Muza Pavlova

Jednočinke

IDIOT

Kancelarija. Sto. Za stolom Službenik, nešto piše. Ulazi Posetilac.

Posetilac: Dobar dan. Mogu li od vas da dobijem uverenje?
Službenik (izvesno vreme nastavlja da piše. Podiže glavu): Kakvo uverenje?
Posetilac: Potrebno mi je uverenje da nisam idiot. Izdajete li takva uverenja?
Službenik: Da, izdajemo takva uverenja.
Posetilac: Sjajno. Stvar je u tome što se žonim. A u našem matičnom uredu neće da obave
registraciju bez takvog uverenja. Novi šef je uveo tu praksu. Brine se za zdravo
potomstvo.
Službenik: Kada je registracija?
Posetilac: Iduće srede.
Službenik: Nema ništa od toga.
Posetilac: Od čega?
Službenik: Tako brzo ne možete dobiti uverenje koje tražite.
Posetilac: Kako? Zar ne možete odmah da mi ga izdate?
Službenik: Naravno da ne mogu.
Posetilac: Zašto?
Službenik: Da bih vam izdao takvo uverenje potrebni su mi dokazi.
Posetilac: U tom slučaju je sve u redu! (Pretura po džepovima.) Potpuno sam zaboravio...
sakupio sam sva dokumenta. Krštenicu, diplomu... Izvolite... Lekarsko uverenje da sam
mentalno zdrav!
Službenik (čita uverenje, vraća ga): To ništa ne menja na stvari. Mišljenje naše komisije
se ne sme oslanjati ni na kakva druga mišljenja kako bi se izbegli uticaj sa strane i
pristrasnost.
Posetilac: Ali ja imam i druga uverenja! Ovo je uverenje s radnog mesta u kome stoji da
radim deset godina i da sam dobar stručnjak...
Službenik: To ništa ne znači. Idioti se vrlo često ističu u nekoj oblasti, na primer oni
izvrsno štrikaju (pipa njegov džemper), čine sitne pronalaske i čak drže predavanja.
Posetilac: Ali ja imam i druta uverenja! Imam uverenje kućne uprave!
Službenik: Pokažite.
Posetilac: Izvolite! (pruža uverenje)
Službenik (čita, vraća ga): Ovde stoji da stanujete u Velikom Malom sokaku broj osam.
A nema ni reči o vašem mentalnom zdravlju.
Posetilac: Ali ja tamo stanujem osamnaeot godina! Za to vreme su u stambenoj upravi
mogli da me upoznaju! To jest, hoću reći da bi tamo znali da sam kojim slučajem idiot!
Službenik: Nesumnjivo. Ali možda i znaju. Iz čega se vidi da to ne znaju?
Posetilac: Kako?... Pa oni su mi izdali uverenje!...
Službenik (umorno i strpljivo): Uverenje o čemu?
Posetilac (skrhano): Da sam... (tiho) živ...
Službenk (sumnjičavo): Da ste živi?
Posetilac: To jest, hoću reći... da stanujem u broju osam... U Velikom Malom...
Službenik: To još ništa ne znači. Svi ljudi negde i nekako stanuju.
Posetilac (s novom snagom): Šta vam je! Idiotu nikada ne bi izdali takvo uverenje! I bili
bi u pravu, jer bi on mogao da ga zloupotrebi! Vi ne znate našu stambenu upravu. Tamo
su veoma oprezni ljudi!
Službenik: Recimo da ste u pravu. Ali za nas je to ipak malo. Mi moramo da zauzmemo
sopstveni stav, da se sami uverimo.
Posetilac: A ako pogrešite?
Službeiik (tužno): Skretničar greši samo jednom. Kratka pauza. Posetilac ispoljava
nervozu.
Posetilac: Šta da radim... šta da radim... Rekli ste da se kod vas time bavi čitava komisija?
Službenik: Komisija u tome ima rukovodeću ulogu. Svako od nas odgovara za svoj
sektor.
Posetilac: Znači da u ovom slučaju sve zavisi od vas?
Službenik: Ne razumem vas. Šta od mene zavisi?
Posetilac: Hoću reći da od vas zavisi mogu li da dobijem traženo uverenje ili ne mogu...
Službenik: Rekao oih da to zavisi samo od vas. Ako niste idiot, neizostavno ćete ga
dobiti. Ja s tim nemam nikakve veze. Ja sam samo običan izvršilac, nepristrasan
registrator, koji potvrñuje činjenicu da ste vi mentalno zdravi.
Posetilac: U tom slučaju budite ljubazni i izdajte mi uverenje!
Službenik: Rado bih vam ga izdao, ali, na žalost, ne vidim osnova za to.
Posetilac: Kako! Ne možete da potvrdite da nisam idiot?
Službenik: Naravno da ne mogu! Na osnovu čega bih mogao to da potvrdim? Valjda ne
na osnovu toga što možete da sastavite dve-tri rečenice?
Posetilac (zbunjeno): Ali meni se čini da ste već mogli da zaključite...
Službenik (strpljivo): Na osnovu čega?
Posetilac: Na osnovu... moga ponašanja!
Službenik (krajnje ravnodušno): Vi me iznenañujete. Znači, ako niste zaigrali preda
mnom kazačok, ako mi niste pljunuli u mastionicu i isplazili jezik, moram da zaključim
da niste idiot?
Posetilac (zbunjeno): Da, u pravu ste... Naravno, to nije dovoljno... Ali čime bih onda
mogao da vas uverim?
Službenik: Do toga se dolazi postepeno, posle dužeg kontaktiranja. Dolazićete k meni
dvaput nedeljno, utorkom i petkom. Da li vam odgovaraju prepodnevni sati?
Posetilac: Šta vam je! To je nemoguće! Ja moram da putujem na sever i moja žena putuje
sa mnom. Mi se registrujemo iduće nedelje!
Službenik: Već sam vam rekao da od iduće nedelje nema ništa. Za to je potrebno vreme.
Posetilac: I koliko je seansi potrebno da bi se to razjasnilo?
Službenik: Obično je dovoljno pet do šest seansi. U principu čovek ne može dugo da se
pretvara da je normalan, pre ili posle se otkrije da je idiot. Ali dogaña se da imamo posla i
sa snažnim ličnostima. Takve nije lako pročgpatp. Pre tri meseca mi je pao šaka jedan
veoma uporan - držao se dva meseca. Ali se posle ipak slomio.
Posetilac: Slomio?
Službenik: Htedoh reći - ispoljio svoju mentalnu bolest. I to se dogodilo upravo onako
kako sam i pretpostavljao: za vreme jedne seanse najednom je jauknuo, zatim zaškrgutao
zubima, ščepao zubima moj nož za sečenje hartije, evo ovaj (pokazuje) i stao da pleše
lezginku... A onda mi je prišao, pljunuo u mastionicu i isplazio jezik. Pri tom sam imao
sreće, jer sam baš tog dana nameravao da mu izdam uverenje da je mentalno zdrav,
doduše, on o tome nije bio obavešten. Kao što vidite, u našem poslu se ne sme žuriti.
Posetilac: Ali ja moram da gptujem! Ako se ne registrujemo, žena neće moći da poće sa
mnom!
Službenik: Registrovaćete se kad se vratite. Zaposleni na severu imaju prava na odmor
kao i svi ostali.
Posetilac: Kroz tri godine!
Službenik: Vreme brzo prolazi. Nećete ni trepnuti, a ženidba će vam biti pred nosom.
Posetilac: To je nemoguće. Moram da putujem sa ženom... Dajem vam časnu reč da sam
potpuno zdrav! I fizički, i mentalno...
Službenik: Jeste li ikad sreli idiota, koji priznaje da je idiot?
Pauza. Posetilac stoji oborene glave.
Posetilac: Ali šta da radim?
Službenik: Ne znam, grañanine, takve savete ja ne dajem, dosta mi je i mojih obaveza. I
tako sam s vama izgubio mnogo vremena, a tamo je red.
Posetilac (u očajanju): Ali ja ne mogu da odem bez uverenja! Shvatite, u pitanju je
sudbina jednog čoveka! Molim vas... proverite me na licu mesta... da ne odlažemo.. .
Dajte mi neki zadatak! Ako hoćete, mogu da podelim ili pomnožim neki sedmocifreni
broj.
Službenik: Idioti su često dobri matematičari i obrnuto.
Posetilac: Onda mogu da vam recitujem stihove! (zauzima pozu, recituje) Reci mi, grano
Palestine, Gde li oi rasla, gde si cvala...
Službenik (prekida ga): Stihovi nisu potrebni. Mehaničko pamćenje idiota je još bolje
nego kod normalnih ljudi.
Posetilac: Dajte mi onda neki test! Ili mi postavite neku zagonetku!
Službenik (sleže ramenima): Zagonetku mogu da vam postavim. Izvolite. Bez ruku, bez
nogu, na ženu skače.
Posetilac: Obramica!
Službenik: Ispravno. Crno maleno kuću čuva.
Posetilac: Katanac!
Službenik: Ispravno. Navrh glave oko.
Posetilac: Krčag!
Službenik: Dovoljno. U ovoj rubrici mogu da vam stavim krstić. (Piše) A sad da vidimo
kako stojite sa rodoljubivim osećanjima. Da li se osećate kao rodoljub?
Posetilac: Svakako da se osećam. Rekao bih čak da se osećam kao rodoljub najvišeg reda.
Službenik: To je na rečima. A kako se to manifestuje na delu? Koje ste junačke podvige
izvršili?
Posetilac: Junačke podvige?... Kako da vam kažem... Stvar je u tome što u ratu nisam
učestvovao, jer sam bio dete... Za vreme rata sam još išao u dečji vrpgć...
Službenik: (mentorskim tonom) Junačke podvige ljudi vrše ne samo u ratu, već i u miru.
Imate gotovo trideset godina, a ne možete da se setite nijednog junačkog podviga. To o
nečemu govori. Dakle, u toj rubrici vam stavljam minus.
Posetilac: Trenutak samo... Setio sam se jednog slučaja... kad sam bio u desetom
razredu... izvukao sam iz vode utopljenika.. .
Službenik: Tako. (Zapisuje.) Utopljenika, iz vode... Kako je tamo dospeo?
Posetilac: Opravljali su most, a bilo se smrklo. Bilo je to u novembru. I nigde ni žive
duše. Ja sam slučajno tuda prolazio... Čujem kako neko zapomaže... Skočio sam u vodu,
izvukao ga... Zatim sam dva meseca bolovao od zapaljenja plućne maramice... umalo
nisam ponavljao razred...
Službenik: (zapisuje) Lakše... ponavljao razred. A ne sećate se šta je vikao?
Posetilac: Nije vikao na ruskom, Ispostavilo se da je bio stranac?
Službenik: Stranac ?
Posetilac: Da, neki student.
Službenik (odlaže pero): A naše ljude piste imali prilike da spasavate?
Posetilac: Naše... ne, nisam imao prilike.
Službenik: Tako... Idemo dalje. (Čita) “Radnje, koje potvrćuju inteligenciju jedinke"...
Šta nam tu možete kazati?
Posetilac: Ne razumem.
Službenik: Niste učestvovali u olimpijadama?
Posetilac: Nisam.
Službenik (piše): Jeste li dobijali nagrade za rešavanje ukrštenih reči?
Posetilac: Ne rešavam ukršteie reči.
Službenik (sumnjičavo): Zašto?
Posetilac: Nemam za to vremena. Uveče posle rada moram da čitam tehničke časopise,
osim toga bavim se sportom.
Službenik: Sportom - to je u redu. Doduše, za nas to nije dokaz, jer i meñu sportistima
ima idiota. Mada ja lično još nisam video da je navalni igrač svesno dao gol svome
golmanu. U principu oni vrlo dobro razlikuju gde su njihovi igrači, a gde igrači
protivnika. Idemo dalje. Molim vas, dešifrujte izreku “Što baka izgubila našlo se u
dekinim gaćama",
Posetilac: Kako da dešifrujem?
Službenik: Pa, treba da objasnite šta je izgubljeno i u čijim gaćama.
Posetilac: Izgubila? Baka...
Službenik: Kakva je to baka, naslikajte lik bake.
Posetilac: Pa, baka... kakva može biti? Mora da je stara... starica ....rasejana...
Službenik: Na osnovu čega mislite tako?
Posetilac: Pa, nije zapazila kako je deka nešto od nje sakrio...
Služebnik: Znači - lakomislena?
Posetilac: Može se reći... A sve u svemu, to je dobra starica, duševna...
Službenik: Sve u svemu - naša baka, to ste hteli da kažete?
Posetilac: Upravo tako!
Službenik: A kakav je deka?
Posetilac: Deka je po ovoj prilici lukaviji.
Službenik: Zašto tako mislite?
Posetilac: Pa... nešto je uzeo baki...sakrio u džepu...
Službenik: Tamo nije rečeno - u džepu. Tamo je jednostavno rečeno - u gaćama.
Posetilac: Dobro, u gaćama.
Službenik: Dakle, rekli ste da je lukav?
Posetilac: Nije baš da je lukav, nego... Zna šta radi.
Službenik: Zbilja, dogañalo se da su se i seljaci služili lukavetvom, a ne samo spahije.
Razume se, u nevolji. Sasvim drukčiji je naš kolhozni deka, on izgubljeno ne bi krio u
gaćama. Oni sad imaju ormare, komode, kasice za štednju... U redu, deka je jasan. A
sada, šta je to izgubljeno?
Posetilac: Izgubljeno?
Službenik: Da. Šta je nestalo?
Posetilac: Teško je reći...
Službenik: Razmislite. Šta je on mogao da uzme od bake?
Posetilac: Možda novac?
Službenik: Otkud baki novac u doba kmetetva!
Posetilac: Onda možda bocu?
Službenik: To je verovatnije. Lično smatram da je deka sakrio vadičep. Ali ne mogu da
garantujem. Zapisaću vaš odgovor, pa neka komisija odluči. (Zapisuje. Posetilac briše
maramicom čelo. Kratka pauza.) Tako. Sada ćemo proveriti koordinaciju. Stanite na
stolicu... (Posetilac stane na stolicu.) Desnom nogom napravite krug ulevo (pokazuje),
levom rukom krug udesno (pokazuje), a desnom rukom opišite ravnokraki trougao
(pokazuje. Posetilac pogreši). Pogrešili ste stranu. Posetilac ispravno obavi vežbu.
Službenik: A sada, nastavljajući s tim pokretima, recite prema kome je prototipu grof L.
N. Tolstoj slikao Anu Karenjinu?
Posetilac (nastavljajući vežbu): Prema jednoj svojoj roñaci ... prezime sam zaboravio...
Službenik: Prezime nije važno. Navedite njen socijalni status.
Posetilac: Aristokratkinja.
Službenik: Tako. A zašto od Ane Karenjine nije napravio sitnu buržujku ili seljanku, već
ju je načišgo aristokratkinjom? Niste o tome nikada razmišljali?
Posetilac: Nisam...
Službenik: Šteta. U upitniku nema tog pitanja, to vas ja onako pitam. Ne znate? Zato što
je bio u zavisnosti od svog socijalnog porekla, drugim rečima jedan aristokrata je
odražavao život drugog aristokrate.
Posetilac: A Kaćuša Maslova? A Platon Karatajev?
Službenik (uvijeno): Da, znam. Ali bolje su mu ispadali aristokrati. Dovoljno. (Posetilac
prestaje s vežbom.) Siñite. (Posetilac silazi sa stolice.) Sad je na redu vežba brzine.
Stanite nasuprot meni. (namešta ga) Prstom desne ruke pokazivaćete onaj deo tela, koji ja
pomenem. Pazite dobro. Ja ću vas navoditi da pogrešite. To spada u zadatak. Pažnja.
Počinjemo. Uho, oko, obraz, potiljak (pokazuje sve kako izgovara), uho, oko, obraz,
potiljak (pokazuje drugo, a ne ono što izgovara), uho, oko, obraz, potiljak (nastavlja da
izgovara pogrešno, ali Posetilac sve radi tačno, ne grešeći), uho, oko, obraz, potiljak, uho,
oko, obraz, potiljak, uho, oko, obraz, potiljak, uho, oko, obraz, potiljak, uho, oko, obraz,
potiljak, uho, oko, obraz potiljak, uho, oko, obraz, potiljak (neprimetno počinje da pevuši
melodiju “Nikolaju, Nikolaju, zapalimo po koju") Uho, oko, obraz, potiljak, uho, oko,
obraz, potiljak, uho, oko, obraz, potiljak, uho, oko, obraz, potiljak, Nikolaju, Nikolaju,
zapalimo po koju, Nikolaju, Nikolaju, zapalimo po koju (počinje u taktu da pljeska
dlanovima, čak cupka jednom nogom, kako se to radi kad nekog pozivaju da zapleše
rusku igru. Prestavši da rukom pokazuje uho, oko, obraz i potiljak, Posetilac počinje da
pleše ,,Gospoju", isprva snebivljivo, a zatim sve odvažnije, razbacujućn ruke u stranu,
upirući ih uz bedra i prisedajući. Najednom obojica zastanu).
Posetilac (gleda Službenika sav zadihan): Hoćete li mi sad izdati uverenje?
Službenik: Neću. Niste me ubedili (sedne).
Posetilac: Tako, znači?... (zlosutno gledajući Službenika, počinje da mu se postrance
prikrada. Službenik nehotice ustukne. Posetilac prilazi bliže. Izgled mu je strašan.
Stigavši do stola, Posetilac najednom otvara mastionicu, pljuje u nju, zatvara je i isplazi
jezik Službeniku, napravivši pri tom stravičnu grimasu. Tužna izraza Službenik posmatra
sve što se zbiva, bez trunke gneva, pre će biti žalostivo. Malaksali Posetilac klone u
stolicu.)
Službenik (potišteno, ali svestan da je izvršio dužnost): Idiot. Znao sam. (Uzima čašu, iz
boce sipa vodu i izlije je pa Posetioca. Posetilac sedi nepomično. Službenik prilazi
vratima, otvara ih.) Sledeći.

BETOVEN

Omanja soba. Jedan ugao je odvojen cicanom zavesom. U drugom uglu je kavez, u njemu
poni, a nešto dalje magare. Na ormaru sedi sova, na fikusu papagaj. Na podu n po
zidovima je mnoštvo svakojakih sanduka, kaveza, korpi, očigledpo s dresiranim
životinjama. Na stolu boca s votkom i čašica. Kucanje na vratima.
Dreser: Slobodno. Ulazi Direktor cirkusa.
Direktor: Dobar dan, ja sam direktor cirkusa. Da se upoznamo.
Dreser (stavlja morsku svinju u korpu, ide u susret Direktoru) Dobar dan. Izvolite,
raskomotite se... Direktor skida kaput, okači ga o kuku. Izvolite... Direktor s mukom
nalazi prolaz izmeñu korpa, sanduka i životinja koje leže na podu. Izvolite sesti.
Direktor (seda): Došao sam da porazgovaramo o vašem programu.
Dreser (posluje za stolom, postavlja drugu čašicu, tanjire, meze): Stojim vam na
raspolaganju... Samo, nema smisla da razgovaramo na suvo... Bolje da zalijemo, kako i
dolikuje. (Naliva votku.)
Direktor: Ja neću da pijem.
Dreser: Nećete? (Zbunjeno.) Uopšte?
Direktor: Pa... nije uopšte... ali u radno vreme. Prelazim na stvar. Vi kod nas nastupate sa
majmunima, fokama i beli.m medvedima, je l' tako?
Dreser: Da, u ugovoru tako stoji. Mogao bih da predstavim i mnoge druge umetnike, ali
bismo tada morali da promenimo uslove...
Direktor: Razume se. O tome ćemo se već dogovoriti. (Hvata se za vrat.) Oj... šta je to?
Dreser: Ne bojte se, to su moji miševi. Veoma vole društvo, ko god doñe, oni su tu. (Tera
miševe.) Gubite se... Idite i grizite dvopek!
Direktor: Dakle, hteo bih da znam šta nam možete ponuditi.
Dreser: Sve što poželite. Šteta što nećete... I meze je odgovarajuće...
Papagaj: Votku ovamo!
Direktor: Ko je to viknuo?
Dreser: Papagaj. Strašno voli “prestoničku". Bez hleba može a bez votke nikako. (Naliva
papagaju votku.) Pij, Andreju Andrejiču. Uzmi jarebice za meze.
Direktor: Hm... Znači, istina je da vaše životinje piju?
Dreser: Da... Piju... ne baš mnogo... ali vole da popiju.
Direktor: Lepo su mi govorili. A ja nisam verovao. I magare pije?
Dreser: Pije.
Direktor: I miševi?
Dreser: I miševi...
Direktor: I morske svinje?
Dreser: I morske svinje.
Direktor: Tako... A kunići?
Dreser: I kunići.
Direktor: Tako, dakle... I poni pije? Nije moguće da pije i poni?
Dreser: I poni.
Direktor: Lepo su mi govorili. A ja nisam verovao. Ne mogu da poverujem da životinje
piju votku. Ta one su glupa, nesvesna stvorenja - šta se one u to razumeju!
Dreser: Oprostite, ali ja se s vama ne bih složio. One nimalo nisu glupe. Moje životinje su
pametne, čak pametnije od mnogih ljudi, koje sam imao prilike da sretnem, samo ne
umeju uvek da svoju misao izraze rečima. Ali ja sam, znate, s godinama navikao da ih
razumem, ja sam, može se reći, naučio njihov jezik. Mi razgovaramo o svemu. Ja im čak
čitam. Pročitao sam im "Kaštanku", “Belog očnjaka", "Orlića". Izmeñu ostalog, to je
omiljena uloga Sare Bernar.
Direktor: Šta kažete? A ja sam mislio da je Sara Bernar kučka. Ali nije stvar u tome.
Znači, vi ste im čitali.
Dreser: Da, čitao sam im. A moje životinje su slušale i umalo nisu plakale, video sam
suze u ponijevim očima... Kunići su se sumnjičavo smeškali... Uveravam vas da one sve
razumeju, to su retko pametne životinje.
Direktor: A imate li divljih životinja?
Dreser: Imam. (Dovikne iza zavese.) Lave Nikolajeviču, pojavite se! (Iza zavese se
pomalja ogromna lavlja njuška.) Ovo je Lav Nikolajevič, moj prijatelj i pomoćnik.
Direktor (užasnut): Ka... ka...
Dreser: Ne bojte se, miran je. Ja odgovaram. Kako ste, Lave Nikolajeviču? (Lav pokazuje
šapom na sto) Hoćete čašicu? Lav melanholično klima glavom. Nestaje iza zavese.
Dreser naliva votku u činiju, odlazi iza zavese. Dreserov glas iza zavese: Uzdravlje.
(Odjekuje zveckanje posude.) A evo vam i krastavac. Dreser se vraća, sedne.
Papagaj: Votku ovamo!
Dreser (blago): Ah, baš mi te je dosta! Naliva papagaju votku.
Direktor: Oj... (Hvata se za vrat.) Šta je to?
Derser: Ne bojte se, to je zmija. (Skida sa Direktora zmiju) Mirna! Strašno voli miris
alkohola. (Uzima zmiju u krilo, miluje je.) Šta je, Marja Semjona, ožednela si? Salgo da
te posle ne vidim kako ležiš na podu kao proštac. (Daje zmiji votku.)
Direktor (ustaje): Vreme je da poñem.
Dreser: Kako, zar već? Hteli ste da porazgovaramo o programu?
Direktor: Porazgovaraćemo sutra. U mom kabinetu.
Dreser: Kako vam volja... kad se žurite... Mogli biste da popijete čašicu, na rastanku...
Papagaj: Čašicu, na rastanku!
Direktor (koleba se): Nemam vremena...
Papagaj: Nalij mi, Rozo, votke,/Da zagrejem stare koske... Direktor se usteže.
Dreser: Hajde, popijte jednu...
Papagaj: Nalij mi, brate, nalij,/Pa posle do dna ispij!
Direktor: Dobro, može jedna. (Sedne. Dreser naliva votku u čašicu. Kucnu se. Ispiju.)
Papagaj: Pij do dna, pij do dna!
Dreser: Poslužite se dinstanom mrkvom, krastavcima...
Direktor (uzima krastavac): Zahvaljujem.
Dreser (naliva votku): U vaše zdravlje.
Direktor: I vaše. (Kucnu se.)
Papagaj: Dao Bog da pe bude poslednja!
Direktor: A kakva vam je tačka s papagajima?
Dreser: Op recituje pesme.
Papagaj: Ti šapatom si zborila,/ Opet smo sami rob i ja...
Direktor: To je u redu. To ide. A šta rade majmuni?
Dreser: NJihova tačka je muzička: jedan peva, a drugi prati. Betovenovu pesmu zdravicu.
Dirastor: Šta, peva? S rečima?
Dreser: Vidite, tu sam se poslužio malim lukavetvom, majmun samo otvara usta, a peva
papagaj, koji je sakriven pozadi u sanduku.
Direktor: Hm... Ali to je prevara?
Dreser: Zašto prevara? Obično malo pozorišno lukavetvo.
Dirsktor: Nije baš tako malo. Ako saznaju više instance, teško nama. Reći će
proglašavate majmuna za pevača, a umesto njega peva lažno lice? To nije za šalu. A šta
rade foke?
Dreser: Igraju ples labudova iz ,,Labudovog jezera".
Direktor: To je u redu. Što je u redu, moram da priznam. (Naliva votku.) Hteo bih da
ispijem u zdravlje vaših četvoronožaca umetnika. (Kucnu se.) Oj... šta je to? Neko mi se
zavukao u rukav...
Dreser: Ne bojte se, to je dresirana ostriga. (Traži u Direktorovom rukavu ostrigu.)
Naučio sam ih da mi uskaču u rukav, pa im se to omililo! Samo vrebaju priliku da nekom
uskoče u rukav - vesele se, beštije. (Izvlače ostrigu iz Direktorovog rukava.) Ko je to? A,
Pelagija! Eh, glupačo... Zavlačiš se u rukav tuñincu! Gubi se! (Baca ostrigu u korpu.)
Osetila miris alkohola.
Direktor: Elem. Program smo sredili. Možda imate neka pitanja za direkciju? Neke želje?
Možda ste nezadovoljni prostorijom?
Dreser: Na prostoriju se ne žalpm, prostorija je dobra. Samo bih vas zamolio da mi date i
drugu sobu, vele da imate slobodnih. Vidite, na prvi pogled se može učiniti da je posredi
hir, ali verujte da nije tako. Ne kažem da je teskobno ili da nemam gde da spavam, s te
strane je sve u redu. Stvar je u tome što svi mi imamo različite sklonosti. Neki ležu s
petlovima, a drugi su noću budni - pa primer sova, ona ne voli da spava noću, ona spava
preko dana. Gušteri vole vlagu, kako počne da pada kiša, oni jure ka prozorima i počinju
da udaraju o stakla. Kunići se češu cele noći i to je razumljivo: ujedaju ih buve. Pokušao
sam da ih pospem diditijem, ali oni su na to počeli da kijaju, što je još gore. Papagaj
govori u snu, a morske svinje od toga obuzima strah, počnu da grokću, na šta se bude
majmuni počinju da skiče, bude se medvedići, počinju da pište, bude foke, one pak,
sneruke, ne shvatajući šta je u pitanju, počinju da skaču po podu, da gaze zmije, one su,
naravno, nezadovoljne i počinju da šište, bude se žabe, počinju da krekeću - to probudi
ponnja, koji od straha počinje da rže i budi svog suseda magare, magare se budi - počinje
da njače - na šta se već budimo Lav Nikolajevič i ja, i dok ih ove smirimo, svane. A od
jutra treba vežbati, baviti se dresurom, jer je uveče predstava. Naravno, ja sam našao
izlaz, dajem im votke preko poći umesto sredstva za spavanje, razume se, i sam popijem
da bih zaspao - oko litra i po popijemo svi zajedno i tada čvrsto spavamo. Ali, znate, to je
skupo uživanje. A osim toga, to loše utiče na njihov rad - majmunima drhte ruke, stvari
im ispadaju iz ruku, morskim svinjama klecaju noge - one uz muziku hodaju na stražnjim
nogama - papagaj psuje u manježu, zaboravlja da nije kod kuće. Prošlog meseca sam
imao predstavu u Smolensku, tamo su napravili takav rusvaj da sam hteo u zemlju da
propadnem od stida - umesto da svira na klaviru, foka je skočila u krilo nekoj damn iz
prvog reda, ia to se digla takva dreka, jedva su je uhvatili. Omanuo je i mamurni Lav
Nikolajevič - pred sam kraj, uz pratnju doboša, imam takvu tačku: stavljam mu glavu u
čeljust, došao, znači, taj trenutak, on sedi i traži buve u repu, bišti se, ne može ga čovek
odvojiti od tog posla, ja ga i ne krivim, buve su mu od kunića, i ja se jedva uzdržavam
pred publikom da se ne počešem... Stoga budite dobri i podržite nas tamo kada se bude
delio stambeni prostor. Makar da odvojim ptice. Sobičak od osam kvadratnih metara bio
bi nam dovoljan, ne prireñujemo balove
Papagaj (tužno): Usred bučnog baalaa...
Direkgor (trešten pijan): Podnesite molbu. Neka se svi oni potpišu (pokazuje na
životinje). Pretrešćemo, razmotrićemo. Vreme je da poñem (ustaje s naporom).
Papagaj: Stani malo, /Ne bud' krut, /Betsi će nam punča nalit'
Direktor (očigledno zadovoljan, diriguje rukom, prati): ... poslednju pred put.
Papagaj i Direktor (zajedno): Danguba je onaj, ko s nama ne pije...
Iza zavese se pomalja lavlja glava i odmah uz nju druga.
Direktor: Oho... Već ih je dvoje... (Nesigurnim korakom prilazi zavesi.) Lave
Nikolajeviču, u vaše zdravlje. (Ispija. Grli lava oko vrata, ljubi ga u usta.) Lavu, podnesi
molbu... Sve ću učnniti. A sad hajde da popijemo! Znaš, kako je rekao Betoven (peva):
,,Danguba je onaj ko s nama ne pije...". Stane četvoronoške, opanaša psa, trči po sobi,
laje. Utišavši se, životinje se bojažljivo pribijaju uz Dresera. Direktor diže nogu i ostaje u
tom položaju. Nema scena.

IZ ŽIVOTA JEDNOG PRINCA

Pozorišni foaje. Garderoba. Iza nulta na stolici sedi Garderober i drema. Ulazi Nastojnik
u gunju i valjenkama.
Nastojnik: Baš je steglo. Trideset ispod nule.
Garderober: (živne) Sedi uz radijator i ogrej se.
Nastojnik (seda na kluiu uz radijator): Javili su da će noćas biti i čitavih trideset pet.
Garderober: Nije valjda?... Kako ćemo se vratiti kućama?
Nastojnik: A je l' kod vas danas dugo traje radnja?
Garderober: Dugo. Pet činova. Pauza.
Nastojnik (ravnodušno, tek da nastavi razgovor): A šta se daje?
Garderober: Hamlet. Tragedija.
Nastojnik: Je l' to o crncima?
Garderober: Nije, već iz života jednog princa. (Pauza) O tome kako su mu ubili oca, a
stric se oženio njegovom majkom. A on je bio protiv.
Nastojnik: Ko?
Garderober: Pa taj Hamlet. A onda se pred njime pojavio njegov otac, pa će kazati...
Nastojnik: Koji otac?
Garderober: Onaj koga su ubili. NJegov otac.
Nastojnik: Koga su ubili? Kako je mogao da se pojavi?
Garderober: Lepo, normalno... u vidu priviñenja.
Nastojiik: Znači, to je komedija?
Garderober: (blago) Kakva komedaja, kažem gi da je tragedija. I pe prekidaj me. Elem,
pojavio se prod njim njegov otac i veli tako i tako, sinko, osveti se za moju smrt, uzdam
se u tebe. A njegova majka i stric žive ni brigeša, a uto se Hamletu dopala jedna devojka i
ispalo je tako nezgodno da je iza zavese nešto zagrebuckalo, a on pomislio da je pacov,
poturio tuda sablju - i ubno njenog oca... Je l' jasno?
Nastojnik (zamišljeno): Da... Pacovi dižu veliku galamu. Dešava se da se tako uskopiste,
kao da su ljudi.
Gardsrober: Elem, a ona od toga poludela, njegova kćerka, i ubrzo se i sama udavila...
Nastojnik: I kod nas se u zgradi broj devet jedia udavila. Iz stana četrdeset devet.
Garderober: Elem, opa se udavila, a on poludeo. Ne, stani, da li je on pre toga poludeo ili
nije? Čini se da je pre toga... Odmah ću da proverim. Grigorjevna, sećaš li se ko je od
njih dvoje pre poludeo - Hamlet nli ona devojka? (Ćutanje) Ne čuje... Zanela se. Nije ni
važno. Ukratko, ona se udavila, a on došao na njen grob i veli: voleo sam te, veli, jadnice,
ali su nas zli ljudi rastavili. I onda je već sasvim pomahnitao - ubio njenog brata, strica
svog ubio, sve je poubijao i sam pao ranjen i umro. Zato i pišu: tragedija. Je l' jasno?
Nastojnik (ravnodušio): Jasno, šta tu ima nejasno? Kod nas se pa selu pre revolucije
jedan isto tako napio na svojoj svadbi, zakačio s bratom mlade, podžaveljali se oko
sitnice, a onda potegao nož i usmrtio ga. Hteli su da ga uhvate, a on se nije dao. Petoricu
je zaklao, a na kraju krajeva su i njemu probušili lobanju. Šest kovčega je sahranjeno. Eto
ti tvog Hamleta.
Garderober: Da, ali kod vas je u pitanju bila sitnica. Podžaveljali se! Ipak je on imao
razlog, branio je oca.
Nastojnik: Šta ima da ga brani, kad je u grobu. Branio ga, ne branio, iz groba ga nije
mogao izvući. Pauza.
Garderober: Vasilije, hteo bih da te pitam znaš li ko prodaje valjenke za dečake? Za
unuka mi treba. Kupio sam mu, ali su male.
Nastojnik: Moraću da se raspitam kod stanara, možda je neko kupio veći broj, pa možeš
da se zameniš.
Garderober: Raspitaj se, mnogo te molim. Vidi kako je steglo, a dečak nema u čemu na
ulicu. Prava tragedija.

KOCKARI

Vlasnik stana - Gost sa oteklinom od zuba - Neobrijani - Dobroćudni

Vlasnik stana se vraća kući, otvara ključem englesku bravu, ulazi u predsoblje, skida
šešir, stavlja ga na čiviluk, otvara vrata i ima šta da vidi: za stolom sede trojica
nepoznatih muškaraca i igraju domine. Igra se odvija po svim propisima, domine se
reñaju sa strašnom afektacijom, kako to obično čine hazardni igrači ,,magarca". Na stolu
su tanjir sa gomilom opušaka i tri prazne čaše. Muškarci ne obraćaju nikakvu pažnju na
pridošlicu.
Gost sa oteklinom od zuba (afektirajući stavlja dominu): Evo vam je.
Neobrijani bez reči, ne ispuštajući cigaretu iz zuba i afektirajući stavlja dominu.
Dobroćudni (afektirajući stavlja dominu): Tu li si!
Gost sa oteklinom od zuba (afektirajući stavlja dominu): Evo vam je.
Neobrijani bez reči, afektirajući stavlja dominu.
Dobroćudni (afektirajući stavlja dominu): Tu li si!
Vlasnik stana: Dobar dan... Mene tražite?
Gost sa otekliiom od zuba (ne gledajući u vlasnika stana): Dobar dan. (afektirajući stavlja
dominu) Evo vam je.
Dobroćudni (letimice pogledavši Vlasnika stana): Dobar dan.
Neobrijani bez reči, afektirajući stavlja dominu.
Dobroćudni (afektirajući stavlja dominu): Tu li oi!
Vlasnik stana: Mene tražite? Ko vam je otvorio?
Gost sa oteklinom od zuba (ne gledajući Vlasnika stana): Sami smo otvorili. (afektirajući
stavlja dominu) Evo vam je.
Neobrijaii: Ej, šta to mećeš?
Gost sa otekliiom od zuba: Izvinjavam se, greška. (Uzima dominu, afektirajući stavlja
drugu.) Zbunili su me. (Jasno je da ima u vidu Vlasnnka stana.)
Neobrijani (bez reči, ne ispuštajući cigaretu iz zuba i afektirajući stavlja dominu):
Mangupi, pogledajte da nije ostalo još piva?
Dobroćudni (udara laktom o sto, što znači da propušta potez): Ne idem (Ustane, počne da
pretura po bocama na podu.)
Gost sa oteklinom od zuba (afektirajući stavlja dominu): Evo vam je.
Dobroćudni: Ni kapi. Sve su prazne.
Neobrijani: A u kanti?
Dobroćudni (diže s poda veliku praznu kantu, prevrće je): Ništa.
Neobrijani (afektirajući stavlja dominu): Treoa otići po pivo. Grlo samo što mi pije
izgorelo.
Dobroćudni (afektirajući stavlja dominu): Tu li si!
Gost sa oteklinom od zuba (udara laktom o sto): Ne idem.
Neobrijani (afektirajući stavlja dominu): Ko ide?
Vlasnik stana (prilazi igračima): Ko vam je otvorio?
Dobroćudni: Puškin. (afektirajući stavlja dominu)
Vlasnik stana: Koji Puškin?
Gost sa oteklinom od zuba: Kako koji? Aleksandar Sergejevič Puškin. (afektirajući
stavlja dominu)
Neobrijani: Ko ide po pivo? (afektirajući stavlja dominu)
Dobroćudni (stavlja dominu, blago): Zamolićemo gazdu. A? Otidi, drug, po pivo, grlo mi
se osušilo, na časnu reč. Bili smo, kapiraš, u ćevapdžinici. Spasavaj, drug. A?
Vlasnik staia: Šta vam je? Nikuda ne idem. Pada kiša. Igra se nastavlja.
Dobroćudni: Znam da pada, vreme je gadno. Nezdravo. To je tačno. Ali ti ipak otidi,
učini nam.
Vlasnik stana: Umoran sam. Vraćam se s posla. Još ništa nisam jeo.
Dobroćudni: Pa eto, uz put možeš i sebi nešto da kupiš - kobasice ili peljmene. A?
Nsobrijaii: U kiosk nemoj da ideš. Tamo je loše pivo. Otidi u bistro, na trgu. Tamo
prodaju nz buradi.
Vlasnnk stana: Nikud pe idem! Nemam vremena. Treba da se prnpremim za sutrašnje
časove.
Dobroćudni: Ti si, znači, student?
Vlasnik stana: Ja sam nastavnik. U tehnikumu.
Dobroćudni (ravnodušno): A... Plemenit poziv.
Vlasnik stana: Sutra imam časove sa poslednjom godinom. Moram da se pripremim.
Gost sa oteklinom od zuba: Posle ćeš se pripremiti. Imaš celu noć pred sobom.
Vlasnik stana: Ali vi mi niste odgovorili ko vam je otvorio?
Dobroćudni: Sami smo otvorili. Jasno?
Vlasnik stana: Otvorili tuñ stan! Niste valjda našli odgovarajući ključ?
Gost sa oteklinom od zuba: Aha. (gleda na sat) Šta je, hoćeš li ići po pivo ili nećeš? Ako
hoćeš, poñi, dok ne zatvore bistro. Vlasnik stana sav besan hoće nešto da kaže, ali mu
prilazi Dobroćudni, diže s poda kantu i gura mu je u ruke.
Dobroćudni: Evo ti kanta. Neka je napune do vrha.
(Sedne na mesto, nastavlja da igra.Vlasnik stana stoji s kantom u ruci.)
Gost sa oteklinom od zuba (afektirajući stavlja dominu): Evo vam je. (Vlasniku stana)
Odlazi, šta bleneš? Dobio si kantu. Zaprepašćen, Vlasnik stana lagano izlazi iz sobe.
Neobrijani (Gostu sa oteklinom od zuba): Reci mu neka kupi i paklo cigareta.
Gost sa oteklinom od zuba (viče prema Vlasniku stana): Ej, drug, čuješ li? Kupi i paklo
cigareta.
Vlasnik stana: (Vlasnik stana se za trenutak pojavljuje na vratima, u mantilu i sa kantom
u rukama.)
Cigareta?
Dobroćudni: Da. “Mirišljave" ili „Dim".
Vlasnik stana (okrene se da poñe, ali zastane) Treba da navrati aspirant. Zamolite ga da
me sačeka.
Gost sa oteklinom od zuba: U redu, zamolićemo ga. Vlasnik stana izlazi.
Neobrijani (gunñajući): Samo nam je još aspirant falio. (Afektnrajući stavlja dominu.)

ROBOT

Divan. Stočić. Telefon. Radioaparat.

Nina (razgovara preko telefona): Ti si, Anjuta? Ja te zovem. Moramo da porazgovaramo
o važnoj stvari. Juče mi je Viktor ponudio brak... Nisam mu odgovorila. Treba da doñe
sada. Predstoji nam odsudni razgovor. Dopada mi se... Čak mislim da ga volim... Ali me
jedna stvar buni... Imamo jednu saradnicu, koja mi je nedavno zagonetno kazala: Nina
Petrovna, vi imate veliki uspeh kod naših muškaraca i mnogi se čak s najozbiljnijim
namerama nude da vas prate, ali ja želim da vas upozorim da je meñu vašim
obožavaocima i jedan robot. Robot, kapiraš? Šta, ne znaš šta je robot, šta je kibernetika?
Pa, kako da ti objasnim: to je mašina koja je montirana kao čovek. Može da razgovara, da
se šali, da broji, čak i da igra šah... Kažu da posebno vole da igraju šah. Po izgledu se
nimalo ne razlikuju od normalnih ljudi. Ta saradnica mi je rekla da su upravo pustili
eksperimentalnu partiju, pustili ih, da tako kažem, da žive meñu nama; oni rade, imaju
stambeni prostor, čak bolji od nekih ljudi, jer, kapiraš, to je eksperimentalna partija, treba
im obezbediti optimalne uslove. Kažu da svi imaju zasebne stanove. Laže? Ne, koješta, to
je vrlo solidna žena. Rekla je da joj je u odseku za kadrove u najvećoj diskreciji
saopšteno da kod nas radi jedan robot. A ko je on - nije rečeno. Ali ona tačno zna da je to
neko od naših inženjera. Rekla mi je: setite se mojih reči kad se budete udavali, ali pazite
da ne bude kasno. Isprva sam pomislila da je to Kolja Zorin, on nekako čudno hoda i ume
da mrda ušima, dolazio je u naše odeljenje i pokazivao - zbilja, sjajno to izvodi. A najviše
me je zbunilo to što je Raječka rekla da je u njemu nešto škripalo dok je igrao s njom.
Kasnije se ispostavilo da je pobrkala, škripalo je u nekom drugom. Prema tome, Kolja
Zorin otpada. Jedno vreme sam sumnjala u Lonju Semjorkina, kapiraš šta me je zbunilo -
nikad nisam videla da jede i niko to nije video izmeñu ostalog, nikad me nije pozvao u
restoran. Pomislila sam: možda mu naša hrana ne odgovara? Mora da se hrani gasom ili
nekim tehničkim vazelinom... Strahota božja! Možeš li da zamisliš? Muž odlazi pa posao,
a žena mu sprema sepdvič s tehničkim vazelinom! Bogme, ja to ne bih mogla da
podnesem. Ali kasnije sam se uverila da je to greška. Osmog marta smo od zajedničkog
novca priredile mali banket i Semjorkin se tako našikao, da je odmah bilo jasno da je
čovek. Mašina ne bi mogla tako. Dakle, ko još ostaje? Petrov je odveć star za robota.
Teško je poverovati da bi se odlučili da proizvedu takav škart. A polovnih kod njih nema.
Ostaje Viktor... To je užasno. Tako simpatičan momak, dobar, pažljiv... ali mi se krv ledi
u žilama čim pomislim da je robot... Ta možemo da imamo dece... strašno! Deca od oca
robota! Ne, to je nemoguće. Ma koliko da ga volim, umeću da suzbijem svoja osećanja.
Ne, ne, ne nagovaraj me, ja dovoljno ozbiljno gledam na brak. Da proverim? To i hoću,
ali kako? Da ga otvoreno pitam? To je nezgodno... A ako nije? Mogao bi strašno da se
uvredi i tada je - svemu kraj.. . Ne, treba nekako krajnje oprezno, da ne posumnja... Nešto
treba smisliti. Šta si rekla? Da uz vino serviram sendviče s tehničkim vazelinom? Bogme,
to je ideja! Da, i da proverim može li da ih jede! Sila si ti, Anjuta! Meni takvo šta nikad
ne bi palo na pamet! Tako ću i da uradim. Tata je negde imao tehnički vazelin...
Uzdravlje. Ćao! (Spušta slušalicu. Izlazi. Vraća se s konzervom u rukama.) To je...
(Otvara konzervu, miriše) Fuj... ala je odvratno! (Neko zvoni) To je Viktor... (Krije
konzervu. Kucanje na vratima.) Slobodno. (Ulazi Viktor. Nina je zbunjena.) A, vi ste to,
Viktore... dobar dan... zar je već sedam?
Viktor: Dobar dan, Nina... tačno je sedam... Ja sam tačan.
Nina: Kao sat. Tačnost je vaša bolest.
Viktor: Znam da vi to smatrate manom.
Nika: Čoveku je svojstveno da zakašnjava.
Viktor: Sve zavisi od toga kako je montiran.
Nina: Montiran?
Viktor: Da. U meni postoji neki mehanizam, koji mi ne dozvoljava da zakasnim.
Nina: Mehanizam?
Viktor: Ako hoćete nazovite to nervima. Ja ne umem da zakašnjavam.
Nina: Već sam zapazila. Ali zašto stojimo... Raskomotite se. (Sedne) Viktore idem da
spremim sendviče... a vi ako hoćete, pronañite neku muziku.
Nina izlazi, nepri.metpo uzevši konzervu s vazelinom. Viktor uključi radioaparat.
Odjekne muzika za igru. Nina se vraća, u rukama nosi bocu vina i tanjir sa sendvičima. I
jedno i drugo stavlja na stočić. Prilazi Viktoru.
Nina: Plešete li?
Viktor: Vrlo loše. Naša kurirka Šuročka mi je rekla da ne umem da plešem. Kaže da
plešem ukočenih nogu, a treba da ih savijem u kolenima.
Nina: Šta, zar vam se noge ne savijaju u kolenima?
Viktor: Ispada da se ne savijaju.
Nina (zbunjeno): Hajde da probamo.
Viktor: Samo se nemojte ljutiti ako vam nagazim na nogu. Plešu.
Nina: Nešto škripi, ne čujete?
Viktor: Ne, ne čujem...
Nina: Evo opet ... čujete li?
Viktor: Mora da su to moje nove cipele...
Nina (zbunjeno): Umorila sam se. Hajde da posedimo. (Sednu.) Pričajte mi o sebi. Tako
malo znam o vašem živogu. Jeste li nekoga voleli... pre mene?
Viktor: Ne znam. Tada mi se činilo da je to ljubav. Imao sam osamnaest godina i bio sam
zaljubljen u devojku koju čak nisam ni poznavao.
Nina: I nijednom se niste poljubili?
Viktor: Nisam je ni upoznao. Plašio sam se.
Nina: Dobro, a posle toga... u Institutu. Zar vam se niko nije dopao?
Viktor: Dopadala mi se jedna devojka. Ali kasnije sam zapazio da puši, pa je prestala da
mi se dopada.
Nina: Ne podnosite dim?
Viktor: Ne dopada mi se kad žena puši.
Nina: Da, ni vi ne pušite... i čini mi se i ne pijete?
Viktor: Ne, pomalo pijem, u društvu.
Nina: Čudni ste vi, Viktore... A šta je bio vaš hobi?
Viktor: Šah.
Nina: Šah?
Viktor: Nisam loše igrao. Osim toga, u mladosti sam bio dobar plivač. Naš trener je
smatrao da bih daleko dogurao da sam se time ozbiljno bavio, govorio je kako imam
gvozdeno orce.
Nina (uznemireno): Gvozdeno?
Viktor: Tako je rekao.
Nina: Hoćete vina?
Viktor: Sa zadovoljstvom. (Naliva vino. Kucaju se. Ispiju.)
Nina: Uzmite sendvič.
Viktor: Hvala, nisam gladan.
Nina: Ali moraju vam se dopasti...
Viktor: Zahvaljujem.
Nina: Recite... da li ste ikada probali gas?
Všegor: Gas? Ne, nisam imao prilike...
Nina: Ili benzin. Kakvog je ukusa?
Viktor: Ukus benzina mi je dobro poznat. Desi se, ponekad, da u rezervoaru nestane
benzina, a vi ste na drumu: tada morate potegnuti iz creva.
Nina: Šta vi sve ne radite zbog svojih kola. Toliko ih volite... ja sam ljubomorna.
Viktor: Raduje me ako je tako...
Nina: Zaista, ne smete se tako odnositi prema njima, shvatite, to je ipak samo mašina!
Viktor: Ja volim mašine, sve mašine. To su tako pametna stvorenja. I pouzdana. Nikada
vas neće izneveriti, samo treba umeti s njima. Treba samo umeti s njima. Voleti ih i one
će vam uzvratiti.
Nina: Šta hoćete da kažete? Da mašine mogu da vole?
Viktor: Ako baš hoćete - i to. Mogu da vole, ali samo onog ko ih voli i razume.
Nina: Razume?... Viktore... govorite jasnije.. . Hoćete da kažete... da je mašina... takoñe
čovek?
Viktor: Mašina je otelovljenje najboljeg što u čoveku postoji, to je njegov um, njegova
volja, njegov talenat... Kao što vidite, ja sam nepopravljivi inženjer.
Nina: Shvatam.
Viktor (hvata je za ruku): Nina... Obećali ste da ćete mi danas reći...
Nina: Tako vam Boga, nemojte me požurivati... Bolje da popijemo. (Viktor naliva vino.
Kucnu se. Ispiju.) Ali zašto ništa ne jedete? Molim vas... pojedite sendvič...
Viktor: Zahvaljujem, upravo sam jeo.
Nina: Ali ja vas najlepše molim... uvrediću se...
Viktor: Zbog toga se ne možete uvrediti...
Nina: Viktore... hoćete li da mi dokažete da me volite?
Viktor: Hoću... Šta treba da uradim?
Nina: Treba... da pojedete sendvič.
Viktor: Ako je tako, ja sam spreman. (Uzima sendvič, zagrize. Lice mu dobija
skamenjeni izraz, ali se on napregne i pokuša da odglumi uživalje. Nina ga užasnuto
posmatra.)
Nina: Jeste pojeli?
Viktor: Jesam. Vrlo je ukusan. Recite, sa čime su ovi sendviči? Je li to pašteta?
Nina: Da...
Viktor: Tako sam i mislio.
Nina: Volite li paštetu? Ako volite, uzmite još.
Viktor: Zahvaljujem, sit sam...
Nina: Vi se ustežete!
Viktor: Ne, ne ustežem se.
Nina: Ustežete se. Jedite, ako vam se to dopada!
Viktor: Zahvaljujem, uzeću kasnije...
Nina: Ne, nego odmah.
Viktor (začuñeno): Insistirate? U redu, ako tako želite. Uzima sendvič, čini napor, zatvara
oči, jede. A zašto vi ne jedete?
Nina: Ja... i ja ću. (Uzima sendvič, zagrize, zagrcne se, kašlje.) Nalijte mi vina... (Viktor
naliva, Nina ispija.) Je l' te da su ukusni sendvičn?
Viktor: Da... ukusni su.
Nina (odlučno): Dosta je bilo. Hajde da završimo s komedijom. Sve mi je jasno.
Viktore... ne mogu da budem vaša žena... Zašto ćutite?... Zašto ćutite! Nemate šta da
kažete? Znači da je istina da ste... da ste... Lagali ste da me volite... Vi ne umete da
volite!
Viktor (ustaje) Da vas ne volim, ne bih sedeo ovde i vama za ljubav jeo svakojaka govna!
Ja mrzim paštetu! (Ide prema vratima. Nina trči za njim.)
Nina: Viktore! Stanite... Našalila sam se... volim vas... (Grli ga s leña. Viktor se okreće,
ljube se. Svetlost se gasi. Kad se ponovo upali, Nina je ponovo sama, razgovara preko
telefona) I sad, zamislite samo, Aljuta, kad sam se udala za Viktora i provela s njim dve
godine, najednom doznajem da u onoj tatinoj konzervi uopšte nije bio tehnički vazelin!
Šta je tamo bilo? Mast za skije... da. Tako da naš eksperiment nije uspeo. Ni danas ne
znam kako bi reagovao pa vazelin. Da proverim? Ne, sad je već kasno - ja sam srećna!

GRK ILI VESELA SKLEROZA

Velika soba u engleskom stanu. Engelski nameštaj. U prozorima englesko cveće. Tetka
Meri zaliva fikus. Ulazi Tetka Beti..
Tetka Beti: Dobar dan, tetka Meri. Baš lepo vreme, sunce sija, ptice pevaju.
Tetka Meri: Kad li će samo prestati te kišurine! Kako svane lije bez prestanka.
Tetka Beti: Ako i dalje bude tako toplo, moje jabuke će u maju procvetati, a ja sam
zapazila da je plod uvek dobar ako jabuke procvetaju u maju.
Tetka Meri: Dobro je jabuke staviti u patku. Mama je uvek pravila patku s jabukama.
Tetka Beti: A tata je imao zelenka sa jabučastim pegama. Kakav je to bio konj! Milina od
konja! Tako lepog mačora nije bilo u čitavom kraju. A kako su ga samo mačke volele!
Tetka Meri: Da, mačke vole jabuke. Znala sam jednu mačku, izmeñu ostalog ona nikako
nije volela da je jednostavno zovu mačka, već je neizostavno tražila da je oslovljavaju po
imenu - na žalost, zaboravmla sam joj ime, da l' beše Beti ili tako nekako... (Tetka Beti
pocrveni.) Elem, ta mačka je veoma volela jabuke. Bila je to uopšte vrlo pametna kobila.
Tata ju je mnogo poštovao.
Tetka Beti: A moj tata je osećao odvratnost prema kobilama. Držao je krave i delimično
ovce. Mama se često šalila na njegov račun: o'šo oca, doće ovca. Shvatate? Rima: oca -
ovca, ovca - novca, novca - droca.
Tetka Meri: Vi znate i pesme. Čija je to?
Tetka Beti: Kitsova. Drugim rečima - Stiksova. Kits su ga zvali samo prijatelji. Bio je to
divan čovek, strašno je voleo da se lepo nosi. Otud i izraz kicošiti se.
Tetka Meri: A kako se osolobodio tog nadimka cickoš?
Tetka Beti: Odlazio je da se kocka. Kada je bio pri novcu.
Tetka Meri: I moj pokojni muž se često kockao. Doñe tako subotom iz parnog kupatila i
odmah prizna: oprosti mi, veli, malo sam se naljoskao. Ali se nikad nije tukao. Jednom su
ga propisno premlatili, čak su mu pozledili očnu jabučicu.
Tetka Beti: Dobro je jabuke staviti u patku. Tetka Moli je imala običaj da kaže: patku
sam pojela, a jabuku podaj susedu. Uzgred, vaš sused je Grk. Imali ste mnogo sreće.
Kažu da su Grci dobri susedi.
Tetka Meri: Ne bih rekla. On je, naravno, Grk, to mu se ne može oduzeti. I uopšte, njemu
se ništa ne može oduzeti. Nedavno, o prazniku, pokušali smo da mu oduzmemo bocu,
toliko se bio napio, ali pismo mogli. To vam je zbilja nekakav gvozdeni Grk. Ručerde
kao u diva, nožurine kao u slona, a Adamova jabučica tolika da smo misliln da je nos.
Tetka Beti: Ukiseljene jabuke su odlične za meze. Bernard Šo nikad nije počinjao da piše
pre nego što bi slistio tanjir ukiseljenih jabuka - to mi je pričala tetka Rozi. Sećate se
tetke Rozi?
Tetka Meri: Kako se ne bih sećala tetke Rozi!
Tetka Beti: Divna je to bila žena, a kako je tek bila čuvarna - ni mrvica kod nje nije
propadala. U poslednje vreme muž joj je često poboljevao, a ona je posle njega sve
lekove popila da se ne bace.
Tetka Meri: Kako da ne! Ko se ne bi sećao tetke Rozi! Takve raspikuće nije bilo. Znate li
da nikad nije jela jučerašnji hleb? Bacala ga je. Bacala je i jučerašnji šećer, i kafu.
Jednom je tetka Rozi čak izbacila jučerašnje novine, što je razbesnelo njenog muža.
Tetka Beti: Tetka Rozi nije imala muža.
Tetka Meri: To je ona samo govornla. Krila je. Vrlo tobro znam da je imala muža. Da i
ne govorim o deci. Imala je osmoro dece. Jednostavno nh je krila. I zaista joj je pošlo za
rukom da sakrije šestoro dece, ali dvoje nije mogla da sakrije, jer su to bili tako
nepopravljivi derani, takve su ludorije pravili da je za njihovo postojanje ubrzo doznala
čitava okolina.
Tetka Beti: A zašto ih je krila?
Tetka Meri: Kako - zašto? Vi se zacelo ne sećate, bili ste tada još u pelenama, da se u to
vreme smatralo nepristojnim udati se za Grka.
Tetka Beti: Znači da je istina da joj je muž bio Grk? U tom slučaju je mnogo šta
shvatljivo, jasno je, recimo, da je taj Grk, vaš Grk, roñak onog Grka, njenog Grka, budući
da je poznato da su svi Grci roñaci, a ako se dva Grka, uz to roñaka, ožene
Engleskinjama, po njihovom zakonu im sleduje nekakva nagrada ili kazna, tako da je sad
razumljnvo zašto je krila svog Grka. Aln ne mogu da shvatim zašto vi krijete svog Grka.
Tepsa Msri: Ja ne krijem svog Grka, zašto bih krila svog Grka, kad nikavog Grka i
pemam. To jest, imam Grka, ali mi je on sused, tako da ne mogu da kažem da je on ,,moj
Grk", već ga oslovljavam sa ,,moj susede", a to je velika razlika.
Tepsa Beti: Da, za Engleze, ali ne i za Grke. Za Grke nema nikakve razlike. Za Grke
uopšte ni u čemu nema nikakve razlike. Imala sam jednog poznanika Grka...
Tetka Meri: Aha, i vi imate Grka!
Tepsa Beti: Imala sam Grka!
Tetka Meri: Imali ste - u čemu je razlika? Sami ste rekli da za Grke nema razlike.
Tetka Beti: Da, rekla sam, i još jednom ću ponoviti da sam imala poznanika Grka, i dva
Grka, ako hoćete, i tri, četiri, pet Grka! Da, pet poznanika Grka!
Tetka Meri: Pet Grka? I vi ste sve vreme ćutali! Ispričajte kakvi su!
Teta Beti: Grci kao Grci. Ničim se nisu isticali. Ukratko, bili su simpatični i dragi ljudi.
Tepsa Meri: Grke nije tako lako prepoznati. Vi ste, eto, sigurni da su ta petorica Grka -
Grci, a moglo bi se ispostaviti da uopšte nisu Grci, da nikada nisu ni bili Grci, iako su svi
smatrali da su Grci i zvali ih Grcima, tako da će se pravi Grci zbog njih stideti.
Tepsa Beti: Vi ih bolje poznajete. Vi imate suseda Grka. Kažu da su Grci dobri očevi, ali
vrlo loši susedi.
Tetka Meri: Oni su vrlo dobri domaćini, ali loši muževi.
Tepsa Beti: A ja sam čula da su vrlo dobri krojači, ali loši muzičari.
Tetka Meri: Oni su vrlo dobri frizeri, ali loši savetnici.
Tetka Beti: A ja sam čula da su vrlo dobri vojnici, ali loši matematičari.
Tetka Meri: Oni su vrlo dobri lekari, ali loši lovci.
Tetka Beti: A ja sam čula da su vrlo dobri sportisti, ali loši moreplovci.
Tepsa Meri: Oni su vrlo dobri kuvari, ali loši očevi.
Tepsa Beti: Moj otac je veoma voleo jabuke. Ako ove godine rano doñe proleće, moj otac
može da smatra da nije uzaman proživeo 83 godine.
Tetka Meri: Je li i vaš otac Grk?
Tetka Beti: Moj otac je čistokrvni Englez i nikada nije bio Grk. Doduše, on voli grčke
orahe. Ali to je čnsta slučajnost. Ako baš hoćete da znate, nije mi otac Grk, već stric. On
se prema meni odnosi kao roñeni otac, ali iz toga ne sledi da je moj roñeni otac Grk. Moj
otac ima vrlinu da, iako po prirodi nnje Grk, tečno govori grčki i čak je na tom jeziku
pisao pesme. Tata je uopšte pisao pesme. To je kod nas tradicija. Sećam se, kad sam bila
mala, došli su nam u goste jedan pesnik i njegova žena, nekakva dalja rodbina: čim bi on
počeo da recituje stihove, njegovoj ženi bi počinjalo da krči u crevima. U početku je sve
to bilo veoma čudno, sve nas je to, sećam se, zbunjivalo, bilo nam je nelagodno zbog nje,
ali smo se potom navikli i mnogi su čak govorili kako ona to čini namerno, možda čak i s
njegovim pristankom, možda su se tako dogovorili, čak probali da ispadne nešto nalik na
recitovanje s pratnjom. I zamislite - požnjeli su takav uspeh, da su kasnije počeli da
prireñuju koncerte uz naplatu ulaznica, naravno u manjim prostorijama, u protivnom ona
ne bi dolazila do izražaja. Proputovali su celu Evropu, sećate se? - bili su čuveni par ,,Tri
musketara". Jedna njegova pesmica je bila veoma popularna.
Tetka Meri: Pamtite li je? Ako pamtite, molim vas, otpevajte.
Tetka Beti: Šteta što vama ne krči u crevima, tada bismo je otpevali kako valja. Ali ne
mari, otpevaću je bez pratnje. Peva: Znaju svi da generali/ mnogo vole minerale,/ veterani
- makarone,/ hegelijanci - žumance,/ konjanici - gaće,/ stražari - kolače,/ drvodelje -
kokošinjce,/ a bitnici - subotnike.
Tetka Meri: A šta je s kobilom?
Tetka Beti: Kakvom kobilom?
Tetka Meri: Koja je volela ukiseljene jabuke.
Tetka Beti: A, mislite na grčku kobilu. Ništa. Ona još druguje sa onom mačkom, koja je
mrzela tatine ovce.
Tetka Meri: Kakve ovce?
Tetka Beti: One, koje je držao moj otac. Mama se često šalila na njegov račun: o'šo oca,
doñe ovca. Shvatate? Rima: oca - ovca, ovca - konca.
Tetka Meri: Konca?
Tetka Beti: Da, konac delo krasi.

METRO

Skver. Na klupi sede Pal Palič (visok, mršav, obrijane brade, sa prljavom belom kragnom
i leptirmašnom, ima 80 godina) i Nil Nilič (dežmekast, neobrijan, ispod starog kačketa
strči mu neočešljana kosa, ima 79 godina).
Pal Palič: Molim vas, Nile Niliču, nemojte mi protivrečiti. 1907. godine u Moskvi još nije
postojao nikakav metro. Metro se pojavio mnogo kasnije. Bilo je to 1912. godine. Upravo
mi se rodio sin Nikoljenka. Vrlo dobro se sećam, bio sam na otvaranju.
Nil Nilič: I ja sam bio na otvaranju. Sećam se kao da je bilo juče - na Strasnom bulevaru
je 1908. godine bila prva stanica metroa. Onda još nisu radile lokomotive, samo konjski
tramvaji. Podzemni konjski tramvaji.
Pal Palič: Šta mi to pričate! To je bilo 1911. godine, a ne nekave šugave 1907. I nije bilo
na Strasnom bulevaru, nego na Sivcevom Vrašku, kao sad se sećam: masa sveta,
mitropolit drži molepstvije, lepe dame, krzna, brilijanti. I najednom šapat: stigao je car!
(Pal Palič briše suzu koja mu je navrla na oči.)
Nil Nilič: Da, da, sećam se tog trenutka. Mi, studenti, popeli smo se na krov i priredali
mu opstrukciju, Pestikov je zakukurekao... Namah se digla graja, policija... Naravno, mi
smo odmah klisnuli. Bilo je to 1908. godine. Ja sam bio na trećoj godigni studija.
Pal Palič: Šta vam je, kakva vas 1908. godina spopala! 1908. se još nije ni čulo za metro,
tek se 1914. godine pojavio prvi projekat podzemne železnice. Projekat inženjera Gruška.
To znam vrlo dobro - bio mi je kolega. Sve se odigralo na moje oči. Dolazio je k meni da
se posavetuje bukvalno povodom svake sitnice. Gospode, koliko je bilo besanih noći,
diskusnja, uzbuñenja!
Nil Nilič: Ali vi niste inženjer, Pale Paliču, kakav ste mu vi savet mogli dati?
Pal Palič: Kakav god hoćete. Povodom svega. Zaključno s time kakvom kožom valja
tapacirati sedišta. Naravno, nisam se upuštao u tehničke proračune. A to nije ni bilo
potrebno, imao je na raspolaganju najbolje inženjere. Gruško je, znate, bio poznat ne
samo kod nas, već i u inostranstvu.
Nil Nilič: Stanite... Gruško? Andrej Andrejič? Pa on je umro 1898. godine! Lično sam ga
sahranio.
Pal Palič: I ja sam ga lično sahranio. Ali nije u tome stvar. To ne protivreči činjenici da je
bio poznat u inostranstvu.
Nil Nilič: Da, ali kako je mogao da gradi metro 1914, ako je 1898. umro?
Pal Palič (zbunjen): Zbilja... kako je mogao da gradi... ako je umro... Ali ja se vrlo dobro
sećam da je gradio on... da se gradilo po njegovom projektu... Andreja Andrejeviča
Gruška...
Nil Nilič: Ali morate se složiti da nije mogao ništa da gradi, tim pre metro, ako je tada
već ležao na Vaganjkovskom groblju.
Pal Palič: Da, da, nije mogao... Izgleda logično... Pa ipak se vrlo dobro sećam da je
dolazio k meni...
Nil Nilič: Pokojnik?
Pal Palič: Da, da, pokojnik, sav u belom. U dugačkom kućnom kaputu. I onda smo sve
pretresali i prepirali se oko toga kakve treba da budu stepenice, od mermera ili granita,
kakvi dršci u vagonima...
Nil Nilič: Zbilja? Prosto ne mogu da verujem. Da metro gradi pokojnik, takoreći
priviñenje!
Pal Palič (nesigurno) Ali nije on gradio! Gradilo se po njegovom projektu. To je sasvim
druga stvar.
Nil Nilič: Ipak je to čudno - gradilo se po njegovom projektu, a šta je on u to vreme
radio? Gde se nalazio? Nemoguće je čak i izgovoriti tu reč.
Pal Palič: Da, nešto sam pobrkao... A da nije kasnije umro?
Nil Nilič: Ali ja sam bio na njegovoj sahrani, kao sad se sećam - masa sveta, služi se
opelo, a mi, studenti, popeli se na krov i Pestikov uto zakukurekao!
Pal Palič: Prestanite, Nile Niliču, s tim vašim neslanim šalama. Zar baš ne možete bez
vulgarnosti?
Nil Nilič: Zbilja... (trese se od nemog smeha) Zakukurekao... Pestikov... Vukli smo ga za
kosu, štipali... ništa nije pomoglo... Nekoliko puta je otkukurekao nad otvorenom
rakom... Uto su tako počeli da se cerekaju... Svet je počeo da se cereka... Sveštenik nije
mogao da peva od cerekanja... Opelo umalo nije bilo pokvareno.
Pal Palič: Dosta. Tamo, na Vaganjkovskom groblju, uopšte nema krovova.
Nil Nilič: Tada su bili. Bile su i kuće. Groblje je počinjalo odmah posle kuća. Tek kasnije
su ih odvojili. Posle rekonstrukcije, 1924. godine.
Pal Palič: To nije bilo 1924, već 1927. Vrlo dobro se sećam, toliko sam tamo sveta
sahranio. Koliko sam samo pisaca otuda preneo na Novodevičje. Sećam se, prenosili smo
kovčeg sa Aksakovom. Otvorili ga, a on kao živ. Čak mu je i plastron bio uštirkan. Znate,
mi smo se viñali.
Nil Nilič: Šta kažete?
Pal Palič: Naravno. Kao što sad vidim vas. Sećam se, uvek je vucarao sa sobom
ogromnog sibirskog mačora. I taj mačor mu je uvek sedeo na ramenu. I Gogolj je mnogo
voleo tog mačora.
Nil Nilič: Vi ste se i sa Gogoljom viñali?
Pal Palič: Viñao sam se. Kao deran. Na Puškinovoj sahrani. Da. Sećam se, stajao je tamo
jedan dečak, moglo mu se dati oko trinaest godina, mršav, špicasta nosa, u ukrajinskim
šalvarima, i krio se iza drveta. Pitam: ko je to? Vele: Nikolaj Vasiljevič Gogolj.
Nil Nilič: A jeste videli Tolstoja?
Pal Palič: I Tolstoja sam video. Bilo je to na Čehovljevoj sahrani. Nosio je njegov
kovčeg. Brada mu bela, bela, kao vuna. Nokti dugački, dutački, nepodsečeni. Imao je na
sebi seljački ogrtač. Mislio sam da je njegov kočijaš. Nije, vele, to je Tolstoj.
Nil Nilič: Šta kažete? A jeste l' videli Čehova?
Pal Palič: Čehova? Antošu? Ta mi smo zajedno odrasli. Koliko omo samo noći igrali
preferans. Jednom smo igrali četiri dana bez prekida. Lakeji su nam servirali hranu za
kockarskim stolom. Da, da. A koliko sam ga puta spasao od smrti, u najbukvalnijem
smislu reči. Dešavalo se da kako svane, a ja dobijem pismo: ,,Paša, doñi, propao sam".
Uzmem fijaker, pojurim kao bez glave. Stižem i imam šta da vidim: Anton Pavlovič sedi
na podu, oko njega opušci, boce, nekakvi iscepani listovi. A on sedi i prislonio revolver
uz slepoočnicu. “Antone, šta se dogodilo?" “Sve sam prokockao. Zbogom. Odlučio sam
da se ubijem!" Naravno, oduzmem mu revolver, dižem ga s poda: “Dušo moja, smiri se,
sve ćemo srediti!" Vadim iz džepa potrebnu svotu i šaljem lakeja tome i tome. Naravno
sve je zaboravljeno, smejemo se, šalimo, on je bio izuzetno duhovit, odmah krećemo u
restoran ili Ciganima, bančimo do zore.
Nil Nilič: Da, vaš život je bio zanimljiv, imate čega da se sećate. A ja nisam video ništa
osim svoje kancelarije za iznajmljivanje klavira. Više su videli i naši štimeri. Jedan je
štimovao kod Kozlovskog. Pričao je mnogo zanimljivih stvari o njegovoj ženi.
Pal Palič: Kozlovski? Ko je to?
Nil Nilič: Tenor. Iz Boljšeg teatra.
Pal Palič: NJega ne poznajem. Fignera poznajem, Sobinova poznajem. Šaljapina
poznajem...
Nil Nilič: I Šaljapina poznajete?
Pal Palič: Feñu? Gospode, pa on je odrastao u našoj kući. Kod nas je n propevao.
Jednom, kao deca, izmotavali smo se, glumili pozorište, a on u šali zapevao ariju
Rigoleta. Tu je slučajno prolazio moj otac, čuo pesmu, ušao u sobu, zagrlio Feñu i
prorekao mu veliku budućnost. On ga je i poslao u Italiju o svom trošku. Feña je celog
života bio zahvalan ocu. Kad je Feña umirao, vele da me je zvao. Da, bili smo bliski, vrlo
bliski! Često se savetovao sa mnom kako da interpretira ovaj ili onaj lik, kako da igra
Susanjina. Bilo nas je tri druga: ja, Feña i taj Gruško, Andrej Andrejič, koji je gradio
metro.
Nil Nilič: Mislite na onog koji je umro 1898. godine?
Pal Palič: Da. Izgradio metro i umro. Od prevelikog napora.
Nil Nilič: Kako izgradio? Kada je mogao da ga izgradi?
Pal Palič: Vi se ne sećate, bili ste tada običan slinavko, a pre toga je još bio prvi metro,
koji su kasnije digli u vazduh teroristi.
Nil Nilič: Koji teroristi?
Pal Palič: Kako - koji? Obični teroristi.
Nil Nilič: Moguće. Vrlo zanimljivo! Šta ste vi sve videli, Pale Paliču! A jeste li poznavali
i strane pisce ili uglavnom domaće?
Pal Palič: Poznavao sam i njih, ali manje. Od stranih pisaca najbliži mi je bio Romen
Rolan. Adi on je više pisao na ruskom. Često je dolazio u goste Grušku, dok je on još bio
živ. Izmeñu ostalog, bio je jedan od prvih putnika metroa - doputovao je na otvaranje.
Tamo smo se i upoznali. U to vreme se udvarao Ščepkinoj-Kupernik i često je dolazio u
Rusiju. Ponekad smo ga u šali pitali: “Romene, reci šta ti se kod nje dopada?" A on bi
odgovarao: ,,Dvostruko prezime". Kao sad se sećam - sunčani dan, masa sveta, pojci
pevaju: ,,Iže vezde sij i veja ispolnjajaj, sokrovišče blagih i žiznji podatelju"... Na
mitropolitu panagija sa brilijantima, sva se presijava. U prvom redu stojimo Gruško,
Romen Rolai, Ščepknna-Kupernik i ja. I najednom šapat: ,,Car je stigao". Pogledamo,
kad ide on: Aleksandar Treći...
Nil Nilič: A mi smo u tom trenutku bili na krovu, i uto je Pestikov zakukurekao... (trese
se od smeha)
Pal Palič: Neka ñavo nosi i vas, i vašeg Pestikova! Baš ste budala! Ta njega bi svaki
policajac za tili čas svukao sa krova i strpao u ćuzu. A vi to izmišljate, nije postojao
nikakav Pestikov.
Nil Nilič (trese se od smeha): Ne, zbilja... postojao je.
Pal Palič: Koješta, nije postojao. Sve vi to izmšiljate. Znam ja vas. Slažete kako otvorite
usta. Zar nije tako, priznajte!
Nil Nilič: Baš tako nije... da kako otvorim usta... Prekardašili ste.
Pal Palič: Znam ja vas, kako otvorite usta - slažete. Dok razgovaram s vama znam da su
sve to izmišljotine, da ste sve smislili na licu mesta, da ništa od toga nije bilo U
stvarnosti. Čak gubim želju da nastavimo razgovor. Idem. (Ustaje.)
Nil Nilič: Ne ljutite se, čovek ne može s vama ni da se našali.
Pal Palič: Nile Niliču, bez uvrede; ali moram da vam kažem da ste vi u istorijskom smislu
- nula. Manje od nule. Ništa. Prazno mesto. Praznina. Rupa. Ne shvatam samo zašto svaki
put zaboravljam na to i ponovo otpočinjem s vama razgovor o ozbiljnim stvarima. Šta bi
rekao Čehov! Šta bi rekao Romen Rolan ili pomenuta Ščepkina-Kupernik kad bi me
videli kako razgovaram s vama! Oprostite, ali njihove uspomene radi ne bi trebalo da
razgovaram s vama. Idete li i vi?
Nil Nilič (ustaje): Idem... (vuče se za Palom Paličem.) Vi ćete metroom?
Pal Palič (strogo): Vama je vrlo dobro poznato da se ja, u znak sećanja na Gruška, vozim
samo metroom i ničim drugim. Od 1912. godine.
Nil Nilič: Od 1907. godine.
Pal Palič: Nemojte mi protivurečiti, Nile Niliču. 1907. godine u Moskvi nije postojao
nikakav metro. Bilo je to 1912. godine, upravo mi se rodio Serjoženjka... Ime sam mu
dao u Gruškovu čast.
Nil Nilič: U čast Andreja Andrejiča? Bio je dobar čovek, neka mu Bog podari carstvo
nebesko.
PRVI, DRUGI

Prvi: Šta mislite da li je već šest sati?

Drugi: A šta vi podrazumevate pod šest sati?
Prvi: Ono što se pod tim obično podrazumeva. To jest, ni pet, ni sedam.
Drugi (gleda na sat) Sada je tačno pet do šest. Čak dvadeset do šest. Recimo, pola šest. A
koliko je kod vas?
Prvi: Kod mene je uvek dva sata.
Drugi: Tako, dakle? Ali to mora da je nezgodno?
Prvi: Jeete, ali zato čovek ne mora stalno da bulji u sat, kao što neki rade. A osim toga svi
znaju da je kod mene dva sata, dopadalo im se to ili ne, i svi su se na to navikli.
Drugi: U redu. Ali šta radite onih dana kada idete u pozorište?
Prvi: Tih dana od nekog uzajmim sat. Na primer, od majke.
Drugi: I na njenom satu bude šest sati?
Prvi: U principu da. Ali se dogaña da i njen sat stane na dva.
Drugi: I šta u tom slučaju radite?
Prvi: Kasnim.
Drugi: To je neprijatno. Onda je bolje da doćete u dva i čekate na početak. Tada bar
možete biti sigurni da ćete pročitati sve novine.
Prvi: Ne mora da znači. Možete poneti sve novine i pošto pročitate pet ili šest, izgubite
računicu.
Drugi: Zašto?
Prvi: A kako ćete razlikovati jedne novine od drugih?
Drugi: Po naslovu.
Prvi: To nije dovoljno. Naslov često vara. Mogu vam čak reći da nisam video novine čiji
naslov odgovara sadržini. U suštini, sva jutarnja izdanja su večernja, a sva večernja -
jutarnja.
Drugi: Hoćete da kažete da njihove naslove treba shvatiti uslovno, kao dane u nedelji?
Prvi: Apsolutno tačpo. To je kao kada biste reč sreda shvatili bukvalno. Kad kažemo
“sreda", imamo u vidu četvrtak, a kada kažemo ,,četvrtak", imamo u vidu subotu.
Drugi: Kada ja kažem “četvrtak" imam u vidu utorak prošlog meseca, a kada kažem
“sreda", imam u vidu središte cilja i ništa više.
Prvi: Jedan moj poznanik je tvrdio da su svi dani u nedelji nedelje i to je tako temeljno
dokazivao da su mu na kraju dodelili titulu doktora nauka.
Drugi: Naš direktor je u poslednje vreme počeo često da greši u govoru. U njegovim
godinama se čovek već teško kontroliše. Priznao mi je da kad kaže ponedeljak ima u vidu
ponedeljak, a kad kaže utorak ima u vidu utorak.
Prvi: To ne valja. On, kao čovek koji je dugo bio bez nacionalnosti, mora da bude
naročito oprezan. Ako vam je ukazano poverenje, to nipošto ne znači da treba da
verujemo svima i svakome. U datom slučaju možete primati, ali nemate prava davati.
Shvatate? To je obrnuta teorema. ,,Ako uživaš poverenje, to ne znači da ga možeš
ukazivati" i tako dalje. I zatim, naravno, poznata formula: ,,Imaj poverenje, agš u
razumnim granicama".
Drugi: Upravo kada sam prihvatio to zlatno pravilo, navio sam sat deset godina unapred.
Prvi: To je razborit korak.
Drugi: To je korak napred.
Prvi: Ako baš hoćete, jeste. Vreme ima svoju logiku, setite se samo čuvene teze: ako je
tvoj prijatelj zakasnio da se rodi u potrebno vreme, znači da je tvoj neprijatelj.
Drugi: To je neosporna istina i kao svaka istina može se tumačiti na dva načina. Dovoljno
je zameniti vremena, uzeti jednu istu činjenicu iz raznih vremena, pa da se u to uverimo.
Prvi: Nema sumnje da je vreme ozbiljan činilac. Nauka još nije naučila da računa vreme.
Uzgred, šta mislite, da li je već šest sati?
Drugi: Na to pitanje vam ne mogu dati tačan odgovor. Mogu samo da tvrdim da sada nije
ni pet, ni sedam. Zaključak izvedite sami.
Prvi: Čini mi se da ne stižem da ručam. Ali ne mogu da zakasnim u pozorište. Mnogi
potcenjuju ulogu pozorišta u našem životu, adi to je zabluda. Teatralnost mora da uñe u
naš život, u sve njegove manifestacnje, mora da promeni našu svest, a zar vama treba da
objašnjavam kolika je uloga svesti u našem životu. To potvrñuju poslednji eksperimenti s
kokoškama.
Drugi: Kakvi eksperimenti? Ne znam ništa o tome.
Prvi: Kako ne znate, o tome je pisao ,,Filozofski nedeljnik". Uzeli su dve kokoške, pa
jednu smestili u čist prostran kokošarnik i hranili je zrnevljem za seme, a drugu držali u
tesnoj kutiji i hranili je svakojakim otpadom, ali je zato uživala potpunu slobodu. Muvala
se gde joj je bilo volja i sama tražila hranu. Doduše, kasnije su morali da joj nogu vežu
kanapom kako ne bi pobegla u susedno dvorište. I šta mislite, kakav je bio rezultat?
Drugi: Pa, odgovor se nameće, prva kokoška je izgubila u težini, a druga se, slobodna,
ugojila.
Prvi: Upravo obrnuto - druga je uginula.
Drugi: Znači da eksperiment nije uspeo?
Prvi: Naprotiv, potpuno je uspeo. On je pokazao da nije važno naše stvarno stanje, već
svest da smo u njemu. Shvatate?
Drugi: Ne shvatam.
Prvi: Ni kokoška nije shvatila, nije bila svesna stanja u kome se nalazila, pa je uginula.
Nauka veli: svest o sopstvenom stanju je važnija od samog stanja.
Drugi: Ipak, vi rizikujete da zakasnite (gleda na sat). Uskoro će pet.
Prvi: Vaš sat izgleda zaostaje. Da ga niste kupili u novoj robnoj kući?
Drugi: Da, a otkud znate?
Prvi: To je eksperimentalna partija. Hteo sam i ja da ga kupim, ali me je žena odvratila,
šta će ti, veli, ceo sat, kad su ti i tako potrebna samo dva sata.
Drugi: Pa i ovaj sat pokazuje dva.
Prvi: Da, ali ne uvek. A šta da radim u ostalo vreme? Doduše, iz moga prozora se vidi
veliki sat na trgu, koji uvek pokazuje deset do dva. Ali i on može da se pokvari i proradi.
Nedavno smo kupili zidni sat, mehanizam je izvrstan, radi precizno, ali starinski.
Kazaljke se okreću u drugom pravcu. A na izgled je veoma lep, sa ukrasima. Doñite da
ga pogledate.
Drugi: Hvala, navratiću jednom prilikom.
Prvi: Zbilja doñite, četvrtak ili petak.
Drugi: Hvala, rado. Samo bih želeo da znam šta imate u vidu kada kažete u četvrtak ili u
petak?
Prvi: Kada kažem četvrtak, imam u vidu subotu, a kada kažem petak, imam u vidu
Robinsona Krusoa (klanja se).
POKOJNIK

Obična soba. S desne strane improvizovani prozor (eventualno od žice), koji gleda na
pozorišnu dvoranu. S prozora, uzdignuta gotovo do pojasa i licem okrenuta publici,
Klavdija razgovara s nekim na ulici. S leve strane je na stolu mrtvački kovčeg, u kovčegu
pokojnik, suvonjavi starac s velikom belom bradom. Pored kovčega stočić, na njemu
telefon.
Klavdija (mlada žena, hladnokrvna, racionalna, pokreti su joj ležerni, samouvereni):
Zdravo, Vera. Zašto tako kasno? Seminar samo što se završio? Šta ste danas obrañivali?
Jeste završili grčke filozofe? Zašto nisam došla? Iz opravdanog razloga. Umro mi je
svekar, Jefim Ivanič. Da. Nisam bila ni na poslu, sva sam u frci. Nikola je na putu, stiže
sutra, na sahranu. Pa kako da ti kažem, i drago mi je i nije. Nije bio loš starac, samo je
mnogo gunñao, te smeta mu ovo, te smeta mu ono. Smešan je bio starac. Jednako sam ga
plašila da ću mu obrijati bradu dok spava. Velim mu kako neće ni čuti kad, ga budem
brijala, nisam tek tako frizerka, neće se čak ni probuditi. Toliko se toga bojao, da je preko
noći maramom vezivao bradu za vrat. Veže je on, pa se onda dugo vrti, vidi se da mu
grebe vrat, ali neće da je odveže. Toliko mu je bilo stalo do brade. Ima rezona, bio je
ñakon. Možeš misliti kako se osećao Nikolaj, on istaknuti privrednik, a otac mu ñakon!
Zvoni telefon. Klavdija ili ne čuje, ili ne obraća pažnju. S kime ću biti preko noći? Sama.
A zašto? Zašto treba da me je strah? Šta s tim što je u kući pokojnik? Pokojnik je isto što
i mrtva materija. Sećaš se, držali su nam o tome predavanje. Zvoni telefon. Ne verujem ni
u kakve predrasude. A ne savetujem ni tebi da veruješ. Telefon i dalje zvoni, sve
učestalije, najzad se serija telefonskih poziva gotovo ne prekida. Klavdija još ne obraća
na to nikakvu pažnju. Uto se iz kovčega pomalja ruka i diže telefonsku slušalicu.
Pokojnik: Alo... slušam... koga? Kakva štamparija? Ovo je privatan stan! (ljutito spušta
slušalicu Klavdija se u tom trenutku okrene.)
Klavdija (nimalo začuñena): Jeste li to vi, Jefime Ivaniču, razgovarali preko telefona?
Jefim Ivanič (posle izvesne pauze): Ja... Telefon je zvonio, zvonio... Nisam mogao da se
uzdržim...
Klavdija: Vrlo zanimljivo. Čak neverovatno. Ta vi ste pokojnik!
Jefim Ivanič (uspravlja se u kovčegu. Gunñajući): Pokojnik... Ako sam pokojnik, dajte mi
spokoj. Zašto nisi podigla slušalicu? Ti bi samo sa Verkom da blebećeš o tvojoj
filozofiji... (drugim tonom) Klava, skuvaj mi čaj, ožedneo sam...
Klavdija: Gospode, ta vi ćete zacelo i na onom svetu jednako tražiti čaj. Ni tamo se
nećete smiriti. Kakav sad čaj, prošlo je deset.
Jefim Ivanič: Skuvaj mi ga, kad te lepo molim.
Klavdija: Čudo neviñeno. Kako ste se to probudili? Da se niste... osvestili?
Jefim Ivanič: Kao što vidiš... Sećaš se da sam ti govorio kako ću ustati iz groba i pojaviti
se pred tobom, a ti mi nisi verovala! (imitira je) “To su predrasude!" Jesi li se sad
uverila?
Klavdija: Uopšte se nisam uverila. Daleko je to od činjenice.
Jefim Ivanič: Vidi sad! Daleko od činjenice! A zbog čega, moliću lepo?
Klavdija: Vrlo jednostavno. Otkud znam, možda vas ja samo sanjam.
Jefim Ivanič (ljutito) Ako me sanjaš, uštini se za dupe! Ne, Klavdija, mani se ti toga,
zagrobni život postoji i vi to zabadava osporavate na vašem seminaru.
Klavdija: Nije to badava. Svaki materijalista zna da ne postoji nikakav zagrobni život. To
je naučno dokazano. I zato vas se ja nimalo ne bojim, iako ste pokojnik.
Jefim Ivanič: Što se straha tiče možeš i da me se ne bojiš, ali si dužna da veruješ u ono
što vidiš svojim očima.
Klavdija: Ja i verujem u ono što vidim svojim očima kad o tome čitam u knjizi. Kod
Ludviga Fojerbaha je jasno rečeno: sve je materija. Nikakvi duhovi ne postoje.
Jefim Ivanič: A ja ti kažem da postoje! Ko je od nas dvoje umro, ti ili ja?
Klavdija: To nema nikakve veze. Vi ste i za života bili neobrazovani. Može se reći
primitivni.
Jefim Ivanič (uvreñeno): Zašto sad još i primitivan?
Klavdija: Jasno zašto. Bili ste duhovno lice. Jednom rečju, bolje je za vas da ležite i
ćutite.
Jefim Ivanič: Zašto bih ćutao kad sam lično umro i mogu da ti ispričam šta sam sve
video...
Klavdija: Pričajte vi to prosjacima u paperti. Ja sam svesno biće i verujem samo u
materiju.
Jefim Ivanič: Bože, kako si ti tvrdoglava! A ja, matora budala, koliko prošle nedelje hteo
da ti ponudim opkladu u deset rubalja da ću se posle smrti pojaviti pred tobom... Dobro je
što se nismo opkladili. Ti mi i tako ne bi priznala da sam u pravu.
Klavdija: Baš ste vi neki čudan čovek, Jefime Ivaniču! Ja sam učila istorijski
materijalizam, a vi hoćete da me obrlatite nekakvim primitivnim metodima! E pa, da
znate da od toga nema ništa. Zapamtite to jednom zauvek. Bolje bi bilo da i ne
pokušavate. Ako ste već umrli, ležite u miru. I nemojte jednako skakati. I tako mi time
ništa nećete dokazati.
Kratka pauza. Sav snužden Jefim Ivanič se vraća u kovčet.
Jefim Ivanič: (plačnim glasom) A šta ćemo, Klava, sa čajem, a?
Klavdija: To je druga stvar. Čaj mogu da vam skuvam. To mi nije teško. Ako vam volja,
popijte i ceo čajnik. A mogu vam dati pride i džem od višanja.

PRED KIOSKOM S PIVOM

Šic, maco!... Sedi, brate umrli A. Puškin

Rano jutro. Skver. U daljini se vidi ugao kioska s pivom. Prov Provič prilazi klupi, seda.
S njime je psetance.
Prov Provič: Eto, Pube, posedećemo ovde pola sata, a onda će se kiosk otvoriti, popićemo
naše pivce, pa kući. Je l' tako? (Pas skoči) Znači, slažeš se. (Vadi kutiju cigareta, pali.
Neko vreme sede u tišini gazda i pas. Pas iznenada počinje da zavija. Iznad drveća nešto
proleti, kao da je ptica. Pas laje.) Šta ti je, Pube? Smiri se. Zašto laješ, to je ptica. (Pas i
dalje laje.) Prestani, šta si se uzjogunio? Ptica ponovo proleće u drugom pravcu dižući
dosta jak vetar tako da lišće ia drveću treperi. Ubrzo potom nešto krupno izleće iz drveća
i spušta se na susednu klupu. Pas zavija kao lud. Prov Provič preplašeno gleda u čudnu
pojavu - to je čovek u dugačkoj beloj odeći i sa dva krilca na leñima. Čovek strese sa
sebe lišće, Prov Provič umiruje psa. Kako to vi... pravo kroz vazduh?
Vlas Vlasič: Kroz vazduh...
Prov Provič (upiljio se u Vlasa Vlasiča) Stanite... lice mi je poznato... Vlas Vlasič
Želvakov...
Vlas Vlasič (skromno): Prepoznali ste me, Prove Proviču?
Prov Provič: A zašto da vas ne prepoznam? Znamo se, Bogu hvala, tridesetak godina... I
viñali smo se često, baš pred ovim kioskom... Ali, dozvolite... pa vas je juče hitna pomoć
odvezla u bolnicu!
Vlas Vlaisč (preko volje): Da, odvezla me je.. .
Prov Provič: Otkud onda vi ovde? I u toj čudnoj odeći...
Vlas Vlasič (stavlja oba dlana sa raširenim prstima na grudima, razgleda svoju odeću kao
da je prvi put vidi): Zašto čudnoj? Odeća kao i svaka druga... Maskirno odelo.
Prov Provič: Maskirno odelo! A ta mala krila?
Vlas Vlasič (zbunjeno): Kakva mala krila?
Prov Provič (ozbiljno): Ta koja su vam na leñima.
Vlas Vlasič (preko volje): Pa to su krila...
Prov Provič (gunñajući): To su krila...? Šta će na maskirnom odelu krila?
Vlas Vlasič: Šta ste zapeli s tim krilima... Znači da su potrebna.
Prov Provič: Potrebna? A zbog čega?
Vlas Vlasič: Baš ste gnjavator...
Prov Provič: A vi se ne pravite zagonetni. Recite otvoreno - odakle dolazite?
Vlas Vlasič neko vreme neodlučno trepće očima.
Vlas Vlasič (donevši odluku, tiho): Iz reanimacije.
Prov Provič (začuñeno): Iz reanimacije?
Vlas Vlasič: Da. Dok oni tamo vračaju, ja sam slobodan. Već sam i tamo (pokazuje na
nebo) stigao da odletim.
Prov Provič: Gospode! A zašto ste se vratili?
Vlas Vlasič (neodreñeno): Sticajem prilika.
Prov Provič: Svašta! A šta ćete ovde?
Vlas Vlasič: Iz istog razloga iz koga i vi.
Prov Provič: Recimo da je tako.
Prov Provič: Ali vi, može se reći, niste živo biće! Vi ste bestelesni duh! Šta će vama
pivo?
Vlas Vlasič: Pa šta ako sam bestelesni duh... ako sam bestelesni duh, znači li to da
nemam prava ni kriglu piva da popijem...
Prov Provič: Nije reč o tome da nemate prava, ako vam se pije popijte i bure... Mene
jednostavno čudi da takva želja uopšte postoji!
Vlas Vlasič (smerno) Navika. Petnaest godina sam tom kriglom započinjao dan, dolazio
ovamo pred otvaranje. Koliko je kod vas?
Prov Provič: Još dvadeset minuta. A gde ste sve leteli, slobodni sine neba?
Vlas Vlasič (neodreñeno): Leteo sam kud mi se htelo.
Prov Provič: Bili ste i na onom svetu?
Vlas Vlasič (preko volje): Bio sam. A šta se to vas tiče?
Prov Provič: Kako šta me se tiče? To je veoma važno sa saznajne tačke gledišta. I šta, vi
tvrdite da onaj svet postoji?
Vlas Vlasič: Postoji.
Prov Provič: I pakao i sva ta rajska naselja?
Vlas Vlasič: O rajskim naseljima ne mogu ništa da kažem, nisam ih video, ali sam bio u
prijemnoj stanici. (Tiše) Šta je sveta samo u tom crevu...
Prov Provič: Proveravaju? Je l' se ispunjavaju upitnici kao kod nas?
Vlas Vlasič: Ne baš sasvim. Tamo se daju usmene izjave. Ali sa mnom nisu stigli da
porazgovaraju. Bio sam tamo desetak minuta, dok mi u reanimaciji nisu uradili veštačko
disanje - kod njih je sve ureñeno po poslednjoj reči tehnike. Morao sam da se vratim.
Prov Provič: Znači da ipak nisu uspeli da vas potpuno ožive?
Vlas Vlasič: Zasad nisu. Ali svakog trenutka mogu da im ustrebam. Oh, nema gore stvari
od te neizvesnosti. Da mi je već jednom znati, tamo ili ovde. Ako bi me pitali, rekao bih
da je bolje tamo.
Prov Provič (pokazuje prstom na nebo): Tamo? Zbilja? Zar vam je život toliko dosadio?
Vlas Vlasič: Ne mogu da kažem da mi je baš dosadio, ali ima mnogo briga. Od ranog
jutra, samo što protrljam oči, moram da trčim do kioska, odatle na posao, znate, otkako
sam se penzionisao radim u stambenoj zajednici, zatim u radnje, u pekaru, u periogašu da
predam rublje, a uto se televizor pokvario, valja pozvati tehničara, a uto je došao na mene
red da čistim zajedničke prostorije, a uto se džemper pocepao na laktovima, pa treba da
ga odnesem majstoru, a uto i zubnu protezu treba da promenim i opet s njima da se
svañam, pa ovo, la ono... Umorio sam se.
Prov Provič: A šta ste vi mislili? Život nije nimalo lak. Tamo je, mora biti, sve drukčije.
Idu sa harfama i pevaju kao pa festivalima. Recite, jeste li videli nekog poznanika? Ili
neke istaknute ličnosti?
Vlas Vlasič: Bliske poznanike nisam video. A istaknute ličnosti sam sretao.
Prov Provič: Koga konkretno?
Vlas Vlasič: Video sam Tarasa Ševčenka. Sedi, sav snužden i tužai...
Prov Provič: Opet tužan! Ukrajina se odavno veseli, peva pesme, pleše uz muziku, a on
jednako tuguje! A koga ste još videln?
Vlas Vlasič: Mnoge. Od pisaca video sam Mamina-Sibirjaka, Antona Pavloviča Čehova i
jednog stranca, zaboravio sam mu prezime, debelog, sa kosurdom do ramena. Video sam
generale. Maršale. A onda pogledam bolje - kad ono, majko božja, odvojen od svih, sa
lulom u ustima, žmirkajućn, sedi... glavom i bradom Generalisimus! Pogledam, a on me
zove prstom... Priñem, a sav ceptim od straha...
Prov Provič: Čega ste se tamo bojali? Šta on može tamo da vam radi? Nije u Kremlju!
Vlas Vlasič: To je istina. Ali čoveka ipak obuzima strah kad je u njegovoj blizini. Elem,
priñem mu, pozdravimo se, a on će kazati: “Čuj, Želvakove, šta se muvaš kao izgubljei?"
Ja mu, naravno, objasnim da nisam dobio raspored. A on će: “Doñi ovamo. Evo ti naloga
za hapšenje, uhapsićeš onoga sa sivim krnlima, koji me nije pozdravio". Ja mu
odgovaram: ,,Možda vas nije prepoznao?" A on će: Morao je da me prepozna. Evo, uzmi
nalog potpisao sam ga. I pruža mi neku hartiju... Uzmem je ja i ne znam šta da radim... A
on će: “Ida sad, šta si se ukipio? Izvrši nareñenje. A onda podnesi izveštaj. Ja ću se ovde
fotografisati sa decom. Čim završim, doñi".
Prov Provič: Zašto li ga nisu gurnuli u pakao? Gde je on, da nije u raju?
Vlas Vlasič: Nije ni u raju, ni u paklu, nekako se smestio...
Prov Provič: Smestio! Znači, preko veze! A jeste li uhapsili onoga?
VlaS Vlasič: Nisam, tamo u reanimaciji su pustili snažan motor, pa mi je srce proradilo te
sam se vratio. Da nije bilo toga jednostavno ne bih znao šta mi valja činiti.
Prov Provič: Tako, dakle... Znači, on ni tamo ne miruje... Opet tera svoje?
Vlas Vlasič (snuždeno): Opet tera svoje.
Prov Provič: Pa zar za njega zaista nema suda?
Vlas Vlasič: Ispada da nema. (Iznenada počne da se kliže unazad, kao da ga neko vuče
konopcem po ledu)
Proz Provič: Kud ste se zalutili?
Vlas Vlasič: U reanimaciju... Gospode, ne daju mi ni pivo da popijem! (Otima se,
pokušava da se uhvati za klupu, za stablo drveta, najzad se zadrži.) Hvala Bogu, otkačili
su se. (Sklizne prema klupi gde je sedeo, sedne.)
Prov Provič: Da... nešto tamo nije bilo u redu. Samo badava uznemiravaju čoveka.
Vlas Vlasič: U tome je i stvar, što je sve neizvesno. Jednostavno čovek ne pripada sebi.
Samo se nervira. Kratka pauza.
Prov Provič (gleda na sat): Još osam minuta. Stići ćete.
Vlas Vlasič: Teško. Osećam neki nemir... Nešto se kod njih sreñuje... Mnogo ih se tamo
okupilo, čitav konzilijum. Pozvali su i nekog lekara, čuvenog u celom svetu.
Prov Provič: I nad čime vračaju? Ako bolje pogledamo, šta je od vas tamo ostalo? Samo
omotač. Može se reći staro radno odelo. Duša je odletela. Čime će je privući nazad? A i
gnjave mnogo. Ako su se već latili da vas ožive, šta hvataju zjala.
Vlas Vlasič: A mene boli briga za njihovo oživljavanje. Opet bi počela ista gnjavaža:
kiosk, stambena zadruga, perionica, majstor... Ne želim to. Popiću moje pivce, pa kad me
vide.
Prov Provič: Mogu i da vas ne puste. Sad raspolažu moćnim sredstvima. Gde je kročila
nauka, tamo o čoveku niko ne vodi računa. Vlas Vlasič ponovo počinje da se kliže
unazad.
Vlas Vlasič: Zbogom, Prove Proviču...
Prov Provič: A možda ćete se još vratiti?
Vlas Vlasič (snuždeno) Ko zna... tamo je kod njih sve po poslednjoj reči... (Nestane iza
kulisa s desne strane.)
Prov Provič: Da, to je zaista po poslednjoj reči...Jesi l' čuo, Pube? Tamo, tamo (pokazuje
na nebo) ispada da isto tako ne cvetaju ruže! Spletke, represalije... Biće da je naš klasik
bio u pravu kad je rekao: Al' pravde nigde nema!