi se postarajte da dospete do viših činova.
— Do cara? — upita Nehljudov.
Advokat se nasmeja.
— To je već vrhovna, najviša instanca, no više znači sekretar pri komisiji
za molbe ili upravnik. Dakle, jesmo li gotovi?
— Ne, evo, pišu mi i sektaši — reče Nehljudov vadeći iz džepa pismo
sektaša. — To je čudan slučaj, ako je istina što pišu. Danas ću pokušati da ih
vidim i doznam u čemu je stvar.
— Vidim da ste postali točir, grlić kroz koji se izlivaju sve zatvoreničke
žalbe — smešeći se, reče advokat. — Ima toga premnogo, nećete savladati.
— Ali ne, to je prosto porazan slučaj — reče Nehljudov, i ukratko ispriča
suštinu slučaja: ljudi su se u selu sakupili da čitaju Jevanđelje. Dođe vlast pa
ih rastera. Sledeće nedelje oni se opet sastadoše, onda pozvaše narednika,
sastaviše akt i predaše ih sudu. Sudski islednik ispita stvar, pomoćnik tužioca
sastavi optužnicu, apelacioni sud potvrdi optužnicu, i predadoše ih sudu.
Pomoćnik tužioca je optuživao, na stolu je bio korpus delikti — Jevanđelje, i
osudiše ih na progonstvo.
— Pa to je užasno — reče Nehljudov. — Da li je moguće da je to istina?
 — Što vas tu čudi?
— Pa sve: recimo, razumem narednika kome je zapoveđeno, ali pomoćnik
tužioca koji je sastavio akt, pa on je obrazovan čovek.
— U tome i jeste greška što smo mi navikli da mislimo da je tužilaštvo,
sudski ljudi uopšte — da su to neki novi, liberalni ljudi. Oni su nekada i bili
takvi, ali sada je to sasvim drukčije. To su činovnici koji misle samo na
dvadeseti u mesecu. On dobija platu, ali mu treba više, i to ograničava sve
njegove principe. On će svakoga optuživati,suditi, osuđivati.
— Pa zar postoje zakoni na osnovu kojih mogu proterati čoveka zato što s
drugima čita Jevanđelje?
— Ne samo prognati u mesta koja nisu mnogo udaljena, već i na robiju
ako se samo dokaže da su se oni, čitajući Jevanđelje, usudili da ga tumače
drugim ljudima drukčije no što je naređeno, što znači da su osuđivali crkveno
tumačenje. Huliti na pravoslavnu veru na javnome mestu, po članu —
doživotno progonstvo.
— To nije moguće!
— Pa kad vam kažem. Ja uvek govorim gospodi sudijama — nastavi
advokat — da ih uvek gledam sa zahvalnošću, jer to što nisam u zatvoru, a i
vi, i svi mi, za to treba zahvaliti samo njihovoj dobroti. A podvesti svakog od
nas pod paragraf lišenja ličnih prava i progonstva u mesta koja nisu mnogo
udaljena — to je najlakša stvar.
— Ali, ako je tako i ako sve zavisi od samovolje tužioca i lica koja mogu da
primenjuju ili ne primenjuju zakone, šta će onda sud?
Advokat se poče veselo smejati.
— Dakle, takva vi pitanja postavljate! Eh, gospodine moj, to je filozofija.
Pa šta, možemo i o tome da porazgovaramo. Eto, dođite u subotu. Kod mene
ćete naći naučnike, književnike, umetnike, pa ćemo porazgovarati o opštim
pitanjima — reče advokat izgovarajući reči „opšta pitanja“ sa ironičnim
patosom. — Sa mojom ženom ste se upoznali? Dođite.
— Da, nastojaću — odgovori Nehljudov osećajući da ne govori istinu i da,
ako već bude nešto nastojao, to će biti samo to da uveče ne bude kod
advokata među naučnicima, književnicima i umetnicima koji se kod njega
skupljaju.
Smeh kojim je advokat odgovorio na primedbu Nehljudova o tome da sud
nema značaja ako sudski činovnici mogu samovoljno da primenjuju ili ne
primenjuju zakone, i intonacija njegovog glasa dok je izgovarao reči
„filozofija" i „opšta pitanja“ — pokazaše Nehljudovu kako on i advokat, a,
verovatno, i advokatovi prijatelji, potpuno različito gledaju na stvari, i kako
on, uprkos tome što se udaljio od svojih bivših prijatelja kao što je Šenbok,
oseća da su mu još dalji advokat i ljudi njegovog kruga.
 XII

Do tamnice je bilo daleko, a beše već i kasno, te Nehljudov uze fijaker i

odveze se u tamnicu. U jednoj od ulica kočijaš, sredovečan čovek pametna,
dobrodušna lica, okrete se Nehljudovu i pokaza mu ogromnu kuću koju su
upravo gradili.
Glete kolika se kućerina podiže — reče on, kao da je i sam donekle
saučesnik u toj izgradnji, pa se time ponosi.
Stvarno, gradila se ogromna zgrada u nekakvom složenom, neobičnom
stilu. Čvrste skele od velikih čamovih greda, povezane gvozdenim šipkama,
opasivale su građevinu odvajajući je od ulice drvenom ogradom. Po daskama
skela vrvili su kao mravi radnici isprskani krečom: jedni su stavljali, drugi
tesali kamen, treći su nosili gore puna, a dole prazna nosila i vedrice.
Debeo i veoma lepo obučen gospodin, verovatno, arhitekta, stojeći kraj
skela i pokazujući gore, govorio je nešto preduzimaču iz Vladimira, koji ga je
s poštovanjem slušao. Na kapiju pored arhitekte i preduzimača izlazila su
prazna, a ulazila natovarena teretna kola.
„I kako su oni svi uvereni — i oni što rade, kao i oni što teraju na rad, da
to tako treba da bude; dok njihove bremenite žene objavljuju kod kuće
poslove koji iscrpljuju i dok im se deca u kapicama, koprcajući nožicama,
starački osmehuju pred bliskom smrću od gladi, oni moraju da grade taj
glupi, nepotrebni dvorac za nekog glupog i nepotrebnog čoveka, upravo za
jednog od onih koji ih i teraju u propast i pljačkaju" — mislio je Nehljudov
gledajući kuću.
— Da, ludačka kuća — izgovori on glasno svoju misao.
— Kako ludačka? — gotovo uvređeno usprotivi se kočijaš. — Hvala joj što
narod zapošljava, nije ludačka.
— Pa nepotreban je to rad.
— Mora ipak da je potreban kad grade — odvrati kočijaš — narodu daje
hleb.
Nehljudov ućuta, tim pre što je zbog tutnjave točkova bilo teško govoriti.
U blizini zatvora kočijaš siđe sa kaldrme na put, tako da se lako moglo
govoriti, i opet se obrati Nehljudovu.
— Koliki je silan narod navalio sad u grad, čudo jedno
— reče on okrećući se na svom sedištu i pokazujući Nehljudovu seoske
radnike-zadrugare u kožusima, s testerama, sekirama i vrećama na leđima,
koji su im išli u susret.
— Pa zar više nego ranijih godina? — upita Nehljudov.
— Kako da ne! Nagrnulo ih sad mnogo na sva mesta, strahota jedna.
Gazde se igraju narodom ko iverjem. Svud je puno.
— A što je tako?
— Namnožili se; nemaju kud.
— Pa šta ako su se namnožili? Što ne ostanu na selu?
— Nema šta da rade na selu. Nema zemlje. Nehljudov se osećao kao čovek
koji se ugruvao.
Čini ti se kao da se namerno udaraš baš po bolnom mestu, a to ti se čini
samo zato što udarce osećaš jedino na bolnom mestu.
„Da li je moguće da je svuda isto?“ — pomisli on i poče da raspituje
kočijaša koliko u njihovom selu ima zemlje, koliko sam kočijaš ima zemlje i
zašto živi u gradu.
— Zemlje je kod nas, gospodine, po desjatina na dušu. Mi imamo za tri
duše — rado se raspriča kočijaš. — Kod kuće mi je otac, jedan brat, a drugi je
vojnik. Oni se nekako snalaze. A nema u čemu da se snalaze, pa je i brat hteo
da ode u Moskvu.
— A zar ne možete u najam da uzmete zemlju?
— A gde danas da je uzmemo? Gospodičići, kakvi su bili, proćerdali svoju,
sve su trgovci prigrabili. Od njih ne možeš da uzmeš zemlju — sami rade. Kod
nas Francuz gazduje, kupio od pređašnjeg spahije. Ne da — pa kraj.
— Kakav Francuz?
— Difar, Francuz, možda ste čuli. On u velikom pozorištu za
komendijašice pravi perike. Do bar posao, pa stekao. Od naše gospojice kupio
celo imanje. Sad nama vlada. Kako ’oće, tako nas jaše. Srećom, on je dobar
čovek. Ali njegova žena, Ruskinja — to ti je takva kučka da te Bog sačuva.
Pljačka narod. Prava napast! E, evo i zatvora. Kuda želite, pred glavni ulaz?
Kanda ne puštaju.
 XIII

Sa zebnjom u srcu i užasom pri pomisli na to u kakvom će stanju danas

zateći Maslovu, i sa strahom pred onom tajnom koja se krila i u njoj i u onom
skupu ljudi što su bili u zatvoru, zazvoni Nehljudov na glavnom ulazu, i
nadzornika koji iziđe upita za Maslovu. Nadzornik se raspita i reče da je ona
u bolnici. Nehljudov pođe u bolnicu. Dobroćudan starčić, bolnički stražar,
odmah ga pusti i, doznavši koga želi da vidi, uputi ga u dečje odeljenje.
Mlad lekar, sav prožet mirisom karbolne kiseline, iziđe pred Nehljudova u
hodnik i strogo ga upita šta želi. Taj lekar činio je svakojake olakšice
zatvorenicima i zato je stalno imao neprijatne sukobe sa upravom zatvora, pa
čak i sa starijim lekarom. Plašeći se da Nehljudov ne zatraži od njega nešto
nezakonito i želeći pri tom da pokaže da on nikome za ljubav ne čini
izuzetak, on se pravio ljut.
— Ovde nema žena, to je dečje odeljenje — reče on.
— Znam, ali ovamo je iz zatvora premeštena bolničarkaslužavka.
— Da, ima ih dve. Pa šta želite?
— Ja sam blizak s jednom od njih, s Maslovom — reče Nehljudov — i eto,
želeo bih da je vidim: odlazim u Petrograd da predam kasacionu žalbu u vezi
s njenim slučajem. I hteo sam da joj predam, evo, ovo, to je samo fotografija
— reče Nehljudov vadeći iz džepa koverat.
— Pa to može — reče lekar omekšavši, pa se obrati bakici u beloj kecelji i
reče joj da pozove bolničarku-zatvorenicu Maslovu. — Želite li da sednete ili
bar da pređete u sobu za primanje?
— Zahvaljujem — reče Nehljudov i, koristeći povoljnu promenu u držanju
lekara prema njemu, upita ga kako su u bolnici zadovoljni Maslovom.
— Pa dobro, radi prilično, uzimajući u obzir uslove u kojima je bila — reče
doktor. — Uostalom, evo i nje.
Na vratima se pojavi bakica bolničarka, a za njom Maslova. Na sebi je
imala belu kecelju preko prugaste haljine; na glavi joj beše povezača, koja joj
je skrivala kosu. Spazivši Nehljudova, ona planu u licu, zastade neodlučno, a
zatim se namršti i, oborivši oči, uputi se prema njemu brzim koracima po
prostirci u hodniku. Prišavši Nehljudovu, ona ne htede da mu pruži ruku, ali
je zatim pruži i još više pocrvene. Nehljudov je nije video od onog razgovora
kad mu se izvinjavala zbog svoje plahovitosti, te je očekivao da će je i sada
takvu zateći. Ali danas ona beše sasvim drukčija, u izrazu njenog lica beše
nečeg novog: uzdržanosti, stidljivosti i, kako se Nehljudovu učini, nečeg
neprijateljskog prema njemu. On joj reče što je rekao i lekaru — da putuje u
Petrograd, i predade joj koverat s fotografijom koju je doneo iz Panova.
— To sam našao u Panovu, stara fotografija, možda će vam biti prijatno,
uzmite.
Ona podiže crne obrve, začuđeno ga pogleda svojim zrikavim očima, kao
da pita našto to, ćutke uze koverat i stavi ga pod kecelju.
— Video sam tamo vašu tetku — reče Nehljudov.
— Videli ste? — reče ona ravnodušno.
— Da li vam je dobro ovde? — upita Nehljudov.
— Pa jeste, dobro je — reče ona.
— Nije suviše teško?
— Ne, nije. Nisam se još navikla.
— To me mnogo raduje. Ipak je bolje nego tamo.
— Gde tamo? — reče ona i lice joj obli rumen.
— Tamo, u zatvoru — požuri da kaže Nehljudov.
— A zašto je bolje? — upita ona.
— Ja mislim da su ljudi ovde bolji. Nema takvih kao tamo.
— Tamo ima mnogo dobrih — reče ona.
— Za Menjšove sam se zauzeo i nadam se da će ih osloboditi — reče
Nehljudov.
— Daće Bog, bakica je tako divna — reče ona, ponavljajući svoje mišljenje
o bakici, i malo se nasmeši.
— Ja danas putujem u Petrograd. Vaša stvar će se uskoro pretresati i ja se
nadam da će poništiti presudu.
— Poništili ili ne, sada je svejedno — reče ona.
— Zašto: sada?
— Tako — reče ona i upitno ga pogleda u lice. Tu reč i taj pogled
Nehljudov razumede tako kao da ona hoće da zna da li se on drži svoje
odluke, ili je prihvatio njeno odbijanje i odluku promenio.
— Ne znam zašto je vama svejedno — reče on. — Meni je, zaista, svejedno
da li će vas osloboditi ili neće. Ja sam u svakom slučaju spreman da učinim
ono što sam rekao — reče on odlučno.
Ona podiže glavu i crne zrikave oči zaustaviše se na njegovom licu i negde
pored njega, a celo njeno lice zablista od radosti. Ali ona reče sasvim nešto
drugo nego što su govorile njene oči.
— Vi to badava govorite — reče ona.
— Govorim vam da biste znali.
— O tome je sve rečeno i nema više šta da se govori — reče ona s mukom
uzdržavajući osmeh.
U bolničkoj sobi začu se neka buka. Začu se i dečji plač.
— Izgleda da me zovu — reče ona, nemirno se osvrćući.
— E, onda zbogom — reče on.
Ona se napravi kao da ne primećuje pruženu ruku, ne prihvati je, okrenu
se, pa brzim koracima pođe po prostirci u hodniku, starajući se da skrije svoje
likovanje.
„Šta se u njoj zbiva? Šta ona misli? Šta oseća? Da li želi da me iskuša ili
zaista ne može da mi oprosti? Da li ne može ili neće da kaže sve što misli i
oseća? Da li je popustila ili se ozlojedila?“ — pitao se Nehljudov, ali odgovora
nikako nije nalazio. Jedno je znao — znao je da se ona promenila i da se u
njoj odigrava promena značajna za dušu, i ta ga je promena sjedinjavala ne
samo s njom već i s onim u čije se ime ta promena vršila. To sjedinjavanje ga
je dovodilo u stanje radosnog uzbuđenja i razneženosti.
Vrativši se u bolničku sobu, u kojoj beše osam dečjih krevetića, Maslova
poče po sestrinom naređenju da namešta krevet i, nagnuvši se suviše preko
kreveta za čaršavom, okliznu se i umalo ne pade. Dečko sa umotanim vratom
koji je prezdravljao, gledajući je, nasmeja se. Maslova se više nije mogla da
uzdrži, ona sede na krevet i poče da se smeje glasnim i tako zaraznim
smehom da se i deca počeše smejati, a sestra ljutito viknu na nju:
— Šta se kikoćeš? Misliš da si tamo gde si bila! Odlazi po porcije.
Maslova zaćuta, uze posuđe i pođe kud su je slali, ali susrevši se pogledom
s dečkom umotanog vrata, kome je bilo zabranjeno da se smeje, ona opet
prsnu u smeh. Nekoliko puta tokom dana, čim bi ostala sama, Maslova je
pomalo izvlačila fotografiju iz koverta i sa uživanjem je gledala; ali tek uveče,
posle dežurstva, pošto je ostala sama u sobi, gde je spavala zajedno s
bolničarkom, Maslova izvadi iz koverta fotografiju, i dugo je nepomično
posmatrala izbledelu, požutelu sliku milujući očima svaki detalj i na licima, i
na odeći, i na stepenicama balkona, i na žbunju, na čijem su fonu bili —
njegovo i njeno lice, i lice tetaka, i nije mogla da se nadivi naročito sebi,
svome mladom, lepom licu s kosom koja se vila oko čela. Ona se tako beše
zagledala da nije ni opazila kad je njena drugarica bolničarka ušla u sobu.
— A šta je to? Je l’ ti on dao? — reče debela, dobrodušna bolničarka
nagnuvši se nad fotografiju. — Je l’ moguće da si to ti?
— A ko bi drugi bio? — reče Maslova smešeći se i gledajući u lice
drugarice.
— A ko je ovo? Je l’ to on? A to muje mati?
— Tetka. A zar me ne bi poznala? — upita je Maslova.
— Kako da poznam? Ni za živog Boga te ne bih poznala. Sasvim ti je
drukčije lice. Kao da je desetak godina prošlo od onda!
— Nisu godine, već život — reče Maslova, a njene živahnosti odjednom
nestade. Lice joj se snuždi, a među obrvama joj se ureza bora.
— A zašto, tamo mora da je lak život.
— Jest, lak — ponovi Maslova zatvorivši oči i odmahnuvši glavom — gori
od robije.
— A zašto?
— Pa zato. Od osam uveče do četiri ujutru, to ti je svakog dana.
— A zašto ga ne napuste?
— Htele bi da napuste, al’ se ne može. Ta šta da se priča! — reče Maslova,
skoči, baci fotografiju u fioku stola i, jedva uzdržavajući suze od ljutine,
istrča u hodnik zalupivši vratima. Gledajući fotografiju, ona se osećala
onakvom kakva je bila predstavljena na njoj, i maštala je o tome kako je tada
bila srećna, i kako bi i sada mogla biti srećna s njim. Reči njene drugarice
podsetiše je na ono što je ona sada i na ono što je tamo bila — podsetiše je na
sav užas onoga života koji je ona i tada nejasno osećala, ne dozvoljavajući
sebi da postane svesna toga. Tek sad se ona živo seti svih tih užasnih noći, a
naročito jedne, o pokladama, kad je očekivala studenta koji joj je obećao da
će je iskupiti. Seti se kako je u izrezanoj, vinom polivenoj, crvenoj svilenoj
haljini, sa crvenom mašnom u zamršenoj kosi, izmučena, malaksala i pijana,
isprativši goste oko dva sata noću, sela između dva plesa do mršave, koščate
bubuljičave pratilje violinista i počela da joj se žali na svoj teški život, i kako
joj je ta pratilja govorila da je i ona u teškom položaju i da bi htela da ga
promeni, i kako im je prišla Klara, i kako su sve tri odjednom odlučile da
napuste taj život. Mislile su da se ta noć završila i htele su da se raziđu, kad u
predsoblju iznenada zagalamiše pijani gosti. Violinist odsvira ritornel,
pratilja poče da lupa na pijaninu pratnju vesele, veoma vesele ruske pesme iz
prve figure kadrila; oznojen čovečuljak što je zaudarao na vino i štucao, s
belom mašnom i u fraku, koji je za vreme druge figure skinuo, dograbio ju je,
a drugi, debeljko s bradom, takođe u fraku (došli su bili sa nekoga bala),
dograbio je Klaru, i dugo su se vrteli, plesali, vikali, pili... I tako je to išlo
godinu, i dve, i tri. Kako da se ne promeni! A uzrok svega toga bio je on. I u
njoj se odjednom uzburka pređašnje ogorčenje na njega, ona zažele da ga
grdi, da mu prebacuje. Zažali što je danas propustila priliku da mu još
jednom kaže da ga ona zna, i da mu se neće dati, da mu neće dozvoliti da se
duhovno koristi njome, kao što ju je iskoristio telesno, da mu neće dozvoliti
da je učini predmetom svoje velikodušnosti. I da bi nekako ugušila to mučno
osećanje sažaljenja prema sebi i nekorisnog prebacivanja njemu, ona zažele
rakije. I ona ne bi održala reč, napila bi se rakije da je bila u zatvoru. Ovde se,
pak, rakija mogla nabaviti samo kod lekarskog pomoćnika, a lekarskog
pomoćnika se bojala jer joj se nametao. Odnosi s muškarcima bili su joj
odvratni. Pošto je posedela malo na klupici u hodniku, ona se vrati u svoj
sobičak i, ne odazivajući se drugarici, dugo je plakala nad svojim izgubljenim
životom.
 XIV

U Petrogradu je Nehljudov imao da obavi tri posla: kasacionu molbu

Maslove u Senatu, slučaj Fedosje Birjukove u komisiji za molbe i, na traženje
Vere Bogoduhovske, posao u žandarmerijskoj upravi ili trećem odeljenju, da
se Šustova oslobodi, a da se majka sastane sa sinom koji je bio zatvoren u
tvrđavi, i o kome mu je Vera Bogoduhovska poslala pisamce. Ta dva posla
smatrao je on kao jedan, treći posao. A četvrti posao je bio slučaj sektaša koje
su rastavljali od porodica i proterivali na Kavkaz zato što su čitali i tumačili
Jevanđelje. Obećao je, ne toliko njima, koliko sebi, da će učiniti sve što je
mogućno da se taj slučaj razjasni.
Od vremena svoje poslednje posete Maslenikovu, naročito posle puta u
selo, Nehljudov ne samo što je bio odlučio već je celim svojim bićem osećao
odvratnost prema sredini u kojoj je dotad živeo, prema sredini u kojoj se tako
brižljivo skrivaju patnje što ih podnose milioni ljudi radi obezbeđenja
udobnosti i zadovoljstva malog broja ljudi, prema ljudima iz te sredine koji
ne vide i ne mogu da vide te patnje, a stoga ni svu okrutnost i grešnost svoga
života. Nehljudov sada više nije mogao bez nelagodnosti i prebacivanja
samome sebi da opšti s ljudima iz te sredine. Međutim, u tu su ga sredinu
privlačile navike ranijeg života, privlačili su ga rodbinski i prijateljski odnosi,
a pre svega to što je, da bi mogao da učini ono što ga je sada jedino zanimalo,
da pomogne Maslovoj i svima onima što pate, kojima je on hteo da pomogne,
morao moliti za pomoć i usluge one ljude iz te sredine koje on ne samo što
nije poštovao već koji su u njemu često izazivali negodovanje i prezir.
Došavši u Petrograd, on odsede kod svoje tetke po majci, grofice Čarske,
žene bivšeg ministra, i odmah upade u samo jezgro aristokratskog društva
koje mu je postalo tako strano. To mu je bilo neprijatno, ali drukčije nije
mogao da postupi. Da je odseo u hotelu, a ne kod tetke, to bi je uvredilo, a
teta je uz to imala jakih veza i mogla mu je biti od najveće koristi u svim
poslovima koje je nameravao da posvršava.
— No, šta to čujem o tebi? Neka čudesa — govorila mu je grofica Katerina
Ivanovna časteći ga kafom odmah po dolasku. — Vous posez pour un
Howard![55] Pomažeš zločince, obilaziš zatvore, ispravljaš.
 — Ma ne, nije mi ni na kraj pameti.
— Pa što, to je dobro. Samo, tu je i neka romantična istorija. Ded ispričaj.
Nehljudov joj ispriča o svojim odnosima s Maslovom — sve kako je bilo.
— Sećam se, sećam se. Jadna Elen mi je nešto pričala kad si živeo kod onih
bakica: čini mi se da su one htele da te ožene svojom vaspitanicom (grofica
Katerina Ivanovna je uvek prezirala Nehljudovljeve tetke s očeve strane)...
Dakle, to je ona? Elle est encore jolie?[56]
Teta Katerina Ivanovna beše šezdesetogodišnja zdrava, vesela, energična i
brbljiva žena. Beše visokog rasta, vrlo ugojena, a na usni su joj se primećivali
crni brkovi. Nehljudov ju je voleo, i još iz detinjstva se beše navikao da se
oduševljava njenom energijom i veselošću.
— Ne, ma tante, s tim je svršeno. Ja sam samo hteo da joj pomognem, jer
je ona, pre svega, nevino osuđena, a ja sam za to kriv, i kriv sam za svu njenu
sudbinu. Osećam se obaveznim da učinim za nju sve što mogu.
— Da, ali meni su govorili da hoćeš da se oženiš njome?
— Pa i hteo sam, ali ona neće.
Podigavši čelo i spustivši zenice, Katerina Ivanovna ćutke i začuđeno
pogleda u svog sestrića. Odjednom se izmeni u licu, na kojem se pojavi izraz
zadovoljstva.
— No, ona je pametnija od tebe. Ah, kakva si ti budala! I ti bi se oženio
njome?
— Sigurno.
— Posle onoga što je bila?
— Utoliko pre. Pa ja sam za sve kriv.
— Ne, ti si jednostavno klipan — reče teta, uzdržavajući osmeh. — Užasan
klipan, ali ja te i volim što si takav užasan klipan — ponavljala je ona,
zavolevši, očevidno, tu reč koja je u njenim očima tačno izražavala umno i
moralno stanje njenog sestrića. — I znaš da je to baš u pravi čas — nastavi
ona. — Aline ima divan dom za Magdalene. Bila sam tamo jednom. One su
strašno odvratne. Posle sam se stalno prala. Ali se Aline svim corps et ame[57]
posvetila tome. E, pa mi ćemo nju, tu tvoju, njoj da uputimo. Ako je iko kadar
da nekoga popravi, to je Aline.
— Ali, ona je osuđena na robiju. Ja sam i došao zato da se zauzmem da se
ta presuda poništi. To je moja prva molba upućena vama.
— Tako, dakle? A gde je sada ta njena stvar?
 — U Senatu?
— U Senatu? Da, moj mili cousin[58] Ljovuška je u Senatu. Uostalom, on je
u odeljenju budala — u heraldiji. A od pravih ne poznajem nikoga. Svi su oni
Bog bi ih znao šta — ili Nemci: Ge, Fe, De — tout lalphabet,[59] ili, pak, razni
Ivanovi, Semjonovi, Nikitini, ili Ivanenko, Simonenko, Nikitenko, pour
varier. Des gens de l autre monde.[60] Ipak ću reći mužu.
On ih poznaje. On ti poznaje razne ljude. Reći ću mu. A ti mu objasni, jer
mene on nikad ne razume. Ma šta govorila, on kaže da ništa ne razume. Cest
un parti pris.[61] Svi razumeju, samo on ne razume. Uto lakej u čarapama
donese na srebrnom poslužavniku pismo.
— Upravo od Aline. A čućeš i Kizevetera.
— Ko je go Kizeveter?
— Kizeveter? Eto, dođi danas, pa ćeš saznati ko je. On tako govori da i
najokoreliji zločinci padaju na kolena, plaču i kaju se.
Grofica Katerina Ivanovna, ma kako da je to bilo čudno i ma kako da se to
nije slagalo s njenim karakterom, bila je vatreni pristalica onoga učenja po
kojem se smatralo da se suština hrišćanstva sastoji u veri i iskupljenju.
Odlazila je na skupove gde se propovedalo to učenje, koje je u to vreme bilo u
modi, i skupljala je u svojoj kući vernike. I pored toga što je to učenje
odbacivalo ne samo sve obrede i ikone već i tajne, grofica Katerina Ivanovna
je u svim sobama, pa čak i iznad svog kreveta, držala ikone i izvršavala sve što
crkva zahteva, ne videći u tome nikakvu protivrečnost.
— Eto, da tvoja Magdalena dođe da ga sluša, obratila bi se — reče grofica.
— A ti neizostavno budi kod kuće večeras. Čućeš ga. To je neobičan čovek.
— To me ne interesuje, ma tante.
— A ja ti kažem da je to interesantno. Neizostavno dođi. No, govori, šta ti
je još potrebno od mene? Videz votre sac.[62]
— Još imam posla u tvrđavi.
— U tvrđavi? E, mogu ti dati pisamce za barona Krigsmuta. S’ est un tres
brave homme.[63] Pa i ti ga poznaješ. On je prijatelj tvoga oca. Il donne dans
spiritisme.[64] Ali to nije ništa. On je dobar. Šta ti je tamo potrebno?
— Treba da ga molim za dozvolu da se sastanu majka i sin koji tamo leži.
Ali govorili su mi da to ne zavisi od Krigsmuta, već od Červjanskog.
— Ne volim Červjanskog, ali ipak, on je muž Mariette. Mogu da je
zamolim. Učiniće za mene. Elle est tres gentille.[65]
 — Treba da molim još za jednu ženu. Ona leži već nekoliko meseci, a niko
ne zna zbog čega.
— A, ne. Ona sigurno zna zbog čega. One vrlo dobro znaju. Tako im i
treba, tim ošišanima.
— Mi ne znamo — treba li ili ne treba. A one pate. Vi ste hrišćanka i
verujete u Jevanđelje, a tako ste nemilosrdni...
— Ništa to ne smeta. Jevanđelje je Jevanđelje, a ono što je odvratno, to je
odvratno. Bilo bi gore kad bih se pretvarala da volim nihiliste, pogotovu
ošišane nihilistkinje, a ne mogu da ih trpim.
— A zašto ne možete da ih trpite?
— Posle prvog marta[66] pitaš: zašto?
— Pa nisu one sve učesnice u prvom martu.
— Svejedno. Šta se mešaju u tuđa posla?! Nije to za žene!
— Ali, eto, vi smatrate da se Mariette može baviti time — reče Nehljudov.
— Mariette? Mariette je Mariette. A ta, pitaj Boga, nekakva Haltjupkina,
ta svima hoće da soli pamet.
— Ne da sole pamet, već hoće da pomognu narodu.
— I bez njih se zna kome treba, a kome ne treba pomoći.
— Ali narod se zlopati. Eto, ja sam upravo stigao sa sela. Zar je potrebno
da seljaci rade do iznemoglosti i da ne jedu dovoljno, a mi da živimo u
strašnoj raskoši — reče Nehljudov, koji i nehotice, zbog tetine dobroćudnosti,
zažele da joj kaže sve što misli.
— A zar bi ti hteo da ja radim, a da ništa ne jedem?
— Ne, ja neću da vi ne jedete — odgovori Nehljudov, i nehotice se smešeći
— već samo hoću da svi mi radimo i svi jedemo.
Teta se ponovo zagleda u njega, oborivši čelo i zenice.
— Mon cher, vous finirez mal.[67]
— A zašto?
Uto u sobu uđe visok, plećat general. Beše to muž grofice Čarske, ministar
u ostavci.
— O, Dmitrij, zdravo — reče on podmećući mu sveže obrijan obraz. — Kad
si stigao?
Ženu poljubi ćutke u čelo.
— Non, il est impayable[68] — obrati ce grofica Katerina Ivanovna mužu. —
On mi zapoveda da idem na reku da ispiram rublje i da jedem samo krompir.
On je užasna budala, ali mu, ipak, učini ono što te moli. Strašan klipan —
ispravi se ona; — a jesi li čuo: pričaju da je Kamenska tako očajna da strepe za
njen život — obrati se ona mužu — trebalo bi da je posetiš.
— Da, to je strašno — reče muž.
— Ajde, idite i porazgovarajte, a ja treba da pišem pisma.
Kad Nehljudov uđe u sobu do salona, ona mu doviknu otuda:
— Pa da napišem Mariette?
— Molim, ma tante.
— Onda ću ostaviti en blanc[69] ono što ti je potrebno za ošišanu, a
Mariette će već narediti svome mužu. I on će učiniti. Nemoj misliti da sam
zla. Sve one, te tvoje protegees, strašno su odvratne, ali je ne leur veux pas de
mal.[70] Neka idu c milim Bogom. Ajde idi. A večeras sigurno budi kod kuće.
Čućeš Kizevetera. I molićemo se. I ako se samo ne budeš protivio, ca vous
fera beaucoup de bien.[71] Pa znam ja, i Elen i vi, svi ste vrlo zaostali u tome.
Onda, do viđenja.
 XV

Grof Ivan Mihajlovič beše ministar u ostavci i čovek vrlo čvrstih

ubeđenja.
Ubeđenja grofa Ivana Mihajloviča sastojala su se od mladih dana u tome
da, kao što je ptici svojstveno da se hrani crvima, da bude odevena perjem i
paperjem i da leti po vazduhu, tako je i njemu svojstveno da se hrani skupim
jelima koja su pripremili skupi kuvari, da bude obučen u najudobniju i skupu
odeću, da se vozi na najmirnijim i brzim konjima, i da, zato, sve to mora biti
za njega pripremljeno. Osim toga, grof Ivan Mihajlovič je smatrao da što više
bude dobijao svakovrsnog novca iz državne blagajne i što više bude imao
ordenja, zaključno sa dijamantskim ukrasima, i što se češće bude viđao i
razgovarao s krunisanim osobama oba pola, tim će biti bolje. U poređenju sa
ovim osnovnim dogmama, grof Ivan Mihajlovič je sve ostalo smatrao za
ništavno i nezanimljivo. Sve ostalo je moglo biti tako ili sasvim suprotno.
Držeći se te vere, grof Ivan Mihajlovič je živeo i delao u Petrogradu četrdeset
godina i, po isteku tih četrdeset godina, stigao do položaja ministra.
Glavne osobine grofa Ivana Mihajloviča zahvaljujući kojima je sve to
postigao sastojale su se u tome što je on, prvo, umeo da shvati smisao
napisanih akata i zakona i, mada nevešto, umeo da sastavlja razumljive
predstavke i da ih piše bez pravopisnih grešaka; drugo, što je bio veoma
reprezentativan i, gde je bilo potrebno, mogao je da bude oličenje ne samo
gordosti već i nepristupačnosti i veličanstvenosti, a gde je bilo potrebno,
mogao je da bude vatreno i podlo ponizan; treće, u tome što nije imao
nikakvih opštih principa i pravila, ni lično moralnih ni državničkih, i što je,
zbog toga, mogao sa svima da se saglasi kada je to bilo potrebno, a kad bi bilo
potrebno, mogao je da se ni s kim ne složi. Postupajući tako, on se brinuo
samo o tome da se održi ton i da ne bude u izrazitoj protivrečnosti sa samim
sobom, pri čemu mu je bilo potpuno svejedno da li su njegovi postupci sami
po sebi moralni ili nemoralni i da li će oni prouzrokovati najveću sreću ili
naneti najveću štetu ruskoj imperiji ili celome svetu.
Kada je postao ministar, ne samo svi koji su zavisili od njega, a zavisilo je
od njega veoma mnogo ljudi i saradnika — već i strani mu ljudi, a i on sam,
bili su uvereni da je on veoma pametan državnik. Ali pošto prođe neko vreme
i on ništa ne stvori, ništa ne pokaza, i kad ga, po zakonu borbe za opstanak,
isti takvi ljudi koji su naučili da pišu i razumevaju akta, reprezentativni i
besprincipijelni činovnici, istisnuše i on morade da da ostavku, svima postade
jasno da on ne samo što nije naročito pametan i dubokomislen čovek, već da
je, mada veoma samouveren, ograničen i malo obrazovan čovek, koji se u
svojim pogledima uzdigao tek do nivoa uvodnika najglupljih konzervativnih
listova. Pokaza se da u njemu nema ničega čime bi se razlikovao od drugih
malo obrazovanih, samouverenih činovnika koji su ga istisnuli, i on sam to
shvati, ali ga to nimalo ne pokoleba u uverenju da on treba svake godine da
dobija velike sume državnog novca i nove ukrase za svoju paradnu odeću. To
njegovo ubeđenje beše tako snažno da se niko nije usuđivao da mu to odbije,
i on je svake godine, delimično u vidu penzije, delimično u vidu nagrada što
radi u visokoj državnoj ustanovi, kao i za predsedništvo po raznim
komisijama i komitetima, dobijao po nekoliko desetina hiljada rubalja i,
povrh toga, svake godine nova prava da stavlja nove širite na svoja ramena ili
pantalone, ili da na frak prikači nove trake i emajlirane zvezdice, što je on
visoko cenio.
Grof Ivan Mihajlovič sasluša Nehljudova kako je obično saslušavao
referate načelnika odeljenja i, saslušavši ga, reče da će mu dati dva pisma —
jedno za senatora Voljfa iz kasacionog odeljenja.
O njemu svašta govore, ali dans tous les cas cest un homme tres comme il
faut[72] — reče on. — On ima obaveza prema meni, pa će učiniti sve što može.
Drugo pismo grof Ivan Mihajlovič dade za uticajnu ličnost u komisiji za
molbe. Slučaj Fedosje Birjukove, kako mu ga je ispričao Nehljudov, jako ga je
zainteresovao. Kad mu Nehljudov reče da je hteo da piše pismo carici, on
odgovori da je taj slučaj zaista veoma dirljiv i da ga može u pogodnoj prilici
tamo ispričati. Ali nije mogao da obeća. Neka molba ide svojim putem. A ako
se ukaže prilika, pomisli on, ako ga pozovu na petit comite[73] u četvrtak, on
će, možda, reći.
Pošto je dobio grofova pisma i tetino pisamce za Mariette, Nehljudov
odmah krenu da obiđe sva ta mesta.
Pre svega, uputi se k Mariette. Znao ju je još kao devojčicu, šiparicu, iz
siromašnije aristokratske porodice, znao je da se udala za čoveka koji pravi
karijeru, o kome je slušao loše stvari, a što je glavno, čuo je o njegovoj
nemilosrdnosti prema onim stotinama i hiljadama političkih zatvorenika čije
je mučenje sačinjavalo njegovu specijalnu dužnost, i Nehljudovu je, kao i
uvek, bilo mučno što, da bi pomogao ugnjetenima, mora da stane na stranu
ugnjetača i da prizna njihovu delatnost kao zakonitu time što im se obraća s
molbom da se oni, bar u odnosu prema nekim ličnostima, donekle uzdrže od
svojih uobičajenih okrutnosti, koje oni, verovatno, ni sami nisu zapažali. U
tim slučajevima, on je uvek osećao unutarnji rascep, nezadovoljstvo samim
sobom i nedoumicu: da li da moli ili ne moli, ali bi uvek rešio da ipak moli.
Pa bila je reč o tome da će se, možda, osećati nelagodno, da će se stideti i da
će mu biti neprijatno kod te Mariette i njenog muža, ali će nesrećna žena
koja pati u samici biti, možda, puštena, i ona i njena rodbina prestaće da
pate. Osim toga, osećao je svu lažnost toga položaja molioca u sredini ljudi
koje on više nije smatrao za svoje, ali koji su njega smatrali svojim, u tome
društvu on je osećao da ulazi u pređašnji uobičajeni kolosek, i nehotice se
predavao onom lakomislenom i nemoralnom tonu koji je carovao u tom
krugu. On je to iskusio već kod tete Katerine Ivanovne. Još jutros je,
razgovarajući s njom o najozbiljnijim stvarima, zapadao u šaljiv ton.
Uopšte, Petrograd, u kojem odavno nije bio, ostavljao je na njega svoj
uobičajen utisak, koji ga je fizički bodrio, a moralno zatupljivao: sve je tako
čisto, udobno, uređeno, a što je najvažnije — ljudi postavljaju tako malo
moralnih zahteva da se život čini izuzetno lak.
Krasan, čist, učtiv kočijaš poveze ga kraj krasnih, učtivih, čistih redara, po
krasnoj, čistoj, polivenoj kaldrmi, pored krasnih, čistih kuća prema onoj kući
kraj kanala u kojoj je živela Mariette.
Pred ulazom je stajao par engleskih konja sa sersanima, a na sedištu je
sedeo kočijaš nalik na Engleza, sa oholim izrazom, zaliscima do polovine
obraza, s bičem i u livreji.
Vratar u veoma čistoj uniformi otvori vrata predvorja, gde je stajao lakej-
pratilac s divno raščešljanim zaliscima, u još čistijoj livreji sa širitima, i
posilni s bajonetom, u novoj, čistoj uniformi.
— 'đeneral ne primaju. 'đeneralica, takođe. Oni će sada izvoleti da se
izvezu.
Nehljudov predade pismo grofice Katerine Ivanovne i, izvadivši
podsetnicu, priđe stočiću na kojem je ležala knjiga za upisivanje posetilaca i
poče da piše da mu je veoma žao što je nije zatekao, kad se lakej primače
stepeništu, vratar iziđe na ulaz viknuvši: „Kočije" a posilni, ukrutivši se i
opruživši ruke, zamre, dočekujući i ispraćajući pogledom omanju, tananu
gospođu koja je silazila niz stepenice brzim koracima, koji nisu odgovarali
njenom položaju.
Mariette beše u velikom crnom šeširu s perom, crnoj haljini, crnom
ogrtaču i u novim crnim rukavicama; lice joj beše prekriveno velom.
 Spazivši Nehljudova, ona podiže veo, otkri veoma ljupko lice sa sjajnim
očima i upitno ga pogleda.
— A, kneže Dmitrij Ivanoviču! — veselim, prijatnim glasom izgovori ona.
— Ja bih poznala...
— Je li moguće da se sećate čak i kako se zovem?
— Kako da ne, sestra i ja smo čak bile zaljubljene u vas — poče ona
francuski. — Ali, kako ste se izmenili! Ah, kakva šteta što moram da idem.
Uostalom, hajdemo natrag — reče, neodlučno zastajući.
Ona baci pogled na zidni sat.
— Ne, ne mogu. Idem na parastos kod Kamenske, ona je strašno utučena.
— A šta je s Kamenskom?
— Zar niste čuli?... Sin joj je poginuo u dvoboju. Tukao se s Pozenom.
Jedinac. Užasno. Mati je tako utučena.
— Da, čuo sam.
— Ne, bolje da idem, a vi dođite sutra ili večeras — reče ona, i brzim, lakim
korakom pođe prema izlaznim vratima.
— Večeras ne mogu — odgovori on, izlazeći s njom na spoljno stepenište.
— A vi ste mi potrebni — reče on posmatrajući zapregu riđana koji su prilazili
stepeništu.
— O čemu je reč?
— Evo tetino pisamce o tome — reče Nehljudov pružajući uzan koverat s
velikim monogramom. — Iz njega ćete sve saznati.
— Znam ja, grofica Katerina Ivanovna misli da imam uticaja na muža u
njegovim poslovima. Ona je u zabludi. Ja ništa ne mogu, niti hoću da se
mešam. Ali razume se, radi grofice i vas spremna sam da odstupim od svojih
pravila. Pa o čemu je reč? — govorila je ona, uzaludno tražeći džep svojom
malom rukom u crnoj rukavici.
— Bačena je u tvrđavu jedna devojka, a ona je bolesna i nije ni u šta
umešana.
— A kako se zove?
— Šustova. Lidija Šustova. Stoji u pismu.
— Pa dobro, nastojaću da učinim — reče ona, pa lako uđe u meko
obložena otvorena kola, čiji su se blatobrani blistali na suncu, i otvori
suncobran. Lakej sede na prednje sedište i dade kočijašu znak da krene. Kola
krenuše, ali istog trenutka ona dodirnu suncobranom kočijaševa leđa, i
lepotice tanke kože, anglizirane kobile, izvivši svoje lepe glave, jer su im
pritegli đemove, zastadoše, poigravajući vitkim nogama.
— A vi dođite, samo, molim vas, nikako poslovno — reče ona nasmešivši se
osmehom čiju je moć dobro znala i, kao da je završila predstavu, spusti
zavesu — veo. — Dakle, krenimo — ona opet dodirnu suncobranom kočijaša.
Nehljudov podiže šešir. Riđe čistokrvne kobile frkćući zatoptaše
potkovicama po kaldrmi i kola počeše brzo da se kotrljaju, samo ponegde
elastično odskačući na svojim novim šinama po neravninama puta.
 XVI

Setivši se osmeha koji je izmenjao s Mariette, Nehljudov odmahnu

glavom na samoga sebe.
„Nećeš ni trepnuti, a opet će te zahvatiti taj život“ — pomisli on osećajući
onu podvojenost i sumnje koje je u njemu izazivala potreba da se ulaguje
ljudima koje ne poštuje. Smislivši kuda prvo, a kuda posle da ode, da se ne bi
vraćao, Nehljudov se najpre uputi u Senat. Uvedoše ga u kancelariju, gde u
velelepnoj odaji on ugleda velik broj veoma uljudnih i čistih činovnika.
Molba Maslove je prispela, i predata je na razmatranje i referisanje onom
istom senatoru Voljfu za kojeg je imao pismo od teče, saopštiše mu činovnici.
Zasedanje Senata biće ove nedelje, a slučaj Maslove teško da će dospeti na
ovo zasedanje. Ako, pak, zamolite, možete se nadati da će taj slučaj staviti na
dnevni red ove nedelje, u sredu — reče jedan.
U kancelariji Senata, dok je čekao da dobije obaveštenje, Nehljudov je
opet čuo razgovor o dvoboju i podrobnu priču o tome kako je ubijen mladi
Kamenski. Ovde je on prvi put doznao sve pojedinosti toga događaja koji je
zanimao ceo Petrograd. Stvar je bila u tome što su oficiri jeli u bifeu ostrige i,
kao obično, mnogo pili. Jedan je rekao nešto nepovoljno o puku u kojem je
služio Kamenski; Kamenski ga je nazvao lažovom. Ovaj je udario Kamenskog.
Sutradan su se tukli, i Kamenski, koga je metak pogodio u trbuh, umro je
posle dva sata. Ubica i sekundanti su uhapšeni, ali, kako se priča, mada su ih
stavili u pritvor, pustiće ih kroz dve nedelje.
Iz kancelarije Senata Nehljudov pođe uticajnom činovniku u komisiji za
molbe, baronu Vorobjovu, koji je zauzimao velelepne prostorije u državnoj
zgradi. Vratar i lakej strogo saopštiše Nehljudovu da se s baronom može
videti samo u određene dane, da je on danas kod gospodara imperatora, a
sutra je opet referisanje. Nehljudov predade pismo i pođe senatoru Voljfu.
Voljf upravo beše doručkovao i, po običaju, podstičući varenje pušenjem
cigare i šetnjom po sobi, primi Nehljudova. Vladimir Vasiljevič Voljf beše
stvarno un homme tres comme il faut. To svoje svojstvo cenio je on više od
svega, i s visine toga svojstva gledao na sve ljude, a nije ni mogao da ne ceni
visoko to svojstvo jer je, zahvaljujući samo njemu, napravio sjajnu karijeru,
onu koju je želeo, to jest — putem ženidbe došao je do imetka koji je donosio
osamnaest hiljada prihoda, a svojim radom — do položaja senatora. On je
smatrao sebe ne samo za un homme tres comme il faut već i za čoveka
viteškog poštenja. Pod poštenjem podrazumevao je on to da se od privatnih
lica krišom ne prima mito. A da izmoli za sebe svakovrsne putne i prevozne
troškove, arende od države, ropski izvršavajući sve što od njega zahteva
vlada, to nije smatrao za nečasno. Upropastiti, pak, satrti, biti uzrok
progonstva i zatočenja stotine nevinih ljudi zbog njihove odanosti svom
narodu i religiji otaca, kao što je učinio kad je bio gubernator u jednoj od
gubernija carstva poljskoga, on ne samo što nije smatrao da je nečasno, već je
smatrao za podvig muževnosti i patriotizma; nije smatrao za nečasno ni to što
je opljačkao svoju ženu, koja je bila zaljubljena u njega, i svastiku. Naprotiv,
smatrao je to za razumno ustrojstvo svoga porodičnog života.
Porodicu Vladimira Vasiljeviča sačinjavali su njegova bezlična žena,
svastika, čiju je imovinu, takođe, prigrabio prodavši njeno imanje i stavivši
novac u banku na svoje ime, i krotka, uplašena, nelepa kći, koja je provodila
usamljen, težak život, u kojem je u poslednje vreme nalazila razonodu u
evangelizmu — skupovima kod Aline i grofice Katerine Ivanovne.
Dobroćudni, pak, sin Vladimira Vasiljeviča — koji beše zarastao u bradu
već u petnaestoj godini, i od toga doba počeo da pije i živi raspusno, što je
nastavio da čini do svoje dvadesete godine — bio je prognan iz kuće zato što
nije završio fakultet i, krećući se u rđavom društvu i praveći dugove,
sramotio oca. Otac je jednom isplatio za sina dve stotine trideset rubalja
duga, platio je i drugi put šest stotina rubalja, ali je saopštio sinu da je to
poslednji put i, ako se ne popravi, da će ga oterati od kuće i prekinuti svaki
odnos s njim. Sin ne samo što se nije popravio, već je napravio još hiljadu
rubalja duga i usudio se da kaže ocu da mu je život u kući ionako mučenje.
Tada je Vladimir Vasiljevič saopštio sinu da može da ide kud hoće i da mu
više nije sin. Od tog doba Vladimir Vasiljevič se pravio da nema sina i niko od
domaćih nije smeo da mu govori o sinu, a Vladimir Vasiljevič je bio potpuno
uveren da je na najbolji način sredio svoj porodični život.
Voljf s ljubaznim i pomalo ironičnim osmehom — to je bio njegov manir:
nehotično izražavanje svesti o svom „komilfoovskom preimućstvu nad
većinom ljudi — prekinu šetnju po radnoj sobi, pozdravi se s Nehljudovom i
pročita pismo.
— Molim, izvolite sesti, a mene izvinite. Ja ću da hodam, ako dozvolite —
reče on stavljajući ruke u cepove svoga kaputića i koračajući lakim, mekim
koracima po dijagonali velike radne sobe u starinskom stilu. — Veoma mi je
milo da se upoznam s vama i, samo se po sebi razume, da ugodim grofu Ivanu
Mihajloviču — govorio je on ispuštajući mirisan, plavičast dim i oprezno
odmičući cigaru od usta da mu ne bi pao pepeo.
— Ja bih molio samo to da se slučaj pretrese što pre, jer ako optužena
bude morala da krene u Sibir, onda da krene što pre — reče Nehljudov.
— Da, da. Prvim lađama iz Nižnjega. Znam — reče Voljf sa svojim
snishodljivim osmehom, jer je on uvek unapred znao sve što god bi mu počeli
da govore. — Kako se preziva optužena?
— Maslova...
Voljf priđe stolu i pogleda hartiju koja je ležala na dosijeu sa aktima.
— Tako, tako, Maslova. Dobro, ja ću zamoliti kolege. Njen slučaj ćemo
pretresti u sredu.
— Onda mogu da telegrafišem advokatu?
— A vi imate advokata? Čemu to? Ali, ako želite, može.
— Povodi za kasaciju mogu biti nedovoljni — reče Nehljudov — ali iz
predmeta se, mislim, vidi da je presuda plod nesporazuma.
— Da, da, to može biti, ali Senat ne može da razmatra slučaj u njegovoj
suštini — reče Vladimir Vasiljevič, strogo gledajući u pepeo. — Senat vodi
računa o pravilnosti primene zakona i njegovog tumačenja.
— Čini mi se da je to izuzetan slučaj.
— Znam, znam. Svi su slučajevi izuzetni. Učinićemo što je potrebno. To je
sve. — Pepeo se još držao, ali već beše napukao, i bio je u opasnosti. — A u
Petrograd retko dolazite? — reče Voljf držeći cigaru tako da pepeo ne padne.
Pepeo se, ipak, zaljulja i Voljf ga oprezno prinese pepeljari, u koju on i pade.
— A kakav užasan događaj s Kamenskim — reče on. — Divan mladić. Jedinac.
Posebno materin položaj — govorio je on, ponavljajući od reči do reči ono što
su u Petrogradu svi u to vreme govorili o Kamenskom.
Porazgovaravši još o grofici Katerini Ivanovnoj i njenom oduševljenju za
novi religiozni pravac, koji Vladimir Vasiljevič nije ni osuđivao, ni
opravdavao, ali koji je za njegovu „komilfonost" očevidno bio izlišan, on
zazvoni.
Nehljudov se oprosti.
— Ako vam je po volji, dođite na ručak — reče Voljf pružajući ruku —
makar u sredu. I tad ću vam moći odgovoriti.
Beše već kasno i Nehljudov se odveze kući, to jest tetki.
 XVII

Kod grofice Katerine Ivanovne ručalo se u pola osam, a ručak se servirao

na nov, Nehljudovu još nepoznat način. Jela su se stavljala na sto i lakeji su
odmah odlazili, tako da su oni koji su ručali sami uzimali jela. Muškarci nisu
dozvoljavali damama da se zamaraju izlišnim pokretima i, kao Jači pol, muški
su podnosili sav teret oko vađenja jela i nalivanja pića sebi i damama. A kad
bi se pojelo jedno jelo, grofica bi pritisnula dugme električnog zvona na
stolu, lakeji su nečujno ulazili, brzo sklanjali, menjali pribore za jelo i
donosili sledeće jelo. Ručak je bio prefinjen, a takva su bila i vina. U velikoj,
svetloj kuhinji radio je francuski šef s dva bela pomoćnika. Ručalo ih je
šestoro: grof i grofica, njihov sin, mrgodan gardijski oficir koji je stavljao
laktove na sto, Nehljudov, čitačica Francuskinja i grofov glavni upravnik, koji
beše stigao sa sela.
I ovde se u razgovoru dotakoše dvoboja. Raspravljalo se o tome kakav će
stav zauzeti car prema tom slučaju. Bilo je poznato da je car ojađen zbog
matere, i svi su bili ojađeni zbog matere. Ali kako se znalo da car, iako
saoseća, neće biti strog prema ubici koji je branio čast mundira, to su svi bili
popustljivi prema ubici koji je branio čast mundira. Samo grofica Katerina
Ivanovna, sa svojom lakomislenošću, izjavi da osuđuje ubicu.
— Pijančiti i ubijati pristojne, mlade ljude, to nikako ne bih oprostila —
reče ona.
— E, ja to ne razumem — reče grof.
— Ja znam da ti nikada ne razumeš ono što ja govorim — poče grofica
okrećući se prema Nehljudovu. — Svi razumeju, samo moj muž ne razume. Ja
kažem da mi je žao matere, ali neću da taj ubija i da pri tom bude zadovoljan.
Sin, koji je dotad ćutao, stade da brani ubicu i napada svoju mater,
dokazujući prilično grubo da oficir nije ni mogao drukčije da postupi, da bi
ga inače oficirski sud najurio iz puka. Nehljudov je slušao ne uplićući se u
razgovor i, kao bivši oficir, shvatao je, mada se nije slagao sa argumentima
mladog Čarskog, ali je, u isti mah, i nehotice s oficirom koji je ubio drugoga
oficira upoređivao onoga zatvorenika, mladog lepotana, koga je video u
zatvoru i koji je bio osuđen na robiju zbog ubistva u tuči.
Obojica su postali ubice zbog pijanstva. Onaj seljak je ubio u trenutku
razdraženosti, i on je rastavljen od žene, porodice, rođaka, bačen u okove, i sa
obrijanom glavom odlazi na robiju, a ovaj sedi u divnoj sobi u pritvoru, jede
dobar ručak, pije dobro vino, čita knjige i, danas-sutra, biće pušten i živeće
kao i ranije, samo što će postati veoma zanimljiv.
On reče o čemu je mislio. U početku se grofica Katerina Ivanovna složi sa
sestrićem, a zatim ućuta. Kao i ostali, Nehljudov je osećao da je pričajući sve
to, na neki način postupio nepristojno.
Uveče, ubrzo posle ručka, u velikoj sali gde su izuzetno, kao za
predavanje, bile poređane stolice s visokim naslonima u duborezu, a ispred
stola stavljena naslonjača i stočić s bocom vode za propovednika, počeše da
se okupljaju na ovaj zbor na kojem je trebalo da propoveda Kizeveter, koji je
doputovao iz inostranstva.
Pred ulazom u kuću stajalo je više skupih karuca. U raskošno nameštenoj
sali sedele su dame u svili, somotu, čipkama, sa umecima lažne kose i
utegnutim veštačkim strukom. Između dama sedeli su muškarci — vojnici,
civili i petorica iz naroda: dva domara, dućandžija, lakej i kočijaš.
Kizeveter, snažan, prosed čovek, govorio je engleski, a mlada, mršava
devojka sa prince-nez dobro je i brzo prevodila.
On je govorio o tome da su naši gresi tako veliki, da je kazna za njih tako
velika i neizbežna da je u očekivanju te kazne nemogućno živeti.
Razmislimo samo, ljubazne sestre i braćo, o sebi, o svom životu, o tome
šta mi činimo, kako živimo, kako izazivamo gnev Boga, koji je prepun ljubavi,
kako nagonimo Hrista da pati, i shvatićemo da nam nema oproštaja, nema
izlaza, nema spasenja, da smo svi mi osuđeni na pogibelj. Užasna pogibelj i
večne muke očekuju nas — govorio je on drhtavim i plačnim glasom. — Kako
da se spasemo? Braćo, kako da se spasemo toga užasnog požara? On je već
zahvatio kuću i nema nam izlaza!
On poćuta, a prave suze mu potekoše niz obraze. Već osam godina, svaki
put, bez pogreške, kad god bi stigao do tog mesta svoga govora, koji mu se
neobično dopadao, on je osećao da ga steže u grlu, golica u nosu i iz očiju bi
mu potekle suze. A te suze bi ga još više dirnule. U sobi se začuše jecaji.
Grofica Katerina Ivanovna sedela je kraj stočića u mozaiku, oslonivši glavu
na obe ruke, a njena debela ramena su podrhtavala. Kočijaš je začuđeno i
preplašeno gledao u Nemca, kao da ovaj naleće na njega rudom, a on se ne
sklanja. Većina je sedela u istoj pozi kao i grofica Katerina Ivanovna. Voljfova
kći, nalik na njega, u modernoj haljini, klečala je prekrivši lice rukama.
 Govornik iznenada otkri svoje lice i izazva na njemu osmeh veoma nalik
na pravi, kojim glumci izražavaju radost, i slatkim, nežnim glasom poče da
govori:
A spasenje postoji. Evo ga lakog i radosnog. To spasenje je — prolivena za
nas krv jedinog Sina Božijeg, koji se nas radi podvrgao mukama. Njegove
muke, njegova krv, spašće nas. Braćo i sestre — poče on opet da govori
plačnim glasom — zahvalimo Bogu koji je jedinog Sina dao za iskupljenje
roda ljudskoga. Sveta krv njegova...
Nehljudov oseti tako teško gađenje da polagano ustade i, mršteći se i
uzdržavajući se da ne zastenje od stida, iziđe na prstima i ode u svoju sobu.
 XVIII

Sutradan, kad se Nehljudov obukao i spremio da siđe, lakej mu donese

podsetnicu moskovskog advokata. Advokat beše došao zbog svojih poslova, a,
uz to, i da prisustvuje pretresu slučaja Maslove u Senatu, ako se uskoro bude
pretresao. Telegram što ga je poslao Nehljudov mimoišao se s njim. Saznavši
od Nehljudova kad će se vršiti pretres slučaja Maslove i ko su senatori, on se
nasmeši.
Baš sva tri tipa senatora — reče on. — Voljf — to je petrogradski činovnik,
Skovorodnikov — to je učeni pravnik, a Be je pravnik praktičar, i zato
najživlji — reče advokat. U njega se mogu polagati najveće nade. E, a šta je u
komisiji za molbe?
— Pa eto, danas ću otići do barona Vorobjova, juče nisam mogao da
dobijem audijenciju.
— Znate li zašto je Vorobjov baron? — reče advokat, odgovarajući na
donekle komičnu intonaciju s kojom je Nehljudov izgovorio tu stranu titulu
uz takvo rusko prezime. — To je Pavle nagradio tom titulom njegovog dedu,
čini mi se komornika. Nečim mu je jako ugodio. Ima da bude baron, ćef mi
je. I tako ti on postade baron Vorobjov. I vrlo se ponosi time. A velika je
protuva.
— E, baš kod njega idem — reče Nehljudov.
— Sjajno, hajdemo zajedno. Odvešću vas.
Pre no što će poći, još u predsoblju, Nehljudova presrete lakej sa
pisamcetom od Mariette:
„Pour vous faire plaisir jai agi tout a fait contre mes principes, et j’ai
intercedee aupres de mon mari pour votre protegee. II se trouve que cette
personne peut etre relachee immediatement. Mon mari a ecrit au
commandant. Venez donc, ne poslovno. Je vous attend. M."[74]
— Šta velite? — reče Nehljudov advokatu. — Pa to je užasno! Ispada da
žena koju on drži sedam meseci u samici uopšte nije kriva i da je trebalo reći
samo jednu reč pa da je puste.
 — To je uvek tako. Ali ste bar postigli ono što ste želeli.
— Da, ali me taj uspeh žalosti. Pa šta se to tamo radi? Zašto su je držali?
— Ko, bolje da ne ulazite dublje u stvar. Onda, odvešću vas — reče advokat
kad su izišli na stepenište; iznajmljene sjajne karuce advokata približiše se
ulazu. — Dakle, vi k baronu Vorobjovu, zar ne?
Advokat reče kočijašu kuda da vozi, i dobri konji ubrzo dovezoše
Nehljudova do kuće u kojoj je stanovao baron. Baron beše kod kuće. U prvoj
sobi nalazili su se mlad činovnik u vicmundiru, s veoma dugim vratom,
ispalom jabučicom i neobično lakim hodom, i dve dame.
— Vaše prezime? — upita mladi činovnik s jabučicom, neobično lako i
graciozno prelazeći od dama k Nehljudovu.
Nehljudov se predstavi.
— Baron je govorio o vama. Odmah!
Mladi činovnik nestade iza zatvorenih vrata i odande izvede uplakanu
damu u crnini. Da bi skrila suze, dama je koščatim prstima spuštala veo koji
se bio zamrsio.
— Izvolite — obrati se mladi činovnik Nehljudovu, pa lakim korakom
priđe vratima radne sobe, otvori ih i zastade na njima.
Ušavši u radnu sobu, Nehljudov se odmah nađe pred dežmekastim
čovekom srednjeg rasta, u redengotu, s kratko podšišanom kosom, koji je
sedeo u naslonjači kraj velikog pisaćeg stola i veselo gledao preda se. Njegovo
dobroćudno lice, naročito upadljivo zbog upadljivog rumenila posred belih
brkova i brade, razvuče se u umiljat osmeh kad spazi Nehljudova.
— Jako mi je milo što vas vidim, bio sam stari poznanik i prijatelj vaše
mame. Video sam vas kao dečaka, a zatim, kao oficira. Dakle, sedite i kažite
čime mogu da vam budem na usluzi. Da, da — ubacivao je on odmahujući
podšišanom sedom glavom dok mu je Nehljudov pričao istoriju Fedosje. —
Pričajte samo, pričajte, sve sam razumeo; da, da, to je, zaista, dirljivo. Pa jeste
li predali molbu?
— Spremio sam molbu — reče Nehljudov vadeći je iz džepa. — Ali sam
hteo da vas molim, nadao sam se da će tom slučaju pokloniti posebnu pažnju.
— I dobro ste učinili. Ja ću neizostavno sam podneti izveštaj — reče baron,
sasvim neuspelo izražavajući saosećanje na svom veselom licu. — Veoma
dirljivo. Očigledno je da je ona bila dete, da se muž prema njoj grubo
ponašao, to ju je odbilo, a zatim je došlo vreme i oni su se zavoleli... Da,
podneću izveštaj.
 — Grof Ivan Mihajlovič je rekao da će moliti caricu.
Nehljudov ne stiže ni da izgovori te reči, kad se izraz na baronovom licu
promeni.
— Uostalom, predajte molbu u kancelariji, a ja ću učiniti što mogu.
Uto u sobu uđe mladi činovnik, koji se, očevidno, razmetao svojim
hodom.
— Ona dama moli da kaže još nekoliko reči.
— Pa pozovite je. Ah, mon cher, koliko samo suza čovek ovde vidi, kad bi
ih samo mogao utrti! Činiš što možeš.
Dama uđe.
— Zaboravila sam da vas molim da mu se ne dopusti da da kćerku, jer je
on na sve...
— Pa rekao sam vam da ću učiniti.
— Barone, tako vam Boga, vi ćete spasti majku. Ona dograbi njegovu ruku
i poče da je ljubi.
— Sve će biti učinjeno.
Kad dama iziđe, i Nehljudov se poče opraštati.
— Učinićemo što možemo. Povezaćemo se s Ministarstvom pravde. Oni će
nam odgovoriti, i onda ćemo učiniti što se može.
Nehljudov iziđe i prođe kroz kancelariju. Kao i u Senatu, u prekrasnim
odajama naiđe na prekrasne činovnike, uredne, učtive, besprekorne, počev
od odela do načina govora, tačne i stroge. „Kako ih mnogo ima, kako ih
užasno mnogo ima, i kako su svi siti, kako su čiste njihove košulje i ruke,
kako su im svima dobro očišćene čizme. I ko sve to radi? I kako im je svima
dobro kad ih uporediš ne samo sa zatvorenicima već i sa onim seljacima“ — i
nehotice pomisli Nehljudov.
 XIX

Čovek od koga je zavisilo poboljšanje sudbine petrogradskih zatvorenika

beše zaslužan, ali kako se pričalo, izlapeo stari general poreklom od
nemačkih barona, obasut odlikovanjima, koja nije nosio, izuzev Belog krsta
na reveru. Služio je na Kavkazu, gde je dobio Krst, kojim se naročito ponosio,
jer su tada, pod njegovim vođstvom, ruski seljaci, ošišani i obučeni u
uniforme i naoružani puškama s bajonetima, poubijali više od hiljadu ljudi
koji su branili svoju slobodu, svoje domove i porodice. Zatim je služio u
Poljskoj, gde je, takođe, terao ruske seljake da vrše mnoge i različne zločine,
zbog čega je, takođe, dobio ordenje i nove ukrase na uniformi; zatim je bio
još negde, a sada, već kao oronuo starac, dobio je mesto na kojem se nalazio
u ovom trenutku, a koje mu je obezbeđivalo dobar stan, izdržavanje i počasti.
On je strogo izvršavao naredbe odozgo i bio naročito ponosan na to
izvršavanje. Pripisujući tim naredbama odozgo poseban značaj, smatrao je da
se na svetu sve može izmeniti, sem tih direktiva odozgo. Njegova se dužnost
sastojala u tome da u kazamatima i samicama drži političke krivce oba pola, i
da te ljude drži tako da polovina od njih u roku od deset godina mora
propasti, jedni bi poludeli, drugi bi umirali od sušice, a neki bi oduzimali sebi
život: poneki glađu, poneki presecajući vene staklom, poneki vešajući se,
poneki spaljujući se.
Stari general je za sve to znao, sve se to dešavalo pred njegovim očima, ali
svi ti slučajevi nisu uznemiravali njegovu savest, isto onako kao što njegovu
savest nisu uznemiravale nesreće nastale usled nepogoda, poplava, i tome
slično. Ti su se slučajevi događali usled izvršavanja naredaba odozgo, u ime
gospodara imperatora. Te naredbe su se morale izvršavati, te je bilo potpuno
nekorisno misliti o posledicama takvih naredaba. Stari general nije dopuštao
sebi da misli o takvim stvarima, smatrajući da je njegova patriotska, vojnička
dužnost da ne misli, da u izvršavanju tih, po njegovom mišljenju, veoma
važnih obaveza ne bi poklekao.
Jedanput nedeljno stari general bi po službenoj dužnosti obilazio sve
kazamate i pitao zatvorenike imaju li kakvih molbi. Zatvorenici su mu
upućivali različite molbe. On bi ih mirno saslušao, nepronicljivo ćuteći, i
nikada ništa ne bi ispunio, jer sve te molbe nisu bile u saglasnosti sa
zakonskim propisima.
Dok se Nehljudov približavao mestu prebivanja starog generala, kuranti
časovnika na kuli odsviraše tankim zvončićima „Kolj slaven Bog“, a zatim
otkucaše dva sata. Slušajući te kurante, Nehljudov se nehotice seti onoga što
je čitao u zabeleškama dekabrista, kako u duši doživotnih sužanja odjekuje ta
sladunjava muzika koja se ponavlja svakog sata. Stari general je, u trenutku
kad je Nehljudov stigao do ulaza u njegov stan, sedeo u tamnom salonu za
stočićem sa inkrustacijama, u društvu mladog čoveka, slikara, brata jednog
od njegovih potčinjenih, i zajedno s njim okretao tanjirić po listu hartije.
Tanki, vlažni, slabi prsti slikarevi bili su umetnuti između tvrdih, naboranih i
skočanjenih, u zglobovima prstiju staroga generala, i te spojene ruke trzale
su se zajedno s prevrnutim tanjirićem po listu hartije, na kojem su bila
iscrtana sva slova azbuke. Tanjirić je odgovarao na pitanje, koje je postavio
general, kako će se duše međusobno poznati posle smrti.
Kad je jedan od posilnih koji je vršio dužnost sobara ušao s
Nehljudovljevom posetnicom, posredstvom tanjirića govorila je duša Žan
d’Ark. Duša Žan d’Ark sricala je slovo po slovo: „Poznaće jedna drugu", i to je
bilo zapisano. U trenutku kad je posilni prišao, tanjirić je zastao najpre na
„p“, zatim na „o“, a potom, stigavši do „s“, zastao na tom slovu i počeo da se
trza tamo-amo. Trzao se zbog toga što je sledeće slovo, po generalovom
mišljenju, trebalo da bude „l“, to jest, po njegovom mišljenju, Žan d’Ark je
imala da kaže da će se duše poznati tek posle očišćenja od svega zemaljskog,
ili nešto tome slično, i zato je sledeće slovo trebalo da bude „l“; slikar je, pak,
mislio da će sledeće slovo biti „v“, da će duša reći da će se duše poznati po
svetlosti koja će izbijati iz eterskog tela duša. General je netremice i
namrgođeno gledao u ruke, nabravši svoje guste sede obrve i, uobrazivši da
se tanjirić sam kreće, vukao ga prema „l“. Mladi, bleDi slikar s retkom kosom
zabačenom iza ušiju gledao je u taman ugao salona svojim beživotnim
svetloplavim očima i, nervozno mičući usnama, vukao tanjirić prema „v“.
General se namršti što su ga prekinuli u njegovom zanimanju i, posle kratkog
ćutanja, uze posetnicu, stavi prince-nez i, jeknuvši od bola u širokim krstima,
ispravi svoju ogromnu figuru i poče da trlja utrnule prste.
— Pozovi u radnu sobu.
— Dozvolite, vaše prevashodstvo, da sam završim — reče slikar ustajući. —
Osećam prisustvo.
— Dobro, završavajte — reče odlučno i strogo general i, ukrutivši noge,
uputi se krupnim koracima, odlučnim, odmerenim hodom, u radnu sobu. —
Milo mi je što vas vidim — grubim glasom reče general Nehljudovu ljubazne
reči, pokazujući mu na naslonjaču kraj pisaćeg stola. — Jeste li davno stigli u
Petrograd?
Nehljudov reče da je nedavno stigao.
— Da li je kneginja, vaša majka, zdrava?
— Majka mi je umrla.
— Oprostite, neobično mi je žao. Sin mi je pričao da vas je sreo.
Generalov sin pravio je istu karijeru kao i otac, i posle vojne akademije
služio je u obaveštajnom birou i bio veoma ponosan zbog poslova koji su mu
tamo bili povereni. Ti su poslovi bili upravljanje špijunima.
— Kako da ne, zajedno sam s vašim ocem službovao. Bili smo prijatelji,
drugovi. Pa jeste li u službi?
— Ne, nisam u službi.
General obori glavu ne odobravajući.
— Imao bih nešto da vas molim, generale — reče Nehljudov.
— Vr-r-rlo mi je milo. Čime mogu da vam budem na usluzi.
— Ako je moja molba neumesna, ja vas molim da mi oprostite. Ali, moram
vam je saopštiti.
— Šta to?
— Kod vas se nalazi na izdržavanju kazne neki Gurkevič. I njegova mati
moli da se sastane s njim, ili bar dozvolu da mu se uruče knjige.
General ne izrazi ni zadovoljstvo ni nezadovoljstvo povodom traženja
Nehljudova, već nagnu glavu u stranu i zažmuri, kao da o nečemu razmišlja.
On u stvari ni o čemu nije razmišljao i čak ga molba Nehljudova nije ni
interesovala, jer je vrlo dobro znao da će mu odgovor dati kako to zakon
propisuje. On se jednostavno umno odmarao, ne misleći ni o čemu.
— Pravo da vam kažem, to ne zavisi od mene — reče on pošto se malo
odmorio. — Za sastanke postoji uredba potvrđena od strane veličanstva, i što
je njome dozvoljeno, to se i dozvoljava. A što se knjiga tiče, mi imamo
biblioteku, i daju se one knjige koje su dozvoljene.
— Da, ali njemu su potrebne naučne: on hoće da uči.
— Nemojte u to verovati. — General poćuta. — To nije radi učenja. Već
samo tako, naprosto — zanovetanje.
— Ali, kako, pa oni nečim moraju ispuniti vreme u tom svom teškom
položaju — reče Nehljudov.
 — Oni se uvek žale — reče general. — Ta poznajemo ih mi. — Govorio je o
njima uopšte kao o nekoj posebnoj, rđavoj vrsti ljudi. — A njima se ovde
pružaju takve udobnosti kakve se retko mogu naći u kaznenim zavodima —
nastavi general.
I kao da se pravda, on poče podrobno opisivati kakve se sve udobnosti
pružaju zatvorenicima, kao da se glavni cilj te ustanove sastoji u tome da se
licima koja se nalaze na izdržavanju kazne pruži prijatan boravak.
— Istina, ranije je bilo prilično surovo, ali im je sad ovde sasvim dobro.
Oni dobijaju tri jela, i jedno jelo je uvek meso: šnicle ili kotleti. Nedeljom
imaju još i četvrto — slatko jelo. Kamo sreće da svaki ruski čovek ima
mogućnosti da tako jede.
General je, očevidno, kao svi stari ljudi, dospevši do onoga što je napamet
znao, neprestano govorio ono što je već toliko puta ponavljao kao dokaz da
zatvorenici isuviše traže i da su nezahvalni.
— Daju im se knjige duhovne sadržine i stari časopisi. Mi imamo
biblioteku s knjigama koje im odgovaraju. Samo, oni retko čitaju. U početku
kao da se interesuju, a zatim, nove knjige ostaju dopola nerazrezane, a stare s
neprevrnutim stranicama. Mi smo čak pokušavali — reče general s nečim što
je samo približno ličilo na osmeh — da namerno umetnemo papirić. Nisu ga
ni izvadili. Ni pisanje im se ne zabranjuje — nastavi general. — Daje im se
tablica za pisanje, i pisaljka se daje, prema tome, oni mogu da pišu razonode
radi. Mogu da brišu i opet da pišu. Pa ipak, ne pišu. Ne, oni se vrlo brzo
sasvim umire, samo se u početku bune, a posle se čak goje i postaju veoma
tihi — govorio je general, i ne sluteći kakvo užasno značenje imaju njegove
reči.
Nehljudov je slušao njegov hrapavi starački glas, gledao skočanjene
udove, ugasle oči pod sedim obrvama, staračke, obrijane, otromboljene vilice
poduprte vojničkim okovratnikom, Beli krst kojim se taj čovek naročito
ponosio zato što ga je dobio za naročito nemilosrdno ubijanje mnogih duša, i
shvatao da bi protivrečiti, objašnjavati mu značenje njegovih reči — bilo
sasvim nekorisno. Ali on, ipak, s naporom upita i o drugom slučaju, o
zatvorenici Šustovoj, o kojoj je danas dobio obaveštenje da je naređeno da je
puste.
— Šustova? Šustova... Ne sećam se svih poimence. Pa ima ih tako mnogo
— reče on, prebacujući očevidno njima što ih je tako mnogo. On zazvoni i
zapovedi da mu pozovu delovođu.
Dok su tražili delovođu, on je očinski savetovao Nehljudovu da stupi u
službu, govoreći da su pošteni, blagorodni ljudi, ubrajajući i sebe među takve
ljude, naročito potrebni caru... „i otadžbini", dodao je, očevidno, samo radi
lepote stila.
— Eto, ja sam star, a ipak služim, koliko mi to snage dopuštaju.
Delovođa, suvonjav, mršav čovek nemirnih, pametnih očiju, dođe da javi
da se Šustova nalazi u nekom čudnovatom utvrđenju i da akta o njoj nisu
stigla.
— Kad ih budemo dobili, istoga dana ćemo je otpustiti. Mi ih ne
zadržavamo, nije nam mnogo stalo do njihovog prisustva — reče general,
ponovo pokušavajući da se nestašno nasmeši, što je samo iskrivljavalo
njegovo staro lice.
Nehljudov ustade, nastojeći da se savlada i ne ispolji pomešano osećanje
odvratnosti i sažaljenja, koje je u njemu budio taj užasni starac. Starac je,
pak, smatrao da ni on ne sme biti suviše strog prema lakomislenom i,
očevidno, zabludelom sinu svoga druga, i da ga ne sme ostaviti bez pouke.
— Zbogom, dragi moj, ne zamerite mi, ali govorim vam s ljubavlju. Ne
dolazite u dodir s ljudima koji se nalaze kod nas. Nevinih nema. Sve su to
najnemoralniji ljudi. Ta mi ih poznajemo — reče on tonom koji nije dopuštao
ni mogućnost sumnje. I on, stvarno, nije sumnjao u to, ne zato što je to bilo
tako, već zato što kad to ne bi bilo tako, on bi morao da prizna da nije
uvaženi heroj koji dostojanstveno završava svoj časni život, već da je hulja
koja se prodala i koja pod stare dane nastavlja da prodaje svoju savest. — Već
bolje, stupite u službu — nastavi on. — Caru su potrebni pošteni ljudi... i
otadžbini — dodade on; — pa šta bi bilo kad ni ja ni ostali ne bismo kao vi bili
u službi? Ko bi ostao? Eto, mi osuđujemo poredak, a sami ne želimo da
pomognemo vladi.
Nehljudov duboko uzdahnu, duboko se pokloni, snishodljivo stisnu
pruženu mu koščatu veliku ruku i iziđe iz sobe.
General zatrese glavom ne odobravajući i, trljajući krsta, pođe opet u
salon, gde ga je čekao slikar, koji već beše upisao odgovor duše Žan d’Ark.
General stavi prince-nez i pročita: „Poznaće jedna drugu po svetlosti koja će
izbijati iz eterskih tela.“
— A — s odobravanjem reče general zaklopivši oči. — Ali, kako ćeš poznati
ako sve imaju istu svetlost? — upita on i, opet ukrstivši prste sa slikarom,
sede za stočić.
Nehljudovljev kočijaš prođe s fijakerom kroz kapiju.
— Dosadno je tu, gospodine — reče on obraćajući se Nehljudovu. — Hteo
sam da odem i ne sačekavši.
 — Da, dosadno je — složi se Nehljudov, udišući punim grudima, pa
smireno zaustavi pogled na pepeljastim oblacima koji su plovili po nebu i na
blistavim talasićima na Nevi koje su dizali čamci i parobrodi što su plovili
njome.
 XX

Sutradan je trebalo da se pretresa slučaj Maslove i Nehljudov se odveze u

Senat. Advokat se sastade s njim pred veličanstvenim ulazom u senatsku
zgradu, ispred koje je već stajalo nekoliko karuca. Popevši se uz divne,
svečane stepenice na prvi sprat, advokat, koji je znao sve prolaze, uputi se
prema vratima levo, na kojima beše ispisana godina uvođenja sudskih
statuta. Pošto je u prvoj dugoj sobi skinuo kaput i doznao od vratara da su svi
senatori stigli i da je poslednji upravo prošao, Fanarin, ostavši u fraku, s
belom mašnom na belim grudima, vedro i sigurno uđe u sledeću sobu. U toj,
sledećoj sobi, desno beše garderoba, zatim sto, a levo, spiralne stepenice niz
koje je u tom trenutku silazio elegantan činovnik u vicmundiru, s portfeljom
pod miškom. U sobi je skretao pažnju starčić patrijarhalnog izgleda, s dugom
belom kosom, u kaputiću i sivim pantalonama, kraj koga su s naročitim
poštovanjem stajala dva poslužitelja.
Starčić s belom kosom uđe u garderobu i nestade u njoj. Uto Fanarin,
primetivši svoga druga s belom mašnom i u fraku, koji je bio advokat kao i
on, odmah zapodenu s njim živ razgovor; Nehljudov je, pak, posmatrao one
koji behu u sobi. Publiku je sačinjavalo petnaestak ljudi, među kojima dve
dame, jedna mlada s pince-nez, a druga seda. Danas se pretresao slučaj
klevete u štampi i zato je publike bilo više no obično — uglavnom sve ljudi iz
novinarskog sveta.
Sudski pristav, rumen, lep čovek u divnoj uniformi, sa ceduljom u ruci
priđe Fanarinu pitajući ga radi kojeg je slučaja došao i, doznavši da je zbog
slučaja Maslove, zapisa nešto i ode. U tom trenutku otvoriše se vrata
garderobe i otud iziđe starčić patrijarhalnog izgleda, ali sada ne u kaputiću,
već u odori opervaženoj širitima i s metalnim pločama na grudima, u kojoj je
ličio na pticu.
To smešno odelce je, očevidno, zbunjivalo i samoga starčića, i on
užurbano, brže no što je obično išao, nestade u vratima preko puta ulaznih.
To je Be, neobično uvažen čovek — reče Fanarin Nehljudovu i, upoznavši
ga sa svojim kolegom, ispriča mu o predstojećoj, po njegovom mišljenju, vrlo
interesantnoj raspravi, koja je imala sada da se održi.
 Rasprava ubrzo poče, pa Nehljudov, zajedno sa publikom, uđe levo, u salu
za zasedanja. Svi oni i Fanarin odoše iza rešetke, na mesta određena za
publiku. Samo petrogradski advokat pođe napred, za pult pred rešetkom.
Dvorana u kojoj su se održavale sednice Senata beše manja od dvorane
okružnog suda, i jednostavnije uređena, a razlikovala se po tome što je sto za
kojim su sedeli senatori bio pokriven ne zelenom čohom, već somotom
malinove boje, opšivenim zlatnim širitom, ali su isti bili uobičajeni atributi
svih onih mesta gde se izvršavala pravda: zercalo,[75] ikona, portret
imperatora. Isto je onako svečano pristav objavio: „Sud dolazi.“ Isto su onako
svi poustajali, isto su onako ulazili senatori u svojim mundirima, isto su
onako sedali u fotelje s visokim naslonima, isto su se onako naslanjali na sto,
nastojeći da deluju prirodno.
Behu četiri senatora. Predsednik Nikitin, obrijan čovek uzana lica i
čeličnih očiju; Voljf sa značajno stisnutim usnama i belim ručicama kojima je
prevrtao listove akata; zatim Skovorodnikov, debeo, težak, rošav čovek, učen
pravnik, i četvrti Be, onaj isti patrijarhalni starčić koji je stigao poslednji. Sa
senatorima uđe glavni sekretar i pomoćnik glavnog tužioca, mlad čovek
srednjeg rasta, suvonjav, obrijan, veoma tamne puti i tužnih crnih očiju.
Nehljudov je, uprkos čudnom mundiru i tome što ga šest godina nije video,
odmah poznao jednog od najboljih drugova iz svojih studentskih dana.
— Pomoćnik glavnog tužioca Selenin? — upita on advokata.
— Da, a zašto?
— Ja ga dobro poznajem. To je divan čovek...
— I dobar pomoćnik glavnog tužioca, poslovan čovek. Eto, njega bi
trebalo zamoliti — reče Fanarin.
— U svakom slučaju, on će postupiti po savesti — reče Nehljudov sećajući
se bliskih odnosa i prijateljstva sa Seleninom, njegovih milih osobina, čistote,
poštenja, ispravnosti u najboljem smislu te reči.
— Ali sada više nema vremena — prošapta Fanarin predavši se slušanju
izlaganja predmeta, čija rasprava beše počela.
Poče rasprava po žalbi na presudu apelacionog suda koju je potvrdio
okružni sud.
Nehljudov poče da sluša, nastojeći da shvati smisao onoga što se pred
njim dešavalo ali, kao i u okružnom sudu, glavnu teškoću sačinjavalo je to
što se nije govorilo o onome što se prirodno činilo kao glavno, već o nečemu
sasvim sporednom. Bila je reč o članku u jednom listu, u kojem su se iznosile
na videlo prevare jednoga predsednika akcionarskog društva. Izgledalo je da
je moglo biti važno samo to — da li je istina da predsednik akcionarskog
društva potkrada svoje poverioce i šta treba učiniti da on prestane da ih
potkrada. Ali o tome se uopšte nije govorilo. Govorilo se samo o tome da li je
izdavač imao zakonsko pravo da štampa članak svoga saradnika i kakav je
prestup izvršio odštampavši ga — difamaciju ili klevetu, i da li difamacija
uključuje u sebe klevetu ili kleveta difamaciju, i još o nečemu, malo
razumljivom za obične ljude, o raznim člancima i odlukama nekog opšteg
odseka.
Jedino što je razumeo Nehljudov bilo je to da je Voljf, koji je izlagao
slučaj i koji ga je juče tako ozbiljno ubeđivao da Senat ne može ulaziti u
razmatranje suštine slučaja — ovom prilikom pristrasno referisao u prilog
poništenja presude apelacionog suda, i da je Selenin, potpuno suprotno
svojoj karakterističnoj uzdržljivosti, neočekivano vatreno izrazio suprotno
mišljenje. Vatrenost uvek uzdržanog Selenina, koja začudi Nehljudova, beše
prouzrokovana time što je on predsednika akcionarskog društva poznavao
kao čoveka prljavog u novčanim poslovima, a slučajno je, međutim, doznao
da je Voljf uoči pretresa bio kod toga poslovnog čoveka na bogatom ručku.
Sada, kad je Voljf, mada veoma oprezno, ali, očigledno, jednostrano izložio
stvar, Selenin se razbesneo i svoje mišljenje izrazio isuviše nervozno za jedan
običan slučaj. Taj govor je, očevidno, uvredio Voljfa; on je crveneo, trzao se,
pravio neme pokrete čuđenja, i veoma dostojanstveno i uvređeno udaljio se
sa ostalim senatorima u sobu za većanje.
— Vi ste, u stvari, zbog slučaja?... — opet upita sudski pristav Fanarina čim
su se senatori udaljili.
— Već sam vam rekao, zbog slučaja Maslove — reče Fana- rin.
— Da. Taj slučaj će se danas raspravljati. Ali...
— Ali, šta? — upita advokat.
— Izvolite razumeti da se računalo na pretres bez stranaka. Prema tome,
gospoda senatori teško da će izići posle saopštenja odluke. Ali, ja ću izvestiti...
— To jest, kako to?
— Izvestiću, izvestiću — i pristav nešto zabeleži na svojoj cedulji.
Senatori su, zaista, nameravali da, pošto objave odluku u vezi s klevetom,
ostale slučajeve, a među njima i slučaj Maslove, završe uz čaj i cigarete ne
izlazeći iz sobe za većanje.
 XXI

Čim senatori sedoše za sto u sobi za većanje, Voljf veoma uzbuđeno poče
da ističe motive po kojima je presudu trebalo poništiti.
Predsednik, i inače neljubazan čovek, danas je bio naročito zlovoljan.
Slušajući izlaganja u toku sednice, on je već formirao svoje mišljenje, i sada
je sedeo ne slušajući Voljfa, zadubljen u svoje misli. Njegove su se, pak, misli
sastojale u prisećanju na ono što je juče napisao u svojim memoarima
povodom postavljenja Viljanova, a ne njega, na onaj važan položaj koji on
već odavno želi da dobije. Predsednik Nikitin beše sasvim iskreno uveren da
njegova mišljenja o raznim činovnicima prve dve klase, s kojima je on dolazio
u dodir za vreme svoga službovanja, predstavljaju veoma važnu istorijsku
građu. Pošto je juče napisao glavu u kojoj je dobro udesio neke činovnike
prve dve klase zato što su mu smetali, kako je on to formulisao, da spase
Rusiju od propasti u koju je guraju sadašnji njeni vlastodršci — u suštini, pak,
samo zato što su mu oni smetali da dobije platu veću nego što je sadašnja, on
je mislio sada o tome kako će potomstvo o toj okolnosti steći sasvim drukčiju
predstavu.
Da, razume se — odgovori on, ne slušajući, na reči koje mu je uputio Voljf.
Be je slušao Voljfa s tužnim izrazom na licu, crtajući girlande na hartiji
koja je ležala pred njim. Be je bio prekaljen liberal. On je kao svetinju čuvao
tradicije šezdesetih godina, a kad bi i odstupio od stroge nepristrasnosti, činio
je to samo u korist liberalizma. Tako, sem što je u ovom slučaju poslovni
čovek, akcionar, koji se žalio zbog klevete, bio prljav čovek, Be je smatrao da
žalbu treba odbiti i stoga što bi optuživanje novinara za klevetu značilo
sputavanje slobode štampe. Kad je Voljf završio sa svojim argumentima, Be,
ne docrtavši garlandu, tužno — bio je tužan što mora da dokazuje takve
truizme — mekim, prijatnim glasom kratko, jednostavno i ubedljivo ukaza na
neosnovanost žalbe i, opustivši glavu s belom kosom, nastavi da crta girlande.
Skovorodnikov, koji je sedeo preko puta Voljfa, i koji je sve vreme svojim
debelim prstima gurao bradu i brkove u usta, tek što Be prestade da govori,
prestade da žvaće svoju bradu i glasnim, škripavim glasom reče da, i pored
toga što je predsednik akcionarskog društva veliki nitkov, on bi bio za
poništenje presude kad bi postojala zakonska osnova, ali kako takve osnove
nema, on se pridružuje mišljenju Ivana Semjonoviča (Be), reče on, radujući
se što je na taj način pecnuo Voljfa. Predsednik se saglasi s mišljenjem
Skovorodnikova i slučaj je rešen negativno.
Voljf je bio nezadovoljan, naročito zato što se činilo da je uhvaćen u
nesavesnoj pristrasnosti i, pretvarajući se da je ravnodušan, otvori akta o
slučaju Maslove, koji je bio sad na redu, i udubi se u njih. Senatori, međutim,
zazvoniše i zatražiše čaj, pa počeše da razgovaraju o događaju koji je, uz
dvoboj Kamenskoga, interesovao u to vreme sve Petrograđane.
To beše slučaj direktora odseka koji je uhvaćen u prestupu predviđenom
članom 995.
— Kakav nitkovluk — sa gađenjem reče Be.
— A šta je tu gadno? Ja ću vam u našoj književnosti ukazati na projekt
jednog nemačkog pisca koji izričito predlaže da se to ne smatra za prestup, i
da se dopusti brak između muškaraca — reče Skovorodnikov, uvlačeći
požudno, kao da srče, dim iz zgnječene cigarete, koju je držao između korena
prstiju, uz dlan, i grohotom se nasmeja.
— Ta nije moguće — reče Be.
— Pokazaću vam — reče Skovorodnikov, citirajući doslovno naslov dela,
pa čak i godinu i mesto izdanja.
— Kažu da će ga poslati za gubernatora u neki sibirski grad — reče Nikitin.
— Sjajno. Vladika će ga dočekati s krstom. Trebalo bi samo da i vladika
bude takav... Ja bih mogao da mu preporučim takvog — reče Skovorodnikov i,
bacivši pikavac u tanjirić, strpa u usta što je mogao više brade i brkova i poče
da ih žvaće.
Uto uđe pristav i saopšti želju advokata i Nehljudova da prisustvuju
raspravi Maslove.
— To vam je slučaj — reče Voljf — to je prava romantična istorija — i
ispriča sve što je znao o odnosima između Nehljudova i Maslove. Pošto su
porazgovarali o tome, dopušili cigarete i popili čaj, senatori uđoše u salu za
zasedanja, objaviše odluku o prethodnom slučaju i pređoše na slučaj
Maslove.
Svojim tankim glasom Voljf veoma podrobno izloži kasacionu žalbu
Maslove, ovog puta ne potpuno nepristrasno, već s očevidnom željom da se
sudska presuda poništi.
— Imate li šta da dodate? — obrati se predsednik Fanarinu.
 Fanarin ustade, isprsi svoje bele široke grudi i, izražavajući se vanredno
ubedljivo i precizno, idući od tačke do tačke, dokaza odstupanje suda u šest
tačaka od tačnoga smisla zakona, a uz to dozvoli sebi da, iako ukratko,
dodirne sam slučaj u suštini i strašnu nepravednost njegovog rešenja. Po
tonu kratkog, ali snažnog govora Fanarinovog moglo se zaključiti da se on
izvinjava što nastoji na tome da gospoda senatori svojom pronicljivošću i
pravničkom mudrošću vide i razumeju bolje od njega, ali on to čini samo zato
što to zahteva obaveza koju je preuzeo. Posle govora Fanarina činilo se da ne
može biti nikakve sumnje da Senat mora poništiti sudsku presudu. Pošto je
završio govor, Fanarin se pobednički osmehnu. Gledajući u svog advokata i
primećujući taj osmeh, Nehljudov beše uveren da je rasprava dobijena. Ali
kad baci pogled na senatore, on vide da se Fanarin smeši i likuje sam.
Senatori i pomoćnik glavnog tužioca nisu se smešili ni likovali, već su
delovali kao ljudi koji se dosađuju i govore: „Naslušali smo se mi takvih kao
što si ti, sve je to luk i voda.“ Svi su bili zadovoljni očevidno tek onda kad je
advokat završio i prestao bez potrebe da ih zadržava. Pošto je advokat završio
svoj govor, predsednik se obrati pomoćniku glavnog tužioca. Selenin se
kratko, ali jasno i precizno izjasni da presudu treba ostaviti neizmenjenom,
smatrajući da su svi razlozi za poništenje neosnovani. Posle toga senatori
ustadoše i pođoše da većaju. U sobi za većanje glasovi se podeliše. Voljf je bio
za poništenje; Be, razumevši u čemu je stvar, takođe se vatreno zalagao za
poništenje, živo predstavivši kolegama sliku suda i nesporazuma porotnika,
što je potpuno tačno zaključio; Nikitin, koji je, kao i uvek, bio za strogost i
strogu formalnost, bio je protiv. Trebalo je da celu stvar odluči glas
Skovorodnikova. I taj glas je bio za odbijanje, prvenstveno zbog toga što mu
beše krajnje odvratna odluka Nehljudova da se u ime moralnih zahteva oženi
tom devojkom.
Skovorodnikov je bio materijalista, darvinista, i smatrao je da je svako
ispoljavanje apstraktne moralnosti, ili, još gore, religioznosti, ne samo
prezreno bezumlje već i uvreda naneta lično njemu. Sva ta buka oko te
prostitutke i prisustvo ovde, u Senatu, čuvenog advokata koji je brani, kao i
samog Nehljudova, behu mu krajnje odvratni. I, gurajući bradu u usta i
praveći grimase, veoma prirodno se pretvarao da on o tome slučaju ne zna
ništa drugo sem da su razlozi za poništenje nedovoljni, i da se zato slaže s
predsednikom da se žalbi ne udovolji.
Žalba beše odbijena.
 XXII

— To je strašno! — reče Nehljudov ulazeći u sobu za primanje s

advokatom, koji je sređivao svoj portfelj. — U najočevidnijem slučaju oni se
kače za formu i odbijaju. Strašno!
— Stvar su pokvarili u sudu — reče advokat.
— I Selenin je za odbijanje. Užasno, užasno! — ponavljao je Nehljudov. —
Šta sad da se radi?
— Pa predaćemo na najviše ime. Predajte je vi sami, dok ste ovde, ja ću
vam napisati.
U to mali Voljf, sa svojim zvezdicama i u mundiru, uđe u sobu za primanje
i priđe Nehljudovu.
— Šta da se radi, dragi kneže. Nije bilo dovoljno razloga — reče on, pa
slegnuvši uskim ramenima, zatvori oči i ode svojim putem.
Doznavši od senatora da je Nehljudov tu, posle Voljfa iziđe i Selenin,
nekadašnji Nehljudovljev prijatelj.
— Nisam očekivao da ću te ovde sresti — reče on prilazeći Nehljudovu i
smešeći se usnama, dok su mu oči ostajale tužne. — Nisam znao da si u
Petrogradu.
— A ja nisam znao da si ti glavni tužilac...
— Pomoćnik — popravi ga Selenin. — Otkud ti u Senatu? — upita on
gledajući tužno i sumorno u prijatelja. — Znao sam da si u Petrogradu. Ali
otkud ti ovde?
— Ovde sam zato što sam se nadao da ću naći pravdu i spasti ženu koja je
ni za šta osuđena.
— Kakvu ženu?
— Slučaj o kojem ste sad doneli odluku.
— A, slučaj Maslove — setivši se, reče Selenin — sasvim neosnovana žalba.
— Stvar nije u žalbi, već u ženi koja nije kriva, a snosi kaznu.
 Selenin uzdahnu.
— Može biti, ali...
— Nije može biti, već sigurno...
— A otkud ti znaš?
— Pa bio sam porotnik. Znam i u čemu smo pogrešili.
Selenin se zamisli.
— Trebalo je onda odmah staviti prigovor — reče on.
— Ja sam stavio prigovor.
— Trebalo je zavesti u protokol. Da je to bilo u kasacionoj žalbi...
Selenin, koji je stalno bio vaposlen i malo izlazio u društvo, očevidno
ništa nije čuo o romanu Nehljudova. Nehljudov, pak, primetivši to, zaključi
da nema potrebe da govori o svom odnosu prema Maslovoj.
— Da, ali i sad je bilo očevidno da je odluka besmislena — reče on.
— Senat nema prava to da kaže. Kad bi Senat dopuštao sebi da poništava
rešenja sudova na osnovu svoga mišljenja o pravičnosti tih rešenja, da i ne
govorimo o tome da bi Senat izgubio svako uporište, on bi se pre izložio
opasnosti da naruši pravdu nego što bi je uspostavio — reče Selenin sećajući
se prethodne parnice — a i da ne govorimo o tome da bi odluke porotnika
izgubile svaki smisao.
— Ja samo jedno znam, da je ta žena sasvim nevina i da je izgubljena i
poslednja nada da se spase nezaslužene kazne. Najviša ustanova potvrdila je
potpuno bezakonje.
— Nije ona potvrdila, jer nije ni ulazila niti može ulaziti u razmatranje
samoga slučaja — reče Selenin žmireći.
— Sigurno si odseo kod tetke — dodade on, očevidno želeći da promeni
temu razgovora. — Juče sam od nje doznao da si ovde. Grofica me je pozvala
da s tobom dođem na seansu propovednika koji je doputovao — smešeći se
usnama, reče Selenin.
— Da, bio sam, ali sam otišao jer mi se zgadilo — reče ljutito Nehljudov,
kome je bilo krivo što Selenin skreće razgovor na drugo.
— Ali zašto ti se zgadilo? To je, ipak, ispoljavanje religioznog osećanja,
iako jednostranog, sektaškog — reče Selenin.
— To ti je nekakva jeziva besmislica — reče Nehljudov.
— A ne, tu je čudno samo to kako mi malo poznajemo učenje naše crkve,
te upravo naše osnovne dogme primamo kao neko otkrivenje — reče Selenin,
kao da se žuri da iskaže bivšem prijatelju svoje poglede, koji su za ovoga bili
novi.
Nehljudov začuđeno, pažljivo pogleda u Selenina. Selenin ne obori oči, i
u njima se pojavi ne samo tuga već i nedobronamernost.
— Pa zar ti veruješ u crkvene dogme? — upita Nehljudov.
— Naravno da verujem — odgovori Selenin gledajući pravo i beživotno u
oči Nehljudovu.
Nehljudov uzdahnu.
— Čudno — reče on.
— Uostalom, kasnije ćemo razgovarati — reče Selenin. — Idem — obrati se
on sudskom pristavu, koji mu je s poštovanjem prišao. — Bezuslovno treba da
se nađemo — dodade on uzdišući. — Samo, hoću li te naći? Mene uvek možeš
naći u sedam sati, za ručkom. Nadeždinska — on reče broj. — Mnogo je vode
proteklo od onog vremena — dodade na polasku, smešeći se opet samo
usnama.
— Doći ću ako budem stigao — reče Nehljudov, osećajući da mu je
Selenin, čovek koji mu je nekada bio blizak i koga je voleo, posle ovoga
kratkog razgovora odjednom postao stran, dalek i nerazumljiv, ako ne i
neprijatelj.
 XXIII

U vreme kad je Nehljudov poznavao Selenina kao studenta, bio je to

uzoran sin, veran prijatelj i, prema svojim godinama, solidno obrazovan
svetski čovek s velikim taktom, uvek elegantan i lep i, uza sve to, neobično
istinoljubiv i pošten. Učio je odlično, bez naročitog napora i bez imalo
pedanterije, i dobijao zlatne medalje za svoje sastave.
On je ne samo na rečima, već i stvarno, kao cilj svoga mladog života
postavio služenje ljudima. To služenje on nije zamišljao drukčije do u vidu
državne službe, te zato, čim je završio fakultet, sistematski je razmotrio sve
delatnosti kojima bi mogao posvetiti svoje snage i odlučio da će biti
najkorisniji u drugom odeljenju lične carske kancelarije, koja je rukovodila
sastavljanjem zakona, pa tamo i stupi. Ali uprkos najtačnijem i najsavesnijem
izvršavanju svega onoga što se od njega zahtevalo, on u toj službi nije mogao
zadovoljiti svoje potrebe da bude koristan, i nije mogao doći do saznanja da
on čini ono što treba da čini. Ta nezadovoljenost, usled sukoba s veoma
sitničavim i ambicioznim neposrednim starešinama, toliko je postala jaka da
je on napustio drugo odeljenje i prešao u Senat. U Senatu mu je bilo bolje, ali
ga je progonila ta ista svest o nezadovoljenosti.
On je stalno osećao da to nikako nije ono što je on očekivao i što je
trebalo da bude. Sada, dok je služio u Senatu, rođaci su mu izradili
postavljenje za kamerjunkera, i on je morao da se u izvezenom mundiru i
beloj platnenoj pelerini, u karucama odveze i zahvali raznim ljudima što su
ga proizveli u lakeja. Ma koliko nastojao, on nije mogao da nađe razumno
tumačenje za tu dužnost. I on je, još više negoli u službi, osećao da to nije
„ono“, ali, s jedne strane nije mogao da odbije to postavljenje, da ne bi
ožalostio one koji su bili uvereni da mu time čine veliko zadovoljstvo, a s
druge strane, to postavljenje laskalo je najnižim svojstvima njegove prirode
— pričinjavalo mu je zadovoljstvo da stoji pred ogledalom u izvezenom,
zlatnom mundiru i da uživa ono poštovanje koje je to postavljenje izazivalo u
nekim ljudima.
To isto se dogodilo s njim u vezi sa ženidbom. S tačke gledišta višega
društva, oženili su ga odlično. I on se oženio prvenstveno zato što bi
odbijanjem uvredio, naneo bol i nevesti koja je želela taj brak i onima koji su
udešavali taj brak, i što je ženidba mladom, lepuškastom, otmenom devojkom
laskala njegovom samoljublju i pričinjavala mu zadovoljstvo. Ali se veoma
brzo ispostavilo da ta ženidba nije „ono“, još u većoj meri negoli služba i
dužnost na dvoru. Posle prvog deteta, žena više nije želela da ima dece i
počela je da vodi raskošan velikosvetski život, u kojem je on, hteo ne hteo,
morao da učestvuje. Ona nije bila naročito lepa, bila mu je verna i, da i ne
govorimo o tome da je ona time zagorčavala život svome mužu, činilo se, da
ni ona sama, sem strašnih napora i zamora, ništa drugo nema od takvog
života — pa ipak ga je brižljivo vodila. Svi njegovi pokušaji da izmeni taj život
razbijali su se, kao o kameni zid, o njenu uverenost da tako mora biti, a tu su
uverenost podržavali sva njena rodbina i poznanici.
Dete, devojčica sa zlaćanim dugim uvojcima i golim nogama beše
stvorenje sasvim tuđe ocu, naročito stoga što je vaspitavana potpuno
drugačije no što je on želeo. Među supruzima dođe do uobičajenog
nerazumevanja, čak nestade i želje da razumeju jedno drugo, a tiha, nema
borba koju su krili pred stranim ljudima i koju su ublažavali pristojnošću,
činila mu je život u kući veoma teškim. Tako se pokaza da njegov porodični
život još u većoj meri nije „ono“ nego služba i položaj na dvoru.
Najmanje je bilo „ono“ njegov stav prema religiji. Kao i svi ljudi
njegovoga kruga i doba, on je bez ikakvog napora, zahvaljujući svome
intelektualnom razvoju, raskinuo okove religioznog sujeverja u kojem je bio
vaspitan, ni sam zapravo ne znajući kad ih se oslobodio. Kao ozbiljan i pošten
čovek, on nije krio tu svoju slobodu u pogledu predrasuda zvanične religije u
doba svoje prve mladosti, studentskih godina i zbližavanja s Nehljudovom.
Ali sa godinama, uporedo s njegovim napredovanjem u službi, a naročito s
reakcijom konzervatizma, do koje je došlo u to vreme u društvu, ta duhovna
sloboda poče da mu smeta. Da se i ne pominju domaće prilike, naročito kad
mu je umro otac, pomeni njemu, i to da je njegova mati želela da on posti, a
što je donekle zahtevalo i javno mnjenje — po potrebi službe, on je morao da
prisustvuje molepstvijama, osvećenjima, blagodarenjima i sličnim službama;
redak je bio dan kad on nije imao nikakve veze sa spoljnim formama religije
koje nije mogao da izbegne. Prisustvujući tim službama, morao je jedno od
dvoga: ili da se pretvara da veruje u ono u šta ne veruje (što on sa svojim
istinoljubivim karakterom nikako nije mogao), ili, priznavši sve te spoljne
forme za laž, da udesi svoj život tako da ne bude prinuđen da učestvuje u
onome što smatra da je laž. Ali, da bi učinio to što se činilo tako beznačajnim,
bilo je potrebno veoma mnogo; uz stalnu borbu sa svim bliskim ljudima,
trebalo je izmeniti i svoj položaj, napustiti službu i odreći se svega onoga što
je mislio da već sada tom službom pruža ljudima, nadajući se da će im
ubuduće još više pružati. A da bi to učinio, bilo je potrebno da čvrsto veruje
da je u pravu. On je bio čvrsto uveren da je u pravu, kao što mora biti uveren
u opravdanost zdravoga smisla svaki obrazovani čovek našega doba koji bar
malo zna istoriju, bar nešto o poreklu religije uopšte i poreklu i rascepu
crkveno-hrišćanske religije. On nije mogao da ne zna da je u pravu što ne
priznaje istinitost crkvenog učenja.
Ali, pod pritiskom životnih uslova, on, istinoljubivi čovek, dopustio je
malu laž, koja se sastojala u tome što je rekao sebi da je, da bi mogao da tvrdi
da je nerazumno — nerazumno, prethodno potrebno da se to nerazumno
prouči. To beše mala laž, ali ga je ona odvela u onu veliku laž u koju se sada
beše zaglibio.
Kad je postavio sebi pitanje — da li je istinito ono pravoslavlje u kojem je
on rođen i vaspitan, koje od njega zahtevaju svi iz njegove okoline, a bez
priznanja kojega on ne može nastaviti sa svojom delatnošću korisnom za
ljude — on je već unapred počeo da razmišlja o njegovom rešenju. A da bi
razjasnio to pitanje, on nije uzeo Voltera, Šopenhauera, Konta, već filozofske
knjige Hegela i religiozna dela Vinea, Homjakova, i, prirodno, u njima našao
upravo ono što mu je bilo potrebno: nešto slično umirenju i opravdanju
onoga religioznog učenja u kojem je bio vaspitan, koje njegov razum već
odavno nije odobravao, ali bez kojeg je život bio pun neprijatnosti; međutim,
priznavanjem tog učenja sve te neprijatnosti su odmah nestajale. I on usvoji
sve te obične sofizme o tome da razum čoveka-pojedinca ne može spoznati
istinu, da se istina otkriva samo skupu ljudi, da je jedino sredstvo da se ona
spozna otkrivenje, da otkrivenje čuva crkva, i tome slično; i od tog vremena
on je već mogao mirno, bez svesti o laži onog što se vrši, da prisustvuje
molepstvijama, pomenima, liturgijama, mogao je da posti i da se krsti pred
ikonama, i mogao je da nastavi službenu delatnost, koja mu je pružala
saznanje da je od koristi i utehu u neveselom porodičnom životu. On je
mislio da veruje, međutim, više nego i u čemu drugom, bio je celim svojim
bićem svestan da je ta njegova vera nešto što uopšte nije „ono“.
I zbog toga su mu uvek bile tužne oči. I zato, susrevši Nehljudova, koga je
poznavao kad se sve te laži još nisu bile učvrstile u njemu, on se seti sebe
onakvog kakav je bio u to vreme; a naročito pošto je požurio da mu nagovesti
svoje religiozne poglede, on više nego ikada oseti da sve to nije „ono , i njega
obuze tuga. To isto — posle prvog utiska radosti što vidi staroga prijatelja —
oseti i Nehljudov.
I stoga obojica, obećavši jedan drugome da će se videti, nisu nastojali da
se sretnu, pa se i ne sastadoše za vreme ovog Nehljudovljevog boravka u
Petrogradu.
 XXIV

Izišavši iz Senata, Nehljudov sa advokatom krenu pločnikom. Svojim

karucama advokat naredi da ga prate, a Nehljudovu poče da priča o slučaju
onoga direktora odseka o kojem su govorili senatori, o tome kako su ga na
delu uhvatili i kako, umesto robije, koja mu je po zakonu predstojala, njega
postavljaju za gubernatora u Sibiru. Ispričavši do kraja tu istoriju i svu njenu
gadost, i s naročitim zadovoljstvom priču o tome kako su razne, veoma
ugledne ličnosti pokrale novac koji je bio sakupljen za onaj još nedovršeni
spomenik pokraj kojeg su oni jutros prošli, i o tome kako je ljubavnica tog i
tog stekla milione na berzi, i da je taj i taj prodao, a taj i taj kupio ženu,
advokat poče da raspreda i o proneverama i svakovrsnim prestupima najviših
državnih činovnika, koji se nisu nalazili u zatvoru, već u predsedničkim
foteljama po raznim ustanovama. Te priče, čija je zaliha, očevidno, bila
neiscrpna, pričinjavale su advokatu veliko zadovoljstvo, pokazujući
nedvosmisleno da su sredstva za sticanje novca kojima se on služi potpuno
ispravna i bezazlena u poređenju sa onim sredstvima kojima se, radi istoga
cilja, služe najviši činovnici u Petrogradu. I zato se advokat veoma začudi kad
se Nehljudov, ne saslušavši do kraja njegovu poslednju priču o prestupima
najviših činovnika, oprosti i, najmivši fijaker, pođe kući na obalu.
Nehljudov beše veoma tužan. Beše tužan ponajviše stoga što je odbijanje
Senata potvrđivalo ono besmisleno mučenje nevine Maslove i što je to
odbijanje otežavalo njegovu čvrstu odluku da sjedini s njom svoju sudbinu.
To tužno raspoloženje još su pojačale one strašne priče o carovanju zla, koje
mu je tako radosno pričao advokat, a sem toga, on se stalno sećao nemiloga,
hladnog, odbijajućeg pogleda nekada milog, otvorenog, plemenitog Selenina.
Kad se Nehljudov vratio kući, vratar mu s izvesnim prezrenjem uruči
pisamce koje je u vratarskoj sobi napisala neka žena, kako reče vratar. To
pisamce beše poslala mater Šustove. Ona je pisala da je dolazila da zahvali
dobročinitelju i spasiocu kćeri i da ga, uz to, moli i preklinje da dođe k njima
na Vasiljevsko, peti red, taj i taj stan. To je neophodno potrebno, pisala mu je
ona, radi Vere Jefremovne. Neka se ne plaši da će mu dosađivati izjavama
zahvalnosti: o zahvalnosti neće govoriti, već će se, prosto, radovati da ga vide.
Ako je mogućno, da dođe sutra ujutru.
Drugo pisamce beše od bivšeg Nehljudovljevog druga, fligelađutanta[76]
Bogatirjova, koga je Nehljudov zamolio da lično preda caru molbu što ju je
napisao u ime sektaša. Bogatirjov mu je svojim krupnim, odlučnim
rukopisom pisao da će molbu, kao što je obećao, predati u ruke caru, ali da
mu je palo na pamet: ne bi li bilo bolje da Nehljudov prethodno poseti onu
ličnost od koje zavisi ova stvar i da nju zamoli.
Posle utisaka poslednjih dana svoga boravka u Petrogradu, Nehljudov je
potpuno izgubio nadu da će bilo šta postići. Njegovi planovi koje je bio
napravio u Moskvi činili su mu se slični onim mladalačkim maštanjima u
kojima se ljudi koji stupaju u život neizbežno razočaravaju. Pa ipak, kako je
sad bio u Petrogradu, on je smatrao da mu je dužnost da ostvari sve što je
nameravao da učini, te odluči da odmah sutra, pošto navrati do Bogatirjova,
posluša njegov savet i poseti onu ličnost od koje je zavisila stvar sektaša.
Sada je ponovo čitao molbu sektaša, izvadivši je iz portfelja, kad zakuca i
uđe lakej grofice Katerine Ivanovne s pozivom da izvoli gore na čaj.
Nehljudov reče da će odmah doći i, složivši hartije u portfelj, pođe do
tete. Penjući se, on proviri kroz prozor na ulicu i primeti par Mariette-inih
riđana, i odjednom se razveseli i zažele da se smeje.
Mariette je u šeširu, ali sada ne u crnoj, već u nekakvoj svetloj, šarenoj
haljini, sedela sa šoljom u ruci pored grofičine naslonjače i nešto cvrkutala,
sevajući svojim lepim, nasmejanim očima. Kad je Nehljudov ušao u sobu,
Mariette upravo beše izvodila nešto tako smešno, i to nepristojno smešno —
što je Nehljudov zaključio po karakteru smeha — da se dobroćudna, brkata
grofica Katerina Ivanovna, tresući se celim svojim debelim telom, prosto
zacenjivala od smeha, a Mariette, s onim naročitim mischievous[77] izrazom,
malo iskrivivši nasmejana usta i nagnuvši u stranu energično i veselo lice,
ćutke je gledala u svoju sabesednicu.
Na osnovu nekoliko reči Nehljudov shvati da su one govorile o drugoj
petrogradskoj novosti dana, o epizodi novog sibirskog gubernatora, i da je
Mariette baš iz te oblasti rekla nešto tako smešno da grofica dugo nije mogla
da se savlada.
— Jao, umorićeš me — reče ona zakašljavši se.
Nehljudov se pozdravi i sede kraj njih. I baš kad je hteo da osudi Mariette
zbog njene lakomislenosti, ona, primetivši ozbiljan i pomalo nezadovoljan
izraz njegovog lica, da bi mu se dopala — a prohtelo joj se to kad ga je videla
— začas promeni ne samo izraz na svome licu već i celo svoje duševno
raspoloženje. Ona odjednom postade ozbiljna, nezadovoljna svojim životom,
nešto je tražila, prema nečemu stremila, ali se nije pretvarala, nju je odista
obuzimalo upravo takvo duševno raspoloženje u kakvom je i Nehljudov bio u
tom trenutku, mada rečima nikako nije mogla da izrazi u čemu se ono sastoji.
Ona ga upita kako je završio svoje poslove. Nehljudov joj ispriča o
neuspehu u Senatu i o svom susretu sa Seleninom.
— Ah! Kakva čista duša! To je pravi chevalier sans peur et sans reproche.
[78] Čista duša — upotrebiše obe dame onaj stalni epitet pod kojim je Selenin
bio poznat u društvu.
— A kakva mu je žena? — upita Nehljudov.
— Ona? Neću da je osuđujem. Ali, ona ga ne razume. Šta, je li moguće da
je i on bio za odbijanje? — upita ona sa iskrenim saučešćem. — To je strašno.
Kako je žalim! — dodade ona uzdišući.
Nehljudov se namršti i, želeći da promeni temu razgovora, poče da priča o
Šustovoj koja je ležala u tvrđavi i koja je na njeno zauzimanje puštena. On joj
zahvali što se zauzela kod muža i htede da kaže kako je užasno pomisliti da
su ta žena i sva njena porodica patili samo zato što ih se niko nije setio, ali
ona mu ne dade da završi i sama izrazi svoje negodovanje.
— Nemojte mi govoriti — reče ona. — Čim mi je muž rekao da će je možda
pustiti, mene je upravo porazila ta pomisao. Pa zašto su je držali ako nije
kriva? — iskaza ona upravo ono što je Nehljudov hteo da kaže. — To je
ogavno, ogavno.
Grofica Katerina Ivanovna je opazila da Mariette koketuje s njenim
nećakom i to ju je zabavljalo.
— Znaš šta — reče ona kad su ućutali — dođi sutra uveče kod Aline, kod
nje će biti Kizeveter. A i ti dođi — obrati se ona Mariette.
— II vous a remarque[79] — reče ona svom sestriću.
— Rekao mi je da je sve što si govorio — ja sam mu ispričala — dobar znak,
i da ćeš se ti sigurno vratiti Hristu. Neizostavno dođi. Reci mu, Mariette, da
dođe. I ti dođi.
— Ja, grofice, prvo nemam nikakvog prava da bilo šta savetujem knezu —
reče Mariette, gledajući u Nehljudova i tim pogledom uspostavljajući između
njega i sebe neku vrstu pune saglasnosti u pogledu grofičinih reči i
evangelizma uopšte — a drugo, ja ne volim naročito, znate...
— Pa ti uvek sve činiš naopako, po svome.
— Kako po svome? Ja verujem kao najprostija seljanka — reče ona
smešeći se. — A treće — nastavi ona — ja sutra idem u francusko pozorište.
— Ah! Jesi li video onu... Ta kako se ona zvaše? — reče grofica Katerina
Ivanovna.
Mariette joj šapnu ime slavne francuske glumice.
— Dođi sigurno, to je nešto nečuveno.
— Pa koga pre da vidim, ma tante, glumicu ili propovednika — reče
smešeći se Nehljudov.
— Molim te, nemoj da se hvataš za svaku moju reč.
— Ja mislim, najpre propovednika, a posle toga francusku glumicu, jer bi
se moglo izgubiti raspoloženje za propoved — reče Nehljudov.
— Ne, bolje je početi francuskim pozorištem, a zatim se pokajati — reče
Mariette.
— No, nemojte me ismevati. Propovednik je propovednik, a pozorište je
pozorište. Radi spasenja uopšte nije potrebno izdužiti lice i stalno plakati.
Treba verovati, i biće radosno.
— Vi, ma tante, propovedate bolje od ma kog propovednika.
— A znate šta — reče Mariette, zamislivši se — dođite sutra u moju ložu.
— Bojim se da neću moći...
Razgovor prekide lakej prijavljujući posetioca. Bio je to sekretar
dobrotvornog društva čija je predsednica bila grofica.
— E, to je strahovito dosadan gospodin. Bolje da ga tamo primim. A posle
ću doći k vama. Počastige ga čajem, Mariette — reče grofica izlazeći svojim
brzim, žustrim korakom u salu.
Mariette skide rukavice i otkri energičnu, prilično pljosnatu ruku s
domalim prstom prekrivenim prstenjem.
— Želite? — reče ona uzevši srebrni čajnik i čudno zgrčivši mali prst.
Lice joj postade ozbiljno i tužno.
— Meni je užasno, užasno bolno kad pomislim da me ljudi do čijeg mi je
mišljenja stalo poistovećuju s položajem u kojem se nalazim.
Dok je izgovarala poslednje reči, ona kao da beše spremna da zaplače. I
mada te reči, ako bi se analizirale, nisu imale nikakav smisao, ili su imale
veoma neodređen smisao, one se učiniše Nehljudovu neobično duboke,
iskrene i dobre: toliko ga je privlačio taj pogled blistavih očiju koji je pratio
reči mlade, lepe i dobro odevene žene.
Nehljudov ju je ćutke gledao i nije mogao da skine pogled s njenog lica.
 — Mislite da ja ne razumem vas i sve to što se u vama odigrava. To što ste
vi učinili, svima je poznato. Cest le secret de polichinelle.[80] Ja sam ushićena
time i odobravam vam.
— Stvarno, nema razloga da se ushićujete. Ja sam tako malo dosad učinio.
— Svejedno. Ja razumem vaša osećanja i razumem nju; pa dobro, dobro,
neću govoriti o tome — zastade ona opazivši nezadovoljstvo na njegovom
licu. — Ali ja razumem i to da, videvši sve te patnje, sav užas onoga što se
događa u zatvorima — govorila je Mariette želeći samo jedno, da ga privuče, i
svojim ženskim čulom pogađajući šta je za njega važno i šta mu je milo — vi
želite da pomognete patnicima koji tako strašno, gako užasno stradaju od
ljudi zbog ravnodušnosti, okrutnosti... Ja razumem da se za to može dati
život, i sama bih ga dala. Ali, svako ima svoju sudbinu...
— Zar vi niste zadovoljni svojom sudbinom?
— Ja? — upita ona kao da se prenerazila od čuda kako se to može pitati. —
Ja moram da budem zadovoljna, i zadovoljna sam. Ali postoji crv koji se
budi...
— I ne sme se dozvoliti da zaspi, potrebno je verovati tom glasu — reče
Nehljudov, predajući se potpuno njenom obmanjivanju.
Kasnije se Nehljudov mnogo puta sa stidom sećao celog svog razgovora s
njom; sećao se ne toliko lažnih, koliko za njega podešenih reči, i onoga lica —
tobož punog raznežene pažnje dok ga je slušala kako joj priča o zatvorskim
strahotama i o svojim utiscima sa sela.
Kad se grofica vratila, oni su već razgovarali ne samo kao stari već kao
odlični prijatelji, koji se jedini razumeju usred te gomile koja ih ne razume.
Govorili su o nepravičnosti vlasti, o patnjama nesrećnika, o narodnoj
bedi, ali, u suštini, njihovi pogledi su, uz laki šum razgovora, neprestano
pitali: „Možeš li me voleti“ i odgovarali: „Mogu“, a polni osećaj, dobijajući
najneočekivanije i šarolike dugine boje, privlačio ih je jedno drugome.
Odlazeći, ona mu reče da je uvek spremna da mu bude na usluzi u čemu
god bude mogla i zamoli ga da sutra uveče sigurno dođe k njoj u pozorište,
bar na trenutak, da još mora porazgovarati s njim o jednoj važnoj stvari.
I kad bih vas opet mogla videti? — dodade ona uzdahnuvši, i poče
oprezno da navlači rukavicu na ruku prekrivenu prstenjem. — Dakle, recite
da ćete doći.
Nehljudov obeća.
Te noći, ostavši sam u svojoj sobi, Nehljudov leže u postelju i ugasi sveću,
ali dugo ni zaspa. Setivši se Maslove, odluke Senata i toga da je, ipak, odlučio
da pođe za njom, i toga da se odrekao prava na zemlju, pred njim se
odjednom kao odgovor na ta pitanja pojavi lice Mariette, njen uzdah i pogled
kad je rekla: „Kada ću vas opet videti“, i njen osmeh — i sve to tako jasno kao
da je gleda, i on se nasmeši. „Da li ću dobro učiniti ako odem u Sibir? I da li
ću dobro učiniti ako se lišim bogatstva?" — upita on sebe.
I odgovori na ta pitanja, te svetle petrogradske noći koja se nazirala kroz
zastore što ne behu sasvim spušteni, behu neodređeni. Sve mu se beše
zbrkalo u glavi. Prizivao je pređašnje raspoloženje i prisećao se ranijeg toka
misli; ali te misli nisu više bile dovoljno ubedljive.
„A šta će biti ako sam ja sve to izmislio i ako ne budem imao snage da
živim za to: ako se pokajem što sam dobro postupio“, reče on sebi; no kako
nije bio kadar da odgovori na ta pitanja, on oseti takvu tugu i očajanje kakvo
davno nije osetio. Nemajući snage da se razabere u tim pitanjima, Nehljudov
zaspa onim teškim snom kojim bi pokatkad zaspao posle velikog gubitka na
kartama.
 XXV

Prvo osećanje Nehljudovljevo kad se sutradan probudio beše to da je juče

učinio neku gadost.
On poče da se priseća: gadosti nije bilo, nije bilo rđavog postupka, ali je
bilo misli, ružnih misli o tome da su sve njegove sadašnje namere — ženidba
Kaćušom i predaja zemlje seljacima — da su sve to neostvariva maštanja, da
sve to on neće moći izdržati, da je sve to veštačko, neprirodno, da treba živeti
onako kako je uvek živeo.
Rđavog postupka nije bilo, ali je postojalo ono što je mnogo gore od
rđavog postupka: postojale su misli iz kojih proizlaze svi rđavi postupci. Rđav
postupak može se i ne ponoviti, čovek se može pokajati zbog njega, ali ružne
misli rađaju sve rđave postupke.
Rđav postupak samo utire put rđavim postupcima; ružne misli neodoljivo
mame čoveka na taj put.
Ponovivši ujutru u mašti svoje jučeranje misli, Nehljudov se začudi kako
je, ma i za trenutak, mogao da im poveruje. Ma koliko je novo i teško bilo to
što je nameravao da učini, znao je da je za njega taj život sada jedino
mogućan život i, ma kako je jednostavno bilo po navici se vratiti pređašnjem
životu, znao je da bi to za njega bila smrt. Jučerašnja sablazan učini mu se
sada kao nešto slično onom što se događa sa čovekom koji se ispavao i, mada
ne želi više da spava, hteo bi još da leškari i da se leni u krevetu, iako zna da
mora ustati radi važnog i radosnog posla koji ga očekuje.
Toga poslednjeg dana svoga boravka u Petrogradu, on se već ujutru
odveze na Vasiljevsko ostrvo, do Šustove.
Stan Šustove beše na prvom spratu. Po uputstvu domara, Nehljudov
dospe na sporedni ulaz, i uza strme stepenice uđe pravo u pregrejanu
kuhinju, u kojoj se osećao težak miris jela. Postarija žena zasukanih rukava,
u kecelji, s naočarima, stajala je kraj štednjaka i nešto mešala u sudu koji se
pušio.
— Koga tražite? — upita ona strogo, gledajući preko naočara u došljaka.
Nehljudov nije stigao ni da kaže svoje ime, kad se na ženinom licu ukaza
preplašen i radostan izraz.
— Ah, kneže! — uzviknu ona, otirući ruke o kecelju. — Ali zašto na
sporedni ulaz? Dobročinitelju naš! Ja sam njena mati. Ta gotovo su
upropastili devojčicu. Spasitelju naš — govorila je ona hvatajući
Nehljudovljevu ruku i nastojeći da je poljubi. — Juče sam bila kod vas, sestra
me naročito molila, ona je tu. Ovamo, ovamo, molim vas, za mnom —
govorila je mati Šustove — vodeći Nehljudova kroz uska vrata u taman mali
hodnik i usput popravljajući čas zadignutu suknju, čas kosu. — Moja sestra je
Kornilova, sigurno ste čuli — dodade ona šapatom, zaustavljajući se pred
vratima. — Bila je umešana u neke političke stvari. Neobično pametna žena.
Otvorivši vrata hodnika, mati Šustove uvede Nehljudova u sobicu, gde je
kraj stola, na malom divanu, sedela omanja, punačka devojka u prugastoj
pamučnoj bluzici, s talasastom plavom kosom koja je oivičavala njeno
okruglo i veoma bledo lice nalik na materino. Preko puta nje, presamitivši se
u fotelji, sedeo je u rubaški sa izvezenim okovratnikom mladić s crnim
brčićima i bradicom. Oboje su, očevidno, bili tako zaneseni razgovorom da su
se osvrnuli tek kad je Nehljudov već ušao na vrata.
— Lida, knez Nehljudov, onaj...
Bleda devojka nervozno skoči, popravljajući pramen kose koji joj je pao
iza uha i svojim krupnim sivim očima preplašeno se zagleda u onoga što je
ušao.
— Dakle, vi ste ta opasna žena za koju me je molila Vera Jefremovna —
reče Nehljudov, smešeći se i pružajući ruku.
— Da, baš ja — reče Lidija i, otkrivši niz divnih zuba, nasmeši se blagim,
detinjim osmehom. — Tetka je veoma želela da vas vidi. Tetka! — viknu ona
prema vratima prijatnim, nežnim glasom.
— Vera Jefremovna je bila veoma ožalošćena zbog vašeg hapšenja — reče
Nehljudov.
— Sedite ovde, ili bolje, ovde — govorila je Lidija pokazujući mu meku,
polomljenu fotelju, sa koje tek što beše ustao mladić. — Moj brat od tetke,
Zaharov — reče ona opazivši pogled kojim je Nehljudov posmatrao mladoga
čoveka.
Smešeći se dobroćudno kao i Lidija, mladić se pozdravi sa gostom i, kada
Nehljudov sede na njegovo mesto, on uze stolicu što je stajala kraj prozora i
sede pored njega. Na drugim vratima pojavi se plavokosi gimnazijalac od
šesnaestak godina i ćutke sede na prozor.
— Vera Jefremovna je tetkina dobra prijateljica, a ja je gotovo i ne
poznajem — reče Lidija.
Uto iz susedne sobe iziđe žena veoma prijatna, pametna lica, u beloj
bluzici, opasana kožnim kaišem.
— Dobar dan, hvala vam što ste došli — poče ona čim je sela na divan
pored Lidije. — Dakle, šta je s Veročkom? Jeste li je videli? Pa kako ona
podnosi svoj položaj?
— Ona se ne žali — reče Nehljudov — kaže da se oseća olimpijski.
— Ah, ta Veročka, znam ja nju — smešeći se i mašući glavom, reče tetka. —
Nju treba poznavati. To je divna ličnost. Sve za druge, ništa za sebe.
— Da, ona za sebe ništa nije htela, samo se brinula za vašu sestričinu.
Najviše ju je mučilo što su nju, kako mi je govorila, bez razloga uhapsili.
— Tako je — reče tetka — to je užasna stvar! Ona je nastradala upravo
zbog mene.
— Ma nikako, tetka! — reče Lidija. — Ja bih i bez vas uzela spise.
— Pa dozvoli da ja znam bolje od tebe — nastavi tetka. — Stvar je u tome
— nastavi ona obraćajući se Nehljudovu — do svega toga je došlo zato što me
je jedna ličnost zamolila da pričuvam neko vreme spise, a ja ih, pošto nisam
imala stana, odnesem njoj. A kod nje su iste noći izvršili pretres, pokupili i
spise i nju, i eto, držali je sve dosad, zahtevajući da kaže od koga ih je dobila.
— A ja im nisam rekla — brzo izgovori Lidija, nervozno čupkajući pramen
kose, koji joj nije smetao.
— Pa ja i ne kažem da si rekla — odvrati tetka.
— To što su Mitina uhapsili, to nikako nije zbog mene — reče Lidija
crveneći i nemirno gledajući oko sebe.
— Ama ne govori o tome, Lidočka — reče mati.
— Pa zašto, hoću da ispričam — reče Lidija, koja se više nije smešila, već je
crvenela, i nije više popravljala pramen kose, već ga motala oko prsta i
jednako se osvrtala.
— A šta je sve juče bilo kad si počela da govoriš o tome?
— Baš ništa... ostavite, mama. Ja nisam rekla, već sam prećutala. Kad me
je on dvaput ispitivao o tetki i o Mitinu, ja ništa nisam rekla, i izjavila sam da
mu ništa neću odgovarati. Onda taj... Petrov...
— Petrov je agent, žandarm i veliki nitkov — ubaci tetka tumačeći
Nehljudovu reči svoje sestričine.
— Onda je on — nastavi Lidija uzbuđeno i užurbano — počeo da me
nagovara. — „To, veli, što mi budete rekli, nikome ne može naškoditi,
naprotiv, ako budete rekli, oslobodićete nevine, koje mi, možda, uzalud
mučimo.“ E, a ja sam, ipak, rekla da neću da govorim. Onda on veli: „Pa
dobro, nemojte govoriti ništa, samo nemojte poricati ono što ću ja reći.“ I
poče da ređa, i spomenu i Mitina.
— Ama nemoj govoriti — reče tetka.
— Ah, tetka, ne smetajte... — I ona je neprestano čupkala pramen kose i
stalno se osvrtala. — I odjednom, možete zamisliti, drugoga dana doznajem,
kucanjem mi javljaju, da je Mitin uhapšen. E, mislim, izdala sam ga. I tako
me je to počelo mučiti, tako me je mučilo da umalo nisam poludela.
— A ispalo je da uopšte nije zbog tebe uhapšen — reče tetka.
— E, al’ ja nisam znala. Mislim — izdala sam. Hodam, hodam od zida do
zida, ne mogu da ne mislim. Mislim: izdala sam. Legnem, pokrijem se i čujem
— neko mi šapće na uho: izdala si, izdala si Mitina, Mitina si izdala. Znam da
je to halucinacija, ali ne mogu da ne slušam. Hoću da zaspim — ne mogu,
hoću da ne mislim — ne mogu ni to. To je bilo užasno! — govorila je Lidija
sve uzbuđenije, i pri tom namotavala oko prsta pramen kose i opet ga
odmotavala, osvrćući se stalno unaokolo.
— Lidočka, umiri se — ponovi mati, dodirujući joj rame.
Ali Lidočka više nije mogla da se zaustavi.
— To je zato strašno... — poče ona još nešto, ali je jecaj prekide i ona ne
dovrši, već skoči sa divana i, zapevši za fotelju, pobeže iz sobe. Mati pođe za
njom.
— Treba ih, nitkove, povešati — reče gimnazijalac, koji je sedeo na
prozoru.
— Šta ti je? — upita mati.
— Ništa... onako — odgovori gimnazijalac, dograbi cigaretu koja je ležala
na stolu i zapali.
 XXVI

— Da, za mladeje to ležanje u samici strašno — reče tetka mašući glavom,

pa i ona zapali cigaretu.
— Mislim da je za sve — reče Nehljudov.
— Ne, nije za sve — odgovori tetka. — Za prave revolucionare, kako su mi
pričali, to je odmor, smirenje. Ilegalac večito živi u strepnji, u oskudici, u
strahu za sebe, za druge i za stvar, i najposle ga uhapse, i sve je svršeno, nema
više nikakve odgovornosti: sedi i odmaraj se. Pričali su mi da oni upravo
osećaju radost kad ih uhapse. A za mlade, nevine, u početku uvek hapse
nevine, kao što je Lidočka, za njih je taj prvi šok strašan. Ne zbog toga što su
vas lišili slobode, što se grubo ophode prema vama, rđavo vas hrane, rđav
vazduh, uopšte, svakovrsna oskudica — sve to nije ništa. Da je i triput više
lišavanja, sve bi se to lako podnelo da nije tog moralnog šoka koji te snađe
kad te prvi put uhvate.
— Zar ste i vi to iskusili?
— Ja? Dva puta sam ležala — smešeći se tužnim, prijatnim osmehom, reče
tetka. — Kad su me prvi put uhapsili, a uhapsili su me bez razloga — nastavi
ona — imala sam dvadeset dve godine, imala sam dete i bila sam u drugom
stanju. Ma koliko mi je tada teško padalo lišenje slobode, rastanak s detetom
i mužem, sve to nije bilo ništa u poređenju s onim što sam osetila kad sam
shvatila da sam prestala biti čovek i postala stvar. Ja želim da se oprostim sa
kćerkom — a kažu mi da idem i sednem u fijaker. Pitam, kud me voze —
odgovaraju mi da ću doznati kad me dovezu. Pitam, za šta me optužuju — ne
odgovaraju mi. Kad su me posle saslušanja svukli i navukli na me
zatvoreničku haljinu s brojem, uveli pod svodove, otključali vrata, gurnuli
tamo, zaključali katanac i otišli, i ostao samo jedan stražar s puškom, koji je
ćutke koračao i pokatkad zavirivao kroz okce na mojim vratima — bilo mi je
užasno teško. Sećam se da me je tada najviše porazilo to što me je
žandarmerijski oficir prilikom saslušanja ponudio cigaretom. On, znači, zna
da ljudi vole da puše, zna, prema tome, i da ljudi vole slobodu, svetlost, zna
da majke vole decu i deca majke. Pa što su me onda bez trunke milosti
otkinuli od svega što mi je drago i zatvorili kao divlju zver? To se ne može
podneti bez posledica. Ako je neko i verovao u Boga i ljude, u to da ljudi vole
jedni druge, taj je posle toga prestajao da veruje u to. Od tog vremena
prestala sam da verujem u ljude i postala sam zlobna — završi ona i osmehnu
se.
Na vratima na koja je izišla Lidija pojavi se mati i reče da je Lidočka
veoma rastrojena i da neće izići.
— I zašto je samo upropašćen jedan mlad život? — reče tetka. — To me
naročito boli jer sam ja tome i nehotice uzrok.
— Daće Bog, oporaviće se na seoskom vazduhu — reče mati — poslaćemo
je ocu.
— E, da nije vas, sasvim bi propala — reče tetka. — Hvala vam. A htela sam
da vas vidim da bih vas zamolila da predate pismo Veri Jefremovnoj — reče
ona vadeći iz džepa pismo. — Pismo nije zapečaćeno, možete ga pročitati i
pocepati, ili predati, kako već budete smatrali da odgovara vašim ubeđenjima
— reče ona. — U pismu nema ničega što bi vas moglo kompromitovati.
Nehljudov uze pismo i, obećavši da će ga predati, ustade, oprosti se i iziđe
na ulicu.
Ne pročitavši pismo, on ga zapečati i odluči da preda kome je upućeno.
 XXVII

Poslednja stvar koja je zadržala Nehljudova u Petrogradu bio je predmet

sektaša, čiju je molbu na carevo ime nameravao da preda preko bivšeg druga
u puku, fligelađutanta Bogatirjova.
On dođe ujutru kod Bogatirjova i zateče ga kod kuće za doručkom, već
spremnog da krene. Bogatirjov beše omanji, dežmekast čovek, obdaren
retkom fizičkom snagom — savijao je potkovice — dobar, pošten, iskren, pa
čak i liberalan. Uprkos tim osobinama, bio je čovek blizak dvoru, voleo je
cara i njegovu porodicu i umeo na neki čudan način, živeći u toj najvišoj
sredini, da vidi u njoj samo lepo i da ne učestvuje ni u čemu rđavom i
nepoštenom. On nikada nije osuđivao ni ljude ni mere koje su se
preduzimale, već je ili ćutao, ili smelim, jakim glasom govorio ono što je bilo
potrebno da kaže, smejući se pri tom često takvim istim glasnim smehom. On
to nije činio smišljeno, već zato što mu je takav bio karakter.
E, baš divno što si došao. Hoćeš li da doručkuješ? Hajde, sedaj. Biftek je
odličan. Ja uvek počinjem bitnim i bitnim završavam. Ha, ha, ha. Hajde popij
vino — vikao je on pokazujući bocu crnjaka. — A ja sam o tebi razmišljao.
Molbu ću predati. U ruke ću predati — to je sigurno, samo, padne mi na
pamet, ne bi li bolje bilo da najpre odeš do Toporova.
Nehljudov se malo namršti kad ovaj pomenu Toporova.
— Sve zavisi od njega. Ionako će njega pitati. A možda će ti on sam učiniti
po volji.
— Ako savetuješ, ja ću otići.
— Pa sjajno. No, kako Piter utiče na tebe — uzviknu Bogatirjov — recider?
— Osećam da me hipnotiše — reče Nehljudov.
— Hipnotiše te? — ponovi Bogatirjov i gromoglasno se nasmeja. — Nećeš?
Onda kako hoćeš. — On obrisa salvetom brkove. — Dakle, poći ćeš? A? Ako on
ništa ne učini, onda daj meni. Ja ću odmah sutra predati — viknu on i, digavši
se od stola, prekrsti se širokim krstom, očevidno isto onako nesvesno kao što
je obrisao usta, pa poče da pripasuje sablju.
 — A sad zbogom, treba da idem.
— Zajedno ćemo izići — reče Nehljudov, sa zadovoljstvom stežući jaku,
široku ruku Bogatirjova i, kao i uvek, pod prijatnim utiskom nečega zdravog,
nesvesnog, svežeg, rastade se s njim na ulaznim stepenicama.
Iako ništa dobro nije očekivao od svoje posete, Nehljudov po savetu
Bogatirjova ipak pođe Toporovu, onome licu od koga je zavisila stvar sektaša.
Dužnost koju je vršio Toporov već sama po sebi sadržavala je unutarnju
protivrečnost, koju nije mogao da vidi samo čovek tup i lišen moralnog
osećanja. Toporov je posedovao obe ove negativne osobine. Protivrečnost
koja je ležala u samoj dužnosti koju je on vršio sastojala se u tome što je cilj
te dužnosti bio da spoljnim sredstvima, ne isključujući ni nasilje, podržava i
štiti onu crkvu koju je, prema njenom vlastitom tumačenju, ustanovio sam
Bog, te je ne mogu pokolebati ni dveri pakla niti bilo kakva ljudska
nastojanja. Baš tu Božansku i ničim nepokolebivu Gospodnju ustanovu imala
je da podržava i brani ona ljudska ustanova na čijem se čelu nalazio Toporov
sa svojim činovnicima. Toporov nije uočavao tu protivrečnost, ili je nije hteo
da vidi, i zato je ozbiljno bio zabrinut da neki knez, pastor ili sektaš ne
razruši onu Crkvu koju ne mogu da savladaju dveri pakla. Toporov, kao i svi
ljudi lišeni osnovnog religioznog osećanja, svesti o jednakosti i bratstvu ljudi,
bio je potpuno uveren da se narod sastoji iz bića koja se potpuno razlikuju od
njega, i da je narodu neophodno potrebno ono bez čega se on veoma dobro
može snaći. Samo, u dubini duše on ni u šta nije verovao, smatrajući da je
takvo stanje veoma udobno i prijatno, ali se bojao da narod ne dođe u isto
takvo stanje, te je, kao što je govorio, za svoju svetu dužnost smatrao da
narod spasava od toga.
Kao što se u jednom kuvaru kaže da rakovi vole da ih kuvaju žive, tako je
i on bio potpuno ubeđen, ali ne u prenosnom smislu, kako je taj izraz trebalo
shvatiti prema kuvaru, već u bukvalnom smislu — on je i mislio i govorio da
narod voli da bude sujeveran.
Prema religiji koju je podržavao odnosio se kao što se živinar odnosi
prema strvini kojom hrani svoje kokoši: strvina je vrlo neprijatna, ali je
kokoši vole i jedu, pa ih zato treba hraniti strvinom.
Razume se, sve te Iverske, Kažanske i Smolanske[81] znače veoma grubo
idolopoklonstvo, ali narod to voli i veruje u to, pa zato treba podržavati to
sujeverje. Tako je mislio Toporov, ne shvatajući da se njemu čini da narod
voli sujeverje samo zato što su uvek postojali i što i danas postoje takvi
okrutni ljudi kakav je i on, Toporov, koji, prosvetivši se, ne koriste svoju
prosvećenost za ono za šta bi trebalo da je koriste — da pomognu narodu koji
se otima iz mraka neznanja, već samo na to da ga još više učvrste u tom
neznanju.
Kad je Nehljudov ušao u njegovu sobu za primanje, Toporov je u svojoj
radnoj sobi razgovarao s kaluđericom — igumanijom, otresitom
aristokratkinjom koja je širila i podržavala pravoslavlje u zapadnom kraju,
među unijatima nasilno obraćenim u pravoslavlje.
Činovnik za specijalne zadatke, koji je bio dežuran u sobi za primanje,
raspita Nehljudova o njegovoj stvari i, doznavši da se Nehljudov primio da
preda caru molbu sektaša, upita ga da li bi mogao dati molbu da je pregleda.
Nehljudov dade molbu i činovnik ode s molbom u radnu sobu. Kaluđerica u
kamilavci s velom, koji se lepršao, i crnim šlepom, koji se vukao za njom,
skrstivši bele ruke s urednim noktima, u kojima je držala brojanice od
topaza, iziđe iz radne sobe, pa krenu prema izlazu. Nehljudova još nisu
pozivali da uđe. Toporov je čitao molbu i odmahivao glavom. On beše
neprijatno začuđen čitajući jasno i snažno napisanu molbu.
„Ako dođe do ruku carevih, ona bi mogla pokrenuti neprijatna pitanja i
nesporazume“ — pomisli on pošto je pročitao molbu. I stavivši je na sto,
zazvoni i zapovedi da zamole Nehljudova da uđe.
On se sećao slučaja tih sektaša, do njega već beše dospela njihova molba.
Slučaj se sastojao u tome što su hrišćane koji su otpali od pravoslavlja najpre
pokušali da ubede, a zatim predali sudu, ali ih je sud oslobodio. Tada su
vladika i gubernator odlučili da, na osnovu nezakonitosti braka, proteraju
muževe, žene i decu u različita mesta u progonstvo. I upravo su sad ti očevi i
žene molili da ih ne razdvajaju. Toporov se seti kad mu je taj predmet prvi
put dospeo u ruke. I tada se on kolebao da li da celu stvar obustavi. Ali nije
moglo biti nikakve štete ako se potvrdi naredba da se članovi porodica tih
seljaka pošalju u razna mesta; ukoliko bi se oni ostavili tamo gde žive, to je
moglo rđavo uticati na ostalo stanovništvo, u tom smislu što bi i ono moglo
otpasti od pravoslavlja, a uz to je to potvrđivalo i revnost vladike, te on pusti
da se stvar razvija svojim tokom.
Ali sada, s takvim zaštitnikom kakav je bio Nehljudov, koji je u
Petrogradu imao veza, slučaj je mogao biti predstavljen caru kao nešto
okrutno, ili dospeti u strane novine, te on odmah donese neočekivanu
odluku.
— Dobar dan — reče on kao veoma zauzet čovek, dočekujući Nehljudova
stojeći, i odmah pređe na stvar.
— Poznat mi je taj slučaj. Čim sam bacio pogled na imena, setio sam se tog
nesrećnog slučaja — reče on uzimajući u ruke molbu i pokazujući je
Nehljudovu. — I veoma sam vam zahvalan što ste me podsetili na to. Te
gubernijske vlasti su preterale u svojoj revnosti... — Nehljudov je ćutao, s
neprijatnim osećanjem gledajući u nepomičnu masku bledog lica. — Izdaću
naredbu da se ta odluka odmah poništi i da te ljude vrate u mesto boravka.
— Znači, mogu da ne pokrećem tu molbu? — reče Nehljudov.
— Sigurno. Ja vam to obećavam — reče on naglasivši posebno reč „ja“,
očevidno potpuno uveren u to da su njegovo poštenje, njegova reč najbolje
jamstvo. — Najbolje će biti da ja odmah napišem. Izvolite sesti.
On priđe stolu i poče da piše. Nehljudov je, ne sedajući, odozgo posmatrao
tu uzanu, ćelavu lobanju, tu ruku s debelim, modrim venama, koja je brzo
vodila pero, i čudio se zašto taj čovek, koji je, očevidno, prema svemu
ravnodušan, čini to što čini, i zašto to s takvom brigom čini.
— Dakle, tako — reče Toporov pečateći koverat — saopštite to vašim
klijentima — dodade on skupljajući usta u formi osmeha.
— Pa zašto su ti ljudi patili? — reče Nehljudov primajući koverat.
Toporov podiže glavu i, kao da mu je to Nehljudovljevo pitanje pričinilo
zadovoljstvo, nasmeši se.
— To ne mogu da vam kažem. Mogu samo da kažem da su interesi naroda,
koje mi čuvamo, tako važni da preterana revnost u pitanjima vere nije tako
strašna i štetna kao preterana ravnodušnost prema njima, koja se sada širi.
— Ali kako to da se u ime religije narušavaju najelementarniji zahtevi
dobra — razdvajaju se porodice...
Toporov se i dalje isto onako snishodljivo smešio, očevidno smatrajući da
je simpatično to što je Nehljudov rekao. Ma šta rekao Nehljudov, Toporov bi,
sa visine svoga, kako je mislio, visokog državničkog položaja na kojem se
nalazio, sve smatrao simpatično i jednostrano.
— S tačke gledišta privatnog čoveka, to se može tako činiti — reče on —
ali, sa državne tačke gledišta, izgleda malo drukčije. Uostalom, moje
poštovanje — reče Toporov, pa nakloni glavu i pruži ruku.
Nehljudov je stegnu ćutke i žurno iziđe, kajući se što je stegao tu ruku.
— „Interesi naroda — ponovi on reči Toporova. — Tvoji interesi, samo
tvoji“ — pomisli on odlazeći od Toporova.
I preletevši u mislima sve one ličnosti kroz koje se ispoljavala delatnost
ustanova koje uspostavljaju pravdu, podržavaju veru i vaspitavaju narod —
od seljanke koja je kažnjena zbog bespravne trgovine rakijom, momčeta
kažnjenog zbog krađe, skitnice kažnjenog zbog skitnje, palikuće kažnjenog
zbog paljevine, bankara kažnjenog zbog pronevere, do one nesrećne Lidije,
koja je kažnjena samo zato što su se od nje mogla dobiti potrebna
obaveštenja, i sektaša kažnjenih zbog kršenja pravoslavlja, i Gurkeviča
kažnjenog zbog njegove želje za ustavom — Nehljudovu neobično jasno sinu
misao da su sve te ljude hvatali, zatvarali i proterivali ne zato što su se ti ljudi
ogrešili o pravdu ili što su vršili nezakonita dela, već samo zato što su oni
smetali činovnicima i bogatašima da vladaju onim bogatstvom koje su ubirali
od naroda.
A tome je smetala i seljanka koja je trgovala bez dozvole, i lopov što se
skitao po varoši, i Lidija s proklamacijama, i sektaši koji su razbijali sujeverje,
i Gurkevič sa ustavom. I zato se Nehljudovu činilo da je potpuno jasno da svi
ti činovnici, počevši od tetkinog muža, senatora i Toporova, pa do one
sićušne, čiste i besprekorne gospode što su sedela za stolovima u
ministarstvima — da oni nimalo nisu zbunjeni zbog patnji nevinih, već da ih
zabrinjava jedino to kako da uklone sve one koji su opasni.
Prema tome, oni ne samo što se nisu držali pravila da treba oprostiti
desetorici krivih da se ne bi okrivio nevin, već su, naprotiv, isto onako kao što
se mora zahvatiti i zdravo da bi se iseklo trulo — putem kazni uklonili
desetine bezopasnih da bi se uklonio jedan koji je odista opasan.
Takvo tumačenje svega onoga što se dešavalo činilo se Nehljudovu vrlo
jednostavno i jasno, ali upravo su ta jednostavnost i jasnost primoravale
Nehljudova da se koleba da li da to tumačenje prihvati. Pa nije moguće da
tako složena pojava ima tako jednostavno i jezivo tumačenje. Pa nije moguće
da su sve te reči o pravičnosti, dobru, zakonu, veri, Bogu, i tome slično, samo
reči, i da one skrivaju ili, pak, prikrivaju najgrublje koristoljublje i okrutnost.
 XXVIII

Nehljudov bi otputovao iste večeri, ali beše obećao Mariette da će doći k

njoj u pozorište i, mada je znao da to ne treba da čini, on ipak, grešeći sam
prema sebi, pođe, smatrajući da ga obavezuje data reč.
„Mogu li da se oduprem tim sablaznima?" pomisli on ne sasvim iskreno.
„Hoću da se uverim poslednji put.“
Pošto se presvukao u frak, on stiže na drugi čin večne „Dame aux
camelias",[82] u kojoj je glumica na gostovanju na jedan nov način pokazivala
kako umiru sušičave žene.
Pozorište beše puno, i Nehljudovu odmah pokazaše gde je benuar
Mariette, s puno poštovanja prema ličnosti koja pita.
U hodniku je stajao lakej u livreji, koji mu se pokloni kao poznaniku i
otvori vrata.
Svi redovi suprotnih loža sa figurama onih koji su sedeli i onih koji su
stajali iza njih, i zbijena leđa i sede, polusede, ćelave, polućelave i
napomađene, ondulirane glave onih što su sedeli u parteru — svi gledaoci se
behu predali posmatranju nagizdane, mršave, koštunjave glumice u svili i
čipkama, koja se kreveljila i neprirodnim glasom izgovarala monolog.
Kad se vrata otvoriše, neko viknu — pssst i dve struje, hladnoga i toploga
vazduha, zapahnuše Nehljudova po licu.
U loži behu Mariette i nepoznata dama sa ogromnom teškom frizurom, u
crvenoj pelerini, i dvojica muškaraca: general, muž Mariette, lep, visok čovek
stroga, nepronicljiva lica s kukastim nosom, i isturenim vojničkim prsima
ispunjenim vatom, i plavokosi ćelav čovek s jamicom nasred izbrijane brade
koja se isticala između dva veličanstvena zaliska. Mariette, graciozna, vitka,
elegantna, dekoltovana, s jakim, mišićavim ramenima, koja su se oblo
spuštala od vrata, s mladežom što se crneo na mestu gde se vrat spaja s
ramenom, odmah se osvrnu, i pokazujući Nehljudovu lepezom stolicu iza
sebe, pozdravi ga zahvalnim i, kako mu se učini, značajnim osmehom. Muž
mirno, kao što je sve činio, pogleda Nehljudova i nakloni glavu. Po njemu, po
njegovoj pozi, njegovom pogledu koji je izmenjao sa ženom, prosto se videlo
da je gospodar, vlasnik lepe žene.
Kad se monolog završi, pozorište zatrešta od pljeska. Mariette ustade i,
pridržavajući šuštavu svilenu suknju, pođe u zadnji deo lože, gde upozna
muža s Nehljudovom. Neprestano se smešeći očima, general reče da mu je
veoma milo i mirno i zagonetno zaćuta.
— Trebalo je da danas otputujem, ali sam vama obećao — reče Nehljudov
obraćajući se Mariette.
— Ako već ne želite mene da vidite, videćete vanrednu glumicu — reče
Mariette, odgovarajući na smisao njegovih reči. — Zar nije bila divna u
poslednjoj sceni? — obrati se ona mužu.
Muž nakloni glavu.
— To me ne dira — reče Nehljudov. — Danas sam video tako mnogo pravih
nesreća da...
— Pa sedite, ispričajte.
Muž je osluškivao, a oči su mu se sve ironičnije smešile.
— Bio sam kod žene koju su pustili i koju su tako dugo držali. Sasvim
slomljeno stvorenje.
— To je ona žena o kojoj sam ti pričala — reče Mariette mužu.
— Da, bilo mi je veoma milo što su je mogli osloboditi — mirno reče on
klimajući glavom i, kako se učini Nehljudovu, s nekim potpuno ironičnim
osmehom pod brkovima. — Odoh da pušim.
Nehljudov je sedeo čekajući da mu Mariette kaže ono nešto što je imala
da mu kaže, ali ona nije ništa govorila, čak nije ni pomišljala da kaže, već se
šalila i pričala o komadu, koji je, kako je mislila, morao naročito da dirne
Nehljudova.
Nehljudov vide da ona nije ni imala ništa da mu kaže, već da je njoj bilo
samo potrebno da se pokaže u svoj čarobnosti svoje večernje toalete, sa
svojim ramenima i mladežom, i beše mu i prijatno i odvratno u isti mah.
Onaj veo bajnosti koji je ranije bio na svemu, sada nije bio skinut pred
Nehljudovom, ali je on mogao da vidi šta je ispod vela. Gledajući Mariette, on
joj se divio, ali je znao da je ona lažljivica koja živi s mužem koji pravi
karijeru suzama i životom stotina i stotina ljudi, što je njoj sasvim svejedno, i
sve što je ona juče govorila — sve je neistina, a jedino što želi — on nije znao
zbog čega, a ni ona sama nije znala — to je da ga natera da je zavoli. I to ga je
i privlačilo i bilo mu odvratno. Nekoliko puta se spremao da ode, dohvatao
šešir, ali bi opet ostajao. No najzad, kad se muž, s mirisom duvana na svojim
gustim brkovima, vrati u ložu i baci na Nehljudova pokroviteljski i prezriv
pogled, kao da ga ne poznaje, Nehljudov ne dopusti da se vrata zatvore, već
iziđe u hodnik i, našavši svoj kaput, ode iz pozorišta.
Vraćajući se kući po Nevskom, on i nehotice pred sobom ugleda visoku,
lepo građenu i izazivački gizdavo obučenu ženu, koja je mirno koračala po
asfaltu širokog pločnika; njeno lice i cela njena pojava govorili su da je
svesna svoje gnusne vlasti. Svi koji su susretali ili prestizali ovu ženu,
zagledali su je. Nehljudov je išao brže no ona, pa joj se i on nehotice zagleda
u lice. To lice, verovatno našminkano, bilo je lepo, i žena se, sevnuvši očima,
nasmeši na Nehljudova. I, čudno, Nehljudov se istog časa seti Mariette, jer je
sad osetio onu istu prijatnost i odvratnost kao u pozorištu. Prestigavši je
žurno, Nehljudov, ljut na samog sebe, skrenu na Morsku, pa izišavši na kej,
na čuđenje policajca, stade da hoda gore-dole po keju.
„Tako se i ona u pozorištu nasmešila na mene kad sam ušao — razmišljao
je on — i isti je smisao u onom i u ovom osmehu. Razlika je samo u tome što
ova govori prosto i otvoreno: Ako sam ti potrebna — uzmi me, ako nisam —
prolazi. A ona se pretvara da o tome ne misli, već da živi nekim višim,
prefinjenim osećanjima, a, u osnovi, sve je to isto. Ova je barem iskrena, a
ona laže. Ali ne samo to, ovu je nužda nagnala u takav položaj, a ona se igra,
zabavlja se tom divnom, odvratnom i opasnom strašću. Ova je ulična žena —
smrdljiva, prljava voda koja se nudi onima čija je žeđ jača od odvratnosti; ona
u pozorištu je otrov koji neprimetno truje tamo gde dospe. — Nehljudov se
seti svoje veze sa ženom starešine plemstva i njega obuzeše stidne uspomene.
— Odvratna bestijalnost zveri u čoveku — razmišljao je on — ali kad je ona u
čistom obliku, ti je s visine svoga duhovnoga života vidiš i prezireš, i, bilo da
si joj podlegao ili odoleo, ti ostaješ ono što si bio; ali kad se to životinjsko
skriva pod tobožnjim estetskim, poetičnim omotačem, i zahteva da mu se
prikloniš, dižući ga do nebesa, ti sav utoneš u njega, ne razlikujući više dobro
od zla. Tada je to užasno.“ Nehljudov je to sad video isto onako jasno kao što
je video dvorce, stražu, tvrđavu, reku, čamce, berzu.
I kao što te noći ne beše umirujućega mraka koji bi pružio odmor na
zemlji, već beše nejasna, nevesela, neprirodna svetlost bez izvora, tako ni u
duši Nehljudovljevoj ne beše više mraka neznanja koji odmara. Sve je bilo
jasno. Jasno je bilo da sve ono što se smatra za važno i dobro, da je sve to
ništavno i ogavno, i da sav taj sjaj, sva ta raskoš prikrivaju stare zločine na
koje su se svi navikli, i koji ne samo što se ne kažnjavaju, već caruju,
ukrašeni svim čarima koje samo ljudi mogu da izmisle.
Nehljudov htede da zaboravi, da ne vidi to, ali više nije mogao da ne vidi.
Iako nije video izvor te svetlosti pri kojoj mu se sve to otkrivalo, kao što nije
video izvor svetlosti koja beše prekrila Petrograd, iako mu se ta svetlost činila
nejasnom, neveselom, neprirodnom, nije mogao da ne vidi ono što mu se
otkrivalo pri toj svetlosti, osećajući u isti mah i radost i uznemirenost.
 XXIX

Stigavši u Moskvu, Nehljudov najpre pođe u zatvorsku bolnicu da saopšti

Maslovoj tužnu vest da je Senat potvrdio sudsku presudu i da treba da se
pripremi za odlazak u Sibir.
U molbu na najviše ime, koju mu je napisao advokat i koju je sada nosio u
zatvor na potpis Maslovoj, malo se uzdao. A čudnovato, on sada nije ni želeo
uspeh. Saživeo se bio s mišlju o odlasku u Sibir, o životu među prognanicima
i robijašima, i teško mu je bilo da zamisli kako bi udesio svoj život i život
Maslove kad bi nju oslobodili optužbe. Sećao se reči američkog pisca Toroa,
koji je u doba ropstva u Americi govorio da, u državi u kojoj je ozakonjeno i
zaštićeno ropstvo, jedino mesto koje dolikuje poštenom građaninu jeste
zatvor. To isto je mislio i Nehljudov, naročito posle posete Petrogradu i posle
svega što je tamo saznao.
„Da, jedino mesto koje dolikuje poštenom čoveku u Rusiji u naše doba
jeste zatvor!“ — razmišljao je on. I on je to čak neposredno osećao prilazeći
zatvoru i ulazeći među njegove zidine.
Vratar bolnice, poznavši Nehljudova, odmah mu saopšti da Maslova više
nije kod njih.
— Pa gde je?
— Opet u tamnici.
— A zašto su je premestili? — upita Nehljudov.
— Pa to vam je takav svet, vaša svetlosti — reče vratar, smešeći se prezrivo
— spetljala se s felčerom,[83] pa ju je glavni lekar otpremio.
Nehljudov nije ni slutio da su mu tako bliski i Maslova i njeno duševno
stanje. To ga saopštenje prenerazi. On oseti nešto slično onome što osete
ljudi kad im jave za neočekivanu veliku nesreću. Bilo mu je veoma teško.
Prvo osećanje posle te vesti beše stid. Pre svega, činio se sam sebi smešan što
je s radošću zamišljao da se njeno duševno stanje promenilo. Sve te njene
reči kako ne želi da primi njegovu žrtvu, i prekori, i suze — sve su to bila
samo lukavstva pokvarene žene koja je želela da ga što više iskoristi. Njemu
se sad učini da je prilikom poslednje posete zapazio znake nepopravljivosti u
njoj, koja se sada obelodanila. Sve mu to sinu kroz glavu u trenutku kad je
instinktivno stavljao šešir i izlazio iz bolnice.
„Ali, šta da radim sad? — zapita on sebe. — Jesam li vezan za nju? Nisam li
sada oslobođen baš zbog tog njenog postupka?"
Ali, čim postavi sebi to pitanje, on shvati da, ako bude smatrao da je
oslobođen i ako je napusti, da on neće kazniti nju, što je želeo, već sebe, i
njega obuze strah.
„Ne! To što se desilo ne može izmeniti, može samo potvrditi moju
odluku. Neka ona čini ono što proističe iz njenog duševnog stanja — ako se
zabavlja s pomoćnikom, nek se zabavlja s pomoćnikom — to je njena stvar...
A ja moram činiti ono što mi nalaže moja savest — reče on sebi. — A savest
moja zahteva da žrtvujem svoju slobodu radi iskupljenja svoga greha, i moja
odluka da se oženim njome, mada fiktivnim brakom, i da pođem s njom kud
god je pošalju, ostaje nepromenjena“ — reče on sebi sa zlobnom
tvrdoglavošću, i, izišavši iz bolnice, odlučnim korakom uputi se k velikoj
zatvorskoj kapiji.
Prišavši kapiji, on zamoli dežurnog da obavesti upravnika da želi da vidi
Maslovu. Dežurni je poznavao Nehljudova i kao poznaniku mu saopšti važnu
zatvorsku novost: kapetan je podneo ostavku, a na njegovo mesto je došao
drugi, strog starešina.
— Što je sad strogo — strahota! — reče nadzornik. — On je sad ovde,
odmah ću mu javiti.
I zaista, upravnik je bio u zatvoru, i ubrzo iziđe pred Nehljudova. Novi
upravnik beše visok, natmuren koštunjav čovek sa istaknutim jagodicama i
veoma sporim pokretima.
— Sastanci su dozvoljeni u određene dane u sobi za posete — reče on ne
gledajući Nehljudova.
— Ali potrebno mi je da se potpiše molba na najviše ime.
— Možete predati meni.
— Moram lično da vidim zatvorenicu. Ranije su mi uvek dozvoljavali.
— To je bilo ranije — reče upravnik, letimično pogledavši Nehljudova.
— Imam dozvolu od gubernatora — navaljivao je Nehljudov vadeći
lisnicu.
— Dozvolite — reče upravnik, ne gledajući ni sad u oči, i dugačkim suhim
belim prstima sa zlatnim prstenom na kažiprstu uze hartiju koju mu je
pružio Nehljudov, pa je polagano pročita. — Izvolite u kancelariju — reče on.
 Ovog puta u kancelariji ne beše nikoga. Upravnik sede za sto i poče da
prelistava hartije koje su ležale na stolu, očevidno nameravajući da i sam
prisustvuje sastanku. Kad ga Nehljudov upita da li bi mogao da vidi političku
zatvorenicu Bogoduhovsku, upravnik kratko odgovori da ne može.
— Sastanci s političkim zatvorenicima nisu dozvoljeni — reče on i opet se
udubi u čitanje akata.
Imajući u džepu pismo za Bogoduhovsku, Nehljudov se osećao u položaju
krivca čije su namere otkrivene i osujećene.
Kad Maslova uđe u kancelariju, upravnik podiže glavu i, ne gledajući ni
Maslovu ni Nehljudova, reče:
— Možete — i nastavi da se bavi svojim aktima.
Maslova je, kao i prošli put, imala na sebi belu bluzu, suknju i povezaču.
Ona priđe Nehljudovu, ali videvši njegovo hladno, ljutito lice, ona sva
pocrvene, obori pogled i stade da čupka rukom krajeve bluze. Njena
zbunjenost beše za Nehljudova potvrda reči bolničkog vratara.
Nehljudov je hteo da se prema njoj ponaša kao prošloga puta, ali, iako je
to hteo, nije mogao da joj pruži ruku, tako mu je sada bila odvratna.
— Nosim vam rđave vesti — reče on mirnim glasom, ne gledajući u nju i
ne pružajući joj ruku — Senat je odbio molbu.
— Znala sam to — reče ona čudnim glasom, kao da gubi dah.
Ranije bi je Nehljudov upitao zašto kaže da je to znala, sada je samo
pogleda. Oči su joj bile pune suza.
Međutim, to ne samo što ga ne odobrovolji, već ga još više razdraži.
Upravnik ustade i poče da se šeta gore-dole po sobi.
Uprkos toj odvratnosti koju je Nehljudov sada osećao prema Maslovoj, on
je, ipak, smatrao za potrebno da pred njom izrazi svoje žaljenje što je Senat
odbio molbu.
— Nemojte očajavati — reče on — molba na najviše ime može uspeti, i ja
se nadam da...
— Ali nisam ja zbog toga... — reče ona, žalostivo ga gledajući vlažnim
zrikavim očima.
— Već zbog čega?
— Bili ste u bolnici i vama su, sigurno, rekli za mene.
— Pa šta, to je vaša stvar — hladno reče Nehljudov namrštivši se.
Okrutno osećanje uvređenog ponosa, koje se beše stišalo, uzburka se u
njemu s novom snagom kad mu ona pomenu bolnicu. „On, čovek iz visokog
društva, za koga bi se udala svaka devojka iz najvišeg kruga smatrajući to za
sreću, ponudio se za muža ovoj ženi, a ona nije mogla da sačeka, već se
spetljala s lekarskim pomoćnikom" — pomisli on gledajući je s mržnjom.
— Bolje potpišite molbu — reče on i, izvadivši iz džepa veliki koverat, stavi
ga na sto. Ona obrisa suze krajem povezače i sede za sto pitajući gde i šta da
napiše.
On joj pokaza šta i gde da napiše, i ona sede za sto, popravljajući levom
rukom rukav na desnoj ruci; on je, pak, stajao kraj nje i ćutke gledao njena
leđa, koja su, pognuta prema stolu, pokatkad podrhtavala od uzdržanih
jecaja, a u njegovoj duši su se borila dva osećanja — zla i dobra: osećanje
uvređenog ponosa i sažaljenje prema njoj, paćenici, i drugo osećanje pobedi.
Šta se pre desilo — da li se on prvo srcem sažalio na nju ili se prvo setio
sebe, svojih grehova, svoje ogavnosti baš u onome zbog čega je nju
okrivljavao — nije mogao da se seti. Ali odjednom on oseti da je kriv i da mu
je žao nje.
Potpisavši molbu i obrisavši umrljani prst o suknju, ona ustade i pogleda
ga.
— Ma šta se desilo i ma šta bilo, moju odluku ništa ne može izmeniti —
reče Nehljudov.
Misao o tome da joj prašta pojača u njemu osećanje sažaljenja i nežnosti
prema njoj, i on oseti potrebu da je uteši.
— Što sam rekao, učiniću. Ma kud vas poslali, biću s vama.
— Čemu to? — prekide ga ona brzo i sva zablista.
— Setite se šta vam je sve potrebno za put.
— Čini mi se, ništa naročito. Zahvaljujem.
Upravnik im priđe, i Nehljudov, ne čekajući njegovu primedbu, pozdravi
se s njom i iziđe sa osećanjem tihe radosti, mira i ljubavi prema svim ljudima,
koje ranije nikada nije imao. Nehljudova je radovala i dizala na nedoživljenu
visinu svest o tome da nikakvi postupci Maslove ne mogu izmeniti njegovu
ljubav prema njoj. Neka se ona samo provodi s lekarskim pomoćnikom — to
je njena stvar: on je voli ne radi sebe, već radi nje i Boga.
Međutim, provod s lekarskim pomoćnikom, zbog kojeg je Maslova
isterana iz bolnice, a u šta je Nehljudov poverovao, sastojao se u tome što je
ona, po nalogu lekarske pomoćnice, pošla po čaj protiv kašlja u apoteku, koja
se nalazila na kraju hodnika, i tamo samog zatekla visokog, bubuljičavog
lekarskog pomoćnika Ustinova, koji joj je već odavno dosađivao svojom
nasrtljivošću, i što ga je Maslova, otimajući se od njega, tako snažno
odgurnula da je on naleteo na policu, s koje su pale i razbile se dve boce.
Glavni lekar, koji je u tom trenutku prolazio hodnikom, začu zveket
razbijenih sudova i, opazivši zajapurenu Maslovu, koja je istrčala, srdito
viknu na nju:
— E, gospoja, ako ti misliš i ovde da se provodiš, otperjašiću te. Šta je to?
— obrati se on lekarskom pomoćniku gledajući ga strogo povrh naočara.
Lekarski pomoćnik poče da se pravda smešeći se. Lekar ga i ne sasluša, već
podiže glavu tako da je sad gledao kroz naočari, i pođe u bolničke sobe; on
istoga dana reče nadzorniku da umesto Maslove pošalje drugu pomoćnicu,
malo ozbiljniju. U tome se sastojao provod Maslove s lekarskim
pomoćnikom. To isterivanje iz bolnice pod izgovorom da se provodila s
muškarcima bolelo je Maslovu pre svega zato što su joj, posle susreta s
Nehljudovom, odnosi s muškarcima, koji su joj već odavno bili mrski, postali
naročito odvratni. To što je na osnovu njenog prošlog i sadašnjeg položaja
svako smatrao, a između ostalih i bubuljičavi lekarski pomoćnik, da ima
prava da je vređa i da se čudi njenom odbijanju, užasno ju je diralo,
izazivajući u njoj sažaljenje prema samoj sebi, i suze.
Sada, izišavši pred Nehljudova, ona htede da se opravda pred njim za onu
nepravičnu optužbu o kojoj će on sigurno čuti. Ali, tek što je počela da se
pravda, ona oseti da joj on ne veruje, da njena pravdanja samo potvrđuju
njegove sumnje, i suze joj stegoše grlo i ona ućuta.
Maslova je još uvek mislila i uveravala sebe da mu ona, kao što je rekla
prilikom drugog sastanka, nije oprostila i da ga mrzi, ali ga je ona već odavno
ponovo volela, a volela ga je tako da je i nehotice izvršavala sve ono što je on
zahtevao od nje: prestala je da pije, da puši, nije više koketovala, i stupila je u
bolnicu kao sluškinja. Ona je sve to činila zato što je znala da on to želi. Ako
je svaki put, kad god bi on to pomenuo, tako odlučno odbijala da primi
njegovu žrtvu da se oženi njome, to se dešavalo i stoga što je htela da ponovi
one ponosne reči koje mu je jednom rekla, a, što je najvažnije, i zato što je
znala da će brak s njom biti nesreća za njega. Ona je čvrsto bila odlučila da ne
prihvati njegovu žrtvu, a ipak je patila pri pomisli da je on prezire, da misli da
je ona i sad onakva kakva je ranije bila, i da on ne uočava onu promenu koja
se u njoj zbila. To da on sad može pomisliti da je ona učinila nešto ružno u
bolnici, mučilo ju je više od vesti da je konačno osuđena na robiju.
 XXX

Maslovu su mogli otpremiti s prvom partijom koja krene, te Nehljudov

poče da se sprema za odlazak. Ali, imao je da obavi toliko poslova da je
osećao da ih, ma koliko imao slobodnog vremena, nikada neće posvršavati.
Sve je bilo potpuno drukčije no ranije. Nekada je trebalo izmišljati šta da se
radi, i svrha sveg posla bila je uvek jedna ista — Dmitrij Ivanovič Nehljudov;
međutim, i pored toga što se sve interesovanje usredsređivalo na Dmitrija
Ivanoviča, svi su ti poslovi bili dosadni. Sad su se svi poslovi ticali drugih
ljudi, a ne Dmitrija Ivanoviča, i svi su bili zanimljivi, zanosili ga, a bilo ih je
tušta i tma.
Ali ne samo to — poslovi su ranije u Dmitriju Ivanoviču izazivali zlovolju i
razdražljivost; međutim, ovi, tuđi poslovi uglavnom su izazivali radosno
raspoloženje.
Poslovi kojima se u to vreme bavio Nehljudov delili su se u tri grupe: on
ih je sam, sa svojstvenom mu pedantnošću, tako podelio, pa ih je u skladu s
tim stavio u tri mape.
Prvi posao ticao se Maslove i pomoći Maslovoj. Taj posao sastojao se sada
u tome da utiče da se zauzmu za molbu koja je bila predata na najviše ime, i
u pripremanju za put u Sibir.
Drugi je posao bio uređivanje imanja. U Panovu je zemlju predao
seljacima uz uslov da plaćaju doprinos za svoje zajedničke, seljačke potrebe.
Ali, da bi se taj ugovor potvrdio, trebalo je sastaviti i potpisati uslove i
zaveštanje. U Kuzminskom je, pak, stvar još stajala onako kako ju je on sam
sredio, to jest, novac na zemlju trebalo je da primi on, ali je bilo potrebno
utvrditi rokove i odrediti koliko će se od toga novca trošiti na život, a koliko
će se ostaviti seljacima. Ne znajući kakve će sve rashode imati na putu za
Sibir, nije se još usuđivao da se odrekne toga prihoda, iako ga za polovinu
beše smanjio.
Treći posao beše pomoć zatvorenicima, koji su mu se sve češće obraćali.
U prvo vreme, dolazeći u dodir sa zatvorenicima koji su mu se obraćali za
pomoć, on bi odmah počeo da se zauzima za njih, nastojeći da im olakša
sudbinu; ali kasnije se pojavi toliko molilaca da on oseti da nije kadar da
pomogne svakome od njih, te mu se i nehotice nametnu četvrti posao, koji ga
je u poslednje vreme najviše zanimao.
Četvrti posao se sastojao u rešavanju pitanja — šta znači, zašto je i kako je
nastala ta čudna ustanova koja se zove krivični sud, čiji su rezultat bili —
onaj zatvor sa čijim se stanovnicima on donekle već upoznao, i svi kazneni
zavodi od Petropavlovske tvrđave do Sahalina, gde su se zlopatile stotine
hiljada žrtava tog, prema njegovom shvatanju, čudnog krivičnog zakonika.
Na osnovu ličnog kontakta sa zatvorenicima, na osnovu raspitivanja
advokata, zatvorskog sveštenika, upravnika, i na osnovu spiska zatvorenika,
Nehljudov je izvukao zaključak da se zatvorenici, takozvani prestupnici, po
sastavu mogu podeliti u pet vrsta ljudi.
U jednu, prvu vrstu spadali su potpuno nevini ljudi, žrtve sudskih
grešaka, kao tobožnji palikuća Menjšov, kao Maslova i drugi. Ljudi ove vrste
nije bilo naročito mnogo, sudeći po zapažanjima sveštenika — oko sedam
procenata, ali položaj tih ljudi izazivao je naročito interesovanje.
Drugu vrstu sačinjavali su ljudi osuđeni za prestupe koje su izvršili u
vanrednim okolnostima, kao što su srdžba, ljubomora, pijanstvo, i tome
slično, takve prestupe koje bi, gotovo sigurno, pod istim uslovima izvršili svi
oni koji su im sudili i koji su ih kažnjavali. U tu vrstu je, prema
Nehljudovljevim zapažanjima, spadalo gotovo više od polovine svih
prestupnika.
U treću vrstu spadali su ljudi koji su kažnjeni zato što su izvršili, po
njihovim shvatanjima, najobičnije, pak čak i dobre postupke, ali takve
postupke koji su se, po shvatanjima njima tuđih ljudi koji su pisali zakone,
smatrali za prestupe. U ovu vrstu spadali su ljudi koji su tajno trgovali pićem,
prevozili krijumčarenu robu, koji su čupali travu i skupljali drva po
veleposedničkim i državnim šumama. Meću te ljude spadali su kradljivci
gorštaci i ljudi koji nisu bili vernici i koji su harali crkve.
U četvrtu vrstu spadali su ljudi koji su ubrajani u prestupnike samo zato
što su po moralu stajali iznad srednjeg društvenog nivoa. Takvi su bili
sektaši, takvi su bili Poljaci, Čerkezi koji su dizali ustanke za svoju
nezavisnost, takvi su bili i politički prestupnici — socijalisti i štrajkači
osuđeni zbog protivljenja vlastima. Procenat takvih ljudi, najboljih
predstavnika društva, prema zapažanjima Nehljudova, bio je veoma velik.
Na kraju, u petu vrstu spadali su ljudi prema kojima je društvo mnogo
više skrivilo nego što su oni skrivili prema društvu. To su bili zanemareni
ljudi, otupeli zbog stalnog ugnjetavanja i sablazni, kao onaj dečko s krparama
i stotinu drugih ljudi koje je Nehljudov video u zatvoru i izvan njega, a koje
su uslovi života gotovo sistematski nagonili na postupak što se naziva
zločinom. Među takve ljude spadao je, prema zapažanjima Nehljudova, velik
broj lopova i ubica, s nekima od njih on je u to vreme dolazio u dodir. Među
te ljude, upoznavši ih bliže, on je ubrajao i one posrnule, pokvarene ljude
koje nova škola naziva prestupnim tipovima, a čije se postojanje u društvu
smatra za glavni dokaz potrebe krivičnog zakonika i kazni. Ti takozvani
iskvareni, prestupni, nemoralni tipovi nisu bili, po mišljenju Nehljudova,
ništa drugo do onakvi isti ljudi kojima je društvo više krivo nego što su oni
krivi društvu, ali prema kojima društvo nije sada, neposredno skrivilo, već je
skrivilo još ranije, u prošlosti, prema njihovim roditeljima i precima.
Od tih ljudi, naročito ga je u tom smislu prenerazio kradljivac recidivista
Ohotin, nezakoniti sin prostitutke, vaspitanik sirotinjskih prenoćišta, koji do
svoje tridesete godine očevidno nikada nije sreo ljude višeg morala od
policajčevog i koji je u mladosti dospeo u lopovsku bandu, a u isti mah bio
obdaren neobičnim darom za komično, čime je privlačio ljude. On je molio
Nehljudova da ga zaštiti, ali se šegačio sa sobom, sudijama, zatvorom, svim
zakonima, ne samo krivičnim, već i Božanskim. Drugi je bio lepotan Fjodorov,
koji je s bandom kojom je rukovodio, ubio i opljačkao starca činovnika. To
beše seljak čijem su ocu sasvim nezakonito oduzeli kuću, posle je bio vojnik,
pa je u vojsci stradao zbog toga što se zaljubio u ljubavnicu jednog oficira.
Beše to privlačna, strasna priroda, čovek koji je želeo pošto-poto da uživa,
koji nikada nije video ljude koji bi se iz bilo kojih razloga uzdržavali od
svojih uživanja, i koji nikada ni reči nije čuo o tome da u životu postoji neki
drugi cilj sem uživanja. Nehljudovu je bilo jasno da su obojica bogato
obdarene prirode, samo da su zanemareni i zakržljali, kao što su zanemarene
i zakržljale napuštene biljke. Video je on i jednoga skitnicu i jednu ženu koji
su odbijali svojom tupošću i prividnom okrutnošću, ali nikako nije mogao da
uoči u njima onaj prestupni tip o kojem govori italijanska škola, već je video
samo ljude koji su mu lično odvratni, kakve je u frakovima, epoletama i
čipkama viđao i na slobodi.
Dakle, onaj četvrti posao kojim se u to vreme bavio Nehljudov, sastojao se
u istraživanju pitanja zašto su svi ti tako različiti ljudi bačeni u zatvor, dok
drugi, isti takvi ljudi šetaju na slobodi, čak i sude tim ljudima.
U početku je Nehljudov očekivao da će odgovor na to pitanje naći u
knjigama, pa je kupio sve što se odnosilo na taj predmet. Kupio je knjige
Lombroza i Garofala, i Ferija, i Lista, i Maudsleja, i Tarda, i pažljivo je čitao te
knjige. Ali u toku čitanja on se sve više i više razočaravao. Doživeo je ono što
uvek doživljuju ljudi koji se obraćaju nauci ne da bi igrali ulogu u nauci: da
bi pisali, polemisali, učili, već koji se obraćaju nauci sa određenim,
jednostavnim životnim pitanjima; nauka mu je odgovarala na hiljade
različitih, veoma zapletenih i zamršenih pitanja koja su imala veze s
krivičnim zakonikom, ali samo ne na ono na koje je on tražio odgovor. Pitao
je vrlo jednostavnu stvar, pitao je: zašto i na osnovu kog prava su jedni ljudi
zatvorili druge ljude, na osnovu kog prava ih muče, progone, batinaju i
ubijaju kad su oni isti kao oni koje muče, batinaju i ubijaju? A odgovarali su
mu raspravama o tome da li čovek ima slobodu volje ili nema. Može li se
čovek na osnovu merenja lobanje i sličnoga proglasiti zločinačkim tipom ili
ne? Kakvu ulogu u zločinu igra naslednost? Da li postoji urođena
amoralnost? Šta je to moralnost? Šta je to ludilo? Šta je to degeneracija? Šta
je to temperament? Kako utiču na zločin klima, ishrana, neukost,
podražavanje, hipnotizam, strasti? Šta je to društvo? Kakve su njegove
dužnosti? i tako dalje, i tome slično.
Te rasprave podsećale su Nehljudova na odgovor što ga je dobio od
jednog dečaka koji se vraćao iz škole. Nehljudov je pitao dečaka da li je
naučio slova. „Naučio sam“ — odgovorio je dečak. — „Ajde sriči šapa.“ —
„Kakva šapa — pseća?“ — s lukavim izrazom na licu odgovorio je dečak.
Takve iste odgovore u vidu pitanja nalazio je Nehljudov u naučnim knjigama
na svoje jedino, osnovno pitanje.
U njima je bilo mnogo pametnog, učenog, interesantnog, ali nije bilo
odgovora na ono glavno: na osnovu kog prava jedni ljudi kažnjavaju druge
ljude. Ne samo što nije bilo odgovora, već su se sve rasprave svodile na to da
se protumači i opravda kazna, čija se neophodnost smatrala za aksiom.
Nehljudov je čitao mnogo, ali nadohvat, i to što nije nalazio odgovora,
pripisivao je on tom površnom izučavanju, nadajući se da će kasnije naći taj
odgovor, te zato još nije dopuštao sebi da veruje u opravdanost onog
odgovora koji mu se u poslednje vreme sve češće nametao.
 XXXI

Otpremanje partije s kojom je išla Maslova bilo je određeno za peti jul.

Nehljudov se spremao da istog dana pođe za njom. Uoči odlaska, stiže u grad
Nehljudovljeva sestra s mužem, da se vidi s bratom.
Nehljudovljeva sestra Natalija Ivanovna Rogožinska beše deset godina
starija od brata. Rastao je donekle pod njenim uticajem. Ona ga je jako volela
dok je bio dečak, zatim, pred samu udaju, oni se zbližiše kao da su vršnjaci:
ona, dvadesetpetogodišnja devojka, on — petnaestogodišnji dečak. Ona tada
beše zaljubljena u njegovog druga Nikoljenjku Irtenjeva, koji je posle umro.
Oboje su voleli Nikoljenku, a voleli su u njemu i u sebi ono što beše dobro u
njima i što sjedinjuje sve ljude.
Od toga vremena oboje su se iskvarili: on vojnom službom i nemoralnim
životom, ona udajom za čoveka koga je čulno zavolela, ali koji ne samo što
nije voleo ono što je nekada za nju i Dmitrija bilo najsvetije i najdraže, već
koji nije shvatao ni šta je to, i sva ta stremljenja k moralnom usavršavanju i
službi ljudima što su nekada sačinjavala njen život, pripisivao zanetosti
samoljubljem i želji da se pokaže pred ljudima, što je on jedino shvatao.
Rogožinski beše čovek bez imena i imetka, ali veoma vešt činovnik, koji je
napravio relativno sjajnu sudsku karijeru, jer je umešno lavirao između
liberalizma i konzervatizma, koristeći se onim od ta dva pravca koji mu je u
određeno vreme i u datom slučaju pružao bolje mogućnosti za život, a
ponajviše nečim posebnim što se sviđalo ženama. Kao čovek kome je minula
prva mladost, upoznao se u inostranstvu s Nehljudovima, i pošlo mu je za
rukom da se u njega zaljubi Nataša, devojka koja, isto tako, nije više bila
mlada, i on se oženi njome gotovo protiv volje matere, koja je U tom braku
videla mesalliance.[84] Nehljudov je mrzeo svog zeta, mada je to krio od sebe,
mada se borio protiv tog osećanja. Bio mu je antipatičan zbog vulgarnosti
svojih osećanja, samouverene ograničenosti, a što je najvažnije, bio mu je
antipatičan zbog sestre, koja je mogla tako strasno, egoistično, čulno da
zavoli tu siromašnu prirodu, i koja je, da bi mu ugodila, ugušila u sebi sve
ono dobro što je bilo u njoj. Nehljudovu je bilo mučno i bolno pri pomisli da
je Nataša žena tog kosmatog samouverenog čoveka sa sjajnom ćelom. Čak
nije mogao da savlada osećanje odvratnosti ni prema njegovoj deci. I svaki
put kad bi doznao da ona treba da postane mati, osećao je nešto slično
saučešću što ju je taj čovek, koji je bio stran svima njima, opet zarazio nečim
gadnim.
Rogožinski su stigli sami, bez dece — imali su dvoje dece: dečaka i
devojčicu — i odseli u najboljem apartmanu najboljeg hotela. Natalija
Ivanovna se odmah odvezla u stari majčin stan, ali ne našavši tamo brata i
doznavši od Agrafene Petrovne da se on preselio u kuću s nameštenim
sobama, odveze se tamo. Prljavi poslužitelj koji ju je susreo u tamnom,
zagušljivom hodniku što je i danju morao da bude osvetljen, saopšti joj da
knez nije kod kuće.
Natalija Ivanovna zažele da uđe u bratovljev stan da mu ostavi pisamce.
Hotelski momak je uvede.
Ušavši u njegove dve male sobe, Natalija Ivanovna ih poče pažljivo da
razgleda. Na svemu zapazi poznatu joj čistoću i urednost i za nju sasvim novu
skromnost nameštaja, koja je iznenadi. Na pisaćem stolu ugleda ona poznati
joj pritiskivač s bronzanim psom, takođe poznate joj brižljivo sređene mape i
hartije i pribor za pisanje, i tomove Krivičnog zakonika, i englesku knjigu
Henrija Džordža i Francuza Tarda, u koju je bio umetnut poznati joj krivi,
veliki nož od slonovače.
Pošto je sela za sto, ona mu napisa pisamce u kojem ga zamoli da
neizostavno još danas dođe i, sa čuđenjem mašući glavom na sve što je videla,
vrati se u svoj hotel.
Nataliju Ivanovnu su u vezi s bratom sada interesovala dva pitanja:
njegova ženidba Kaćušom, o kojoj je čula u svom gradu, jer su svi pričali o
tome, i predaja zemlje seljacima, o čemu su, takođe, svi znali, a što se
mnogima činilo kao nešto političko i opasno. Ženidba Kaćušom se, s jedne
strane, dopadala Nataliji Ivanovnoj. Ona se divila toj odlučnosti, nalazeći u
tome sebe i njega onakve kakvi su njih dvoje bili u ona dobra vremena pre
udaje, ali ju je u isti mah obuzimao užas pri pomisli da će se brat oženiti tako
strašnom ženom. Poslednje je osećanje bilo jače, te ona odluči da utiče na
njega koliko je to moguće i da ga spreči u tome, mada je znala da to neće ići
lako.
Druga stvar, predaja zemlje seljacima, nije bila tako bliska njenom srcu;
ali muž je negodovao zbog toga i zahtevao od nje da utiče na brata. Ignatij
Nikiforovič je govorio da je takav postupak vrhunac nerazboritosti,
lakomislenosti i oholosti, i da se takav postupak može objasniti, ako se on
uopšte da objasniti, samo željom da se istakne, da se hvališe i izazove
razgovor o sebi.
Kakvog ima smisla predati zemlju seljacima, pa da oni sami sebi plaćaju —
govorio je on. — Ako je već hteo to da učini, mogao je da im proda preko
zemljoradničke banke. To bi imalo smisla. Uopšte, taj postupak se graniči s
nemoralnošću — govorio je Ignatij Nikiforovič, pomišljajući već na
starateljstvo, i zahtevao od žene da ona ozbiljno porazgovara s bratom o toj
njegovoj čudnoj nameri.
 XXXII

Vrativši se kući i našavši na svom stolu sestrino pisamce, Nehljudov

odmah pođe k njoj. To beše uveče. Ignatij Nikiforovič se odmarao u drugoj
sobi i Natalija Ivanovna sama dočeka brata. Ona beše u crnoj svilenoj haljini
u struk, s crvenom mašnom na grudima, a njena crna kosa beše podignuta i
očešljana po modi. Ona se, očevidno, brižljivo trudila da izgleda mlađa zbog
svog muža — vršnjaka. Kad ugleda brata, ona skoči sa divana i brzim
korakom pođe mu u susret, šušteći svilenom suknjom. Poljubiše se i, smešeći
se, pogledaše jedno u drugo. Izvrši se ona tajanstvena, značajna izmena
pogleda koja se ne može izraziti rečima, a u kojoj sve beše istina, i poče
izmena reči, u kojoj više ne beše te istine. Nisu se videli od materine smrti.
— Ti si se ugojila i podmladila — reče on.
Ona skupi usne od zadovoljstva.
— A ti si omršavio.
— Pa kako je Ignatij Nikiforovič? — upita Nehljudov.
— Odmara se. Nije spavao cele noći.
Trebalo je sad mnogo reći, ali reči ništa ne rekoše, a pogledi rekoše nešto
što je trebalo reći, a što nije bilo rečeno.
— Bila sam kod tebe.
— Da, znam. Otišao sam od kuće. Strašno sam usamljen, dosadno mi je.
Meni ništa od toga nije potrebno, pa ti uzmi sve to, to jest, nameštaj, sve
stvari.
— Da, rekla mi je Agrafena Petrovna. Bila sam tamo. Veo- ma sam ti
zahvalna. Ali...
Uto hotelski lakej donese srebrni pribor za čaj.
Ćutali su dok je lakej razmeštao čajni pribor. Natalija Ivanovna pređe u
naslonjaču kraj stočića i ćutke poče da za- kuvava čaj. Nehljudov je ćutao.
— Pa, eto, Dmitrij, ja sve znam — odlučno reče Nataša po- gledavši ga.
— Veoma mi je milo što znaš.
 — Pa zar možeš da se nadaš da ćeš je popraviti posle takvog života? — reče
Natalija Ivanovna.
On je sedeo pravo na maloj stolici, ne oslanjajući se laktom, pažljivo je
slušao i nastojao da je dobro razume i da joj dobro odgovori. Raspoloženje
što ga je izazvao poslednji sastanak s Maslovom još je njegovu dušu
ispunjavao spokojnom radošću i naklonošću prema svim ljudima.
— Ja neću nju da popravim, sebe hoću da popravim — odgo- vori on.
Natalija Ivanovna uzdahnu.
— Postoje i druga sredstva sem ženidbe.
— A ja mislim da je to bolje; osim toga, to me uvodi u onaj svet u kojem
mogu da budem koristan.
— Ja ne mislim — reče Natalija Ivanovna — da bi ti mogao biti srećan.
— Nije reč o mojoj sreći.
— Razume se, ali ako ona ima srca, ona ne može biti srećna, ne može to
čak ni želeti.
— Ona i ne želi.
— Razumem, ali život...
— Šta život?
— Traži drugo.
— Ništa drugo ne traži do da činimo ono što je potrebno — reče Nehljudov
gledajući u njeno lice, koje beše još lepo i pored toga što je oko očiju i usta
bilo prekriveno sitnim boricama.
— Ne razumem — reče ona uzdahnuvši.
„Jadnica, mila moja! Kako se mogla tako promeniti?“ pomisli Nehljudov,
sećajući se Nataše kakva je bila pre udaje i osećajući prema njoj nežnost,
koju je činio splet mnogih dečjih uspomena. Uto u sobu uđe Ignatij
Nikiforovič, kao i uvek visoko uzdignute glave, isturenih širokih prsa; lako
koračajući, on se smešio, blistajući svojim naočarima, ćelom i crnom bradom.
— Dobro veče, dobro veče — reče on, namerno neprirodno naglašavajući
reči.
(Iako su u prvo vreme posle ženidbe nastojali da pređu na „ti“, ostali su
na ,,vi“.)
Rukovaše se, i Ignatij Nikiforovič se lako spusti u naslonjaču.
— Da vam neću smetati u razgovoru?
 — Ne, ja ni od koga ne krijem ono što govorim i što činim.
Čim Nehljudov ugleda to lice i vide te maljave ruke, čim začu taj
pokroviteljski, samouvereni ton, njegovog krotkog raspoloženja odmah
nestade.
— Da, razgovarali smo o njegovoj nameri — reče Natalija Ivanovna. — Da
li da ti naspem? — dodade ona uzimajući čajnik.
— Da, molim; kakva, u stvari, namera?
— Da otputujem u Sibir sa onom partijom zatvorenika u kojoj se nalazi
žena prema kojoj sam, smatram, skrivio — izgovori Nehljudov.
— Čuo sam, ne samo da je pratite već i više od toga.
— Da, i da se oženim ako to ona bude htela.
— Tako, dakle? Ali, ako vam nije neprijatno, objasnite mi svoje pobude.
Ne razumem ih.
— Pobude su te što je ta žena... Što je njen prvi korak na putu razvrata... —
Nehljudov se naljuti na sebe što nije kadar da nađe izraz. — Pobude su te što
sam ja kriv, a ona je kažnjena.
— Ako je kažnjena, onda, verovatno, ni ona nije nevina.
— Ona je potpuno nevina.
I Nehljudov s nepotrebnim uzbuđenjem ispriča ceo slučaj.
— Da, to je propust predsednika, i zato je odgovor porotnika bio
nepromišljen. Ali za takav slučaj postoji Senat.
— Senat je odbio.
— Ako je odbio, onda sigurno nije bilo ubedljivih razloga za poništenje —
reče Ignatij Nikiforovič, koji se, očevidno, u potpunosti slagao s mišljenjem
da je istina proizvod dokaznog postupka. — Senat ne može ulaziti u
razmatranje slučaja u suštini. A ako stvarno postoji sudska greška, onda treba
podneti molbu na najviše ime.
— Predata je, ali nema nikakvih izgleda da će to uspeti. Zatražiće zvanično
obaveštenje od Ministarstva, Ministarstvo će pitati Senat, Senat će ponoviti
svoju odluku i, kao obično — nevin će biti kažnjen.
— Prvo, Ministarstvo neće pitati Senat — sa snishodljivim osmehom reče
Ignatij Nikiforovič — već će zatražiti originalna akta iz suda, i ako nađe
grešku, doneće zaključak u tom smislu, a drugo, nevini se nikad ne
kažnjavaju, ili bar u retkim izuzecima. Kažnjavaju se krivci — bez žurbe, sa
samozadovoljnim osmehom, reče Ignatij Nikiforovič.
 — A ja sam se, bogme, uverio u suprotno — poče Nehljudov s
neprijateljskim osećanjem prema zetu — uverio sam se da je više od polovine
ljudi koje su sudovi osudili — nevino.
— Kako to?
— Jednostavno, nevini u pravom smislu reči. Kao što je nevina ta žena
koja je optužena za trovanje, kao što je nevin seljak koga sam sada upoznao,
a optužen je za ubistvo koje nije počinio, kao što su nevini sin i mati
optuženi za paljevinu koju je izvršio sam gazda, a koji umalo što nisu bili
okrivljeni.
— Da, razume se. Uvek je bilo i uvek će biti sudskih grešaka. Ljudska
ustanova ne može biti savršena.
— A zatim je ogroman broj nevin zato što je vaspitavan u određenoj
sredini i što postupke koje vrši ne smatra za prestup.
— Oprostite, to nije tačno; svaki lopov zna da krađa nije nešto dobro i da
ne treba krasti, da je krađa nemoralna — reče Ignatij Nikiforovič s mirnim,
samouverenim, stalno istim, unekoliko prezrivim osmehom, koji je naročito
razdraživao Nehljudova.
— Ne, ne zna; njemu kažu nemoj da kradeš, a on vidi i zna da vlasnici
fabrika kradu njegov rad, zakidaju mu platu, da ga vlada sa svim svojim
činovnicima neprestano potkrada u vidu poreza.
— Pa to je već anarhizam — mirno odredi Ignatij Nikiforovič značenje reči
svoga šuraka.
— Ja ne znam šta je to, ja govorim ono što jeste — nastavi Nehljudov; —
on zna da ga vlada potkrada, zna da smo ga mi, zemljoposednici, pokrali već
odavno, oduzevši mu zemlju koja treba da bude opšta svojina, a zatim, kad
on sa te ukradene zemlje pokupi suvarke da naloži peć, mi ga bacamo u
zatvor i hoćemo da ga uverimo da je on lopov. Pa on zna da nije on lopov, već
onaj koji je ukrao od njega zemlju, a da je svaki restitution[85] onoga što je od
njega ukradeno njegova obaveza prema porodici.
— Ne razumem, a ako i razumem, ne slažem se. Zemlja mora biti nečija
svojina. Ako je vi razdelite — poče Ignatij Nikiforovič s potpunom i mirnom
uverenošću da je Nehljudov socijalista i da se zahtevi teorije socijalizma
sastoje u tome da se zemlja ravnomerno podeli, i da je takva deoba veoma
glupa i da je on lako može opovrći — ako budete počeli danas da delite
zemlju na jednake delove, sutra će ona opet preći u ruke marljivijih i
sposobnijih.
— Niko ne misli da deli zemlju na jednake delove, zemlja ne sme biti
ničija svojina, ne sme biti predmet kupovine, prodaje ili zajma.
— Pravo svojine je urođeno čoveku. Bez prava svojine neće biti nikakvog
interesa za obradu zemlje. Uništite pravo svojine, i vratićemo se u stanje
divljaštva — autoritativno izgovori Ignatij Nikiforovič, ponavljajući onaj
uobičajeni argumenat u prilog prava posedovanja zemlje koji se smatra
neoborivim, a koji se sastoji u tome da je pohlepa za posedovanjem zemlje
najbolja potvrda da je posedovanje potrebno.
— Naprotiv, samo tada zemlja neće biti zapuštena kao sada kad
zemljoposednici, kao pseto na senu, ne puštaju zemlji one koji mogu da je
eksploatišu, kad već sami to ne umeju.
— Slušajte, Dmitrij Ivanoviču, pa to je potpuna ludost! Zar je mogućno u
naše vreme uništiti zemljoposedništvo? Znam da je to vaša stara dada.[86] Ali,
dozvolite da vam otvoreno kažem... — I Ignatij Nikiforovič preblede i glas mu
uzdrhta: očevidno, to pitanje se njega lično i neposredno ticalo. — Savetovao
bih vam da dobro promislite o tom pitanju pre no što pristupite njegovom
praktičnom rešavanju.
— Govorite o mojim ličnim poslovima?
— Da. Ja smatram da svi mi koji se nalazimo u određenom položaju treba
da vršimo one obaveze koje proističu iz tog položaja, treba da podržavamo
one uslove života u kojima smo se rodili, koje smo nasledili od naših predaka
i koje treba da predamo našem potomstvu.
— Smatram da mi je dužnost...
— Dozvolite — ne dajući da ga prekine, nastavi Ignatij Nikiforovič — ja ne
govorim radi sebe i radi svoje dece. Moja deca su obezbeđena, ja zarađujem
toliko da mi možemo bezbedno živeti, a pretpostavljam da će i deca tako
živeti, i zato moj protest protiv vaših postupaka, dozvolite da kažem,
nedovoljno promišljenih, ne proističe iz ličnih interesa, već ja principijelno
ne mogu da se složim s vama. I savetovao bih vam da bolje razmislite, da
čitate...
— Prepustite meni da sam odlučujem o svojim poslovima i da znam šta
treba, a šta ne treba da čitam — reče Nehljudov i sav preblede; no osećajući
da su mu ruke hladne i da ne vlada sobom, on ućuta i poče piti čaj.
 XXXIII

— Dakle, kako deca? — upita Nehljudov sestru pošto se malo smirio.

Sestra ispriča da su deca ostala s bakom, s muževljevom majkom, i veoma
zadovoljna što se završila prepirka s njenim mužem, poče da priča o tome
kako se njena deca igraju putovanja isto onako kao što se on nekada igrao
svojim dvema lutkama — crnim Arapinom i lutkom koju su zvali
Francuskinja.
— Ma nije moguće da se sećaš? — reče Nehljudov smešeći se.
— I zamisli samo, oni se isto tako igraju.
Neprijatan razgovor se završi. Nataša se smiri, ali ne htede pred mužem
da govori o onome što je razumeo samo brat, i da bi započeo zajednički
razgovor, stade da priča o petrogradskoj novosti, koja beše i ovamo dospela —
o žalosti matere Kamenskoga koja je izgubila jedinca sina što je poginuo u
dvoboju.
Ignatij Nikiforovič izjavi da ne odobrava poredak u kojem se ubistvo u
dvoboju isključuje iz niza opštih krivičnih prestupa.
Ta njegova primedba izazva Nehljudova da odvrati, pa se ponovo
rasplamsa prepirka o istoj temi, u kojoj ništa nije bilo dorečeno i u kojoj se
nijedan od sabesednika ne izjasni do kraja, već ostadoše pri svojim, sasvim
suprotnim ubeđenjima.
Ignatij Nikiforovič je osećao da ga Nehljudov osuđuje i da prezire
celokupnu njegovu delatnost, te je želeo da pokaže svu pogrešnost njegovih
sudova. Nehljudov, međutim, da i ne govorimo o ljutnji koju je osećao zbog
toga što se zet meša u njegove poslove u vezi sa zemljom (u dubini duše
osećao je da zet i sestra i njihova deca, kao njegovi naslednici, imaju na to
pravo), negodovao je u duši i zbog toga što taj ograničeni čovek s punim
uverenjem i mirnoćom i dalje smatra da je ispravno i zakonito ono što se
Nehljudovu sada činilo nesumnjivo bezumnim i zločinačkim. Ta
samouverenost razdraživala je Nehljudova.
— Pa šta bi učinio sud? — upita Nehljudov.
 — Osudio bi na robiju jednoga od dvojice učesnika u dvoboju kao običnog
ubicu.
Nehljudovu se opet ohladiše ruke i on progovori vatreno:
— Pa, šta bi bilo? — upita on.
— Bilo bi po pravdi.
— Kao da je pravednost cilj sudske delatnosti — reče Nehljudov.
— Nego šta drugo?
— Održavanje staleških interesa. Po mom mišljenju, sud je samo
administrativno oruđe za održavanje postojećeg poretka stvari koji koristi
našem staležu.
— To je sasvim nov pogled — reče Ignatij Nikiforovič uz miran osmeh. —
Obično se sudu pripisuje nešto drugačiji cilj.
— Teorijski, a ne praktično, kako sam ja mogao videti. Sudu je jedini cilj
da očuva društvo u sadašnjem stanju, i radi toga on progoni i kažnjava kako
one koji se nalaze iznad opšteg nivoa, a žele da ga podignu, to su takozvani
politički krivci, tako i one koji se nalaze ispod tog nivoa, takozvane
zločinačke tipove.
— Ne mogu da se složim pre svega s tim da se takozvani politički krivci
kažnjavaju zato što se nalaze iznad srednjeg nivoa. Većim delom to je
otpadak društva, koji je isto tako iskvaren, iako na drugi način, kao i oni
zločinački tipovi za koje smatrate da su ispod srednjeg nivoa.
— Ja poznajem ljude koji su na neuporedivo višem stupnju od svojih
sudija, svi su sektaši, moralni ljudi, čvrsti...
Ali Ignatij Nikiforovič, kao čovek naviknut da ga ne prekidaju dok govori,
ne slušajući Nehljudova, što je ovoga naročito razdraživalo, nastavi da govori
istovremeno s Nehljudovom.
— Ne mogu da se složim s tim da je cilj suda održavanje postojećeg
poretka. Sud stremi svome cilju: ili da popravlja...
— Lepo mi je to popravljanje u zatvorima — ubaci Nehljudov.
— ... ili da odstranjuje — uporno nastavljaše Ignatij Nikiforovič —
pokvarene ljude i ljude slične zverima koji ugrožavaju opstanak društva.
— U tome i jeste stvar što on ne čini ni jedno ni drugo. Društvo nema
sredstava da to čini.
— Kako to? Ne razumem — upita Ignatij Nikiforovič, usiljeno se smešeći.
— Hoću da kažem da, u stvari, postoje samo dve razumne kazne — one
koje su se upotrebljavale u staro vreme: telesna kazna i smrtna kazna, ali one
sve više izlaze iz upotrebe zato što su običaji postali blaži — reče Nehljudov.
— E, to je nešto novo, a i čudno mi je što to od vas čujem.
— Pa jeste, razumno je naneti bol, i potpuno je razumno štetnom i
opasnom po društvo članu odrubiti glavu. Obe ove kazne su racionalne, ali
kakvog ima smisla da se čovek koji je iskvaren besposlicom, rđavim
primerom, zatvori, da se stavi u uslove obezbeđenog i obaveznog
lenstvovanja u društvu najiskvarenijih ljudi? Ili da se prebaci, iako ne znam
zašto, o državnom trošku — na svakog se potroši više od pet stotina rubalja —
iz Tulske gubernije u Irkutsku, ili iz Kurske...
— Ali, ljudi se, ipak, boje tih putovanja o državnom trošku, i kad ne bi bilo
tih putovanja i zatvora, ja i vi ne bismo sedeli ovde kao što sada sedimo.
— Zatvori nam ne mogu osigurati bezbednost, jer ti ljudi ne leže tamo
večno, njih puštaju. Naprotiv, u tim ustanovama ti ljudi se dovode do
najvišeg stupnja poroka i razvrata, to jest, opasnost raste.
— Hoćete da kažete da penitencijarni sistem treba usavršiti?
— Ne može se on usavršiti. Usavršeni zatvori stajali bi više nego što se
troši na prosvećivanje naroda, i pali bi ponovo na teret tom istom narodu.
— Ali nedostaci penitencijarnog sistema nikako ne onesposobljavaju sam
sud — nastavi svoj govor Ignatij Nikiforovič ne slušajući šuraka.
— Ti se nedostaci ne mogu ispraviti — reče Nehljudov povišenim glasom.
— Pa šta onda? Treba li ubijati? Ili, kao što je jedan državnik predlagao,
iskopati oči? — reče Ignatij Nikiforovič smešeći se pobednički.
— Da, to bi bilo svirepo, ali celishodno. A ono što se sada čini, i svirepo je,
i ne samo što nije celishodno, već je do te mere glupo da čovek ne može da
shvati kako duševno zdravi ljudi mogu učestvovati u nečemu tako
besmislenom i okrutnom kao što je krivični sud.
— A ja, eto, učestvujem u tome — prebledevši, reče Ignatij Nikiforovič.
— To je vaša stvar, ali ja to ne razumem.
— Ja mislim da vi mnogo šta ne razumete — drhtavim glasom reče Ignatij
Nikiforovič.
— Video sam kako je na sudu pomoćnik tužioca svim silama nastojao da
optuži nesrećnog dečaka koji bi u svakom neiskvarenom čoveku morao
pobuditi saosećanje. Znam da je drugi tužilac ispitivao sektaša i pod Krivični
zakonik podveo čitanje Jevanđelja; sva delatnost sudova i sastoji se samo iz
takvih besmislenih i okrutnih postupaka.
 — Ja ne bih služio kad bih tako mislio — reče Ignatij Nikiforovič i ustade.
Nehljudov zapazi neki naročiti sjaj pod zetovljevim naočarima. „Je li
moguće da su to suze“ — pomisli Nehljudov. I odista, behu to suze uvrede.
Prišavši prozoru, Ignatij Nikiforovič izvadi maramicu, poče da se iskašljava i
briše naočari, a zatim ih skide i obrisa oči. On se vrati divanu, zapali cigaru, i
ne progovori više ni reči. Nehljudovu beše teško, beše ga sramota što je tako
ožalostio zeta i sestru, naročito stoga što sutra putuje i što se više neće videti
s njima. On se sav zbunjen oprosti i odveze kući.
„Veoma je mogućno da je istina ono što sam govorio, on mi bar ništa nije
odvratio. Ali nije trebalo tako govoriti. Ta malo sam se ja promenio kad me je
ružno osećanje moglo toliko obuzeti da ga tako uvredim i ojadim jadnu
Natašu“ — razmišljao je on.
 XXXIV

Partija u kojoj je išla Maslova imala je da krene sa stanice u tri sata, te

stoga, da bi video izlazak partije iz zatvora i s njom zajedno došao do
železničke stanice, Nehljudov je nameravao da stigne u zatvor pre dvanaest
sati.
Pakujući stvari i hartije, Nehljudov se zaustavi na svom dnevniku, ponovo
pročita neka mesta i ono što je u njemu poslednje bilo zagTisano. Poslednje
što je bilo zapisano pred odlazak u Petrograd beše: „Kaćuša ne želi moju
žrtvu, već svoju. Ona je pobedila, i ja sam pobedio. Ja se radujem onoj
unutarnjoj promeni koja se, čini mi se, ali se plašim da verujem — zbiva u
njoj. Plašim se da verujem, ali čini mi se da ona oživljuje." Na istom mestu,
neposredno iza toga, beše napisano: „Doživeo sam nešto veoma bolno i nešto
veoma radosno. Doznao sam da se ona rđavo ponašala u bolnici. I odjednom
me je strašno zabolelo. Nisam očekivao da će biti tako bolno. Sa odvratnošću
i mržnjom razgovarao sam s njom, a zatim sam se odjednom setio sebe, toga
da sam mnogo puta, a i sada, bar u mislima bio kriv što sam je mrzeo, i
odjednom sam postao sam sebi odvratan, a ona dostojna sažaljenja, i osetio
sam olakšanje. Kad bismo samo uvek stigli da vidimo brvno u svome oku,
koliko bismo bili bolji.“ Pod današnjim datumom, on zapisa: „Bio sam kod
Nataše, i baš zbog zadovoljstva samim sobom, nisam bio dobar, već zao, i
ostalo je mučno osećanje. Ali šta da se radi? Od sutra — nov život. Zbogom,
stari, zauvek. Mnogo se utisaka nakupilo, ali još ne mogu da ih povežem u
celinu.“
Prvo što je osetio Nehljudov kad se sutradan probudio bilo je kajanje
zbog onoga što se desilo sa zetom.
„Tako ne smem otputovati — pomisli on. — Treba navratiti kod njih i to
ispraviti."
Ali, kad pogleda u sat, on vide da sad više nema vremena i da mora
požuriti da ne bi propustio izlaženje partije. Spremivši se na brzinu i poslavši
sa stvarima pravo na stanicu vratara i Fedosjinog muža Tarasa, koji je s njim
putovao, Nehljudov najmi prvi fijaker na koji je naišao i odveze se u zatvor.
Zatvorenički voz je kretao dva sata pre putničkog kojim je išao Nehljudov, te
on isplati račun u hotelu, ne nameravajući da se vraća.
Bile su teške julske vrućine. Kamen po ulicama, kućama, lim po
krovovima, ne ohladivši se posle zaparne noći, ispuštali su svoju toplotu u
vruć, nepomičan vazduh. Vetra nije bilo, a ako bi se i digao, donosio bi
smrdljiv i vreo vazduh, zasićen prašinom i zadahom masne boje. Na ulicama
je bilo malo sveta, a i oni koji su se tu već našli, nastojali su da idu po senci
kuća. Samo su jako preplanuli seljaci kaldrmari sedeli u prtenim opancima
nasred ulica i udarali čekićima po kamenju, koje su ređali u vruć pesak, dok
su natmureni policajci u bluzama od nebeljenog platna, s narandžastim
gajtanima revolvera, stajali nasred ulice, premeštajući se tromo s noge na
nogu; konke sa zavesama sa sunčane strane jurile su gore-dole ulicama, sa
upregnutim konjima, koji su imali bele kapuljače što su im strčale između
ušiju.
Kad je Nehljudov prišao tamnici, partija još nije bila izišla, a u zatvoru je
od četiri sata ujutru tekao užurban posao oko primanja i predaje zatvorenika
koje su otpremali na put. U partiji koju su otpremali bilo je šest stotina
dvadeset tri muškarca i šezdeset četiri žene; sve ih je trebalo proveriti prema
službenim spiskovima, odvojiti bolesne i slabe i predati ih sprovodnicima.
Novi upravnik, dva njegova pomoćnika, lekar, lekarski pomoćnik, oficir-
sprovodnik i pisar sedeli su kraj stola sa aktima i kancelarijskim priborom,
koji beše u dvorištu u senci zida, pa su zatvorenike poimence prozivali,
pregledali i ispitivali i upisivali one što su im prilazili.
Zraci sunca već su do polovine bili zahvatili sto. Bilo je sve toplije i
zaparno jer nije bilo vetra, a i usled disanja gomile zatvorenika koji su tu
stajali.
— Pa šta je to, zar nema kraja! — govorio je uvlačeći dim komandir
pratnje, visok, debeo, rumen čovek uzdignutih ramena i kratkih ruku, koji je
neprestano puštao dim u brkove što su mu prekrivali usta. — Baš nas
namučiše. Odakle ih tolike pokupiste? Ima li ih još mnogo?
Pisar se raspita.
— Još dvadeset četiri čoveka i žene.
— Pa što ste stali, prilazite!... — viknu sprovodnik na još neproverene
zatvorenike koji su se gurali jedan za drugim.
Zatvorenici su već više od tri sata stajali čekajući da dođu na red, ali ne u
hladu, već na suncu.
Taj se posao obavljao u tamnici, dok je napolju, kraj kapije, stajao, kao i
obično, stražar s puškom, dvadesetak rabadžijskih kola za stvari zatvorenika i
slabe, a na uglu gomilica rođaka i prijatelja koji su očekivali da zatvorenici
iziđu da bi ih videli i, po mogućstvu, porazgovarali s njima i predali im
ponešto. Toj gomili priključi se i Nehljudov.
Tu je stajao otprilike jedan sat. Pri kraju toga sata, iza kapije se začu
zveckanje lanaca, bat koraka, zapovednički glasovi, kašljucanje i žagor velike
gomile. To je trajalo oko pet minuta, a za to vreme su na vratanca ulazili i
izlazili nadzornici. Najzad se začu komanda.
S lupom se otvori kapija, zveckanje lanaca postade jasnije i na ulicu
iziđoše vojnici-sprovodnici u belim bluzama, s puškama i — očevidno, to beše
poznat i uobičajen manevar — počeše da se raspoređuju u pravilan širok krug
pred kapijom. Kad oni zauzeše svoja mesta, začu se nova komanda, i
zatvorenici počeše da izlaze u parovima, u kapama nalik na lepinje, s
obrijanim glavama, s vrećama na leđima, vukući okovane noge i mašući
jednom slobodnom rukom, a drugom pridržavajući vreću na leđima. Prvo su
išli robijaši muškarci, svi u jednolikim surim čakširama i ogrtačima s kecom
na leđima.[87] Svi oni — mladi, stari, mršavi, debeli, bledi, crveni, crni, brkati,
bradati, golobradi, Rusi, Tatari, Jevreji — izlazili su zvečeći okovima i otresito
mašući rukom, kao da se spremaju da krenu nekuda daleko, ali prošavši
desetak koraka, zaustavljali su se i pokorno se svrstavali jedan iza drugoga,
po četvorica u red. Iza njih, bez zastoja, potekoše iz kapije isto tako obrijani
ljudi bez negvi, ali okovani ruku za ruku lisicama, u istoj odeći. To behu
osuđeni na progonstvo. Oni su, takođe, otresitim korakom izlazili,
zaustavljali se i svrstavali, takođe, po četvorica u red. Zatim su išli prognanici
iz zadruga, pa žene, takođe lo redu, najpre robijašice u sivim zatvoreničkim
ogrtačima i povezačama, zatim žene osuđene na progonstvo i dobrovoljne
pratilje u svojoj gradskoj i seoskoj odeći. Neke žene su nosile odojčad pod
skutovima sivih ogrtača.
Sa ženama su pešice išla deca, dečaci i devojčice. Deca su se tiskala među
zatvorenicima kao ždrebad u krdu. Muškarci su se ćutke zaustavljali, koji put
bi se nakašljali, dobacujući odsečne primedbe. Žene su, opet, neprekidno
razgovarale. Nehljudovu se učini da je poznao Maslovu kad je izlazila; ali se
ona posle izgubi u mnoštvu ljudi, i on je video samo gomilu sivih stvorenja
koja kao da behu lišena ljudskih osobina, a naročito ženstvenosti, kako se s
decom i vrećama svrstavaju iza muškaraca.
Iako su sve zatvorenike prebrojali u zidinama tamnice, sprovodnici ih
ponovo počeše da prebrojavaju upoređujući s pređašnjim brojem. To
prebrojavanje trajalo je dugo, pre svega zato što su se neki zatvorenici
kretali, prelazili s jednog mesta na drugo i time ometali brojanje stražara.
Stražari su psovali i gurali zatvorenike, koji su se pokorno, ali ljutito
potčinjavali, i ponovo ih prebrojavali. Kad ih sve ponovo prebrojaše, oficir-
sprovodnik komandova nešto i gomila se uskomeša. Slabi muškarci, žene i
deca, prestižući jedni druge, uputiše se k rabadžijskim kolima i počeše da
smeštaju na njih vreće, a zatim i sami da se penju. Penjale su se i sedale žene
s rasplakanom odojčadi, vesela deca koja su se prepirala oko mesta i
pokunjeni i turobni zatvorenici.
Nekoliko zatvorenika, poskidavši kape, priđe oficiru-sprovodniku moleći
ga nešto. Kako je Nehljudov posle doznao, molili su da ih puste na kola.
Nehljudov vide kako oficir-sprovodnik ćutke, ne gledajući u molioca, uvlači
dim cigarete, zatim on odjednom zamahnu svojom kratkom rukom na
zatvorenika, a ovaj, u očekivanju udarca, uvukavši obrijanu glavu u ramena,
odskoči od njega.
— Tako ću te proizvesti u plemića da ćeš pamtiti! Stići ćeš i pešice! —
izdera se oficir.
Samo jednog visokog starca s negvama koji je posrtao, oficir pusti na kola,
i Nehljudov vide kako se taj starac, skinuvši svoju kapu nalik na lepinju krsti,
kako zatim ide prema kolima, na koja dugo nije mogao da se popne zbog
negvi koje su mu smetale da podigne slabu, staračku, okovanu nogu, dok mu
najzad neka žena koja je već sedela na kolima ne pomože, vukući ga za ruku.
Kad su se sva kola napunila vrećama, a na vreće posedali oni kojima je to
bilo dozvoljeno, oficir-sprovodnik skide šapku, obrisa maramicom čelo, ćelu i
crven debeo vrat, pa se prekrsti.
— Partija, marš! — komandova on.
Vojnici zveknuše puškama, zatvorenici, poskidavši kape, počeše da se
krste, poneki levom rukom, oni što su ih pratili nešto viknuše, nešto im u
odgovor doviknuše zatvorenici, među ženama se začu zapevanje, i partija
okružena vojnicima u belim bluzama krenu, dižući prašinu nogama vezanim
lancima. Napred su išli vojnici, za njima po četvorica u redu, zveckajući
lancima, okovani robijaši, iza njih prognanici, zatim prognanici iz zadruga,
vezani po dvojica lisicama, iza njih žene. Iza njih su išla kola natovarena
vrećama i slabima, a na jednim od tih kola visoko je sedela uvijena žena, koja
je neprestano vriskala i jecala.
 XXXV

Povorka je bila tako duga da su se prednji već izgubili iz vida kad su kola s
vrećama i slabima tek krenula. Kad kola krenuše, Nehljudov sede u fijaker
koji ga je čekao i zapovedi kočijašu da obiđe partiju da bi video ima li među
muškarcima poznatih mu zatvorenika, a zatim, da bi među ženama našao
Maslovu i upitao je da li je dobila stvari što joj je poslao. Bilo je jako toplo.
Vetra ne beše niotkud i prašina koju je dizalo hiljadu nogu neprestano je
lebdela nad zatvorenicima, koji su se kretali sredinom ulice. Zatvorenici u išli
brzim korakom, a konjče upregnuto u fijaker kojim se vozio Nehljudov bilo
je loš kasač i jedva ih je lagano prestizalo. Red za redom, išla su nepoznata
stvorenja čudnoga i strašnoga izgleda, pokrećući hiljadama jednako
obuvenih i obučenih nogu i mašući slobodnim rukama po taktu koraka, kao
da bodre sebe. Bilo ih je tako mnogo, bili su svi tako jednaki i svi stavljeni u
naročite, čudne uslove da se Nehljudovu činilo da to i nisu ljudi, već neka
naročita, strašna bića. Taj utisak zbrisa to što u gomili robijaša poznade
zatvorenika, ubicu Fjodorova, a među prognanicima šaljivdžiju Ohotina i još
jednog skitnicu koji mu se nekada obraćao. Skoro svi zatvorenici osvrtali su
se, gledajući ispod oka laka kola što su ih prestizala i gospodina koji je sedeo
u njima i posmatrao ih. Fjodorov trgnu glavom naviše dajući znak da je
poznao Nehljudova; Ohotin namignu, ali ni jedan ni drugi mu se ne
pokloniše, smatrajući da to nije dozvoljeno. Stigavši do žena, Nehljudov
odmah spazi Maslovu. Išla je u drugom redu sa ženama. S kraja je išla
zajapurena, kratkonoga, crnooka, veoma ružna žena, zadenuvši skut ogrtača
za pojas — to beše Lepojka. Zatim je išla trudna žena koja je jedva vukla
noge, a treća žena beše Maslova Nosila je vreću na ramenu i gledala pravo
preda se. Lice joj je bilo mirno i odlučno. Četvrta koja je brzo koračala njom
u redu beše mlada, lepa žena u kratkom ogrtaču povezana kao udata žena —
to beše Fedosja. Nehljudov siđe s fijakera i priđe povorci žena želeći da upita
Maslovu za stvari i kako se oseća, ali oficir-sprovodnik koji je išao s te strane
uz partiju, primetivši kako prilazi, odmah mu pritrča.
— Gospodine ne sme se prilaziti partiji, nije dozvoljeno — viknu on
prilazeći.
 Kad se približio i poznao Nehljudova (u zatvoru su Nehljudova već svi
poznavali), podoficir prinese ruku šapki i, stavši pred Nehljudova, reče:
Sada se ne sme. Na stanici možete, a ovde nije dozvoljeno. Ne zaostaj,
napred! — viknu on na zatvorenike i, bodreći sebe, uprkos žezi, u novim
elegantnim, kicoškim čizmama pretrča hitro na svoje mesto.
Nehljudov se vrati na pločnik, naredi kočijašu da vozi za njim, a on pođe
naporedo s partijom. Kud god je prolazila, partija je skretala na sebe pažnju
pomešanu sa samilošću i užasom. Oni koji su prolazili u kočijama pomaljali
su glave i pogledom pratili zatvorenike dok su se mogli videti. Prolaznici su
se zaustavljali i začuđeno i preplašeno posmatrali strašni prizor. Neki su
prilazili i delili milostinju. Milostinju su primali sprovodnici. Neki su kao
hipnotisani išli za partijom, ali su se zatim zaustavljali i, odmahujući glavom,
očima pratili partiju. Iz kućnih ulaza i kapija istrčavali su ljudi dozivajući se,
pomaljali se na prozorima i nepomično i ćutke posmatrali strašnu povorku.
Na jednom od raskršća partija prepreči put bogatoj kočiji. Na boku je sedeo
debeli kočijaš masnog lica, s nizom dugmadi na leđima. U kočiji, na zadnjem
sedištu, sedeli su muž i žena: žena, mršava i bleda, u svetlom šeširiću, sa
suncobranom živih boja, a muž u cilindru i svetlom kaputu skrojenom po
modi. Preko puta njih, napred, sedela su njihova deca: nagizdana i kao cvetić
sveža, devojčica s raspuštenom plavom kosom, koja je, takođe, imala
suncobran živih boja, i osmogodišnji dečak s dugim, mršavim vratom i
ispalim ključnjačama, u matroskoj kapi ukrašenoj dugačkim trakama. Otac je
srdito prekoravao kočijaša što nije na vreme obišao partiju koja ih je
zadržala, a mati je s gađenjem žmirkala i mrštila se, zaklanjajući se od sunca i
prašine svilenim suncobranom, koji je bila sasvim primakla licu. Debeli
kočijaš se ljutito mrštio slušajući nepravedne gospodareve prekore, jer mu je
on sam naredio da ide tom ulicom, i s mukom je zadržavao sjajne vrane
ždrebce, ispod oglava i po vratu prekrivene penom, koji su se otimali želeći
da krenu. -
Policajac je iz sveg srca želeo da bude uslužan prema vlasniku bogate
kočije i da ga propusti zaustavljajući zatvorenike, ali je osećao da u toj
povorci ima nečeg sumorno svečanog što se ne sme narušiti, čak ni radi tako
bogatog gospodina. On samo stavi ruku na štit šapke, izražavajući svoje
poštovanje pred bogatstvom, i strogo gledaše u zatvorenike kao da obećava
da će u svakom slučaju odbraniti od njih putnike u kočiji. I tako je kočija
morala da sačeka da prođe cela povorka, a krenuše je tek kad su protandrkala
i poslednja rabadžijska kola s vrećama i zatvorenicama koje su sedele na
njima; histerična žena među njima beše se smirila, ali primetivši bogatu
kočiju, ona opet poče da jeca i vrišti. Tek tada kočijaš zategnu malo kajase, i
vrani kasači, odzvanjajući potkovicama po kaldrmi, povezoše u letnjikovac
kočiju, koja je lako podrhtavala na svojim gumenim točkovima; tamo se behu
uputili da se zabave muž, žena, devojčica i dečak s tankim vratom i ispalim
ključnjačama.
Ni otac ni mati nisu objasnili devojčici i dečaku ono što su videli, tako da
su deca morala sama da odgonetaju značenje tog prizora.
Devojčica, dosetivši se po izrazu lica oca i majke, reši pitanje tako kao da
su to bili sasvim drukčiji ljudi nego njeni roditelji i njihovi poznanici, da su
to bili rđavi ljudi i da zato s njima treba baš tako postupati kao što se s njima
postupalo. I zato je devojčica osećala samo strah, i bila je vesela kad se ti ljudi
više nisu videli.
Ali dečak s tankim vratom, koji je netremice, ne odvajajući oči, gledao
povorku zatvorenika, reši pitanje drukčije. Znao je pouzdano i nepobitno,
doznavši to od samog Boga, da su ti ljudi upravo isti kao i on, kao i svi ljudi, i
da je tim ljudima neko učinio nešto ružno — nešto što ne treba činiti; i bilo
mu ih je žao, ali se i užasavao od tih ljudi koji su bili okovani i obrijani i od
onih koji su ih okovali i obrijali. I zato su dečaku sve više i više oticale usne, i
on se savlađivao da ne zaplače, smatrajući da je u takvim slučajevima
sramota plakati.
 XXXVI

Nehljudov je išao istim brzim korakom kojim su išli zatvorenici, ali je i

njemu, lako odevenom, u lakom kaputu, bilo veoma toplo, a pre svega ga je
gušila prašina i nepomičan, usijan vazduh što je pritiskao ulice. Prešavši oko
četvrt vrste, on sede u fijaker i pođe napred, ali na sredini ulice, u fijakeru,
učini mu se da je još veća vrućina. On pokuša da oživi misli o jučerašnjem
razgovoru sa zetom, ali ga te misli sad nisu uzbuđivale kao jutros. Njih behu
prekrili utisci izlaska partije iz tamnice i njene povorke. A što je najvažnije —
malaksavao je od vrućine. Kraj ograde, u hladu drveća, skinuvši kape, stajala
su dva učenika realke kraj sladoledžije, koji beše klekao ispred njih. Jedan od
dečaka već je uživao, oblizujući koštanu kašičicu, drugi je čekao da se čašica
napuni nečim žutim.
— Gde bi se tu moglo nešto popiti? — upita Nehljudov svoga kočijaša,
osećajući neodoljivu želju da se osveži.
— Tu odmah je dobra krčma — reče kočijaš i, zakrenuvši za ugao, doveze
Nehljudova pred ulaz s velikom firmom.
Debeljuškast poslovođa u košulji, kraj šanka, i nekada beli kelneri, koji su
sedeli za stolovima, jer nije bilo gostiju, ljubopitljivo se zagledaše u
neobičnog gosta i ponudiše mu svoje usluge. Nehljudov poruči seltersku
vodu i sede podalje od prozora, za mali stočić s prljavim stolnjakom.
Za stolom sa čajnim priborom i bocom od belog stakla, sedela su dva
čoveka, brišući oznojena čela, i nešto mirno sračunavali. Jedan od njih beše
crn, ćelav, s istim onakvim pervazom crne kose na potiljku kao što je imao
Ignatij Nikiforovič. Taj utisak podseti opet Nehljudova na jučerašnji razgovor
sa zetom i na želju da se pre odlaska vidi s njim i sestrom. „Teško da ću stići
pre voza — pomisli on. — Bolje da napišem pismo.“ On zatraži papir, koverat i
marku i, pijuckajući svežu penušavu vodu, stade da razmišlja o tome šta da
napiše. Ali misli su mu se rasplinjavale i on nije mogao da sastavi pismo.
„Draga Nataša, ne mogu da otputujem s teškim utiskom jučerašnjeg
razgovora s Ignatijem Nikiforovičem...” — poče on. „A šta dalje? Da ga molim
da mi oprosti za ono što sam juče rekao? Ali rekao sam što sam mislio. I on će
pomisliti da se odričem. A zatim, njegovo mešanje u moje poslove... Ne, ne
mogu“ — i osetivši da se u njemu opet uskomešala mržnja prema tom
stranom, samouverenom čoveku koji ga ne razume, Nehljudov stavi
nedovršeno pismo u džep i, plativši, iziđe na ulicu i pođe da stigne partiju.
Žega beše još veća. Zidovi i kamen kao da su izdisali vreo vazduh. Činilo
se da usijana kaldrma prosto žeže noge, i Nehljudovu se učinilo da se opekao
kad je golom rukom dodirnuo lakirani blatobran na fijakeru.
Konj se vukao ulicama tromim kasom, ravnomerno kuckajući
potkovicama po prašnjavoj, neravnoj kaldrmi; kočijaš bi svaki čas zadremao;
Nehljudov je, pak, sedeo ne misleći ni o čemu i ravnodušno gledao preda se.
Na strmom delu ulice, preko puta kapije velike kuće, stajala je gomilica sveta
i sprovodnik s puškom. Nehljudov zaustavi kočijaša.
— Šta je to? — upita on domara.
— Nešto se desilo zatvoreniku.
Nehljudov siđe s fijakera i priđe gomilici ljudi. Na neravnom kamenu
kaldrme što se strmo spuštala prema pločniku, ležao je s glavom naniže
plećat sredovečan zatvorenik s riđom bradom, crvenim licem i spljoštenim
nosom, u surom ogrtaču i istim takvim čakširama. Ležao je na leđima s
dlanovima pegavih ruku nadole okrenutim i posle dužih zastoja, ravnomerno
podrhtavajući visokim snažnim prsima, grčevito udisao vazduh gledajući u
nebo ukočenim, zakrvavljenim očima. Nad njim su stajali natmuren
policajac, raznosač, pismonoša, trgovački pomoćnik, stara žena sa
suncobranom i ošišan dečko s praznom korpom.
— Iznemogli su ležeći u tamnici, oslabili, a vode ih po paklenoj vrućini —
osuđivao je nekoga trgovački pomoćnik obraćajući se Nehljudovu, koji je
prišao.
— Umreće sigurno — reče plačnim glasom žena sa suncobranom.
— Trebalo bi odrešiti košulju — reče pismonoša.
Drhtavim debelim prstima policajac stade nevešto da popušta uzice na
žilavom, crvenom vratu. On je, očevidno, bio uzbuđen i zbunjen, ali je, ipak,
smatrao za potrebno da se obrati gomili.
— Šta ste se okupili? Ionako je vrućina. Zaklonili ste ga od vetra.
— Trebalo je da ih doktor pregleda. Slabe da ostave. A oni ga povedoše
polumrtvog — reče trgovački pomoćnik, očevidno se razmećući time što
poznaje propise.
Odrešivši uzice na košulji, policajac se ispravi i osvrnu.
 — Raziđite se, kažem vam. Ne mešajte se u tuđe stvari, šta ima tu da se
vidi? — govorio je on tražeći razumevanje kod Nehljudova, ali ne našavši u
njegovom pogledu razumevanje, pogleda u sprovodnika.
Međutim, sprovodnik je stajao po strani, zagledajući svoju iskrivljenu
potpeticu, sasvim ravnodušan prema nevolji policajca.
— Ne brine se onaj ko treba. Zar je red moriti ljude?
— Iako je zatvorenik, ipak je čovek — začu se u gomili.
— Podignite mu malo glavu i dajte mu vode — reče Nehljudov.
— Otišli su po vodu — odgovori policajac i, uhvativši zatvorenika pod
miške, s mukom prevuče telo nešto naviše.
— Kakva je to gužva — začu se odjednom odlučan zapovednički glas u
gomilici ljudi što se beše skupila oko zatvorenika, i brzim korakom priđe
starešina kvarta u neobično čistoj, blistavoj bluzi i još blistavijim čizmama. —
Razilazi se! Šta tu stojite! — viknu on na gomilu ne videći još zbog čega se
okupila.
Prišavši sasvim blizu i ugledavši zatvorenika na samrti, on učini glavom
znak odobravanja, kao da je upravo to i očekivao, i obrati se policajcu:
— A šta je to?
Policajac ga izvesti da je prolazila partija, da je zatvorenik pao i da je
sprovodnik naredio da ga ostave.
— Pa šta? Treba u kvart. Fijaker.
— Domar je već otrčao — reče policajac stavljajući ruku na štit šapke.
Trgovački pomoćnik htede da počne nešto o žezi.
— Je l’ to tvoj posao? A? Odlazi svojim putem — reče starešina kvarta i
tako ga strogo pogleda da trgovački pomoćnik zaćuta.
— Trebalo bi mu dati vode — reče Nehljudov.
Starešina kvarta strogo pogleda u Nehljudova, ali ne reče ništa. Kad
domar donese u šolji vode, on zapovedi policajcu da je ponudi zatvoreniku.
Policajac podiže zabačenu glavu i pokuša da ulije vodu u usta, ali je
zatvorenik ne primi; voda se prosipala niz bradu kvaseći kaputić na grudima i
prašnjavu košulju.
— Izruči mu na glavu! — komandova starešina kvarta, i policajac, skinuvši
kapu nalik na lepinju, prosu vodu na riđu, grguravu kosu i golu lobanju.
Oči zatvorenika se kao poplašene jače otvoriše, ali se njegovo stanje ne
izmeni. Niz lice su mu curili prljavi potočići pomešani s prašinom, ali su usta
i dalje ravnomerno grčevito udisala vazduh, a celo telo je podrhtavalo.
— A šta ti je ovaj? Uzmi ovoga — obrati se starešina kvarta policajcu,
pokazujući na Nehljudovljevog kočijaša. — Ajde, hej, ti!
— Zauzet sam — reče kočijaš natmureno, ne dižući oči.
— To je moj fijaker — reče Nehljudov — ali uzmite ga. Ja ću platiti —
dodade on, obraćajući se kočijašu.
— No, šta ste stali? — viknu starešina kvarta. — Diži!
Policajac, domar i sprovodnik podigoše samrtnika, ponesoše ga prema
fijakeru, i posadiše na sedište. Ali se on nije mogao sam da drži: glava mu se
zavaljivala, a celo telo mu je klizilo sa sedišta.
— Stavljaj ležećki! — komandova starešina kvarta.
— Ne mari, vaše blagorodije, i ovako ću ga odvesti — reče policajac
sedajući čvrsto na sedište kraj samrtnika i obuhvatajući ga snažnom desnom
rukom ispod miške.
Sprovodnik podiže noge bez obojaka, obuvene u zatvorsku obuću, i
opruži ih pod kočijaševo sedište.
Starešina kvarta se osvrnu i, spazivši na kaldrmi zatvorenikovu kapu nalik
na lepinju, podiže je i stavi na zavaljenu mokru glavu.
— Marš! — komandova on.
Kočijaš se srdito osvrnu, odmahnu glavom i, praćen sprovodnikom, pođe
korakom natrag prema kvartu. Policajac, koji je sedeo sa zatvorenikom,
neprestano je poduhvatao telo koje je klizilo, dok se glava klatila tamo-amo.
Sprovodnik je išao pored njih i nameštao noge. Nehljudov pođe za njima.
 XXXVII

Stigavši do kvarta, fijaker sa zatvorenikom uđe pokraj požarnika u

dvorište policijskog kvarta i zaustavi se pred jednim od ulaza.
Glasno razgovarajući i smejući se, požarnici su zasukanih rukava prali u
dvorištu neka mrtvačka kola.
Kad se fijaker zaustavi, opkoli ga nekoliko policajaca, koji beživotno telo
zatvorenika uhvatiše ispod pazuha i za noge, pa ga skidoše sa fijakera, koji je
škripao pod njim.
Policajac što je dovezao zatvorenika siđe s fijakera i mahnu nekoliko puta
ukočenom rukom, skide šapku i prekrsti se. Mrtvaca poneše kroz vrata, pa
gore, uza stepenice. Nehljudov pođe za njim. U omanjoj prljavoj sobi, u koju
unesoše mrtvaca, behu četiri kreveta. Na dva kreveta sedela su Dva bolesnika
u ogrtačima, jedan krivoust, s umotanim vratom, drugi sušičav. Dva su
kreveta bila slobodna. Na jedan od njih položiše zatvorenika. Neki čovečuljak
sjajnih očiju i obrva, koje su se stalno micale, samo u rublju i čarapama,
brzim, lakim korakom priđe zatvoreniku koga su doneli, pogleda u njega,
zatim u Nehljudova, i glasno se zakikota. Beše to ludak koga su držali u
bolesničkoj sobi.
— Oće da me poplaše — poče on. — Samo, jok, neće im upaliti.
Za policajcima koji su uneli mrtvaca, uđoše starešina kvarta i lekarski
pomoćnik.
Prišavši mrtvacu, lekarski pomoćnik opipa žućkastu, pegavu, još meku, ali
već mrtvački bledu ruku zatvorenika, malo je podrža, zatim pusti. Ona
beživotno pade na trbuh mrtvaca.
— Gotov je — reče lekarski pomoćnik odmahnuvši glavom ali, očevidno,
reda radi, raskopča mrtvačevu mokru grubu košulju i, uklonivši s uha svoju
grguravu kosu, prisloni glavu na zatvorenikova žućkasta, nepomična, visoka
prsa. Svi su ćutali. Lekarski pomoćnik se podiže, opet odmahnu glavom i
prstom dotače najpre jedan, zatim drugi kapak nad otvorenim, ukočenim
svetloplavim očima.
— Nećete me poplašiti, nećete poplašiti — reče ludak, pljujući stalno u
pravcu lekarskog pomoćnika.
— Pa? — upita starešina kvarta.
— Pa? — ponovi lekarski pomoćnik. — Treba ga skloniti u mrtvačnicu.
— Pazite, je li doista?... — upita starešina kvarta.
— Red je da znate — reče lekarski pomoćnik, i ko zna zbog čega, pokri
mrtvačeva razdrljena prsa.
— Pa, poslaću po Matveja Ivaniča. Neka pogleda.
Petrov, deder otidi — reče lekarski pomoćnik i udalji se od mrtvaca.
— Nek se odnese u mrtvačnicu — reče starešina kvarta.
A ti onda dođi u kancelariju, da se potpišeš — dodade on sprovodniku,
koji se za sve vreme nije odmicao od zatvorenika.
— Razumem — odgovori sprovodnik. Policajci podigoše mrtvaca i opet ga
poneše niz stepenice. Nehljudov htede da pođe za njima, ali ga ludak zadrža.
— Znam da niste u zaveri, dajte mi, dakle, cigaretu — reče on.
Nehljudov izvadi tabakeru i dade mu. Ludak, mičući obrvama, brzo poče
da priča kako ga muče sugestijom.
— Pa oni su svi protiv mene i preko svojih medijuma me muče i kinje...
— Oprostite, molim vas — reče Nehljudov ne saslušavši ga, i iziđe u
dvorište da bi doznao kud će odneti mrtvaca.
Policajci sa svojim teretom behu prešli celo dvorište i stigli već do
podrumskog ulaza. Nehljudov htede da im priđe, ali ga starešina kvarta
zaustavi.
— Šta vam je potrebno?
— Ništa — odgovori Nehljudov.
— Ništa? Onda odlazite.
Nehljudov se pokori i pođe prema svom fijakeru. Njegov kočijaš je
dremao. Nehljudov ga probudi i krenu opet prema stanici.
Nisu prešli ni sto koraka, kad opet sretoše rabadžijska kola, koja je pratio
sprovodnik s puškom, a na kojima je ležao drugi zatvorenik, očigledno, već
mrtav. Zatvorenik je ležao na leđima u kolima i njegova obrijana glava sa
crnom bradicom, pokrivena kapom nalik na lepinju, koja mu beše skliznula
na lice do samog nosa, tresla se i udarala pri svakom trzaju kola. Rabadžija u
debelim čizmama terao je konja idući pored njega. Za njim je išao policajac.
Nehljudov dotače za rame svoga kočijaša.
 — Šta ovo rade! — reče kočijaš zaustavljajući konja.
Nehljudov siđe sa fijakera, i za rabadžijskim kolima, opet pokraj
požarnika, uđe u dvorište kvarta. U dvorištu požarnici već behu završili
pranje mrtvačkih kola i na njihovom mestu stajao je visok, koštunjav
zapovednik požarnika, s plavim obodom na kapi i stavivši ruke u džepove,
ozbiljno posmatrao kulaša, ždrepca ojedenog vrata koga je požarnik vodio
ispred njega. Ždrebac je hramao na prednju nogu i zapovednik požarnika je
nešto srdito govorio veterinaru, koji je, takođe, tu stajao.
I starešina kvarta je tu stajao. Opazivši drugog mrtvaca, on priđe rabadžiji.
— Gde ste ga našli? — upita on, prekorno odmahujući glavom.
— Na Staroj Gorbatovskoj — odgovori policajac.
— Zatvorenik? — upita zapovednik požarnika.
— Jeste.
— Drugi danas — reče starešina kvarta.
— I to mi je neki red. A i žega je — reče zapovednik požarnika i, obrativši
se požarniku koji je odvodio hromoga kulaša viknu: — Smesti ga u krajnju
pregradu u štali! Naučiću ja tebe, kučkin sine, kako se obogaljuju konji, koji
su skuplji od tebe, bitango jedna.
Mrtvaca, kao i prvoga, policajci podigoše s kola i odneše u bolesničku
sobu. Nehljudov, kao hipnotisan, pođe za njima.
— Šta hoćete vi? — upita ga jedan policajac.
Ne odgovarajući, on pođe onamo kud su nosili mrtvaca.
Ludak je, sedeći na krevetu, strasno pušio cigaretu koju mu je Nehljudov
dao.
— A, vratili ste se! — reče on, pa se zakikota. Spazivši mrtvaca, on se
namršti. — Opet — reče on. — Dosadiše. Pa nisam ja dečko, zar ne? — obrati
se on Nehljudovu smešeći se upitno.
Nehljudov je, međutim, gledao mrtvaca, koga sada niko više nije
zaklanjao, te mu se videlo celo lice, koje je ranije skrivala kapa. Koliko je
onaj zatvorenik bio ružan, toliko je ovom bilo lepo i lice i celo telo. To beše
čovek u punom naponu snage. I pored toga što mu je polovina glave bila
unakažena brijanjem, njegovo onisko ravno čelo, s ispupčenjima iznad crnih,
sada beživotnih očiju, beše vrlo lepo, kao i mali orlovski nos iznad tankih
crnih brkova. Usne koje su već postajale modre behu se razvukle u osmeh;
mala brada samo je oivičavala donji deo lica, a na obrijanoj strani lobanje
videlo se malo, čvrsto i lepo uho. Izraz na licu beše miran, strog i blag. Da se i
ne govori o tome da se već po tome licu moglo videti kakve su sve duhovne
mogućnosti bile upropašćene u tom čoveku — po tankim kostima ruku i
okovanih nogu, po jakim mišićima njegovih skladnih udova, videlo se da je to
bila divna, snažna, vešta ljudska životi nja, koja je kao životinja u svojoj vrsti
bila mnogo savršenija od ždrepca kulaša zbog čijeg se sakaćenja toliko ljutio
zapovednik požarnika. A njega su, međutim, umorili i niko ga nije žalio ne
samo kao čoveka, niko ga nije žalio ni kao uzalud satrvenu radnu životinju.
Jedino osećanje koje je u ljudima izazivala njegova smrt, beše osećanje
ozlojeđenosti zbog briga koje je prouzrokovala potreba da se odstrani to telo
što je pretilo raspadanjem.
U bolesničku sobu uđoše lekar s lekarskim pomoćnikom i policijski
pristav. Lekar beše nabijen, dežmekast čovek u kaputiću od tusahove svile i
takvim istim uzanim pantalonama, koje behu pripijene uz njegove mišićave
butine. Policijski pristav beše mali debeljko s crvenim licem nalik na loptu,
koje je postajalo još okruglije zbog njegove navike da skuplja u obraze
vazduh i da ga lagano ispušta. Lekar sede na krevet kraj mrtvaca, pa, kao i
lekarski pomoćnik, opipa ruke, oslušnu srce i ustade, popravljajući
pantalone.
Ne može biti mrtviji — reče on.
Policijski pristav napuni usta vazduhom i lagano ga ispusti.
— Iz koje je tamnice? — obrati se on sprovodniku.
Sprovodnik mu odgovori i podseti ga na negve koje su bile na mrtvacu.
— Narediću da se skinu; hvala Bogu, kovača imamo — reče policijski
pristav i, opet naduvši obraze, pođe prema vratima i poče lagano da ispušta
vazduh.
— Pa zašto je to tako? — obrati se Nehljudov lekaru.
Lekar ga pogleda preko naočara.
— Šta zašto je to tako? Što umiru od sunčanice? E, pa tako. Sede, ne kreću
se, bez svetlosti cele zime, i odjedanput na sunce, pa još u takav dan kakav je
današnji, idu u gomili, vazduha niotkud. I eto vam sunčanice.
— Pa zašto ih onda šalju?
— To vi njih pitajte. A ko ste vi, u stvari?
— Ja nemam s tim veze.
— Aa! Moje poštovanje, nemam vremena — reče lekar i, ljutito spustivši
pantalone, uputi se bolesničkim krevetima.
— No, kako si mi? — obrati se on bledom krivoustom čoveku sa umotanim
vratom.
Ludak je, međutim, sedeo na svome krevetu i, prestavši da puši, pljuvao
prema lekaru.
Nehljudov siđe u dvorište, pa pored požarničkih konja, kokošaka i
policajca u bakarnom šlemu, iziđe na kapiju, sede u svoj fijaker, čiji kočijaš
beše opet zaspao, i poveze se na stanicu.
 XXXVIII

Kad je Nehljudov stigao na stanicu, zatvorenici su već sedeli u vagonima

iza prozora s rešetkama. Na peronu je stajalo nekoliko ljudi koji su ih
ispraćali, njih nisu puštali vagonima. Sprovodnici danas behu naročito
zabrinuti. Na putu od tamnice do stanice pala su i umrla od sunčanice, osim
one dvojice koje je video Nehljudov, još tri čoveka; jednog su odvezli, kao i
prvu dvojicu, u obližnji kvart, a dvojica su pala tek ovde na stanici.[88]
Sprovodnici nisu bili zabrinuti što je pod njihovom pratnjom umrlo pet ljudi
koji bi mogli biti živi. To njih nije zanimalo, već ih je zanimalo jedino to da
izvrše sve što se po zakonu u takvim slučajevima zahteva: predati gde treba
mrtvace, njihova dokumenta i stvari i isključiti ih iz broja onih koje je
trebalo voditi u Nižnji, a to je bilo veoma teško, naročito po takvoj žezi.
Time su se upravo bavili sprovodnici, i dok se sve to nije posvršavalo, nisu
puštali Nehljudova i druge koji su molili da priđu vagonima. Nehljudova su,
ipak, pustili, jer je dao novaca podoficiru-sprovodniku. Taj podoficir propusti
Nehljudova, ali ga zamoli da što brže obavi razgovor i da se ukloni, da ne bi
video starešina. Vagona je bilo svega osamnaest, i svi su, osim vagona
starešina, bili dupke puni zatvorenika. Prolazeći kraj prozora vagona,
Nehljudov je osluškivao šta se u njima dešava. U svim vagonima čuo se
zveket lanaca, užurbanost, razgovor začinjen besmislenim, nepristojnim
psovkama, ali se nigde nije pričalo, kao što je očekivao Nehljudov, o
drugovima koji su pali putem. Razgovaralo se više o vodi za piće i izboru
mesta. Zavirivši kroz prozor jednog od vagona, Nehljudov u prolazu spazi
nasred vagona sprovodnike, koji su skidali zatvorenicima lisice. Zatvorenici
su pružali ruke, a jedan od sprovodnika ključem je otključavao katanac na
lisicama, pa ih skidao, dok je drugi skupljao lisice. Prošavši pored svih
muških vagona. Nehljudov priđe ženskim vagonima. U drugom od njih čuo
se ujednačen ženski jauk uz zapevku: „Ooo! majko moja, ooo! majko moja.“
Nehljudov prođe i, po uputstvu sprovodnika, priđe prozoru trećeg vagona.
Kad Nehljudov primače glavu prozoru, njega zapahnu vreo vazduh zasićen
teškim zadahom ljudskih isparenja i jasno se začuše piskavi ženski glasovi.
Na svim klupama sedele su zajapurene, oznojene žene u ogrtačima i bluzama
i glasno se dovikivale. Njihovu pažnju privuče Nehljudovljevo lice, koje se
približavalo rešetkama. Najbliže ućutaše i primakoše se. Maslova je sedela
kraj suprotnog prozora, samo u bluzi, bez povezače. Bliže ovamo sedela je
bela, nasmejana Fedosja. Poznavši Nehljudova, ona gurnu Maslovu i rukom
joj pokaza na prozor. Maslova užurbano ustade, prebaci povezaču preko crne
kose i, sa živahnim, crvenim, oznojenim, nasmejanim licem, priđe prozoru i
uhvati se za rešetku.
— Joj, što je vrućina — reče ona smešeći se radosno.
— Jeste li dobili stvari?
— Dobila sam, hvala.
— Treba li vam još nešto? — upita Nehljudov, osećajući da iz užarenog
vagona bije jara kao iz furune.
— Ništa ne treba, zahvaljujem.
— Da nam je vode — reče Fedosja.
— Da nam je vode — ponovi Maslova.
— Pa zar nemate vode?
— Donose nam, ali smo svu popile.
— Odmah — reče Nehljudov — zamoliću sprovodnika. Sad se sve do
Nižnjeg nećemo videti.
— Pa zar vi putujete? — reče Maslova kao da to ne zna i radosno pogleda
u Nehljudova.
— Putujem sledećim vozom.
Maslova ne reče ništa, već posle nekoliko trenutaka samo duboko
uzdahnu.
— Je l’ te, gospodine, je l’ istina da su dvanaestoricu zatvorenika umorili?
— reče grubim seljačkim glasom stara mrgodna zatvorenica.
To beše Korabljova.
— Nisam čuo za dvanaestoricu. Video sam dvojicu — reče Nehljudov.
— Pričaju, dvanaestoricu. Je l’ moguće da im za to ništa neće biti. TJavoli
jedni!
— A od žena se nijedna nije razbolela? — upita Nehljudov.
— Žene su čvršće — smejući se, reče druga, sitna zatvorenica; — samo, eto,
jedna naumila da rađa. Što zapeva! — reče ona pokazujući na susedni vagon,
iz kojeg su se jednako čuli oni isti jauci.
 — Pitate, treba li šta — reče Maslova nastojeći da savlada usne da se ne
smeju radosno — ne bi li se ova žena mogla ostaviti, jer se muči. Eto, da
kažete starešinama.
— Dobro, kazaću.
— I još, bi li ona mogla da vidi Tarasa, muža svog — dodade ona
pokazujući očima na nasmejanu Fedosju. — Ta on s vama putuje.
— Gospodine, ne sme se razgovarati — začu se glas podoficira-
sprovodnika. To nije bio onaj koji je pustio Nehljudova.
Nehljudov se udalji i pođe da traži starešinu, da ga zamoli za porodilju i
za Tarasa, ali dugo nije mogao da ga nađe, niti da dobije odgovor od
sprovodnika. Bili su veoma užurbani: jedni su vodili nekud nekog
zatvorenika, drugi su trčkali da kupe sebi namirnice i smeste stvari u vagone,
treći su posluživali damu koja je putovala s komandirom straže, i nerado su
odgovarali na Nehljudovljeva pitanja. Tek posle drugog zvona Nehljudov
spazi oficira-sprovodnika. Podigavši ramena, oficir je brisao kratkom rukom
brkove koji su mu prekrivali usta i zbog nečega prekoravao narednika.
— Šta je vama, u stvari, potrebno? — upita on Nehljudova.
— U vašem vagonu porađa se jedna žena, pa mislim da bi trebalo...
— Pa neka je, nek se porađa. Videćemo kasnije — reče sprovodnik i pođe k
svom vagonu, mašući otresito kratkim rukama.
Uto prođe kondukter s pištaljkom u ruci; začu se poslednje zvono,
zvižduk, i među onima na peronu koji su ispraćali i u ženskom vagonu začuše
se plač i naricanje. Nehljudov je stajao pored Tarasa na peronu i gledao kako
kraj njega jedan za drugim promiču vagoni s rešetkama na prozorima, u
kojima su se videle obrijane glave muškaraca. Zatim do njega stiže prvi
ženski vagon, u kojem su se videle ženske glave, bez marama i u maramama;
zatim drugi vagon, iz kojeg su se čuli isti jauci žene, zatim vagon u kojem je
bila Maslova. Ona je sa ostalima stajala kraj prozora, gledala Nehljudova i
žalosno mu se smešila.
 XXXIX

Do polaska putničkog voza kojim je putovao Nehljudov bilo je ostalo još

dva sata. Nehljudov je u početku mislio da se za to vreme odveze do sestre,
ali sada, posle utisaka ovoga jutra, osećao se tako uzbuđen i rastrojen da je,
sedajući na mali divan u prvoj klasi, potpuno neočekivano osetio da je tako
pospan da se okrenuo na stranu, stavio dlan pod obraz i odmah zaspao.
Probudi ga konobar u fraku sa značkom, i sa salvetom.
Gospodine, gospodine, niste li vi Nehljudov, knez, gospoda vas traže.
Nehljudov skoči i poče da trlja oči, prisećajući se gde se nalazi i svega što
se dogodilo jutros.
U njegovom sećanju ređalo se: povorka zatvorenika, mrtvaci, vagoni s
rešetkama i žene zaključane u njima, od kojih se jedna muči porađajući se
bez pomoći, a druga mu se žalosno smeši iza gvozdenih rešetaka. U stvari,
pred njim beše nešto sasvim drugo: sto prepun boca, vaza, svećnjaka i pribora
za ručavanje, i umešni konobari koji se vrzmaju oko stola. A u dnu sale, pred
ormanom, iza činija s voćem i boca — bifedžija i leđa putnika koji su prišli
bifeu.
U trenutku kad je Nehljudov ležeći položaj menjao u uspravan i pomalo
dolazio k sebi, on opazi da svi prisutni u sobi radoznalo posmatraju nešto što
se događalo u vratima. On takođe pogleda u tom pravcu i vide povorku ljudi
koji su u naslonjači nosili jednu damu s vazdušastim velom što je obavijao
njenu glavu. Prednji nosač beše lakej, koji se učini poznat Nehljudovu.
Zadnji takođe beše njemu poznat vratar sa širitom na kapi. Iza naslonjače išla
je elegantna sobarica u keceljici, sva u uvojcima, noseći zavežljaj, nekakav
okrugao predmet u kožnoj navlaci i suncobrane. Još dalje iza nje, sa svojim
otromboljenim usnama i apopleksičnim vratom, isturivši grudi, išao je knez
Korčagin u putničkoj kapi, a još dalje — Misi, Miša, njen brat i Nehljudovu
poznati diplomata Osten sa svojim dugim vratom, ispalom jabučicom, uvek
veselim licem, dobro raspoložen. Išao je i nešto ubedljivo, ali, očevidno,
šeretski dokazivao nasmejanoj Misi. Iza njih je išao lekar, besno pušeći
cigaretu.
 Korčagini su putovali sa svoga imanja u blizini grada na imanje
kneginjine sestre na nižnjenovgorodskoj pruzi. Povorka nosača, sobarica i
lekar uputiše se u prostoriju za dame, izazivajući u svim prisutnima
radoznalost i poštovanje. A stari knez, pošto sede za sto, odmah dozva
konobara i poče nešto da poručuje. Misi sa Ostenom takođe zastade u
trpezariji, no upravo kad htede da sedne, ona na vratima spazi poznanicu i
pođe joj u susret. Ta poznanica beše Natalija Ivanovna. Natalija Ivanovna je
ulazila u trpezariju u pratnji Agrafene Petrovne, osvrćući se na sve strane.
Ona gotovo istog trenutka spazi Misi i brata. Najpre priđe Misi, klimnuvši
samo glavom Nehljudovu; ali, poljubivši se s Misi, odmah se obrati njemu.
Napokon sam te našla — reče ona.
Nehljudov ustade, pozdravi se s Misi, Mišom i Ostenom i zadrža se s njima
u razgovoru. Misi mu ispriča o požaru u njihovoj kući na selu, što ih je
prinudilo da se presele kod tetke. Osten tim povodom poče da priča smešnu
anegdotu o požaru. Ne slušajući Ostena, Nehljudov se obrati sestri.
— Kako se radujem što si došla — reče on.
— Odavno sam stigla — reče ona. — Ja sam s Agrafenom Petrovnom. —
Ona pokaza na Agrafenu Petrovnu, koja se u svom šeširu i kišnoj kabanici, s
ljubaznom dostojanstvenošću izdaleka stidljivo pokloni Nehljudovu, ne
želeći da mu smeta. — Svud smo te tražili.
— A ja sam ovde zaspao. Kako se radujem što si došla — ponovi Nehljudov.
— Počeo sam da ti pišem pismo — reče on.
— Je li moguće? — reče ona preplašeno. — Pa o čemu?
Primetivši da između brata i sestre počinje intiman razgovor, Misi se sa
svojim kavaljerima odmače u stranu. Nehljudov sa sestrom sede kraj prozora
na plišani divan, pored nečijih stvari, pleda i kartonske kutije.
— Čim sam juče otišao od vas, hteo sam da se vratim i da se pokajem, ali
nisam znao kako će on to shvatiti — reče Nehljudov. — Nisam lepo
razgovarao s tvojim mužem — reče on.
— Ja sam znala, bila sam uverena — odvrati sestra — da ti nisi hteo... Pa ti
znaš...
I suze joj navreše na oči i ona dodirnu njegovu ruku. Ta rečenica beše
nejasna, ali ju je on potpuno razumeo i beše ganut onim što je ona
izražavala. Njene su reči značile da je, osim njene ljubavi koja njom vlada —
ljubavi prema mužu, njoj važna i draga ljubav prema njemu, prema bratu, i
da je svaka nesuglasica s njim — za nju teška patnja.
— Hvala ti, hvala... Ah, šta sam video danas — reče on setivši se odjednom
drugog mrtvog zatvorenika. — Dva zatvorenika su ubijena.
— Kako ubijena?
— Tako, ubijena. Poveli su ih po ovoj žezi. Dvojica su umrla od sunčanice.
— Nije moguće! Kako? Danas? Sada?
— Da, sada. Video sam njihove leševe.
— Ali, zašto su ih ubili? Ko je ubio? — reče Natalija Ivanovna.
— Ubili su ih oni koji su ih na silu vodili — razdraženo reče Nehljudov,
osećajući da tu stvar ona posmatra očima svoga muža.
— Ah, Bože moj! — reče Agrafena Petrovna prišavši im.
— Da, mi uopšte i ne slutimo šta se čini s tim nesrećnicima, a trebalo bi da
znamo — dodade Nehljudov gledajući u staroga kneza, koji je, vezavši
salvetu, sedeo za stolom na kojem beše krišon[89] i baš se u tom trenutku
osvrnuo prema Nehljudovu.
— Nehljudove — viknu on — želite li da se rashladite? Za put je odlično.
Nehljudov odbi i okrenu se.
— Ali, šta ćeš ti učiniti? — nastavi Natalija Ivanovna.
— Ono što mogu. Ne znam, ali osećam da moram nešto učiniti. I što
budem mogao, učiniću.
— Da, da, to razumem. E, a sa onima — reče ona smešeći se i pokazujući
očima na Korčagina — je li moguće da je sasvim svršeno.
— Sasvim. I mislim, bez žaljenja i s jedne i s druge strane.
— Šteta. Žao mi je. Ja je volim. Ali pretpostavimo da je tako. No zašto želiš
da se vežeš? — dodade ona plašljivo. — Zašto putuješ?
— Putujem zato što je to potrebno — ozbiljno i suvo reče Nehljudov, kao
da želi da prekine taj razgovor.
No on se odmah postide zbog hladnoće prema sestri. „Zašto da joj ne
kažem sve što mislim? — pomisli on. — Neka i Agrafena Petrovna čuje“ —
reče on u sebi, pogledavši u staru sobaricu. Prisustvo Agrafene Petrovne ga je
još više podsticalo da ponovi sestri svoju odluku.
— Govoriš o mojoj nameri da se oženim Kaćušom? Pa vidiš, odlučio sam
to da učinim, ali me je ona sasvim jasno i odlučno odbila — reče on i glas mu
zadrhta, kao što bi uzdrhtao uvek kad je govorio o tome. — Ona ne želi moju
žrtvu, već ona sama, u tom položaju, žrtvuje veoma mnogo, a ja ne mogu da
primim tu žrtvu ako je to nešto trenutno. I, eto, ja putujem za njom, i biću
tamo gde bude ona, i koliko god mogu, pomagaću joj i olakšavati joj sudbinu.
 Natalija Ivanovna ne reče ništa. Agrafena Petrovna upitno pogleda u
Nataliju Ivanovnu, mašući glavom. Uto iz prostorijezadame opet iziđe
povorka. Isti lepotan lakej Filip i vratar nosili su kneginju. Ona zaustavi
nosače i znakom pozva Nehljudova, pa mu žalostivo, prenemažući se, pruži
belu ruku s prstenjem, očekujući sa strepnjom čvrst stisak.
— Epouvantable![90] — reče ona o žezi. — Ja to ne podnosim. Se climat me
tue.[91] — Porazgovaravši o užasima ruske klime i pozvavši Nehljudova da ih
poseti, ona dade znak nosačima. — Onda sigurno dođite — dodade ona već
kad su pošli, okrenuvši svoje dugo lice prema Nehljudovu.
Nehljudov iziđe na peron. Kneginjina povorka uputi se desno, prema
prvoj klasi. Nehljudov sa nosačem, koji je nosio stvari, i Tarasom, koji je
nosio svoju vreću, krenu levo.
— Evo, to je moj drug — reče Nehljudov sestri pokazujući na Tarasa, čiju
joj je istoriju već ranije ispričao.
— Ma je li moguće, trećom klasom? — upita Natalija Ivanovna kad se
Nehljudov zaustavi kraj vagona treće klase, a nosač sa stvarima i Taras uđoše
u vagon.
— Da, udobnije mi je, s Tarasom sam — reče on. — Još nešto — dodade on
— za sada još nisam predao seljacima zemlju u Kuzminskom, prema tome, u
slučaju moje smrti, tvoja deca će je naslediti.
— Dmitrij, prestani — reče Natalija Ivanovna.
— Ako je predam, jedino što mogu da kažem, to je da će sve ostalo biti
njihovo, jer ja teško da ću se oženiti, a ako se i oženim, dece neće biti...
Prema tome...
Dmitrij, molim te, nemoj tako govoriti — reče Natalija Ivanovna.
Nehljudov je, međutim, video da ju je obradovalo ono što je čula.
Napred, kraj vagona prve klase, stajala je manja gomila naroda, koja je još
gledala u onaj vagon u koji su uneli kneginju Korčaginu. Ostali su već bili
zauzeli svoja mesta. Zakasneli putnici, žureći, trupkali su po daskama perona,
kondukteri su s lupom zatvarali vrata i pozivali putnike da posedaju, a
pratioce da iziđu.
Nehljudov uđe u usijan, vreo i smrdljiv vagon, ali odmah iziđe na
platformu.
Natalija Ivanovna stajala je kraj vagona u svom modernom šeširu i
ogrtaču, kraj Agrafene Petrovne, i, očevidno, tražila temu razgovora, ali je
nije nalazila. Nije se moglo reći čak ni: „Ecrivez",[92] jer se ona već davno s
bratom smejala toj uobičajenoj frazi pri rastanku. Onaj kratki razgovor o
novčanim poslovima i nasledstvu začas je razorio nežne bratske odnose koji
su postojali među njima: osećali su se sada strani jedno drugome. Tako se
Natalija Ivanovna obradovala kad je voz krenuo, jer se moglo, klimajući
glavom, tužna i nežna lica samo reći: „Zbogom, oh zbogom, Dmitrij!“, ali čim
vagon odmače, ona poče da misli o tome kako će mužu saopštiti svoj razgovor
s bratom i lice joj postade ozbiljno i zabrinuto.
Uprkos tome što ništa drugo osim najlepših osećanja nije gajio prema
sestri i što ništa nije krio od nje, i Nehljudovu sada beše teško, neprijatno s
njom, i želeo je da se što pre oslobodi nje. Osećao je da više nema one Nataše
koja mu je nekada bila tako bliska, već da postoji samo robinja stranog mu i
neprijatnog, crnog, kosmatog muža. On je to jasno video jer se njeno lice
ozarilo naročitom živošću tek kad je on počeo govoriti o onome što je
zanimalo njenog muža — o predaji zemlje seljacima, o nasledstvu. I on se
rastuži zbog toga.
 XL

Zapara u velikom vagonu treće klase, koji se celog dana grejao na vrelom
suncu, a koji je sad bio pun sveta, bila je tako jaka da Nehljudov ne uđe u
vagon, već ostade na platformi. Ali ni tu se nije moglo disati, i Nehljudov
udahnu punim grudima tek kad vagoni ostaviše za sobom kuće i kad se oseti
promaja. „Da, ubili su“ — ponovi on u sebi reči koje je rekao sestri. I u
njegovoj mašti između svih utisaka današnjega dana veoma živo iskrsnu
divno lice drugog mrtvog zatvorenika sa usnama razvučenim u osmeh,
strogim izrazom čela i malim, čvrstim uhom ispod obrijane pomodrele
lobanje. „I što je najužasnije, ubili su ga, a niko ne zna ko ga je ubio. A ubili
su ga. Poveli su ga, kao i sve zatvorenike, po naredbi Maslenikova.
Maslenikov je, verovatno, izdao svoju uobičajenu naredbu, svojom blesavom
škrabotinom potpisao hartiju sa štampanim zaglavljem i sasvim sigurno neće
smatrati da je on kriv. Još manje će se smatrati za krivca zatvorski lekar koji
je pregledao zatvorenike. On je brižljivo izvršio svoju dužnost, izdvojio je
slabe, i nikako nije mogao predvideti ni strašnu vrućinu, a ni to da će ih
povesti tako dockan i u tolikoj gomili. Upravnik?... Pa upravnik je samo
izvršio naredbu da se tog i tog dana otpremi toliko i toliko robijaša,
prognanika, muškaraca, žena. Ne može biti kriv ni sprovodnik, čija je dužnost
bila da ovde primi toliko i toliko, a tamo preda isto toliko zatvorenika. Vodio
je partiju, kao i obično, po propisu, i nikako nije mogao predvideti da tako
snažni ljudi kao što su ona dvojica koje je video Nehljudov, neće izdržati i da
će umreti. Niko nije kriv, ali su ljudi, ipak, ubijeni, i ipak su ih ubili ti isti
ljudi koji nisu krivi za njihovu smrt.
„Do toga je došlo zbog toga — mislio je Nehljudov — što svi ti ljudi —
gubernatori, upravnici zatvora, starešine kvartova, stražari — što svi oni
smatraju da postoje u svetu takve situacije u kojima nije obavezno da se
čovečno postupa prema čoveku. Pa svi ti ljudi — i Maslenikov, i upravnik
zatvora, i sprovodnik — svi bi oni, da nisu gubernatori, upravnici zatvora,
oficiri, dvadeset puta promislili o tome smeju li se ljudi otpremati po takvoj
žezi i u takvoj gomili, dvadeset bi puta usput zastali i, videći da čovek
malaksava, da se guši, izveli bi ga iz gomile, odveli ga u hlad, dali mu vode,
pustili ga da se odmori i, ako bi se desila nesreća, pokazali bi saučešće. Oni to
nisu učinili, čak su druge ometali da to učine, i to samo zato što pred sobom
nisu videli ljude ni svoje obaveze prema njima, već službu i njene zahteve,
koje oni stavljaju iznad zahteva ljudskih odnosa. U tome leži sve — mislio je
Nehljudov. — Ako se može priznati da je bilo šta važnije od osećanja
čovečnosti, čak i za jedan sat, čak i u jednom izuzetnom slučaju, onda nema
zločina koji čovek može izvršiti nad ljudima, a da se pri tom ne smatra
krivcem."
Nehljudov se beše tako zamislio da nije ni opazio da se vreme promenilo;
sunce beše nestalo iza prednjeg, niskog, iskidanog oblaka, a sa zapada je
nailazio jedan gust svetlosiv oblak koji tamo negde daleko, nad poljima i
šumama, beše već izručio obilnu kišu u kosom mlazu. Od oblaka je strujao
vlažan, kišni vazduh. Pokatkad bi oblak zaparale munje, i s tutnjavom vagona
sve češće se mešala grmljavina. Oblak se sve više približavao, kose kapi kiše
nošene vetrom počeše da šaraju platformu i Nehljudovljev kaput. On pređe
na drugu stranu i, udišući vlažnu svežinu i žitni miris zemlje odavno žedne
kiše, posmatrao je vrtove, šume, polja raži, koja su žutela, još zelene pojaseve
i crne brazde tamnozelenog krompira u cvetu što su promicali pred njim. Sve
kao da beše prekriveno lakom. Što beše zeleno, postade zelenije, žuto — žuće,
crno — crnje.
Još, još! — govorio je Nehljudov radujući se poljima, vrtovima, baštama
koje su oživljavale pod blagodatnom kišom.
Jaka kiša nije dugo padala. Oblak se delimično izlio, delimično preleteo, i
na mokru zemlju su već padale poslednje okomite, guste, sitne kapi. Sunce
opet proviri, sve zablista, a na istoku, iznad horizonta, izvi se ne mnogo
visoka, ali jarka duga, u kojoj se isticala ljubičasta boja, i koja se prekidala
samo na jednom kraju.
„Da, o čemu sam ono mislio? — upita se Nehljudov kad su se sve te
promene u prirodi završile i voz se spustio u usek s visokim padinama. — Da,
mislio sam o tome da su svi ti ljudi: upravnik zatvora, sprovodnici, svi ti
službenici koji su uglavnom krotki, dobri ljudi, postali zli samo zato što su u
službi.“
On se seti s kakvom mu je ravnodušnošću Maslenikov pričao o onome što
se događa u zatvoru, seti se strogosti upravnika zatvora, okrutnosti oficira-
sprovodnika kad nije puštao na kola i kad nije obraćao pažnju na to što se u
vozu muči žena na porođaju.
„Svi su ti ljudi očigledno neranjivi, neprobojni za najosnovnija osećanja
sažaljenja, i to samo zato što su u službi. Oni su kao službenici isto tako
neprobojni za osećanje čovekoljublja kao ova popločana zemlja za kišu —
mislio je Nehljudov posmatrajući raznobojnim kamenom popločanu stranu
useka na kojoj se kišica nije upijala u zemlju, već se cedila u potočićima. —
Možda je i potrebno kamenom popločati useke, ali je tužno posmatrati tu
zemlju bez rastinja, na kojoj bi se moglo gajiti žito, trava, žbunje, drveće, kao
što je ono koje se vidi na ivici useka. Tako je i s ljudima — razmišljao je
Nehljudov — možda su i potrebni ti gubernatori, upravnici zatvora, stražari,
ali je strašno videti te ljude lišene osnovne ljudske osobine — ljubavi i
sažaljenja prema drugome.
„Stvar je u tome — razmišljao je Nehljudov — što ti ljudi priznaju za
zakon ono što nije zakon, a ne priznaju za zakon ono što je važan,
nepromenljiv, neodložan zakon koji je sam Bog ispisao u srcima ljudi. Zato
mi i jeste tako teško s tim ljudima. Ja ih se naprosto bojim. I zaista su ti ljudi
strašni, strašniji od razbojnika. Razbojnik ipak može da se sažali — ti ljudi ne
mogu da se sažale: oni su osigurani od sažaljenja kao ovaj kamen od rastinja.
Zbog toga mi oni i jesu tako strašni. Kažu da su strašni Pugačovi, Razini. Ti
ljudi su hiljadu puta strašniji — razmišljao je on dalje. — Kad bi bio dat
psihološki zadatak: na koji način učiniti da ljudi našega vremena, hrišćani,
humani, jednostavno, dobri ljudi vrše najužasnije zločine, a da se pri tom ne
osećaju krivima, mogućno bi bilo samo jedno rešenje: potrebno je da upravo
bude onako kako jeste, potrebno je da ti ljudi budu gubernatori, upravnici
zatvora, oficiri, policajci, to jest da, prvo, budu uvereni da postoji posao koji
se zove državna služba, pri kojem se može postupati s ljudima kao sa
stvarima, bez čovečanskog, bratskog odnosa prema njima, a drugo, da ljudi u
toj državnoj službi budu tako vezani da odgovornost za posledice njihovih
postupaka prema ljudima ne pada ni na koga posebno. Izvan tih uslova ne
mogu se u naše vreme počiniti takva užasna dela kakva su ona koja sam
danas video. Reč je o tome da ljudi misle da postoje situacije u kojima se s
čovekom može postupati bez ljubavi, a takvih situacija nema. Sa stvarima se
može postupati bez ljubavi. bez ljubavi se može obarati drveće, praviti cigla,
kovati gvožđe, ali s ljudima se ne sme postupati bez ljubavi, kao što se s
pčelama ne sme postupati bez opreznosti. Takve su osobine pčela. Ako
postupaš s njima bez opreznosti, naškodićeš i njima i sebi. Isto je i s ljudima.
To i ne može biti drukčije, jer je ljubav među ljudima osnovni zakon
ljudskoga života. Istina je da čovek ne može sebe prinuditi da voli kao što
sebe može prinuditi da radi, ali iz toga ne sledi da se prema ljudima sme
postupati bez ljubavi, naročito ako nešto zahtevaš od njih. Ako ne osećaš
ljubav prema ljudima, sedi s mirom — mislio je Nehljudov obraćajući se
samom sebi — bavi se sobom, stvarima, čime hoćeš, samo ne ljudima. Kao što
se može jesti bez štete, a s korišću samo kad ti se jede, tako s ljudima možeš
postupati s korišću, a bez štete samo ako ih voliš. Čim dopustiš sebi da se
prema čoveku ophodiš bez ljubavi, kao što si juče postupio prema zetu, nema
granica okrutnosti i zverstvu prema drugim ljudima, što sam video danas, a
nema granica ni sopstvenoj patnji, što sam saznao iz celokupnoga svoga
života. Da, da, tako je to — zamišljao je Nehljudov. — To je dobro, dobro —
ponavljao je on u sebi, osećajući dvostruko uživanje — hladovinu posle
mučne žege i svest da je postigao najviši stepen jasnosti u pitanju koje ga je
već odavno zanimalo.
 XLI

Vagon u kojem je bilo Nehljudovljevo mesto beše upola popunjen. Bilo je

tu posluge, zanatlija, fabričkih radnika. mesara, Jevreja, trgovačkih
pomoćnika, žena, radničkih žena, bio je tu i vojnik, bile su dve gospođe:
jedna mlada, druga već u godinama, s narukvicama na goloj ruci, i gospodin
strogog lica, s kokardom na crnoj šapki. Svi ti ljudi behu se već smirili posle
razmeštanja i sedeli su mirno, jedni su grickali semenke, drugi pušili, a neki
su, opet, vodili žive razgovore sa susedima.
Taras je sav srećan sedeo desno od prolaza, čuvajući mesto Nehljudovu, i
živo razgovarao s mišićavim čovekom u raskopčanom čohanom zubunu, koji
je sedeo preko puta njega, a bio baštovan koji je putovao u mesto gde je
dobio zaposlenje, kako je kasnije Nehljudov saznao. Pre no što je stigao do
Tarasa, Nehljudov se zaustavi u prolazu pored starca dostojanstvenog
izgleda, s belom bradom, u zubunu od ćitajke, koji je razgovarao s mladom
ženom u seoskoj nošnji. Pored žene je sedela, ne dosežući nogama do poda,
sedmogodišnja devojčica u novom sarafančiću, s pletenicom gotovo bele
kose, i neprestano grickala semenke. Pogledavši u Nehljudova, starac skupi
krajeve svoga zubuna sa uglačane klupe, na kojoj je sam sedeo, i ljubazno
reče:
Izvolite sesti.
Nehljudov zahvali i sede na ponuđeno mu mesto. Čim je Nehljudov seo,
žena nastavi prekinutu priču. Pričala je o tome kako ju je u gradu dočekao
muž od koga se sada vraćala.
— O pokladama sam bila, a eto, dao Bog, i sada ga posetih — pričala je ona.
— Sada, ako Bog da, o Božiću.
— Tako i treba — reče starac pogledajući u Nehljudova — i treba ga
posećivati, jer mlad čovek može da se raspusti živeći u gradu.
— Ne, dedice, moj čovek nije takav. Ne bi on gluposti činio, on vam je ko
devojka. A parice, sve do poslednje, šalje kući. A što se devojčici raduje, tako
se raduje da se to ne može ni kazati — reče žena smešeći se.
Devojčica koja je pljuckala semenke i slušala majku, kao da potvrđuje
majčine reči, mirnim, pametnim očima pogleda u starca i Nehljudova.
— E, ako je pametan, još ti je bolje — reče starac. — A onim se ne bavi? —
dodade on pokazujući na jedan par, muža i ženu, očevidno, fabričke radnike,
koji su sedeli s druge strane prolaza.
Muž, fabrički radnik, prinevši bocu ustima i zabacivši glavu, potezao je iz
boce, a žena, držeći u rukama vreću iz koje je izvađena boca, netremice je
gledala u muža.
— Ne, moj niti pije niti puši — reče žena, starčeva sabesednica, koristeći
slučaj da još jedanput pohvali svoga muža. — Takvih se ljudi, dedice, malo
rađa na svetu. Eto, takav je on — reče ona obraćajući se i Nehljudovu.
— Ne možeš boljega poželeti — dodade starac gledajući u fabričkog
radnika koji je pio.
Otpivši iz boce, radnik dade bocu ženi. Žena je uze i, smejući se i mašući
glavom, prinese bocu ustima. Opazivši da ga Nehljudov i starac gledaju,
radnik im se obrati.
— Šta je, gospodine? Je l’ što pijemo? Kad radimo, niko ne vidi, a, eto, kad
pijemo, svi vide. Kad zaradim, ja pijem i ženu častim. Šta tu ima!
— Da, da — reče Nehludov, ne znajući šta da odgovori.
— Je l’ tako, gospodine? Moja ti je supruga sila. Ja sam ženom zadovoljan
zato što ume da me žali. Je l’ istinu govorim, Mavra?
— Ajde uzmi, ja neću više — reče žena pružajući mu bocu.
— Što blebećeš tu koješta? — dodade ona.
— Eto, tako ona — nastavi radnik — dobra, dobra, pa tek zaškripi ko
nepodmazana kola. Mavra, je l’ tako?
Smejući se, Mavra pijanim pokretom odmahnu rukom.
— Ej, razveza ti...
— E, tako, dobra, dobra neko vreme, a kad se otrgne od uzde, učiniće što
ni zamisliti ne možeš... tako vam je to. Vi mi, gospodine, oprostite. Ja sam,
eto, povukao, a šta da se radi — reče radnik i poče se nameštati da spava,
stavivši glavu u krilo žene, koje se smešila.
Nehljudov je još neko vreme sedeo sa starcem, koji mu ispriča da je pećar,
da pedeset tri godine radi, da je za svoga veka sazidao toliko peći da im ni
broja ne zna, a sada se sprema da se odmori, ali nikako da stigne. Bio je, eto,
u gradu, zaposlio decu, a sada ide u selo da poseti svoje. Saslušavši starčevu
priču, Nehljudov ustade i ode na mesto koje muje čuvaoTaras.
— Da, gospodine, sedite. Mi ćemo staviti vreću ovamo — ljubazno reče
baštovan koji je sedeo preko puta Tarasa, pogledavši naviše, u lice
Nehljudova.
— Ako čeljad nije besna, kuća nije tesna — reče otegnutim glasom
nasmejani Taras i svojim snažnim rukama kao perce podiže svoju vreću tešku
dva puda i prenese je do prozora.
— Mesta ima dovoljno, a može se i stajati, a i pod klupu se može. Tamo je
bar mirno. Što da se gložimo! — govorio je on blistajući dobrodušnošću i
ljubaznošću.
Taras je pričao o sebi kako on, kad ne popije, nema reči, a od rakije mu
nailaze lepe reči i on sve može da kaže. I stvarno, u treznom stanju Taras je
uglavnom ćutao; kad bi, pak, popio, što mu se dešavalo retko i samo u
izuzetnim slučajevima, postajao je naročito prijatno razgovoran. Tada bi
govorio mnogo i lepo, veoma jednostavno, istinito, a što je glavno, s toliko
umilnosti da je ona prosto zračila iz njegovih blagih svetloplavih očiju, iz
njegovog ljubaznog osmeha, koji mu nije silazio sa usana.
U takvom je stanju bio danas. Dolazak Nehljudova za trenutak ga prekide
u priči. Ali pošto smesti vreću, on sede kao i pre, svoje snažne, radne ruke
stavi na kolena i nastavi priču, gledajući pravo u oči baštovanu. On je novom
poznaniku pričao sasvim podrobno povest svoje žene, zašto su je prognali i
zašto on sada putuje za njom u Sibir.
Nehljudov nikada nije čuo tu priču sa svim podrobnostima i zato je sa
interesovanjem slušao. On naiđe kad priča beše došla do onog mesta kad je
trovanje već bilo izvršeno i kad su u porodici saznali da je to učinila Fedosja.
— O svojoj nevolji pričam — reče Taras obraćajući se srdačno i prijateljski
Nehljudovu. — Naišao, eto, na duševnog čoveka, raspričali se, pa mu, eto,
pripovedam.
— Da, da — reče Nehljudov.
— I tako ti se, bratac moj rođeni, doznade cela stvar. Uzela ti majčica tu
istu pogačicu: „Idem — veli — naredniku.“ A otac mi je čovek ko što treba.
„Strpi se — veli — baba, ta snajka ti je još ludo dete, ni sama nije znala šta
radi, treba se na nju sažaliti. Možda će se još opametiti." E, jec’, ona ni da
čuje. „Dok mi ovako s njom — veli — potrovaće ona nas ko bubašvabe." I ode
ti ona, bratac moj, naredniku. A taj ti odmah rupi kod nas. I odmah svedoke.
— A šta ti na to? — upita baštovan.
— A mene, bratac moj rođeni, previja u trbuhu, valjam se i bljujem. Sva
mi se utroba prevrće, a ja ni reč da kažem. Upreže otac konje, smesti Fedosju,
pa u ogaptinu, a odande isledniku. A ona ti, bratac moj, ko što je odmah sve
priznala, tako ti i isledniku sve po redu izruči. I gde je uzela mišomor, i kako
je pogačice umesila. „Zašto si — veli — to učinila? — „E, pa zato — veli — što
mi nije stalo do njega. I u Sibir radije nego s njim da živim.“ To jest sa mnom
— reče Taras smešeći se.
Priznala je, dakle, sve. I zna se — u tamnicu. Otac se sam vratio. Došlo
vreme poljskih radova. A od žena u nas — samo majčica, a i ona već
zanemoćala. Mislili kako ćemo, možemo li je izvući uz jamstvo. Ode otac do
jednog starešine — ništa: on kod drugog. Obišao tako pet starešina i — već
digli ruke od te petljavine, kad natrapamo na nekog čovu, sudskog pisara.
„Daj — veli — peticu, pa ću je izvući.“ Pogodismo se za tri rublje. Šta ćeš,
bratac rođeni, založim njeno platno, i dadoh. Čim ti on napisa — otegnu
Taras kao da govori o metku — odmah upali. U to vreme sam se već bio
pridigao i odem sam u grad po nju. Stigoh ti, brate moj, u grad. Ostavim
odmah kobilu u svratištu, uzmem ono pismeno, pa u tamnicu. „Šta hoćeš?“
To i to, domaćica mi je tu kod vas zatvorena. „A imaš li pismeno?“ Ja mu ga
pružim. Pogleda ti on. „Pričekaj“ — veli. Sedoh ti ja tu na klupicu. Sunce već
prevalilo podne. Izlazi starešina. „Jesi li ti Vargušov?“ — „Ja sam.“ — „Ajde —
veli — evo ti je.“ Odmah otvoriše vrata. Izvedoše je u njenom ruvu, ko što je
red. „Pa šta, ajdemo.“ — „Pa zar ti peške?“ — „Ne, s kolima.“ Dođosmo ti u
svratište, platih za stajanje, upregoh kobilu, nabih preostalo seno pod
pokrovac. Sede ti ona i umota se u maramu. Krenusmo. Ona ćuti, i ja ćutim.
Kad se počesmo približavati kući, a ona ti veli: „A naja, je l’ živa?“ „Živa je“ —
velim. „Oprosti mi — veli — Tarase, moju glupost. Ni sama nisam znala šta
radim.“ A ja velim: „Bilo pa prošlo, davno sam ti oprostio.“ Više nisam
govorio. Stigosmo kući, a ona naji pred noge. Naja veli: „Bog će ti oprostiti." A
otac se pozdravi, pa veli: „Spomenulo se, ne povratilo se. Vladaj se što bolje
možeš. Sad — veli — nije vreme za to, treba s polja letinu pokupiti. Iza
slatine, na komadiću koji smo nađubrili, raž je, dao Bog, takva da ni kosu ne
prima, sva se ispreplela, pa polegla. Treba je požnjeti. Eto, žanjite ti i Taraska
sutra.“ I poče ti ona, bratac moj, od toga časa da radi. Tako zapela da radi —
divota jedna! U nas je tada bilo tri desjatine u najmu, a dao Bog pa i raž i zob
rodila ko retko kad. Ja kosim, ona veže, a ponekad oboje žanjemo. Ja sam ti
vešt u poslu, nema posla koji bi mi se oteo, a ona još veštija, ma čega da se
prihvati. Ženica mlada, jedra, snažna. I tako ti, bratac moj, postade popašna
na posao da sam je već morao zaustavljati. Dođemo kući, prsti nabrekli, ruke
bride, trebalo bi se odmoriti, a ona i ne večera nego trči u ambar i priprema
užad za sutra. Šta ti se desi s njom!
— A šta, je li prema tebi postala umiljata? — upita baštovan.
— More, ne pitaj. Tako se privila uza me ko da smo jedna duša. Kud ja
okom — ona skokom. Čak i naja mi, iako je bila ljuta, kaže: „Našu Fedosju ko
da su zamenili, sasvim druga žena postala." Vozim se jednom na dvopregu po
snoplje, na istom sedištu s njom. Ja joj velim: „Kako si ti, Fedosja, sve to
smislila?“ — „Kako sam smislila — veli — nisam htela da živim s tobom.
Makar, mislim, i umrla, ali neću.“ — „E, a sada?“ — velim. — „A sada — veli —
u srcu si mi.“ Taras zastade, smešeći se radosno, i začuđeno odmahnu glavom.
— Tek što smo završili na polju, pođoh da potopim konoplju, stižem kući —
zastade on poćutavši — kad ono poziv u sud, a mi već sasvim zaboravili zašto
joj sude.
— Ništa drugo nego nečastivi — reče baštovan — otkud bi čoveku palo na
pamet da živu dušu uništi? Tako je i kod nas bio jedan čovek... — i baštovan
htede da počne svoju priču, ali voz se poče zaustavljati.
— Izgleda da je stanica — reče on — hajd da pijemo vode.
Razgovor se prekide i Nehljudov iziđe za baštovanom iz vagona na vlažne
daske perona.
 XLII

Pre no što je izišao iz vagona, Nehljudov opazi u staničnom dvorištu

nekoliko bogatih četvoroprega i trojki sa uhranjenim konjima, koji su
zveckali praporcima; kad je, pak, izišao na vlažan, od kiše potamneo peron,
on vide kraj vagona prve klase gomilicu sveta, u kojoj se isticala visoka,
debela dama u šeširu sa skupocenim perjem, u kišnoj pelerini, i visok mladić
s tankim nogama, u odelu za bicikl, s ogromnim debelim psom sa skupom
ogrlicom. Iza njih su stajali lakeji, sa ogrtačima i kišobranima, i kočijaš, koji
su došli da ih dočekaju. Na celoj gomilici, od debele gospođe do kočijaša, koji
je rukom pridržavao skute svog dugačkog kaftana, beše pečat mirne
samouverenosti i izobilja.
Oko te gomilice odmah se obrazova krug radoznalih i bogatstvu ropski
privrženih ljudi: šef stanice u crvenoj kapi, žandarm, mršava devojka u ruskoj
nošnji sa đerdanima, koja je leti uvek dočekivala vozove, telegrafist i putnici,
muškarci i žene.
U mladiću sa psom Nehljudov poznade gimnazijalca, mladog Korčagina.
Debela dama beše kneginjina sestra na čije su se imanje selili Korčagani.
Glavni kondukter sa sjajnim širitima, u čizmama, otvori vrata vagona i, u
znak poštovanja, držao ih je dok su Filip i nosač u beloj kecelji oprezno
iznosili dugoliku kneginju u naslonjači na sklapanje. Sestre se pozdraviše,
začuše se francuske rečenice o tome da li da kneginja pođe fijakerom ili
lakim kolima, i povorka, na čijem kraju beše sobarica kovrdžave kose sa
kišobranima i navlakama, krenu prema vratima stanice,
Ne želeći da ih sretne, da ne bi ponovo morao da se oprašta, Nehljudov
zastade pre staničnih vrata, očekujući da prođe cela povorka. Kneginja sa
sinom, Misi, lekar i sobarica pođoše napred, dok stari knez zastade sa
svastikom, i Nehljudov, ne prilazeći blizu, ču samo odlomke francuskih
rečenica iz njihovog razgovora. Jedna od tih rečenica koju je izgovorio knez
zadrža se, kao što se to često dešava, ko zna zašto u pamćenju
Nehljudovljevom sa svom intonacijom i zvukom glasa.
Oh! II est du vrai grand monde, du vrai grand monde[93] — peče za nekoga
knez gromkim samouverenim glasom, pa sa svojom svastikom, kondukterima
i nosačima, koji su ih pratili s puno poštovanja, iziđe na stanična vrata.
Baš u tom trenutku, iza staničnog ugla pojavi se odnekud na peronu
gomila radnika u prtenim opancima, kožusima i s vrećama na leđima. Oni
odlučnim, lakim koracima priđoše prvome vagonu i htedoše da uđu u njega,
ali ih kondukter odmah otera. Ne zaustavljajući se, radnici žurno, gazeći
jedan drugoga po nogama, krenuše prema susednom vagonu i počeše već,
zapinjući vrećama za uglove i vrata vagona, da ulaze u njega, kad drugi
kondukter, koji je sa staničnih vrata video šta nameravaju, strogo viknu na
njih. Radnici, koji već behu ušli, užurbano iziđoše, i opet istim, lakim,
odlučnim korakom pođoše dalje, prema sledećem vagonu, onom istom
vagonu u kojem je sedeo Nehljudov. Kondukter ih opet zaustavi. Oni
zastadoše, nameravajući da pođu dalje, ali im Nehljudov reče da u vagonu
ima mesta i da uđu. Oni ga poslušaše, i Nehljudov uđe za njima. Radnici
htedoše da se smeste, ali gospodin s kokardom i obe dame, smatrajući njihov
pokušaj da se tu smeste kao ličnu uvredu, odlučno se usprotiviše i stadoše da
ih teraju. Radnici — beše ih dvadesetak — i starci i sasvim mladi, svi sa
izmučenim, preplanulim, suvim licima, zapinjući vrećama o klupe, zidove i
vrata i, očevidno, osećajući da su zaista krivi, pođoše dalje kroz vagon, bez
sumnje, spremni da idu do kraja sveta i sednu gde im se zapovedi, pa i na
eksere.
— Kud se trpate, đavoli! Smeštaj se ovde — viknu drugi kondukter, koji im
je išao u susret.
— Voila encore des nouvelles![94] — reče mlađa od dveju dama, potpuno
uverena da će svojim lepim francuskim jezikom privući Nehljudovljevu
pažnju. A dama s narukvicama samo je šmrkala, mrštila se, i rekla nešto o
tome kako je neprijatno sedeti sa smrdljivim seljačinama.
Sa osećanjem radosti i smirenja ljudi koji su izbegli veliku opasnost,
radnici se zaustaviše i počeše da se smeštaju, skidajući pokretima ramena
teške vreće s leđa i gurajući ih pod klupe.
Baštovan, koji je razgovarao s Tarasom, nije sedeo na svom mestu, i on
ode na svoje mesto, te kraj Tarasa i preko puta njega ostaše tri prazna mesta.
Trojica radnika sedoše na ta mesta, no kad im priđe Nehljudov, njegova
gospodska odeća tako ih zbuni da oni ustadoše da idu, ali ih Nehljudov
zamoli da ostanu, a sam sede na naslon klupe kraj prolaza.
Jedan od radnika, čovek od pedesetak godina, s nedoumicom, čak sa
strahom, izmenja pogled s mlađim. To što im je Nehljudov, umesto da ih grdi
i tera, kako dolikuje gospodinu, ustupio mesto, veoma ih začudi i dovede u
nedoumicu. Čak se uplašiše da im se zbog toga ne dogodi nekakvo zlo. Ali,
primetivši da tu nema nikakve zle namere i da Nehljudov jednostavno
razgovara s Tarasom, umiriše se, narediše momku da sedne na vreću, a od
Nehljudova zatražiše da sedne na svoje mesto. Stariji radnik, koji je sedeo
preko puta Nehljudova, u početku se skupljao, brižljivo podavijao noge
obuvene u prtene opanke, da ne bi gurnuo gospodina, ali posle poče tako
prijateljski da razgovara s Nehljudovom i Tarasom da je čak udarao
Nehljudova nadlanicom po kolenu na onim mestima priče na koja mu je
naročito želeo da skrene pažnju. On ispriča o svojim prilikama, o radu na
tresetištima s kojih su se, pošto su radili dva i po meseca, sada vraćali
kućama, noseći zarađenih deset rubalja po glavi, jer su deo zarade dobili
unapred, kad su se unajmili. Posao su, kako on ispriča, obavljali do kolena u
vodi, od jutra do mraka, s prekidom od dva sata za ručak.
Onima što se nisu navikli, bilo je, naravno, teško — govorio je on — a kad
se svikneš, onda ide. Samo da je hrana kako valja. U početku hrana nije
valjala. Posle se narod naljuti, pa počesmo dobijati dobru hranu, te se i radilo
lakše.
Zatim on ispriča kako je dvadeset osam godina odlazio u pečalbu i svu
zaradu slao kući, najpre ocu, zatim starijem bratu, sada sinovcu koji vodi
gazdinstvo, a od zarađenih pedeset-šezdeset rubalja godišnje trošio po dve-tri
rublje na luksuz: na duvan i šibice.
— Grešan sam, kad se zamorim, popijem i rakijice — dodade on smešeći se
kao krivac.
Ispriča i to kako žene umesto njih gazduju, i kako ih je preduzimač pred
odlazak počastio danas s pola vedra pića,[95] kako je jedan od njih umro, a
drugoga vode bolesnog. Bolesnik o kome je govorio sedeo je u istom vagonu,
u uglu. Beše to mlad čovek, sivobled, s pomodrelim usnama. Očevidno ga je
već tresla i još ispijala groznica. Nehljudov mu priđe, ali dečak baci na njega
tako strog i paćenički pogled da ra Nehljudov ne htede da uznemiruje
pitanjima, već posavetova starijem da kupi kinina i na ceduljici mu napisa
naziv leka. Htede da da novaca, ali stari radnik reče da nije potrebno: daće
on.
— Koliko sam putovao, ovakve gospode nisam video. Ne samo što te ne
zgrabi za jaku, već ti mesto ustupi. Znači, svakojake gospode ima — zaključi
on obraćajući se Tarasu.
„Da, sasvim nov, nov drugi svet“ — razmišljao je Nehljudov gledajući te
suve, mišićave udove, grubu odeću domaće izrade i preplanula, ljubazna i
izmučena lica, osećajući da je sa svih strana okružen sasvim novim ljudima s
njihovim ozbiljnim interesima, radostima i patnjama pravoga radnog i
ljudskog života.
„Evo tog le vrai grand monde“ — razmišljao je Nehljudov sećajući se
rečenice koju je izgovorio stari knez Korčagin i celog onoga pustog raskošnog
sveta Korčaginih s njihovim ništavnim, bednim interesima.
I on osećaše radost putnika koji je otkrio nov, nepoznat i divan svet.

Kraj drugog dela

TREĆI DEO
 I

Partija s kojom je išla Maslova prevalila je oko pet hiljada vrsta. Do

Perma, Maslova je putovala vozom i brodom s kriminalcima, i tek u tom
gradu Nehljudovu pođe za rukom da joj izradi premeštaj među političke
osuđenike, kako mu je savetovala Bogoduhovska, koja je išla s tom istom
partijom.
Put do Perma beše za Maslovu i fizički i moralno veoma težak. Fizički —
zbog teskobe, nečistoće i odvratne gamadi koja joj nije davala mira, a
moralno — zbog isto tako odvratnih muškaraca, koji su, kao i gamad, mada su
se menjali na svakoj postaji, svuda bili na isti način nasrtljivi i lepili se uz nju
ne dajući joj mira. Među zatvorenicima i zatvorenicama, nadzornicima i
sprovodnicima tako se beše uobičajio cinični razvrat da je svak, a naročito
mlada žena, ukoliko nije htela da koristi svoj položaj žene, morala stalno biti
na oprezu. I ta večita strahovanja i borba behu veoma teški. Maslova je
naročito bila izložena tim napadima, nešto zbog privlačne spoljašnjosti, a
nešto zbog svoje prošlosti, koja je svima bila poznata. Onaj odlučni otpor koji
je ona sada pružala svakom muškarcu koji bi joj se nametao, činio im se kao
uvreda i izazivao ozlojeđenost. Njen položaj je u tom pogledu olakšavalo
njeno prijateljevanje s Fedosjom i Tarasom, koji je, doznavši kakvim je
napadima izložena njegova žena, izrazio želju da ga uhapse da bi je branio, te
je od Nižnjeg kao zatvorenik putovao sa ostalim zatvorenicima.
Premeštanjem u odeljenje političkih osuđenika položaj Maslove
poboljšao se u svakom pogledu. Da se i ne govori o tome da su politički
osuđenici bili bolje smešteni, da su se bolje hranili i da su podnosili manje
grubosti, premeštanjem Maslove među političke osuđenike poboljšao se njen
položaj još i time što su prestala ta proganjanja muškaraca i što je sada nisu
svakog trenutka podsećali na prošlost, koju je ona sada tako želela da
zaboravi. Glavno se, pak, preimućstvo toga premeštanja sastojalo u tome što
je ona upoznala neke ljude koji su na nju vršili odlučujući i neobično
blagotvoran uticaj.
U postajama Maslovoj je bilo dozvoljeno da stanuje s političkim
osuđenicima, ali kao zdrava žena, morala je pešačiti s kriminalcima. Tako je
išla celo vreme, sve do Tomska. S njom su pešačila i dva politička osuđenika:
Marja Pavlovna Ščetinjina, ona ista lepa devojka s očima kao u ovce koja je
zadivila Nehljudova prilikom sastanka s Bogoduhovskom, i neki Simonson,
koji je bio prognan u Jakutsku oblast, onaj crni, kosmati čovek s duboko
upalim očima koga je Nehljudov, takođe, zapazio prilikom tog sastanka.
Marja Pavlovna je išla pešice jer je svoje mesto na kolima ustupila trudnoj
zatvorenici osuđenoj za kriminal, a Simonson, opet, zato što je smatrao da bi
bilo nepravedno koristiti klasnu privilegiju. Ovo troje, odvojeno od ostalih
političkih osuđenika, koji su kretali kasnije na teretnim kolima, polazili su s
kriminalcima rano ujutru. Tako je bilo i u poslednjoj postaji pred velikim
gradom, u kojem je partiju primio novi oficir sprovodnik.
Bilo je rano tmurno septembarsko jutro. Padao je čas sneg, čas kiša s
naletima hladnog vetra. Svi zatvorenici u partiji, četiri stotine muškaraca i
oko pedeset žena, već behu u dvorištu postaje, i jedni su se zbijali u gomilu
oko dežurnog sprovodnika, koji je delio grupnim starešinama novac za hranu
za četrdeset osam sati, a neki su, opet kupovali hranu od piljarica, koje su
pustili u dvorište postaje.
Kaćuša i Marja Pavlovna, obe u čizmama i kožusima, povezane
maramama, iziđoše u dvorište postaje i uputiše se prema piljaricama, koje su
sedele u zavetrini, uz severnu stranu plota, i jedna preko druge nudile svoju
robu: svež beli hleb, pirog, ribu, rezance, kašu, džigericu, govedinu, jaja,
mleko, a jedna je čak imala i pečeno prase.
Simonson, u kaputiću od gutaperke i gumenim kaljačama, vezanim
kanapom preko vunenih čarapa (on beše vegetarijanac i nije upotrebljavao
kožu ubijenih životinja), beše, takođe, u dvorištu, očekujući polazak partije.
Stajao je na ulazu i zapisivao u svoju beležnicu misao koja mu je pala na
pamet. Misao je bila sledeća:
„Kad bi — pisao je on — bakterija posmatrala i ispitivala čovečji nokat,
ona bi ga smatrala za neorgansku tvorevinu. Isto tako bismo i mi,
posmatrajući zemljinu koru, smatrali zemaljsku kuglu za neorgansku
tvorevinu. To je netačno.
Pogodivši se za jaja, venac đevreka, ribu i svež pšenični hleb, Maslova je
sve to stavljala u vreću, a Marja Pavlovna je izračunavala s piljaricama, kad
među zatvorenicima nastade neko komešanje. Sve se utiša i ljudi počeše da
se postrojavaju. Iziđe oficir i poče da daje poslednje naredbe pred polazak.
Sve se odigravalo kao obično: prebrojavali su, pregledali da li su okovi
čitavi i sastavljali parove koji su išli s lisicama. Ali se odjednom začuše
zapovednički, gnevni uzvici oficira, udarci po telu i dečiji plač. Za tren oka
sve se utiša, a zatim celom gomilom prostruja muklo gunđanje. Maslova i
Marja Pavlovna približiše se mestu odakle je dopirala galama.
 II

Prišavši mestu odakle je dopirala galama, Marja Pavlovna i Kaćuša videše

sledeće: oficir, pun čovek velikih plavih brkova, mršteći se, trljao je levom
rukom desni dlan koji beše povredio udarajući zatvorenika po licu, i
neprestano nepristojno i grubo psovao. Pred njim, brišući jednom rukom
raskrvavljeno lice, a drugom držeći devojčicu umotanu u maramu, koja je
prodorno vrištala, stajao je visok, mršav zatvorenik sa obrijanom polovinom
glave, u kratkom ogrtaču i još kraćim čakširama.
— Ja ću tebe (nepristojna psovka) naučiti da mudruješ (opet psovka);
ženama ćeš je predati — vikao je oficir. — Meći.
Oficir je zahtevao da se stave lisice prognaniku iz zadruge, koji je idući u
progonstvo, celim putem nosio na rukama devojčicu što mu je ostala iza žene
koja je umrla u Tomsku od tifusa. Izgovaranja zatvorenika da ne može da
nosi dete s lisicama, razdražila su oficira koji je bio rđavo raspoložen, i on
isprebija zatvorenika koji mu se nije odmah pokorio.[96]
Do isprebijanog osuđenika stajao je sprovodnik i crnobradi zatvorenik s
lisicom na jednoj ruci i mrgodno, ispod oka, gledao čas u oficira, čas u
isprebijanog zatvorenika s devojčicom. Oficir ponovi sprovodniku naredbu da
uzme devojčicu. Među zatvorenicima se začu još glasnije gunđanje.
— Od Tomska idemo, i nisu stavljali — začuše se promukli glasovi iz
zadnjih redova.
— Nije štene, dete je.
— Kuda će s devojčicom?
— Nije to po zakonu — reče još neko.
— Ko je taj? — viknu oficir kao da ga je osa ujela, i polete u gomilu. —
Pokazaću ja tebi zakon. Ko je to rekao? Jesi li ti? Ti?
— Svi to kažu. Jer... — reče onizak zatvorenik širokog lica.
Nije stigao da dovrši. Oficir poče obema rukama da ga udara po licu.
— Vi da dižete pobunu! Pokazaću ja vama pobunu. Postreljaću vas ko pse.
Starešina će mi samo reći hvala. Uzmi der devojčicu!
 Gomila se utiša. Devojčicu, koja je strašno vikala, istrže jedan sprovodnik,
drugi poče da stavlja lisice zatvoreniku, koji je pokorno pružio ruku.
— Odnesi je ženama — viknu oficir sprovodniku, popravljajući kićanku na
sablji.
Devojčica je i dalje vriskala pokušavajući da izvuče ručice iz marame, a
lice joj beše naliveno krvlju. Iz gomile istupi Marja Pavlovna i priđe
sprovodniku.
— Gospodine oficiru, dozvolite da ja nosim devojčicu.
Vojnik sprovodnik zaustavi se s devojčicom.
— Ko si ti? — upita oficir.
— Ja sam politička osuđenica.
Očevidno je lepo lice Marje Pavlovne s njenim divnim krupnim očima (on
ju je već zapazio prilikom primanja) uticalo na oficira. On je pogleda ćutke
kao da nešto smišlja.
— Svejedno mi je, nosite ako hoćete. Lako je vama žaliti ih, a ako
pobegne, ko će odgovarati?
— Ma kako će pobeći s devojčicom?! — reče Marja Pavlovna.
— Nemam vremena da razgovaram s vama, uzmite je ako hoćete.
— Zapovedate da predam? — upita sprovodnik.
— Predaj.
— Hodi k meni — reče Marja Pavlovna pokušavajući da domami
devojčicu.
Ali devojčica, koja se iz ruku sprovodnika pružala prema ocu, i dalje je
vriskala i nije htela da pođe k Marji Pavlovnoj.
— Stanite, Marja Pavlovna, meni će hteti — reče Maslova, vadeći đevrek iz
vreće.
Devojčica je poznavala Maslovu i, videvši njeno lice i đevrek, pođe prema
njoj.
Sve se utiša. Kapija se otvori, partija iziđe i postroji se; sprovodnici ih opet
prebrojaše; smestiše, vezaše vreće, posadiše slabe. Maslova s devojčicom na
rukama stade među žene, pored Fedosje. Simonson, koji je sve vreme
posmatrao ono što se dešavalo, krupnim, odlučnim korakom priđe oficiru,
koji beše izdao sve naredbe, te se penjao u svoj tarantas.
— Vi ste rđavo postupili, gospodine oficiru — reče Simonson.
— Nosite se odavde na svoje mesto, ne tiče vas se.
 — Moje je da vam kažem, i ja vam kažem da ste rđavo postupili — reče
Simonson, gledajući ispod svojih gustih obrva netremice u oficirovo lice.
— Je li gotovo? Partija, marš! — viknu oficir ne obraćajući pažnju na
Simonsona, pa se osloni na rame vojnika kočijaša i pope u tarantas.
Partija krenu i, razvukavši se, iziđe na prljav, izlokan drum, koji je vodio
kroz gustu šumu, a sa čije obe strane behu iskopani jendeci.
 III

Posle razvratnoga, raskošnog i razmaženog života u toku poslednjih šest

godina u gradu i posle dva meseca provedena u zatvoru s kriminalcima,
sadašnji život s političkim osuđenicima, uprkos teškim uslovima u kojima su
se nalazili, činio se Kaćuši veoma lep. Pešačenje po dvadeset-trideset vrsta, uz
dobru hranu, uz jednodnevno odmaranje posle dvodnevnog hoda, fizički ju
je osnažilo; opštenje, pak, s novim drugovima probudilo je u njoj takvo
interesovanje za život o kojem ona nije ni slutila. Takve divne ljude, kako je
ona govorila, kao što su ovi s kojima je sada išla, ona ne samo što nije
poznavala već nije mogla ni da zamisli.
Eto, plakala sam što su me osudili — govorila je ona — ta doveka treba
Bogu da zahvaljujem. Upoznala sam ono što celog života ne bih upoznala.
Ona je veoma lako i bez napora shvatila pobude koje vode te ljude i, kao
čovek iz naroda, potpuno saosećala s njima. Shvatila je da su ti ljudi za narod
i da zato ustaju protiv gospode; i to što su ti ljudi i sami bili gospoda, a
žrtvovali sva preimućstva, slobodu i život radi naroda, nagonilo ju je da
naročito ceni te ljude i da se ushićuje njima.
Bila je ushićena svim svojim novim drugovima, ali se najviše ushićavala
Marjom Pavlovnom, i ne samo što se ushićavala već ju je i volela onom
naročitom ljubavlju punom poštovanja i zanosa. Iznenađivalo ju je što se ta
lepa devojka iz bogate generalske kuće, koja je govorila tri jezika, ophodi kao
najobičnija radnica, što daje drugima sve što joj pošalje njen bogati brat, i što
nosi ne samo prostu već i siromašnu odeću i obuću, ne poklanjajući nikakvu
pažnju na svoju spoljašnjost. Ta crta — potpuno odsustvo koketerije —
naročito je začuđavala, ali i privlačila Maslovu. Maslova je videla da Marja
Pavlovna zna da je lepa, čak da joj je prijatno što zna da je lepa, ali se ona
nije radovala utisku koji je njena spoljašnjost ostavljala na muškarce, već se
bojala toga i osećala istinsku odvratnost i strah od zaljubljenosti. Njeni
drugovi, muškarci, koji su to znali, i ako su osećali da ih ona privlači, nisu
dozvoljavali sebi da to pokažu i ponašali su se prema njoj kao prema drugu
muškarcu. Ali nepoznati ljudi često su joj dosađivali i od njih ju je, kako je
sada pričala, spasavala velika fizička snaga, kojom se naročito ponosila.
„Jednom — pričala je smejući se — prišao mi na ulici neki gospodin i nikako
nije hteo da me se okani, a ja sam ga tako prodrmusala da se poplašio i
pobegao od mene.“ Revolucionarka je postala, kako je pričala, zato što je od
detinjstva osećala odvratnost prema gospodskom životu, a volela život
prostih ljudi; uvek su je grdili što je u devojačkoj sobi, u kuhinji, u štali, a ne
u salonu.
A meni je s kuvaricama i kočijašima bilo veselo, a s gospodom i damama
dosadno — pričala je ona. — Posle, kad sam već počela da shvatam, videla sam
da je naš život sasvim rđav. Majke nisam imala, oca nisam volela, i sa
devetnaest godina, otišla sam s drugaricom od kuće i stupila kao radnica u
fabriku.
Posle fabrike, živela je na selu, zatim je došla u grad i, u stanu gde su
pronašli tajnu štampariju, uhapšena je i osuđena na robiju. Marja Pavlovna
to nikada nije sama pričala, ali je Kaćuša doznala od drugih da je ona
osuđena na robiju zbog toga što je rekla da je ona ispalila metak koji je za
vreme pretresa u mraku ispalio jedan od revolucionara.
Otkako ju je Kaćuša upoznala, ona je mogla da vidi da Marja Pavlovna
nikada ne misli na sebe, ma gde, ma u kakvim uslovima bila, da se uvek brine
samo o tome kako da se nađe na usluzi, da pomogne bilo kome, nečim
krupnim ili nečim sitnim. Jedan od njenih sadašnjih drugova, Novodvorov,
govorio je za nju u šali da se sva predala sportu milosrđa. To je bilo istina.
Ono što ju je jedino interesovalo u životu bilo je to da nađe priliku da služi
drugima, kao što je cilj lovca da pronađe divljač. I ovaj sport pređe joj u
naviku, postade njen životni poziv. A ona je to činila tako prirodno da oni
koji su je znali nisu to više ni cenili, već prosto zahtevali od nje.
Kad je Maslova premeštena među njih, Marja Pavlovna je osetila prema
njoj odvratnost, gađenje. Kaćuša je zapazila to, ali je uočila i to da Marja
Pavlovna prisiljava sebe da bude prema njoj naročito blaga i dobra. I blagost i
dobrota takvog neobičnog stvorenja dirnuše tako Maslovu da joj se ona
predade svom dušom, nesvesno primajući njene poglede i nehotice je
podražavajući u svemu. Ta predana Kaćušina ljubav dirnu Marju Pavlovnu,
te i ona zavole Kaćušu.
Ove dve žene zbližavaše uz to i ona odvratnost koju su obe osećale prema
polnoj ljubavi. Jedna je mrzila polnu ljubav zato što je iskusila sve njene
strahote; druga, budući da je nije doživela, gledala je na nju kao na nešto
nerazumljivo i, u isti mah, odvratno i uvredljivo za ljudsko dostojanstvo.
 IV

Uticaj Marje Pavlovne bio je jedan od uticaja kojima je podlegla Maslova.

Do toga je došlo zbog toga što je Maslova zavolela Marju Pavlovnu. Drugi
uticaj bio je uticaj Simonsona. A do tog je uticaja došlo zato što je Simonson
zavoleo Maslovu.
Svi ljudi žive i delaju rukovodeći se delom svojim mislima, delom mislima
drugih ljudi. U tome — koliko se ljudi upravljaju u životu prema svojim
mislima, a koliko prema mislima drugih ljudi, i leži jedna od osnovnih razlika
između ljudi. jedni ljudi se uglavnom koriste svojim mislima kao umnom
igrom, postupaju sa svojim razumom kao sa zamajcem s kojeg je skinut
prenosni kaiš, dok se u svojim postupcima potčinjavaju tuđim mislima —
običajima, predanju, zakonu; drugi, pak, smatrajući svoje misli za glavnog
pokretača celokupne svoje delatnosti, gotovo uvek osluškuju zahteve svog
razuma, potčinjavaju se njemu, a ono što su drugi rešili, prihvataju samo
pokatkad, i to posle kritičkog ocenjivanja. Takav je čovek bio Simonson. On
je sve proveravao, rešavao razumom, i što bi rešio, to je i činio.
Rešivši još kao gimnazijalac da je sve ono što je stekao njegov otac, bivši
intendantski činovnik, stečeno nepošteno, on saopšti ocu da ceo taj imetak
treba predati narodu. A kad ga otac ne samo ne posluša, već i izgrdi, on ode
od kuće i prestade da se koristi očevim novcem. Zaključivši da celokupno
postojeće zlo proističe iz neobrazovanosti naroda, on se, napustivši
univerzitet, zbliži s narodnjacima, prihvati se dužnosti učitelja na selu i
smelo propovedaše i učenicima i seljacima sve ono što je smatrao da je
pravično, odričući ono što je smatrao da je lažno.
Uhapsiše ga i izvedoše pred sud.
Za vreme suđenja, stekao je uverenje da sudije nemaju prava da mu sude,
pa je to i izjavio. Kad se sudije nisu složile s njim i nastavile da mu sude,
odlučio je da ne odgovara i ćutao je na sva njihova pitanja. Prognaše ga u
Arhangelsku guberniju. Tamo je on razradio religiozno učenje koje je
određivalo svu njegovu delatnost. To religiozno učenje sastojalo se u tome da
je sve na svetu živo, da mrtvoga nema, da su sve stvari koje mi držimo za
mrtve, za neorganske, samo delovi ogromnog organskog tela koje mi ne
možemo da pojmimo, te se zato zadatak čoveka, kao delića velikog
organizma, sastoji u tome da održava život tog organizma i svih njegovih
živih delova. I zato je on smatrao da je zločin uništavati ma šta živo: bio je
protiv rata, pogubljenja i svakoga ubijanja ne samo ljudi već i životinja. O
braku je on, takođe, imao svoju teoriju, koja se sastojala u tome da je
razmnožavanje ljudi samo niža funkcija čovekova, a da se viša sastoji u
služenju onome što već postoji kao živo. Potvrdu za ove misli on je nalazio u
postojanju fagocita u krvi. Neženjeni ljudi su, po njegovom mišljenju, bili ti
isti fagociti čiji je cilj da pružaju pomoć oslabelim, obolelim delovima
organizma. On je živeo tako od onog dana kad je to zaključio, iako se ranije,
kao mladić, odavao razvratu. Sada je sebe i Marju Pavlovnu smatrao za
svetske fagocite.
Njegova ljubav prema Kaćuši nije narušavala tu teoriju, jer je on voleo
platonski, smatrajući da takva ljubav ne samo što ne sprečava delatnost
fagocita u služenju slabima, već još više oduševljava za nju.
Ali, pored toga što je moralna pitanja rešavao na svoj način, on je rešavao
na svoj način i veći deo praktičnih pitanja. Za svaku praktičnu stvar imao je
svoju teoriju: imao je pravila koliko sati treba raditi, koliko se odmarati, kako
se hraniti, kako odevati, kako ložiti peć, kako osvetljavati stan. U isti mah,
Simonson je bio veoma bojažljiv u dodiru s ljudima, i skroman. Ali kad bi se
na nešto odlučio, ništa ga nije moglo zaustaviti.
I eto, baš je taj čovek imao odlučnog uticaja na Maslovu time što ju je
zavoleo. Maslova se sa svojim ženskim osećanjem vrlo brzo dosetila, i svest o
tome da je mogla da probudi ljubav u tako neobičnom čoveku podigla ju je u
vlastitim očima. Nehljudov joj je nudio brak iz velikodušnosti i zbog onoga
što se ranije desilo; a Simonson ju je voleo onakvu kakva je bila sad, voleo ju
je prosto zato što ju je voleo. Osim toga, ona je osećala da je Simonson smatra
za neobičnu ženu, drukčiju od ostalih, za ženu koja je obdarena visoko
moralnim osobinama. Ona nije bila sasvim načisto kakve joj osobine on
pripisuje, ali, za svaki slučaj, da se ne bi prevario u njoj, svim silama je
nastojala da probudi u sebi najbolje osobine koje je mogla zamisliti. I to ju je
teralo da nastoji da bude onako dobra kakva je samo mogla biti.
Počelo je to još u zatvoru, kad je, prilikom opšteg sastanka političkih
osuđenika, opazila naročito uporan pogled njegovih nevinih, blagih,
tamnoplavih očiju ispod isturenog čela i obrva. Još je tada uočila da je to
naročit čovek, i da nekako naročito gleda u nju, uočila je na jednom istom
licu onu naročitu poražavajuću mešavinu surovosti, usled nakostrešene kose
i namrštenih obrva, detinje dobrote i nevinog pogleda. Zatim, u Tomsku, kad
su je premestili među političke, ponovo ga je videla. Iako nisu progovorili
nijednu reč, u pogledu koji su izmenjali bilo je priznanje da se oni sećaju
jedno drugog i da jedno drugom nešto znače. Značajnih razgovora među
njima ni kasnije nije bilo. Ali je Maslova, kad bi on govorio u njenom
prisustvu, osećala da su njegove reči upućene njoj i da ih govori radi nje,
nastojeći da se izražava što je mogućno razumljivije. Oni se počeše zbližavati
naročito od onog dana kad je on pošao pešice s kriminalcima.
 V

Od Nižnjega do Perma, Nehljudov je uspeo da se vidi s Kaćušom samo

dvaput: jedanput u Nižnjem, pred ukrcavanje zatvorenika u deregliju, preko
koje je bila razapeta mreža, a drugi put u Permu, u zatvorskoj kancelariji. I
prilikom oba ta sastanka ona mu se učini zatvorenom i zlom. Na njegova
pitanja da li joj je dobro i da li joj što treba, odgovarala je neodređeno,
zbunjeno i s onim, kako mu se činilo, neprijateljskim osećanjem prekora koje
se i ranije zapažalo u nje. I to njeno mračno raspoloženje u koje je zapadala
zbog proganjanja muškaraca koje je u to vreme morala da trpi, mučilo je
Nehljudova. Bojao se da pod uticajem onih teških prilika koje razvratno
deluju, a u kojima se nalazila za vreme putovanja, ponovo ne dospe u
pređašnje stanje sukoba sa samom sobom i očajanja zbog života, kada je bila
gnevna na njega, te mnogo pušila i pila rakiju ne bi li se zaboravila. Ali ničim
nije mogao da joj pomogne, jer za celo to vreme putovanja nije imao
mogućnosti da se sretne s njom. Tek što su je premestili među političke
osuđenike, on ne samo što se uverio da su njegove bojazni neosnovane, već
je posle svakoga sastanka s njom uočavao onu unutarnju promenu koja je u
njoj postojala sve određenija, a koju je on tako jako želeo da vidi kod nje.
Prilikom prvog sastanka, u Tomsku, bila je opet onakva kao i pre polaska.
Nije se namrgodila, nije se zbunila kad ga je videla, već ga je radosno i
jednostavno dočekala zahvaljujući mu na onome što je učinio za nju, a
naročito što ju je povezao s ljudima s kojima je sada bila.
Posle dva meseca maršovanja na putu u progonstvo, promena koja se u
njoj desila ispoljila se i u njenoj spoljašnjosti. Beše omršavila, preplanula, kao
da beše ostarela; na slepoočnicama i oko usta pojaviše se borice, kosu nije
puštala preko čela, već je glavu povezivala maramom, a u odeći, u načinu
češljanja i u njenom ponašanju ne beše više pređašnjih znakova koketarije. I
ta promena koja se odigrala i koja se još odigravala u njoj izazivala je u
Nehljudovu naročito radosna osećanja.
On je prema njoj sad osećao nešto što ranije nije nikada osećao. To
osećanje nije imalo ničeg zajedničkog s prvim poetičnim zanosom, a još
manje s onom zaljubljenošću koju je osetio kasnije, pa čak ni s onim
osećanjem svesti o izvršenoj obavezi, združenim s divljenjem prema samome
sebi, zbog kojeg je posle suđenja bio odlučio da se oženi njome. To osećanje
beše upravo ono jednostavno osećanje sažaljenja i ganutosti koje se u njemu
prvi put javilo prilikom sastanka s njom u zatvoru, a zatim, još snažnije, posle
bolnice, kad joj je, pobedivši svoju odvratnost, oprostio tobožnju istoriju s
lekarskim pomoćnikom (kasnije je saznao da to i nije bila istina); bilo je to
ono isto osećanje, s tom razlikom što je ono tada bilo prolazno, a sada je
postalo stalno. Ma o čemu sada mislio, ma šta radio, njegovo opšte
raspoloženje bilo je osećanje sažaljenja i ganutosti ne samo prema njoj već i
prema svim ljudima.
To osećanje kao da oslobodi u Nehljudovljevoj duši bujicu ljubavi koja
ranije nije nalazila oduške, a koja se sada izlivala na sve ljude s kojima se
susretao.
Za vreme putovanja, Nehljudov je osećao da se nalazi u onom
uzbuđenom stanju u kojem je i nehotice saosećao i bio pažljiv prema svim
ljudima s kojima je dolazio u dodir, od kočijaša i sprovodnika do upravnika
zatvora i gubernatora.
Za to vreme, zbog premeštanja Maslove među političke osuđenike,
Nehljudov je morao da se upozna s mnogim političkim zatvorenicima, najpre
u Jekaterinburgu, gde su ih vrlo slobodno držali sve zajedno u velikoj ćeliji, a
zatim na putu sa onih pet muškaraca i četiri žene. kojima su priključili
Maslovu. To zbliženje Nehljudova s političkim prognanicima doprinelo je da
on potpuno izmeni svoje mišljenje o njima.
Od samog početka revolucionarnog pokreta u Rusiji, a naročito posle
prvog marta, Nehljudov je prema revolucionarima osećao prezir i
nedobronamernost. Odbijala ga je od njih pre svega okrutnost, tajnost
metoda, sredstava koja su upotrebljavali protiv vlade, a što je najvažnije, ona
okrutnost s kojom su izvršavali ubistva, a odvratna mu je bila i zajednička im
crta velike uobraženosti. Ali, upoznavši ih bliže, a i sve ono što su oni, često
bez krivice, morali da propate od vlade, deo je da oni nisu ni mogli biti
drugačiji nego onakvi kakvi su bili.
Ma koliko da su užasno besmislene bile muke kojima su podvrgavani
takozvani kriminalci, ipak se prema njima, pre i posle presude, primenjivalo
nešto što je podsećalo na zakonitost; ali, u slučajevima političkih nije bilo ni
toga, u šta je Nehljudov mogao da se uveri na primeru Šustove, a i mnogih
svojih poznanika. Sa ovim ljudima postupali su onako kako se postupa pri
hvatanju ribe mrežom: na obalu se izvuče sve što se uhvati, a zatim se
odabira krupna riba, koja je potrebna, dok se na sitnu ribu ne obraća pažnja i
ona propada sušeći se na obali. Tako, pohvatavši stotine takvih ljudi, koji,
očevidno, ne samo što nisu bili krivi, već nisu mogli štetiti vladi, držali su ih
pokatkad godinama u zatvoru, gde su dobijali sušicu ili ludeli, ili se sami
ubijali; a držali su ih samo zato što nije bilo razloga da ih puste; međutim,
nalazeći se pri ruci u zatvoru, oni su mogli biti od koristi u rasvetljavanju po
nekog pitanja prilikom istrage. Sudbina svih tih, često čak i s vladine tačke
gledišta nevinih ljudi, zavisila je od samovolje, dokolice i raspoloženja
žandarmerijskog, policijskog oficira, špijuna, tužioca, sudskog islednika,
gubernatora, ministra. Oseti li takav činovnik dosadu ili — poželi li da se
istakne, on hapsi i, već prema svome raspoloženju ili raspoloženju
pretpostavljenih, drži ih u zatvoru ili ih pušta. A viši starešina, opet prema
tome da li treba da se istakne, ili u kakvim je odnosima s ministrom — ili
progoni na kraj sveta, ili drži u samici, ili osuđuje na progonstvo, robiju,
smrt, ili pušta ako ga za to zamoli neka dama.
Postupali su s njima kao u ratu, i prirodno je što su i oni upotrebljavali
ona sredstva koja su upotrebljavali protiv njih. I kao što vojnici uvek žive u
atmosferi javnog mnjenja, koje ne samo što krije od njih prestupnost
njihovih postupaka, već te postupke predstavlja kao podvige, tako su i
politički zatvorenici živeli u atmosferi mišljenja svoga kruga, koje ih je stalno
pratilo i prema kojem im okrutni postupci koje su oni vršili uz opasnost
gubitka slobode, života i svega što je drago čoveku, ne samo što nisu izgledali
rđavi, već su se činili kao postupci dostojni divljenja. To je Nehljudovu
rasvetlilo onu čudnu pojavu, da su ljudi najkrotkije prirode, nesposobni ne
samo da pričine nego i da gledaju patnje živih bića, mirno pripremali ubistvo
ljudi i gotovo svi smatrali da je ubistvo kao oruđe samoodbrane i dostizanja
najvišega cilja opšte sreće, u izvesnim slučajevima zakonito i pravedno. A
visoko mišljenje koje su oni imali o svome delu, a time i o sebi, prirodno je
proisticalo iz značaja koji im je pridavala vlada i iz one okrutnosti kazni
kojima ih je ona podvrgavala. Da bi imali snage da podnesu ono što su
podnosili, oni su morali o sebi imati visoko mišljenje.
Upoznavši ih bliže, Nehljudov se uverio da oni nisu svi odreda zločinci,
kako su ih zamišljali jedni, niti su svi odreda junaci, za kakve su ih smatrali
drugi, već obični ljudi, među kojima, kao i svuda, ima i dobrih i loših i
prosečnih ljudi. Bilo je među njima ljudi koji su postali revolucionari zato što
su iskreno smatrali da su obavezni da se bore protiv postojećeg zla; ali ih je
bilo i takvih koji su izabrali tu delatnost iz sebičnih, sujetnih pobuda; većinu
njih revoluciji je privukla želja za opasnošću, rizikom, uživanjem u igri
svojim životom — što je Nehljudovu bilo poznato iz ratnoga doba — to jest
osećanja koja su svojstvena najobičnijoj, energičnoj omladini. Razlika
između njih i običnih ljudi, i to u njihovu korist, bila je u tome što su moralni
zahtevi njihove sredine bili viši od onih zahteva koji su usvojeni u krugu
običnih ljudi. Među njima se smatralo da je obaveza ne samo uzdržljivost,
surov život, istinoljubivost, nesebičnost već i spremnost da se radi opšte
stvari žrtvuje sve, pa čak i vlastiti život. I zato su oni među tim ljudima koji
su bili iznad proseka, bili znatno iznad tog proseka, predstavljajući obrazac
retko visokog morala, dok su oni koji su bili ispod proseka, bili znatno ispod
tog proseka, predstavljajući često ljude neistinoljubive, pritvorne, i, u isti
mah samouverene i ohole. Tako je neke od svojih novih poznanika
Nehljudov ne samo poštovao već i voleo iz sveg srca, a prema drugima je
ostajao više nego ravnodušan.
 VI

Nehljudov je naročito zavoleo sušičavog mladića, Kriljcova, koji je bio

osuđen na robiju, a išao je s onom partijom kojoj je bila priključena Kaćuša.
Nehljudov se upoznao s njim još u Jekaterinburgu, a zatim se za vreme puta
u nekoliko mahova sretao s njim i razgovarao. Jednom je leti, u postaji, za
vreme jednodnevnog odmora, Nehljudov proveo s njim gotovo ceo dan, i
Kriljcov, raspričavši se, ispričao mu je svoju istoriju i kako je postao
revolucionar. Njegova istorija pre zatvora bila je veoma kratka. Otac mu je,
bogati spahija iz južnih gubernija, umro dok je on bio dete. Bio je jedinac i
vaspitavala ga je mati. Lako je učio i u gimnaziji i na univerzitetu i završio je
matematički fakultet kao prvi kandidat. Nudili su mu da ostane na
univerzitetu i da pođe u inostranstvo, ali se on predomišljao. Postojala je
jedna devojka koju je voleo i pomišljao je na ženidbu i rad u zemstvu. Sve je
hteo, a ni na šta se nije mogao odlučiti. U to vreme, drugovi sa univerziteta
zamoliše ga da im da novaca za opštu stvar. Znao je da je ta opšta stvar
revolucionarna stvar, koja ga tada uopšte nije zanimala, ali iz osećanja
drugarstva i samoljublja, da ne bi pomislili da se plaši, on dade novac. One
koji su primili novac uhvatiše; nađoše belešku iz koje doznaše da je novac
dao Kriljcov; uhapsiše ga i zatvoriše najpre u kvart, a zatim u zatvor.
U zatvoru u koji su me bacili — pričao je Kriljcov Nehljudovu (sedeo je sa
upalim grudima na visokoj dušemi, naslonivši se na kolena, i samo bi
pokatkad pogledao svojim sjajnim, grozničavim, divnim, pametnim i blagim
očima u Nehljudova) — u tom zatvoru nije bilo naročito strogo: mi ne samo
što smo kucanjem u zid razgovarali već smo se šetali po hodniku, pričali,
delili hranu, duvan, a uveče smo čak i pevali u horu. Imao sam lep glas. Da.
Da nije bilo majke, gotovo je presvisla od bola, dobro bi mi bilo u zatvoru,
čak i prijatno, i veoma zanimljivo. Između ostalih, tu sam se upoznao s
poznatim Petrovom (on se posle u tvrđavi zaklao srčom) i s drugima. Ali ja
nisam bio revolucionar. Upoznao sam se i s dvojicom suseda po ćelijama.
Uhvatili su ih s poljskim proklamacijama, na istom poslu, i sudili im što su
pokušali da pobegnu sprovodniku, kad su ih vodili na voz. Jedan je bio
Poljak, Lozinski, drugi — Jevrejin, prezivao se Rozovski. Da. Taj Rozovski je
bio gotovo dečak. Govorio je da mu je sedamnaest, ali se činilo da mu je tek
petnaest godina. Mršav, sićušan, s blistavim crnim očima, živahan i, kao svi
Jevreji, veoma muzikalan. Glas mu se još menjao, ali je divno pevao. Da. Baš
sam bio tamo, vodili su ih obojicu na suđenje. Odveli su ih ujutro. Uveče se
vratiše i ispričaše da su ih osudili na smrt. To niko nije očekivao. Tako je
sitan bio njihov prestup — oni su samo pokušali da se otmu od sprovodnika,
čak nikoga nisu ni ranili. Zatim, bilo je sasvim neprirodno da se može
pogubiti takvo dete kao što je Rozovski. I svi mi u zatvoru zaključismo da to
čine samo da bi ih zaplašili i da presuda neće biti potvrđena. U početku smo
se uzbuđivali, a zatim smo se smirili, i život Je tekao kao i ranije. Da. Tek
jednom uveče priđe mojim vratima stražar i tajanstveno saopšti da su došli
tesari i da dižu vešala. Najpre nisam razumeo: Šta? Kakva vešala? Ali je stari
stražar bio tako uzbuđen da sam, pogledavši ga, razumeo da je to za onu našu
dvojicu. Hteo sam da kucam u zid i porazgovaram s drugovima, ali sam se
bojao da oni ne čuju. Drugovi su, takođe, ćutali. Očevidno su svi znali. U
hodniku i u ćelijama, cele večeri vladala je mrtva tišina. Nismo razgovarali
kucajući u zid, niti pevali. Oko deset sati, opet mi priđe stražar i saopšti da su
iz Moskve doveli dželata. Reče to i ode. Počeh ga zvati da se vrati. Odjednom
čujem kako mi Rozovski iz svoje ćelije viče preko hodnika: „Šta je? Zašto ga
zovete?“ Rekao sam nešto, da mi je doneo duvana, ali on kao da se dosetio,
poče da me zapitkuje zašto nismo pevali i zašto nismo kucali u zid. Ne sećam
se šta sam mu rekao, požurio sam da se odmaknem da ne bih razgovarao s
njim. Da. Noć je bila užasna. Cele noći osluškivao sam šumove. Odjednom,
pred zoru, čujem — vrata u hodniku se otvaraju i neko ide, mnogo njih. Stao
sam kraj prozorčeta. U hodniku je gorela lampa. Prvi je prošao nadzornik.
Bio je debeo, na izgled samouveren, odlučan čovek. Sav se bio izobličio: bled,
pokunjen, kao poplašen. Za njim pomoćnik — natmuren, sa odlučnim
izrazom; za njima — straža. Prošli su pored mojih vrata i zaustavili se pred
ćelijom do moje. I čujem — pomoćnik nekim čudnim glasom viče: „Lozinski,
ustajte, obucite čisto rublje.“ Da. Zatim čujem škripu vrata, oni uđoše kod
njega, zatim čujem korake Lozinskog: pošao je na suprotnu stranu hodnika.
Video sam samo upravnika. Stoji bled i otkopčava i zakopčava dugme i sleže
ramenima. Da. Odjednom, kao da se nečega poplašio, on se odmaknu. Kraj
njega je prošao Lozinski i prišao mojim vratima. Bio je to lep mladić, znate,
onaj lepi poljski tip: široko ravno čelo uokvireno plavom, grguravom, mekom
kosom, divne svetloplave oči. Bio je tako rascvetan, bujan, zdrav mladić.
Strašno lice, potamnelo, usahlo. „Kriljcove, imate li cigareta?“ Htedoh da mu
pružim, ali pomoćnik, kao da se bojao da će zakasniti, izvadi svoju tabakeru i
pruži mu. On uze jednu cigaretu, pomoćnik mu zapali šibicu. Počeo je da
puši, i kao da se zamislio. Zatim, kao da se setio nečega, poče da govori: „I
svirepo je i nepravično. Nisam izvršio nikakav zločin. Ja...“ Na njegovom
belom mladom vratu, sa kojeg nisam mogao da skinem pogled, nešto zadrhta
i on zastade. Da. U to čujem kako Rozovski nešto viče u hodniku svojim
tankim, jevrejskim glasom. Lozinski baci pikavac i odmaknu se od vrata. Na
prozorčetu se pojavi Rozovski. Njegovo detinje lice s vlažnim crnim očima
bilo je crveno i oznojeno. Na njemu je, takođe bilo čisto rublje, a pantalone
su mu bile suviše široke, on ih je stalno podizao obema rukama i sav drhtao.
On približi svoje jadno lice mom prozorčetu: „Anatolij Petroviču, je l’ te da je
istina da mi je doktor propisao čaj za grudi? Ja sam bolestan. Ja još moram
piti čaj za grudi." Niko nije odgovarao, i on je upitno gledao čas u mene, čas u
upravnika.
Šta je time hteo da kaže, nikako nisam mogao da razumem. Da. Pomoćnik
odjednom napravi strogo lice i opet nekim piskavim glasom viknu: „Kakva je
to lakrdija? Hajdemo.“ Rozovski očevidno nije bio kadar da shvati šta ga čeka
i, kao da se žuri, pođe, gotovo potrča ispred svih duž hodnika. Ali posle se
opirao — čuo sam njegov prodoran glas i plač. Začu se gužva, bat koraka. On
je glasno cvileo i plakao. Zatim sve dalje i dalje — zazvečaše vrata u hodniku i
sve se utiša... Da. I obesiše ga. Konopcima su ih obojicu zadavili. Video je
neki drugi stražar i pričao mi da se Lozinski nije branio, ali se Rozovski dugo
otimao, tako da su ga na gubilište odvukli i silom mu stavili omču oko vrata.
Da. Taj stražar je bio priglup momak. „Govorili su mi, gospodine, da je to
strašno. A baš nije strašno. Kad su ih obesili — samo su dva puta ovako
ramenima učinili — on pokaza kako su se grčevito podigla i spustila ramena
— zatim je dželat cimnuo, da se omče bolje zategnu, i kraj: nisu više ni
zadrhtali.“ A baš nije strašno — ponovi Kriljcov stražareve reči i htede da se
nasmeši, ali umesto da se osmehne, on zarida.
Dugo je posle toga ćutao, teško disao i gutao jecaje koji su mu stezali grlo.
Od tog vremena sam postao revolucionar. Da — reče on smirivši se, i
ukratko dovrši svoju istoriju.
Pripadao je partiji narodovoljaca i čak bio na čelu dezorganizacione grupe
koja je imala za cilj da vladu tako teroriše da se ona sama odrekne vlasti i
pozove narod. U tom cilju on je putovao čas u Petrograd, čas u inostranstvo,
čas U Kijev, čas u Odesu, i svud je imao uspeha. Izdao ra je čovek u koga je
imao puno poverenje. Uhapsili su ga, osudili, držali ga dve godine u zatvoru i
osudili na smrt, zamenivši posle tu kaznu večitom robijom.
U zatvoru je dobio sušicu. I sada, u uslovima u kojima se nalazio,
očevidno mu je jedva preostajalo nekoliko meseci života. On je to znao, ali se
nije kajao za ono što je učinio, već je govorio da bi, kad bi imao još jedan
život, i taj život upotrebio za istu stvar — na rušenje onoga poretka u kojem
je bilo mogućno ono što je video.
Istorija tog čoveka i zbliženje s njim objasniše Nehljudovu mnogo šta što
pre nije razumeo.
 VII

Onoga dana kad je pri izlasku iz postaje zbog deteta došlo do sukoba
između oficira sprovodnika i zatvorenika, Nehljudov se, prenoćivši u
svratištu, probudi dockan, i još se zadrža oko pisama koja je spremao da
pošalje u gubernijski grad, pa napusti svratište kasnije no obično i ne prestiže
partiju na putu, kao što je bivalo ranije, te kad stiže u selo kraj kojeg se
nalazila polupostaja, već se smrkavalo. Pošto se osušio u svratištu, koje je
držala postarija debela žena, udovica, s veoma punim belim vratom,
Nehljudov popi čaj u čistoj sobi, koja beše ukrašena velikim brojem ikona i
slika, i požuri u polupostaju k oficiru, da moli dozvolu za sastanak.
U šest prethodnih postaja, nijedan oficir sprovodnik, iako su se
smenjivali, nije puštao Nehljudova u postaju, tako da on više od nedelju dana
nije video Kaćušu. Do te strogosti je došlo zbog toga što se očekivao prolazak
nekog visokog zatvorskog starešine. Sada, pak, starešina beše prošao i ne
zavirivši u postaju, i Nehljudov se nadao da će mu oficir sprovodnik koji je
jutros primio partiju dozvoliti sastanak sa zatvorenicima, kao i pređašnji
oficiri.
Domaćica ponudi Nehljudovu svoj tarantas da se odveze do polupostaje,
koja se nalazila na kraju sela, ali je Nehljudov više voleo da ide pešice. Mlad
momak, plećat div, radnik u ogromnim čizmama, koje su mirisale na katran,
ponudi se da ga otprati. Spuštala se izmaglica, bio je mrak i čim bi momak tri
koraka odmakao na onim mestima na koja nije padala svetlost iz prozora,
Nehljudov ga više ne bi video, već bi samo čuo šljapkanje njegovih čizama po
lepljivom dubokom blatu.
Pošto je prošao trg sa crkvom i dugu ulicu s jako osvetljenim prozorima
na kućama, Nehljudov, idući za vodičem, prispe do kraja sela, u mrkli mrak.
Ali, ubrzo se i u tom mraku moglo videti svetlo fenjera koji su goreli u blizini
polupostaje, i čiji su se zraci rasipali u magli. Crvenkaste mrlje vatri postajale
su sve veće i svetlije; već se videlo kolje ograde, crna prilika stražara koji se
kretao, prugasti stub i stražarnica. Onima koji su prilazili stražar doviknu
uobičajeno: „Ko ide?“ saznavši da nisu sprovodnici, pokaza se tako strog da
ne htede dozvoliti da sačekaju kraj plota. Ali Nehljudovljevog vodiča ne
zbuni stražareva strogost.
Joj, prikane, što si mi tako besan — reče mu on. — Deder zovni ti
dežurnog, a mi ćemo sačekati.
Ne odgovarajući, stražar viknu nešto kroz vratanca i zastade, uporno
gledajući kako plećati momak pri svetlosti fenjera iverom čisti blato koje se
beše zalepilo na Nehljudovljeve čizme. Iza ograde od kolja čuo se žagor
glasova, muških i ženskih. Posle tri minuta otprilike, zazveča gvožđe,
vratanca na maloj kapiji se otvoriše i iz mraka se, na svetlosti fenjera, pojavi
dežurni u ogrnutom šinjelu i upita šta im treba. Nehljudov predade svoju
pripremljenu posetnicu s pisamcetom, u kojem je molio da ga prime zbog
privatnog posla, i zamoli da to preda oficiru. Dežurni nije bio tako strog kao
stražar, ali je zato bio veoma ljubopitljiv. On je bezuslovno želeo da zna zašto
Nehljudov mora da vidi oficira i ko je on, jer je, očevidno, bio namirisao
dobar zalogaj i nije želeo da ga ispusti. Nehljudov reče da je došao
specijalnim poslom, da će mu se odužiti, i zamoli ga da preda pisamce.
Dežurni uze pisamce i, klimnuvši glavom, ode. Neko vreme posle njegovog
odlaska opet zazvečaše vratanca i na njima se počeše pojavljivati žene s
kotaricama, zastruzima, ćupovima i vrećama. Glasno ćeretajući na svom
naročitom sibirskom narečju, koračale su one preko praga male kapije. Sve
behu u gradskoj, a ne seljačkoj odeći, u kaputima i bundicama; suknje im
behu zadignute, glave umotane u marame. Pri svetlosti fenjera radoznalo su
zagledale Nehljudova i njegovog vodiča. Jedna, pak, očevidno, radosna zbog
susreta s plećatim momkom, od milošte mu dobaci neku sibirsku psovku.
— A šta ti tu, vraže, čumo jedna, radiš? — obrati mu se ona.
— Eto, dopratio prolaznika — odgovori momak. — A šta si ti nosila?
— Malo mrsa, narediše da zorom dođem opet.
— Je l’ a nisu te zadržavali da prenoćiš? — upita momak.
— Kuga te pojela, lajavče! — viknu ona smejući se. — ’Ajd s nama do sela,
otprati nas.
Vodič reče još nešto, tako da se nasmejaše ne samo žene već se nasmeja i
stražar, koji se potom obrati Nehljudovu;
— Pa, možete li naći? Nećete zalutati?
— Naći ću, naći ću.
— Kad prođete crkvu, od jednospratnice druga desno. Evo vam i palice —
reče on, pružajući Nehljudovu štap duži od čoveka, kojim se on podštapao, pa
šljapkajući svojim ogromnim čizmama, nestade u mraku sa ženama.
Njegov glas, prekidan ženskim glasovima, još je dopirao iz magle, kad
opet zazveča mala kapija i iziđe dežurni pozivajući Nehljudova da pođe za
njim k oficiru.
 VIII

Polupostaja je bila uređena isto onako kao i sve postaje i polupostaje duž
sibirskog puta; u dvorištu ograđenom zašiljenim koljem, nalazile su se tri
prizemne stambene zgrade. U jednoj, najvećoj, s rešetkama na prozorima, bili
su smešteni zatvorenici, u drugoj, sprovodnici, u trećoj, oficir i kancelarija. U
sve tri kuće sada su svetlele svetiljke, koje su, kao i uvek, a naročito ovde,
varljivo obećavale nešto dobro i prijatno među osvetljenim zidovima. Ispred
kućnih ulaza goreli su fenjeri, a oko zidova gorelo je oko pet fenjera,
osvetljavajući dvorište. Podoficir dovede Nehljudova po dasci do ulaza u
najmanju kuću. Popevši se uz tri stepenice, on ga propusti u predsoblje
osvetljeno lampicom, koje je zaudaralo na dim i gar. Kraj peći je stajao vojnik
u gruboj košulji, s maramom oko vrata, u crnim čakširama i jednoj čizmi sa
žutom sarom i, sagnuvši se, raspirivao samovar sarom druge čizme. Spazivši
Nehljudova, vojnik ostavi samovar, skide s Nehljudova kožni kaput i uđe u
unutrašnju sobu.
— Stigao je, vaše blagorodije.
— Ajde, pozovi — začu se srdit glas.
— Uđite na ova vrata — reče vojnik i opet se zabavi oko samovara.
U drugoj sobi, koja beše osvetljena visećom lampom, za postavljenim
stolom sa ostacima ručka i dve boce, sedeo je u austrijskom kaputiću,
pripijenom uz široka prsa i ramena, oficir jako crven u licu, s velikim plavim
brkovima. U toploj sobi, sem mirisa duvana, osećao se i miris nekog jakog,
lošeg parfema. Opazivši Nehljudova, oficir se pridiže i nekako se
podsmešljivo i podozrivo zagleda u njega.
— Šta želite? — reče on i, ne sačekavši odgovor, viknu kroz vrata: —
Bernove! Šta je sa samovarom? Hoće li skoro?
— Odma’
— Daću ti ja odmaj pa ćeš me upamtiti! — viknu oficir sevnuvši očima.
— Nosim! — viknu vojnik i uđe sa samovarom.
Nehljudov sačeka da vojnik namesti samovar (oficir ga je pratio svojim
malim zlim očima kao da cilja gde da ga udari). Kad je samovar bio namešten,
oficir zakuva čaj. Zatim iz putničkog sanduka izvadi četvorouglastu
staklenku s konjakom i „Albert“ biskvite. Razmestivši sve to po stolnjaku,
opet se obrati Nehljudovu:
— Dakle, čime vam mogu biti na usluzi?
— Molio bih za dozvolu da se sastanem s jednom zatvorenicom — reče
Nehljudov sedajući.
— Političkom? To je zakonom zabranjeno — reče oficir.
— Ta žena nije politički zatvorenik — reče Nehljudov.
— Ali, molim pokorno, sedite — reče oficir.
Nehljudov sede.
— Ona nije politički zatvorenik — ponovi on — ali, na moju molbu, više
vlasti su dozvolile da se priključi političkim...
— A znam — prekide ga oficir. — Omanja, crnka? Pa šta, može. Želite li
cigaretu?
On primaknu Nehljudovu kutiju s cigaretama i, brižljivo nasuvši dve čaše,
primače jednu Nehljudovu.
— Izvolite — reče on.
— Zahvaljujem, želeo bih da se sastanem...
— Noć je duga, stići ćete. Narediću da je pozovu.
— A da li bi moglo da nju ne pozovete, već da mene pustite unutra? —
reče Nehljudov.
— Kod političkih? Nije po zakonu.
— Puštali su me nekoliko puta. Ako se bojite da ću nešto predati, ja bih
mogao i preko nje predati.
— A, ne, nju će pretresti — reče oficir i nasmeja se neprijatnim smehom.
— Pa onda pretresite mene.
— Može i bez toga — reče oficir prinoseći otčepljenu bocu Nehljudovljevoj
čaši. — Dozvoljavate? No, kako želite. Kad živiš u ovom Sibiru, toliko se
raduješ obrazovanom čoveku, pa i sami znate da je naša služba najtužnija. A
ako je čovek na drugo navikao, onda je teško. Ta o nama imaju takvo
mišljenje, da je oficir sprovodnik grub čovek, neobrazovan, a ni na pamet im
ne pada da je taj čovek, možda, rođen za nešto sasvim drugo.
Crveno lice toga oficira, njegov miris, prsten, a naročito neprijatan smeh,
behu odvratni Nehljudovu, ali se on i danas, kao i tokom celog svog
putovanja, nalazio u onom ozbiljnom raspoloženju punom pažnje u kojem
sebi nije dozvoljavao da se lakomisleno i prezrivo ponaša prema bilo kom
čoveku, smatrajući da je potrebno da sa svakim čovekom razgovara „iz srca“,
kako je on sam okarakterisao taj odnos. Saslušavši oficira, on shvati njegovo
duševno stanje tako da je njemu teško što učestvuje u mučenju ljudi koji se
nalaze pod njegovom vlašću, pa ozbiljno reče:
— Mislim da se upravo u vašoj dužnosti može naći uteha u tome da se
olakšaju patnje ljudima — reče on.
— Ma kakve su njihove patnje? Ta to su vam takvi ljudi...
— Kakvi posebni ljudi? — reče Nehljudov. — Ljudi ko ljudi, a ima i
nevinih.
— Razume se, ima svakojakih. Naravno, sažaljevaš. Drugi ni u čemu ne
popuštaju, a ja nastojim da olakšam gde mogu. Bolje da ja stradam nego oni.
Drugi, čim nešto, odmah po zakonu, a nekad i pucaju, a ja žalim. Želite li?
Popijte — reče on sipajući još čaja. — A ko je ona u stvari, ta žena koju želite
da vidite? — upita on.
— To je nesrećna žena koja je dospela u javnu kuću, i tamo su je
nepravedno optužili za trovanje, a ona je veoma dobra žena — reče
Nehljudov.
Oficir zatrese glavom.
— Da, dešava se. U Kazanu, dozvolite da kažem, beše jedna, zvala se Ema.
Mađarica rodom, a oči prave persijske — nastavi on, nemajući snage da uzdrži
smeh dok se sećao toga — toliko je imala šika da bi i grofica...
Nehljudov prekide oficira i vrati se na pređašnji razgovor.
— Ja mislim da vi možete da olakšate položaj tim ljudima dok su oni pod
vašom vlašću. I postupajući tako, uveRen sam da biste našli veliku radost —
reče Nehljudov, nastojeći da govori što razgovetnije, onako kako se govori sa
strancima ili s decom.
Oficir je gledao u Nehljudova zažarenim očima i, očevidno, s
nestrpljenjem očekivao da on završi ne bi li nastavio priču o Mađarici s
persijskim očima, koja je, očevidno, živo iskrsla u njegovoj mašti zaokupivši
svu njegovu pažnju.
— Da, tako je, recimo da je to tačno — reče on. — Žalim ja njih, samo sam
hteo da vam ispričam o toj Emi. I evo šta vam je ona radila...
— To me ne interesuje — reče Nehljudov — i, pravo da vam kažem, iako
sam i sam ranije bio drugačiji, sada mrzim takav odnos prema ženama.
 Oficir preplašeno pogleda u Nehljudova.
— A možda biste želeli još čaja? — reče on.
— Ne, zahvaljujem.
— Bernove — viknu oficir — otprati ih do Vakulova, reci da ih pusti u
zasebnu ćeliju, kod političkih; mogu da ostanu tamo do prozivke.
 IX

U pratnji posilnog, Nehljudov opet iziđe u mračno dvorište slabo

osvetljeno crvenom svetlošću fenjera.
— Kuda? — upita pri susretu sprovodnik onoga koji je pratio Nehljudova.
— U zasebnu, broj pet.
— Ovuda ne možeš da prođeš, zaključano je. Moraš na drugi ulaz.
— A što je zaključano?
— Zaključao podoficir, a on otišao u selo.
— E, ajdete ovuda.
Vojnik povede Nehljudova k drugom ulazu i po daskama se približi tom
ulazu. Još u dvorištu se mogao čuti žagor glasova i kretanje unutra, kao u
valjanoj košnici koja se sprema za rojenje, ali kad Nehljudov priđe bliže i kad
se vrata otvoriše, taj žagor se pojača i pretvori u brujanje glasova koji su se
dovikivali, psovali, smejali. Začuše se različiti zvuci lanaca što su zvečali i
njega zapahnu poznati teški zadah izmeta i katrana.
Oba ta utiska — žagor glasova sa zveketom lanaca i taj užasni zadah —
uvek su se slivali u Nehljudovu u mučno osećanje neke moralne muke, koja
je prelazila u fizičku. I ta dva utiska su se mešala i međusobno pojačavala.
Ušavši sada u trem polupostaje, gde je stajao ogroman smrdljiv čabar,
takozvana kibletina, prvo što Nehljudov vide beše žena koja je sedela na ivici
čabra. Preko puta nje — muškarac s nakrivljenom kapom nalik na lepinju na
obrijanoj glavi. Njih dvoje su nešto pričali. Spazivši Nehljudova, zatvorenik
namignu, pa reče:
— Ni car vodu ne zadrža! Žena spusti skute i obori oči.
Iz trema se išlo u hodnik, na koji su izlazila vrata će- lije. Prva je ćelija
bila za porodične, zatim velika ćelija za neoženjene i, na kraju hodnika, dve
male ćelije određene za političke zatvorenike. U zgradi polupostaje, koja je
mogla da primi sto pedeset ljudi, sada je bilo četiri stotine pedeset, tako tesno
da su zatvorenici, nemajući mesta u ćelijama, bili ispunili i hodnik. Jedni su
sedeli ili ležali na podu, drugi su se kretali tamo-amo s praznim čajnicima ili
napunjenim vrelom vodom. Među njima beše i Taras. On stiže Nehljudova i
ljubazno se pozdravi s njim. Dobro Tarasovo lice beše unakaženo
plavocrvenim modricama na nosu i pod okom.
— Šta je to s tobom? — upita Nehljudov.
— Eto, desilo se — reče Taras smešeći se.
— Pa stalno se tuku — reče prezrivo sprovodnik.
— Zbog ženske se — dodade zatvorenik koji je išao za njima — dohvatio s
lepim Fećkom.
— A šta je s Fedosjom? — upita Nehljudov.
— Ništa, zdrava je, eto, nosim joj vrele vode za čaj — reče Taras i uđe u
porodičnu ćeliju.
Nehljudov proviri kroz vrata. Ćelija beše puna žena i muškaraca, na
dušemama i ispod dušema. U ćeliji je lebdela para od mokre odeće koja se
sušila i čula se neprekidna vika ženskih glasova. Sledeća vrata su vodila u
ćeliju neoženjenih. Ona beše još više napunjena, pa je čak kraj samih vrata i
u hodniku, stajala bučna gomila zatvorenika u mokroj odeći, koji su nešto
delili ili rešavali. Sprovodnik objasni Nehljudovu da to sobni starešina po
talonima napravljenim od karata predaje kartašu varalici novac za hranarinu
koji je već unapred podignut i prokockan. Opazivši podoficira i gospodina,
oni što su bliže stajali ućutaše, neljubazno zagledajući ovu dvojicu. Među
onima koji su delili, Nehljudov spazi poznatog mu robijaša Fjodorova, uz
koga je uvek bio bedni mali momak sa podignutim obrvama, sav podbuo i
beo, i odvratni rošavi skitnica bez nosa, koji je bio poznat po tome što je,
navodno, pri bekstvu u tajgi ubio druga i hranio se njegovim mesom. Skitnica
stajaše u hodniku prebacivši preko jednog ramena mokar ogrtač i
podsmešljivo i drsko gledaše u Nehljudova ne sklanjajući mu se s puta.
Nehljudov ga obiđe.
Ma kako poznat bio Nehljudovu taj prizor, ma kako da je često u toku ova
tri meseca gledao stalno te iste četiri stotine kriminalaca u najrazličitijim
okolnostima: i na žezi, u oblaku prašine koju su podizale noge što su vukle
negve, i na odmorištima na putu, i po postajama u tople dane u dvorištu, gde
su se odigravale zapanjujuće scene javnog razvrata, ipak bi svaki put kad bi
došao među njih, kao sada, osećao da je sva njihova pažnja usredsređena na
njega, i u njemu se javljalo mučno osećanje stida i svesti o sopstvenoj krivici
prema njima. Najteže mu je bilo što se s tim osećanjem stida i krivice mešalo
i neodređeno osećanje odvratnosti i užasa. On je znao da u tom položaju u
koji su bili dovedeni, oni i nisu mogli biti drukčiji, pa ipak nije mogao da
savlada svoju odvratnost prema njima.
 Dobro je njima, gotovanima — začu Nehljudov kad je već prišao vratima
političkih — šta im sve, đavolima, ne čine; ni trbu’ ih, vala, neće zaboleti —
reče neki promukli glas, dodavši nepristojnu psovku.
Začu se neprijateljsko, podsmešljivo kikotanje.
 X

Kad su prošli pored ćelija neženja, podoficir koji je pratio Nehljudova,

reče mu da će doći po njega pred prozivku, pa se vrati natrag. Čim se
podoficir odmakao, brzim koracima bosih nogu, pridržavajući okove,
Nehljudovu sasvim blizu priđe zatvorenik, zapahnu ga teškim i kiselim
zadahom znoja i tajanstvenim šapatom reče:
Zaštitite, gospodine, pritegli su momka. Zalili su već. Danas se već na
prozivci odazvao na ime Karmanova; zauzmite se, mi ne smemo, ubiće — reče
zatvorenik, nemirno se osvrćući, pa se brzo odmaknu od Nehljudova.
Stvar je bila u tome što je robijaš Karmanov nagovorio momka koji je
ličio na njega, a koji je bio osuđen na progonstvo, da se zamene, pa da robijaš
ode u progonstvo, a momak umesto njega na robiju.
Nehljudovu je već bio poznat taj slučaj, jer ga je isti zatvorenik obavestio
o toj zameni pre nedelju dana. Nehljudov klimnu glavom, dajući time znak
da je razumeo i da će učiniti što može i, ne osvrćući se, pođe dalje.
Nehljudov je poznavao toga zatvorenika iz Jekaterinburga, gde ga je ovaj
molio da se zauzme da njegovoj ženi dozvole da ga prati, i začudio se
njegovom postupku. Bio je to čovek od tridesetak godina, srednjeg rasta i
najobičnijeg seljačkog izgleda, osuđen na robiju zbog pokušaja pljačke i
ubistva. Zvao se Makar Devkin. Njegov zločin bio je veoma čudnovat. Taj
zločin, kako je on pričao Nehljudovu, nije bio njegovo, Makarovo delo, već
onoga, nečastivog. Makarovom ocu, pričao je on, navrati neki namernik i
pogodi se s njim da ga za dve rublje odveze u selo udaljeno četrdeset vrsta.
Otac naredi Makaru da odveze namernika. Makar upregnu konje, obuče se i s
namernikom poče da pije čaj. Namernik uz čaj ispriča da je pošao da se ženi i
da nosi sobom pet stotina rubalja, koje je zaradio u Moskvi. Čuvši to, Makar
iziđe u dvorište i stavi u saonice pod slamu sekiru.
Ni sam ne znam zašto sam poneo sekiru — pričao je on.
— „Uzmi — veli — sekiru“ — i ja uzeh. Sedosmo, pođosmo. Idemo, ništa. Ja
i zaboravio na sekiru. Već se počesmo približavati selu, jedno šest vrsta još
ostalo. Put je sa seoskog puta vodio na drum uzbrdo. Siđoh ja, idem za
saonicama, a on šapće: „Pa šta sad misliš? Stići ćeš na brdo, na drumu svet, a
tamo selo. Odneće pare; ako hoćeš to da učiniš, a ti odmah — nema šta da
čekaš.“ Nagoh se ja nad saonice, kao da slamu nameštam, a drška sekire kao
da mi sama u ruke skoči. Osvrnu se on. „Šta ćeš?“ — veli. Zamahnuh ja
sekirom, htedoh da raspalim, a on, hitar čovek, đipi sa saonica, zgrabi me za
ruku. „Šta to — veli — zlikovče, radiš?“ Povali me on u sneg; nisam se branio,
sam se predadoh. Veza mi on kaišem ruke, baci u saonice. Odveze pravo u
opštinu. Strpaše me u zatvor. Sudiše. Opština potvrdi da sam dobar čovek i da
ništa loše nisu primetili. I gazda kod koga sam živeo potvrdi to. Samo nije
bilo novaca za advokata — reče Makar — pa me zato osudiše na četiri godine.
I eto, taj čovek sada, želeći da spase zemljaka, mada je znao da tim rečima
rizikuje život, otkri Nehljudovu zatvoreničku tajnu, za što bi ga — kad bi
samo doznali da je to učinio — sigurno zadavili.
 XI

Prostorije političkih osuđenika sastojale su se iz dve male ćelije čija su

vrata izlazila u pregrađeni deo hodnika. Ušavši u pregrađeni deo hodnika,
prvo lice koje Nehljudov spazi beše Simonson s borovom cepanicom u
rukama, koji je u svom kaputiću čučao pred ulubljenim zaslonom peći, koji je
od jare podrhtavao.
Spazivši Nehljudova, on se ne podiže, već ga odozdo nagore pogleda ispod
svojih gustih obrva i pruži mu ruku.
— Radujem se što ste došli. Potrebno mi je da se s vama vidim — reče on,
sa značajnim izrazom gledajući pravo u oči Nehljudovu.
— A šta je posredi? — upita Nehljudov.
— Kasnije. Sad sam zauzet.
I Simonson opet poče da se bakće oko peći, koju je on ložio po sopstvenoj
teoriji najmanjeg gubitka toplotne energije.
Nehljudov već htede da prođe kroz prva vrata, kad se na drugim vratima
pojavi Maslova, pognuta, s metlom u rukama, primičući peći veliku gomilu
đubreta i prašine. Ona beše u beloj bluzi, zadignutoj suknji i čarapama. Glava
joj zbog prašine sve do obrva beše povezana belom maramom. Spazivši
Nehljudova, ona se ispravi i, sva zajapurena i živahna, ostavi metlu, obrisa
ruke o suknju i stade pravo pred njega.
— Dovodite kuću u red? — reče Nehljudov pružajući ruku.
— Da. Moj stari posao — reče ona i nasmeši se. — A prljavština je takva da
se ne može zamisliti. Čistili smo već i čistili. A šta, je l’ se struka osušila? —
obrati se ona Simonsonu.
— Još malo — reče Simonson gledajući u nju nekim naročitim pogledom,
koji porazi Nehljudova.
— E, onda ću doći po nju i doneti bunde da se suše. Svi su naši tu — reče
Nehljudovu, uputivši se prema daljim vratima i pokazavši Nehljudovu bliža.
Nehljudov otvori vrata i uđe u omanju ćeliju, slabo osvetljenu malom
limenom lampom, koja je stajala dole na dušemi. U ćeliji beše hladno, osećao
se neprijatan miris prašine koja se još nije bila slegla, vlage i duvana. Limena
lampa jako je osvetljavala one koji su bili oko nje, ali dušeme behu u senci, a
po zidovima su se kretale lelujave senke.
U omanjoj ćeliji bili su svi, izuzev dvojice muškaraca koji su rukovodili
snabdevanjem, pa su otišli po toplu vodu i namirnice. Tu beše stara
Nehljudovljeva poznanica, još mršavija i žuća, Vera Jefremovna sa svojim
ogromnim preplašenim očima, nabreklom žilom na čelu, u sivoj bluzi i s
kratkom kosom. Sedela je kraj novinske hartije, na kojoj beše prosut duvan, i
žustrim pokretima punila hilzne za cigarete.
Tu beše i Nehljudovu jedna od najprijatnijih političkih osuđenica, Emilija
Ranceva, koja je bila zadužena za spoljne domaće poslove i u najtežim
prilikama umela da stvori primamljivu domaću atmosferu. Sedela je kraj
lampe sa zasukanim rukavima na preplanulim, lepim i veštim rukama i
brisala i razmeštala lončiće i šolje po peškiru prostrtom na dušemi. Ranceva
beše ružna mlada žena sa umnim i krotkim izrazom lica, koje je umelo pri
osmehu odjednom da se preobrazi i postane veselo, bodro i očaravajuće.
Takvim osmehom ona sad dočeka Nehljudova.
— A mi smo mislili da ste već otputovali u Rusiju — reče ona.
U senci, u udaljenom uglu, bila je tu i Marja Pavlovna, zauzeta poslom
oko male, plavokose devojčice što je neprestano tepala svojim milim,
detinjim glasićem.
— Kako je dobro što ste došli. Jeste li videli Kaću? — Upita ona
Nehljudova. — A, vidite, kakvu gošću mi imamo.
Ona pokaza na devojčicu.
Beše tu i Anatolij Kriljcov. Omršaveo, bled, s podavijenim nogama u
valjenkama, sedeo je u udaljenom uglu na dušemi, i s rukama zavučenim u
rukave kratke bunde, pogrbljen, dršćući, grozničavim očima gledao u
Nehljudova. Nehljudov htede da mu priđe, ali desno od vrata, premećući
nešto po vreći i razgovarajući s nasmejanom lepuškastom Grabecovom, sedeo
je riđ čovek u naočarima i kaputiću od gutaperke. To beše poznati
revolucionar Novodvorov, i Nehljudov požuri da se pozdravi s njim. On
požuri da to učini naročito stoga što mu je od svih političkih u ovoj partiji
jedino taj čovek bio neprijatan. Novodvorov blesnu kroz naočari svojim
plavim očima prema Nehljudovu i, namrštivši se, pruži mu svoju uzanu ruku.
— Elem, putujete li prijatno? — reče on, očevidno ironično.
— Da, ima mnogo zanimljivog — odgovori Nehljudov praveći se da ne
primećuje ironiju, već da to shvata kao ljubaznost, pa priđe Kriljcovu.
 Nehljudov je na izgled izrazio ravnodušnost, ali u duši on nimalo nije bio
ravnodušan prema Novodvorovu. Te reči Novodvorova, njegova očevidna
želja da kaže i učini nešto neprijatno, pokvariše ono dobro raspoloženje u
kojem se Nehljudov nalazio. I on postade sumoran i tužan.
— Dakle, kako zdravlje? — reče on stežući hladnu i drhtavu Kriljcovljevu
ruku.
— Pa onako, samo ne mogu da se ugrejem, prokisao sam — reče Kriljcov
uvlačeći brzo ruku u rukav kratke bunde. — Ovde je i đavolski hladno. Eto,
prozori su razbijeni. — On pokaza na stakla iza železnih rešetaka, koja su bila
na dva mesta razbijena. — Šta je s vama, zašto vas nije bilo?
— Ne puštaju, stroge starešine. Tek je danas oficir ispao pristojan.
— No lepe li pristojnosti! — reče Kriljcov. — Pitajte Mašu šta je jutros
radio.
Marja Pavlovna, ne ustajući, ispriča šta se desilo tog jutra s devojčicom
prilikom odlaska iz postaje.
— Ja mislim da bi trebalo izraziti kolektivni protest — odlučnim glasom
reče Vera Jefremovna, gledajući u isti mah neodlučno i preplašeno čas u
jednoga, čas u drugoga. — Vladimir je to učinio, samo, to nije dovoljno.
— Kakav protest? — reče Kriljcov zlovoljno se mršteći. Bilo je očevidno da
ga već odavno razdražuju neprirodan, izveštačen ton i nervoza Vere
Jefremovne. — Kaću tražite? — obrati se on Nehljudovu. — Ona stalno radi,
čisti. Ovu je počistila, našu — mušku; a sada žensku. Samo buve baš nikako
ne može da iščisti, grizu ko besne. A šta Maša tamo radi? — upita on
pokazujući glavom prema uglu u kojem je bila Marja Pavlovna.
— Iščešljava svoju usvojenicu — reče Ranceva.
— Da se nećemo i mi zavašljiviti? — reče Kriljcov.
— Ne, ne. Pazim ja. Ona je sada čista — reče Marja Pavlovna. — Uzmite je
— obrati se ona Rancevoj — ja idem da pomognem Kaći, a i struku ću mu
doneti.
Ranceva uze devojčicu i, s materinskom nežnošću privijajući uza se gole,
punačke ručice deteta, stavi je u krilo i dade joj komadić šećera.
Marja Pavlovna iziđe, a odmah za njom u ćeliju uđoše dva čoveka s
vrelom vodom i namirnicama.
 XII

Jedan od onih koji se ušli beše omanji, suvonjav mladić U krznenom

kaputu i visokim čizmama. Išao je lakim, brzim korakom, noseći dva velika
čajnika s vrućom vodom, koji su se pušili, a pod miškom hleb umotan u
maramu.
A, i naš knez se pojavio — reče on, pa stavivši čajnik između šolja, predade
hleb Maslovoj. — Divnih smo stvari nakupovali — reče on skidajući kaput i
bacajući ga preko glava u ugao dušeme. — Markel je kupio mleka i jaja; danas
će bal da bude. A Kirilovna sve estetski uređuje — reče on smešeći se i
gledajući u Rancevu. — E, sada zakuvaj čaj — obrati joj se on.
Cela pojava toga čoveka, njegovi pokreti, zvuk njegovog glasa, njegov
pogled, odavali su bodrost i veselost. Onaj drugi što je ušao — takođe omanji
čovek, koštunjav, s vrlo istaknutim jagodicama na mršavim obrazima sivoga
lica, s divnim zelenkastim, jako razmaknutim očima i tankim usnama — beše,
naprotiv, čovek sumornog i tmurnog izgleda. Na njemu beše stari, vatom
postavljeni kaput i cipele s kaljačama. Nosio je dva glinena lonca i dva
zastruga. Stavivši pred Rancevu ono što je doneo, on se pokloni Nehljudovu
vratom tako da je klanjajući se i dalje gledao u njega. Zatim mu nerado pruži
oznojenu ruku i sporo poče da razmešta namirnice koje je vadio iz korpe.
Oba ta politička zatvorenika behu ljudi iz naroda. Prvi beše seljak
Nabatov, drugi fabrički radnik Markel Kondratjev. Markel je dospeo u
revolucionarni pokret već kao sredovečan, tridesetpetogodišnji čovek;
Nabatov, pak, sa osamnaest godina. Dospevši zbog svojih velikih sposobnosti
iz seoske škole u gimnaziju, Nabatov se izdržavao dajući časove, i gimnaziju
je završio sa zlatnom medaljom, ali nije pošao na univerzitet, jer je još u
sedmom razredu odlučio da pođe u narod iz kojeg je potekao, da prosvećuje
svoju zaostalu braću. Tako i učini: najpre postade pisar u nekom velikom
selu, ali ga ubrzo uhapsiše zato što je seljacima čitao knjige i što je u selu
organizovao potrošačku i proizvođačku zadrugu. Prvi put su ga držali u
zatvoru osam meseci i pustili ga držeći ga pod prismotrom. Čim je izišao iz
zatvora, odmah je otputovao u drugu guberniju, u drugo selo i, radeći tamo
kao učitelj, činio je isto. Opet ga zatvoriše, ali ga ovog puta u zatvoru
zadržaše godinu i dva meseca, gde se on još više učvrsti u svojim ubeđenjima.
Posle drugog hapšenja prognaše ga u Permsku guberniju. Odatle je
pobegao. Opet ga uhvatiše i, zadržavši ga sedam meseci, proteraše u
Arhangelsku guberniju. Tamo su ga, zbog toga što je odbio da položi zakletvu
novome caru, osudili na progonstvo u Jakutsku oblast; tako je on polovinu
svog zrelog doba proveo po zatvorima i u progonstvu. Svi ti doživljaji nimalo
ga nisu ozlojedili niti smanjili njegovu energiju, već su je čak rasplamsali. To
beše živahan čovek s odličnim stomakom, uvek aktivan, veseo i dobar.
Nikada se ni zbog čega nije kajao, niti je nagađao šta će biti u dalekoj
budućnosti, već je snagom svoga uma, veštinom, praktičnošću, delovao u
sadašnjosti. Kad je bio na slobodi, radio je za onaj cilj koji je sebi bio
postavio, naime, na prosvećivanju, ujedinjavanju radnog naroda,
prvenstveno seljaka; kada nije bio na slobodi, delao je isto tako energično i
praktično na održavanju veze sa spoljnim svetom i na organizovanju
najboljeg u datim uslovima života ne samo za sebe već i za svoju grupu. Pre
svega, bio je zadružni čovek. Činilo se da mu ništa nije potrebno i da se može
zadovoljiti upravo ni sa čim, ali za drugarsku zajednicu tražio je mnogo i
svaki posao je — i fizički i umni — mogao da obavlja bez odmora, bez sna, bez
jela. Bio je kao seljak marljiv, dosetljiv, okretan u poslu i prirodno uzdržljiv i
neusiljeno učtiv, pažljiv ne samo prema osećanjima već i prema mišljenjima
drugih. Njegova starica mati, nepismena seoska udovica puna sujeverja, bila
je živa i Nabatov ju je pomagao, a kad je bio na slobodi, posećivao je. Kad bi
navratio kući, ulazio je u pojedinosti njenoga života, pomagao joj u
poslovima, i nije kidao vezu s bivšim drugovima, seoskim momcima: pušio je
s njima krdžu na „pasju nožicu,[97] učestvovao u pesničanju i objašnjavao im
kako su svi oni prevareni i kako treba da se izvuku iz te obmane u kojoj ih
drže. Kad je mislio i govorio o tome šta će revolucija dati narodu, on je taj isti
narod iz kojeg je potekao uvek zamišljao u gotovo istim uslovima, samo sa
zemljom, i bez gospode i činovnika. Revolucija, kako ju je on zamišljao, nije
morala da izmeni osnovne forme narodnog života — u tome se nije slagao s
Novodvorovom i sledbenikom Novodvorova, Markelom Kondratjevom;
revolucija, po njegovom mišljenju, nije imala da sruši celu zgradu, već je
samo drukčije trebalo rasporediti unutarnje prostorije te divne, čvrste,
ogromne stare građevine koju je on žarko voleo.
U religioznom pogledu, on je, takođe, bio tipičan seljak: nikada nije
mislio o metafizičkim pitanjima — o početku svih početaka, o zagrobnom
životu. Bog je, za njega, kao za Aragoa, bio hipoteza koja mu za sada nije bila
potrebna. Nimalo ga se nije ticalo kako je nastao svet, prema Mojsiju ili
Darvinu, i darvinizam koji se činio tako važan njegovim drugovima, za njega
je bio takva ista igračka misli kao i stvaranje sveta za šest dana.
Pitanje — kako je nastao svet, njega nije zanimalo baš zato što mu je pred
očima stalno bilo pitanje kako da se bolje živi. O zagrobnom životu on,
takođe, nikada nije mislio, imajući u dubini duše ono, nasleđeno od predaka,
čvrsto, spokojno ubeđenje, zajedničko svim seljacima, da, kao što se u svetu
životinja i biljaka ništa ne završava, već se sve stalno preobražava iz jednog
oblika u drugi — đubrivo u zrno, zrno u kokošku, punoglavac u žabu,
gusenica u leptira, žir u hrast, tako se ni čovek ne uništava, već se samo
menja. On je verovao u to, i zato je uvek bodro, pa čak i veselo gledao smrti u
oči, stoički podnoseći patnje koje vode prema njoj, ali nije voleo niti je umeo
da govori o tome. Voleo je da radi, i uvek je bio zauzet praktičnim poslovima,
i na iste takve praktične poslove podsticao drugove.
Drugi politički zatvorenik iz naroda u toj partiji beše Markel Kondratjev,
čovek drugog kova. Od petnaest godina počeo je da radi, počeo da puši i pije
da bi zaglušio nejasnu svest o uvredi. Tu uvredu osetio je prvi put kad su
njih, decu, o Božiću doveli pred jelku koju je pripremila fabrikantova žena,
gde su njemu i drugovima poklonili frulicu od jedne kopjejke, jabuku,
zlatnom bojom obojen orah i smokvu, a deci fabrikanta — igračke, koje su
mu se učinile kao darovi čarobnice, a koje su, kako je kasnije doznao, stajale
više od pedeset rubalja. Imao je dvadeset godina kad je u fabriku stupila kao
radnica poznata revolucionarka, koja je, uočivši izrazite sposobnosti
Kondratjeva, počela da mu daje knjige i brošure i da razgovara s njim,
objašnjavajući mu njegov položaj i uzroke i sredstva kojima bi se on mogao
poboljšati. Kad mu je jasno bilo predočeno da postoji mogućnost da se i on i
ostali oslobode tog ugnjetenog položaja u kojem se nalaze, nepravednost
toga položaja učinila mu se još okrutnijom i užasnijom no ranije, i on je
strasno zaželeo ne samo da se oslobodi već i da se kazne oni koji su zasnovali
i koji podržavaju tu okrutnu nepravdu. Tu mogućnost, kako su mu
protumačili, davalo je znanje, i Kondratjev se sa strašću predao sticanju toga
znanja. Njemu nije bilo jasno na koji će se način putem znanja ostvariti
socijalistički ideal, ali je verovao da će to isto znanje koje mu je otkrilo
nepravednost položaja u kojem se nalazi, ispraviti i tu nepravdu. Sem toga,
po njegovom shvatanju, to znanje ga je uzdizalo iznad drugih ljudi. I zato,
pošto je prestao da pije i puši, on je sve svoje slobodno vreme, koje je imao
više kad su ga postavili za magacionera, posvećivao učenju.
Revolucionarka ga je učila i bila zadivljena onom neverovatnom
sposobnošću kojom je on žudno upijao svakovrsna znanja. Za dve godine on
je izučio algebru, geometriju, istoriju, koju je naročito voleo, i pročitao svu
umetničku i kritičku literaturu i, što je najvažnije, socijalističku.
 Revolucionarku su uhapsili, a s njom i Kondratjeva, jer su kod njega
pronašli zabranjene knjige; strpali su ga u zatvor, a zatim prognali u
Vologodsku guberniju. Tamo se on upoznao s Novodvorovom, pročitao još
mnogo revolucionarnih knjiga, sve zapamtio, i još više se učvrstio u svojim
socijalističkim ubeđenjima. Posle progonstva, rukovodio je velikim
radničkim štrajkom, koji se završio demoliranjem fabrike i ubistvom
direktora. Njega uhapsiše i osudiše na gubitak građanskih prava i progonstvo.
Prema religiji je, isto tako, imao negativan stav kao i prema postojećem
ekonomskom poretku. Shvativši besmislenost vere u kojoj je odrastao i, u
početku s naporom i strahom, a zatim, sa ushićenjem se oslobodivši nje, on
je, kao iz osvete za onu prevaru u kojoj su držali njega i njegove pretke,
neumorno, sa zajedljivošću i besom ismevao popove i religiozne dogme.
Po navikama je bio asketa, zadovoljavao se i najmanjim i, kao svaki čovek
razvijenih mišića koji je od detinjstva naučio da radi, mogao je lako, dugo i
vešto da radi svaki fizički posao, ali najviše je cenio dokolicu, da bi u
zatvorima i postajama mogao nastaviti sa učenjem. On je sada izučavao prvi
tom Marksa, i veoma je brižljivo, kao veliku dragocenost, čuvao tu knjigu u
svojoj vreći. Prema svim drugovima imao je uzdržljiv, ravnodušan stav,
izuzimajući Novodvorova, kome je naročito bio odan i čije je sudove o svim
pitanjima primao kao neoborivu istinu.
Prema ženama, pak, za koje je smatrao da su samo smetnja u svim važnim
poslovima, osećao je neodoljiv prezir. Ali Maslovu je žalio i bio ljubazan
prema njoj videći u njoj primer eksploatacije niže klase od strane više klase.
Iz istog razloga, on nije voleo Nehljudova, nije rado razgovarao s njim i nije
mu stiskao ruku, već je jedino dopuštao da Nehljudov stegne njegovu
ispruženu ruku kad bi se pozdravljao s njim.
 XIII

Peć se zažarila, zagrejala, čaj je bio zakuvan i nasut u čaše i šolje, zabeljen
mlekom, izneti su bili đevreci, simiti i pšenični hleb, obarena jaja, maslo,
teleća glava i pagadi. Svi se primakoše mestu na dušemi koje je zamenjivalo
sto i počeše piti, jesti i razgovarati. Ranceva je sedela na sanduku i sipala čaj.
Oko nje se okupiše svi osim Kriljcova, koji je, skinuvši mokru ćurdiju i
zamotavši se u suvu struku, ležao na svom mestu i razgovarao s
Nehljudovom.
Posle zime i vlage za vreme marša, posle prljavštine i nereda koji su ovde
zatekli, posle rada utrošenog na to da se sve dovede u red, posle jela i vrućeg
čaja, svi behu u najprijatnijem, radosnom raspoloženju.
To što su se iza zida čuli topot, vika i psovke kriminalaca, kao da ih je
podsećalo na ono što ih je okružavalo, i još više pojačavalo prijatno osećanje.
Kao na nekom ostrvcetu usred mora, ti ljudi su se neko vreme osećali tako
kao da ih ne zapljuskuju ona poniženja i patnje koji su ih okružavali, te su
zbog toga bili uzbuđeni i bodrije raspoloženi. Govorili su o svemu, samo ne o
svom položaju i o tome šta ih očekuje. Osim toga, kao što to biva među
mladim muškarcima i ženama, naročito kad su prisilno združeni, kao što su
bili združeni svi ovi ljudi, između njih su se rađale uzajamne i jednostrane
naklonosti, koje su se na razne načine preplitale. Gotovo su svi bili
zaljubljeni. Novodvorov beše zaljubljen u lepuškastu, nasmejanu Grabecovu.
Ta Grabecova je bila mlada studentkinja koja nije mnogo mislila i koja je bila
potpuno ravnodušna prema pitanjima revolucije. Ali, ona je podlegla uticaju
vremena, nečim se kompromitovala, pa je bila prognana. Kao što su na
slobodi glavna interesovanja njenog života bili uspesi kod muškaraca, tako se
to nastavilo i na saslušanjima, u zatvoru, u progonstvu. Sada, za vreme
maršovanja, ona je nalazila utehu u tome što se Novodvorov zaneo njome, pa
se i sama zaljubila u njega. Vera Jefremovna, vrlo zaljubljiva po prirodi, koja
ni u kome nije pobuđivala ljubav, a koja se stalno nadala da će se u nju neko
zaljubiti, beše zaljubljena čas u Nabatova, čas u Novodvorova. Nešto slično
zaljubljenosti osećao je Kriljcov prema Marji Pavlovnoj. On ju je voleo kao
što muškarci vole žene, ali znajući njen stav prema ljubavi, svoja osećanja
vešto je skrivao pod vidom prijateljstva i zahvalnosti što ga ona veoma nežno
dvori. Nabatov i Ranceva behu vezani veoma složenim ljubavnim odnosima.
Kao što je Marja Pavlovna bila sasvim čedna devica, tako je Ranceva bila
sasvim čedna žena, muževljeva supruga. Kad je imala šesnaest godina, još u
gimnaziji, zavolela je Ranceva, studenta Petrogradskog univerziteta, i sa
devetnaest godina udala se za njega, dok je on još bio na univerzitetu. Posle
četiri godine, njen muž, umešan u studentske nerede, bio je prognan iz
Petrograda i postao revolucionar. Ona je, pak, napustila medicinski fakultet,
koji je pohađala, pošla za njim i postala takođe revolucionarka. Da njen muž
nije bio čovek koga je ona smatrala za najboljeg, najpametnijeg od svih ljudi
na svetu, ona ga ne bi zavolela, a ne zavolevši ga, ne bi se ni udala. Ali, pošto
je jednom zavolela i udala se, po njenom mišljenju, za najboljeg i
najpametnijeg čoveka na svetu, ona je, prirodno, shvatala život i njegov cilj
onako kako ga je shvatao njen najbolji i najpametniji čovek na svetu. U
početku, njegova shvatanja života sastojala su se u tome da treba učiti, pa je i
ona isto tako shvatala život. On postade revolucionar, i ona postade
revolucionarka. Ona je veoma dobro umela da dokazuje da je postojeći
poredak nepodnošljiv i da je dužnost svakog čoveka da se bori protiv toga
poretka, nastojeći da uspostavi takvu političku i ekonomsku strukturu života
u kojoj bi se ličnost mogla slobodno razvijati, itd. I činilo joj se da ona odista
tako misli i oseća, ali, u suštini, ona je mislila jedino to da je ono što misli
njen muž prava istina, pa je tražila samo jedno — potpuno slaganje, slivenost
s muževljevom dušom, što joj je jedino davalo moralno zadovoljenje.
Rastanak s mužem i detetom, koje je uzela njena mati, bio je težak za nju.
Ali, ona je podnosila taj rastanak hrabro i mirno, znajući da ga podnosi radi
muža i onog dela koje je, nesumnjivo, istinito jer mu on služi. Ona je u
mislima uvek bila s mužem i, kao što ranije nikoga nije volela, tako ni sad
nije mogla nikoga da voli sem svoga muža. Ali odana i čista ljubav Nabatova
prema njoj dirala ju je i uzbuđivala. On, moralan i čvrst čovek, drug njenog
muža, nastojao je da se ponaša prema njoj kao prema sestri, ali u njegov
odnos prema njoj uvlačilo se nešto više, i to nešto više plašilo ih je oboje, u
isti mah ukrašavajući njihov sadašnji teški život.
I tako, potpuno slobodni od zaljubljenosti u toj grupi bili su samo Marja
Pavlovna i Kondratjev.
 XIV

Računajući da će nasamo razgovarati s Kaćušom, kao što je to obično

činio posle zajedničkog čaja i večere, Nehljudov je sedeo pored Kriljcova i
razgovarao s njim. Između ostalog, on mu je ispričao da mu se obratio Makar,
kao i istorijat njegovog zločina. Kriljcov je pažljivo slušao, netremice
gledajući blistavim očima u Nehljudovljevo lice.
— Da — reče on odjednom — mene često okupira misao da mi, eto, idemo
zajedno, naporedno s njima — s kim s „njima“? S onim istim ljudima za koje
se borimo. Međutim, mi ne samo što ih ne poznajemo, već i ne želimo da ih
upoznamo. A oni, što je još gore, mrze nas i smatraju nas svojim
neprijateljima. Eto, to je užasno.
— Nema tu ničegaužasnog — reče Novodvorov prisluškujući razgovor. —
Mase uvek obožavaju samo vlast — reče on svojim treštavim glasom. — Vlada,
vlada — oni je obožavaju, a nas mrze; sutra ćemo mi biti na vlasti — i oni će
nas obožavati...
U to se iza zida začu eksplozija psovki, gurnjava onih koji su udarali o zid,
zveket lanaca, cika i uzvici. Nekoga su tukli, neko je vikao: „U pomoć!“
— Eto tih zveri! Pa kakva može biti veza između nas i njih? — mirno reče
Novodvorov.
— Ti kažeš — zveri. A evo, sad je Nehljudov pričao o takvom postupku —
razdraženo reče Kriljcov i ispriča kako Makar izlaže svoj život opasnosti
spasavajući zemljaka. — To nije zverstvo, već podvig.
— Sentimentalnost! — ironično reče Novodvorov. — Nama je teško da
razumemo emocije tih ljudi i pobude njihovih postupaka. Ti vidiš tu
velikodušnost, a tu je, možda, zavist prema onom robijašu.
— Kako to da ti nećeš da vidiš u drugome ništa dobro — ražestivši se, reče
odjednom Marja Pavlovna (ona je svima govorila ,,ti“).
— Ne može se videti ono čega nema.
— Kako da nema kad se čovek izlaže opasnosti da pogine strašnom smrću?
— Ja mislim — reče Novodvorov — ako mi želimo da izvršimo svoje delo,
onda je prvi uslov (Kondratjev ostavi knjigu koju je čitao kraj lampe i poče
pažljivo da sluša svog učitelja) da ne fantaziramo, već da stvari vidimo
onakve kakve one jesu. Činiti sve za narodne mase, ali ne očekivati ništa od
njih; mase su objekt naše delatnosti, ali one nam ne mogu biti saradnici sve
dok su inertne kao sada — poče on kao da drži predavanje. — I zato je sasvim
iluzorno očekivati od njih pomoć sve dok se ne izvrši razvojni proces, onaj
razvojni proces za koji ih mi spremamo.
— Kakav razvojni proces — poče Kriljcov zacrvenevši se. — Mi govorimo
da smo protiv samovolje i despotizma, a zar to nije najužasniji despotizam?
— Nema tu nikakvog despotizma — mirno odgovori Novodvorov. — Ja
samo kažem da znam onaj put kojim treba da ide narod i da mogu ukazati na
taj put.
— Ali zašto si ti uveren da je put na koji ti ukazuješ pravi put? Zar to nije
despotizam iz kojega su potekli inkvizicija i pogubljenja Velike revolucije?
Oni su, takođe, naučno znali jedini pravi put.
— To što su oni bili u zabludi ne dokazuje da sam i ja u zabludi. A zatim,
velika je razlika između buncanja ideologa i podataka pozitivne ekonomske
nauke.
Glas Novodvorova ispunjavao je celu ćeliju. Samo je on govorio,ostali su
ćutali.
— Uvek se prepiru — reče Marja Pavlovna kad se on za trenutak stišao.
— A šta vi mislite o tome? — upita Nehljudov Marju Pavlovnu.
— Mislim da je Anatolij u pravu, da se narodu ne smeju naturati naši
pogledi.
— No, a vi, Kaćuša? — uz osmeh upita Nehljudov, očekujući njen odgovor
sa strahom da ona ne kaže nešto što nije na svom mestu.
— Ja mislim da vređaju prost narod — reče ona pocrvenevši — prost narod
je jako uvređen.
— Tako je, Mihajlovna, tako je — viknu Nabatov — narod je jako uvređen.
Potrebno je da ga ne diraju. U tome je naše delo.
— Čudna predstava o zadacima revolucije — reče Novodvorov i, zaćutavši,
srdito poče da puši.
— Ne mogu s njim da govorim — šapatom reče Kriljcov i ućuta.
— I mnogo je bolje ne govoriti — reče Nehljudov.
 XV

Iako su Novodvorova svi revolucionari poštovali, iako je on bio vrlo učen

i svi ga smatrali za veoma pametnog čoveka, Nehljudov ga je ubrajao među
one revolucionare koji su, budući da su po svojim moralnim kvalitetima bili
ispod srednjeg nivoa, bili znatno ispod tog nivoa. Umne sposobnosti toga
čoveka — njegov brojilac — behu velike; ali, njegovo mišljenje o sebi —
njegov imenilac — beše neizmerno visoko i već odavno preraslo njegove
umne snage.
To je bio čovek čiji je duhovni život bio potpuno suprotan
Simonsovljevom. Simonson je bio jedan od onih ljudi, pretežno muškog
kova, u kojih postupci izviru iz misaone delatnosti i određeni su njome.
Novodvorov je, pak, pripadao onoj vrsti ljudi, pretežno ženskog kova, čija je
misaona delatnost usmerena donekle ka ostvarivanju ciljeva postavljenih
osećanjima, donekle, pak, k pravdanju postupaka izazvanih osećanjima.
Nehljudovu se činilo da je sva revolucionarna delatnost Novodvorova,
uprkos tome što je on umeo veoma rečito da je tumači ubedljivim citatima,
zasnovana samo na sujeti, želji da ima vodeću ulogu među ljudima. U
početku, zahvaljujući svojoj sposobnosti da usvaja tuđe misli i da ih tačno
prenosi, on je u periodu učenja u sredini onih koji podučavaju i koji uče, gde
se ta sposobnost visoko ceni (gimnazija, univerzitet, rad na disertaciji), imao
prvenstvo, i bio je zadovoljan. Ali, kad je dobio diplomu i prestao da uči i tog
prvenstva nestalo, on odjednom, kako je Nehljudovu pričao Kriljcov, koji nije
voleo Novodvorova, da bi bio prvi u novoj sferi, potpuno promeni svoje
poglede i od umerenog liberala postade crveni i narodovoljac. Kako u
njegovom karakteru nije bilo moralnih i estetskih osobina koje izazivaju
sumnje i kolebanja, on je u revolucionarnom svetu veoma brzo zauzeo
položaj partijskog rukovodioca, što je zadovoljavalo njegovu sujetu. Kad je
već jednom izabrao pravac, on više nije sumnjao niti se kolebao, i zato je bio
uveren da nikada nije ni grešio. Sve mu se činilo neobično jednostavno,
jasno, nesumnjivo. I s obzirom na uskost i jednostranost njegovih pogleda,
sve je uistinu i bilo veoma prosto i jasno, te je trebalo, kako je on govorio,
samo biti logičan. Njegova samouverenost bila je tako velika da je mogla ili
da odbije ljude od njega ili da ih potčini. A kako je delovao među mladim
ljudima, koji su njegovu bezgraničnu samouverenost shvatali kao
dubokomislenost i mudrost, to mu se većina potčinjavala i on je imao velik
uspeh u revolucionarnim krugovima. Njegova delatnost sastojala se u
pripremi ustanka u kojem je trebalo da on prigrabi vlast i sazove sabor. Na
saboru, pak, trebalo je da bude predložen program koji je on sastavio. On je
bio potpuno uveren da taj program obuhvata sva pitanja i da se mora izvršiti.
Drugovi su ga cenili zbog smelosti i odlučnosti, ali ga nisu voleli. On
nikoga nije voleo i prema svim istaknutim ljudima ponašao se kao prema
suparnicima, i rado bi on postupao s njima onako kako stari majmuni
mužjaci postupaju s mladima, samo da je to mogao. On bi iščupao svu pamet,
sve sposobnosti drugim ljudima, samo da oni ne smetaju ispoljavanju
njegovih sposobnosti. Ophodio se dobro samo s ljudima koji su metanisali
pred njim. Tako se sada na putu ophodio s radnikom Kondratjevom, koga je
izgrađivao, s Verom Jefremovnom i lepom Grabecovom, koje behu
zaljubljene u njega. Iako je principijelno bio za žensko pitanje, u dubini duše
on je sve žene smatrao za glupe i ništavne, izuzev onih u koje se
sentimentalno zaljubljivao, kao što je sada bio zaljubljen u Grabecovu, i tada
ih je smatrao za neobične žene, čije je vrline samo on umeo da uoči.
Činilo mu se da je pitanje odnosa između polova, kao i sva pitanja, veoma
prosto i jasno i potpuno rešeno priznavanjem slobodne ljubavi.
Imao je jednu fiktivnu i jednu pravu ženu s kojom se razišao, uverivši se
da između njega i nje ne postoji prava ljubav, i sada je nameravao da stupi u
nov, slobodan brak sa Grabecovom.
Nehljudova je prezirao zbog toga što se on, kao što je govorio, „izmotava“
s Maslovom, a naročito zato što on dozvoljava sebi da misli o nedostacima
postojećeg uređenja i sredstvima za njegovo poboljšanje ne doslovno onako
kako misli on, Novodvorov, nego čak nekako na svoj način, kneževski, tj.
budalasto. Nehljudov je znao za taj stav Novodvorova prema njemu i, na
svoju veliku žalost, osećao da mu on, uprkos blagorodnom raspoloženju u
kojem se nalazio za vreme puta, vraća istom merom i da nikako ne može da
savlada neobično jaku antipatiju prema tom čoveku.
 XVI

U susednoj ćeliji začuše se glasovi starešina. Sve se utiša i odmah zatim

uđe dežurni s dva sprovodnika. Beše to prozivka. Dežurni je prebrojao sve,
upirući u svakoga prstom. Kad je došao do Nehljudova, on mu ljubazno,
familijarno reče:
— Sad, kneže, posle prozivke, ne sme se ostati. Treba otići.
Znajući šta to znači, Nehljudov mu priđe i tutnu mu pripremljene tri
rublje.
— Pa šta čovek da radi s vama! Posedite još.
Dežurni htede da ode, kad uđe drugi podoficir, a za njim visok, mršav
zatvorenik s modricom ispod oka i retkom bradicom.
— Ja zbog devojčice — reče zatvorenik.
— A gle, tata je došao — začu se zvonak dečji glasić, i plavokosa glavica
podiže se iza Ranceve, koja je s Marjom Pavlovnom i Kaćušom šila devojčici
novu odeću od suknje koju je darovala Ranceva.
— Ja sam, kćeri, ja sam — nežno reče Buzovkin.
— Dobro joj je ovde — reče Marja Pavlovna i s bolom se zagleda u
izubijano Buzovkinovo lice. — Ostavite je kod nas.
— Gospođe mi šiju novu haljinu — reče devojčica pokazujući ocu delo
Ranceve. — Lepa, crveeena — tepala je ona.
— Hoćeš da noćiš kod nas? — reče Ranceva milujući devojčicu.
— Hoću. I tata.
Ranceva se ozari osmehom.
— Tata ne može — reče ona. — Pa ostavite je — obrati se ona ocu.
— Pa ostavite je — reče dežurni, zastavši na vratima, pa iziđe s
podoficirom.
Čim sprovodnici iziđoše, Nabatov priđe Buzovkinu, potapša ga po ramenu
i reče:
— A šta, brate, je l’ istina da kod vas Karmanov hoće da se zameni?
 Dobrodušno, umiljato Buzovkinovo lice odjednom se natušti i na oči mu
se navuče neka mrena.
— Nismo čuli, ne verujem — reče on i, ne rasteravši mrenu sa očiju,
dodade: — No, Aksjutka, carovaćeš, izgleda, sa gospođama — i požuri da iziđe.
— Sve on zna, istina je da se zamenjuju — reče Nabatov. — Pa šta ćete
učiniti?
— Javiđu vlastima u gradu. Mogu obojicu da poznam — reče Nehljudov.
Svi su ćutali, bojeći se, očevidno, da prepirka ponovo ne počne.
Simonson, koji je, zabacivši ruke pod glavu, celo vreme ćutke ležao u uglu
na dušemi, odlučno se diže, oprezno obiđe oko onih koji su sedeli, pa priđe
Nehljudovu.
— Možete li sad da me saslušate?
— Razume se — reče Nehljudov i ustade da pođe za njim.
Pogledavši u Nehljudova, koji se bio digao, i susrevši se s njegovim
pogledom, Kaćuša pocrvene i, kao u nekoj nedoumici, zatrese glavom.
— Evo u čemu je stvar — poče Simonson kad je s Nehljudovom izišao u
hodnik. U hodniku se naročito čuo žagor i prolom glasova kriminalaca.
Nehljudov se namršti, ali Simonson se, očevidno, ne zbuni zbog toga. —
Znajući vaš odnos prema Katerini Mihajlovnoj — poče on, pažljivo gledajući
svojim blagim očima pravo u lice Nehljudovu — smatram da mi je dužnost —
nastavi on, ali je bio prinuđen da zastane jer su kraj samih vrata dva glasa u
isto vreme vikala prepirući se oko nečega:
— Kažem ti, klipančino, nisu moje! — vikao je jedan glas.
— Paz’ da ti ne presedne — krkljao je drugi.
Uto Marja Pavlovna iziđe u hodnik.
— Zar se tu može razgovarati — reče ona — hodite ovamo, ovde je Veročka
sama. — I ona prva uđe na susedna vrata male ćelije, očevidno, samice, koja
je sada bila predata na raspolaganje političkim osuđenicima. Na dušemi je,
pokrivši se preko glave, ležala Vera Jefremovna.
— Ima migrenu, spava i ne čuje, a ja ću otići — reče Marja Pavlovna.
— Naprotiv, ostani — reče Simonson — nemam tajni ni pred kim, a
pogotovu pred tobom.
— Pa dobro — reče Marja Pavlovna i, kao dete se pokrećući celim telom s
boka na bok i pomoću tih pokreta penjući se na dušemu, pripremi se da
sluša, gledajući nekuda u daljinu svojim lepim očima kao u ovce.
 — Dakle, stvar je u tome — ponovi Simonson — što ja, znajući za vaš
odnos prema Katerini Mihajlovnoj, smatram da mi je dužnost da vam stavim
do znanja moj odnos prema njoj.
— To jest, šta? — upita Nehljudov, i nehotice uživajući u jednostavnosti i
iskrenosti s kojom Simonson razgovara s njim.
— To je da bih ja želeo da se oženim Katerinom Mihajlovnom...
— Ma je l’ moguće! — reče Marja Pavlovna zaustavljajući svoj pogled na
Simonsonu.
— ... i odlučio sam da je zamolim da bude moja žena — nastavi Simonson.
— Pa šta ja tu mogu? To zavisi od nje — reče Nehljudov.
— Da, ali ona to pitanje neće rešiti bez vas.
— Zašto?
— Zato što ona ne može da izabere dok se konačno ne reši pitanje vašeg
odnosa prema njoj.
— S moje strane pitanje je konačno rešeno. Želeo sam da učinim ono što
smatram da mi je dužnost, a sem toga, da olakšam njen položaj, ali ni u kom
slučaju ne želim da je sputavam.
— Da, ali ona ne želi vašu žrtvu.
— Nema tu nikakve žrtve.
— Ja znam da je ta njena odluka neopoziva.
— Našto onda razgovor sa mnom? — reče Nehljudov.
— Potrebno joj je da se i vi složite s tim.
— Pa kako mogu da smatram da nisam dužan da učinim ono što smatram
da mi je dužnost. Jedino što mogu da kažem, to je — da ja nisam slobodan, a
da je ona slobodna.
Zamislivši se, Simonson poćuta.
— Dobro, ja ću joj tako i reći. Nemojte misliti da sam zaljubljen u nju —
nastavi on. — Ja je volim kao divnog, retkog čoveka koji je mnogo propatio.
Nije mi ništa od nje potrebno, ali silno želim da joj pomognem, da joj
olakšam polo...
Nehljudov se začudi čuvši da Simonsonov glas podrhtava.
— ... da olakšam njen položaj — nastavi Simonson. — Kad ne želi da primi
vašu pomoć, neka primi moju. Kad bi ona pristala, molio bih da me proteraju
u mesto gde će ona izdržavati kaznu. Četiri godine — nije večnost. Živeo bih
kraj nje i možda joj olakšao sudbinu... — On ponovo zastade od uzbuđenja.
 — Pa šta mogu da kažem? — reče Nehljudov. — Radujem se što je našla
takvog zaštitnika kao što ste vi...
— E, to mi je baš i bilo potrebno da znam — nastavi Simonson. — Želeo
sam da znam da li biste vi, koji je volite i želite joj sreću, smatrali za sreću
njen brak sa mnom?
— O, da — reče odlučno Nehljudov.
— Reč je samo o njoj, a meni je potrebno jedino to da se ta napaćena duša
odmori — reče Simonson gledajući u Nehljudova s takvom detinjom
nežnošću kakva se nikako ne bi mogla očekivati od tog čoveka natmurenog
izgleda.
Simonson ustade i, uzevši Nehljudova za ruku, unese mu se u lice,
zbunjeno se nasmeši i poljubi ga.
— Pa onda ću joj tako i kazati — reče on i iziđe.
 XVII

— Šta velite? — reče Marja Pavlovna. — Zaljubljen je. Ludo zaljubljen.

Dakle, nikako ne bih očekivala da će se Vladimir Simonson zaljubiti na
najgluplji način, kao dečak. Čudno je i, pravo da vam kažem, žalosno —
zaključi ona uzdahnuvši.
— A ona, Kaća? Šta mislite, kako će ona to uhvatiti? — upita Nehljudov.
— Ona? — Marja Pavlovna zastade, želeći očevidno da što tačnije odgovori
na pitanje. — Ona? Znate, ona je po prirodi, uprkos svojoj prošlosti, jedna od
najmoralnijih osoba... istančanih osećanja... Ona vas voli, plemenito voli, i
srećna je zbog toga što može da učini za vas ono negativno dobro, da vas ne
sputava svojom ličnošću. Za nju bi udaja za vas bila strašan pad, gori od
pređašnjeg, i zato nikad neće pristati na to. Međutim, vaša je prisutnost
uznemiruje.
— Pa šta onda, da iščeznem? — reče Nehljudov.
Marja Pavlovna se nasmeši svojim milim, detinjim osmehom.
— Da, donekle.
— Kako to da iščeznem donekle?
— Rekla sam tek tako; ali o njoj bih htela da vam kažem, da ona,
verovatno, vidi neumesnost njegove nekako ushićene ljubavi (on joj ništa
nije rekao), i ona joj laska, a i plaši je. Vi znate da ja nisam kompetentna u
tim stvarima, ali mi se čini da je s njegove strane najobičnije muško osećanje,
iako maskirano. On kaže da ta ljubav jača energiju u njemu i da je ta ljubav
platonska. Ali ja znam, ako je to i neka posebna ljubav, u njenoj osnovi se,
ipak, mora kriti nešto gadno, kao kod Novodvorova i Ljubočke.
Marja Pavlovna skrenu sa pitanja raspričavši se o svojoj omiljenoj temi.
— Pa šta da radim? — upita Nehljudov.
— Mislim da treba da joj kažete. Uvek je bolje da sve bude jasno.
Porazgovarajte s njom, zvaću je. Hoćete? — reče Marja Pavlovna.
— Molim vas — reče Nehljudov i Marja Pavlovna iziđe.
Kad ostade sam u maloj ćeliji, slušajući tiho disanje Vere Jefremovne,
koje su pokatkad prekidali ječanje i galama kriminalaca što se neprestano
čula iza dvaju vrata, neko čudno osećanje obuze Nehljudova.
To što mu je rekao Simonson oslobađalo ga je preuzete obaveze, koja mu
se u trenucima slabosti činila teškom i čudnom, ali mu je iz nekog razloga
bilo ne samo neprijatno već i bolno. U tom osećanju bilo je i to što je
Simonsonov predlog rušio neobičnost njegovog postupka, što je u njegovim
očima i u očima drugih ljudi umanjivao veličinu žrtve koju je on prinosio:
kad tako dobar čovek koji ničim nije vezan za nju želi da s njom sjedini svoju
sudbinu, onda njegova žrtva nije više tako značajna. Postojalo je, možda, i
obično osećanje ljubomore: on se tako beše navikao na njenu ljubav da nije
mogao pretpostaviti da ona može zavoleti drugoga. To je bilo i rušenje
jednom već stvorenog plana — živeti kraj nje dok ona izdržava kaznu. Kad bi
se ona udala za Simonsona, njegovo bi prisustvo postalo nepotrebno i on bi
morao načiniti nov životni plan. Nije još stigao da se snađe u svojim
osećanjima, kad kroz otvorena vrata prodre još snažnija galama kriminalaca
(kod njih se danas dešavalo nešto naročito), i u ćeliju uđe Kaćuša.
Ona mu priđe brzim koracima.
— Poslala me je Marja Pavlovna — reče ona zaustavivši se blizu njega.
— Da, potrebno mi je da porazgovaramo. Pa sedite. Vladimir Ivanovič je
razgovarao sa mnom.
Ona sede prekrstivši ruke u krilu. Delovala je spokojno, ali čim Nehljudov
izgovori ime Simonsona, ona sva pocrvene.
— Pa šta vam je pričao? — upita ona.
— Rekao mi je da hoće da se oženi vama.
Njeno se lice odjednom nabra izražavajući patnju. Ona ništa ne reče,
samo obori pogled.
— On je tražio moju saglasnost ili savet. Rekao sam da sve zavisi od vas, da
vi treba da odlučite.
— Ah, šta? Zašto? — izgovori ona i upre u njega svoj čudni zrikavi pogled,
koji je uvek naročito snažno delovao na Nehljudova. Nekoliko trenutaka oni
su ćutke gledali jedno drugome u oči. I taj pogled mnogo reče i jednome i
drugome.
— Treba da odlučite — ponovi Nehljudov.
— Nema šta da odlučujem — reče ona. — Davno je sve odlučeno.
— Ne, vi morate odlučiti da li prihvatate prosidbu Vladimira Ivanoviča —
reče Nehljudov.
 — Kakva sam ja žena — robijašica? Zašto da upropastim i Vladimira
Ivanoviča? — reče ona namrgodivši se.
— Da, ali ako bi došlo do pomilovanja? — reče Nehljudov.
— Ah, manite me. Nemamo više šta da razgovaramo — reče ona, pa ustade
i iziđe iz ćelije.
 XVIII

Kad se Nehljudov za Kaćušom vratio u mušku ćeliju, tamo svi behu

uzbuđeni. Nabatov, koji je svuda zalazio, sa svima dolazio u dodir, koji je sve
osmatrao, donese vest koja je sve zaprepastila. Ta vest beše ova: on je na zidu
našao zapis koji je napisao revolucionar Petlin, osuđen na robiju. Svi su
pretpostavljali da je Petlin već odavno na Kari, kad odjednom ispade da je on
nedavno prošao ovim istim putem sam s kriminalcima.
„Sedamnaestog avgusta — stajalo je u zapisu — otpremljen sam sam s
kriminalcima. Neverov je bio sa mnom, i obesio se u Kazanu, u ludnici. Ja
sam zdrav i bodar, i nadam se svakom doobru."
Svi su raspravljali o Petlinovom položaju i o uzrocima Neverovljevog
samoubistva. Samo je Kriljcov sa usredsređenim izrazom ćutao, gledajući
preda se ukočenim zažarenim očima.
— Meni je muž govorio da se Neverovu priviđalo još u Petropavlovci —
reče Ranceva.
— Da. Poeta, fantast, takvi ljudi ne mogu da podnesu samicu — reče
Novodvorov; — eto, kad sam ja dospeo u samicu, nisam dozvoljavao
uobrazilji da radi, već sam na najsistematičniji način raspoređivao svoje
vreme. Zato sam je uvek dobro podnosio.
— Što da se ne podnese! Ja sam se često prosto radovao kaD bi me stRpali —
reče Nabatov bodrim glasom, očigledno želeći da rastera turobno
raspoloženje. — Inače se svega bojiš: i da će te uhvatiti, i da ćeš druge uplesti,
i da ćeš stvar upropastiti, a kad te strpaju — nema više odgovornoc™, možeš
se odmarati. Sedi samo i puši.
— Jesi li bio prisan s njim? — upita Marja Pavlovna nemirno pogledajući u
Kriljcova, čije se lice odjednom izmenilo i prosto usahlo.
— Zar Neverov fantast? — poče odjednom da govori Kriljcov gubeći dah,
kao da je dugo vikao ili pevao. — Neverov — to je bio takav čovek kakve, kako
je govorio naš domar, zemlja retko rađa... Da... bio je čovek sav od kristala,
bio je skroz providan. Da... On ne samo što nije mogao da slaže već ni da se
pretvara. Ne da je bio tanke kože, on kao da ie sav bio oderan, svi živci
napolju. Da... Složena, bogata priroda, ne onakva... eh, šta da govorim!... —
On poćuta. — Mi se prepiremo oko toga šta je bolje — reče on, mršteći se — da
li da najpre obrazujemo narod, a zatim izmenimo forme života ili da prvo
izmenimo forme života, a zatim — kako da se borimo: mirnom propagandom
ili terorom? Prepiremo se da. A oni se ne prepiru, oni znaju šta rade, njima je
sasvim svejedno da li će poginuti desetak ili stotinu ljudi, i još kakvih ljudi!
Naprotiv, njima je baš potrebno da poginu naJbolji. Da. Hercen je govorio da
se uklanjanjem dekabrista snizio opšti nivo. Kako da se ne snizi! Zatim su
uklonili samoga Hercena i njegove vršnjake — sada Neverova...
— Sve neće uništiti — reče svojim bodrim glasom Nabatov. — Ipak će
ostati za seme!
— Ne, neće ostati, ukoliko budemo žalili njih — reče Kriljcov povišenim
glasom, ne dajući da ga prekinu — Daj mi cigaretu.
— Pa nije ti dobro, Anatolij — reče Marja Pavlovna — molim te, nemoj da
pušiš.
— Ah, ostavi me — ljutito reče on i zapali cigaretu, ali se odmah zakašlja, i
spopade ga neki grč, kao da će povraćati. Pošto se iskašlja, on nastavi: —
Nismo radili ono što treba, nismo. Ne treba raspravljati, već se ujediniti... i
uništiti ih. Da.
— Pa i oni su ljudi — reče Nehljudov.
— Ne, ti koji mogu da čine to što čine, to nisu ljudi... Ne. Kažu, eto, da su
izmislili bombe i balone. Da, trebalo bi se dići na balonu i zasuti ih bombama
kao stenice, dok ih ne istrebiš... Da. Zato što... — zausti on, ali, sav
pocrvenevši, odjednom se još jače zakašlja i krv mu pokulja na usta.
Nabatov otrča po sneg. Marja Pavlovna izvadi kapljice valerijane i ponudi
mu, a on zatvori oči i odgurnu je belom mršavom rukom, teško i ubrzano
dišući. Kad su ga sneg i hladna voda malo umirili i kad su ga smestili da
spava, Nehljudov se pozdravi sa svima, i sa podoficirom, koji beše došao po
njega i već ga odavno čekao, pođe prema izlazu.
Kriminalci se sada behu utišali i većina je spavala. Iako su ljudi u ćelijama
ležali na dušemama, pod dušemama i u prolazima, svi se, ipak, nisu mogli
smestiti, pa su neki ležali na podu u hodniku, stavivši glavu na vreće i
pokrivši se mokrim ogrtačima.
Kroz vrata ćelija čulo se u hodniku kako zatvorenici hrču, stenju i
buncaju. Na sve strane su se videle zbijene gomilice ljudskih telesa
pokrivenih ogrtačima. Jedino u ćeliji za neoženjene kriminalce nije spavalo
nekoliko ljudi; oni su sedeli u uglu kraj gotovo dogorele sveće, koju ugasiše
kad spaziše vojnika, a u hodniku pod lampom sedeo je jedan starac; sedeo je
go i trebio gamad s košulje. Zakuženi vazduh u prostorijama u kojima su bili
politički činio se čist u poređenju sa zagušljivim smradom u ovoj ćeliji.
Lampa, koja je dimila, videla se kao kroz maglu, i jedva se moglo disati. Da bi
se moglo proći hodnikom a da se ne stane ili ne zakači nogom neko od onih
koji su spavali, trebalo je dobro osmotriti prazno mesto pred sobom i, stavivši
nogu, tražiti mesto za sledeći korak. Tri čoveka, koji, očevidno, nisu našli
mesto u hodniku, smestili su se na tremu, pod samim smrdljivim čabrom-
kiblom, koji je curio između duga. Jedan od tih ljudi beše luckasti starac koga
je Nehljudov često viđao na marševima, drugi beše dečak od desetak godina;
on je ležao između dva zatvorenika i, stavivši ruku pod obraz, spavao na nozi
jednoga od njih.
Izišavši na kapiju, Nehljudov zastade i, šireći grudi, punim plućima dugo i
snažno udisaše studeni vazduh.
 XIX

Nebo se beše osulo zvezdama. Vrativši se u svratište po smrznutom blatu,

koje se samo ponegde otkravljivalo, Nehljudov zakuca na mračan prozor i
brzonogi, plećati sluga otvori mu vrata i pusti ga na trem. Desno od trema
čulo se glasno hrkanje kočijaša u izbi za narod, napred, iza vrata, u dvorištu,
čulo se kako velik broj konja žvaće ovas. Levo su vrata vodila u gostinsku
sobu. U gostinskoj sobi osećao se miris pelena i znoja, iza pregrade se čulo
ravnomerno srkutavo hrkanje nečijih snažnih pluća, a u crvenom staklu
gorelo je kandilo pred ikonom. Nehljudov se skide, prostre pled na kanabe
presvučeno mušemom, stavi svoj kožni jastuk i leže, pretresajući u mislima
sve što je video i čuo u toku današnjeg dana. Od svega što je Nehljudov danas
video, najužasniji mu se učinio dečko koji je, stavivši glavu na nogu
zatvorenika, spavao u gustoj tečnosti što je curila iz kible.
Iako je večerašnji razgovor sa Simonsonom i Kaćušom bio neočekivan i
važan, on se ne zaustavi na tom događaju; njegov stav prema svemu tome bio
je suviše složen i, u isti mah, neodređen, te je on odgonio od sebe misao o
tome. Ali se utoliko življe sećao prizora onih nesrećnika koji su se gušili u
zagušljivom vazduhu i valjali u gustoj tečnosti što je curila iz smrdljivog
čabra, a naročito onoga dečka nevinog lica koji je spavao na nozi robijaševoj i
koji mu nije izlazio iz glave.
Znati da negde daleko jedni ljudi muče druge ljude, da ih izlažu
svakojakom razvraćanju, nečovečnim poniženjima i patnjama, ili, pak, u toku
tri meseca neprestano gledati to razvraćanje i mučenje jednih ljudi od strane
drugih ljudi — to nije isto. Nehljudov je to osećao. U toku ta tri meseca nije
se on jedanput zapitao: „Da li sam lud ja što vidim ono što drugi ne vide, ili su
ludi oni koji vrše to što ja vidim? Ali ono što ga je tako čudilo i užasavalo,
ljudi su (bilo ih je tako mnogo) vršili s takvom spokojnom uverenošću da je
to ne samo potrebno već da je to što oni čine veoma važno i korisno — da je
sve te ljude teško bilo proglasiti za ludake; sebe, pak, nije mogao proglasiti za
ludaka, jer je bio svestan da mu se misli bistre. I zato se stalno nalazio u
nedoumici.
Ono što je u toku ta tri meseca Nehljudov video, predstavljalo mu se na
sledeći način: od onih ljudi koji žive na slobodi, preko suda i administracije
odabirali su najosećajnije, najvatrenije, najuzbudljivije, najdarovitije i
najsnažnije ljude, a manje prepredene i manje oprezne od ostalih ljudi, i te
ljude, koji nisu bili ni krivlji ni opasniji po društvo od onih koji su ostajali na
slobodi, bacali su, prvo, u zatvore, postaje, na robiju, gde su ih držali
mesecima i godinama u uslovima potpunog lenstvovanja, materijalne
bezbednosti, daleko od prirode, porodice, rada, to jest izvan svih uslova
prirodnog i moralnog ljudskog života. To je prvo. Drugo, ti su ljudi u tim
institucijama podvrgavani svakojakim nepotrebnim poniženjima — lanci,
obrijana glava, sramna odeća, to jest, oni su lišavani glavnog pokretača
čestitog života slabih ljudi — brige o ljudskom mišljenju, stida, svesti o
ljudskom dostojanstvu. Treće, izlagani su stalnoj životnoj opasnosti — da se i
ne govori o izuzetnim slučajevima sunčanice, davljenja, požara — opasnosti
od stalnih zaraznih bolesti u kaznenim zavodima, od iznurenosti, batinanja;
ti su se ljudi nalazili stalno u takvom položaju u kojem i najčestitiji, moralan
čovek, po nagonu samoodržanja, vrši, a i drugima oprašta što vrše po svojoj
okrutnosti najužasnije postupke. Četvrto, ti su se ljudi prinudno udruživali s
razvratnicima, ubicama i zlikovcima, koje je život (naročito u tim
ustanovama) sasvim iskvario, i koji su delovali kao kvasac na testo na sve
ljude koje još nisu iskvarila upotrebljena sredstva. I na kraju, peto, svim tim
ljudima izloženim tom pritisku ulivalo se u glavu na najubedljiviji način,
naime, posredstvom raznovrsnih nečovečnih postupaka prema njima
samima, putem mučenja dece, žena, staraca, batinanja, šibanja prućem i
korbačima, nagrađivanja onih koji dostave živog ili mrtvog odbeglog robijaša,
odvajanjem muževa od žena, i spajanja radi zajedničkog života tuđih žena s
tuđim muževima, streljanja, vešanja — ulivalo se u glavu na najubedljiviji
način, naime preko raznih vrsta nasilja, okrutnosti, da zverstva ne samo što
nisu zabranjena, već da ih vlada dozvoljava kad joj to koristi, što znači da je
to tim pre dozvoljeno onima koji se nalaze u nevolji, bedi, a koji su lišeni
slobode.
Sve te ustanove kao da behu namerno izmišljene da bi se stvarao taj
krajnje zgusnuti razvrat i porok kakav se ne bi mogao ostvariti ni u kojim
drugim uslovima, s tim da se kasnije ti zgusnuti poroci i razvrat što je moguće
više rašire u narodu. „Kao da je postavljen zadatak kako da se na najbolji i
najsigurniji način iskvari što više ljudi“ — razmišljao je Nehljudov
udubljujući se u ono što se činilo po zatvorima i postajama. Stotine hiljada
ljudi dovodili su svake godine do krajnjeg stepena pokvarenosti, a kad bi se
potpuno iskvarili, puštali bi ih na slobodu da raseju po narodu pokvarenost
kojoj su se naučili po zatvorima.
 U zatvorima — tjumenskom, jekaterinburškom, tomskom — postajama,
Nehljudov je mogao da vidi kako se taj cilj, koji je, reklo bi se, društvo sebi
postavilo, s uspehom ostvaruje. Prosti, obični ljudi sa zahtevima ruske
društvene, seljačke, hrišćanske moralnosti odbacivali su ova shvatanja i
primali nova, zatvorska, koja su se, uglavnom, sastojala u tome da je svako
izvrgavanje ruglu ljudske ličnosti, svako nasilje i svako uništavanje ljudske
ličnosti, dozvoljeno kad je korisno. Ljudi koji bi duže živeli u zatvoru,
saznavali su celim svojim bićem da su, sudeći po postupcima prema njima, svi
ti moralni zakoni poštovanja čoveka i samilosti prema njemu, koje
propovedaju i crkveni i moralni učitelji, u stvari poništeni i da ih se, prema
tome, ne treba ni pridržavati. Nehljudov je to uočio kod svih zatvorenika
koje je upoznao: u Fjodorovu, Makaru, pa čak i u Tarasu, koji je, pošto je
proveo dva meseca u postajama, prenerazio Nehljudova nemoralnošću svojih
sudova. Putem Nehljudov doznade kako skitnice, bežeći u tajgu, nagovore
svoje drugove da pođu s njima, da bi ih zatim ubili i hranili se njihovim
mesom. Video je živoga čoveka koji je bio za to optužen i koji je to priznao. A
najužasnije je bilo to što slučajevi ljudožderstva nisu bili usamljeni, već su se
stalno ponavljali.
Samo naročitim kultivisanjem poroka, kako se to vrši u ovim ustanovama,
bilo je mogućno dovesti ruskog čoveka do takvog stanja do kojega su ga
doveli u liku tih skitnica, koje su prevazišle najnovije Ničeovo učenje, pa
smatraju da je sve dozvoljeno i da ništa nije zabranjeno i šire to učenje
najpre među zatvorenicima, a zatim u narodu.
Jedino objašnjenje za sve što se dešavalo beše sprečavanje zločina,
zastrašivanje, ispravljanje i zakonska odmazda, kako je pisalo po knjigama.
No, u stvari, nije bilo ničega ni sličnog prvom, drugom, trećem ili četvrtom.
Umesto sprečavanja zločina, zločin se širio. Umesto zastrašivanja,
povlađivalo se prestupnicima, od kojih su mnogi, kao skitnice, dobrovoljno
odlazili u zatvore. Umesto ispravljanja, sistematsko zaražavanje svim
porocima. Potreba odmazde ne samo što se nije ublažavala vladinim
kaznama, već se odgajala u narodu tamo gde je nije bilo.
„Pa zašto oni to čine?“ — pitao se Nehljudov, ali nije nalazio odgovora.
A ono što ga je najviše čudilo, beše to što se sve to činilo ne slučajno, ne iz
nesporazuma, ne jedanput, već što se sve to činilo neprekidno, stotinama
godina, samo s tom razlikom što su to nekada bili ljudi s iščupanim
nozdrvama, odsečenim ušima, zatim žigosani, vezivani uz šipke, dok su sada
bili s lisicama na rukama, i vozili su ih vozom, a ne kolima.
Misao da je ono što ga revoltira posledica, kako su mu govorili službenici,
neusavršenog uređenja raznih zatvora i mesta progonstva, i da se sve to može
popraviti ako se urede zatvori novog tipa — nije zadovoljavalo Nehljudova,
jer je on osećao da ono što ga revoltira nije prouzrokovano više ili manje
usavršenim uređenjem raznih kaznionica. Čitao je on o usavršenim
zatvorima sa električnim zvonom, o pogubljenjima električnom strujom, koja
je preporučivao Tard, i usavršeno nasilje ga je još više revoltiralo.
A, pre svega, Nehljudova je revoltiralo to što u sudovima i ministarstvima
sede ljudi koji dobijaju veliku platu sakupljenu od naroda, što oni, tražeći
tumačenja u knjigama koje su napisali takvi isti činovnici, rukovođeni istim
pobudama, podvode postupke ljudi pod paragrafe, i rukovodeći se tim
paragrafima, otpremaju ljude nekuda, u mesto gde ih više neće videti, a gde
su ti ljudi potpuno u vlasti okrutnih, ogrubelih upravnika zatvora,
nadzornika, sprovodnika, pa ih na milione propada i duhovno i telesno.
Pošto je bolje upoznao zatvore i postaje, Nehljudov je video da svi ti
poroci što se razvijaju među zatvorenicima: pijanstvo, kocka, okrutnost i svi
strašni zločini koje vrše zatvorenici, uključujući ljudožderstvo — da ti poroci
nisu nikakva slučajnost, niti su, pak, pojava degeneracije, zločinačkog tipa
nakaznosti — kako, podilazeći vladama, tumače tupoglavi naučnici — već da
su to neizbežne posledice neshvatljive zablude da jedni ljudi mogu kažnjavati
druge ljude. Nehljudov shvati da ljudožderstvo ne počinje u tajgi, već u
ministarstvima, komitetima i nadleštvima, a da se ono u tajgi samo završava;
da se njegovog zeta, na primer, i ostalih sudskih činovnika i službenika,
počevši od pristava pa do ministra, nimalo ne tiče pravičnost i sreća naroda, o
kojoj oni pričaju, već da su njima potrebne samo one rublje koje im daju za
ono iz čega i proističu sva ta pokvarenost i patnja. To je bilo potpuno
očevidno.
„Zar je moguće da se sve to čini samo iz nesporazuma? Šta učiniti da se
svim tim činovnicima obezbedi njihova plata, pa čak i da im se da nagrada,
samo da ne čine ono što čine?“ — mislio je Nehljudov. I s tim mislima, tek
posle drugih petlova, uprkos buvama koje su kao vodoskok prskale oko njega
čim bi se pomakao, on zaspa čvrstim snom.
 XX

Kad se Nehljudov probudio, kočijaši su već davno bili otišli, gazdarica je

popila čaj i, brišući maramicom oznojen debeo vrat, dođe da mu kaže da je
vojnik sprovodnik doneo pisamce. Pisamce je bilo od Marje Pavlovne. Ona je
pisala da je Kriljcovljev napad ozbiljniji no što su mislili.
„Jedno vreme smo mislili da ga ostavimo ovde, i da ostanemo s njim, ali to
nisu dozvolili, pa ćemo ga povesti, ali se bojimo najgoreg. Nastojte da udesite
u gradu tako da, ukoliko njega zadrže, ostave nekoga i od nas. Ako je toga
radi potrebno da se ja udam za njega, razume se, spremna sam.“
Nehljudov posla momka na stanicu po konje i poče užurbano da se
sprema. Nije popio ni drugu čašu čaja, kad poštanska trojka, uz zveket
praporaca i kloparanje točkova po smrznutom blatu kao po kaldrmi, dojuri
do ulaza. Isplativši debelovratoj gazdarici, Nehljudov požuri da iziđe i,
smestivši se na šaragama kola, naredi kočijašu da što brže tera, jer je želeo da
stigne partiju. Nedaleko od vrata obora, on stiže kola natovarena vrećama i
bolesnicima, koja su tandrkala po blatu što se već počelo poravnavati (oficira
ne beše, on se beše odvezao napred). Vojnici, očevidno, napiti, išli su pozadi,
ivicom puta, veselo ćeretajući. Kola je bilo mnogo. Na prednjima je sedelo po
šest bolešljivih kriminalaca, a na zadnjim trojima — po troje na kolima —
politički. Na poslednjim kolima sedeli su Novodvorov, Grabecova i
Kondratjev, na drugima Ranceva, Nabatov i ona slaba reumatična žena kojoj
je Marja Pavlovna ustupila svoje mesto. Na trećima je na senu i jastucima
ležao Kriljcov. Na boku, kraj njega, sedela je Marja Pavlovna. Nehljudov
zaustavi kola kraj Kriljcova i priđe mu. Pijani sprovodnik poče da maše
rukom Nehljudovu, ali Nehljudov, ne obraćajući pažnju na njega, priđe
kolima, uhvati se za ivicu lotre i pođe kraj kola. Kriljcov u kožuhu i šubari, sa
ustima zavezanim maramicom, izgledao je još mršaviji i bleđi. Njegove divne
oči činile su se naročito velike i sjajne. Tresući se lako zbog neravnina na
putu, on netremice gledaše u Nehljudova, a na pitanje o zdravlju, samo
sklopi oči i ljutito odmahnu glavom.
Očevidno je svu energiju trošio na to da podnese truckanje kola. Marja
Pavlovna sedela je s druge strane na kolima. Ona s Nehljudovom izmenja
značajan pogled, koji je izražavao svu njenu brigu zbog Kriljcovljevog stanja,
a odmah potom poče da govori veselim glasom:
— Izgleda da je oficira bilo stid — viknu ona da bi je kroz tandrkanje
točkova mogao čuti Nehljudov. — Buzovkinu skinuli lisice. On sam nosi
devojčicu, a s njim idu Kaća i Simonson, a umesto mene, Veročka.
Kriljcov reče nešto što se nije moglo razabrati, pokazujući na Marju
Pavlovnu i, namrštivši se, očevidno je uzdržavao kašalj, zatrese glavom.
Nehljudov približi glavu da bi mogao da čuje. Kriljcov skide maramicu s usta
i prošaputa:
— Sad je mnogo bolje. Samo da se ne prehladim. Nehljudov klimnu
potvrdno glavom i ukrsti pogled s pogledom Marje Pavlovne.
— No, šta je s problemom triju tela? — prošapta još Kriljcov i s mukom se
nasmeši. — Rešenje je zapleteno, a?
Nehljudov ne razumede, ali mu Marja objasni da je to poznati
matematički problem određivanja odnosa triju tela: Sunca, Meseca i Zemlje, i
da je Kriljcov u šali izmislio to, poredeći odnose Nehljudova, Kaćuše i
Simonsona. Kriljcov klimnu glavom, potvrđujući da je Marja Pavlovna tačno
protumačila šalu.
— Rešenje ne zavisi od mene — reče Nehljudov.
— Jeste li dobili moje pisamce? Hoćete li učiniti? — upita Marja Pavlovna.
— Neizostavno — reče Nehljudov i, uočivši nezadovoljstvo na
Kriljcovljevom licu, ode do svojih kola, pope se na šarage i, držeći se za ivice
kola, u kojima se tresao po džombama neutrvenog puta, poče da prestiže na
čitavu vrstu otegnutu partiju sivih ogrtača i kožuha, okovane i parove
spojene lisicama. Na suprotnoj strani puta Nehljudov poznade plavu
Kaćušinu maramu, crni kaput Vere Jefremovne, Simonsovljev kratki kaput,
pletenu kapu i bele vunene čarape, koje, poput sandala, behu omotane
remenjem. On je išao pored žena i nešto im vatreno pričao.
Opazivši Nehljudova, žene mu se pokloniše, a Simonson svečano podiže
kapu. Nehljudov nije imao šta da kaže i, ne zaustavljajući kola, prestiže ih.
Izišavši opet na ugažen drum, kočijaš potera još brže, ali je neprestano morao
da silazi sa trvenika da bi obišao povorku kola, koja su se u oba pravca
kretala putem.
Drum, sav izrovan dubokim brazdama, prolazio je kroz mračnu šumu
crnogorice koja se s obe strane šarenila upadljivom peščanožutom bojom još
neopalog lišća breze i ariša. Na pola puta šuma se završi, a sa strana pukoše
polja i pojaviše se zlatni krstovi i manastirska kubeta. Beše se već sasvim
razvedrilo, oblaci se behu razišli, sunce se diglo iznad šume, i mokro lišće i
barice, kubeta i crkveni krstovi zableštaše na suncu. Napred, desno, u
sivoplavoj daljini zabeleše se daleke planine. Trojka stiže u veliko selo u
blizini grada. Seoska ulica beše puna sveta: i Rusa i domorodaca u čudnim
kapama i halatima. Pijani i trezni muškarci i žene vrzmali su se i galamili oko
dućana, krčmi, birtija i kola. Osećala se blizina grada. Kočijaš ošinu i pritegnu
uzde na desnom logovu, sede na svom sedištu pobočke, tako da su mu kajasi
bili s desne strane, i, očevidno, želeći da se malo razmeće, projuri glavnom
ulicom ne usporavajući vožnju, pa stiže do reke preko koje se prelazilo
skelom. Skela beše nasred brze reke i dolazila je s druge strane. Na ovoj
strani čekalo je dvadesetak kola. Nehljudov nije morao dugo da čeka.
Zaplovivši snažno uzvodno, skela nošena brzom vodom, ubrzo pristiže do
dasaka pristaništa.
Visoke, plećate, mišićave, ćutljive skeledžije u kožusima i ribarskim
čizmama, vešto, sviklo nabaciše užad, učvrstiše ih oko stubova, odmakoše
prečage i na obalu pustiše kola, koja su stajala na skeli, počeše da ukrcavaju
kola, te celu skelu napuniše kolima i konjima, koji su se trzali plašeći se vode.
Brza, široka reka šibala je bokove čamaca skele zatežući konopce. Skela se
napuni, Nehljudovljeva kola sa ispregnutim konjima, okružena sa svih strana
teretnim kolima, stajala su na kraju, i skelecije spustiše prečage, ne osvrćući
se na molbe onih koji nisu ušli, poskidaše užad i krenuše. Na skeli beše tiho,
čuo se samo bat nogu skeledžija i udaranje kopita o daske kad bi se konji
premeštali s noge na nogu.
 XXI

Nehljudov je stajao na kraju skele i gledao u široku, brzu reku. U

njegovoj mašti naizmenično su se javljale dve slike: Kriljcovljeva glava, koja
se trese pri truckanju kola dok on ozlojeđen umire, i pojava Kaćuše, koja
bodro korača ivicom puta sa Simonsonom. Prvi utisak — Kriljcov koji umire,
a ne priprema se za smrt — beše gorak i tužan. Drugi, pak, utisak — bodra
Kaćuša koja je stekla ljubav takvoga čoveka kao što je Simonson i koja sada
stupa na čvrst i siguran put dobra — trebalo je da bude radostan, ali
Nehljudovu je bilo teško i on nije mogao da savlada to što ga je tištalo.
Iz grada su se vodom razlegali brujanje i metalni zvuci velikog zvona.
Kočijaš koji je stajao kraj Nehljudova i sve kiridžije poskidaše jedan za
drugim kape i prekrstiše se. Omanji kosmati starac, koji je stajao najbliže
ogradi, a koga Nehljudov u početku nije primetio, ne prekrsti se, već se,
podigavši glavu, zagleda u Nehljudova. Taj starac beše obučen u iskrpljen
gunj, suknene čakšire i stare zakrpljene čizme. Na leđima je imao omanju
torbu, na glavi visoku olinjalu šubaru.
— A što se ti, stari, ne moliš? — reče Nehljudovljev kočijaš stavivši i
namestivši kapu. — Il nisi kršten?
— A kome da se molim? — reče kosmati starac, odlučno, prkosno i brzo
izgovarajući slog za slogom.
— Pa zna se kome, Bogu — reče podsmešljivo kočijaš.
— A pokažider mi ti gde je on, taj tvoj Bog?
Beše nečeg tako ozbiljnog i čvrstog u starčevom izrazu da se kočijaš,
osetivši da ima posla s jakim čovekom, malo zbuni, ali to ne pokaza i,
nastojeći da ne ućuti i da se ne bruka pred svetom koji je slušao, brzo
odgovori:
— Gde je? Pa zna se, na nebu.
— A jesi l’ bio tamo?
— Bio il’ ne bio, svi znaju da se Bogu treba moliti.
 — Pa Boga niko nikad nije video. Jedinorođeni Sin Njegov koji je u očevu
krilu, on je objavio — isto onako brzo odvrati starac, mršteći se strogo.
— Ti si, izgleda, nevernik, rupnjak. Rupi se moliš — reče kočijaš
zadevajući bičaljicu za pojas i popravljajući am na logovu.
Neko poče da se smeje.
— A koje si ti, dedice, vere? — upita sredovečni čovek koji je stajao kraj
kola na kraju skele.
— Nisam ja nikakve vere. Jer nikom ja ne verujem, osim sebi — opet brzo i
odlučno izgovori starac.
— Pa kako sebi može da se veruje? — reče Nehljudov upadajući u
razgovor. — Može se pogrešiti.
— A, jok — odmahnuvši glavom, odlučno odgovori starac.
— Pa zašto onda postoje razne vere? — upita Nehljudov.
— Razne vere su otud što se ljudima veruje, a ne veruje sebi. I ja sam
ljudima verovao i lutao kao po tajgi; tako sam bio zalutao da sam mislio da se
neću izvući. I staroverci, i novoverci, i subotari, i hlisti, i popovci, i
bespopovci, i austrijci, i molokani, i škopci. Svaka vera sama sebe hvali. Pa
eto, razmileli se ko štenad slepa. Vera ima mnogo, a duh je jedan. I u tebi, i u
meni, i u njemu. Znači, nek veruje svak svome duhu, pa će svi biti sjedinjeni.
Biće svak za sebe, a biće svi zajedno.
Starac je govorio glasno i stalno se osvrtao, očevidno u želji da ga čuje što
više ljudi.
— Da li vi odavno tako propovedate? — upita ga Nehljudov.
— Je l ja? Odavno. Već me dvadeset treću godinu progone.
— Kako progone?
— Kako su Hrista progonili, tako i mene progone. Hvataju, pa me u sud
vode, pa kod popova — kod književnika, kod fariseja, u ludnicu me strpali, al’
ništa ne mogu da učine, jer sam ja slobodan. „Kako ti je — vele — ime?“ Misle
nazvaću se nekim imenom. Samo, ja se ne nazivam nikakvim imenom. Od
svega se odrekoh: nemam ni imena, ni mesta, ni otadžbine — ničega nemam.
Ja sam sam za sebe. „Kako ti je ime?“ Čovek. „A koliko ti Je godina? Ne
brojim, velim, a i ne može se izbrojati, jer uvek sam ja bio i uvek ću biti. —
„Ko ti je — vele — otac i mati?“ Nemam, kažem, ni oca ni matere, osim Boga i
zemlje. Bog je — otac, — zemlja — mati. „A cara — vele — priznaješ? Što da ne
priznajem? On je sebi car, a ja sam sebi car. „Ne vredi — vele — razgovarati s
tobom.“ A ja velim: ja te i ne molim da sa mnom razgovaraš. I tako muče.
 — A kud sada idete? — upita Nehljudov.
— Kud me Bog odvede. Radim, a kad nema posla, ja prosim — završi
starac, opazivši da skela prilazi drugoj obali, pa pobednički prelete pogledom
po onima koji su ga slušali.
Skela pristade uz drugu obalu. Nehljudov izvadi novčanik i ponudi starcu
novac. Starac odbi.
— To ja ne uzimam. Hleb uzimam — reče on.
— Pa da se oprostimo.[98]
— Nemam šta da praštam. Nisi me uvredio, a i ne možeš me uvrediti —
reče starac i poče da stavlja na rame torbu, koju je bio skinuo. U
međuvremenu, izguraše poštanska kola i upregoše konje.
— I šta vam je trebalo da razgovarate, gospodine — reče kočijaš
Nehljudovu kad se ovaj, davši napojnicu snažnim skeledžijama, pope na kola.
— On vam je ovejana skitnica.
 XXII

Kad se popeše na brdašce, kočijaš se okrenu.

— U koji hotel da vas odvezem?
— Koji je bolji?
— Nema boljeg od „Sibirskog". A i kod Djukova je dobro.
— Kud god želiš.
Kočijaš opet sede pobočke i potera brže. Grad beše poput svih gradova:
iste kuće s međuspratom i zelenim krovom, ista saborna crkva, dućani, a u
glavnoj ulici velike radnje, pa čak isti policajac. Samo što skoro sve kuće
behu drvene, a ulice nepopločane. U jednoj od najživljih ulica kočijaš
zaustavi trojku ispred hotelskog ulaza. Ali u hotelu ne beše slobodnih soba,
pa je trebalo krenuti u drugi. U tom drugom hotelu nađe se slobodna soba i
Nehljudov se, prvi put posle dva meseca, nađe ponovo u uslovima kakve-
takve čistoće i udobnosti, na koju je bio navikao. Ma kako da soba koju je
dobio nije bila mnogo raskošna, Nehljudov oseti veliko olakšanje posle
poštanskih kola, svratišta i postaja. Pre svega, trebalo se očistiti od vaški,
kojih nikako nije mogao sasvim da se oslobodi posle svraćanja u postaje.
Smestivši se, on se odmah odveze u kupatilo, a odande, pošto se doterao za
grad — obukao uštirkanu košulju, pantalone i sako — pođe do oblasnog
namesnika. Kočijaš, koga je doveo hotelski portir, doveze ga na bučnim lakim
kolima, u koja beše upregnuto uhranjeno krupno kirgijsko konjče, do velike,
lepe zgrade, kraj koje su stajali stražari i policajac. Pred kućom i iza kuće
beše park, u kojem su se, među ogolelim jasikama i brezama što su strčale
golim rašljama, gusto i tamno zelenele jele, borovi i omorike.
General je bio bolestan, te nije primao. Nehljudov ipak zamoli lakeja da
preda njegovu posetnicu, i lakej se vrati s povoljnim odgovorom:
— Izvolite.
Predsoblje, lakej, posilni, stepenište, dvorana sa blistavo uglačanim
parketom — sve je to podsećalo na Petrograd, samo je sve bilo nešto prljavije,
i veličanstvenije. Nehljudova uvedoše u radnu sobu.
 General, sangvinik, podbuo čovek s nosom nalik na krompir, s kvrgama
na čelu i ćelavoj lobanji i kesicama ispod očiju, sedeo je u svilenom
tatarskom halatu i s cigaretom u ruci pio čaj iz čaše u srebrnom okviru.
— Dobro došli, prijatelju! Oprostite što vas dočekujem u halatu: i to je
bolje nego da vas uopšte nisam primio — reče on zaogrćući halatom svoj
debeo, pozadi naboran vrat. — Nisam baš potpuno zdrav pa ne izlazim. Šta
vas je dovelo ovamo gde je Bog rekao laku noć?
— Pratio sam partiju zatvorenika među kojima se nalazi osoba koja mi je
bliska — reče Nehljudov — i, eto, došao sam da molim vaše prevashodstvo
delimično za tu osobu, a i za jednu drugu stvar.
General uvuče dim, srknu čaj, ugasi cigaretu u pepeljari od malahita i,
gledajući u Nehljudova svojim podnadulim, zažarenim uskim očima, ozbiljno
je slušao. On ga prekide da bi ga samo upitao da li želi da puši.
General beše tip učenog oficira koji je smatrao da se liberalnost i
humanost mogu uskladiti s njegovom profesijom. Ali, kao čovek po prirodi
pametan i dobar, veoma je brzo osetio da je takvo usklađivanje nemogućno, i
da ne bi zapažao onu unutrašnju protivrečnost u kojoj se stalno nalazio, sve
više se predavao navici da pije mnogo vina, navici veoma mnogo
rasprostranjenoj među vojnim licima, i tako se bio odao toj navici da je posle
tridesetpetogodišnje vojne službe postao ono što lekari nazivaju
alkoholičarem. Sav je bio prožet vinom. Bilo mu je dovoljno da popije bilo
kakvu tečnost pa da oseti napitost; a piti vino, za njega je bila takva potreba
bez koje nije mogao da živi, i svakoga dana predveče bivao je sasvim pijan,
mada se tom stanju tako prilagodio da nije posrtao i nije govorio neke
naročite gluposti. Ako je i govorio gluposti, svi su, budući da je on zauzimao
veoma važan položaj, primali kao pametnu bilo koju glupost koju bi on
izrekao. Samo izjutra, baš u vreme kad ga je Nehljudov zatekao, ličio je na
razumnog čoveka i mogao je da razume šta mu se govori, i da, manje-više,
uspešno na delu primenjuje poslovicu koju je voleo da ponavlja: „Biti pijan i
uz to pametan — dve vrline u isti mah.“ Više vlasti su znale da je on pijanica,
ali je on, ipak, bio obrazovaniji od drugih — iako je u svom obrazovanju
zastao na onom mestu gde ga je zateklo pijanstvo — bio je smeo, vešt čovek
impozantne pojave, umeo je i u napitom stanju da se drži taktično, i zato su
ga postavili i držali na tom istaknutom i odgovornom mestu koje je
zauzimao.
Nehljudov mu ispriča da je lice koje ga interesuje — žena, da je ona
nevino osuđena, i da je predata molba caru.
Tako. Dakle? — reče general.
 — Obećali su mi u Petrogradu da će mi izveštaj o sudbini te žene poslati
najkasnije ovog meseca, i to ovamo...
Ne skidajući oči s Nehljudova, general pruži ruku s kratkim prstima
prema stolu, zazvoni i nastavi ćutke da sluša, ispuštajući dim i veoma se
glasno iskašljujući.
— I molio bih, ako je moguće, da se ta žena zadrži ovde dok dođe odgovor
na predatu molbu.
Uđe uniformisani lakej, posilni.
— Pitaj da li je ustala Ana Vasiljevna — reče general posilnome — i posluži
još čaja. I šta još? — obrati se general Nehljudovu.
Druga se moja molba — nastavi Nehljudov — tiče političkog zatvorenika
koji ide sa istom partijom.
— Tako, dakle! — reče general, značajno klimajući glavom.
— On je teško bolestan čovek, na samrti. Njega će, verovatno, ostaviti
ovde u bolnici, i jedna od političkih osuđenica želela bi da ostane uz njega.
— Je l’ mu neki rod?
— Nije, ali spremna je da se uda za njega, samo ako joj to daje mogućnost
da ostane uz njega.
General je ispitivački gledao svojim zažarenim očima, ćutao i slušao,
očevidno želeći da zbuni svog sabesednika pogledom, i pri tom pušio.
Kad Nehljudov završi, on uze sa stola knjigu, stade brzo da prevrće
stranice, ližući ovlaš pri tom prste, pa nađe paragraf o braku, i poče da čita.
— Na šta je ona osuđena? — upita on dižući pogled sa knjige.
— Ona — na robiju.
— E, onda se položaj osuđeniku sklapanjem braka ne može poboljšati.
— Ali...
— Dozvolite. Kad bi se njome oženio kao slobodan čovek, °na bi isto tako
morala da izdrži svoju kaznu. Pitanje je: ko je osuđen na težu kaznu — on ili
ona?
— Oboje su osuđeni na robiju.
— E, onda su kvit — reče general smejući se.
— Kako njemu, tako njoj. On se može zadržati zbog bolesti — nastavi on —
i, naravno, učiniće se sve što se može da mu se olakša sudbina, ali ona, čak i
ako bi se udala za njega, ne može ostati ovde...
 — Generalica piju kafu — javi lakej.
General klimnu glavom i nastavi: — Uostalom, još ću razmisliti. Kako se
zovu? Zapišite, evo, ovde.
Nehljudov zapisa.
— Ni to ne mogu — reče general Nehljudovu kao odgovor na njegovu
molbu da se sastane s bolesnikom. — Ja u vas, naravno, ne sumnjam — reče
on — ali, vi se interesujete i za njega i za druge, a imate novaca. A kod nas je
sve na prodaju. Kažu mi. da se iskoreni mito. Pa kako da se iskoreni kad su
svi podmitljivi? I što je manji čin, tim više. A kako bih i mogao da motrim na
čoveka na rastojanju od pet hiljada vrsta? On je tamo mali car, isti kao što
sam ja ovde. — On se nasmeja. — Vi ste se, sigurno, viđali s političkima, davali
novac i puštali su vas? — reče on smešeći se. — Zar ne?
— Da, istina je.
— Ja razumem da vi morate tako da postupate, vi želite da vidite
političkog osuđenika. I vama ga je žao. A upravnik ili sprovodnik će uzeti, jer
mu je plata četrdeset kopjejaka, on ima porodicu i ne može da ne uzme. I na
njegovom i na vašem mestu, postupio bih kao vi i on. Ali, na svome mestu, ne
dozvoljavam sebi odstupanje od najstrožeg pridržavanja zakona baš zato što
sam čovek i što može da me povuče sažaljenje. A ja sam pedantan. Ukazali su
mi poverenje pod izvesnim uslovima, i ja moram opravdati to poverenje. No,
dakle, ovo pitanje je iscrpeno. E, a sad mi ispričajte šta se radi kod vas u
metropoli?
I general poče da se raspituje i da priča, očevidno želeći da istovremeno
dozna novosti i da pokaže sav svoj značaj i svu svoju humanost.
 XXIII

— Nego, slušajte, gde ste vi? Kod Djuka? E, ni tamo ne valja. Nego, dođite
na ručak — reče general pozdravljajući se s Nehljudovom. — U pet sati.
Govorite engleski?
— Da, govorim.
— E, pa sjajno. Ovamo je, znate, stigao Englez, putnik. On proučava
progonstvo i sibirske zatvore. On će ručati kod nas. A i vi dođite. Ručamo u
pet, a žena zahteva tačnost. Onda ću vam dati odgovor i o tome šta da se učini
sa onom ženom, a i o bolesniku. Možda će se i moći neko ostaviti uz njega.
Pošto se oprostio s generalom, on se odveze na poštu u veoma
uzbuđenom, aktivnom raspoloženju.
Pošta beše niska, zasvođena soba; za pultom su sedeli činovnici i izdavali
poštu narodu koji se tu tiskao. Jedan činovnik, nagnuvši se u stranu, bez
prestanka je udarao pečatom po kovertima, koje je vešto podmetao.
Nehljudova nisu ostavili dugo da čeka, i doznavši njegovo prezime, odmah
mu isporučiše njegovu prilično veliku korespondenciju. Tu beše i novac, i
nekoliko pisama i knjiga, i poslednji broj „Otadžbinskih zapisa . Primivši
svoja pisma, NehljuDov se udalji do drvene klupe, na kojoj je, čekajući nešto,
sedeo vojnik s knjigom, pa sede kraj njega i poče da pregleda pristigla pisma.
Među pismima beše i jedno preporučeno — divan koverat s jasnim
pečatom od jako crvenog voska. On raspečati koverat i, ugledavši pismo
Selenina s nekim zvaničnim aktom, oseti kako mu krv jurnu u lice i kako ga
u srcu nešto steže. To beše odluka u vezi s Kaćušinim slučajem. Kakva je
odluka? Da nisu odbili? Nehljudov na brzinu prelete po onom što je bilo
napisano sitnim, jedva čitljivim, čvrstim, izlomljenim rukopisom, i radosno
uzdahnu. Odluka beše povoljna.
„Dragi druže! — pisao je Selenin — poslednji razgovor s tobom ostavio je
na mene jak utisak. Bio si u pravu u pogledu Maslove. Pregledao sam pažljivo
slučaj i video da je prema njoj učinjena teška nepravda. Moglo se ispraviti
samo u komisiji za molbe, kojoj si se i obratio. Tamo mi je uspelo da
doprinesem rešenju ovoga slučaja, i šaljem ti kopiju pomilovanja na adresu
koju mi je dala grofica Jekaterina Ivanovna. Originalni akt upućen je u mesto
gde je bila zatvorena za vreme suđenja, pa će, verovatno, odmah biti poslat u
Sibirsku glavnu upravu. Žurim se da ti javim ovu prijatnu vest. Drugarski ti
stežem ruku. Tvoj Selenin.
Sadržina samog akta bila je sledeća:
„Kancelarija Njegovog Imperatorskog Veličanstva za prijem molbi
podnetih na Najviše ime. Takva i takva stvar. Taj i taj sto, taj broj, godina. Po
naređenju Glavnog upravnika Kancelarije Njegovog Imperatorskog
Veličanstva za prijem molbi podnetih na Najviše ime, ovim se stavlja na
znanje građanki Katerini Maslovoj da je Njegovo Imperatorsko Veličanstvo,
prema najponiznijem podaničkom izveštaju, odazvavši se na molbu Maslove,
izvolelo zapovediti da se robija zameni nastanjivanjem u nekom mestu koje
nije mnogo udaljeno od Sibira.“
Vest beše radosna i važna: dogodilo se ono što je Nehljudov mogao da
poželi Kaćuši, a i samome sebi. Istina, ta promena njenog položaja značila je
nove komplikacije u njegovom odnosu prema njoj. Dok je bila robijašica,
brak koji je on predlagao bio je fiktivan i od značaja samo zbog toga što je
mogao olakšati njen položaj. Međutim, sad više nije bilo prepreka tom
zajedničkom životu. A za to Nehljudov nije bio spreman. Osim toga, njeni
odnosi sa Simonsonom? Šta su značile njene jučerašnje reči? I ako bi pristala
da se veže za Simonsona, da li bi to bilo dobro ili loše? On nikako nije mogao
da se snađe u tim mislima, te sada nije ni razmišljao o tome. „Sve će se to
samo od sebe kasnije srediti — pomisli on — sada je potrebno da je što pre
vidim, da joj javim radosnu vest i da je oslobodim. Mislio je da će mu za to
biti dovoljna kopija koju je sada imao u rukama. I izišavši iz poštanske
kancelarije, on naredi kočijašu da vozi u tamnicu.
Iako mu general jutros nije dozvolio da poseti tamnicu, Nehljudov je iz
iskustva znao da se ono što se nikako ne može postići kod viših vlasti, često i
veoma lako može postići kod nižih, te odluči da, ipak, pokuša da prodre u
tamnicu, da bi Kaćuši javio radosnu novost i možda je oslobodio, a uz to
doznao kako se oseća Kriljcov i njemu i Marji Pavlovnoj saopštio ono što je
rekao general.
Upravnik tamnice beše veoma visok i debeo, impozantan čovek s
brkovima čiji su zalisci bili izvijeni prema uglovima usana. On vrlo strogo
dočeka Nehljudova i bez okolišenja izjavi da stranim licima ne može dozvoliti
sastanak bez dozvole pretpostavljenog. Na Nehljudovljevu primedbu da su ga
u prestonicama puštali, upravnik odgovori:
Verovatno, ali ja ne puštam. — Pri tom je njegov ton govorio: „Vi,
prestonička gospoda, mislite da ćete nas zadiviti i zbuniti; ali i mi, u Istočnom
Sibiru, dobro znamo šta je red, pa vas još možemo i poučiti.“
Ni kopija akta iz lične kancelarije Njegovog veličanstva nije uticala na
upravnika. On odlučno odbi da pusti Nehljudova u zidine tamnice. Na
naivnu pretpostavku Nehljudova da Maslova može biti oslobođena
podnošenjem te kopije, on se samo prezrivo osmehnu izjavivši da, za
oslobođenje bilo koga, on mora imati naređenje svog neposrednog starešine.
Jedino što je obećao bilo je to da će javiti Maslovoj da je pomilovana i da je
neće zadržati ni sata pošto primi naređenje od svojih pretpostavljenih.
O Kriljcovljevom zdravlju isto je odbio da da bilo kakva obaveštenja,
rekavši da on čak ne može da kaže postoji li takav zatvorenik. I tako, ne
postigavši ništa, Nehljudov sede u svoju kočiju i odveze se u hotel.
Strogost upravnikovu prvenstveno je prouzrokovalo to što je u tamnici,
koja je bila dvaput više napunjena nego što je normalno, u to vreme harao
tifus. Kočijaš koji je vozio Nehljudova ispriča mu putem da „u apsu narod
mnogo strada. Neka ga je boleština spopala. Po dvadesetak ljudi dnevno
ukopavaju“.
 XXIV

Uprkos neuspehu u zatvoru, Nehljudov u istom bodrom uzbuđenom i

pregalačkom raspoloženju pođe u kancelariju gubernatora da dozna da li je
stigao akt o pomilovanju Maslove. Akta nije bilo, te Nehljudov, vrativši se u
hotel, požuri da bez odlaganja napiše o tome Seleninu i advokatu. Dovršivši
pisma, on pogleda u sat. Beše već vreme da se odveze na ručak kod generala.
Putem mu ponovo pade na um misao — kako će Kaćuša primiti vest o
pomilovanju. Gde će joj odrediti da se nastani? Kako će on živeti s njom? Šta
je sa Simonsonom? Kakav je njen stav prema njemu? On se seti promene
koja se u njoj dogodila. Pri tom se seti i njene prošlosti.
„Treba zaboraviti, izbrisati — pomisli on, i opet požuri da odagna misli o
njoj. — Videće se već“ — reče on sebi i poče da razmišlja o tome šta treba da
kaže generalu.
Ručak kod generala, sav u atmosferi raskošnog života bogatih ljudi i
visokih činovnika, na koji Nehljudov beše navikao, posle dugog lišavanja ne
samo raskoši već i najosnovnijih udobnosti, naročito mu je prijao.
Domaćica beše petrogradska grande-dame[99] staroga kova, bivša dvorska
dama na dvoru cara Nikolaja, koja je prirodno govorila francuski, a
neprirodno ruski. Držala se neobično pravo i, čineći pokrete rukama, nije
odvajala laktove od struka. Ona se prema mužu odnosila uzdržano i, donekle,
sa setnim poštovanjem, a prema gostima je bila vrlo ljubazna, iako je bilo
nijanse u njenom odnosu prema pojedinim licima. Nehljudova je primila kao
svoga, s onim finim, neprimetnim laskanjem, iz kojeg je Nehljudov ponovo
mogao osetiti sve svoje kvalitete, što mu je činilo prijatno zadovoljstvo. Ona
mu dade na znanje da je njoj poznat njegov originalan, ali pošten postupak
koji ga je doveo u Sibir i da ga smatra za neobičnog čoveka. To fino laskanje i
sav otmenoraskošni način života u generalovoj kući učiniše to da se
Nehljudov sav predade uživanju u lepom nameštaju, ukusnoj hrani, lakoći i
prijatnosti ophođenja s dobro vaspitanim ljudima iz kruga na koji je bio
navikao, kao da je sve ono usred čega je živeo u poslednje vreme bio samo
san iz kojeg se on probudio u pravoj stvarnosti.
 Za ručkom, osim domaćih — kćeri generala s mužem i ađutanta — behu
još Englez, trgovac, vlasnik nalazišta zlata, i gubernator koji je doputovao iz
udaljenog sibirskog grada. Svi ti ljudi behu prijatni Nehljudovu.
Englez beše zdrav, rumen čovek koji je loše govorio francuski, ali odlično i
govornički ubedljivo engleski, čovek koji je mnogo video i bio zabavan sa
svojom pričom o Americi, Indiji, Japanu i Sibiru.
Mladi trgovac, vlasnik nalazišta zlata, seljački sin, u fraku sašivenom u
Londonu, s brilijantskim dugmadima na košulji, koji je imao veliku
biblioteku, žrtvovao mnogo za humanitarne ciljeve i držao se evropskih
liberalnih ubeđenja, beše prijatan i interesantan Nehljudovu, jer je
predstavljao potpuno nov i dobar tip obrazovanog kalema evropske
uglađenosti na zdravoj seljačkoj divljaci.
Gubernator udaljenog grada beše onaj isti bivši direktor odseka o kome se
tako mnogo govorilo u vreme kad je Nehljudov bio u Petrogradu.
Bio je to pun čovek s talasastom retkom kosom, nežnim svetloplavim
očima, veoma debeo u donjem delu tela, s negovanim belim rukama
prekrivenim prstenjem, i prijatnim osmehom. Ovoga gubernatora domaćin je
cenio zato što u sredini podmitljivaca jedini nije primao mito. Domaćica,
velik ljubitelj muzike, i sama veoma dobra pijanistkinja, cenila ga je, opet,
zato što je bio vrlo dobar muzičar i što je svirao s njom u četiri ruke.
Nehljudov je bio tako dobro raspoložen da mu danas taj čovek nije bio
neprijatan.
Veseo, energičan oficir ađutant s modrim podvoljkom, koji je stalno nudio
svoje usluge, beše prijatan zbog svoje dobroćudnosti.
Ali najprijatniji Nehljudovu beše mio mlad bračni par, generalova kći s
mužem. Ta kći nije bila lepa, ali je bila veoma prostodušna mlada žena, sva
zaneta sa svoja dva deteta; njen muž, za koga se ona, posle duge borbe s
roditeljima, udala iz ljubavi, kandidat Moskovskog univerziteta, liberal,
skroman i pametan čovek, bio je u službi i bavio se statistikom, a naročito
domorocima, koje je proučavao, voleo i nastojao da spase izumiranja.
Svi behu ne samo prijatni i ljubazni prema Nehljudovu već su mu se,
očevidno, radovali kao nekoj novoj, zanimljivoj osobi. General koji je izišao
na ručak u mundiru, s Belim krstom o vratu, pozdravi se s Nehljudovom kao
sa starim poznanikom i odmah ponudi goste zakuskom i votkom. Na
generalovo pitanje, šta je radio pošto je otišao od njega, Nehljudov ispriča da
je bio u pošti i doznao za pomilovanje one osobe o kojoj mu je jutros govorio,
i da sada ponovo moli za dozvolu da poseti zatvor.
General, očevidno nezadovoljan što se za ručkom govori o poslovima,
natušti se i ne reče ništa.
— Želite li votke? — obrati se on na francuskom jeziku Englezu, koji je
prišao. Englez ispi votku i ispriča da je danas posetio sabornu crkvu i fabriku,
ali bi želeo da vidi i veliki sabirni zatvor.
— E, odlično — reče general, obraćajući se Nehljudovu — možete zajedno.
Dajte im propusnicu — reče on ađutantu.
— Kad želite da se odvezete? — upita Nehljudov Engleza.
— Više volim da posećujem zatvore uveče — reče Englez — svi su tamo, i
nema priprema, i sve je onako kako jeste.
— A, on hoće da ih vidi u punom sjaju? Neka vidi. Pisao sam, mene ne
slušaju. Pa nek doznaju iz strane štampe — reče general i priđe trpezarijskom
stolu, kraj kojeg domaćica pokaza mesta gostima.
Nehljudov je sedeo između domaćice i Engleza. Preko puta njega sedela je
generalova kći i bivši direktor odseka.
Za ručkom se vodio nepovezan razgovor, čas o Indiji, o kojoj je pričao
Englez, čas o Tonkinškoj ekspediciji, koju je general strogo osuđivao, čas o
sibirskim lukavstvima i podmitljivosti. Svi su ti razgovori malo zanimali
Nehljudova.
Ali posle ručka, u salonu, uz kafu, poče veoma zanimljiv razgovor sa
Englezom i domaćicom o Gledstonu, i Nehljudovu se činilo da je kazao
mnogo štošta pametno, što su njegovi sabesednici uočili. Posle dobrog ručka,
vina, uz kafu u mekoj naslonjači, među ljubaznim i dobro vaspitanim
ljudima, Nehljudovu beše sve prijatnije. Kad domaćica i bivši direktor
odseka, na molbu Engleza, sedoše za klavir i počeše da sviraju dobro
uvežbanu Petu simfoniju Betovenovu, Nehljudova obuze duševno
zadovoljstvo samim sobom, koje odavno nije osetio, kao da je tek sada saznao
kako je on dobar čovek.
Klavir beše odličan, a izvođenje simfonije dobro. Bar se tako učinilo
Nehljudovu, koji je voleo i znao tu simfoniju. Slušajući divno andante, on
oseti kako ga u nosu golica od razneženosti nad samim sobom i svim svojim
dobročinstvima.
Zahvalivši se domaćici na uživanju kakvo davno nije osetio, Nehljudov
htede da se oprosti i ode, kad mu s odlučnim izrazom priđe kći domaćice i,
crveneći, reče:
— Pitali ste za moju decu; želite li da ih vidite?
— Njoj se čini da je svima interesantno da vide njenu decu — reče mati,
smešeći se ljupkoj netaktičnosti kćeri — kneza to uopšte ne zanima.
 — Naprotiv, veoma, veoma me zanima — reče Nehljudov, dirnut tom
srećnom materinskom ljubavlju koja se presipala. — Molim vas, pokažite mi
ih.
— Vodi kneza da mu pokaže svoje mališane — smejući se, viknu general
iza kartaškog stola, za kojim je sedeo sa zetom, vlasnikom zlatnih rudnika i
ađutantom. — Odužite, odužite svoju obavezu.
Mlada žena je, međutim, očevidno, uzbuđena što će sada suditi o njenoj
deci, išla brzim korakom ispred Nehljudova u unutrašnje sobe. U trećoj,
visokoj sobi s belim tapetama, koja beše osvetljena malom lampom s tamnim
abažurom, stajala su jedan do drugog dva kreveca, a između njih sedela
dadilja u beloj pelerini, sa sibirskim dobrodušnim licem i istaknutim
jagodicama. Dada ustade i pokloni se. Mati se nagnu nad prvim krevetićem, u
kojem je, otvorivši ustašca, mirno spavala dvogodišnja devojčica s dugom
kosom sa uvojcima rasutim po jastuku.
— To vam je Kaća — reče mati popravljajući pleteni pokrivač s plavim
trakama ispod kojeg je virilo malo belo stopalo. — Zar nije lepa? Tek joj je
dve godine.
— Divna je!
— A to je Vasjuk, kako ga je deda prozvao. Sasvim drugi tip. Sibirac. Zar
ne?
— Divan dečko — reče Nehljudov posmatrajući bucu koji je spavao
potrbuške.
— Zar nije? — reče mati smešeći se značajno.
Nehljudov se seti lanaca, obrijanih glava, batinanja, raz- vrata, Kriljcova
na samrti, Kaćuše i cele njene prošlosti. On oseti zavist i zažele da ima isto
tako divnu i, kao što mu se sada učini, čistu sreću.
Pohvalivši nekoliko puta decu i time bar donekle zadovoljivši majku, koja
je žudno upijala sve te pohvale, on iziđe za njom u salon, gde ga je Englez već
čekao da se zajedno, kao što se behu dogovorili, odvezu u tamnicu.
Nehljudov se pozdravi sa starim i mladim domaćinima i sa Englezom iziđe iz
generalove kuće.
Vreme se beše promenilo. U gustim pahuljicama padao je sneg, koji već
beše zasuo put i krov, i drveće u parku, i prilaz, i krov kočija i leđa konja.
Englez je imao svoja kola, i Nehljudov naredi Eglezovom kočijašu da tera u
tamnicu, a on sede sam u svoju kočiju i, s teškim osećanjem da vrši
neprijatnu dužnost, krenu za njim u svojoj mekoj kočiji, koja se teško kretala
po snegu.
 XXV

Mračna zgrada tamnice sa stražarom i fenjerom pod kapijom, uprkos

čistom belom pokrivaču što ju je sada celu prekrivao — i prilaz, i krov, i
zidine, sada je, sa svojim osvetljenim prozorima duž cele fasade, ostavljala još
mračniji utisak nego jutros.
Veličanstveni upravnik iziđe na kapiju i, pročitavši kraj fenjera
propusnicu koju su dobili Nehljudov i Englez, U nedoumici slegnu svojim
snažnim ramenima, ali izvršavajući naredbu, pozva posetioce da ga prate. On
ih povede najpre u dvorište, zatim na vrata desno, pa uza stepenice u
kancelariju. Ponudivši ih da sednu, on upita čime može biti na usluzi i,
doznavši da Nehljudov želi odmah da vidi Maslovu, posla po nju nadzornika,
i poče se pripremati da odgovara na pitanja koja mu Englez preko
Nehljudova odmah poče da postavlja.
Za koliki je broj ljudi sagrađena tamnica? — pitao je Englez. — Koliko ima
zatvorenika? Koliko muškaraca, žena, dece? Koliko robijaša, prognanika,
dobrovoljnih pratilaca? Koliko bolesnika?
Nehljudov je prevodio Englezove i upravnikove reči ne ulazeći u njihov
smisao, jer je, sasvim neočekivano, bio zbunjen predstojećim sastankom. Kad
usred rečenice što ju je prevodio Englezu začu približavanje koraka i kad se
vrata kancelarije otvoriše i uđe nadzornik, što se toliko puta već dešavalo, a
za njim maramom povezana Kaćuša u zatvoreničkoj bluzi, njega, ugledavši
je, obuze neko teško osećanje.
„Ja hoću da živim, hoću porodicu, decu, hoću ljudski život“ — prostruja
mu kroz glavu dok je ona brzim koracima, ne dižući oči, ulazila u sobu.
On ustade i pođe joj nekoliko koraka u susret; njeno lice mu se učini
surovo i neprijatno. Ona je opet bila onakva kao onda kad mu je prebacivala.
Crvenela je i bledela, njeni su prsti grčevito gužvali krajeve bluze, i čas je
gledala u njega, čas obarala oči.
— Znate li da je stiglo pomilovanje? — reče Nehljudov.
— Da, rekao mi je nadzornik.
— Prema tome, čim stigne akt, moći ćete da iziđete i da se nastanite gde
hoćete. Razmislićemo...
Ona ga brzo prekide.
— Šta imam da razmišljam? Gde bude Vladimir Ivanovič, i ja ću s njim.
Podigavši oči prema Nehljudovu, ona to, uprkos uzbuđenju, izgovori brzo,
razgovetno, kao da je unapred spremila šta će reći.
— Tako, dakle! — reče Nehljudov.
— Pa što, Dmitrij Ivanoviču, ako on želi da živim s njim — ona preplašeno
zastade i ispravi se — da budem uz njega. Šta bih bolje? Treba to za sreću da
smatram. Pa šta bih drugo ja?...
„Jedno od dvoga: ili je zavolela Simonsona i uopšte ne želi tu žrtvu o kojoj
sam uobražavao da njoj prinosim, ili me ona i dalje voli i baš radi moje sreće
odriče me se i zauvek spaljuje sve brodove sjedinjujući svoju sudbinu sa
Simonsonovom" — pomisli Nehljudov i postide se. On oseti da crveni.
— Ako ga volite... — reče on.
— Šta ima da volim ili ne volim! Davno sam se već manula toga. A
Vladimir Ivanovič je sasvim naročit čovek.
— Da, razume se — poče Nehljudov. — On je krasan čovek, i mislim...
Kao da se bojala da će on reći nešto što ne treba reći ili da ona neće reći
sve, ona ga opet prekide.
— Ne, Dmitrij Ivanoviču, oprostite mi ako ne činim ono što vi želite —
reče ona gledajući ga svojim tajanstvenim zrikavim očima. — Ali, izgleda,
tako nekako ispada. I vi treba da živite.
Ona mu reče ono isto što je on maločas govorio sebi, ali on sada više nije
o tome mislio, već je mislio i osećao nešto sasvim drugo. Njega ne samo što je
bilo sramota već mu je bilo i žao svega što je gubio s njom.
— Nisam to očekivao — reče on.
— A što tu da živite i da se mučite. Dosta ste se namučili — reče ona i
čudno se osmehnu.
— Nisam se mučio, već mi je bilo dobro, i ja bih želeo da vam i dalje
služim, ako mogu.
— Nama — ona reče „nama“ i pogleda u Nehljudova — ništa nije potrebno.
Vi ste ionako toliko učinili za mene. Da nije vas... — ona htede nešto da kaže i
glas joj zadrhta.
— Meni vi ne treba da zahvaljujete — reče Nehludov.
— Što da mi izravnavamo račune, Bog će ih izravnati — izgovori ona i
njene crne oči zablistaše od suza koje su navirale.
— Kako ste vi dobra žena! — reče on.
— Zar ja dobra? — reče ona kroz suze i žalosni osmeh obasja njeno lice.
— Are you ready?[100] — upita, međutim, Englez.
— Directly.[101] — odgovori Nehljudov i upita je za Kriljcova.
Ona se pribra i mirno mu ispriča ono što je znala.
Kriljcov je putem jako oslabio i odmah su ga smestili u bolnicu. Marja
Pavlovna je bila mnogo zabrinuta, molila je da je prime u bolnicu kao
bolničarku, ali je nisu pustili.
— Pa da idem? — reče ona primetivši da Englez čeka.
— Ja se ne opraštam: još ću se videti s vama — reče Nehljudov.
— Oprostite — reče ona jedva čujno.
Pogledi im se susretoše, i po čudnom zrikavom pogledu i po žalosnom
osmehu s kojim mu ona ne reče „zbogom“, već „oprostite“, Nehljudov
zaključi da je od dve pretpostavke o uzrocima njene odluke tačna bila druga:
ona ga je volela i mislila da će mu, ako se veže za njega, upropastiti život, pa
ga je, odlazeći sa Simonsonom, oslobađala, i sada se radovala tome što je
izvršila ono što je htela, a u isti mah je patila zbog rastanka s njim.
Ona stegnu njegovu ruku, brzo se okrenu i iziđe.
Nehljudov se osvrnu na Engleza, spreman da pođe s njim, ali je Englez
nešto zapisivao u svoju beležnicu. Ne uznemirujući ga, Nehljudov sede na
drveno divanče što je stajalo kraj zida i odjednom oseti strahovit zamor. Nije
ga umorila ta besana noć, ni put, ni uzbuđenje, osećao je da je strašno
umoran od celog života. On se prisloni uz naslon divana na kojem je sedeo,
zatvori oči i za trenutak zaspa teškim, mrtvim snom.
— Pa, je li po volji sada da obiđemo ćelije? — upita upravnik.
Nehljudov se trže i začudi gde se nalazi. Englez beše završio svoje
beleženje i hteo je da razgleda ćelije. Umoran i ravnodušan, Nehljudov pođe
za njim.
 XXVI

Prošavši kroz predsoblje i do povraćanja smrdljiv hodnik, u kojem, na

svoje čuđenje, zatekoše dvojicu zatvorenika kako mokre pravo na pod,
upravnik, Englez i Nehljudov, u pratnji nadzornika, uđoše u prvu ćeliju
robijaša. U ćeliji s dušemama na sredini, svi su zatvorenici već ležali. Bilo ih
je oko sedamdeset. Ležali su glava do glave, trup do trupa. Kad posetioci
uđoše, svi do jednog, grmeći lancima, skočiše i stadoše kraj dušema, blistajući
svojim sveže i napola obrijanim glavama. Samo su dvojica i dalje ležala.
Jedan beše mlad čovek, crven, očevidno, u vrućici, drugi — starac, koji je
neprestano ječao.
Englez upita da li je mladi zatvorenik davno oboleo. Upravnik reče da je
bolestan od jutros, a da starac odavno pati od stomaka, ali nemaju gde da ga
smeste jer je bolnica odavno prepunjena. Englez zatrese glavom ne
odobravajući, pa reče da bi on želeo da tim ljudima kaže nekoliko reči i
zamoli Nehljudova da prevede ono što bude govorio. Ispostavi se da je
Englez, osim jednoga cilja svoga putovanja — opisa progonstva i zatvora u
Sibiru, imao i drugi cilj — propovedanje spasenja verom i iskupljenjem.
Recite im da ih je Hristos žalio i voleo — reče on — i da je umro radi njih.
Ako budu verovali u to, spašće se. — Dok je on to govorio, svi su zatvorenici
ćutke stajali kraj dušema u stavu mirno. — U toj knjizi, kažite im — završi on
— sve je rečeno. Ima li pismenih?
Pokaza se da je pismeno više od dvadeset ljudi. Iz ručne torbe Englez
izvadi nekoliko primeraka ukoričenog Novog zaveta, a mišićave ruke, sa
čvrstim crnim noktima, iz rukava od grubog platna ispružiše se prema njemu,
uklanjajući jedna drugu. On u toj ćeliji dade dva Jevanđelja i pođe u sledeću.
U sledećoj ćeliji beše isto. Ista zagušljivost, smrad: isto je onako između
prozora visila ikona, a levo od vrata stajala kibla. I isto su onako ležali zbijeni
trup do trupa, i isto onako brzo ustadoše i stadoše mirno, i isto onako ne
ustaše tri čoveka. Dvojica se podigoše i sedoše, a jedan je i dalje ležao čak i ne
pogledavši one koji su ušli: to behu bolesnici. Englez na isti način održa isti
govor, pa im isto onako dade dva Jevanđelja.
 U trećoj ćeliji čula se vika i komešanje. Upravnik zakuca i viknu: „Mirno!“
Kad se vrata otvoriše, opet se svi ukočiše kraj dušema, osim nekoliko
bolesnika i dvojice što su se pobili i lica izobličenih od zlobe grčevito držali
jedan drugoga, jedan za kosu, drugi za bradu. Pustiše jedan drugoga tek kad
im pritrča nadzornik. Jednome je krvario nos i tekle sline, pljuvačka i krv,
koju je brisao rukavom ogrtača; drugi je prebirao dlake što su mu bile
iščupane iz brade.
— Starešina! — strogo viknu upravnik.
Iskorači lep, snažan čovek.
— Nemoguće je smiriti ih, vaše blagorodije — reče on, smešeći se veselo
očima.
— Sad ću ja da ih umirim — reče upravnik mršteći se.
— What did they fight for?[102] — upita Englez.
Nehljudov upita starešinu zbog čega je došlo do tuče.
— Zbog podmetanja, zacopao se u tuđu — reče starešina, i dalje se
smešeći. — Ovaj udario, a onaj mu vratio.
Nehljudov to reče Englezu.
— Želeo bih da im kažem nekoliko reči — reče Englez obraćajući se
upravniku.
Nehljudov prevede. Upravnik reče: „Možete." Englez izvadi svoje
Jevanđelje u kožnom povezu.
— Molim vas, prevedite ovo — reče on Nehljudovu. — Vi ste se posvađali i
potukli, a Hristos, koji je umro radi nas, dao nam je drugo sredstvo za
rešavanje naših sukoba. Pitajte ih da li znaju kako po Hristovom zakonu
treba postupati sa čovekom koji nas vređa.
Nehljudov prevede reči i pitanja Engleza.
— Da se vlasti požalimo, a ona da raščisti? — upita jedan zatvorenik,
gledajući popreko veličanstvenog upravnika.
— Isprebijati ga, pa više neće vređati — reče drugi.
Začu se kratak smeh u znak odobravanja. Nehljudov prevede
Englezu njihove odgovore.
— Recite im da po Hristovom zakonu treba suprotno da čine: ako te udare
po jednom obrazu, ti podmetni i drugi — reče Englez s pokretom kao da
podmeće svoj obraz.
Nehljudov prevede.
 — Trebalo bi sam to da isproba — reče nečiji glas.
— Ako on i po drugom raspali, koji onda da podmetnem? — reče jedan od
bolesnika koji su ležali.
— Tako će te namrtvo isprebijati.
— Ded, probaj samo — reče neko pozadi i veselo se nasmeja.
Opšti nezadrživi kikot zahvati celu ćeliju; čak se i premlaćeni zakikota
kroz krv i sline. Smejali su se i bolesnici.
Englez se ne zbuni i zamoli da im se kaže da ono što se čini nemogućnim
postaje mogućno i jednostavno za one koji veruju.
— A pitajte, da li oni piju?
— Tako je — začu se jedan glas i, istovremeno, ponovo prigušeni glasovi i
kikot.
U toj ćeliji behu četiri bolesnika. Na pitanje Engleza zašto bolesnike ne
odvoje u jednu ćeliju, upravnik odgovori da oni to sami ne žele. Ti bolesnici,
uz to, nisu zarazni, lekarski pomoćnik ih nadgleda i pruža im pomoć.
— Već druga nedelja kako nije ni privirio — reče jedan glas.
Upravnik ne odgovori i povede ih u sledeću ćeliju. Opet otključaše vrata,
opet svi ustadoše i stišaše se, i opet Englez podeli Jevanđelja. Isto se dogodi u
petoj, u šestoj, i desno, i levo, i s obe strane.
Od robijaša pređoše k prognanicima, od prognanika izgnanicima iz
zadruga i dobrovoljnim pratiocima. Svud je bilo isto: svuda su isti prozebli,
gladni, besposleni, bolestima zaraženi, osramoćeni, zatvoreni ljudi ličili na
divlje zveri.
Pošto je Englez podelio određen broj Jevanđelja, više ih nije delio, čak ni
govore nije držao. Težak prizor, a pre svega zagušljiv vazduh očevidno su
savladali i njegovu energiju, i on je prolazio kroz ćelije odgovarajući samo sa
,,all right“ na upravnikova obaveštenja kakvi su zatvorenici u kojoj ćeliji.
Nehljudov je išao kao u snu, nemajući snage da odbije i ode, i osećao onaj isti
zamor i beznadežnost.
 XXVII

U jednoj od ćelija prognanika, Nehljudov, na svoje čuđenje, ugleda onog

istog čudnog starca koga je jutros video na skeli. Taj starac, kosmat i sav
izboran, samo u prljavoj košulji pepeljaste boje, poderanoj na ramenima, i
istim takvim čakširama, sedeo je bos na podu kraj dušeme i strogo upitno
gledao u one koji su ušli. Njegovo izmoždeno telo koje se videlo kroz rupe na
prljavoj košulji bilo je jadno i slabačko, ali mu je lice bilo još usredsređenije i
još življe i ozbiljnije negoli na skeli. Svi zatvorenici, kao i u drugim ćelijama,
skočiše i stadoše mirno kad starešine uđoše: starac je, pak, i dalje sedeo. Oči
su mu blistale, a obrve mu behu natuštene.
— Ustaj! — viknu na njega upravnik.
Starac se i ne pomače, već se samo prezrivo osmehnu.
— Pred tobom tvoje sluge stoje. A ja ti nisam sluga. Na tebi je žig... —
progovori starac pokazujući na upravnikovo čelo.
— Štaa? — reče upravnik preteći i pođe prema njemu.
— Ja poznajem tog čoveka — požuri se da kaže Nehljudov. — Zašto ste ga
zatvorili?
— Policija ga je poslala jer nema dokumenata. Molimo da ne šalju, a oni
stalno šalju — reče upravnik, popreko i ljutito gledajući u starca.
— A i ti si, izgleda, iz antihristove vojske? — obrati se starac Nehljudovu.
— Ne, ja sam posetilac — reče Nehljudov.
— I šta, dođoste da vidite kako antihrist muči ljude? Eto, gledaj. Pokupio
ljude, zaključao u kavez čitavu vojsku. Ljudi treba u znoju lica svoga hleb da
jedu, a on ih zaključao; kao svinje, hrani ih bez rada, da postanu ko zverovi.
— Šta on govori? — upita Englez.
Nehljudov reče da starac osuđuje upravnika što drži ljude zatvorene.
— Pitajte ga kako po njegovom mišljenju treba postupati sa onima koji se
ne drže zakona — reče Englez.
Nehljudov prevede pitanje.
 Starac se čudno nasmeja pokazujući gust niz zuba.
— Zakon — ponovi on prezrivo. — On je najpre sve opljačkao, svu zemlju,
sve bogatstvo od ljudi oduzeo, sebi prigrabio, potukao sve koji su protiv njega
išli, a zatim napisao zakon da ne pljačkaju i ne ubijaju. Trebalo je prvo taj
zakon da napiše.
Nehljudov prevede. Englez se nasmeši.
— Pa ipak, pitajte ga, kako treba sada postupati s lopovima i ubicama.
Nehljudov opet prevede pitanje. Starac se strogo namršti.
— Kaži mu da on sa sebe antihristov žig skine, pa ni za njega neće biti ni
lopova ni ubica. Tako mu kaži.
— Ne is crazy.[103] — reče Englez kad mu Nehljudov prevede starčeve reči
i, slegnuvši ramenima, iziđe iz ćelije.
— Čini ti svoje, a njih se mani, nek svako gleda svoja posla. Bog zna koga
će kazniti, koga pomilovati, mi to ne znamo — reče starac. — Sam sebi budi
vlast, onda ni vlast neće trebati. Beži, beži — dodade on mršteći se ljutito i
sevajući očima prema Nehljudovu, koji je, oklevajući stajao u ćeliji. — Jesi li
se nagledao kako antihristove sluge ljudima vaške hrane. Beži, beži.
Kad je Nehljudov izišao u hodnik, Englez je stajao s upravnikom kraj
otvorenih vrata prazne ćelije i pitao za šta služi ta ćelija. Upravnik objasni da
je to mrtvačnica.
O — reče Englez, kad mu Nehljudov prevede, i požele da uđe.
Mrtvačnica beše obična omanja ćelija. Na zidu je gorela lampica i slabo
osvetljavala nabacane vreće u jednom uglu, drva, i na dušemama, desno —
četiri mrtva tela. Prvi leš u potkošulji i čakširama beše leš čoveka visokog
rasta, s malom šiljatom bradom i obrijanom polovinom glave. Telo se već bilo
ukočilo; modre ruke očevidno su bile skrštene na grudima, ali se sad behu
razdvojile; bose noge se, takođe, behu rastavile i strčale su sa stopalama u
stranu.
Pored njega, u beloj suknji i bluzi ležala je bosa, gologlava stara žena s
retkim, kratkim perčinom, izborana, mala, sa sitnim žutim licem i oštrim
malim nosom. Iza bakice beše leš još jednog muškarca u nečem ljubičastom.
Ta boja podseti Nehljudova na nešto.
On priđe bliže i stade da gleda.
Mala šiljata brada što je strčala nagore, jak, lep nos, belo, visoko čelo,
retka grgurava kosa. On se seti tih poznatih crta i ne poverova svojim očima.
Juče je video to lice uzbuđeno, ozlojeđeno, patničko. Sada je ono bilo mirno,
nepomično i jezivo u svojoj lepoti.
Da, to beše Kriljcov, ili bar trag koji je ostavilo njegovo materijalno
postojanje.
„Zašto je on patio? Zašto je živeo? Da li je sada shvatio?“ — pomisli
Nehljudov i učini mu se da odgovora nema, da nema ničega sem smrti, i on
oseti muku.
Ne oprostivši se sa Englezom, Nehljudov zamoli nadzornika da ga isprati
u dvorište; osećajući potrebu da ostane sam da bi razmislio o svemu što je
večeras doživeo, on se odveze u hotel.
 XXVIII

Nehljudov nije legao da spava, već je dugo hodao gore-dole po hotelskoj

sobi. Njegova istorija s Kaćušom bila je svršena. Nije joj bio potreban, i zbog
toga je osećao tugu i stid. Ali ga sada nije to mučilo. Druga stvar ne samo što
nije bila svršena, već ga je više nego ikada mučila i zahtevala njegovu
aktivnost.
Sve ono strašno zlo koje je on video i upoznao za to vreme, a naročito
danas u tom užasnom zatvoru, sve to zlo koje je uništilo i miloga Kriljcova,
likovalo je, carovalo, a da se nije videla nikakva mogućnost ne samo da ga
čovek pobedi nego se nije moglo čak ni zamisliti kako da ga čovek pobedi.
U njegovoj su mašti iskrsavale stotine i hiljade osramoćenih ljudi
zatvorenih u zakuženom vazduhu, koje su zatvarali ravnodušni generali,
tužioci, upravnici zatvora, on se sećao čudnog, slobodnog starca što je
izobličavao vlast a koga su proglasili za ludaka, i među leševima, divnog
mrtvački voštanog lica Kriljcova koji je ozlojeđen umro. I staro pitanje — da
li je on, Nehljudov, lud, ili su ludi ljudi koji sebe smatraju za razumne, a čine
sve to, s novom snagom iskrsnu zahtevajući odgovor.
Umoran od hodanja i misli, on sede na divan kraj lampe i mahinalno
otvori Jevanđelje, koje mu je u znak sećanja dao Englez, a koje je on, vadeći
ono što je imao u džepovima, bacio na sto.
„Kažu da je tu razrešenje svega“ — pomisli on, pa otvori Jevanđelje i poče
da ga čita tamo gde se otvorilo — po Mateju, glava XVIII.
1. U taj čas pristupiše učenici k Isusu govoreći: ko je dakle najveći u carstvu
nebeskome? — čitao je on.
2. I dozva Isus dete, u postavi ga meću njih.
3. I reče im: zaista vam kažem, ako se ne povratite i ne budete kao deca,
nećete ući u carstvo nebesko.
4. Koji se dakle ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u carstvu nebeskome.
„Da, da, tako je to“ — pomisli on sećajući se da je uznemirenost i životnu
radost osećao samo utoliko ukoliko se ponižavao.
 5. I koji primi takvo dete u ime moje, mene prima.
6. A koji sablazni jednoga od ovih malih koji veruju u mene, bolje bi mu bilo
da obesi kamen vodenični o vratu njegovu, i da potone u dubinu morsku.
„Zašto tu stoji: koji primi, i gde će ga primiti? I šta znači: u ime moje —
zapita se on osećajući da mu te reči ništa ne kazuju. — I šta će tu kamen o
vratu i dubina morska? Ne, to nije ono: netačno je, nejasno“ — pomisli on,
sećajući se kako je nekoliko puta u životu pokušao da čita Jevanđelje i kako
ga je svagda odbijala nejasnost takvih mesta. On pročita i sedmi, osmi, deveti
i deseti stih o sablaznima, o tome kako one, sablazni, moraju doći u svet, o
kazni ognjenim paklom u koji će biti bačeni ljudi i o nekakvoj deci anđelima
što vide lice Oca nebeskoga. „Kakva šteta što je to tako neskladno — mislio je
on — a oseća se da tu ima nečeg dobrog.“
11. Jer sin čovečji dođe da iznađe i spase izgubljeno — čitao je on dalje.
12. Što vam se čini?Kad ima jedan čovek sto ovaca pa zađe jedna od njih, ne
ostavi li on devedeset i devet u planini i ide da traži onu što je zašla?
13. I ako se dogodi daje nađe, zaista vam kažem da se njoj više raduje nego
onim devedeset i devet što nisu zašle.
14. Tako nije volja Oca vašega nebeskoga da pogine jedan od ovieh malih.
„Da. Ne beše volja očeva da poginu oni, a evo kako ginu na stotine, na
hiljade. I nema načina da ih čovek spase — pomisli on.
21. Tada pristupi k njemu Petar i reče: Gospode! Koliko puta ako mi sagreši
brat moj da mu oprostim? Do sedam puta?
22. Reče njemu Isus: ne velim ti do sedam puta, nego do sedam puta
sedamdeset.
23. Zato je carstvo nebesko kao čovek car koji namisli da se proračuna sa
svojijem slugama.
24. I kad se poče računati, dovedoše mu jednoga dužnika od deset hiljada
talanta.
25. I budući da nemaše čim platiti, zapovedi gospodar njegov da ga prodaju,
i ženu njegovu i decu, i sve što ima; i da mu se plati.
26. No sluga taj pade i klanjaše mu se: gospodaru, pričekaj me, i sve ću ti
platiti.
27. A gospodaru se sažali za tim slugom, pusti ga i dug oprosti mu.
28. A kad iziđe sluga taj, nađe jednoga od svojih drugara koji muje dužan sto
groša, iuhvativši ga davljaše govoreći: daj mi što si dužan.
 29. Pade drugar njegov pred noge njegove i moljaše ga govoreći: pričekaj me,
i sve ću ti platiti.
3O. A on ne hte, nego ga odvede i baci u tamnicu dok ne plati. duga.
31. Videvši pak drugari njegovi taj događaj žao im bi vrlo, i otišavši kazaše
gospodaru svome sav događaj.
32. Tada ga dozva gospodar njegov, i reče mu: zli slugo! Sav dug onaj
oprostih tebi, jer si me molio.
33. Nije li trebalo da se i ti smiluješ na svoga drugara, kao i ja na te što se
smilovah?
Pa zar je moguće da je samo to? — odjednom glasno uzviknu Nehljudov
pročitavši te reči. A unutarnji glas njegovog bića govorio je: „Da, samo to.“
I Nehljudovu se desi ono što se često dešava ljudima koji žive duhovnim
životom. Desi se da se misao koja mu se u početku činila čudnom, koja mu se
činila kao paradoks, čak kao šala, nalazeći sve češće i češće potvrdu u životu,
odjednom pojavi pred njim kao najjednostavnija i nesumnjiva istina. Sad mu
je tako jasna bila misao da se jedino i nesumnjivo sredstvo spasenja od
užasnoga zla zbog kojega pate ljudi sastoji jedino u tome da ljudi uvek
priznaju da su krivci pred Bogom i da su zato nesposobni da kažnjavaju i
ispravljaju druge ljude. Beše mu sada jasno da je sve ono užasno zlo u koje se
uverio u zatvorima i tamnicama, i mirna samouverenost onih koji su vršili to
zlo, da je sve to proizišlo samo iz toga što ljudi hoće da čine nemogućnu
stvar: i sami zli, oni hoće da ispravljaju zlo. Poročni ljudi hteli su da
ispravljaju poročne ljude i mislili da to postignu mehaničkim putem. Ali iz
svega toga proizišlo je samo to da su se svi ti koristoljubivi i potrebiti ljudi,
koji su od tog tobožnjeg kažnjavanja i ispravljanja ljudi načinili zanat, i sami
do kraja iskvarili, bez prestanka kvareći one koje muče. Sad mu je bilo jasno
otkud sav taj užas koji je video i šta treba učiniti da se on uništi. Odgovor koji
on nije mogao da nađe bio je onaj isti odgovor što ga je Hristos dao Petru: on
se sastojao u tome da se prašta uvek, svima, beskonačno da se prašta, jer
nema ljudi koji i sami nisu krivi da bi mogli da kažnjavaju i ispravljaju druge.
„Ali nije moguće da je to tako jednostavno“ — govorio je Nehljudov sam
sebi. Međutim, on je jasno video da, ma kako se to u početku činilo čudno
njemu koji se beše navikao na nešto sasvim suprotno — da je to ne samo
teoretsko, već i najpraktičnije rešenje pitanja. Stalni prigovor — šta da se radi
sa zločincima, zar da se ostave nekažnjeni? — sada ga više nije zbunjivao. Taj
prigovor imao bi značaja kad bi se moglo dokazati da kazna smanjuje broj
zločina, da ona ispravlja zločince, ali kad je dokazano sasvim suprotno, i kad
je očigledno da nije u vlasti jednih ljudi da ispravljaju druge ljude, onda
jedino razumno što možete učiniti jeste to da prestanete činiti ono što je ne
samo nekorisno, već i štetno, a pri tom i nemoralno i svirepo. „Vi nekoliko
stoleća pogubljujete ljude koje smatrate za prestupnike. I šta, zar su oni
iskorenjeni!? Nisu iskorenjeni, već se njihov broj samo povećao onim
zločincima koje kvare kazne, i onim zločincima — sudijama, tužiocima,
islednicima, apsandžijama, koji sude i kažnjavaju ljude.“ Nehljudov je sad
shvatao da društvo i poredak ne postoje zato što ima tih ozakonjenih
zločinaca koji sude i kažnjavaju druge ljude, već zato što, uprkos tom
razvraćanju, ljudi, ipak, žale i vole jedni druge.
Nadajući se da će potvrdu za ove misli naći u tom istom Jevanđelju,
Nehljudov poče da ga čita iz početka. Pročitavši propoved na Gori, koja ga je
uvek uzbuđivala, on danas prvi put u toj propovedi nije video samo divne
apstraktne misli i većim delom preuveličane i neostvarljive zahteve, već
proste, jasne, ostvarljive zapovesti koje, ako se ispunjavaju (što je potpuno
mogućno), ustanovljavaju potpuno novo uređenje ljudskoga društva, u
kojem ne samo da se samo po sebi uništava sve ono nasilje protiv kojeg je
tako negodovao Nehljudov, već se postiže najveća sreća koja je samo ljudima
dostupna — Carstvo Božje na zemlji.
Ovih zapovesti bilo je pet.
Prva zapovest (Mat. V, 21-26) sastojala se u tome da čovek ne samo da ne
sme da ubija, već se ne sme ni ljutiti na brata, ne sme nikoga smatrati za
ništavnog (,,raka“), a ako se posvađa bilo s kim, mora se pomiriti pre no što
prinese dar Bogu, to jest pre molitve.
Druga zapovest (Mat. V, 27-32) sastojala se u tome da čovek ne samo što
ne sme da vrši preljubu, već mora izbegavati naslađivanja lepotom žene, i,
pošto jedanput uspostavi vezu s jednom ženom, ne treba nikada da je
izneveri.
Treća zapovest (Mat. V, 33-37) sastojala se u tome da čovek ne sme ništa
obećavati zakletvom.
Četvrta zapovest (Mat. V, 38-42) sastojala se u tome da čovek ne samo da
ne sme uzvraćati oko za oko, već treba da podmetne drugi obraz kad ga udare
po jednom, treba da prašta uvrede i smireno da ih podnosi i da nikad ne
odbije ono što od njega traže ljudi.
Peta zapovest (Mat. V, 43-48) sastojala se u tome da čovek ne samo da ne
treba da mrzi neprijatelje, ni da ratuje protiv njih, već da mora da ih voli, da
im pomaže, da im služi.
Nehljudov se zagleda u svetlo zapaljene lampe i obamre. Setivši se sve
gadosti našega života, on jasno predstavi sebi kakav bi izgledao taj život kad
bi se ljudi vaspitavali po tim pravilima, i ushićenje koje dugo nije osetio,
obuze njegovu dušu. Kao da je posle dugog mučenja i patnji odjednom našao
smirenje i slobodu.
On ne zaspa cele te noći, i kao što se dešava mnogima koji čitaju
Jevanđelje, prvi put je, čitajući ga, shvatao puno značenje reči koje je mnogo
puta čitao, a koje nije primećivao. Kao sunđer vodu, upijao je on sve ono
potrebno, značajno i radosno što mu se otkrivalo u toj knjizi. I sve što je
čitao, činilo mu se poznato, sve kao da je potvrđivalo i dovodilo u svest ono
što je odavno znao, ali on ranije nije potpuno shvatao i nije verovao. Sada je,
pak, shvatao i verovao.
Ali, ne samo što je shvatao i verovao da će ljudi izvršujući ove zapovesti
dostići najvišu dostupnu im sreću, shvatao je sada i verovao da svaki čovek i
ne treba ništa drugo da čini nego da izvršuje te zapovesti, da u tome i leži
jedini razumni smisao ljudskoga života, da je svako odstupanje od toga
pogreška koja za sobom odmah povlači kaznu. To je proizlazilo iz celoga
učenja, a naročito je živo i snažno bilo izraženo u priči o vinogradarima.
Vinogradari su uobrazili da je vinograd u koji su ih poslali da rade za
gospodara, njihova svojina; da je sve što je u vinogradu, stvoreno za njih i da
se njihov posao sastoji samo u tome da se u tom vinogradu naslađuju svojim
životom, zaboravljajući na gospodara i ubijajući one koji podsećaju na
gospodara i njihove obaveze prema njemu.
„To činimo i mi — mislio je Nehljudov — živeći u besmislenom uverenju
da smo mi gospodari svog života, i da nam je on dat radi našeg uživanja. A to
je, očevidno, besmisleno. Ako smo mi poslati ovamo, onda je to na osnovu
nečije volje i s nekim ciljem. A mi smo odlučili da živimo samo za svoju
radost, i jasno je da nam je rđavo, kao što je rđavo radniku koji ne izvršuje
volju gospodarevu. A volja gospodareva izražena je u tim zapovestima. Neka
ljudi izvršuju te zapovesti, i na zemlji će se ustanoviti Carstvo Božje i ljudi će
doći do najvećeg dobra koje im je dostupno.
Tražite Carstvo Božje i istinu Njegovu a ostalo će vam se priložiti. A mi
tražimo ostalo i, očevidno, ne nalazimo ga.
Dakle, eto dela moga života. Tek što se završilo jedno, počinje drugo.“
Od te noći poče za Nehljudova sasvim nov život, ne toliko zato što se on
našao u novim uslovima života, već zato što je sve što se događalo s njim
imalo od tada za njega potpuno drugo značenje nego ranije. Čime će se
završiti taj novi period njegovog života, pokazaće budućnost.
16. decembar 1899.
 NAPOMENE

[1] Dugačak domaći kaput (prim. prev.).

[2] Sem ako ne mislite da isplatite u okružnom sudu 300 rubalja globe
što odbijate da date za svoga konja.
[3] Mama vam poručuje da će vas postavljen sto čekati sve do noći.
Neizostavno dođite bilo u koje doba.
[4] Pružiti podršku (franc.).
[5] Socijalna statika.
[6] Desjatina — 2400 kv. hvati ili 1092 hektara.
[7] Misli se — trgovac druge gilde. (Gilda, trgovački staleški rang)
[8] Verska sekta, naročito progonjena u carskoj Rusiji. Članovi te sekte
posle polne zrelosti i obezbeđenog potomstva bivali su škopljeni.
[9] Pincenez — cviker (frac.).
[10] Красненькая — novčanica od 10 rubalja crvene boje.
[11] Naš dragi filozof.
[12] Studenti u Rusiji nosili su uniformu.
[13] Uskršnji kolač valjkastog oblika.
[14] Kolač od sira ili dr., u obliku četvorostrane piramide, sa utisnu tim
slovima X. V.-V. V. — Hristos Voskrese — Vaistinu Voskrese.
[15] Tramvaj s konjskom zapregom (prim. prev.).
[16] Otmena.
[17] Rasprostranjena igra u Rusa. Igra se loptom i naročitim drvenim
palicama koje se nazivaju — lapta.
[18] Vrsta cigareta za dame.
[19] Kako je to istina!
[20] Rđavo raspoloženje.
 [21] Kako me to interesuje.
[22] U pitanju je samoljublje, naš Mitja je vrlo uvredljiv.
[23] Pre će biti da je posredi prljava ljubav.
[24] Duhovitost.
[25] Okrenuti novu stranicu.
[26] U Rusiji su, sem novčanica, kao platežno sredstvo važili i specijalni
novčani kuponi (prim. prev.).
[27] Drugo i ne rade.
[28] To je moje čvrsto ubeđenje.
[29] Čovek sumnjive reputacije.
[30] Znam da nećete zloupotrebiti.
[31] Štićenica.
[32] Je li lepa?
[33] Rugoba!
[34] Ona čini mnogo dobra.
[35] Neka se samo zabavljaju. Bog ih blagoslovio!
[36] Idite i iskažite svoje poštovanje gospođi.
[37] I Nadin Buksevden. Sve lepotice grada.
[38] Do viđenja, dragi moj!
[39] Treba samo da zapovedite.
[40] Najzad!
[41] Misi, dođite za naš sto. Doneće vam čaj.
[42] To je izvanredno.
[43] On je tako dobar...
[44] Stojim vam na raspolaganju.
[45] Nikada, nikada neću poverovati (franc.).
[46] To je patnica.
[47] To je po francuski.
[48] Zulukaferski.
[49] Dan primanja.
[50] Prva lopuža u selu.
 [51] Jedinstveni porez (engl.).
[52] Stari saksonski porculan (franc.).
[53] Obuća od neštavljene kože.
[54] Kočijaši sa kasačkom zapregom (prim. prev.).
[55] Igraš ulogu nekog Huarda.
[56] Da li je još lepa?
[57] Dušom i telom.
[58] Rođak.
[59] Cela azbuka.
[60] Radi promene. Ljudi iz drugog sveta.
[61] To je njegov već unapred određen stav.
[62] Hajde, izloži sve.
[63] To je veoma čestit čovek.
[64] On se zanosi spiritizmom.
[65] Ona je vrlo mila.
[66] Misli se na 1. mart 1881, kad su nihilisti ubili Aleksandra II.
[67] Dragi moj, ti ćeš rđavo završiti.
[68] Ne, on je sjajan.
[69] Blanko.
[70] Ja im ne želim zla.
[71] To će ti biti vrlo korisno.
[72] U svakom slučaju, to je čovek na svom mestu.
[73] Mali intiman skup.
[74] „Da bih Vam učinila zadovoljstvo, postupila sam potpuno protiv
svojih principa i intervenisala sam kod svoga muža za Vašu štićenicu. Ispada
da ta osoba može odmah da bude oslobođena. Moj muž je pisao komandantu.
Dođite, dakle, ne poslovno. Očekujem Vas. M.“.
[75] Zercalo je trostrana prizma s dvoglavim orlom na vrhu i carskim
ukazima o zakonitosti, ispisanim na njenim stranama, koja se nalazila na
stolu sudnica i drugih državnih ustanova od vremena Petra Velikog do
revolucije (prim. prev.)
[76] Ađutant na carskom dvoru.
 [77] Vragolastim.
[78] Vitez bez straha i mane.
[79] Primetio vas je.
[80] To je javna tajna (franc.).
[81] Čudotvorne" ikone.
[82] „Dama s kamelijama“.
[83] Felčer — lekarski pomoćnik.
[84] Nepriličan brak.
[85] Povraćaj.
[86] Fiks-ideja.
[87] Na leđima robijaškog ogrtača bio je utisnut žig u obliku asa karo.
[88] Početkom osamdesetih godina, pet zatvorenika je umrlo za jedan dan
od sunčanice dok su ih vodili iz butirske tamnice na nižnjenovgorodsku
stanicu (prim. L. N. Tolstoja).
[89] Piće s voćem.
[90] Strašno!
[91] Ova me klima ubija.
[92] Pišite.
[93] O, on je čovek iz pravog visokog društva, pravog visokog društva .
[94] Eto ti sad!
[95] Vedro — mera za tečnost — 12,2991.
[96] Ova činjenica opisana je u knjizi A. A. Lineva Sprovođenje u
progonstvo (prim. L. N. Tolstoja).
[97] Muštikla od hartije (prim. prev.).
[98] Igra reči: prošai — zbogom i oprosti.
[99] Svetska dama.
[100] Jeste li gotovi?
[101] Odmah.
[102] Zbog čega su se potukli?
[103] On je ludak.